LINVUD BARKLI

NISMO STIGLI DA SE
OPROSTIMO
Prevod Marija Čanković

Naslov originala:
Linwood Barclay No Time For Goodbye
Linvud Barkli je oženjen, ima dvoje dece i živi u Torontu.
Pisac je popularne kolumne u Toronto Star-u
od 1993. godine
Za moju ženu Nitu
 Izrazi zahvalnosti

Kao neko ko je pao hemiju u srednjoj školi,

beskrajno sam zahvalan Barbari Rid, tehnologu za DNK
istraživanja u Centru za forenzičke nauke u Torontu,
koja mi je pomogla u vezi sa nekim pojedinostima
značajnim za ovaj rukopis. Ako je nešto netačno, bojim
se da neću moći da okrivim Barbaru.
Želim da se zahvalim Bilu Mejsiju iz Oriona,
Irvinu Eplbomu, Niti Toblib i Danijel Perez iz Bantam
Dela i svojoj zastupnici, Helen Heler, na njihovoj čvrstoj
podršci i poverenju.
I poslednji, ali ne i manje važan - moj porodični
tim: Nita, Spenser i Pejdž.
Maj, 1983.
 Kad se Sintija probudila, u kući je bilo toliko tiho
da je bila sigurna da je subota.
Da je bilo tako.
Ako je ikada postojao dan kad joj je bilo
najpotrebnije da je subota, da je bilo šta drugo osim
školskog dana, bio je to ovaj dan. U stomaku joj se i
dalje s vremena na vreme kovitlalo, glava joj je bila
teška kao olovo i, donekle s naporom, kontrolisala je da
joj ne pada napred ili na ramena.
Čoveče, šta je do đavola to u korpi za papir pored
kreveta? Čak nije mogla ni da se seti da je povraćala
sinoć, ali ako joj je trebao dokaz, bio je tu.
Prvo je trebalo da se reši ovoga, pre nego što joj
roditelji uđu. Sintija je ustala, zateturala se na kratko,
zgrabila malu plastičnu posudu jednom rukom, a
drugom odškrinula vrata. U hodniku nije bilo nikoga,
tako da se odšunjala do kupatila, prošavši pored
otvorenih soba svoga brata i roditelja, i zaključala vrata
za sobom.
Ispraznila je korpu u ve-ce šolju, isprala je u kadi,
zagledala se u ogledalo mutnih očiju. Znači, ovako
izgleda četrnaestogodišnjakinja kad se uroka, pomislila
je.
Nije lep prizor. Jedva je mogla da se seti šta joj je
sinoć Vins dao da proba od svega što je krišom izneo iz
kuće. Nekoliko konzervi ,,Bad“ piva, nešto vodke, džin,
načeta flaša crnog vina. Ona je bila obećala da će poneti
nešto tatinog ruma, ali je na kraju kukavica u njoj
nadvladala.
Nešto ju je mučilo. Nešto u vezi sa spavaćim
sobama.
Zapljusnula je lice hladnom vodom i osušila ga
peškirom. Sintija je udahnula duboko, pokušavajući da
se sabere u slučaju da je mama čeka sa druge strane
vrata.
Nije je čekala.
Hodajući po itisonu, Sintija se uputila opet ka
svojoj sobi, čiji su zidovi bili oblepljenji posterima grupe
Kiss i drugih zabavljača koji razaraju dušu i koji su
izluđivali njene roditelje. Usput, bacila je pogled u sobu
svoga brata Toda, a zatim u sobu svojih roditelja.
Kreveti su bili namešteni. Njena majka ih je obično
nameštala tek kasnije ujutru - Tod nikad nije nameštao
svoj, a ona mu je to dopuštala. A sada su bili namešteni
ko da niko nikada nije tu spavao.
Sintiju je obuzeo talas panike. Da li već kasni u
školu? Koliko je sad uopšte sati?
Sa mesta na kojem je stajala videla je Todov sat
na noćnom stočiću. Tek deset minuta do osam. Skoro
pola sata ranije nego što je obično kretala na prvi čas.
U kući je bilo tiho.
U ovo vreme bi obično čula roditelje dole u
kuhinji. Čak i kad nisu pričali jedno s drugim, što je bio
čest slučaj, mogli su se čuti slabi zvuci otvaranja i
zatvaranja frižidera, struganja spatule o tiganj,
prigušenog zveketa sudova u sudoperi, prelistavanja
jutarnjih novina - to je obično bio njen otac, koji bi
gunđao zbog nekih vesti koje su ga uznemirile.
Čudno.
Otišla je u svoju sobu i zatvorila vrata. Dovedi se
u red, rekla je sebi. Pojavi se na doručku kao da se
ništa nije desilo. Pretvaraj se kao da sinoć niste
nadglasavali jedno drugo u svađi. Ponašaj se kao da te
tata nije izvukao iz kola znatno starijeg dečka i dovukao
kući.
Bacila je pogled na svoj matematički tekst za prvi
razred srednje, koji se nalazio na vrhu otvorene sveske
na njenom stolu. Uspela je da uradi samo pola zadataka
pre nego što je sinoć izašla, zavaravajući sebe da ako
bude ustala rano, moći će da ih završi ujutru.
U ovo vreme ujutru, Tod je obično pravio buku na
sve strane. Ulazio je i izlazio iz kupatila, puštao Led
Zeppelin preko muzičkog uređaja, sa sprata se dovikivao
sa majkom tražeći pantalone, podrigivao, čekao da
stigne do vrata Sintijine sobe pa da ispusti gasove.
Nije se sećala da je on spomenuo da će ranije otići
u školu, ali zašto bi joj inače i rekao? Nisu često išli
zajedno. On je na nju gledao kao na štreberku
Prvakinju, iako se trudila iz sve snage da radi isto toliko
loših stvari koliko i on. Čekaj samo dok mu kaže za
svoje prvo stvarno pijanstvo. Ne, čekaj, onda će je
ocinkariti kasnije kad i on sam bude upao u frku da bi
sebe izvukao.
OK, možda Tod i jeste morao da ode ranije u
školu, ali gde su joj roditelji?
Tata joj je možda otišao na još jedan poslovni put,
čak i pre nego što je sunce izašlo. On stalno negde ide,
čovek mu nikad ne može ući u trag. Baš šteta što nije
bio odsutan sinoć.
A što se tiče njene majke, možda je odvezla Toda u
školu, ili tako nešto.
Obukla se. Farmerke, džemper. Našminkala se.
Dovoljno da ne izgleda kao raspadačica, ali bez previše
šminke da njena majka ne bi počela da zbija šale da je
krenula na „takmičenje bludnica".
Kad je stigla do kuhinje, samo se ukopala.
Nije bilo ni kutija cerealija, ni soka, ni kafe u
aparatu. Ni tanjira, ni hleba u tosteru, ni šolja. Ni
posude sa kapi mleka, niti gnjecavih pahuljica u
sudoperi. Kuhinja je bila čista, u istom stanju u
kakvom ju je njena majka ostavila posle večere.
Sintija je pogledom potražila poruku. Njena majka
je bila zaluđena ostavljanjem poruka kad je trebalo da
izađe iz kuće. Čak i kad je bila ljuta. Tada je ostavljala
poruke dovoljno duge da poruče: „Danas se snađite
sami", ili „Spremite sami sebi jaja, morala sam da
odvezem Toda“, ili samo „Dođem kasnije“. Ako je bila
zaista ljuta, umesto potpisa „Voli vas mama“, pisala bi
„V, mama“.
Poruke nije bilo.
Sintija je skupila hrabrosti da vikne ,,Mama?“.
Sopstveni glas joj je odjednom zazvučao čudno. Možda
zato što je u njemu bilo nečega što ona nije htela da
prizna.
Kad joj majka nije odgovorila, pokušala je opet.
,,Tata?“
Opet, ništa.
Ovo, nagađala je, mora da je njena kazna.
Razbesnela je roditelje, razočarala ih i sada će da se
prave da ona ne postoji. Ne pričaju sa njom, na
nuklearnom nivou.
OK, može da se izbori sa tim. To je vodilo sukobu
veiikih razmera još od ranog jutra.
Sintija je osećala da stomak ne može da joj primi
ništa od hrane, tako da je uzela školske knjige koje su
joj trebale i uputila se ka vratima.
Džurnal kurijer, umotan plastičnom gumicom
poput klade, nalazio se na prednjem stepeniku.
Sintija ga je šutnula u stranu, ne razmišljajući o
tome, i krenula u pravcu srednje škole „Milford Saut“
duž praznog prilaznog puta, „dodž” njenog oca, kao i
„ford eskort" njene majke, nisu bili tu. Možda bi, ako
uspe da pronađe brata, saznala šta se tačno događa i u
koliku je nevolju zaista upala.
Ogromnu, pretpostavljala je.
Došla je kući kasnije od dozvoljenog vremena, što
je bilo ranih osam uveče. Pre svega, sutra je išla u
školu, a, zatim, i gospođa Esfodel je pozvala njene
roditelje ranije te večeri da upozori da ako ne bude
predala domaće iz engleskog, pašće na popravni.
Roditeljima je rekla da ide do Pam da urade domaći, da
će joj Pam pomoći da savlada engleski, iako je to čista
glupost i trošenje vremena.
„U redu, ali i dalje važi da moraš da dođeš kući do
8“
 ,,Ma, daj!“, rekla je.
,,Za to vreme jedva da možemo i jedan zadatak da
uradimo. Jel hoćeš da padnem? Jel to hoćeš?“
,,Osam“, rekao joj je otac. „Ne kasnije.“
Ma, zajebi to, pomislila je. Kad dođem kući, došla
sam.
Kad Sintija nije došla do osam i petnaest, njena
majka je nazvala Pam, dobila njenu majku, i rekla:
„Zdravo, ovde Patrisija Bidž. Sintijina mama. Jel? mogu,
molim Vas, da čujem Sintiju?
Na to je Pamina majka rekla:
“A?“
Ne samo da Sintija nije bila tu, nego ni Pam nije
bila kod kuće.
Na to je Sintijin otac zgrabio izbledeli fedora šešir
bez koga nije izlazio iz kuće, ušao u svoj ,,dodž“ i vozio
se po komšiluku tražeći je. Posumnjao je da je ona
možda sa onim Vinsom Flemingom,
sedamnaestogodišnjakom iz trećeg razreda, onim koji
ima vozačku dozvolu i koji se vozika u havarisanom
crvenom „mustangu" iz 1970-te godine. Klejton i
Patrisija Bidž nisu ga baš mirisali. Nezgodno dete,
napaćena porodica, loši uticaji. Jedne noći, Sintija je
čula roditelje kako pričaju o Vinsovom ocu, o tome kako
je on neki loš tip il nešto slično, ali je to shvatila kao
čisto baljezganje.
Sasvim slučajno je njen otac zapazio kola na
kraju parkinga tržnog centra „Konektikat post“, na
poštanskom putu, nedaleko od bioskopih sala.
„Mustang“ je bio parkiran uz ivičnjak, a njen otac se
parkirao spreda, blokirajući mu izlaz. Odmah je znala
da je to on, kako je ugledala fedora šešir.
,,Sranje“, rekla je Sintija. Dobro je da se nije
pojavio dva minuta ranije, kad su se vatali, ili kad joj je
Vins pokazivao svoj novi skakavac. Čoveče, pritisneš to
malo dugme, i cap! Odjednom iskoči petnaest
centimetara čelika. Vins ga je držao u krilu, vrteo ga i
cerio se, kao da je to možda nešto drugo. Sintija je
probala da ga uzme u ruke, zasekla vazduh tačno
ispred sebe i zakikotala se.
,,Polako“, rekao je Vins obazrivo. „Mnogo štete
može da učini nešto ovakvo.“
Klejton Bidž domarširao je pravo do suvozačevih
vrata, snažno ih otvorivši. Zaškripala su na zarđalim
šarkama.
,,Ej, druškane, lakše malo!“ rekao je Vins, i iako
više nije imao skakavca u ruci, imao je pivsku flašu, što
je skoro podjednako loše.
„Nemoj ti meni ’druškane'", rekao je, uhvativši
ćerku za ruku i ubacivši je u svoja kola. „Gospode bože,
al’ se osećaš“, rekao joj je.
Zaželela je da umre na licu mesta.
Nikako nije htela da ga pogleda niti da mu bilo šta
odgovori, čak ni kada je počeo s tim, kako postaje čista
nevolja; da ako se ne dozove pameti, sjebaće se za ceo
život; da ne zna gde je to on pogrešio, on samo želi da
ona odraste i bude srećna i bla bla bla, i, čoveče, čak i
kad je nadrndan, on i dalje vozi kao da polaže vozački,
nikad ne prelazi dozvoljenu brzinu, uvek daje znak za
skretanje, tip je neverovatan.
Kad su se dovezli do prilaznog puta, jako gurnuvši
vrata, ona je izašla iz kola pre nego što se on uparkirao.
Hodala je teško, pokušavajući da prati pravu liniju, dok
joj se majka nalazila tu, i, ne toliko besna koliko
zabrinuta, rekla joj je:
„Sintija! Gde si.. “
Prolaufala je pored nje i uspela se do sobe. Njen
otac se drao odozdo:
„Silazi dole! Imamo svašta da razgovaramof
„Želela bih da ste mrtvi!“, prodrala se i zalupila
vratima.
Toga je uspela da se seti na putu do škole.
Ostatka večeri se i dalje maglovito sećala.
Sećala se da je sedela na krevetu ošamućena.
Isuviše umorna da bi je bilo sramota. Odlučila je da
prilegne, razmišljajući da prespava pijanstvo do jutra,
što je bilo dobrih deset sati.
Dosta toga može da se dogodi do jutra.
U jednom trenutku, dok je tonula u san, učinilo
joj se da je čula nekoga na vratima njene sobe. Kao da
je neko tačno ispred njih oklevao da li da uđe.
Zatim, kasnije, učinilo joj se da je opet to čula.
Da li je ustala da vidi ko je to bio? Da li je uopšte
pokušala da ustane iz kreveta? Nije mogla da se seti.
A sada je već bila blizu škole.
Stvar je u tome da se kajala. Prekršila je skoro
svako kućno pravilo za samo jednu noć. Počevši od laži
da ide kod Pam. Pam joj je najbolja drugarica, bila je
kod nje stalno, spavala kod nje skoro svakog drugog
vikenda. Sintijinoj mami se sviđa, možda čak i ima
poverenja u nju, pomislila je Sintija. Smatrala je da ako
ubaci Pam u celu priču da će na neki način dobiti na
vremenu, da njena majka neće tako brzo pozvati
Paminu majku. Toliko od tog plana.
Da su se samo njena zlodela završila tu. Došla je
kući kasnije od dozvoljenog vremena. Završila na
parkingu sa dečkom. Sa sedamnaestogodišnjim dečkom.
Sa dečkom za koga se priča da je prošle godine polomio
školske prozore, da se vozikao u komšijinim kolima.
A što se tiče njenih roditelja, nisu oni toliko loši.
Većinu vremena. Pogotovo mama. Do đavola, čak joj i
tata nije toliko loš, kad je kod kuće.
Možda je Tod stvarno kolima došao do škole. Ako
je imao vežbe, a žurio u školu, mama ga je možda
odvezla, a zatim odlučila da svrati do prodavnice. Ili do
Hauarda Džonsona na kafu. To se dešavalo s vremena
na vreme.
Prvi čas matematike je bio propast. Drugi čas je
bio još gori. Nije mogla da se skoncentriše, glava ju je
još uvek bolela. „Kako si uradila te zadatke, Sintija?“,
pitao ju je profesor matematike. Nije ga čak ni
pogledala.
Tačno pre ručka, videla je Pam, koja joj se
obratila:
„Pobogu, ako ćeš da kažeš mami da si kod mene,
pa jebote, valjda treba da me obavestiš! Onda možda
mogu i ja da smislim nešto za svoju mamu.“
,,Izvini“, rekla je Sintija. „Jel' odlepila?“
,,Kad sam došla kući“, rekla je Pam.
U vreme ručka, Sintija se izšunjala iz kafeterije,
otišla do školskog telefona i okrenula kuću. Reći će
mami da joj je žao. Zaista, zaista žao. A zatim će je
pitati da dođe kući, reći će da joj je loše. Mama će
brinuti o njoj. Neće moći da se ljuti na nju ako je
bolesna. Spremiće joj supu.
Sintija je odustala posle petnaestog puta, a onda
pomislila da je možda okretala pogrešan broj. Pokušala
je opet, ali niko se nije javio. Nije imala tatin broj na
poslu. On je tako često bio na putu, da su morali da
sačekaju njega da im se javi sa mesta gde bi odseo.
Stajala je sa nekom grupom prijatelja ispred
škole, kada se Vins Fleming pojavio u svom
,,mustangu“.
„Izvini za svo ono sranje od sinoć“, rekao je.
„Čoveče, ćale ti je premija."
,,Pa, da“. rekla je Sintija.
,,Pa, šta se desilo kad si došla kući?“ pitao je
Vins. Bilo je nečeg u načinu na koji je to pitao, kao da
je već znao. Sintija je slegnula ramenima i odmahnula
glavom, nije htela da priča o tome.
Vins je pitao:
„Gde ti je danas brat?“
Sintija upita:
,,Šta?“
,,Kod kuće, bolestan?"
Niko nije video Toda ceo dan u školi. Vins je rekao
da je nameravao da ga pita nešto poput toga koliko je
Sintija nagrabusila, da li je kažnjena, jer se nadao da će
hteti da izađe sa njim u petak uveče ili u subotu. Drug
Kajl će doneti neko pivo, oni bi mogli da odu na to neko
mesto na brdu, možda da budu u kolima neko vreme,
gledaju zvezde, recimo.
Sintija je potrčala kući. Nije pitala Vinsa za
prevoz, iako se nalazio pored nje. Nije se javila školskoj
upravi da kaže da će propustiti časove. Trčala je sve
vreme, dok joj je kroz misli prolazilo „nadam se da su
njena kola tamo, nadam se da su njena kola tamo".
Ali kako je skrenula za ugao od krofna-bara do
ulice Hikori, i ugledala svoju kuću od dva sprata, žuti
,,eskort“, kola njene mame, nisu bila tamo. Ipak,
svejedno je pozvala mamu kad je ušla u kuću, sa ono
malo snage što joj je ostalo. A onda brata.
Počela je da drhti, a zatim ubedila sebe da
prestane.
Nije joj jasno. Bez obzira koliko njeni roditelji
mogu da budu ljuti na nju, ne bi joj valjda ovo priredili?
Da odu negde, a da joj se ne jave? I da još povedu Toda?
Sintija se osetila glupo, ali je ipak pozvonila na
vrata Dženisonovih, njihovih prvih suseda. Verovatno
postoji neko prosto objašnjenje za sve ovo, nešto što je
ona zaboravila - neki odlazak kod zubara ili nešto
slično, i mama će joj se svakog trenutka pojaviti na
prilaznom putu. Sintija će se osećati kao potpuni idiot,
al’ to nije bitno.
Kad je gospođa Džemison otvorila vrata, Sintija je
krenula da brblja o tome kako je ustala i videla da
nema nikoga kod kuće, pa je otišla u školu, a Tod se
uopšte nije pojavio, a njena mama još uvek nije...
Gospođa Džemison reče:
„Hej, sve je u redu. Mama ti je verovatno negde u
kupovini“. Gospođa Džemison je otpratila Sintiju do
kuće, bacivši pogled na novine koje su još stajale
ispred. Zajedno su proverile sprat i donji deo kuće, još
jednom garažu i dvorište iza kuće.
„Ovo je svakako čudno“, rekla je gospođa
Dženison. Nije bila sigurna šta da misli, tako da je
donekle nevoljno pozvala milfordsku policiju.
Oni su poslali pozornika, koji nije delovao tako
zabrinuto, u početku. Ali uskoro, pristiglo je još
pozornika i još kola, i do uveče, policajci su bili svuda.
Sintija ih je čula kako opisuju kola njenih roditelja
milfordskoj bolnici. Policija se razmilela po ulici,
kucajući na vrata, postavljajući pitanja.
„Jesi sigurna da nisu nijednom spomenuli da idu
negde?“, upitao ju je čovek koji se predstavio kao
detektiv i koji nije nosio uniformu kao svi ostali
policajci. Zvao se Findli, ili Finli.
Da li misli da je mogla da zaboravi tako nešto? Da
će joj odjednom doći – „E,da! Sad sam se setila! Otišli
su da posete maminu sestru, tetku Tes!“
,,Vidiš“, reče detektiv, ,,Ne deluje da su ti se
mama, tata i brat spakovali i otišli negde, niti nešto
slično. Odeća im je još tu, koferi su u podrumu.“
Postavili su joj gomilu pitanja. Kad je poslednji
put videla roditelje? Kad je otišla na spavanje? Ko je taj
dečko s kim je bila? Potrudila se da kaže detektivu sve,
čak je priznala da se posvađala s roditeljima, mada je
izostavila da je svađa bila ozbiljna, da je bila pijana i da
im je rekla da bi volela da su mrtvi.
Ovaj detektiv je delovao u redu, ali je nije pitao
pitanja koja su nju mučila. Zašto bi njena mama i tata i
brat tek tako nestali? Gde bi otišli? Zašto ne bi nju
poveli?
Odjednom, u stanju izbezumljenosti, počela je da
rastura kuhinju. Podizala je i bacala prostirke, pomerila
toster, gledala ispod stolica, provirila u mali otvor
između peći i zida, dok su joj suze navirale na lice.
„Šta je bilo, malena?“, upitao je detektiv. „Šta to
radiš?“
„Gde je poruka?“, upita Sintija, molećivim
pogledom. „Mora da ima poruke. Mama nikada ne ode
negde, a da ne ostavi poruku.“
 1

Sintija je stajala ispred dvospratne kuće u Hikori

ulici. Ovo nije bio prvi put da vidi svoju kuću iz
detinjstva posle skoro dvadeset i pet godina. I dalje je
živela u Milfordu. S vremena na vreme, dolazila je
kolima ovde. Kuću mi je pokazala jednom pre nego što
smo se venčali, na kratko. „Evo je“, rekla je i nastavila
da vozi. Retko kad bi zastala. A ako i jeste, nije izlazila
iz kola. Nikada pre nije stajala na trotoaru i zadržala
pogled na kući.
A svakako je bilo veoma davno otkad je prošla
kroz ulazna vrata.
Bila je prikovana za trotoar, naizgled, u
nemogućnosti da napravi i jedan korak ka kući. Želeo
sam da dođem do nje, da je ispratim do vrata. To je bio
prilazni put od samo desetak metara, ali se prostirao
četvrtinu veka u prošlost. Pretpostavljao sam da se
Sintija verovatno osećala kao da gleda kroz suprotna
stakla nekog dvogleda. Možeš da hodaš ceo dan ka cilju,
a da nikad ne stigneš.
Ipak, nisam se pomerio sa druge strane ulice,
gledajući joj u leđa, u njenu kratku crvenu kosu. Dobio
sam naređenja.
Sintija je stajala, kao da čeka dozvolu da se
približi. A zatim je sve počelo.
„Dobro ste, gospođo Arčer? Počnite da hodate ka
kući. Ne prebrzo. Donekle neodlučno, znate, kao da
niste ušli u nju još otkad ste imali četrnaest godina."
Sintija je preko ramena uputila pogled ženi u
farmerkama i patikama, sa spuštenim konjskim repom
koji je virio iz njene bejzbol kape. Ona je bila jedna od
tri asistenta producenta. ,,Pa i nisam“, reče Sintija.
„Dobro, dobro, ne gledajte u mene", rekla je
devojka sa konjskim repom. „Samo gledajte u kuću i
krenite da hodate duž kolskog prilaza, i vratite se u to
vreme, dvadeset i pet godina unazad, kad je sve počelo,
u redu?“
Sintija mi je uputila kratak pogled, napravila
grimasu, a ja sam joj se slabašno osmehnuo sa druge
strane ulice - kao da smo se zajedno dogovarali šta da
radi.
I tako je krenula duž prilaznog puta, polako. Da
kamera nije bila uključena, da li bi isto ovako prilazila?
Sa dozom odlučnosti i strepnje? Verovatno. Ali sada je
delovalo lažno, nametnuto.
Ali dok se pela uz stepenice do vrata i kad je
ispružila ruku, prosto sam uspeo da razaberem
drhtanje. Jedno iskreno osećanje, koje je,
pretpostavljam, značilo da kamera neće uspeti da ga
uhvati.
Stavila je ruku na okruglu ručicu na vratima,
okrenula je, spremna da otvori vrata, kada se devojka
sa konjskim repom prodrala: ,,U redu! Dobro je! Samo
ne mrdajte!" Zatim se okrenula kamermanu: ,,E sad,
hajde da postavimo kameru unutra, da je uhvatimo
kako ulazi“.
,,Ma, vi se zajebavate“, rekao sam, dovoljno glasno
da me čuje cela ekipa, nekih šest ljudi, plus Paula
Maloj, blještavih zuba i u Dona Karan odelu, koja je bila
zadužena za pojavljivanje pred kamerama i
sinhronizaciju.
Lično je Paula došla da me vidi.
„Gospodine Arčer“, rekla je, ispruživši obe ruke i
dohvativši me malo ispod ramena, što je bilo njen
zaštitni znak. „Jel’ sve u redu?“
„Kako možete to da joj radite?“, rekao sam. „Moja
žena ulazi tamo prvi put otkad joj je porodica jebeno
nestala, a vi u suštini vičete ’Seci!’?“
,,Teri“, rekla je, približavajući mi se. „Jel’ smem
da te zovem Teri?“
 Nisam odgovorio.
„Teri, žao mi je, moramo da namestimo kameru i
želimo da uhvatimo izraz na Sintijinom licu kad uđe u
kuću posle svih ovih godina. Želimo da to bude
autentično. Želimo da to bude iskreno. Mislim da je to
što i vas dvoje hoćete, takođe.“
Ta joj je bila dobra. Da će novinar televizijske
informativno zabavne emisije Krajnji rok, koji, kad nije
ponovo otvarao stare neverovatne, nerešene slučajeve
zločina, jurio za popularnim poznatim ličnostima koje
su pile dok su vozile, ili gonio pop zvezdu koja nije
vezala pojas svom malom detetu, igrati na iskrenost.
,,Važi“, rekao sam iscrpljeno, pokušavajući da ovo
sagledam u većem okviru, da će možda, posle svih ovih
godina, izlaganje slučaja javnosti konačno odgovoriti na
neka od Sintijinih pitanja. „Važi, kako god.“
Paula je osmehom otkrila svoje savršene zube i
okretno prešla ulicu, dok su njene visoke štikle kuckale
po asfaltu.
Od kako smo Sintija i ja stigli ovde, davao sam
sve od sebe da ne smetam. Sredio sam da dobijem
slobodan dan na poslu. Moj direktor i dugogodišnji
prijatelj, Roli Keraderz, znao je koliko je značilo Sintiji
da snimi ovu emisiju i našao je profesora da me menja
na časovima engleskog i kreativnog pisanja. Sintija je
dobila slobodan dan od prodavnice haljina ,,Pamela“,
gde je radila. Osmogodišnju ćerku Grejs smo usput
dovezli do škole. Grejs bi to sve bilo zanimljivo, da
posmatra jednu filmsku ekipu na delu, ali njeno
upoznavanje sa TV produkcijom nije smelo da se odigra
uz pomoć lične tragedije njene majke.
Ljudima koji su sada živeli u kući, jednom
penzionisanom paru koji je došao iz Hartforda pre jednu
deceniju da bi bili blizu svoje barke u milfordskoj luci,
producenti su platili da nestanu na dan, da bi mogli da
raspolažu kućom. Ekipa je, potom, rasklanjala razne
sitnice i lične fotografije sa zidova, trudeći se da kuća
izgleda, ako ne baš kako je izgledala tada kada je Sintija
živela u njoj, barem što približnije moguće.
Pre nego što su vlasnici otišli iz kuće na jedan
dan plovidbe, rekli su par stvari za kamere na travnjaku
ispred kuće.
Muž:
„Teško je zamisliti šta je to moglo da se dogodi
ovde, u ovoj kući, u to vreme. Čovek se zapita da li su
svi bili iskasapljeni u podrumu ili nešto slično?“
Žena:
„Ponekad, čini mi se da čujem glasove, znate. Kao
da se njihovi duhovi i dalje šetaju po kući. Dešavalo se
da sedim za kuhinjskim stolom i da me podiđe neka
jeza, kao da je pored mene prošla majka, ili otac, ili
možda dečak.“
Muž: ,,Mi nismo čak ni znali šta se desilo ovde
kad smo kupili kuću. Neko drugi ju je bio uzeo od
devojčice, a zatim prodao nekom drugom, a onda smo je
mi kupili, ali kada sam saznao šta se ovde desilo,
pročitao sam o tome u milfordskoj biblioteci, čovek ne
može, a da se ne zapita kako je moguće da je ona
pošteđena? A? To deluje malo neobično, zar ne mislite
tako?"
Sintija, koja je posmatrala iza ugla jedne od
prikolica, prodrala se:
„Izvinite? Šta to treba da znači?“
Jedan od članova ekipe se energično okrenuo i
rekao: ,,Šššš!“. Ali, Sintija se nije obazirala na to.
„Nosi se sa tim sššs!“, rekla mu je. A čoveku je
viknula: „Šta hoćete to da kažete?“
Čovek ju je pogledao, preplašen. Mora da nije
imao pojma da osoba o kojoj je pričao bila prisutna.
Producentkinja sa konjskim repom je uhvatila Sintiju za
lakat i odvukla je nežno, ali čvrsto, iza prikolice.
„Kakvo je to proseravanje?“, upita Sintija. „Šta
pokušava da kaže? Da ja imam neke veze s tim što je
moja porodica nestala? Trpim takva sranja već...“
 ,,Ne brinite za njega“, relda je producentkinja.
„Rekli ste da je čitava poenta ovoga da mi
pomognete", rekla je Sintija. „Da mi pomognete da
saznam šta se desilo. To je jedini razlog zašto sam
pristala na ovo. Hoćete da emitujete ovo? Ovo što je
rekao? Šta će ljudi pomisliti kada čuju šta je rekao?“
„Nemojte da brinete o tome“, uveravala ju je
producentkinja. „Nećemo to iskoristiti “
Mora da su se uplašili da će Sintija u tom
trenutku otići, pre nego što budu imali jedan minut nje
na filmu, tako da je bilo puno ubeđivanja, nagovaranja i
obećanja da kada ovaj bude prikazan na TV-u sigurno
će ga videti neko ko je nešto znao. To se stalno dešava,
rekli su. Rešili su zamrznute slučajeve za policiju širom
zemlje.
Kad su konačno uspeli da ubede Sintiju da su im
namere časne i kad su izjurili strakelje iz kuće, emisija
se nastavila.
Krenuo sam sa dva kamermana u kuću, a zatim
se sklonio da im ne smetam dok su se oni nameštali da
iz različitih uglova uhvate izraz strepnje i deja vu~a na
Sintijinom licu. Pretpostavio sam da, kad ovo dospe na
TV biće veoma namontirano. Možda će sliku da pretvore
u zrnastu, da izvuku neki trik iz šešira da bi uneli još
više drame u događaj, koji bi televizijski producenti u
prošlim decenijama smatrali dovoljno dramatičnim.
Poveli su Sintiju uz stepenice do njene sobe.
Izgledala je oduzeto. Hteli su da snime kako ulazi u nju,
ali Sintija je morala to da ponovi. Prvi put, kamerman
se nalazio u sobi sa zatvorenim vratima, da bi uhvatio
upravo taj Sintijin ulazak u sobu pun strepnje. Potom
su ga ponovili, ovoga puta iz hodnika, dok je kamera
hvatala ugao preko njenog ramena dok je ulazila u
sobu. Kad su ga prikazali, moglo se videti da su koristili
neka sočiva „riblje oko“ ili nešto slično da bi scena bila
jezivija, kao da ćemo da nađemo Džejsona sa
hokejaškom maskom koji se krije iza vrata.
 Pauli Maloj, koja je počela karijeru čitanjem
vremenske prognoze, popravili su šminku i ponovo joj
natapirali plavu kosu. Potom su njoj i Sintiji nakačili
one male mikrofon uređaje pozadi na suknje, čije su
žice išle uz i ispod njihovih bluza i kačile se na kragni.
Paula je svojim ramenom dodirivala Sintijino, da izgleda
kao da su stare drugarice koje se, onako usput,
prisećaju, ne dobrih, već loših dana.
Kako su ušle u kuhinju i kamere se uključile,
Paula je upitala:
„Šta je to, što Vam je prolazilo kroz glavu?“.
Delovalo je da Sintija hoda u snu. „Sve do sada niste
čuli nikakav zvuk u kući, brat Vam nije na spratu, Vi
silazite dole u kuhinju, gde nema ni znaka života.“
„Nisam znala šta se događa“, rekla je Sintija tiho.
„Pomislila sam da su svi ranije otišli. Da mi je tata na
poslu, da je mama sigurno odvezla brata u školu.
Mislila sam da su sigurno ljuti na mene, jer sam se loše
ponela prethodno veče “
„Jeste bili nezgodan tinejdžer?“, upita Paula.
,,Ja sam...imala svoje trenutke. Prethodno veče
sam izašla, sa dečkom koga moji roditelji nisu
prihvatali. Popila sam. Ali nisam bila kao neka deca.
Hoću da kažem, volela sam roditelje, i mislim...“, glas
joj je malo pukao tad, „da i oni mene vole.“
„Povremeni policijski izveštaji ukazivali su da ste
se posvađali sa roditeljima.“
„Da“, reče Sintija, „zato što nisam stigla kući kad
sam i obećala, zato što sam ih lagala. Rekla sam neke
užasne stvari.“
,,Kao na primer?"
„Oh“, Sintija je oklevala. „Znate već. Deca mogu
da upute reči pune mržnje roditeljima, a da to zaista ne
misle. “
,,I šta mislite gde su, danas, dve i po decenije
kasnije?“
Sintija je tužno odmahnula glavom.
 ,,To je sve što se i ja pitam. Nije prošao dan, a da
se ne zapitam.“
„Ako biste mogli nešto da im poručite, upravo
sada, u Krajnjem roku, ako su i dalje živi, šta bi to
bilo?“
Zbunjena, Sintija je pogledala donekle beznadežno
kroz prozor kuhinje.
„Gledajte ovde, u kameru“, rekla je Paula Maloj,
stavljajući ruku oko Sintijinog ramena. Ja sam stajao
sa strane, i samo tako sam uspeo da ne uskočim u ovu
filmsku sliku i oljuštim Paulinu veštačku masku.
„Možete samo da ih priupitate ono na šta ste čekali sve
ove godine “
Vlažnih očiju, Sintija je poslušala, zagledala se u
kameru i uspela da, za početak, kaže ništa više do:
,,Zašto?“.
Paula je dopustila da prođe dramska pauza, a
zatim pitala:
„Zašto šta, Sintija?"
„Zašto“, ponovila je, pokušavajući da se sabere,
,,ste morali da me ostavite? Ako ste u mogućnosti, ako
ste živi, zašto me nikad niste kontaktirali? Zašto niste
mogli da ostavite najobičniju poruku? Zašto se barem
niste oprostili sa mnom?“
Mogao sam da osetim elektricitet među ekipom,
producentima. Niko nije disao. Znao sam o čemu su
razmišljali. Ovo je za njih bio bingo. Ovo će biti jebeno
dobra emisija. Mrzeo sam ih jer su eksploatisali
misteriju koja je zadesila Sintiju, jer su isisavali njenu
patnju radi zabave. Zato što je krajnji cilj svega ovog
upravo bilo to. Zabava. Ali, ugrizao sam se za jezik, jer
sam znao da je i Sintija sigurno sve to shvatila - da su
je iskorišćavali, da im je bila još jedna priča više, način
da popune još pola sata emisije. Bila je spremna da je
iskoriste ako je to značilo da će neko ko je bude gledao
istupiti sa ključem da razotkrije njenu prošlost.
Za potrebe emisije, Sintija je ponela sa sobom dve
ulubljene kartonske kutije za cipele pune sećanja. Tu
su bili isečci iz novina, izbledele Polaroid fotografije,
slike razreda, školski izveštaji, sve trice i kučine koje je
uspela da ponese iz kuće pre nego što se iselila i otišla
da živi sa tetkom, maminom sestrom, ženom po imenu
Tes Berman.
Postavili su Sintiju za kuhinjski sto, stavili
otvorene kutije ispred nje, vadeći jedno sećanje za
drugim i izlažući ih, kao da slažu slagalicu, prvo tražeći
delove sa ravnim ivicama da bi napravili okvir, a zatim
išli ka sredini.
Ali nije bilo okvirnih delova u Sintijinoj kutiji za
cipele. Nije postojao put koji je vodio ka sredini. Umesto
hiljade delova koji čine jednu slagalicu, ona kao da je
imala samo jedan deo za hiljade različitih slagalica.
„Ovo smo mi“, rekla je, pokazujući nam polaroid,
,,na kampovanju u Vermontu". Kamera je zumirala
Toda i Sintiju, sa razbarušenim kosama, koji su stajali
levo i desno od majke, a u pozadini se video šator.
Sintija je imala oko pet godina, njen brat oko sedam,
lica su im bila blatnjava, a njihova mama se ponosno
smeškala, kose umotane u kariranu crveno-belu
maramu.
„Nemam nijednu sliku oca“, rekla je tužno. „On je
uvek bio taj koji nas je slikao, tako da mi sada ostaje
samo da ga se sećam. I još uvek ga vidim, visokog, uvek
sa fedora šeširom, jedva primetnih brkova. Zgodan
čovek. Tod je to nasledio od njega."
Izvukla je požutelo parče novina.
„Evo ga isečak“, reče Sintija, oprezno ga
otkrivajući, „koji sam našla u tatinoj fioci, među ostalim
stvarima, kojih je bilo malo“. Kamera se opet približila i
uhvatila novinski isečak. To je bila izbledela, zrnasta
crno-bela slika školskog košarkaškog tima. Dvanaest
dečaka su gledali u fotoaparat, neki smejući se, neki
praveći glupe face. „Mora da ju je tata sačuvao jer je
Tod bio u timu kad je bio mlađi, iako su izostavili
njegovo ime u zaglavlju. Tata je zaista bio ponosan na
nas. To nam je stalno govorio. Voleo je da se šali da smo
mu mi najbolja porodica koju je ikada imao.“
Intervjuisali su mog direktora, Rolija Keraderza.
,,To je misterija", rekao je. „Poznavao sam
Klejtona Bidža. Nekoliko puta smo išli zajedno na
pecanje. Bio je dobar čovek. Ne mogu da zamislim šta
im se desilo. Možda je u pitanju neki serijski ubica,
znate, koji je harao širom zemlje, a Sintijina porodica se
našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme?“
Intervjuisali su tetka Tesu.
„Izgubila sam sestru, zeta i sestrića“, rekla je. „Ali
Sintijin gubitak je mnogo veći. Uprkos svim
očekivanjima, uspela je da postane jedno divno dete,
jedna divna osoba.“
I mada su producenti održali obećanje i nisu
prikazali komentar čoveka koji je sad živeo u Sintijinoj
kući, našli su jednu drugu osobu koja je dala skoro
podjednako zlokoban komentar.
Kad je posle dve nedelje emitovan prilog, Sintija je
bila preneražena ugledavši detektiva koji ju je ispitivao
u kući, pošto je gospođa Džemison pozvala policiju. Sad
je bio u penziji i živeo je u Arizoni. Na dnu ekrana je
stajalo: „Penzionisani detektiv Bartolomju Finli". On je
pokrenuo istragu, a potom je odustao od slučaja, posle
godinu dana, kad nije bilo nikakvog pomaka.
Producenti su sredili da jedan član ekipe njihovih
saradnika u Feniksu izvuče neki komentar iz njega, dok
je sedeo ispred sjajeće Airstream1 prikolice.
„Ono što me je oduvek kopkalo - zašto je ona
preživela? Uzimajući u obzir, naravno, da je ostatak
njene porodice bio mrtav. Jer ja nikada nisam naseo na
tu teoriju da bi neka porodica mogla da se pokupi i za
sobom ostavi jedno dete. Mogu da razumem da oteraju

