Sie sind auf Seite 1von 43

ФБ СТРАНИЦА „ИСТИНИТА ИСТОРИЈА

СРБА И СЛОВЕНА“

ЂУРАЂ КАСТРИОТ СКЕНДЕР БЕГ

ПРИРЕДИО ГЛАВНИ АДМИН СТРАНИЦЕ ИВАН Н.


25 ЈАНУАР 2018
САДРЖАЈ СТРАНА

Увод............................................................................................ 1

Генеалогија Кастриота.............................................................. 2

Војислава Бранковић....................................................................... 10
Ђурађ Кастриот................................................................................. 12
Домаћи извори................................................................................... 20
Имена као доказ................................................................................ 29
Манастир Хиландар......................................................................... 29
Хералдика........................................................................................... 31
Етимологија презимена................................................................... 34
Језик и писмо..................................................................................... 35
Закључак............................................................................................ 40
УВОД
Ово кратко али садржајно дело о Ђурађу Кастриоту плод је
досадашњег вишегодишњег рада и труда админа Фејсбук
странице „Истинита историја Срба и Словена“ на сакупљању и
обједињавању опште познатих и скоро непознатих докумената
и чињеница везаних за Ђурађа Кастриота ,његову породицу и
порекло.У раду ћемо се осврнути на кључне доказе који упућују
на Српско порекло породице Кастриота као и Ђурађа
Кастриота Скендербега.Заборављеног Српског јунака данас
присвајају Шиптари и Грци захваљујући потпуној
незаинтересованости и немарности оних који би први о овоме
требали да говоре,а то су пре свега Српска академија наука и
уметности и Српски историчари. Српски народ о њему не зна
готово ништа, па је овај рад настао и из жеље да се незнању и
фалсификовању историје стане на пут.

1
ГЕНЕАЛОГИЈА КАСТРИОТА
Оснивач породице Кастриот и уједно први записани члан те
породице је,како наводе извори,био Србин из Зете по имену
Бранило.Он је био управник града Јањине у Епиру одакле га је
протерао Тома Прељубовић,син Гргура Прељуба,Српског
племића и војсковође из времена Српског царства цара
Душана.Бранило је имао титулу челника у војсци цара
Душана.О томе пример пише књига „Allgemeine Encyclopädie der
Wissenschaften und Künste, in alphabetischer Folge von genannten
Schriftstellern“, Издање из 1866.године,страна 122,аутори су
историчари: Немачки Јевреј Јохан Ерш и Немац Јохан Грубер

2
Овде се наводи да је Скендербегов прадеда био „Der Serbe
Branilo“, што би у преводи било: „Србин Бранило“.Слика у
већој величини се налази на страници, овде на жалост не може
да буде у истој величини као тамо, али овај извор свакако
вреди напоменути.

Немачки теолог и историчар Густав Херцберг у својој књизи


„Geschichte der Byzantiner und des Osmanischen Reiches“ ,на страни
560 пише како је Скендербегов прадеда такође био „Der Serbe
Branilo“ , односно „Србин Бранило“ и живео је за време цара
Душана,био је управник Канине тј. Јањине у Епиру

3
Након што је протеран из Јањине,Бранило се населио на север
Албаније.Следећи Кастриота који се помиње у изворима је
Бранилов син,Павле Кастриот који је био управник града Сиње
и Доњи Град који се налазе близу Дебра.Павле је имао три
сина: Константина,Алексу и Јована(Ивана).Алекса је
контролисао мању теирторију од неколико села у северној
Албанији а Константин је био управник у Серини близу
Драча.Од ове браће свакако је најпознатији
Јован(Иван),контролисао је области Мат,Кроју,Мирдиту и
Дебар.Према неким изворима учествовао је у бици код
Плочника на страни Кнеза Лазара а против Турака,али исте
године је он као и други племићи у Албанији пао под власт
Турака.Био је савезник деспоту Стефану Лазаревићу и вазал
султану Бајазиту.У држави Јована(Ивана) Кастриота постојала
је титула „Челник“ као што је постојала пример на двору
Стефана Лазаревића или Ђурађа Бранковића.Јован(Иван) је
имао синове Станишу,Репоша и Ђурађа и ђерке
Мару,Ангелину,Јелену и Влајку,док му се жена звала
Војислава.Од синова и кћери најпознатији је Ђурађ Кастриот
Скендербег.Јован је присуствовао крунисању цара Душана,а на
познатој слици „Крунисања цара Душана“ га је приказао и
сликар Паја Јовановић 1910.године.Поред ових опште познатих
чињеница погледајмо и неке документе о генеалогији тј
породичном стаблу Кастриота које све ово потврђују.Ово је
документ из „Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini“, чији
је уредник Константин Херман, хрватизовани Баварац и високи
Аустроугарски чиновник у окупираној Босни који је обављао
спектар послова током управе.Документ је из свеске број
4
13, издате у Сарајеву 1901.године, страна 130.Чак ни Херман
није порицао Српско порекло Кастриота о коме пише следеће:

