Mrzim Svog Brata

Branislav Bojčić
MRZIM SVOG BRATA

Branislav Bojčić
Beograd
2017.
Branislav Bojčić
MRZIM SVOG BRATA
Lektura i korektura:
Dragana Stojanović
Aleksandar Milanković
Dizajn korice:
Dino Serhatlić
Slog i prelom:
Vladimir Minović
Štampa:
Kalimero, Beograd
„Tužnim Očima“
zbog kojih sam i počeo da pišem.
***
Mom bratu Milošu

jer slepo veruje u mene iz razloga
koji su samo njemu poznati. :)
***
Dinu, prijatelju i bratu

koji ume da naslika moje misli.
***
„Gospođi“
jer me je trpela :)
***
Dragani i Aci
zbog mučnih čitanja mog rukopisa.
U zemlji mržnje najviše mrze
onoga ko ne ume da mrzi.
(Ivo Andrić)
Prolog
Sedeo je i razmišljao o svim ljudima koje je pobio.

Pokušavao je da se seti svakog lika i one poslednje
grimase na licu koju su napravili pred smrt. Zado-
voljstvo koje su mu ta sećanja izazivala graničilo se
sa ekstazom.
9
I
Poglavlje
Bio je Jugosloven.
Po nacionalnosti je bio primoran da se izjašnja-
va kao Srbin, jer na popisu stanovništva moguć-
nost da se izjasni kao Jugosloven nije ni posto-
jala. To ga je malo zbunjivalo, ali nije postavljao
previše pitanja, verovao je svojoj zemlji.
Živeo je u malom seocetu u Bosni i Hercegovini.
Osnovnu školu je završio kao đak generacije, a ni
u srednjoj nije bio mnogo lošiji. Hteo je da stu-
dira prava u Sarajevu, i da kasnije doktorira na
„ljudskim pravima“ ali njegovi roditelji su hteli da
ostane na selu i da obrađuje zemlju.
Iskreno, nije mu teško palo, voleo je zemlju,
prirodu, čist vazduh, osećaj slobode, saznanje da
je svoj gazda i da ne zavisi ni od kakvog birokrate
koji će da mu govori kako i šta treba da radi, šta
je dobro a šta je loše.
11
MRZIM SVOG BRATA • Branislav Bojčić
Bio je praktičan čovek. Verovao je u crno-beli

svet. Ili je nešto dobro ili je nešto loše. Ili su ljudi
dobri, ili su ljudi loši. Verovao je u bratstvo i je-
dinstvo. Voleo je svoje komšije muslimane. Voleo
je njihove praznike Bajram i Ramazan. Tim dani-
ma je jedva čekao da svane, da popije prvu jutar-
nju kafu i posle hranjenja stoke svrati do komšija
kako bi im čestitao praznik.
Mrzeo je kada ljudi pričaju o događajima iz
Drugog svetskog rata, govorio je:
- Pustite ljudi to, šta je bilo - bilo je,
mi smo sad braća i uvek ćemo biti.
Svoju ženu Jadranku upoznao je dok je išao u
srednju školu. Bila je njegova prva ljubav, i on je
bio njena. Nikada mu nije bilo jasno kako muš-
karac može da voli više od jedne žene. Nikada mu
nije bilo jasno kako muškarac može da vara svoju
ženu. Kakva je to vatra u preponama koja nagoni
čoveka da izda svoje srce, svoju ljubav, svoju po-
rodicu? Takve ljude je smatrao slabićima, lošim
ljudima koji čine onaj crni deo sveta.
Stigla je i ta 1980-ta godina. Posle nekoliko go-
dina upornih pokušaja da dobiju dete, Jadranka
je prethodnog leta konačno zatrudnela. Posle izu-
zetno teškog porođaja na svet je donela devojčicu.
Bio je presrećan. Kada je otišao u bolnicu da vidi
12
svoju ćerkicu, lekar mu je rekao da zbog kompli-

kacije prilikom porođaja Jadranka više neće moći
da ima decu, pomalo se rastužio, ali ga je tuga
odmah prošla kada ju je video, njene zelene oči su
bile melem za njegovu dušu.
Kada je video Jadranku, uplakanu, znao je šta
je tišti i tada je za sve te godine od kad su zajedno
prvi put povisio ton prema svojoj voljenoj:
- Šta ti je ženo, što plačeš, ovo je
dan za radovanje, rodila si najlep-
šu bebu na svetu, nema srećnijeg
čoveka od mene?!
- Ne možemo imati više dece Gvoz-
dene, nisam ti sina rodila, ko će ti
pomoći oko imanja, ko će ga na-
slediti, za koga ćeš da radiš od ju-
tra do mraka Gvozdene, gde oženi
mene ovako jalovu!
Prvi put možda od kada se rodio Gvozden oseti
onaj istinski bes, oseti kako mu krv sjuri u glavu,
ču kako mu zubi škripe, kako mu se pesnice ste-
žu i kosti pucketaju …
- O čemu pričaš ti ženo? Vidiš li ti
mene Jadranka? Nećemo imati
sina, pa šta? Imamo princezu lep-
šu od zore, sa očima kao da su od
13
smaragda. Misliš li ti da meni tre-

ba pomoć? Sve što imamo je za nju,
jednog dana za čoveka koga bude
volela i za njihovu decu! Ne treba
meni niko da pomaže. Za nju i za
tebe ću pomeriti Zemlju iz temelja!
Da te više nisam čuo da govoriš
tako, vas dve ste moj život, moja
snaga, moja svrha postojanja!
Jadranka se prvi put uplašila svog muža. Gle-
dala ga je kako sa svoja dva metra histerično maše
svojim ogromnim šakama i snažnim rukama, sa
glasom tako prodornim i jakim da joj se učinilo
da će stakla na prozorima te male bolničke sobe
prsnuti u delove.
Gvozden je prišao krevetu, uzeo u naručje svo-
ju nežnu suprugu i tako snažno je poljubio da su
joj usne bridele celu noć. Obožavala ga je …
Kada je doveo Jadranku i dete kući, hteo je da
organizuje veliko veselje tog 4. maja 1980-te godi-
ne, međutim, toga dana je umro Josip Broz Tito.
Gvozden nije mnogo voleo Tita, a ni politiku. Po-
litika je kvarila njegovu koncepciju o crno-belom
svetu. Tu je sve nekako sivo. Može ovako a može i
onako. A i ti političari, pre nego što dođu na vlast,
nekako deluju kao časni i pošteni, a kako se do-
14
mognu vlasti, tako i oni nekako postanu svi sivi, a

neki Boga mi i crni da crnji biti ne mogu.
Kod Tita mu je najviše smetao njegov hedoni-
zam. Tolika kola, vile, odela i cipele, to je sve narod
plaćao. Međutim, ipak ga je poštovao. On je uspeo
da kod krvnih neprijatelja istog jezika ali različi-
te vere i običaja stvori tu jugoslovensku svest. Ta
svest je od razrušene zemlje stvorila moćnu Ju-
goslaviju koja je ulivala strahopoštovanje svima,
od Rusije do Amerike, njemu su na noge dolazile
najbitniji ljudi sveta, pa čak je i moćnog diktatora
Staljina porazio.
„Šepo Ledeni“1 je znao sa našim ljudima i nije
bilo nikakve sumnje, Jugoslavija, to je Tito.
Posle njegove smrti, mislio je da se ništa neće
promeniti. Ideja jugoslovenstva je već duboko
usađena u srca svakog Srbina, Bosanca, Hrvata,
Slovenca, Makedonca i Crnogorca.
Pa ko bi mogao uništiti moćnu i složnu Jugo-
slaviju, ujedinjenu partizanskom krvlju, za čiji te-
melj su živote položili milioni ljudi? Niko to nije
mogao, niko, sem nas samih …
1
Titov nadimak
15
II
Poglavlje
Godine su polako tekle, nisu bile previše tur-

bulentne. Dešavale su se razmirice u političkom
vrhu, ali Gvozden im nije davao prevelik značaj.
Verovao je iznad svega, da je ta ideja jugosloven-
stva jača od svake za njega zaboravljene višede-
cenijske mržnje, jača od vere koja u suštini nije
ni bila po njemu suprotstavljena komunizmu, jer
šta je vera ako ne nešto što ujedinjuje ljude i pod-
seća ih da ne čine zlo kako bi zaslužili večni spo-
koj pored Boga u kojeg veruju.
Posle par meseci se otcepila Slovenija, ali Gvoz-
dena čak ni to nije ubedilo da se Jugoslaviji bliži
kraj, jer je on uvek mislio da su Slovenci malo
drugačiji narod od ostatka Jugoslovena i da su
nekako više zapadnjaci.
- Otići će malo, videće kako je bez
naše Juge, pa će se vratiti, to će ta-
man stabilizovati odnose među dru-
17
gim narodima i sve ove naglo uzbur-

kane strasti će se polako smiriti.
Ana, njegova prelepa ćerka je već išla u školu,
izrasla je u divnu devojčicu. Krenula je godinu dana
ranije i bila je najbolji đak u odeljenju, veliki ponos
svoga oca, njegov nepresušni izvor snage koji mu je
omogućio da od prosečnog imanja koje je nasledio
od pokojnog oca i majke stvori zavidno bogatstvo,
koje bi joj omogućilo lagodan život. Nije želeo da ona
ostane na selu. Hteo je da ode u Sarajevo i završi
fakultet, koji god ona bude htela. Nikada nije ve-
rovao da decu treba usmeravati prema sopstvenim
željama. Govorio je da svako dete, ako je dobro i
lepo vaspitano da ceni prave vrednosti, zna čak i u
najmlađim godinama šta je najbolje za njega.
Ana je od samog polaska u školu govorila kako
jednoga dana želi da bude lekarka. Htela je da
pomaže ljudima, govorila je kako hoće da brine
o svom ocu i majci kad ostare, kao što oni sad
brinu o njoj. Govorila je Gvozdenu da će ga lečiti
jednoga dana, kada se razboli.
Njega je ta pomisao zgražavala. Ništa nije go-
vorio Jadranki o tome, a kamoli Ani. Da jednoga
dana, njegova princeza, brine o njemu bolesnom
i nemoćnom. To bi za čoveka njegove snage i po-
nosa bilo potpuno ponižavajuće. Molio je Boga da
18
umre na polju, dok radi, samo da ne dočeka da

padne na teret svojoj devojčici. A ako se to slu-
čajno desi, znao je šta će, pištolj pokojnog oca je
sačuvao samo zbog toga. Zakopao ga je u bašti jer
nije voleo oružje, bojao se da bi ga Ana slučajno
mogla pronaći i povrediti sebe. Od te misli ga je
svaki put oblivao hladan znoj, a srce kao da se
penjalo u grlo i zaustavljalo mu dah.
Jadranka mu je govorila kako joj se čini da su
komšije nekako rezervisanije prema njima, kako
više nema onih srdačnih pozdrava kada se sret-
nu na ulici. Od muslimanskih porodica samo su
se još družili sa Azrom i Senadom. Senad je bio
Gvozdenov drug još od detinjstva. Bili su kao bra-
ća. Azra je bila divna osoba, koja se skoro poro-
dila, dobili su predivnog sina kojem su dali ime
Mehmed. Gvozden im je tada za poklon odneo
izrezbarenu kolevku od hrastovine koju je sam
napravio. Gvozden nije mnogo pridavao značaja
Jadrankinim pričama, govorio je da su ljudi zau-
zeti, rade, malo je i ta kriza stisla, pa su možda i
zbog toga neraspoloženi.
Međutim jednoga dana kada se posle celodnev-
nog rada na polju vratio kući, Gvozdena nije po obi-
čaju sačekala Ana na kapiji i dotrčala mu u zagrljaj.
Toga je isprva malo iznenadilo, ali pomislio je da je
dete umorno i da možda spava, ili, što je verovatnije,
19
uči, ljubi je tata vrednu. Ta misao ga smiri i izvuče

mu široki osmeh preko lica. Ušao je u kuću, i od-
mah primetio da je večera postavljena za dvoje.
- Gde je tanjir za Anu, nije valjda
tatina princeza već zaspala?
- Ovaj … jeste, baš je bila umorna,
rekla je da neće večerati.
Jadranka je bila prosta žena, nije umela da laže,
a laži se u Gvozdenovoj kući i inače nikada nisu
govorile.
„Bolja je i najbolnija istina od laži, jer laž je
kao mala grudva snega koja se kotrlja niz snež-
nu padinu. Ubrzo naraste i postane ogromna
kugla koja sve uništi pred sobom. Uvek govorite
istinu pa nek bude što bude“ – govorio je Gvoz-
denov otac.
- Jadranka, šta ti je ljubavi? Ne umeš
da lažeš, a čudi me što to uopšte po-
kušavaš?
Žena nakon ove primedbe muža sede na sto-
licu, stavi ruke na lice i glasno zaplače. Gvozde-
na je ovo već sad jako zabrinulo, nije video ženu
da plače još od dana kada se Ana rodila. Hiljade
najcrnjih misli mu proleti kroz glavu. Neko ju je
uvredio, možda čak i udario, neko im je dete po-
20
vredio. U sekundi oseti bes, nesaglediv bes, oči

mu zakrvaviše i kroz zube prosikta:
- Aman, govori ženo šta se desilo?
Zašto plačeš pobogu?
Jadranka se uplaši njegovog glasa, tako čudnog
za njega, kao da je sam đavo prozborio iz njegovih
usta. Polako se pribra, umiri disanje i tonom, jed-
va čujnim, izgovori:
- Ani je danas neki dečak rekao u
školi da je četnička kurva.
Gvozdeno lice na trenutak preblede, ali odmah
nakon toga dobi jarko crvenu boju, oči dobiše
neki neprirodan sjaj … i sve se to nekako pretvo-
ri u neki deformisan oblik, gotovo neljudski a iz
usta izleti krik, kao neke ranjene zveri, takav da je
Jadranka jedva uspela da razume pitanje:
- Koji dečaaaak? Čiji dečaaaaaak?
Jadranka brzo skoči sa stolice, i leđima se za-
lepi za zid gledajući za nju nikad viđenu i jezivu
reakciju supruga, lica deformisanog od besa, pa
možda čak i ludila, kojeg ni ona ni on u tom tre-
nutku nisu nikako mogli biti svesni.
Tu agoniju, koja je trajala nekoliko sekundi, a
koja se Jadranki učinila kao večnost, prekide Ana
koja je uspaničeno utrčala u trpezariju.
21
- Šta vam je? Zašto se svađate?

Gvozdenu je njen nagli ulazak došao kao hla-
dan tuš. Razrogačeno je pogledao u svoje dete, i
kada je video njen preplašeni izraz lica naglo izgu-
bi snagu i nekako padne u stolicu.
Trebao mu je gotovo minut da se smiri i da sa-
bere misli. Pokušavao je na brzinu da smisli koji
je pristup ovde najrazumniji i užasno je prekorio
sebe u mislima, zbog scene koju je napravio i stre-
sa kojem je izložio svoju porodicu.
Znao je da mu je ta preka narav najgora mana.
Setio se da mu je majka uvek govorila da kada se ne-
što loše desi, duboko udahne i izbroji do tri. Jednom
je i poslušao majčin savet. Kada je bio dete, često se
tukao, bio je najjači pa su ga često stariji dečaci izazi-
vali na tuču. I jednom tako krene stariji dečak prema
njemu, on udahne, krene da broji 1 ... 2 … i pre nego
što je stigao do 3 pesnica suparnika ga zalepi preko
nosa. Nasmeši se zbog ovog sećanja i nekako kroz
njega uspe da pronađe racionalan tok misli.
- Ana dušo, reci svome ocu šta se
desilo danas u školi. Nemoj da se
plašiš, i pokušaj da se setiš svakog
detalja.
Devojčica je spustila svoj pogled ka podu. Du-
boko je disala, delovalo je kao da će svakog tre-
22
nutka zaplakati. Odjednom naglo podiže pogled

i sasvim razgovetnim glasom bez ijednog drhtaja
odgovori:
- Bio je čas istorije, nastavnik nam
je pričao o nacionalnostima. Govo-
rio je da svaka osoba mora imati
svest kojem narodu pripada, da
svako od nas duboko u svom srcu
oseća i kom Bogu treba da se moli
i u kojoj državi treba da živi. Zatim
je prišao do mene i pitao me kom
narodu ja pripadam. Rekla sam mu
da sam Jugoslovenka, i da su mi i
otac i mati Jugosloveni. Tada mi je
dečak iz zadnje klupe dobacio da
sam četnička …
U tom trenutku Ana zaplaka, nije nikada pso-
vala, a ta reč joj se zaglavi u grlu i nikako je nije
mogla izgovoriti.
Gvozdenu tek sad ništa nije bilo jasno. Problem
nije bio samo u nevaspitanju deteta, već odakle
ideja nastavniku da vodi tako ozbiljne razgovore
sa decom u osnovnoj školi. A i da su u pitanju
srednjoškolci, pa čak i studenti, čemu je vodio taj
razgovor i zašto je odjednom bitno koje smo tačno
nacionalnosti ako živimo u istoj državi.
23
- Dobro dušo, nije to ništa strašno,

dečaku fali kućno vaspitanje, otići
ću sutra ja do škole i porazgova-
raću sa tim nastavnikom. Neka on
porazgovara sa njegovim roditelji-
ma kako se ovakve stvari ne bi više
ponavljale.
- Dobro tatice, samo nemoj molim te
da vičeš na nekog, plašiš me kad
si ljut.
Gvozden je tada shvatio da njegov večerašnji
incident neće tek tako lako biti zaboravljen, i da
u budućnosti mora da nauči bolje da kontroli-
še svoje emocije i da ne iskazuje toliku količinu
besa, pogotovo kada je u krugu svoje porodice. U
trenutku je pomislio da su godine samoće rada
na polju učinile da teško uspostavlja racionalnu
konverzaciju kada je besan, ali ipak ovo je nje-
gova porodica, mora zbog njih da nauči kako da
uspostavi samokontrolu.
Ali i sam Gvozden je bio poprilično neiskusan
u tim situacijama, jer jednostavno, nije znao kako
izgleda biti besan i makar u toj jednoj sekundi
istinski zamrzeti nekoga.
Posle jutarnjih poslova, negde u vreme kada je
veliki odmor, otišao je u školu jer je hteo da po-
24
razgovara malo duže sa ćerkinim nastavnikom a

ne samo da popričaju na brzinu između dva časa.
Došao je do zbornice i pozvao Safeta Muslimo-
vića, nastavnika istorije njegove ćerke.
Safeta je poznavao iz škole. Bio je uvek ćudljivo
dete, nedruželjubivo, a i sasvim prosečan učenik,
zbog čega je Gvozden bio jako začuđen kada je ne-
koliko godina unazad saznao da je dotični postao
nastavnik istorije.
On poprilično bezvoljno ustade sa stolice i iza-
đe iz zbornice smrknutog lica.
- Dobar dan, gospodine Muslimović,
ja sam otac …
- Znam ko ste! Kako mogu da vam
pomognem?
- Pa došao sam zbog toga što se
desilo juče kod vas na času, jedan
učenik je uvredio moju ćerku.
- Ajte, molim vas! Uvredio! To su
samo deca, šta oni znaju. Rekao
sam mu posle časa da ne sme da
se psuje u školi.
Ovakav odgovor je jako iznervirao Gvozdena
koji je osetio kako mu se krv sliva u lice, ali brzo
se sabrao.
25
- Molim vas gospodine! To nije obič-

na uvreda. To je uvreda na nacio-
nalnoj osnovi i gore od toga. Kakvi
četnici, pa nama su svi u porodici
bili partizani!
Na to nastavnik Safet ironično prevrnu oči što
je Gvozdena dodatno iznerviralo te je nastavio u
još žustrijem ritmu:
- Želim da razgovarate sa njegovim
roditeljima i da im skrenete pažnju
na dečakovo ponašanje. I još jedna
stvar, odakle vama ideja da pokre-
ćete tako teške i kompleksne teme
kao što su nacionalna pripadnost
na času istorije učenika osnovne
škole?!
U tom trenutku mu se učinilo da je u Safetovim
očima prepoznao mržnju, a izraz lica je gotovo po-
kazivao gađenje. Ali prema kome? Prema njemu?
Prema Ani? Prema Srbima generalno? Ne to nije
moguće, svi su oni ipak Jugosloveni.
- Deca od samog detinjstva moraju
da imaju nacionalni identitet. Val-
jda mi učitelji znamo šta radimo,
nećete vi da nas učite!
26
- Deca su deca, zašto je potrebno

opterećivati ih sada glupostima,
žive u Jugoslaviji, Jugosloveni su i
to je to.
- Nacionalno pitanje u Jugoslaviji je
danas od najvećeg značaja …
Tu Safet Muslimović zaćuta. Gvozden ga je za-
bezeknuto posmatrao, nije mogao da veruje da se
nakon gotovo 50 godina mira i sloge ponovo po-
teže pitanje nacionalne pripadnosti. Pa zar je mo-
guće da ćemo nakon tolike prolivene krvi ponovo
napraviti istu grešku. Istog trenutka se okrenuo
i protestno napustio školu. Dok je pešačio kući
razmišljao je o Safetovim rečima i došao je do za-
ključka da su to ipak samo reči umišljenog glu-
pana koji je nekim sticajem okolnosti uspeo da
postane nastavnik. Ove političke razmirice čine
da se kod glupih ljudi poput Safeta rađaju opasne
ideje koje bi, ako bi uzele maha, mogle izazvati
ozbiljnije sukobe u Jugoslaviji. Ali ipak, verovao je
Gvozden, suviše smo pametni za to, partizanska
svest je ipak večna i Jugoslavija će biti večna.
27
III
Poglavlje
- Gvozdene, stiglo je neki pismo za

tebe, izgleda da je iz vojske. Šta je
to sad pobogu?
Jadranku je ovo poprilično uznemirilo i dodat-
no podgrejalo strahove koje je već imala. Gvozden
je prišao, uzeo pismo i izašao iz kuće kako bi ga
na miru pročitao. Nije pokazivao nikakvu uzbu-
đenost zbog svoje drage žene, koja je inače još od
incidenta u školi svakim danom bivala sve uzne-
mirenija, i koja je u svakom mogućem dešavanju
videla znake potencijalnog rata.
Gvozden je još uvek verovao da će sve to nekako
leći, ali u tom trenutku nije više bio spokojan kao
u prethodnih nekoliko meseci. Njegove strahove
su dodatno podgrejavale vesti sa televizije gde su
se gotovo na svakom koraku, u političkim izjava-
ma, javnim nastupima, muzičkim koncertima pa
29
čak i na sportskim dešavanjima videli znaci da je

bratstvo i jedinstvo zapalo u drugi plan, a da je
sad najbitnije ko je čije nacionalnosti i ko je koga
više ubijao u Prvom i Drugom svetskom ratu.
* * *
„Druže Gvozdene Mišiću pozivate
se da se javite u Kasarnu „Kozara“
u Banja Luci radi vojne vežbe ...
Neodazivanje pozivu povlači
krivičnu odgovornost
* * *
Gvozden je začuđeno gledao u papir. Dve misli su

mu letele kroz glavu i nagonile na veliku sumnju.
Otkud poziv baš u ovom trenutku. Zar oni misle
silom da rešavaju sukob? Zar da se između sebe
ubijamo? Rat je za budale, pametni ljudi sednu
pa se dogovore. Uostalom ako svi hoće da idu, pa
neka idu brate. Kad budu videli kako je bez Jugo-
slavije ponovo će je napraviti i kraj. Zvuči pomalo
naivno možda, ali sve je bolje od prolivanja krvi.
A iako se ne spojimo ponovo, pa šta onda, Bože
moj, svako na svoju stranu i to je to. On će lepo
živeti u Bosni i Hercegovini kao Srbin i radiće još
30
više ako bude trebalo, samo da njegovoj porodici

ništa ne zafali.
Nego otkud to, da stoji ono upozorenje na kra-
ju, ko se ne odazove biće krivično odgovoran. Ni-
kada to ranije nije stajalo pomisli Gvozden, ili se
on bar ne seća. No, šta je tu je, država zove, mož-
da će tamo dobiti neku pravu informaciju u kom
pravcu ide sve ovo, pa će kad se bude vratio umi-
riti Jadranku kako svaki dan ne bi lupala glavu o
tome da li će stvarno biti stvarno rata.
Vratio se u kuću i rekao Jadranki da je u pita-
nju rutinski poziv na vojnu vežbu i da će to trajati
samo nekoliko dana.
Iako nije voleo da laže, u ovom trenutku je
smatrao da je to zaista krajnje neophodno. Pi-
smo je zadržao kod sebe. Bojao se da ga Ja-
dranka ne pročita i ne izbezumi se. Već je spo-
minjala kako bi trebalo da odu kod rođaka u
Srbiju dok se sve ovo ne smiri. Gvozdena je ova
ideja zabezeknula i poprilično iznervirala među-
tim nije joj ništa rekao kako ne bi započinjali
svađu a on ponovo izgubio samokontrolu. Da
napuste kuću, svoje ognjište i da odu u tuđinu,
kod drugih, to ne dolazi u obzir. Razmišljao je
da eventualno, u najgorem slučaju pošalje Ja-
dranku i Anu samo, međutim brzo je i od toga
31
odustao. Najsigurnije su ovde sa njim. Kada se

vrati sa vojne vežbe, imaće prave informacije, i
znaće šta i kako dalje.
Tako je najpametnije, konačno je odlučio, za-
sad ćemo sačekati, samo dok se ne vratim, šta
može da se desi za tih par dana.
Posle par večeri je otišao do Senada i zamolio ga
da dok nije tu pripazi na Jadranku i Anu. Senad
je isto delovao zabrinut zbog svega što se dešava-
lo. Azra ga je već danima nagovarala da se sklo-
ne negde dok se sve ne stiša. Gvozden ga nekako
smiri i objasni mu da će sve biti mnogo jasnije
kada se bude vratio sa vojne vežbe.
Sutradan se spakovao i otišao u Banja Luku.
Kada je stigao, na prvi pogled mu je sve delova-
lo normalno. Vojnici su išli tamo, amo. Neki oficiri
su izdavali neka naređenja ali ni po čemu se nije
videlo da je u pitanju neko vanredno stanje.
Međutim, ubrzo mu je jedna specifičnost skre-
nula pažnju. Ljudi su se dozivali imenima Ivan,
Dejan, Marko, Dragan, Saša itd. Dakle, nije čuo
nijedno muslimansko ime. Da li je moguće da je
ova vojna vežba samo za Srbe. Ma ne, brzo je od-
bacio ovu ideju, to nema nikakvog smisla, ovo je
jugoslovenska kasarna.
32
Ubrzo je izašao narednik i rekao im da stanu u

vrstu i da će im se ubrzo obratiti pukovnik Nedelj-
ković, komandant kasarne.
Na prvi pogled se videlo da je ova grupa ljudi,
odavno izgubila vojnu disciplinu. Većina njih je
bila neobrijana, sa raščupanom kosom, poprilič-
no ugojena od vojničkih dana.
Gvozden nikada nije razumeo takvu nebrigu
o svom telu. Još od vojske mu je ostalo da se
redovno ujutru brije i da održava fizičku kon-
diciju. S obzirom da se bavio i težim fizičkim
poslovima imao je dosta snage, ali je gledao da
svako jutro čim ustane odradi malo sklekova
i vežbi istezanja kako bi ostao u kakvoj takvoj
formi.
Trebalo im je dobrih desetak minuta da se
umire i nekako stanu u vrstu, koja je više izgle-
dala na ono kad policija napravi raciju u kafani
pa izvede sve pijance ispred i poređa ih u red. To
je bilo sve, samo ne vojni stroj.
Ubrzo se pojavio i pukovnik Nedeljković, pro-
sečne visine, debeljuškast ali strogog pogleda, sa
odlučnim korakom.
- Vojnici, dobro jutro!!!
… tišina …
33
- Rekoh, dooobrooo jutroooo!!!!! –

prodra se pukovnik.
- Dobro jutro – promumlaše svi ne-
kako zajedno.
- E pa i nije tako dobro drugovi, ze-
mlja nam je u ratu, strane sile pot-
pomognute domaćim izdajnicima
hoće da je rasparčaju u delove!
Gvozdena je na trenutak iznerviralo to što je in-
sistirao na tom jutarnjem pozdravu, da bi potom
onda rekao da i nije to dobro jutro. I za vreme služe-
nja vojnog roka ga je nervirao taj odnos oficira – voj-
nika. U njegovoj glavi to je izgledalo otprilike ovako.
- Vojniče, udaraj glavom o zid!
- Ali zašto gospodine pukovniče?
- Udaraj, kad ti kažem! I nemoj da
prestaneš dok ti ne kažem!
I onda vojnik udara i udara i udara.
Posle nekog vremena dolazi pukovnik i kaže:
- Zašto udaraš glavom o zid, konju
glupi?
- Pa vi ste mi rekli, gospodine pu-
kovniče, da udaram, i da ne stajem
dok mi vi to ne kažete!
34
- Jel’ se ti to meni praviš pametan

vojniče, e zbog ovog ćeš na vojni
sud!!!
Gvozden se nasmeja na ovu malu fantaziju u
svojoj glavi, ali se ubrzo uozbilji i nastavi da sluša
više politički nego vojni govor pukovnika Nedelj-
kovića:
- Vojnici Jugoslavije. Naša zemlja je
od danas u ratu!!!
- Sa kim? – upita neobrijani vese-
ljak u Pink Flojd majici.
- Ne prekidaj me vojniče, reći ću vam
sve što treba da znate! – prodra se
pukovnik tako da se maleni roker
ućutao i spustio glavu kao neko dete
u vrtiću.
Gvozdena je ovo već duboko potreslo. Dakle
zvanično je. Svi Jadrankini strahovi su ipak bili
opravdani. Rat je. Nevini ljudi će umirati, ovi koji
su ga izazvali će se verovatno izvući, to je najveća
tragedija rata, nije pošten, nije jebeno fer.
- Jugoslavija će ostati cela, dosta
je više njenog komadanja. U kom
obliku odlučiće naša Srbija, kao
njen pravni i prirodni naslednik.
35
Mi moramo zaustaviti naše naj-

veće unutardržavne neprijatelje
ustaše i balije, koji su finansira-
ni iz inostranstva i koji hoće da
razruše sve ono što su naši preci
godinama stvarali. Zadatak je ja-
san gospodo, pobiti ih sve! Očistite
našu zemlju od izdajnika i zatim
na krilima nove, čiste, velike Srbi-
je izgraditi nov politički poredak,
centralizovane vlasti sa sedištem
u Beogradu. Živela Srbija!!!
Masa ga je zbunjeno posmatrala. Njegove reči
su u većini glava izazivale konfuziju. Ko su usta-
še, balije? Znaju oni naravno, na koga se misli, ali
otkada se Hrvati i Muslimani nazivaju tako, pa do
skoro smo braća bili.
Gvozdena su mučile reči, velika Srbija, cen-
tralizovana vlast … pobijte ih sve. Na koga li
on to misli? Na odmetnute pripadnike JNA koji
su očigledno iskazali odanost tim novoprogla-
šenim državama ili na celokupno stanovništvo.
Razum naravno govori na vojsku, ali Gvozden
je tada, prvi put, istinski shvatio, da će nastu-
piti rat, koga će se groziti ceo svet, da je mr-
žnja preuzela srca svih jugoslovenskih naroda,
a kad ta balkanska krv krene da vri, razum, ne
36
postoji više ni kao reč a kamoli kao stanje ljud-

skog uma.
Posle ovog populističkog i krajnje pretencio-
znog govora, saopšteno im je da raspakuju svoje
stvari po barakama, podeljeni su po odredima, i
pokret je naređen već za sutra ujutru.
Gvozden je dodeljen jedinici koju je predvodio
narednik Erceg.
Kada se raspakovao, Gvozden je izašao napolje
da se prošeta i malo razbistri misli. U glavi mu je
bila prava konfuzija. Šta da radi? Da pozove Ja-
dranku i ispriča joj šta je čuo? Ne, to bi bila greš-
ka. Bolje da sačeka malo. Jedinica kojoj pripada
ide u tom pravcu, kada uđu u selo, sešće polako u
kuću i sve će joj objasniti. Zatim će pozvati rođake
iz Srbije da dođu po nju i Anu. On mora dalje sa
vojskom. Dezertiranje nije opcija, to je ispod časti
poštenog čoveka. Neće ovo valjda dugo potrajati,
kad se sve stiša i završi, otići će po njih i vratiti ih
kući. Da, mora ostati miran.
Šetajući primeti narednika Ercega kome je do-
deljen i odluči da mu priđe i porazgovara sa njim
kako bi saznao malo više o svemu ovome.
- Gospodine naredniče, ja sam
Gvozden Mišić, dodeljen sam vašoj
jedinici.
37
- Zdravo Gvozdene, muči te sto pi-

tanja, znam, i mene isto. Ali naža-
lost prijatelju na malo njih imam
odgovore. Sve se desilo u roku od
nekoliko dana, nameštalo se me-
secima, video si i sam, ali sam mi-
slio da će se sve stišati, međutim
… vidiš i sam, biće ovde krvi do
kolena.
Gvozdenu se na prvi pogled svideo narednik,
visok, mršav ali žilav kao pravi vojnik. Delovao je
kao pošten čovek, govorio je nekako od srca, a to
i jeste bilo ono zastrašujuće, Gvozden je povero-
vao u svaku njegovu reč, krvi će biti do kolena.
- Naredniče, šta vi mislite ..
- Pusti to naredniče kad smo sami,
zovi me Rade – prekinu ga Erceg i
blago se nasmeši kako Gvozdenu
ne bi bilo neprijatno.
- Rade, prijatelju, koliko će ovo ludi-
lo trajati?
- To je prijatelju kao da me pitaš ko-
jih sedam brojeva da uplatiš na lo-
tou. Ne znam, ali što kraće to bolje,
veruj mi.
38
Narednik Erceg zatim ućuta, baci pogled oko

sebe, priđe polako Gvozdenu, gotovo da mu se
uneo u lice i prošaputa gledajući ga pravo u oči:
- Veruj mi druže, što kraće to bolje,
ako je Jugoslaviji kraj, pa neka je,
neka idu gde hoće, daleko im lepa
kuća. Što se pre završi to bolje, ma-
nje mrtvih, manje civila će izginuti,
manje dece će biti ubijeno, manje
žena silovano.
Gvozdena ove reči preneraziše. Nije valjda da
ćemo ponovo načiniti iste, užasne greške iz davne
prošlosti. Da koljemo i kasapimo, da silujemo i
palimo. Ako se već mora umirati, zar ne možemo
metkom k’o ljudi nego noževima k’o stoka.
A Ana, a Jadranka? Trebao sam ih poslati
odavno u Srbiju, šta sam čekao, pomisli u očaju.
- Naredniče, ovaj Rade, prijatelju,
brate rođeni, imam ženu i ćerku koji
su mi ostali sami kući. Naša jedini-
ca ide u tom pravcu.
- Muslimansko selo? – upita ga sa
iskrenim saosećanjem Rade.
- Ne, mešano je, više srpsko nego
muslimansko, pa kakve to veze ima
39
koga ima više … - u tom trenutku