1 Marka luksuznih vozila, čije su prikoiice upečatljive po svojoj

zaobljenoj aluminijumskoj konstrukciji (Prim. prev.)
od kuće decu koja su problematična, tako nešto se
stalno dešava. Ali iscimati se toliko da svi nestanu
samo da bi se oslobodili jednog deteta? To nije imalo
smisla. Mirisalo je na neku gadnu igru. Što je uvek
nametalo prvobitno pitanje. Zašto je ona preživela?
Izbor mogućnosti je ograničen."
„Šta mislite pod tim?“, usledio je glas Paule Maloj,
mada je kamera sve vreme snmala Finlija. Malojina
pitanja su montirana kasnije, zato što ona nije bila u
Arizoni da intervuiše ovog tipa.
„Zaključite sami“, rekao je detektiv Finli.
„Šta mislite pod tim da zaključimo sami?“, Malojin
glas je upitao.
,,To je sve što ću reći.“
Kad je odgledala to, Sintija je pobesnela.
„Čoveče, opet isto!“, prodrala se na televizor. „Ovaj
kučkin sin nagoveštava da sam ja imala nešto s tim.
Slušam ovakva govorkanja godinama. A ta kučka Paula
Maloj je rekla da neće emitovati ovako nešto!“
Ipak, uspeo sam da je smirim, jer je prilog, sve u
svemu, bio prilično pozitivan. Delovi sa Sintijom na
ekranu, dok šeta kućom i priča Pauli šta joj se desilo
tog dana, prikazivali su je kao iskrenu osobu, vrednu
poverenja.
„Ako ima nekoga ko zna nešto“, uveravao sam je,
,,oni neće podleći nečemu što je rekao tupoglavi
penzionisani policajac. Štaviše, ono što je on rekao
može pre navesti nekoga da se oglasi da bi ga
demantovao.“
I tako je program emitovan, ali u vreme kad je bilo
sezonsko finale jednog rijaliti šoua, koji je prikazivao
grupu debelih budućih rok zvezda, koji su morali da
žive ispod istog krova i da se takmiče u gubitku
kilograma i osvajanju ugovora za snimanje albuma.
Sintija je čekala pored telefona kada se emisija
završila, pretpostavljajući da će je neko videti, neko ko
je znao nešto, i odmah pozvati stanicu. Producenti će joj
javiti nešto pre nego što sunce izađe sledećeg dana i
misterija će biti rešena. Konačno će saznati istinu.
Ali, niko nije zvao, osim jedne žene koja ja rekla
da su njenu porodicu oteli vanzemaljci i jednog čoveka
koji je imao teoriju da su Sintijini prošli kroz rupu u
fabrici vremena i da sada ili beže od dinosaurusa, ili su
im obrisali sećanja u nekoj budućnosti poput Matriksa.
Nije bilo verodostojnih dojava.
Očigledno niko ko je znao nešto nije video emisiju.
Ili, ako i jesu, nisu se javljali.
Prve nedelje, Sintija je zvala producente Krajnjeg
roka svaki dan. Bili su ljubazni i obećali su joj da će joj
javiti ako čuju bilo šta. Druge nedelje, Sintija je
smanjila pozive na svaki drugi dan, ali sada su
producenti počeli da gube strpljenje i rekli joj da nema
poente da zove, ljudi se nisu odazivali, i da ako se bilo
šta pojavi, nazvaće je.
Oni su radili na drugim pričama. Sintija je ubrzo
postala zastarela vest.
 II

Grejsine oči su bile molećive, ali je ton njenog

glasa bio nepokolebljiv.
,,Tata“, rekla je. ,,Ja imam. Osam. Godina." Gde
je ovo naučila? Pitao sam se. Tu tehniku razbijanja reči
radi dramskog efekta. Kao da je trebalo i da pitam. Bilo
je više nego dovoljno drame u ovoj kući.
,,Znam“, rekao sam ćerki. „Svestan sam toga.“
Pahuljice su joj postajale gnjecave, a đus nije ni
pipnula.
„Deca me ismevaju “
Uzeo sam gutljaj kafe. Tek sam je sipao, al se već
bila ohladila. Aparat za kafu nije radio. Odlučio sam da
uzmem kafu za poneti na putu do škole.
,,Ko te ismejava?“, pitao sam.
,,Svi“, rekla je Grejs.
,,Svi“, ponovio sam. „Šta su uradili? Sazvali su
veće? Jel’ se direktor obratio svima i rekao im da te
ismevaju?"
„Sada me ti ismejavaš."
U redu, to je bilo tačno.
„Izvini. Samo pokušavam da sagledam veličinu
problema. Pretpostavljam da nisu svi u pitanju. To
samo tako deluje. A čak i ako ih je nekoliko, razumem
da to i dalje može da bude prilično poražavajuće.“
,,I jeste.“
„Jel’ su to tvoji drugovi u pitanju?“
,,Da. Kažu da me mama pazi kao malu bebu.“
„Mama se samo brine“, rekao sam. „Ona te puno
voli.“
„Znam. Ali ja imam osam godina."
„Mama samo želi da zna da si stigla do škole
bezbedno, to je sve.
 Grejs je uzdahnula i sagla glavu poraženo, tako
da joj je uvojak braon kose pao na braon oči. Kašikom
je muljala po pahuljicama u mleku.
„Ali ona ne mora da me prati do škole. Nikoga
mama ne prati u školu, osim ako ne idu u vrtić.“
Pričali smo o ovome i ranije, i ja sam pokušao da
pričam sa Sintijom, sugerišući joj na najblaži način da
je možda vreme da pustimo Grejs da stane na svoje
noge, sada kada je išla u drugi razred. Bilo je dosta
druge dece s kojom bi mogla da ide zajedno, nije da bi
išla sama.
„Zašto me ti ne pratiš do škole umesto nje?“,
pitala je Grejs, sa blagim sjajem u očima.
U retkim slučajevima kada sam ja pratio Grejs do
škole, zaostajao sam dobar deo bloka. Kako se svima
činilo, ja sam samo šetao, ne držeći Grejs na oku i ne
uverivši se da je stigla bezbedno. I nikada nismo ni reč
o tome rekli Sintiji. Žena mi je verovala na reč da smo
Grejs i ja išli uporedo jedno sa drugim, tačno jedno do
drugog, sve do državne škole „Fermont", gde bih ja
sačekao dok je ne vidim da ulazi unutra.
,,Ne mogu“, rekao sam. „Moram da budem u mojoj
školi do osam. Ako te ja ispratim do škole, moraćeš da
čekaš oko pola sata napolju. Mama ne radi pre deset,
tako da njoj nije problem. Nekad, kad dobijem prvi čas
slobodan, moći ću da te ispratim.“ U stvari, Sintija se
dogovorila oko svog radnog vremena u ,,Pameli“, tako
da je imala slobodna jutra da bi Grejs bezbedno stizala
u školu. Sintija nikad nije sanjala da će da radi u
ženskom butiku koji je držala njena najbolja drugarica
iz srednje škole, ali to joj je omogućavalo da radi
skraćeno radno vreme i da bude kod kuće pre nego što
se škola završi. Da učini Grejs, nije je čekala ispred
školskih vrata, već u dnu ulice. Sintija je mogla da
odatle vidi školu i da lako prepozna u gužvi našu ćerku,
koja je često vezivala kosu u konjski rep. Pokušala je da
ubedi Grejs da joj maše kako bi je još brže pokupila, ali
Grejs je tvrdoglavo terala po svom.
Problem bi nastajao kada bi neki profesor zadržao
celo odeljenje i posle zvona. Nekad je to bila kazna za
ceo razred, nekada su čekali instrukcije za domaći.
Grejs bi tada uhvatila panika, ne zato što će mama da
joj brine što kasni, već zato što bi to moglo da znači da
će ona doći u školu i pokušati da je nađe.
„Takođe, i teleskop mi se pokvario", rekla je Grejs.
„Kako to misliš da se pokvario?"
„Ono što drži teleskop na postolju je olabavljeno.
Ja sam ga kao popravila, ali će verovatno opet da se
olabavi."
„Pogledaću."
„Moram da pazim na asteroide ubice", rekla je
Grejs. „Neću moći da ih vidim ako mi je teleskop
pokvaren."
„U redu", rekao sam. „Pogledaću."
„Da li znaš da ako asteroid padne na zemlju,
milion nuklearnih bombi će da eksplodira?"
,,Ne verujem da ih ima baš toliko“, rekao sam. „Ali
shvatam šta hoćeš da kažeš, to bi bilo loše.“
,,Kada imam noćne more o asteriodima koji
padaju na zemlju, mogu da ih oteram ako sam se pre
odlaska na spavanje uverila da se nijedan ne
približava.“
Klimnuo sam glavom. Stvar je bila u tome što joj
nismo kupili najskuplji teleskop. Ovaj je bio najjeftiniji
mogući. Ne samo da čovek ne želi da potroši bogatstvo
na nešto za šta nije siguran da će dete to i kasnije
zanimati, već prosto nismo imali dovoljno novca za
razbacivanje.
,,A šta ćemo sa mamom?“, upita Grejs.
„Šta u vezi sa njom?“
„Jel' mora da me isprati?“
„Pričaću sa njom.“
,,Sa kim?“, upita Sintija, ulazeći u kuhinju.
Sintija je lepo izgledala jutros. Prelepo, štaviše.
Bila je markantna žena, a ja se nikad nisam dovoljno
nagledao njenih zelenih očiju, visokih jagodičnih
kostiju, vatrenocrvene kose. Nije više bila dugačka kao
kada sam je upoznao, ali ne i manje dramtična. Ljudi
misle da sigurno radi vežbe, ali ja mislim da je stanje
uznemirenosti zaslužno za njenu vitku figuru. Sagoreva
kalorije brinući. Ona ne praktikuje trčanje, niti ide u
teretanu. Niti možemo da priuštimo odlazak u teretanu,
u svakom slučaju.
Kao što sam spomenuo, ja predajem engleski jezik
u srednjoj školi, a Sintija radi u trgovini na malo, i
pored završenih porodičnih studija i njenog društvenog
angažovanja, tako da se baš i ne kupamo u novcu.
Imamo ovu kuću, dovoljno prostranu za nas troje, u
skromnom kraju samo nekoliko blokova udaljenom od
mesta gde je Sintija odrasla. Možda biste pomislili da je
Sintija htela da se skloni dalje od te kuće, ali ona je
htela da ostane u kraju za slučaj da se neko vrati i
poželi da je nađe.
Oba naša automobila su stara deset godina, naši
odmori jednostavni. Pozajmljujemo kolibu moga teče
blizu Montpelijea na nedelju dana svakog leta, a pre tri
godine, kad je Grejs imala pet godina, otputovali smo u
Diznilend, odsevši van zabavnog parka u jeftinom
motelu u Orlandu, gde smo mogli da čujemo, u dva
ujutru, nekog tipa koji je rekao devojci da bude
pažljivija sa zubima.
Ali, verujem, da vodimo dosta lep život i da smo,
manje-više, srećni. Uglavnom.
Noći, ponekad, mogu da budu teške.
,,Sa Grejsinom učiteljicom", rekao sam, smislivši
bezazlenu laž.
„Zašto želiš da razgovaraš s Grejsinom
učiteljicom?" upita Sintija.
„Samo sam rekao da kad budu otvorena vrata,
trebalo bi da odem i pričam s gospođom Enderz“, rekao
sam. „Prošli put si ti otišla jer sam ja imao otvorena
vrata u svojoj školi istog dana, izgleda da se uvek tako
potrefi.“
„Ona je veoma fina“, rekla je Sintija. „Čini mi se
mnogo prijatnijom od prošlogodišnje učiteljice, kako se
zvaše, gospođa Felpz. Delovala mi je pomalo zločesto."
,,Ja sam je mrzela“, složila se Grejs. „Terala nas je
da satima stojimo na jednoj nozi kad smo bili
bezobrazni.“
„Moram da krenem", rekao sam, uzevši još jedan
gutljaj hladne kafe. „Sin, mislim da nam treba novi
aparat za kafu.“
„Pogledaću neki“, reče Sintija.
Kako sam ustao od stola, Grejs me je pogledala
beznadežno. Znao sam šta je htela od mene. Pričaj s
njom. Molim te pričaj s njom.
„Teri, jel’ si video rezervni ključ?", upita Sintija.
,,Hm?“, upitao sam.
Pokazala je na praznu kukicu na zidu odmah sa
unutrašnje strane vrata, koja su se otvarala ka našem
malom dvorištu iza kuće.
„Gde je rezervni?"
Taj smo koristili kad bismo išli u šetnju, nekad do
morskog tesnaca, i nismo hteli da nosimo svežanj
ključeva sa daljinskim za kola i ključevima sa posla.
,,Ne znam. Grejs, jel' kod tebe?“ Grejs još uvek
nije imala svoj ključ od kuće. Teško da joj je i bio
potreban kad je Sintija bila tu da je isprati i vrati iz
škole. Odmahnula je glavom, zagledavši se u mene.
Slegnuo sam ramenima.
„Možda sam ja. Možda sam ga ostavio pored
kreveta“, ugurao sam se do Sintije, omirisavši njenu
kosu kako sam prošao pored. „Hoćeš li da me ispratiš?“,
pitao sam.
Ispratila me je do ulaznih vrata.
„Jel’ se nešto dešava?“, upitala je. „Jel’ Grejs
dobro? Deluje ćutljivo od jutros.“
Napravio sam grimasu i odmahnuo glavom.
 ,,U pitanju je, znaš već šta. Ona ima osam godina,
Sin.“
Malo je ustuknula, nakostrešivši se.
„Žali se na mene, tebi?“
„Samo joj treba da se oseti malo slobodnijom.“
„Znači o tome se radi. Ona želi da ti pričaš sa
mnom, ne sa učiteljicom“
Umorno sam se nasmešio.
,,Kaže da je druga deca ismejavaju."
„Preboleće to.“
Hteo sam da kažem nešto, ali toliko puta smo
vodili ovu raspravu da nije imalo ništa novo da se kaže.
Tako da je Sintija ispunila tišinu.
„Znaš da postoje loši ljudi. Svet ih je pun.“
„Znam, Sin, znam “ Pokušao sam da sakrijem
isfrustriranost i zamor u glasu. „Ali koliko dugo
planiraš da je pratiš? Do njene dvanaeste godine?
Petnaeste? Hoćeš je pratiti do srednje škole?“
„Rešiću to kad dođe vreme za to“, rekla je.
Zaćutala je. „Videla sam onaj auto opet “
Onaj auto. Uvek neki auto.
Sintija je mogla da vidi po mom izrazu lica da joj
nisam verovao da ima nečega u tome.
„Misliš da sam luda“, rekla je.
,,Ne mislim da si luda.“
„Videla sam ga dva puta. Braon auto.“
„Kakav auto?“
,,Ne znam. Prosečan auto. Sa zamračenim
staklima. Kad prode pored mene i Grejs, uspori.“
,,Da li je stao? Da li ti je vozač nešto rekao?“
,,Ne“
„Jesi li zapisala broj tablica?“
„Ne. Prvi put nisam pridodala pažnju tome. Drugi
put sam bila isuviše uznemirena.“
„Sin, to je verovatno neko iz komšiluka. Ljudi
moraju da uspore. Tamo je školska zona. Jel' se sećaš
da su jedan dan policajci postavili hvatali one koje su
prebrzo vozili? Pokušavaju da spreče ljude da tamo brzo
voze.“
Sintija je okrenula glavu u drugu stranu i
prekrstila ruke ispred sebe.
,,Ti nisi tamo svaki dan kao ja. Ti ne znaš.“
„Ono što znam“, rekao sam, ,,je da ne činiš Grejs
nikakve usuge, ukoliko joj ne dozvoliš da se brine sama
o sebi.“
,,A, znači ti misliš da ukoliko neki čovek pokuša
da je uvuče u ta kola da će ona moći da se odbrani
sama? Osmogodišnja devojčica?“
,,Kako smo od priče o nekim braon kolima koja
prođu pored vas, stigli do jednog čoveka koji pokušava
da je uvuče unutra?“
„Ti nikada nisi shvatao ovakve situacije ozbiljno
kao ja.“ Zastala je nakratko. ,,I pretpostavljam da je to
razumljivo, za tebe.“
Naduvao sam obraze, i duboko izdahnuo.
,,U redu, vidi, nećemo ovo sada da rešavamo",
rekao sam. „Moram da krenem."
,,Važi“, rekla je Sintija, i dalje me ne gledajući.
„Mislim da ću ih pozvati.“
Oklevao sam.
„Koga ćeš pozvati?“
„Emisiju. Krajnji rok.“
„Sin, prošlo je, pa koliko, ni tri nedelje otkako je
emisija emitovana? Ako je iko nameravao da nešto javi,
do sada bi to učinio. Uostalom, ako stanica primi neke
zanimljive pozive, želeće da te kontaktiraju. Želeće da
urade nastavak.“
„Svejedno ću ih pozvati. Nisam ih zvala neko
vreme, pa možda neće da se nadrndaju ovog puta.
Možda su čuli nešto, ili su mislili da to nije važno, da je
to bio neki čudak, ali može da bude nešto. Znaš, imali
smo sreće da se jedan istraživač setio šta mi se desilo,
pa je odlučio da bi vredelo vratiti se u prošlost.“
Okrenuo sam je nežno, podigao joj bradu da bi
nam se oči srele.
„U redu, šta god želiš da uradiš, uradi“, rekao
sam. „Volim te, znaš to.“
,,I ja tebe volim“, rekla je. ,,Ja...ja znam da nije
lako živeti sa mnom zbog ove stvari. Znam da to teško
pada Grejs. Poznate su mi moje strepnje, da se donekle
prenose i na nju. Ali, od skoro, ona emisija je opet to
sve oživela.“
,,Znam“, rekao sam. „Samo želim da možeš da
živiš u sadašnjosti, takođe. Da ne budeš uvek
okupirana prošlošću “
Osetio sam da su joj se ramena pomerila.
,,Okupirana?“, rekla je. „Jel’ to tebi tako izgleda?“
To je bila pogrešna reč. Od jednog profesora
engleskog se ipak očekuje da se seti neke prikladnije
reči.
„Ne soli mi pamet“, rekla je Sintija. „Ti misliš da
znaš, al nije tako. Ti nikada nećeš znati.“
Nisam mogao mnogo da dodam na ovo, jer je bilo
tačno. Približio sam se, poljubio je u kosu i otišao na
posao.
 III

Želela je da to kaže na bezbolan način, ali je isto

toliko bilo važno da bude odlučna.
„Mogu da razumem da ti se ideja čini pomalo
uznemirujućom, zaista razumem. Shvatam šta bi to
moglo da ti se gadi u vezi sa čitavom stvari, ali ja sam
već prošla kroz to, i kad ti kažem, dosta sam razmišljala
o ovome i ovo je jedini način. Tako je to sa porodicom.
Čovek mora da uradi ono što mora da uradi, čak iako je
to teško, čak iako je bolno. Naravno, ono što mi moramo
da uradimo će biti teško, ali moraš da sagledaš situaciju
u širem okviru. To liči na ono kad su rekli, ti verovatno
nemaš dovoljno godina da se sećaš toga, da čovek mora
da uništi celo selo da bi ga spasio. To je približno tako.
Shvati našu porodicu kao selo. Mi moramo da uradimo
sve što treba da je spasimo.“
Svidela joj se upotreba reči ,,mi“. Kao da su tim.
 IV

Kad su mi je prvi put pokazali na Univerzitetu u

Konektikatu, moj drug Rodžer je prošaputao:
„Arčeru, osmotri ovo. To je jedna ozbiljno zajebana
riba. Žestoka riba, kosa joj je vatra, ali je ona sjebana
do bola.“
Sintija Bidž je sedela u drugom redu u sali za
predavanja, hvatajući beleške iz književnosti
holokausta, a Rodžer i ja smo sedeli blizu gornjih
redova, do vrata, kako bismo mogli da napravimo pauzu
čim profesor prestane da davi.
„Kako to misliš ’zajebana’?”, tiho sam uzvratio.
„Okej, je l’ se sećaš onog slučaja od pre par godina
sa devojčicom čija je cela porodica nestala i niko ih otad
nije video?“
„Ne.“ U to vreme, nisam čitao novine niti gledao
vesti. Kao mnogi tinejdžeri, bio sam više zaokupljen
samim sobom, spremao sam se da postanem novi Filip
Rot ili Robertson Dejvis ili Džon Irving, bio sam u
procesu skraćivanja te liste, aktuelne događaje sam
prepuštao zaboravu, osim kada su jedna ili više
radikalnih organizacija na kampusu zvale studente na
protest iz već nekog razloga. Ja sam se trudio da
odradim svoj deo, jer je to bilo odlično mesto da se
upoznaju devojke.
,,E, pa njeni roditelji, njena sestra, ili je možda
bio njen brat, ne mogu da se setim, su nestali.“
Približio sam se i šapnuo:
,,Pa šta je bilo, jel' su ubijeni?“ Rodžer je slegnuo
ramenima.
,,Ko će to, jebote, znati? Zato i jeste tako zanimljiv
slučaj.“ Glavom je pokazao u pravcu Sintije. „Možda ona
zna. Možda ih se ona otarasila. Zar nisi nikada poželeo
da pobiješ celu porodicu?“
Slegnuo sam ramenima. Pretpostavljam da to
svakome prođe kroz glavu u nekom trenutku.
„Ono što ja mislim je da je ona samo digla nos“,
rekao je Rodžer. „Nikome neće da posveti vreme. Sve
radi sama, stalno je u biblioteci, stalno nešto radi. Ne
druži se ni sa kim, ne izlazi. Mada, ima fino poprsje.“
Bila je lepa.
To su nam bili jedini zajednički časovi. Ja sam bio
na katedri za obrazovanje, školovao sam se za
profesora, u slučaju da se cela moja zamisao o pisanju
bestselera ne ostvari odmah. Mojim roditeljima, koji su
bili profesori u penziji i živeli u Boka Ratonu, se to
veoma sviđalo. Barem nikada privredna kriza neće da
utiče na ovu profesiju. Raspitivao sam se i saznao da je
Sintija pohađala porodične studije pri kampusu Storz,
koje su uključivale kurseve: rodne studije, pitanja
braka, staranje o starijim osobama, porodična
ekonomija, i slična proseravanja.
Sedeo sam ispred univerzitetske knjižare, u
dukserici ,,Haskija“ - sportkog tima Univerziteta u
Konektikatu, i prolazio kroz beleške sa predavanja,
kada sam osetio da neko stoji ispred mene.
„Zašto se raspituješ okolo za mene?“, upitala me
je Sintija. To je bio prvi put da sam joj čuo glas. Meki
glas, ali odlučan.
,,A?“, rekao sam.
„Neko je rekao da se reaspituješ za mene“,
ponovila je. ,,Ti si Terens Arčer, jel' tako?“
Potvrdno sam klimnuo glavom.
,,Teri“, rekao sam.
,,U redu, pa zašto se raspituješ o meni?“
Slegnuo sam ramenima.
,,Ne znam.“
„Šta želiš da znaš? Da li ima nešto što želiš da
znaš? Ako ima, slobodno mi priđi i pitaj me, jer ja ne
volim da mi ljudi pričaju iza leđa. A mogu da ocenim
kad se to dešava.“
„Slušaj, žao mi je, samo sam.. “
„Misliš da ne znam da ljudi pričaju o meni?"
„Pobogu, šta je s tobom, paranojo? Nisam pričao o
tebi. Samo sam se pitao da li.. “
„Pitao si se da li sam ja ta. Čija je porodica
nestala. U redu, jesam. Sada možeš da gledaš svoja
jebena posla.“
„Moja mama ima crvenu kosu“, rekao sam,
prekinuvši je. „Ali nije toliko crvena kao tvoja. Pre je
plavkastocrvena, znaš? Ali tvoja je stvarno lepa.“ Sintija
je trepnula. „I, jeste, možda jesam pitao par Ijudi o tebi
jer sam se pitao da li se viđaš sa nekim, i oni su rekli
da ne, a sada mogu i da pretpostavim zašto.“
Pogledala me je.
,,Pa“, rekao sam, teatralno strpavši beleške u
ranac i zabacivši ga preko ramena. „Izvini i sve ostalo.“
Ustao sam i okrenuo se da odem.
,,Ne“, rekla je Sintija.
Zastao sam.
„Šta ne?“
„Ne vidam se ni sa kim “ Progutala je knedlu.
Sada sam osetio da sam bio suviše grub.
„Nisam hteo da ispadnem kreten“, rekao sam. „Ali
ti si delovala nekako, znaš, lako uvredljiva."
Složili smo se da je ona bila lako uvredljiva, a da
sam ja ispao kreten, i na kraju smo pili zajedno kafu u
bifeu kampusa, gde mi je Sintija rekla da živi sa tetkom
kad inače nije na univerzitetu.
„Tes veoma drži do čestitosti", rekla je Sintija.
„Nema svoju decu, tako da kada sam se ja uselila, posle
slučaja sa mojom porodicom, to je donekle istumbalo
njen svet, kapiraš? Ali njoj to nije smetalo. Hoću da
kažem, do đavola šta je drugo mogla? A i ona je sama
doživela tragediju, njena sestra, zet i nećak, su nestali,
samo tako!”
“Šta se desilo s kućom? U kojoj si živela s
roditeljima i bratom?“
To je tipično za mene. Gospodin Praktični.
Devojčina familija je nestala, a ja se setim da pitam za
nekretnine.
„Nisam mogla da živim tamo sama“ rekla je
Sintija. ,,A uostalom, niko nije mogao da plaća hipoteku
i ostalo, pa kada nisu uspeli da pronađu moju porodicu,
banka je na neki način povratila kuću i ti neki advokati
su se umešali, i sav taj novac koji su moji roditelji
uložili u kuću je otišao u naplatu hipoteke, ali nije je
celu pokrio. A sada, prošlo je toliko vremena, i smatraju
da su svi mrtvi, kapiraš? Barem po zakonu, čak iako
nisu.“ Prevrnula je očima i napravila grimasu.
Šta sam mogao da kažem?
„Tako da me tetka Tes školuje. Znaš, radim tokom
leta, ali to ne pokriva mnogo troškova. Ne razumem,
zaista, kako joj to sve uspeva, da mene odgaja, da plaća
za moje školovanje. Mora da je do guše u dugovima, ali
se nikad ne žali.“
,,Čoveče“, rekao sam. Uzeo sam gutljaj kafe.
I Sintija se, po prvi put, osmehnula.
,,Čoveče“, rekla je. ,,To je sve što imaš da kažeš,
Teri? Čoveče?” Kako se brzo pojavio, isto tako brzo je
osmeh i nestao. „Žao mi je. Ne znam šta očekujem da
mi ljudi kažu. Ne znam ni šta bih ja jebeno rekla da ja
sedim preko puta sebe.“
„Ne znam kako uspevaš da se izboriš sa tim“,
rekao sam.
Sintija je uzela gutljaj čaja.
„Znaš, nekim danima najrađe bih se ubila. A
zatim pomislim - šta kad bi se oni pojavili jednog
dana?“ Opet se nasmešila. ,,Da se frapiraš, jel’ da?“
I opet osmeh se izgubio kao da je bio odnet blagim
povetarcem.
Uvojak crvene kose joj je pao preko očiju i ona ga
je sklonila iza ušiju.
„Stvar je u tome“, rekla je, ,,da su oni možda
mrtvi, a da nisu ni imali priliku da se oproste od mene.
Ili su možda živi, i ne mare za mene.“ Pogledala je kroz
prozor. ,,Ne znam šta je gore od ova dva.“
Nismo progovorili jedan minut ili više. Konačno,
Sintija je rekla:
„Ti si fin. Ako i izađem sa nekim, možda izađem
sa nekim kao što si ti.“
„Ako upadneš u očaj“ rekao sam, „znaš gde da me
nađeš.“
Gledala je kroz prozor, druge studente koji su
prolazili, i delovalo je kao da se izgubila na trenutak.
,,Ponekad“, rekla je, „učini mi se da vidim nekoga
od njih.“
„Šta hoćeš da kažeš?“, pitao sam. ,,Da vidiš duha
ili nešto slično?“
,,Ne, ne“, rekla je, i dalje gledajući kroz prozor.
„Otprilike je ovako, vidim nekoga za koga pomislim da
mi je tata, ili mama. Otpozadi, na primer. Jednostavno
ima nešto u njima, u načinu na koji drže glavu ili na
koji hodaju, što mi deluje poznato i ja pomislim da su
oni. Ili, znaš, vidim dečaka, možda godinu dana starijeg
od mene, koji bi možda mogao biti moj brat, sedam
godina kasnije. Moji roditelji bi i dalje izgledali dosta
slično, kapiraš? Moj brat, pak, bi mogao da izgleda
skroz drugačije, ali bi i dalje bilo nešto u vezi sa njim
što bi bilo isto, zar ne?“
,,Pretpostavljam“, rekao sam.
,,I ja vidim nekoga ko liči na jednog od njih, i
potrčim za tom osobom, presečem im put, ili ih možda
uhvatim za ruku ili nešto slično, a oni se samo okrenu i
dobro me pogledaju.“ Skrenula je pogled sa prozora i
zadržala ga na čaju, kao da je tražila odgovor tu. „Ali to
nikad nisu oni.“
„Pretpostavljam, da ćeš jednog dana prestati to da
radiš“, rekao sam.
„Ako to budu oni“, rekla je Sintija.
 Počeli smo da provodimo vreme zajedno. Išli smo
u bioskop, zajedno smo učili u biblioteci. Pokušala je da
me zainteresuje za tenis. To nikada nije bila moja igra,
ali sam se trudio iz sve snage. Sintija je prva priznala
da ona nije neki sjajan igrač, samo prosečan igrač sa
sjajnim bekhendom. Ali, to je bila dovoljna prednost da
me odere. Kad bih servirao i video tu njenu desnu ruku
kad se zanjiše preko njenog levog ramena, znao sam da
imam malo nade da vratim tu loptu preko mreže do nje.
Ako bih je uopšte i video.
Jednog dana, bio sam nadvijen nad svojom
pisaćom mašinom ,,Rojal“, koja je čak i tada skoro
dobila status antikviteta. To je bila jedna glomazna
mašina iskovana od čelika i obojena u crno, teška kao
folksvagen, čija je tipka ’e' proizvodila slovo koje je pre
ličilo na ’c’, čak i kad je traka bila nova. Pokušavao sam
da završim esej o Torou, za koga me, iskreno, bolela ona
stvar. Nije pomoglo i to što je Sintija bila ispod ćebeta,
odevena, na malom krevetu u mojoj sobi u studentskom
domu, koja je zaspala dok je čitala raskupusanu
papirnu kopiju Nesreće od Stivena Kinga. Do vraga,
Sintijin glavni predmet nije bio engleski, tako da je
mogla da čita šta god je htela i nalazila je utehu u
čitanju o ljudima koji su prošli kroz gore situacije od
nje.
Pozvao sam je da svrati i da me gleda dok kucam.
„Dosta je zanimljivo“, rekao sam. „Koristim svih
deset prstiju."
,,U isto vreme?“, pitala je.
Klimnuo sam glavom.
,,To zaista zvuči neverovatno“, rekla je.
Na kraju, ponela je nešto svoje da radi, i sedela
tiho na krevetu, naslonjena leđima uza zid, i ponekad
sam osetio da me posmatra. Provodili bismo vreme
zajedno, ali smo se jedva dodirivali. Pustio bih ruku da
se očeše o njeno rame dok sam prolazio pored njene
stolice u kafiću. Uzeo bih je za ruku da joj pomognem
da izade iz autobusa. Naša ramena bi se sudarila, dok
bismo posmatrali nebo noću.
Ništa više.
Učinilo mi se da sam čuo kako se ćebe pomerilo,
ali sam se bio udubio u ubacivanje fusnota. Zatim, ona
se stvorila iza mene, a njeno prisustvo je zračilo
elektricitetom. Spustila je ruke na moje grudi, sagla se i
poljubila me u obraz. Okrenuo sam se tako da je mogla
da stavi svoje usne na moje. Posle, ispod ćebeta, pre
nego što se desilo, Sintija je rekla:
„ Ne možeš da me povrediš.“
„Ne želim da te povredim“, rekao sam. „Biću spor."
,,Ne to“, prošaputala je. „Ako me otkačiš, ako
odlučiš da više ne želiš da budeš sa mnom, nemoj da
brineš. Ništa više ne može tako da me povredi, kao ono
što se desilo.“
Ispostaviće se da za to nije bila u pravu.
 V

Kako sam počeo da je upoznajem i kako je počela

da mi dopušta da joj budem u srcu, Sintija mi je
govorila više o svojoj porodici, o Klejtonu i Patrisiji i
svom bratu Todu, koga je volela i mrzela u zavisnosti od
dana.
U stvari, kada bi pričala o njima, često bi oporekla
vreme koje je upotrebila. „Mamino ime je bilo, mamino
ime je Patrisija.“ Bila je u sukobu sa onim delom sebe
koji je prihvatio da su mrtvi. I dalje je bilo tračka nade,
kao žeravica u ugašenoj logorskoj vatri.
Bila je deo familije Bidž. To je bilo, naravno, vrsta
stalne šale, s obzirom da njena dalja porodica, barem sa
očeve strane, nije u suštini više bila živa. Klejton Bidž
nije imao braće ni sestara, roditelji su mu umrli kad je
bio mali, a nisu postojale ni tetke ni teče. Nikada nije
bilo porodičnih okupljanja, prepirki između Patrisije i
Klejtona oko toga koga posetiti za Božić, mada je
ponekad posao držao Klejtona van grada tokom
praznika.
,,To sam ja“, voleo je da kaže. „Čitava porodica.
Nema nikoga više.“
Takođe, nije bio mnogo sentimentalan. Nisu
postojali prašnjavi porodični albumi prethodnih
generacija koji bi se vukli, niti snimci prošlosti, niti
stara ljubavna pisma prošlih starih strasti koje bi
Patrisija bacila kad se udala za njega. A i kada je imao
petnaest godina, vatra u kuhinji se otela kontroli i
spalila porodičnu kuću. Uspomene dve generacije su
nestale u plamenu. On je bio tip koji je živeo dan za
danom, za trenutak, i nije bio zainteresovan za vraćanje
u prošlost.
Ni sa Patrisijine strane, nije bilo toliko mnogo
članova porodice takođe, ali je barem porodica imala
svoju prošlost. Gomila slika u kutijama za cipele, ako
ne u albumima, njenih roditelja i šire porodice i
prijatelja iz detinjstva. Njen otac je umro od
poliomielitisa kad je bila mala, ali njena majka je bila
živa u vreme kad je upoznala Klejtona. Činio joj se
šarmantniin, mada malo povučen. Nagovorio je Patrisiju
da pobegnu od svih i venčaju se, tako da nije bilo
zvaničnog venčanja i to je razočaralo malobrojnu
Patrisijinu porodicu.
Svakako da njenu sestru Tes nije pridobio za
sebe. Nije joj se sviđao taj način na koji je Klejtonov
posao zahtevao da bude na putu više od polovine
vremena, ostavljajući Patrisiju da podiže decu sama
toliko često i dugo. Ali obezbedio im je sve, bio je
dovoljno častan, a delovalo je da je njegova ljubav
prema Patrisiji duboka i iskrena.
Pre nego što je upoznala Klejtona, Patrisija Bidž je
radila u apoteci u Milfordu, u Ulici Nort Brod, koja je
gledala na gradski park, tačno ispod stare biblioteke,
odakle je uzimala ploče klasične muzike iz obimne
muzičke kolekcije. Stavljala je proizvode na police,
radila na kasi, pomagala farmaceutu, ali samo u vezi sa
osnovnim stvarima. Nije imala odgovarajuću obuku i
znala je da bi trebalo da se doškoluje - da nauči neki
zanat, bilo šta, ali uglavnom je morala da se snalazi i
izdržava samu sebe. To je isto važilo i za njenu sestru
Tes, koja je radila u fabrici koja je pravila delove za
radio u Bridžportu.
Klejton je jednog dana ušao u apoteku i zatražio
Mars čokoladicu.
Patrisija je volela da kaže da njenog muža nije
spopala želja za Mars čokoladicom toga julskog dana
1967. godine, dok je prolazio kroz Milford u sklopu svog
poslovnog puta kao trgovac, sve bi ispalo sasvim
drugačije.
Ako se Patrisija pitala, ispali su sasvim dobro. To
je bilo ubrzano udvaranje, a posle nekoliko nedelja od
venčanja je saznala da nosi Toda. Klejton im je našao
pristupačnu kuću u Ulici Hikori, odmah posle Pampkin
dilajt puta, veoma blizu plaže i tesnaca Long Ajlend.
Želeo je pristojnu kuću za ženu i sina dok je on na
putu. Radio je na koridoru između Njujorka i Čikaga, pa
sve do Bafala, prodajući industrijske lubrikante i druge
proizvode prodavnicama mašinskih delova duž celog
puta. Imao je dosta stalnih mušterija. Radio je dosta.
Par godina posle rođenja Toda, dobili su Sintiju.

