Olujni bedem

roman

Dejan Stojiljkovi
Copyright 2017, Dejan Stojiljkovi
Copyright ovog izdanja 2017, LAGUNA Olujni bedem

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta

odgovornog korienja umskih resursa irom sveta.
NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782
1996 Forest Stewardship Council A.C.
 SADRAJ

Prolog: PREKO VODE, DO GOLIH BRDA . . . . . . .

Prvi deo: NAKOSTREENI ZMAJ . . . . . . . . . . . .
Drugi deo: NAUI IH KAKO DA KRVARE . . . . .
Trei deo: PRVI, POSLEDNJI I VEITI . . . . . . . . .

Renik arhaizama, turcizama

i manje poznatih pojmova . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Beleka autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
 Prolog
PREKO VODE,
DO GOLIH BRDA

U nerad sam poveo vojnike

da sred mirisa trave devianske
u ogledalu handara
otkriju bolne rubove tela.
Miodrag Pavlovi
Zraci letnjeg sunca vreli su poput seiva neisko-
vanog maa, pogled je kratak, a nad ispucalom zemljom
pleu lelujave prozirne utvare.
Njena je kosa svetla i duga, ruke bele i tanke, i dok
blago dodiruje povrinu bistrog potoka, talasi joj se lome
oko prstiju kao oko granica mladog drveta.
Njih desetorica nikad do tada nita slino nisu videli:
kaurske zemlje im se od samog dolaska ine kao ude-
sni vilajet pun neznanih lepota. Ipak, sve dok topla krv
juri njihovim venama, nee prestati da ga krote vatrom
i sabljama.
Selim je stajao najblie toj kaurskoj devojci to je svoje
lepo lice umivala u hladnoj vodi potoka koji je presecao
zeleni proplanak tu na zapadnoj granici carstva, s jeseni
1386. godine od roenja proroka Jeue. On je predvodnik
izvidnice koja ima zadatak da o svemu ta vide u Lazare-
vim zemljama obavetava prethodnicu padiahove velike
vojske. Dosad im je ilo dobro: nisu naili ni na jedan
14 Dejan Stojiljkovi
odred srpske vojske niti na bilo kakvu predstrau Lazare-
vih krajinika. Za ovih nekoliko nedelja koliko tumaraju
obodima zemlje nevernika, sakupili su dovoljno znanja o
terenu i rasporedu srpske odbrane u ovome delu, a ujedno
su i sebi, u nekoliko navrata, dali malo oduka uivali u
vatri, pljaki i klanju
Meutim, ni u malim sebarskim naseobinama koje su
poharali, niti u pojatama u kojima su zaticali uglavnom
nemone starce, nisu imali sreu da nalete na jedan ovako
oaravajui komadi lepote. Selim je zato, silazei s konja, popustiti. To se odmah i dogodilo jer su kosti njegove
obliznuo ispucale usne, dok mu se u preponama pouda
meala sa zverinjim nagonom, i lagano poeo da prilazi
devojci koja je, nita ne slutei, i dalje bila nadneta nad
potok. Tek kada je zakoraio u pliak i poremetio mirnu
povrinu vode, ona je podigla glavu i pogledala ga.
Bilo je kasno da bilo ta preduzme: stao je na nekoliko
koraka od nje, vrsto steui zakrivljeni handar, jo uvek
dobro zamaem usirenom krvlju. Isprva ga je zbunilo to
to se ona nije gotovo ni pomakla, samo je radoznalo zuri-
la u njega. Na tren ga je to podsetilo na detinjstvo, kada
ga je deda uio da kolje jagnjad: isti tupi, zbunjeni pogled,
ista nemogunost da se shvati sopstvena zla sudbina.
Priao je i nagnuo se ka njoj. Prstima jedne ruke proao
joj je kroz dugu kosu boje zlata, i na trenutak ostao zateen
lepotom njenoga lica, a drugom joj prineo no pod grlo,
osetivi istovremeno jako ali prijatno probadanje u stoma-
ku. Nije eleo odmah da je uzme, svakako ne dok ne pone
da ga moli, i da vriti, da ga preklinje da je ubije brzo
Ali ona je tada uradila neto neoekivano.
Sklopila je svoju aku oko njegove koja joj je drala
seivo pod grlom.
Olujni bedem 15
I stegla.
Stajao je zbunjen u tih nekoliko trenutaka koji su
usledili, a onda Koa na njegovoj desnici poprimila je
beskrvnu belu boju Uplaeno je pokuao da se otrgne,
ali nikad u ivotu nije osetio vri stisak. Tada se Selim,
sin ubogog koara iz Jedrena, izvidnik u prethodnici mo-
ne ordije emira Murata i ponizni Alahov sluga, zbunjeno
zagleda u oi te devojke, i njihova neljudski plava boja