Gvozden preblede. Shvatio je na
šta misli narednik Erceg. Muslima-
ni će ubijati Srbe, Srbi Muslimane,
obični ljudi, civili će pod zastavom
mržnje klati svoju dojučerašnju
braću, komšije pa čak i rođake.
- Jutros su počeli sukobi po selima
širom Bosne i Hercegovine. Ima žr-
tava, ali pokušaj da se umiriš. Do-
bro je da je selo većinom srpsko.
Muslimansko stanovništvo će se
verovatno povući u narednim dani-
ma iz njega. Kada stignemo tamo
evakuisaćemo tvoju porodicu i sme-
stićemo ih na sigurno.
- Ali kada bih mogao samo da im
javim, imam i komšije muslimane,
dobre ljude, trebao bi i njih da upo-
zorim
- Neeee – grubo ga prekinu Rade –
to ni slučajno, telefon postoji samo
kod pukovnika u kancelariji, kako
informacije iz kasarne ne bi išle da-
lje. A to da ćeš da upozoriš musli-
mane, to si sad meni rekao i nikom
40
više. Oni su naši neprijatelji sad, ja

te razumem, oni su verovatno dobri
ljudi, ali većina ljudi ovde ne misli
tako, i za tebe nikako ne bi bilo do-
bro da saznaju da pokušavaš da
im pomogneš.
- Ali, naredniče, pa to su naša bra-
ća!
- Više nam nisu braća, za neke nisu
ni ljudi. Baci pogled okolo, koliko ih
vidiš sa puštenim bradama?
Gvozdena je ovo zbunilo, video je dosta ljudi da
nosi bradu, ali mislio je da je to prosto manjak
higijene, kakve veze imaju brade sa celom ovom
pričom.
- Vidim Rade, čudio sam se što ih
ima toliko, nisu se obrijali, pa šta,
valjda će se …
Gvozdenu je došlo da u zemlju propadne zbog
svoje naivnosti. Zaboravio je na avete prošlosti,
čitao je o njima, video slike, a ponovo ni na kraj
pameti mu nije bilo da su se Dražini sledbenici
ponovo povampirili.
- Četnici – promuca nekako Gvoz-
den.
41
- Četnici moj Gvozdene, u Hrvatskoj

čujem ustaše se pojaviše niotkuda.
Niotkuda, jer nisu nigde ni odlazili,
ćutali su i čekali svoju priliku, večno
zadojeni mržnjom. U Bosni mudža-
hedini, religiozni fanatici koji veruju
da će svi muslimani jednoga dana
živeti u jednog državi, što i ne bi bilo
toliko tragično, da ne veruju i da svi
mi treba da budemo muslimani.
- Gospode Bože – izleti Gvozdenu.
I sam se začudio svojoj reakciji, pa
uz kiseo osmeh progovori, - Izgleda
da se njega, setimo samo kad nam
je najteže. Ranije nam je bio dovo-
ljan i Tito.
Sada se i Rade osmehnu. Svideo mu se Gvoz-
den, krupan i jak čovek, pun one seljačke čestitosti
i poštenja. Bilo je doduše neke čudne varnice u nje-
govim očima, u nekim trenucima pogled mu je bio
jezivo zastrašujuć. Rade odmah odagna crne misli
i nastavi razgovor sa svojim novim prijateljem:
- Znaš ponekad pomislim da je bo-
lje da ga nikad nije ni bilo, a ako ga
nije bilo da ga nije trebalo ni izmiš-
ljati!
42
- Koga? – pomalo zbunjeno upita

Gvozden, koga je ova rečenica tr-
gnula iz razmišljanja o Jadranki i
Ani.
- Pa Boga, čoveče! Slušaš li ti mene
vojniče – reče kao strogo Rade i
ispravi se da bi delovao autoritativ-
nije.
Na ovo obojica prasnuše u smeh.
43
IV
Poglavlje
Gvozden čitave noći nije mogao oka sklopiti.

Briga za Jadrankom i Anom mu je izazivala muč-
ninu u stomaku. Ovaj rat, samo da ne potraje,
pomislio je. Rade je u pravu, ko god da pobedi,
nije važno, samo da se što pre završi.
Duga noć, preduga. Konačno je svanulo.
Izašli su napolje, oficiri su okupljali svoje odrede.
Rade mu je mahnuo da priđe kamionu koji je
već bio upaljen i spreman za pokret.
Oni neobrijani su i dalje bili neobrijani. Nekoli-
ko njih je bilo u Gvozdenovoj četi, sem onog malog
rokera, on se obrijao, valjda je hteo da se kulturo-
loški udalji od ostatka gomile.
Nisu se dugo vozili, možda dva sata. Odjednom
je Rade rekao vozaču da stane i obratio se vojni-
cima:
45
- Ok ljudi, nalazimo se na jedan ki-

lometar od mete, to je srpsko-musli-
mansko selo.
- Još malo, pa će biti samo srpsko,
– povika jedan bradonja i glasno se
nasmeja.
Gvozdena je ovo jako iznerviralo, ali je nije ni-
šta rekao, jer je očekivao Radetovu reakciju, koja
bi umirila uspaljenog „ratnika“. Međutim, ništa
se nije dogodilo. Rade je nastavio, kao da ništa
nije čuo.
- Naš cilj je da obezbedimo lokaciju
i uhapsimo izdajnike. Naglašavam
da je moguće da su neki civili i na-
oružani, što ih automatski više ne
čini civilima. Ako ima oružje, vojnik
je. Ako budu pružali otpor, ne okle-
vajte.
- Ma i ako ne budu pružali otpor ne
oklevajte – ponovi isti bradonja, uz
još jači smeh, verovatno ohrabren
nereagovanjem nadležnog oficira.
- U redu je Miloje, pusti to sad. Vodi
računa o vojničkoj časti, kodeksu
i pravilima rata. – blago mu reče
Rade.
46
- Aha, dobiće prva muslimanska

pička koju ščepam jedan kodeks,
ovaj što imam između nogu – držeći
se prepone, bradonja je već urlikao
smejući se oduševljen sopstvenom
dovitljivošću.
Rade na to samo slegnu ramenima, što je Gvoz-
dena zabezeknulo.
U tom trenutku se desilo nešto čudno, za Gvoz-
dena potpuno neočekivano. Setio se Azre, svoje
drage komšinice i pomislio je šta bi se desilo kada
bi je ovaj odvratni stvor uhvatio.
Pred očima je bukvalno video Azru, na podu,
raširenih nogu, i ovu sirovinu Miloja kako nabija
svoj prljavi kurac u nju.
I ponovo se dogodilo isto ono ludilo. I pre nego
što je bio svestan šta radi, Gvozden je prišao Mi-
loju i uneo mu se u lice.
- A kako bi bilo da ja malo svoj „ko-
deks“, koji nije mali, veruj mi, nabijem
u to tvoje četničko dupe, a dečko jel’ bi
ti se svidelo to, ah mislim da bi, volite
vi to, - reče mu Gvozden svo vreme mu
njuškajući vrat i lice, poput divlje živo-
tinje koja uradi to isto svom plenu pre
nego što ga zagrize.
47
Ceo odred je zabezeknuto posmatrao šta se de-

šava. Rade je gledao otvorenih očiju i zavezanog
jezika ovaj čin svog prijatelja, koji mu je juče de-
lovao sasvim normalno. To je taj sjaj u njegovim
očima, seti se Rade. To je to ludilo, koje čuči du-
boko u njemu i samo čeka da bude oslobođeno, a
ovaj rat je savršen okidač za to.
Miloje je bio bled kao krpa. Ako je Gvozden imao
viziju silovanja Azre, Miloje je definitivno imao vi-
ziju sopstvenog.
- Dosta Gvozdene, šta ti je čoveče?
Kakve su to reči svome saborcu.
Da li smo mi došli da se među so-
bom borimo ili da spašavamo ovu
zemlju, - dreknu Rade više iz očaja
dok situacija nije potpuno izmakla
kontroli.
Gvozden se trže, kao iz nekog transa. Pogleda
zbunjeno ljude oko sebe koji su i dalje bili prepla-
šeni. Nije mogao da shvati šta je upravo izgovorio.
- Da, naredniče, izvinite, ja ne znam
šta mi bi. Ovaj rat, moja porodica
znate, bojim se za njih. I ti Miloje,
izvini, besan sam zbog svega što se
dešava, a tvoje reči su me malo po-
godile, nisam tako mislio, - u dahu
48
izgovori Gvozden, iako u dubini

duše nije osećao kajanje. Taj nedo-
statak empatije ga je malo iznena-
dio, ali je brzo prešao preko toga.
Miloje tu nekako dođe sebi, ono bledilo pređe u
crvenu boju. Sada, kada je video da se Gvozden
povlači, vratila mu se hrabrost.
- Ajde dobro neka ti bude, samo
ovaj put Gvozdene, - ovo „Gvozde-
ne“ je ironično naglasio, - ali vodi
računa šta pričaš i ne zaboravi ko
su ti stvarno braća, mi srpski naci-
onalisti, ili prljave balijske kurve!
Ovakva reakcija je ponovo iznervirala Gvozde-
na jer je video da je dotični obična kukavica koja
je sad dobila na krilima, ali odluči da ovaj put
prećuti, ionako svi verovatno misle da je ludak,
pa ne mora da im svojim izjavama to dodatno
potvrđuje.
- Dobro ako smo završili sa mere-
njem čija je kita veća, ajmo u akci-
ju, ne zaboravite, obezbediti loka-
ciju, likvidirati sve što ima oružje.
Posle nekih petnaest minuta hoda, kroz neki
šumarak uđoše u maleno selo, koje je izgledalo
kao i svako drugo selo u Bosni, prizemne kuće sa
49
velikim dvorištima, razbacane svuda naokolo bez

ikakvog reda i smisla.
Rade naredi da se ide do centra sela gde će ih
sačekati predsednik mesne zajednice, koji će ih
dalje uputiti na potencijalne izdajničke kuće i
ukazati na sve moguće probleme i iznenađenja
koja bi ih mogla sačekati.
Centar se nalazio na svega nekoliko stotina
metara, od početka, što je Gvozdena dovelo do za-
ključka da prečnik celog mesta sigurno nije veći
od jednog kilometra, a da samo selo prema onome
što vidi nema više od hiljadu stanovnika.
Posle nekoliko minuta pešačenja došli su do
oronule stare zgrade sa plavom, starom, metal-
nom tablom na kojoj je jedva vidljivim slovima
bilo ugravirano „Mesna zajednica“.
Prostorija u kojoj su se našli je bila toliko mala,
da je čitav odred, njih petnaest jedva stalo unutra.
Kada je video da su svi ušli, Rade sa poprilič-
nom dozom razočarenja u glasu povika:
- Dvojica napolju na stražu, šta ste
ušli svi koji đavo, hoćete da nas po-
kolju ovde! Marko i Strahinja, na-
polje, oružje u pripravnosti i dobro
gledajte okolo šta se dešava.
50
Gvozdenu je ovo reakcija Radeta bila pomalo

smešna, jer je njegova dužnost bila da pre ulaska
u zgradu mesne kancelarije odredi dvojicu koji će
da ostanu da stražare. Izgleda da je Rade malo za-
boravio kako da vodi odred u ratu, ali dobro, ipak
mu je ovo prvi put da ratuje, kao i svima drugima
koji su bili mobilisani. Gvozden se nasmeši poma-
lo pakosno, jer je znao da se to njemu nikada ne
bi desilo.
- Gospodine, ja sam narednik Ra-
doje Erceg i komandant sam ovom
odredu ovde. Vi ste kontaktirali sa
našim štabom?
- Da, Radenko, čuo sam se sa tim
vašima iz štaba!
Neki iz odreda se nasmešiše na ovaj lapsus
predsednika mesne zajednice, ali za čoveka nje-
govih godina dobro je što uopšte može da stoji i to
bez štapa, primeti Gvozden. Čiča je imao sigurno
preko sedamdeset godina, bio je obučen u staro,
sivo, somot odelo, sa nekim medaljama za hra-
brost zakačenim za sako, koje su se u vreme dru-
ga Tita delile kao konfete. Imao je brkove, koji su
bili sedi svuda, sem oko usana, tu su već požuteli
od cigareta, koja je simpatični dekica očigledno
mnogo voleo jer je iza njega stojala puna kanta
51
za đubre sarajevske Drine. Lice mu je bilo poma-

lo žuto, kao i oči, verovatno ima neki problem sa
jetrom kojeg verovatno nije ni svestan, pomisli
Gvozden, koji je došao malo kao posledica godina
a malo kao posledica rakije čija je flaša stajala na
stolu zajedno sa dvadesetak malih čašica.
- Ajde da popijemo nešto junaci, bi-
ćete hrabriji – uz osmeh reče dekica
i krene da puni polako čašice, jed-
nu za drugom.
Svi iz odreda, sem one dvojice, napolju priđoše
i uzeše po čašicu ljute, i taman što krenuše da
popiju, starina nastavi:
- Pa da nazdravimo drugovi. Ne
znam da li smem, da vas tako oslov-
ljavam, ne znam da li je to još uvek
politički korektno. Ako nije, oprosti-
ćete mi, star sam, previše dugo sam
bio „drug“. Dakle, da nazdravimo za
sve one koji su umrli od ruke svoje
braće u onom prošlom ratu, kao i za
sve one koji će umreti od ruke njiho-
vih potomaka u ovom. Dakle za sve
mrtve Jugoslovene, živeli!!!
U prostoriji je zavladala neprijatna tišina. Svi
sem Gvozdena su držali čašice u rukama i poma-
52
lo zbunjeno gledali starca čija ih je sažeta filozo-

fija zatekla pomalo nespremne. Sa druge strane
Gvozden je od srca nazdravio sa čičom, jer su njih
dvojica ipak bili „iste“ nacionalnosti.
Progutaše svi nekako tu rakiju, pa Rade krene
da uzima podatke koji bi mu olakšali zadatu mi-
siju:
- A koliko muslimanskih kuća ima
u selu?
- Desetak, vojniče. Neke porodice
su ih pre dva dana napustile, neke
su još uvek tu.
- A da li znate da li su neki od njih
sarađivali sa paravojnim formacija-
ma Bosne i Hercegovine?
- Da si me to momče juče pitao znao
bih šta da ti odgovorim. Ovako, ne
znam, moguće da jesu ovi što su
otišli.
- Da li ste viđali vojnike koji nisu
imali oznake JNA-a? Možda su čak
bili u nekim drugim uniformama?
- Video ih nisam, ali su bili tu.
Na ovo čitav odred razrogači oči, Rade preblede
u trenutku, ali se brzo sabere i nastavi razgovor:
53
- Kako znate da su bili? Da li su

ostavili neke tragove?
- Pa, ako pod tragovima podrazu-
mevate i mrtve onda jesu.
Ova informacija je potpuno izbezumila i ispre-
padala čitav odred. Rade je unezvereno gledao
okolo i onda povikao:
- Još četvorica napolje. Dvojica na
krov a dvojica na krajeve ulice, oči
širom otvorene, puške na gotovs!
Istog momenta četiri vojnika koja su bila naj-
bliža vratima istrčaše napolje bez pogovora. Ovo
su Gvozdenu svidelo, ima hrabrosti ovde kada je
najpotrebnija.
- Koliko mrtvih ima stari, što nisi ja-
vio u štab?
- Troje, tri mladića. Saznali smo
jutros, znao sam da dolazite pa
rek’o da vam kažem ovako, licem
u lice.
Da, da, pomisli Gvozden, to je rat, najviše stra-
daju nedužni, mladi, žena i deca, oni koji najma-
nje imaju veze sa tim.
Atmosfera je u sobi je bila turobna, sasvim ade-
kvatna situaciji, neko vreme niko nije progovorio
54
ni reč, kao da su minutom ćutanja hteli da odaju

počast nastradalim momcima.
- Koliko su imali godina, kako su se
zvali, i ako vam nije problem da nam
kažete kako su nastradali, - tužnim
glasom punim saosećanja promrmlja
nekako Gvozden razbijajući tišinu
kojom je tuga ispunila prostoriju.
- Filip je imao 20 godina, on je bio
najstariji.
Od ovog je svima zastala knedla u grlu. Starca
više niko nije ni gledao u oči, svi su gledali u pod,
svi sem Gvozdena.
- Nemanja je imao 17, on je Filipov
brat a Dušan je bio najmlađi, imao
je celih 15. Našli smo ih zaklane.
- Pobogu, pa to nisu mladići, oni su
samo deca, - procedi nekako Rade,
i ponovo obori glavu.
- Trebalo bi njihovim roditeljima
izjaviti saučešće i pomoliti se za nji-
hovu dušu, - reče jedan bradonja iz
pozadine.
- Odvešću vas do kuće Filipove i Ne-
manjine porodice, Dušanu su rodi-
55
telji pre nekoliko godina poginuli u

saobraćajnoj nesreći.
- Dobro, a ima li nekog drugog od
porodice? – zapita Rade, glasom
sad već potpuno ispunjenim oča-
jem.
- Ima samo starog dedu.
- Pa gde je on? – zapita Miloje, koji
je došao sebi posle incidenta sa
Gvozdenom.
- Stoji pred vama deco.
U prostoriji kao da više nije bilo vazduha. Niko
nije disao, niko se nije pomerao. Tog trenutka, u
zgradi mesne zajednice malog seoceta u Bosni i
Hercegovini, vreme je stalo.
Gvozden je bio opčinjen starcem koji je stajao
ispred njega.
Povrh sve tuge koje je osetio tog trenutka, srce
mu je ispunjavao ponos što je upoznao ovog čo-
veka. Kako je samo mogao da pomisli da je sve te
medalje tek tako dobio. Kao hipnotisan prišao je
starcu, čvrsto ga uhvatio za ramena i poljubio u
obraz:
- Primi moje saučešće, druže!
56
Zatim se naglo okrenuo ka ostatku jedinice.

Imao je ponovo onaj sjaj u očima primeti Rade.
Gledao ih je tako jadne i bedne, sa pogledima upr-
tim u zemlju, i onda glasom punim besa i inata
izgovori:
- Danas konačno upoznah Čoveka!
Odmah je izašao napolje, trebao mu je vazduh.
Pogledao je oko sebe, malo selo, na prvi pogled
mirno, a pliva u krvi kao što će uskoro i ostatak
Bosne i Hercegovine, pa možda i čitave Jugoslavije.
Rade je odlučio da prvo izjave saučešće porodi-
cama stradalih pa da tek onda obiđu musliman-
ske kuće u selu. Gvozden je odmah znao da je to
greška, ljudi će se kroz leleke napuniti mržnjom
koja može da im pokvari rasuđivanje. Hladna gla-
va je uvek bolja, ali nije hteo da mu protivreči i
time podriva njegov autoritet u odredu.
Već na 50 metara od kuće čuli su se jauci.
U dvorištu je činilo se Gvozdenu bilo celo selo.
Ljudi su ih gledali nekako sa nezadovoljstvom,
gotovo mržnjom. Pogled im je govorio „tek sad ste
došli, idite, sada nam više ne trebate“. I bili su
u pravu, posao vojske je da čuva narod od spo-
ljašnjeg neprijatelja. Ali ovaj neprijatelj nije bio
spoljašnji, nego unutrašnji. Sve je postalo tako
konfuzno.
57
U maloj kući, na sred sobe stajala su dva stola.

Na svakome od njih su stajala dva sanduka, a u
njima … deca. Lepi dečaci, crne kose, jakih crta
lica. Obojici su bile zavijene, marame oko vrata
kako se ne bi videle rane. Nekoliko žena je buk-
valno ležalo preko kovčega. To što je iz njih izlazilo
nije bio plač, nije bio lelek, to je bio krik. To je onaj
zvuk iza koga ne dolazi ništa, ostaje samo tišina.
Gvozden se pitao koja je od tih žena majka, sve
su zapomagale jednako, kao neki monstruozni
hor čiji je glavni dirigent ovaj prokleti rat.
Onda ju je video. Sedala je na stolici iza dva
sanduka i bez treptaja posmatrala svoje male de-
čake. Nije plakala, nije imala nijednu grimasu na
licu koje je bilo mrtvački bledo.
Gvozden je primetio da su čak i deca u sandu-
ku imala bolju boju lica od nje, ali brzo skrenu
misli i prekori sebe zbog preterane analize svega
što se dešavalo.
Malo kasnije su otišli do čiče. Iznenadili su se
kada su videli da je deda već sahranio svoga unu-
ka i to pozadi u dvorištu gde su mu sahranjeni i
sin i snaja.
- Ne verujem u Boga. Ne zato što
sam komunista, nego posle svega
što sam video, kako da verujem u
58
njega. Drugi svetski rat, milioni mr-

tvih, pogibija snaje i sina. Sad ovaj
rat, i unuka su mi zaklali na kraju.
Čudni su putevi Gospodnji, neko bi
rekao, mada meni ovo mnogo više
liči puteve Đavola – izgovori sa gla-
som punim gorčine i ironije.
Ceo odred se poređao oko tri humke i ćutke po-
smatrao jednu celu porodicu čiji su životi završili
pre vremena, mnogo pre vremena.
Gvozden je stalno mislio o tome kako se starac
sada oseća. Iako je izgledao poprilično dobro s ob-
zirom na situaciju glas mu je sad već bio ispunjen
bolom. Čovek je dočekao da vidi smrt svog sina,
sada i unuka, cela njegova loza je ugašena, i ne-
staće kada se Bog konačno smiluje da ga uzme i
prekine ovu agoniju. Ali stari ne veruje u Boga.
Gde idu ljudi, dobri ljudi, čestiti ljudi, hrabri lju-
di, kao što je ovaj čovek zapita se Gvozden. Crkva
će reći u pakao. Ako je to Božija pravda onda se
to i ne možemo nazvati pravdom a i sam Bog nije
mnogo bolji od Đavola.
Nisu se dugo zadržali na tom improvizovanom
groblju, izjaviše još jednom saučešće starcu i on
im objasni gde se nalaze kuće preostalih musli-
manskih porodica, naglasivši na kraju:
59
- Dobri su to ljudi, dobri.

Odlazeći od starog, Gvozden shvati da ga ni za
ime nisu pitali.
Ispostavilo se da su u još samo dve kuće ostali
muslimani a da je ostalih desetak napušteno u
proteklih nekoliko dana.
Kuće su bile udaljene stotinak metara jedne od
drugih tako da je Rade podelio odred u dva dela.
U jednom su bili Gvozden, on i onaj mali roker i
još 4 momka, a u drugom Miloje i još 7 ljudi koji
su mahom bili bradati i očigledno četničke „vero-
ispovesti“. Gvozdenu se nije svidelo što ih pušta
same i bez kontrole, ali nije osećao da ima toliku
slobodu da Radeta savetuje kako da vodi jedinicu.
Pre nego što su se razdvojili, Rade izda neubed-
ljivu naredbu, gotovo kao da je to rekao reda radi:
- Ispitajte ih da li znaju gde su otiš-
le preostale porodice kao i šta zna-
ju o smrti trojice mladića. Mada
verovatno ne znaju previše jer bi
pobegli do sad. Bez bespotrebnog
nasilja.
Ova grupica od osmoro ljudi kao da ga je reda
radi saslušala, i sa čudnim smeškom na licu
potvrdno klimala glavom na svaku njegovu reč.
60
Gvozden je znao da im Rade ne veruje, ne bi im

verovalo ni dete od 5 godina. Ali ih je ponovo pu-
stio da odu odvojeno bez kontrole. Možda to na-
merno radi, posumnja Gvozden, ali sada nije bio
ni trenutak ni vreme za ovakve razgovore.
Rade i Gvozden sa ostatkom družine krenuše
ka kući gde je navodno živela četvoročlana poro-
dica, muž, žena, sin i ćerka.
U dvorištu nije bilo nikoga. Opkoliše polako
kuću i sa podignutim oružjem uđoše. Gvozden je
za sebe mislio da je najprisebniji tako da je polako
ubrzao korak i ušao pravo na ulazna vrata sa po-
dignutim kalašnjikovom. Polako je ušao u dnevnu
sobu trudeći se da napravi što manje buke. Imao
je sreće, pod je bio betonski, prekriven tepisonom
tako da su njegovi koraci bili potpuno nečujni.
U trpezariji je zatekao porodicu kako mirno
ruča. Njegov ulazak je uznemirio ženu i decu, koja
su ga isprepadano gledala. Čovek, glava porodice
je zbunjeno pogledao Gvozdena a zatim rekao ženi
i deci da se umire:
- U redu je. Ovo je regularna vojska.
Gvozden polako spusti oružje i obrati se ostat-
ku jedinice koja je polako ulazila u kuću.
- Tu su svi, sede i jedu.
61
Rade je polako ušao, sa spuštenom puškom u

sobu i naredio je ostalima da urade to isto. Laga-
nim hodom kako ne bi uneo nepotreban nemir je
prišao stolu i pružio ruku domaćinu:
- Zdravo, ja sam Rade Erceg, ko-
mandant ove jedinice, vi ste?
- Ja sam Elvedin Mulaomerović, ovo
je moja žena Elvira i moja deca Lej-
la i Edin – sa vidnim olakšanjem iz-
govori čovek.
- Dobro Elvedine, nećemo dugo da
vas zadržavamo. Ti znaš da je rat
počeo, dosta porodica musliman-
ske veroispovesti je napustilo ova i
okolna sela. Zašto vi niste?
- Nemamo gde otići, a i nadamo se
da će se ovo brzo završiti. Pa neće-
mo se valjda ponovo klati i ubijati?
- U tvom selu je već počelo klanje i
ubijanje. Čuo si za ona tri momka,
to su uradili muslimani, možda čak
i neki tvoji prijatelji iz sela koji su
otišli.
62
Elvedin je u sekundi prebledeo. Imao je taj

izraz nevinog ali i naivnog čoveka, koji nema šta
da krije, ali i čoveka čija će naivnost u ratu da ga
košta glave pre ili kasnije.
- Ja iskreno ne verujem da je to mo-
gao da uradi neko iz ovog sela. Pa te
momke smo svi voleli. To mora da su
uradili neki stranci … U našoj religiji
ima mnogo fanatika, stalno spominju
Kuran a ne znaju ništa o njemu. Oni
su sramota za islam. Pa ta deca nisu
nikom ništa nažao učinila! – zavapi
očajnim glasom Elvedin dok su mu
suze polako lile niz lice.
- Nisu Elvedine, ta deca su nekom
bila kriva samo zato što su Srbi i
zato što su pravoslavci. Je l’ znaš
gde su ostale porodice otišle?
- Uglavnom u Sarajevo, misle da će
biti sigurniji u gradu. Bojali su se
da će ih ovde četnici pobiti.
Svo četvoro su spustili glave verovatno pitajući
se koja je sada njihova sudbina. Da li će ih Rade
streljati, da li će ih neko iz sela ubiti iz osvete, ili
će neka grupa četnika u prolazu onako reda radi
da ih pokolje sve.
63
- Dobro Elvedine, vidim da si dobar

