Sie sind auf Seite 1von 274

БРАНКО БАТО КРКОВИЋ

ЧУВАРИМА СЛОБОДЕ

УВОД

Брсково. половином тринаестог вијека, имало је око 40.000 становника (Лондон је тада нмао око 8.000 становника). Било је највећи трговачки центар на Балкану. Урош Немањић је у Брскову имао и ковницу новца, због чега се и назвао Мојковац. Нема тачних података шта се десило са градом и становништвом. Једни тврде да је дошло до ерупције земљишта, а други да је завладала куга: тачно је само да су и последњи остаци града Брсково уништени 1980. године, приликом експлоатације површинског копа Рудника "Брсково". (Уништени су остаци цркве и гробља.) Морачки Манастир радили су Немањићи половином тринаестог вијека. По предању материјал, камен-сига коришћен је из Тушиње која је удаљена око четрдесет километара од Манастира, а материјал се добављао ручно. рука руци од Тушиње до Мораче.

- 1371. године - Битка на Марици

- 1386. године - Битка на Плочнику

- 1389. године - Косовска Битка.

- 1397. године, Колашин заузели Турци.

- 1457. године, Медун заузели Турци

- 1459. године, Србија потпуно пала под турску власт, Црна Гора никад није званично поробљена.

- 1688. године - борбе на Орљеву - Кучи

- 1690. године. Аустрија ратује са Турском

- 1709. године, истрага потурица

- 1712. године, бој на Цареву Лазу

- 1716. - 1718. год

- 1722. године - бој на Трњине

- 1732. године. погибија Турака на Дрезги

- 1737. године, Бег Љубовић са невесињским турцима напада Ровца.

- 1739. године. Турци нападају Куче. у помоћ иду Ровчани са војводом

Савићем

Рашовића у којој се био утврдио Кадија Авезић из Подгорице.

- 1766. године. Удар спушких турака иа Пипере

-1773. године, Турци из Спужа нападају Ровца. -1774. године, скадарски паша напада и разара Куче, Ровчани иду у

помоћ. - 1774. године, због освете. Ровчане нападају Турци из Спужа. У том боју гине 60 Ровчана и Куча.

- 1785.

Ровчане на договор, 57 Ровчана одлази у Никшић, 53 су убијена, а 4 су

ровачков кнеза Милутина

побјегла.

Булатовића, а никшићки диздар попа (калуђера) Радована Влаховића.

Свим погинулим родило се мушко дијете у тој години.

кулу

Аустрија ратује са Турском

Булатовићем

-

Минићем

који

је

погинуо

бранећи

године, Махмут-паша Бушатлија долази у Никшић. Позива

Бушатлија

је

лично

посјекао

- 1789. године, Ровчани, Кучи, Пипери, Морачани и Бјелопавлићи нападају Никшић.

-1787. - 1791. године, рат Русије и Аустрије противу Турске, у којем активно учествују црногорско-херцеговачка племена.

- 1791. године. Требјешани досељавају у Морачу. 35 породица.

- 1791. године, Доњоморачки кнез Радуле Иванов Радовић убија

истакнутог колашинског бега Ђурђевића када је дошао да купи харач у Морачу и предао му главу на Цетиње. Владика Петар први Радулу даје

имање у Горњу Морачу.

- 1792. године удар Махмут-паше на Пипере.

- 1794. године. Радула Радовића су убили Турци код Колашина.

- 1795. године, Паун Ранковић доводи никшићке Турке на Горњу

Морачу, гине Зуко Париковић (убио га Томаш Драговић) његова жена Плана, сестра Мида, Илије и Мијата Крковића узима са мртвог Зука

оружје и убија два Турчина. Његош је опјевао ".Клоринда Српска". У том боју погинуло је 30 Турака.

- 1796. године. Турци из горњег и доњег Колашина крећу да помогну

Махмут-пашу Бушатлију. Морачани их пресретају на Црквинама гдје су посјекли 300 турских глава и са њима окитили манастир Морачу-

- 1796. године - битка на Мартинићима.

- 1796. године - битка на Крусима. Гине Махмут-паша Бушатлија.

Од тада борба Морачана, Ровчана, Ускока, Васојевића и Дробњака постаје саставни дио њиховог свакодневног живота. Она подстицана и

са Цетиња од владике Петра првог. Морача постаје центар борбе и истакнути пункт Црне Горе

- 1796. године

дато 7 златних и 10 сребрних медаља за Требјешане.

-1797. године, синови Радула Иванова Радовића, Мина и Јован иду да освете оца и Јован гине на Тари.

- 1798. године, Мина Радулов Радовић убија Мекић Хасан Каду, када је дошо у Морачу да купи хараче. Организатори убиства били су Мијат Дуловић, Петар Булатовић (звани Реџа Даничић) и Димитрије Радојевић. Било их је 12 ага и колашински диздар.

- 12. јун 1799. године, Мехмет-ага Мушовић пише Петру Првом и моли га да утиче на Брђане, да не нападају турске караване.

сердар Бућић доноси из Русије царско рјешење којим је

"Гдје год бјеше Влаха ваљанога, у сву Босну и Херцеговину, све побјеже у Морачу Горњу, робе, пале и сијеку Турке, разбијају на друму трговце, одјавише из планине овце, одагнаше коње и волове."

- 1801. године, Синан-паша Сирчић тражи примирје са Требјешанима.

-1804. године, Требјешани 23 породице, 98 чланова селе у Одесу у

Русију.

- 1804. године, први српски устанак под Карађорђем. Морачани проклињу владику Петра првог да се диже на устанак, али он мора да поштује примирје између Турске и Русије.

- 1804. године, Морачани нападају колашинске Турке и слабе турску

војску. Веза - Карађорђе - владика Петар први иде преко Мораче. - 1804. године, Скопљак-паша шаље ултиматум Морачанима и Ровчанима да му предаду харач, али када је примио одговор напустио је Дробњак и отишао главом без обзира. Одговор су му писали Гашо

Шибалија и поп Андрија Драговић.

- 1805. године, босански валија одређује Сулејман-пашу Скопљака да

заведе ред у Кулићима у Пиви (25.-26. новембра), вођен је велики бој и заузет дио Дробњака. Дробњаци, 150 Морачана и Пивљана, а затим долазе Ровчани, Ускоци и још Морачана за одбрану Дробњака.

- 1806. године, војвода Шујо Караџић са 33 Дробњака сели у Србију.

- 1806. - 1807. године, 40 Морачана који су узели учешће у ослобођењу Београда селе се у Србију. Јован Мићић из Теоча Дола. - Љевишта (Горња Морача) постаје сердар ужичког округа.

- 1807. године, босански везир због помоћи Дробњацима (1805. год.)

шаље. Дервиш-пашу да казни Ровца и Морачу али Петар први ставља се у њихову заштиту.

- 1807. године, под крилом Карађорђевим сели 31 породица из Мораче

у Србију. Петар први утиче на Морачане да остају ради одбране Црне

Горе.

- 1808. године, колашински бег Мурат Ђурђевић са братом Суљом

учествује у куповини коња са Сињавини, да би опремио војску на Србију користећи примирје са Црном Гором. Поп Андрија Драговић, Марко Таушан, Јакша Гачанин, Илија Крковић, Матија Јушковић, Станиша Пековић и други. нападају Турке и поп Драговић убија Мурата Ђурђевића, а његов брат Суљо је рањен (касније га убија Глигор Мучалица). Илија Крковић гине чије је име уписано у никшићком манастиру као истакнутом црногорском-херцеговачком јунаку.

- 1808. године, чета из Мораче од преко 100 људи учествује споразумно са српским устаницима у нападу муслиманских села, Санџака, Пљеваља, Пријепоља и Нове Вароши.

- 1809. године, битка на Чегру код Ниша

- 1817. године, на Скупштини одржаној у Цетињу коју је сазвао владика Петар први били су војвода Мина Радовић и сердар Петар Булатовић

(Реџа Даничић). Због велике кризе постају подаци да је у Морачи покрштено 10 турских породица, али нема тачних података дали је то у Доњој или Горњој Морачи, иако се приписује да је то било у Горњој Морачи.

- 1819. године. Турци се припремају за напад на Морачу, зато долазе 2 Морачанина који су се били преселили код Златибора да обавијесте. Морачане да босански Везир спрема напад на Морачу. Владика Петар први припрема Морачу, Ровца , Ускоке и шаље дио Црногораца и Бјелопавлића за одбрану Мораче.

- Септембар 1820. године. Делибаша Ибро (по налогу Џеладина-паше)

напада Морачу. исте године 2 пута. Према извјештају аустријског комесара из Будве у боју је учествовало 1.000 Црногораца и 7.000

Турака. У боју је погинуло 11 Црногораца, а Турака 322 али их је пуно утопљено У Морачи. Црногорци су заплијенили 1000 пушака. 1000 кубура. 300 коња, седланика, велики број кожука. друге робе и ствари. О значају ове битке Бранко Павићевић. историчар. каже: "Послије битке на Морачи, Морача и Ровца прикључена СУ и формално Црној Гори. Прикључење Мораче Црној Гори имало је огромног значаја за даље учвршћење централне власти код Црногораца. Тај догаћај знатно је подигао углед Црне Горе у очима становништва околних брђанских

и херцеговачких племена.

То је код њих било развило наду у Црну Гору њену помоћ за ослобоћење од турске власти. У Морачком боју учествовала СУ. поред Морачана. Ровчани, Ускоци. Пјешивци, Бјелопавлићи Васојевићи. У боју је погинуо сердар Мркоје Мијушковић и барјактар Шуша Марговчевић. Ново Шћепановић је добио најбољу славу, јер је убио барјактара и узео турски барјак. Због кидања турских глава у народу је познат као „КУПИНАШ“. Драго Пејовић погубио је Муја Аџајлића из Никшића.

- 1827. године, Морачани и Ровчани одржавају скупштину, признају владичину заповијест и Суд црногорски и брдски.

- 1828 године. признају Црногорску власт и Ускоци.

- 1832 године. турска царска војска напада Колашин. Због самовоље (колашинских бунтовника) Турска тражи помоћ од Морачана, али Морачани по препоруци Његошевој то одбију.

- 1834 године. Али-паша Стоичевић шаље војску на Колашин под командом Смаил-аге Ченгића. Паша је мобилисао Бањане, Пивљане, Граховљане и Дробњак. са њима је командовао син Смаил-агин Рустем-бег Ченгић. посебно је страдао Вранеш (данашње Томашево).

- 1835 године

- 1836. године. Битка на Грахову.

- 1838. године, Колашин наставља по старом. па је царска војска и

даље предузимала походе узимајући од сваке касабе (вјероватно села)

у

поштовати

- 1838. године, битка на Вучју код Липова - Колашин.

109 људи), као гаранцију да ће примирје.

Похара Жабљака на Скадарском језеру.

таоце

по

два

човјека

(

свега

- 1840. године- битка на Мљетичку гине Смаил-ага Ченгић. По предању. убио га Ристо јанков Дуловић из Горње Мораче па народни стих каже:

"Убила га пушка Јанковића, а посјекла сабља Алексића".

- 1841. године, Ахмет баук, познати никшићки јунак, бјежи са Мљетичка

и следеће године напада Дробњаке.

-1847.

године,

Турци

нападају

Ускоке.

Ускоци

бјеже

у

Морачу.

"Све утече у Морачу тврду".

Морачани, Ускоци и Дробњаци нападају турке и гоне их до Гацка. Те године наступа глад, а због пропаганде Скадарског Осман-паше долази до колебања и побуне у појединим племенима. 3 Морачанина су примила дарове од паше, али Морачани се организују на збору, одузму дарове и спале их на ломачу.

- 1847. године, битка на Вучју код Липова - Колашин

-1852. године, Омер-паша Латас напада Црну Гору са 30.000 војника.

Морачани и Ровчани имали су учешће у никшићкој Жупи. Омер-паша је био поријеклом србин Михаило Латас.

- 1853. године, васојевићким устаницима шаље се помоћ под командом Јола Пилетића, у чијем саставу учествује 300 Морачана.

- 1857. године, војвода Миљан Вуков Вешовић са Љеворечанима,

Милисав Мишнин Вујисић са Морачанима и сердар Павић Ђуканов

Влаховић са Ровчанима нападају колашин и прогоне Турке из Матешева и Планинице.

- 1858. године, Турци протјерани из Речина.

- 1858. године, битка на Граховцу, под командом војводе Мирка

Петровића. - 1858. године, Васојевићи, Морачани, Ровчани, Братоножићи, Кучи, Ускоци, Дробњаци и Шаранци са око 7.000 војника нападају Колашин. Војском руководи сенатор и војвода Новица Церовић и војвода Миљан Вуков. Отпор је био велики на куле: Мушовића, Мартиновића и Башановића. Колашин је заузет и то је било стравично за остале турске градове у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку. Похара Колашина доноси Црној Гори и књазу Данилу много неприлика и тешкоћа због изазивања нереда и буна. Војводе су позване на одговорност. Новица се склања у Рисан, а Миљан долази на Цетиње и књаз му одузима сабљу, грб, оружије и затвара га у ћелију. Иако је све организовано у знању књаза Данила, књаз то чини да неби изгубио повјерење код Турске.

- 1864. године. Турци се поново враћају у Колашин.

- 1861. године, Новица Церовић прелази ријеку Тару са јаким одредом, а Морачани иду у Дугу-Херцеговину, јер је и тамо почео устанички

покрет под вођством Луке Вукаловића. Ту су Морачани имали велики шићар: 6 кубура по војнику, па се говорило да су одјевени и наоружани "као најљепши сватови". Одмах потом нападају Поља и Подбишће под командом Божа Нешкова Лазаревића.

- 1862. године, Омер-паша Латас поново напада Црну Гору и то је

најтежи рат за Црну Гору и један од најславнијих у црногорској историји. Морачани су учествовали у борби код Бијелог поља.

- Маја 1862. године, 300 Морачана је упућено у помоћ Миљану Вукову за одбрану манастира Ђурђеви Ступови, а потом прелазе у Бјелопавлиће и учествују у борбама до Ријеке Црнојевића.

- У јуришу на Дервиш-пашине трупе 1862. године у Дуги гине сердар Павић Ђиканов Влаховић.

- Септембра 1862. године, Омер-пашине трупе напуштају Црну Гору.

-1865. године, устанак у Кривошијама. -1872. године. Миралај Салих бег напада Липово код Колашина, са

3.000 људи (Црногораца било 600). Заробљен је шатор Миралаја Салих- бега, његова архива и друге ствари.

- 1874. године. "Глас Црногораца" пише : "Колашински Турци су одвојили у дивљаштву од осталих Турака."

- 5. јула 1875. године херцеговачки устанак. захватио је потарје и Васојевиће. Црногорско учешће у херцеговачком устанку било је скривено.

- 1876. - 1878. године учешће Морачана и Ровчана у рату. иде директно у Херцеговину под командом књаза Николе. а један батаљон на Колашин у саставу сердара Јола Пилетића.

- 1876. године у битци на Вучијем Долу учествују Морачани гдје су

поразили турску армију Махмут-паше. Милош Драговић посјекао је 8 турских глава.

- 1876. године, бој на Фундини.

- Новембра 1876. године, склопљено примирје између Црне Горе и

Турске.

- 1877. године. априла мјесеца, примирје прекинуто.

- 1877- године, Русија објављује рат Турској.

- 1877. године. Турци нападају Морачу. Никола позива Црногорце да

наставе рат 29. априла 1877. године. Морачани су имали главни окршај

на Петњем Брду и Дуги са турском армијом Сулејман-пашом. Сулејман- паша кретао се од Херцеговине према Даниловграду. Саиб-паша уз долину Зете а Мехмед Али-паша. из реона Берана и Плава. Један морачки батаљон био је у саставу ЈУЖНОГ фронта. којим је

командовао војвода Божо Петровић - предсједник црногорског Сената.

- 23. јуна 1877. године, Мехмед Али-паша је са Црквина телеграфисао у Сарајево: "Царска војска је заузела брда која владају Морачом''. Бан Архимандрит одржао је говор војсци: ''Војници, ето нам долазе Турци у госте" .Ја се надам у ваше познато јунаштво, да ћемо их дочекати онако како су их дочекали ваши славни преци. када су год

Истина њих је много, а нас је

оваквијм начином у походе долазили

мало. али то не треба да нас нимало плаши.јер није снага у сили. него '

Дивизија.

је снага у моћи и правди

Салих-паше укупно 17.500 војника са 24 топа. Морачани су имали 3.500 војника и 2 топа. Турска војска је потпуно поражена.

Бригада Али-бега

Али-паша када се ОДЛУЧИ Да Морачу на силу потурчи. Једне стопе освојио није. А хиљаде остаде му двије Азијата из њиховог строја Усред љутог морачког боја.

БРАНКО-БАТО КРКОВИЋ

- јануара 1878. године, потписано је примирје између Турске и Русије.

- 1878. године, одржан је Берлински конгрес, са тиме је рат завршен.

ЦРНА ГОРА ЈЕ МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАТА

Црна Гора је са 4.400 м 2 послије рата имала 9.475 м 2 ; добила је Подгорицу, Колашин. Никшић, Бар и Улцињ.

- 1886. године, бој у Пољима код Мојковца. Исте године се руши џамија

у Колашину.

- 1912. године. склопљен савез балканских држава: Србије. Црне Горе, Грчке и Бугарске. - 8 октобра 1912. године. Црна Гора објављује рат Турској. Колашинска бригада иде у састав источног одреда којим је командовао сердар Јанко Вукотић. Командант Горњоморачког батаљона био је капетан Ђуро Пековић. Пошто зетски и Приморски одред нијесу успјели да заузму Скадар, Врховна команда наређуче Вукотићу да се из Ђаковице 11. Новембра 1912. године. преко Богићевице повуче на Скадар.

