Prizrenski epigram

(ili: ako nijedne novine, nijedna televizija nije javila da je umrla dr Ranka Kui, da li je onda naa
Velanka zaista umrla i da li smo mi, ivui, uopte, - ivi?)

Uvek kada mrdnem iz Beograda, umre mi neko vaan i drag. Tako i prole nedelje; skoknem do
Zlatibora, kad u itulji u Politici proitam da je umrla dr Ranka Kui (94). Umrla naa Velanka.
Doktorirala na Kembrixu, bila je lan Velke akademije nauke, a pored nae Akademije nije smela ni
da proe. Zato? Pa, valjda zato to je ceo ivot posvetila da dokae, pre svega, Srbima a i ostalima,
da su Srbi zajedno sa Keltima jahali Podunavljem i Pomoravljem HILjADU godina pre sedmog veka
kada smo, po zvaninoj istoriji, sili sa Karpata. Neoborive dokaze traila je, pre svega, u neverovatnoj
srodnosti jezika, keltskog i srpskog.
I zato je surovo kanjena. Samo itulja u Politici.ituljica od Naunog drutva Srbije. A umro,
nekako, i Mile Perii, moj klasi iz Kapetan Miinog, bog da mu duu prosti. I ta smrt, ba, odjeknula
po Srbiji; premijer, ministri, stranaki drugovi podseaju preko medija ko je bio, ta je za ivota
uradio. A za Velanku, bre, niko re da kae. Toliko televizija, toliko novina, a za Velanku ni minut.
Nema sponzora za tu vest.
Kupujem u subotu Politiku na Zlatiboru. Ko velim, nee, valjda, i oni da omanu u Kulturnom
dodatku. Kad, jokac, brate! Ni slovo o njoj. Eee, Politiko, Politiko! Zar, i ti!? Zavrljaim Politiku
pa besan od Palisada krenem bos na igotu, da gore, razmenim misli sa Velankom, da se iskupim
kod nje to sam na Zlatiboru, to neu biti na sahrani. Do vrha igote (1340 m) sretnem samo jednu
devojku i jednu zmijicu. Obiem oprezno oba stvorenja, ne uznemiravam.
Mislim na Velanku.
Ali, primetim, i devojka i zmija gledaju, ude se to idem bos. Bos i slobodan. Ii bos, to je, ukratko,
sloboda. Buda, Isus, Gandi ili su bosi i otud im one ludake misli. Ko nije iao bos po planini, po travi i
snegu, po kamenjaru, ko nije iao bos po Srbiji, taj kao da nije ni postojao, a kamoli da je slobodan bio
i slobodno mislio. Kad ide bos, zapamti Srbine, stopalima upija mudrost zemlje, a i nebo te, nekako,
vie ceni i bogovi hoe da razgovaraju s tobom. Jer, vide; bos si, raskrstio si, znai, sa zemaljskim
tatinama i sprema se za nebo. Sprema se za Velanku.
Njena epohalna knjiga Srpsko-keltske paralele pojavie se, tek, pre tri godine, i to u Banjaluci. U
Beogradu nije bilo izdavaa za dr Ranku Kui.
Da li je mogue da nijednog izdavaa u Beogradu, Srbiji nije interesovalo otkuda slovenski tragovi kod
preivelih Kelta u dalekoj Britaniji?
Branko Vukui u nedavno objavljenoj knjizi O trojansko-slovenskoj misteriji, osvrui se na delo dr
Ranke Kui, podsea da su Rimljani bili okupatori u Britaniji priblino koliko i na Balkanu. U rimskim
mapama i administrativnim spisima iz tog vremena u Britaniji, posebno Irskoj, kotskoj i Velsu,
mnoga imena reka, planina i drugih toponima i etnonima podudarna su sa imenima u dananjoj Srbiji
i drugim delovima bive Jugoslavije. Neverovatan je, recimo, spisak reka: Soa, Bojana, Buna, Morava,