čovek. A ostatak porodice, niko ni-
šta nije video?
- Nisu ništa, pa rekao bi ...
- Ne pitam tebe Elvedine, - blago ga
prekine Rade, ali i to je bilo dovoljno
da mu lice ponovo prebledi i da vili-
ca polako poče da mu se trese.
Gvozden ga je razumeo. U kući im je bilo sed-
moro naouružanih ljudi. Stajali su iza njih. Sta-
jali su mu iza žene, i dvoje male dece. On nije
mogao znati šta im je u glavama, ni on verovatno
ne bi bio hrabriji. Mada, pomisli Gvozden, imao je
i sreće. Šta bi bilo da su mu došli Miloje i ekipa.
Ko zna šta ti kreteni sad tamo rade. Bolje da se
ubrzaju i da što pre krenu tamo. Mora nekako da
požuri Radeta da završi ovo ispitivanje. Pa dobro,
ionako svi već misle da je lud.
- Govori ženo, jel znaš nešto o ovo-
me ili ne?! – povika Gvozden na nju.
- Ja … ništa ne ne znam, pa rekao
vam je moj muž – zamuca isprepa-
dana žena.
- Dobro je, Gvozdene, polako, - po-
kuša Rade da smiri situaciju.
64
- Ma da mi njih stegnemo naredniče

pa i onda ako budu ćutali, poverova-
ću! – teatralno izgovori Gvozden, ku-
deći sebe u sebi zbog te lažne glume
i čudeći se kako se čovek brzo navi-
kne na laž, samo kad mora.
Plan je uspeo. Rade brže bolje okrenu priču,
valjda ga više nije ni zanimalo da li oni znaju ne-
što ili ne, već je samo želeo da izvede Gvozdena iz
kuće dok nije napravio neku glupost.
- Gvozdene, ovde sam ja šef. Ja go-
vorim šta ćemo, kako ćemo i kada
ćemo nešto da uradimo. Ovi ovde
ljudi očigledno ne znaju ništa i ide-
mo odmah odavde!
Gvozdenu bi malo krivo, možda je malo prete-
rao, ali ipak bilo je bitnije da vide šta se dešava u
drugoj kući. Ali hteo je još nešto da kaže Elvedi-
nu, a nije znao kako da to izvede a da ga drugi ne
čuju. To je bilo moguće samo na jedan način, koji
će dodatno iznervirati ali u uplašiti Radeta me-
đutim nije imao drugog izbora. Sigurno ga Rade
neće ostaviti zadnjeg da izađe i da ostane makar
na trenutak sam sa porodicom.
Gvozden prebaci pušku preko ramena i laga-
nim koracima krene ka Elvedinu.
65
- Kuda Gvozdene? – prodera se

Rade.
- Samo da mu šapnem nešto, - smi-
reno odgovori Gvozden.
Kad je došao do njega, polako ga je zagrlio jed-
nom rukom i približio svoje usne sasvim blizu
njegovog uha, i prošaputa neke reči tako tiho da
niko u sobi nije mogao ni da nasluti šta mu je tač-
no rekao, ali svi primetiše Elvedinov isprepadan
izraz lica koji se posle jedne sekunde pretvorio u
neku grotesknu grimasu.
Cela jedinica je bila zbunjena ovim što je Gvoz-
den uradio, tek sada su svi bili ubeđeni da imaju
ludaka u odredu i da je samo pitanje kada će ura-
diti neko zlo.
Gvozden prvi izađe iz kuće i brzim hodom kre-
ne ka drugoj gde Miloje i ostatak bradate čete ve-
rovatno krše sve moguće običaje rata.
Rade je potrčao za njim povuče ga za rame i
besno upita:
- Šta je sa tobom čoveče? Šta si mu
to rekao?
Gvozden baci pogled i vidi da su ostali članovi
odreda na dovoljnoj udaljenosti od njih:
- Rekao sam mu da mora da odve-
66
de svoju porodicu odavde još koliko

večeras, jer je samo pitanje dana,
ako ne i sata kada će neko doći i
zaklati ih kao svinje. Nisam hteo
pred svima da kažem, uradio sam
kako si me savetovao juče.
- Ah, dobro, sad mi je lakše, posle
onog sranja jutros sa Milojem pomi-
slio sam da si potpuno odlepio.
Gvozden prećuta ovo, ne voli da laže, a kada bi
mu rekao da je sasvim normalan poučen svojim
reakcija iz prošlosti, pa … to bi definitivno bila laž.
Sa ostalima iz odreda krenuše ka drugoj mu-
slimanskoj kući gde su Miloje i ostali ispitivali tu
drugu porodicu. Prema informacijama koje su do-
bili od Dušanovog dede, tu je živela tročlana poro-
dica, otac, majka i devojčica od 16 godina.
Kada su prišli na desetak metara začuli su jau-
kanje te sa taj njihov hod pretvorio u trk. Utrčaše
svi redom u dvorište:
- Pustite mene prvog, - dreknu Rade,
- ti Gvozdene ostani iza.
To Gvozdena malo iznenadi, ali onako na brzi-
nu odluči da delimično posluša Radeta te pusti
još dvojicu ispred sebe a zatim i on uđe unutra.
67
Čovek je zavezan za stolicu, sav krvav, ispre-

bijan. Dva vojnika ga drže za kosu i pokazu-
ju mu u pravcu žene i ćerke. Žena je gola na
podu, kleči ma kolenima, oslonjena je rukama
na pod, jedan od vojnika je tuca sa leđa, ispred
nje stoji drugi i nabija joj kurac u usta dok se
ona guši i bori da dođe do vazduha. Ćerka ta-
kođe gola, leži na leđima, Miloje je na njoj, jebe
je i davi svo vreme. Još trojica su oko nje, šti-
paju je za grudi, ujedaju, jedan od njih je pljuje
sve vreme i onda kurcem razmazuje sve to po
licu, dok joj sve vreme govori da je musliman-
ska kurva.
- Šta radite to idioti? – dreknu Rade.
Imao je čudan utisak da im se nije obratio, da
ne bi ni primetili da je drugi deo jedinice ušao u
kuću koliko su se zaneli mučeći ove ljude.
Svi skočiše na noge i krenuše da se oblače.
Miloje nekako ustade, navuče pantalone i priđe
Radetu.
- Nisu hteli ništa da nam kažu na-
redniče, pa smo hteli …
Nešto je puklo. Milojeva glava je odletela una-
zad a telo mu se odvojilo od zemlje i prateći puta-
nju glave palo jedno metar iza.
68
- Držite ga, - dreknu Rade, i ostatak

voda pokuša da uhvati Gvozdena,
međutim kako je ko prišao Gvozden
bi ga odbacio kao malo dete. Rade
mu se baci na noge, uhvati ga ispod
kolena i svom svojom snagom ga
nekako podigne i baci na pod, što
iskoristiše ostali i baciše se preko
Gvozdena.
Nekako ga obuzdaše i iznesoše napolje. Miloje
je i dalje bez svesti, pa iznesoše i njega, ali ga sta-
više malo dalje od Gvozdena.
- Da li si ti normalan Gvozdene? Ko
ti je rekao da ga udariš? Za ovo se
ide na vojni sud!
Zatim mu se unese u lice. Gvozden ga je sve vre-
me gledao izgubljenim pogledom. Gledao je kroz
njega a u glavi je pokušao da vrati misli unazad
kako bi pokušao da shvati šta se desilo. Međutim,
nikako nije uspevao u tome. Imao je utisak kao
da gleda film, onako na rolni i da film ima zatam-
njene delove koji ga sprečavaju da shvati suštinu.
Rade mu zatim prosikta na uvo:
- Znaš li šta si uradio? Ako si ga
ubio, streljaće te, ako preživi po-
kušaće možda da te ubije, ako ne
69
pokuša on, pokušaće neki njegov

prijatelj, ne iz osvete, pogledaj im
lica, čoveče, boje te se. Ubiće te iz
straha.
I zaista Rade je bio u pravu. Ostatak čete je za-
bezeknuto gledao u Gvozdena. Bili su prestravlje-
ni njegovom snagom i ludilom koje ih je malopre
bacalo po kući.
- Ostani ovde i ne mrdaj, ili ću te ja
ubiti ovde gde sad stojiš.
Rade zatim uđe u kuću i povede još dvojicu sa
sobom. Žena i ćerka su svo vreme sedele na podu i
plakale. Čovek je i dalje bio vezan, gledao je izbezu-
mljeno u pod, nije plakao, ali su mu suze same išle.
- Vas dvojica odvežite čoveka i od-
vedi te ga u kupatilo da se sredi.
Zatim pogleda u ženski deo porodice i spusti
glavu.
- Molim vas obucite se, a kada oni
izađu iz WC-a, možete da odete da
se istuširate.
Zatim izađe napolje i pogleda svoj odred, bio je
u haosu.
70
V
Poglavlje
- Slomljena mu je vilica, a verovatno

ima i težak potres mozga. Žaliće se
sigurno čim se vratimo u štab. Bo-
jim se da će svedočiti kako bi te iz-
bacili iz JNA, a zatim da će pokuša-
ti da naudi tebi i tvojoj porodici. No,
nadam se da ne zna još uvek ništa
o njima, jel’ si još nekom govorio o
njima? Gvozdene jel’ slušaš šta ti
ja govorim? Gvozdene?!
Gvozden je sedeo na travi sa spuštenim pogle-
dom ka zemlji. Pokušao je da sklopi neku misao u
glavi ali mu nije uspevalo. One su se haotično kre-
tale velikom brzinom i nekako se sudarale ostav-
ljajući ništavilo koje nije moglo da se objasni reči-
ma. Jednostavno nije imao šta da kaže. Možda po
prvi put u životu je bio zbunjen. A sasvim sigurno
po prvi put u životu nije znao šta mu je dalje činiti.
71
Da li da ubije Miloja?
Neće uspeti da sakrije da je on, posle ovoga sad
bio bi prvi na listi osumnjičenih. Ako ga zatvore
ili možda čak i streljaju ko će brinuti o Jadranki
i Ani?
Ako ga ne ubije, možda će ovaj njega, pa će po-
novo njih dve ostati same. Možda je najbolje da
kaže istinu, zašto ga je udario, možda će koman-
da razumeti. Ali setio se govora pukovnika, sada
su samo Srbi naši a ostali su njihovi i ostali su
izdajice koje treba pobiti. Pitao se koliko bi uopšte
ljudi iz čete stalo na njegovu stranu, većina njih
je znalo kakav je Miloje i ti oko njega, ali su znali
i šta mogu da očekuju od njih. Ako ih samo puste
da pljačkaju i siluju verovatno neće imati proble-
ma sa njima. Ali sa njim nisu znali na čemu su.
U njihovim glavama on je mogao da pukne svake
sekunde i da ih pobije sve. Ovo što je uradio Milo-
ju pa i njima, bacajući ih po celoj sobi kao da su
igračke sasvim sigurno ih je uverilo u to.
Nema izlaza. Trenutno ne vidi sledeći potez.
Možda zato što i nije vreme za njega. Mora sa-
čekati da vidi kako će se sve odvijati. Ne sme da
pokaže znake slabosti, bolje da misle da je lud i
opasan, nego da pomisle da mogu da ga zapla-
še vojnim sudom, pretnjama ili bilo čim drugim.
72
Strah će ih sve držati na rastojanju, bar neko vre-

me dok ne smisli šta će dalje, ili dok se ne ukaže
prilika da povuče svoj sledeći potez.
Prvo treba Jadranku i Anu odvesti na sigurno,
a sa njim posle šta bude biće. Mora ostati dobar
sa Radetom kako bi ga pustio da ode do njih i pre-
baci ih na sigurno.
- Čujem te Rade, čujem te, izvini,
misli mi malo lutaju. Nisam niko-
me ništa govorio. Samo ti znaš za
njih, i naravno sigurno da znaju ovi
iz komande. Moram ih odvesti na
sigurno prijatelju. Njima trenutno
preti opasnost i sa muslimanske i
sa srpske strane, moram ih što pre
odvesti kod rođaka u Srbiju na si-
gurno ali da niko ne zna. Ne smem
da se vraćam u komandu, jer ako
se vratim i uhapse me, ko će otići
po njih? Miloje? Šta ako mu neko
iz komande kaže za njih dve? Po-
sle ovog jedva će dočekati da mi se
osveti. Video si šta je uradio ovim
sirotim ženama unutra.
U tom mračnom trenutku Gvozdenu se vra-
ti pred očima slika svega što se dešavalo u kući
73
samo što je umesto lica muslimanki video Ja-

drankino i Anino. Lice mu se iskrivi u zastrašu-
juću, grotesknu grimasu, toliko jezivu da se Rade
odmakao korak i bojažljivo ga zapitao:
- Šta ti je? Ponovo imaš napad lu-
dila, moraš to kontrolisati, čoveče,
dok ne ubiješ nekog ili više njih,
time ženi i ćerci nećeš sigurno po-
moći?
- A kako bi se ti osećao da vidiš
pred sobom sliku kako ti gomila
bradatih četnika siluje ženu i ćer-
ku? Kažeš da im neću pomoći ako
ubijem nekog? Ako ubijem jednog
neću, ali ako pobijem sve ove bra-
date monstrume iz našeg voda
možda im i pomognem. Jedan ne-
prijatelj manje!
- Ma razumem ja tebe, ali ako ti mi-
sliš da ćeš rešiti problem tako što
ćeš ubiti par četnika grdno se va-
raš. Ima njih više nego nas. Čujem
da se po Srbiji organizuju centri za
javljanje dobrovoljaca, nacionali-
stičke stranke takođe organizuju
svoje dobrovoljce i prave paravoj-
74
ne formacije čiji je zadatak etnič-

ko čišćenje i pravljenje nekakve
velike Srbije. Ti moraš da razumeš
da smo ti i ja, i onaj stari kome
je unuk zaklan, u velikoj manjini
ovde, u svojoj državi mi smo stran-
ci, pripadnici nekog vremena koje
je očigledno prošlo. Pusti mene da
se pobrinem zasad za ovo, a posle
ćemo videti šta ćemo. Ali za jednu
stvar si u pravu, u komandu ne
smeš, možda i ubedim pukovnika
da si reagovao opravdano, da mu
kažem šta se desilo, ali i tako će
sve to trajati par dana, par dana
koje tvoje porodica nema. Ti stoj tu
i pusti mene da pričam, nemoj da
si slučajno nešto rekao ili uradio,
uhapsiću te, kunem se.
Gvozden potvrdno klimnu glavom. Nije imao
kud, trebao mu je Rade ako misli da stigne do
Jadranke i Ane. A i čovek je u pravu za sve što je
rekao.
Rade se okrenu i ode ka delu čete koja je stav-
ljala Miloja u nosila kako bi ga odveli u štabsku
bolnicu.
75
- Slušajte me ljudi, ovo što se de-

silo danas, ne sme se desiti više
nikada. Ili ćemo završiti u zatvoru,
ili ćemo se poubijati između sebe ili
će nas neko drugi ubiti. Kako god,
ne valja nam pos’o ljudi! Zasad vas
nekoliko vratite Miloja u štab gde će
mu ukazati neophodnu medicinsku
negu, taman vas sedam, osam koji
ste mu prijatelji, a ja ću sa ostat-
kom čete da nastavim pretres okol-
nih sela i čišćenje od balijskih for-
macija ukoliko ih ima tu. Držaćemo
se okolnog parametra prečnika od
oko 20 kilometara. Ukoliko nale-
timo na veću paravojnu formaciju
zauzećemo položaj i pozvati štab
kako bi nam omogućili podršku. Vi
ćete nam se tad pridružiti, ili pak
ukoliko okolina bude čista, sa dru-
gim vodovima ćemo prema unapred
utvrđenom planu obezbediti pod-
ručje a zatim ćete nam se i vi pri-
družite.
Ljudi su delovali nezadovoljno, međusobno su
razmenjivali besne poglede, dok na kraju jedan
kroz zube ne prosikta:
76
- A šta je sa Gvozdenom? Trebalo bi

i on da se vrati sa nama i da mu se
sudi za ovo što je uradio?
- Jel’? Slažem se u potpunosti sa
tobom, trebalo bi, možda i hoće,
ali možda bi i vama trebalo da se
sudi, malo ste unutra prekoračili
ovlašćenja! Ali ok, ako mislite da
je to pošteno, neka bude, krenuće
i Gvozden sa vama, pa vi to sve ra-
spravite sa pukovnikom, pa neka
on odluči, ja imam pametnija posla,
moram da branim ovu državu, na to
sam se zakleo. Samo momci, mi ni-
smo vojna policija, on može da kre-
ne sa vama, ali svi ste vi slobodni
ljudi dok sud ne odredi drugačije,
ono što pokušavam da vam kažem
da ja njega ne mogu da uhapsim,
ne mogu da ga vezujem, on u štab
kao i vi, mora da se vrati kao slobo-
dan čovek!
Bingo! Ubo im je bolnu tačku! Besna lica velikih
ratnika su odjednom postala bleda i isprepadana
dok su s vremena na vreme preplašeno bacali po-
gled na Gvozdena koji je sedeo na desetak metara
od njih i gledao ih zaleđenim pogledom, ne trepću-
77
ći, kao što vuk gleda ovce pred klanje. Svi su ćutali
i oborili poglede, verovatno zamišljajući taj put na-
zad do štaba, koji iako je trajao samo nekoliko ča-
sova u tim trenucima njima izgledao kao večnost.
Rade vešto iskoristi trenutak kako bi i njih spa-
sao dalje sramote objašnjavanja zašto ne bi baš
da se vrate sa njim ali kako bi ispunio svoj plan i
obećanje dato Gvozdenu.
- Uradićemo kako ja kažem, ovu je-
dinicu ipak ja vodim a vojska nije
nikakva demokratija. Gvozden će
ostati sa mnom, njegove osobine
bi mogle da se iskoriste jako dobro
ako se usmeri kako treba. A i da ne
bi došlo do novog konflikta u putu,
glave su nam još vruće, ako bude
imao neki napad besa može da vas
napadne, i šta onda, ako ga pretu-
čete, moraće i vi na sud.
Na to ceo vod krene sa odobravanjem, klima-
njem glavama i tihim komentarima kako ih Gvoz-
den ne bi slučajno čuo:
- Bolje mu je da ne ostane sa nama!
Rade se u sebi nasmeja na ovu malu lažnu pred-
stavu svoje vojske, ako se uopšte ovakva skupina
ljudi može nazvati vojskom.
78
- Ajde onda, dižite Miloja i ubaci-

te ga u kamion, vidimo se za par
dana, da l’ u štabu da l’ na terenu,
srećno ljudi!
- Ne treba nama sreća naredniče,
Bog čuva Srbe!
„Bog čuva Srbe“. Kako je moguće da neko veru-
je da će Bog biti uz njega posle onoga što je ura-
dio ovoj bosanskoj porodici. Ako ima Boga onda
će sve njih pa i mene pomisli Rade čekati jedno
posebno mesto u Paklu. A šta čeka Gvozdena?
Šta čeka čoveka koji iz pravih razloga radi užasne
stvari? Koji bi kada bi bio pogođen kamenom uz-
vratio verovatno čitavom planinom.
Rade zastade na trenutak i dobro osmotri Gvoz-
dena. Gorštak, Spartanac, pošten, poprilično in-
teligentan ali preke naravi, mada nije to ni preka
narav, to je nešto sasvim drugačije, nešto divlje,
nešto što ne pravi kompromise, ludilo koje na
zlo odgovara još većim zlom, možda u nadi da će
dva zla nekako dati dobro, kao što minus i minus
daju plus, a možda samo čezne za uništenjem tog
drugog zla. Možda on podsvesno veruje da je jedi-
ni način da se dođe do dobra u ovom svetu ako se
zlo prethodno ispere krvlju. Možda bi svi zli ljudi
na ovom svetu prestali da rade loše stvari kada
79
bi znali ili verovali da je kazna nešto mnogo gore

od zločina koji bi oni počinili. Da li bi neko silo-
vao ili ubio ako bi znao da će zbog toga biti sečen
komad po komad, da će umirati u agoniji koju
ni Hrist nije doživeo na Golgoti … ili je zlo možda
jače od nas samih, možda je to neka sila koju ne
bi mogli da kontrolišemo čak iako bi znali šta nas
čeka kao kazna? Možda demoni u nama ne mogu
biti kontrolisani, jer su deo nas, jer smo rođeni
sa tim semenom zla, koje samo čeka da se zaliva
kako bi proklijalo i oslobodilo sav svoj užas na
ovaj svet. Jugoslavija je očigledno bila savršeno,
plodno tlo gde se decenijama to seme negovalo,
na vreme zalivalo, i sada je konačno proklijalo i
dostiglo svoju punu veličinu, spremno da svojim
plodovima zatruje i ostatak ove zemlje kako bi taj
monstruozni vrt konačno postigao svoju svrhu, a
ona je proždiranje naših duša i širenje mržnje kao
jedine legitimne emocije.
Sačekao je da ubace Miloja u kamion i da malo
odmaknu kako bi nastavili dalje sa planom, ali
morao je prvo da proveri kako je porodica i da od-
luči šta će dalje sa njima.
- Gvozdene, ‘ajde sa mnom u kuću,
da vidimo kako su ovi ljudi i kako
možemo i da li uopšte možemo da
im pomognemo posle svega.
80
Gvozdena to prenu iz razmišljanja o Jadranki i

Ani. U tom trenutku i dezertiranje je postalo opci-
ja, ali se bojao da neće uspeti da se probije do svog
sela a da ga pri tom ne uhapse. Hapšenje u tim
okolnostima bi sasvim sigurno značilo streljački
vod. Nema druge opcije sem da se u potpunosti
osloni na Radeta, to je jedini najmanje pogrešan
potez sad, u njegovoj je milosti.
- Idem naredniče, idem … ali šta da
im kažem unutra ne znam, kako da
objasnim ovo što im je učinjeno.
- Pusti mene da govorim, mada za
jedno si u pravu, šta god da im ka-
žemo neće ublažiti a kamoli prome-
niti ono što su im uradile ove bara-
be.
Rade da znak ostatku čete da ostanu napolju
i obezbede okolinu a on i Gvozden uđoše u kuću.
Svi su sedeli za stolom, otac je izgubljeno gle-
dao u pod, dok je majka tiho jecala i držala ćer-
ku koja je plačući ispuštala neke neljudske krike
praćene teškim disanjem, siroto dete se gotovo
borilo za vazduh.
Gvozdenu je ceo taj prizor bio veoma mučan,
i osetio je ponovo kako ga bes obuzima, te je od-
mah spustio pogled dole, ne dajući mogućnost lu-
81
dilu da se hrani ovim prizorom jer je sada već sa

sigurnošću znao da ne može da ga kontroliše.
- Ljudi, ja da promenim ovo što se
desilo ne mogu, da vas lažem kako
ćete ovo jednoga dana zaboraviti
neću, jer nećete zaboraviti, pamtiće-
te ovo dok ste živi, samo se nadam
da ćete bar jednog dana razumeti
ako ne sad odmah, da je ovo bilo
delo pojedinaca, da nismo svi isti i
da ću dati sve od sebe kako bi oni
koji su ovo uradili za to i odgovarali.
U tom trenutku uhvati besan pogled Gvozde-
novih krvavih očiju … ne izdrža ga, spusti pogled
ka zemlji i ućuta. Znao je zašto je Gvozden tako
gledao. Lagao je ove ljude, krivci neće biti kažnje-
ni, jedini koji će možda biti kažnjen je Gvozden. I
to je ta pravda, slepa da sleplja biti ne može. Ali
šta drugo može da im kaže, ono što se desilo da
promeni ne može. I on je u velikoj meri kriv, znao
je da ovako nešto može da se desi. Namerno je pu-
stio taj deo voda da ide sam, u nadi da će možda
samo ukrasti nešto vredno iz kuće i možda samo
verbalno maltretirati porodicu kako bi zadovoljili
svoje bolesne fantazije jer kad imate takve ljude
i u tom broju sa sobom, morate se pobrinuti da
budu donekle zadovoljni jer su u ratu glave jefti-
82
ne, gine se na sve strane. Neki zalutali metak bi

mogao da dođe i do njegove glave, ko posle može
da dokaže ko je pucao, koga će to uopšte i zani-
mati. Još jedna mrtva glava, biće ih na hiljade,
možda i na stotine hiljade, a da jedna od njih bude
i narednika Radoja Ercega svakako nije planirao.
Najbitnije je bilo ostati živ i vratiti se svojoj poro-
dici, po svaku cenu. Ko sa tom idejom ne dođe u
rat, on je budala. Nije on ko Gvozden da ne može
da se kontroliše, zna šta su mu prioriteti.
- Kao što rekoh da promenim ovo
što se desilo ne mogu. Ali da pro-
menim ono što će se možda desiti to
možda i mogu.
U tom trenutku čovek koji je bio glava kuće po-
digne glavu, u pogledu mu je vidan očaj ali možda
i tračak nade da će uspeti da izvuče svoju poro-
dicu odavde i da će možda jednoga dana prestati
da razmišljaju o tome šta se danas ovde dogodilo,
da će mu žena ponovo dati da je dodirne onako
kako se samo ljubavnici dodiruju i da će ćerka
naći hrabrosti da oprosti muškom rodu i dopusti
nekom mladiću da je dodirne i da bude voljena.
- Gospodine, ovo što ću vam sada
reći mora da ostane među nama.
Ukoliko ovo budete rekli bilo kome
83
van, ja ću to poreći, a meni će se

sasvim sigurno kao oficiru JNA ve-
rovati više nego vama, i vi i vaša
porodica ćete biti osuđeni za izdaju
Jugoslavije i saradnju sa paravoj-
nim formacijama.
- Ali mi nismo ništa uradili, ti ljudi
su samo upali u kuću krenuli da
nas udaraju, mene su vezali a moju
ćerku i ženu su …
U tom trenutku čovek presta da govori, stavi
ruke preko lica i glasno zajeca.
- Znamo da niste, narednik vam
ovo govori kako bi razumeli da ne
smete da pričate ništa o ovome što
će vam sada biti rečeno jer ukoliko
budete bilo kome rekli bilo šta mi
nećemo moći da vas zaštitimo. Da
li razumete šta vam govorimo, da li
i vas dve razumete, nikome ni reči!
Svo troje preplašeno klimnuše potvrdno glavom
i polako, nekako dubokim uzdisajima zaustaviše
suze. Čovek podigne glavu i sa pogledom punim
zahvalnosti se obrati Gvozdenu:
- Vama ne znam kako da se za-
hvalim. Da vi niste došli i zaustavili
84
ih, ja ne znam šta bi bilo sa nama.

Spasili ste nam živote i ja ću vam
zbog toga biti večno zahvalan.
- I da ih nisam ja zaustavio, zau-
stavio bih ih neko drugi, zaboravite
na to, nego se skoncentrišite na ovo
što vam govori narednik kako bi sa-
čuvali glave sebi i svojoj porodici.
Rade je posmatrao Gvozdena dok je govorio sa
članovima porodice. Kako ih je samo svojim du-
bokim i prodornim glasom smirio i nekako nate-
rao da se fokusiraju na ono što sledi. Neki ljudi su
jednostavno rođeni lideri, jake volje i hrabrog srca,
okolina to oseća i oni im i u najtežim okolnostima
pružaju mir i bar donekle, koliko je to uopšte mo-
guće u tim okolnostima osećaj spokoja. Kakav bi
samo on bio komandant da nema te napade ludila,
ovako ne sme ni da zamisli šta bi se desilo kada bi
Gvozden imao svoju jedinicu. Da je kojim slučajem
komandant ove, Miloje i drugari bi već možda u
dvorištu bili streljani, i to bi on verovatno sam ura-
dio, jednog po jednog. Pravda bi bila zadovoljena.
Rade polako sede za sto i blagim, gotovo očin-
skim glasom se obrati porodici:
- Vi morate da odete odavde. Kao
što vidite ja ne mogu da vam ga-
85
rantujem bezbednost i svako ko

vam to kaže laže vas, a ako u to i
sam veruje laže i sebe. Vojska koja
treba da vas štiti je uradila ovo što
je uradila. Zamislite šta će se desiti
kada ovo područje budu preplavile
razne paravojne formacije. Šta mo-
žete da očekujete od njih? Vi mora-
te da odete što dalje odavde, kod
nekih prijatelja ili rodbine, dublje u
Bosnu, gde su sva sela musliman-
ska i da se pomolite da rat nekako
izbegne to područje.
- Ono što vam narednik govori da bi
bilo možda najbolje da odete u neko
područje koje nije više pod kontro-
lom JNA. Ako nemate nikakvu rod-
binu ili prijatelje idite svejedno, ako
treba u kiriju, ponesite sve što ima-
te, novac, nakit, bilo šta čime može-
te da platite smeštaj i hranu dok se
ne snađete.
- Imamo i rodbinu i prijatelje, tako
da imamo kod koga nego …
U tom trenutku čovek se ponovo ućuta i spusti
glavu …
86
- Šta nije u redu? – obrati mu se

