LJUDSKA

PRAVA
U
EVROPI
Pravni bilten
Broj 115.
Jul 2009.

COPYRIGHT

THE AIRE CENTRE

Advice on Individual Rights in Europe
 2 AIRE Centar
London

Urednici:

Nuala Mole
Biljana Braithwaite

Pomoćnik urednika:
Pomoćnik

Catharina Harby
copyright
AIRE Centre
Jul 2009.

Tiraž: 3500 primeraka

Štampa: "KU
"KUĆAĆA ŠTAMPE", Zemun

Izdavanje ove publikacije pomogli su

Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije i

Savet Evrope

CIP - Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
341.231.14
LJUDSKA prava u Evropi : pravni bilten
/ urednici Nuala Mole, Biljana Braithwaite.
- (2000, br. 1) - . - (Zemun : Kuća Štampe, 2000)-
Kuća
(Zemun : Kuća Štampe). - 24 cm
Kuća
Mesečno
Mesečno
ISSN 1820-2225 = Ljudska prava u Evropi
COBISS.SR-ID 115510796
COPYRIGHT

THE AIRE CENTRE

Advice on Individual Rights in Europe
 SADRŽAJ

3
UVOD 4

Odgovornost država za izvršenje presuda Evropskog suda

PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
VEREIN GEGEN TIERFABRIKEN SCHWEIZ (VgT)
PROTIV ŠVAJCARSKE (BR.2 (BR.2))
(predstavka br 32772/02)
30. jun 2009 5

Presretanje medicinske prepiske zatvorenika

PRESUDA VEĆA U SLUČAJU
ŠALUK PROTIV UJEDINJENOG KRALJEVSTVA
(predstavka br. 36936/05)
2. jun 2009. 8

Presuda koja označava prekretnicu u slučajevima

porodičnog nasilja
PRESUDA VEĆA U SLUČAJU
OPUZ PROTIV TURSKE
(predstavka br. 33401/02)
9. jun 2009. 1100

Krivična sankcija prema novinaru tuženom zbog klevete

PRESUDA VEĆA U SLUČAJU
BODROŽIĆ PROTIV SRBIJE
(predstavka br. 32550/05)
23. jun 2009. 116
6

DRUGE PRESUDE 19

AIRE CENTAR 20

SAVET EVROPE
SAVET 20

COPYRIGHT

THE AIRE CENTRE

Advice on Individual Rights in Europe
 UVOD

4
Savet Evrope i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava
značajnu
igraju zna čajnu ulogu u procesu tranzicije u zemljama
istočne
centralne i isto određuju
čne Evrope. Oni odre đuju standarde zaštite
obezbeđuju
ljudskih prava u Evropi i obezbe đuju mehanizam za njihovu
praktičnu
prakti ključno
čnu primenu, i stoga imaju klju čno mesto u procesu
demokratizacije i uspostavljanja vladavine prava širom
Međutim,
Evrope. Me đutim, veliki broj pravnika u zemljama centralne i
istočne
istočne Evrope još uvek nije u dovoljnoj meri obavešten o
Evropskoj konvenciji i praksi Evropskog suda za ljudska
prava.

Svrha ovog biltena je da pomogne pravnicima u sudstvu,

državnoj službi ili nevladinim organizacijama, kao i široj
domaćem
javnosti, da prate i primenjuju u doma ćem postupku praksu
Evropskog suda za ljudska prava. Bilten izlazi mese mesečno
čno i
obuhvata sažetke najnovijih presuda Evropskog suda, sa
kratkim komentarima koji upuupućuju značaj
ćuju na značaj ovih presuda u
postojeće
odnosu na postoje će evropske standarde u oblasti ljudskih
posvećeno
prava. Najviše pažnje je posvećeno presudama koje se odnose
istočne
na pitanja relevantna u zemljama centralne i isto čne Evrope,
kao i na posebne probleme koji postoje u zemljama Balkana.
specifičnosti
Ostale presude, koje se prevashodno odnose na specifi čnosti
pravnih sistema pojedinih država ugovornica, ili na druga
pitanja od manjeg znaznačaja
čaja u zemljama centralne i istoistočne
čne
Evrope, prikazane su ukratko.

Urednici

sledeće
Za dalje informacije možete se obratiti na sledeće adrese:

AIRE Centre KUĆA ŠTAMPE

(for Biljana Braithwaite) (za Bilten "Ljudska prava
17 Red Lion Square u Evropi")
London WC1R 4QH Bačka 15
tel: +44 207 831 4276 11080 Zemun
advice line: +44 207 831 3850 Srbija
fax: +44 207 404 7760
COPYRIGHT e-mail: pravnibilten@hotmail.com
THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe
website: www.airecentre.org
 Odgovornost država za izvršenje presuda Evropskog suda
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
VEREIN GEGEN TIERFABRIKEN SCHWEIZ (VgT)
PROTIV ŠVAJCARSKE (BR.2 (BR.2))
5
(predstavka br 32772/02)
30. jun 2009

1. Osnovne činjenice

Verein gegen Tierfabriken Schweiz (VgT) je udruženje za

zaštitu životinja registrovano u Švajcarskoj koje se
prvenstveno bori protiv eksperimenata na životinjama i protiv
inkubatorskog načina proizvodnje u živinarstvu, odnosno
protiv intenzivnog, industrijskog stočarstva.

U odgovor na razne reklame mesnoprerađivačke industrije

VgT je napravilo televizijski reklamni spot koji sadrži jednu
scenu u kojoj je prikazana bučna hala sa svinjama u tesnim
oborima.

U januaru 1994. godine Komercijalna televizijska kompanija

odbila je dozvolu za emitovanje tog reklamnog spota, da bi ga u
krajnjoj instanci odbio i Savezni sud. Udruženje koje je
podnosilac predstavke podnelo je osnovnu predstavku
Evropskom sudu za ljudska prava i taj sud je u presudi od 28.
juna 2001. godine stao na stanovište da je odbijanje švajcarskih
vlasti da se emituje taj reklamni spot predstavljalo kršenje
slobode izražavanja. Sud je ustanovio da je reč o kršenju člana
10 Konvencije i udruženju koje je podnelo predstavku
dosudilo je na ime sudskih i ostalih troškova iznos od 20.000
švacarskih franaka (oko 12.000 evra).

