Ранко Јаковљевић

КАСТЕЛ- ЕЛИЗАБЕТA- ШИСТАБ НА ДУНАВУ

АПСТРАКТ: Предмет овог рада је приказ информација о малој тврђави на десној

обали Дунава преко пута острва Ада Кале уз указивање на њен историјски значај.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Кастел, Дунав, Аустрија, Турска, Србија, преговори, рат, саобраћај

Утврђење које су Аустријанци на Ади Кале почев од 1717.г. под управом гувернера
генерала Мерсија, фортификационог инжењера, подизали као одбрамбени бедем
царства, али и витални пункт контроле саобраћаја и трговине Дунавом, имало је на
српској страни тврђаву са два бастиона и кулом осматрачницом на узвишењу, названу
по царици Елизабети. Градитељ је био генерал Хамилтон а по преовлађујућим
мишљењима радови су завршени 1736. (1981, 507). Њени топови штитили су широки
рукавац Дунава али и спречавали нападе са реке. Постоје претпоставке да је
подводним тунелом била спојена са острвом, док су казамати постојали као веза
између бастиона и куле стражаре. На основу ликовних приказа кастела из 18 и 19 века
може се закључити да је у време османске управе дограђивана, саобразно војним
потребама и значају за контролу пловидбе кроз Ђердап. Данас је локалитет тврђаве
већим делом под водом, након подизања нивоа Дунава услед изградње хидроелектране
Ђердап. На потесу Бота коза на 5.км низводно од Текије, крај пута Београд- Кладово
уочљиви су њени остаци. Захватала је подручје од врха литице Градац до обале реке,
са развијеним системом шанчева и осматрачница у окружењу.

1738.г. у руско аустријско- турском рату, приликом опсаде од стране војске под
командом Амиакум- паше са 20.000 војника, ''захваљујући изврсно грађеним
казаматима, ни острвска тврђава коју је бранило 2000 људи, ни Елизабетфорт коју је
држало 240 војника, нису биле теже оштећене непријатељском ватром'' (1981, 509).
Током борби на линији између Елизабетфорта и Аде Кале, дужином од 520 аршина ( 1
аршин= 0,6858 метара), како хроничар бележи ''били су постављени шарампови у
којим је у размацима од по 10 аршина пободено коље, за које су ланцима привезани
чамци'' (Елезовић, 1941, 21-22). Према Феври Куртоглуу кастел је тада називан тврђава
''Шанс''- ''Шанс кал'аси''- ''шанац- тврђава'' (?). Иначе, по Мажуранићевом Рјечнику,
немачки термин schanze – ''шанац'' изворно значи свежањ шиба, а реч шарампов
употребљена у цитираном тексту постоји у мађарском језику и синоним је за ''шанац''
(1975 књига 2). Значајан систем шанчева уз Дунав преко пута Аде Кале, са
надоградњом од прућа, коља, плетера, којим је тереном доминирао кастел, можда је
могао бити потпора оваквом називу тврђаве у турском документу. Њих спомиње и
Владимир Стојанчевић описујући задужења сердара крајинског 1833.г.- ''знатан део
његових послова био је везан за исељавање заосталих туским мањих посада, у неким
шанчевима дуж Дунава (2001, 46). 1813.г. забележено је да су ''српске страже у
шанчевимана Текији и у Сипу'' имале задатак мотрити на турске лађе на Дунаву и
штитити српска села од упада са Аде кале; ''Турци су на препад ушли у Сип, шанац
разорили... четири села опленили и оробили'' (Стојанчевић 2001, 36). Када је устанак
јењавао, Карађорђе је наредио да се напусти шанац у Сипу односно ''да се шанци они
по граници покваре и сасвим разоре'' (Стојанчевић 2001, 36). Име Шистаб /негде:
Шистап, што би требало да је турска варијанта/, данас распрострањено као назив
тврђаве у време османске управе, /док би ''шистаб'' био ближи арапској варијанти/,
највероватније је скраћеница или искварена турска реч чије првобитно значење није
извесно. Потешкоће у одгонетању значења представља могућност да је то израз какав
је иницијално препознат од особа чији матерњи језик није турски већ немачки,
нпр.Феликс Каниц.