Rade.
- Govori čoveče među prijateljima
si, nemamo vremena za gubljenje
– podviknu malo na njega Gvozden
kako bi što više ubrzao ovaj razgo-
vor i posvetio se spasavanju svoje
žene i deteta.
Naravno više ubeđivanja od toga nije bilo po-
trebno.
- Pa ti ljudi što su nas napali, od-
mah su nam oteli sav nakit i novac
koji smo imali kod kuće, tražili su
da im damo još, ali nismo imali …
Gvozden i Rade ponovo spustiše pogled ka ze-
mlji. Šta reći o takvim ljudima, i zašto su uopšte
iznenađeni… Kamo lepe sreće da se na tome sve
i završilo.
Gvozden iz unutrašnjeg džepa uniforme izvadi
500 nemačkih maraka i spusti ih na sto. Uzmi
ovo, to će ti biti dovoljno da odvezeš porodicu na
sigurno, to je najbitnije, a posle će ti ipak biti
mnogo lakše.
Čovek zabezeknuto pogleda novac, ustade od
stola, priđe Gvozdenu, zagrli ga i glasno zajeca.
87
Odmah zatim isto uradiše i majka i ćerka. Gvoz-

denu se oči napuniše suzama i bi mu ipak nepri-
jatno zbog svega. Rade je sve to pomalo zbunje-
no posmatrao ne zato što ga je reakcija porodice
iznenadila, ona je bila sasvim adekvatna u ovoj
situaciji već zato je što je pokušavao da razume
šta je Gvozden - Anđeo ili Đavo, ali ubrzo shvati
da je i jedno i drugo jer Đavo je bio ništa drugo do
pali Anđeo.
- Vratiću ti ovaj novac, jednog dana
naći ću te i vratiti ga, ne znam kako
da ti se zahvalim i za sve što si da-
nas uradio za nas!
- Najbolje ćeš mi se zahvaliti ako
ostaneš živ, i ti i tvoja porodica! No-
vac zaboravi, kad sve ovo prođe,
svratiću sa svojom porodicom na
baklave, i kvit smo!
Čovek ga još jednom čvrsto zagrli a zatim se
tihim glasom obrati ženi i ćerci:
- Spakujte samo najneophodnije!
Trebali bi što pre da krenemo!
Radetu se učini da glava kuće polako preuzima
kontrolu na svojim i životima svoje porodice i da
mu njihova pomoć više nije potrebna te mahnu
Gvozdenu glavom da je vreme da krenu.
88
- Svako dobro gospodine, želim sve

najbolje vama i vašoj porodici!
- Takođe komandante, hvala i vama
za sve, ne znam da li bi preživeli da
vas dvojice nije bilo.
Rade od sramote spusti glavu, okrete se i na-
pusti kuću. Čovek mu se zahvaljuje … Čovek čiju
su ženu i ćerku nemilosrdno silovali pripadnici
njegove jedinice. Izašao je iz te kuće u kojoj je ži-
vela porodica koju se pre toliko godina zakleo da
će štititi zajedno sa svim drugim porodicama ši-
rom Jugoslavije. Ne samo da ih nije zaštitio nego
im je poslao zlo u kuću. On lično je najodgovorniji
za ovo što se desilo.
- Ne daj da te grize savest. I da ih
nisi poslao u ovu kuću, oni bi ovo
uradili u nekog drugoj. Da nismo
došli verovatno bi ih pobili. Sad
znaš sa sigurnošću sa kakvim lju-
dima imamo posla. Ja znam da si ti
kao komandant ove jedinice u teš-
kom položaju i da moraš da budeš
taktičan. Ali jednoga dana ovo će
se sve završiti. Proći će ovaj rat, mi
ćemo ostariti, jednoga dana će doći
vreme i da umremo. Ne želim da po-
89
gledam unazad i da setim da sam

mogao da spasem nečiji život a da
to nisam uradio a kamoli da sam
učestvovao na bilo koji način u bilo
kakvom zločinu pa makar samo u
toj meri da nisam ništa uradio da
ga sprečim.
- Jednoga dana će se sve ovo za-
vršiti, a da li ćemo mi biti živi da
vršimo analize koji si sad rekao to
je veliko pitanje. Ti imaš porodicu,
ja imam porodicu. Vidim da bi ti,
kao i ja, kao i svi drugi normalni
ljudi na ovom svetu, uradili sve
da je zaštite. A da bi mogli uopšte
da je zaštitimo moramo da bude-
mo živi. Sa onoga sveta im nećemo
mnogo pomoći. Da bi ostali živi mo-
ramo da naučimo da biramo bitke i
pogodno vreme za njih. Ako je da-
nas nešto dobra ideja, ne mora da
znači da će biti i sutra. Ti si pošten
čovek, hrabar si kao lav. Ali si ne-
promišljen, impulsivan, i da me ne
shvatiš pogrešno, pomalo lud. Lud
u smislu da u određenim situaci-
jama potpuno izgubiš kontrolu nad
90
sobom. Kao da postaneš neko dru-

gi. Neko koga se iskreno plašim.
Neko koga se plaši čitava jedinica.
Posmatraj ljude u jedinici kao reci-
mo vukove, a sebe kao lava. Vuk
se boji lava i pobeći će ako može
da ga izbegne, ali ako ga lav sate-
ra u ćošak, ako vuk samo pomisli
da će ga lav ubiti, on će ga napasti.
Jedan vuk za lava nije problem, ali
čopor će mu doći glave. Naravno
ako vuk zna da je čopor tu uz nje-
ga neće mnogo čekati da napadne
lava. Da ne kenjam previše, kapi-
raš šta ti govorim. Budi obazriv,
misli na svoju porodicu.
Gvozden je znao da je Rade u pravu. U njegovoj
priči je taj vuk bio Miloje. On je vođa bradatih.
Ako ubedi druge da je on opasnost po sve njih,
lako bi se moglo dogoditi da ga pogodi neki zalu-
tali metak. Ali korak po korak, prvo odvesti Ja-
dranku i Anu na sigurno, a posle misliti o Miloju.
- U pravi si Rade, za sve si u pra-
vu. Previše sam nervozan. Brinem
za Jadranku i Anu, kad možemo do
njih?
91
- Pregrupisaćemo se sa drugom je-

dinicom koja nas čeka u susednom
selu. Odatle bi brzim čišćenjem te-
rena trebali da budemo u tvom selu
u narednih par dana. Ne možemo
brže, ne mogu da rizikujem živote
ljudi. Može lako da nam se desi
da upadnemo u zamku. A tebi sa-
vetujem da ako imaš neke ideje o
dezertiranju … pa bolje ih izbaci iz
glave. Sam sigurno ne bi uspeo da
se prebaciš do njih, a i ako bi us-
peo, sa njima dvema ne bi daleko
dogurao, brzo bi te uhapsili. A po-
sle ovog sranja koje si danas ura-
dio, sasvim sigurno bi te izveli pod
streljački vod.
- Znam, znam, svašta mi je padalo
na pamet. Ali sam na kraju došao
do zaključka da se ipak o svemu
dogovorim sa tobom. Ne zato što
si mi komandant, nego zbog toga
što si jako racionalan i inteligentan
čovek. Tebi trenutno verujem više
nego sebi. Idemo tako kao što ka-
žeš, pa valjda će sve biti u redu dok
ne stignem do njih. Da li je ovo pra-
92
vi trenutak da počnem da se molim

Bogu?
- Jeste, da bi uspeli da se izvučemo
iz ovog sranja potrebna nam je sva
moguća pomoć, ako dotični postoji,
nadam se da će biti na našoj strani,
ne zato što mi to tako želimo, nego
koja mu je alternativa, da bude uz
ovakve kao što je Miloje, koji će prvo
da se prekrsti pa onda to istom ru-
kom da kolje.
- Da … bogovi nisu ispunili svoju
svrhu, postojali su da bi zaplašili
ljude kako ne bi radili loše stvari.
Međutim čovek to sve nekako uspe
da izokrene. Na kraju ljudi su poče-
li da ratuju u ime istih tih Bogova,
kršeći pri tom sve zapovesti koje
su dobili od njih. Ako Bog zaista
postoji, zašto to dozvoljava? A ako
on zaista postoji, a ovo se dešava,
onda se postavlja pitanje da li on
to možda iz nekog razloga i želi, što
ne znači nužno da je on zao, nego
samo možda zna da bi jednoga
dana iz svog tog zla moglo da se
izrodi i nešto dobro.
93
- A možda je moj Gvozdene on pro-

sto digao ruke od nas. Možda je to-
liko razočaran da ni ne želi da nas
uništi nekom novom apokalipsom
nego nas je ostavio nama samima
kako bi se vekovima uništavali u
toj večnoj borbi i dokazivanju čija
je kita veća. A nikako da se nađe
jedan pametan i da kaže „Dobro,
evo, moja je najmanja, je l’ možemo
sad svi da idemo kući“.
- Znaš bio sam jednom kao mlad u
jednoj kafani. Tamo je ispred WC
sedela jedna lepa devojka i napla-
ćivala ulaz. Stajalo je - pišanje mala
kita 1 dinar, velika kita 10 dinara.
Čovek se obogatio. – sa osmehom
reče Gvozden.
- I koliko si ti platio?
- 10 dinara naravno, otac me je na-
učio da nikad ne treba da lažem!
94
Na ovo se obojica toliko glasno nasmejaše, da

su probudili neke vojnike koji su u međuvremenu
zaspali u hladu ispod okolnih drveća.
- Pokret junaci, ako ste se naspava-
li ja bi da krenemo, da ne čekamo
neprijatelje sa jastukom pod glava-
ma, češući jaja u snu.
95
VI
Poglavlje
Nakon nekoliko sati vožnje kamionom jedinica

je stigla na svoje odredište. Tamo ih je čekala još
jedna jedinica pod komandom poručnika Pokrajca.
Gvozden se nestrpljivo šetao gore dole niz kamp
koji su postavili na samom ulazu u selo. Misli su
mu ponovo bile konfuzne, izgubio je mir koji je ste-
kao u razgovoru sa Radetom. Glasine da musliman-
ske paravojne formacije poznate kao mudžahedini
upadaju noću po okolnim selima su ga izbezumile.
Da nisu već zakasnili? Trebao je odmah da ode
tamo a ne ovde da gubi vreme čekajući pravi tre-
nutak koji možda neće doći danima. A ponovo da
se nešto desilo do sad bi mu javili. Ali kako bi mi
javili? Dva dana sam već odsutan, mogu ga naći
jedino preko štaba.
- Gvozdene imam loše vesti, sad
sam pričao sa poručnikom Pokraj-
97
com, dobio je informacije da je ju-

tros napadnuto tvoje selo. Koliko
čujemo izgleda da ima žrtava. Do-
bili smo vozilo i nekoliko vojnika u
pratnji, krenućemo odmah. Neću da
te lažem i da ti govorim da će sve
biti u redu jer to zaista ne znam.
Ovo je onaj trenutak o kojem smo
govorili. Sada samo možemo da se
pomolimo. – blago mu reče Rade.
Gvozdenu je sve ovo delovalo kao noćna mora.
Posmatrajući Radeta dok mu govori delovao mu je
nerealno, kao nekakav duh, imao je utisak da vidi
kroz njega, da je svuda oko njih magla koja ga guši.
Guši se, pokušava da udahne ali vazduh iz ne-
kog razloga ne ulazi u pluća, sve se vrti oko njega,
ili se on možda vrti u krug. Muka mu je, oseća da
se davi, pokušava da povrati ali ništa ne izlazi na
usta. Glava počinje ludački da ga boli. Za samo
nekoliko sekundi celo njegovo čelično telo se slo-
milo poput stakla.
- Gvozdene, šta ti je? Jel’ ti dobro?
Gvozdene?! Donesite mu čašu vode
i stolicu odmah!
Oko njega se stvorilo nekoliko ljudi, Rade mu je
pomogao da sedne i dodade mu čašu vode koju je
98
jedva uspevao da drži u rukama.

- Ko je ovaj heroj, izgleda da mu rat
pomalo smeta? – dobaci u prolazu
nepoznati vojnik beogradskog na-
glaska.
- Na tvom mestu bi odmah zaćutao
i pomerio bih se što pre odavde ako
ti je život mio! – prosikta Rade po-
smatrajući jednim okom Gvozdena
u strahu da ovaj ponovo ne reaguje
na sebi svojstven način.
Međutim Gvozden je samo sedeo, bled kao
krpa, teško dišući, gledajući u nebo. Radetu se či-
nilo da otvara usta i nešto tiho govori, više onako
za sebe. Približi se misleći da pokušava nešto da
mu kaže, ali ču samo:
- Molim ti se Gospode, nemoj samo
njih, samo njih nemoj …
Rade naredi vojnicima da se odmaknu od nje-
ga i ostave ga na miru. I on se odmakne nekoliko
metara sede na zemlju i zapali cigaretu sve vreme
zabrinuto posmatrajući svog prijatelja.
Gvozden je sve vreme menjao izraze lica. U ne-
kom trenutku se činilo da plače, a zatim je posta-
jao užasno bled, teško disao i po grimasama na
99
licu je bilo očigledno da ima teške napade panike.

Ali odjednom lice mu je postalo crveno, oči su mu
ponovo dobile onaj ludački sjaj. Ustao je i odluč-
nim korakom se uputio ka Radetu.
- Idemo … ako su žive i zdrave od-
mah ih vodim u Srbiju, pa me posle
hapsite koliko hoćete. Je l’ smo se
razumeli?
- Jesmo, Gvozdene. Vozilo je spre-
mno i vojnici nas čekaju, Možemo
odmah da krenemo.
Do sela je bilo nekoliko sati vožnje. Gvozdenu
je delovalo kao da putuju danima. Hiljade nekon-
trolisanih misli mu je prolazilo kroz glavu. Imao
je napade besa, panike, euforije, plakalo mu se. U
pojedinim trenucima je imao neobjašnjivu želju da
pobije sve oko sebe, i Radeta i vojnike. Ogromna
količina besa se nekako naglo gomilala u njemu i
imao je čudan utisak da će mu glava eksplodirati.
Šta ako su mrtve?
Ne, ne, sigurno nisu. Senad je obećao da će ih
čuvati. Šta ako je i on mrtav? Zašto ih nije odmah
odveo? Jadranka mu je lepo govorila ali on nije
hteo da sluša. Bio je tako naivan, tako glupavo
naivan. Živeo je u svom svetu utopije, toliko slep
da izgleda jedini nije video šta se dešava.
100
Bio je užasno žedan. Znojio se … sve je lilo sa

njega. Izbezumljeno je posmatrao svoje saputnike
koji bi brzo sklonili pogled kada bi se susreo sa
njegovim. Zašto više ne stižemo? Ovaj sporo vozi.
Da li da mu kaže da vozi brže? Bolje ne, da se ne
slupamo negde, tek to će nas onda usporiti. Samo
da su žive…
Unutrašnji strahovi su mu kidali srce. Razmiš-
ljao je da li pita nešto Radeta. Nije znao šta. Da
zna nešto Rade bi mu to sasvim sigurno već re-
kao.
Samo da su žive …
Posle čitave večnosti Gvozden prepozna okoli-
nu, stižu u selo, nema još mnogo. To mu nekako
uli nadu. Sve je u redu, bile su kod Senada. Nije
im se sigurno ništa dogodilo. Ma da, zašto paniči?
Žive su i zdrave i sad će ih lepo odvesti u Srbiju
na sigurno i sve će biti u redu. To mu je izmamilo
osmeh na lice, smejao se … biće sve u redu.
Rade je sve vreme zabezeknuto posmatrao svog
prijatelja. Gvozden je činilo mu se od kako su
krenuli promenio sve moguće boje na licu i sve
moguće grimase. U nekim trenucima je bio toliko
besan kao da ih sve gleda sa nekom ludačkom
mržnjom, gotovo kao da bi ih pobio, a evo sada
se već smejao. Doživljava nervni slom. Ali dobro
101
možda je to i normalno, ovo mu je verovatno naj-

teži trenutak u životu. Ovo su trenuci koje niko ne
treba i ne zaslužuje da doživi.
Ušli smo u selo. Uff … dobro je, ima dosta voj-
ske, pomisli Gvozden. Ali ne … stani, to možda i
nije dobro. Panika je polako počela da se penje u
grudi. Vidi svoju kuću!
- Evo je, tu ja živim, stani, odmah
stani!
Ima dosta ljudi u dvorištu izgleda … tu su i
neke komšije. Džip staje … Rade otvara vrata,
Gvozden zamrznuto sedi.
Šta će toliko ljudi u dvorištu?
Postavio je sebi to pitanje, činilo mu se nekoli-
ko puta u sekundi.
- ‘Ajmo Gvozdene, brate moj, samo
hrabro.
Gvozden ustade nekako i kao hipnotisan uđe
u dvorište. Noge su mu bile od olova. Preplašeno
je gledao sva ta lica koja nekako nije uspevao da
prepozna, a samo je hteo da vidi ta dva, samo da
vidi ta dva koja čeka, pa neka umre odmah.
- Samo da su žive Gospode pa uzmi
mene odmah, samo to te molim - go-
vorio je Gvozden sada već glasno dok
102
ga je Rade koji je hodao pored njega

zagrljajem pridržavao da ne padne.
Gvozden vidi jedno poznato lice i momentalno
ga pogledom fiksira. Komšinica Kata, koja je Ja-
dranki bila kao druga majka je sedela pored če-
sme i nekako izgubljeno gledala u zemlju.
Dobro je, ne plače, pomisli Gvozden, žive su.
Nekako skupi snagu i viknu jako koliko god je
to mogao:
- Kato, gde su mi …
Katino lice se naglo deformisa, ona otvori usta
ali ne progovori ništa. To je možda trajalo sekund
ali Gvozdenu se učini kao večnost.
Znao i pre nego što je vrisnula te reči kojih se
toliko plašio.
- Gvozdeneee sineeee … jaoooj sine
… ZAKLAŠE IH ZLIKOVCI, sineeee,
nema ih više, nema naše Jadranke,
nema više naše Ane!
Gvozden je hipnotisano posmatrao svoju sta-
ru komšinicu kako vrišti. Rade ga čvrsto zagrli i
zaplaka. Odjednom sva lica oko njega su mu bila
poznata, to su sve bili njegovi prijatelji, komšije,
rodbina. Svi su plakali. Nije primetio kad je ušao
u dvorište da plaču. Zašto sad plaču?
103
Krenuo je u kuću, svuda oko njega se čuo lelek

dva imena.
Na vratima kuće su stajala dva vojnika koja mu
se isprečiše.
- Ko ste vi?
Gvozden ih samo pogleda sada već mrtvim oči-
ma i ništa im ne odgovori. Mladići se uplašiše i
povukoše korak nazad.
- Pustite ga da prođe, on je glava
ove kuće! – ubaci se Rade, koji se
nekako sabra i sada već poče da
razmišlja o Gvozdenu i o svim po-
sledicama koje mogu da uslede.
- Bolje da ne ulazi gospodine, prizor
nije prijatan. Ja razumem …
Nije više mogao da govori. Gvozdenova šaka se
našla na njegovom vratu i nogama više nije do-
dirivao zemlju. Posmatrao je Gvozdenovo mirno
lice sa visine i pogled mu se brzo zamaglio.
- Pusti ga Gvozdene, udavićeš ga
čoveče, pa on je samo dete! – za-
vapi Rade dok je bezuspešno po-
kušavao da otme mladog vojnika iz
Gvozdenog čeličnog stiska.
104
Gvozden baci mladića na stranu kao poput ne-

kog kaputa kojeg onako u prolazu bacimo na sto-
licu. Vojnik pri padnu jaukne i jedva nekako dođe
do vazduha.
Ti odbij, je l’ jasno, ovo je naređe-
nje! – obrati se Rade drugom vojni-
ku, koga nije trebalo mnogo ubeđi-
vati.
Gvozden zakorači u svoju kuću i oseti miris
krvi, miris smrti.
105
VII
Poglavlje
Vrata su bila razvaljena. Hodnik je delovao sko-

ro normalno. Iz dnevne sobe su se čuli glasovi.
Nije više osećao strah, nije više osećao bes, nije
više osećao ništa.
Zakorači u dnevnu sobu … razgovor koji je do
tog trenutka trajao se završio. U jednom delu sobe
su stajali neki oficiri, sav nameštaj je bio razba-
can, vazduh u sobi je bio težak. Prozori su bili za-
tvoreni i zavese navučene. Na drugom kraju sobe
bio je veliki beli čaršav a ispod njega dve velike kr-
vave mrlje, a iznad njih na zidu je pisalo SRPSKA
KRV, a na zidu pored njega ČETNIČKE KURVE …
Oba natpisa su bila ispisana krvlju koja se sa njih
dalje slivala do poda.
- Izađite napolje, hoću da budem
sam sa svojom porodicom - potpuno
mirnim glasom se Gvozden obrati
prisutnima i doda – Ti Rade ostani!
107
Prisutni pognuše glavu i polako napustiše sobu

u prolazu dotakavši Gvozdena po ramenu, izjav-
ljujući mu saučešće.
Kada ostadoše sami u sobi, Gvozden zatvori
vrata koja ih spajaju sa hodnikom, skide gornji
deo uniforme i baci ga na stolicu. Odlučno je za-
koračio ka čaršavima i povukao ih na stranu.
Gledao je ukočeno u unakažena tela svoje po-
rodice. Obema je vrat bio isečen i haljine su im
bile iskidane svuda … bile su gotovo gole.
Radetu je na ovaj prizor naglo postalo muka,
jedva se suzdržavao da ne povrati.
- Gvozdene da izađem ja, da te
ostavim nasamo sa njima?
- Ne, želim da budeš ovde, želim da
ih vidiš, želim da nikada ne zabo-
raviš šta si ovde video. Dobro ih po-
gledaj! Zapamti svaki deo njihovog
dela, vidi samo šta su uradili mojim
devojčicama!
Gvozden je ovo izgovorio fiksirajući pogled na
Radeta, govorio je kroz zube. Oči su mu gorele,
to više nije bio Gvozden, to je sada sasvim neki
drugi čovek, ako se to čovekom uopšte može na-
zvati.
108
Rade je hipnotisano vratio pogled na Jadran-

ku i Anu. Jadranka je bila izujedana svuda po
telu. Videli su se jasni tragovi ugrizi po licu,
grudima i genitalijama. Prsti na rukama su joj
bili izlomljeni i crni. Malena devojčica je bila
prebijena i očigledno silovana kao i majka. Lice
joj je bila potpuno otečeno i na njemu su osta-
la čitava samo dva zelena smaragdna oka koja
su nekako odsutno gledala u plafon. Kao da je
malena Ana u trenutku kada se sve to dešavalo
uspela da mislima otputuje negde daleko, kao
da nije osećala bol.
Gvozden je klekao pored svoje porodice i svo-
joj Ani zatvorio kapke na očima kako bi konačno
mogla da mirno da spava. Krenuo je da uradi isto
i Jadranki ali je tek onda shvatio da su one zatvo-
rene ogromnim oteklinama koje ima svuda po licu
i telu. Ruka mu zadrhta na taj prizor i Gvozden je
samo pomazi po kosi i nežno poljubi u usta.
Nekoliko puta je samo teško uzdahnuo a zatim
naglo ustade i ode u kupatilo.
Rade u prvom trenutku pomisli da mu je po-
zlilo, međutim Gvozden se ubrzo pojavi sa kofom
vode i sunđerom u rukama.
- Pomozi mi da skinem ovu odeću
sa njih.
109
Gvozden je nežno dizao delove njihovog tela

dok im je Rade polako svlačio odeću. Na kraju obe
ostadoše potpuno gole. Prizor je postao još gori.
Gotovo da nije postojao nijedan deo tela koji nije
bio udaren ili ugrizen.
- Sedi i zapali cigaretu dok ih ja
okupam. Odmori. Ovo će potrajati.
Zatim je umočio sunđer i nežnim pokretima
ruku krenuo da pere njihova slomljena tela.
Rade je seo i samo tužno posmatrao svog pri-
jatelja i njegovu porodicu. Kojom rečju se može
opisati ovo što je upravo gledao?
Jedan čovek, jedan častan čovek je upravo prao
krv sa tela svoje žene i ćerke. Radio je to vrlo pe-
dantno i polako. Krenuo je od lica na prema dole.
Nekoliko puta je morao da ustane i da promeni
vodu. Zatim ih je okrenuo i ponovio ceo postupak
ponovo od kose prema listovima. U jednom tre-
nutku jedan od oficira je ušao u dnevnu sobu, ali
kada je video šta Gvozden radi teško je uzdahnuo
i brzo zatvorio vrata.
Posle skoro dva sata Gvozden je završio. Glavom
pokaza Radetu da priđe. Izgledale su koliko-toliko
bolje. Nije bilo više krvi po njihovom telu. Teške
povrede su se svuda tek sada jasno videle ali je
to sve nekako bilo čistije i kud i kamo pristojnije.
110
- Pomoći ćeš mi samo da ih obučem.

- Naravno prijatelju, šta god treba,
ti samo reci.
Gvozden je otišao do njihovih soba i odande do-
neo dve bele haljine, donji veš i dva para cipela.
One male su bile crvene i imale su mašnu. Rade
tek shvati koliko je Ana u stvari bila mala. Srce
je naglo počelo da mu se steže i nekako kao da je
počelo da se penje u grlo. Rade je imao utisak da
će mu uskoro izaći na usta.
- Moraš mi pomoći i da ih obučem.
Posle nekoliko minuta devojke su bile obučene i
njih dvojica su zamišljeno stajala ispred njih. Gvozden
je pokušavao da nađe neku misao u glavi međutim
ništa se nije desilo. Tupo je posmatrao svoje devojčice
kao da još nije bio svestan da su mrtve, kao da je oče-
kivao da će sad kada su čiste i obučene ustati i skočiti
mu u zagrljaj kao da se ništa nije desilo.
Rade je bio tužan, zabrinut i nekako preplašen.
Znao je da ovo mora imati nesagledive posledice
na Gvozdenovu psihu. Očekivao je da će Gvozden
plakati, lomiti stvari, udariti nekog, udariti i njega
ako treba. Međutim ne, on ih je marljivo, gotovo
kao robot prvo prao, zatim obukao svoju porodicu
a sada ih je nekako sasvim mirno gledao sa goto-
vo bezizražajnim izrazom lica.
111
- Mislio sam da ih našminkam, ili

da pozovem neku ženu iz dvorišta
da to uradi, ali ne bi vredelo, lica
su im previše otečena, pogotovo taj
deo oko usana.
- Kada si planirao sahranu? Otići
ću ja to sve da završim, ti budi sa
njima, samo ako hoćeš kasnije da
odemo kako bi izabrao sanduke.
- Neće im biti potrebni. Sahrana će
se obaviti odmah, u dvorištu, bez
sanduka, bez popova, bez bogova
bez drugih ljudi, samo one i ja.
- Ali Gvozdene druže, brate moj
kako ćeš ih u zemlju bez sanduka?
- U zemlju? Kakvu crnu zemlju?
Njih dve ne zaslužuju da ih crvi
jedu. Moja porodica neće biti sa-
hranjena ni u kakvu zemlju, nji-
ma dvema je mesto gore na nebu,
tamo gore gde hrabri žive večno,
tamo gde ću im se i ja jednoga
dana možda pridružiti.
- Pa šta si mislio da uradiš onda sa
njima? – začuđeno ga upita Rade.
112
- Spaliću ih! Vetar neka odnese

njihove duše na neko bolje mesto.
Obećaj mi da ćeš isto uraditi i sa
mojim telom kada budem umro.
- Obećavam – odgovori Rade, zbu-
njen ovom Gvozdenovom odlukom.
U trenutku mu pade na pamet da
on razmišlja o samoubistvu i neka-
ko oseti olakšanje zbog toga, neka-
ko u tom trenutku mu je to delovalo
kao možda i najmanje loš završe-
tak ove priče, mnogo manje loš u
odnosu na neke koje su Radetu već
pale na pamet. Ali brzo sebe preko-
ri zbog ovakvih misli. Mora samo
dobro motriti na Gvozdena, kako
bi ga sprečio da ne načini neko zlo.
Ali i ako Gvozden odluči tako nešto
kako bi ga on uopšte u tome mogao
sprečiti.
Gvozden je već izašao u dvorište u kojem je sad
bilo dosta manje ljudi i obrati se nekolicini koja je
ostala
- Hvala vam što ste došli da mi date
podršku ali bih vas zamolio sve da
sada odete. Želim da obavim sahra-
113
nu na način na koji sam ja to zami-

slio, sam sa svojom porodicom.
Na ove Gvozdenove reči prisutni bez pogovora
krenuše polako jedan za drugim da napuštaju
dvorište. On se zatim okrene ga Radetu i blagim,
jedva čujnim glasom ga zamoli da i on ode kako bi
ostao potpuno sam sa njima.
Rade samo potvrdno klimnu glavu i brzim ko-
rakom se uputi ka štabu koji je bio postavljen
u selu kako bi pozvao kasarnu i izvestio ih šta
se desilo. Hteo je da posavetuje komandu da se
Gvozdenu da neki otpust možda ili da se bar pa
makar i silom pošalje u Srbiju kod tih rođaka,
gde god samo što dalje odavde i od ovog prokle-
tog rata.
Gvozden je otišao do velike pomoćne zgrade gde
su mu stajale mašine i alat i odande krenu da iz-
vlači veliki drveni čamac koji je sa pokojnim ocem
napravio pre mnogo godina. Kada je lepo vreme
često bi odvezao čamac do jezera i u njemu vozio
Jadranku i Anu. Pre par godina je hteo da kupi
i motor da bi ga montirao na njega ali ga je Ja-
dranka zamolila da ipak ostane ovakav običan sa
veslima. U celom tom veslanju jezerom je videla
neku romantiku, gledala bi ga sve vreme ne trep-
ćući sa sjajem u očima. Tih večeri bi redovno vo-
114
dili ljubav po celu noć, zaspali bi onako oznojeni i

zagrljeni tek pred zoru.
Gvozden je otišao do šupe i dovukao nekoliko
tanjih debala, poređao je jedan red vertikalno,
zatim još jedan horizontalno i na njih stavio još
dosta slame. Čamac je podigao na debla i napu-
nio dno slamom. Na obe strane čamca je naslo-
nio suve cepanice. Zatim je otišao u kuću i našao
svilenu posteljinu koju je spustio u čamac pre-
ko slame. Zatim je otišao po Jadranku i spustio
je u čamac sa leve strane a onda po Anu, nju je
spustio u desnu stranu. Sve je teže disao. Ovo je
istina zar ne? One su stvarno mrtve, nema više
mojih ljubavi. Suze su konačno krenule da mu
liju niz lice. Ali on nije prekidao sa poslom. Preko
njih je stavio još jednu posteljinu koju je ušuškao
iza njihovih leđa. Zatim je doneo još slame i sitnih
suvih grančica kojima je ispunio celokupnu unu-
trašnjost čamca.
Uzeo je ašov i otišao do starog oraha u dvorištu
i krenuo da kopa. Ubrzo naiđe na staru drvenu
kutiju, koja je pripadala generacijama porodice
Mišić. Postojao je običaj kada se rodi muško dete
da se stavi flaša najbolje domaće rakije u tu ku-
tiju i zakopa pokraj oraha. Rakija bi se vadila na
dan njegovog venčanja i prva zdravica bi se njome
služila. One noći kada se Ana rodila Gvozden je
115
odmah po povratku kući zakopao već unapred se

radujući danu njenog venčanja. Ali eto sudbina
je htela da ovako, i umesto njenog venčanja vadi
je za njenu sahranu. Loza njegove porodice će se
ugasiti sa njim.
Gvozden izvadi rakiju iz kutije i otpi gutljaj.
Ostatak rakije prosu po čamcu, a zatim daveći se
u suzama poljubi još jednom svoje dve devojči-
ce. Odmakne se nekoliko koraka, zapali šibicu i
u roku od nekoliko sekundi pred njime je buktao
oganj.
Od suza isprva nije gotovo ništa ni video, pla-
men je bio ogroman, imao je utisak da se uzdiže
gore do neba. A na nebu je bio onaj koji ga je iz-
dao, onaj kojem se molio a koji mu molitve nije
uslišio, onaj koji je dozvolio da se ovo dogodi.
- Zaklinjem ti se Gospode da ću na
ovaj užas, odgovoriti mnogo većim.
Zbog krvi moje porodice natopiću
celu ovu zemlju krvlju, najviše onih
koji u tebe veruju. Ne zanima da li
se zoveš Alah, Jahve ili Hrist, ne
zanima me u koga oni tačno veruju.
Ova zemlja će plivati u krvi vernika,
svih onih koji ratuju u tvoje u ime,
svih onih koji ubijaju u tvoje ime,
116
svih onih koji su ubili moje devojke

u tvoje ime. Kunem ti se Gospode
da te niko na ovome svetu ne mrzi
kao ja. Ti si uzeo moju ženu i moje
dete. Od danas pa svakog slede-
ćeg dana ja ću uzimati tvoju decu,
svaki dan ću prolivati njihovu krv,
mrzim te!!!
Gvozden je pao na kolena, više nije mogao ni da
stoji ni da govori. Samo je gledao u plamen dok
su mu se suze nekontrolisano slivale niz lice. A
plamen je goreo i goreo.
Vetar je duvao sve jače i jače. Gospod je izgleda
prihvatio moj izazov, mislio je Gvozden. Prolazili
su sati, vatra se polako smanjivala i tamo gde je
ranije bio njegov život, sada je bila samo gomila
pepela.
117
VIII
Poglavlje
- Gvozdene da li si dobro? – bojažlji-

vo upita Rade, ostajući na bezbed-
noj distanci od Gvozdena koji je se-
deo sav beo od pepela i posmatrao
daške vetra kako odnose poslednje
ostatke njegove porodice.
Gvozden mu ništa ne odgovori, već mu samo
pokaza rukom da sedne pored njega. Rade posle
kratkog predomišljanja ipak odluči ga da posluša.
Sedeli su tako par minuta u tišini. Rade je kra-
jičkom oka posmatrao lice svog prijatelja koje je
nekako ostarilo preko noći. Možda je sloj pepela
na njegovom licu stvarao varku ali kao da se ne-
što promenilo u njemu … kao da je gledao u lice
nekog drugog čoveka koji samo liči na Gvozdena.
Ovom čoveku su mrtve oči. Ovaj čovek možda i
nije čovek.
119
- Mislim da bi možda trebalo da se

vratimo u komandu. Tamo ćemo do-
biti dalje instrukcije. Ja ću razgova-
rati sa pukovnikom … možda ne bi
bilo loše da odmoriš neko vreme, idi
kod tih rođaka u Srbiju ili gde god
hoćeš. Posle svega što se desilo mi-
slim da niko neće imati ništa protiv.
- Otići ćemo u komandu, ali ne že-
lim odmor. Moramo da napravimo
dalji plan akcije. Ovo što se desilo
u mom selu može da se desi u još
mnogo njih. Moramo što brže delo-
vati.
Rade je pomalo začuđeno posmatrao Gvozdena.
Ovako nešto nije očekivao od njega. Naravno da
nije očekivao da će se pokupiti i otići na odmor.
Bio je gotovo siguran da će Gvozden imati napade
besa i ludila, da će imati problema da ga obuzdaju.
Ovaj Gvozden je delovao nekako smireno. Možda je
samo umoran. Delovao je nekako previše racional-
no. Ovo je možda samo pokušaj slomljenog čoveka
da se izbori sa tragedijom koja ga je zadesila. A
možda je ovo neko novo lice jednog drugog „čove-
ka“ kojem će Gvozdenovo telo biti ništo drugo do
oruđa kojim će popločati svoj krvavi put koji, ako
ima Boga, sasvim sigurno vodi u pakao.
120
- U redu, u pravu si, tako je najbolje. Možda samo-