- 7 фебруара 1913. године, почиње битка за Скадар.

- 4. април 1913. године. Скадар је заузет.

- 4. мај 1913. године. због притиска великих сила. краљ Никола предаје Скадар међународним трупама. Тиме је завршен први балкански рат. Овим ратом завршено је национално ослобођење балканских народа. Македонци нијесу добили националну слободу. Бугарска и Србија нијесу се могли договорит око подјеле Македоније. па је 13. јуна 1913. године Бугарска напала Србију, са тим је почео

ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ

Црногорци, под командом сердара Ј. Вукотића, водили су борбу на Брегалници, Црном Врху, Раичинском Риду, Пресјеки, Побрему, Китки, Говедарнику и другим.

- 31. јула 1913. године, наступило је примирје, а рат је закључен миром

у Букурешту, августа 1913. године.

ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ 1914-1916. ГОДИНЕ

Убиство аустриског престолонаследника у Сарајеву Фрања Фердинанда, 28. јуна 1914. године, којег је убио Гаврило Принцип, био

је ловод да аустриске власти објаве рат Србији 28. јула 1914. године.

- 1. августа 1914. године, одржана је ванредна црногорска народна

скупштина, пресједавао Миле Дожић и једногласно донешена Резолуција којом се тражи од владе да одмах објави рат Аустро- Угарској.

- 6. августа 1914. године, Црна Гора објављује рат Аустро-Угарској.

Црногорском војском у реону Грахово (Херцеговина) командовао је дивизијар Јанко Вукотић, који је био и предсједник црногорске владе, а

у правцу Пљеваља бригадир Лука Гојнић. Црногорска војска напредује источном Босном. прелази Дрину у правцу Вишеграда. - 6. октобра 1915. године, удружена офанзива аустро-њемачко- бугарских снага почиње на Србију. Под јаким притиском непријатељске војске, црногорске јединице повлаче се све до

Мојковца. Од 24. децембра 1915. године, до 6. јануара 1916. године, код Мојковца влада затишје.

- 6. јануара 1916. године, командант аустроугарске војске наређује

општи напад. Највеће борбе вођене су 7. јануара на Бојној Њиви зато је

написано: "Нарочито су биле сурове борбе Колашинске бригаде, која се сударила са непријатељем на Бојној Њиви. Била је то падина

покривена густом шумом. На овом сектору сукоба. поједини положаји

Поље боја је

била густа шума. Ту немоћ непријатеља није могла да дође до изражаја. Нападачи су дочекивани снажном концетрисаном ватром. честим контра јуришима и бомбашким дејствима који су у овим шумским предјелима имали неочекиване резултате."

- Колашинска бригада добија похвалу од краља Николе.

у току 7. јануара прелазили су и по 4 пута из руке у руку

- 18.01.1916. године, црногорска војска на свим фронтовима добија наредбу за повлачење према Подгорици, а затим према Скадру. До повлачења није дошло јер је краљ Никола и предсједник владе напустили Црну Гору.

- 21. јануара 1916. годинс војска добија наређење да се разиђе кући.

- Црногорци из Америке и црногорски студенти из Србије учествовали су добровољно на солунском и балканском фронту, тако је Малин Мујовић, студент технике из Горње Мораче, погинуо на Дрини 1914. године.

- Марко Пулетић, студент права из Липова, погинуо је као официр

српске војске на Кајмакчалану, августа 1916. године. Одликован је Карађорђевом звијездом са мачевима и Златном медаљом Обилића лика.

АУСТРИСКА ОКУПАЦИЈА 1916-1918. ГОДИНЕ

- 24. јануара 1916. године, аустроугарска војска је ушла у Колашин. Аустроугарске власти интернирају из колашинског округа.

1642

лица 9. јула на Цетињу,

1425

лица 20. јула на Цетињу,

853 лица 29. јула на Цетињу, они су слати по многим казаматима.

- фебруара 1917. године, Колашинци организују топлички устанак, јер

су били за уједињење. Подаци кажу да је, са подручја колашинског, било 115 комита, а међу њима је било и жена.

- октобра 1918. године, Колашин је ослобођен.

- Колашински комити учествују у ослобођењу Никшића и Пљеваља.

-11. новембра 1918. године. Црна Гора је коначно ослобођена.

БРАНКО БАТО КРКОВИЋ - епски пјесник -

АЛЕКСАНДАР ПРВИ

По милости Божијој и вољи народној за заслуге стечене у пређашњој црногорској војсци у ратовима: 1912-1913 и 1914-1916 године одликујем колашинску бригаду

ЗЛАТНОМ ОБИЛИЋА МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ

из горљоморачког батаљона

1. Баошић М. Раде

2. Бојић Л. Иван

3. Бојић М. Миро

4. Бојић М. Филип

5. Драговић С. Сретен

6. Јанковић В. Вукосав

7. Јовановић М. Милисав

8. Кљајић Н. Јаков

9. Крковић М. Мирко

10. Кујовић М. Радош

11. Марковић М. Миливоје

12. Машковић Д. Периша

13. Мештер В. Драгиша

14. Милошевић С. Благоје

15. Пајовић П. Ђорђије

16. Пековић С. Петар

17. Стевановић Ј. Сава

18. Тодоровић К. Михаило

19. Томић Н. Сава

20. Шуковић Б. Божо

21. Шуковић П. Мушике

СРЕБРНОМ ОБИЛИЋА МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ

1. Баошић М. Мијат

2. Бећировић Стефан

3. Бијелић Новак

4. Бојић Р. Мијаило

5. Бојић К. Милић

6. Бојић П. Неђељко

7. Бојић М. Никола

8. Бојић М. Пуниша

9. Бојић М. Сава

10. Букилић М. Лудо

11. Букилић В. Мијат

12. Букилић М. Радивоје

13. Булатовић П. Секуле

14. Војводић И. Јанко

15. Вуксановић Н. Новак

16. Драгић тодор

17. Драговић М. Милија

18. Јекнић Ћ. Илија

19. Јекнић Ћ. Мијаило

20. Јовановић Ј. Бојо

21. Јовановић М. Мијаило

22. Јовановић Б. Милован

23. Јовановић М. Мирко

24. Кљајић Р. Миливоје

25. Кљајић П. Новак

26. Крковић М. Мидур Тома

27. Кујовић М. Бего

28. Кујовић Р. Божо

29. Кујовић П. Раде

30. Кујовић Р. Радован

31. Лакетић П. Милија

32. Лакетић П. сава

33. Луковац К. Бошко

34. Луковац Н. Гаврило

35. Лучић М. Мирко

36. Машковић Н. Васо

37. Машковић Н. Мијаило

38. Машковић Б. Милован

39. Машковић Г. Радоња

40. Машковић М. Спасоје

41. Машковић Р. Глигорије

42. Милошевић А. Михаило

43. Мујовић Ј. Мило

44. Мучалица Милић

45. Пековић Ј. Јован

46. Раковић М. Милосав

47. Раковић Б. Симо

48. Станковић Б. Вукосав

49. Стојановић М. Милутин

50. Тодоровић К. Миро

51. Томић Ј. Новица

52. Томић П. Периша

53. Туовић В. Вуко

54. Ћетковић В. Видак

55. Ћетковић П. Милић

56. Ћетковић П. Перо

57. Чепић Ј. Ђуро

58. Шуковић Богдан

59. Шуковић Ђуро

60. Шуковић Јагош

61. Шуковић Неђељко

62. Шуковић Раде

63. Шуковић Ћирко

ВРТУ СЛОБОДЕ

Свијес' моја ка прошлости оде да запјевам о врту слободе. гдје се вазда рађаху јунаци. гдје још стоје барутни облаци, гдје се барјак слободарски вије, гдје се никад робовало није, гдје нијесу скупљати харачи, у пламену у Горњој Морачи гдје јунаци у прошла времена ускочише из многих племена. Ту досели Мина Радовићу кад доака Хасану Мекићу, још посјече Скочића Османа. са помоћи Горњоморачана. Погубили Рама Рушевића. оштри ханџар храброга племића. великога морачког хајдука "Требјешанин Лопушине Вука. Јели сабља Лаза Лазовића погубила Амира Пепића, на излазу више Штитарице? Ал' доживје пропаст породице:

пет брата је и његових сина погубила сабља душманина:

после Рада Лазовића чета турску силу ханџарима срета. Џефердар је Драга Пејовића погубио Муја Аџајлића; а латинка Драговић Томаша страх бегова и турскијех паша што погуби Париповић Зука. Плана сестра познатог хајдука из Љевишта Крковића Мида, с мртва Зука оружје поскида и два са њим убила Турчина, зар то није људска величина? Ту многоме кадуна заплака ту је тридес'т пануло Турака. Па кренуше турци Колашинци да пркосе Петровић владици:

сретоше их Горњоморачани Турцима се исписаше дани:

триста турских пануло је глава

а Морачи припала је слава.

Под бедеме тврде од Никшића са Радем је Властелиновића Вук Јушковић турски крвопија,

па их моли турчин џин Алија:

"Свакако сте задобили славу немојте ми откинути главу". А Рада је Бећеровић чета, са сабљама ради аманета. погубила турскога племића. злогласнога фазла Ибричића. Тодоровић Туле Агди бега скиде главу и оружје с њега

Па јел' ханџар Тодора Јекнића посјекао Бећира Пепића:

и мач оштри Драговића попа

што Мурата Ђурђевић ископа; оштри ханџар Дуловић Милете

који бега колашинског срете;

а јатаган Дуловић сердара

посјек'о је Ахмет-барјактара

и Луковац Јоза код Никшића.

кад освети Ратка Зиндовића, када Муја посјече Лукача да га славе Поља и Морача. Туовић је Јово из Мораче који бега Гатачкога смаче,

а Јованов, ханџар. Чечовића

посјек'о је Ага Головића. Па кад Махмут-паша Бушатлија, турски јунак српски крвопија, Петру првом Петровићу поручи, да размисли па да се одлучи:

да му лично на мегдан изађе ил да себи замјеника нађе. Сам се Јакша Гачанине јави да на мегдан ханџар окрвави. Кад сазнаде Бушатлија за то он прекрши обећање дато, не смије се чекат Гачанине, боље бјежат него да погине. јер је Јакша јунак од јунака, стотине је посјек'о турака.

Па с Језера Скопљак-паша млади, што чардаке на Језера гради, да покупи данке и хараче из Роваца и двије Мораче, па све паша уради за џабе. препаде се од морачке бабе, од одиве Крушића Мируше

и умаче замало без душе.

Кад поруку прими из Мораче

заборави паша на хараче.

Да питамо пашу Џеладина. алаха му и светога дина, колико му остаде Турака, биранијех људи и јунака, од увира Ратње у Морачу до на излаз Лоли на Рзачу. Ченгић Смаил-ага из Липника

кад је онда с војском уризика да хараче скупи из Дробњака

и гласитих морачких јунака, али Мина Радовићу рече:

"Треба Ченгић да се посијече, сто педесет да пође ђетића да помогну Нока Церовића. Ја ћу браћо да идем са вама, то је света обавеза нама,

и позво сам Јанковога Риста што ће агу убити одиста.

и био је нишанџија прави,

Морача га са поносом слави".

Ристо ћурак Ченгић Смаил-аге скиде с аге стави у бисаге. Ко посјече Наргили. Алију. Аировић Ибра љуту змију

и са њима бегова Усицу?

Морачани на чврсту удицу.

бритка сабља Крста Вујачића

и Матије Вука Јушковића,

нити сабља Балић Милутина признавала није душманина.

Оштри ханџар Драговић Милоша, на Вучјему Долу кад је доша, осам турских глава посијече. ма Глигору Мучалици рече:

"Крст Данилов Милошу припада, ти га нећеш добити за сада. књаз Никола други мора слати

и Глигора са њим даривати,

јер је сабља овога племића погубила Суља Ђурђевића

и још седам бираних Турака

рад харача дација и данка. Па јел' Марко Кикојев Мујовић био јунак и признати племић, кад му турци љубу заробише

и бијело стадо плијенише?

Од овог је морачког јунака пет никшићких пануло Турака,

оставише и плијен и робље то се мјесто зове турско гробље. Јели храбри Милош Чечовићу проломио врата у Никшићу

и пустио тридесет комита?

Та његова чета поносита бранила је правду и слободу славном српству Црногорском роду. Па граничар Чечовић Лазаре своје претке не обрука старе, тај потомак Чечовић Милоша

Љуљ-Ђуровић погуби Ђељоша. Од Морачких храбријех ратника преко десет хиљада војника, што стизаше да купу хараче, оставише главе у Мораче.

Зар нијесу Горњоморачани били у бој на свакојој страни, да с оружјем чекају крвника? То им призна Петровић владика на Грахову и Вучјему Долу, уз Данила и књаза Николу,

и свуд гдје се за слободу гине до Србије и Херцеговине; под командом вожда Карађорђа бивало је морачкијех вођа,

да се сложно за слободу боре.

и били су стожер Црне Горе,

Црне Горе и Херцеговине то побједе доказују њине".

ПРАВДА ВЈЕРА И ЉУЦКА ДОБРОТА БИЛА ИМ ЈЕ СКУПЉА ОД ЖИВОТА

Љевишта су на извор Мораче. гдје и данас црни гавран гаче. гдје се влака људске крви стаче,

у подножју стрмене Рзаче;

гдје су људи у прошла времена. из братстава многих и племена. Црне Горе и Херцеговине. ускакале људске величине.

преставници људи и јунака, да се боре противу Турака,

и да дижу на устанак рају

да Турцима хараче не дају; јер то село тада нит послије никад харач подмирило није.

Стизали су на четири стране.

у бојеве многе и мегдане.

на двобоје и јуначке битке, сабље су им сијевале бритке:

грабили се ко ће бити први.

своју сабљу да подмаже 'крви;

и у сваком мегдану и битци.

остали су као побједници. Страх Турака бјеше до Азије. од њих султан мировао није. Па окупља паше и везире, бунтовнике како да умире. Од великог града Цариграда покупише педесет хиљада, скупљевине с коца и конопца, "њихова их очинскога оца". Пред војском је Скопљак-паша млади

па чардаке на Језера гради, да покупи харач у Љевишта,

да их спали и створи згаришта. Па им паша ултиматум пише:

"Ни минута не чекајте више! За двадесет и четири сата, дуговања да су им предата; или ћу вас с војском нападати,

и са мапе свијета збрисати.

Не радите против моје воље. покорте се биће за вас боље!"

Хајдуци му одговор послаше:

"Не боје се хајдуци од паше. од султана нити од везира. да сву војску водиш од Епира, сакупљену бољег од бољега неби им'о да се надаш чега. Уловит нас нећеш на удицу, но ћемо ти језик кроз вилицу, да запамтиш какви су хајдуци, ми нијесмо хрђе као Турци. Не тражимо туђу домовину, но бранимо своју ђедовину. Никоме је без крви не дамо, па удари, а ми те чекамо. Не смијеш ли нас ударити ми ћемо ти полазници бити Добро ћеш нас пашо запамтити."

А кад паша прими одговоре размишљ'о је и чит'о до зоре. Велики га задесише јади, размишља се шта даље да ради. Паша мисли па наједно смисли:

"Док смо здрави ни срамота није, да бјежимо у правцу Азије".

То у Стамбол цара узнемири, како ово село да умири. Но одлучи паша Џеладине, да он с војском крене кроз планине са двадесет и више хиљада зоран Турчин побједи се нада. Превари се уједе га гуја, не сјети се Аџајлића Муја. Из Никшића Париповић Зука. што уведе Турке преко Чука да попали село и хајдуке ал се више не врати уз Чуке. Нит се сјети Мушовића-бега. пр'о Црквина што бјеше наљега, и повео велику ордију. да помаже пашу Бушатлију, да ухвати Петровић владику.

али на пут стадоше крвнику. сви од реда Горњоморачани јер се тако домовина брани. Ту је триста пануло Турака, од сабаља морачких јунака. Ни Џеладин не скупи хараче, нити врати војску из Мораче;

нит побједу доби на мегдану, нит изврши што рече султану,

и ако се чврсто надо у то,

али све се деси обрнуто. Побједници осташе хајдуци. а поразе доживјеше Турци. Кад та вијест бану Цариграду,

цар се турски забави о јаду. Па окупи бегове и паше. све што може сабљу да припаше, нек се јави аги у Липнику, мораћемо ударит крвнику,

и покупит данке и хараче,

из Дробњака и двије Мораче. У Љевишта хајдучком племену, уништити камен на камену, да не буне на све стране рају, приморат их харач да ми дају. Нека једном упамте за вазда, ја сам њима к'о и вама газда. Али ко би други уризика, осим Ченгић аге из Липника. Да покупи данке и хараче, из Дробњака и двије Мораче.

Ал Дробњаци и храбри Ускоци

и бирани многи Црногорци,

из Роваца и Мораче двије, сретоше их као и раније:

Смаил Ченгић агу погубише, те хараче тако подмирише. Тако ти је чета Љевиштана, предусрела многога душмана, ко је с њима пошо ратовати, са главом је морао да плати. Правда, вјера и људска доброта, била им је преча од живота. Бранили су своју домовину Црну Гору и Херцеговину, у бојеве и многе мегдане,

по Србији не четири стране. Србијанци кад бјеху на муци, у помоћ им стизаху хајдуци, јер Љевишке вође и сердари, бјеху сами себи господари. Ни владика са престола свога. приморати никад није мога, из Љевишта отровнице змије, да с Турцима поштују примирје.

ОБЈАШЊЕЊЕ

* Париповић Зуко и Аџајлић Мујо напали Горњу Морачу 1795. године.