Pek, Tisa, Una, Sana, Korana, Malena, Vedra, Dobra, Vardar. Pa, onda, spisak planina: Orjen, Korab,
Mosor, ator, Durmitor, Pirlitor i druge. Treba li jo rei da je kraljevska prestonica i sveto brdo u
Irskoj TARA, staro arijevsko ime.
Stojim na vrhu igote, sunce pada ka zapadu, ka srpskoj i irskoj Tari. Iz sunca, lepo vidim, tee
sunana reka Ra i deli svet na Jav, na vidljivi deo, i Nav, nevidljivi, duhovni. A tamo, usred Nava stoji
bog Vid, Svevid, sa ostalom boanskom bratijom. Sa njima je i naa Velanka. I gledaju me bosog na
igoti, mere me. Gledam i ja njih. ta ako su bogovi, moji su! I pogledima se razgovaramo, jer kad
padne re, znai da je sve izgubljeno...
Velanka mi se smeka, odozgo, iznad igote, iz Nava.
A, seam se, u januaru 2001. godine, ta je rekla u svojoj ispovesti za NIN:Zadesila sam se u Prizrenu,
ba, u trenutku, kada je reka Bistrica odvalila deo svoje obale. Pred mojim oima pojavio se trodelni
spomenik, deo nekropole. Vidim natpis na ISKVARENOM latinskom, a na treem delu spomenika
uoim re PRAOTCEM! Kaem sebi: Majko moja, pa to je starosrpski sa TC. Ostale rei su na keltskom
i hebrejskom. Ja se zanebesila! Moete misliti, nai srpsku re iz tog perioda? Po epigrafskom
ureenju spomenika, on datira u rasponu od prvog do treeg veka nove ere. Kakav sedmi vek!
Sloveni su doli ovde mnogo ranije nego to tvrdi takozvana nemaka kola.
A kako se zvao taj PRAOT(A)C na epigrafu trodelnog spomenika iz Prizrena?
Zvao se JARON. Nau Velanku je to hebrejsko ime zbunilo, muke joj je zadavalo. Otkud to
hebrejsko ime pored starosrpskog praotca i iskvarenog latinskog?
Muilo je to i mene, a onda mi je sinulo. Ime JARON ili JARUN (u Kuranu pie Harun, Mojsijev brat)
staroslovenski je bog leta, letnje ege, jare. I taj Jarun ide u paru, kao i sva slovenska boanstva, sa
boginjom JAROM. A imamo i srednji rod JARAN, JARKO, pa otuda i ARKO.
Jaron je, dakle, staroslovensko, a ne hebrejsko ime, pa je jasno i otkud praotac Jaron na
prizrenskom epitafu. Iz toga naviru gadna pitanja; nije li i iskvareni latinski, u stvari, srpskokeltski
jezik? I nije li hebrejski nastao iz starosrpskog? O tome je pisala i jedna druga zaboravljena i odavno
pokojna gospoa Anelija Stani-Spajieva u izuzetnoj raspravi Najstariji jezik Biblije.
Silazim sa igote. Tamo ispod Usamljenog bora, stado ovaca bez pastira. Neto slino kao kod
dananjih Srba. Jedno jagnje koje je preivelo urevdan mekee panino; ne vidi majku, izgubilo.
Onda mu se mati javi blejanjem i ono tri proplankom pa se podvlai pod njeno vime i vrti repiem.
Koje radosti, gospode, koje radosti...
I tu se setim da je naa Velanka podrala, svojevremeno, i Prajsovu tezu o Troji na Balkanu ali
protivila se njegovim starogrkim etimologijama. Smatrala je da su srpskokeltske etimologije tanije.
Vraam se za Beograd. Odmah iza Uica - PRIJANOVII, pa PILATOVII. Kod aka - MOJSINjE, a u
Prizrenu praotac JARON. Ako je Troja bila na Dunavu, znai li to da je i teritorija Starog i Novog Zaveta
bila ovde? Od Fruke gore do Soluna? Sve ti to, nekako, doe logino kada se penje bos po igoti i to
u nedelji kada nas je napustila Velanka.

DRAGAN JOVANOVI