toliko ga prestravi da mu se uinilo kako e mu beika
desne ake poele da pucaju jedna po jedna
Otvorio je usta da zavriti, ali ih je ona prekrila svojom
slobodnom akom, i pritisla ga je toliko da je osetio kako
e mu zdrobiti i vilicu i zube. Prislonila je usne tik uz
njegovo levo uvo, mekim obrazom dodirujui njegovu
grubu, od znoja rapavu kou lica.
Kada si ve doao ovamo da pljaka, pali i siluje
ti agarensko pseto rekla je, teno, na jeziku njegovog
naroda, trebalo je da naui jedno, sad je ve aputala
glasom koji u sebi nije imao niega ljudskog, ova voda
pripada meni.
Zauo se potom zvuk pucanja kime i kostiju, i Selim,
ubica, silovatelj i palikua, nije posle toga nita vie ose-
tio. Vazduh oko njega nije vie bio iv i treperav, sunce
vie nije bilo nisko i otro poput dumanskog bodea, a
njene oi, blagi, ledenoplavi sjaj u njima za njega vie
nije postojao.
Kada ga je Naisa, kraljica renih duhova, pustila iz
svoga smrtonosnog zagrljaja, beivotno telo predvod-
nika turske izvidnice samo je klonulo u potok. Ona je
onda zakoraila napred a grupica Selimovih ljudi, koja je
16 Dejan Stojiljkovi
s druge obale reke videla sve to se dogodilo, samo je bez
rei zurila u nju. Ono to ih je uasnulo vie od prizora
u kome nejaka devojka s lakoom, golim rukama, lomi
kimu njihovom voi, bilo je to to ovo neljudski lepo
stvorenje nije ka njima zakorailo gazei kroz potok, ve
stupajui po njemu.
Jedan od akindija tada se pribra, isuka sablju i zaurla
u slavu Alaha, ali taj borbeni pokli iz vile izmami samo
podrugljiv osmeh. Blesak elika, njitanje konja, umor
letnjeg povetarca i uasnuti bespomoni krici uli su se
jo neko vreme, a onda se lenjo jesenje prepodne vrati u
svoje usijano mrtvilo.
Naisa je sad opet sedela kraj potoka i prstima prela-
zila po njegovoj mirnoj povrini. Dok je iza nje mirovao
proplanak zaliven krvlju, prekriven truplima i pokidanim
ljudskim udovima, tiho je pevuila:
Ajde, de-de Ajde, de-de
Onda se na suprotnoj obali potoka ukaza jedno crno
oblije .
Ona podie glavu i uputi mu ravnoduan pogled.
Ne moe preko vode, Ifrite. Ona nas deli od iskona
Vidi kako su mrtvi oni koji su hteli drugaije?
Jel ovu igru voli da igra?, zau se potmuli glas nada da e mi taj isti Bog, jednoga dana, kada ovaj svet
slian reanju.
Ovo je igra koju igram bolje od tebe. Ne izazivaj me.
U tvom odgovoru slutim gordost koja ti je i donela
veiti usud. Mora da ti je lepo ovako? Da bude vena
kroz svet koji to nije.
Podigla je glavu da ga bolje osmotri. Liio je na oveka
odeven u iroke, zlatom opervaene haljine i sa kapu-
ljaom preko glave. Ono to ga je inilo drugaijim bila
Olujni bedem 17
je crna boja koe, uagrene ute oi i beli onjaci meu
stisnutim usnama.
Ifrit, jedan od dina, obmanjiva, ubica, strvinar
Prilino si daleko od svoje pustinje, prine, ree Nai-
sa hladno.
Ba kao i ti od svoga izvora
Sve ove vode su moje, kao to sam i rekla tvome slugi
pre nego to sam mu zdrobila kimu.
Mi dolazimo, rena kraljice, zarea peani demon,
s Amuratovom vojskom. Skriveni u ibricima s vodom,
u kamiljem krznu, u pohlepi njegovih vezira
Vi?, nasmeja se vila. Zar i tvoja braa, Ifrite? Alilat,
Taif i Nasr?
Neka ljudi vode svoje svete ratove, odgovori Ifrit.
Mi emo svoj.
Nema niega svetog u tome to radite ti i tvoja jadna
braa. A za rat ne brini, nai e se dovoljno elika i vatre
za sve vas
Koga ti to brani, Naisa?, frknu besno demon. Zemlju,
vodu i goru to ti je darivao Bog koji te je odbacio?
Ja samo branim ovo malo vode i zemlje to mi pri-
pada. Manje ne mogu a za vie ne znam. Snagu mi daje
ne bude nita do praina rasuta meu zvezdama, pruiti
ruke i oprostiti mi
Oprotaj je za slabie, kraljice Doi k nama, pri-
drui nam se i spoznaj svu snagu greha.
Ako si toliko snaan i moan, na vilinim usnama
opet zablista osmeh pun poruge, ako si toliko ubeen
u to to govori, gospodaru pustinje, zato ne zakorai
preko? Pruiu ti zagrljaj vreliji od jutronjeg sunca.
18 Dejan Stojiljkovi Olujni bedem 19