Драго Пејовић погубио Муја Аџајлића. Томаш Драговић убио Зука, а

његова жена Плана (родом Крковић) убила два Турчина са оружјем Зуковим.

* Бег Мушовић, из Колашина, креће у помоћ паши Буштлији 1796. године. На Црквинама их нападају Горњоморачани, гдје је погинуло преко 300 (триста) Турака и са њиховим главама окитише манастир Морачу. (Горњој Морачи је тада припадало све од Порте до извора Мораче; Осредци, Љута, Врујца, Црквине, Бистрица и друга села до извора Мораче).

* Скопљак-паша са педесет хиљада војске улогори на Језера и пошаље ултиматум Гаврилу Шибалији у Љевишта да за 24 сата предају хараче, али кад прими одговор од хајдука препаде се и побјеже са војском назад 1806год.

* Паша Џеладин са више од 20.000 Турака нападе Горњу Морачу 18. септембра 1820. год. и би посве потучен.

* Смаил-ага Ченгић креће са војском 1840. год. да локупи харач у

Дробњаке, Ускоке, Ровца и двије Мораче и би потучен, гдје и сам погибе. на Мљетичку.

КОЛАШИНСКА ОПСАДА

1858 год.

Састали се људи и јунаци, укрштене сабље и барјаци; О јунаштву великоме зборе како да се са турцима боре рече Миљан Вуков - војевода:

"Ја сам Србин,црногорског рода. од јуначког братства и порода.

Част ми људска и јунаштво не да да се ово безакоње гледа. Нама браћо, Турци Колашинци

у свакаквој згоди и прилици:

нападају планинска пасишта, катуни нам посташе згаришта. Мојега су погубили брата.

и главу му откинули с врата.

те се са њом у Колашин зоре, да су они бедем Црне Горе.

и да раде шта је њима воља

од Комова до Капина Поља. Него браћо из Васојевића, сакупићу хиљаду ђетића, а својег ћу послат абердара,

код чувених морачких главара.

у бијелу ларву Немањића,

нек' Новицу траже Церовића. нек' Церовић рече војеводи:

"Купи војску на Колашин ходи!" У Речине да се саставимо, план за напад да ту направимо." Кад Новица разумио гласе, главаре је скупио уза се. “Ево абер побратима мога, тражи помоћ са помоћу Бога.

Па скупљајмо војску до Рзаче. из Роваца и двије Мораче; да у само освитање зоре, изађемо с војском на Изворе." Кад наредбу ову разумише, сваки својој страни пожурише. Пушчани се зачуше плотуни

све се живо по Морачи збуни. Ти абери чујају се често па хитају на саборно мјесто. Сакупи се петнаест стотина, док Новица људска величина, рече абер какав је добио:

"Па бих браћо свијех замолио, да хитамо уз Раичавине да смо прије зоре у Речине!" Кад нардбу овакву добише. у манастир причешће примише, уз адете старе црногорске, па се двије састадоше војске. План за напад одмах направише, и Колашин с војском опколише, стоји плотун са свакоје стране, ал' се добро Колашинци бране. У чардак се утврдили Турци, прић' не могу ни од куд' хајдуци. С пенџера се из пушака гађе, док се војска црногорска снађе. јер начина другога им нема, сакупише сламе и сијена; до чардака свуда насложише, па живијем огњем наложише. Пламен бјеше свезо до небеса од плотуна Колашин се стреса. а пјесме се црногорске чују. на чардаке Турци јадикују. Неки плачу, а неки кукају Црногорце моле за предају, И куну се: "Нашега нам дина, ми нећемо ићи по планина! нит' нападат сеоске катуне, нит' почињат бојеве и буне, нити тражит харач да нам дате. нити цара нашег' да слушате, о свом смо се забавили јаду, мирно ћемо живјети у граду. Свога ћемо упознати цара. нек' не чека и нек' се не вара, да ће икад добити хараче, из Роваца и двије Мораче, из Васова племена и Куча", али се опет обруч не распуча. Град Колашин у опсади држе,

бунтовнике живим огњем прже. Крв се турска низ пенџере стече, изнад града црни гавран гаче. У манастир задужбину стару, јече звона на светом олтару, јер су дјеца дошла и нејачи да причешће приме у Морачи. због побједе славне и освете, да прославе дан побједе свете. Ту је опште настало весеље, хајдучке су остварене жеље. Па се чуло за побједу ову, а кости их прадједовске зову. Кад команда црногорска даде:

"Град Колашин пуштај из опсаде! Нек се војска скупи и почине зборно мјесто у село Речине," гдје добише војничка признања и чинове и одликовања. Па их истог дочекаше дана пред манастир масе Морачана, да сви скупа живе у слободи ВАИСТИНУ, НЕК СЕ ХРИСТОС РОДИ!

ДРАГО ВУКАШИНОВ

Црна Горо, на твојем камену,

у свакоме вакту и времену.

у мегдану и јуначком боју,

имала си узданицу своју; праве људе, храбре витезове, ненадмашне људске соколове, као Шоћа Вукашинов Драга, који пође пр'о кућнога прага, да бој љути са Турцима бије, љепоте му на далеко није.

Дивна стаса и ратничког лика,

у груди му срце од челика,

пун момачке снаге и полета, перјаник је од осамн'ест љета.

У гласитој битци на Граховцу

давао је примјер Црногорцу:

четири је Турчина посјек'о, славно име и бесмртност стек'о:

пред цијелом црногорском војском дарован је медаљом граховском. Па кад битка бјеше око Спужа Драго отпор Турцима је пружа; хиљаду је имало Турака, али Драго јунак од јунака, сто корака испред војске иде, нож у руци држи да га виде. Та је смјелост разјарила Турке, хоће жива јунака у руке. Пет Турака на Драга полеће,

али јунак леђа не окреће.

У том плотун пуче од Турака.

преломише ногу на јунака, ал' се Драго на другу оприје, и потеже леденице двије. Обадвије на Турке опали два Турчина пред њега су пали, а трећега са ножем прободе, те му име у бесмртност оде. Кад два турска стигоше џелата посјекоше Драгу главу с врата. Црногорци у том пристигоше,

поред Драга Турке сасјекоше,

и узеше тијело и главу,

Драга што је заслужио славу,

од непуне двадес'т и два љета, јунак оде са овог свијета, ал' остаде да вјечито живи,

и да му се Црна Гора диви.

ОСВЕТА ЛАЗОВИЋА - КРКОВИЋА

На хиљаду и седме стотине седамдесет и осме године, досели се Лазовићу Јоле

у Морачу Горњу преко Лоле.

Кад напусти племе Кривошије.

да бој љути са Турцима бије,

у Љевишта, на Теочу Долу

владар Сава даде земљу Јолу,

да одатле диже своје чете

и хајдучке да прави освете;

јер ће Јоле са пет својих сина нападати српског душманина. Па Јолове кренуше патроле да чардаке руше преко Лоле.

Син се Јолев Лазовићу Лазо са јунаштвом убрзо доказ'о,

кад запали турску караулу, па због тога напустише кулу. Одселише на Мигаловицу. црногорску да бране границу, да их памте Турци Колашинци, док пређоше селу Штитарици. Ту великог мала заимаше,

а Колашин турски нападоше.

Мушовић се забави о јаду, од њих мира немаше у граду. не даду му отворити ока, препали се Турци крволока; па ће зато Колашинци доћи Штитарици селу преко ноћи, кад све спава нико се не нада нападоше село изненада. Па бој љути поче да се бије

крв се људска на све стране лије. Ту је сабља Лаза Лазовића погубила Амета Пепића

и јуначку задобио славу,

а за мало сачувао главу.

Ту син Лазов Лазовићу Раде мушки отпор турској војсци даде. Са њима је Баковићу Лазо,

што се мушки јунаштвом доказ'о

и чувени Тамов Петроније

који Турке из кубуре бије.

Пет погибе брата Лазовића,

а Пијука и браства Пепића

пануло је двадесет и више:

док хајдуци село напустише,

у Морачу Горњу ускочише,

Раде рањен у гркљан бијаше

и Кркљо га због тога назваше. Те од тога Рада Лазовића

постало је браство Крковића:

и од тада до данашњег дана

славе славу Светога Јована.

После Рада Крковића чета правила је стотине освета. Радев Мијат, Мидо и Илија

у Морачи оста фамилија,

а њихови рођаци и браћа

кад је ратни небат и недаће одселише у јуначке Куче,

постадоше слободарске луче. Крковићи једни се презваше,

а презиме други задржаше

и данас се зову Лазовићи

ближњи род им браство Крковићи.

Но Лазовић-Крковићу Раде Штитарицу убрзо нападе, морачке је окупио чете па изврши крваве освете. Штитарицу село запалише

и велики плијен плијенише,

а бој љути са Турцима бише

докле село пусто оставише, да се Турци не зауме више да морачке дирају хајдуке. Када Турци примише поруке од Андрије попа Драговића

и Станише кнеза Пековића

и војводе Мине Радовића,

предводника Рада Лазовића

и Дуловић Мијата сердара,

и многијех морачких главара,

харамбаше Јакше Гачанина, Таушане Рада људског џина. Ракочевић Јованов Вуксана,

прослављеног из многих мегдана. храброг лава Бошка Секулића

и ускока Лаза Баковића.

Чуљковића Милоша хајдука,

Кнежевића Кречка горског вука, Рубежанин Мира крволока

и Аћима Костића ускока.

калауза Томов Петронија Турцима је пукла погибија. Пишу турци у Стамбол везиру да Морачу остави на миру.

ЖЕНИДБА ЈОВА ТУОВИЋА

- Хајдука -

Каква бјеше да је бог убије, До паса је навукла димије, Те са њима своје т'јело крије,

Што га до сад нико глед'о није. Руса коса низ плећи јој бије, А на прси извезене змије, Са главама прекриле јој дојке, С њима мисли да устраши момке. Око грла златен огрлице, На рукама разне наруквице. На прстима од злата пршћење Украшено у драго камење. Сребрн ланац виси око врата. Два јој ручна на рукама сата. Још некакве носи белензуке. Плетенице од четири струке

И на дно њих исплетене ките,

Робу носи од најљепше свите. Украси јој разни на зумбулу, Све је фино поднијело булу. О ушима минђуше јој висе, Са љепотом була - поноси се.

Кад је Јово Туовићу виђе Заљуби се, була му се свиђе, Па се були поче удварати, Пријатељство са њоме стварати "Зашто тако лијепа и млада Да не гледаш ни села ни града, Ни у подне, када сунце грије? То уопште мени јасно није. Што ће љети слане и сњегови, Што ће теби аге и бегови,

Што харемска да те бије тама, Што код мужа да не спаваш сама? Но по десет на ред да чекате

И да туђу љубав уживате.

Презри харем, богатство и злато,

Па ти узми што је женској дато.

Слободу ћеш знати цијенити,

Зло и добро са мном дијелити;

И скинут ћеш са себе димије,

То се код нас носити не смије. Ка' остале носит' ћеш се жене, А слушат' ћеш и поштовати мене. Моја ћеш се вјереница звати

И хаљине крваве ми прати,

Гледат воду ђе крвава тече, Слушат брда ђе од пјесме јече. Дивити се љету и прољећу, Пред воштану крстит' се свијећу".

Онда була говорити поче:

"Остала сам мала ко' сироче, Турци су ме 'вако васпитали; Усред подне нијесу ми дали Погледати бијела свијета, Нити гледам прољећа ни' љета, Нити видим Сунце са Истока,

Нити пијем воде са потока. Нити цвијет планински миришем, Нити чистог ваздуха удишем; Но се млада у харему гушим

И својијех образа не сушим.

Јер ме бије у харему тмина, То ријетко у свијету има. Паметан се човјек томе чуди Зар то могу дозволити људи? Па и ја се томе јаду дивим Зашто млада у харему живим, Зашто да се у харему кријем,

Да се с друштвом питат' не умијем

И да клетве слушам за хајдуке,

А од мушке да ме страше руке? До сада ме нико тако није Од сад само твоја руке смије; За тебе сам одавно сазнала, За тебе сам лице његовала. Причају ми триста имаш мана, Праунук си од Угрена бана. Њине приче нећу слушат ништа Са тобом ћу ићи у Љевишта. Из харема с тобом ћу бјежати,

И стобом ћу у кревет лежати.

И сједати с тобом за вечеру

И турску ћу погазити вјеру.

Нек и мене једном зора сване. Нек ми сунце са истока гране.

Испунит ћу што ми срце жуди.

Схватит' ће ме и разумит људи".

А Јово јој Туовићу каже:

"Са тобом се моја љубав слаже; За то ћу те за себе просити

И у Горњу Морачу водити".

Он јој даде од злата јабуку.

Златни прстен стави јој на руку Па пољуби булу и загрли, Тај љубавни закон неумрли.

А кад му се Туркиња насмија

Јова Сунце као да огрија, Па на ноге лагане се диже

И с Туркињом у Морачу стиже.

Доведе је пред бијелу кули, Онда поче упознават' булу:

„Ово ми је кућа и имање,

А с Турцима лоше држим стање,

То ми мораш поштовати и ти Као прво вјерна ћеш ми бити. Мораш своју вјеру мијењати Од сад ћеш се Црногорка звати.

Заборави на буле и паше

И савјете што ти они даше.

Нећеш више харема гледати,

Нећеш више с булама сједети. Нећеш више Рамазан постити, Нећеш више димије носити;

А то сам ти рекао и прије

Мораш скинут са себе димије. Низ Плоче их баци у Рзачу Или овдје у воду Морачу; Нек с' из моје куће обестрве, Па ко што су Црногорке прве

Крсти' ћеш се и ложити бадњаке, Цијенити људе и јунаке. Укућане моје поштовати На Божић се са мном мирбожати. Цвијеће ћеш по планини брати. Усред подне орлове гледати,

И слушати гусле и гуслара

И одјеке звона и чактара.

Гледат ловце како лове срне,

Подјеле ћеш одмарати црне

И чекати мене из хајдука

Моја ће те миловати рука". Па кад тако савјетова булу Рече: "хајмо у бијелу кулу". А кад с булом у кулу уљезе Со и хљеб јој додаде с трпезе, Па на софру сабље укрстио, Да би са њом вјеру ухватио.

Шта то значи, Јово јој тумачи, Па са булом у кулу коначи. Ујутру се са њоме поздрави

И свој живот хајдучки настави.

Но што ради була - Црногорка

Воду пије с Рзичког потока,

Своје лице у харем не крије Но је Сунце у сред подне грије. Слуша пашче ђе код тора лаје, Црногорске прати обичаје. Заборави харем и димије, Слуша вука ђе у гори вије.

И орлове под облаке гледа,

И са друштвом биранијем сједа,

Са њоме се Црногорке зоре Она Јову откућницу оре. Ливаду му и пласти и коси

И ођело црногорско носи.

А Јово је често обилази

И на конак код буле долази.

ЦРНОГОРСКА СПАРТАНКА

1795. године.

Од када је српскога народа. бранила се правда и слобода, част и образ и људске врлине, без дана се суђеног не гине. Па је многи задобио славу,

и сачув'о на рамена главу.

као што је Драговића Плана,

с крвавога морачког мегдана. Зароби је Париповић Зуко,

што је Турке никшићке довук'о:

да попали села у Морачи, да се царски покупе харачи, да поведе младе јаничаре.

и да од њих створи агаларе.

Плана сина носаше у руке. па се нашла на велике муке:

зар да сестрић Мида Крковића. води Турке од града Никшића. на Морачу и на Морачане? Она са њим да проводи дане:

и да сина у харем подиже.

па кад на мост, на Ратњу. пристиже,

Плана сина у Ратњу утопи, мисли Зуко: руке ће да склопи, око њега и његова блага, али Плани придолази снага. па љутито говораше Зуку:

Нећу твоју пољубити руку! Радије ћу у Ратњу скочити, него була у харему бити.

Што ми нудиш богаство и злато, Црногорке не пристају на то, нит продају образ за невјеру, рђо турска, ништа карактеру! Није љубав Турчине на силу.

с тобом неби сјеђела на свилу,

нит' у харем лежала на злату. радије бих конопац о врату. Ти још Црну не познајеш Гору. ми бирамо љубав по избору.

и у њојзи лично уживамо,

другоме је никоме не дамо. То хришћански закон не познаје, одкуд љубав у ваше сараје"? Свак се вашем обичају руга, ви сте Турци као стока друга, јер по десет жена сви имате, свијета им погледат' не дате, држите их као у кавезу. ја бих рађе око грла везу, но се була ил кадуна звати да ме Турчин љуби и галати. Ти да имаш памети у глави као српски витезови прави, не би ђеџу невину мучио, нити жене на силу турчио. Но. Турчнне, требао си знати ово ће ти на нос искијати.'" Па дозива свога мужа Томаша:

"Знаш, кућа је ископата наша! Син је мртав мене воде Турци. Онда Томаш к'о прави хајдуци пружи пушку низ лијеву руку, па овако говораше Зуку:

"Ово ти је од мене здравица, што ми сина утопи јединца. И још мислиш жену да ми љубиш, сад ћеш пасју главу да изгубиш!" Па латинки живи огањ даде мртав Зуко међу Турке паде.

Докле траје пометња у Турке, Плана зграби оружје у руке,

и два са њим убила Турчина

па у Ратњу скочи Кауркиња,

и преплива страни Морачана,

и бесмртност доби тога дана.

Кћер чувеног Рада Крковића, од Првога Петра Петровића,

доби сребрен ћемер да га носи,

и са њиме дичи и поноси,

и стотину златнијех дуката,

кад јуначки с оружјем барата.