ća u ovome trenutku i nije najbolje rešenje. Gvoz-
dene … ja znam da je verovatno mnogo rano za
ovo što ću ti sada reći, i molim te da me ne shvatiš
pogrešno, ja ti zaista želim samo najbolje, ali ti mo-
raš da razumeš da si još uvek jako mlad. Tvoj život
još uvek nije završen i još uvek može imati smi-
sla … Hoću da kažem da imaš još mnogo vremena
da zasnuješ novu porodicu, naći ćeš sigurno ženu
koja ti odgovara a sa njom možda možeš da imaš i
decu …
Rade zaćuta jer nije znao šta više da kaže na
ovu temu a i bojao se da ne ražesti Gvozdena, me-
đutim Gvozdeno lice nije odavalo nikakve signale.
Gledao ga je nekako čudnovato, kao da ne razu-
me o čemu Rade govori uopšte.
- Ali zašto bih se ženio ponovo prija-
telju, ja sam oženjen. Eno moje Ja-
dranke i Ane gore na nebu, gledaju
me i čekaju da im dođem.
Radetu ove Gvozdenove reči stegnuše srce u
grudima tako jako da je pomislio da će u jednom
trenutku pući. On je to govorio sa takvom verom
da Rade pomisli da ih možda i vidi nekako tamo
gore. Ne izdrža zatim i on podigne glavu, ali tamo
nije bilo ničega. Nije bilo ni Jadranke, ni Ane, nije
121
bilo ni neba. Bilo je samo oblaka i dima a sve je

nekako mirisalo na krv.
- Gvozdeneeeee, oooo Gvozdene! –
začu se neki dubok glas ispred ka-
pije.
- ‘Ajde Mirko, u dvorištu sam. – do-
baci Gvozden pridošlici a zatim
ustade i otrese sa sebe pepeo i pra-
šinu.
Mirko je bio krupan čovek. Držao je neku kafa-
nicu u selu. To je bio više kao neki podrum pića
ali je imao neke stolove i stolice. Rakija mu nije
bila nešto, ali je bila jeftina pa su lokalni alkoho-
ličari uglavnom svoje vreme provodili kod njega,
ostavljajući mu svoje penzije ili nadnice. Gvozden
ga nije mnogo voleo, jer sam nije pio često, po-
neku rakiju tu i tamo. Nisu bili bliski, nisu bili
ni prijatelji. Možda samo malo bolji poznanici. Ali
selo u kome su živeli je bilo malo i svi su se među-
sobno poznavali. Iznenadio se što ga vidi.
- Pomaže Bog Gvozdene i vama voj-
niče. Ja sam Mirko, lokalni kafand-
žija. Primi moje saučešće prijatelju
– zatim priđe i poljubi Gvozdena tri
puta. Platiće nam balije za ovo bra-
te moj, kunem ti se, kad tad.
122
Iz neke torbice koja mu je visila preko ramena

izvadi flašu rakije i dade je Gvozdenu.
- ‘Ajmo unutra, da probamo ovo što
si nam doneo. Ne brinite naredni-
če, nećemo dugo, znam da moramo
ubrzo da krenemo.
Sva trojica uđoše unutra. Rade još uvek nije
mogao da se načudi koliko je Gvozden bio foku-
siran, mozak mu je posle svega što se desilo i da-
lje radio perfektno. Kada su ušli u dnevnu sobu
Mirko priđe zidovima koji su bili ispisani krvlju,
opsova sebi nešto u bradu, a zatim se prekrsti i
sede pored Radeta za sto. Gvozden donese čašice
i sipa svima po jednu.
- Za tvoju porodicu prijatelju, nek im
je večna slava – reče Mirko a zatim
sva trojica ispiše na eks.
Sada se Mirko dohvati flaše i sipa svima novu
turu.
- Nismo se nadali da će tako brzo
upasti. Balije samo što su pobegle
iz sela i odmah napad. A i ko bi re-
kao da će Senad, to uraditi, pa bili
ste najbolji prijatelji … tu ga prese-
če Gvozdenov zabezeknut pogled
…
123
- Pa ti ne znaš – nastavi Mirko –

priča se da je u toj jedinici koja je
upala sinoć bio i Senad, da ih je on
lično doveo u kuću, da je on u stvari
i uradio sve ovo.
Gvozden zamišljeno spusti glavu dole, ispi raki-
ju a zatim brzo sipa još jednu i nju saspe odmah
u grlo.
- A odakle vama te informacije gos-
podine Mirko? – upita Rade.
- Priča se po selu vojniče, sve se
ovde brzo sazna.
- Prvo nisam ti ja vojnik, ja sam
narednik JNA i komandant jedini-
ce koja je zadužena za bezbednost
ovih sela a drugo za tako teške op-
tužbe moraš imati neke dokaze !!!
- Pa utoliko gore ako ste narednik
gospodine, utoliko je vaša krivica i
veća za ovo što se desilo. Ako je vaš
posao bezbednost ovih sela, onda
vi vaš posao i ne radite baš najbolje
zar ne? – zajedljivo zapita Mirko.
- Kako to razgovaraš sa mnom … -
reče Rade i ljutito ustade od stola u
124
nameri da se obračuna sa Mirkom

ali ga smireni glas i ledeni pogled
Gvozdenov vrate na stolicu.
- Sedi dole … ima logike ovo što
priča Mirko. Pre nego što sam oti-
šao na vojnu vežbu svratio sam do
Senada i zamolio ga da pripazi na
moje devojčice. Jesu li njih dve jedi-
ne ubijene u selu?
- Ne, ubijen i jedan stariji bračni par
penzionera, Vučkovići na izlazu iz
sela. Bogata kuća, sve su opljačkali
i odneli. – odgovori mu Rade.
- Da, poznajem ih dobro. Penzioneri
iz Nemačke, vredni ljudi. Orao sam
im baštu svake godine.
- To što su imali pare im je i došlo
glave. A Senad je znači znao da ne-
ćeš biti kući. – nastavi svoju priču
Mirko.
- Ali vi morate imati dokaze za to –
ponovo dreknu Rade.
- Ne viči i pusti ga da govori – prese-
če ga Gvozden.
- Pa ko je narednik ovde naredni-
125
če, ha, ha, ha, vidim ja ko je ovde

gazda. Nego šta kažu ovi koje ste
zarobili u blizini, možda oni mogu
da bace neku svetlost na ovu tamu
koja nas polako sve obavija. – iro-
nično dobaci Mirko.
Rade preblede u trenutku. Nije hteo da ovu in-
formaciju sazna Gvozden u ovom trenutku.
- Kakvi zarobljenici? – upita Gvoz-
den s gotovo grotesknim osmehom
na licu. Uopšte nije delovao izne-
nađeno. Kao da je očekivao da bi
Rade tako nešto mogao sakriti od
njega.
- Pa on ne zna? Niste mu rekli vojni-
če! Cccc, ne valja vam posao nared-
niče – ovo „naredniče“ naglasio je
sa posebnom dozom ironije.
- Nije mi rekao, ali zato ja imam
tebe, moj verni prijatelju, da me o
svemu obavestiš – reče Gvozden i
njemu a zatim i sebi sipa po čašicu
rakije.
- Za tebe Gvozdene! – uvlakački
reče Mirko.
126
- Ne, ne, ne, za tebe koji si mi jedi-

ni pravi prijatelj – procedi kroz zube
Gvozden gledajući popreko Radeta.
Ali mi još malo moramo da krene-
mo, rat zove, pa bih te zamolio da
nas ostaviš da se spremimo.
- Ah to svakako, svakako – reče
Mirko, zagrli ponovo Gvozdena i
brzo napusti kuću.
Gvozden se vrati nazad za sto i nasu rakiju sebi
i Radetu. Neko vreme nisu ništa govorili samo su
sedeli u tišini, ispijajući jednu za drugom raki-
jom. Gvozden je sve vreme gledao u Radeta dok
je Rade gledao u čašicu i skupljao hrabrost da
progovori. Posle nekog vremena alkohol poče da
deluje i Radetu se konačno razveza jezik.
- I sad mislim da je dobro što ti ni-
sam rekao. Posle ovoga što se desi-
lo sa tvojom porodicom mogao si da
uradiš neku ludost. Doduše to ne bi
bila ludost, nego opravdana reak-
cija povređenog čoveka. Ali zakon
to ne vidi tako. Rekao bih ti posle
par dana u svakom slučaju, kada
bismo izvukli sve informacije koji
oni imaju.
127
- Previše razmišljaš prijatelju. Ba-

viš se pretpostavkama. Ako uradim
ovo desiće se ono. Pusti to. Poenta
cela ove priče je da čoveku koga
nazivaš prijateljom nisi rekao da
su uhvaćeni zarobljenici koji možda
imaju informacije o tome ko je masa-
krirao njegovu porodicu. Sve drugo
je bespotrebna filozofija. Ali dobro,
šta je tu je. Ja sam siguran da ti
ovu grešku nećeš ponoviti. Nadam
se da si svestan mogućih posledica
ukoliko uradiš ponovo ovako nešto.
Neka sad to sve na stranu, i šta ste
saznali kada ste ih ispitali?
Rade je zabezeknuto posmatrao Gvozdena. Da
li je on to njemu malopre pretio? Šta je značilo
ono „nadam se da si svestan posledica“? Da li je
to pretnja smrću? Ne, nije on to tako mislio, vero-
vatno je uzrujan. Ali sa druge strane nije delovao
uzrujano, čak je bio vrlo staložen, gotovo kao dok-
tor koji bez trunke emocija saopštava pacijentu
dijagnozu smrti. Da li je Gvozden ipak trajno izgu-
bljen u ovom užasu koji mu se dogodio?
- Još uvek ništa. Ispitivanje je tek
počelo. Tamo su oficiri viših činova
koji imaju iskustva sa tim stvarima.
128
- U redu … ‘Ajmo da vidimo šta su

saznali do sad.
- Ali ne možemo ući tamo, pristup je
zabranjen svima sem straži i ofici-
rima!
Gvozden ga samo preseče pogledom i dade mu
glavom znak da krenu ka štabu gde se zarobljeni-
ci ispituju.
Štab se nalazio samo nekoliko stotina metara
od njegove kuće. Rade je polako, bezvoljno ko-
račao pored Gvozdena pokušavajući da smisli
opravdanje za oficire zašto je ga je doveo tamo
iako su mu striktno naglasili da to ne uradi.
Ispred šatora u štabu gde su bili zarobljenici
stajala su dva vojnika iz Gvozdenove čete koja
kad su ga videli prebledeše kao da videše duha.
Gvozden im polako priđe i tiho, gotovo šapatom
reče:
- Ja bih unutra. Vi ste dobri momci.
Pustite me da prođem.
- Nemoj Gvozdene, preklinjemo te,
imaćemo problem sa oficirima. –
molećivo reče jedan od vojnika.
- Ma nećete, ne brini, samo hoću da
čujem šta kažu zarobljenici, a ako
129
vas baš budu pritisli, recite da vam

je komandant Rade naredio da nas
pustite, on će, siguran sam, potvrdi-
ti vašu priču – reče Gvozden tapšući
Radeta po ramenu.
Rade samo kiselo klimnu glavom i dade znak
vojnicima da ih propuste. U šatoru je bio oko 5
oficira i tri zarobljenika koji su sedeli na stolicama
vezanih ruku. Gvozden vidi da sa strane ima par
slobodnih stolica te ne govoreći niti salutirajući
oficirima sede na jednu od njih i zamišljeno se
zagleda u zarobljenike. Jedan od oficira, major po
imenu Petrović samo prostreli Radeta pogledom.
Jedan od zarobljenika je bio malo stariji čovek.
Imao je sigurno preko pedeset godina. Bio je pro-
ćelav, nizak čovek, jake konstitucije. Drugi zaro-
bljenik je bio visok, mršav ali nekako žilav čovek
star između trideset i četrdeset godina. Bio je pre-
planuo u licu koje inače bilo grubo, kao da je život
proveo radeći na suncu. Treći je bio tek mladić,
jedva punoletan, goluždrave brade i nežnog tela
ali sjajnih očiju kao dva žara usađena u zaista
lepu glavu ovog bosanskog dečaka.
Saslušavanje nije išlo kako treba. Pitali su ih
odakle im uniforme i oružje, šta su radili na tom
području. Oni su sve vreme ćutali. Neki od mlađih
130
oficira bi, s vremena na vreme, besan ustajao i ša-

marao zatvorenike. Ova dvojica starijih bi nakon
toga samo spuštala glavu i dalje odbijajući da od-
govaraju na pitanja ali je mlađi posle svakog ša-
mara ponosno ispravljao glavu i nekako prkosno
gledao u vojnike onim svojim sjajnim očima.
Gvozdenu je sve bilo jasno. On je mlad, zado-
jen mržnjom od detinjstva, verovatno su mu otac
ili deda ubijeni od strane Srba u prošlosti, vero-
vatno u Drugom Svetskom ratu. On je bio mlad
i neiskusan, spreman da pogine za svoje ideale.
Ženu i decu sigurno nije imao, a možda nikada
nije osetio ni toplinu ženskoga tela.
Posle nekog vremena oficiri odustadoše i saop-
štiše zatvorenicima da će biti sprovedeni u vojni
zatvor gde će im biti suđeno za veleizdaju i da će
verovatno biti osuđeni na smrt.
Ovi na to ne odreagovaše, dvojica starijih spu-
stiše glave dok mlađi nastavi da ih prkosno gleda
pravo u oči, gotovo smešeći se.
- Postavio bih im ja nekoliko pita-
nja, ukoliko to ovde nekom ne sme-
ta - odjednom se ubaci Gvozden.
- Ukoliko mislite da vašim pitanjima
možete na jedan konstruktivan na-
čin da nam pomognete da dođemo
131
do informacije koje bi nam pomogle

u daljim nastojanjima … - krenu sa
govorom major Petrović.
- Siguran sam da mogu majore – gru-
bo ga prekinu Gvozden jer trenutno
nije imao strpljenja da sluša preda-
vanja mladog nadobudnog oficira.
Ova Gvozdenova reakcija iznervira majora koji
krenu da mu odgovori međutim preseče ga ledeni
pogled Gvozdenovih mrtvih očiju i on kao hipnoti-
san spusti glavu.
Aha, pomisli Rade, dobro, izgleda da efekat
Gvozdenovog pogleda nema samo na mene takav
uticaj. Ima nešto u njegovim očima što nije ljud-
sko, što uteruje strah i u srca inače hrabrih ljudi.
Gvozden je polako prišao grupi zatvorenika i
stade na udaljenosti od možda metar kako bi ga
dobro videli. Pogledom pređe preko njih i zaustavi
se na dečaku koji ga je gledao prkosno, prećutno
odbijajući da u bilo kom trenutku spusti pogled.
Gvozdenu se svideo ovaj dečak, mnogo više od
svih drugih ljudi u toj prostoriji.
- Gospodo, ja sam Gvozden. Dobro
zapamtite moje ime. Ja živim u ovo-
me selu. Sinoć je paravojna forma-
132
cija sastavljena od vojnika musli-

manske veroispovesti upala u ovo
selo i masakrirala moju porodicu.
Zaklali su mi ženu i ćerku. Pre toga
su ih silovali i mučili. Postoji osno-
vana sumnja da je jedan od njih
i Senad Hodžić takođe žitelj ovog
sela. Da li ste vi bili deo te jedinice?
Ako niste da li znate gde se ta jedi-
nica sada nalazi?
Naravno … Zatvorenici su i dalje ćutali. Ova
dvojica su sedela spuštenih glava a dečak ga je
i dalje gledao pravo u oči. Dobro, ovo sam i oče-
kivao pomisli Gvozden, mogu da im postavljam
pitanja ceo dan i noć kao i ovi pametnjakovići pre
mene ali oni će i dalje ćutati. Pogleda još jednom
dečaka i zadrži pogled na njemu. Lagano mu pri-
đe i pomazi ga po kosi. Dečak grubo trgne glavom
i pljune ga po uniformi. Gvozden se glasno na-
smeja a zatim u deliću sekunde izvadi nož uhva-
ti dečaka za kosu i prekla ga. Krv iz dečakovog
vrata je počela da šiklja svuda po njemu i drugim
zatvorenicima, ali ga je Gvozden i dalje držao za
kosu i gledao pravo u oči. Dečakove oči više nisu
bile hrabre, nisu više imale onaj sjaj. Postale su
nekako maglovite, kao da se neka mrena navukla
na njih.
133
Oficiri počeše da viču na njega, major Petrović

izvadi pištolj u uperi u njega.
- Pomeri se od zatvorenika, odmah!
Gvozden je pustio dečakovu kosu i glava samo
padne na stranu. Bio je mrtav.
- Gospodine majore, mislim da bi
trebalo da spustite odmah taj pi-
štolj, meni ovi zatvorenici još uvek
trebaju za razliku od vas, koji mi
uopšte niste potrebni!
- Nećete vi ovde postavljati uslove
vojniče, ja imam pištolj!
- Ne, sve što vi imate majore je
nada da ćete uspeti da me ubijete
pre nego što stignem do vas i razre-
žem vas nožem od jaja do grkljana
kao svinju.
Gvozden je ovo rekao sa takvom smirenošću i
samopouzdanjem da major potpuno šokiran spu-
sti pištolj i pogleda okolo u druge oficire tražeći bar
neku verbalnu podršku. Međutim svi oficiri koji su
se nalazili u prostoriji samo spustiše glave i napusti-
še prostoriju odbijajući da dalje učestvuju u ovome.
- Zbog ovoga ćeš ići na vojni sud! –
odbrusi major Petrović.
134
- Svakako gospodine majore, da li

sada mogu da se vratim ispitivanju
zatvorenika?
Major Petrović demonstrativno napusti prosto-
riju ostavljajući u njoj Radeta, Gvozdena i zatvo-
renike.
- Vas dvojica, vidite da vam ovde
i sada više niko ne može pomoći.
Pogledajte dečaka i razmislite da li
želite da vidite ponovo svoje porodi-
ce. Ja pitanje koje sam vam posta-
vio neću ponavljati. Odgovoriti mi
odmah ili ćete upoznati vašeg Ala-
ha mnogo ranije nego što se mislili!
Dvojica zatvorenika se razmeniše uplašene po-
glede. Posle par sekundi prećutnog pogađanja ko
će progovoriti prvo popusti stariji zatvorenik.
- Ali mi ne znamo ništa o tom Sena-
du, niti o vašoj porodici. Mi nismo
ni ulazili u vaše selo. Mi smo samo
osmatrali dokle je došla vojska JNA
i ima li srpskih paravojnih formaci-
ja u blizini. Nismo nikoga napali niti
smo to nameravali. Dok smo osma-
trali patrola vojske nas je primetila i
uhapsila i evo nas sad ovde. Iskre-
135
no ja nisam siguran ni da li sam

ikada bio u ovome selu. Možda ne-
kad u prolazu pre rata.
Gvozden je pažljivo posmatrao lice ovog čoveka.
Ljudi su skloni tome da prave razne tikove kad
lažu, da pričaju po malo konfuzno pogotovo kad
su pod dodatnim stresom. Ovaj čovek nije pokazi-
vao ni jedan od tih znakova, tako da je ili govorio
istinu ili bio najbolji lažov koga je Gvozden ikada
sreo.
- A ti, je l’ znaš ti nešto o tome?
- Pa ne zna gospodine, on je bio sa
mnom svo …
- Njega sam pitao, a ne tebe. Go-
vori!
Čovek u trenutku besno pogleda Gvozdena ali
valjda se odmah seti šta se desilo dečaku pa brzo
obori pogled i zamuckujući nekako izgovori:
- Ne znam vam ja ništa, ja živim
daleko odavde, na drugome kraju
Bosne. Poče rat, ja dođoh da se bo-
rim, poslaše me ovde. Zarobiše me
i sad sam tu. Nikoga ja nisam ubio.
Ne poznajem ja nikakvog Senada,
u stvari znam jednoga iz mog sela
136
ali to verovatno nije taj vaš. A hoće-

te li vi nas pustiti uskoro da idemo
kući? Valja se boriti, ljutiće se ovi iz
komande.
Gvozden se na ovo slatko nasmeja. Izgleda da
je ovaj previše vremena proveo na suncu, ili se
toliko uplašio pa ne zna šta priča, mada je najve-
rovatnije bio jednostavno glup.
Gvozden vidi da ovde više ništa ne može saznati
i krene prema izlazu, ali odmah zastade okrene se
i upita ih:
- Je li neko od vas dvojice religio-
zan?
- Ja sam nekada verovao gospodi-
ne, sada više ne znam. Posle svega
što sam video ovih par dana, bojim
se da ga ili nema, ili nas je napustio
ili smo mi već u paklu. – odgovori
stariji zatvorenik i zaplače.
- A ti žilavi, jel ti veruješ u Boga?
- Verujem, kako ne bi verovao, Alah
je uz nas. Mi ovaj rat vodimo za nje-
govu slavu.
- Pa dobro, drago mi je što ste obo-
jica ovako iskreni. Znate ništa čo-
137
veka ne učini toliko iskrenim koliko

blizina smrti. Ja mislim da si ti stari
delimično u pravu. Ovo jeste pakao,
ali na Zemlji. Ja ti dođem tu kao
anđeo smrti i moj posao nije ni da
praštam niti da osuđujem bilo koga
već da samo vernike upoznam sa
Bogom u koga tako slepo veruju.
Gvozden zatim izvadi nož i probode
njime duboko do same korice mla-
đeg zatvorenika zatim naglo povu-
če oštricu noža na gore do grudnog
koša, a zatim drugu ruku zavuče u
ranu, počupa mu creva iz stomaka
i baci ih na zemlju, kao da je reč o
svinji a ne o čoveku. Bio je mrtav u
roku od nekoliko sekundi. Nije sti-
gao čak ni da vrisne, samo je jed-
nom glasno uzdahnuo i posle par
sekundi izdahnuo.
Starac pored njega je tiho plakao. Spustio je
glavu dole i pomiren čekao svoju sudbinu.
- Tebe neću. Ti si dobar čovek, kao
što su možda i ova dvojica pre tebe.
Ali nije to razlog. Za tebe će veća
kazna biti da živiš, da se sećaš i
da sanjaš šta si ovde video i šta
138
ćeš možda tek videti. Ako slučajno

preživiš nekako ovo zarobljeništvo
reci svojima šta si ovde video, reci
porodicama ove dvojice šta sam im
uradio i reci im da ću isto i njima
uraditi kad ih budem sve našao. Pa
će onda ovako skupa moći kod Ala-
ha. A ako slučajno to nebo postoji i
ako tamo vide moju Jadranku i Anu
nek ih zamole za oproštaj, jer ga od
mene neće dobiti sigurno.
Gvozden se okrenu i tek tad vide da Rade i dalje
sedi u uglu šatora i tužno ga posmatra.
- Naredniče pa ti si još tu? Ti nisi
pokušao da me sprečiš?
- Koga da sprečim … Ne pozna-
jem ja tebe vojniče. Ja sam pre
par dana upoznao možda i najbo-
ljeg čoveka kojeg sam ikada sreo.
Zvao se Gvozden i imao je ženu
i ćerku. Ženu i ćerku su mu ubili
juče a sa njima i njega. To što je
ostalo od njega, to što si ti sada
postao, nije ljudsko. Od mog prija-
telja je ostalo samo ovo čudovište,
monstrum. Razmišljao sam u jed-
139
nom trenutku da te ubijem, da te

upucam ovde, sada s leđa, kuka-
vički. Ali nisam mogao, ne zato što
sam se bojao, nego zato što bih
robijao kao da sam ubio ljudsko
biće, i time bih izneverio i ostavio
na cedilu svoju porodicu. Ako u
tebi ima imalo više nečeg, onog što
je Gvozdena činilo dobrim čovek,
ubi se odmah, ovde i sada, dok
nisi učinio još neko zlo.
- Ja sam tek počeo sa tim što ti na-
zivaš zlom. Ovoga što si video ovde
će biti još, mnogo, mnogo više. Da
li je od mene ostalo nešto od sta-
rog Gvozdena? Ne verujem, možda
samo neko zrno nečega, a to zrno ti
sada kaže da nikad ne pokušaš da
me sprečiš u ovome što sam nau-
mio, jer ću te ubiti kao i ovu dvojicu
danas. Ovom novom Gvozdenu ste
svi vi manje više isti. Gadite mu se
svako na svoj način. Ali ti si srećan
čovek, imaš porodicu, i zbog nje se
drži po strani i ne staj mi na put.
- A gde vodi taj tvoj put?
140
- U pakao naravno, i za mene i za

njih. Ovde nema nevinih. Ako su već
svi rešili da okrvave ruke pobrinuću
se da se podave u toj istoj krvi.
Gvozden izađe napolje iz šatora da proveri da
li je stigla vojna policija koju je major Petrović ne-
sumnjivo pozvao. Već su bili tu, njih četvorica u
onom njihovom prepoznatljivom džipu. Kada su
videli Gvozden krvavog odmah su repetirali oružje.
- Poći ćeš sa njima u glavnu kasar-
nu. Tamo će odlučiti šta će dalje sa
tobom. Savetujem ti da ne pružaš
otpor. Kao što vidiš naoružani su
automatskim puškama i neće okle-
vati da pucaju. – samouvereno mu
reče major Petrović
- Za razliku od tebe majore, ha, ha,
ovi su ili hrabriji ili me samo još
nisu upoznali. Ne brinite gospodo,
ja želim da pođem sa vama, moram
da porazgovaram sa pukovnikom
o daljoj taktici rata. Tako da mo-
žemo poći gospodo … E da, da ne
zaboravim, onom visokom žilavom
sam izvadio creva, tako da ponesi-
te neku lopatu i kofu kada budete
141
ulazili, ali upozoravam vas majore,

ne ulazite ako imate slab stomak.
Gvozden nakon toga mirno ode u džip dok su
ga oficiri i vojna policija zabezeknuto posmatrali.
Jedan od pripadnika vojne policije dade znak
ostalima da sednu u džip i krenu. Razmišljao je
u jednog trenutku da ode u šator i pogleda šta je
Gvozden uradio međutim odmah odmahnu gla-
vom nekako sebi govoreći da je to loša ideja a za-
tim i on sede u džip.
142
IX
poglavlje
Put do kasarne je prošao u miru i tišini. Vojnici

su bili previše preplašeni da bi ga bilo šta pitali.
Sve vreme su čvrsto držali svoje puške u strahu
da Gvozden nešto ne uradi.
Posle nekoliko sati vožnje stigoše i odmah ga
sprovedoše do kancelarije pukovnika Nedeljkovi-
ća. Napolju je već palo veče, tako da je u kan-
celariji bilo poprilično mračno jer je svetlo bilo
ugašeno. Bila je samo jedna mala lampa koja je
stajala ispred pukovnika okrenuta tako da baca
svetlost na stolicu koja ja očigledno bila namenje-
na za Gvozdena. Gvozden se nasmeši kada vide
ovu staru komunističku metodu ispitivanja koja
je omogućavala da jasno vidite lice optuženog a
da on pritom ne vidi vaše.
Čim ih je video kako ulaze pukovnik viknu:
- Zašto nije vezan? Jel’ on zaroblje-
nik ili nije?
143
Vojnici se samo bledo međusobno pogledaše,

nikome to nije palo ni na pamet.
- Nisam zarobljenik, pošao sam
svojevoljno, jer želim da razgova-
ram sa vama.
Pukovnik rukom pokaza rukom stražarima da
izađu a Gvozdenu da sedne.
- Prvo primi moje saučešće. To što
se tebi dogodilo je užasno i meni je
veoma žao. To donekle umanjuje te-
žinu onoga što si ti uradio ali ne op-
ravdava u potpunosti i ti ćeš morati
da snosiš neku odgovornost. Zbog
raznih komplikacija koje mogu da
nastanu, ja ne bih ovu celu priču
vodio na sud, gledaćemo da se to
nekako zataška. Ali ti više ne mo-
žeš da ostaneš u vojsci. Prebaciće-
mo te odmah ujutru u Srbiju, budi
tamo kod nekih rođaka, ukoliko ih
imaš, ukoliko ne, smestićemo te u
neki od vojnih stanova. Posle ćemo
videti šta ćemo. Zasad ovako.
- Pukovniče, drago mi je da se u
dosta stvari slažemo. Međutim u
jednoj bitnoj stvari se uopšte ne
144
slažemo, a to je ova koja se odnosi