Demon je sad zurio u nju, nepomino, sa druge strane To je trajalo neznano koliko, a onda su i Ifritov lik i
potoka, kolebajui se. njegova senka poeli da bele, da bi na kraju nestali, isparili
Hajde, produi Naisa glasom u kojem se nazirao u vreo letnji dan, poput nekoliko kapi vode. Pred Naisi-
prizvuk prkosa i ogromne mrnje, ovo je samo obian nim tunim oima otvori se pogled ka ogolelim brdima u
potoi daljini, i ona vide svet uokviren plavetnilom neba.
Ifrit je i dalje stajao nepomino, visoka statua od crno- Negde iz daljine dopirao je glas dece, miris polena i
ga granita. tek ispeenog hleba, buka pijanog dana, pesme u sla-
Naisa ga je odmeravala neko vreme a onda je ona zako- vu ivota i Boga koji ga je darovao I mnotvo drugih
raila prema njemu. Topli povetarac duvao je s juga i zvukova dopiralo je odasvud, a Naisa, opijena bistrinom,
milovao joj pramenove duge kose. nije mogla da odredi da li to oni silaze niz gola brda ili
Snaga koju crpe iz krvi, otrova i obmane, i snaga puze preko livade izgaene konjskim kopitima, poprska-
koju daje svojim smrtnim slugama, inei da sebe vide ne krvlju, saeene ognjem Neka udna opsena ukaza
kao bogove, da misle da im je sve dozvoljeno iste su. joj se pred oima, a te oi videle su raanje sveta, blesak
I nisu dovoljne. Oni su i dalje, ona nehajno pokaza iza svetlosti, hladan odsjaj elika, bojna koplja sa stegovima
crvenim, crnim i zelenim
sebe, na ono to je ostalo od turske izvidnice, mekana
Naisa obori glavu ne elei da krene dalje kroz tu viziju.
gomila mesa. Slabi, veita hrana vremenu A ovaj maleni
Ti i ne sluti, peani prine promrmlja tiho, kao
potok granica je koja nas deli. I koju ni ti, tako moan
da govori samoj sebi.
i velik, prei ne moe.
Zatim tekom mukom opet podie pogled. Opsene vie
Kada je stigla do ivice potoka, na korak-dva od njega,
nije bilo, samo gola brda u daljini, nad njima nebo a iza
Ifrit uini neto to nikad do tada nije uradio: ustuknu
njih sunce, visoko i nedostino.
jedan korak. Postoje vode preko kojih ni ja ne mogu.
Reci mi, nasmei se ona blago, kako je to biti
Ifrit ustuknu jo jedan korak. Naisa stupi na drugu
obalu potoka, tano na mesto na kome je on stajao pre
samo nekoliko trenutaka.
uplaen?
Zurio je u nju nemono. Na njegovom unakaenom
crnom licu meali su se izrazi bola, besa i nemoi; neiz-
govorene pogrde zapele su mu u grlu dok su mu onjaci
kripali praeni nerazgovetnim mrmljanjem.
 Prvi deo
NAKOSTREENI
ZMAJ

O kneevi pijani
to me sa bedema vrebate,
zar mislite: nee moj govor
dalje od lokve moje krvi?
Miodrag Pavlovi

Lukava nedra pomrauju duu moju.