А Његош јој јунаштво признава,

и Клориндком српском опјевава,

што је у ред српских соколова, сврстала се Црногорка ова,

која главе са Турака скида, то је сестра Крковића Мида, и познатог турског крволије, Крковића Радевог Илије, што Турцима задаваше јаде, докле живот за слободу даде. Споменик је овоме племићу у Петровој цркви у Никшићу.

ПОХАРА КУЧА

(1774. год.)

Кад се изрод роди Црногорац к'о Стојанов Паво Ораовац. из јуначког села Лазарца

час и образ испод ногу баца. “Замном ко је јунак" - Паво рече. кад ријеши браћу да сијече, па везира скадарскога моли. да му сила везирска дозволи. да јуначке похарају Куче. поробљену рају да потурче. Онда везир распореде дава

и војнички рапорт саопштава:

„Бег Босански преко Купусаца,

да сијече и да главе баца. Мећикућић иде про Биоча!. От Усеин преко Затријебча. са пушчаном кишом од олова:

двије војске преко Ораова Шабан-агић. Махмут-Бегорићу. про Фунднне беже Зотовићу.

а на Медун ја са војском бићу,

а капетан Мекић про Веруше. да се КУЧИ спале и угуше." Тако везир распореде даде -

“моје ћете поштоват команде.'" Кад се турска сакупила војска. малобројна снага Црногорска на Убле је. шанац направила

и ту Турску силу уставила

од јуначког Дрскалова соја, у сред тога крвавога боја, пануло је седамдесет глава

и вјечно им припанула слава;

ту, Никола са девет је брата. своје главе положио с врата

за крс часни и златну слободу. браћа су се одужила роду.

а из шанца други утекоше

и у Малу Ријеку склонише.

Пунан Дедин право се упути

и у село коначио Кути,

код јунака, људи, соколова,

баш у кулу Ивезе Вукова - Аџи-паша Османагић хвата

и Ивезу завеза на врата,

пошто с војском бану изненада,

у сред ноћи кад се није нада.

а ујутру турска војска крену да сијече Куче на терену.

Стари Бјелан Мићков, дуге браде, од старости за дубом застаде. па на Турке живи огањ даде, мртав Турчин испред њега паде.

Па јел било храброг Црногорца као Никша Вулин Ораовца? Који бега срете Селчанина

и сабљом му честитао дина.

па пошто су оба оздравили послије су побратими били. А Савко је. Ђуро и Периша Ивановић у борбу јуриша. па Станојев Љакићу Љаковић.

горски витез Чобо Љуљановић

и Жиковић Јоко са Убала,

пред којим је многа глава пала.

Кад се Турска прикупила сила. с обје стране заломише крила, обруч спуча војска око Куча да на Медун везир мирно руча.

Али Кучи у Малу ријеку некако су стигли да утеку,

а Турска их војска опазила,

па са сваке стране навалила, опучају камен низа стране ал' се Кучи и ту мушки бране; склонише се у једну пећину, бране нејач и на улаз гину. Тако траје неколико дана док стигоше три ровачка бана. Неда Бећо и Љеворечани да у помоћ пристигну Ровчани. па су ова три сокола сива,

да би кога избавили жива, прошли крадом пр'о Братоножића, ради крсне славе и Божића, ради вјере у крст и у бога, да би како спасили икога. Кад дођоше на улаз пећине, гдје се лако неопрезно гине. "Ја сам Мина Радулов, војвода- па нек вам је са срећом слобода; да бјежимо пр'о ових кланаца, до Мораче тврде и Роваца, нико гласа не смије одати. јер се тајна мора сачувати од Турака и Братоножића" Па се седам угуши ђетића, јер су дјеца за уста хватали да глас не би крвнику одали. Од пећине до мјеста Лутова нико несмје изговорит слова.

Но кад Турци за Куче сазнаше братоношко племе похареше, па са благом што им опљачкаше мост Везиров тада озидаше.

Шаљу Турци поруку Ровцима:

" Одмах Куче вратите Турцима или ћемо напанути Ровца

и оца вам гонити кроз оца."

Кад Ровчани Куче не вратише онда Турци напад наредише, од Пипера и Бјелопавлића

и од Спужа и од Мартинића.

Кад Ровчани за напад сазнаше једну жену с дјететом послаше, да им кумство крштено понуди, а турски се четовођа чуди, па је псује и светог Јована, нема бољег кумства од мегдана. Ту јој оста побјена прешлица то се зова Прентина главица

Него Ровца Турци нападоше, ту шездесет мушки живот даше,

све Ровчана и јуначких Куча, ту ће вјечно да их грије луча.

Па су Кучи за седам година останули тада у Ровцима, да заједно као браћа живе, а ровачке сестре и одиве као своје сестре поштоваше, божји Амин у манастир даше

НАПАД ТУРАКА НА КУЧЕ

1739. године

Скадарски је осилио паша. па ђавола тражи да би наша. Скупи војске петнаест хиљада, да са њима на Куче напада, да јуначко племе подхарачи, што је женско да у харем бачи, да постану буле и кадуне, иде паша пријети и куне; "Неће више постајати Куча моја ће их војска да потурчи. Алаха ми и нашега дина, то ће бити турска царевина,

на Медун ћу џамију подићи, сви ће власи нашој вјери прићи; заробићу Илију војводу. и сву њину хришћанску господу. који живе боље него паше. не признају обавезе наше, нит мирије, хараче нит' данке

а многе нам убише јунаке,

понијеше оружје и паре, за наредбе цареве не маре."

Силан паша Подгорицу мину. па на Врела рибничка почину, онда књигу на кољена пише:

"Неможе се ово трпљет више, да чините кастиг по народу, зато тражим Илију војводу, чим му књига у руке допане, нека сађе на равне Дољане, не сађе ли ми ћемо изаћи па ће Куче црни ђаво наћи."

Кад у Куче бану бурунтија, кад је прими војвода Илија, скупише се на Медуну Кучи да се књига, послата, проучи.

па Илији, Ђуро проговори:

"Ти си понос нашој Црној Гори,

а камоли за јуначке Куче,

да те паша под шатор привуче

и убије данас на превару,

да се хвали у Стамболу, цару

како главе хајдучке сијече.

Но војводо, за Куче је прече ти остани ја ћу к' паши ићи

и на мегдан јуначки изићи."

Када Ђуро стиже на алату проговори с коња азијату:

" Што си слао ситну бурунтију, зашто тражиш војводу Илију". А паша му из шатора рече:

"Док сам овдје вама је најпрече:

дотјерајте стотину волова, преводњака стотину овнова,

и све брашно из амбара свога

и за војску вина црвенога,

све ђевојке и невјесте жене,

најљепшу ћеш довести за мене

и дугове донесите ваше,

ил ви ето сјутра с војском паше,

да вам Куче прегазим камене, на срамоту да вам љубим жене." Још хоћаше паша да набраја, но послуша црногорског змаја. проговори Ђуро са алата:

"Ја у име мојих Куча брата, недам Куче, без крви делијо, наш се народ добро научио да за образ и слободу рати". па се Ђуро ка Медуну врати. Чекаше га на Медуну Кучи. Ђуро пашин "поздрав" препоручи.

А силан се паша наиједи па на Куче војску распореди. кад стигоше у Врбицу Турци спремни су их чекали хајдуци, под командом Јововића Ђура, што сијече Турке и растура, јер је реко да ће десет глава посјећ ханџар овог љутог лава.

Девет глава остави на страну. па са бегом Авезићем плану. а бегу се тако докотура

те погуби Јововића Ђура. баш сестрића војводе Савића. што са војском стиже из Роваца. турске главе са ханџаром баца, па натјера бега Авезића у гласиту кулу Рашовића:

седамдесет Турака ту има

и два сина пашина са њима,

на великој нашли су се муци.

па из куле јадикују Турци бег Авезић богат откуп нуди:

"Знаш, Савићу, да смо и ми људи." Савић.бегу, на то одговара "Нема тога богатства ни пара да ми плати мојега сестрића. може само глава Авезића". Па улеће да свети сестрића, паде глава ровачког племића. Кад видјеше Ровчани и Кучи око куле круг се војске спучи. дим барутни свезо до небеса

а кула се из темеља стреса,

све у кули Турке затворише. Рашовића кулу запалише.

Нема више паше скадарскога. побјего је с' бојишта овога

а два сина остави у Куче

и превари што је рек'о јуче.

час и образ и ријеч погази. Илија га са војском порази.

да се прича у скадарском граду

о залудњем пашином нападу.

о великој Турској погибији

О ЈУНАШТВУ КУЧА. О ИЛИЈИ.

ТУРСКИ НАПАД НА ПИПЕРЕ

1766. године

У сред спушког крвавога града турска се је скупила армада, па говори Зотовићу беже:

"Освета ме на Пипере беже, рад' алаха и нашега дина ударићу с војском Пиперима". Онда рече Булић Хусеине:

"Бунтовнике похватаћу њине". Трећи рече Шабане Марићу:

"На Пипере с војском ударићу. заждити им ватру на шљемену. све уништит живо у племену, што је мушко све ћемо побити.

а жене ће наше љубе бити.

С тог простора нестаће хајдуци.

Пипери ће постат пашалуци

и ми ћемо њима управљати.

жене ће се морати клањати

и нашу ће вјеру прихватити,

и мораће димије носити".

Кад договор такав урадише. на брзину војску покупише Спужа града све до Подгорице, све некакве турске улизице, што немају људске карактере, да јуначке униште Пипере.

Али свуда доушника има, глас додаде неко Пиперима. Чим Пипери добише поруку, узели су оружје у руку. Бој се бије, крв се људска лије. брат познати брата мог'о није, лешеви су на свакојој страни, док Булића Хусеина рани храбри витез, Марковићу Марко, па му рече: "Нијеси умак'о"

и сабљом му посијече главу,

а Зотовић да би убро славу нанишани Марка Марковића.

али пушка Бећка Бајовића предухитри Зотовића-бега јарко сунце огрија кроз њега.

Кад то виђе Марићу Шабане виђе своје исписане дане. па са сабљом на Марка полеће. понада' се да ће имат среће. да убије Пиперскога лава

и да ће му припанути слава.

Паун Рандић с пушком се обрете те Шабана на нишану срете.

па пошто је погубио бега, откин'о је турску главу с њега. Ко без главе побјегоше Турци, а гоне их пиперски хајдуци, кога стижу сијечу им главе. мили боже ужаса и страве; неће Турци за дуже вријеме на Пиперско враћати се племе. јер су сада изгинули с главе

и хараче платили крваве.

Па када се Спужу повратише, на брзину писмо накитише скадарскоме везиру на руке, да за црне чује муштулуке:

потресе се везир од иједа, не вјерује да ли писмо гледа, сам са собом о злу разговара, спушке Турке напремасе кара:

"Ви с' толико хиљада војника од пиперске банде, разбојника изгубисте толико живота - ТО ЈЕ ЦАРСКА БРУКА И СРАМОТА"

ФЕРИДА

Послушајте браћо моја мила, када нека надприродна сила људски разум сломи и савлада, у сред дивне Подгорице града, Османагић силан Бећир беже, што Турцима дријеши и веже, Црногорце куне и клевета, смак'о би их са мапе свијета да ниједан ниђе не постоји, од цара се, ко' од њих, не боји. Сваки дан му по граду искачу, на Ровца се љути и Морачу, на јуначке Пипере и Куче, па га жеља освајачка вуче, да покори црногорска брда. јер су Ровца и Морача тврда уточиште турскијех катила. сваки лети ко да има крила. О црном га забављају јаду, ни ручат' му самирно не даду, свакодневно сијеку му Турке, нападају поља и читлуке; турска стада, плијене и јаве Бећир беже преживљава страве. У по ноћи и'з кревета скаче, сања да су стигли из Мораче, право двору његовоме иду, да му ћерку заробе Фериду, да фереџу скину и димије. па бег мирно заспати не смије.

Док Илија Рајичевић бану, на пред кулу Бећир бега стану. Намјерно је са Његуша сљега, би на мегдан да позове бега, докле свјетлост сину са пенџера, прекрсти се бог и божја вјера. Шта ме ово с пенџера засија, ко с истока сунце да огрија? Кад му поглед на пенџер застаде, силан јунак к'о укопан стаде,

па својему не вјерује оку. да ли види на пенџер ђевојку, да ли сања ил' је стварно јава, дал' је вила ил Туркиња права? Радо би јој скинуо димије, па у њима да се гуја крије, Сија осмјех с ђевојачког лица, намигује млада љепотица. Те љепоте није гледо нигда, то бијаше бегова Ферида, па му љубав са пенџера нуди, турску вјеру проклиње и куди:

"Њиног ћу се бестрагати рода. од богаства преча је слобода!" Имаше јој осамнаест љета,

а бијела не гледа свијета,

прекрила је накита од злата, на рођењу бјеше обећата за некаквог скадарског везира, ал' Фериди срце неда мира. неће више млада да робује, ал' Илија за то и не чује, јер се плаши да је пријевара,

а Туркиња опет проговара:

"Нећу жива у Скадар одити, радије ћу с пенџера скочити! На џеназу да ми будеш и ти ако нећеш мој вјереник бити. Овдје су ми додијали јади,

разуми ме, Црногорче млади. Обичаје поштоваћу ваше, што ће мени везири и паше:

што хареми и њине џамије,

да ме сунце никада не грије, да не гледам дана ни' слободе, да ме у град ко слијепу воде; и да чамим у турске кавезе, зар то има са животом везе, да ми везир распореде прави. док с другијем женама љубави,

а ја да их попријеко гледам,

нећу пашу и љубав му не дам. Крстићу се са крстом часнијем,

а турску ћу вјеру да одбијем, поштоваћу и Христа и Бога, поштења ми и образа мога!"

Рајичевић кад ово разуми, па је Богом и свецем закуми:

"Немој тајну одати Ферида. образа ти и очињег вида. јер ако би за то знао беже, мого би се ђаво да излеже. Него сађи полако кријући,

а ја ћу те водит мојој кући,

и постаћеш Црногорка права,

а бег нека страву преживљава,

нека пати нек га боли душа, послаћу му поздрав са Његуша.

Док је свјетлост дана напустила, Ферида се у сламу склонила.

Бег разјарен поче да је тражи, па са сабљом кроз сламу од ражи, пробадаше да се није скриила, по руци је сабља дохватила. Крв је зали од главе до пете, од несреће спасила се клете, јер рањена не издате гласа, па у уру заказану стаса, ђе Илија Рајичевић рече,

а срећа их испрати и вече,

те у само освитање зоре на јуначке дохиташе дворе. Скупише се браћа и рођаци, све гласити људи и јунаци, па се чуде ђе је цура била, што се тако крвљу обојила. Златни накит виси око врата, амајлија турском опасата,

полумјесец преломљен на пола,

а одјећа турска из Стамбола украсила младу љепотицу,

осмијех јој заблиста на лицу. Поздрављаше фамилију нову

а снахом је сви присутни зову.

Па у српску богомољу иду, гдје су многе иконе на зиду, ту Илију с Феридом вјенчаше, Милица јој ново име даше. Обичаје нове јој казаше па народно коло заиграше. Свак се младој љепотици диви,

у савардак што дође да живи, код толико кућа и палата,

и накита од сребра и злата,

а одјећа кадифа и свила, гурабију јести научила,

а браћа је и мајка служила.

Све је ово була погазила, само да би на слободи била, да је тама и мемла не бије, да фереџу баци и димије, да се више од људи не крије, да је сунце са небеса грије. Кад се млада покрсти Милица, кад се дома врати породица. онда младој збораше Илија:

"Све је ово наша фамилија.

Поред мене и њих ћеш слушати, обичаје наше поштовати:

нећеш носит кадифу и свилу. прешлицу ћеш држати на крилу, мораш прести и плести и ткати.

а на пољске послове стизати."

А Милица даље га претече:

"То сам знала још и оно вече,

у сред турског Подорице града.

Милица се не плаши од рада! Од сад ћу се Црногорка звати. укућане наше поштовати, вјерна ћу ти доживотно бити.

сукнену ћу одјећу носити,

и опанке од крмеће коже.

кад је слога све се друго може. Бог ће среће и таликад дати, потомство ћу наше подизати." И фина им стаса породица:

Блажо. Драго и шћерка Љубица.

ЗАУЗИМАЊЕ НИКШИЋА

1877 године

Гусле моје са помоћу Бога,

и светога свеца из Острога,

и честите куће Немањића,

и јуначке лозе Петровића,

и витештва Карађорђевића,

и Милоша и цара Лазара,

и војвода многих и сердара,

старца Никца и старца Новака,

и Николе цара од јунака,

и гласитих српскијех хајдука.

и ђедова њиних и унука,

и азбуке Караџића Вука.

Са вама је сачувана слава, чувају пјесме заборава, па вас за то поставих на крило да запјевам што је некад било.

Од када је српскога народа, чувала се правда и слобода

и бранила своја домовина,

српску славу дал' још неко има

и чија је историја јача.

и ко више срете освајача

и ко сваком душманину каза:

"Смрт је света без дудског пораза, јер је љепше у гробници бити.

и јуначки живот изгубити,

него туђе служити народе

и живјети срамно без слободе".

Је ли такав књаз Никола био. је л' га свијет читави славио. Кад његова преузе команда златне кључе од Никшића града, капетану Мушовићу рече:

"Моја сабља људе не сијече што договор пазе и цијене, капетане. послушаћеш мене,

па лозови аге и бегове, кажи да их бег Мушовић зове нек оружје са собом понесу, ту ћеш мени дати своју бесу да се моја поштује команда, топове ћеш од Никшића града оставити тамо ђе и јесу, па напуштај Сливље и Требјесу, град Никшићки и сву околину

да ти Турци узалуд не гину. Ко ће моју поштоват команду може остат у Никшићу граду, нек клањају и рамазан славе не смије им длака хвалит' с главе." Кад то аге и бегови чуше према земљи поглед обрнуше. виде да се узалуду боре, да је војска славне Црне Горе запосјела около Никшића , па чекају ријеч Мушовића.