na moju budućnost. Ja zatvorenike
jesam pobio i sigurno je da je smrt
moje porodice drastično uticala na
odluku da to uradim. Ali oni nisu
hteli da odgovore na pitanja koja
su im postavljali major Petrović i
njegove kolege. S obzirom da mene
više ne vezuju neka moralna ogra-
ničenja i kako uopšte nisam vezan
željom da preživim sve ovo, ja sam
postupio kako sam postupio i sa-
znao sam da su oni samo bili samo
izvidnica, da je vojska Bosne već
formirala svoj štab u Sarajevu i
da su, dakle, već postigli određeni
nivo organizacije koji nam govori
da ovaj rat neće baš biti lako re-
šen. Ja vama želim da predložim
rešenje na obostranu korist ukoli-
ko biste bili ljubazni da me saslu-
šate.
- Hmm, vi i niste baš tako običan
vojnik i zlikovac kakvog vas je
predstavio major Petrović kada me
je pozvao danas. Dobro recite mi
šta ste to imali na umu.
145
- Pukovniče je nemam nameru da

idem u Srbiju. Moj dom je ovde i ovde
će jednoga dana biti i moj grob. Ja
neću prestati da tražim čoveka koji
mi je pobio porodicu. On je negde
dublje u Bosni i ostatak svog života
ću posvetiti uništavanju njegovog.
Ali dobro, to je moj problem. Ono što
je vaš problem je ta uniforma koju
nosite. Vi ste obavezani njome da
poštujete neka pravila koja ja ap-
solutno ne moram niti želim da po-
štujem. I za mene i za vas će biti
lakše ako više ne budem nosio ovu
uniformu. Vi i ja možemo napraviti
dogovor. Ja mogu napraviti svoju
malu jedinicu kojom mogu delovati
u dogovoru sa vama i samo vama.
Mi možemo biti prethodnica vaših
jedinica, ona koja će prva ulaziti i
čistiti teren. Zatim pomoću metoda
koje sam već koristio obezbeđivati
informacije o kretanju neprijatelj-
skih snaga. Ukoliko bismo moja
grupa i ja, naleteli na kojekakva
materijalna dobra, pa recimo u sva-
kom slučaju bismo bili spremni da
146
jedan dobar deo odvojimo za vas,

i to ostaje samo među nama dvoji-
com, niko drugi ne mora da zna.
- Opa, Gvozdene, nisam znao da
ste tako pragmatična osoba. Možda
bismo mogli ipak odlično da sara-
đujemo. Nisam znao da i vas intere-
suju materijalna dobra ove zemlje.
- Ni najmanje gospodine. Mene inte-
resuje čovek po imenu Senad Hodžić.
Materijalna dobra su više naknada
za ostatak jedinice. Čisto sumnjam
da drugačije mogu da ubedim ljude
da idu sa mnom u samoubilačke mi-
sije. Moraju da imaju neku motivaci-
ju. Međutim meni je od vas potrebna
logistika. Ljudi, ti neki problematični
koje u principu i ne želite u vojsci,
vozila - kamion, džip sa puškomitra-
ljezom, nekoliko sanduka municije,
oružja i dodatne opreme. Siguran
sam da vi mnogo bolje od mene zna-
te šta je sve potrebno jednoj manjoj
operativnoj grupi.
- Ha, ha, opasan si ti vojniče. Ali
sviđa mi se tvoja ideja. A šta ćeš,
147
reci mi kad nađeš tog tvog? Da li

onda ovaj naš dogovor prekida da
važi ili bi i dalje mogao da računam
na tebe?
- Dogovor traje dok traje rat. Smrt
dotičnog menja samo jedno a to je
moja zainteresovanost da nastavim
da živim. Prema tome, ukoliko bih
uspeo da ga nađem i likvidiram a
ostanem živ do kraja rata biću slo-
bodan da se ubijem i spasem vas
tog neprijatnog zadatka koji vam je
nesumnjivo već prošao kroz glavu.
Ja sam rizik za vas zar ne? Ukoli-
ko bi došlo do neke istrage na kraju
rata bojite se da bi mogli da imate
problema? Ne brinite, znam šta tre-
ba da uradim.
- E pa onda nam ostaje samo da se
rukujemo. – reče sa osmehom pu-
kovnik i pruži ruku Gvozdenu.
- Svakako gospodine pukovniče, ne
brinite bićete bogat čovek. – začini
na kraju ovaj razgovor Gvozden.
- Nadam se da će tako biti. Vojnike
i potrebnu opremu ćete dobiti su-
148
tra. Ah, da, da ne zaboravim, kad

se sve ovo završi niste samo vi pro-
blem razumete? I vaša jedinica je
deo njega, mi ne želimo da se jed-
noga dana priča kako su Srbi radili
ovo ili ono. Mrtva usta ne govore.
- A to, svakako gospodine. Ne brini-
te. Biće rešeno.
Šta je još par mrtvih četnika pomisli Gvozden,
pošto je bio siguran da mu je baš njih namenio
pukovnik. Koja vojska uostalom želi bradate silo-
vatelje i bandite u svojim redovima?
U ranu zoru je sve bilo spremno. Gvozden nije
mnogo spavao. Budile su ga slike Jadranke i Ane.
Njihova izmučena tela, masakrirana od strane
njegovog prijatelja.
Pukovnik je obezbedio sve što mu je bilo potreb-
no i više od toga. Ali ono što je Gvozdena posebno
obradovalo je sastav ljudi. Petnaestak četnika, svi
iz njegove jedinice i još njih nekoliko koje nije po-
znavao koji su očigledno napravili sranja na ne-
kom drugom mestu. Među njima je bila i jedna
otečena glava koja je Gvozdena najviše obradova-
la. Niko drugi do Miloje, kome po izrazu lica nije
uopšte prijalo što je prebačen u ovu grupu ljudi
koju predvodi Gvozden.
149
- Pomaže Bog junaci! – sa osmehom

dobaci Gvozden.
- Bog ti pomogao! - dobaciše, oni
koji ga nisu poznavali.
- Ljudi nemamo previše vremena
na gubljenje. Biću kratak. Mi smo
od sada nezavisna jedinica i vi ste
odgovorni samo meni. Mi kao što
vidite nemamo simbole JNA i od
sada delujemo potpuno samostal-
no. Meni su prekjuče ubili celu poro-
dicu. Glavni cilj ove jedinice je pro-
nalaženje čoveka po imenu Senad
Hodžić, ima ženu Azru i tek rođenog
sina. On je odgovoran za smrt moje
porodice ili bar sigurno zna onoga
ko jeste. Dok ga budemo tražili vi
ste slobodni da sve što nađemo po
kućama i drugim objektima zadr-
žite za sebe, sa tim da jedan mali
deo moramo ostaviti za dobrotvora
koji nam je omogućio formiranje ove
jedinice. Sa nekima od vas ja sam
imao neslaganja u prošlosti, i za
njega lično je to bolje da ostavimo
po strani. Ako ti Miloje nešto zna-
či žao mi je što sam te zaustavio.
150
Trebalo je da te pustim da obaviš

posao do kraja. Možeš biti potpuno
siguran da tu grešku neću ponoviti.
Gospodo slušajte moja naređenja i
obećavam vam novca i zlata koliko
god možete da ponesete i pičaka
koliko god možete da pojebete!
Ove reči gotovo svi ljudi sem Miloja pozdraviše
jakim aplauzom i glasnim smehom. Gvozden se
nasmeja na ovu reakciju njegovih ljudi a zatim
dodade:
- Sa druge strane ne budete li me
slušali bez pogovora, nahraniću
vas vašom sopstvenom utrobom.
Aplauz i smeh naglo zamreše.
- Ja bih da krenemo gospodo, dok
se ova regularna vojska još nije pro-
budila. Od sada pa nadalje spava-
ćemo po napuštenim kućama. Ovde
se više nećemo vraćati.
Svi vojnici pokupiše oružje i opremu i uđoše u
vozila. Gvozden pokaza Miloju da uđe sa njim u
džip. Oba vozila krenuše ka jednom selu na oko
dve stotine kilometara odatle gde je Senad imao
brata kojeg je i Gvozden upoznao. Više puta su se
zajedno napili.
151
- Jel’ smo ti i ja u redu sada Miloje?

- Jesmo – mrzovoljno odgovori Milo-
je sa bolnom grimasom na licu.
- Dobro dobro, neću te sada tera-
ti da govoriš. Bitno mi je samo da
znam da li si uz mene. Bićeš bogat
čovek prijatelju.
- Valjda ću. – sa dozom nepovere-
nja odvrati Miloje.
Gvozden se na ovo samo nasmeja. Naravno da
je znao da mu neće tako lako poverovati ali Miloje
je bio ključ cele jedinice, ako on bude poslušan i
ostali će pratiti bez pogovora.
Znam da mi ne veruješ zato sam i spremio ovaj
mali avans za tebe – reče Gvozden pružajući Milo-
ju svežanj novčanica.
Miloju sinuše oči i na trenutak zaboravi na bol
u vilici i na sve što mu je Gvozden uradio.
- Opa, hvala šefe hvala, ne brini
ništa ja sam uz tebe. Nego da ova
lova ostane između nas, ovi ostali
ne moraju baš da znaju.
- Naravno prijatelju, tako sam i mi-
slio. Biće još mnogo love i za tebe
i za njih. Samo ne zaboravi Senad
152
Hodžić, to je prvo pitanje koje po-

stavljate kada upadnete negde.
Ako ga nađemo bogato ću vas na-
graditi mimo svega što ukradete.
Nemojte da me izneverite.
Posle nekoliko sati vožnje stigoše do sela gde je
živeo Senadov brat. Gvozden je tu bio samo jed-
nom i malo se namučio da pronađe kuću ali je
posle kratkog lutanja uspeo.
Ulice su bile puste i Gvozden po izlasku iz ka-
miona rasporedi vojsku duž cele ulice i ostavi jed-
nog na puškomitraljezu montiranom na džipu.
Zajedno sa Milojem i još jednim Gvozden upade
u kući i sam znajući da su male šanse da nađe
nekog. Tako je i bilo, kuća je bila napuštena. Ali
hrana je bila na stolu, hladna i tvrda, ali ne i po-
kvarena, znači verovatno su juče otišli. Gvozden
reče vojnicima da sve što je od neke vrednosti pre-
bace u kamion. Sede za sto i razmisli o sledećem
potezu. Senadu je ovaj brat bio jedina bliska rod-
bina za koju je znao. Moraće da krene da traži na
slepo, od sela do sela.
- Pogledajte po kući ima li nekih fo-
tografija koje bi nam mogle pomoći
da vidimo gde su! - viknu Gvozden
sada već pomalo nervozan.
153
Međutim u tom trenutku pažnju mu privuče

pikavac u pepeljari, koji je bio izgrizen. Senad
je grizao cigarete dok je pušio svoju sarajevsku
Drinu. Gvozden skoči i otvori kantu za đubre i u
njoj vidi praznu kutiju Drine koju je nesumnjivo
ostavio Senad. Znači bio je ovde, dakle pobegao
je prvo ovde, a onda je zajedno sa bratom otišao
dalje. Ali gde?!
Koncentraciju mu prekine mladić iz njegove je-
dinice koji je jedva po podu vukao ogromno „drvo
života“.
- Ostavi tu saksiju, budalo – zareža
na njega Gvozden.
Miloje u tom trenutku upade u kuću zadihan
i reče.
- Pričao sam sa nekom babom, naša
Srpkinja. Svi muslimani su u prote-
klih par dana pobegli iz sela. Ostado-
še samo neki par kuća odavde, neki
baba i deda. Oni nisu hteli da beže.
- Odlično, ‘ajde da vidimo šta oni
znaju.
Gvozden i Miloje upadoše u jednu malu trošnu
kuću, tamo su za stolom sedeli starac i starica,
lica tako izboranih da su morali imati preko 80
154
godina. Oboje ne obratiše nikakvu pažnju na njih

dvojicu u samo nastaviše da piju svoju kafu.
Gvozden priđe vitrini izvadi iz nje rakiju i dve
čašice, stavi ih na sto, sede i pokaza rukom Miloju
da uradi isto. Nasu sebi i Miloju po jednu, ispi je
na eks, pa naspe odmah drugu a zatim progovori:
- Vaše komšije Hodžići, gde su otiš-
li? Odgovorite mi odmah, neću vas
pitati ponovo.
- A šta će ti oni, mladiću? – upita ga
starac kojem njihovo prisustvo kao
da nije smetalo, čak šta više nije
uopšte pokazivao bilo kakvu reak-
ciju od kada su im upali u kuću.
- Hoću da ih pobijem.
- A zašto? Je l’ su ti štogod skrivili?
- Senad mi je pobio porodicu.
- Ne verujem, dobar je on čovek.
- Zbog vaših godina, ‘ajde da vas
pitam još samo jednom.
- Gde su Hodžići?
- Otišli su, ne znam gde, verovatno
u Sarajevo, kažu da je tamo trenut-
no najsigurnije.
155
- Lažeš! – besno viknu Gvozden.

- Govorim ti sam ono što sam čuo,
svi iz ovoga sela odoše u Sarajevo,
ili tako bar kažu.
Ovo je jako loše pomisli Gvozden. U Saraje-
vu je štab ove nove vojske BiH i odlazak tamo
je ogroman rizik. Verovatno ni ne bi mogli da
uđemo u grad, uhapsili bi nas pre toga ili ubi-
li. Gvozden odluči da porazgovara sa pukov-
nikom o planovima vojske za bombardovanje
Sarajeva. Uz vazdušnu podršku i tenkove JNA
bi mogao da se ušunja u grad, ali čak i tad to
bi bilo kao traženje igle u plastu sena. Posto-
jala je i mogućnost da sačeka da se rat završi,
ali i to je bio veliki rizik zbog dogovora sa pu-
kovnikom koji sigurno ne misli da ga ostavi u
životu.
- Šta ćemo sad šefe, da pretražimo
kuću, da vidimo ima li kakvog naki-
ta i novca?
- Pretraži – bezvoljno i zamišljeno
mu odgovori Gvozden.
Mislio je ponovo na svoju porodicu, da li su sad
negde gore ili su prosto deo vetra koji ih je odneo.
Sedeo je tako pokušavajući da smisli neki novi
plan međutim ništa novo mu nije padalo na pa-
156
met. Pažnju mu skrene vriska babe kojoj je Miloje

pokušavao da skine prsten sa ruke.
- Šta radiš to? – upita ga gotovo sa
osmehom na licu.
- Ma neće šefe da se skine, i ona se
otima, stegla šaku ne pušta.
Gvozden pogleda starca koji je sve to mirno po-
smatrao. Delovao je kao čovek koji se predao sud-
bini i koji je samo čekao da smrt dođe po njega i
nju.
- Nemoj da gubiš više vreme na to,
odseci joj prst i izlazi napolje.
Gvozden se okrete i izađe dok se u pozadini čuo
vrisak i Milojev radostan uzvik jer je konačno do-
šao do prstena pa i on izađe napolje stavljajući ga
u džep a prst baci psu lutalici koji ga izgladneo
proguta odjednom.
157
X
Poglavlje
Dani su prolazili jedan za drugim. Vremenom

su se pretvorili u sedmice a one u mesece. Gvoz-
den i njegova jedinica su išla po okolnim selima
raspitujući se za Senada, međutim niko nije znao
ništa.
Gvozdenovi vojnici su bili srećni, opljačkano je
mnogo kuća. Nekad bi naleteli i na neku mlađu
muslimanku po kojoj bi se izređali svi a kada njih
nije bilo poslužile su i druge žene starije i mlađe,
posle nekog vremena više nisu pravili pitanje.
Gvozden je s vremena na vreme nosio deo rat-
nog plena pukovniku i raspitivao se kada bi mogla
početi ofanziva na Sarajevo. Pukovnik je govorio
kao sad će, sad će ali vreme je prolazilo. Gvozden
je znao se tu pukovnik ništa ne pita. O napadu
na Sarajevo nisu odlučivali ni generali, već samo
političari. Gvozden se bojao da posle ovoliko vre-
159
mena Senad možda nije ni živ. Možda su ga ubili

pripadnici neke druge paravnojne formacije. Ovaj
rat više nije bio rat za zemlju već se gledalo kako
da se što bogatiji izađe iz njega.
Svi dani su bili nekako isti, pljačkalo se ali je
vremenom ponestajalo sela pa se Gvozden odlu-
či da upadnu u jedan poveći grad kako bi koliko
toliko zadovoljio nezasitu želju svojih vojnika da
ukradu bar još koji komad zlata ili neke druge
dragocenosti. Vežba čini čuda, a oni su postali to-
liko vešti da su samo u roku od nekoliko minuta
bili u stanju da opustoše kuće noseći sa sobom
samo ono na ono što su mogli brzo da prodaju i
na čemu su mogli brzo da zarade. Opljačkani plen
se nosio u Srbiju gde se prodavao švercerima na
kamione. Sve je teklo kao po loju.
Kada su ušli u grad, Gvozden već vidi da je
prepun vojske JNA ali i drugih paravojnih grupa
koje su harale po gradu. Već je bio spreman da
izda naredbu da se povuku, jer ovde sigurno nije
bilo mnogo toga za pljačkanje kada primeti svog
starog prijatelja Radeta Ercega kako sedi u grad-
skom parku i pije pivo. Posle kratkog razmišljanja
odluči da ode da mu se javi, ionako nije imao pa-
metnijeg posla.
Rade vidi da mu se Gvozden približava i neza-
160
dovoljno odmahnu glavom jasno pokazujući biv-

šem prijatelju da i nije baš poželjan. Gvozden nije
previše obraćao pažnju na to a i već duže ga nije
zanimalo šta drugi ljudi misle o bilo čemu. Samo
je prišao i seo pored njega na klupu, uzevši mu
pivo iz ruke tek toliko da ga podseti na međusobni
odnos snaga.
- A šta ima naredniče, kako napre-
duju rat?
- Ide nekako Gvozdene, borimo
se, a ti čujem napreduješ odlično,
opljačkaste celu Bosnu, za ovih par
meseci.
- Nismo baš celu, ima i drugih ovih
što pljačkaju, mada moram da pri-
znam da su ovi moji baš vredni,
nekad ni ja ne mogu da ih pratim.
Čudno je šta čovek sve može da po-
stigne kad ima pravu motivaciju.
- Gde će ti duša Gvozdene, toliko
ljudi pobiste, toliko nevinih ljudi …
- Koja duša moj naredniče? Nema
nje odavno, ostala je sad samo još
ova želja, ova opsesija da nađem
Senada i da mu zubima odgrizem
grkljan. Čujem da je verovatno u
161
Sarajevu, a mi nikako da uđemo u

njega.
- Gvozdene ofanziva na Sarajevo će
početi sutra. Tebi to naravno niko
nije rekao jer te JNA ne želi tamo.
Cela Bosna je čula za tebe i jedva
čekaju da te se dočepaju. Čuo sam
da su se umešale i strane mirovne
snage. Ako te oni uhapse sudiće ti
se za ratne zločine, a ako se bude
sudilo tebi sudiće se i celoj Srbiji. Ja
ti ovo govorim zato što sam pozna-
vao onog starog Gvozdena, onog
dobrog čoveka kakav si bio ranije,
i želim da se ovaj tvoj sumanuti po-
hod završi na ovaj ili onaj način.
Kada krene ofanziva, uđi u Sara-
jevo, pokušaj da nađeš Senada ili
umri pokušavajući, ali gledaj da se
ovo konačno završi.
Gvozden je samo ćutao i slušao. Tako dakle,
pukovnik hoće da mu i dalje stiže zlato a vero-
vatno je počeo da planira i moju likvidaciju. Lako
može da dođe do Miloja ili već nekog drugog i da
sa njim napravi isti dogovor koji ima sa mnom,
samo još bolji, sa njima nema rizika, oni hoće isto
što i on, da pljačkaju i da se obogate. Moj plan da
162
nađem Senada u Sarajevu se ne uklapa ni u pu-

kovnikove želje niti u želje mojih ljudi.
- Hvala ti Rade. I ja želim da se sve
ovo završi. Ali ne mogu da se smi-
rim dok ne nađem Senada, dok mi
ne odgovori zašto je to uradio. Nego
ko su one bradonje preko puta, da
ih regrutujem u moju jedinicu – po-
drugljivo upita Gvozden pokazujući
na malu grupu četnika koja je vodi-
la neke zatvorenike.
- Ne verujem da bi hteli. Vidiš onog
tamo, što je malo krupniji od osta-
lih, što nadgleda zatvorenike. To je
Trifun zvani Đeneral, komandant
te male jedinice. Pošten čovek koji
predvodi časne ljude. Mnogo su
nam pomogli u proteklih nekoliko
meseci, ratovali su sa nama rame
uz rame.
- Pa što ih niste prebacili u regular-
nu vojsku i dali im prave uniforme?
- Nisu hteli da se obriju i rekli su da
neće da nose komunističke oznake.
- Ha ha ha, pa da li je moguće da
neko veruje u sva ta sranja?
163
- Nije toliko bitno ko u šta u veruje

moj Gvozdene, nego ko šta radi.
- E to je istina moj naredniče, veli-
ka istina. Odoh da se upoznam sa
čovekom – reče Gvozden vraćajući
pivo Radetu.
- Pomaže Bog junaci – reče sa osme-
hom Gvozden približavajući se čet-
nicima koji su sprovodili vezane lju-
de u kamion.
- Tebi neće sigurno – odbrusi mu
Trifun koji je očigledno bio upoznat
sa kim razgovora.
- I to što kažeš, verovatno neće.
Nego šta radite sa ovim ljudima?
- Vodimo ih na razmenu, dvadeset
njihovih za dvadeset naših. Mi rat-
ne zarobljenike ne ubijamo, već ih
čuvamo za razmenu kako bi spasli
što više naših ljudi.
- A pa to je lepo. Imam ja dosta va-
ših u mojoj jedinici, to jest kad malo
bolje razmislim, svi su vaši.
- To nisu naši, niti su ikada bili niti
će ikada biti – nastavi sa kontrira-
164
njem Trifun koji je Gvozdenu bivao

sve simpatičniji.
- Izgledaju kao vi, svi se kunu u
Dražu, siluju i ubijaju, po meni to
su četnici kao što ste i vi.
- Pravi četnici nisu ni ubice, ni si-
lovatelji. On su kraljeva vojska. Po-
šteni i časni ljudi. Moj otac je bio
pilot kraljevine Jugoslavije, streljali
su ga komunisti 1944. godine. Ovi
neki što sebe danas nazivaju četni-
cima su obični banditi i ratni zločin-
ci. Oni su bruka za Srbiju.
- Dobro, dobro, u principu si u pravu
– reši da završi razgovor Gvozden jer
su ga idealističke priče uvek zama-
rale kad među zatvorenicima primeti
komšiju iz rodnog sela, dobrog ali po-
malo tupavog Bajru Omenagića.
U istom trenutku Bajro vide i njega i sav srećan
povika:
- Gvozdene druže, to si ti? Tako mi
je drago da te vidim.
- Bajro, otkud ti ovde? – nisi valjda
i ti neki zločinac.
165
- Ma nisam, otkud ti to Gvozdene.

Gvozden je hteo da porazgovara nasamo sa
njim ali mu je bila potrebna Trifunova dozvola.
Priđe mu polako i gotovo šapatom mu reče da
niko ne čuje:
- Komandante Trifune, mogu li na-
kratko da popričam sa ovim zatvo-
renikom, to mi je komšija iz sela.
- Pričaj slobodno ali ovde pred svi-
ma, što morate nasamo?
- Kao što rekoh on je iz mog sela. Do
sada si sigurno čuo da su mi zakla-
li ženu i ćerku. On možda zna gde
je otišao čovek koji je odgovoran za
to. Ali mi sigurno neće reći to pred
drugim zatvorenicima. Ne brini evo
uzmi moj pištolj ako mi ne veruješ
pa me odmah upucaj ako uradim
nešto što ne treba.
- Hvala ne treba, imam ja svoj. Do-
bro idi, ali pazi šta radiš držim te
na oku.
Gvozden se nasmeši i potapša Trifuna. Hrabar
čovek, idealista a u ratu su te dve osobine glavne
odlike budale koja neće dugo poživeti. Gvozden
166
pokaza Bajru glavom da se izdvoji iz grupe i da

pođe na stranu sa njim.
- Bajro prijatelju, znaš li gde je Se-
nad? Jadranku i Anu mi je neko
ubio, mislim da Senad zna ko.
- A, jaoj, Gvozdene žao mi je, primi
moje saučešće … Ali zašto misliš
da bi Senad nešto znao o tome.
- Pa pre mog odlaska iz sela na voj-
nu vežbu, pred sam početak, rata
zamolio sam Senada mi pripazi na
ženu i dete. Međutim kada sam se
vratio one su bile mrtve a njega više
nije bilo. Pa samo hoću da vidim sa
njim da ne zna nešto o tome.
- Stani Gvozdene da nisi ti onaj čet-
nik o kome čujemo da ide i kolje po
Bosni da bi osvetio porodicu.
- Ma jok šta ti pada na pamet, ali
poznajem ga, mnogo loš čovek,
zove se Miloje. Pravi zločinac, reci
svojima da će taj Miloje sutra napa-
sti Narodnu banku u centru grada.
- A što? Tamo više nema ničeg, tamo
je sad bolnica za ranjenike.
167
- Pa baš zato, zlikovac, da bi ubio

što više ljudi. Ovo ti govorim zato
što mislim da takvim ljudima nije
mesto u ratu, pobijte ih sve, to je
bolje i za nas i za vas. Nego gde mi
je Senad? Treba mi njegova pomoć.
- Aha, da on ti je u Maršalovoj ulici
broj 7. Ti je ona zgrada sa žutom
fasadnom ciglom. Ja njega slabo vi-
đam, nisam ni stigao da popričam
sa njim, ali često vidim Azru kako
gura u kolicima Mehmeda.
- Hvala ti, i molim te ne govori nikom
o ovome, vidiš da ovde više nema
Jugoslovena, ne razumeju oni nas
drugove.
Bajro zaplaka u trenutku i čvrsto zagrli Gvoz-
dena.
- Reci mi iskreno Gvozdene, da ne
vode oni nas na streljanje?
- Ne brini ništa. Je l’ si video malo-
pre kada sam šaputao nešto onom
bradonji, rekao sam mu da moga
prijatelja mora da odvede na raz-
menu, tako da ne brini ništa, ideš
svojima.
168
Bajro ponovo zaplaka i zagrli Gvozdena.

- ‘Ajde sad u kamion i zapamti, ni-
kom ni reči, ali baš nikom.
Bajro poslušno klimnu glavom i sav srećan
uskoči u kamion.
Gvozden krenu ka svojoj grupi i u prolazu po-
zdravi Trifuna koji se pravio kao da ga ne vidi.
- Okupite se imam važne vesti! - po-
zva Gvozden svoje ljude.
Gvozden ih dobro osmotri, nisu bili više onako
poletni, nakrali su se para i sada su želeli verovat-
no da idu kući. Ova šansa se ukazala u zadnjem
trenutku.
- Sutra počinje ofanziva na Saraje-
vo!
Dobro im zagleda lica, gotovo svi su bili izne-
nađeni sem Miloja i još dvojice njemu najbližih.
Dakle, pukovnik je očekivano povukao svoj potez.
- Ja, u principu, nisam hteo da mi
idemo. Šta ćemo tamo? Senada u
tom krkljancu neću naći. Međutim
sad sam bio sa jednim komšijom iz
sela koga vode na razmenu. Ubedio
sam budalu da ga vode na streljanje
pa sam ga kao onda spasio da bi
169
mi dao neke informacije o Senadu.

