Sie sind auf Seite 1von 4

Hrišćanski dom

Najbitnije obeležje jednog hrišćanskog i pravoslavnog doma, pre svega, jeste da je dom osvećen.
Pored toga, hrišćanski dom treba da ima: ikonu, kandilo, čirak i sveću, slovo, kadionicu, bosiljak
i tamjan, Sveto pismo i Molitvenik.

Osvećenje doma
Kada se jedna kuća ili stan sagradi, okreči, ulepša, i kada se nameste stvari, i kada u njemu
porodica započne život, potrebno je izvršiti osvećenje doma.To osvećenje vrši nadležni
sveštenik. Osvećenje se vrši na sledeći način:
Pozove se nadležni sveštenik, u nekim krjevima se poziva obavezno i kum. Na stolu u
najsvečanijoj prostoriji gde su ikone, postavi se sto pokriven stolnjakom, a na stolu sveća,
kadionica, tamjan, činija sa vodom za osvećenje, bosiljak, jedna posuda sa malo brašna, jedna
čaša ulja (zejtina), četiri male svećice koje se na osvećenju pale i lepe na zidove stana i jedan
mali štapić, na vrhu obavijen vatom, za pomazivanje zidova osvećenim uljem. Osvećenje se vrši
u svako doba dana. U molitvama na osvećenju, sveštenik se moli za napredak doma, za zdravlje i
sreću ukućana, naročito dece, za slogu, za ljubav, razumevanje među ukućanima i za svako
dobro koje hrišćani mole od Boga.

Ikona
Svaki hrišćanski dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj
prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu. Pored ikone krsne slave,
poželjno je da u kući stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Majke Božije, a može i ikona nekog
drugog svetitelja koji se u tom domu posebno poštuje ikona Svetog Save, ikona preslave i slično.
Na zidu na kome je ikona ne mogu stajati neke druge slike, gobleni, posteri i sl.
Pravoslavna crkva ima svoje pravilo u ikonografiji. Najviše je zastupljen vizantijski stil u
slikanju ikone. Nažalost, ikone se kod nas prodaju na pijacama i vašarima, pa je i tu zavladao
neviđeni kič i neukus, pa likovi na takvim ikonama više liče na karikature nego na svetitelje.
Zato je preporučljivo ikone kupovati u crkvama i crkvenim prodavnicama.
Kada se ikona kupi, nosi se svešteniku na osvećenje. Negde se praktikuje da ikona stoji u crkvi
nekoliko nedelja. Tek osvećena ikona se postavlja u hrišćanski dom. Dobro je da pred ikonom
stoji manji stočić na kome bi stajale sve gore pomenute stvari i predmeti. Ispred ikone se
obavljaju svi hrišćanski obredi i molitve u kući.

Kandilo
Kandilo se postaalja ispred ikone. Pali se uoči, i na dan svakoga praznika i svake nedelje, a može
goreti neprestano. Kandilo obično pali i održava domaćica. Kandilo i plamen na njemu
simvolizuju svetlost nauke Hristove i svetlost života svetitelja pred kojim se kandilo pali.
Istovremeno podseća, sve u kući da i oni treba da žive svetlim i čistim životom. Oni koji imaju u
kući kandilo znaju kakvu neponovljivu duhovnu atmosferu uoči praznika i nedelje stvara drhtavi
plamičak kandila. Naročito se to urezuje u detinju dušu, i ostaje kao najdraža uspomena iz
detinjstva do kraja života. Ta atmosfera je nepresušna inspiracija svim umetničkim i pesničkim
dušama i mnoga velika dela su stvorena inspirisana tom drhtavom i nezaboravnom svetlošću i
igrom senki domaćeg kandila.