Na osnovu presude Evropskog suda udruženje koje je

podnosilac predstavke obratilo se 1. decembra 2001. godine
Saveznom sudu tražeći reviziju pravosnažne domaće presude
kojom je bilo zabranjeno emitovanje reklamnog TV spota. U
presudi od 29. aprila 2002. godine Savezni sud je odbacio taj
zahtev, navodeći, između ostalog, da udruženje koje je
predstavku podnelo nije dokazalo da više ima ikakve svrhe
emitovati taj reklamni spot.

Savet ministara Saveta Evrope, koji je zadužen za nadzor nad

izvršenjem presuda Evropskog suda za ljudska prava, nije
obavešten da je Savezni sud odbacio zahtev za reviziju
presude, i tako je zaključio razmatranje prvobitne, osnovne
predstavke udruženja koje je podnosilac predstavke
donošenjem konačne rezolucije u julu 2003. godine. Međutim,
u toj rezoluciji ukazano je na mogućnost podnošenja zahteva COPYRIGHT
Saveznom sudu za obnovu postupka.
THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe
 2. Odluka Evropskog suda

6 U julu 2002. godine udruženje koje je podnosilac predstavke

uložilo je novu predstavku Evropskom sudu, ovog puta u vezi
sa odbijanjem Saveznog suda njegovog zahteva za obnovu
postupka i u vezi sa daljom zabranom emitovanja televizijskog
reklamnog spota. U presudi veća od 4. oktobra 2007. godine
Evropski sud je stao na stanovište da je bio prekršen član 10
Konvencije. Veliko veće je prihvatilo zahtev švajcarske države
da slučaj bude ustupljen Velikom veću shodno članu 43
Konvencije1 (obraćanje Velikom veću). Primedbe trećeg lica
dobijene su od češke države, kojoj je Predsednik dopustio da
interveniše u pismenom postupku.Udruženje koje je
podnosilac predstavke navelo je da dalja zabrana emitovanja
televizijskog reklamnog spota, pošto je Evropski sud 28. juna
2001. ustanovio da je reč o kršenju slobode izražavanja,
predstavlja novo kršenje člana 10 Konvencije.

Prihvatljivost predstavke

Država Švajcarska tvrdila je da je predstavka neprihvatljiva

zato što se odnosi na predmet - izvršenje presude Suda - koji,
shodno članu 46, spada u isključivu nadležnost Komiteta
ministara Saveta Evrope.

Sud je ponovio da su njegovi zaključci o kršenju Konvencije

bili u osnovi deklaratorni i da je zadatak Komiteta ministara da
nadzire izvršenje presuda. Uloga Komiteta ministara u toj sferi
ne znači, međutim, da mere koje preduzme tužena država da bi
ispravila kršenje čije je postojanje ustanovio Evropski sud ne
mogu pokrenuti novo pitanje i samim tim predstavljati
predmet nove predstavke. U ovom slučaju presuda Saveznog
suda od 29. aprila 2002. godine, kojom je odbijen zahtev
udruženja koje je podnosilac predstavke za obnovu postupka,
temeljila se na novim osnovama te je, samim tim, predstavljala
novu informaciju o kojoj nije bio obavešten Komitet ministara
i koja bi, prema Konvenciji, izmakla pažnji da Sud nije bio u
prilici da je razmotri. Shodno tome, odbačena je prethodna
primedba države Švajcarske koja je s tim u vezi podneta.
2
Na osnovu člana 43 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda, u roku od tri meseca od dana donošenja presude Veća
svaka stranka može, u posebnim slučajevima, da zahteva da se predmet
iznese pred Veliko sedamnaestočlano veće Suda. U tom slučaju kolegijum
od pet sudija razmatra da li se tim slučajem pokreće značajno pitanje vezano
za tumačenje Konvencije ili Protokola uz nju, ili ozbiljno pitanje od opšte
važnosti; u tom slučaju Veliko veće odlučuje o predmetu izricanjem
pravosnažne presude. Ako nije reč o takvom pitanju, kolegijum odbija
zahtev i u tom slučaju izrečena presuda postaje pravosnažna. Presude veća
COPYRIGHT
inače postaju pravosnažne po isteku perioda od tri meseca, ili ranije ukoliko
THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe
stranke izjave da ne nameravaju da podnesu zahtev za obraćanje Velikom
veću.
Član 10

Sud je ponovio da je sloboda izražavanja jedan od preduslova

delatne demokratije i da istinsko, delotvorno ostvarivanje te
7
slobode ne zavisi damo od dužnosti države da se ne meša, već
zahteva i postojanje pozitivnih mera. U ovom slučaju, s
obzirom na važnost delotvornog izvršenja presuda Evropskog
suda u sistemu Konvencije, Švajcarska je bila dužna da u
dobroj veri izvrši presudu iz 2001. godine, poštujući kako
njene zaključke, tako i njen duh. S tim u vezi obnova postupka
pred domaćim sudom svakako je mogla predstavljati važno
sredstvo za obezbeđivanje izvršenja presude, ali je sigurno da
ne bi mogla biti protumačena kao nešto što je samo po sebi cilj.
U odsustvu bilo kakvog novog osnova kojim bi se mogla
obrazložiti dalja zabrana sa stanovišta člana 10 Konvencije,
švajcarske vlasti su bile dužne da izdaju dozvolu za emitovanje
reklamnog spota, ne prosuđujući pritom da li je debata o kojoj
je reč još uvek stvar od javnog interesa, čime su zauzele mesto
udruženja koje je podnelo predstavku.

Sa svih tih razloga, Sud je zaključio da je u ovom slučaju bio

ponovo prekršen član 10 Konvencije.

Član 41

Sud je udruženju koje je podnosilac predstavke dosudio iznos

od 4.000 evra na ime sudskih i ostalih troškova.

3. Komentar

Ovaj slučaj koji je započet kao protest protiv industrije mesa u

Švajcarskoj razvio se mahom u tehničko pitanje pred
Evropskim sudom za ljudska prava o odgovornosti država za
izvršenje presuda ovog međunarodnog suda i o putevima
kojima podnosioci predstavki mogu krenuti ukoliko se presude
ne izršavaju.