Srp izotren eti uvstva.
I meso truli od mnotva zla mojih.
Nikon Jerusalimac, Povest tuina i plenika
 VILAJET

U vrelini dana.
U vrelini noi.
Kada slutnja dozreva, kada se telo budi
U damarima.
Kada moe osetiti
U vrelini pokreta.
U vrelini trenutka.
Drhtaj.
Drhtaj.
Drhtaj.
Ne, ja nisam onaj koji misli da jesam. Ja sam neznanac,
putnik i bezbonik.
Ne klanjam se krstu ni srpu meseevom, nisam ni kau-
rin, ni Jevrejin, ni Agaren.
Ni istok ni zapad, ni zemlja ni more, nisam iskovan u
vatri niti sainjen od pene, nisam sazdan od rose, ni od
praha. Nisam u rodu ni sa ljudima ni sa anelima, ne
boravim ni u ovom ni u onom svetu, ni u raju ni u paklu,
24 Dejan Stojiljkovi

nisam pao ni iz edena ni iz rizvana, niti od Adamove loze

poreklo vuem. ivim u mestu nasred pustinje, u predelu
bez sledova senki.
Ako postoji vernik, nevernik i pustinjak to sam ja.
Ja sam pesak to curi ti izmeu prstiju, vinski talog i
vinotoa, zemlja i vazduh, voda i vatra, telo i dua.
Znanje i uenje, dobro i zlo, istina i la, pobonost i
vera to sam ja.
Oganj pakla s plamenim jezicima, da, raj, eden i hurija 1.
to sam ja.
Ova zemlja i nebesa sa svima koje hrane, anelima,
melekima, dinima i ljudima
To sam ja.
Stojim ispod drveta sveta, oiju gladnih, hvatam u padu U rano jutro tog jesenjeg dana pred kapijom Nike
svaki list i itam ime s njega. tvrave pojavio se stranac.
Smrt. To sam ja. Zastao je pred ulazom u grad, oklevajui da pree dugi
I dok samujem ovde, na granici dva sveta, i gledam u drveni most to visi na masivnom lancu od studenog
duhove i ljude podjednako, oseam, duboko u utrobi gvoa. Uoio je, iza visokog bedema, krovove zgrada
U vrelini dana. posute crvenim crepovima ukroenim bakrom i zelenim
U vrelini noi. brljanom, i krstove kako se uspinju ka nebu. Radosni
U vrelini pokreta. zvuci dopirali su negde iza golotinje zidina, kao jauci
U vrelini trenutka. glasovi ljudi koji su za njega sad tek nejasne prilike, a onda
Drhtaj. ta graja prestade, iznenada, kao da je nije ni bilo.
Najednom, razli se jek zvona, ispunjen lastama i vra-
Drhtaj.
nama, i on jasno moe da ga uje Tamo, preko mosta,
Drhtaj.
iri se i smanjuje grad, kao da die, u ritmu koji mu zadaje
I ujem, ujem
taj zvuk naotren poput bodea.
Mladog princa Bajazita kako mi se obraa, glasom opo-
DONG
rim od srdbe i vina:
DONG
U kakvu si me ovo nedoiju doveo, derviu?
DONG
Ne brini, ue ga opet kao da mu neko apue u uvo.
ue ga. Kad doe as. Zvono.
26 Dejan Stojiljkovi
Preao je most vodei konja na povocu, dok je elik na
njemu zveao, pretei, u ritmu zvona sa crkve: alke na veri-
noj koulji, dugi ma, bojna sekira i lovaki no u srebrom
ukraenim koricama. Lanena koulja, koju je nosio preko
verinjae, bila je boje neba, ba kao i njegove oi, a duga
griva smee kose padala mu je preko ramena, niz lea, na
koja je zabacio okrugli ratniki tit sa belim znakom Zmaja.
On krenu kroz svetinu i buku pijanog dana, mirno,
bez glasa, nepoznat i nepozvan. Primeuje da se metani i
trgovci na konaku uklanjaju, kao i da hodoasnici posma-
traju i njega i njegove momke dvoumei se nije li to ovoga
jutra u drevni Konstantinov grad prispela druina palih
anela. Krste se kriom, da on ne primeti.
Na dnu obzorja ostavio je grad koji gori, iza lea svetle
planine i sve njihove tajne. Sada stupa u Ni, grad-riznicu,
i prelazi drveni most sputen preko opkopa napunjenog
vodom. Zastaje pred visokim drvenim vratima koja pre-
secaju metalne ine i koja su ovoga jutra irom otvorena.
Straaru pokazuje svoj peatni prsten, i ovaj ga proputa
na trg, mada bi ga i bez toga pustio, jer ga je prepoznao.
Mnogi od ovih to sada bdiju na zidinama Nia nekad su
bili krajinici, i zajedno s njim branili granice neega to
se nekad nazivalo carstvom a sada je kneevina njegovoga