Поред свега што смо навели горе а што овај документ


потврђује, овде се наводи име Скендербегове жене, Андронике
Аријанити Топије, са којом је имао сина Ивана Кастриота чија
је жена била Ирена, кћи кнеза Лазара трећег
5
Бранковића, Српског деспота, са којом је имао три сина који су
постали Напуљски великаши, за шта се испод текста наводи
извор.Следећи извор који представља породично стабло
Кастриота је овај Италијански сајт који се бави генеалогијама
многих породица и династија – „Enciclopedia Genealogica Del
Mediterraneo“.

Као оснивача породице видимо Бранила који је пореклом


Србин и био је управник града Јањине у Епиру.После њега иде
6
Паоло односно Павле, па Константин, па Јован отац
Скендербега и његова жена Воисава тј Војислава Трипалда,
ћерка Српског господара Полога итд.
Константин Јиричек,познати Чешки слависта,историчар и
универзитетски професор,који је своја дела већином посветио
мало познатој историји Балканских Словена,у својој књизи
"Geschichte der Bulgaren", из 1876.године,на страници 368 каже:

У преводу: „Скендербегова породица је пореклом Словенска,


његов прадеда се звао Бранило“.
Писмо које је 1368.године Дубровнику упутио Валонски
кнез,Бугарин Јован Комнин Асен,који је био вазал цара
Душана а касније и самостални господар,брат Бугарског цара
Ивана Александра и Јелене Бугарске,супруге цара
Душана,сведочи о постојању на жалост у писму неименованог
Кастриоте,који је био управник града Јањине.Највероватније
се ради о Бранилу.Ту су поред Кастриоте наведена имена још
неких људи: „Продан Војвода,Миклеуш,Кефалија Валонски
Бранило и Кефалија Канински Кастриот,Рајче двордржица и у
7
њега ставилац Стамат,Обрад судија,Изгур
Дукаишеревић,Смоква и Костадин Шурбовић,Бориш,Грубоје,
Драгоман, Радивоје, Богоје“

Овде остаје нејасно да ли је кефалија Валонски и Јањински


исти човек, јер се код кефалије Валонског наводи име
Бранило(Које је такође име кефалије Јањинског),док се за
кефалију Јањинског наводи само презиме Кастриот,без имена.
О Српском пореклу фамилије Кастриот пише и Амерички
историчар Вилијам Армстронг у својој књизи "The Heroes of
Defeat" из 1905 године, а ми издвајамо исечак са странице 196
који можете погледати, због величине документа, на следећој
страни овог рада.

8
Армстронг каже: „Кастриоти, фамилија Српског порекла“.
Јохан Георг Вон Хан(1811-1869),Немачки историчар који се
сматра оснивачем Албанологије,у свом делу "Denkschriften", Том
16,година 1869,страна 86 наводи: „Мат тј Маћа је домовина
Срба Кастриота,а не Албанија“.Дакле отац Албанологије није
сматрао Кастриоте Шиптарима већ Србима.

9
Ово је укратко све што се тиче генеалогије и порекла
Кастриота и што би свако требао да зна а пре него што пређемо
на записе где је Ђурађ Кастриот именован као припадник
Српског народа, погледајмо шта историчари кажу за
Скендербегову мајку Војиславу.

ВОЈИСЛАВА БРАНКОВИЋ
Војислава Бранковић, или како се у изворима често помиње -
Трибалда, је ћерка Гргура Бранковића, старијег сина Деспота
Ђурађа Бранковића, и мајка Ђурађа Кастриота
Скендербега.Живела је у области Полог, данас северо-запад
Р.Македоније који је тада био у саставу Србије.
Млетачки историчар Марин Барлети(1450-1513), у својој
биографији о Скендербегу (објављеној између 1508-10) написао
је да је Војиславин отац био „Трибалски племић“ (Лат. „Pater
nobilissimus Triballorum princeps“).Назив Трибали био је синоним
за Србе у средњем веку,а назив „Трибалда“ је ништа друго него
назив „Трибалка“,дакле Српкиња.
Јован Музака из Шиптарске породице Музака у Италији
помиње Војиславу у његовој хроници "Breve memoria de li
10
discendenti de nostra casa Musachi" објављеној 1515.године као
"Воисава Трипалда која је из племићке породице",а у наредном
поглављу објашњава да је Трибалско име било исто што и
Српско.
Бројни савремени историчари сматрају да је Војислава била
Српкиња и да је припадала породици Бранковић.
Карл Хоф (1832-1873), Немачки историчар специјализован за
проучавање источног римског царства у делу "Chroniques Greco-
romanes (1873)" закључио је да је Војислава ћеркаСрпског
племића из Полога.
У Бугарској историографили, Васил Златарски (1866-1935) је
поменуо да је Војислава ћерка Српског племића.
Оливер Шмит (1973), професор историје југоисточне Европе на
Бечком универзитету у његовој књизи "Skanderbeg: Der neue
Alexander auf dem Balkan (2009)" слаже се да је Војислава била
племкиња пореклом из породице Бранковић.
Роберт Елзи,албанолог из Канаде,сматра да је она Словенског
порекла и да припада Српској племићкој породици Бранковић.
Бобан Петровски,Македонски историчар и аутор књиге
"Војислава Трибалда,(2006)" написао је једини рад о Војислави
и генеалогији њене породице.Он је закључио да је Војислава
била несумњиво Словенског порекла(То јест Српкиња) и она је
ћерка Трибалског господара из Полога.Он има неколико теза о
коначном идентитету Војиславиног оца "Ако је породица
Бранковић заиста управљала Пологом у току задње деценије
14.века,произилази шанса да је Војислава била ћерка Гргура
или можда чак Вука Бранковића". Тезе о Војиславином
11
Словенском пореклу наводе и бројни историчари 19.века као и
бројни историчари 20. века .
Нема сумње да је Војислава Српкиња.