Veliko veće je potvrdilo odluku Veća (presuda od 4. oktobra

2007, Bilten 95.) koja se zapravo odnosila na presudu iz 2001.
godine. Većina sudija u Velikom veću ustanovila je da je
presuda Saveznog suda Švajcarske kojom se odbija obnova
postupka zasnovana na novim osnovama te stoga predstavlja
novu informaciju o kojoj Savet ministara nije obavešten i koja
bi izmakla pažnji i nadzoru u skladu s Konvencijom da Sud nije
bio u prilici da je razmotri. Samim tim slučaj je bio prihvatljiv -
u suštini, ovde se radilo o novom slučaju, a ne o preispitivanju
ranijeg slučaja i njegovom sprovođenju. Sud je potom
zaključio da je prekršen član 10 Konvencije. Sudije koje nisu COPYRIGHT
bile saglasne sa ovom presudom tvrdile su, međutim, da ovaj
THE AIRE CENTRE
zahtev nije bio "nov" i da, u svakom slučaju, Konvencija ne Advice on Individual Rights in Europe
 obezbeđuje nadležnost Sudu u vezi sa izvršenjem presuda koje
on sam donese - to je stvar Saveta ministara. Zaista, protokol
8 br. 14 uz Konvenciju (koji još nije stupio na snagu) pružiće
mogućnost Komitetu ministara da pred sudom pokrene
postupak zbog nepoštovanja odluka, ukoliko se neka država
potpisnica ne povinuje presudi i ne postupi onako kako presuda
nalaže. Sve do tada, ukoliko iskrsne slična situacija, Sud će
morati da proceni da li je slučaj pred njim takav da se može
okvalifikovati kao svež, odnosno novi slučaj ili predmet.

Presretanje medicinske prepiske zatvorenika

PRESUDA VEĆA U SLUČAJU
ŠALUK PROTIV UJEDINJENOG KRALJEVSTVA2
(predstavka br. 36936/05)
2. jun 2009.

1. Osnovne činjenice

Podnosilac predstavke Edvard Šaluk (Edward Szuluk)

britanski je državljanin rođen 1955. godine koji trenutno
izdržava kaznu zatvora u Ujedinjenom Kraljevstvu Velike
Britanije i Severne Irske.

G. Šaluk je u novembru 2001. godine osuđen na 14 godina

zatvora zbog krivičnih dela u vezi s narkoticima. U aprilu
2001. godine, dok je pod kaucijom pušten iz pritvora na
slobodu do početka suđenja, podnosilac predstavke je pretrpeo
moždani udar zbog koga je bio podvrgnut dvema operacijama.
Po otpuštanju iz bolnice i povratku u zatvor lekari su zahtevali
da svakih šest meseci odlazi u bolnicu na specijalistički
pregled.

Podnosilac predstavke se bezuspešno obraćao lokalnim

sudovima zbog toga što zatvorski lekar nadzire njegovu
prepisku sa specijalistom iz oblasti neuroradiologije koji
kontroliše i koordinira njegovo bolničko lečenje.

2. Odluka Suda

Pozivajući se na član 8 Konvencije, g. Šaluk se obratio Sudu

zbog toga što, kako je naveo, zatvorske vlasti presreću i
nadziru njegovu medicinsku prepisku.

Član 8

Sud je konstatovao da je jasno i niko ne osporava da je došlo do

COPYRIGHT "mešanja javne vlasti" u ostvarivanje prava podnosioca
predstavke na poštovanje njegove prepiske. Sem toga, Sud je
THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe 2
Ova presuda nije pravosnažna, vidi fn 1.
primetio da stranke prihvataju da je čitanje prepiske
podnosioca predstavke uređeno zakonom i da ima za cilj
sprečavanje krivičnih dela i zaštitu prava i sloboda drugih. 9
G. Šaluk je naveo da praćenje njegove prepiske sa
medicinskim specijalistom ometa njihovu komunikaciju i
dovodi u pitanje uveravanja o tome da je on adekvatno lečen i
za vreme boravkae nalazi u zatvoru. S obzirom na težinu
njegovog zdravstvenog stanja, Sud je utvrdio da je zabrinutost
podnosioca predstavke potpuno shvatljiva. Sem toga, nema
indicija koje bi ukazale na to da je g. Šaluk ikada zloupotrebio
poverljivost svoje medicinske prepiske u prošlosti ili da ima
bilo kakvu nameru da to u budućnosti učini. Povrh svega toga,
iako je zatočen u zatvoru visokog režima bezbednosti u kome
su smešteni i zatvorenici iz kategorije A (zatvorenici visokog
rizika), on sam je uvek bio svrstavan u kategoriju B
(zatvorenici za koje se ne smatra da su im neophodni uslovi
maksimalne bezbednosti).

Isto tako, Sud nije saglasan sa mišljenjem Apelacionog suda o

tome da bi medicinski specijalista koji leči ovog podnosioca
predstavke, a čija bona fides (savesnost) nikada nije bila
dovedeno u pitanje, može biti "zastrašen ili prevaren" da
prenese nezakonite poruke ili da je taj rizik dovoljan da se
njime opravda mešanje u prava podnosioca predstavke. Ovo
utoliko pre što je Apelacioni sud i sam ukazao da važnost
neometane prepiske sa sekretarijatom članova parlamenta
(poslanika), iako podleže istoj vrsti rizika, preteže nad
opasnošću zloupotrebe.

S tih razloga, Sud u Strazburu zaključio je da nadzor nad

zdravstvenom prepiskom g. Šaluka ne uspostavlja pravičnu
ravnotežu sa njegovim pravom na poštovanje prepiske. S tih
razloga, ustanovljeno je da je reč o kršenju člana 8.

Član 41

Sud je podnosiocu predstavke dosudio iznos od 1.000 evra na

ime nematerijalne štete i 6.000 evra na ime sudskih i ostalih
troškova.

