Sie sind auf Seite 1von 2

Српски херој руске победе

Олга Журављова 02.10.2012. Глас Русије

Сада мало ко зна да се у чувеној Бородинској бици у руској армији борило читавих
десет српских генерала, као и мноштво војника нижег ранга. У саставу царске
армије Александра Првог под командом фелдмбаршала Кутузова борили су се
генерали Георгиј Емануил, Јован Шевич, Јован Адамович, Никола Вујич, Иљја
Дука, Петар Ивелич и Никола Иванович де Прерадович. Скоро сви они су били
предтавници друге или треће генерације исељеника у Русију у 18. веку за време
владавине Петра Великог и Елизабете.

Међу српским генералима највише се прочуо Михаил Милорадович, херој Отаџбинског


рата 1812. године. Он је командовао централним позицијама Бородинске битке.

Милорадовић је био пореклом из старог племићког херцеговачког рода, који се за


време Петра Првог преселио у Русију, говори у интервјуу за Глас Русије руски
балканолог Олег Барабанов. Михаил Андрејевич био је праунук Михаила Иљјича
Милорадовича, блиског Петру Првом. Отац Михаила Андрејевича, Андреј
Степанович, био је Черноговски намесник.

До тренутка успона на престо цара Павла Михаил Милорадович је достигао чин капетана.
Био је поштен и храбар, показао се у бојевима и волео је војну службу. Сада се име
генерала Милорадовича асоцира искључиво са жалосвним догађајима од 14. децембра
1825. године, наставља Олег Барабанов.

Међутим, овај познати војни посленик био је један од најбољих ученика


генералисимуса Александра Васиљјевича Суворова, он је учествовао у најмање 52
битке, између осталог и у Отаџбинском рату 1812. године, истакао се у Бородинској
бици.

Највећу славу Милорадович је стекао као један од најискустнијих и највештијих


офанзивних генрала руске армије, који је успешно гонио Французе до граница Руске
империје, а затим и у страном походу, учествовао је у заузимању Париза. У Бородинској
бици Милорадович је командовао десним крилом Прве армије. Затим је био на челу
одступнице, задржавао је војску Француза, чиме је осугурао повлачење читавој руској
армији. Главна својства генерала, којима је заслужио поштовање међу својим и
противничким војницима, била је храброст, неустрашивост која се граничила са
безумљем.

Управо Милорадович се договорио са маршалом Јараом о привременом помирењу


приликом повлачења руске војске из Москве. За време битке код Вјазме 22. октобра 1812.
године, армија под командом генерала Милорадовича и донског атамана Платова (25000
људи) победила је 4 француска корпуса са 37000 војника укупно. Французи су изгубили
8500 људи – убијених, рањених и заробљених. Губици Руса износили су око 2000 људи.
За успешна дејства свог корпуса поечтком 1813. године Милорадович је први добио као
награду право да носи на еполетама венац Цара Александра Првог, а за вешто руковођење
војском у страном походу 1. маја 1813. титулу грофа Руске империје. Као девизу одабрао
је речи: Моја отвореност ме подржава. 16. маја 1814. године Милорадович је био
именован за команданта пешадијске резерве активне армије, 16. новембра за команданта
гардијског пука.

Турски, француски и аустријски меци нису ништа могли Милорадовичу, а руски,


испаљен из пиштоља декабристе Каховског, био је смртоносан. Пред смрт
Милорадович је питао ко је у њега пуцао. Када су му одговорили да је то био метак
племића, он је рекао: Хвала Богу.

Директне потомке генерал није оставио, и са њим се угасило горфовско презиме


Милорадович. После прославе стогодишњице од рођења Михаила Андрејевича 1871.
године, цар је дао најстаријем у роду Грогорију Александровичу грофовску титулу, како
би овековечио у потомству сећање на заслуге указане престолу и држави од стране грофа
Михаила Милорадовича.