Кастел је имао важну улогу и годину дана раније, обезбеђујући повлачење коморе
армије маршала Зекендорфа, али је она нешто касније, код Брзе Паланке ипак
задржана од стране Турака (1981, 509). Од тога доба, након пада Оршаве, Османлије су
преузеле управу над Елизабетфортом, под чијом доминацијом је остала све време
постојања изузев кратког периода од заузећа аустриjским трупама 1790.г. до
Свиштовског мира 1791 (Каниц 512-513).

Турски одметник, родом из Босне, Осман Пазваноглу /Пазвантоглу/ својим

активностима обележио је крај XVIII и почетак XIX века у регији Ђердапа. Овај
османски одметник отцепљењем дела данашње Северозападне Бугарске од власти
султана Селима Трећег 1795.г, створио је модел државног устројства спососбног да
чини спој између османског царства и балканских националних држава у повоју.
Забележен је случај Пазваноглуовог покушаја препада на Аду Кале, истовремено са
нападом на са њиме везани Кастел, у пролеће 1801.г. Његова настојања да
становништво чини покорним, попут геста из 1798, када је за све реквириране
потрепштине плаћао готовим новцем колико је власник тражио, а два Турчина који су
од народа отели неколико стотина оваца посекао због њиховог насиља, одузету стоку
вративши, нису уродила плодом, уз то је убрзо изгубио контролу кладовске тврђаве-
''пошто су нападачи спалили сва предграђа, биле су Османове трупе принуђене повући
се у град; ноћу су становници отворили две градске капије, те нападачи продру
унутра...'' (Пантелић 1949, 234-235).

Будући аустријски цар, тада принц Фердинанд крајем априла 1832.г. изразио је жељу
да лично изврши увид у стање система утврђења Аде Кале ''будући да су ови град
његови стари испланирали и сазидати дали, да га прегледа'' (Нинковић 1988, 294). Али
Турци су издали дозволу једино за разгледање са реке.

О стратешком значају Кастела, скупа са Адом Kале концем периода српске управе
под Карађорђем, почетком друге деценије 19.века Владимир Стојанчевић је записао:
''Адакале је представљало кост у грлу за слободну пловидбу Срба Дунавом.
Захваљујући њему (укључујући Кастел), Кључ и Крајина нису се могли редовно и
најбржим путем снабдевати ратним потребама у довољној мери, пошто је Адакале
прекидало дунавски пут од Београда, Смедерева и Пореча за Текију, Кладово, Брзу
Паланку...'' (2001, 32). Током Првог српског устанка, владар утврђења Реџеп ага ''свезу
је с Карађорђем учинио да трговци и трговина туда могу слободно пасирати без икаква
препјатствија /сметња, једне и друге стране иако Карађорђе с Турцима рат води''
(Нинковић, 57). Још већу улогу овај систем од два утврђења – Шистаб и Ада Кале имао
је у доба османске власти 1813-1833.г. када је цео кладовски крај био потчињен власти
адакалског паше који је вршио административну, пореску, судску и војну управу. У
састав Србије подручје око Кастела ушло је 1833.г, док је тврђава и даље део турског
војног и административног система.

У ''Географическо-статистическом описанију Србије'' Вук Караџић у одељку о српским

градовима и варошима спомиње у склопу података о Ада Кале ''особито градић према
њему на десној страни Дунава припојен уз велике стене, које од планине у Дунав
ударају'' (1964, 135-136). Будући митрополит Михајло- Милоје Јовановић- на
пропустовању кроз Ђердап видео је ''с' српске стране спрам Аде Кале стоји као неко
оделеније тог града, у брду неколико кула и које се и доле и горе и с' немачке стране
непријатељ видити може'' (Војиновић 1987, 37). Из 1847.г. потиче запис ''Писма из
Сербије пријатељу Г. у Загребу'' где се ово подручје описује: ''Спрам Адакала на
Сарбском бриегу Дунва лежи твардињица мала и јака Кастел с твардом кулом на
стени зиданом'' (Гај 1847, 126)

Половином столећа на Ади Кале стационирано је 500 турских војника- ''Овај су град
Аустријанци чудесно са млогим лагумима и сводовима подземним сазидали и нужним
кулама и околним градићима снабдели... Под овај град спада и Кастел иначе звани
''Форт Елизабет'' спроћу истог Адакалског града на обали србској такође врло
художествено од Немаца сазидана тврдиња са чрезичајном високом стражарском
кулом. Град се Кастел сваки дан на заоду сунца затвара и путницима велике
неугодности, а трговини знатне препоне причињава, јер се туда ноћу ни сувим ни
водом проћи не може. У граду Кастелу и у најновије време млоги су србски житељи
своју погибељ и гроб у Дунаву нашли. Оваквих жалосних примера много имаде. Сва
три у овом срезу постојећа града зависе од валије видинског'' (Пчелар 1857, 214-215).