Međutim, ništa nije znao o njemu,
ali mi je rekao jednu drugu stvar.
Svi bogataši iz Bosne ostavili su
svoj novac i nakit u sefu, u Narod-
noj banci u centru Sarajeva. Kaže
mi da su desetine ako ne i stotine
miliona maraka u pitanju. S obzirom
da Sarajevo čvrsto drže pod kontro-
lom, napravili su jak prsten oko nje-
ga, dok unutar grada I nema neke
straže, možda desetorica slabije na-
oružanih oko banke. Kada krenu da
padaju granate prsten će pući, mi
ćemo upasti likvidirati ih i poneti što
više novca i zlata. Ako uspemo da
izvedemo to, imaćete novca za deset
života. Iskreno i ja bih uzeo koji di-
nar. Senada nema nigde, ko zna i
da li je živ, a treba živeti još. Gospo-
do ako sve prođe kako treba, ne bih
da vam obećavam ono što ne mogu
da ispunim, ali porazgovaraću sa
određenim ljudima da nas puste da
odemo u Srbiju, jer ja mislim da smo
mi naše odslužili! Šta kažete ljudi je
l’ ste sa mnom? – povika Gvozden.
170
Masa je histerično pozdravila ovaj govor svog

komandanta. Dok ih je posmatrao kako se grle
i ljube radujući se još jednoj pljački Gvozden
pomisli kako ljudska pohlepa zaista ne poznaje
granice.
171
XI
Poglavlje
Zora sviće. Gvozden je gledao rađanje novog

sunca svestan da je ovo možda poslednji put da
to radi. Gledajući podsetio se koliko je lep njegov
izlazak, koliko dugo to nije radio i koliko dugo se
tome nije radovao.
Nije ni bitno, pomisli Gvozden, ionako će Sunce
ubrzo biti boje krvi, kao i nebo koje ga okružuje
kao što će zemlja na kojoj stojimo biti njome na-
topljena. Bolje nismo ni zaslužili.
Napad je počeo. Sarajevo je bombardovano sa
svih strana. Prsten oko njega je pukao, I bosan-
ska vojska se povukla unutar zidina. Gvozdenova
jedinica je upala sa kamionima u grad. Gvozden
ih je pratio sa džipom, na puškomitraljez je stavio
jednog od svojih najboljih ljudi, mladića sa na-
dimkom Ludi. U svakoj normalnoj zemlji on bi bio
zatvoren i bacili bi ključ, ali u ovoj zemlji, u ratu,
173
on je imao za Gvozdena veliku vrednost, upadao

je svuda prvi, išao je tamo gde niko nije hteo, dr-
žao je puškomitraljez na džipu prolazeći kroz ne-
prijateljsku teritoriju dok su bombe padale okolo.
Probili su se skoro do centra grada bez većih
poteškoća, bilo je previše lako. Gvozden je znao
da je Bajro preneo informaciju. Naglo je skrenuo
u jednu sporednu ulicu.
- Kuda šefe, zar ne treba samo pra-
vo?
- Ne brini, setio sam se obilaznice,
prići ćemo čuvarima banke iza leđa.
- Tooo šefe, poklaćemo ih sveeee,
ujaaaaaaa – prodere se Ludi što
Gvozdena slatko nasmeja. Ničemu
se nije toliko radovao kao ubijanju.
Bio je iz Beograda, dobrovoljac. Iz
priča je čuo da mu je majka učite-
ljica u školi, a otac vojno lice. Nije
imao razloga da bude ovakav ali
ipak jeste. Neki ljudi se prosto rode
sa greškom.
Gvozden zaustavi džip u jednoj ulici.
- Odavde moramo peške. Banka je
tu dole odmah iza ćoška.
174
Ludi potvrdnu klimnu glavom, zgrabi automat-

sku pušku i krene prvi napred. Na to si kod njega
uvek mogao da računaš, uvek je hteo da ide prvi,
da se pokaže najhrabriji. U stvari on je bio samo
lud i poprilično glup, nikada nije gledao šta mu
se dešava iza leđa, mada do danas nikada nije ni
morao.
Gvozden izvadi nož i ubode Ludog sa leđa u kič-
mu. Ubod je bio dubok, nabio mu je celo sečivo,
do korice. Ludi samo oseti da da ne može više da
hoda, noge mu se oduzeše i on padne Gvozdenu
u naručje.
- Šta se desilo to šefe? – ne mogu
da hodam.
- Pogođen si u kičmu. Nije strašno
samo se odmori malo.
- U mamu im jebem balijsku, ali ni-
šta me ne boli.
- Kažem ti nije strašno, ostaviću te
sad ovde, da završimo sa bankom
pa ću te pokupiti, u redu?
- U redu šefe, jebite im … - nije us-
peo da završi rečenicu, pogled tog
mladića je ostao zamrznut ka nebu,
koje se više nije ni videlo od dima.
175
Gvozdenu u trenutku kao da je bilo žao mla-

dića. Bio mu je slepo veran od kada je došao u
jedinicu. Ali ovo ubistvo je više bilo čin milosrđa.
Momak je jednostavno rođen loš. A i bolje je što
ga je on sam ubio, nego da ga muslimani seku
komad po komad kad zarobe celu njegovu jedi-
nicu.
Seo je ponovo u džip, okrenu ga i uputi se ka
Maršalovoj ulici broj 7. Konačno će videti starog
prijatelja pomisli. Maštao je mesecima kako će ga
ubiti, da li da ga samo zakolje ili da ga raskomada
u delove. Na kraju mu se najviše svidela pomisao
da mu odgrize grkljan. Pokušaće baš to da uradi.
Brzo je bio ispred zgrade, Sarajevo je odlično
poznavao. Kao mladi on i Senad su često odlazili
na Baščaršiju kako bi popili kafu sa ratlukom i po
koju rakiju.
U ulazu zgrade vidi dobro poznat lik sa detetom
u naručju. Bila je to Azra. Držala je malog Meh-
meda i uplašeno izvirivala ne bi li videla ko ide.
Kada ga je videla uplašeno iskorači i zaplaka:
- Gvozdene … brate … živ si!
- Gde je Senad, Azra?
- Ode na položaj, rekao je da će se
brzo vratiti, ‘ajmo gore u stan da ga
176
sačekamo, ubiće nas ovde neka od

ovih prokletih bombi.
Gvozden polako krenu za Azrom i uđoše u
zgradu. Stan je bio odmah na prvom spratu. Azra
spusti Mehmeda u kolevku, onu koju su dobili
od Gvozdena i zaljulja je. Mehmed je brzo zas-
pao. Gvozden ga je posmatrao kako mirno spava
u kolevci koju je za njega napravio. Setio se svoje
Ane, setio se Jadranke, one sada mirno ne spava-
ju. One su masakrirane od strane Mehmedovog
oca a njegovog brata koji se zakleo da će ih štititi.
Gvozden oseti kako se sav bes koji je skupljao svo
ovo vreme pretvara u ludilo. Pred očima je video
slike svoje porodice, njihova unakažena tela, krv
po zidovima svoje kuće, vatru u kojoj ih je spalio,
dim i vetar koji su ih odneli na nebo. Pred očima
mu je bila samo krv.
Udario ju je pesnicom tako jako da je kao po-
košena pala na zemlju. Nego vreme ju je gledao
kako se davi i guši od slomljenih zuba i krvi koja
joj se slivala niz grlo. Zatim je klekao, povukao
joj je suknju na gore, i pocepao gaćice. U prvom
trenutku je pomislio da ga podmaže pljuvačkom
ali je odustao. Gurnuo ga je u nju, snažno i naglo,
bez milosti. Krv se polako slivala niz njene buti-
ne, gledao je pravo u oči, hteo je da uhvati svaki
momenat njene patnje. Shvatio je da se njemu ne
177
diže na nju, na sam pojam snošaja, već na mr-

žnju, palilo ga je to što tog trenutka i ona njega
mrzi, kao što on mrzi nju i celu njenu porodicu.
Mehmed se probudio i počeo da vrišti. Gvozden
je ustao dok se ona grčila na podu, uzeo je njenu
bebu iz kolevke, držao ju je za noge kao nekakvu
životinju i zatim je svom silinom lupio o pod, jed-
nom, dva puta, tri puta. Plač bebe je prestao još
kod prvog udarca, a onda je tu malu hrpu krvi i
kostiju bacio u ugao sobe. Azra je samo nepomič-
no gledala u plafon, i suze su prestale da joj idu.
Razmišljao se da li da je ostavi u životu, kako bi
svaki dan iznova proživljavala ovo što joj se desilo.
Ipak, glad je bila veća. Klekao je i ponovo ušao u
nju.
- Je l’ si ti to meni ovlažila Azra ili je
to samo krv? Ne budi tužna, dobro
ste i prošli. Nisi videla šta je Senad
uradio mojim devojčicama, ili mož-
da jesi. Da nisi i ti bila tu dok su
ih silovali?! Da li si gledala kako ih
ujedaju i seku po celom telu?
Polako joj je stiskao vrat. Nije hteo odmah da
joj slomi grkljan, već da polako istisne život iz nje.
Stiskao ga je sve jače i jače, dok ju je sve grublje i
grublje jebao. Oči su joj postale staklaste i kada je
178
pokušala zadnji put da udahne, prislonio je svoje

usne na njene i isisao preostali vazduh iz nje. Po-
gled joj je ostao ukočen, u sebi je pomislio da ako
duša postoji, upravo je progutao njenu.
Ustao je i obukao se. Nekoliko sekundi je kao
hipnotisan posmatrao je Azrino lice. Delovalo je
nekako čudno, usta su joj bila otvorena, a izraz
lica je bio nekako nedorečen, kao da je pokušala
nešto da mu kaže.
U razmišljanju ga prekinu glasovi koji su dola-
zili spolja.
- Ovaj džip ima srpske tablice, mora
da su negde ušli u ove zgrade!!!
Tu mora da je i Senad, ponada se Gvozden.
Ima ih više, neću preživeti ali daj da bar njega
povedem sa sobom. Gvozden se polako spusti niz
hodnika do ulaza. Baci pogled napolje, bilo ih je
desetak. Pogleda još jednom malo bolje i osmotri
im lica, međutim njegov pogled uhvati jedan od
njih i vikne:
- Jedan je u ulazu!
Svi okrenu svoje puške ka Gvozdenu.
- Izađi i predaj se!
Prokletstvo, pomisli Gvozden, nijedan od njih
nije Senad. Nisam uspeo. Ali, dobro, kad dođe
179
kući videće ono što sam i ja video kad sam došao

svojoj. Srešćemo se on i ja jednog dana u paklu
uveren sam u to.
- Gvozden skide sa opasača bombu
i izvadi osigurač i izađe iz zgrade.
- Baci bombu, baci je odmah!
Desetak pušaka je bilo upereno u Gvozdena, kraj
je blizu pomisli on, i to mu u tom trenutku dade
neki čudan osećaj spokoja. Konačno je svemu kraj,
konačno je bolu kraj, konačno će možda videti Ja-
dranku i Anu bar na sekund kako se šetaju rajom
dok njega i sve slične njemu vode u pakao.
Međutim jedan od njih spusti pušku i povika iz
sveg glasa:
- Ne pucajte, ne pucajte ljudi, molim
vas!
Gvozden pogleda u čudu čoveka i prepozna ga.
To je bio onaj čovek čiju su ženu i ćerku silovali
Miloje i družina, kada su ih Rade on, sa ostatkom
jedinice spasili.
- Ljudi, ovaj čovek mi je spasio ži-
vot, o njemu sam vam pričao. Uda-
rio je onog četnika i spasao mi ženu
i ćerku. Ne pucajte molim vas. Spu-
sti bombu prijatelju molim te!
180
Svi se nekako zagledaše između sebe u čudu i

spustiše oružje. Gvozden posle kraćeg razmišlja-
nja odluči da rizikuje i vrati osigurač u bombu.
- A kako se ti zoveš junače – zapita
ga jedan od njih.
Gvozden pokuša da se seti da li je ovaj što ga
je spasao znao njegovo ime. Ali, odluči da ne sme
rizikovati i lagati ih, mogu mu tražiti slučajno do-
kumenta pa proveriti.
- Ja sam Gvozden.
- Stani, zar nije neki Gvozden, veliki
zločinac, ubijao ljude po celoj Bosni
– zapita isti čovek.
- Ma nije ljudi kad vam kažem, spa-
sao mi je život. Dao mi je pare za
put, petsto maraka.
Čovek zatim spusti glavu.
- Nemam sad da ti ih vratim, ali kad
se ovaj rat završi obećavam ti samo
ako preživim, naći ću te gde god da
si i doneću novac.
Gvozden se na ovo nasmeja, kao i ostatak ljudi
koji su bili tu.
- Ma nije on taj, taj je Miloje. Tako
nam je rekao onaj nesretni Bajro
181
kad smo ga pokupili juče na razme-

ni. Taj Miloje i još njih dvadesetak
su uhvaćeni malopre ispred Narod-
ne banke. Došli da ubiju ranjenike,
teški zlikovci. Ovi naši su im već
izgleda odsekli glave. – ubaci se
drugi.
- Gvozdene, idi brzo odavde. Uzmi
svoj džip i odlazi. – obrati mu se po-
novo onaj prvi koji im je izgleda bio
i komandant.
Gvozden ih je posmatrao na trenutak, a zatim
brzo sede u džip i napusti Sarajevo. Neko vreme
ih je gledao u retrovizoru da li će krenuti za njim,
da li će ući u zgradu i videti šta je uradio, među-
tim oni su samo stajali, dok mu je njegov spasilac
mahao.
182
XII
Poglavlje
Pukovnik se zamišljeno šetao kasarnom i pu-

šio. Bila je noć. U Sarajevu je danas bio najkrva-
viji dan od početka rata. Bilo je na stotine nevinih
žrtava. Njega to nije nešto posebno zanimalo. Za-
nimalo ga je samo šta se desilo sa Gvozdenovom
jedinicom, izveštaji govore da su svi poginuli, ali
šta su uopšte radili tako duboko u Sarajevu. Više
neće stizati nikakav novac od njih, to je sigurno.
Ali, dobro, možda je i bolje što se ovako završilo,
pomisli pukovnik. I onako bi, na kraju svi morali
biti likvidirani. Gvozden je već trebao biti, među-
tim onaj Miloje mu je rekao da nikako nije uspeo
da ga uhvati nespremnog. Retko kad je i spavao a
i kada bi spavao neki mladić iz Beograda koga su
valjda zvali Ludi je uvek bio pored njega. Opasan
je čovek taj Gvozden. Pukovnik baci cigaretu i uđe
u kancelariju.
183
Lampa je bila upaljena. Čudno, ne seća se da

ju je ostavio. Iza lampe kao da je bilo nekog, obrisi
nekog čoveka, koji je trebao biti mrtav.
- Zdravo pukovniče.
- Gvozdene, živ si. – preplašeno pro-
mumla pukovnik.
- Zasad, moj pukovniče, jesam.
- Pa šta se desilo tamo, čoveče, cela
tvoja jedinica je poginula.
- Iskreno se nadam da jeste. Takvi
kao oni, kao mi uostalom, i ne za-
služuju bolju sudbinu.
- Govori u svoje ime vojniče, ja ni-
sam ratni zločinac.
- Ne, ti si samo ratni profiter, ali do-
bro, nisam došao da se sam tobom
raspravljam.
- A zašto si došao Gvozdene?
- Došlo je do promene plana. Nisam
uspeo da nađem Senada.
- Pa dobro, naći ćeš ga. Ima još vre-
mena.
- Možda i hoću ali posle rata, sada
jako teško. Možda će on mene naći,
184
pobio sam mu celu porodicu.

- Pa dobro eto, uspeo si da ih osve-
tiš.
- Dokle god je on živ, nisam uspeo.
Nego nemam vremena da ćaskam
sa vama došao sam po novac.
- Novac? Moj novac?
- Da, i nakit. Okolnosti su se pro-
menile. Nisam planirao da živim
ovoliko dugo. Moram ostati živ bar
još neko vreme dok se rat ne zavr-
ši. Kad stvari malo legnu i ne bude
ovoliko vojske lakše ću naći Sena-
da. Pritajiću se neko vreme u Srbiji,
za to mi je potreban novac, mnogo
novca. Samo vi imate te pare.
- Kršiš dogovor koji smo imali Gvoz-
dene.
- Da, ali vi ste ga prekršili kada ste
se dogovorili sa Milojem da me ubi-
je?
- Nisam! Odakle ti to?
- Rekao mi je sam Miloje – slaga ga
Gvozden.
185
- Prokleti prevarant, znači ipak me

je izdao! Četnički ološ! – besneo je
pukovnik.
- Ha ha, nego gde je novac pukov-
niče? – Gvozden tog trenutka izvadi
pištolj i uperi ga u pukovnika.
- Blefiraš, čuće se pucanj! Nećeš
uspeti da pobegneš iz kasarne.
Gvozden ugasi lampu i pukovnik je sada mogao
da vidi jasno i njegovo lice i pištolj, koji je držao.
Imao je prigušivač.
- Kao što vidite pukovniče neće vas
čuti! Ajde požuri govedo matoro, ne-
mam vremena da se zajebavam sa
tobom.
Pukovnik ode do sefa, ukuca kombinaciju i ot-
ključa ga. Bio je prepun zlata i novca. Gvozden
mu dobaci veliku putnu torbu i glavom mu poka-
za da je napuni.
Kad je završio doda mu torbu i besno upita:
- Šta ćeš sad da me ubiješ?
- Da, i to sa velikim zadovoljstvom.
- Neće ti to proći tek tako! Vojska će
tražiti moga ubicu.
186
- Vojska neće ni znati da si mrtav.

Gvozden jako zamahnu rukom i strahovitim
udarcem pogodi pukovnika u vrh brade. Izgubio
je svest i pre nego što je dotakao zemlju.
Gvozden uze lampu, uperi je u pravcu prozora
i zasvetli tri puta.
Lampu je vratio na sto, tačno onako kako inače
stoji, sef je zatvorio a zatim je pukovnika podigao
i prebacio preko desnog ramena a putnu torbu
podigao levom rukom za zemlje.
- Ne znam šta je teže pukovnik ili
torba. – procedi kroz zube Gvozden.
Za to vreme na izlasku iz kasarne Rade je do-
šao do stražara i rekao mu da ide malo da odmori
i da će on nastaviti stražu jer i onako ne može da
spava. Isto to je uradio i sa prethodnim stražarom
samo nekoliko sati ranije.
Gvozden ga je pozvao tog dana telefonom u ka-
sarnu i zamolio ga za ovu poslednju uslugu. Rekao
mu je da je odlučio da ide u Srbiju, nije mu rekao
šta je uradio Azri i Mehmedu. Rade je znao šta pu-
kovnik radi, manje više su svi znali. Gadio mu se,
mislio je da svi ratni profiteri zaslužuju smrt.
Velika senka je hodala sa čovekom preko ra-
mena sa torbom u ruci. Koračao je lako sa njima,
187
kao da su od pera. Prošavši pored Radeta zastao

je na kratko, zahvalno ga pogledavši i Radetu se
u tom jednom kratkom trenutku učini da ponovo
vidi oči svoga prijatelja.
Pukovnika i torbu je ubacio u džip i odvezao
ih u šumu koja se nalazila nedaleko od kasarne.
Izašao je napolje, uzeo je ašov iz džipa koji je zbog
prirode posla u poslednjih par meseci bio neza-
obilazan alat. Iskopao je rupu dubine jedno dva
metra sa možda metar širine. Zatim je iz džipa
izvukao pukovnika, skinuo sa njega uniformu i
bacio ga u nju. Pukovnik je i dalje bio bez svesti.
Gvozden ga je posmatrao nekoliko sekundi a za-
tim izvadi pištolj i upuca ga u koleno. Pukovnik se
probudi iz jaukanje, psujući i preteći što je Gvoz-
denu odmah izmamilo osmeh na lice.
Gvozden se baci na posao i krene polako da
puni rupu zemljom. Pukovnik je sve vreme kašljao
od zemlje koja mu je upadala u usta. Ubrzo je po-
čeo da moli i da preklinje Gvozdena da ga pusti.
Međutim Gvozden je samo polako i strpljivo pu-
nio rupu zemljom. Posle nekog vremena, zvuci iz
rupe su prestali da se čuju i telo je bilo potpuno
pokriveno zemljom. Gvozden zatim brzo napuni
ostatak rupe, obuče nekako onu uniformu, koja
mu je u širini odgovarala jer je pukovnik bio de-
beo čovek, ali su mu rukavi bili kratki. Gvozden ih
188
savi i povuče do lakata, sede nazad u džip i uputi

se ka Srbiji.
Posle par sati vožnje stigao je do granice gde je
bilo mnogo vojske pa čak i policije.
Par njih dođe do džipa, osvetli lampom Gvozde-
na a zatim u stavu mirno salutiraše i pozdraviše:
- Dobro veče, gospodine pukovniče!
- Dobro veče junaci, može li se proći
ovuda brzo, malo mi se žuri!
- Nema problema gospodine pukov-
niče! Idite samo pravo, niko vas
neće zaustaviti – reče vojnik i zale-
pi neku fluorescentnu nalepnicu na
staklo džipa.
Gvozden im se zahvali i nastavi svoj put. Slede-
će stanica u njegovom životu je bila Beograd.
189
XIII
Poglavlje
U Beogradu je bio već nekoliko meseci. Iznajmio

je jednosoban stan u centru grada, ali pre toga je
kupio lažna dokumenta. Platio je ih je hiljadu ma-
raka. To je bila glavna tarifa u Beogradu tog tre-
nutka. Sa hiljadu maraka ste mogli da iznajmite
komforan stan na godinu dana, da kupite dobar
auto, da kupite luksuzan ali kraden auto, kada bi
vas policija zaustavili imali biste dodatan trošak
od 10 maraka koliko bi koštalo da vas puste. Za
hiljadu maraka ste mogli da naručite ubistvo.
Dani su mu bili su isti. Ali su ponovo nekako
brzo prolazili. Beograd je uzbudljiv grad. Stalno se
nešto dešava.
Ujutru bi ustao i pročitao novine. To je uglav-
nom bio najgori deo dana jer prognoze sa ratišta
nisu bile dobre. Novine su govorile kako srpska
strana pobeđuje ali se čitajući između redova mo-
glo videti da to nije tako.
191
Moraće još dosta vremena da prođe dok se

tamo situacija ne smiri dovoljno da se vratim i
pokušam da nađem Senada. Mada, ovog trenutka
sigurno i on mene traži.
Nije želeo da se opterećuje stvarima koje nije mo-
gao da promeni. Opterećivanje stvara nervozu, ner-
voza prelazi u bes, a ljudi kada su besni prave greške.
Umesto toga je odlučio da vreme kako bi mu
što brže prošlo ispuni stvarima koje je voleo da
radi. Novca je imao na pretek tako da nije mo-
rao da radi bilo kakav posao, što je umnogome
olakšavalo njegov život, jer da je morao da radi
veliko je pitanje da li bi uspeo da ga nađe. Srbiju
je u velikoj meri pogađao rat koji je vodila u Bosni
i Hrvatskoj, uvedene su joj ekonomske sankcije.
Narod je teško živeo.
Teško siromaštvo uvek otvara vrata krimina-
lu. U Beogradu su se pojavile mnoge kriminalne
grupe koje su prodavale drogu, krale automobi-
le, lupale reket, pozajmljivale novac na kamatu.
Članovi tih kriminalnih grupa su bili popularni
kao da su filmske zvezde. Ubistva su se dešavala
svakih nekoliko dana.
Gvozdena sve to nije ni najmanje zanimalo.
Ubijao je vreme i čekao povoljan trenutak da se
vrati u Bosnu.
192
Ustao bi ujutru, istuširao se i sišao do obližnjeg

kafića da popije kafu. Zatim bi se prošetao do Ka-
lemegdana, a tamo na kraju tvrđave je bila jedna
stara klupa na kojoj je voleo da sedi. Sa nje se
pružao pogled na čitav Beograd. Delovao je tako
lepo i nevino, a zapravo bio je sušta suprotnost
toga.
Potom bi svratio u neki restoran na doručak.
Posle toga bi otišao u teretanu a poslepodneva
bi uglavnom provodio čitajući knjige ili gledajući
neki film. Uveče bi često odlazio na plivanje ali
ponekad i u kafanu gde nikad nije preterivao sa
pićem. U početku mu je bilo malo čudno što po
prvi put u životu nema nikakvih obaveza. Po ceo
dan je mogao da radi šta god je hteo.
Dani su se pretvorili u nedelje, nedelje u mese-
ce, a meseci bogami i u godine.
Srbija je gubila rat. U Holandiji, u Hagu, Uje-
dinjene Nacije su formirale sud za ratne zločine.
To ga je po malo zabrinulo jer je ipak bilo mno-
go ljudi koji su znali šta je tamo sve uradio, a s
obzirom da nije bio nikakav oficir niti prijatelj sa
političarima lako je moglo da se desi da postane
žrtveno jagnje.
Ta sumnja mu se polako poput crv uvukla u
mozak i počela svakodnevno da mu okupira misli.
193
Nije više imao želju da izlazi previše često napo-

lje. Odlučio je da obrije glavu i pusti bradu, kako
bi koliko toliko promeni fizički izgled.
Nervoza je svakoga dana bivala sve veća i veća.
Jedne večeri odluči da izađe kako bi otišao do rad-
nje i kupio flašu rakije koju je sada svakodnevno
konzumirao jer mu je pomagala da zaspi.
U povratku iz prodavnice nije bilo gotovo ni-
koga na ulicama. U susret mu je išao samo je-
dan mladić u farmerkama sa metalnim kaišem,
sa gornji delom trenerke koja je bila upasana u
njih.
U prolazu Gvozden pogleda u mladića pomalo
začuđen zbog njegovog stila oblačenja ali kako je
mladić imao nešto čudno u očima, skloni pogled i
nastavi da korača prema stanu.
- Jel’ ima nekih problema matori? –
viknu iza njega momak u trenerci.
Gvozden je u trenutku razmišljao da samo pre-
ćuti i nastavi ali pomisli da će ga time još više
isprovocirati.
- Ne, uzeo flašu rakije, i sada idem
kući. Ne želim nikakve probleme.
- A je li? Ne želiš probleme, a što si
mi se onda mrštio u prolazu a?
194
- Nisam se mrštio samo sam te po-

gledao. – reče Gvozden i oseti kako
mu adrenalin polako skače.
- A ko ti je dozvolio da me gledaš
pičko matora?
Gvozden se nasmeja.
- Niko. Samo mi nije jasno koliko
moraš da budeš glup pa da se obu-
češ tako.
Momak je krenuo da izvlači nešto ispod trener-
ke međutim Gvozden je bio brži i snažnim udar-
cem nogom u stomak ga je oborio na zemlju. Mla-
dić je samo ležao i borio se da dođe do daha.
Gvozden spusti kesu, lagano se sagnu i izvadi
pištolj koji je mladiću bio za pojasem.
- Šta će tebi ovo sine? Besplatan sa-
vet – ispaši tu trenerku, idi kući, od-
spavaj. Ustani ujutru, idi malo u te-
retanu, trči, šetaj. Ako nemaš para
za teretanu radi sklekove u sobi, na
terasi gde god. Ova kriza će jednom
proći, moraš biti strpljiv, naći ćeš
posao, oženiti se, živećeš normalan
život. To ti je jedna opcija, druga op-
cija ti je da umreš večeras ovde na
ulici. Šta si odlučio?
195
Mladić ga je zadihano gledao i ćutao. Gvozden

mu se zagleda u lice. Bio je još uvek dečak, možda
čak ni punoletan. Ali je imao taj ludački pogled.
Podsećao ga je na Ludog iz jedinice. Gvozden se
nasmeši, podiže kesu sa zemlje i ode.
Posle desetak metara, odahnu i pomisli da će
ova noć ipak proći bez krvi.
- Matori, jebaću ti celu porodicu, kad
tad, jel’ si me čuo? – dobaci mladić
koji je sada bio na nogama.
Gvozden se zaustavi, okrete se sa ispruženom
rukom, zaustavi dah, mladić se nije ni pomakao,
metak je samo prošao kroz njega. Mladić je prvo
pao na kolena, pa na stomak.
Gvozden ga je posmatrao nekoliko sekundi,
međutim nije se više micao.
Kada je stigao u stan sipao je sebi poveću čašu
rakije i dobro je zagleda, imala je crvenkastu boju.
Žeđ za njome je indirektno koštala onog budala-
stog momka života. On nije imao veze sa Bosnom,
on nije poznavao Senada, on nije poznao ni život,
on samo nije imao sreće.
Eh Ludi, Ludi, pomisli Gvozden dok je ispijao
svoje piće boje krvi.
- 196 -
XIV
Poglavlje
Morao je da napusti Beograd. Po novinama se

sve više pisalo o hapšenjima za ratne zločine. Ako
slučajno završi u Hagu, nikada više neće uspeti
da pronađe Senada, a ni on njega.
Odlučio je da kupi jedno omanje imanje u Šu-
madiji. Imao je izdvojenu kuću na brdu, pomoć-
ne zgrade, veliko dvorište, malo zemlje, u svakom
slučaju prijala mu je ova promena.
Kupio je neki jeftin neupadljiv džip pošto mu je
za ovaj predeo bilo potrebno terensko vozilo.
Razmišljao je da kupi i neku stoku kako bi
imao čime da se bavi, i na taj način nekako ispu-
ni vreme, ali jednostavno više nije imao volje za
bilo kakve poslove. Dani su mu prolazi u ispijanju
rakije i posmatranju neba.
Dočekao je i kraj rata. Potpisan je mirovni spo-
razum. Jugoslavija se raspala. Bosna je sada bila
197
strana država, sa granicama, svojom policijom,

svojom vojskom i sa stranim trupama koje su tu
bile kao dodatna garancija mira.
Doći do Senada je sada bila gotovo nemoguća
misija. On je bio sasvim sigurno traženi ratni zlo-
činac. Probiti se do Sarajeva pa čak i do rodnog
sela je bilo nemoguće. Imao je lažna dokumenta,
malo je drugačije izgledao ali rizik je bio ogroman,
ako ga uhvate sudiće mu se možda i u Bosni. Ve-
rovatno će ga i mučiti u pritvoru ali to ništa nije
bilo bitno u odnosu na saznanje da neće uspeti da
osveti svoju porodicu.
Još jedno veče je prolazilo u posmatranju neba.
Rakija je večeras samo klizila niz grlo. Cela flaša
od jutros, i dobar deo druge. U pauzama između
čašica igrao se kašikarom, bacao ju je iz jedne u
drugu ruku, pa gore iznad glave. Više nije uspe-
vao ni da se napije, bilo je to stanje potpune po-
mirenosti sa životom. Ceo život je izgledao sada
nekako nestvarno i ovaj u Srbiji i onaj pređašnji u
Bosni. Kao nekakav san, koji isprva bio lep, zatim
se pretvorio u košmar a sada je nekako bilo previ-
še mirno, kao da je čekao da se iz njega probudi.
- Budi se Gvozdene, budi se! – pro-
dera se neki glas. Gvozdenu se uči-
ni da ga neko drma, ali pomisli da
198
sanja i odbi da otvori kapke koji su

mu posle sinoćne rakije bili teški
kao olovo.
Neka svetlost mu napadne oči. Ma nemoguće
da je već svanulo, mislio je. Odjednom je osetio
kao da se kreće, nekako mu je gornji deo tela leb-
deo u vazduhu, dok su mu se noge vukle po podu.
Nekako otvori oči, vide travu kako se pomera
ispod njega. Oseti pritisak ispod ruku, ču buku
oko sebe.
Nije sanjao, neki ljudi su ga vukli ka vojnom
džipu. Došli su po njega. Poražen je.
199
XV
Poglavlje
U džipu su mu navukli nešto tamno preko gla-

ve. Jedva je uspevao da ostane budan. S vremena
na vreme bi zaspao ali bi ga nervozno rame tog ko
je sedeo pored njega budilo.
Posle nekoliko sati vožnje stigli su na svoje
odredište.
Uveli su ga u neku zgradu, pa su ga spustili niz
stepenište.
Staviše ga da sedi na neku stolicu i konačno
mu skidoše tu platnenu vreću sa glave.
- Da li ste vi Gvozden Mišić?
- Jesam, a vi ste?
- Ja sam iz Vojno-bezbednosne
agencije. Da li znate zašto ste ovde?
- Došli ste da me vodite u Hag – od-
201
govori Gvozden sa pomirujućim to-

nom.
- Jesmo, ujutru ćete biti prebačeni
čarter letom u Holandiju. Gvozde-
ne, protiv vas je podignuta velika
optužnica, imaju mnogo dokaza i
mnogo svedoka.
- Naravno da imaju, nisam se baš
trudio da prikrijem dokaze.
- Znači vi priznajete krivicu.
- Da, kriv sam verovatno za sve za
šta me tamo optužuju, pa verovatno
i za mnogo više od toga.
- Gvozdene ja sam ovde da bih sa
vama porazgovarao o tome kako
mislite da se branite, jer morate
razumeti da se tamo ne sudi samo
vama kao pojedincu, već i celom
srpskom narodu, vi morate reći da
je krivica individualna, da je sve
što ste radili urađeno na svoju ruku
bez ikakve komande vojske Jugo-
slavije i srpskih oficira.
- Sve što sam uradio, uradio sam
da bih osvetio svoju porodicu. I u
202
tome sam delimično uspeo. Nisam

dobijao nikakva naređenja mada je
vojska znala šta radim.
- Tu informaciju bih vas zamolio da
ne delite sa haškim istražiteljima
jer bi mogla dovesti do proširivanja
istrage i samim tim naneti veliku
štetu srpskom narodu.
- Dobro, a šta mi dajete za uzvrat?
- Pobogu čoveče, zar vi niste patri-
ota?
- Naravno da nisam. Verovao sam
u svoju državu koje više nema i u
svoju porodicu koje takođe više
nema. Vi ste za mene stranac, koji
ako hoće da učinim uslugu ovoj dr-
žavi za početak neka mi ovde done-
se bokal crne jake kafe.
- Svakako Gvozdene. Straža done-
site bokal kafe. Neka bude jaka!
- Odlično eto vidite, ovakav razgo-
vor u meni odmah budi patriotizam.
A sada mi dovedite narednika Ra-
doja Ercega, bio je sa mnom na rati-
štu. Hoću sa njim da porazgovaram
203
nasamo, ali ne ovde nego negde na-

polju, u dvorištu ako ga ima ovde.
- To će potrajati, mi moramo ujutru
da vas …
- U tom slučaju požurite dragi pri-
padniče Vojno-bezbednosne agen-
cije ukoliko ne želite da u roku od
dva dana u svim novima u Evropi i
Americi ne piše da su najviši oficiri
JNA znali šta radim, da su ćutali jer
sam im za to debelo plaćao.
- Ali to je laž!
- Naravno da nije laž, verujte mi
da ne želite da počnem da lažem!
U tom slučaju bih mogao da kažem
da ste i vi znali to, i cela VBA i da
ste me tukli kako bih ispričao priču
koja vama odgovara. Gospodine mi
možemo ovako do sutra da se pre-
pucavamo, a vreme ne radi za nas.
Pošalji po Radoja Ercega. Zbog vas
se iskreno nadam da je još uvek
živ.
Pripadnik VBA besno izjuri iz kancelarije. Posle
par minuta se pojavi stražar sa kafom.
204
- Uh dobra, jel’ si je ti skuvao mom-