Čirak i sveća
Bez sveće se ne može izvršiti ni jedan obred, ni molitva u kući. Čirak i sveća stoje na počasnom
mestu u kući i pale se uvek pred molitvu. Domaćin pali sveću na sledeći način: Najpre se
prekrsti, pomene Boga i svoju krsnu slavu, celiva i pali sveću. Sveća za slavu se gasi pomoću
vina, a manja sveća duvanjem, ili se vlažnim palcem i kažiprstom stisne plamen i fitilj koji gori.
Plamen sveće ima istu simvoliku kao i kandilo.

Slovo, anafornik, prosfornik


Slovo je drveni pečat koji se utiskuje u slavski kolač. Slovo se, isto kao ikona, nosi u crkvu na
osvećenje. Na pečatu su urezana slova: IS HS NI KA što znači Isus Hristos pobeđuje.

Bosiljak
Bosiljak je aromatična biljka, prijatnog mirisa, koja se gaji u baštama i cvećnjacima. Bosiljak se
nabere složi u buket (kitu) uveže se u struku i osuši. Takav se čuva preko cele godine i iznosi se
kada sveštenik sveti vodicu da njime kropi ukućane. Bosiljak i njegov prijatni miris simvolizuju
blagodat Duha Svetoga

Kadionica, žar i tamjan


Kadionica u domu je obično ručna, napravljena od zemlje ili metala, i ima raznih oblika koji su u
skladu sa hrišćanskim duhom. U kadionicu se stavlja žar od drveta (od uglja ima neprijatan
miris) i na žar se stavlja tamjan koji širi prijatan i blagouhan miris. Pošto u gradovima često
nema žara, potrebno je nabaviti specijalni briket u kolutićima koji zamenjuje žar i vrlo je
praktičan.
Kadionica i žar u njoj, simvolizuju našu žarku ljubav prema veri i toplotu naše hrišćanske duše.
Miris tamjana simvolizuje blagodat Svetoga Duha
Kadionica se upotrebljava prilikom svake molitve. Domaćin kadi, držeći u desnoj ruci kadionicu
i njome čini znak krsta. Kadi se prvo stariji pa mlađi. Kadionica se takođe drži na svečanom
mestu u kući.

Sveto pismo - Biblija


Ne može se u hrišćanskom svetu zamisliti dom bez Svetog pisma. Na hrišćanskom Zapadu u
svakoj hotelskoj sobi, kraj uzglavlja, ima Sveto pismo, koje stoji gostu na raspolaganju da može
da, pročita jedan odeljak iz ove svete knjige i da se tako duhovno okrepi. Nažalost, kod nas Sveto
pismo, nije baš česta knjiga u domovima. Zato treba nastojati da svaki dom ima ovu knjigu. Na
tome, naravno, treba najviše da rade sveštenici i crkva. Naročito zbog naše dece, omladine i
budućnosti ovog naroda. Ne može se razumeti istorija, filosofija, umetnost, književnost, muzika,
jednom rečju sveukupna civilizacija, bez Biblije. Biblija ili Sveto pismo (to su nazivi za istu
knjigu), ima ne samo kulturni, već, pre svega, duhovni, molitveni, religiozni i vaspitni karakter.
Da bi mlad čovek lakše ušao u čudesni svet Biblije, naša crkva je štampala knjigu "Ilustrovana
Biblija za mlade", sa kojom se duh Svetog pisma lako razumeva i brzo shvata. Zato je dobro, da
ovu knjigu ima svaka srpska kuća, prvenstveno zbog dece i omladine. Inače, Sveto pismo je
najsvetija, najvrednija, najstarija i najrasprostranjenija knjiga u istoriji sveta, štampana i danas se
štampa u milionskim tiražima širom naše planete.

Molitvenik
Molitvenik je obično manja džepna knjižica, u kojoj su štampane molitve za razne prilike,
potrebe, i vreme u životu jednog hrišćanina Poželjno bi bilo da tu knjižicu ima svaka kuća.
Molitvenik stoji pred ikonom. Kada se obavlja kućna molitva, iz molitvenika se čitaju molitve.
Čita ih domaćin, a može i neko od mlađih ukućana sa prijatnim i umilnim glasom. Dok se
molitve čitaju ostali stoje, pažljivo slušaju i mole se u sebi. Važnije molitve kao što su: Oče naš,
Bogorodice Djevo, Presvjataja Trojice, Simvol vere, Carju nebesnij svaki hrišćanin treba da
nauči napamet, i da ih izgovara i izvan svoga doma.