Путописац је пролазећи кроз зону тврђаве 26.7.1860.г, забележивши да је још тада

била у рушевинама, дао следећи опис: ''... Пред сам сунчев залазак стигао сам пред
тврђаву, која припада Адакалеу, чије су се рампе и капије, чим одјекне први позив
мујезина на вечерњу молитву, беспоговорно затварале. Путник који је случајно
закаснио могао је само под ведрим небом да очекује час кад ће мујезинов позив на
молитву најавити следећи дан... Један низам- чауш с кључевима управо се
приближавао рампи кад смо ми кроз њу, тако рећи пролетели. Сунце се већ било
спустило и крила капије се залупише за нама... Једва чујно су допирали гласови
турских стражара који су се смењивали, над целим пределом су завладали
величанствени мир и тишина...''(Каниц, 501-502). Сувоземни путни правац између
Текије и Кладова пролазио је кроз тврђаву, у чему се такође огледао њен значај.

Каниц наводи да је кнез Михаило септембра 1867. издао наређење да се тврђава разори
(1987, 513). По другим ауторима, рушење се збило 1868.године: ''Срби су га разорили
1868, по уговору о предаји градова, и данас је на том месту само гомила цигала и
камења, обрасла травом и маховином'' (Стојковић 1893, 212). Из новијих времена чак
има мишљења да су ''у бесу због напуштања градова, а с обзиром да је на другој страни
остала тврђава на Ади Кале, Турци разорили тврђаву Шистаб и тако је разорену
предали Србима'' (Живановић 2008, 57). Афекти или бес у међународној политици
нису својствени озбиљним актерима, какви су засигруно били српски изасланици и
представници великих сила. Извештај Јована Ристића, заступника Србије у Цариграду,
упућен Илији Гарашанину 1.марта 1867.г. (по старом календару), везано за разговоре о
предаји градова на управу Србији, садржи податак о жељи великог везира ''да се
Кастел разруши због свог положаја којим доминира Ада Кале''. То је и учињено након
успешних преговора оконачних 1867.г. предајом тврђава Смедерево, Шабац, Београд и
Фетислам Србији, уз обавезу рушења Кастела на Дунаву. Иначе он je био предмет
интересовања српске стране још од раних шездесетих година 19.века. Пoводом турског
бомбардовања Београда 1862.г, Илија Гарашанин је у следујућим међународноправним
разматрањима начина превазилажења проблема 30.6.1862.г. изнео став Србије страним
конзулима, Порти и силама заштитницама, да је неопходно ''да се Србија потпуно
ослободи Турака у тврђавама'' (Мекензи 1987, 329). На причу је привремено стављена
тачка у Канлиџи, споразумом којим је Порта преузела обавезу само мале тврђаве у
унутрашњости порушити- Соко и Ужице (Мекензи, 330). Не одустајући од настојања
елиминисања турског војног присуства у Србији, Гарашанин је јуна 1863.г. изјавио
француском конзулу како ''Србија има основано право на Мали Зворник и Кастел, али
их неће одмах тражити'' (Мекензи, 340). Упорна дипломатска борба резултирала је
коначно 1867. исељењем турских гарнизона из тврђава. Одлука Порте да се Кастел има
разорити засновна је на евидентној опасности коју би њен опстанак представљао по
безбедност суседне турске тврђаве Ада Кале, последњег османског бастиона на
Дунаву. Турци током преговора јесу првобитно одбијали прихватити иселити се из
кастела тврдећи да је он саставни део тврђаве Ада кале, али је уговорено рушење као
''средње решење'' између овог и оног о предаји кастела Србији, о којем је извештавао и
лорд Лајонс писмом од 21.11.1866.г. из Цариграда упућеним лорду Стенлију (Јанковић
2006, 71; Јанковић 2008, 135; Јакшић- Вучковић, 19633, 184-185).