3. Komentar

Evropski sud za ljudska prava imao je mnogo mogućnosti da

razmotri slučajeve kada je zakonska prepiska zatvorenika u
nekom vidu presretana, i o jednom broju tih slučajeva
izveštavali smo u ovom Biltenu (videti, na primer, Kwiek
Poljske,, presuda od 30. maja 2006, Bilten 78.). Jasno je
protiv Poljske COPYRIGHT
da je takva prepiska zaštićena na osnovu člana 8, kao i da njeno
THE AIRE CENTRE
presretanje predstavlja kršenje te odredbe Konvencije. Advice on Individual Rights in Europe
 Ovaj slučaj se međutim bavi medicinskom prepiskom.
Pozivajući se na standarde koje je ustanovio Komitet za
10 sprečavanje mučenja u vezi sa važnošću tajnosti medicinskih
podataka u kontekstu boravka u zatvoru, kao i na činjenicu da
je poštovana tajnost prepiske između zatvorenika i članova
parlamenta, iako i kod nje postoji isti rizik zloupotrebe u
takvim slučajevima, Evropski sud je ustanovio da se ovde radi
o kršenju člana 8. Donoseći tu presudu Sud je takođe uzeo u
obzir činjenicu da je podnosilac predstavke bolovao od
oboljenja koje ugrožava život - možda bi mešanje u prepisku
moglo ponekad biti opravdano ukoliko bi se radilo o
zatvoreniku čije zdravstveno stanje nije toliko ozbiljno. Važno
je, međutim, da se ne gubi iz vida da to mešanje uvek mora biti
u skladu sa zakonom i da mora biti uspostavljena ravnoteža
između interesa zatvorenika i interesa vlasti. U svakoj varijanti
ova presuda će predstavljati korisnu smernicu za razmatranje
sličnih slučajeva u budućnosti.

Presuda koja označava prekretnicu u slučajevima

porodičnog nasilja
PRESUDA VEĆA U SLUČAJU
OPUZ PROTIV TURSKE3
(predstavka br. 33401/02)
9. jun 2009.

1. Osnovne činjenice

Podnositeljka predstavke Nahide Opuz turska je državljanka

koja je rođena 1972. godine i živi u Turskoj. Gđa Opuz je 1990.
godine počela da živi sa H. O, inače sinom supruga svoje
majke. Gđa Opuz i H. O. venčali su se u novembru 1995.
godine i izrodili su troje dece - 1993, 1994. i 1996. Od samog
početka svoje veze imali su ozbiljne svađe a sada su razvedeni.

U periodu između aprila 1995. i marta 1998. godine dogodila

su se četiri incidenta u kojima se H. O. nasilno ponašao i pretio
podnositeljki predstavke i njenoj majci; o svakom od tih
incidenata obaveštene su vlasti. U incidentima se radilo o
teškim premlaćivanjima, jednoj žestokoj svađi tokom koje je
H. O. izvadio nož i jednoj situaciji kada je H. O. automobilom
jurio te dve žene. Posle tih napada obe žene bile su podvrgnute
lekarskim pregledima i u zvaničnim lekarskim izveštajima
potvrđene su razne povrede, uključujući krvarenja,
posekotine, uboje, oderotine i modrice. Medicinski je
potvrđeno da su obe žene pretrpele povrede koje su opasne po
život: podnositeljka predstavke jednom prilikom kada je
COPYRIGHT
posebno teško pretučena, a njena majka posle napada
automobilom.
THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe 3
Ova presuda nije pravosnažna, vidi fn 1.
Protiv H. O. je u tri slučaja pokrenut krivični postupak zbog
pretnji smrću, nanošenja teških telesnih povreda i pokušaja
ubistva. Što se tiče incidenta sa potezanjem noža, odlučeno je
da se u tom slučaju krivično ne goni, zbog nedostatka dokaza.
11
H. O. je dva puta zadržan u pritvoru da bi potom bio pušten na
slobodu do suđenja.

Međutim, pošto su podnositeljka predstavke i njena majka

povukle krivične prijave u svakom od tih postupaka, domaći
sudovi su obustavili postupak, pošto je po krivičnom zakoniku
Turske bilo neophodno da postoji krivična prijava da bi se
krivični progon mogao nastaviti. Ipak, nastavljan je krivični
postupak koji se vodio zbog incidenta sa automobila u odnosu
na majku podnositeljke predstavke, s obzirom na težinu njenih
povreda, pa je H. O. na kraju osuđen na tri meseca zatvora, što
je docnije preinačeno u novčanu kaznu.

H. O. je 29. oktobra 2001. godine sedam puta izbo (nožem)

podnositeljku predstavke i ona je prebačena u bolnicu. H. O. je
optužen za napad nožem i osuđen na još jednu novčanu kaznu
od skoro 840.000 turskih lira (otprilike 385 evra) koju je
mogao da plati u osam rata. Posle ovog incidenta, majka
podnositeljke predstavke zatražila je da H. O. bude zadržan u
pritvoru, navodeći da su u ranijim prilikama ona i njena ćerka
morale da povuku svoje krivične prijave protiv njega zbog
njegovih neprestanih pritisaka i pretnji smrću.

Majka podnositeljke predstavke je potom odlučila da se preseli

u Izmir sa svojom ćerkom; 11. marta 2002. godine nalazila se u
kombiju za selidbu kada je H. O. prisilio kombi da se zaustavi,
otvorio suvozačeva vrata i pucao u nju. Majka podnositeljke
predstavke izdahnula je odmah, na licu mesta.

U martu 2008. godine H. O. je osuđen zbog ubistva i

nezakonitog posedovanja vatrenog oružja na doživotnu robiju,
ali je pušten na slobodu do ishoda žalbenog postupka. U aprilu
2008. godine podnositeljka predstavke je podnela još jednu
krivičnu prijavu tužilaštvu, tražeći da vlasti preduzmu mere da
je zaštite, budući da je, otkako je pušten na slobodu, njen bivši
muž ponovo počeo da joj preti. U maju i novembru 2008.
godine zastupnik podnositeljke predstavke obavestio je
Evropski sud za ljudska prava da nije preduzeta nijedna takva
mera, pa je Sud zatražio objašnjenje. Vlasti su otada preduzele
konkretne mere za zaštitu podnositeljke predstavke, pre svega
tako što su svim policijskim stanicama dostavili fotografiju i
otiske prstiju njenog bivšeg muža uz nalog za hapšenje u
slučaju da bude primećen u blizini stana podnositeljke
predstavke. COPYRIGHT

THE AIRE CENTRE

Advice on Individual Rights in Europe
 U međuvremenu je u januaru 1998. godine u Turskoj stupio na
snagu Zakon o zaštiti porodice koji predviđa konkretne mere
12 za zaštitu od nasilja u porodici.