kuma, Lazara Hrebeljanovia.
Momak na strai kraj gradske kapije to krije pogled
pod irokim obodom metalnog lema, ne usuuje se da
pridolicu pogleda u oi: ve je video lice i anela i demo-
na. Samo se pomera u stranu, uz blagi naklon, odajui
time potovanje blagorodnijem od sebe. Isto sad ine i
ljudi na trgu, i oni kod pijace, i oni kraj krme ak i
bludnice kao da zaziru od njega i njegovih momaka.
Olujni bedem 27
On tako shvata da se ve i ovde tano zna kako je i zbog
koga je goreo Pirot.
Jedino mladi konjuar, u ijoj su tali ostavili konje,
nema taj zaueni i uplaeni izraz lica.
Dok mu na dlan sputa bakrenjak s ukovanim znakom
krsta, on ga pita:
Kako mogu da doem do gospodara?
Zar nisi i ti sam gospodar gospodaru?, nehajno e
momak. Dobro doao u Ni, Zmaju od Toplice.
Zna na koga mislim, Gojko.
Sazidao je sebi novu kulu na gospodar, ree
konjuar i pokaza prstom na visoku kulu blizu istone
zidine, tik uz crkvu Svetog Prokopija. Visoiju, tvru,
lepu U njoj je po ceo dan i no.
ta radi tamo?
ta? A ta bi gospodin Nenada mogao drugo? Broji
novce.
Dobro. Najvia kula znai?
Polako, gospodaru Milane, ne ide to ba tako. Mora
prvo da se najavi.
Da se najavim? A kod koga?
Kod kulskog kefalije.
O? Zar i to zvanje sad postoji u ovom gradu? Kako
je zapoeo, va e se gospodar za koju godinu proglasiti
i za cara.
Ne bi me iznenadilo Dakle prvo kod kulskog
kefalije, pa kod gradskog kefalije. Gospodar jednako
ponavlja kako ne eli da gubi vreme na prazne tlapnje
Mnogo ljudi svakodnevno proe kroz grad. Malo njih je,
smatra, vredno njegove panje.
A gde da naem toga kulskog kefaliju?
28 Dejan Stojiljkovi
U istoj onoj kuli, pokaza konjuar opet. Samo u
prizemlju.
Toplica klimnu glavom u znak zahvalnosti i krenu ka kuli.
Kada prispe, naie na pleatog oveka crne kose kako
obeduje, sam, za velikim stolom od orahovine. Bio mu je
okrenut leima.
ta hoe?, upita kulski kefalija izmeu dva zalogaja,
ne osvrui se.
Hou kod gradskog kefalije.
Kojim poslom?
To se tebe ne tie.
Ne okreui se i ne prestajui da vae, kulski kefalija
izdade nareenje jednome od svojih ljudi koji su stajali
kraj stola.
Zavia, objasni ovom trgovcu, ili ta god da je da
se sa mnom tako ne razgovara.
Momak stoji, kruto, zuri u Toplicu, ali se ne pomera.
Kefalija prestade da jede.
ta sam ti rekao? uo si nareenje
Gospodaru, uzvrati momak, ja
ta zamuckuje ko slaboumnik? Udari mu dva dlana
i izbaci ga napolje.
Toplica prui Zavii svitak koji je nosio u konoj torbi
zabaenoj na rame. Ovaj ga primi i spusti pred svog gos-
podara, uza samu zdelu s mesom i hlebom. Pleati ovek
se trgnu kada na svitku ugleda crveni votani peat i na
njemu kneev grb. Ustade i konano se okrenu.
Brada mu se lako zatrese kad se suoi s Toplicom i
njegovom pratnjom, ali se potrudi da ostane priseban.
Uvek razgovara tako, leima okrenut ljudima?, upi-
ta ga Toplica.
Olujni bedem 29
Ovaj ne, zamuca on.
To je loa navika, zna, Toplica prie stolu i podie
kuhinjski no koji je kefalija koristio dok je obedovao.
Ko ljudima preesto okree lea, uglavnom zavrava s
noem u njima.
Kefalija pilji as u bode, as u Toplicu, neodluan ta
da kae.
Ali, ne brini, dodade Toplica pa zabode no u sto.
To nije ni do lea, ni do noa Ve do ljudske naravi.
Kefalija outa na tren, zatim upita, naglaeno usrdnim
glasom:
ta mogu da uinim za tebe gospodaru?
Najavi me kod gospodina Nenade.
Kefalija pokaza svom momku na vrata.
Brzo poteci
Ne on, prekinu ga Toplica. Ti. Idi me najavi kod
gradskog kefalije.
Ja?
ta blene? Hajde
Kulski kefalija obrisa usne ubrusom, pa izae.
Toplica spazi kako ga Zavia prati pogledom, dok je
izlazio i peo se uz kulu, a na usnama mu igra jedva vidljiv
osmejak.
Kuhinjski no i dalje je stajao zaboden u drveni sto,
poput straara.