Остаци тврђаве у ''Кнежевини Србији'' Милана Милићевића споменути си речима:

''Испод Текије, према Адакалу, на десној обали дунавској, леже сада распрскани
дебекли зидови недавно страшнога Кастела, који су држали Турци све до 1867, па су га
и тада морали распрскати у ваздух, пошто су најпре дигли из њега своју посаду'' (1876
2, 951). У периоду 1920-1925.г. Коста Јовановић истраживао је прошлост Текије и
околине нашавши да је ''Кастел Fort Eisabeth рушевина градића између Текије и Сипа''.
Актуелна презентација на сајту Народног музеја Београд- Археолошки музеј Ђердапа-
Виртуелни музеј Дунава, постављен је текст о тврђави Елизабет: ''Ово моћно утврђење,
чије су структуре прилагођене изузетно високој, стрмој, терасастој обали Ђеврина,
састојало се од неколико посебних бастиона и једне високе стражарске куле са
осматрачницом, која је доминирала тереном. Тврђава је минирана приликом
напуштања, као и приликом пробијања модерног пута током 20. века. Уз пут Текија-
Кладово и данас се могу видети моћне рушевине солидно грађених зидова средњег
бастиона, архитектонски повезаног са најнижим делом четвороугаоне, бастионе
тврђаве која се налазила на самој обали реке и која је потопљена акумулацијом
/подизање нивоа Дунава услед изградње хидроелектране 3 км низводно/ 1970.године''.
Данас уз обод паркинг простора на магистралном путу Кладово- Београд постоји улаз
у тунел којим се силазило у доњи ниво кастела. Остаци грађевине препуштени су зубу
времена, као што је то случај са готово заборављеним топонимима из окружења, какви
су столећима егзистирали истовремено са Кастелом а сада их ни географске карте не
чувају од изумирања: Врашка Накла, Дафина, Алат Пашин поток, Брзујка, Џеврин
поток, Серафим, Врапчији крш, Пепељави поток, Пештер, Фајфур... Уз погрешну
атрибуцију ''средњевековна тврђава'' просторни план општине Кладово спомиње
остатке грађевине описане као ''стеновита тврђава'' у оквиру набрајања културно-
споменичког наслеђа, уз преопруке: ''локалитет обележити, уредити и одржавати, са
могућношћу разгледања са Дунава и организовањем видиковца са инфо- пунктом на
врху стене Ђеврин; сугерише се графичка презентација првобитног изгледа тврђаве, у
склопу средњевековне изложбе (?) у кладовској тврђави Фетислам'' (2006, 32; 103).
 ЛИТЕРАТУРА

Станиша Војиновић, Сима Милутиновић у Крајини и Кључу, Историјски архив Крајине,

Кључа и Пореча и Музеј Крајине, Неготин-Кладово 1987.г.

Људевит Гај (ур.) Даница илирска 13-15, 1847.г. Загреб

Глигорије Елезовић, Прилози за историју манастира Букова код Неготина, са седам факсимила
у тексту и два плана у прилогу, Београд 1941.г.

Вишеслав Живановић, Предаја кладовске тврђаве Фетислам Србима 1867.г. ''Баштиник'' бр.10,
Историјски архив Неготин 2008.г.

Ранко Јаковљевић, Фрагменти српске аутономности ''Баштиник'' бр.2 Историјски архив

Неготин 1999.г.

Ранко Јаковљевић, Сан Ада Кале, ''Пешић и синови'' Београд 2012.г.

Гргур Јакшић, Војислав Ј Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила, Београд
1963.г.

Зорица Јанковић, Пут у Цариград- Кнез Михаило, предаја градова и одлазак Турака из Србије,
Историјски музех Србије Београд 2006.г.

Зорица Јанковић, Цару на диван- сусрети српских владара и турских султана, ИП ''Београд''
Београд 2008.г.

Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ- насеља и порекло становништва ''Баштиник''

бр.4, Историјски архив Неготин 2001.г.

Феликс Каниц,Србија земља и становништво, друга књига, Српска књижевна задруга Београд
1987.г.