2. Odluka Suda

Podnositeljka predstavke je u predstavci navela da turske vlasti

nisu zaštitile pravo na život njene majke i da su se nehatno
odnosile prema više puta ponovljenom nasilju, pretnjama
smrću i povredama kojima je ona sama bila podvrgnuta.
Pozvala se na članove 2, 3, 6 i 13 Konvencije. Pored toga, u
tužbi protiv države Turske ukazala je na to da tursko domaće
zakonodavstvo ne predviđa zaštitu žena od porodičnog nasilja,
što je kršenje člana 14 Konvencije.

Sud je zauzeo stav da je, u slučaju ove podnositeljke

predstavke, novo nasilje, čak i napad sa smrtnim sihodom, bilo
ne samo mogućno već i sasvim predvidljivo, s obzirom na
istorijat nasilničkog ponašanja H. O. i njegov krivični dosije u
vezi s ponašanjem prema ženi i njenoj majci, kao i s obzirom na
njegove stalne pretnje po njihovo zdravlje i bezbednost.

U skladu s uobičajenom praksom u zemljama potpisnicama,

što je prekršaj ozbiljniji ili što je veći rizik od novih prekršaja,
to je verovatnije da se krivični progon nastavi u javnom
interesu, čak i u slučaju da žrtve povuku svoje krivične prijave.
Međutim, kada su u više navrata odlučile da obustave krivični
postupak protiv H. O. vlasti su se isključivo pozivale na
potrebu za uzdržavanjem od mešanja u ono što su one tumačile
kao "porodičnu stvar". Vlasti očigledno nisu razmotrile motive
koji su stajali u osnovi povlačenja tih krivičnih prijava, uprkos
izjavi koju je majka podnositeljke predstavke dala tužilaštvu
navodeći da su ona i njena ćerka osećale da to moraju da učine
zbog toga što im je H. O. pretio smrću i vršio pritisak na njih.
Uprkos povlačenju krivičnih prijava, zakonski okvir je trebalo
da omogući tužilaštvu da nastavi krivičnu istragu protiv H. O.
na osnovu toga što je njegovo nasilničko ponašanje bilo u
dovoljnoj meri teško i ozbiljno da nalaže krivično gonjenje i
zbog toga što je postojala stalna pretnja fizičkom integritetu
podnositeljke predstavke.

S tih razloga Sud je zaključio da nacionalne vlasti nisu ispoljile

dužnu pažnju i budnost u sprečavanju nasilja protiv
podnositeljke predstavke i njene majke, prvenstveno tako što
bi preduzele mere krivičnog progona ili druge adekvatne
preventivne mere protiv H. O. Isto tako, ne može se nikako reći
da je istraga ubistva, za koje je čak postojalo priznanje,
COPYRIGHT
efikasna, s obzirom na činjenicu da je dosad trajala više od šest
godina. Povrh svega toga, sistem krivičnog prava u ovom
THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe slučaju nije imao efekat odvraćanja. Sem toga, vlasti ne mogu
da se pozivaju na ponašanje žrtava pokušavajući da time
obrazlože činjenicu da same nisu preduzele odgovarajuće
mere. Sa svih tih razloga, Sud je zaključio da turske vlasti nisu
zaštitile pravo na život majke podnositeljke predstavke, čime
13
su prekršile član 2 Konvencije.

Član 3

Sud je zaključio da je odgovor na ponašanje H. O, s obzirom na

težinu njegovih prekršaja, bio izrazito neprimeren. Sudske
odluke, koje nisu imale nikakav vidljivi preventivni efekat ili
efekat odvraćanja na H. O. bile su nedelotvorne pa su čak
ukazale i na izvestan stepen tolerancije prema njegovim
postupcima. Tako upada u oči da je posle incidenta sa
automobilom H. O. u zatvoru proveo samo 25 dana, da bi na
kraju bio dužan da plati samo novčanu kaznu za teške povrede
koje je naneo majci podnositeljke predstavke. Još je
karakterističnije to da je za nekoliko ubodnih rana koje je
naneo podnositeljki predstavke osuđen samo na malu novčanu
kaznu, koju je pritom mogao da plati u ratama.

Isto tako, očigledno je da turski pravni sistem nije obezbedio

konkretne upravne i policijske mere za zaštitu posebno
osetljivih i ranjivih lica od porodičnog nasilja pre januara
1998. godine, kada je stupio na snagu Zakon o zaštiti porodice.
Čak i posle tog datuma domaće vlasti nisu delotvorno
primenjivale te mere i sankcije radi zaštite podnositeljke
predstavke.

Konačno, Sud je sa velikom zabrinutošću konstatovao da

nasilje čija je žrtva bila podnositeljka predstavke u suštini nije
okončano, a vlasti su pritom zadržale svoj indolentan stav.
Uprkos zahtevu podnositeljke predstavke iz aprila 2008.
godine, ništa nije učinjeno sve dok Sud nije zatražio od Države
da dostavi informacije o merama zaštite koje je preduzela.

Sa svih tih razloga, Sud je zaključio da se ovde radi o kršenju

člana 3 zbog toga što vlasti nisu preduzele zaštitne mere u vidu
delotvornog odvraćanja i zaštite podnositeljke predstavke čiji
je bivši muž ozbiljno ugrožavao njen lični integritet.