а капетан тужно проговори;

"Ја предајем Никшић Црној Гори. јуначки га на сабљу добише

и немамо шта чекати више.

Ко ће овђе. а ко код везира по сопственој жељи нека бира јер је Никшић саде црногорски вуци су га заузели горски. Књаз Никола, царе од јунака,

наш је барјак са бедема мака

и узео од Никшића кључе."

онда плотун са бедема пуче. Књаз Никола сједе у прочеље,

а народно завлада весеље.

Црногорски пјевају хајдуци,

а град Никшић напустише турци.

МОРАЧКИ ГОРОСТАС

Од кад' Србин српском душом дише. од кад' тамјан дими и мирише, од кад' носе облакови кише. од како се историја пише, рађало се људи и јунака, синове је сјетовала мајка:

"Расти сине, прави јунак буди. да те воле и цијене људи! Људски ради и јуначки чини. боље ти је јуначки погини, за крст часни и свету слободу, но остати изрод у народу." Такав савјет у Горњој Морачи,

и дан данас витезове зрачи.

Па ме људске традиције уче, да опјевам тебе мрки вуче. На почетку двадестог вијека,

људске крви створи се ријека, јер кренуше швапске јединице од Србије преко Брегалнице,

и од Скадра преко Црне Горе

српски народ ватром да сагоре. Српски народ у крви се купа, преко Црне Горе већ оступа, да у Грчку нађу уточиште, Црногорци у опсади пиште. Краљ Никола нашо се у јаду општи метеж на Цетињу граду. Црна Гора ко у мишоловци, док кренуше браћа Црногорци, на Мојковцу, Урошеву граду, да Србима оступницу даду. Под командом Вукотића Јанка, скупило се хиљаде јунака, па сједоше на диван главари, да би ратне разрадили ствари, Док глас стиже са Цетиња града, да је швапска узела команда, град Цетиње и Ловћен планину, ђе почива Његош на висину;

и да њина застава лепрша,

изнад града код Орлова Крша. На муци се нађоше главари, ко би ове распетљао ствари, вијећају да ли да одлуче да се војска с Мојковца повуче Црну Гору заузеле Швабе, што да гину Црногорци џабе. "Докле сину муња из небеса,

из Мораче Бојићу Алекса:

"Ја. у име морачких јунака, швапској сили не бих се помака, но ћу чекат Швабе на бојиште, наша браћа у Србији пиште. Обавезу моралну имамо, да им овђе оступницу дамо; да јуначки образ сачувамо,

и да наше претке не брукамо.

А ко нема снаге ни мушкости, нека носи за пријеклад кости, нек се Шваби клања, нек се спаси,

нека славу јуначку угаси. А ја нећу образа ми мога, Аранђела и Вишњега Бога,

и оружја што о пасу пашем,

и алата на којега јашем,

кукавички војску повратити, сви да ћемо главама платити, по овијех брегова и чука." Онда мрке бркове засука, мрко му се чело наоблачи:

"Ми нијесмо у Горњој Морачи робовали, нити ћемо када. за мном браћо који мисли сада, да тарнемо Божићне бадњаке; нек' варнице сину у облаке. нека свјетлост бадњаке нашије, Црну Гору и Србију грије. Да бранимо царство Душаново. Ко не хтио прихватит' ово не имао мушкога порода, нити знао шта значи слобода, не гледао ни дана нит' ноћи, нит' се крет'о без туђе помоћи. дворови му у корову били, а гаврани пошту доносили!

Па сад браћо како вам је воља смрт је часна од срамоте боља!" Када ове разумише гласе, нико нехтје погледат преда се. него предлог овај прихватише.

и московке пушке дохватише.

да јуначки положаје бране. од Развршја и Папратне стране. с Меденога Гувна до Препрана борише се три крвава дана. Шваба незна шта са њима бива. пртинама људска крв се слива. ал' спасише браћу Србијанце. умакоше кроз крваве кланце. Ту командир Бојићу Алекса, Бечки престо са сабљом потреса. Бјеше примјер људи и јунака десна рука Вукотића Јанка. Изгледаше људсковина ова као да је дош'о са Косова. Два му метра од земље до главе,

витезове престављаше праве; лакат и по са плећа на плеће, таквог лава рађати се неће. Мркки брци пали на рамена узор људи морачког племена, на глави му капа црногор'ка у рукама чувена московка, џамаданом прса запучио, а стотину мука премучио. Он је мог'о у Горњој Морачи да изведри кад се наоблачи. Код овога храброг Црногорца, остала је сабља са Мојковца, јер из руку никоме је неда. но у кући вјечно да се гледа. Аферим ти црногорски вуче, нек се на њој покољења уче. Па медаља Карађорђевића, налази се у кући Бојића,

и још многа јуначка признања, ратне ствари и одликовања.

Ал' почетком другог свјецког рата, кад се крвник за оружје хвата,

и кад пљуну на понос и славу.

мучки овом доакаше лаву, те великог морачкога дива, сахранише ни мртва ни жива, јер се знало ђе Алекса пође што је братства и Бојића рође, и племена горњоморачкога све би било једно уз другога. Посумљаше да ће бранит' краља, за то неко свој образ окаља. те неслогу у народу створи не зна народ за што да се бори. на коју ће да окрене страну, кад бирани Црногорац пану. Није лако прећи преко тога, ал' с помоћу свевишњега Бога. Алекса ће као соко сиви остат' вјечно у народ да живи.

ЂОКО МИРАШЕВИЋ

Тешко ли је прави човјек бити, тешко ли је правду остварити. Тешко ли је бити ратоборац,

најтеже је бити Црногорац, као Марко Миљанов из Куча не би човјек ни са зубљом луча, у сред подне када сунце грије, наш'о равна лава и делије,

и човјека без икаквих мана,

ко из Куча војног капетана,

и ратника хајдучкога крока,

са Медуна Мирашевић Ђока; што постаде прави патриота, са славнога солунскога фронта. Брод француски кад поче да тоне, валови га по пучини гоне, војници се у таласе даве, мили, Боже, ужаса и страве! Али Ђоко као сиви соко, стоји на брод и гледа високо, као помоћ да тражи од Бога, или светог свеца из Острога. Сам се бори с бродом и судбином, али човјек с људском величином, може мушки муке издржати, док француски официр дохвати:

"Ја у име францускијех власти, легијом те одликујем части." Орден скида са својијех груди, к'о што раде ратници и људи, јер га бољим јунаком признаде, свој му орден на поклон предаде.

Па тај витез са солунскога фронта, прошао је стотине голгота. Два је свјетска ратовао рата борио се на "Скадарска врата"

и на Церу и на Колубари,

Кајмакчалан, гдје бјеху Бугари на Неретву, Сутјеску и Дрину;

ни једна га битка не размину.

Кад се раскол у народу створи, почеше се стварати табори. Станишић га Бајо позиваше, капетанску сабљу да припаше, па замјеник лични да му буде, да одлуке доносе и судел А Ђоко му на то одговори:

"Бит издајник нећу Црној Гори! Нит' последњи, а камоли други ратови су ал' нијесу дуги. Историја јунаштвом се пише,

а недјело ничим се не брише."

Док овога храброга ратника ухватише групе издајника. У Колашин допаде зиндина, годину је тамновао дана. Нудише га због части легије, на попусте и привилегије. Али, само Мирашевић Ђоко, може као црногорски соко, да им каже: "Ја не примам мито, ни попусте, не долази ни то. Часније ћу живот изгубити него на част и образ пљунути." Кад га Павле Ђуришић питаше:

"Како трпи те окове наше?" А Ђоко му на то одговори:

"За људски се образ човјек бори,

а ти немаш образа ни' части.

ускоро ћеш остати без власти. Природа се својим током креће па ни твоја дуго бити неће. Пљуваћете кроз Колашин жене,

а клањаћеш се на кољена мене.

Црна Гора. мој Медун и Кучи на стару ме традицију учи. Ја би ради бит' мртав у гробу но жив твоју облачити робу." То ја својим јунаштвом доказа, без гријеха каквог и пораза. Јер таквога дива и јунака откад бије муња из облака, од кад сунце са небеса грије могло боље родити се није, па да Милош Обилићу дође

или славни вожде Карађорђе, или стари Никац од Ровина, ил' да срете Миљанова сина. ил' Његоша што држаше престо. сваки би му уступио мјесто, због његових ратничких вјештина, због јунаштва и људских врлина.

Три медаље златне Обилића, с мачевима Карађорђевића, златни орден Бијелих орлова, крст од злата на прса његова, ратне значке и одликовања из страније држава признање:

Италије, Грчке и Шпаније из Енглеске, Француске, Русије што је доказ храброга човјека, није залуд славни Његош река:

Част и брука живи довијека". Па се Ђоко за част људску бори легенда је ост'о Црној Гори. Кад је земља слободна постала чин војнога носи генерала, јер је ратне вјештине савлад'о. Ал' се Ђоко није томе над'о да у миру, кад слобода блиста, неће смјети поштовати Христа, да се слике светог Сава крију, да не смије помињат Русију, да се цркве не смију посјећа', та највећа народна несрећа многог посла до Голог отока гдје преживље горе него стока. Ни усташе у своме бијесу, таква звјерстава радили нијесу. Али Ђоко и то издржава на храбрости вјечита му хвала.

Кад поново дође на слободу, он се не хтје светити изроду; но постаде миротворац прави, иако му радише о глави. Та старина из обадва рата крвницима отвараше врата. Кафу пије и разговор води да потомци живе у слободи.

Рат долази и доноси свашта ко је човјек треба да опрашта.

Док једнога жалоснога дана, чу се хабер злогласнога врана да је умро Мирашевић Ђоко, да нестаде црногорски соко. У Београд главну престоницу посјећују тужну породицу.

Одор маса окупљена прати нико нешће говор одржати, двије кћери кукају и плачу док из масе људски глас се зачу; то је Рајко Раосављевићу обрати се храброме племићу:

"Част ми људска и образ налаже. да се овдје која ријеч каже, да упознам млађе нараштаје, кроз какве си прош'о окршаје.

и каквих си трпио голгота,

частан ост'о читавог живота, да се тобом Црна Гора дичи, човјек само на човјека личи. А туга је обавила јуче Црну Гору, твој Медун и Куче, јер оваквог изгубисмо лава људско хвала и вјечно му слава." Хабер црни Црном Гором оде, Подгорици крај Мораче воде,

у Скупштину хабар да се каже да почасне формирају страже, да народне црногорске власти сахране га уз војен почасти. Народна се Скупштина колеба дал' почасти одржати треба.

Имао јс прекршаја триста, поштов'о је Русију и Христа. посјећао црквене олтаре

и чувао традиције старе.

Ал' у таквом ужасу и страви, ведро бјеше облак се појави.

и загрмље муња из облака

баш у трен сахране јунака, По одру је киша покапала, то небеса бјеху заплакала, јер је нека над природна сила,

ту одлуку донијела била, те витезе из ратнијех доба, са плотуном испрати до гроба. да се чува вјечна успомена ради славног браства и племена, ради двије кћери што остају, а народне власти нек' се кају, што признатог свјетскога војника, уз почасти славнога ратника, не спуштише мирно да почине, поред Марка љуцке величине. Но Бог с неба ту неправду виђе па његово наређење сиђе, те овога великог ратника. сахранише као државника и легенду из рата и мира, ђе Бог праве душе одабира.

УДАР МОРАЧАНА НА ШТИТАРИЦУ

Књигу пише Радовић војвода. од Морачког јуначкога рода, који чува традицију стару, па је шаље Мијату сердару Дуловићу у Горњу Морачу. витезови прави гдје искачу; да позове попа Драговића

и са Сврка кнеза Пековића:

"Покупићеш морачке јунаке

и дођите одмах у Дробњаке.

Ја Ускоке храбре Љевиштане скупих овдје за наредне дане. Ваш се Мина Радовићу нада, да ће Турци од Никшића града,

натјерати преко Сиња'вине богат плијен од града Приштине. па да добар шићар плијенимо

и са нашијем друштвом дијелимо." Но кад бану попе Драговићу, он говори Мини Радовићу

и сердару Дуловићу Мијату

ко својему рођеноме брату:

"Ја бих ову војску окренуо. на Колашин Турски ударио, Штитарицу село запалио,

а путеве да би нам показ'о,

пред нама ће Баковићу Лазо

и велика отровница змија,

зови Лазо, Томов Петронија

и позови Лазовића Рада

и Милоша Чуљковића млада,

што су скоро код нас ускочили

и крваве кланце запамтили.

Хитро храбре похиташе чете, ноћ их тамна на Грково срете,

ту Пековић Станиша остаде, с четом својом да бусију граде,

а четири калауза журе,

низ врлетне камењаре суре

и уз само свитање зоре

на турске су ударили дворе.

Штитарицу село попалише

и велики плијен плијенише.

Бој се бије многи гину Турци сијеку их морачки хајдуци. Ал' се брзо промијени стање турској војсци стиже појачање. Поп позива свога побратима,

харамбашу Јакшу Гачанина:

"Узми побро друштва, четвртину. на Потрку на Сињајевину. Ево иде четрдесет Пепића

и Пијика храбријех ђетића,

пред њима је Мехо буљубаша, са Омером јад их црни наша. Ти ћеш плијен Сировцу ћерати, ја ћу турке на Потрк чекати.

Утом стиже стотину Турака, загрмјеше пушке од јунака. Сташе бјежат у планину Турци, а гоне их Морачки хајдуци Хусовић се Јашар бјеше скрио. на попа је ватру отворио

и обрани Драговића попа.

Онда Раде Ташан докопа од образа пали џефердара, не погоди Хусовић Јашара но другог погоди Турчина од плотуна јечи Сиња'вина. Има доста турских рањеника, отеше им тридесет седленика. Храбар бјеше Вуксанов Јоване

и Секулић Бошко с друге стране, али Кречко Кнежевић предлаже буљубашу Меха да потраже, да на мегдан јуначки изађе хитро Меџо из кубуре гађе те погуби Кречка Кнежевића. Глас се зачу Аћима костића:

"Чекај мене Мехо буљубаша знаш ово је ђедовина наша. одмах Мехо пали џефердара те сагоре срце из њедара великог ускочког хајдука, Мехова се осушила рука. Но да видиш Драговића попа, што је много домова ископа,

он својега пали џефердара те погоди Змаја барјактара, а на попа јуришаше Турци. али сердар Мијат и хајдуци

и побратим раде Таушане,

огњем попа из пушака бране. Зове попа Мехо буљубаша:

"Ако вјера дозвољава ваша, такоти бога истинскога.

и частита јеванђеља твога,

колико вас неста од ханџара?" Онда попе Меху одговара:

"Погибе нам Кречко Кнежевићу

и погибе Аћиме Костићу,

Рубежанин Миро неста млади

и седморо рањено момчади.

Него Мехо тако ти Алаха. тако здраво остао од влаха, да те питам кад ме већ запану ви како сте прошли на мегдану?" Онда Меџо попу одговара:

"Од пушака ваших и ханџара, двадесет је мртвијех Турака, двадесет и шест рањених јунака. Многе сте нам куће похарали

и великог мала оћерали;

три хиљаде и седам стотина, Алаха ми и светога дина, седам стотин' коња и говеди, сад морамо живјет у биједи. Још отесте тридесет седленка, да се смије Петровић владика, вашој сили, а нашој немоћи, свети Алах нама ће помоћи. Одлијеже планина цијела, пјева попе из грла бијела:

"Ми велики шићар задобисмо,

ал' три добра друга изгубисмо. Бог ће у рај душе да им прим!:- са тиме се поносимо и ми. Па тако ми мојега ханџара.

и Милоша и цара Лазара.

и док у бој идем на дорату,

и крст часни док носим о врату,

и на мени док је петрахиља оружијем ћу Турке благосиљат“

ОБЈАШЊЕЊЕ

1. Томов Петроније - Тановић Петроније ускочиоје из Штитарице у Морачу

2. Лазовић Крковић Раде - син Лаза Лазовића који је погинуо у боју са

Турцима у Штитарици са два брата и два сина

Раде би рањен у грло па га назваше Крљо и тако се његово потомство назва Крковићи.

- Брат Радев који одсели у Куче промијени и он презиме Лазовић и прозва се Крковић

- Снаха Радева којој муж погибе у Штитарици ради поштовања према мужу нехтје промијенити презиме већ задржа презиме Лазовић и

одсели

са

својим

ђевером

у

Куче

3. Вуксанов Јован - ракочевић Вуксана Јован

ЈУНАШТВО СИНЂЕЛИЋА

1809. године

Од кад сунце своје зраке баца од када је чобан код оваца, од кад бије муња из облака, од када је људи и јунака, од кад људи о јунашгву зборе, од када се за слободу боре, је ли ико до данашњег дана надмашио Синђелић Стевана, великога чегарског јунака? Српска га је одгајила мајка. причала му за старца Новака. за јунаштво Краљевића Марка. за владарску кућу Немањића. за јунаштво девет Југовића, за Лазара српског господара за Милоша кад распори цара, за Хајдука Баја Пивљанина, за витештво Никца од Ровина. ЗА јуначку лозу Петровића. и за безброј српскијех племића. Учила га да оружје носи, да душману са сабљом пркоси. Па се Стеван у опсаду нађе, мушки с Чегра турску војску гађе. Ту се борба водила жестока, недаде им отворити ока. И ако их хиљадама има неда Стеван близу прићи њима. Са српскије триста браниоца заклињу се у Христа и Оца, да ће бранит Чегар до једнога, рад образа и поноса свога, нико неће сабљу одложити нити српски шанац напустити. Првог јуна у освитај дан нишког града војска одабрана, по избиру Турци осмајлије. којим стало до поштења није. опколише чегарске јунаке, дим барутни створио облаке. а Синђелић са Србима бије.