Domaća molitva
Pored zajedničkih bogosluženja u hramu, u kojima prisustvuju svi meštani jednog sela ili grada,
svaki dom, svaka porodica, treba da ima svoju domaću molitvu. Jer porodica je domaća crkva
Dobro bi bilo, kada bi se te domaće molitve održavale svako veče pre večere, ili, kada porodica
polazi na spavanje, i svako jutro. Ali, ako ne svakog dana, obavezno je održavati domaću
molitvu uoči nedelje i praznika

Kako se obavlja domaća molitva?


Domaćin stane pred ikonu pred kojom je domaćica već upalila kandilo, iza njega stanu svi
ukućani. On se prekrsti, upali sveću, uzme kadionicu sa žarom, stavi malo tamjana, okadi najpre
ikone, zatim sebe, svoje ukućane po stareštvu, i kadionicu predaje nekom mlađem koji kadi celu
kuću. Onda domaćin ili neko od mlađih čita molitve iz molitvenika, ili odeljke iz Svetog pisma,
ili one molitve koje zna napamet: Oče naš, Bogorodice Djevo, Presvjataja Trojice itd. Posle
završene molitve domaćin govori: Nazdravlje molitva, a mlađi govore; Amin, Bože daj.

Lična molitva
Pored zajedničke molitve, svaki hrišćanin ima i svoju ličnu, intimnu molitvu. Pre svakoga posla,
pre i posle jela,uveče kad se leže i ujutro kad se ustaje, u nevolji i u dobru, uvek se treba
prekrstiti i pročitati odgovarajuću molitvu, i iskreno, iz dubine duše, pomoliti se i zablagodariti
Bogu.

Post
Zajedno sa molitvom post spada u najvažniji sadržaj života svakog hrišćanina. Post je, kao što je
poznato, uzdržavanje od mrsne hrane i prekomernog jela i pića. Međutim nejedenje mrsne hrane
nije suština posta. Najvažnija odlika posta je uzdražavanje od rđavih i zlih dela, zatim činjenje
dobrih dela i vežbanje u vrlini, praštanju, skromnosti, smirenju, u obuzdavanju svih telesnih
strasti koje razaraju duhovni život svakog hrišćanina. Znači, post je ne samo telesno uzdržavanje,
nego i duhovno. Crkva je propisala četiri posta godišnje: Uskršnji ili Časni post, Petrovski,
Gospojinski i Božićni. Ovi postovi se zovu višednevni, a jednodnevni je post svake srede i petka,
osim razrešenih sedmica (koje se štampaju u kalendaru) i još: Krstovdan uoči Bogojavljenja 18.
januara; Usekovanije 11. septembra i Krstovdan 27. Septembra. U ove dane se ne jede meso i
mast, jela od mleka i drugo što je, manje više poznato. Jede se, dakle, posna hrana spremljena na
ulju. Kada neko želi da se pričesti, obavezan je da, sedam dana uoči pričešća, posti "na vodi",
znači bez ulja. Sve što se sprema od biljnih namirnica, priprema se na vodi (kuvan pasulj,
krompir, šargarepa, grašak i sl.) i ne zapržava se.
Ovde je važno naglasiti da, ukoliko slava padne uz post, u sredu ili petak, ili neki drugi posni
dan, obavezno se sprema posna slava. Isto tako, ukoliko se obavlja sahrana ili daća, sprema se
posna hrana, bez obzira da li se u toj kući posti ceo post.
Neki vernici poste samo prvu i poslednju nedenju posta, smatrajući da je to dovoljno. To je isto
kao kad bi zidali most preko reke, pa ozidali sa jedne i druge strane obale a sredinu ostavili
nesagrađenu.