ЂУРАЂ КАСТРИОТ
Пошто смо већ видели из претходног излагања да је фамилија
Кастриот несумњиво Српског порекла,сада ћемо и поред тога
видети документе који само потврђују Српско порекло Ђурађа
Кастриота, најпознатијег и најславнијег члана ове породице.У
овом делу ћемо се осврнуто само на стране изворе.
Први који је поменуо Скендербега као Србина, био је Ромејски
историчар Теодор Кантакузин.Кантакузин је био пореклом из
племићке Ромејске породице, у Венецију се преселио бежећи од
Турског освајања Ромејског царства, посећивао је Турску
Македонију неколико пута као и Константинопољ као нову
Турску престоницу где је учио о Турској историји и
култури.Био је саветник неколико римских Папа и залагао се
за поновне крсташке ратове против муслимана.Године
1551.написао је књигу о Турској историји.Наш најбољи
албанолог др Каплан Буровић, наводећи доказе за
Скендербегову националну припадност наводи овог хроничара
за један од главних доказа.Књига се зове: „I Commentari Di
TheodoroSpandugino Cantacuscino Gentilhuomo Costantinopolitano,
Dell' Origine De Principi Turchi, & de' costumi di quella
natione“,страница 57,где се каже:

12
„Scanderbеg, huomo valoroso della persona, il qual essendo per
natione Serviano„ Или у преводу: „Скендербег,физички снажан
човек,будући по националности Србин“.

Следећи књучни доказ је хроника Епирског деспота,Шиптара


Јована Музаке (15.век),под називом „Breve memoria de li
discendenti de nostra casa Musachi „.Ову хронику је по први пут
објавио Немац Карл Хоф, историчар специјалиста за
средњевековну историју Грчке под Ромејском и под Латинском
влашћу.Хронику је

13
објавио у својој књизи под називом "Chroniques gréco-romanes:
inédites ou peu connues,pub. Avec notes et tables généalogiques",
године 1873, а ми ћемо приказати исечак са стране 334 где се
говори о Скендербегу.

Овде Музака каже: „Scanderbeg huome valente e per nature


Serviano“, што би у преводу било: „Скендербег, човек по
природи Србин“.

Кантакузин није био Скендербегов савременик, Скендербег је


живео у 15.веку а он у раном 16.Музака је живео у 15.веку као и

14
Скендербег.То их ни мало не пречава да причају и пишу
веродостојно о људима и догађајима из блиске прошлости, већ
напротив.Дакле, ови људи су свакако знали о чему пишу.

Немачки публициста, лингвиста и политичар Франц


Терфердер (1896-1963), у својој књизи "Ursprung und Wirkung der
französischen Kultureinflüsse in Südosteuropa" , из 1943.године, у
време владавине Национал-Социјализма Немачком, подсећа
читаоце на страници 113 своје књиге, да када се говори о
националном хероју Шиптара, Ђурађу Кастриоту Скендербегу,
да се не сме заборавити на Словенско порекло његове
фамилије.Књига није у целости доступна на интернету, а ова
слика из књиге је извучена претрагом путем кључних речи.

О Српском пореклу Ђурађа Кастриота и уопште породице


Кастриот, пише позната књига "Encyclopedia Britanica: A new
survey of universal knowledge" године 1952, на страни 726:
„Носиоц круне био је Српског порекла.Оснивач фамилије
Кастриота био је извесни Бранило управник града
Јањине1368.године и чији је унук Јован, принц области
15
Мат, оженио Вијиславу Трибалду ,ћерку Српског
великаша.Производ ове уније био је Ђурађ Кастриот“
На интернету се не може наћи издање ове енциклопедије које је
у потпуности доступно за читање, па сам претрагом путем
кључних речи успео да извучем садржај из ње.