čino? – obrati se stražaru koji je sta-
jao iza njega.
- Da gospodine!
- Odlično, i moja Jadranka je ku-
vala odličnu kafu znaš. Skuvala bi
mi je, a onda bi mi moja mala Ana
donela sa ratlukom na tacni. Eee
moja momčino jel’ si oženjen?
- Jesam gospodine, imam i dvoje
dece, sina i ćerku.
- Svaka čast, slušaj me pažljivo, po-
rodica je sve, zapamti to, ja to znam
jer sam ja svoju izgubio.
Prolazili su sati. Posle nekog vremena vrati se
onaj iz VBA i izvede Gvozdena u dvorište koje je
nalazilo iza zgrade u kojoj su bili. Tamo ga je čekao
Radoje čije bledo lice se jasno videlo na mesečini.
- Gde si, druže moj ratni?
- Gvozdene šta de se dešava čove-
če? Zašto su me doveli ovde?
- Ma vode me u Hag, pa se boje da
ne pričam nešto protiv Srbije. Pa
sam im rekao da hoću ako mi te ne
dovedu.
205
- Ali zašto? Šta ću ti ja? Ja te molim

da me više ne petljaš u ništa!
- Moram da ti šapnem nešto – priđe
mu Gvozden ali se Rade odmaknu.
Gvozden izgubi živce i jednog rukom privuče
Radeta sebi i zagrli ga čvrsto, tako da ovaj nije
mogao ni da mrdne.
- Na oko 20 kilometara južno od
Kragujevca se nalazi malo selo po
imenu Bečmen, na kraju tog sela
ima jedna kuća na brdu. Kuća je
na ime Jadranka Anića. Iza kuće je
stari hrast. Ispod njega sa prednje
strane videćeš da je zemlja malo
drugačija od ostale. Tu je zakopan
ostatak zlata i novca koji pripadao
pukovniku. Marke sam promenio u
eure, a zlato sada vredi više nego
ikad. To je za tebe i tvoju porodicu.
Čuvaj se.
Gvozden pusti Radeta iz zagrljaja. Okrete se i
priđe pripadniku VBA koji ga je ispitivao.
- Vi ste ispunili svoj deo obećanja
i ja ću ispuniti svoj. Svu krivicu za
zločine ću preuzeti isključivo na
sebe, bez ikakve odgovornosti srp-
206
skih oficira i srpske vojske, imate

moju reč.
Gvozden je zatim pogledao u nebo, i duboko
uzdahnuo.
- Gospodine, svanulo je. Mislim da
je vreme da krenemo.
207
XVI
Poglavlje
Posle samo nekoliko časova bio je u Hagu. Od-

mah su ga odveli na sastanak sa tužiocem. Doveli
su mu čak i nekog advokata odbrane, kojeg mu je
obezbedila država Srbija, koji je tu bio verovatno
kako bi osigurao da Gvozden ne izgovori ništa što
bi inkriminisalo državu iz koje dolaze.
Optužnica je bila ogromna. Sigurno preko hi-
ljadu strana, izjava svedoka, porodica žrtava itd.
Gvozdena to uopšte nije zanimalo, čak pomisli da
i nisu pokrili sve, jer za dosta toga jednostavno
nije bilo svedoka.
Saslušanje se brzo završilo. Advokat odbrane
zamoli tužioca da popriča nasamo sa svojim kli-
jentom:
- Gvozdene, oni ovde imaju zaista
čvrste dokaze, imaju jak slučaj i oni
to znaju. Mi smo mislili prvobitno
209
da se nagodimo sa nekim priznava-

njem krivica, međutim oni insistira-
ju na odgovornosti Srbije kao drža-
ve u ratu i mi tako nešto ne možemo
prihvatiti. Takođe traže doživotnu
robiju za vas i sva je verovatnoća
da će je i dobiti. Mi moramo da mi-
slimo na Srbiju i da je zaštitimo što
je više moguće.
- Znam gospodine, sve mi je jasno,
vi radite vaš posao i nemojte me
previše opterećivati suđenjem, jer
me ono uopšte ne zanima. Ja ću
izjaviti ono što sam već obećao gos-
podi iz Beograda. Ali sve drugo re-
šavajte sami, svedoke, ispitivanja,
pripremanja za suđenje, ništa to
mene ne zanima.
- U redu Gvozdene, možda je tako
i najbolje. Vi se sada odmorite, si-
gurno ste iscrpljeni a straža će vas
otpratiti u vašu ćeliju.
Ćelija je bila sasvim pristojno sređena soba. Imao
je pravi krevet, kupatilo sa tušem, sto i stolicu. U
drugim ćelijama su se nalazi neki viši oficiri i ko-
mandanti raznih paravojnih formacija koje su pljač-
210
kale po Bosni i Hrvatskoj. Bilo je tu i Bosanaca, Hr-

vata i Srba. Gvozden je neke od njih i poznavao.
Sedeo je i razmišljao o svim ljudima koje je
pobio. Pokušavao je da se seti svakog lika i one
poslednje grimase na licu koju su napravili pred
smrt. Zadovoljstvo koje su mu ta sećanja izazivala
graničilo se sa ekstazom.
Legao je u krevet ali nije mogao da zaspi. Odluči
da se prošeta malo po zatvoru jer zaista nije imao
šta pametnije da radi. Ovo nije bio običan zatvor.
Videlo se da je pravljen za neke važne ljude. Za-
tvorenici su bili obučeni u svoju odeću. Igrali su
šah, neki su čitali u svojim ćelijama. Ovo je bio
više neki hotel niže kategorije iz kojeg vam nije
bilo dopušteno da odete.
Dok je šetao okolo imao je utisak da svi gledaju
u njega. Neki to nisu ni pokušavali da sakriju dok
su se neki folirali, prateći ga jednim okom dok bi
kao radili nešto drugo.
U svakom slučaju sem sporadičnih hladnih
pozdrava nekih Srba ostali su izbegavali kontakt
sa njim i to mu je savršeno odgovaralo.
Posle večere koja je bila u zatvorskoj kantini
istuširao se i legao da spava. Trebalo mu je dugo
da zaspi. Ovaj zatvor je po Gvozdenu imao jednu
veliku manu, nije služio alkohol.
211
Dani su prolazili na početku sporo, a onda za-

tim sve brže i brže. Zatvor je imao svoju biblioteku.
Knjige su bile na engleskom pa mu je trebalo malo
vremena da se navikne na njih. U međuvremenu
se povećavao nivo komunikacije sa Srbima pa je od
njih dobijao knjige koje im je slala porodica.
Od jednog generala je dobio „Tvrđavu“ od Se-
limovića i to ga je posebno obradovalo. To je bila
njegova omiljena knjiga.
Fasciniralo ga je to što ga neki od zatvoreni-
ka smatraju herojem kao i neki dnevni listovi iz
Srbije koje su im donosili gotovo svaki dan. Nije
želeo da ih ubeđuje kako on to nije, čak uopšte
nije želeo da priča o ratu. Fasciniralo ga je koli-
ko su se svi međusobno odlično slagali, ne raču-
najući neke sitne čarke. Odlično se slažu kad su
u zatvoru a to nisu mogli na slobodi. Čudna je
sorta ovaj jugoslovenski narod mislio je Gvozden.
Najbolji smo kad smo u najtežoj situaciji. Čim se
malo oslobodimo i uzdignemo postanemo loši, i za
sebe i za druge.
Mesec dana je prošlo i zatim je počelo i suđenje.
Prvo se čitala optužnica i to je nekako za Gvozde-
na bilo kao putovanje kroz vreme ali u neki davni
san. Toliko toga je urađeno da su mu neki delovi
optužnice bili i nepoznati, neki sasvim dobro po-
212
znati, a dosta toga i nije bilo u njoj. No i ono što

mu je bilo poznato je bilo dovoljno za deset doži-
votnih robija.
Posle čitanja optužnice sudija pozove Gvozdena
da se izjasni o krivici:
- „Po svim tačkama optužnice je-
sam kriv ali ne na način, koji je tu
naveden. Sve što sam uradio, ura-
dio sam svojevoljno iz osvete, voj-
ska JNA za to nije znala, niti je to
mogla da spreči i ni na koji način ni-
sam sarađivao sa bilo kim oficirom
ili pripadnikom zvaničnih organa
vojske ili policije, niti Bosne i Herce-
govine niti Srbije.
- Dakle vi tvrdite da ovi navodi fak-
tički nisu tačni.
- Tako je poštovani sudijo, taj deo
navoda koji mene povezuje sa JNA
ili bilo kojim drugim zvaničnim or-
ganom nije tačan. Delovao sam pot-
puno samostalno.
- Znači vi ste samostalno likvidirali
ili naredili likvidaciju nekoliko stoti-
na nevinih ljudi širom Bosne i Her-
cegovine?
213
- A neeee gospodine sudija, sigu-

ran sam da ih je bilo mnogo, mnogo
više.
- Pa gde će vam duša čoveče?!- po-
visi ton inače vrlo staloženi sudija.
- U pakao gospodine, siguran sam
da me tamo željno iščekuju.
- Suđenje se prekida! Nastavljamo
sutra!
Te noći jedan od stražara probudi Gvozdena i
odvede ga ponovo do sobe za ispitivanje gde ga je
čekao samo glavni tužilac:
- Gospodine, ovo je nezvaničan sa-
stanak i mi ćemo negirati da se on
ikada dogodio, ovde smo da vam
ponudimo nagodbu. Moj savet vam
je da je prihvatite, jer je, s obzirom
u kojoj ste situaciji, ona više nego
velikodušna.
- Radoznalost me ubi, molim vas re-
cite o čemu se radi – reče Gvozden
ne uspevajući da sakrije sarkazam.
- 20 godina u zatvoru u Evropi koji
je više hotel nego zatvor. Imaćete
pristup internetu, biblioteci, televi-
214
zoru. Recimo samo da vam tih 20

godina neće teško pasti. Vi ste još
uvek relativno mlad čovek, imate
još dosta vremena a, sigurni smo,
imate i novca. Ovo je zaista ponuda
koja se ne odbija.
- A za uzvrat želite šta?
- Da priznate povezanost srpske dr-
žave i njenih organa sa vama i va-
šom paravnojnom grupom. Želimo
da priznate da ste primali naređe-
nja od oficira vojske JNA kao i od
političkog vrha Srbije.
- A to ne mogu, jer bi to bila laž a
otac me je naučio da ne smem da
lažem. A pritom nemam novca ni za
veknu hleba, tako da meni ovaj za-
tvor odgovara, hrane me, imam gde
da spavam, milina.
- Vi ste budala gospodine Mišiću!
Dobićete doživotnu robiju, smesti-
ćemo vas u najgori zatvor koji na-
đemo, bićete okruženi musliman-
skim fanaticima koji će vam svaki
dan života pretvoriti u pakao. Je l’ ti
jasno zlikovče sad – besno je vikao
215
tužilac da bi mu se na kraju preko

stola uneo u lice.
Gvozden se nasmeja, ali ne ovoj pretnji i reak-
ciji tužioca već na tome što se lice dotičnog sada
nalazilo na samo nekoliko centimetara od njego-
vih zuba.
Gvozden snažno zagrize tužioca za donji deo
usne i naglim trzajem glave je otkine. Tužilac
vrisne od bola i pade nazad na leđa valjajući se
u agoniji na podu, dok su Gvozdena koji se nije
opirao čuvari bacili na pod svo vreme držeći ga
pritisnutog. Gvozden se samo smeškao i žvakao
solidan komad mesa u ustima. Posle par sekun-
di on sklizne niz grlo time onemogućavajući da
ga slučajno prišiju nazad na lice nesrećnog tu-
žioca.
Suđenje je bilo pomereno zbog navodne bole-
sti tužioca kako je predočio sudija i nastaviće se
čim odrede novog jer se ovaj stariji neće vraćati.
Naravno da niko nije smeo da kaže istinu. Kako
objasniti šta tužilac radi sa optuženim usred noći
bez prisustva njegovog advokata.
Posle par dana doveli su novog tužioca ali pošto
mu je bilo potrebno vreme da se upozna sa pred-
metom suđenje je nastavljeno tek posle nekoliko
nedelja.
216
Tužilaštvo je počelo sa izvođenjem svedoka, koji

su se menjali jedan za drugim kao na pokretnoj
traci. Neke od njih je poznavao, ali većinu nije.
Neki su pričali o događajima na koje je skroz za-
boravio, neki su pričali o događajima sa kojima
nije imao nikakve veze, neki se verovatno nikad
i nisu dogodili. Za neke su imali čvrste dokaze,
za neke nisu imali nikakve dokaze već samo izja-
ve svedoka koji nisu ni prisustvovali zločinu već
su samo čuli priče. Svima njima je u stvari tre-
bao krivac, neko da im olakša dušu, neko čija će
presuda biti kakva takva uteha za porodice. Izvo-
đenje svedoka je trajalo mesecima, a Gvozdenov
advokat je odbranu fokusirao na zaštiti srpskih
interesa. Tužilaštvo nije imalo nijedan jak dokaz
koji bi povezivao Gvozdenovu jedinicu sa JNA,
svedoci koji su to tvrdili nisu imali dokaze za to,
već se sve to svodilo na rekla-kazala.
Posle toga odbrana je počela sa izvođenjem sve-
doka obrane koji su tu dovođeni da bi potvrdi-
li nepovezanost Gvozdenove jedinice sa državom
Srbijom. Doveli su čak i Radeta koji je rekao da je
poznavao Gvozdena, da je zbog lošeg vladanja iz-
bačen iz vojske ali da ga posle toga više nije video
i da nije upoznat sa delovanjem njegove jedinice.
Kada su ga izvodili iz sudnice pogledao je Gvozde-
na i sa osmehom na licu mu namignuo.
217
Tužilaštvo se polako pomirilo da u ovom slu-

čaju mogu da računaju samo na doživotnu ka-
znu zatvora za optuženog. Nisu delovali preterano
potreseno, sigurno su imali još mnogo optuženih
kojima će nuditi sličan dogovor, i sasvim je bilo
realno da će neki od njih to i prihvatiti.
Proglašavanje presude je bilo zakazano za ne-
koliko meseci i Gvozden je počeo polako psihički
da se priprema za odlazak iz Haga i za ono što ga
čeka u novom zatvoru. Nije uopšte sumnjao da će
tužilaštvo i sud propustiti da ispune svoju pret-
nju, pogotovo nakon onoga što je uradio tužiocu.
Razmišljao je da li da se ubije, ali mu je to delova-
lo kao kukavička ideja, već je ipak odlučio da sače-
ka premeštaj u taj novi zatvor. Tamo će nesumnjivo
pokušati da ga muče, ali će, kada bude ubio prvog
ko podigne ruku na njega verovatno odustati od
toga i likvidirati ga prvom prilikom. Pa i to je neka
pravda pomisli Gvozden, dosta sam ja njih ubijao.
Međutim nakon mesec advokat odbrane sa-
opšti Gvozdenu da je tužilaštvo dovelo još jednog
svedoka, da je sud to odobrio jer je on navodno
jako bitan jer pruža dodatne dokaze o zločinima
koje je navodno učinila Gvozdenova jednica.
Gvozden je bio ubeđen da je neko iz njegove je-
dinice preživeo da mu sada nude slobodu u zame-
218
nu za svedočenje. Ništa strašno, možda je mogao

da potvrdi vezu sa pukovnikom, čije telo verovat-
no nikada nije ni pronađeno, tako da dalje od toga
neće stići.
Sutradan su ponovo došli u sudnicu i Gvozden
oseti kako mu srce zadrhta, nije to mogao da obja-
sni sebi ali mu je instinkt govorio da nešto nije u
redu. Sudija je ušao, svi su ustali sem Gvozdena
koji to nikada nije činio.
- Tužilaštvo poziva Mehmeda Osma-
novića!
Gvozdena upitno pogleda njegov advokat ali on
samo odmahnu glavom jer mu to ime ništa nije
značilo.
Međutim čoveka koji je ušao je odmah prepo-
znao. Srce mu je stalo, pesnice su mu se stegle.
Refleksno je krenuo da ustane, ali ga je stražar
pored njega vratio nazad na stolicu. Želeo je lu-
dački da dođe do njega, želeo je da zarije zube u
njegov vrat i da mu odgrize grkljan. Mrzeo ga je
kao što niko nikoga nikad nije. Mrzeo ga je a ne-
kad mu je bio kao brat.
U sudnicu je ušao niko drugi do Senad Hodžić.
Bio je stariji dosta u licu, pomalo sed, ali je to
bio on.
219
- Gospodine Osmanoviću hvala

vam što ovde, da li poznajete optu-
ženog Mišića?
- Poštovani tužioče i časni sude.
Zamolio bih vas da mi date samo
malo vremena i mnoge stvari veza-
ne za optuženog i mene samog će
vam biti jasne. Shvatiće posle ovog
šta je u stvari bio sukob u Jugosla-
viji, razumećete šta znači bratoubi-
lački rat i videćete da je tragedija
jedne nacije mnogo veća nego što
se mogli i da pretpostavite. Za po-
četak bi trebalo da vam se pred-
stavim, ja nisam Mehmed Osmano-
vić već Senad Hodžić i tražen sam
zbog ratnih zločina od strane Haš-
kog tribunala. Ali ja vas molim da
ne prekidate ovo svedočenje jer će
ovo što imam da vam kažem dati
jednu sveobuhvatnu sliku na sve
što sam ja uradio kao i na sve ono
što je uradio Gvozden Mišić.
- Poštovani sude ovo je nečuveno
– ubaci se advokat odbrane ali ga
Gvozden povuče nazad na stolicu i
tako krvnički pogleda da advokat
220
samo promuca sudiji da je sve u

redu i da mogu da nastave.
- Vi tužioče, da li vi imate nešto pro-
tiv ovoga? – i sam začuđen sudija
upita.
- Pa imam koješta protiv ovakvog
nastupa svedoka, ali ne vidim da
imamo bolji izbor od toga da ga sa-
slušamo. A ukoliko svedočenje ne
bude otkrilo ništa novo, predlažem
da se obriše iz zapisnika, da se
svedok uhapsi i sprovede u zatvor
gde će čekati suđenje.
- U redu, slažem se, možete nasta-
viti sa svedočenjem.
- Hvala vam časni sude. Optuženi
i ja smo odrasli zajedno, iz istog
smo sela. Bili smo kao braća. I da
danas verujem da je on najveći pri-
jatelj koga jedan čovek može imati.
Problem kod takvih prijateljstava je
što su ona bezuslovna i traže isto to
zauzvrat. Ja u tome nisam uspeo.
Da ne pričam sada o našem detinj-
stvu, siguran sam da to ovde niko-
ga ne zanima. Pred sam početak
221
rata Gvozden je došao kod mene i

rekao mi da je dobio poziv za voj-
nu vežbu. Rekao je da će sutra otići
tamo da vidi o čemu se radi, i da će
se vratiti za nekoliko dana. Zamolio
me je da pripazim na njegovu ženu
Jadranku i ćerku Anu. Sutradan
sam otišao kod njih da ih pozovem
da prespavaju u našoj kući to veče,
ali i svako sledeće dok se Gvozden
ne vrati. Međutim to veče Jadranka
je došla sa ćerkom sva preplašena.
Rekla je da je naletela na ulici na
lokalnog kafedžiju Mirka i njegove
neke prijatelje koji su joj rekli da mi
poruči da će nas večeras posetiti,
moju ženu i mene. Rekla nam je da
se odmah spakujemo i da odemo.
U prvom trenutku sam to odbio, jer
nisam hteo da ih ostavim same,
međutim ona je uporno insistirala
na tome, a u tome joj se ubrzo pri-
družila i moja Azra pa čak i mala
Ana, koja mi je kao nekakva mala
gospođica rekla da je bolje da ode-
mo dok se njen tata ne vrati pa će
nas on posle sve zaštititi.
222
Senadu su suze krenule da se slivaju niz lice.

Gvozden ga je i dalje gledao besnim, ludačkim po-
gledom čekajući da čuje trenutak njegove izdaje.
- Evo, časni sude imam i sliku od
toga dana. Uzmite je pa je stavite
nekako da je svi vide.
Pomoćnik tužioca je stavio sliku na nekakav
uređaj i ona se pojavila na svim ekranima u sud-
nici. Gvozden nije disao i imao je utisak da će mu
srce iskočiti iz grudi.
- Vidite, ovo je levo je moja žena
Azra, ovo desno je Jadranka a ovo
je mala Ana koja ljulja u kolevci
moga sina Mehmeda. Ta kolevka je
bila poklon od Gvozdena kada mi
se rodio sin. Čuvam je i dan danas.
Uglavnom ubediše oni mene ne-
kako da odem. I odvedem ja tako
porodicu prvo kod brata pa onda
u Sarajevo. Odande sam danima
pokušavao da dobijem Jadranku
ali se niko nije javljao. Posle nekog
vremena ni telefonske linije nisu
radile. Želeo sam da verujem da se
Gvozden vratio i da ih je odveo na
sigurno. Tada sam morao da pri-
223
stupim vojsci, bio je rat znate i dani

su nekako prolazili.
- Lažeš! Ti si ih pobio! – besno pro-
sikta Gvozden
- Nisam, kunem se u svog pokojnog
sina, kunem se u Mehmeda. Posle
par meseci je počeo napad na Sa-
rajevo. Tamo je tada vladao haos
i hteo sam da sklonim Azru i Meh-
meda negde na sigurno, međutim
pozvali su me iz štaba i rekli su
mi da neki četnik koga su uhvatili
hoće da razgovara sa mnom kako
bi mi dao informacije u zamenu
da ga oslobodimo. Azru i Mehme-
da sam ostavio u stanu i otišao u
glavni štab. Zatvorenik je bio jedan
od prijatelja onog kafedžije Mirka,
stalno je pio kod njega u kafani. Pi-
tao sam ga šta želi, a on mi je rekao
da ima važne informacije o Gvozde-
nu. Rekao mi je da Gvozden ubija
redom po Bosni i da me traži kako
bi mi se osvetio zato što misli da
sam ubio njegovu porodicu. Tada
sam prvi put saznao da su Jadran-
ka i Ana mrtvi. Pitao sam ga zašto
224
bi Gvozden mislio tako nešto, a on

mi reče da mu je kafedžija Mirko to
rekao i da mu je Gvozden u ona-
kvom stanju poverovao. Uostalom
obećao sam mu da ću ih zaštiti i u
tome nisam uspeo. Donekle i jeste
bila moja krivica. Pitao sam ga ko je
ubio Jadranku i Anu ali mi je on ne-
uverljivo rekao da on to ne zna. Me-
đutim kada sam mu odsekao neko-
liko prstiju priznao mi je da su oni
te večeri prvo došli kod mene kući a
kada su videli da nas nema onako
pijani su se uputili ka Gvozdenovoj
kući jer su pretpostavljali da nas je
Jadranka upozorila. Ispričao mi je
da je celu grupu predvodio taj Mile i
krenuo je da mi priča šta su im sve
radili, ali sam ga u besu zaklao, pa
nije stigao da završi. Odmah sam
otišao kući da ispričam sve Azri,
ali kad sam stigao video sam da je
Gvozden stigao prvi. Da ne ulazim
u detalje, oboje su bili mrtvi.
Gvozden je jako teško disao. Lice mu je posta-
lo potpuno bledo, sudija to primeti i prekinu na
kratko suđenje. Hteli su da ga odvedu u bolnicu
225
ali Gvozden je zatražio samo čašu vode. Posle par

minuta Senad je nastavio svoju priču.
- Ovaj deo priče nije više toliko bi-
tan za suđenje Gvozdenu. Sahra-
nio sam ženu i dete i dao se u po-
tragu za njim po celoj Bosni. Taj
dan je bila uhvaćena cela njegova
jedinica pa sam ispitivao neke od
tih koji su preživeli. Nisu uspeli da
mi daju neke bitne informacije sem
onih o kretanju Gvozdena ali one
su se pokazale kao nebitne jer je on
jednostavno nestao. Posle nekog
vremena sam počeo da verujem da
mrtav. Ostatak rata sam proveo ra-
deći stvari o kojima možete da pro-
čitate u optužnici protiv mene. Posle
rata sam promenio ime. Nisam us-
peo Gvozdene. Nisam uspeo da za-
štitim ni Jadranku, ni Anu, ni Azru
ni Mehmeda. Jedini razlog zašto se
nisam ubio je taj da sam hteo jed-
nog dana da ti ispričam ovo. Mislio
sam da taj dan neće doći nikada.
Ali kad sam video u novinama da si
optužen znao sam da moram doći
ovde da ti ispričam sve, želeo sam
226
da svi znaju šta je rat i šta sve nosi

sa sobom. Znam šta te jede sad. Ali
rešeno je, ne brini. Mirka i ostatak
njegove grupe smo uhvatili u Bosni
sa punim kamionom tehnike. Žurio
sam, pa sam ove ostale samo za-
klao ali njemu sam posvetio vreme,
trajalo je, sekao sam ga komad po
komad, na kraju sam mu odsekao
onu bedu među nogama i dok je još
bio živ nabio mu u usta. Tako da ni-
sam uspeo da ti zaštitim porodicu,
ali sam bar uspeo da ih osvetim.
- A ko će tvoju porodicu da osveti
Senade? – umorno reče Gvozden
dok je jedva uspevao da sedi na
stolici.
- Pusti to Gvozdene, gotovo je, dav-
no sam ti ja oprostio sve to. Žao mi
je samo tih nevinih ljudi koje smo
pobili pokušavajući da nađemo je-
dan drugog.
- Ali ja to ne mogu sebi oprostiti. Do-
bro je što si otišao tad, sigurno bi
vas pobili. Jadranka je kao i uvek
bila u pravu. I moja mala devojči-
227
ca i Mehmed, vidi kako su lepi na

slici, moj brate. Senade ja sam ga
podigao iz te kolevke … - Gvozde-
nu zadrhta glas i kao nalet vetra
mu stigoše sva sećanja, Azrino lice
pred smrt, lica svih ljudi koje je po-
bio zbog slepe osvete.
- Znam, ne govori to. Gotovo je. Oni
su na boljem mestu sad. Sigurno su
zajedno tamo gore. Čekaju nas da
dođemo.
- Sigurno je tako, jednog dana ćemo
svi biti ponovo zajedno … nemoj
samo da te čekamo previše – reče
gotovo u nekom zanosu Gvozden.
Sve se dogodilo u sekundi. Popio je ostatak
vode iz čaše koje su mu doneli. Zatim je čašu raz-
bio o sto i krhotinom sebi prerezao vrat.
Oko njega više nije bilo zvuka, nije bilo ljudi
sem Senada, koji ga je gledao sa blagim osmehom
na licu. Osećao se rasterećeno, kao da je lakši od
vazduha, oko njega je sve postajalo mračno, samo
je Senadovo lice sijalo, kao svetlo na kraju tunela i
pre nego što zatvori oči sa njegovih usana pročita:
- Stižem.
228

Mrzim Svog Brata - Branislav Bojcic

Hochgeladen von

Dokumentinformationen

Copyright

Verfügbare Formate

Dieses Dokument teilen

Dokument teilen oder einbetten

Freigabeoptionen

Stufen Sie dieses Dokument als nützlich ein?

Sind diese Inhalte unangemessen?

Copyright:

Verfügbare Formate

Mrzim Svog Brata - Branislav Bojcic

Hochgeladen von

Copyright:

Verfügbare Formate

Branislav Bojčić

Mom bratu Milošu

Dinu, prijatelju i bratu

Sedeo je i razmišljao o svim ljudima koje je pobio.

Bio je praktičan čovek. Verovao je u crno-beli

svoju ćerkicu, lekar mu je rekao da zbog kompli-

smaragda. Misliš li ti da meni tre-

mognu vlasti, tako i oni nekako postanu svi sivi, a

Godine su polako tekle, nisu bile previše tur-

gim narodima i sve ove naglo uzbur-

umre na polju, dok radi, samo da ne dočeka da

uči, ljubi je tata vrednu. Ta misao ga smiri i izvuče

vredio. U sekundi oseti bes, nesaglediv bes, oči

- Šta vam je? Zašto se svađate?

nutka zaplakati. Odjednom naglo podiže pogled

- Dobro dušo, nije to ništa strašno,

razgovara malo duže sa ćerkinim nastavnikom a

- Molim vas gospodine! To nije obič-

- Deca su deca, zašto je potrebno

- Gvozdene, stiglo je neki pismo za

čak i na sportskim dešavanjima videli znaci da je

Gvozden je začuđeno gledao u papir. Dve misli su

više ako bude trebalo, samo da njegovoj porodici

odustao. Najsigurnije su ovde sa njim. Kada se

Ubrzo je izašao narednik i rekao im da stanu u

- Rekoh, dooobrooo jutroooo!!!!! –

- Jel’ se ti to meni praviš pametan

Mi moramo zaustaviti naše naj-

postoji više ni kao reč a kamoli kao stanje ljud-

- Zdravo Gvozdene, muči te sto pi-

Narednik Erceg zatim ućuta, baci pogled oko

koga ima više … - u tom trenutku

više. Oni su naši neprijatelji sad, ja

- Četnici moj Gvozdene, u Hrvatskoj

- Koga? – pomalo zbunjeno upita

Gvozden čitave noći nije mogao oka sklopiti.

- Ok ljudi, nalazimo se na jedan ki-

- Aha, dobiće prva muslimanska

Ceo odred je zabezeknuto posmatrao šta se de-

izgovori Gvozden, iako u dubini

velikim dvorištima, razbacane svuda naokolo bez

Gvozdenu je ovo reakcija Radeta bila pomalo

za đubre sarajevske Drine. Lice mu je bilo poma-

lo zbunjeno gledali starca čija ih je sažeta filozo-

- Kako znate da su bili? Da li su

ni reč, kao da su minutom ćutanja hteli da odaju

telji pre nekoliko godina poginuli u

Zatim se naglo okrenuo ka ostatku jedinice.

U maloj kući, na sred sobe stajala su dva stola.

njega. Drugi svetski rat, milioni mr-

- Dobri su to ljudi, dobri.

Gvozden je znao da im Rade ne veruje, ne bi im

Rade je polako ušao, sa spuštenom puškom u

Elvedin je u sekundi prebledeo. Imao je taj

- Dobro Elvedine, vidim da si dobar

- Ma da mi njih stegnemo naredniče

- Kuda Gvozdene? – prodera se

de svoju porodicu odavde još koliko

Čovek je zavezan za stolicu, sav krvav, ispre-

- Držite ga, - dreknu Rade, i ostatak

pokuša on, pokušaće neki njegov

- Slomljena mu je vilica, a verovatno

Strah će ih sve držati na rastojanju, bar neko vre-