више отпор мог'о дати није па затражи од своје дружине:

„Ко год није спреман да погине нека гледа да се смрти спаси." Једногласно чули су се гласи:

"Сви смо спремни положити главу за својпонос и за српску славу." Стеван рече: "Сада одморите. турској војсци мирно дозволите да у наше шанчеве улете." Лав Синђелић јуначки их срете, за непуно ни пола минута пуцао је у буре барута. Хиљадама сагоре Турака, с њима триста српскијех јунака, што су вјечну заслужили славу. Ту Синђелић мушки даде главу, а Турци се зачудише томе и погубу њином великоме.

Па су српске покупили главе. да са њима Ћеле кулу праве, И с глјавама КУЛУ озидаше онда почаст Синђелићу даше. Стевана је Синђелића лава лава на врх куле постављена глава, ту вјечитим саном нека спава. нека спава и нек' му је слава:

СКОПЉАК ПАША И МОРАЧАНИ

(1806. год.)

Подиже се Скопљак-паша млади. да чардаке на Језера гради, са педесет хиљада војника, што низама, а што коњаника. Кад се мало одморио паша, мајсторе је по избору наша, чардак гради подиже палате, да одатле с Црном Гором рате. Па када се паша окућио. на серџаду ноге прекрстио, онда књигу пише на кољена:

"Ево прође подуже времена,

од кад' с војском на језера банух.

и подуже времена останух.

Па ти пишем, Шибалија Гашо. да те неби црни ђаво наш'о. ако мени не пошљеш хараче, из Роваца и двије Мораче

и Љевишта вашег уточишта,

нећеш имат' без пепела ништа. Послушај ме биће за вас боље. да вас моја сабља не покоље. Сакупићеш тридесет овнова, из тридесет морачких торова. још ми пошљи тридес' ђевојака, од бираних морачких јунака;

нек ћеифе моје пашалије, Црногорке нек носе димије.

Шаљи тридес'т брава јаловије.

и невјеста тридес'т најљепшије,

за мојијег тридес'т теџабија,

онда. Гашом морам тражит и ја, мени шаљи вола великога, тридес'т ока вина црвенога. двадес'т ока масла топљенога,

и четрдес'т брашна бијелога:

и пошаљи морачке ракије.

твоју љубу пошаљи што прије, да је паша љуби на серџади, све то, Гашо што прије уради:

ил ћу моју војску окренути,

и Морачу твоју разорити.

све ти мушко под сабље ставити.

а сву нејач у огањ бацити,

а хареме попунити наше.

кад поробим удовице ваше.

А тебе ћу Гашо ухватити,

на муке ти живот извадити." Да би књигу, Гашо проучио

Драговић је попа добавио, па он другу књигу уређује поп је пише, Гашо наређује:

"О, Турчине, Скопљак-паша млади, зашто чардак на језера гради? Зашто харач по Морачи просиш? Зашто главу у торбу да носиш? Боље ти је сува хљеба јести, но се са мном у Морачу срести. Зашто тражиш волове и браве,

и невјесте и ђевојке праве?

Одкуд вино масло и ракија?

Одкуд брашно кад га немам ни ја?

А љубу ти за живота недам,

нит ћу харач, пашо, да ти предам.

А ако би у Морачу доша,

пануће ти испред ногу поша.

Што пријетиш да ћеш урадити.

и Мораче двије попалити;

грндо си се преварио паша, знаш ли да је спремна војска напа, да те дивним дочекамо даром, са оловом и оштрим ханџаром. Јер ја имам војску превелику, Црну Гору чува и Владику, већ сам свима распореде дао, да бих твоју војску дочекао. Ако стигну невесињске злице, биће гори него кукавице. Када крену низ Љевишке стране, окренућу на њих Љевиштане. Кад се сретну са њима Ускоци

с крви ће се замутит' потоци,

а ако ти дођу Спахијићи.

добро ће их дочекат Бојићи; Старчани ће дочекат Гачане. са њима ћу послат' Теочане

а браство ће чекат Дуливића, твоје Турке из Грдијевића; Сврчани ће чекати Борчане, нек' им зора на јаде осване на Дрњаке ићи ће Чепићи. ја ћу, пашо. право на те ићи. Срешћемо се задајем ти Бога твоја неће враћати се нога. на Језера код твога чардака. него ће ти закукати мајка.

Главу ћу ти откинут' с рамена, рад угледа мојега племена,

владики је на Цетиње дати;:

тијело ћу твоје закопати. јер ти не дам без камена ништа. Ако доћеш у село Љевишта знади ту су људи и јунаци, послаћу ти црни абер мајци. Ти си, пашо. рано осилио. па нијеси добро размислио Знаш ли да су рекли стари људи, тешко оном ко неправо суди! Боље ти је да се смириш. паша, ако хоћеш послушати Гаша да не тражиш данке и хараче, из Љевишта и двије Мораче, што немају залогаја хљеба, па зар тебе издржават треба. Ми смо народ што свој понос има, то смо досад доказали свима. част и образ вјерно да чувамо. зато харач никоме не дамо. Часније је у гробницу бити. но Турчину харач подмирити, који хоће да се иживљава, да узима а да нам не дава. Још нам тражиш сестре и одиве. оне не би прихватиле живе, да их Турчин љуби и галати, док си здраво, ти се назад врати!

Оно што смо зарадили сами, не могу нам узети низами, ни коњица твоја превелика, па да су ти зуби од челика. Морачани на твоју поруку. узели су оружје у руку.

могли би ти полазници бити, на Језера чардак порушити. теби русу откинути главу, за слободу поштење и славу. Касно ти се онда ;покајати, бјежи назад немој зачамати. Послушај ме, паша. Сулејмане. да ти црна зора не осване. чувај Турке не гријеши душу. Па дозива Крушића Мирушу, А кад му се одазвала сестра, Шибалија баби проговара:

"Када стигнеш поздравиСкопљака. на јаде га свети бајрам наша, као што ће ако стигне 'вамо јер ми харач без крви не дамо." Узе књигу и отиђе, стара, пред пашу је баци из њедара. Виђе паша шта му Гашо пише, па од јада поче да уздише; од иједа великог се тресе, ко му књигу овакву донесе. "Гле крмаче, бабе из Мораче. што саопшти мени за хараче!" Онда Мера погледа у њега; "Да је књига била за бољега бољи би је јунак и донио, ти нијеси за бољега био, ја сам таман према теби паша, прими поздрав Шибалије Гаша, и осталих морачких јунака, од њих ће ти закукати мајка." Потресе се паша од иједа, још једанпут у бабу погледа:

"Кад су жене морачке овакве шта да кажем за њине јунаке?" Па дозива своје пашајлије:

"Док смо здрави ни срамота није, да бјежимо из овијех гора, да нам црна не осване зора, јер је тешко покупит хараче, из Љевишта и двије Мораче. Ту се војска скупила велика, у њу наду полаже Владика. да му главе доносе од паша може моју добити од Гаша."

Пашајлије, када пашу чуше низ Језера врјску окренуше. Са Језера побјегоше Турци, у Мораче осташе хајдуци.

СМРТ ВУКА ЛОПУШИНЕ

(1793. год.)

Састали се ускочки главари. ће се ратне решаваху ствари. Сједе, пију и разговарају. породице редом набрајау. одаклеје која ускочила. гдје је која славу задобила Поменуше горскога хајдука. Требјешанин-Лопушину Вука,

који скоро напусти Требјесу.

у највишој снази и бијесу.

да би Турке. у Никшићу граду.

о црноме забавио јаду. Поп Милутин рече за вечеру. побратиму Шундић калуђеру:

„Са нама је Бућићу Малиша, што је скоро на Крново иша.

и наброја се свога ђогина,

седамдесет и седам торина, па предлажем на Барјам хаџиски, да планемо к'о вуци планински, да с' Крнова овце плијенимо,

да богати шићар дијелимо; тада нам се Турци не надају, но клањају и тефериџају." Такав предлог одмах прихватише.

у Повију књигу оправише,

са потписом Малише Бућића. на бијелу кулу Мркоњића:' Немој своје обрукати старе. него хитај Мркоје сердаре

на чувено Сливље код Никшнћа те пресрети Турке Мушовића.

и остале од града грађане

да нам не би напали Брђане. Са леђа ћеш чувати Црногорце. док с Крнова одјавимо овце," Другу посла пут Бјелопавлића, на бијелу кулу Николића. Па Ђукану поздрав написаше:

"Ти сакупи витезове ваше, у неђељу која прва дође, да се с четом на Крново пође." Трећа књига пође од Бућића на бијелу кулу Шушовића:

"Ти покупи пиперске јунаке, узми Куче и развиј барјаке. Хитар брже Шушовић Пауне. немој да те Црна Горе куне." Па четврту књигу уређује, Драговићу попу поручује, да Мораче зове обадвије; "Па хитајте што можете прије. не оставте горскога хајдука, из Љевишта Лопушину Вука, који знаде куле и ћумезе.

и у Никшић може да уљезе,

да га турска не осјети сила, то је хајдук ко да има крила."

Када књиге сердари добише, сваки своје чете сакупише.

Двадест седам скупи се стотина, да хитају про тврдих планина. Онда шаљу Лопушину Вука, Ускочкога змаја и хајдука, на Крново да уходи Турке,

и о томе упозна хајдуке.

Оде, Вуче, са четири друга, обиђоше седамдесет струга Торина је утврђена свака. свуда бољи јунак од јунака, повезали коње оседлане, спремни Турци да торине бране. Виђе, Вуче па се назад врати, истину ће друштву казивати. на Крново ићи се не смије, да не могу проћ' без погибије. "Па вас кумим великијем Богом,

и Морачком црквом и Острогом.

и жаркијем Сунцем са небеса. ако сте се зажељели меса. има триста у тору овнова.

и стотину добријех волова.

па их одмах браћо покољите,

и од меса жељу испуните."

Тако Вуче друштву проговара:

"Још продајте мога џефердара, и продајте двије пушке мале. које су ми у руке допале. са Турчина Рама Рушевића, па се добро напојите пића. То чините у село Љевишта ја вам за то нећу гражи'т ништа. само да би сачували главе, па нек овце по Крнову јаве." Ал му рече Бућићу Малиша "Кукавица пошто си највиша! Ти се опет врати под Требјесу такви нама требали нијесу!“

Онда плану ускочки хајдуче. харамбаша Лопушина Вуче "За мном они што ће на торине. коме баста ићи да погине!" Упути се. Вуче, про планина, за њим војска двадесет стотина. Па кад Лолу размину планину, на Изласке са војском почину. Вук за напад распоред направи, па торине најтврђе оставич једну себи другу за Бућића, Кајовића Мустајбеговића. Бућић иде струги Кајовића, Лопушина Мустајбеговића. Нападоше, овце одјавише, Кајовићи Зирку заробише. Од осталих нико не напада на торине од Никшића града. Куд се Паун са Ђуканом ђеде? Као да их Крново поједе! Ил' у црну земљу пропадоше! Ил' ускочког лава издадоше? Бућић бјеше одмако далеко, јер одржа ријеч што је реко; да ће главу са рамена дати, ил' велики плијен доћерати. Па у томе великом ризику. воде младу, Кајовића Зирку. Пишти була из грла бијела, одлиеже планина цијела. Дозиваше свог Демира брата. док јој сину ханџар иза врата. Убише је ускочки хајдуци,

да је неби повратили Турци. Друго стадо гони орлушина; љути ускок, Вуче Лопушина;

док за собом виђе турске чете, ђе уз Лолу као вуци лете. Среће Турке у загрљај срела, испод доњег Црвеног Ждријела. Са Зелених Дуга Лошевића, угледаше Малишу Бућића, за овцама ко вук горски скаче

и у Горњу Морачу умаче.

А уз Лолу изостао Вуче докле плотун џефердара пуче. Борба поче бране се хајдуци,

али кивни кидисали Турци па не даду отворити ока. по Лоли се растурила стока. Овце блеје, лупају чактари, сијевају кроз ваздух ханџари, бране Турци сестру и одиву. надају се да је врате живу. Прво иде седам Авди Љуца. ханџар реже, а џефердар пуца. Са рамена одлијећу главе, а пољане остају крваве, од Турака и горских хајдука, док одлеће Лопушини рука. Усо му је ханџаром осјече, онда Вуче Лопушина рече:

"Није човјек онај ко утече, но се ране јунаштвом лијече!" Па га руком лијевом ухвати, хођаше му гркљан ишчупати. У том Демир Кајовић допану, из руке му кубурлија плану;

и ако му дрхтијаше рука,

он погоди Ускочког хајдука. Паде, Вуче, у зелену траву, скочи Љуца осјече му главу. Демир приђе и оружје узе, од радости пођоше му сузе што су такву задобили славу. да дарују Мушовићу главу харамбаше, ускочког хајдука. Требјешанин - Лопушине Вука.

ХАЈДУЧКА ПРЕВАРА

Састали се хајдуци у гори, гдје се ратни воде договори. Једно бјеше Старина Новаче.

који много турских глава смаче:

а друго је Новаковић Грујо,

многи му је за јунаштво чујо;

и остала њихова дружина,

да ислрате Новакова сина. Ево прође подуже времена. да Турака Романијом нема; нити има ћара, нит добити.

па ћу с тобом благо дијелити,

и ићи ћу у лланину Киту.

да би срећу опробао и ту. Тако Грујо говори Новаку,

па СВУ своју дијеле наваку.

И отиде Грујо про планина.

собом води Татомира сина; води своју љубу Видосаву, коначише у зелену траву. Тако живјет не могаше више, Грујо књигу побратиму пише:

"Чујеш мене. Раде, неимаре. ја ти НУДИМ злато или паре. да у Киту саградиш чардака,

да пресрећем чете од Турака“. то мајстора триста прихватише, за три дана чардак саградише,

а Грујо их даровао фино,

па их части мезетлук и вино. Ту Грујица провођаше дане пресреташе на друм караване,

скида благо и главе с турака, с најбољијех стамболских јунака

И цар бјеше у Стамболу чуо,

ђе је хајдук Новаковић грујо.

Па код себе окупио царе,

све биране Турке зулумћаре,

и цар њима вако проговара:

"Није стало до царева дара. припада му Босна поносита.

с договора овог ко похита. Новаковић Груја да убије, ил' доведе руку свезаније." Згледаше се стамболски јунаци сваки поглед испред себе баци. Али скочи Оман Кесаџија, силан јунак. српски крвопија, па својему говораше цару:

"Ја ћу чуват традицију стару, дај ми царе тридесе'т Турака. по избору добријех јунака. да ти жива Груја доведемо, опет 'вако скупа да сједемо, да се мрка напијемо вина,

због мојијех јуначких вјештина.“ Цар устаде и договор прими Оман хита ка Кити планини докле дође близу до чардака, па заклоне нађе за Турака; чека докле Грујо у лов пође, да у чардак Видосави дође. Оде Грујо а Оман упаде Видосави говорити стаде:

Ја сам дошо из Стамбола града, кажу овдје живи жена млада,

и мучи се исусових мука,

слушкиња је мужа и хајдука. Ти ми издај Груја харамбашу, пођи самном прими вјеру нашу служиће те слушкиње и слуге, димије ћеш мијењати дуге

На сред Босне имаћеш палату,

и моћи ћеш лежати на злату,

ништа нећеш моћи зажељети". Ал' је жена са плитком памети, хоће свога издат господара, ради турског богаства и пара. Оде Оман код своје дружине,

док се Грујо врати из планине. Па кад Грујо на чардака дође. Татомир му говорити пође:

"Данас ми је препросио мајку, неки Турчин, дође на чардаку

и тебе ће издати код њега,

а мајци је обећао свега".

Видосава тада нема мира,

па удари шаком Татомира. "Дошао је, Старина Новаче, ено свекар уз планину зам'че." Кад то Грујо прими за истину, с Видосавом у чардак почину. Она грли свога господара, сваку сумњу хоће да завара, доноси му хљеба бијелога,

и сувога меса овнујскога,

и мркога доноси му вина,

и у вину разније зачина.

да опије свога господара, па с Турцима чардак да похара.

Заспа Грујо на свога чардака. глас додаде љуба до Турака. па га онда веже конопима. да га тако предадне Турцима. Ногама га Турци удараше.

и дрвени чардак похараше.

похараше па га запалише у чардак му сина оставише.

Виђе Грујо злу судбину црну па се онда Турцима обрну:

"Побратиме, туре Ибрахиме, ти си моје запамтио име, кад сам тебе жива ухватио,

и кад сам ти живот опростио,

што ми не би сина избавио?"

Побратимство Ибрахим прихвата, стави Грују сина око врата. Онда чета низ планину крену, коначише под јелу зелену; ложе ватру онда посједаше

и богато јело вечераше.

Силан Оман прострије серџаду, на њој љуби Видосаву младу, на срамоту српскога хајдука, зло на страну, а по страни брука.

Док јој приђе, Татомире, мали, гладан бјеше па се мајци жали; страх га ноћи, а зима га хвата, па јој склапа руке око врата. Она га је шаком ударила три му зуба бијела сломила. Видосава леже на серџаде, а Татомир покрај Груја паде.