Član 14

Sudeći prema izveštajima koje je podnela podnositeljka

predstavke, a sačinile su ih dve vodeće nevladine organizacije i
koje država nije osporila, najveći broj prijavljenih žrtava
porodičnog nasilja nalazi se u Dijarbakiru, upravo onom
području u kome je podnositeljka predstavke živela u vreme COPYRIGHT
incidenata. Sve te žrtve su žene, a velika većina njih su
THE AIRE CENTRE
pripadnice kurtske etničke zajednice, nepismene ili slabo Advice on Individual Rights in Europe
 obrazovane i obično bez nezavisnog izvora prihoda. U stvari,
iz izveštaja se može zaključiti da vlasti tolerišu domaće nasilje
14 i da pravni lekovi na koje Država ukazuje ne funkcionišu
delotvorno.

S tih razloga, Sud je zaključio da je podnositeljka predstavke

dokazala kako su žrtve nasilja u porodici mahom žene i kako
opšta i diskriminatorna pravosudna pasivnost u Turskoj stvara
klimu koja je podsticajna za porodično nasilje. Imajući sve to
na umu, može se zaključiti da je nasilje čije su žrtve bile
podnositeljka predstavke i njena majka rodno zasnovano, što je
poseban oblik diskriminacije žena. Uprkos reformama koje je
turska država preduzela tokom poslednjih nekoliko godina,
opšta inertnost pravosudnog sistema i činjenica da nasilnici
ostaju nekažnjeni, što je bio slučaj kod ove podnositeljke
predstavke, ukazuju na to da nema dovoljno opredeljenosti i
volje da se preduzmu odgovarajuće mere kako bi se država
uhvatila u koštac sa porodičnim nasiljem. Zato je Sud zaključio
da je u ovom slučaju bio prekršen član 14, u vezi sa članovima
2 i 3 Konvencije.

Ostali članovi

S obzirom na navedene zaključke, Sud nije smatrao da je

neophodno da iste te činjenice razmatra i u kontekstu članova 6
i 13 Konvencije.

Član 41

Sud je podnositeljki predstavke dosudio iznos od 30.000 evra

na ime nematerijalne štete i 6.500 evra za sudske i ostale
troškove.

3. Komentar

Ova presuda predstavlja prekretnicu u slučajevima porodičnog

nasilja; Evropski sud je u njoj naznačio koje su obaveze država
potpisnica u vezi sa porodičnim nasiljem pa je čak ustanovio i
da rodno utemeljeno nasilje predstavlja oblik diskriminacije.

Ova odluka sadrži nekoliko veoma važnih elemenata: prvo, i sa

stanovišta člana 2 i sa stanovišta člana 3 Sud je razmatrao
činjenicu da turske vlasti nisu pružile zaštitu podnositeljke
predstavke i njenoj majci od teškog nasilja kome su one bile
podvrgnute. Sud je ustanovio da vlasti nisu preduzele zaštitne
mere u smislu delotvornog odvraćanja - bile su obaveštene o
nasilju i morale su da stupe u akciju, a ne da čekaju da im se
COPYRIGHT
žrtve same obrate i zatraže zaštitu. Zaista, sama činjenica da su
žrtve povukle svoje krivične prijave ni u kom slučaju nije
THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe oslobodila turske vlasti njihove odgovornosti. Turske vlasti su
bile dužne da istraže razloge za povlačenje tih prijava i da
postupe tako da na odgovarajući način zaštite žrtve - Sud je
primetio da je posebno upečatljivo bilo to što su žrtve povlačile
svoje krivične prijave kad god bi muž podnositeljke
15
predstavke bio slobodan ili neposredno pošto bi on bio pušten
iz pritvora.

Veoma je interesantno i to što je Sud ustanovio da je prekršena

zabrana diskriminacije u članu 14 na osnovu rodne
pripadnosti, u vezi sa članovima 2 i 3 Konvencije. Sud se u
svom rezonovanju pozvao na jurisprudenciju Komiteta
Ujedinjenih nacija za uklanjanje svih oblika diskriminacije
žena (CEDAW) i drugih međunarodnih tela, zauzevši stav da
država, time što ne pruža zaštitu ženama od porodičnog nasilja,
krši njihovo pravo na jednakost pred zakonom i pritom je
naveo da to kršenje, odnosno to nepreduzimanje mera zaštite,
ne mora nužno biti namerno. Kada je ustanovio da u
jugoistočnom delu Turske, gde su podnositeljka predstavke i
njena majka živele, opšta i diskriminatorna pravosudna
pasivnost stvaraju klimu podsticajnu za nasilje u porodici, Sud
je svoje zaključke temeljio na izveštajima organizacije
Amnesti internešenel kao i lokalnih nevladinih organizacija.
On se pozvao na sopstvene presude u slučajevima D. H. i ostali
protiv Češke Republike (presuda od 13. novembra 2007, Bilten
96.) u kojoj je navedeno da se mogu koristiti statistički podaci
da bi se ustanovilo da li postoji razlika u postupanju prema
dvema grupama.

Ova presuda je od međašnog značaja u borbi protiv nasilja u

porodici, što je problem za koji Sud neprestano navodi da
postoji u svim zemljama potpisnicama ali je istovremeno
problem koji ne izbija uvek na površinu, zato što se često
manifestuje u okviru ličnih odnosa i u zatvorenim krugovima,
a ne pogađa uvek samo žene. Konačno, zanimljivo je to što je
Sud odbacio primedbu turske države u pogledu prihvatljivosti;
Država je, naime, navela da podnositeljka predstavke nije
poštovala vremenski rok od šest meseci za podnošenje tužbe
pred Sudom u Strazburu. Sud je zaključio da su podnositeljka
predstavke i njena majka bile žrtve višestrukih napada, tako da,
iako je bilo nekih intervala između tih događaja, ukupno
nasilje treba sagledati kao neprekinuti lanac nasilja - što znači
da zlostavljanje kome su one bile podvrgnute i činjenicu da
vlasti nisu preduzele mere zaštite treba tumačiti kao
kontinuirano kršenje Konvencije.

COPYRIGHT

THE AIRE CENTRE

Advice on Individual Rights in Europe
 Krivična sankcija prema novinaru tuženom zbog klevete
PRESUDA VEĆA U SLUČAJU
16 BODROŽIĆ PROTIV SRBIJE4
(predstavka br. 32550/05)
23. jun 2009.