Томас Хобс (1588-1679), Енглески филозоф, представник


класичног Енглеског емпиризма, писао је о Скендербегу у свом
делу „Leviathan“,које је издао универзитет Кембриџ,пише:
„Скендербег је Србин који је стекао моћ као генерал Султана
из Константинопоља,примио је Ислам и стао у службу Турака
16
1443.године, креирао је независну Албанију која је трајала до
његове смрти.“

О Скендербегу такође пише др Емерцијус Јохан Ван


Донзел(1925-2017) у својој књизи „Islamic Desk Reference“,на
страни 420.Донзел је био члан Холандске краљевске академије
наука и уметности, предавач на Хамбуршком универзитету,
проучавао је Санскрит и Јеврејску културу пре него што је
отишо у Етиопију где је проучавао историју Ислама и Арапа у
Африци и централној Азији.Такође је проучавао културу и
односе између Хришћанства и Ислама а најзначајније дело му
је „Исламска енциклопедија“.Погледајмо шта Донзел каже у
својој књизи за Скендербега:
17
„Скендербег(Ђурађ Кастриот,1404-1467), национални херој
Шиптара, пореклом је Србин, васпитаван је као муслиман...“
Следећи докази нам долазе из књига "Encyclopedia
Americana",Том 24,година 1993,страна 878 ,и из књиге "Central
and Eastern Europe",аутора Џона Дорнберга,Немачког
новинара,200.страница његове књиге.Књиге нису у потпуности
доступне за читање на интернету,па се исечак из њих извуко
претрагом путем кључних речи, па погледајмо:

18
У првој књизи се наводи да је: „Четврти син Јована Кастриоте,
високог официра Српског порекла, био назван Ђорђе“
У Другој књизи пише да: „Етнички,Скендербег је био
Сербин,син војсковође,његово право име било је Ђорђе
Кастриота“
Ово би, за сада, било све што се тиче неких озбиљних страних
историчара и њиховог погледа на Ђурађа Кастриота
Скендербега.Сведочанства историчара Теодора Кантакузина и
Епирског Шиптара, деспота Јована Музаке, су овде пре свега за
нас од кључног значаја.

19
ДОМАЋИ ИЗВОРИ
Већина старих домаћих аутора такође пише о Српском пореклу
Ђурађа Кастриота,па тако пример Јован Драгашевић,Српски
војни географ, историчар,књижевник, професор на Војној
академији и Великој школи у Београду, почасни члан Српске
краљевске академије, у свом делу „Илирско трипоље(Балканско
полуострво): Војно-политичка студија „Друго издање,година
1901,страна 587.пише следеће:

Књига постоји на интернету и може се читати али само до 490 и


неке странице,а књига има укупно 599 страна.Дакле књига је
делимично цензурисана,или није у целости стављена на
интернет за читање.Овај одломак сам нашо кроз претрагу
књиге путем кључних речи.

20
Следећи извор је „Јавор, лист за забаву, поуку и књижевност"
,аутора тј уредника др Илије Огњановића,Нови Сад,година

1891,страна 623.

Пошто је текст у документу писан ситним словима и није


читак, преносим га овде у целости: „Књижевне Белешке
- "Српски лист" пише: Француски списатељ поп Пизани,професор
историје на католичком универзитету у Паризу,који је пропутовао
по Далмацији и о свом путу пише књигу,издао је ових дана
монографију под насловом "La legende de Skander-beg" (Прича о
Скендербегу). У овомделу писац критички поучава све што се
причало и писало о великом јунаку Ђурђу Кастриотићу названом
Скендербегу,и доказује,да Кастриотић није био Арбанас,него прави
21
Србин.Ову монографију приказао је професор Брунели у задарском
листу Dalmata.У приказу спомињу се и остали писци, који су
проучавали историју онога времена и писали и о Скендербегу,као
Макушев,Јиричек,Хоф.Тако је у неколико разбистрено предање и
причање о Скендербегу.Разбистрено је и доказано,да је Ђурађ
Кастриотић Скендербег унук Константина,српског
владаоца(dominus Serviae) и да је Скендербег био прави правцати
Србин.“
Владика други Петар Петровић Његош у свом делу „Горски
Вјенац“, је на специфичан начин дефинисао простор
Српства,дајући га кроз помен игумана Стефана,после истраге
потурица,следи одломак из дела:
„Чуј, народе, сви скините капе!
Хоћу спомен да чиним душама
витезова нашега народа;
Данас ће им најмилије бити,
од Косова нигда као данас.
Игуман Стефан (Чита наизуст)
Вјерне слуге помјани, Господи,
владаоце, ма твоје робове:
Непобједног младога Душана,
Обилића, КАСТРИОТА ЂУРА,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхинића, Рељу Крилатога,
Црновиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, Војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовићах,
и Новака - поради халака,
и остале наше витезове!
На небу им душе царовале
ка им име на земљи царује!
Његош је Скендербега сматрао Србином.
22
Његош у писму упућеном проти Георгију Николајевићу
18.октобра 1850.године помиње Скендербега као Србина,
заједно са Обилићем и царом Душаном: „Црна Гора је урна у
коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни
витешко име Обилића и Скендербега“.
Помен Скендербега као Србина налазимо и у књизи "Гласник
Српског ученог друштва",Том 28, година 1870, страница 40.Из
овог се може закључити да је Скендербег био Србин и да је
његова војска била Српска војска,односно да су је чинили
Срби.