Razmišljao sam o ovome dok sam se vozio do

srednje škole „Old Ferfid”. Uvek kada bih odlutao
mislima, shvatio bih da je to često bilo razmišljanje o
prošlosti moje žene, njenom odrastanju, o članovima
njene porodice koje nikad nisam upoznao, i koje, po
svoj prilici, neću ni upoznati.
Možda bih, da sam ikada imao priliku da
provedem neko vreme sa njima, imao uvid u to šta je
brinulo Sintiju. Ipak, stvarnost je bila takva - ženu koju
sam poznavao i voleo formiralo je to pre nego što se
desilo otkad je izgubila porodicu - ili otkad je njena
porodica izgubila nju, nego ono što se bilo dogodilo pre
toga.
Na kratko sam svratio do prodavnice krofni po
kafu, opirući se želji da kupim krofnu sa kremom od
limuna, i nosio sam torbu punu eseja preko ramena,
kada sam ugledao, direktora, Rolanda Keraderza, i
verovatno mog najboljeg prijatelja u ovoj instituciji.
,,Roli“, rekao sam.
„Gde je moja?“, rekao je, glavom pokazujući na
kartonsku čašu u mojoj ruci.
„Ako hoćeš da preuzmeš moj prvi čas, ja ću se
vratiti i doneti ti jednu.“
„Nisu toliko loši.“
„Oni su divljaci“, rekao je Roli, bez tračka osmeha.
,,Ti čak i ne znaš šta i kome držim prvi čas“, rekao
sam.
,,To su đaci ove škole, po tome znam da su
divljaci", rekao je Roli, zadržavši ozbiljan izraz lica.
„Šta se dešava sa Džejn Skavulo?“, pitao sam.
Ona je pohađala moje časove kreativnog pisanja -
problematično dete iz porodice čija je prošlost bila
komplikovana, i za koju je, sve dok se školski ured
pitao, bilo najbolje da ostane nerazjašnjena. Sama
Džejn je provodila skoro isto toliko vremena u uredu
koliko i sekretarice. Takođe, ispostavilo se da piše kao
anđeo. Anđeo koji bi vam možda najradije namestio
kosti, ali ipak anđeo.
„Rekao sam joj da joj ovoliko fali da bude
suspendovana", rekao je Roli, razdvojivši palac i
kažiprst pola centimetra. Pre dva dana, u školskom
dvorištu, Džejn i još jedna devojka su iz sve snage
započele svađu koja je uključila čupanje kose i
grebanje. Očigledno, oko nekog dečka. Da li je ikad
drugačije? Privukle su poveći broj ljudi koji je klicao,
niko nije mnogo mario ko će da pobedi sve dok se tuča
nastavljala, a onda je Roli istrčao i rasterao ih.
„Šta je ona na to rekla?"
Roli se pretvarao da žvaće žvaku, preuveličavajući
sam čin proizvođenjem zvučnih efekata „cvoktanja“.
„U redu“ rekao sam.
„Dopada ti se“, rekao je.
Otkačio sam jezičak sa poklopca moje kafe za
poneti i uzeo gutijaj.
„Tu postoji još nešto“, rekao sam.
„Ti ljudima uvek daješ šansu“, rekao je Roli. „Ali
imaš ti i dobrih osobina.“
Moje prijateljstvo sa Rolijem je bilo, što bi se
reklo, slojevito. On je i kolega i prijatelj, ali pošto je par
decenija stariji od mene, pre je neka vrsta figure oca za
mene, takođe. Postao sam svestan toga da sam tražio
njegovo društvo kad mi je trebao mudar savet, ili, kako
sam voleo da mu kažem, gledanje na stvari sa
vremenske distance. Upoznao sam ga preko Sintije. Ako
je za mene bio zvanična figura oca, za Sintiju je bio
nezvanična figura strica. Bio je prijatelj njenog oca,
Klejtona, pre nego što je nestao, i osim tetke Tes, jedina
osoba koju je povezivala sa svojom prošlošću.
Njegov odlazak u penziju je bio neminovan, i
nekada se jasno videlo da nije prisutan, brojeći dane do
odlaska na Floridu, gde će živeti u svojoj novoj
pokretnoj kući negde izvan Bredentona, loveći ribu
marlin ili sabljarku ili šta god da se lovi tamo južno.
„Hoćeš biti tu kasnije?“, pitao sam.
,,Da, važi. Šta se dešava?“
,,Samo...neke stvari.“
Klimnuo je glavom. Znao je šta to znači.
„Svrati, bilo bi dobro posle jedanaest. Pre toga mi
dolazi upravnik.“
Ušao sam u zbornicu, uverio se da nije bilo neke
pošte ili važnih obaveštenja u mom pretincu, i kada
sam se okrenuo u pravcu hola, sudario sam se
ramenima sa Loren Vels, koja je takođe proveravala
poštu.
,,Izvini“, rekao sam.
,,Ej“, rekla je Loren, pre nego što je shvatila ko je
naleteo na nju, a onda kad je ugledala mene, nasmešila
se iznenađeno. Nosila je crvenu trenerku i bele patike
za trčanje, što je imalo smisla je jer je držala časove
fizičkog vaspitanja. „Ej, kako je?“
Loren je došla u „Old Ferfild" pre četiri godine,
prebacivši se iz srednje škole u Njuhejvenu, gde je njen
bivši muž bio profesor. Kada im se brak raspao, nije
htela da radi sa njim u istoj zgradi, bar su tako kružile
glasine. Izgradivši reputaciju izuzetnog kondicionog
trenera i trenera na klupi, čiji su đaci osvojili nekoliko
regionalnih takmičenja, mogla je da bira između više
škola, čiji bi direktori bili srećni da je dodaju na listu
zaposlenih.
Roli je pobedio. Kako mi se poverio, zaposlio ju je
zbog onoga što je ona mogla da doprinese školi, što je,
takođe, uključivalo „sjajno telo, lepršava crvenkasto-
smeđa kosa i predivne braon oči.“ Prvo što sam mu
rekao bilo je: „Crvenkastosmeđa? Ko kaže da je
crvenkastosmeđa?“
Potom, mora da sam mu uputio značajan pogled,
jer se osetio obaveznim da doda:
„Opusti se, to je samo zapažanje. Jedini štap koji
ovih dana mogu da podignem koristim da lovim grgeča “
Sve vreme otkad je bila u ovoj školi, Loren Vels
me nikad nije primećivala, sve do prikazivanja emisije o
Sintijinoj porodici. Sada, kad god bi me videla, pitala
me je kako stvari stoje.
„Jel' ima zagrizlih?“,pitala je.
,,A?“, rekao sam. Na sekund mi se učinilo da je
pričala o grickalicama koje bi neko nekada doneo u
zbornicu. Nekim danima, nekim čudom, krofne su se
pojavljivale.
„Mislim na emisiju“, pojasnila je. „Prošle su dve
nedelje, jel’ tako? Da li se neko javio sa informacijama o
onome što se desilo Sintijinoj porodici?“
Bilo je čudno što ju je nazvala Sintija. Nije rekla
„porodici tvoje žene“. Kao da je Loren osećala da
poznaje Sintiju, iako je nikad nije upoznala., bar koliko
sam ja znao. Ili su se možda upoznale na nekoj školskoj
aktivnosti, gde su profesori dovodili svoje žene.
,,Ne“, rekao sam.
,,Mora da se Sintija baš razočarala”, rekla je,
spustivši ruku na moje rame iz saosećanja.
„Da, pa, bilo bi lepo da se neko odazove. Mora da
postoji neko negde ko zna nešto, čak i posle ovoliko
godina."
„Stalno mislim na vas dvoje“ rekla je Loren.
„Pričala sam prijateljici o vama baš pre neku noć. A ti,
kako se ti držiš? Jel’ si dobro?“
„Ja?“ Odglumio sam iznenadenje. „Da, da, ja sam
dobro.“
 „Zato što“, Lorenin glas je omekšao, „nekad
izgledaš, ne znam, možda nije na meni da kažem, ali
nekad te vidim u zbornici i i deluješ nekako umorno. I
tužno."
Nisam mogao da razjasnim šta mi se učinilo
značajnijim. To što je Loren smatrala da sam delovao
umorno i tužno, ili to što me je posmatrala u zbornici.
,,U redu sam“, rekao sam. „Zaista.“
Nasmešila se.
„Dobro je, to je bitno.“ Pročistila je grlo. „Ovaj,
treba da krenem do sale. Mogli bismo nekad da
pričamo.“ Ispružila je ruku, ponovo mi dodirnula ruku i
zadržala je tu neko vreme pre nego što ju je sklonila i
zbrisala iz zbornice.

Dok sam išao na prvi čas kreativnog pisanja, palo

mi je na pamet da ko god je napravio raspored časova u
srednjoj školi tako da nešto „kreativno" počinje rano
ujutru ili nije poznavao srednjoškolce, ili ga je spopao
zločest smisao za humor. Pomenuo sam ovo Roliju, koji
je uzvratio:
„Zato se i zove kreativno pisanje. Moraš da budeš
sposoban da pronađeš način da zainteresuješ decu od
ranog jutra. Ako to iko može, to si ti, Teri.“
Kako sam ušao u učionicu, video sam dvadeset
dva tela u njoj, većina njih je bila ispružena preko
stolova, kao da im je neko hirurškim putem uklonio
kičme tokom noći. Spustio sam kafu i bacio ranac na
sto, proizvodeći tup jak zvuk. To im je privuklo pažnju,
jer su znali šta je bilo unutra.
U zadnjem delu učionice, sedamnaestogodišnja
Džejn Skavulo je sedela toliko nisko za stolom, da sam
joj jedva video zavoj na bradi.
,,U redu“, rekao sam. „Ocenio sam vaše priče i
naišao na neke dobre radove. Neki od vas su čak uspeli
da ne upotrebe reč ’jebote’ čak jedan ceo paragraf.“
Par njih se zakikotalo.
 „Zar ne bi mogli da Vas otpuste jer ste to
izgovorili?“, pitao je klinac po imenu Bruno, koji je
sedeo do prozora, a bele slušalice su mu nestajale ispod
jakne.
„Jebote, nadam se da mogu“, rekao sam. Pokazao
sam na svoje uši. „Bruno, jel’ možeš da se otarasiš toga
za sada?“
Bruno je izvadio slušalice.
Prelistao sam gomilu papira, većina otkucanih na
kompjuteru, nekoliko je bilo napisano rukom, i izvukao
jedan.
,,U redu, znate kako sam pričao o tome da nije
neophodno da pišete o ljudima koji se ubijaju ili o
nuklearnim teroristima ili o vanzemaljcima koji iskaču
iz ljudskih grudi da bi nešto bilo zanimljivo? Da možete
da pronađete priče i u sredinama koje su sasvim
svagdašnje?“
Podignuta ruka. Bruno.
,,Sva-šta?“
„Svagdašnje. Uobičajene.“
,,Pa zašto onda niste rekli uobičajene? Zašto
morate da upotrebite neku fensi reč za uobičajene kada
možete neku uobičajenu?“
Nasmešio sam se.
„Strpaj to natrag u uši.“
,,A, ne, propustiću nešto svag-dašnje.“
„Pročitaću vam jedan deo ovog sastava“, rekao
sam, držeći papir. Video sam kako je Džejn malo
podigla glavu. Možda je prepoznala papir na linije, kako
su ručno napisani sastavi imali drugačiji izgled od
papira koje je izbacivao laserski štampač.
„ ’Njen otac, barem lik koji je spavao sa njenom
majkom toliko dugo da joj se činilo da bi mogla tako da
ga zove, vadi kutiju sa jajima iz frižidera i razbija dva
jednom rukom u činiju. Slanina već cvrči u tiganju, a
kad ona uđe u sobu on nagne glavu, kao da joj govori
da sedne za kuhijski sto. Pita je kakva jaja voli, a ona
kaže da joj nije bitno jer ne zna šta drugo da kaže, jer je
niko nikad nije pitao kakva jaja voli. Sve što je njena
mama ikad napravila, što barem izdaleka podseća na
jaja, su galete od jaja iz tostera. Kapira da kako ih god
ovaj tip napravi, veliki su izgledi da će biti bolje od
prokletih galeta od jaja.’ “
Prestao sam sa čitanjem i podigao pogled.
„Jel’ ima komentara?“ Dečko iza Bruna je rekao:
,,Ja volim rovita jaja.“
Devojčica sa suprotne strane učionice je rekla:
„Meni se sviđa. Zaželiš da saznaš kako taj tip
izgleda, kao, da li brine šta će ona da pojede za
doručak, možda nije šupak. Svi momci s kojima se moja
mama spetlja su šupci.“
„Možda joj tip pravi doručak jer želi da odradi i
nju i njenu mamu", rekao je Bruno.
Smeh.
Sat kasnije, kad su se razbežali, rekao sam:
„Džejn.“ Dovukla se do mog stola bezvoljno. „Jesi
popizdela?“, pitao sam.
Slegla je ramenima, prešla rukom preko zavoja,
privukavši moju pažnju na njega, tako što je pokušala
da mi odvrati pažnju sa njega.
„Dobar je rad. Zato sam ga pročitao.“
Još jednom je slegnula ramenima.
„Čujem da prkosiš suspendovanju.“
„Ona kučka je započela', rekla je Džejn.
,,Ti si dobar pisac“, rekao sam. „Onu drugu priču
što si napisala predao sam biblioteci koja oragnizuje
takmičenje za najbolju školsku kratku priču.“
Džejnine oči su poskočile.
„Neki tvoji sastavi me podsećaju na Outsovu",
rekao sam. „Jesi li ikada čitala nešto od Džojs Kerol
Outs?“
Džejn je odmahnula glavom.
 „Uzmi Foksfajer2: Ispovesti jedne ženske bande“,
rekao sam. Naša biblioteka je verovatno nema. Ima
ružnih reči. Ali možeš da je nađeš u milfordskoj
biblioteci.“
„Jesmo završili?“, pitala je.
Klimnuo sam glavom i ona je krenula prema
vratima.
Našao sam Rolija u kancelariji. Sedeo je za
kompjuterom i zurio u nešto na monitoru. Pokazao je
na ekran.
„Traže još testova. Veoma brzo, nećemo imati
vremena da ih podučavamo bilo čemu.
Samo ćemo ih testirati, od trenutka kad dođu
ovde, do trenutka kad idu kući
„Koja je priča onog deteta?“, pitao sam. Trebalo je
da ga podsetim na koga sam mislio.
„Džejn Skavulo, da, šteta", rekao je. „Mislim da
čak i nemamo njenu trenutnu adresu. Poslednja adresa
njene majke mora da je par godina stara, čini mi se.
Uselila se kod nekog novog tipa i povela svoju ćerku sa
sobom, takođe.“
„Da zanemarimo tuču“, rekao sam, „čini mi se da
se u poslednjih nekoliko meseci malo popravila. Nije
pravila toliko problema, bila je malo manje nabusita.
Možda je to do ovog novog tipa, možda je on ustvari
doprineo napretku."
Roli je slegnuo ramenima. Otvorio je kutiju sa
kolačima, Gerl Gajd, i pitao:
„Hoćeš jedan?“, nudeći je meni.
Uzeo sam jedan od vanile.
„To me sve iscrpljuje", rekap je Roli. „Nije isto kao

2 Ime te grupe od pet tinejdžerki, koje su se krvlju ujedinile kako

bi se zaštitile od sveta i njegovih tlačitleja. Samo ime označava
jednu vrstu fosforoscentnog plamena, koji najčešće nastaje noću
od jedne vrste gljiva koje se nalaze na drvetu koje truli ili
oksidacijom gasova usled raspadanja organskih materija.
na početku moje karijere. Jel’ znaš šta sam našao pre
neki dan iza škole? Ne samo konzerve piva, da je tako,
nego lule za marihuanu, i nećeš verovati, pištolj. Ispod
žbunja, kao da je ispao nekome iz džepa, ili je možda
bio skriven tamo.“
Slegnuo sam ramenima. Ovo i nije bila neka
novost.
„Kako si ti, inače?“, pitao je Roli. „Danas izgledaš,
ne znam, nekako odsutno. Jel’ si dobro?“
„Možda malo“, rekao sam. „Porodični problemi.
Teško je za Sin da dozvoli Grejs da na bilo koji način
oseti ukus slobode.“
„Jel’ i dalje traži asteroide?“, pitao je. Roli nam je
svratio sa ženom, Milisent, nekoliko puta i sviđalo mu
se da priča sa Grejs. Ona bi mu pokazivala svoj
teleskop. „Pametno dete. Mora da je to nasledila od
mame “
„Znam zašto to radi. Hoću da kažem, da sam ja
imao život kakav je imala Sin, možda bih se i ja svega
držao jače, takođe, ali do đavola, ne znam. Ona priča o
nekim braon kolima.“
„Nekim braon kolima?“
„Nekim braon kolima. Prošla su nekoliko puta kad
je ona pratila Grejs do škole “
„Jel’ se nešto desilo?“
„Ne. Pre dva meseca, u pitanju su bila neka
zelena sportska kola. Prošle godine, Sin je rekla da ih je
neki tip sa bradom na uglu gledao čudno, tri dana te
nedelje “
Roli je uzeo još jedan griz kolača.
„Možda, je odskoro sve zbog ove TV emisije."
„Mislim da je to delimično razlog. Pored toga, ove
godine je dvadeset pet godina otkako joj je porodica
nestala. To donekle uzima svoj danak.“
„Trebalo bi da pričam s njom“ reče Roli. „Vreme je
za odlazak na plažu “ U godinama posle nestanka njene
familije, Roli bi ponekad skinuo Sintiju sa Tesine grbače
na neko vreme. Otišli bi na sladoled u Karvel kod
Bridžport avenije i ulice Klark, zatim prošetali obalom
tesnaca Long Ajlend, nekada bi razgovarali, nekada ne.
,,To bi možda bila dobra ideja“, rekao sam. ,,A i
idemo kod nekog psihijatra, neke žene, znaš, s vremena
na vreme, da pričamo o raznim stvarima. Doktorka
Kincler. Naomi Kincler.“
,,Kako to ide?“
Slegnuo sam ramenima, a zatim rekao:
„ Šta misliš da se desilo, Roli?“
„Koliko si me puta to pitao, Teri?“
„Samo želim da Sintija raščisti sa ovim, da dobije
neki odgovor. Mislim da je to očekivala od one TV
emisije.“ Napravio sam pauzu. „Stvar je u tome što si ti
znao kakav je bio Klejton. Ti si išao na pecanje sa njim.
Ti si znao kakav je on bio osoba.“
,,I Patrisija.“
„Oni deluju kao osobe koje bi jednostavno
napustile svoju ćerku?'
,,Ne. Kako se meni čini, kako mi je srce oduvek
verovalo, oni su bili ubijeni. Znaš, kao što sam i rekao
za emisiju, da je u pitanju serijski ubica ili nešto slično
tome.“
Potvrdio sam, polako klimnuvši glavom, mada
policija nikada nije pokazala veće zanimanje za tu
teoriju. Nije bilo ničega u vezi sa nestankom Sintijine
porodice što se podudaralo sa bilo čim u njihovim
knjigama.
„Evo u čemu je stvar“, rekao sam. „ Ako je neki
serijski ubica ipak došao u njihovu kuću, odveo ih sa
sobom i ubio, zašto nije Sintiju? Zašto je nju ostavio?“
Roli nije znao šta da mi odgovori.
„Jel’ mogu da te pitam nešto?“, rekao je.
,,Naravno“, rekao sam.
„Zašto misliš da je naša fantastično izgrađena
profesorka fizičkog ostavila neku poruku u tvoj
pretinac, a zatim se vratila minut kasnije i ponovo ga
uzela?"
„Šta?“
„Samo zapamti, Teri, ti si jedan oženjen čovek."
 VI

Kad mi je Roli ispričao šta je primetio dok je sedeo

u zadnjem delu zbornice, praveći se da čita novine,
imao je da mi saopšti neke dobre vesti. Silvija, profesor
pozorišne umetnosti, trebalo je da održi sutra rano
ujutru probu velike školske godišnje predstave, čije je
ovogodišnje ime glasilo „Prokleti Jenkiji". Pola đaka koji
su pohađali moje časove kreativnog pisanja su
učestvovali u njoj, tako da je moj prvi čas u suštini bio
otkazan. Kad će već toliko njih odsustvovati, oni koji su
su bili u obavezi da se pojave, neće hteti.
Iz tog razloga, kad je sledećeg jutra Grejs mrljavila
sa doručkom, rekao sam:
„Pogodi ko te danas prati do škole?"
Lice joj se ozarilo.
,,Ti me pratiš? Stvarno?“
„Aha. Već sam rekao mami. Ne moram da budem
na prvom času, tako da mi odgovara."
„Hoćeš stvarno da ideš sa mnom, ono baš pored
mene?“
Čuo sam Sintiju kako silazi niz stepenice, pa sam
stavio kažiprst na usta i Grejs je odmah ućutala.
,,Pa, Bundevice, tata danas ide s tobom do škole“,
rekla je. Bundevica. Tako je Sintijina mama nekad zvala
Sintiju od milja. „Jel’ to u redu?“
,,Naravno!“
Sintija je izvila obrvu.
„Aha, znači tako. Ne prija ti moje prisustvo."
,,Mama“, rekla je Grejs.
Mama joj se nasmešila. Ako se i bila uvredila, nije
to pokazala. Grejs, manje sigurna od mene, se ispravila.
„Samo je zabavno ići sa tatom, za promenu “
„Šta tražiš?“, upitala je Sintija. Novine sam držao
otvorene na strani sa oglasima za nekretnine. Jednom
nedeljno, u novinama je izlazio poseban deo sa kućama
za prodaju.
,,Ma, ništa.“
,,Kako ništa? Rašmišljaš o selidbi?“
,,Ja neću da se selim", rekla je Grejs.
„Niko se ne seli“, rekao sam. „Samo, ponekad, čini
mi se da bi nam trebala kuća sa malo više prostora.“
„A kako to da rešimo, a da se ne selimo - hej, pa
ovo se rimuje“, rekla je Grejs.
,,U redu“, rekao sam. „Onda bi ipak trebalo da se
preselimo da bismo imali više prostora.“
„Ili da ga dozidamo“, rekla je Sintija.
,,O!“, rekla je Grejs, pošto joj je sinula ideja.
„Možemo da sagradimo opservatoriju!“
Sintiji se oteo smeh, a zatim je rekla:
,,Ja sam pre za još jedno kupatilo."
„Ne, ne“, rekla je Grejs, koja se još nije predavala.
„Možete da sagradite sobu sa otvorom na tavanici, tako
da možete da gledate zvezde kad je mračno napolju, a ja
bih mogla da dobijem jedan veći teleskop, pa da gledam
pravo u nebo, a ne kroz prozor, što je pravo sranje.“
,,Ne govori sranje'“, rekla je Sintija, ali se smešila.
,,U redu“ rekla je. „Jel’ sam napravila paf?“
Kod nas u porodici, to je bilo svesno glupiranje sa
rečju gaf. Dugo vremena je to bila Sintijina i moja
interna šala, tako da je Grejs zaista počela da veruje da
ona opisuje društveni propust.
,,Ne, dušo, to nije paf“, rekao sam. ,,To je samo
reč koju nije lepo čuti.“
Grejs se prebacila na drugu temu, pitajući:
„Gde je moja potvrda?“
„Kakva potvrda?“, pitala je Sintija.
,,Za ekskurziju“, rekla je. „Trebalo je da mi
napišete potvrdu."
„Dušo, nisi spomenula nikakvu potvrdu ni
ekskurziju“, rekla je Sintija. „Ne možeš tek tako da
izvlačiš stvari od nas.“
„Za šta ti treba?“, pitao sam.
„Treba da posetimo vatrogasnu stanicu danas, a
ko nema potvrdu, ne može da ide.“
„Zašto nam nisi rekla za ovo rani.. “
,,Ne brini", rekao sam. „Sada ću da otkucam
potvrdu “
Otrčao sam uz stepenice do prostorije koja bi se
mogla smatrati našom trećom sobom, ali je u stvari bila
kombinacija sobe za šivenje i radne sobe. U uglu sobe,
bio je zbijen jedan sto, na kom je bio zajednički
kompjuter i na kome sam ocenjivao radove i spremao
časove. Takođe, na stolu se nalazila moja „Rojal" pisaća
mašina iz studentskih dana, koju sam i dalje koristio da
nešto brzo otkucam, jer mi je rukopis bio grozan, a i
bilo mi je lakše da ubacim jedan list papira u pisaću
mašinu, nego da palim kompjuter, otvaram Word,
kucam neki dokument, štampam ga, itd.
Tako da sam otkucao kratku potvrdu za Grejs,
dajući joj dozvolu da napusti krug škole da bi otišla na
ekskurziju do vatrogasne stanice. Samo sam se nadao
da činjenica da tipka ,,e“ liči na „c“ neće stvoriti
pometnju, pogotovo kad je ime moje ćerke ispalo
„Grcjs“.
Sišao sam dole, dao savijenu potvrdu Grejs i
rekao joj da je dobro spakuje u ranac da je ne bi
izgubila.
Na vratima, Sintija mi je rekla:
„Postaraj se da uđe u školu“ Grejs, koja nije
mogla da nas čuje, nalazila se na prilaznom putu, vrteći
se kao čigra.
,,A šta ako se budu igrali ispred škole neko
vreme", pitao sam. ,,Kad vide takvog tipa, poput mene,
zar neće pozvati policajce?“
„Da te ja vidim tamo, odmah bih te uhapsila',
rekla je Sintija. „Onda je samo dovedi do školskog
dvorišta. To je sve.“ Povukla me je bliže sebi. ,,Pa, kada
tačno treba da stigneš u školu?“
,,Ne pre početka drugog časa“
„Znači, imamo skoro sat vremena“, rekla je, i
pogledala me na način koji sam viđao kod nje ređe nego
što je bila moja želja.
,,Da“, rekao sam veoma ujednačenim glasom. ,,U
pravu ste, gospođo Arčer. Da li ste imali nešto na
umu?“
„Možda i imam, gospodine Arčer.“ Sintija se
nasmešila i blago me poljubila.
„Da neće Grejs biti sumnjivo kad joj kažem da
ćemo morati da trčimo ceo put do škole?“
„Samo kreni“, rekla je i izbacila me iz kuće.
„Pa, koji je plan?“, upitala je Grejs kad smo
krenuli niz trotoar, jedno pored drugog.
,,Plan?“, pitao sam. „Nema nikakvog plana “
„Mislim, dokle ćeš da me otpratiš?"
„Mislio sam da udem zajedno s tobom, možda da
sedim zajedno s tobom u razredu jedno sat vremena “
„Tata, nemoj da se šališ “
„Ko kaže da se šalim? Ja bih želeo da sedim s
tobom zajedno u razredu. Da vidim da li pratiš nastavu
kako treba “
„Ti čak ne bi mogao da staneš u klupu“, Grejs je
istakla.
„Mogao bih da sedim na njoj“, rekao sam. „Ja
nisam probirljiv“
„Mama je danas delovala nekako srećno“, rekla je
Grejs.
„Naravno da jeste“, rekao sam. „Mama je često
srećna.“ Grejs mi je uputila pogled koji mi je poručio da
nisam bio skroz iskren u vezi sa ovim. „Mama je
okupirana mnogim stvarima ovih dana. Ova period joj
nije lak.“
„Zato što je prošlo tačno dvadeset i pet godina“,
rekla je Grejs. Tek tako.
,,Da“, rekao sam.
 ,,A i zbog TV emisije“, rekla je. ,,Ne shvatam zašto
mi vi ne dozvoljavate da je vidim. Snimili ste je, jel'
tako?“
„Mama ne želi da se uznemiriš“, rekao sam. „Zbog
tih događaja koji su se njoj desili.“
„Jedna moja drugarica ju je snimila“, rekla je
Grejs tiho. „Znaš, na neki način sam je već i videla.“
Postojala je doza zajedljivosti u njenom glasu.
,,Kako si je videla?“, pitao sam. Sintija je našu
ćerku držala na tako kratkoj uzici, tako da bi znala da
je Grejs otišla kod drugarice posle škole. Da li je Grejs
prokrijumčarila traku i odgledala je bez tona, dok smo
nas dvoje bili u radnoj sobi na gornjem spratu?
„Otišla sam kod nje za vreme ručka", rekla je
Grejs.
Čak i kada imaju osam godina, krše zabrane. Još
pet godina i biće tinejdžer. Gospode.
,,Ko god da ti je dozvolio da je vidiš, nije smeo to
da uradi“, rekao sam.
„Meni je policajac delovao zlobno“, rekla je.
„Koji policajac? O čemu pričaš?“
„Onaj iz emisije. Što živi u prikolici. U jednoj od
onih sjajećih prikolica. Koji je rekao da je čudno što
jedino mama nije nestala. Kapiram šta je hteo da kaže.
Hteo je da kaže da je mama to uradila. Da ih je ona sve
ubila “
,,Pa, da, on jeste bio seronja.“
Grejs je brzo okrenula glavu i pogledala me.
,,Paf“, rekla je.
„Samo psovanje nije paf“, rekao sam, odmahujući
glavom. Nisam želeo da ulazim u to.
„Jel’ mama volela svog brata? Toda?“
„Jeste, volela ga je. Tukli su se, kao što se i
mnoga braća i sestre tuku, ali ga je volela. I nije ona
ubila ni njega ni svoju mamu ni oca, i krivo mi je što si
odgledala tu emisiju i čula tog detektiva seronju - da,
seronju - kako pominje tako nešto.“ Ućutao sam. „Jel’
nameravaš da kažeš mami da si videla emisiju?“
Grejs, koja je i dalje bila šokirana mojom
besramnom upotrebom ružne reči, odrično je
odmahnula glavom. „Mislim da bi odlepila.“
To je verovatno bilo tačno, ali nisam to hteo da
kažem.
,,Pa, možda treba nekada da popričaš sa njom o
tome, kad bude neki dobar dan za sve nas.“
„Danas će biti dobar dan“, rekla je Grejs. „Sinoć
nisam videla nijedan asteroid, tako da bi trebalo da smo
svi na sigurnom do večeras.“
„Dobro je to znati.“
„Verovatno bi sada trebalo da prestaneš da me
pratiš“, rekla je Grejs. Ispred nas sam video neku
školsku decu njenih godina, možda čak i njene drugare.
Još dece je, iz sporednih ulica, dolazilo u ulicu gde smo
mi bili. Tri bloka odatle, videla se škola. „Biizu smo“,
rekla je Grejs. „Možeš da me pratiš odavde.“
„U redu“, rekao sam. „Evo kako ćemo. Ti kreni
ispred mene. Ja ću da nastavim da hodam ko starkelja.
Kao Tim Konvej “
“Ko?“
Počeo sam da vučem noge i Grejs se zakikotala.
„Ćao, tata“, rekla je i ubrzala korak. Pratio sam je
pogledom dok sam pravio male korake, i dok su me sva
druga deca prestizala, neki hodajući, neki na biciklima,
neki na skejtovima, neki na rolerima.
Ona se nije osvrnula. Trčala je da sustigne
drugare, vičući:
„Čekajte me!“. Uvukao sam ruke u džepove,
razmišljajući o vračanju kući i o intimnim trenucima sa
Sintijom.
U tom trenutku, prošla su braon kola.
Bio je to jedan stari severnoamerički model,
prilično tipičan, rekao bih „impala", oko čijih točkova je
bilo pomalo rđe. Stakla na prozorima su bila
zatamnjena, ali na jedan od onih jeftinih načina, staklo
je bilo prekriveno vazdušnim mehurićima, kao da je
auto ima boginje ili nešto slično.
Stajao sam i posmatrao kako se spuštao niz ulicu,
sve do poslednjeg ugla pre škole, gde je Grejs ćaskala sa
dvoje prijatelja.
Auto se zaustavio na uglu, nekoliko metara dalje
od Grejs, i srce mi se na trenutak popelo u grlo.
Potom, jedno zadnje svetlo automobila se upalilo,
auto je skrenuo desno i nestao niz ulicu.
Grejs i njeni prijatelji, uz pomoć čoveka koji je
kontrolisao prelaženje ulice, u svetlonarandžastom
prsluku i sa velikim znakom STOP u rukama, su prešli
na drugu stranu i stigli do škole. Na moje iznenađenje,
ona se okrenula i mahnula mi. Otpozdravio sam
mahanjem ruke.
Znači, jeste postojao braon auto. Ali niko nije
iskočio iz njega i pojurio našu ćerku. Ako se ispostavi
da je vozač bio neki ludi serijski ubica, za razliku od
potpuno normalnog serijskog ubice, nije bio raspoložen
za bilo kakvo serijsko ubijanje ovog jutra.
Ispostavilo se da je to neki tip koji ide na posao.
Ostao sam tamo još koji trenutak, posmatrajući
kako gomila đaka guta Grejs, i osetio kako me
preplavljuje tuga. U Sintijinom svetu su svi kovali
planove da ti oduzmu tvoje voljene.
Možda bih se, da nisam razmišljao na taj način,
brže i veselije vraćao kući. Ali kako sam se približio
kući, pokušao sam da odagnam mračno raspoloženje,
da se oraspoložim. Ipak me je žena čekala, vrlo
verovatno ispod posteljine.
Stoga, pretrčao sam ostatak bloka do kuće,
živahno sam prešao prilazni put, i kad sam ušao na
prednja vrata, pozvao je:
„Stigao saaaaaam“.
Nije bilo odgovora.
Pomislio sam da to sigurno znači da je Sintija već
u krevetu, čekajući me da se popnem, ali kako sam
zakoračio na prvi stepenik, začuo sam glas iz kuhinje.
„Ovde sam“, rekla je Sintija. Glas joj je bio
prigušen.
Stajao sam kod ulaznih vrata. Sedela je za
kuhinjskim stolom, a ispred nje se nalazio telefon. Lice
joj je izgubilo boju.
„Šta je bilo?“, pitao sam.
„Neko je zvao“, rekla je Sintija tiho.
“Ko?“
„Nije se predstavio.“
„Dobro, šta je rekao?“
„Sve što je rekao je da ima poruku “
„Kakvu vrstu poruke?“
„Rekao je da mi opraštaju.“
,,Šta?“
„Moja porodica. Rekao je da mi opraštaju za ono
što sam uradila.“
 VII

Seo sam za kuhinjski sto pored Sintije. Stavio

sam ruku preko njene i osetio kako drhti.
„U redu, rekao sam. „Samo pokušaj da se setiš šta
je tačno rekao.“
“Rekla sam ti“, rekla je, seckajući reči. Ugrizla se
za gornju usnu. „Rekao je - sačekaj malo.“ Sabrala se.
„Telefon je zazvonio, ja sam se javila, a on je rekao: ’Jel’
to Sintija Bidž?' Što me je štrecnulo, kad me je tako
nazvao, al’ sam rekla da jeste. A on je rekao, nisam
mogla da poverujem da je to rekao, rekao je: ’Tvoja
porodica ti oprašta.’“ Ućutala je. ,,Za ono šta si
uradila.“
„Nisam znala šta da kažem. Mislim da sam ga
samo pitala ko je, o čemu priča.“
„Šta je zatim rekao?“
„Nije više ništa rekao. Samo je spustio slušalicu.“
Jedna suza je potekla niz Sintijin obraz, dok me je
posmatrala.
„Zašto bi rekao nešto tako? Šta hoće da kaže sa
tim da mi opraštaju?“
,,Ne znam“, rekao sam. „Verovatno je neki ludak.
Neki ludak koji je video emisiju."
„Ali zašto bi iko pozvao i rekao nešto tako? Koja je
poenta?“ Približio sam telefon sebi. To je bio jedini
uređaj visoke tehnologije koji smo imali u kući, sa
malim ekranom koji je pokazivao broj koji je zvao.
„Zašto bi rekao da mi moja porodica oprašta? Šta
moja prodica misli da sam uradila? Ne razumem. A iako
misle da sam im nešto uradila, kako onda uopšte mogu
da mi kažu da mi opraštaju? To nema nikakvog smisla,
Teri.“
„Znam. Nenormalno je.“ Posmatrao sam telefon.
„Jesi li videla odakle je bio poziv?“
„Pogledala sam i nije ništa pokazivao, a zatim kad
je spustio slušalicu, pokušala sam da vidim broj.“
Pritisnuo sam dugme koje je prikazivalo sve
pozive. Nijedan poziv nije bio zabeležen u poslednjih
nekoliko minuta.
„Ne pokazuje ništa", rekao sam.
Sintija je šmrknula, obrisala suzu sa obraza i
nadvila se nad telefonom.
„Mora da sam...šta sam uradila? Kada sam otišla
da proverim odakle je bio poziv, pritisnula sam ovo
dugme daga sačuvam.“
„Tako si ga izbrisala", rekao sam.
„Šta?“
„Izbrisala si poslednji memorisani poziv“, rekao
sam.
„Sranje", rekla je Sintija. „Bila sam toliko
uzbuđena, bila sam toliko uznemirena, prosto nisam
znala šta radim “
„Naravno“, rekao sam. „Pa kako je zvučao taj
čovek?“
Sintija me nije slušala. Na licu joj je bio parazan
pogled.
„Ne mogu da verujem da sam to uradila. Ne mogu
da verujem da sam izbrisala broj. Ali onako ništa nije
izašlo na ekranu. Znaš kad pokazuje da je neki
nepoznat broj?“
,,U redu, nečemo više da brinemo o tome. Nego,
kako je zvučao taj čovek?“
Sintija je donekle podigla ruke sa izrazom
uzaludnosti.
,,To je bio samo neki čovek. Pričao je nekako
dubokim glasom, znaš, kao da je pokušavao da ga
prikrije. Ali, u suštini ništa više nije bilo.“ Ućutala je, a
zatim su joj se oči ozarile kad joj je ideja pala na pamet.
„Možda bi trebalo da pozovemo telefonsku kompaniju.
Možda imaju listu poziva, možda su ga čak i snimili.“
 „Oni ne čuvaju snimke svih telefonskih poziva“
rekao sam. „Bez obzira šta neki Ijudi mislili. I šta ćemo
da im kažemo? To je bio jedan nezavistan poziv, od
nekog ludaka koji je verovatno video emisiju. Nije ti
pretio, čak se nije uopšte ni nepristojno izražavao.“
Stavio sam ruku na Sintijino rame.
,,Samo...nemoj da brineš o tome. Isuviše mnogo
ljudi zna za to šta ti se desilo. To može da te učini
metom. Znaš šta je rešenje?“
„Šta?“
„Jedan neregistrovan broj telefona. Mogli bismo
da uzmemo neki neregistrovani broj, onda ne bismo
dobijali ovakve pozive.“
Sintija je odmahnula glavom.
,,Ne, nećemo to da uradimo.“
„Mislim da ne košta mnogo, a uostalom...“
,,Ne, nećemo to da uradimo."
„Zašto ne?“
Progutala je knedlu.
„Zato što kada budu spremni da me pozovu, kad
moja porodica konačno odluči da stupi u kontakt sa
mnom, mora da postoji ta mogućnost da me nađu.“

Imao sam slobodno posle ručka, tako da sam

šmugnuo iz škole, kolima se odvezao do drugog dela
grada do Pameline prodavnice i ušao u nju sa četiri kafe
za poneti.
To se ne bi moglo nazvati ekskluzivnom
prodavnicom odeće, i Pamela Foster, Sintijina najbolja
prijateljica u srednjoj školi, nije ciljala na mlade
mušterije u trendu. Police su bile pune donekle
konzervativne odeće, na račun koje smo se Sintija i ja
šalili, asocirajući je sa ženama koje su nosile praktične,
udobne cipele.
,,U redu, nije baš Aberkrgmbi i Fič“, Sintija bi
priznala, ,,ali A&F mi ne bi dozvolili da ja sama
organizujem svoj raspored kako bih mogla da pokupim
Grejs posle škole, ali Pam mi to dozvoljava“
Evo ga, opet isto.
Sin je stajala u zadnjem delu prodavnice, pored
garderobe, pričajući sa mušterijom preko zavese.
„Hoćete da probate broj 42?“, pitala je.
Nije me primetila, ali Pam jeste, i nasmešila mi se
dok je stajala iza kase.
„Hej.“ Pam, tako visoka, mršava i malih grudi je
dobro nosila štikle od osam centimetara. Njena tirkizna
haljina do kolena je bila dovoljno moderna da je
nagoveštavala da nije deo njene robe. Samo zato što je
hvatala mušterije kojima je Vog bio nepoznat, nije
značilo da i ona treba kompletno da se stopi sa njima.
„Baš si ljubazan", rekla je, videvši četiri kafe. „Ali
danas samo Sin i ja pazimo na naše utvrđenje. En je na
pauzi.“
„Možda se neće ohladiti pre nego što dođe “
Pam je snažno skinula plastični poklopac i sipala
zaslađivač.
,,Pa, kakoje?“
,,Dobro.“
„Sintija kaže da i dalje nema vesti. Iz emisije.“
Da li su ljudi samo o ovome hteli da pričaju?
Loren Vels, moja rođena ćerka, sada i Pamela Foster?
„Tako je“, rekao sam.
„Ja sam joj rekla da ne radi to“ rekla je Pamela,
odmahujući glavom.
,,Zaista?“ Ovo je bila novost za mene.
„Još odavno. Kad su joj prvi put ponudili to. Rekla
sam joj, mila, ne diraj lava dok spava. Nema poente
kopati po tom djubrištu “
,,Pa, da“, rekao sam.
„Rekla sam joj, vidi, prošlo je dvadeset i pet
godina, zar ne? Šta god da se desilo, desilo se, ako ne
možeš da nastaviš svoj život pošto je toliko vode već
proteklo ispod mosta, pa gde ćeš se onda nalaziti u
sledećih pet, ili deset godina?“
 „Nikada to nije spomenula“, rekao sam. Sintija je
zapazila da pričamo i mahnula nam, ali se nije pomerila
sa svog mesta pored zavese od garderobe.
,,Ta žena unutra isprobava gluposti u koje nema
šanse da se uvuče?“, prošaputala je Pamela. „Pre je
izlazila odavde sa stvarima koje nije platila, tako da
moramo da je držimo na oku dok je ovde. Sad joj lično
pomažemo u odabiru.“
„Ona je krala?“, pitao sam, a Pamela je klimnula
glavom.
„Ako je krala, zašto je niste tužile? Zašto ste joj
dozvolili da se opet vrati?“
„Nemamo dokaza. Samo sumnjamo. Na neki način
smo joj stavili do znanja, a da joj nismo direktno rekli,
da nećemo da je ispuštamo iz vida.“
Počeo sam da stvaram sliku žene iza zavese.
Mlada, pomalo grubog izgleda, nekako puna sebe.
Osoba koju biste u nekoj postavi ljudi izdvojili kao
kradljivicu, možda sa tetovažom na ramenu.
Zavesa se pomerila i pojavila se niska, zdepasta
žena u kasnim četrdesetim, ili ranim pedesetim,
predajući Sintiji nekoliko stvari. Da sam morao da je
svrstam u neku kategoriju, rekao bih da je
bibliotekarka. „Danas nisam našla ništa“, rekla je
uljudno i prošla pored mene i Pamele dok je izlazila.
„Ona?“, rekao sam Pameli.
„Tipična žena-mačka“, rekla je Pamela.
Sintija je prišla, poljubila me u obraz i rekla:
„Vreme za kafu? Šta je povod?“
„Imao sam pauzu između časova“, rekao sam.
„Samo mi je došlo, tek tako.“
Pamela nas je ostavila same i otišla u zadnji deo
prodavnice, ponevši kafu sa sobom.
„Zbog ovoga jutros?“, pitala je Sintija.
„Delovala si potreseno posle telefonskog poziva.
Želeo sam da vidim kako si.“
„Dobro sam“, rekla je, ne sasvim uverljivo, i uzela
gutljaj kafe. „Dobro sam.“
„Nisam znao da je Pam pokušala da te odgovori od
učestvovanja u Krajnjem roku.“
,,I ti si bio protiv toga, u početku.“
„Samo nikada nisi spomenula da je i ona bila
protiv te ideje.“
„Znaš da Pam nikada nije bila od onih ljudi koji
zadrže mišljenje za sebe. Takođe, misli da treba da
smršaš oko dva kilograma.“
Pobedila me mojim sopstvenim argumentima.
„Znači, ona žena koja je isprobavala odeću je
kradljivica?“
„Misliš da možeš uočiti negativca, ali ti ne uspeva
uvek", rekla je uzimajući još jedan gutljaj kafe.