Вук Стефановић Караџић, сабрана дела, Даница 1826-1828, 1834, књига осма, ''Просвета''

Јелена Кондић, Тврђаве и остаци утврђених градова, Публикација 10, Кладово, ''Београдска
тврђава'' Београд 2008, каталог изложбе ЈП ''Београдска тврђава'' 2009

Владимир Мажуранић, Приноси за хрватски правно- повјестни рјечник, ''Информатор'' Загреб

1975.г.

Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин-државник и дипломата,''Просвета'' Београд 1987.г.

Милан Ђ Милићевић, Кнежевина Србија, књига 2, Београд 1876.г.

Нићифор Нинковић, Жизниописанија моја, ''Просвета'' Београд 1988.г.

Душан Пантелић, Београдски пашалук пред први Српски устанак 1794-1804 Научна књига
Београд 1949.г. –посебна издања САНУ 146 Одељење друштвених наука 57

Илија Пчелар, Окружје Крајинско,1857.г. репринт издање ''Баштиник'' бр.12 Историјски архив
Неготин 2009.г.
Владимир Стојанчевић, Кнез Милош и источна Србија, САНУ посебна издања књига 297
Београд 1957.г, фототипско издање:Историјски архив Неготин 2013.г.

Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, ''Баштиник'' бр.4, Историјски

архив Неготин 2001.г.

Сретен Стојковић, На лепом српском Дунаву- од Београда до Радујевца, књижара Д М Ђорића

Београд 1893

ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА

Историјски архив Србије, преписка Јована Ристића и Илије Гарашанина везано за преговоре о
враћању градова Србији, Фонд Илија Гарашанин-1677

Тапија бр.7366, издата одсуда у Неготину 26.02.1930.г- текијске шуме

Насловна илустрација 1856.г:https://www.ebay.com/itm/1856-print-FORT-ELISABETH-NEAR-IRON-

GATES-DANUBE-ROMANIA-33-/401332027411

Просторни план општине Кладово 2006. Центар за планирање урбанистичког развоја Београд:

http://195.222.96.93:4000/system/files/1184/original/PPO_Kladovo-TEKST_PLANA.pdf
 ПРИЛОЗИ

Ада Кале и Шистаб 1769-1772 https://posturi.wordpress.com/2012/10/13/ada-kaleh-sau-insula-fortareata/

http://virtuelnimuzejdunava.rs/serbia/cultural-heritage/archaeological-map-of-danube/fortelizabet--elisabethfort-.364.html
https://www.ebay.ie/itm/SERBIA-Ft-Elizabeth-Danube-Serbian-border-antique-print-1876-
/272596817291?hash=item3f7809558b
Old Original Antique Victorian Print 1853 View Belgrade Danube Fort Elizabeth Servia Sulina Two Full Pages From The
Illustrated London News Dated 1853, An Illustrated Weekly Newspaper Weeks Date As Shown On Top Of Page, The Size Of
Each Page Is Approx ( including margins as shown )imately 16 X 11 Inches (410X280). All Are Genuine Antique Prints And Not
Modern Copies, The Illustrated London News Is An Illustrated Magazine Which Was First Printed In 1842 And Is The Finest
Pictorial Example Of A Historic Social Record Of British And World Events Up To The Present Day

http://www.old-print.com/cgi-bin/item/P1231853108/17/17-Print-1853-View-Belgrade-Danube-Fort-Elizabeth-Servia-Sulina-108P123-Old-
Original#

https://www.ebay.ie/itm/HUNGARY-Fort-Elizabeth-3-miles-Iron-Gate-c1885-old-antique-print-
picture/401292699543?hash=item5d6ee8a797:g:chAAAOSwTm9aDcdA

HUNGARY. Fort Elizabeth(3 miles Iron Gate) c1885 old antique print picture
 Autor Unidentified painter18th-century portrait painting of women, with Unspecified, Unidentified or Nepoznat, artist,
location and year. - http://www.hampel-auctions.com/, Javno vlasništvo,
https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=1999020

По њој је тврђава добила име:Елизабета Elisabeth Christine, Princess of Brunswick-Wolfenbüttel,

spouse of Holy Roman Emperor Charles VI, mother of Empress Maria Theresia of Austria.
Први османски владар Кастела, султан Махмуд Први
https://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Mahmud1.jpg