Грујо сине не може помоћи, докле неђе око пола ноћи, леже Турци ко да су поклати,

турску сабљу Татомир дохвати па са Груја конопе покида, онда Грујо Турске главе скида. Оставио само Ибрахима. да истину казује Турцима,

а Оману осјекао руке.

нека трпи Танталове муке.

и једну му ногу осијече.

онда младој Видосавн рече:

"Плитке ли су памети код жене шта је теби фалило код мене?

Живјела си са мном у слободи, али неко баксуз кад се роди, не помажу савјети ни слога,

нит' молитва код светога Бога! Дијете си своје оставила,

а исламску вјеру прихватила.

Смолу скида с дрва јеловије,

невјерницу са њом да прелије,

и онда је са главе запали,

а говори Татомире мали:

"Тако, бабо, живота ти мога, правда стиже ако има Бога, она ми је поломила зубе,

и дозволи Турци да је љубе!"

Оман гледа, Видосава гори,

обоје се са мукама бори,

а Грујо их оставио тако,

богат плијен покупи полако. Па говори сину Татомиру:

"Сада ћемо живјети на миру.'

ЈЕВРЕМ ПОПАДИЋ

Одкад' србин поштоваше Христа, од када се крсти са три прста, од када је божићњих бадњака

рађало се људи и јунака. Па ћу зато, браћо, моја мила, славне гусле ставит преко крила, да запјевам за једног племића, за Јеврема храброг Попадића. што је родом из Добриловине. гдје се храбро за слободу гине. Ту се добри скупљаше јунаци, а правише чардаци и шанци, од Подбишћа па до Левера Таре, за вријеме Црне Горе старе, да чекају осмајлије турке. с ханџарима у јуначке руке.

и да турске руше карауле,

преко Таре код Мекића Куле. Јеврем гледа и томе се диви, па кад стаса овај соко сиви, пушку носи а ханџаре паше, да помаже витезове наше,

да саломе мрске освајаче, да са себе ропски ланац баче. па да мирно у слободи живе, да им душман неби харо њиве

и њихову зараду и муку,

тако Јеврем на своју је руку. из регрутског центра из Никшића.

у бругаду Вула Кнежевпћа. пош'о да се на Пљевљима бори. гдје бијаху душмански логори Али дје су људ и јунаци. не помажу бункери и шанци нит' бусије, нити барикаде, црногорске стигоше бригаде; под оружјем са пуно морала, стоји јека пушчаних рафала, ханџарима бројну војску режу, заробљене у окове вежу,

докле Пљевља мушки освојише,

и велику славу задобише.

Али Јеврем опет не мирује, јер за друге окршаје чује,

с Овчег поља па до Брегалнице,

под командом Милош' Меденице, јуриш чини неустрашив борац,

к'о по један што је Црногорац. Окршаје борбене наставља,

и својим се јунаштвом прославља,

од Гласинца па до мутне Дрине, гдје се мушки за слободу гине, гдје остају борци на све стране, брат Јевремов бијаше Стеване.

Али Јеврем као многи што су. доказују Црногорци ко су; који образ и слободу бране. кад су Швабе са свакоје стране, навалили Српство да покоре, кад узеше престо Црне Горе. Јеврем бјеше као добровољац. дошо да се бори на Мојковац, да би српству оступницу дали, што су браћом Црногорце звали, да им помоћ пруже у невољи, па се сада на Мојковцу кољу дочекују швабске јединице, од Препрана па до Бјеласице. у крваве мојковачке горе,

с великом се швапском силом боре.

Мраз стегао тридест испод нуле,

а московске пушке замрзнуле, али морал на висини стоји, јунак није ко се смрти боји. Ту Јеврема Швабе заробише

и у затвор у Бар затворише,

па га муче Исусових мука, али Јеврем неће да се брука. Од муке би други да полуди, гледа швабе па се томе чуди, какве муке у њином бијесу, Црногорци могу да поднесу. Опет Јеврем ту је имо среће, јер га Швабе стријељати неће. Он побјеже ноћу из затвора, преко чука и густије гора.

Све по ноћи тако лутајући докле није дошо својој кући. Када Шваба предузе команду,

и кад своју успостави владу,

народ муче, гоне на кулуке, градан ради и подноси муке. Крв се мора сваког дана лити,

освајачи гину и комити. Докле једног одређеног дана, стиже швапска чета изабрана, из Мојковца у Добриловину да би дужност обавили њину; калуђера траже Грбовића, с њим нађоше лава Попадића, јер је неко доказао њима, да шурују оба с комитима, да их муче и пресуду дају да обадва одмах стријељају. Запалише кућу Попадића,

Сломовића па и Ђуришића, а Швабе се поносе и зоре, гдје им куће пред очима горе. Веселе се и зову комите:

"Ђесте данас ово да видите, како царску жељу испунисмо,

и јатаке ваше ухватисмо."

Грбовићу,калуђеру,зборе:

"Твоје ћемо запалити дворе, што нијеси поштовао цара, изрека је останула стара, "Вежи коња гдје ти газда каже! Против цара сила не помаже." Три му десна откидоше прста, да у помоћ не призива Христа. Но Грбовић Шваби проговара:

"То што може измислит фукара. то паметан не може сањати, ви можете мене стријељати, ал' ће опет остати комити,

нећете се ни у Беч склонити. Наше ћете испаштати муке самовоље ваше и одлуке. Ја вам нећу клањат на кољена, рад поноса мојега племена. Можете ме на муке мучити, ал' Јеврема требате пустити,

скините му окове са руку." Онда Швабе донјеше одлуку:

калуђера одмах стријељаше, а Јеврему руке одвезаше,

да га тако на стрелишта воде,

у амбисе поред Таре воде.

Виђе Јеврем колико је сати, па два швабска војника ухвати, с њима скаче низ стијење суре, низ амбисе стрме и клисуре. Чета гледа пуцати не смије да два своја друга не убије. Када Јеврем војнике остави, чета плотун за њиме настави,

пушке грме, одлијећу гране, ал' утече Јеврем низа стране, јер га швапско зрно не погоди, сав изломљен наново се роди. Ту га срећа од несреће спаси, онда Шваба саопштава маси:

"Ми смо данас побили комите, ради крви до сада пролите. Калуђера и Јеврема с њиме, морате се помирити с тиме, сваки мора поштовати цара, који мисли царство да разара, и да мржњу против цара шири, мора својом главом да подмири" Тако Шваба извештај поднесе, али срећа Јеврему донесе, те извида тешке своје ране, да на браник домовине стане. Када Хитлер Европу нападе,

у борбене стао је бригаде,

да се бори против освајача, док народна побједа ојача. Па кад правда и слобода сину, Јеврем мало од борбе почину. Осамдесет и два живје љета, вазда спреман ко' пушка запета

ЦРНОГОРСКИ ГОРОСТАСИ

Црна Гора, гнијездо слободе, ти си мајка за српске народе! Дозволи ми, да те питам саде:

"Ко ти тако црно име даде, ради туге Црнојевић Ива, што је Зета била томе крива?" Ту Васкрсну свети Василије', који народ црногорски грије, под Острогом, на равно Цетиње, одрж'о је хришћанске светиње, за вријеме различитих власти Црногорце чува од пропасти. Па владика је ли црногорски Василије био витез горски? И Данила, Црна Гора роди, да у борбу Црногорце води, за слободу свога камењара, традиција чувала се стара. Војсковођа са Царева Лаза. и владика свијетлог образа. што истрагу потурица води, да се слога црногорска роди, да га Српство вјековима слави. он власт преда Петровићу Сави. Па јел' Петар Први Петровићу. поздрав слао Хасану Мекићу:

"Немој дират Ровца и Мораче, можеш с главом подмирит хараче!" Кад поруку прими од крвника, виђе Мекић шта пише Владика, па Владику напремасе кара:

"Ако скупим војску јаничара сву ћу Црну похарати Гору, сва ће мојем припанути двору. а камоли Ровца и Мораче, да не плате данке и хараче; обавезе своје да подмире, да се једном за вазда умире, ако ли ми то не дадну влаше, Црногорско све ће бити наше,

а тебе ћу жива ухватити,

пред манастир на колац набити. сиједу ти обријат браду,

и џамију подићи у граду, још ћу моје саградити дворе, тврде куле на сред Црне Горе." Нехтје Мекић помињати Бога,

нит' хамиџу послушати свога, него с војском крену пут Мораче. са намјером да скупи хараче; па му глава на Цетиње дође, као што су многе војсковође, на Цетињско поље да одмара, да се не би ни премасе кара,

а Владика црногорски стари,

нека Црном Гором господари. која рађа добријех јунака, за сваког боја и устанка. Ту се људи, филозофа рађе, нек' се таквих у свијету нађе. нек' их дају „велики народи." ви питајте: "Ко Његоша роди, Је ли Његош с Његуша поника, је ли био владар и владика. је ли признат за свјетског пјесника, је л' легенда пост'о књижевника. је ли Горски Вијенац написа', је л' се са њим бесмртно круниса, је ли пис'о Мокрокозма дјела,

у манастир држ'о опијела,

а водио битке и мегдане,

да јуначку домовину бране?" Јел' Новица рек'о Церовићу:

"Муштулук ти, Раде Петровићу, ја сам дош'о из села Тушине, црногорски ненадмашни сине. Убили смо Смаила Ченгића, осветили девет Петровића. Ми смо осам погубили паша,

то је била обавеза наша. Па и Ченгић овдје нек' одмори,

а Дробњак је приш'о Црној Гори. Па част имаш у чину владике,

па посјетиш дробњачке ратнике, што одавно за слободом жуде,

а да Дробњак црногорски буде."

Књаз Данило у битку граховску, добио је славу црногорску, када врати круну Немањића,

у наследство кући Петровића,

да се српска слава не угаси, тако раде прави горостаси. Па Николу, књаза црногорског, владаоца и витеза горског, Црна Гора одгоји и даде, нека влада и води бригаде, јер бијаше с јунаштвом одмака', признаше га за цара јунака, на Конгресу сила европскијех, црногорски Петровић геније,

храбри витез са Вучјега дола; страх султана бјеше из Стамбола, да се не би срео са Николом, са витезом и сивим соколом, којем главу силног Селим-паше Ђоко Цуца, књазу, дариваше. А Османа пустио је жива. кад га Лука Филипов дарива. тако људи и јунаци чине, по једном се и рађа и гине. Је ли сердар Вукотићу Јанко, кад кренуше ствари наопако, преузео војску и команду,

у Мојковцу Урошеву граду,

одступницу Српству да би дали

и вјечном се славом овјенчали?

Нека српска историја пише, како Српству пролазе створише.

Па сад опет гуслар нек' се врне, до описе славне Горе Црне. Црна Гора осјећања буди,

у свијету код поштених људи.

Зато Црну посјећују Гору,

што граничи на Јадранском мору, а навикла работати није, за слободу спремна крв да лије, да врлетне своје кланце брани, да својега душмана сахрани,

и свакога ко мрзи слободу,

ко пркоси нашему народу, то никада није дозволила. Нит' се коме досад покорила,

јер ту расту људи и горштаци, витезови и прави јунаци. Гдје се бољи од бољега рађа, од пропасти Српство ослобађа. За богатство не даваху пару, нити пардон признаваху цару, само помоћ тражаху од Христа, да им правда и слобода блиста. За част, образ и људске врлине, не жалише ни један да гине, па нек' им се покољења диве, јер осташе вјечито да живе.

УДАР ТУРАКА НА МОРАЧУ

18. септембар, 1820.

Чуј, Србине, послушај ме мало, јер удио тако ме је пало, да отпјевам битке и плотуне, које Стамбол и дан данас куне. Што крв људска Љевишта натопи. те се силе диве у Европи,

а о томе историја пише,

кад се двије војске ударише.

Бјеше црни подиг'о се вране, у јесење кишовите дане, из Мораче кршне Црне Горе, на турске се заустави дворе. Ту заграја птица изненада, на дворове усред Цариграда, опази га турски Делибаша:

"На броју је силна војска наша! Од куд ће га врази донијети, Докле ће га виле понијети?" Кад то зачу проговори вране:

"Ја сам дошо са Љевишке стране." Онда рече паша Џеладине:

"Црни вране овдје, док почине. нека прича, нек' не крије ништа, имал' што год ново у Љевишта. ил' у друга села у Морачи, јесу ли нам спремљени харачи?" "Ја сам јуче у Љевишта био, крви сам се људске напојио, ал' ми нико ништа није река' да је харач спреман да вас чека. То је село у Горњој Морачи, ту се неће сакупљати харачи; јер га нико сакупио није, од Косова, а можда и прије, па га ни ти сакупити нећеш, боље ти је тамо да не крећеш. Тамо расту витезови прави,

а Божић се с бадњацима слави,

за правду се боре и слободу,

а пркосе људскоме изроду.

Још се с њима сва Морача спрема,

вама пута у Љевишта нема, Ровчани су с њима браћа мила, нећеш харач добит' без грдила. И Ускоци љути и Дробњаци, то су прави људи и јунаци. Па ако ћеш мене послушати, ја ћу тебе дивно сјетовати, боље ти се с њима помирити.

и немој им харач ни тражити,

но им нека правде и слободе, нека пију са Мораче воде,

нек' у Лавру иду Немањићи, нек слушају Петра Петровића. нек' гусларе на саборе зову, да уз гусле пјева о Косову,

и нека се уз гусле веселе,

они правду и слободу желе. Онда рече турски Делибаша:

" Знаш ли да је силна војска наша, гдје ће шака горштака, из горе, моју силну војску да покоре? То у сану не могу сањати,

а камоли теби вјеровати."

Војсци рече да се спреми брже, пут далеки треба да издрже,

у Љевишта у Горњој Морачи,

да се хитно сакупе харачи, да запале Лавру Немањића,

а да кулу преселе Мекића,

у Љевишта на Теочу Долу,

па да Турци издижу на Лолу, да хајдуци у тамнице труну,

а кад за то у Азију чуну,

да хајдучке ми оремо њиве, нека нам се по Азији диве. То је војсци саопштио паша. па појаха коња делибаша.

На хиљаду и осме стотине.

и двадесте бијаше године,

осамн'естог окобра мјесеца кад Морачка запишташе дјеца:

"Ево данас пут Мораче наше. Делибаша на дороту јаше.

Хилљадама за њиме војника. све турскијех храбријех ратника. Зар ће наше чете попустити,

и слободу своју испустити

да нам други управља и суди, да се више не зовемо људи, него прстом да нас покажују,

и потомство наше надражују?"

Делибаша стиже на Штрбине. виђе паша да ће да погине. Ако крене низ Љевишке стране, с рамена ће глава да му пане. Па одјаха коња да одмори. а овако војсци проговори:

"Војско моја, соколови љути, црни гавран погибију слути, да ће данас изгинут хајдуци. јер су тако навикнули Турци, да крвавих руку до рамена, разагоне каурска племена. Па око шта је да идем даље.' него саму своју војску шаље. Кад видјеше Љевишки хајдуци. план какав су замислили Турци, да за порез, данке и хараче, узму Ровца и двије Мораче; А хајдучке сестре и одиве, у харему турском да се криве; да хајдука не постоји више,

и хајдучко име да се брише,

на превару да им скину главе,

да хајдучку погибију славе. Ал' хајдуци хитно се састаше. ратне књиге у Ровца послаше, још у помоћ траже Морачане, позовите с вама и Брђане, да се више не би двоумили, но да Турској ударимо сили. Из корица сабље извадише, па на Турке јуриш учинише. ТУ се борба отворила љута, Турци мртви леже око пута, јер Брђани и двије Мораче подмирују Турцима хараче. И јуначка војска из Роваца под командом Купинаша Старца,

што кидаше главе на мегдану. док му барјак у руке допану, пита Турке: "Гдје је Делибаша зашто није у Љевишта сиша. да му главу са рамена скинем. па да сједем и људски починем?" У том чета, из Васојевића, стиже на дно поља Драговића. Опколише. са свакоје стране, коњанике и турске низаме.' Из поља их назад повратише. ал Цариград неће гледат више. Да споменем Мркоја сердара, и храброга Шушу барјактара:

погибоше у село Љевишта, у највећој ватри од бојишта, на Рупама према Орловаче, на домаку стрмене Рзаче. Са њима се покољења диве, они мртви и дан данас живе. Гледали су Морачу ријеку. крвава је у свој усијеку. од извора па до Подгорице, од велике турске касапнице; јер Турака на хиљаде гину, да не причам погибију њину. Од чувене Ступе Драговића, до Зеленке Крушке Лазовића, турска сила са главама плати, ал' се мртвим, касно покајати. Па кад вијест у Цариград бану султан поздрав шаље у ферману:

"Нек су прости данци и харачи, Љевиштима и Горњој Морачи."

КРВАВИ ПОЛАЗНИЦИ

(1852. год.)

Послушајте моја браћо драга. кад збор скупи Мушовић Мујага. на збор зове аге и бегове,

да хитају код куле његове. Кад се турски скупише главари, Мујага им проговара стари:

"Ми смо овдје као у кавезу са Скадром смо изгубили везу. Омер-паша Михаило Латас, Црну Гору напануће данас. Од њега сам добио поруку, па морамо пружити му руку, јер ће Ровца и Мораче двије.

и Дробњаци наше крвопије,

и Ускоци љути и Шаранци.

црногорскн признати јунаци, да напану Омер Латас-пашу. па имамо обавезу нашу.

Пет хиљада скупите војника, јер је војска потребна велика. на Шаранце да би ударили

и каурске племе попалили.

и племена друга до Мораче,

а јуче сам посло по хараче. Ако харач данас не предаду, мора да се спремају нападу.

Па би ова сакупљена војска,

на племена ишла црногорска. да им пажњу на нас окренемо.

и Омеру паши помогнемо."