Na ovaj dan smo se našli sa dr Naomi Kincler

posle posla. Sintija je ostavila Grejs kod prijateljice
posle škole, a mi smo krenuli dalje. Viđali smo dr
Kincler jednom u dve nedelje u poslednjih četiri meseca,
pošto ju nam je preporučio naš porodični lekar. On je
bezuspešno pokušavao da pomogne Sintiji da se izbori
sa svojim strepnjama, i shvatio da bi bilo bolje da priča
sa nekim, da oboje pričamo sa nekim, nego da je gleda
kako postaje zavisna od lekova.
Od početka sam bio skeptičan da će jedan
psihijatar nešto postići, i posle skoro deset terapija,
nisam postao nešto više ubeđen u to. Dr Kincler je
imala kancelariju u jednoj medicinskoj zgradi u
istočnom delu Bridžporta, koja je gledala na autoput
kada roletne nisu bile spuštene, kao danas.
Pretpostavljam da je primetiia da sam gledao kroz
prozor tokom prethodnih poseta, kad bih odlutao
brojeći kamionske prikolice.
Ponekad bi se dr Kincler sastajala sa oboma, a
ponekad bi jedno od nas dvoje izašlo kako bi ona mogla
da popriča samo sa jednim u četiri oka.
Nikada ranije nisam bio kod psihijatra. Sve što
sam znao o tome naučio sam gledajući dr Melfi iz
Sopranovih koja je pomagala Toniju sa njegovim
problemima. Nisam bio siguran da li su naši bili više ili
manje ozbiljniji od njegovih. Ljudi u Tonijevoj blizini su
stalno nestajali, ali je često on bio odgovoran za to. On
je bio u prednosti jer je znao šta je zadesilo te ljude.
Naomi Kincler nije bila baš dr Melfi. Bila je niska,
punačka, vezane sede kose koja je bila savladana
šnalom. Bližila se sedamdesetim, pretpostavljam, i
dovoljno dugo se bavila ovim da je naučila kako da
spreči da tuđa patnja rovari ispod njene kože i zadrži se
tamo.
,,Pa, šta ima novo otkad smo se poslednji put
videli?“, pitala je.
Nisam znao da li će Sintija pomenuti poziv onog
ludaka od jutros. S jedne strane, mislim da nisam hteo
da ulazim u to, smatrao sam da to zaista nije bilo toliko
važno, da smo to zalečili tokom moje posete butiku;
tako da pre nego što je Sintija mogla da odgovori, rekao
sam:
„Sve je dobro. Do sada je sve bilo dobro “
„Kako je Grejs?“
„Grejs je dobro“, rekao sam. „Ispratio sam je
jutros do škole. Lepo smo se ispričali.“
„O čemu?“, pitala je Sintija.
„Samo smo ćaskali. Pričali.“
„Jel' ona i dalje motri na nebo noću?“, pitala je dr
Kincler. „Zbog meteora?“
Odmahnuo sam rukom, ne pridajući tome
značaja.
„Nije to ozbiljno."
,,Mislite?“, odgovorila je.
,,Ma,da“, rekao sam. „Samo je veoma zanima
sunčev sistem, svemir, druge planete.“
„Ali vi ste joj kupili teleskop.“
„Jesmo“
„Zato što je zabrinuta da će neki asteroid uništiti
zemlju“ podsetila me je dr Kincler.
„To joj je pomoglo da odagna strahove, a i koristi
ga još i da posmatra zvezde i planete", rekao sam. „I
druge komšije, koliko ja znam.“ Nasmešio sam se.
„Koji je nivo njene strepnje sada u globalu? Jel'
biste rekli da se pre povisio, ili snizio?“
„Snizio“, rekao sam, „Još uvek je tamo gore“,
Sintija je rekla sa mnom u glas.
Obrve dr Kincler su se izvile. Mrzeo sam kad bi to
uradila.
„Ja mislim da ona i dalje strepi“, rekla je Sintija,
bacivši pogled na mene. „Ponekad je jako osetljiva.“
Dr Kincler je zamišljeno klimnula glavom. Gledala
je u Sintiju kada je pitala:
„Zbog čega mislite da je tako?“
„Trudim se da ne brinem pred njom“, rekla je
Sintija. „Trudimo se da pričamo o svemu pred njom.“
Pretpostavljam da sam ispustio neki zvuk, da sam
šmrknuo ili frknuo ili već nešto, dovoljno da im privuče
pažnju.
,,Da?“, pitala je dr Kincler.
„Ona zna“, rekao sam. „Grejs zna mnogo više nego
što otkriva. Videla je onu emisiju."
,,Šta?“, rekla je Sintija.
„Videla ju je kod drugarice kući.“
,,Kod koga?“, zahtevala je Sintija. „Želim njeno
ime.“
,,Ne znam. I mislim da nema nikakve poente izbiti
to iz Grejs.“ Pogledao sam dr Kincler. ,,To se samo tako
kaže “
Dr Kincler je klimnula glavom.
Sintija se ugrizla za donju usnu.
„Ona nije spremna. Ona ne mora da zna sve to o
meni. Ne sada. Treba je zaštititi.“
,,To je nešto najteže kod roditeljstva“, rekla je dr
Kincler. „Kad čovek shvati da ne može da zaštiti decu od
svega.“
 Sintija je pustila da reči prodru, a zatim rekla:
„Neko me je pozvao“
Opisala je dr Kincler sve detalje, prepričala je sve
skoro doslovce. Dr Kincler je postavila par pitanja koja
su bila slična mojim.
Jel' prepoznala glas? Da li je on i pre zvao? Nešto
u tom stilu. Potom,
„Šta misliš da je čovek koji te je pozvao hteo da
kaže tim da Vaša porodica želi da Vam oprosti?"
„To ništa ne znači", rekao sam. ,,To je samo neki
ludak zvao.“ Dr Kincler mi je uputila takav pogled, koji
sam shvatio kao: „Ućuti.“
„To je deo o kome stalno razmišljam", rekla je
Sintija. „O čemu govori kada kaže da mi opraštaju? Za
to što ih nisam pronašla? Za to što se nisam više
pomučila da saznam šta im se desilo?“
„Teško da se to od Vas očekivalo“, rekla je dr
Kincler. „Bili ste dete. Sa četrnaest godina, još uvek ste
bili dete.“
,,A zatim se pitam da ne misle da sam pre svega
ja kriva za to što im se desilo? Jesam li ja kriva što su
oni otišli? Šta sam ja to mogla da učinim da ih nateram
da me napuste usred noći?“
„Jednim delom i dalje verujete da ste na neki
način bili odgovorni“, rekla je dr Kincler.
„Vidite“, rekao sam pre nego što je Sintija mogla
da odgovori. „To je neki ludak zvao. Svakakvi ljudi su
videli tu emisiju. Ne bi čudilo da je među njima
nekoliko prsotina.“
Dr Kincler je blago uzdahnula i pogledala me.
„Teri, možda je sada dobar trenutak da Sintija i ja
popričamo nasamo.“
„Neka, u redu je“, rekla je Sintija. ,,Ne mora da
ide.“
,,Teri“, rekla je dr Kincler, pokušavajući iz sve
snage da ne izgubi strpljenje, da sam mogao da
zaključim da je pošizela. „Naravno da je moguće da je to
bio neki ludak, ali ono što je on rekao je moglo da
izazove emocije kod Sintije, takođe, i razumevanjem
njenih reakcija na te emocije, imamo veće šanse da ovo
rešimo.“
„Šta je to tačno što rešavamo?“, pitao sam. Nisam
hteo da se prepirem, zaista sam hteo da znam. ,,Ne
želim da se kretenišem ovde, pretpostavljam da mi se
samo na trenutak izgubio cilj iz vida."
„Ono što mi pokušavamo da uradimo ovde je da
pomognemo Sintiiji da se izbori sa jednim traumatičnim
slučajem iz njenog detinjstva koji vuče sa sobom i
posledice do dana današnjeg, i to ne samo radi njenog
dobra, već i radi odnosa između vas dvoje.“
„Odnos između nas dvoje je dobar“, rekao sam.
„Ne veruje mi uvek", izbrbljala je Sintija.
„Šta?"
,,Ne veruješ mi uvek“, ponovila je. „Mogu to da
osetim. Kao kada sam ti rekla za braon auto. Ti misliš
da nema ničega u tome. A kada je onaj čovek nazvao
jutros, i kad nisi mogao da nađeš njegov broj u listi
poziva, zapitao si se da li je uopšte i bilo poziva.“
,,To nikako nisam rekao“, rekao sam. Pogledao
sam dr Kincler, kao da je ona bila sudija, a ja optuženi
koji je očajno pokušavao da dokaže da je nevin. ,,To nije
tačno. Nisam rekao ništa poput toga“
„Ali znam da si to mislio“, rekla je Sintija, ali bez
ljutnje u glasu. Ispružila je ruku i dotakla moju. ,,I
iskreno, ne krivim te u potpunosti. Znam kakva sam.
Znam kako je teško živeti sa mnom. Ne samo ovih
poslednjih nekoliko meseci, nego još otkad smo se
venčali. Ovo je oduvek bilo između nas. Pokušavam da
ga sklonim, kao pri sklanjanu nečega u ormar, ali s
vremena na vreme, kao da greškom otvorim ta vrata i
sve ispadne napolje. Kad smo se upoznali.. “
„Sintija, ti ne...“
,,Kad smo se upoznali, znala sam da ako ti se
približim da ću ti samo preneti deo svoje patnje koju
sam ja osećala, ali bila sam sebična. Tako očajnički sam
htela deo tvoje ljubavi, čak i ako je to značilo da ti
moraš da deliš moju patnju sa mnom.“
„Sintija."
,,I oduvek si bio tako strpljiv, zaista jesi. I zbog
toga te volim. Mora da si najstrpljiviji čovek na svetu.
Da sam ja na tvom mestu, to bi me dotuklo, takođe.
Treba preći preko toga, jel’ tako? To se desilo pre toliko
vremena. Kao što je i Pam rekla. Samo treba da jebeno
pređem preko toga.“
„Nikada nisam rekao nešto tako.“
Dr Kincler nas je posmatrala.
,,E, pa rekla sam ja to sama sebi“, rekla je
Sintija.“Stotinu puta. I volela bih da mogu. Ali ponekad,
i znam da će ovo da zvuči nenormalno.. “
Dr Kincler i ja smo bili veoma tihi.
„Ponekad ih čujem. Čujem ih kako pričaju, svoju
mamu, brata. Tatu. Čujem ih kao da su sa mnom u
sobi. Samo pričaju.“
Dr Kincler je prva progovorila.
,,Da li im odgovoriš?"
„Mislim da da“, rekla je Sintija.
,,Da li sanjaš kad se to događa?“, pitala je dr
Kincler.
Sintija se zamislila.
„Mora da sanjam. Hoću da kažem, ne čujem ih
sada.“ Na licu joj se pojavio tužan osmeh. „Nisam ih
čula u kolima na putu do ovde."
U sebi sam odahnuo s olakšanjem.
„Tako da se to možda dešava kad spavam, ili kad
sanjarim. Ali kao da su oko mene, kao da pokušavaju
da pričaju sa mnom."
„Šta pokušavaju da ti kažu?“, pitala je dr Kincler.
Sintija je sklonila ruku sa moje, i spustila
sklopljene šake u krilo.
,,Ne znam. Nije uvek isto. Ponekad, samo pričaju.
Ni o čemu posebnom. O tome šta imamo za večeru, ili
šta se daje na televiziji, ništa bitno. A ponekad.. “
Mora da je delovalo kao da ću nešto da kažem, jer
mi je dr Kincler uputila još jedan pogled. Ali nisam.
Moja usta su se otvorila jer sam iščekivao, nagađao šta
će Sintija da kaže. Ovo je bio prvi put da je čujem kako
kaže da čuje članove svoje porodice kako pričaju sa
njom.
,,A ponekad, mislim da me zovu da im se
pridružim.“
,,Da im se pridružiš“, rekla je dr Kincler.
,,Da dođem i budem s njima, da opet možemo da
budemo porodica.“
„Šta im ti na to odgovoriš?“, upita dr Kincler.
,,Ja im kažem da želim da dođem, ali ne mogu.“
,,Zašto?“, upitah.
Sintija me je pogledala u oči i tužno se nasmešila.
„Zato što možda ne bih mogla da povedem tebe i Grejs
tamo gde su oni.“
 VIII

,,A što da ne preskočim sve ovo ostalo, i samo

uradim to?“, pitao je. „Onda bih mogao da idem kući.“
,,Ne, ne, ne“, rekla je, skoro prekornim glasom.
Učutala je na trenutak, sačekavši da povrati staloženost.
„Znam da želiš da se vratiš. Ništa ne želim više od toga.
Ali pre toga treba da se prvo ratosiljamo svega ostalog.
Ne smeš biti nestrpljiv. Kada sam i ja bila mlađa,
dešavalo se da budem plahovita, previše impulsivna.
Sada znam da je bolje sačekati trenutak da se nešto
završi.“ Čula ga je kad je uzdahnuo, sa druge strane
linije.
,,Ne želim da uprskam“, rekao je.
,,I nećeš. Znaš, ti si oduvek hteo da ugodiš svima.
Lepo je imati barem nekog takvog u kuči.“ Zakikotala se.
,,Ti si dobar dečko i volim te više nego što češ ikada biti
svestan.“
„Nisam baš više dečko.“
,,Ni ja nisam više mala devojčica, takođe, ali te se
uvek sečam kad si bio mlađi.“
„Biće čudno...uraditi to.“
„Znam. Ali to i pokušavam da ti kažem. Ako si
strpljiv, kada dođe pravo vreme, kad se postavi scena, to
će delovati kao najprirodnija stvar na svetu.“
,,Pretpostavljam.“ Nije delovao ubeđen.
,,To moraš da zapamtiš. To što radiš je samo deo
jednog velikog kruga. Njega smo i mi deo. Jesi li je već
video?“
,,Da. Bilo je čudno. Deo mene je želeo da joj se
javim, da joj kažem, hej, nećeš verovati ko sam.“
 IX

Sledećeg vikenda smo otišli da posetimo Sintijinu

tetku Tes, koja ja živela u maloj, skromnoj kući negde
na pola puta do Derbija, baš kad se prođe veoma
pošumljen put Derbi-Milford. Živela je na manje od
dvadeset minuta od nas, ali nismo stizali da je viđamo
ni približno često kao što je trebalo. Stoga, kada je
postojala neka posebna prilika, kao na primer Dan
zahvalnost ili Božić, ili, kao što je bio slučaj ovog
vikenda, njen rođendan, hteli smo da se okupimo
zajedno.
Meni to nije smetalo. Voleo sam Tes skoro koliko i
Sintiju. Ne samo zato što je bila jedna tako sjajna stara
cura, kad bih je tako nazvao, izlagao sam se riziku
jednog prljavog, mada nestašnog pogleda, već zbog toga
što je uradila za Sintiju u vreme kada je njena porodica
nestala. Primila je jednu mladu tinejdžerku, koja je,
Sintija bi prva priznala, povremeno bila teška za
kontrolisanje.
„Nikada i nije postojao izbor“, rekla mi je Tes
jednom prilikom. „Bila je ćerka moje sestre. I moja
sestra je nestala, zajedno sa mužem i mojim sestrićem.
Do đavola, šta sam drugo mogla da uradim?“
Tes je znala da bude džangrizava, pomalo gruba,
ali to je bio njen način samoodbrane. Ispod površine,
bila je med i mleko. Ne znači da nije zaslužila to pravo,
tokom godina, da postane pomalo ćudljiva. Muž ju je
napustio, pre nego što je Sintija došla da živi kod nje,
zbog konobarice iz Stemforda, i, po Tesinoj priči, otišli
su negde do đavola nikad se više za njih nije čulo, i
hvala gospodu bogu za to. Tes, koja je prvo napustila
svoj posao u fabrici radija pre više godina, posle je
radila pisarski posao za okrug u ministarstvu za puteve,
i zarađivala taman toliko da izdržava sebe i plaća
komunalije. Nije ostajalo baš mnogo za jednu
tinejdžerku, ali tako je moralo biti. Tes nikada nije
imala svoju decu, i kako je njen ništavni muž otišao,
bilo je lepo deliti kuću s nekim, mada su dogadaji koji
su joj doveli Sintiju bili obavijeni misterijom, i, bez
sumnje, tragični.
Tes je sada bila u svojim kasnim šezdesetim, u
penziji, nekako se snalazeći uz pomoć socijalnog
osiguranja i okružne penzije. Gajila je baštu i bavila se
grnčarijom, povremeno išla na izlete autobusom, kao
prošle jeseni kad je obilazila Vermont i Njuhempšir da
bi gledala lišće koje je menjalo boju - „Gospode bože,
autobus je bio pun starih ljudi, htela sam da se ubijem“
- ali inače nije imala bogat društveni život. Nije se
družila, niti ju je interesovalo da posećuje sastanke
kluba penzionera. Ipak, pratila je vesti i bila i dalje
pretplaćena na Harperz, Njujorker i Atlantik Mantli i nije
se ustezala da iskaže svoje levičarske političke stavove.
„Ovaj predsednik", rekla mi je jednom preko telefona,
,,on čini da jedna ćuskija izgleda kao dobitnik Nobelove
nagrade."
Činjenica da je Sintija provela veći deo svojih
tinejdžerskih godina sa Tes, uticala je na oblikovanje i
Sintijinih stavova i gledišta, takođe, i bez sumnje, na
njenu odluku da, u ranim godinama našeg braka, gradi
karijeru kroz društveno angažovanje.
I Tes zaista jeste volela da nas vidi. Pogotovo
Grejs.
„Preturala sam po nekim kutijama starih knjiga u
podrumu", rekla je Tes, skljokavši se u svoju stolicu za
ljuljanje, pošto smo se izgrlili. ,,I pogledaj šta sam
našla.“
Nagnula se napred, pomerila jedno izdanje
Njujorkera koje je prikrivalo nešto drugo, i dala Grejs
jednu veliku knjigu sa tvrdim koricama, Kosmos, od
Karla Sagana. Grejsine oči se raširiše, posmatrajući
kaleidoskop zvezda na koricama.
,,To je jedna stara lepa knjiga", rekla je Tes, kao
da se izvinjava za svoj znak pažnje. „Skoro trideset
godina, a tip koji ju je napisao više nije živ, i sada se
mogu naći mnogo bolje stvari na internetu, ali možda
ćeš naći nešto u ovome što će te zainteresovati."
,,Hvala“, rekla je Grejs, uzimajući knjigu u svoje
ruke i skoro je ispustivši jer nije očekivala da bude
toliko teška. „Jel’ ima u njoj nešto o asteroidima?“
,,Verovatno“, rekla je Tes.
Grejs je otrčala do podruma i znao sam da će se
tamo sklupčati, na kauču ispred televizora, možda se
ogrnuti ćebetom dok bude listala knjigu.
,,To je bilo slatko", rekla je Sintija, nagnuvši se i
poljubivši Tes verovatno neki četvrti put otkad smo
došli.
„Nije imalo smisla da bacim prokletu stvar", rekla
je Tes. ,,Mogla sam da je poklonim biblioteci, ali mislite
da oni žele knjige stare trideset godina? Kako si ti,
draga?“, pitala je Sintiju. „Deluješ umorno “
,,Oh, dobro sam“, rekla je Sintija. ,,A ti? I ti danas
deluješ nekako iscrpljeno."
„Oh, dobro sam, valjda“ rekla je Tes, zagledajući
nas preko naočara za čitanje.
Držao sam punu torbu za kupovinu sa uvijenim
ručkama. „Doneli smo nešto.“
„O, nije trebalo“, rekla je Tes. „Predaj mi plen.”
Pozvali smo Grejs da dođe gore kako bismo
predali Tes novi par baštenskih rukavica, crveno-zeleno
svilenu maramu i pakovanje luksuznih kolača. Kako je
vadila jednu stvar za drugom iz torbe, ispuštala je
zvukove iznenađenja.
„Kolači su od mene“, otkrila je Grejs. „Tetka Tes?“
„Da, dušo?“
„Zašto imaš toliko toalet papira?"
,,Grejs!“ prekorila je Sintija.
,,To“ rekao sam Grejs, „ je paf.“
 Tes je odmahnula rukom, ukazujući da je
potrebno mnogo više od toga da je osramoti. Kao i
mnogi stariji ljudi, Tes je imala običaj da gomila izvesne
proizvode. U podrumu, njeni kredenci za skladištenje su
bili puni dvoslojnog papira. „Kad je na rasprodaji“, rekla
je Tes, ,,ja uzmem viška.“
Kad se Grejs vratila u podrum, Tes se našalila:
„Kada dode do apokalipse, ja ću biti jedina koja će
moći da briše svoje dupe“. Izgledalo je da ju je predaja
poklona iscrpela, pa se zavalila i svoju stolicu sa
dubokim uzdahom.
„Jel' si dobro?“, pitala je Sintija.
„Odlično", rekla je. A potom, kao da se setila
nečeg: „E, ne mogu da verujem. Htela sam da kupim
sladoled za Grejs.“
,,U redu je“, rekla je Sintija. „Ionako smo mislili
da te izvedemo na večeru. Šta kažeš za Nikerbokers? Ti
voliš njihove punjene ljuske od krompira."
,,Ne znam“, rekla je Tes. „Čini mi se da ipak
danas nisam u formi, umorna sam. Zašto ne bismo
večerali ovde? Ima nešto u frižideru. Ali zaista sam
htela sladoled."
„Mogu ja da odem“, rekao sam. Mogao sam da se
odvezem do Derbija i pronađem neku prodavnicu hrane
ili dragstor.
„Dobro bi mi došlo još par stvari“, rekla je Tes.
„Sintija, možda je bolje da ti odeš, znaš da ako njega
pošaljemo da će sve da zabrlja“
,,Pretpostavljam“, rekla je Sintija.
,,I mislila sam da pitam Terija da snese neke
stvari iz garaže u podrum kad je već ovde, ako se ti
slažeš, Teri.“
Složio sam se. Tes je sastavila kratku listu, dala je
Sintiji, koja je rekla da se neće zadržati duže od pola
sata. Vrteo sam se po kuhinji kad je Sintija izašla,
zapazivši tablu pored zidnog telefona na koju je Tes
zakačila Grejsinu sliku iz Diznilenda. Otvorio sam
zamrzivač, tražeći led da stavim u vodu.
U prednjem delu zamrzivača bilo je pakovanje
sladoleda od čokolade. Uzeo sam ga, snažno skinuvši
poklopac. Videlo se da je bila uzeta samo jedna kašika
sladoleda. Postaje pomalo senilna u ovim godinama,
pretpostavio sam.
,,Ej, Tes“, rekao sam. „Već imaš sladoled ovde.“
,,Ma nije valjda?“, rekla je iz druge sobe.
Vratio sam pakovanje sladoleda, zatvorio
zamrzivač i seo na kauč pored Tes.
„Šta se dešava?“, pitao sam.
„Bila sam kod doktora", rekla je Tes.
„Šta? Šta nije u redu?"
„Umirem, Teri.“
„Kako to misliš? Šta nije u redu?“
,,Ne brini, neće se desiti preko noći. Možda imam
još šest meseci, možda i godinu dana. Nikad se zaista
ne zna. Neki ljudi se ne daju, ali ja očekujem jednu
dugu, razvučenu varijantu. To nije pravi način da se
ode. Da ti kažem iskreno, želela bih da to bude brzo, tek
tako, znaš? Mnogo je jednostavnije tako.“
„Tes, reci mi šta nije u redu “
Slegnula je ramenima.
„To zaista nije bitno. Uradili su mi neke testove,
ima još par kojih treba da urade da bi se uverili, ali će
mi verovatno reći isto. Zaključak je da mogu da vidim
kraj. I želela sam da to prvo tebi kažem, jer Sintija
prolazi kroz mnogo toga od skoro. Dvadeset pet godina,
TV emisija.“
„Primila je neki anoniman poziv, pre neki dan“,
rekao sam. ,,To ju je baš potreslo.“
Tes je zaklopila oči i odmahnula glavom.
„Ludaci. Vide nešto na televizoru, i odmah grabe
telefonski imenik.“
„Tako i ja razmišljam.“
„Ali Sintija će morati da sazna jednog dana da mi
nije dobro. Pretpostavljam da je samo pitanje naći pravi
trenutak."
Čuli smo buku na stepenicama. Grejs se pojavila
iz podruma, vukući sa sobom knjigu obema rukama.
,,Da li ste znali“, pitala je, ,,da iako mesec izgleda kao
da su asteroidi mnogo više padali na njega nego na
zemlju, verovatno je na zemlju palo isto toliko, ali
zemlja ima atmosferu, a atmosfera ravna zemlju tako da
se ne vide krateri, ali na mesecu nema nimalo vazduha
ni ničega, tako da kada padne asteroid, on se više nikad
ne menja?“
„Dobra knjiga, a?“, rekla je Tes.
Grejs je klimnula glavom.
„Gladna sam“, rekla je.
„Mama je otišla da kupi par stvari“ rekao sam.
„Ona nije ovde?“
Odmahnuo sam glavom.
„Brzo će se vratiti. Ali ima sladoleda u
zamrzivaču. Od čokolade.“
„Možeš da poneseš celo pakovanje dole“, rekla je
Tes. ,,I kašiku.“
,,Stvarno?“, upita Grejs. Ovo je kršilo sva pravila
ponašanja koja su joj bila poznata.
„Samo napred“, rekao sam.
Otrčala je u kuhinju, dovukla stolicu do
zamrzivača, zgrabila sladoled i kašiku iz fioke i opet
otrčala niz stepenice.
Tesine oči su se navlažile kad sam je ponovo
pogledao.
„Mislim da ti treba da kažeš Sintiji“, rekao sam.
Ispružila je ruku i uhvatila moju.
,,Ma, naravno, ne bih to tražila od tebe. Samo
sam morala prvo tebi da kažem, tako da kažem Sintiji,
ti ćeš biti spreman da joj pomogneš da to prebrodi.“
Rekao sam:
„I ona će meni morati da pomogne da prebrodim
to.”
Tes se na to nasmešila.
 „Pokazalo se da si ti za nju jako dobra partija.
Znaš, nisam bila u to sigurna na početku.“
,,To si ti rekla“, nasmešio sam se.
„Delovao si mi preozbiljno. Veoma važan. Ali,
pokazalo se da si savršen. Veoma mi je drago da je
našla tebe, srce joj je bilo slomljeno toliko puta.“
Zatim je Tes pogledala na drugu stranu, stegnuvši
mi jače ruku.
„Postoji još nešto“, rekla je.
Zbog načina na koji je to rekla, činilo se kao da to
što tek treba da mi kaže je veće od činjenice da umire.
„Postoji nešto što moram da ti kažem, dok još
uvek mogu, da mi bude lakše. Shvataš šta hoću da
kažem.“
,,Pretpostavljam.“
,,I imam taman toliko vremena da to ispričam.Šta
ako se nešto desi i ja odem sutra? Šta ako nikada ne
budem imala priliku da ti kažem? Stvar je u tome da ne
znam da li je Sintija spremna da čuje sve to. Čak i ne
znam da li će joj to uopšte poslužiti, zato što ovo što
imam da kažem samo pre otvara pitanja, nego što nudi
odgovore na njih. Možda će je to mučiti više nego što će
joj pornoći."
„Tes, o čemu se radi?“
,,Ne trči pred rudu i saslušaj me. Ovo moraš da
znaš, zato što će to možda biti jedan važan deo slagalice
jednog dana. Ja sama ne znam šta da mislim o tome, ali
možda ćeš ti u budućnosti saznati nešto više o tome šta
se desilo mojoj sestri i njenom mužu, i Todu. I ako
saznaš, ovo bi moglo biti korisno “
Disao sam, iako je delovalo da zadržavam dah,
čekajući da Tes kaže to što je morala.
„Šta je?“, pitala je Tes, gledajući me kao da sam
glup. ,,Ne želiš da znaš?“
„Čoveče, Tes, čekam.“
„Radi se o novcu“, rekla je.
„O novcu?“
 Tes je umorno klimnula glavom.
„Postojao je novac. Samo bi se odjednom pojavio.“
„Novac, odakle?"
Podigla je obrve.
„Pa, to je pravo pitanje, zar ne? Odakle je dolazio?
Od koga je dolazio?"
Rukom sam brzo prešao preko glave, postavši
očajan.
„Samo kreni od početka.“
Tes je polako udahnula na nos.
„Delovalo je da će biti teško podizati Sintiju. Ali
kao što sam rekla, nisam imala izbora. Bila je moja
sestričina, krv i meso moje sestre. Volela sam je kao da
je bila moje dete, tako da kada se to dogodilo, ja sam je
prihvatila.
„Bila je pomalo divlje dete, sve dok njeni nisu
iznenada nestali, i na neki način to ju je smirilo.
Postala je malo ozbiljnija, popustila s pažnjom u školi.
Naravno, imala je svoje trenutke. Jedno veče su je
doveli policajci - našli su joj marihuanu."
,,Stvarno?“, pitao sam.
Tes se nasmešila.
„Pustili si je uz opomenu." Stavila je prst na usta.
„Ni reči.“
,,Naravno.“
,,U svakom slučaju, kad se nekome desi da izgubi
porodicu, tad misii da ima dozvolu da radi šta god do
đavola hoće, da se raspusti, da ostaje do kasno, da mu
se duguje to. Razumeš?“
„Mislim da da.“
„Ali deo nje je hteo da se dovede u red. U slučaju
da joj se roditelji vrate, želela je da od sebe napravi
nekoga, da ne ispadne da je beskorisna. Iako su bili
nestali, želela je da budu ponosni na nju. Zato je
odlučila da ide u školu, na koledž.“
,,Na Univerzitet u Konektikatu", rekao sam.
„Tako je. Dobar univerzitet. Nije jeftin. Pitala sam
se kako ću moći da ga priuštim. Njen prosek nije bio
loš, ali nije bio školski uzor, ako shvataš šta hoću da
kažem. To je značilo da moram da krenem da
razmišljam o pozajmicama, ili nešto slično.“
„Dobro.“
„Prvu kovertu sam našla u kolima, na
suvozačevom mestu“, rekla je Tes. „Prosto se nalazila
tamo. Ja sam izašla s posla, ušla unutra, kad ugledah
tu kovertu na sedištu pored mene. Stvar je u tome da ja
jesam zaključala kola, ali sam ostavila prozor odškrinut
jedan centimetar - napolju je bilo veoma toplo i htela
sam da unutra ima vazduha. Bilo je dovoljno mesta da
prođe koverta, ali taman toliko. Bila je poprilično debela
“
Nagnuo sam glavu u stranu.
,,Keš?“
„Nešto manje od pet hiljada dolara“, rekla je Tes.
,,Sa svim novčanicama. U vrednosti od dvadeset, pet
dolara i nekoliko stotki.“
„Koverta puna keša? Bez objašnjenja, bez poruke,
bez ičega?“
„A, bila je poruka."
Ustala je sa stolice i prešla par koraka do
starinske pisače komode kod strane ulaznih vrata, i
otvorila jednu fioku.
„Sve sam ovo našla kad sam počela da sređujem
podrum, preturivši one kutije knjiga i sve ostalo. Moram
da počnem da stavljam stvari na mesto da bi bilo lakše
tebi i Sintiji da ih rasporedite kad odem.“ Jedna
plastična gumica držala je malu gomilu koverti, nekih
desetak ili više. Zajedno, nisu bile deblje od centimetra.
„Naravno, sada su sve prazne“, rekla je Tes. „Ali ja
sam oduvek čuvala i koverte, za svaki slučaj, iako ništa
nije pisalo na njima, ni adresa na koju otposlati, niti je
bilo žiga, naravno. Ali sam pomislila da ako ima nekih
otisaka prstiju na njima, da će možda koristiti nekome
jednog dana.“
 Tes ih je već imala u rukama, pa sam bio
sumnjičav što se tiče dokaza na njima. Ali, s druge
strane, sudska medicina nije bila baš moja specijalnost.
Nikako nisam mogao da predajem hemiju.
Tes je izvukla jedno parče papira iz gomile vezane
plastičnom gumicom. „Ovo je jedina poruka koju sam
dobila. U prvoj koverti. Sve sledeće su imale keš,
takođe, ali nikad ni reči u njima.“ Predala mi je papir za
pisaću mašinu standardne veličine, koji je bio savijen
na tri dela. Tokom godina je malo požuteo.
Raširio sam ga.
Poruke je bila odštampana, i to svesno, u
pravouganom obliku pisma. Pisalo je:

OVO VAM JE ISPOMOĆ ZA IZDRŽAVANJE SINTIJE.

ZA NJENO OBRAZOVANJE, ZA BILO ŠTA DA JOJ
TREBA. BIĆE JOŠ, ALI MORATE DA SLEDITE OVA
UPUTSTVA. NIKADA NEMOJTE REĆI SINTIJI ZA OVAJ
NOVAC. NIKADA NEMOJTE REĆI NIKOME ZA NJEGA.
NIKADA NEMOJTE POKUŠATI DA SAZNATE ODAKLE
DOLAZI. NIKADA.