23
Из часописа "Голуб,Лист за Српску младеж", уредника Јована
Благојевића,Српског учитеља из Сомбора, уз сарадњу са
Петром Деспотовићем.Примерак часописа из ког је ова слика и
текст је изашо првог фебруара 1891.године, ради се о другом
издању часописа.Текст се овде у документу уопште не види, и
зато вам га преносим писано у целости:

„Ђурађ Кастриотић - Скендер-бег јунак Српски


Када је Српско царство пре 500 година пропало на Косову,онда су Турци
полако раширили своју власт по овима српским земљама,осим Црне
Горе.Заузевши Српске земље,Турци су опако поступали са Србима и
таманили највеће светиње Српске.Но Срби,и ако су слабији били од силнога
Турчина,ипак се нису њему подавали,него су се јуначки борили и бранили
своје светиње.У Српском народу бивало је свагда ваљаних јунака који су

24
Турцима велике јаде задавали бранећи Србе и светиње Српске од Турског
беснила.Један од најславнијих Српских јунака који је после пропасти на
Косову живео и бранио свој народ и љуто се Турчину светио био је Ђурађ
Кастриотић,од Турака прозван Скендер-бег,кога народ у песмама својим
слави и велича и дичи се њиме као са Краљевићем Марком,Милош-
Обилићем,Рељом Крилатићем и другим славним јунацима Српским.Ђурађ
Кастриотић се родио у Горњој Албанији 1404.године,дакле на 15 година
после пропасти на Косову.Ова земља је у оно време Српска била и у њој су
Срби живели.Ђурађ Кастриотић је потомак старе Српске властелинске
породице.Оцу му је било име Иван а матери Војсава(Скраћено од
Војислава).За њу се приповеда да је била сестра Краљевића Марка.Ђурађ је
имао три брата и три сестре.На државу његова оца Турци су толиком силом
ударили да се већ није могао дуже одржати него је морао с Турцима учинити
мир,а да би мир чврст остао,морао је дати сва 4 своја сина за таоце Турском
цару Мурату другом.Ту тројица буду бачени у тамницу,где их отрују,а Ђурађ
се као бајаги потурчи и тако остане жив.Он је на око био леп,а јунак да му
пара није било.Уз то још паметан и разборит.Зато га је цар веома волео и
слутио му,да ће бити славан као Александар Велики,зато га прозове
Искандером Скендер-бегом,што ће рећи: Кнежевић Александар.Отуда је и
код нас поред свога обичнога и правога имена познат и под именом Скендер-
бег.

Ђурађ Кастриотић је ишао са царевом војском у разне ратове и свагда се као


победилац враћао.Али је у срцу своме једва чекао згодну прилику,да остави
султана и да оде у домовину своју,да помогне јадноме народу своме.И ту
прилику је и дочекао.Српски деспот Ђурађ Смедеревац,Угарски краљ
Владислав и велики јунак и војвода Сибињанин Јанко,ударе на Турке и
потуку их на више места.Тада Скендер-бег оде великом тајнику
цареву,замане на њега мачем и заповеди му да му напише писмо у име цара и
да удари царски печат,по коме да се Скендербегу предаје власт над
Кројом,престолницом његове домовине,не учини ли тако,да ће га одмах
посећи.И царски тајник мораде тако учинити.Примивши Скендер-бег царево
писмо,посече ипак царева тајника да га не би издао,па онда покупи око себе

25
многе храбре Србе,и оде у своју домовину и заузме је.Дошавши својој
кући,поврви народ к њему као оцу и избавитељу своме,и закуне му се,да ће с
њим и у ватру и у воду.Није по том дуго потрајало,а он пође да осваја и друга
места и крајеве,што му је била дедовина и очевина и за кратко време освоји
многа знатна места и градове.У том Мурат други умре и на престо дође цар
Мехмед други.Ово је један од најсилнијих царева Турских: Он је освојио
Цариград,коначно подјармио сву Србију и Босну.Само још није могао да
савлада Кастриотића.Зато сад са великом силом пође и на њега,али га овај
више пута јако потуче.Када је видео султан,да не може ништа силом,а он се
онда са њим измири и призна га за независнога господара у Епиру и
Арбанији.