1. Osnovne činjenice

Podnosilac predstavke Željko Bodrožić rođen je 1970. godine i

živi u Kikindi, u Srbiji.

Podnosilac predstavke je novinar i član je jedne političke

stranke. U vreme spornih događaja bio je i urednik lokalnog
Kikindske..
nedeljnika Kikindske

Podnosilac predstavke je 3. oktobra 2003. godine objavio

članak o izvesnom istoričaru, J. P. pod naslovom "Reč ima
fašista" u kome je dotičnu osobu nazvao idiotom i fašistom. J.
P. je podneo privatnu krivičnu tužbu za uvredu protiv
podnosioca predstavke. Na ročištu koje je održano 17.
novembra 2003. godine podnosilac predstavke je izjavio da
"odbija da se miri sa privatnim tužiocem [J. P.] zato što je ovaj
član fašističkog pokreta u Srbiji". Zbog te izjave J. P. je 5.
januara 2004. godine podneo novu privatnu krivičnu tužbu za
klevetu protiv podnosioca predstavke.

(Domaći) sud je oglasio podnosioca predstavke krivim zbog

uvrede u objavljenom članku i klevete izrečene u izjavi datoj
na ročištu 17. novembra 2003. godine. Sud je podnosioca
predstavke osudio da plati novčanu kaznu od otprilike 162
evra, i naložio mu da J. P-u plati dodatnih 225 evra na ime
troškova postupka. Podnosilac predstavke je uložio žalbu ali je
presuda i u drugom stepenu potvrđena.

2. Odluka Evropskog suda

Podnosilac je u svojoj predstavci Evropskom sudu naveo da je

krivičnom presudom kojom je on oglašen krivim prekršeno
njegovo pravo na slobodu izražavanja koje je zajemčeno
članom 10 Konvencije, kao i da nije dobio dovoljno vremena
da pripremi odbranu u krivičnom postupku, što je protivno
članu 6 stav 3. Tu njegovu pritužbu Sud u Strazburu odbacio je
kao očigledno neosnovanu.
Prihvatljivost

Država je tvrdila da je podnosilac predstavke mogao da

pokrene građansku parnicu za naknadu štete ako je smatrao da
COPYRIGHT je neko od njegovih ličnih prava prekršeno.
THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe 4
Ova presuda nije pravosnažna, vidi fn 1.
Međutim, Evropski sud je stao na stanovište da država nije u
stanju da navede nijedan slučaj iz domaće sudske prakse u
kome bi, u predmetu sličnom ovom predmetu podnosioca
predstavke, bio uspešno rešen zahtev zasnovan na
17
odgovarajućim odredbama Zakona o obligacionim
odnosima. Po mišljenju Evropskog suda, čini se da je u
svakom slučaju protivno društvenoj svrsi krivične sankcije
ako osuđeno lice može da pokrene građansku parnicu protiv
države u nastojanju da stavi van snage pravosnažnu krivičnu
presudu kojom je oglašeno krivim i da još dobije naknadu
štete koju je pretrpelo kao posledicu te presude. S tih razloga,
Sud je ovu predstavku proglasio prihvatljivom.

Član 10

Nije sporno da je osuda koja je podnosiocu predstavke

izrečena za klevetu i uvredu predstavljala "mešanje" u
njegovo pravo na slobodu izražavanja, da je to bilo
"propisano zakonom" u skladu sa Krivičnim zakonikom
onako kako je on bio bio formulisan u datom vremenu i da se
time težilo legitimnom cilju zaštite prava drugih. Ono što je
ostalo da se utvrdi jeste da li je to mešanje bilo "neophodno u
demokratskom društvu".

Kao što je Sud često napominjao, sloboda izražavanja

zajemčena članom 10 predstavlja jedan od suštinski
značajnih temelja svakog demokratskog društva. Shodno
stavu 2, ona nije primenjiva samo na "informacije" ili "ideje"
koje se povoljno primaju ili koje se smatraju neuvredljivima,
već važi i za one informacije i ideje koje mogu da uvrede,
pogode ili uznemire.

Sud je posebno naglasio suštinski značajnu funkciju koju

štampa ima u jednom demokratskom društvu. Iako štampa ne
sme preći izvesne granice, posebno kada je reč o ugledu i
pravima drugih, njena je dužnost ipak da prenese - na način
koji je primeren njenim obavezama i odgovornostima -
informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. U
slučajevima koji se tiču štampe, polje slobodne procene jedne
države ograničeno je interesima demokratskog društva za
obezbeđivanje i održavanje slobodne štampe.

Tvrdnje podnosioca predstavke moraju se sagledati u

kontekstu. Podnosilac predstavke je reagovao na izvesne
kontroverzne tvrdnje J. P. date na javnom televizijskom
servisu u vezi sa postojanjem i istorijatom nacionalnih
manjina u Vojvodini, multietničkom području, u kome živi
35 posto nesrpskog stanovništva, prema rezultatima popisa iz COPYRIGHT
2002. godine. Tu veliku manjinu mahom čine Mađari, ali i
THE AIRE CENTRE
Slovaci, Hrvati i drugi. U rečenom intervjuu J. P. je između Advice on Individual Rights in Europe
 ostalog kazao da su "svi Mađari u Vojvodini kolonisti" i
negirao je prisustvo Hrvata u tom području. Iako se J. P. ni na
18 koji način nije pozvao na fašizam onako kako ga definišu
sudovi u Srbiji, razumljivo je zbog čega je podnosilac
predstavke, koji ima drugačije političke stavove, mogao da
protumači izjave J. P. kao da u sebi sadrže izvestan stepen
netolerancije prema nacionalnim manjinama. Shvatljiva je,
takođe, i činjenica da je podnosilac predstavke smatrao svojom
novinarskom dužnošću da javno reaguje na takve izjave. Sem
toga, Evropski sud smatra da to što se neko nazove fašistom,
nacistom ili komunistom ne može samo po sebi biti
identifikovano sa činjeničnom tvrdnjom koja bi se odnosila na
partijsku pripadnost tog lica.