To je bilo to.
Mora da sam ga pročitao tri puta pre nego što
sam pogledao u Tes, koja je stajala ispred mene.
„I nikada nisam", rekla je. „Nikada nisam rekla
Sintiji. Nikada nikome nisam rekla. Nikad nisam
pokušala da saznam ko je to ostavio u mojim kolima.
Nikada nisam znala kada, ili gde, će se pojaviti. Jednom
prilikom, bilo je veče, našla sam ga uvučenog u
Njuhejven Redžister, na ulaznom stepeniku. Drugom
prilikom, izašla sam iz tržnog centra, a koverat je bio u
kolima.“
„Nikada niste videli nikoga.“
,,Ne. Mislim da ko god da ih je ostavljao
posmatrao je mene da bi se uverio da sam dovoljno
daleko i da je bezbedan. Hoćeš da čuješ nešto? Kad god
sam parkirala kola, uvek bih ostavila prozor malo
otvoren, za svaki slučaj."
„Koliko je bilo ukupno?"
,,Za oko šest godina, četrdeset i dve hiljade
dolara.“
,,Čoveče!“
Tes je ispružila ruku. Htela je da joj vratim
poruku. Savila ju je, ubacila ispod pisama vezanih
plastičnom gumicom, ustala i sve vratila u fioku.
,,A koliko dugo ništa nije stizalo?“, pitao sam.
Tes se zamislila na trenutak.
„Oko petnaest, čini mi se. Ništa otkad je Sintija
završila studije. To je bio blagoslov, da ti pravo kažem.
Nikada je ne bih mogla školovati bez toga, a da ne
prodam ovu kuću ili da uzmem kredit ili nešto slično."
,,Pa“, rekao sam, ,,ko ga je ostavljao?"
,,To je pitanje za četrdeset i dve hiljade dolara;
rekla je Tes. ,,To me je samo i zanimalo, svih ovih
godina. Njena mama? Njen otac? Oboje?“
„Što bi značilo da su bili živi svih ovih godina, ili
da je barem jedno od njih dvoje. Možda čak i sada. Ali
ako je jedno od njih moglo to da radi godinama, da te
posmatra, da ti ostavlja novac, zašto ne bi mogli da se
jave?“
,,Znam“, rekla je Tes. „Nema nikakvog prokletog
smisla. Zato što sam oduvek verovala da mi je sestra
mrtva, da su svi mrtvi. Da su svi umrli one noći kad su
nestali “
,,A ako su mrtvi“, rekao sam, „onda ko god da ti je
slao taj novac je neko ko se oseća odgovornim za
njihovu smrt. Neko ko pokušava da se iskupi “
„Shvataš na šta mislim?“, rekla je Tes. „To
postavlja više pitanja, nego što daje odgovora. Taj novac
ne znači da su živi. I ne znači da su mrtvi.“
„Ali nešto znači“, rekao sam. ,,Kad nije više
dolazio, kad je bilo jasno da neće više dolaziti, zašto nisi
rekla policiji? Možda bi opet pokrenuli istragu.“
 Tesine oču su se umorile.
„Znam da misliš da se nikada nisam bojala da
dignem neku frku, ali kada se radilo o ovome, Teri,
jednostavno nisam znala da li želim da saznam istinu.
Bila sam preplašena i bojala sam se koliko bi istine
moglo nauditi Sintiji, ako bismo ikada uspele da
saznamo. To mi je uzelo danak. Stres u toj situaciji.
Pitam se da li sam zato bolesna. Kažu da stres može to
da uradi telu.“
„Čuo sam za to “ Ućutao sam. „Možda treba da
popričaš sa nekim.“
,,Ah, pokušala sam to“, rekla je Tes. „Videla sam
se sa dr Kincler.“
Trepnuo sam.
,,Stvarno?“
„Sintija je pomenula da ide kod nje, tako da sam
je pozvala i videla par puta. Ali, znaš, ja jednostavno ne
mogu da se otvorim pred nekim koga ne znam. Ima
stvari koje samo deliš s porodicom.“
Čuli smo da su kola stala na prilazni put.
,,Na tebi je da li ćeš reći Sintiji“, rekla je Tes.
„Mislim, za koverte. Što se tiče moje situacije, reći ću joj
na vreme “
Vrata kola su se otvorila, pa zatvorila. Provirio
sam kroz prozor i video Sintiju kako obilazi kola i otvara
prtljažnik.
„Moram da razmislim o ovome", rekao sam. ,,Ne
znam šta da radim. Ali zahvalan sam ti što si mi rekla.“
Ućutao sam. „Voleo bih da si mi rekla ranije.“
„Volela bih da jesam.“
Ulazna vrata su se otvorila i Sintija je upala
unutra sa par torbi za kupovinu, i u isto vreme Grejs se
pojavila iz podruma, držeći pakovanje čokoladnog
sladoleda na grudima, kao da je punjena igračka, dok
su joj usta bila umazana čokoladom.
Sintija ju je začuđeno pogledala. Video sam da je
promenila raspoloženje, da je mislila da smo je poslali
da završi nešto nepotrebno.
Tes je rekla:
„Upravo kada si otišla odjednom smo shvatili da
imamo sladoled za sve nas. Ali, ipak trebaće mi i te
druge stvari. Do đavola, rođendan mi je. Ajde da
ludujemo.“
 X

Kada sam ušao u Grejsinu sobu da ja poljubim za

laku noć, već je bilo mračno u njoj, ali sam ubrzo video
njenu siluetu pored prozora, gde je posmatrala nebo
obasjano mesecom kroz svoj teleskop. Jedva sam uspeo
da vidim da je grubo obmotala selotejp oko njega na
mestu gde se oslanjao na bazu, da bi čvrsto stajao.
,,Dušo“, rekao sam.
Mahnula mi je prstima, ali se nije pomerila od
teleskopa. Kako su mi se oči privikle na tamu, video
sam njenu knjigu Kosmos na krevetu.
,,Š'a vidiš?“, pitao sam.
,,Ne mnogo", rekla je.
,,Šteta“
,,Ne, nije. To je dobro kada se ništa ne približava
zemlji, nema šta da je uništi.“
,,Tu si me dobila.“
,,Ne želim da se nešto desi tebi i mami. Kad bi
asteroid trebalo da padne na našu kuću do jutra, ja bih
mogla da ga vidim kako se približava do sada, tako da
možete da budete spokojni.“
Dodirnuo sam je po kosi, prešao rukom preko
njenog ramena.
„Tata, bodeš me u oko“, rekla je Grejs.
„O, izvini“, rekao sam.
„Mislim da je tetka Tes bolesna“, rekla je.
O, ne. Prisluškivala je. Umesto u podrumu,
skrivala se na vrhu stepenica.
„Grejs, jesi Li...“
„Jednostavno nije izgledala mnogo srećna na svoj
rođendan“, rekla je. „Ja sam bila mnogo srećnija od nje
na svoj rođendan.“
„Ponekad, kad čovek ostari, proslava rođendana
nije više toliko bitna“, rekao sam. „Imao si ih toliko
puno. Svaka novotarija, otrca se posle nekog vremena."
„Šta je novotarija?“
„Znaš, kad je nešto novo da je tad i uzbudljivo?
Ali, da posle nekog vremena počinje da bude pomalo
dosadno? Kad je nešto novo, to je novotarija “
„Aha.“ Pomerila je teleskop malo ulevo. „Mesec je
zaista svetao večeras. Vide se svi krateri.“
„Na spavanje“, rekao sam.
,,Za minut“, pobunila se.
„Lepo spavaj i nemoj da brineš o asteroidima
večeras.“
Odlučio sam da ne izigravam tiranina time što bih
zahtevao da se odmah uvuče u ponjave. Odobriti detetu
da kasnije legne u krevet da bi istraživalo sunčev sistem
nije mi delovao kao neki zločin za koji organi vlasti
zaduženi za dobrobit dece treba da intervenišu. Pošto
sam je nežno poljubio u uvo, napustio sam njenu sobu i
niz hodnik stigao do naše sobe.
Sintija, koja je već poželela laku noć Grejs, sedela
je u krevetu, listajući magazine, ne obraćajući stvarno
pažnju na njihov sadržaj.
„Imam nešto da završim sutra u tržnom centru",
rekla je, ne skidajući pogled sa stranica. „Moram da
nađem nove patike za Grejs.“
„Njene ne deluju iznošene."
,,I nisu, ali su joj tesne. Hoćeš da nam se
pridružiš?"
,,Važi“, rekao sam. „Možda ću da pokosim travu
ujutru. Možemo da ručamo tamo.“
„Danas je bilo baš lepo“, rekla je. „Ne viđamo Tes
dovoljno.“
„Možemo da je viđamo jednom nedeljno?“, rekao
sam.
„Misliš?", nasmejala se.
„Naravno. Neka dođe na večeru, ili je možda
odvedi u Nikerbokers, ili u onaj morski restoran kod
tesnaca. To bi joj se svidelo.“
„To bi je oduševilo. Delovala je pomalo zabrinuta
danas. I čini mi se da postaje rasejana. Hoću da kažem,
već je imala sladoled.“ Skinuo sam košulju i prebacio
pantalone preko naslona stolice.
,,Ma, dobro", rekao sam. „Nije to tako bitno.“
Tes je prećutala Sintiji svoje zdravstvene
probleme. Nije htela da upropasti svoju proslavu
rođendana. I dok je sigurno zavisilo od Tesine odluke
kada će da joj saopšti tu vest, činilo mi se pogrešnim da
ja to znam, dok je moja žena živela u neznanju.
Ipak, još teže mi je palo što sam saznao za novac
koji je Tes primala od nepoznate osobe tokom nekoliko
godina. Koje sam ja imao pravo da zadržim tu
informaciju za sebe? Sigurno je Sintija imala više prava
da to zna nego ja. Ali Tes se suzdržala da joj kaže, jer je
mislila da je Sintija bila dovoljno krhka ovih dana, i ja
nisam mogao da poreknem. Ali ipak.
Čak sam hteo da pitam Sintiju da li zna da je
njena tetka par puta posetila dr Kincler, ali potom bi
htela da zna zašto je Tes to spomenula meni, a ne njoj,
tako da sam batalio priču.
„Jesi dobro?“, pitala je Sintija.
,,Da, jesam. Samo sam nešto iscrpljen, to je sve“,
rekao sam, skinuvši se u bokserice. Oprao sam zube i
legao na svoju stranu kreveta, okrenuvši joj leđa.
Sintija je odložila svoj magazin na pod i ugasila svetlo, i
posle par sekundi, njena ruka me je obgrlila i milovala
po grudima, a zatim me je ona uhvatila u mašinu.
„Koliko si iscrpljen?" prošaputala je.
,,Ne toliko", rekao sam, i okrenuo se ka njoj.
„Želim da sam bezbedna sa tobom“, rekla je
privukavši moje usne njenim.
„Nema asteroida noćas“, rekao sam, i da su svetla
bila upaljena, mislim da bih video njen osmeh.

Sintija je brzo zaspala. Ja nisam bio te sreće.

 Zurio sam u tavanicu, prevrtao se, buljio u
digitalni sat. Kad bi započeo novi minut, počeo bih da
brojim do šezdeset, da vidim koliko bih bio blizu. Zatim
bih se okrenuo na leđa i zurio još neko vreme u
tavanicu. Oko tri ujutru, Sintija je osetila da sam
uznemiren i uspavanim glasom me pitala:
„Jesi dobro?“
,,U redu sam“, rekao sam. „Nastavi da spavaš.“
Nisam mogao da se suočim s njenim pitanjima.
Da sam znao odgovore na pitanja koja bi mi Sintija
postavila u vezi sa kovertama punim para, koje je Tes
dobijala da bi mogla da izdržava Sintiju, možda bih joj
odmah rekao.
Ne, to nije bilo tačno. Ako bih znao neke odgovore,
to bi samo vodilo ka novim pitanjima. Recimo da sam
znao da je neko iz njene porodice ostavljao novac?
Recimo da sam čak i znao ko?
I dalje ne bih mogao da objasnim zašto.
Recimo da sam znao da je novac ostvaljao neko
van njene porodice? Ali ko? Ko bi još mogao osećati
odgovornost prema Sintiji, prema onome što se dogodilo
njenoj majci, ocu i bratu, pa da ostavi toliko novca za
nju?
A potom sam se pitao da li da kažem policiji? Da
ubedim Tes da im preda pismo i koverte. Možda, i posle
svih ovih godina i uprkos svim otiscima prstiju, možda
su i dalje krile neke tajne, koje bi neko sa
odgovarajućom forenzičkom opremom mogao da
odgonetne.
Podrazumevajući, naravno, da je bilo i dalje
nekoga u policiji ko je bio zainteresovan za ovaj slučaj.
Zaveden je pod „zamrznut“ slučaj još odavno.
Kad su snimali onu TV emisiju, nisu čak ni uspeli
da nađu nekoga u policiji ko je istraživao taj slučaj. Iz
tog razloga su morali da tragaju za onim tipom u
Arizoni, koji je sedeo ispred svoje prikolice Airstream, da
bi on na kraju nagovestio da je Sintija bila upletena u
nestanak svoga brata i roditelja, pizda.
Dok sam ležao budan, mučen informacijom koju
nisam podelio sa Sintijom, i koja je samo služila da me
podseti koliko toga još nismo znali.

Ubijao sam vreme u knjižari, dok su Sintija i

Grejs gledale patike. U ruci sam držao jednu staru
knjigu Filipa Rota, jednu koju nikad nisam stigao da
pročitam, kad je Grejs utrčala. Sintija se vukla za njom,
sa kesom u rukama.
„Umirem od gladi“, rekla je Grejs, stavivši mi ruke
oko vrata.
„Jesi našla neke patike?“
Pomerila se korak nazad i ispozirala, prvo
ispruživši jednu nogu, a zatim drugu. Bele patike sa
rozim znakom.
„Šta je u kesi?“, pitao sam.
„Njene stare patike“, rekla je Sintija. „Morala je
odmah da ih obuče. Jesi li gladan?“
Bio sam. Vratio sam knjigu i liftom smo se uspeli
do gornjeg dela tržnog centra gde je bila hrana. Grejs je
htela da jede u Mekdonaldsu, pa sam joj dao dovoljno
para da kupi sebi nešto, dok smo Sintija i ja otišli na
drugu kasu da uzmemo supu i sendvič. Sintija se
uporno okretala u pravcu Mekdonaldsa, da bi se uverila
da je Grejs bila tu. Tržni centar je bio pun ove nedelje
popodne, kao i sprat sa hranom. Bilo je još nekoliko
praznih stolova, ali su brzo bili zauzeti.
Sintija je toliko bila okupirana motrenjem na
Grejs, da sam ja pomerao oba naša plastična
poslužavnika, uzeo pribor za jelo i salvete, napravio
sendviče i sipao supu.
„Zauzela je sto“, rekla je Sintija. Pogledom sam
tražio Grejs po spratu i zapazio je za jednim stolom za
četvoro kako nam maše, i nastavljajući još neko vreme
mada smo je bili zapazili. Već je izvadila svoj Big Mek iz
kutije kada smo joj se približili, a pomfrit je stavila sa
druge strane posude.
,,Fuj“, rekla je kad je videla moju kremastu supu
od brokolija. Jedna fina žena od nekih pedeset godina,
sa plavim kaputom, sedela je za susednim stolom,
bacila pogled ka nama, nasmešila se i nastavila sa
ručkom.
Sedeo sam preko puta Sintije, a Grejs desno od
mene. Primetio sam da Sintija uporno gleda preko mog
ramena. Okrenuo sam se jednom, pogledao u tom
pravcu, i opet okrenuo ka njoj.
„Sta je?“, pitao sam.
,,Ništa“, rekla je, i uzela griz sendviča sa pilećom
salatom.
„Šta si gledala?“
,,Ništa“, ponovila je.
Grejs je strpala jedan krompir u usta, žvaćući ga
malo po malo, ali besno.
Sintija je pogledala preko mog ramena ponovo.
,,Sin“, rekao sam, ,,do đavola, šta gledaš?“
Ovog puta nije odmah porekla da joj je nešto
privuklo pažnju. „Tamo je neki čovek“, rekla je. Hteo
sam da se okrenem, a ona je rekla:
,,Ne, nemoj da gledaš.“
„Šta je to specijalno u vezi sa njim?“
,,Ništa“, rekla je.
Uzdahnuo sam, i verovatno prevrnuo očima. ,,Za
boga miloga, Sin, ne možeš tek tako da buljiš u čoveka
ni...“
„Liči na Toda“, rekla je.
U redu, pomislio sam. Prošli smo kroz ovo. Samo
iskuliraj.
,,Dobro“, rekao sam. „Šta je to u vezi sa njim što
te podseća na brata?“
„Ne znam. Samo ima nešto u vezi sa njim.
Jednostavno izgleda tačno kako bi Tod verovatno
izgledao danas.“
„O čemu pričate?“, pitala je Grejs.
 „Nije bitno“, rekao sam. A Sintiji: „Reci mi kako
izgleda, i ja ću se kao usput okrenuti i pogledati ga.“
„Ima crnu kosu, nosi braon jaknu. Jede kinesku
hranu. Upravo sada, jede prolećnu rolnicu. Izgleda kao
mlađa verzija moga oca, a starija verzija Toda, kad ti
kažem." Polako sam se okrenuo na stolici bez naslona,
praveći se da zagledam više štandova sa hranom,
razmišljajući da odem po nju. Video sam ga kako
jezikom hvata prokelj koji je ispadao iz polu-pojedene
prolećne rolnice. Video sam nekoliko Todovih slika iz
Sintijine kutije za cipele pune uspomena i
pretpostavljao sam da je moguće da kad bi on sad bio u
kasnim tridesetim, ranim četrdesetim da bi možda ličio
na ovog tipa. S malim viškom kilograma, glatke face,
crne kose, možda oko dva metra visine, mada je bilo
teško reći pošto je sedeo.
Okrenuo sam se.
„Izgleda kao i milion drugih ljudi", rekao sam.
„Osmotriću ga malo bliže“, rekla je Sintija.
Već je bila ustala pre nego što sam se usprotivio.
,,Dušo“, rekao sam kad me je zaobišla, malodušno
pokušavši da je ščepam za ruku i ne uspevši.
„Gde je mama otišla?“
,,Do toaleta“, rekao sam.
,,I ja moram da idem“, rekla je Grejs, ljuljajući
noge napred-nazad, zagledajući nove patike.
„Može posle da te odvede“, rekao sam.
Posmatrao sam Sintiju kako obilazi oko dela sa
hranom, krećući se u suprotnom pravcu od mesta gde
je sedeo taj čovek. Prošla je pored svih štandova,
prilazeći mu sa leđa i sa strane. Kad je prošla pored
njega, nastavila je pravo, došla do Mekdonaldsa i stala
u red, gledajući povremeno, što ležernije moguće, u tog
čoveka za kojeg je smatrala da neverovatno liči na
njenog brata Toda.
Kada je ponovo sela za sto, dala je Grejs malu
porciju sladoleda u providnoj plastičnoj čaši. Ruka joj
se tresla dok ga je stavljala na Grejsin poslužavnik.
,,Vau“, rekla je Grejs.
Sintija nije odreagovala na ćerkin izraz
zahvalnosti. Pogledala me je i rekla:
,,To je on.“
,,Sin.“
,,To mi je brat.“
,,Ma, daj, Sin, to nije Tod.“
„Dobro sam ga osmotrila. To je on. Sigurna sam
da je to moj brat kao što sam sigurna da Grejs sedi
ovde.“
Grejs nije više gledala u sladoled. „Brat ti je
ovde?“ Iskreno se zainteresovala.
,,Tod?“
„Samo nastavi da jedeš svoj sladoled“, rekla je
Sintija.
„Znam kako se zove“, rekla je Grejs. ,,A tata ti se
zvao Klejton, a mama Patrisija.“ Izbrbljala je njihova
imena kao da je bilo školsko vežbanje.
,,Grejs!“, brecnula se Sintija.
Osetio sam da mi je srce počelo da lupa. Ovo je
moglo samo da postane gore.
„Popričaću sa njim.“
Bingo.
,,Ne smeš“, rekao sam. „Vidi, nema nikakve logike
da je to Tod. Za ime božje, da se tvoj brat tek tako šetka
okolo, ide u tržni centar, jede kinesku hranu u javnosti,
zar ne misliš da bi stupio u kontak sa tobom? A i on je
tebe primetio, takođe. Tamo si praktično izigravala
inspektora Kluzoa, vrteći se oko njega tako da nije
moglo da bude manje očigledno. To je samo neki tip koji
donekle podseća na tvog brata. Odeš li do njega i kreneš
li da pričaš s njim kao da je Tod, pošize...“
,,On odlazi“, rekla je Sintija, s dozom panike.
Uzvrpoljio sam se. Čovek je već ustao, obrisavši
usta poslednji put salvetom, zgužvavši je rukom i
bacivši je na poslužavnik. Ostavio je poslužavnik tu, ne
ponevši ga do kante za smeće i krenuo u pravcu toaleta.
,,Ko je inspektor Kluzu?“, pitala je Grejs.
„Ne možeš da ga pratiš do klonje“, upozorio sam
Sintiju.
Sedela je nepomično, posmatrajući tog čoveka dok
je išao hodnikom koji je vodio ka muškim i ženskim
toaletima. Morao je da izađe odande, a njoj nije smetalo
da sačeka.
„Jel' ideš u muški ve-ce?“, pitala je Grejs mamu.
„Jedi svoj sladoled", ponovila je Sintija.
Žena u plavom kaputu za susednim stolom je
mrljavila po svojoj salati, pretvarajući se da nas ne
sluša.
Osetio sam da imam samo par trenutaka da
ubedim Sintiju da ne radi nešto zbog čega će zažaliti.
„Seti se šta si mi rekla kad sam te upoznao, da
stalno viđaš ljude za koje misliš da bi mogli biti tvoja
porodica."
„Ubrzo će morati opet da se pojavi. Osim ako ne
postoji drugi izlaz. Jel’ postoji drugi izlaz tamo?“
,,Ne verujem", rekao sam. „Sasvim je normalno da
se ovako osećaš. Provela si ceo život tražeći ih. Sećam
se da sam pre više godina gledao emisiju Larija Kinga i
u njoj je bio taj neki lik čijeg je sina ubio O.DŽ.
Simpson, mislim da se zvao Goldman, i rekao je Lariju
da mu se dešavalo da vozi i da vidi nekoga kako vozi
ista kola koja je vozio njegov sin, i da bi krenuo za tim
kolima, da bi video vozača, čisto da se uveri da to nije
njegov sin, iako je znao da je mrtav, da nema nikakve
logike...“
,,Ti ne znaš da li je Tod mrtav“, rekla je Sintija.
,,U pravu si. Nisam hteo da to tako zvuči. Sve što
hoću da kažem je...“
„Eno ga. Ide ka liftu.“ Odmah je ustala i krenula.
,,Do kurca“, rekao sam.
,,Tata!“, rekia je Grejs.
Okrenuo sam se ka njoj.
 „Ostani ovde i ne mrdaj, razumeš?“ Klimnula je
glavom, dok joj je kašika stajala nepomično na putu ka
ustima. Žena za susednim stolom je ponovo bacila
pogled na nas i uhvatio sam joj pogled.
„Izvinite", rekao sam, ,,al jel’ biste mogli da mi
pripazite na ćerku samo na sekund?“
Zurila je u mene, u nemogućnosti da bilo šta
kaže.
„Samo nekoliko minuta“, rekao sam, pokušavajući
da je ubedim, zatim sam ustao, ne davši joj šansu da
odbije.
Pošao sam za Sintijom. Uspeo sam da spazim
glavu tog čoveka koji se gubio iz vida, koga je ona jurila,
dok se on spuštao pokretnim stepenicama. Sprat sa
hranom je bio dupke pun ljudi, tako da je to usporilo
Sintiju i između nje i tog čoveka bilo je oko pet Ijudi kad
je ona stala na pokretne stepenice, a još pet ljudi
između Sintije i mene.
Kad je čovek sišao sa stepenica, počeo je ubrzano
da hoda u pravcu izlaza. Sintija se napinjala da zaobiđe
par ljudi ispred sebe, ali oni su obazrivo održavali
ravnotežu dečijih kolica na stepenicama, tako da nije
uspela.
Kad je stigla do kraja, dala se u trk za njim, koji
se nalazio skoro blizu vrata.
,,Tode!“, viknula je.
Čovek nije odreagovao. Gurnuo je prva vrata, ne
pridržavši ih, odgurnuo i druga i nastavio ka parkingu.
Skoro pa sam bio sustigao Sintiju, kad je prošla kroz
prva vrata.
,,Sintija“, rekao sam.
Ali, na mene nije obraćala toliku pažnju koliko na
tog čoveka. Kako je izašla, pozvala je još jednom:
,,Tode!“, opet bez efekta, a potom ga je zaustavila
zgrabivši ga za lakat.
On se okrenuo, zaplašen ovom ženom divljih očiju
koja je ostala bez daha.
 ,,Da?“, rekao je.
,,Oprostite“, rekla je Sintija, zastavši na sekund
da uzme daha. „Ali ja mislim da Vas znam.“
Ja sam se već nalazio pored nje sada i čovek me je
pogledao kao da pita: „Šta se kog đavola dešava?“
,,Ne bih rekao“, rekao je čovek polako.
„Vi ste Tod“, rekla je Sintija.
,,Tod?“ Odmahnuo je glavom. „Gospođo, žao mi je,
ali ja ne znam o čemu...“
„Znam ko ste“, rekla je Sintija. „Vidim svog oca u
Vama. U Vašim očima.“
,,Ja se izvinjavam“, rekao sam čoveku. „Moja žena
misli da ličite na njenog brata. Nije ga videla dugo
vremena “
Sintija me je ljutito pogledala.
,,Ne ludim“, rekla je. Čoveku se obratila: ,,U redu,
ko ste onda, ustvari? Recite mi ko ste.“
„Gospođo, ne znam koji je Vaš jebeni problem, ali
ne uplićite me u to, u redu?“
Pokušao sam da stanem između njih dvoje, i
koristeći najblaži glas koji sam mogao, rekao sam
čoveku:
„Verujte mi, razumem da mnogo tražimo od Vas,
ali možda ako biste mogli da kažete mojoj ženi ko ste, to
bi joj pomoglo da se smiri.“
„Ovo je suludo“, rekao je. ,,Ja ne moram to da
uradim.“
,,Vidite?“, rekla je Sintija. ,,To ste Vi, ali iz nekog
razloga nećete to da priznate.“
Povukao sam Sintiju u stranu i rekao joj:
„Daj mi minut“. Zatim sam se okrenuo ka čoveku i
rekao: „Porodica moje žene je nestala pre mnogo godina.
Nije videla brata godinama, a Vi, očigledno, ličite na
njega. Razumeću ako odbijete, ali ako biste mi pokazali
neki svoj dokument, vozačku dozvolu ili nešto drugo,
bili biste nam od velike pomoći. To bi zatvorilo ovu
priču jednom za svagda.
 Proučavao je moje lice na trenutak.
„Njoj je potrebna pomoć, svesni ste toga“, rekao
je.
Nisam odgovorio.
Konačno, uzdahnuo je, odmahnuo glavom i
izvadio novčanik iz zadnjeg džepa. Otvorio ga je i
izvukao plastičnu karticu. ,,Evo“, rekao je, dajući mi je.
To je bila vozačka dozvola Džeremija Sloana iz
države Njujork, čija je adresa bila u Jangztaunu.
Njegova slika je bila tu.
„Mogu li da je pozajmim za trenutak?“, upitao
sam. Klimnuo je glavom. Prišao sam Sintiji i dao joj je.
,,Pogledaj.“
Uzela je dozvolu nesigurno između palca i
kažiprsta, proučavajući je kroz nalet suza. Oči su joj
lutale od slike na dozvoli do čoveka ispred nje. Tiho,
vratila mu je vozačku dozvolu.
„Veoma mi je žao“, rekla je. ,,Ja ...veoma mi je
žao.“
Čovek je uzeo vozačku dozvolu, ubacio je u
novčanik, odmahnuo glavom s gađenjem, promrmljao
nešto za sebe, iako, jedina reč koju sam uspeo da čujem
je bila ,,lujka“, i uputio se ka parkingu.
„Hajde, Sin“, rekao sam. „Idemo po Grejs.“
,,Grejs?“, rekla je. „Ostavio si Grejs?“
„Ona je s nekim", rekao sam. ,,U redu je.“
Ali ona se trčeći vratila u tržni centar, prošavši
glavni deo i nastavivši uz stepenice. Ja sam bio odmah
iza nje i probijali smo se kroz lavirint zauzetih stolova
do mesta gde smo mi ranije ručali. Tu su bila tri
poslužavnika sa nepojedenim supama u stiroporskim
činijama, sendviči i ono što je ostalo od Grejsinog Mek
obroka.
Grejs nije bila tu.
Žena u plavom kaputu nije bila tu.
„Gde do đavola...“
„O, bože“, rekla je Sintija. „Ostavio si je ovde?
Ostavio si je ovde samu?”
,,Kad ti kažem, ostavio sam je ovde sa tom ženom,
koja je sedela upravo ovde.“ Hteo sam da joj kažem da
ona nije otišla da se bori sa vetrenjačama, ja se ne bih
suočio sa izborom da ostavim Grejs samu.
„Mora da ja ovde negde“, rekao sam.
,,Ko je ta žena?“, pitala je Sintija. ,,Kako izgleda?“
,,Ne sećam se. Hoću da kažem, to je neka starija
žena. Na sebi je imala plavi kaput. To je samo bila neka
žena koja je ovde sedela.“
Ostavila je nepojedenu salatu na poslužavniku,
zajedno sa kartonskom čašom pepsija ili koka-kole.
Delovalo je kao da je sve ostavila u žurbi.
„Obezbeđenje", rekao sam, pokušavajući da
obuzdam paniku. „Mogu da potraže jednu ženu u
plavom kaputu sa jednom devojčicom...“ Pogledom sam
tražio nekog službenika na spratu sa hranom.
„Jeste li videli našu devojčicu?“, Sintija se
raspitivala kod ljudi za drugim stolovima. Oni su se
osvrtali, sa zbunjenim izrazima lica, i slegnuli
ramenima.
„Osam godina stara? Sedela je baš ovde?“
Preplavio me je osećaj bespomoćnosti. Osvrnuo
sam se u pravcu Mekdonaldsa, razmišljajući da ju je
žena namamila obećanjem da će dobiti još jedan
sladoled. Ali Grejs sigurno nije nasela na to. Imala je
samo osam godina, ali je bila informisana o svim
opasnostima po decu u javnosti.
Sintija, koja je stajala na sred sprata punog ljudi,
počela je da doziva našu ćerku. ,,Grejs!“, vikala je.
,,Grejs!“
A potom, iza mene se čuo neki glas.
,,Ej, tata “
Brzo sam se okrenuo.
„Zašto se mama dere?“, pitala je Grejs.
„Gde si ti, do đavola?“, pitao sam. Sintija nas je
zapazila i dotrčala. „Sta se desilo sa onom ženom?“
 „Zazvonio joj je mobilni i rekla je da mora da ide“,
rekla je Grejs, kao da se ništa nije desilo.
,,A onda sam morala da odem do ve-cea. Rekla
sam ti da mi se išlo. Nemojte da šizite.“
Sintija je zgrabila Grejs, držeći je toliko blizu sebe
da je mogla da je uguši. Ako sam i sumnjao u to da
treba da zadržim za sebe informaciju da je Tes primala
pare od neke nepoznate osobe, sa tim je bilo gotovo.
Ovoj porodici nije trebalo još haosa.
Niko nije progovorio sve vreme puta.
Kad smo stigli, svetlo na telefonu za poruke je
treperilo. Bila je to jedna od producentkinja Krajnjeg
roka. Nas troje je stajalo u kuhinju, slušajući je kako
kaže da im se neko javio. Neko ko je tvrdio da zna šta se
možda dogodilo Sintijinim roditeljima i bratu.
Sintija ih je odmah pozvala, sačekavši da pronađu
producentkinju, koja je otišla na kratko po kafu.
Konačno, producentkinja se javila. ,,Ko je u pitanju?“,
pitala je Sintija, ostavši bez daha. „Jel’ moj brat?“
,,Ne“, rekla je producentkinja. Nije bio njen brat.
Javila se neka žena, koja je bila vidovita ili nešto slično
tome. Ali delovala je jako uverljivo, koliko su mogli da
procene.
Sintija je spustila slušalicu i rekla:
„Neka vidovita žena kaže da zna šta se desilo.“
„Strava", rekla je Grejs.
Da, fenomenalno, pomislio sam. Neka vidovita
žena. Apsolutno fenomenalno, da popizdiš.
 XI

„Mislim da bi bar trebalo da saslušamo šta ima da

kaže", rekla je Sintija.
To je bilo te večeri, ja sam sedeo za kuhinjskim
stolom, ocenjivao radove, pokušavajući da se
skoncentrišem. Sintija nije mogla da misli ni na šta
drugo otkad nam je producentkinja rekla za tu vidovitu
ženu. S druge strane, ja tome nisam pridavao neku
važnost.
Nisam imao mnogo toga da kažem za vreme
večere, ali kad je Grejs otišla u svoju sobu da završava
svoj domaći, Sintija, koja je bila okrenuta leđima dok je
punila mašinu za pranje suđa, je rekla:
„Treba da pričamo o ovome.”
,,Ne vidim o čemu ima da se priča“, rekao sam.
„Znači, jedna vidovita žena je nazvala emisiju. To je
malo bolja varijanta od onog lika koji je smatrao da je
tvoja porodica nestala u nekom procepu vremena.
Možda će sada ova žena imati neku viziju njih kako jašu
na brontosaursu ili tako nešto, ili kako voze kola
Flinstonovih.“
Sintija se okrenula.
,,To si rekao sa puno mržnje“, rekla je.
Podigao sam pogled sa jednog bednog sastava o
Vitmanu.
,,Šta?“
,,To što si rekao. Rekao si sa puno mržnje.
Mrzovoljan si.“
,,Nisam.“
,,I dalje si nadrndan na mene. Zbog ovoga danas.
Zbog onoga što se desilo u tržnom centru.“
Nisam ništa rekao. Imalo je nešto istine u tome
što je rekla. Ovo sam hteo da kažem dok smo se vraćali
kući, ali nisam bio sposoban za to. Da mi je svega
dosta. Da je vreme da Sintija nastavi sa svojim životom.
Da treba da prihvati činjenicu da njenih roditelja nema,
da njenog brata nema, da se ništa nije promenilo samo
zato što je prošlo dvadeset pet godina otkad su nestali
ili zato što se neka drugorazredna informativna emisija
zainteresovala za taj slučaj. Da, iako, je možda izgubila
jednu porodicu pre toliko godina, što je nesumnjivo
tragično, sada ima drugu porodicu, i da ako nije
spremna da u ovom trenutku živi za nas, umesto u
prošlosti za porodicu koja je najverovatnije nestala,
onda...
Ali nisam ništa rekao. Nisam mogao da nateram
sebe da sve to kažem. A ipak, kada smo stigli kući,
shvatio sam da ne mogu da je utešim. Potom me je
poziv „vidovite žene“, uz posredovanje Krajnjeg roka,
samo još više razbesneo. Otišao sam u dnevnu sobu,
uključio TV i vrteo kanale, ne zadržavajući se ni na
jednom duže od tri minuta. Sintiju je uhvatila manija
čišćenja, usisavanja, pranja kupatila, slaganja konzervi
sa supom u špajzu. Radila je sve samo da bude zauzeta
i da ne može da priča sa mnom. Svađa između nas nije
donela nikakvo dobro, ali je barem kuća na kraju bila
spremna da se nađe na stranicama časopisa Kuća stil.
Umesto toga, rekao sam:
„Nisam nadrndan”, prelistavši palcem gomilu
papira koju je trebalo da pregledam.
„Znam te“, rekla je. ,,I znam kada si besan. Krivo
mi je zbog toga što se desilo. Krivo mi je zbog tebe, krivo
mi je zbog Grejs. Krivo mi je zbog tog čoveka, zbog
onoga šta sam mu priredila. Osramotila sam se,
osramotila sam sve nas. Šta još hoćeš od mene? Šta još
treba da kažem? Zar ne idem kod dr Kincler? Šta hoćeš
da uradim? Da idem svake nedelje, umesto svake dve?
Hoćeš da me staviš na neke pilule, nešto što će da mi
otkloni bol, da učini da zaboravim sve što mi se ikada
desilo? Jel' bi te to usrećilo?“
 Bacio sam svoj crveni marker.
,,Pobogu!“ rekao sam.
„Bio bi srećniji kad bih samo otišla, zar ne?“,
pitala je Sintija.
,,To je besmislica.“
,,Ne možeš više ovo da podneseš, i znaš šta? Ne
mogu ni ja. I meni je dosta svega. Misliš da se meni
sviđa ta ideja da se nađem sa nekom vidovitom ženom?
Misliš da ne znam koliko to deluje očajnički? Kako to
mene predstavlja kao jadnicu, koja ide tamo i treba da
sluša šta ona ima da kaže? Ali, šta bi ti uradio? Šta da
se radi o Grejs?“
Pogledao sam je.
„Nemoj čak ni da pominješ to.“
„Šta kad bismo nju izgubili? Šta kad bi ona
jednog dana nestala? Zamisli da je nema mesecima,
godinama? A ne postoji nikakav trag koji bi ukazao gde
bi mogla biti?“
„Ne želim da slušam da o tome“ rekao sam.
„I onda, zamisli, pozove te tamo neka osoba koja
kaže da joj se javlja nešto, šta god, da je videla Grejs u
snovima, da zna gde je. Hoćeš da mi kažeš da bi odbio
da je slušaš?“
Škrgutao sam zubima i pogledao na drugu stranu.
„Zar bi tako postupio? Zato što ne bi želeo da
ispadneš budala? Zato što bi se uplašio da se ne
osramotiš, da ne deluješ očajno? Ali šta ako, ako postoji
i šansa jedan prema milion da možda ta osoba zna
nešto? Šta ako ona uopšte i ne bi bila vidovita, samo
mislila da jeste, ali je stvarno videla nešto, neki trag
koji je protumačila kao viziju ili nešto slično tome? I šta
ako bi otkrivanje toga zaista vodilo do nje?“
Stavio sam glavu u ruke, a oči su mi se zalepile
za:
„Najpoznatije delo gospodina Vitmana je Vlati
trave, za koje mnogi misle da se verovatno radi o
marihuani, ali nije tako, mada je teško poverovati da tip
koji je napisao nešto poput Ja pevam električnom telu,
nije bio barem nekad navaren.“
Sledećeg dana, kada sam naleteo na Loren Vels,
primetio sam da nije nosila trenerku, što je inače bio
njen običaj. Imala je udobnu crnu majicu i par
dizajniranih farmerki. Sintija bi mogla sa dvadeset
koraka razdaljine da pogodi koje su. Gledali smo Idola
jedno veče na našem malom ekranu loše rezolucije, kad
je pokazala na jednu takmičarku koja je odkreštala
svoju verziju pesme Beti Midler, Wind Beneath My
Wings, i rekla: „Ona nosi Sevnz.“ Nisam znao da li je
Loren nosila Sevenz ili ne, ali lepo je izgledala, i dečaci
su krivili svoje vratove, zagledajući je otpozadi, dok je
išla hodnikom.
Ja sam dolazio sa druge strane i zaustavila me je.
„Kako ide danas?“, pitala me je. ,,Bolje?“
Nisam mogao da se setim da sam joj, poslednji
put kad smo razgovarali, rekao da se osećam ikako
drugačije sem savršeno. Ipak, rekoh:
,,Da, dobro sam. Ti?“
,,Dobro“, rekla je. „Mada, malo je faliio da uzmem
slobodan dan. Devojka koja je išla sa mnom u četvrti
razred srednje škole je poginula u saobraćajnoj nesreći
u Hartfordu, pre par dana, i to mi je rekla jedna druga
drugarica s kojom kontaktiram preko MSN-a, i tako
sam se osetila loše .“
„Znači, bila ti je bliska?“, pitao sam.
Loren je neodlučno slegnula ramenima.
,,Pa, bile smo isti razred. Trebalo mi je par minuta
da se setim ko je kad mi je drugarica spomenula njeno
ime. Nismo se u suštini družile, niti išta slično tome.
Sedela je iza mene na par časova. Ali, ipak je to šok,
znaš, kada se nešto tako desi nekome koga znaš. Tera
te na razmišljanje, da drugačije posmatraš svet, zbog
čega zamalo nisam došla na posao danas.“
„Drugačije posmatraš svet“, rekao sam, bez
ubeđenja da je Lorenina teška situacija iziskivala izlive
saučešća. „Takve stvari se dešavaju." Osećam se loše,
kao i bilo ko drugi, kad neko pogine u saobraćajnoj
nesreći, ali Loren je traćila moje vreme izlaganjem
jednog tragičnog slučaja koji je zadesio nekoga koga, ne
samo da ni ja nisam znao, već koga, to je postajalo
očigledno, nije ni ona tako dobro znala.
Deca su jurila pored nas, mimoilazila nas i vrtela
se oko nas kako smo nas dvoje stajali u sredini
hodnika.
,,Pa“, rekla je Loren. „Kakva je u stvari?“
,,Ko?“
„Paula Maloj“, rekla je Loren. ,,Iz Krajnjeg roka.
Jel’ isto tako prijatna kao što deluje na televiziji? Jer
deluje veoma prijatno “
„Ima čudesne zube“, rekao sam. Ispružio sam
ruku, dodirnuo joj ruku i pomerio je ka zidu sa
ormarićima, kako ne bismo blokirali saobraćaj.
„Čuj, hm, ti i gospodin Keraderz ste prilično
bliski, zar ne?“, pitala je.
„Roli i ja? Da, znamo se dugi niz godina.“
„Malo me je sramota da ovo pitam, ali pre neki u
dan u zbornici, on je bio tamo, i, pa, mislim da je
možda, hoću da kažem, dali je spomenuo da me je video
kako stavljam nešto u tvoj pretinac, a zatim to vadim?“
,,Hm, pa, on...“
„Zato što, u redu, ja jesam bila stavila nešto
unutra, ali onda sam razmislila, i učinilo mi se kao loša
ideja, tako da sam to izvadila, al’ sam onda pomislila, e
divno, ako me je gospodin Keraderz, Roland, video,
onda će verovatno reći tebi u svakom slučaju, a zatim
sam pomislila, sranje, bolje da sam to ostavila tamo, jer
bi tad barem znao šta je pisalo, umesto da se pitaš šta
je pisalo..."
„Loren, ne brini o tome. Nije bitno." Nisam bio
siguran da želim da znam šta je pisalo. Nisam hteo još
komplikacija u svom životu u tom trenutku. I bio sam
siguran da nisam hteo komplikacije sa Loren Vels, čak
iako, ostatak mog života ostane gladak ko staklo.
,,To je samo bila poruka za tebe i Sintiju, poziv da
svratite neki put. Mislila sam da pozovem još neke
prijatelje i pomislila da bi to možda opustilo i vas dvoje,
pored svega što vas muči. A onda sam pomislila da sam
možda navalentna, razumeš?"
,,Pa, to je jako lepo od tebe“ rekao sam. „Možda
nekom prilikom.“ Misleći u sebi, ma nema šanse.
,,U svakom slučaju", rekla je Loren, dok su njene
obrve poskočile na sekund. „Jel' ideš u tržni centar
’Post' večeras? Neke zvezde iz poslednjeg Survajvera će
davati autograme
„Nisam imao pojma“, rekao sam.
,,Ja idem“, rekla je.
„Moraću da propustim to. Sintija i ja, mi moramo
da idemo u Njuhejven. U vezi TV emisije. Ništa
značajno. Samo prave nastavak.“
Odmah sam zažalio što sam joj to spomenuo.
Ona se razvedrila i rekla:
„Moraćeš da mi pričaš o tome sutra.“
Samo sam se nasmešio, rekao da moram da idem
na čas i kako sam se odvojio od nje, svanulo mi je.