Но ни овај мир није дуго трајао,па се опет зарате.Цар Мехмед пође на


Скендербега са 200.000 војника.Бојеви су били ужасни и силество Турака је
изгинуло али Ђурђа савладати нису могли.И Турчин га се морао оканути.Али
после тога,поче наш јуначина побољевати,хватала га је све љућа и љућа
грозница,и та га савлада Умро је лицем на Св.Саву 1467.године.На глас да је
Скендербег умро,султан турски све је скакао од радости,а народ Српски је
љутито јадиковао за својим несавладивим јунаком.Народ Српски опевао је
његова јуначка дела у дивним својим песмама и прича читава чудеса о
његову јунаштву.Могао је једним ударцем по два Турчина на пола
посећи.Мач му је био страховит и о њему се као о чуду некоме
приповедало.Зато и цар Мехмед зажели после једног мира да му тај мач
пошаље да га види.И он му га пошаље,а Мехмеду се не учини на њему ништа
особито и врати га натраг,велећи,да то не може бити тај многохваљени
мач.Ђурађ му одговори да је то исти мач,али није рука која њим влада.

Ратни штрапац сносио је лако.Могао је по два три дана да ништа не окуси ни


од јела ни пића.Док није своју земљу очистио од Турака, само је по два часа
на дана спавао.Поред толиких опасности у којима је био за време рата, само
је једанпут рањен и то у ногу.

26
Па кад је тако онда није ни мало чудо, што му спомен и сад живи у народу
Српском.Та живеће и славиће се, док год буде Српства на свету.Еда би Бог
дао и садашњем српству на хиљаде оваких јунака, па благо онда Српству !”

На једном Загребачком часопису из 1911.године приказан је


Ђурађ Кастриота као Српски витез.Ћирилицом је на његовом
штиту написано „Повјест Немањића“,испод чега се налази
отомански полумесец у ланцима, симболишући победе
Скендербега над освајачима.

27
Спиридон Допчевић(1855 - 1928), Српски
историчар,астроном,ратни извештач и писац.У свом делу
„Стара Србија и Македонија“ из 1890.године, на страни 208
пише следеће:

Према Гопчевићу, у домовини Кастриота, северној Албанији, у


то време није било Шиптара, те да Кастироти нису Шиптари
већ Срби, као и Скендербег и његови ратни другови.Шиптари
су равнодушно посматрали Скендербегове битке.

28
ИМЕНА КАО ДОКАЗ
Не знам да ли је уопште неопходно наводити и дубље
анализирати порекло и значење имена чланова породице
Кастриот.Имена као што су
Бранило,Павле,Константин,Јован,Иван,Станиша,Репош,Алекс
а,Ђурађ,Мара,Ангелина,Јелена,Влајка нису ни мало
Шиптарска нити муслиманска већ чисто Српска,Словенска и
Хришћанска.