Разумјеше Мијагу главари. виде да су замотане ствари. Из Доњега купе Колашина војску, које пет хиљада има. Па с'а војском хитају на прешу, да учине логор у Вранешу. Па ујутро ране пут Пренћана, да на Божић у освиту дана,

у Шаранце на Подима бану, да на дому Шаранце застану, да им крвљу угасе бадњаке,

а побију људе и јунаке;

мушку дјецу у ватру бацити,

а у ропство женско одводити,

све покретно војсци дијелити,

а некретно цару поклонити.

Ал' Шаранци за напад сазнаше,

па сву нејач у шуму послаше,

а домове своје попалише,

село Пода пусто оставише. Па узеше сабље оковане. да са њима фамилије бране. Криваћевић Смајо. харамбаша, не плаши се бегова, ни' паша,

но бијаше осто са дружином, на крај села, под једном пећином. Док пред зору. неђе по прилици избише им црни полазници. Отпор дају бегу Мушовићу, ту погибе Бошко Бојовићу,

и барјактар турски паде Жига,

проћ' им Турци неће без кастига. Па Мујага, у своме бијесу, харамбаши поручује бесу:

„Ми смо сгигли пред самом пећином, предаји се са својом дружином, животу вам гаранцију давам,

и све ваше захтјеве усвајам. Добићете турске агалуке,

и влас' ћете имати у руке."

А Смајо му одговара на то:

"Агалук ми не треба ни злато, слобода је од ичега преча." опет плотун на Турке зајеча. Но се Турци јаду домислише, пред пећину дрва навалише, па са сламом скупа запалише. На муци се нађоше Шаранци. од дима се створише облаци. Плам свеза пећини до краја. ал' се десет људи не раздваја. но се грабе ко ће изаћ' прије. да што више Турака убије. Прво змија уграбила љута,

брат војводин Џаковић Перута. Неколико Турака ухвати, низ стијену пред собом испрати, а остале Турци похваташе. Мујаги их на поклон предаше. Онда Турчин дозива џелата, да им мане сабљом преко врата. да побије људе и хајдуке, заборави Турчин на поруке, хајдуцима да је дао бесу, они на њу изашли нијесу, но их Турци с ватром натјераше, у пећину остат не могаше. Ту јуначке главе погубише, и вјечиту славу заслужише, да се прича како људи гину, за јуначку домовину њину. Но шта Турци осмајлије раде, кад оваке почињеше јаде. Снијег газе, а вије мећава, војска тешке муке издржава, јер морају у правцу Никшића, по наредби бега Мушовића. Ал' у боју, у турској несрећи почели су обртати плећи. Црногорци са књазом Данилом, борише се са великом силом, док велика Омерова сила на кољена клекну пред Данила.

СИНОВСКА ОСВЕТА

Од када је постануо свијет, од кад' цвјета у природи цвијет, од кад' сунце ову земљу грије, од када су постале нације; од тада се многи људи прсе, да другоме планове помрсе, да му кућу за вазда ископа. да се главе његове докопа. Као што је ага од Рибника. на Сенковић Ива уризика.

Књиту пише ага од Рибника, па је шаље на руке крвника.

Ђурађује посла Сенковићу:

"Чујеш мене, влаше и племићу

и јуначе, на крајину своју

поруку ћеш прочитати моју. Ја сам чуо а људи ми кажу, да ти држиш на крајини стражу,

да си јунак, да си од јунака, да си доста посјекао Турака, да си чудо на свијем чудима;

да одмичеш пред другим људима

и да носиш кошуље од злата,

и да јашеш манита дората,

и да имаш деведесет љета.

да ти старост за мегдан не смета:

нећеш ништа да ореш и косиш, турске главе сијечеш и носиш, са њима си окитио дворе, зло да радиш да не може горе. Па тако ми Меке и Медине, давао сам ко ти главу скине, моју сабљу од чистога злата,

и на руке хиљаду дуката.

Па пошто се не нађе Турчина, образа ми Алаха и Дина Ја те зовем код својег Рибника, ако твоје срце уризика, да се са мном сретеш на мегдану,

у једноме одређеном дану. Ако нећеш на мегдан изаћи, ја ћу теби други пос'о наћи, да ми предеш кошуљу и гаће,

а крајине двије зато знаће,

да сам бољи јунак од јунака, што је главе сјек'о са Турака."

Кроз крајину ова књига пође. док на руке Сенковићу дође. Па када је Сенковићу узе, старцу Ђурђу полетјеше сузе. А пита га Сенковићу Иво:

" Одкуд књига и шта ти је криво?" Одговори остарели бабо:

"Све што пише у књизи је слабо. Нијесу ме смјели погледати,

а камоли на мегдан позвати,

док сам сабљу држао у руци, с пута су се уклањали Турци,

да им русе не сијечем главе,

а они се сад јунаци праве.

Кад су ми се набројили дани,

када други мора да ме храни, богомољу не посјећам своју,

а камоли да мислим о боју.

На дора се не могу држати,

а не с агом мегдан издржати.

Прести нећу јер мој нико није, сад ми ага мегдан нудит смије, што се с булом у одаје крио, кад је Ђурађ мегдане водио." А онда га пресијече Иво:

"Зашто ти је на то бабо криво,

Зар он мисли да ће добит славу, кад би твоју посјекао главу? Теби што си стотину мегдана. издржао до данашњег дана,

а бацио из руку оштрицу,

и крочио ногом у гробницу. Сад се ага као из сна буди, књигу пише и мегдан ти нуди. Ал' ти имаш својега наследника, да ти сретне са сабљом крвника. Нећеш прести кошуљу и гаће, аги књига на нос искијаће." Али Ђурађ поче говорити:

"Ја се с тијем не могу сложити, јер ти немаш ни шеснаест љета.

а ага је прош'о по свијета.

заказиво мегдане и битке, бојне сабље мијењао бритке, опшио је копље вучетином. одијело сувом рисовином.

а прекријо коња међедином,

па зар данас са мојијем сином, да јуначки мегдан подијели. у Рибника пред шатор бијели." Ал му Иво опет проговара:

"Нема тијех на свијету пара- да твог сина Ивана одврати, да са агом мегдан не прихвати, јер сам ради без главе остати, но роб агин вјечити постати:

да за образ незнам ни слободу. него Турску да слушам господу. да од аге просим парче. хљеба.

Зашто би ми такав живот треба?' Па се онда за мегдан припрема

и дората поче да опрема.

Спрема дора, а Ђурађ га прати онда сина поче сјетовати:

"Припази се турчинове вјере, гријех му се свијећом не пере.

Он се ставља у свакоје нити. на опрезу добро мораш бити. да те ага не би преварио,

и побједу своју прославио.

Из далека на мегдан га зови, ко што раде прави витезови, нека види Ђурађева сина,

да ће чекат на мегдан Турчина. А ништа га не запиткуј више, бијесан ће ага да кидише, да се врата твојега дохвати,

и јуначку славу обогати."

Па благослов даде своме сину:

" Ајде, срећно, на мегдан Турчину!' Онда Иво оде иреко врата

и Ђурђева појаха дората.

Већ бијаху приспјели заранци,

а од брда одбили залаци,

кад угледа шаторе бијеле,

гдје се Турци са агом веселе. Сретни зашто Ђурађ дошо није. мисле мегдан прихватит не смије. За копље су свезали хатове. из далека Иво агу зове. да изађе пред шаторска врата, пут шатора нагони дората. Кад јунака угледаше Турци, нађоше се на великој муци. Прекиде им весеље и пиће, моменат је за крвопролиће. јер су чули за Ђурђа јунака колико је посјеко Турака. Агу к'о да муња гађа с неба. нијесам му мегдан нудит треба. Свијета му бијела нестаде, у том Иво пред шатор допаде. Виђе ага. Ђурађ дошо није, под шатором поче да се смије. Хоће ага да омаловажи, заступника који мегдан тражи. "Дијете је, ја ћу са њим лако", онда ноге прекрсти полако. Слуге к себи под шатор призива:

"Зовите ми Сенковића Ива, нек' са свога одјаше дорина, да се мрког напијемо вина. Грехота је њега погубити, кад га могу жива заробити, па од Ђурђа да добијем паре, а он да ме зове господаре." Кад чу Иво шта ага бесједи, безумна га ријеч увриједи, па срдито силном аги рече:

"Да видимо ко ће да сијече! Ја сам дошо на твоју поруку", оштру сабљу подиже у руку, "једна глава мора да полети данас један мора умријети." Онда ага поја' коња врана, заигра га стиже до Ивана. Хоћаше му откинути главу, клекну дорат у зелену траву, на мегдану изненади бега, онда Иво полеће на њега,

те обрани агу од Рибника, докле ага из грла повика:

"Немој мене Иво погубити,

па ћеш благо за мене добити!" Ал' му збори Сенковић Иво:

"Ти си ово аго затражио. Волим главу са рамена твога него благо цара честитога.

А ти си се препо кукавице.

част не пазиш своје породице. јунак није смрти да се боји, стари су ми говорили моји. Радији су били погинути, но срамоте неке допанути.

А код тебе то изгледа није,

нит' је сада. нит' је било прије,

па тако ми светога Илије,

и жаркога сунца што ме грије,

и сабље ми моје и дората,

ману ћу ти сабљом иза врата." Па га сабљом по врату превуче

и са аге одијело свуче.

Па обуче турско одијело главу узе остави тијело. То гледала два агина сина, Алаха нам и нашега дина, да Ивана данас не пустимо. но да нашег баба осветимо. Па с коњима поћераше Ива, не би ли га ухватитли жива. Али Иво пред коњима скаче,

док у гору зелену умаче, гдје га више тјерат' немогаше, онда Турци коње одјахаше, па потјеру даље наставише, док из вида Ива изгубише.

А Иво се за коње поврати

онда Турке поче дозивати:

"Ага ми је посјекао дора,

и његова вранца ја сам мора'. Али ево два сад водим хата,

и вама би сабља иза врата, полећела као аги прије,

но не даду ове сурдулије."

А Турци га сташе братимити:

"Ти ћеш благо велико добити, ако сјашеш са нашијех хата, шест стотина добићеш дуката." А Иво им нато проговара:

"Нема тога поклона ни пара, да ми плати вранца и дората, сем кад би вам сабља иза врата, полећела као што је аги ето Турци како сте ми драги."

Ту осташе Турци кукајући. Иван оде двору пјевајући,

и још турска два одведе хата,

и агину главу носи с врата,

и оружје агино цијело,

и са аге носи одијело, да би оцу своме доказао,

на мегдану како је прошао. Па када се врати са мегдана, већ бијаше на измаку дана.

а мајка га угледала стара,

па Ђурађу 'вако проговара:

"У зли час си оправио Ива, своју главу аги да дарива. Данас му је осјекао с врата.

и твојега узео дората,

и велику задобио славу,

јер посјече Иванову главу,

и наше ће дворе похарати,

а нас двоје старо похватати.

Нашто спаде твоја величина, да под старост служимо Турчина. код толико несреће и бруке, да нас ставља на велике муке, да нам наше достојанство каља, да нам живот ни паре не ваља. Па обоје грозне сузе лију, док појаха Ђурађ бедевију, ни он сина не препозна Ива, него агу на мегдан позива:

"Чекај, курво, ага од Рибника. што погуби мога наследника, што нијеси мога сина Ива, на мегдану ухватио жива? Нијеси га требо погубити. па си благо могао добити.

Образа ми и синовских рана. данас ћеш ми платити Ивана. И тако се крстом не крстио,

и хришћанску вјеру изгубио,

јуначке ми части и образа, пази добро што ти Ђурађ каза."

Па потеже сабљу оковану, да се с агом сретне на мегдану. Онда Иво из грла повика:

"Ја нијесам ага од Рибника!" А Ђурађ га разумио није, него старац власи сиједије, опет мисли да је силан ага, па му мушки придолази снага. Оштру сабљу у руку подиже

с бедевијом до Ивана стиже,

у иједу поче да пријети:

"Видиш да ћеш данас умријети! Нијеси се погибији нада, али ће те закукати када!

Мислио си да идеш код цара,

с мојим благом и товаром пара

и да главу мога сина носиш,

да се са њом пред царом поносиш:

што добијаш на Крајине славе, али ћете данас коштат главе." Сабљом ману пут Ивана сина

мисли да ће погубити Турчина. Испод сабље Иван му умаче, за њим Ђурађ, с бедевије. скаче, па говори из грла бијела, одлијеже Крајина цијела:

"Ја сад има деведесет љета, без број мука проша и терета то ми ништа за мегдан не смета. јер ме вуче синовска освета." Виђе Иво злу судбину црну. па се хитро Ђурађу обрну, турску чалму скиде, па повика:

"Ево главе аге од Рибника!" Кад је Ђурађ угледао главу, баци сабљу у зелену траву. Па са коња одјахаше оба:

"Образа ми и очева гроба, имах свога сина погубити,

и агину главу осветити.

Турци са мном да онда сеире и да срца рањена умире. Благо мени моја узданице!" Ђурађ сина пољуби у лице, па благослов настављаше сину, што је главу посјек'о Турчину, што постаде јунак од Крајине:

"Живио ми сто година сине!"

ЈАКШИН ДОЧЕК НА ЦЕТИЊЕ

(Јакша Абдаловић из Гацка)

Неђе давно у стара времена, скупљаше се народ из племена, да одреде своје преставнике, а биране људе и ратнике. да посјете Јакшу Гачанина. што ускочи лани про планина, из равнога Гацка преко Пиве, гдје бирани соколови живе. у Морачу Горњу у Љевишта, ту формира јуначка огњишта. Својем друштву поста харамбаша, страх и трепет бегова и паша. Кад племена црногорска чуше, једно јутро пред кулу бануше. да новога виде харамбашу. што помаже Црну Гору нашу. Младо момче бијаше на гласу. љепотом је задивио масу. Силна вранца за мегдана јаше, оштру сабљу о појасу паше. Одијело од Стамболске чоје, двије пушке у силаву стоје. На глави му од курјака капа. препао би троглавог арапа. да се са њим на мегдану срете, плакао би ко мало дијете. Док почеше да кукају Турци:

"Поклаше нас морачки хајдуци." Предводи их Јакша Гачанине, кроз крваве горе и планине. То је каур, који има среће. њега сабља ни олово неће. Сто пута се са мегдана спаси, и турским се крвником огласи. И тако је Гачанин навик'о не смије му на пут стати нико. Кад видјеше Црногорци лава, да је стварно јуначина права, да му кипи освета из груди,

лијепо га поздравише људи,

а он госте отпоздрави своје:

"Добро дошли на огњиште моје!

Ја сам за вас и у Гацко чуо, па сам зато овдје допануо, да вам чувам на границу стражу." Онда Јакши Црногорци кажу:

"Такве људе и такве јунаке, ми примамо радо на чардаке. Па и тебе Јакша Гачанине. српског рода ненадмашни сине. Добро кажу да крв није вода, ти си нашег хришћанскога рода, па те жеља са Косова вуче, владика је наредио јуче. да дођемо да те посјетимо,

и хајдучког вођу да видимо.

За јуначко здравље да питамо. да ти Божић јутрос честитамо, да живимо сложно у слободи, срећан Божић и Христос се роди!"

"Ваистину", Јакша одговори, зајечаше Гачанина двори. Пушке грме пјесма одлијеже,

а рука се пријатељска стеже.

Црногорци пјесму прихватише,

па божићним пићем наздравише. А он гости соколове сиве

и морачке натаче им шљиве.

"Добро дошли моји гости мили, вазда срећни и весели били!" Док Божићну окреће погачу. често поглед држи на Рзачу,

да га Турци не преваре како, јер је много турских глава смако. па увијек бјеше на опрезу. док с гостима сједи за трпезу. А оружје вазда је до њега, то му добра бијаше биљега. Држи свога опремљена хата

а на кући има двоја врата.

Једна су му добро прикривена, са вани би рек'о да их нема. Ако Турци изненаде њега, неосјетно на њих би изљега,

и запао одмах у бусију,

како само хајдуци умију. У невољи тако се поступа, па кад Божић прославише скупа, Црногорци назад се вратише, лијепо се с Јакшом поздравише. кад уграби најљепшу прилику, да посјети Петровић владику, на Цетиње, код Орлова Крша, гдје никада прије није иша'.

Када Јакша на Цетиње доће, скупише се црногорске вође, све му руку са поносом прима, ту је гозба и велика стима. Петар Први на ноге устаде:

"Част је мени што мене западе, да поздравим из планине вука, харамбашу морачких хајдука. Добро дошо, Јакша Гачанине дични сине нове домовине. Срећно живи у село Љевишта

и не може хвалити ти ништа.

Са оружјем дочекуј крвнике помоћ тражи од твога владике." Па здравице своје укрстише

и договор тако потврдише,

да се чува слога и слобода док постоји српскога народа.

ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈИЋ

04.07.1858-19.01.1945 год.

Од кад тамјан дими и мирише

и Српска се историја пише.

рађало се у Србији људи див јунака. челичнијех груди, што бранише правду и слободу

славном Српству, православном роду. Зар нечија историја има да предњачи пред Српским људима, што су често бивали у рату с јунаштвом су задивили Спарту, јер нијесу освајачи били но с оружјем јуначки бранили:

част, државу, вјеру и слободу

и сан миран својему народу.

Да би били поносни пред Христом часним су се заклињали крстом.

Живјели су сложно са народом.

а чезнули за златном слободом. па ћу зато опјеват' племића Перутиног ПЕТРА БОЈОВИЋА. Тај потомак из Васојевића што слиједи, лава. Обилића. родио се У Мишевићима дружио се стално са људима, од Сјенице и Нове Вароши презирао рђе и олоши,