Večerali smo ranije kako bismo imali vremena da

se odvezemo do filijale Fox-a u Njuhejvenu, a i planirali
smo da nađemo bebisiterku za Grejs, ali Sintija je rekla
da je zvala, ali da nijedna od naših stalnih bebisiterki
nije bila slobodna.
„Mogu da ostanem sama kod kuće“, rekla je Grejs,
dok smo se mi spremali da krenemo. Grejs nikada nije
ostajala sama kod kuće i sigurno nismo nameravali da
je prvi put ostavimo samu. Možda za pet, šest godina.
„Neće moći, druškane", rekao sam. „Ponesi svoj
Kosmos ili neki domaći, nešto da radiš dok smo tamo
„Zar ne mogu da čujem šta će ta žena da kaže?“,
pitala je Grejs.
,,Ne“, rekla je Sintija, pre nego što sam uspeo da
kažem istu stvar.
Sintija je bila razdražena tokom večere. Mene je
prošla moja nadrndana faza, tako da ja nisam imao veze
s tim. Pripisao sam to nervozi zbog toga šta bi ta
vidovita žena mogla da kaže. Čitanje dlana, predviđanje
budućnosti, postavljanje tarot karti ispred osobe može
da bude zabavno, čak i kad ne verujete u to. Tako je u
normalnim okolnostima. Ovo će biti drugačije.
„Žele da ponesem jednu od kutija za cipele“, rekla
je Sintija.
,,Koju?“
„Bilo koju. Kaže da joj je samo potrebno da je
uzme u ruke, ili da možda uzme neke stvari iz nje, da
oseti još vibracija ili čega god iz prošlosti.“
,,Važi“, rekao sam. ,,I pretpostavljam da će sve da
snimaju?“
Sintija je rekla:
,,Ne znam kako možemo da im zabranimo. Njihova
priča je dovela do ove žene. Želeće da isprate sve do
kraja.“
„Jel' znamo ko je ona?“, pitao sam.
,,Kajša“, rekla je Sintija. „Kajša Silan.“
„Stvarno."
„Pogledala sam na internetu“, rekla je Sintija, a
zatim dodala: „Ima svoju veb stranicu."
,,Ma kladim se da ima“, rekao sam i snuždeno se
nasmešio.
„Budi fin“, rekla je Sintija.
Svi smo bili u kolima, isparkiravali smo se sa
prilaznog puta, kad je Sintija rekla: „Stani! Ne mogu da
verujem. Zaboravila sam kutiju za cipele.“
Bila je već izvadila iz ormara jednu od njenih
kutija porodičnih uspomena i ostavila je na kuhinjskom
stolu da je ne bi zaboravila.
„Idem po nju“, rekao sam, uparkiravajući kola.
Ali Sintija je već bila izvadila svoje ključeve iz
tašne i otvorila vrata kola. ,,Tu sam za minut", rekla je.
Posmatrao sam je dok je išla prilaznim putem,
otključala vrata i utrčala unutra, ostavivši kijučeve da
vise u bravi. Činilo se da je bila unutra neko vreme,
duže nego što je potrebno da se uzme kutija cipela, pa
se opet pojavila sa kutijom ispod pazuha. Zaključala je
kuću, izvadila ključeve iz brave i vratila se u kola.
„Zašto ti je trebalo toliko dugo?“, pitao sam.
„Uzela sam advil“, rekla je. „Glava mi puca.“
U televizijskoj stanici, producentkinja sa konjskim
repom nas je dočekala na recepciji i odvela nas u studio
namešten za tokšou, sa kaučom, par stolica, nekoliko
veštačkih biljaka i nekom kičerastom rešetkastom
pozadinom.Paula Maloj je bila tamo i dočekala je Sintiju
kao staru prijateljicu, izlučujući šarm poput rane koja
curi. Sintija je bila rezervisana. Pored Paule je stajala
jedna crnkinja, rekao bih u kasnim četrdesetim,
besprekornog izgleda u mornarskoplavom odelu. Pitao
sam se da li je i ona producentkinja, ili možda
menadžer TV stanice.
„Želela bih da vam predstavim Kajšu Silan“, rekla
je Paula.
Pretpostavljam da sam očekivao neku ženu
ciganskog izgleda, ili u tom nekom fazonu. Neko dete
cveća, recimo. Nekoga u šarenoj suknji do poda, a ne
nekoga ko bi mogao da predsedava sastankom osoblja.
„Drago mi je“, rekla je Kajša, rukujući se sa
nama. Zapazila je nešto u mom pogledu i rekla:
„Očekivali ste nekoga drugačijeg“.
„Možda", rekao sam.
,,A ovo mora da je Grejs“, rekla je, sagnuvši se da
se rukuje sa našom ćerkom.
„Zdravo“, rekla je Grejs.
„Jel’ možemo negde da ostavimo Grejs?“, pitao
sam.
Grejs je pitala:
„Jel’ mogu da ostanem?" Pogledala je u Kajšu.
„Jeste li Vi kao videli mamine roditellje u nekoj viziji ili
tako nešto?“
„Možda u, kako je zovete, zelenu salu?“ Prekinuo
sam ih.
„Zašto je zelena?“, pitala je Grejs dok ju je neki
pomoćnik odvodio.
Pošto su našminkali Sintiju i Kajšu, smestili su ih
na kauč, i kutiju za cipele između njih dve. Paula se
smestila u stolicu preko puta njih, dok su se kamere
bešumno okretale, menjajući ugao. Povukao sam se u
mračni deo studija, dovoljno daleko da ne smetam, ali
dovoljno blizu da posmatram.
Paula je napravila uvod, prepričala priču koju su
emitovali pre par nedelja. Kasnije, moći će da montiraju
nastavak. Potom je obavestila publiku o iznenadnom
razvoju slučaja. Jedna vidovita žena se javila, jedna
žena koja je verovala da može da da uvid u nestanak
porodice Bidž 1983. godine.
„Videla sam vašu emisiju‘, rekla je Kajša Silan,
tihim i prijatnim glasom. ,,I naravno, bila mi je
zanimljiva. Ali nisam razmišljala toliko o njoj posle toga.
A zatim, posle par nedelja, pomagala sam mušteriji da
stupi u kontakt sa jednim nestalim rođakom, ali nisam
imala uspeha, kakvog obično imam. Kao da je bilo
nekih smetnji, kao da sam koristila jednu od onih
starih telefonskih linija, kad se neko drugi javlja, dok vi
pokušavate da zovete."
,,Fascinantno“, uzdahnula je Paula. Sintija je
ostala ravnodušna.
,,I čula sam taj ženski glas koji mi je rekao:
’Molim vas, prenesite mojoj ćerki poruku.“
„Stvarno? I kako se predstavila?"
„Rekla je da joj je ime Patrisija “
Sintija je zatreptala.
,,I šta je još rekla?“
„Rekla je da želi da kontaktiram njenu ćerku
Sintiju “
,,Zašto?“
 „Nisam skroz sigurna. Mislim da je htela da je
kontaktiram kako bih saznala više. Zato sam htela“,
nasmešila se Sintiji, „ da ponesete neke uspomene,
kako bih mogla da bolje shvatim šta se desilo, držeći ih
u rukama.“
Paula se nagnula ka Sintiji. „Vi ste poneli nešto,
zar ne?“
,,Da“, rekla je Sintija. „Ovo je jedna od kutija za
cipele koju sam Vam pre pokazala. Slike, stari isečci iz
novina, svašta ponešto. Mogu da Vam pokažem šta ima
unutra i...“
,,Ne“, rekla je Kajša. „To neće biti potrebno. Ako
biste mi samo dali celu kutiju.. “
Sintija joj je dozvolila da je uzme i da je stavi na
krilo. Kajša je stavila ruke sa obe strane kutije i
zatvorila oči.
„Osećam veliku energiju koja izbija odavde", rekla
je.
Ma daj, jebote, pomislio sam.
„Osećam... tugu. Toliko mnogo tuge."
„Šta još osećate?“, pitala je Paula.
Kajša se namrštila.
„Javlja mi se... da će te uskoro naići na jedan
znak.“
“Jedan znak?“, rekla je Sintija. „Kakav znak?“
„Jedan znak... koji će Vam pomoći da odgovorite
na pitanja. Mislim da ne mogu više da Vam kažem “
,,Zašto?“, upita Sintija.
,,Zašto?“, upita Paula.
Kajša je otvorila oči.
,,Ja... Želim da isključite kamere na kratko.“
,,A?“, reče Paula. „Momci? Jel’ možemo da
prekinemo na minut?“
,,U redu“, rekao je jedan od snimatelja.
„Šta je problem, Kajša?“
„O čemu se radi?“, upita Sintija uznemireno. „Šta
je to što niste hteli da kažete pred kamerama? Nešto u
vezi sa mojom majkom? Nešto što je ona htela da Vi
meni kažete?“
„Tako nešto“, rekla je Kajša. „Ali, pre nego što
nastavimo, htela sam da nešto raščistimo. Koliko ću biti
plaćena za ovo?“
Počelo je.
„Hm, Kajša“, rekla je Pauia. „Mislim da smo Vam
to objasnili. Mi Vam pokrivamo troškove, obezbedićemo
Vam noć u hotelu ako je to potrebno, znam da ste došli
čak iz Hartforda, ali Vas ne plaćamo za usluge u bilo
kom profesionalnom smislu.“
,,Ja tako nisam razumela“, rekla je, sada već
pomalo ogorčeno. „Imam neke veoma važne informacije
za ovu damu, i ako želite da ih čujete, želim novčanu
nadoknadu za to.“
„Zašto joj ne kažete šta imate da kažete, pa posle
ćemo lako?“, predložila je Paula.
Približio sam im se i uhvatio Sintijin pogled.
,,Dušo“, rekao sam, pomerivši glavu u stranu, što
je međunarodno-poznata gestikulacija za ,,idemo“.
Klimnula je glavom, bez pogovora, otkačila
mikrofon sa bluze i ustala.
„Kuda ste krenuli?", pitala je Paula.
„Brišemo odavde“, rekao sam.
„Kako to mislite?", pitala je Kajša, ljuto uvređena.
,,Kuda ste krenuli? Gospodo, ako ova emisija neće da
plati da čujete šta znam, možda bi to trebalo Vi da
uradite."
Sintija je rekla:
„Neću da dozvolim da me više prave budalom.“
„Hiljadu dolara“, rekla je Kajša. „Reći ću Vam šta
mi je Vaša majka rekla da Vam prenesem za hiljadu
dolara."
Sintija je obilazila kauč. Ispružio sam ruku da
dohvatim njenu.
,,U redu, sedamsto dolara!“, rekla je Kajša, dok
smo tražili prolaz do zelene sale.
 „Zaista ste nemogući", rekla je Paula Kajši. „Mogli
ste da budete na televiziji. To Vam je prava besplatna
reklama u svetu, ali Vi ste morali da nas ucenjujete za
par stotina dolara.“
Kajša je uputila Pauli zloban pogled, gledajući joj
kosu. „Očajno su te ofarbali, kučko.“
„Bio si u pravu", rekla je Sintija, na putu ka kući.
Odmahnuo sam glavom.
„Dobro si postupila što si onako izašla. Trebalo je
da vidiš izraz lica one navodne spiritualistkinje kad si
otkačila mikrofon. Kao da je gledala dolare koji joj
nestaju pred očima
Bljesak nekih farova koji su se približavali
uhvatili su Sintijin osmeh. Posle bujice Grejsinih
pitanja, na koja smo izbegli da odgovorimo, ona je
zaspala na zadnjem sedištu.
„Kakvo protraćeno veče“, rekla je Sintija.
,,Nije“, rekao sam. ,,U pravu si za ono što si rekla,
i žao mi je što sam te mučio time. Čak i da postoji šansa
jedan prema milion, treba da proveriš. Eto, mi smo
proverili. A sada možemo to da precrtamo i da
nastavimo dalje.“
Zaustavili smo se na prilaznom putu. Otvorio sam
zadnja vrata, skinuo pojas sa Grejs i poneo je kući,
hodajući za Sintijom do dnevne sobe. Ona je hodala
ispred mene, upalila svetla u kuhinji, dok sam ja
krenuo uzu stepenice da odnesem Grejs u krevet.
,,Teri“, rekla je Sintija.
Obično bih na to odgovorio:
„Dolazim za sekund" i poneo Grejs uz stepenice,
ali bilo je nečega u glasu moje žene što je govorilo da
treba da dođem u kuhinju odmah.
Tako da jesam.
Na sred kuhinjskog stola nalazio se jedan muški
crni šešir. Jedan stari, iznošeni, fedora šešir izlizan od
nošenja.
 XII

Pokušala je da se pomeri malo bliže, približila mu

se najbliže što je mogla i prošaputala:
,,Za ime boga, da li me uopšte slušaš? Pređem
ovoliki put, a ti čak nećeš ni oči da otvoriš. Misliš da je
lako doći ovde? Kroz šta sve prolazim zbog tebe. Ako se
ja već iscimam, najmanje što ti možeš da uradiš je barem
da ostaneš budan nekoliko minuta. Imaš ceo dan za
spavanje, ja sam ovde samo na kratko.
,,E, pa ' da ti kažem nešto. Ti nas nećeš napustiti.
Bićeš ti sa nama još neko duže vreme, to je sigurno.
Kada bude vreme da odeš, veruj mi, ti ćešprvi znati za
to.“
A potom, delovalo je kao da će on nešto da kaže.
„Šta si rekao?", rekla je. Jedino je uspela da
razume pitanje.
,,A , on“, rekla je. ,,0n nije mogao da dođe
večeras.“
 XIII

Polako sam spustio Grejs na kauč u dnevnoj sobi,

stavio joj mali jastuk ispod glave i otišao pravo u
kuhinju.
Kako je Sintija zurila u fedora šešir, činilo se kao
da je tamo mrtav pacov. Stajala je što je mogla dalje od
stola, leđima uza zid, a iz očiju joj je izbijao strah.
Ono što me je prestravilo nije bio sam šešir. Več
način na koji je on dospeo tu.
„Pazi na Grejs na minut“, rekao sam.
„Budi obazriv“, rekla je Sintija.
Uspeo sam se uz stepenice, upalio svetla u svim
sobama i provirio u svaku. Proverio sam kupatilo, a
zatim odlučio da proverim sve sobe ponovo, zagledajući
u ormare i ispod kreveta. Sve je bilo u redu.
Sišao sam, otvorio vrata našeg nezavršenog
podruma. Na dnu stepeništa, mahnuo sam rukom,
uhvatio konopac i upalio svetiljku.
„Šta vidiš?“, pitala je Sintija sa vrha stepeništa.
Video sam mašinu za pranje i sušenje veša, radnu
površinu natovarenu starudijama, čitav niz skoro
praznih konzervi sa bojom, jedan sklopljeni rezervni
krevet. Ništa više.
Vratio sam se gore. ,,U kući nema nikoga“, rekao
sam.
Sintija je i dalje zurila u šešir.
,,On je bio ovde“, rekla je.
,,Ko je bio ovde?“
„Moj otac. Bio je ovde.“
„Sintija, neko jeste bio unutra i jeste ostavio to na
sto, ali otkud to da je to bio tvoj otac?“
„To je njegov šešir“, rekla je, mirnijim glasom nego
što bih ja inače očekivao. Približio sam se stolu i
ispružio ruku da ga dohvatim.
„Ne diraj ga!“, rekla je.
„Neće me ujesti“, rekao sam, i zgrabio ga za za
jedan vrh pakom i kažiprstom, a zatim ga uhvatio sa
obe ruke, okrećući ga, zagledavši ga iznutra.
Nesporno, to je bio jedan stari šešir. Ivice su bile
otrcane, postava potamnela tokom godina od znoja,
gruba strana tkanine izlizana ne nekim mestima.
,,To je samo jedan šešir", rekao sam.
„Pogledaj unutra“, rekla je. „Moj otac je još davno
bio izgubio par šešira, uzimali su mu ih greškom u
restoranima, jednom je i on uzeo tuđi, tako da je uzeo
marker i napisao slovo ,,K“ na unutrašnjoj strani
etikete. Kao Klejton.“
Prstima sam opipao unutrašju stranu etikete,
izvrnuvši je. Okrenuo sam šešir da i Sintija vidi.
Uzdahnula je.
„O, bože.“ Napravila je tri nesigurna koraka ka
meni i ispružila ruku. Ispružio sam šešir do nje i ona ga
je uzela, držeći ga kao da je neki predmet iz groba kralja
Tutankamona. Držala ga je neko vreme kao svetinju, a
zatim ga polako približila licu. Na trenutak, mislio sam
da će da ga stavi na glavu, ali unesto toga, prinela ga je
nosu, da oseti njegov miris.
,,To je on“, rekla je.
Nisam hteo da protivrečim. Znao sam da je čulo
mirisa možda najjače od svih kad se radi o prizivanju
uspomena. Sećao sam se da sam išao do svoje kuće iz
detinjstva kad sam odrastao, odakle smo se odselili kad
mi je bilo četiri godine, i da sam tražio od tadašnjih
valsnika da je malo razgledam. Oni su bili veoma
predusretljivi. I dok su mi izgled kuće, škripa četvrtog
stepenika na putu do drugog sprata i pogled na dvorište
iza kuće sa kuhinjskog prozora bili poznati, tek kada
sam nos proturio u instalacijski prolaz i osetio miris
jabukovače pomešan sa vlagom, tek tada mi se skoro
zavrtelo. U tom trenutku, poplava emocija je srušila
branu.
Tako da sam mogao da pretpostavim šta je Sintija
tada osećala dok je držala taj šešir tako blizu svog lica.
Mogla je da oseti miris svoga oca.
Prosto je to znala.
,,On je bio ovde", rekla je. „Bio je baš ovde, u ovoj
kuhinji, u ovoj kući. Zašto, Teri? Zašto bi on došao
ovde? Zašto bi ovo radio? Zašto bi ostavio ovaj prokleti
šešir, a da ne sačeka da ja dođem kući?“
„Sintija", rekao sam, pokušavajući da govorim
staloženo. „Recimo da to jeste šešir tvoga oca, i ako ti
kažeš da jeste, ja ti verujem. Ipak, činjenica da je on
ovde, ne znači da ga je tvoj otac ostavio.“
„Nigde nije išao bez njega. Svuda ga je nosio.
Nosio je taj šešir poslednje noći kada sam ga videla. Nije
ostao u kući. Znaš šta ovo znači, zar ne?“
Sačekao sam.
,,To znači da je on živ.“
„Možda, da, možda jeste tako. Ali, i ne mora da
bude.“
Sintija je vratila šešir na sto, ispruživši ruku da
dohvati telefon, a potom je stala, zatim opet ispružila
ruku, i zatim opet stala. ,,Policija“, rekla je. „Oni mogu
da uzmu otiske."
,,Sa tog šešira?", rekao sam. „Ali ti već znaš da je
to šešir tvog oca. Čak i da mogu da nađu njegove otiske
prstiju, šta s tim?“
,,Ne“, rekla je Sintija. ,,Sa kvake.“ Pokazala je na
ulazna vrata. „Ili sa stola. Sa nečeg. Ako pronađu
njegove otiske prstiju ovde, to će dokazati da je živ.“
Nisam bio toliko siguran za to, ali sam se složio
da je dobra ideja pozvati policiju. Neko, ako ne Klejton
Bidž, onda neko drugi, je bio u našoj kući dok smo mi
bili odsutni. Da li je to provala ili upad ako ništa nije
bilo provaljeno? Svakako je bio upad.
Pozvao sam policiju.
„Neko... je bio u našoj kući“ rekao sam dispečeru.
„Moja žena i ja smo veoma uznemireni, imamo malu
ćerku i veoma smo zabrinuti.“
Kola su stigla pred kuću oko desetak minuta
kasnije. Dve uniforme, čovek i žena. Proverili su da li je
bilo nekih očiglednih znakova upada u kuću na vratima
i prozorima, i nisu ništa našli. Grejs se naravno
probudila tokom cele frke i odbijala je da ode u krevet.
Čak i kada smo je poslali u njenu sobu i rekli joj da se
spremi za krevet, uhvatili smo je kako, na vrhu
stepeništa, pilji kroz rešetke kao maloletni zatvorenik.
„Jel' nešto ukradeno?“, pitala nas je policajka,
dok je njen partner stajao pored nje, zabacivši kapu i
češajući se po glavi.
,,A, ne, barem nismo primetili", rekao sam.
„Nisam detaljnije pogledao, ali se ne čini drugačije.“
„Jel' nešto oštećeno? Jel’ ima nekih znakova
vandalizma?“
,,Ne“, rekao sam. „Ništa od toga.“
„Trebalo bi da proverite otiske prstiju“, rekla je
Sintija.
Policajac je rekao:
„Gospo?“
„Otiske prstiju. Zar ih ne uzimate kad dođe do
provale?"
„Gospo, bojim se da nema realnih dokaza da je
došlo do provale. Sve deluje u redu."
„Ali, ovaj šešir smo našli ovde. To pokazuje da je
neko provalio u kući. Zakljućali smo kuću pre nego što
smo izašli.“
„Hoćete da kažete“, rekao je policajac, „da je neko
provalio u kuću, nije uzeo ništa, nije polomio ništa, ali
je ušao ovde samo da bi ostavio onaj šešir na kuhinjski
sto?“
Sintija je klimnula glavom. Mogao sam da
zamislim kako je ovo delovalo pozornicima.
„Mislim da bi bilo teško da dovedemo nekoga da
uzme otiske“, rekla je žena. ,,Kada nema dokaza da je
zločin počinjen.“
„Ovo je možda samo neka šala“, rekao je njen
partner. „Verovatno se neko koga znate malo šali sa
vama, to je sve.“
Šali, pomislio sam. Pogledaj nas, valjamo se od
smeha.
„Nema znakova da je neko petljao nešto sa
bravom“, rekao je. „Možda je neko kome ste dali ključ
da uđe ostavio ovo ovde, misleći da pripada vama. Samo
to, ništa više.“
Bacio sam pogled na malu praznu kuku gde smo
obično držali rezervni ključ. Primetio sam da ga nema
pre neko jutro.
„Jel’ možete da pošaljete nekog pozornika ispred
naše kuće?“, pitala je Sintija. ,,Da motri na kuću? U
slučaju da neko opet pokuša da uđe? Čisto da ga
zaustavi, da vidi ko je to, a ne da ga povredi. Ne želim
da povredite nikoga, ko god da je to.“
,,Sin“, rekao sam.
„Gospo, bojim se da nema potrebe za tim. I mi
nemamo ta ovlašćenja da pošaljemo kola ispred Vaše
kuće, bez čvrstog razloga“, rekla je policajka. „Ali, ako
budete imali još nekih problema, obavezno nam javite.“
Posle toga su otišli. Po svoj verovatnoći su otišli u
kola i dobro se ismejali na naš račun. Već sam nas
video na policijskom zapisniku. Izveštaj o dojavi o
čudnom šeširu. To će izazvati cerekanje u stanici.
Kad su otišli, oboje smo seli za kuhinjski sto, sa
šeširom između nas, ne progovorivši ni reči.
Grejs je ušla u kuhinju, spustivši se niz stepenice
bešumno, i pokazala na šešir, cereći se, i rekla:
„Jel’ smem da ga nosim?"
Sintija je zgrabila šešir.
„Ne“, rekla je.
„Idi u krevet, dušo“, rekao sam, i Grejs se
odgegala. Sintija nije ispuštala šešir iz ruku, sve dok
nismo otišli u krevet.
 Te noći, zureći ponovo u tavanicu, razmišljao sam
o tome kako je Sintija zaboravila da, u poslednjem
trenutku, ponese sa sobom njenu kutiju za cipele u TV
stanicu na taj užasan susret s onom vidovitom ženom.
Kako je morala da se trčeći vrati u kuću, samo na
minut, dok smo Grejs i ja čekali u kolima. Kako me je
prestigla, iako sam se ponudio da otrčim i donesem joj
kutiju.
Zadržala se u kući dugo, duže nego što je
potrebno da bi se uzela kutija. Uzela je advil, tako mi je
rekla kad se vratila u kola.
Nemoguće, rekao sam sebi, bacivši pogled na
Sintiju, koja je spavala pored mene.
Ma nema šanse.
 XIV

Imao sam pauzu između časova, tako da sam

provirio u kancelariju Rolija Keraderza.
,,Na pauzi sam. Jel’ imaš minut?“
Roli je bacio pogled na hrpu stvari na svom stolu.
Izveštaji iz uprave, o profesorima, o procenama budžeta.
Davio se u papirima.
„Ako ti samo treba minut, moraću da odbijem. Ali,
ako ti treba najmanje sat vremena, možda bih mogao da
ti pomognem.“
„Sat vremena zvuči dobro “
„Jel’ si ručao?“
,,Ne.“
„Idemo do Stounbridža. Ti vozi. Možda odlučim da
se razbijem.“ Navukao je svoju sportsku jaknu i rekao
sekretarici da neće biti prisutan neko vreme, ali da ga
zove na mobilni ako u zgradi izbije vatra. „Tako da
znam da ne moram da se vraćam“, rekao je.
Njegova sekretarica je insistirala da on priča sa
jednim od nadzornika, koga je ona stavila na čekanje,
tako da mi je dao znak da će doći za par minuta. Izašao
sam iz kancelarije, tačno presekavši put Džejn Skavulo,
koja je jurcala niz hodnik verovatno na zakazano
makljanje neke druge devojčice u školskom dvorištu.
Šačica knjiga koju je nosila razbacala se po
hodniku.
,,U pizdu materinu“, rekla je.
„Izvini", rekao sam i sagnuo se da joj pomognem
da ih pokupi.
,,U redu je“, rekla je, grabeći se da uzme knjige
pre mene. Ali nije bila dovoljno brza. Već sam bio uzeo
u ruke Foksfajer od Džojs Kerol Outs - knjigu koju sam
joj ja preporučio.
 Otela mi je iz ruku i strpala među ostale stvari.
Rekao sam joj:
„Kako ti se sviđa?“, bez trunke prizvuka „rekao
sam ti“.
„Dobra je“, rekla je Džejn. ,,Te devojke su u
opasnim problemima. Zašto ste je preporučili meni?
Mislite da sam loša kao devojke u ovoj priči?“
„Te devojke nisu toliko loše“, rekao sam. „I, ne, ne
mislim da si im slična. Pomislio sam da će ti se svideti
stil pisanja."
Pukao joj je balon od žvake.
„Jel' mogu da Vas pitam nešto?"
„Naravno."
„Zašto je Vama stalo?“
,,Kako to misliš?"
„Zašto je Vama stalo? Šta ja čitam, kako pišem, za
ta sranja?"
„Misliš da sam profesor samo da bih se obogatio?“
Delovalo je kao da će da se nasmeje, a zatim je
uhvatila sebe u tome.
„Moram da idem“, rekla je i otišla.
Gužva za vreme ručka se smanjila do vremena
kad smo Roli i ja stigli u Stounbridž. Naručio je kokos
škampe i pivo za početak, a ja sam se odlučio za gustu
riblju čorbu uz dosta krekera i kafu.
Roli je pričao kako će uskoro staviti kuću u
prodaju, da će im preostati dosta novca pošto kupe
pokretnu kuću u Bredentonu. Preostali deo novca će
staviti u banku, moći će da ga investiraju, da odu na
neko egzotično putovanje. A Roli će kupiti jedan čamac
kako bi mogao da peca duž reke Menati. Ponašao se kao
da više nije bio direktor. Bio je na nekom drugom
mestu.
„Razmišljam o nekim stvarima“, rekao sam.
Roli je uzeo gutljaj piva „Sem Adams“.
„Jel’ se radi o Loren Vels?“
,,Ne“, rekao sam, iznenađeno. „Zašto si pomislio
da hoću da pričam o Velsovoj?“
Slegnuo je ramenima.
„Primetio sam da si pričao s njom u hodniku.“
„Njoj fali neka daska“, rekao sam.
Roli se nasmešio.
„Iako joj fali daska, lepo je spakovana.“
„Ne znam o čemu se radi. Mislim da smo u
njenom svetu Sintija i ja dostigli neku vrstu statusa
poznatih ličnosti. Loren mi se retko obraćala sve dok se
nismo pojavili u toj emisiji.“
„Mogu li da dobijem autogram?“, pitao je Roli.
„Nosi se“, rekao sam. Ućutao sam na minut, kao
da šaljem signal da menjam temu, i rekao: „Znaš,
Sintija te je oduvek doživljavala kao ujaka. Znam da si
vodio računa o njoj posle svega što se desilo. Tako da
osećam da mogu da ti se obratim kad hoću da pričam o
njoj, kad postoji problem.“
„Pucaj.”
„Počinjem da se pitam da li Sintija gubi razum.“
Roli je spustio čašu piva na sto i obliznuo se.
„Zar vas dvoje već ne idete kod psihijatra, kako se
zove, Krinkle ili tako nešto?“
„Kincler. Da. Skoro svake druge nedelje.“
„Jel’ si pričao sa njom o tome?“
,,Ne. Zeznuto je. Hoću da kažem, ponekad priča
samo sa jednim od nas dvoje. Tad bih mogao da to
spomenem. Ali, ne radi se o jednoj stvari. Kao da je više
stvari stopljeno u jednu.“
,,Kao na primer?“
Ispričao sam mu. O tome kako strepi zbog braon
kola. O pozivu jedne nepoznate osobe koja joj je
poručila da su joj roditelji oprostili, a kako je ona
slučajno izbrisala broj telefona. O tome kako je jurila za
jednim tipom u tržnom centru, misleći da joj je brat. O
šeširu na sred stola.
,,Šta?“, rekao je Roli. „Klejtonov šesir?”
„Da“, rekao sam. „Očigledno. Hoću da kažem,
pretpostavljam da je mogla da ga drži sakrivenog u
kutiji sve ove godine. Bez obzira na to, on jeste imao taj
mali markirani inicijal - prvo slovo njegovog imena -
unutra, ispod postave.“
Roli se zamislio nad tim.
„Ako je mogla da ostavi šešir tamo, mogla je i
sama da dopiše taj inicijal."
To mi nije palo na pamet. Sin je meni dala da
pogledam da li je bilo inicijala, umesto da je ona uzela
šešir i pogledala sama. Njen šokiran izraz lica je bio
uverljiv.
Ali, pretpostavljam da je to što je Roliju palo na
pamet bilo moguće.
,,I čak i ne mora da bude šešir njenog oca. Može
da bude bilo kakav šešir. Mogla je da ga kupi u
prodavnici polovne odeće i da kaže da je njegov."
Roli me je gledao kao da sam jedan od njegov
tupavih srednjoškolaca.
,,I mogla je da da tebi da pomirišeš, takođe, da
potvrdi. Ali, to ne dokazuje ništa.“
„Možda sve izmišlja“, rekao sam. „Ne mogu da
verujem da su mi misli tako daleko otišle.“
„Sintija mi se ne čini kao neko ko je mentalno
nestabilan", rekao je Roli. „Možda kad bi bila pod
ogromnim stresom, tad da. Ali da je sposobna da
obmanjuje?"
,,Ne“, rekao sam. „Nije takva.“
„Ili da izmišlja stvari? Zašto bi izmišljala sve te
događaje? Zašto bi se pravila da ju je neko pozvao?
Zašto bi nešto iscenirala, kao na primer taj događaj sa
šeširom?"
,,Ne znam.“ Pokušavao sam da nađem odgovor.
,,Da zadobije pažnju? Tako da bi, šta? Policija ili ko god
opet pokrenuo slučaj? Da konačno sazna šta joj se
desilo sa porodicom?“
,,A onda, zašto sada?“, pitao je Roli. „Zašto bi
čekala sve ove godine da bi na kraju uradila tako
nešto?“
I opet, nisam imao ideju.
„Jebeš ga, ne znam šta da mislim. Samo želim da
se sve završi. Čak i kada bi to značilo da saznamo da su
svi umrli te noći.“
„Zaključenje slučaja", rekao je Roli.
„Mrzim taj izraz“, rekao sam. „Ali, u suštini, da.“
,,A takođe treba da razmotriš to“, rekao je Roli,
„da ako ona nije ostavila taj šešir na sto, onda ti je neko
zapravo upao u kuću. A ne mora da znači da je to bio
Sintijin otac.“
,,Da“, rekao sam. „Već sam odlučio da moramo da
nabavimo zasun.“ Zamislio sam kako se neki stranac
muva po našim sobama, prevrće i dira naše stvari, ulazi
u našu intimu. Stresao sam se.
„Trudimo se da se setimo da uvek zaključamo
kuću kad izlazimo iz nje. Toga se dosta dobro
pridržavamo, ali tu i tamo, izgleda da nam to izmakne.
Pretpostavljam da je moguće da smo ponekad zaboravili
da zaključamo stražnja vrata, pogotovo ako je Grejs
ulazila i izlazila, a mi nismo znali za to.“ Razmišljao
sam o tom nestalom ključu, pokušavajući da se setim
kada sam prvi put primetio da nije bio na kuki. „Ali
znam da smo zaključali sve te noći kada smo otišli da
se vidimo sa tom ćaknutom vidovitom ženom.“
„Vidovitom ženom?“, rekao je Roli.
Uputio sam ga u priču.
,,Kad nabaviš zasun“, rekao je Roli, „razmisli da
staviš šipke preko prozora podruma. Na taj način mnogi
klinci provaljuju.“
Ćutao sam sledećih nekoliko minuta. Još nisam
bio stigao do tog značajnog dela o kojem sam hteo da
pričam s njim. Konačno, rekao sam:
„Stvar je u tome što ima još nešto.“
„O čemu se radi?“
„Sin je veoma slaba sa živcima, tako da ne pričam
s njom o tome.“ Roli je podigao obrvu. „O Tes“, rekao
sam.
Roli je uzeo još jedan gutljaj piva.
„Šta u vezi s Tes?“
,,Kao prvo, ona se ne oseća dobro. Rekla mi je da
umire.“
„O, do đavola“, rekao je Roli. „Šta je u pitanju?"
„Nije htela da zalazi u detalje, ali pretpostavljam
da je rak ili nešto slično. Ne izgleda toliko loše,
uglavnom je samo umorna, znaš. Ali, neće se oporaviti.
Barem tako deluje trenutno.“
,,To će dokrajčiti Sintiju. One su baš bliske “
„Znam. I mislim da to treba Tes da joj kaže. Ja ne
mogu to da uradim. Ja ne želim to da uradim. I vrlo
brzo postaće očigledno da nešto nije u redu sa njom.“
,,A šta je drugo?“
»A?“
„Pre sekund si rekao ’kao prvo’. A šta je drugo?“
Oklevao sam. Učinilo mi se pogrešnim da kažem
Roliju o tajnim dostavama novca pre nego što to kažem
Sintiji, ali to je bio jedan od razloga zašto sad pričam
njemu o tome - da bi me posavetovao kako da to
saopštim svojoj ženi.
„U jednom periodu, Tes je dobijala novac.“
Roli je spustio pivo, sklonivši ruke sa čaše.
„Kako to misliš da je dobijala novac?“
„Neko joj je ostavljao novac. Keš, u koverti. Veliki
broj puta, s porukom da je to za Sintijino obrazovanje.
Količina novca nije bila uvek ista, ali ukupno je bilo više
od četrdeset hiljada dolara.“
„Jebem ti sveca“, rekao je Roli. ,,I nikada ti to nije
spomenula pre?“
,,Ne.“
„Jel’ rekla ko je slao?“
Slegnuo sam ramenima.
,,U tome je stvar. Tes nije imala ideju ko bi to
mogao niti, i dalje nema ideju, mada se pita da li bi se
mogli uzeti otisci prstiju, ili neko DNK sranje sa koverti
u kojima je novac pristizao, sa poruke - ma šta ja
znam? Ali ona ne može da se odupre toj ideji da je on
povezan sa nestankom Sintijine porodice. Mislim, ko bi
joj davao novac, osim ako nije član njene porodice, ili
neko ko se osećao odgovornim za to što se desilo njenoj
porodici?“
„Gospode bože“, rekao je Roli. „Ovo je ogromna
stvar. I Sintija ne zna ništa o tome?“
,,Ne. Ali ona ima prava da zna.“
„Naravno, normalno da ima.“ Ponovo je uzeo pivo
u ruku, ispraznio čašu i dao znak konobarici da želi još
jedno. „Pretpostavljam.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
,,Ne znam. Brine me isto što i tebe. Recimo da joj
kažeš? Šta onda?“
Kašikom sam muljao po čorbi. Izgubio sam apetit.
„O tome se radi. To postavlja više pitanja, nego što daje
odgovore.“
„I čak i da je to možda značilo da je neko iz
Sintijine porodice bio živ tada, to ne znači da je sada
tako. Kada je novac prestao da stiže?“
,,U vreme kad je završila fakultet“, rekao sam.
,,Kad je to bilo, pre dvadeset godina?“
,,Ne baš toliko, ali pre mnogo godina."
Roli je odmahnuo glavom u neverici.
„Čoveče, ne znam šta da ti kažem. Hoću da
kažem, mislim da bih znao šta da uradim da sam na
tvom mestu, ali ti moraš sam da odlučiš kako da se
izboriš s ovim.“
„Reci mi“, rekao sam. „Šta bi ti uradio?“
Skupio je usne i nagnuo se preko stola.
„Batalio bih to.“ Pretpostavljam da sam bio
iznenađen. „Stvarno?"
„Barem za sada. Zato što to jedino može da muči
Sintiju. Pomisliće da, barem dok je još bila student, da
je znala za novac, da je možda mogla nešto da uradi, da
je mogla da ih nađe samo da je obratila pažnju i
postavila prava pitanja, da je možda mogla da sazna šta
je bilo. A ko zna da li je to moguće sada.“
,,I ne samo to“, rekao sam. „Baš sada kada Tes
treba sva podrška i ljubav koju može da dobije od
Sintije, sada kada je lošeg zdravlja, Sintija će biti ljuta
na nju.“
„Na to nisam mislio “
„Osećaće se izdano. Misliće da njena tetka nije
imala prava da zadrži takvu informaciju za sebe sve ove
godine. Misliće da je imala prava da zna o ovome. I jeste
imala prava. I, moguće je, da i sada ima. Ali kako joj već
nije rekla onda, sada je već prošlo mnogo vode ispod
mosta
Klimnuo sam glavom, a zatim stao.
„Ali, ja sam tek sada saznao. Ako joj ne kažem,
zar je ja ne izdajem na isti način na koji bi mislila da ju
je i Tes izdala?"
Roli me je proučavao i nasmešio se.
„Zato mi je drago da je to tvoja odluka, a ne moja,
prijatelju moj.”