МАНАСТИР ХИЛАНДАР
Хиландар је Српски православни манастир на полуострву
Халкидики,односно на Светој гори која се данас налази у
Грчкој.Манастир је подигнут на иницијативу Светог Саве који
је на планини Атос 1911.године постао монах.Овај чисто
Српски манастир био је уточиште цару Душану али и
Кастриотима.Кастриоти су такође били ктитори овог
манастира о помагали су га својим аделфатима(Братственим
уделима). Јован(Иван) Кастриот је манастиру Хиландар предао
управу над селаима Радостуша(Данас Ростуша) и Требишта у
пределу Доње Реке,североисточно од Дебра.Оба ова села,са
црквом Свете Богородице у Ростуши,Јован је ослободио од свих
„малих и великих работа“ и „данака“,осим „харача царева“ и
„града“(Обавезних послова на одржавању града Дебра). Под
утицајем Турске најезде у земље Балканског полуострва,Јован
кастриот са своја три сина,купио у Хиландару,за себе и своје
синове братствене уделе, што им је дало право да се тамо
29
склоне и живе у случају ако би им Турци отели њихове земље и
протерали их из отаџбине.Споразум о овој куповини обавио се
1430.године у Хиландару.Том приликом је Јован(Иван)
Кастриот са синовима склопио уговор са Хиландарским
игуманом Атанасијем.Према том уговору,управа манастира
Хиландар уступила је Јовану и његовим синовима,за „шест
флорина“, пирг Светог Ђорђа као место за становање.Ова кула
сачувана је до данашњих дана и носи назив Арбанашки
пирг.Поред тога,Јован и његова три сина имали су права на
четири аделфата,маслињаке,винограде и остале
принадлежности које су припадале овом
пиргу.Аделфати(Братствени удели) били су одређени само за
личности,па је наведеним уговором било одређено да када један
од поменутих чланова породице Кастриот умре(„Чим један
образ умре“), гасио се и његов братствени удео.Значи када сва
четири „образа“ из породице Кастриот умру,пирг и братствени
удели морају се вратити поново на располагање управи
манастира Хиландар.Кастриота више нема али су њихова
имена записана у манастирском поменику и трајаће докле год
је манастира.Јован(Иван) кастриот се у старости повуко у
Хиландар где се замонашио и умро,о чему постоје докази.У
једном Хиландарском рукопису који се налази у Румјанцевском
музеју у Москви,стоји да је 2.маја умро монах Јоаким Кастриот.
У Хиландару је сахрањен и Репош, рођени брат Ђурађа
Кастриота и Јованов син.Његов гроб-акросолијум се налази код
северног зида припрате Краља Милутина у Саборној цркви
Хиландара.Изнад њега је фреска Богородице са Христом, а
изнад фреске налазе се ликови Св. Симеона и Св. Саве и
30
натпис: "Престави се раб' божии Репош, дукс илирскии,
6939(1431. год.)." Ово „Дукс Илирски“ је такође важно и
требамо то нагласити.
Извори:
1 - St. Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka, str.
467-468
2 - Vlad. R. Petković: Arbanaški pirg u Hilandaru.Arhiv za arbanasku
starinu, jezik i etnologiju I, sv. 1-2, Beograd, 1923, str. 196-197
3 - Rad. M. Grujić: Svetogorski azili za srpske vladaoce i vlastelu posle
kosovske bitke. Glasnik Skopskog naučnog društva XI, 5, Skoplje, 1932
4 - Lj. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. IV. Sr. Karlovci, 1926,
str. 97, br. 10038
5 - Lj. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. III. Beograd, 1905, str. 74,
br. 5055
6 - Lj. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. I. Beograd, 1902, str. 87,
br. 271

ХЕРАЛДИКА
Илирски грбовници је име за групу грбовника који садрже
грбове јужнословенских и Српских земаља као и грбове
њихових племићких и властелинских породица. Настали су
крајем 16. и почетком 17. Века.Аутори ових грбовника међу
Српске племиће и властелине сврставају и Кастриоте, за које
сматрају да су Срби.Кастриоти су уписани као
Кастриотићи.Овај грб Кастриотића је из грбовника Коренић-
Неорић, 1595.година.
31
Следећи грб је из Фојничког грбовника из 1675.године.

32
Овај грб потиче из Моденског грбовника с почетка 17.века

Пошто већина Илирских грбовника нису доступни на


интернету, издвојићемо само ова 3 грба из Илирских
грбовника.Слободно можемо закључити да су аутори ових
грбовника сматрали Скендербега Србином а његову породицу
Српском
Занимљиво је да се у препису Француског грбовника „Шароле“
из 17.века на коме поред грба Кастриота са кулама,видимо
натпис „Roy de Servie ou Despote“ што би у преводу било
„Господар Србије“ тј „Српски деспот“.У задњој реченици пише
„Despot de Servie“.

33
ЕТИМОЛОГИЈА ПРЕЗИМЕНА
Претиме „Кастриот“, састоји се из речи „Кастри“, и суфикса
„От“. Према мишљењима многих историчара, ово Кастри
изведено је од Латинске речи за тврђаву „Каструм“. Томе иде у
прлог и пар Дубровачких и повеља цара Душана које откривају
да је Скендербегов прадеда, Бранило, добио од цара Душана
земљишни посед код реке Гарди са старим Ромејским
утврђењем тј каструмум по коме су Бранило и његово
потомство добили птезиме.На Грчком језику се тврђава каже
слично као и на Латинском, на Грчком је то „Хастри“.У
данашњој Грчкој,где је Источно римско царство веома дуго
34
одржало своју владавину,постоји много топонима са називом
„Кастрион“,што даје право грчким квазиисторичарима да
прогласе Скендербега за Грка.Наш академик и албанолог
Каплан Буровић наводи: „Thalloczy i K. Jireček кажу: Castriotis von
einem Ortsnamen Castrion – Kastriotis од имена места Kastrion. Исто тако
каже и Шуфлај: Castriotis a loco Castrion – Kastriotis од места Kastrion .
Значи, Thalloczy, Jireček i Šuflaj (дајући презимену арбитрарно облик
CASTRIOTIS) изводе нам патроним KASTRIOT – KASTRIOTA –
KASTRIOTI византијским(Источно Римским) пореклом и са њима се
слаже и Fan Noli који каже: Презимена албанских принчева тог времена
нису нешто необично, из разлога дуге византијске владавине.“Дакле
можемо константовати исправност порекла и етимологије ове
речи.Буровић даље наводи, да је суфикс „От“ типичан за
Словене,односно типичан за Македонију.У Македонском језику
се овај суфикс користи за именовање човека који се бави
одређеним занатом,занимањем.Примера ради,пекар би био
пекарОТ,столар – столарОТ,месар – меасрОт.На основу свега
овога можемо закључити да је презиме Кастриот пореклом
Римско-Словенско,и значило би „Чувар утврђења“.