S obzirom na sve što je ovde izneto, Sud je ustanovio da izrazi

koje je upotrebio podnosilac predstavke ne mogu biti
protumačeni drugačije do kao vrednosni sudovi, čija istinitost
ne podležu dokazivanju. Takvi vrednosni sudovi mogu biti
preterani u odsustvu bilo kakve činjenične osnove, ali u
svetlosti svih prethodno navedenih elemenata to, kako izgleda,
ovde nije bio slučaj.

Konačno, Evropski sud je naglasio da su kod procene

srazmernosti mešanja, priroda i težina izrečene kazne takođe
činioci koji se moraju uzeti u obzir. U ovom slučaju, ne samo da
je podnosilac predstavke krivično osuđen, već bi novčana
kazna koja mu je izrečena, u slučaju da taj iznos ne uplati, bila
zamenjena zatvorom u trajanju od 75 dana.

Sud je zaključio da je krivični postupak u specifičnim

okolnostima ovog slučaja doveo do kršenja prava podnosioca
predstavke na slobodu izražavanja koja je zajemčena članom
10 Konvencije.

Član 41

Sud je dosudio podnosiocu predstavke iznos od 500 evra na

ime nematerijalne štete.

3. Komentar

Evropski sud za ljudska prava retko pribegava tome da

državama "diktira" da li je krivična ili građanskopravna
sankcija primerena za neko neprihvatljivo ponašanje. Na
primer, u slučaju X i Y protiv Holandije (1986) Sud je
kritikovao to što nisu predviđene nikakve krivične sankcije u
slučaju seksualnog napada na mentalno hendikepiranu ženu i
COPYRIGHT
Holandija je stoga bila u obavezi da izmeni svoje
zakonodavstvo kako bi uvela odgovarajuću krivičnu sankciju
THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe koja bi odgovarala izečenoj pesudi.
U istovetnoj situaciji, u mnogim okolnostima smatraće se da
su građanskopravne sankcije primerenije. Izricanje krivičnih
sankcija u slučajevima klevete sada mahom pripada istoriji,
budući da je većina evropskih država ili potpuno ukinula
19
krivične sankcije u takvim slučajevima, ili je prestala sa
njihovom primenom u praksi, čak i onda kada one još uvek
postoje u zakonodavstvu. Opšti je konsenzus da je u
slučajevima koji se odnose na klevetu mnogo primerenije
primenjivati građanskopravne mere. Ključni element na
osnovu koga je ustanovljeno da je u slučaju Bodrožić došlo do
kršenja Konvencije bilo je to što bi, u situaciji neplaćanja
novčane kazne, bila primenjena krivična sankcija od 75 dana
zatvora.

DRUGE PRESUDE5

Osim presuda u kojima detaljno izveštavamo u ovom izdanju

Biltena, Evropski sud za ljudska prava je u junu 2009. usvojio
preko 200 drugih presuda. Najveći broj presuda odnosio se na
povredu člana 3 (zabrana mučenja, ponižavajućeg
postupanja ili kažnjavanja), člana 5 (pravo na slobodu i
sigurnost), člana 6 (pravo na pravično suđenje), člana 13
(pravo na delotvoran pravni lek) i člana 1 Prvog protokola uz
Konvenciju (zaštita imovine). Povreda člana 6. stav 1.
Konvencije u pogledu dužine postupka utvrđena je u još
preko 40 slučajeva.

COPYRIGHT

THE AIRE CENTRE

5 Advice on Individual Rights in Europe
Neke od ovih presuda nisu pravosnažne, vidi fn. 1.
 AIRE CENTAR

AIRE centar je nevladina organizacija koja se bavi

međunarodnim standardima u oblasti ljudskih prava. AIRE
centar se sastoji od tima međunarodnih pravnika koji pružaju
obaveštenja, savete i pomoć u zaštiti ljudskih prava.
Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred
Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, gde je
učestvovala u preko 80 slučajeva. U toku poslednjih deset
godina AIRE centar je, u saradnji sa Savetom Evrope,
organizovao niz seminara u zemljama centralne i istočne
Evrope namenjenih pravnicima, državnim službenicima i
predstavnicima nevladinih organizacija. AIRE Centar je bio
posebno aktivan u zemljama bivše Jugoslavije, sa seminarima
održanim u Bosni i Hercegovini, državnoj zajednici Srbije i
Hrvatskoj
Crne Gore, Hrvatsk oj i Makedoniji.

SAVET EVROPE

Savet Evrope, sa sedištem u Strazburu, najstarija je evropska

međunarodna organizacija koja okuplja 47 zemalja članica,
odnosno sve evropske zemlje osim Belorusije. Glavni ciljevi
delovanja Saveta Evrope su zaštita ljudskih prava, unapređenje
parlamentarne demokratije i poštovanje vladavine prava.

Kako bi se standardizovala socijalna i pravna praksa u

zemljama članicama, pod okriljem Saveta Evrope usvojeno je
više od 200 međunarodnih ugovora, iz raznih oblasti, kao što
su ljudska prava, prava manjina, socijalna prava, mediji,
pravna saradnja, zdravstvo, obrazovanje, kultura, sport,
omladina, lokalna samouprava, saradnja među državama i
regionalno planiranje. Savet Evrope jedino nema nadležnost
po pitanju odbrane.

Evropska konvencija o ljudskim pravima je najvažniji

instrument Saveta Evrope. Od osamdesetih godina prošlog
veka, sve zemlje koje su želele da postanu članice
Organizacije, bile su obavezne da je ratifikuju. Prava
zajamčena u Evropskoj konvenciji treba da štite nacionalne
vlasti, u prvom redu, nacionalni sudovi, ali, ako se to ne ostvari,
Evropski sud za ljudska prava osigurava da države ugovornice
poštuju svoje obaveze predviđene Konvencijom. Danas,
Evropski sud, koji ima sudija koliko i država ugovornica, štiti
prava i slobode za više od 800 miliona osoba, nezavisno da li su
državljani jedne od države ugovornice ili ne.

Savet Evrope ne treba mešati sa Evropskom Unijom, koja se

COPYRIGHT
danas sastoji od 27 zemalja članica, a koje su ujedno i članice
Saveta Evrope. THE AIRE CENTRE
Advice on Individual Rights in Europe