Kada sam stigao kući, Sintijina kola su se nalazila

da prilaznom putu, a jedno vozilo, koje nisam
prepoznao, bilo je parkirano uz ivičnjak. Jedna srebrna
„tojota sedan“, takva vrsta kola koja, kad biste ugledali,
ne bi ih se setili kasnije.
Ušao sam na ulazna vrata i video Sintiju, koja je
sedela na kauču u dnevnoj sobi, prekoputa jednog
niskog, zdepastog, skoro ćelavog čoveka maslinaste boje
kože. Oboje su ustali, a Sintija mi se približila.
„Zdravo, dušo“, rekla je, izveštačenog osmeha.
„Zdravo, mila.“ Okrenuo sam se ka čoveku i
ispružio ruku, koju je on uhvatio sa samopouzdanjem i
protresao je. ,,Zdravo“, rekao sam.
„Gospodine Arčer“, rekao je, dubokim glasom i
skoro profinjeno.
„Ovo je gospodin Abagnejl", rekla je Sintija. ,,On je
privatan detektiv koga smo unajmili da otkrije šta se
desilo mojoj porodici.“
 XV

„Denton Abagnejl", rekao je detektiv. „Gospođa

Arčer me je sada uputila u mnoge pojedinosti, ali voleo
bih da i Vama postavim nekoliko pitanja, takođe.“
,,Naravno“, rekao sam, prstom mu ukazujući da
sačeka trenutak, pa sam se okrenuo ka Sintiji. „Jel’
mogu da popričam s tobom na minut?“
Uputila je Abagnejlu jedan pogled pun izvinjenja i
rekla:
„Jel’ možete da sačekate?" On je klimnuo glavom.
Izveo sam Sintiju iz kuće, na ulazno stepenište. Kuća
nam je bila mala i pretpostavio sam da će nas Abagnejl
čuti ako se budemo raspravljali, bojao sam se da će se
strasti razbuktati u kuhinji.
„Šta se do đavola dešava?“, pitao sam.
„Neću više da čekam", rekla je Sintija. „Neću da
čekam da se nešto dogodi i da se pitam šta će sledeće
da se desi. Odlučila sam da se ja pobrinem za ovo
situaciju.“
„Šta očekuješ od njega da otkrije?“, rekao sam.
„Sintija, to je jedan veoma stari trag. Prošlo je dvadeset
pet godina.“
„O, hvala ti“, rekla je. ,,Ja sam zaboravila.“
Trznuo sam se.
,,Pa, onaj šešir se nije pojavio pre dvadeset pet
godina“, rekla je. ,,To se desilo ove nedelje. I onaj poziv,
kad si ti ispratio Grejs u školu, ni to nije bilo pre
dvadeset pet godina.“
,,Dušo“, rekao sam. „Čak i da mislim da je
unajmljivanje privatnog detektiva dobra ideja , ne znam
kako to možemo da priuštimo. Koliko traži?“
Rekla je mi je njegovu dnevnicu.
,,I plus njegovi troškovi", rekla je.
 ,,U redu, koliko dugo nameravaš da ga zadržiš?“,
rekao sam. „Hoćeš li ga unajmiti za ovu nedelju? Na
mesec dana? Šest meseci? Na ovakvom slučaju bi
mogao da provede i godinu dana i da ništa ne uradi.“
„Možemo da izbegnemo plaćanje hipoteke", rekla
je Sintija. „Jel’ se sećaš onog pisma koje nam je banka
poslala pre prošlog Božića? Tad su nam ponudili da
izbegnemo plaćanje u januaru, kako bismo mogli da
isplatimo račun kreditne kartice u periodu Božića, a oni
bi tu neisplaćenu ratu stavili na kraj isplate hipoteke.
Možda bi to ponovo ponudili i to može da bude moj
Božićni poklon. Ne moraš ništa da mi pokloniš ove
godine."
Spustio sam pogled i odmahnuo glavom. Zaista
nisam znao šta da radim.
„Šta se s tobom dešava, Teri?“, pitala je Sintija.
„Jedan od razloga zašto sam se udala za tebe je što sam
znala da ćeš ti biti čovek koji je uvek tu za mene, koji je
znao za moju zajebanu priču, koji će me podržavati, koji
će biti na mojoj strani. I godinama, ti jesi bio taj čovek.
Ali, od skoro, ne znam, dobijam osećaj da ti možda nisi
više taj čovek. Da ti je možda zamorno da budeš taj
čovek. Da čak možda više nisi ni siguran da mi veruješ.“
„Sintija, nemoj...“
„Možda je to jedan od razloga zašto ovo radim,
zašto sam unajmila ovog čoveka. Zato što me neće
osuđivati. Neće o meni razmišljati kao o nekoj prslini.“
„Nikad nisam rekao da mislim da si...“
,,Ne moraš to da kažes', rekla je Sintija. „Mogu da
vidim to u tvojim očima. Kad sam pomislila da je onaj
lik bio moj brat. Pomislio si da sam izgubila razum.“
,,Pobogu!“, rekao sam. „Unajmi svog jebenog
detektiva.“
Nisam predvideo šamar. Mislim da nije ni Sintija,
a ona je bila ta koja je zamahnula rukom. Prosto se
dogodilo. Eksplozija besa, kao udar groma, se odigrala
na tom stepeništu. I sve što smo mogli da uradimo u
toku nekoliko sekundi je da zabezeknuto gledamo jedno
drugo u tišini. Delovalo je da je Sintija u šoku, s obema
rukama malo iznad otvorenih usta.
Konačno, rekao sam:
„Pretpostavljam da treba da budem zahvalan što
to nije bio bekhend. Sada ne bih stajao ovde.“
,,Teri“, rekla je. „Ne znam šta se dogodilo. Samo,
samo sam na trenutak valjda odlepila.“
Privukao sam je bliže sebi i prošaputao na njeno
uvo:
„Žao mi je. Ja ću uvek biti taj čovek na tvojoj
strani, uvek ću biti tu za tebe.“
Obavila me je rukama i oslonila glavu na moje
grudi. Imao sam veoma dobar osećaj da ćemo samo da
bacimo novac. Ali, čak iako Denton Abagnejl ne sazna
ništa, možda je unajmljivanje njega da pokuša bilo baš
ono što je bilo potrebno Sintiji. Možda je bila u pravu.
To je bio način da se iskontroliše situacija.
Barem na neko vreme. Dokle god budemo mogli to
da priuštimo. U glavi sam odradio brzu računicu i
izračunao da bismo uz mesečnu ratu za hipoteku, plus,
ako duboko posegnemo u fond za iznajmljivanje filmova
u sledećih par meseci, mogli da kupimo nedelju dana
Abagnejlovog vremena.
„Unajmićemo ga“, rekao sam. Zagrlila me je još
malo jače.
„Ako ne sazna nešto uskoro“, rekla je, i dalje ne
gledajući me, ,,odustaćemo.“
„Šta znamo o ovom tipu?“, pitao sam. „Jel’
pouzdan? Jel’ mu se može verovati?“
Sintija se odvojila od mene i šmrknula. Dao sam
joj maramicu iz svog džepa i ona je obrisala oči i
izduvala nos.
„Pozvala sam Krajnji rok. Dobila sam
producentkinju. Zauzela je odbrambeni stav kad je čula
da sam ja, razmišljajući da ću je napušiti zbog one
vidovite žene, ali onda sam je pitala da li su nekad
koristili detektive da istraže nešto za njih, pa mi je ona
dala ime ovog tipa, rekavši da ga nisu unajmljivali, ali
da su jednom pravili priču o njemu. Rekla je da se čini
da je on detektiv u usponu.“
„Onda hajde da pričamo sa njim“, rekao sam.
Abagnejl je sedeo na kauču, razgledajući po
Sintijinoj kutiji za cipele punoj uspomena, i ustao je
kada smo mi naišli. Znao sam da je zapazio moj crveni
obraz, ali se dobro potrudio da to ne deluje očigledno.
„Nadam se da Vam ne smeta", rekao je. „Gledao
sam Vaše stvari. Želeo bih da provedem još neko vreme
gledajući ih, pod uslovom da ste se odlučili da Vam
treba moja pomoć.“
,,Jesmo“, rekao sam. „Treba nam. Želeli bismo da
pokušate da saznate šta se desilo Sintijinoj porodici.“

„Neću Vam ulivati nikakve lažne nade“, rekao je

Abagnejl. Govorio je polako, s namerom, i povremeno bi
nešto zabeležio u svoj notes. „Ovde imamo jedan veoma
stari trag. Počeću tako što ću pregledati policijska
dokumenta vezana za ovaj slučaj, pričati sa svakim ko
se seća da je radio na ovom slučaju, ali mislim da ne bi
trebalo mnogo da očekujete."
Sintija je svečano klimnula glavom.
,,Ne vidim mnogo toga ovde", rekao je, pomerivši
kutiju, ,,što mi upada za oko, što nudi bilo kakav trag,
barem ne za sada. Ali ne bi mi smetalo da se zadržim na
ovome, na neko vreme, ako Vam ne smeta.“
,,U redu je“, rekla je Sintija. „Samo da je dobijem
nazad.“
„Naravno."
,,A što se tiče šešira?“, pitala je. Taj šešir za koji
je verovala da je pripadao njenom ocu nalazio se na
kauču pored njega. Ranije je bacio pogled na njega.
„Pa“, rekao je. „Prvo što bih predložio je da Vi i
Vaš muž razmislite o uvođenju sigurnosnih mera,
možda da stavite nešto na brave, nabavite zasun za
vrata.“
„Radim na tome“, rekao sam. Već sam bio pozvao
par bravara da bih našao nekog slobodnog.
„Jer bez obzira da li je ovo šešir Vašeg oca ili ne,
neko jeste bio ovde i ostavio ga je. Vi imate ćerku. Kuća
treba da Vam bude što sigurnija. Što se tiče toga da li je
ovo šešir Vašeg oca“, rekao je, dubokim glasom sa
samopouzdanjem, „pretpostavljam da bih mogao da ga
odnesem u privatnu laboratoriju, a oni bi mogli da
probaju da urade DNK test, da nađu uzorke kose, znoja
na postavi. Ali to neće biti jeftino, a Vi, gospođo Arčer,
treba da date jedan uzorak radi upoređivanja. Ako se
ispostavi da postoji veza izmedu Vašeg uzorka DNK i
onoga što bismo mogli da nađemo na šeširu, pa, to bi
moglo da potvrdi da je ovo zaista šešir Vašeg oca, ali to
nam neće reći gde je on i da li je živ.“
Gledajući Sintiju, mogao sam da primetim da je
ovo počinjalo da je savlađuje.
„Zašto ne bismo taj deo ostavili po strani sada“,
rekao sam. Abagnejl je klimnuo glavom.
„To bih Vam i ja savetovao, barem za sada.“
Mobilni mu je zazvonio unutar jakne.
„Izvinite me na sekund.“ Otvorio je telefon,
pogledao ko je zvao i javio se.
„Da, ljubavi?" Slušao je, klimnuo glavom. ,,Uf, to
zvuči divno. Sa škampima?“ Nasmešio se. „Ali ne
previše ljuto. U redu, vidimo se ubrzo." Zatvorio je
telefon i sklonio ga. „Moja žena“, rekao je. „Obično me
zove u ovo vreme da mi javi šta ima za večeru.“ Sintija i
ja smo razmenili poglede.
„Škampi sa testeninama u ljutom sosu od bibera
su večeras“, rekao je, smeškajući se. „Imam čemu da se
radujem. A sada, gospođo Arčer. Pitam se jel’ imate
neke slike Vašeg oca? Dali ste mi neke od Vaše majke i
jednu Vašeg brata, ali nema ništa od Klejtona Bidža “
„Bojim se da nemam", rekla je.
„Proveriću u Centru za motorna vozila“, rekao je.
,,Ne znam koliko su im stari dosijei, ali možda imaju
njegovu sliku. I možda biste mogli da mi kažete nešto
više o tome gde je putovao kad je radio."
„Odavde do Čikaga“, rekla je Sintija. „Radio je u
trgovini. Mislim da je uzimao narudžbine za prodavnice
mašinske opreme. Nešto tako.“
„Nikada niste tačno znali njegovu rutu?“
Odmahnula je glavom.
„Bila sam samo dete. Nisam baš razumela čime se
bavio, samo sam znala da je bio na putu puno vremena.
Jednom mi je pokazao neke slike 'Vrigli’ zgrade u
Čikagu. Mislim da se u kutiji nalazi ta slika “
Abagnejl je klimnuo glavom, zatvorio svoj notes i
ubacio ga u džep, a potom nam oboma dao svoje vizit
karte. Uzeo je kutije za cipele i ustao.
„Uskoro ću Vam se javiti, da Vam kažem kako
napredujem. Kako bi bilo da mi sada platite za tri dana
mojih usluga? Ne očekujem da do tada nađem odgovore,
ali možda mi sine da li je razumno razmišljati da je tako
nešto moguće."
Sintija je otišla po čekovnu knjižicu, koja je bila u
njenoj tašni, napisala ček i predala ga Abagnejlu.
Grejs, koja je sve ovo vreme bila gore, pozvala je:
„Mama? Jel’ možeš da dođeš gore na sekund?
Prosula sam nešto na majicu.“
,,Ja ću ispratiti gospodina Abagnejla do kola“,
rekao sam. Abagnejl je otvorio vrata svojih kola i
spremao se da uskoči u sedište, kad sam mu rekao:
„Sintija je pomenula da biste možda želeli da
pričate sa njenom tetkom, sa Tes “
,,Da“
Kako nisam hteo da Abagnejlov trud bude
potpuno traćenje vremena, bilo je razumno da on zna
što je moguće više.
„Skoro mi je rekla nešto, nešto što još uvek nije
otkrila Sintiji."
Abagnejl nije tražio nastavak, već je sačekao.
Rekao sam mu o anonimnim donacijama keša.
,,Opa“, rekao je.
„Reći ću Tes da može da Vas očekuje. I reći ću joj
da treba da Vam kaže sve.“
„Hvala Vam“, rekao je. Upao je u sedište, zatvorio
vrata i spustio prozor. „Da li joj verujete?“
„Tes? Da, verujem joj. Pokazala mi je poruku i
koverte."
,,Ne. Vašoj ženi. Da li verujete Vašoj ženi?“
Pročistio sam grlo pre nego što sam mu odgovorio.
„Naravno “
Abagnejl je dohvatio pojas iza ramena i vezao ga.
„Jednom me je pozvala jedna žena koja ja htela da
nađem nekoga, otišao sam do nje i jel’ možete da
pogodite koga je htela da nađem?“
Sačekao sam.
„Elvisa. Tražila je da pronađem Elvisa. To je bilo
oko 1990, čini mi se, i Elvis je tada bio mrtav već
trinaest godina. Ona je živela u velikoj kući, imala puno
para, ali ne i sve koze na broju, kao što sam siguran da
Vam je palo na pamet, i ama baš nikada nije srela
Elvisa u celom svom životu niti je imala ikakve veze sa
njim, ali bila je ubeđena da je Kralj još uvek bio živ i da
je čekao da ona dođe i spasi ga. Mogao sam da radim za
nju godinu dana, pokušavajući da mu uđem u trag.
Ona je mogla da bude plan za moju ranu penziju, pokoj
joj duši. Ali, odbio sam. Bila je veoma uznemirena, pa
sam joj objasnio da su me i ranije bili unajmili da
nađem Elvisa, i da sam ga bio našao, i da je bio dobro,
ali da je želeo da ostatak života provede mirno.“
„Nije valjda. I jel' prihvatila to?“
,,Pa, delovalo je da jeste tada. Naravno, mogla je
da pozove nekog drugog detektiva. Koliko ja znam, on
još uvek radi na slučaju.“ Zakikotao se tiho za sebe.
,,To bi bilo nešto.“
„Koja je Vaša poenta, gospodine Abagnejl?“, pitao
sam.
 „Pretpostavljam da je moja poenta da Vaša žena
zaista želi da zna šta se desilo njenim roditeljima i
bratu. Ne bih uzeo ček od nekoga za koga mislim da
pokušava da me zafrkava. Vaša žena ne pokušava da
me zafrkava .“
„Ne, ni ja ne verujem da to radi“, rekao sam. „Ali
ta žena koja je tražiia da nađete Elvisa, jel’ ona
pokušavala da Vas zafrkava? Ili je zaista verovala, u
svom srcu, da je Elvis i dalje živ?“
Abagnejl mi se nasmešio tužno.
„Javiću vam se za tri dana, ili ranije ako saznam
nešto interesantno.“
 XVI

„Muškarci su slabići, ne ti naravno, i oni te

iznevere, ali isto toliko često, žene su te koje će te zaista
izdati“, rekla je.
„Znam. Rekla si mi to već“, rekao je.
,,A, izvini” Postajala je sarkastična. Nije voleo kad
bi postala takva. „Jel’ ti dosađujem, dušo?“
,,Ne, u redu je. Samo napred. Pričala si o tome da i
žene izdaju, takode. Slušao sam“
„Tako je. Kao ona Tes.“
„Da, ona.“
„Ukrala je od mene“
,,Pa..“ Tehnički gledano, razmišljao je, a onda je
odlučio da nije vredno ulaziti u raspravu.
,,To je u suštini uradila“, rekla je. „Taj novac je bio
moj. Nije imala pravo da ga zadrži za sebe.“
„Kao da ga nije trošila na sebe. Ona ga je koristila
da...“
„Dosta! Što više razmišljam o tome, sve više ludim.
I ne sviđa mi se to što je braniš.“
,,Ne branim je“, rekao je.
„Trebalo je da pronađe način da mi to kaže i da
ispravi stvar." I kako je mogla to da uradi?, pitao se. Ali
nije ništa rekao.
„Jel’ si tu?“, rekla je.
„Još uvek sam ovde.“
„Jel’ si hteo nešto da kažeš?“
„Ništa. Samo... pa, to bi bilo pomalo nezgodno, zar
ne misliš tako?“
„Ponekad ne mogu da pričam s tobom", rekla je.
„Zovi me sutra. Ako mi bude potreban neki inteligentan
razgovor u međuvremenu, pričaću s ogledalom."
 XVII

Pošto je Abagnejl otišao, pozvao sam Tes sa svog

mobilnog da je obavestim.
„Pomoći ću mu koliko budem mogla', rekla je Tes.
„Mislim da Sintija radi pravu stvar unajmljivanjem
nekog privatnog detektiva da ovo istraži. Ako je
spremna na takav potez, verovatno je spremna na to šta
imam da joj kažem.“
„Uskoro ćemo se opet okupiti."
„Kad mi je telefon zazvonio, baš sam razmišljala
da te pozovem“, rekla je Tes. „Ali nisam htela da te
zovem na kuću, delovalo bi čudno da ja od Sintije
tražim da mi da tebe, a mislim da nemam tvoj broj
mobilnog.“
„Šta je bilo, Tes?“
Uzela je dah.
„Ah, Teri, uradila sam još jedno ispitivanje.“
Osetio sam da su mi se noge oduzele. „Šta su ti rekli?“
Ranije mi je rekla da joj je ostalo verovatno još šest
meseci do jedne godine života. Pitao sam se da li su se
prognoze skratile.
„Biću dobro“, rekla je. „Rekli su da su ostala
ispitivanja bila odlučujuća, ali se ispostavilo da nisu bili
u pravu. Ovaj poslednji je konačan.“ Ućutala je. „Teri, ja
ne umirem."
„O, bože, Tes, to je divna vest. Jel’ su sigurni?“
„Sigurni su.“
,,To je fantastično.“
,,Da, kad bih bila osoba koja se nekad molila, sad
bih morala da kažem da su mi molitve uslišene. Ali,
Teri. Reci mi da nisi rekao Sintiji“
„Nisam ništa spomenuo", rekao sam.
Kad sam ušao u kuću, Sintija je spazila suzu koja
mi se spuštala niz obraz. Mislio sam da sam obrisao
suze, ali očigledno sam propustio jednu. Ispružila je
ruku i izbrisala je kažiprstom.
,,Teri“, rekla je. „Šta je? Šta se desilo?“
Zagrlio sam je. „Tako sam srećan", rekao sam.
„Samo sam veoma srećan."
Mora da je pomislila da ludim. Niko ovde nije bio
ovako srećan.

Sledećih par dana, Sintija je bila smirenija nego

što je bila već neko vreme. Sa Dentonom Abagnejlom na
slučaju, osećaj mira ju je preplavio. Bojao sam se da će
ga zvati na mobilni svakih par sati, kao što je radila
producentima Krajnjeg roka, da bi saznala da li je
uopšte napredovao. Ali, nije. Sedeći za kuhinjskim
stolom, upravo pre nego što smo otišli u krevet, pitala
me je da li mislim da će on nešto saznati, tako da je
ipak o tome razmišljala, ali htela je da mu dozvoli da
radi svoj posao bez uhođenja.
Kad je sledećeg dana, Grejs došla iz škole, Sintija
je predložila partiju tenisa na javnom terenu iza
biblioteke, i ona se složila. Ja nisam bio ništa bolji u
tenisu nego što sam bio u studentskim danima, tako da
sam retko, ako ikad, uzimao reket u ruke ali sam i dalje
uživao da posmatram devojke kako igraju, posebno se
diveći Sintijinom opasnom bekhendu. Tako da sam im
se prikačio, noseći neke zadatke da pregledam i svakih
par sekundi bacao pogled na svoju ženu i ćerku, koje su
trčale i smejale se i ismevale jedna drugu. Naravno,
Sintija nije koristila svoj bekhend da odere Grejs, ali joj
je stalno davala prijateljske savete kako ona da usavrši
svoj. Grejs nije bila loša, ali posle pola sata na terenu,
video sam da je umorna, i pretpostavljao da bi radije
bila kod kuće i čitala Karla Sagana, kao sve druge
osmogodišnjakinje.
Kad su završile, predložio sam da uzmemo nešto
da pojedemo usput.
 „Jel’ si siguran?", pitala je Sintija. „Šta ćemo sa...
našim drugim trenutnim troškovima?"
„Ne zanima me“, rekao sam.
Sintija mi se đavolasto nasmešila.
„Šta je to s tobom? Još od juče si najsrećnije dete
u gradu.“
Kako sam mogao da joj kažem? Kako sam mogao
da dozvolim da ona zna kako sam bio oduševljen
Tesinom dobrom vešću kada joj nije bilo dozvoljeno da
zna za lošu vest? Ona bi bila srećna da zna da je Tes
dobro, ali i povređena time što ona nije bila upućena u
to.
„Samo sam... pun optimizma“, rekao sam.
„Jel' će onaj gospodin Abagnejl otkriti nešto?“
,,Ne mora da znaći. Samo imam osećaj kao da
smo pregurali najgore, da si, da smo, imali stresan
period od skoro, i da ga prevazilazimo“
„Onda, mislim da ću uz večeru, uzeti i vino“, rekla
je.
Uzvratio sam joj vragolast osmeh.
„Mislim da treba.“
„Ja ću milkšejk“, rekla je Grejs. ,,Sa trešnjom“
Kad smo došli kući posle večere, Grejs je otišla da
gleda neku emisiju na Diskaveriju o tome šta zaista čini
Saturnove prstenove, a Sintija i ja smo se stropoštali za
kuhinjski sto. Ja sam zapisivao brojeve u notes,
sabirajući ih, računajući ponovo. Uvek smo ovde sedeli
kad smo se suočavali sa finansijskim odlukama. Jel'
možemo da priuštimo taj drugi auto? Da li će put u
Diznilend da nam dokrajči budžet?
„Mislim“, rekao sam, gledajući brojke, ,,da
možemo da priuštimo gospodina Abagnejla još dve
nedelje, umesto jedne. Ne verujem da ćemo da završimo
na ulici, znaš?“
Sintija je stavila svoju ruku preko moje ruke
kojom sam pisao.
„Volim te, jel' znaš?“
 U drugoj sobi, neko na televiziji je rekao ,,Uran“ i
Grejs se zakikotala.
„Jel’ sam ti ikada pričala o tome“, rekla je Sintija,
„kad sam uništila maminu kasetu Džejmsa Tejlora?“
,,Ne.“
„Mora da sam imala jedanaest ili dvanaest godina,
a mama je tad imala dosta muzike. Volela je Džejmsa
Tejlora, Sajmona i Garfunkela, Nila Janga i mnoge
druge, ali je najviše volela Džejmsa Tejlora. Govorila je
da je on mogao da je učini srećnom, i da je mogao da je
rastuži. Jednog dana, mama me je naljutila zbog
nečega, ja sam taj dan htela da obučem nešto za školu,
što je bilo u gomili prljavog veša i ja sam joj odbrusila
zato što nije radila svoj posao."
„To mora da je dobro prošlo.“
„Kako da ne. Rekla je da ako ne zadovoljava moje
zahteve za čistom odećom, da znam gde je veš mašina.
Znala sam ja gde je veš mašina. Tako da sam otvorila
plejer za kasete, uzela prvu kasetu koju sam u njemu
našla i bacila je na pod. Ona se raskomadala, a traka je
bila ispala, kaseta je bila uništena.“
Slušao sam je.
„Sledila sam se, nisam mogla da verujem šta sam
uradila i mislila sam da će da me ubije. Ali, naprotiv,
prestala je da radi šta je već radila, došla tamo, podigla
kasetu, što je mogla smirenije, uputila mi značajan
pogled i rekla: „Džejms Tejlor. Na njoj je pisalo „Your
Smiling Face“. Moja omiljena. Jel' znaš zašto mi se sviđa
baš ta?“, pitala me je. „Zato što počinje rečima svaki
put kad ti vidim lice, moram da se i sam nasmejem, jer
te volim’.“ U svakom slučaju, tako nekako. Potom je
rekla: ,,To mi je omiljena, jer svaki put kad je čujem me
podseti na tebe, i na to koliko te volim. I upravo sada,
veruj mi da želiš da je čujem više nego ikada.’“
Sintijine oči su se ovlažile.
„Tako da sam posle škole sela na autobus, otišla
do tržnog centra i pronašla kasetu. Zvala se DŽT.
Kupila sam je, donela kući i dala joj. A ona je skinula
celofan, stavila kasetu u plejer i pitala me da li želim da
čujem njenu omiljenu pesmu.“
Suza joj je krenula niz obraz i pala na kuhinjski
sto. „Volim tu pesmu“, rekla je Sintija. „I mnogo mi
nedostaje."

Kasnije, pozvala je Tes. Bez nekog razloga, čisto

da je čuje. Potom, došla je u sobu gde smo držali šivaću
mašinu i kompjuter, gde sam na mom starom ,,Rojalu“
kucao nekoliko beležaka za đake, i njene crvene oči su
otkrile da je opet plakala.
Tes, rekla mi je, je mislila da je veoma bolesna, da
će čak umreti, ali je na kraju ispalo dobro.
„Rekla je da nije htela da mi kaže jer je mislila da
imam dovoljno svojih briga, da nije htela da me
opterećuje. To je rekla. ’Da me opterećuje.’ Jel’ možeš da
zamisliš?“
,,To je ludo“, rekao sam.
,,I zatim je saznala da je u stvari dobro, i mislila
je da može sve da mi ispriča, ali meni je samo krivo što
mi to nije rekla kad je znala, razumeš? Jer ona je
oduvek bila tu za mene, bez obzira kroz šta sam
prolazila, ona je uvek.. .“ Uzela je maramicu i izduvala
nos. Konačno, rekla je: ,,Ne mogu da zamislim da je
izgubim.“
„Znam. I ja se tako osećam “
,,Kad si bio onako srećan, jel’ to imalo ikakve veze
sa... ?“
,,Ne“, rekao sam. „Naravno da ne.“
Verovatno sam mogao da joj kažem istinu. Mogao
sam sebi da dopustim da budem iskren bar tada, ali
sam izabrao drugu opciju.
„O, sranje“, rekla je. „Rekla mi je da ti kažem da
joj se javiš. Verovatno želi da ti to sama saopšti. Nemoj
joj reći da sam ti rekla, u redu? Molim te? Znaš, samo
nisam mogla to da zadržim za sebe.“
 ,,Naravno“, rekao sam.
Sišao sam dole i pozvao Tes.
„Rekla sam joj“, rekla je Tes.
„Znam“, rekao sam. „Hvala ti.“
„Svratio je “
„Hm?“
„Detektiv. Taj gospodin Abagnejl. Veoma je fin
čovek.“
„Jeste.“
„Žena ga je zvala dok je bio ovde. Da mu kaže šta
sprema za večeru.“
„I šta sprema?“ Morao sam da znam.
,,Uf, neku vrstu pečenja, čini mi se. Pečenu
govedinu i jorkširski puding“
„Zvuči ukusno."
„Inače, rekla sam mu. Za novac, za pismo. Sve
sam dala njemu. Veoma se zainteresovao.“
Klimnuo sam glavom.
„Tako bih rekao.“
„Gospodin Abagnejl baš i ne veruje da moguće
uzeti otiske sa onih koverata posle svih ovih godina.“
„Prošlo je puno vremena, Tes, a i ti si ih više puta
uzimala u ruke. Ali, mislim da je to što si mu dala sve i
najpametnije. Ako se setiš još nečega, trebalo bi da ga
nazoveš.“
,,To mi je i on rekao. Dao mi je svoju vizit kartu.
Upravo je sada gledam, zakačila sam je na tablu pored
telefona, odmah pored Grejsine slike sa Šiljom. Ne zna
se ko deluje blesavije.“
„U redu“, rekao sam.
„Zagrli Sintiju u moje ime“, rekla je.
„Hoću. Volim te Tes“, rekao sam i spustio
slušalicu.
„Jel’ ti rekla?“, pitala me je Sintija kad sam ušao
u našu spavaću sobu.
„Rekla mi je.“
Sintija, koja je sada bila u spavaćici, ležala je na
krevetu, na prekrivačima.
„Razmišljala sam celo veče o tome kako bih želela
da ludački, strasno vodim ljubav s tobom večeras, ali
sada sam isuviše umorna, i nisam sigurna da bih mogla
da zadovoljim ni uobičajeni standard."
,,Ja nisam zahtevan", rekao sam.
„Kako bi bilo da odložimo?“
„Važi. Možda bi Tes mogla da primi Grejs na
vikend, a mi da se odvezemo do Mistika. I da
rezervišemo sobu na jednu noć.“
Sintija se složila.
„Možda bih tamo i bolje spavala“, rekla je. „Snovi
su mi... nekako uznemiravajući od skoro.“
Seo sam na ivicu kreveta.
„Kako to misliš?“
,,Kao što sam rekla dr Kincler. Čujem ih kako
pričaju. Obraćaju se meni, čini mi se, ili ja njima, ili svi
zajedno razgovaramo, ali kao da jesam i nisam s njima,
i skoro da mogu da ispružim ruku i da ih dotaknem.
Ali, kad to uradim, oni kao da su dim. Prosto ih nešto
oduva.“
Nagnuo sam se i poljubio je u čelo.
„Jel' si poželela Grejs laku noc?
„Dok si ti pričao s Tes.“
„Probaj da se naspavaš. Idem da joj poželim laku
noć.“
Kao i obično, Grejsina soba je bila potpuno
mračna, kako bi mogla jasnije da vidi zvezde kroz
teleskop.
„Jel’ smo bezbedni večeras?“, pitao sam je dok
sam ulazio, zatvorivši vrata hodnika za sobom, da ne bi
svetlost ulazila.
„Izgleda da jesmo“, rekla je Grejs.
„To je dobro."
„Hoćeš da vidiš?“
Grejs je držala teleskop u ravni sa očima, ali ja
nisam hteo da se sagnem toliko. Uzeo sam njenu Ikea
kompjutersku stolicu pored stola, postavio je ispred
teleskopa i seo. Škiljio sam kroz njega i nisam video
ništa osim tame i nekoliko tačkica svetlosti. ,,U redu, u
šta gledam?“
,,U zvezde“, rekla je Grejs.
Okrenuo sam se i pogledao je, cereći se vragolasto
u prigušenoj svetlosti.
„Hvala ti; Karle Saganu“, rekao sam. Ponovo sam
stavio oko na teleskop, pokušao da ga podesim, ali je on
malo skliznuo sa postolja. ,,Ups“, rekao sam. Selotejp
koji je Grejs iskoristila da učvrsti teleskop se otkačio.
„Rekla sam ti“, rekla je. ,,To postolje je bezveze."
„Dobro, dobro“, rekao sam, i ponovo pogledao kroz
teleskop, ali sada se vidik pomerio i u tom trenutku
sam ugledao upravo uvećani krug trotoara ispred naše
kuće.
I čoveka, koji posmatra. Njegovo lice, zamagljeno i
nejasno, zauzelo je ceo objektiv.
Ostavio sam teleskop, ustao sa stolice i prišao
prozoru. ,,Ko je do davola to?“, rekao sam, više za sebe
nego Grejs.
„Ko je to?“, pitala je.
Prišla je prozor u trenutku kad je on krenuo da
beži. ,,Ko je to, tata?“, pitala je.
,,Ti ostani ovde“, rekao sam, izleteo iz njene sobe
poput strele, sišao dole preskačući po dve stepenice i
skoro odvalio ulazna vrata. Otrčao sam do kraja
prilaznog puta i pogledao u pravcu u kojem je čovek
trčao. Trideset metara ispred mene, upalilo se crveno
štop svetlo na kolima parkiranim pored ivičnjaka, kad
ih je neko upalio, pomerio ih na prilazni put i ubacio u
brzinu.
Bio sam predaleko i bilo je suviše mračno, tako da
nisam mogao da vidim vozačku tablicu niti da odredim
koji je model kola bio u pitanju, pre nego što su zašla za
ugao i nestala uz tutnjavu. Po zvuku, rekao bih da je
bio neki stariji model i tamniji. Plave, braon, sive boje,
bilo je nemoguće odrediti. Došao sam u iskušenje da
uskočim u kola, ali ključevi su bili u kući, i dok bih ja
otišao po njih, čovek bi prešao pola puta do Bridžporta.
Kad sam se vratio do ulaznih vrata, Grejs je
stajala tamo.
,,Rekao sam ti da ostaneš u svojoj sobi“, rekao
sam joj ljutito.
„Samo sam htela da vidim..."
,,U krevet, sad odmah!“
Po tonu mog glasa je mogla da primeti da nisam
bio raspoložen za raspravu, i uspentrala se uz stepenice
brzinom munje.
Srce mi je brzo kucalo i pre nego što sam se popeo
uz stepenice, sačekao sam da se malo smiri. Konačno,
kad sam otišao gore, Sintija je čvrsto spavala,
pokrivena. Pogledao sam je i zapitao se kakve je
razgovore nestalih ili umrlih sada slušala, ili možda
učestvovala u njima.
Imam je pitanje za njih, hteo sam da kažem. Pitaj
ih ko nam posmatra kuću. Pitaj ih šta on hoće od nas.
 XVIII