ЈЕЗИК И ПИСМО
Којим језик је био матерњи језик Кастриота,које писмо је
Кастриотима било матерње ? Пре него што закључимо да је то
био Српски језик и Ћирилично писмо,запитајмо се зашто људи
попут Јована(Ивана) и Ђурађа Кастриота а који се приписују
Шиптарима и Грцима,за собом нису оставили ни један једини
документ написан на Грчком и Шиптарском језику ?
35
Јован Кастриот је поред Српског знао Латински језик и
Латиницу што се види из његових писама.Исти случај је и са
Ђурађем Кастриотом.
Књига: „Законски споменици српских држава средњега века“,
Књига 5,страна 793,аутор Стојан Новаковић који је заступник
званичне историографије,година 1912.Овде се налази препис
писма које је у Дубровник упутио Јован(Иван) Кастриот,дајући
Дубровачнима неке повластица у његовој земљи.

36
Ова три писма која следе узета су из књиге „Monumenta Serbica
spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii“, аутора Франца
Миклошића, Словеначког и Аустријског филолога и
лингвисте,био је и члан Српске краљевске академије.Књига је
из 1858.године.

Ово је писмо Скендербега упућено у Дубровник.


Преписка из 13.06.1459.године почиње речима: „Во име Оца и
Сина и Духа светога. Амин. Ја, господин Ђурђ Кастриот,
речени Скендер бег, дајемо на виденије всакому кому се
37
достоит, и пред кога се изнесет ови наш лист отворени а
подпечатом прстена мојега знаменованога међу нами с
комуном Дубровачким…
Следеће Скендербегово писмо упућено граду Дубровнику,а које
ћемо поменути овде,је из 1450.године.

Писмо почиње речима: „Племенитим и мудрим и у свем много


почтеним господам,господину кнезу и властели
самовладушчаго града Дубровника,много здравје и
херетисаније да има госпоцтво ви...

38
И треће Скендербегово писмо Дубровнику које ћемо навести је
послато 2.априла 1459.године.

Писмо почиње речима: „Во име оца и сина и духа светога


амин.Ми господин Ђурђ Кастриот,речени Скендер бег,дајемо
на виденије всакому кому се достоиз и пред кога се изнесет ови
наши лист отворени а под печатими прстена моега
знаменоваго...

39
ЗАКЉУЧАК

На основу свега овога можемо слободно закључити,да је


породица Кастриот,па самим тим и њен најпознатији члан
Ђурађ Скендербег,пореклом чиста Српска породица.Оснивач
породице је био Србин Бранило,пореклом из Зете,који је био
управник града Јањине одакле је проеран,након чега се
населио на север Албаније.Скендербегов отац Јован(Иван) био
је дакле по мушкој линији Србин,његова жена је била Српска
принцеза,дакле и њихов син Ђурађ Скендербег је такође чисти
Србин.За Србина га сматрају домаћи и страни извори чија се
веродостојност не доводи у питање.Сва имена чланова ове
породице су Српска и Хришћанска.Вреди додати,да Шиптари
не изговарају правилно имена неких чланова ове
породице.Пример за Јована(Ивана) кажу „Ђон“, а за Ђурађа
„Ђерђ“.Отац и син нису носили ова Шиптаризована имена која
видимо данас,што је последица тога да они нису Били
Шиптари,нити њихова имена постоје у Шиптарском језику,већ
се налазе у њему у прерађеном и за Шиптарски језик
прилагођеном облику.Отац и брат Скендербега су у Хиландару
сахрањени као православни Срби.Грбовници Илирске
хералдике сматрају Кастироте за Србе,а и на самом гробу
Скендербеговог брата Репоша,пише „Дукс Илирски“,како се он
сам именовао,а Илири никако не могу бити Шиптари.Презиме
Кастриот је Латинско-Словенског порекла.Кастриотима је
матерњи језик био Српски а писмо Ћирилица.Има ли већих
доказа од ових простих чињеница ?

40
Док Српска акадамија наука и уметности и историчари
заступници званичне историје ћуте,надам се да ће у
међувремену мој рад бити од користи многима.Оно чега се
нисам дотако у овом раду јесте процес Албанизације
Скендербега односно његова митологизација и претварање у
националног јунака Шиптара.Да би о томе писао потребно ми
је више матаријала него што поседујем,као и доста времена да
би документе превео са Енглеског на Српски језик.О томе
можда неки наредни пут.Излагање ћу завршити сликом
Српских војника који су за време Првог балканског рата
посетили гроб Скендербега у Џафер Касабу.

41