Sledećeg dana, Sintija je pozvala Pam i dogovorila

se sa njom da dođe na posao malo kasnije. U devet
ujutru je dolazio bravar, pa ako bi on na kraju ugradio
zasun duže nego što je bilo planirano, Sintija će imati
opravdanje.
Za doručkom, pre nego što je Grejs sišla dole i
krenula u školu, rekao sam joj za čoveka koji je bio na
trotoaru. Razmišljao sam da joj ne kažem, ali samo na
kratko. Pre svega, po svoj verovatnoći, Grejs bi to
spomenula, a kao drugo, ako neko i jeste posmatrao
našu kuću, ko god da je to bio i bez obzira na njegove
razloge, sve troje smo morali da budemo veoma oprezni.
Koliko smo mogli da procenimo, ovo nije imalo nikakve
veze sa Sintijinom situacijom, već je to bio neki
perverznjak iz komšiluka koga je trebalo da se čuva cela
ulica.
„Jel' si ga dobro osmotrio?“, pitala je Sintija.
,,Ne. Krenuo sam da ga jurim niz ulicu, ali je ušao
u kola i odvezao se.“
„Jel' si dobro osmotrio kola?“
,,Ne.“
„Jel’ su to mogla da budu braon kola?“
„Sin, ne znam. Bilo je mračno, kola su bila neke
tamne boje.“
„Znači, mogla su da budu braon boje.“
„Da, mogla su da budu braon boje. Ali su mogla
da budu i tamno plava, ili crna. Ne znam.“
„Kaldim se da je to ista osoba koja se vozila pored
mene i Grejs na putu do škole.“
„Pričaću sa komšijama", rekao sam.
Uspeo sam da zaustavim ljude sa obe strane ulice
dok su išli na posao, pitajući ih da li su primetili
nekoga da se muvao okolo sinoć, ili možda neko drugo
veče, da li su videli bilo šta sumnjivo. Niko nije video
ništa.
Ali, ipak sam pozvao policiju, u slučaju da je neko
drugi na ulici prijavio bilo šta neuobičajeno u
poslednjih nekoliko dana, i dali su mi da pričam s
nekim ko je pratio te prijave i ko mi je rekao:
„Ništa posebno, mada, ostanite na vezi, bila je
neka prijava pre neki dan, nešto sasvim čudnovato, u
stvari “
,,Šta?“, pitao sam. „Šta je to bilo?“
„Neko nas je pozvao zbog čudnog šešira u kući.“
Čovek se smejao. ,,U početku, pomislio sam da je to
možda bila greška u kucanju, ali nije bila. Radilo se o
šeširu."
,,Zaboravite“, rekao sam.
Pre nego što sam krenuo u školu, Sintija je rekla:
„ Volela bih da vidim Tes, mislim, znam da smo
bili tamo sad skoro, ali uzevši u obzir kroz šta je sve
prošla u poslednje vreme, razmišljala sam..“
,,Ni reči više“, rekao sam. „Mislim da je to divna
ideja. Zašto ne bismo svratili kod nje sutra uveče?
Možda da je izvedemo na sladoled, ili nešto slično?“
„Idem da je pozovem“, rekla je Sintija.
U školi, video sam Rolija u zbornici kako ispira
šolju kako bi mogao sebi da sipa malo neverovatno
očajne kafe koju su nam spremali.
,,Kako je?“, pitao sam ga, prilazeći mu otpozadi.
On je poskočio.
,,Čoveče!“, rekao je.
,,Izvini“, rekao sam. ,,Ja radim ovde.“ Uzeo sam
šolju za sebe, napunio je, i dodao više kesica šećera da
zamaskiram ukus.
„Šta ima?“, pokušao sam ponovo.
Roli je slegnuo ramenima. Delovao je odsutno.
„Sve po starom. Kod tebe?“
Uzdahnuo sam.
 „Neko je sinoć stajao u mraku i posmatrao našu
kuću, a kada sam pokušao da vidim ko je, on je
pobegao.“ Uzeo sam gutljaj kafe koju sam sipao. Bila je
lošeg ukusa, ali je bila toliko hladna, da se nije ni
osećalo.
,,Ko je odgovoran za ovo? Jel’ kafu nabavljamo od
javnog vodovoda?“
„Neko vam je posmatrao kuću?“, Roli je rekao.
„Šta misliš da je radio tamo?"
Slegnuo sam ramenima.
,,Ne znam, ali ugrađujemo zasun na vrata ovog
jutra, i to, izgleda, u pravo vreme.“
„To je stvarno jezivo", rekao je Roli. „Možda je to
neki tip koji je šetao vašom ulicom, tražeći neku
otvorenu garažu ili nešto drugo. Možda je samo hteo da
ukrade nešto “
„Možda“, rekao sam. ,,U svakom slučaju, nova
brava nije loša ideja.“
,,Tačno“, rekao je Roli, klimajući glavom. Ućutao
je, a zatim nastavio: „Razmišljam da odem ranije u
penziju.“
Znači, priča o meni je gotova.
„Mislio sam da moraš da ostaneš barem do kraja
školske godine."
,,Da, al šta ako riknem? Onda bi morali da nađu
nekoga, zar ne? Samo ću dobijati nekoliko dolara manje
mesečno za penziju. Spreman sam za nešto drugo, Teri.
Voditi školu, raditi u školi više nije kao što je nekad
bilo, razumeš? Hoću da kažem, uvek su postojala
problematična deca, ali sada je sve gore. Sad su
naoružana. Njihove roditelje zabole. Poklonio sam
školskom sistemu četrdeset godina, i sada želim da
pobegnem od njega. Milisent i ja bismo prodali kuću,
ostavili neke pare u banci, uputili se ka Bredentonu,
možda mi se malo spusti krvni pritisak."
„Zaista i deluješ malo napeto danas. Možda bi
trebalo da odeš kući.“
 „Dobro sam.“ Ućutao je. Roli nije pušio, ali sada je
izgledao kao pušač koji očajnički želi da pripali jednu.
„Milisent je već u penziji. Mene ništa ne sprečava. Niko
od nas ne postaje mlađi, jel’ tako? Nikad ne znaš koliko
ti je još ostalo. U jednom trenutku si ovde, sledećeg već
nisi.“
,,A, da“, rekao sam. ,,To me podseti.“
,,Na šta?“
,,Tes.“
Roli je trepnuo.
,,Na šta u vezi s Tes?“
„Izgleda da će biti dobro.“
,,Šta?“
„Uradili su još jedno ispitivanje, izgleda da je prva
dijagnoza bila pogrešna. Ne umire. Biće joj dobro.“
Roli je delovao zapanjeno.
„O čemu pričaš?“
„Kažem ti da će joj biti dobro.“
,,Ali“, rekao je polako, kao da nije uspevao da sve
to shvati, ,,ti doktori su joj rekli da umire. A sada, šta,
kažu da su pogrešili?"
„Znaš“ rekao sam, „ovo nije nešto što bih smatrao
lošom vešcu.
Roli je trepnuo.
„Ne, naravno da nije. To je divna vest.
Pretpostavljam da je bolje nego primiti dobru vest, a
onda lošu.“
,,Tačno.“
Roli je bacio pogled na sat.
„Slušaj, moram da idem.“
Morao sam i ja. Moj čas kreativnog pisanja je
počinjao za minut. Poslednji zadatak koji sam im zadao
je pismo nekome koga nisu znali, i u kome bi ,toj
stvarnoj ili izmišljenoj osobi, rekli nešto što nisu smeli
nikome drugom. ,,Ponekad“, rekao sam im, „lakše je
reći nešto veoma intimno nekoj nepoznatoj osobi. Kao
da je rizik manji kada se otvorite nekome ko vas ne
poznaje.“ Kada sam pitao da li se neko javlja da probije
led, na moje iznenađenje, Bruno, pametnjaković ovog
odeljenja, je podigao ruku.
,,Bruno?“
,,Da, gospodine, spreman sam.“
To nije ličilo na Bruna da se dobrovoljno javi ili da
uradi domaći. Bio sam obazriv, ali u isto vreme i
zainteresovan.
„U redu, Bruno, da čujerno."
Otvorio je svesku i počeo:
„Dragi Plejboju...“
,,Stani“, rekao sam. Razred se već smejao.
„Trebalo je da napišeš pismo nekome koga ne znaš.“
,,Ja ne znam nikoga u Plejboju', rekao je Bruno. ,,I
uradio sam kako ste i rekli. Pisao sam im o nečemu što
ne bih nikome rekao. Pa, u svakom slučaju, ne svojoj
mami.“
„Tvoja mama ima spajalicu na pupku“, neko se
našalio.
,,Ti bi želeo da ti mama tako izgleda“, rekao je
Bruno. ,,A ne kao kopija nečijeg dupeta “
„Neko drugi?“, pitao sam.
,,Ne, sačekajte“, rekao je Bruno. „Dragi Plejboju,
želeo bih da ti ispričam o iskustvu jednog mog veoma
bliskog prijatelja, koga ću u daljem tekstu zvati
gospodin Đoka.“
Klinac po imenu Rajan se skoro srušio sa stolice
od smeha. Kao i obično, Džejn Skavulo je sedela u
zadnjoj klupi, zureći kroz prozor, dosađujući se, sa
stavom kao da je sve što se dešavalo oko nje bilo ispod
njenog nivoa. Danas je možda imala pravo.
Delovala je kao da bi radije bila negde drugde, i
da sam tada mogao da se pogledam u ogledalo, možda
bih uhvatio sebe sa istim izrazom lica.
Devojčica koja je sedela ispred nje, Valeri
Svindon, šlihtara kakve nije bilo nigde, je podigla ruku.
„Dragi predsedniče Linkolne, mislim da ste jedan
od najboljih predsednika jer ste se borili da oslobodite
robove i učinite sve ljude jednakim.”
To je bilo dovoljno. Deca su zevala, prevrtala
očima i delovalo mi je strašno da neko ne može da bude
ozbiljan kad priča o Abrahamu Linkolnu, a da ne deluje
kao štreber. Ali čak i dok je čitala pismo, shvatio sam
da mi je na umu bio prepoznatljiv stil Boba Njuharta i
telefonski razgovor između predsednika i jednog čoveka,
snalažljivog i ispraksovanog na Medison aveniji, koji
govori Ejbu da bi trebalo da se opusti ponekad, da ode
u pozorište.
Pitao sam još par đaka da pročitaju rad, a zatim
probao sa Džejn.
,,Ja ću da preskočim", rekla je.
Na kraju časa, dok je izlazila, spustila je papir na
moj sto.

Dragi Neko, ovo je pismo od nekoga drugom

nekom, imena nisu potrebna, jer u suštini niko ne
zna nikoga. Imena nisu toliko prokleto značajna.
Svet se sastoji samo od stranaca. Miliona i miliona
stranaca. Svako je stranac svakome. Ponekad
pomislimo da znamo druge ljude, pogotovo one koji
su nam navodno bliski, ali kad bismo ih stvarno
znali, zašto se toliko često iznenadimo sranjima
koja prave? Na primer, roditelji se uvek iznenade
ponašanjem njihove dece. Oni ih podižu od kad su
bebe, provode svaki bogovetni dan s njima, misle
da su neki prokleti jebeni anđelčići, a onda jednog
dana policajci se pojave na vratima i kažu, ej
roditelji, pogodite šta ima? Vaše dete je upravo
razbilo glavu drugom detetu bejzbol palicom. Ili,
ako ste dete, i čini se da je sve sasvim jebeno
dobro, a onda jednog dana taj tip koji navodno
predstavlja oca kaže zbogom, želim vam jedan lep
život. A ti pomisliš, šta je ovo jebote? Tako,
godinama kasnije, tvoja mama na kraju živi sa
 nekim tipom, i on deluje okej, ali ti pomisliš, gde je
ovome kraj? To je život. U životu se stalno pitaš,
gde je kraj? Jer ako kraj nije došao posle dugo,
dugo vremena, znaš da ti jebeno sleduje. Sve
najbolje, Neko.

Pročitao sam ga par puta, a onda, na vrhu,

crvenom hemijskom, napisao ,,5“.

Hteo sam opet da svratim do Pamele za vreme

ručka da vidim Sintiju, i dok sam išao ka kolima na
parkingu za osoblje, Loren Vels se uparkiravala na
prazno mesto pored mene, jednom rukom je upravljala
volanom, a drugom je držala mobilni telefon prislonjen
uz glavu.
Uspeo sam da ne naletim na nju poslednjih
nekoliko dana i nisam želeo da pričam s njom sada, ali
ona je već spuštala prozor i podigla bradu kao znak
pozdrava, nastavljajući da priča na mobilnom, i dajući
mi znak da sačekam. Zaustavila je auto, rekla: „Sačekaj
sekund“ na mobilni, u okrenula se ka meni.
,,Ej“, rekla je. „Nisam te videla još otkad si otišao
da vidiš Paulu. Jel' ćeš opet biti u emisiji?"
,,Ne“, rekao sam.
Njeno lice dobilo je izraz razočarenja.
„Takva šteta“, rekla je. „Moglo je da pomogne, jel'
tako? Jel' Paula odbila?“
„Ništa slično tome“, rekao sam.
,,Slušaj“, rekla je Loren. „Jel' možeš da mi učiniš
uslugu? Samo na sekund? Jel’ možeš da se javiš mojoj
drugarici?"
,,Šta?“
Uzela je mobilni.
„Njeno ime je Rejčel. Samo joj se javi. Reci:
’Zdravo, Rejčel’. Umreće kad joj kažem da si ti onaj čija
je žena bila u onoj emisiji “
Otvorio sam vrata svojih kola i pre nego što sam
ušao, rekao sam: „Loren, živi svoj život.“
Buljila je u mene otvorenih usta, a zatim
dreknula, dovoljno glasno da je čujem kroz staklo,:
„Misliš da si neka faca, al’ da znaš da nisi!“.
Kad sam stigao do Pamele, Sintija nije bila tamo.
„Javila se, rekla je da bravar dolazi“, rekla je
Pamela. Bacio sam pogled na sat. Bilo je skoro jedan.
Pretpostavio sam da, ako, bravar dođe na vreme, otići
će do deset, jedanaest, najkasnije.
Zavukao sam ruku u džep da uzmem mobilni, ali
Pam mi je ponudila da zovem sa telefona pored kase.
„Ćao, Pam“, rekla je Sintija, kad se javila. Čitač
poziva. „Žao mi je. Krećem “
,,Ja sam", rekao sam.
,,Oh!“
„Svratio sam jer sam računao da ćeš biti tu “
„Tip je kasnio, malo pre je otišao. Upravo sam
kretala tamo.“ Pam mi je rekla: „Reci joj da ne brine,
nema gužve. Neka uzme slobodan dan.“
„Jel’ si čula to?“, rekao sam.
,,Da. Možda je i bolje tako. Misli mi lete. Gospodin
Abagnejl je zvao. Želi da nas vidi. Dolazi u pola pet.
Hoćeš li doći kući do tada?“
„Naravno. Šta je rekao? Jel’ saznao nešto?“
Pamela je podigla obrve.
„Nije hteo da kaže. Rekao je da će o svemu da
priča s nama kad on stigne ovde.“
„Jel’ si dobro?“
„Malo se čudno osećam.“
,,Da, i ja. Možda želi da nam kaže da nije ništa
saznao.“
,,Znam.“
„Jel’ idemo kod Tes sutra?“
„Ostavila sam joj poruku. Nemoj da kasniš, u
redu?“
Kad sam spustio slušalicu, Pam je rekla:
„Šta se dešava?"
 „Sintija je ... mi smo unajmili nekoda da istraži
nestanak njene porodice.“
,,O“, rekla je. ,,Pa, to se mene ne tiče, ali ako me
pitaš, to se desilo tako davno, samo bacate novac. Niko
nikada neće znati šta se desilo te noći.“
„Vidimo se kasnije, Pam“, rekao sam. „Hvala za
telefon.“

„Jel’ želite kafu?“, pitala je Sintija, kad je Denton

Abagnejl ušao u kuću.
„Ah, voleo bih“, rekao je. „Baš bih voleo.“
Smestio se na kauč i Sintija je donela kafu,
šoljice, šećer i krem za kafu na poslužavniku, kao i
malo kolača sa čokoladom, a zatim je sipala kafu u tri
šoljice i ponudila gospodina Abagnejla kolačima, on je
uzeo jedan, a u sebi smo i Sintija i ja vrištali: ,,Za ime
božje, recite nam šta znate, ne možemo više da izdržimo
ni minut!“.
Sintija je spustila pogled nadole, ka poslužavniku,
i rekla mi: „ Imam samo dve kašičice, Teri. Jel’ ti možeš
da uzmeš sebi jednu?“
Vratio sam se u kuhinju, otvorio sam fioku sa
priborom za jelo da bih uzeo kašičicu, i nešto mi je tad
privuklo pažnju, nešto što se nalazilo u tom prostoru
između ivice tog gumenog dela za pribor za jelo i zida
fioke, gde su bile trice i kučine, od olovaka i hemijski pa
sve do malih plastičnih hvataljki sa kesa za kupovinu.
Ključ.
Izvukao sam ga odatle. To je bio naš rezervni ključ
od zadnjih vrata, koji je obično visio na kuki.
Vratio sam se u dnevnu sobu noseći kašiku i seo
kad je Abagnejl izvadio svoj notes. Otvorio ga je,
prelistao i rekao: „Samo da vidim šta imam ovde“.
Sintija i ja smo se strpljivo smeškali.
,,U redu, evo ga“, rekao je. Pogledao je Sintiju.
„Gospodo Arčer, šta mi možete reći o Vinsu Flemingu?“
„Vinsu Flemingu?“
 „Tako je. On je bio taj dečko s kim ste bili te noći.
Vi i on, vi ste bili u kolima na parkingu... „ Sam se
zaustavio. ,,Ja se izvinjavam“, rekao je, pogledao
Sintiju, a zatim mene, i onda opet Sintiju. „Jel’ Vam ne
predstavlja problem da o ovome pričam pred Vašim
mužem?"
,,U redu je“, rekla je.
„Bili ste u kolima na parkingu, ispred tržnog
centra, verujem. Tada Vas je otac našao i doveo kući.“
,,Da.“
„Uspeo sam da vidim policijska dokumenta u vezi
sa ovim slučajem, a producentkinja one TV emisije mi je
pokazala snimak tog programa ,oprostite mi, nisam ga
video kad je prvobitno prikazan, ne marim za emisije o
kriminalu, ali većinu informacija su dobili od policije. I
taj tip, Vins Fleming, ima šaren dosije, ako kapirate šta
hoću da kažem “
„Bojim se da nisam ostala u kontaktu sa njim
posle te noći“, rekla je Sintija.
,,On je s prekidima imao problema sa zakonom
celog života", rekao je Abagnejl. ,,I njegov otac nije bio
drugačiji. Entoni Fleming je vodio poprilično uticajnu
kriminalističku organizaciju u to vreme.“
„Nešto kao mafija?“, rekao sam.
,,Ne baš toliko razgranato. Ali imao je svog udela
u značajnom segmentu nezakonitog tržišta droge, od
Njuhejvena do Bridžporta. Prostitucija, krađa kamiona,
te stvari.“
„O, bože“, rekla je Sintija. „Nisam imala pojma.
Hoću da kažem, znala sam da je Vins malo
problematičan, ali nisam imala pojma da mu je otac bio
uvučen u to. Jel’ mu je otac još živ?“
,,Ne. Upucan je 1992. godine. Neke siledžije u
usponu su ga ubile u jednom sučeljavanju koje se
izvitoperilo.“
Sintija je odmahivala glavom u neverici.
„Jel’ ih policija uhvatila?“
 „Nisu morali“, rekao je Abagnejl. „Ljudi Entonija
Fleminga su ih sredili. Izmasakrirali su punu kuću njih
iz osvete ,i one koji su bili krivi, i one koji nisu, al se
samo zadesilo da su bili na pogrešnom mestu u
pogrešno vreme. Misle da je tu operaciju vodio Vins
Fleming, ali on nikada nije optužen, nikada nije
osuđen.“ Abagnejl je ispružio ruku i uzeo još jedan
kolač. „Zaista ne bih smeo“, rekao je. „Znam da će mi
žena spremiti nešto lepo za večeru “
Ja sam progovorio.
„Ali kakve to sve veze ima sa Sintijom i njenom
porodicom?“
„Ništa, precizno", rekao je detektiv. „Ali saznajem
kakva osoba je Vins u stvari bio, i pitam se kakva je
osoba bio te noći kada je porodica Vaše žene nestala “
„Mislite da je bio umešan u to?“, pitala je Sintija.
„Jednostavno ne znam. Ali, on bi imao razloga da
bude ljut. Vaš otac Vas je odvukao sa sastanka s njim.
To mora da je bilo ponižavajuće, ne samo za Vas, već i
za njega. I ako je on imao ikakve veze se nestankom
Vaših roditelja i Vašeg brata, ako ih je on...“ Glas mu je
postao mekši. „Ako ih je on ubio, imao je i oca sa
sredstvima i iskustvom da mu pomogne da ukloni
tragove."
„Ali, sigurno je policija to istraživala tada“, rekao
sam. ,,Nemoguće da ste Vi prva osoba kojoj je to palo na
pamet “
,,U pravu ste. Policija jeste istraživala. Ali nikada
nisu naišli na nešto konkretno. Samo su imali svoje
sumnje. A Vins i njegova porodica su jedni drugima
služili kao alibi. Rekao je da je otišao kući pošto je
Klejton Bidž odveo svoju ćerku kući.“
,,To bi objasnilo jednu stvar“, rekla je Sintija.
„Šta to?“, pitao sam.
Abagnejl se smešio. Mora da je znao da će Sintija
reći:
,,To bi objasnilo zašto sam ja živa.“
 Abagnejl je klimnuo glavom.
„Jer sam mu se sviđala."
„Ali šta je s tvojim bratom?“, rekao sam. ,,On nije
imao ništa protiv tvog brata “ Okrenuo sam se ka
Abagnejlu. „Kako to objašnjavate?“
„Tod je možda samo bio svedok. Neko ko se našao
tu, ko je morao da bude eliminisan.“
Svi smo se bili ućutali na kratko. Onda je Sintija
rekla:
,,On je imao nož.“
,,Ko?“, pitao je. ,,Vins?“
,,U kolima, te noći. Hvalio se meni njime. To je bio
jedan, kako se to zove? Jedan od onih noževa koji
iskaču.“
,,Skakavac“, rekao je Abagnejl.
„Tako je“, rekla je Sintija. „Sećam se… Sećam se
da sam ga ja držala...“ Glas joj se izgubio, a oči su joj se
prevrnule ispod kapaka. „Muti mi se.“
Brzo sam podmetnuo ruku ispod nje. „Šta da ti
donesem?“
„Samo, samo mi treba da odem... da se osvežim...
na minut", rekla je, pokušavajući da ustane. Sačekao
sam trenutak da vidim da li će moći da stoji na svojim
nogama, a potom je zabrinuto posmatrao dok se penjala
uz stepenice.
Abagnejl je takođe posmatrao, i kada je čuo
zatvaranje vrata od kupatila, približio mi se i tiho rekao:
„Kako Vam ovo deluje?“
„Ne znam“, rekao sam. „Mislim da je iscrpljena.“
Abagnejl je klimnuo glavom i ućutao se na
trenutak. Zatim je rekao:
„Otac tog Vinsa Fleminga je veoma dobro živeo od
svojih nezakonitih radnji. Ako je osećao da je donekle
odgovoran za ono što je njegov sin uradio, bilo je
finansijski izvodljivo za njega da ostavlja keš tetki Vaše
žene, kako bi joj pomogao da odškoluje sestričinu.
„Videli ste pismo“, rekao sam. „Tes Vam ga je
dala.“
,,Da. Kao i koverte. Verujem da još uvek niste
rekli svojoj ženi o tome?“
„Ne još. Mada, mislim da je Tes spremna. Mislim
da Tes gleda na Sintijinu želju da Vas unajmi kao na
znak da je spremna da zna sve.“
Abagnejl je zamišljeno klimnuo glavom.
„Najbolje je da se sve iznese na čistac, pošto
pokušavamo da odgovorimo na pitanja “
„Planiramo da sutra uveče posetimo Tes. Zapravo,
možda će poseta njoj biti korisna.“ Da budem iskren,
razmišljao sam o Abagnejlovoj dnevnici.
,,To je dobro...“ Unutar jakne mu je zazvonio
telefon. „Izveštaj o večeri, bez sumnje”, rekao je dok je
vadio telefon. Ipak, delovao je iznenađeno kad je video
broj, ubacio telefon nazad u jaknu i rekao: „Uvek može
da se ostavi poruka.“
Sintija se spuštala niz stepenice.
„Gospodo Arčer, jel’ ste dobro?“, pitao je Abagnejl.
Ona je klimnula glavom i sela. On je pročistio grlo. „Jel'
ste sigurni? Želeo bih da izložim još nešto “
Sintija je rekla:
,,Da. Molim Vas, nastavite."
,,E sad, možda postoji veoma prosto objašnjenje
za ovo. Možda je u pitanju samo neka administrativna
greška, nikad se ne zna. Poznato je da državna
birokratija snosi deo odgovornosti za greške.“
“Da?“
„Pa, ovako, kada niste mogli da nađete nikakvu
fotografiju svog oca, kao što sam i obećao, ja sam
proverio u Centru za motorna vozila. Mislio sam da bi
oni mogli da mi pomognu u tome, ali kako se
ispostavilo, nisu mi bili od pomoći.“
„Nisu imali njegovu sliku? Jel' to bilo pre nego što
su počeli da stavljaju slike na vozačke dozvole?“ pitala
je.
„To je jedna veoma sporna tačka", rekao je
Abagnejl. „Radi se o tome da oni uopšte nemaju
zabeleženo da je Vaš otac ikada imao vozačku dozvolu."
„Kako to mislite?"
,,On ne postoji u evidenciji, gospođo Arčer. Što se
njih tiče, on nikada nije postojao.“
 XIX

„Ali, moglo bi da se radi upravo o tome što ste

rekli", rekla je Sintija. „Ljudi stalno nestaju iz
kompjuterskih dokumentacija.“
Denton Abagnejl je klimnuo glavom u znak
slaganja.
,,To je istina. Sama činjenica da Klejton Bidž ne
postoji u dokumentaciji Centra za motorna vozila ne
navodi na jedan jedini zaključak. Ali, zatim sam
proverio dokumentaciju tražeći njegov broj socijalnog
osiguranja.
,,Da?“, rekla je Sintija.
,,I ni tamo nije bilo ničega, takođe. Teško je naći
bilo kakav dokument Vašeg oca bilo gde, gospođo Arčer.
Nemamo njegovu sliku. U Vašoj kutiji za cipele nisam
uspeo da nađem čak ni platni odrezak od njegovog
poslodavca. Da li slučajno znate ime te firme za koju je
radio i koja ga je stalno slala na put?“
Sintija se zamislila.
,,Ne“, rekla je.
,,U poreskom nema podataka o njemu. Koliko ja
mogu da procenim, on nikada nije plaćao nikakve
poreze. Ne pod imenom Klejton Bidž, u svakom
slučaju.“
„Šta hoćete da kažete?“, pitala je. „Hoćete da
kažete da je bio špijun ili nešto slično? Neka vrsta
tajnog agenta?“
Abagnejl se nacerio.
„Pa, ne mora da znači. Ništa tako egzotično“
„Zato što je on stalno bio odsutan“, rekla je.
Pogledala me je. „Šta ti misliš? Da li je on mogao biti
vladin agent, pa su ga slali na misije?“
„Deluje nekako bizarno“, rekao sam neodlučno.
„Hoću da kažem, počećemo da se pitamo da li je on bio
vanzemaljac s neke druge planete. Možda je bio poslat
ovde da nas prouči, pa da se vrati u svoj svet i povede
tvoju majku i brata.“
Sintija me je samo gledala. I dalje je delovala
pomalo ošamućeno.
„To je trebalo da bude šala“, rekao sam u svoju
odbranu.
Abagnejl nas je, mene, pogotovo, vratio u realnost.
„To nije jedna od mojih mogućih teorija."
,,A koje su Vaše teorije?", pitao sam.
Uzeo je gutljaj kafe.
„Verovatno mogu da dam nekih pet sada, jer
trenutno znam malo toga“, rekao je. ,,Da li je Vaš otac
živeo pod lažnim imenom? Da li je bežao od neke čudne
prošlosti? Od kriminalne prošlosti, možda? Da li je Vins
Fleming naudio Vašoj porodici te večeri? Da li je
kriminalna mreža njegovog oca bila na neki način
povezana sa nečim iz prošlosti Vašeg oca, što je on
uspešno prikrivao sve do tada?“
,,Mi u stvari ne znamo ništa, zar ne?“, pitala je
Sintija.
Abagnejl se umorno naslonio na jastuke na
kauču.
„Ono što ja znam je da su za par dana
neodgovorena pitanja u ovom slučaju veoma brzo dobila
široke razmere. I moram da Vas pitam da li želite da
nastavim. Već ste potrošili nekoliko hiljada dolara na
moje usluge, i ta cifra bi mogla da dostigne hiljade. Ako
želite da sada prekinem, u redu je. Mogu da napustim
ovaj slučaj, daću Vam izveštaj o tome šta sam saznao
do sada. Ili mogu da nastavim da kopam. To u
potpunosti zavisi od Vas.“
Sintija je krenula nešto da kaže, ali pre nego što
je izgovorila, rekao sam:
„Želeli bismo da nastavite.“
,,U redu“, rekao je. „Kako bi bilo da ostanem na
slučaju još par dana? Sada ne treba da mi date ček.
Mislim da će još nekih četrdeset osam sati zaista
pokazati da li mogu da saznam nešto značajno."
„Naravno", rekao sam.
„Mislim da treba dublje da proučim karakter
Vinsa Fleminga. Gospodo Arčer, šta Vi mislite? Da li je
ovaj čovek 1983. godine bio jako mlad čovek, da bi bio
sposoban da naudi Vašoj porodici?"
Zamislila se na trenutak.
„Posle svih ovih godina, čini mi se da moram da
uzem u obzir da je sve moguće."
,,Da, dobro je držati mozak budnim. Hvala Vam za
kafu."
Pre nego što je otišao, Abagnejl je vratio Sintiji
kutiju s uspomenama. Sintija je zatvorila vrata pošto je
izašao, a potom se okrenula ka meni i pitala:
,,Ko je bio moj otac? Ko je do đavola bio moj
otac?"
A ja sam pomislio na domaći zadatak Džejn
Skavulo iz kreativnog pisanja. Kako smo svi stranci
jedni drugima, kako često najmanje poznajemo one koji
su nam najbliži.

Dvadeset i pet godina je Sintija podnosila bol i

strepnju zbog nestanka svoje porodice, bez naznake šta
im se to dogodilo. I dok i dalje nismo imali odgovor na
to pitanje, niti informacija koje su plutaie na površini,
kao delovi dasaka jednog broda koji je odavno potonuo.
Otkriveno je da je Sintijin otac možda živeo pod lažnim
imenom, da je prošlost Vinsa Fleminga mogla biti
mračnija nego što se inače mislilo. Tu je čudan
telefonski poziv, misteriozno pojavljivanje šešira za koji
se mislillo da je pripadao Klejtonu Bidžu. Čovek koji je
posmatrao našu kuću kasno uveče. Vest od Tes da joj je
jedna nepoznata osoba, jedan određeni period vremena,
ostavljala koverte pune keša kako bi mogla da izdržava
Sintiju.
 Smatrao sam da je Sintija sada imala pravo da
zna za ovu poslednju informaciju. I pomislio sam da bi
bilo bolje da to sazna direktno od Tes.
Borili smo se sami sa sobom da u toku večere ne
pominjemo pitanja koja su se pojavila posle Abagnejlove
posete. Oboje smo osećali da je Grejs bila već isuviše
izložena svemu ovome. Njen radar je bio uključen sve
vreme i skupljao je delove infomacija jednog dana, pa ih
povezivao sa nečim drugim što je mogla da čuje sledećeg
dana. Bojali smo se da razgovori o Sintijinoj prošlosti,
neskrupuloznoj vidovitoj ženi, Abagnejlovoj istrazi, o
svim tim stvarima možda utiču na Grejsinu strepnju, na
njen strah da će jedne noći neki objekat iz svemira sve
nas zbrisati.
Ali, koliko god da smo se mi trudili da izbegnemo
tu temu, često je Grejs bila ta koja ju je započinjala.
„Gde je šešir?", pitala je pošto je uzela kašiku
pirea.
,,Šta?“, pitala je Sintija.
„Šešir. Šešir tvoga tate. Onaj koji je ostavljen
ovde. Gde je?“
„Stavila sam ga u ormar“, rekla je.
„Jel' mogu da ga vidim?“
,,Ne“, rekla je Sintija. ,,On nije za igru.“
„Nisam htela da se igram. Samo sam htela da ga
vidim.“
„Ne želim da se ni igraš, niti da ga gledaš, niti da
ga uzimaš u ruke“, brecnula se Sintija.
Grejs se povukla i vratila se svom pireu.
Sintija je bila zabrinuta i na ivici nerava. Ko i ne
bi bio, kada je pre sat vremena saznala da čovek kojeg
je znala ceo svoj život kao Klejtona Bidža možda uopšte
nije bio Klejton Bidž?
,,Mislim“, rekao sam, ,,da treba da odemo do Tes
večeras.“
,,Da“, rekla je Grejs. „Hajde da idemo kod tetke
Tes.“
 Sintija, kao da se probudila iz sna, reče:
„Sutra. Čini mi se da si rekao da bi trebalo sutra
da odemo kod nje “
„Znam. Ali mislim da bi bilo dobro da je vidimo
večeras. Imamo dosta o čemu da pričamo. Mislim da
treba da joj kažeš šta ti je rekao gospodin Abagnejl.“
„Šta je rekao?“, pitala je Grejs.
Pogledao sam je tako da je odmah ućutala.
„Zvala sam je malo pre“, rekla je Sintija. „Ostavila
sam joj poruku. Mora da je izašla nešto da
završi.Pozvaće nas kad presluša poruku.“
,,Ja ću da je pozovem“, rekao sam i uzeo telefon.
Pustio sam da zvoni nekih šest puta, pre nego što se
uključila sekretarica. Kako je Sintija već ostavila
poruku, nije bilo poente da ja ostavim još jednu.
„Rekla sam ti“, rekla je Sintija.
Pogledao sam na zidni sat. Bilo je skoro sedam.
Šta god da je Tes sada radila, bile su male šanse da će
to biti još dugo. „Zašto se ne bismo provozali, krenuli ka
njenoj kući, možda će ona biti tu dok mi dođemo, ili
možemo da sačekamo dok ne dođe. Ti i dalje imaš
ključ?“
Sintija je klimnula glavom.
„Zar ne misliš da ovo može da sačeka do sutra?“,
pitala je. „Mislim da, ne samo što bi ona htela da čuje
šta je gospodin Abagnejl saznao, već bi možda i ona
imala nešto tebi da kaže.“
,,Kako to misliš da možda ona ima nešto meni da
kaže?“, pitala je Sintija. Grejs me je takođe čudno
posmatrala, ali osećala je da ne sme ništa da kaže ovaj
put.
„Ne znam. Ovo novo saznanje možda podstakne
nešto kod nje, možda se seti nečega o čemu nije
razmišljala godinama. Znaš, ako joj kažemo da je tvoj
otac imao, pa, ne znam, drugi identitet na primer, onda
će možda to i njoj objasniti neke stvari
„Ponašaš se kao da već znaš šta je to što bi ona
mogla da mi kaže“
Usta su mi se osušila. Ustao sam, natočio hladnu
vodu iz česme do vrha čaše, popio je, okrenuo se i
naslonio na kuhinjski element.
,,U redu“, rekao sam. „Grejs, mama i ja moramo
da popričamo nasamo.“
„Nisam završila večeru “
„Ponesi tanjir sa sobom i idi da gledaš TV.“
Uzela je tanjir i napustila sobu, sa gorkim izrazom
lica. Znao sam da je mislila da propušta zabavu.
Sintiji sam rekao:
„Pre nego što je uradila ono zadnje ispitivanje, Tes
je mislila da umire.“
Sintija se nije pomerala. ,,Ti si znao za to.“
,,Da. Rekla mi je da misli da joj je ostalo još neko
vreme da živi “
,,Ti si to krio od mene?“
„Molim te. Samo me pusti da ti ovo kažem. Možeš
da se ljutiš kasnije “ Osetio sam da me Sintijine oči
ubadaju poput ledenica. ,,Ti si bila pod stresom tada i
Tes je rekla meni jer nije bila sigurna da ćeš moći da se
izboriš s takvom vešću u to vreme. I još je i bolje što ti
nije rekla, jer se ispostavilo da je dobro. To moramo da
imamo na umu.“
Sintija nije ništa rekla.
,,U svakom slučaju, tada, kada je mislila da je
gotova, bilo je još nešto što je smatrala da treba da mi
kaže, nešto što je smatrala da treba da saznaš kada
dođe vreme za to. Nije bila sigurna da će dobiti još
jednu šansu opet.“
I tako sam rekao Sintiji. Sve. Za anonimnu
poruku, za keš, kako bi se pojavljivao niotkud,
neočekivano. Kako joj je on omogućio da se školuje.
Kako je Tes, verujući na reč autoru te poruke, zadržala
to za sebe sve do danas.
Slušala je, prekidajući me samo par puta da
postavi pitanje, dozvolivši mi da joj sve potanko
ispričam.
Kad sam završio, oduzela se. Rekla je nešto što
nisam često čuo od nje.
„Treba mi piće “
Spustio sam flašu viskija sa gornje police u špajzu
i sipao joj u malu čašu. Popila je na iskap, pa sam joj
opet sipao još pola toliko. I to je ispila odmah.
,,U redu“, rekla je. „Idemo da vidimo Tes.“

Više bi nam odgovaralo da smo otišli kod Tes bez

Grejs, ali bi bila prava frka naći bebisiterku za tako
kratko vreme. I ne samo to, znajući da nam je neko
posmatrao kuću, nismo mogli da je ostavimo sa bilo
kim.
Rekli smo joj da ponese nešto da se zabavlja tamo
- opet je uzela Kosmos i Kontakt, film sa Džodi Foster
na DVD-ju, kako bismo mi mogli da pričamo na miru.
Na putu do tamo, Grejs nije bila pričljiva, što je
bilo neobično za nju. Mislim da je osećala tenziju u
kolima pa je odlučila da se drži po strani, što je bio
mudar izbor.
„Možda bismo mogli da svratimo na sladoled u
povratku?", rekao sam, da razbijem tišinu. „Ili da
uzmemo Tesin? Verovatno joj je još ostalo posle
rođendana.“
Kada smo prošli glavni put, koji je povezivao
Milford i Derbi i dovezli se do Tesine ulice, Sintija je
istakla:
„Njena kola su ovde.“ Tes je vozila ,,subaru“ vagon
na četiri pogona. Uvek je govorila da ne bi želela da
ostane zarobljena u snežnoj oluji kad krene po
namirnice.
Grejs je prva izašla iz kola i otrčala do ulaznih
vrata.
„Stani, druškane“, rekao sam. „Sačekaj. Ne možeš
tek tako da upadaš.“ Došli smo do vrata i pokucao sam.
Posle nekoliko sekundi, pokucao sam opet, samo
glasnije.
„Možda je iza kuće“, rekla je Sintija. „Možda radi u
bašti"
Tako da smo otišli iza kuće, Grejs nas je kao i
uvek predvodila, poskakujući u vazduhu. Pre nego što
smo stigli iza kuće, ona je već trčala nazad i rekla:
„Nije tamo.“ Naravno, mi smo morali da se
uverimo, ali Grejs je bila u pravu. Tes nije bila u
dvorištu iza kuće, nije bila u bašti, dok je sumrak
polako prelazio u tamu.
Sintija je lupala na zadnja vrata, koja su direktno
vodila do Tesine kuhinje.
I dalje se nije javljala.
,,To je čudno“, rekla je. Takode je bilo čudno što
je mrak već padao, a nije bilo svetla u kući.
Pridružio sam se Sintiji na stepenicama iza kuće i
provirio kroz mali prozor na vratima.
Nisam bio siguran, ali učinilo mi se da sam video
nešto na kuhinjskom podu, što je prekrilo belo-crne
pločice.
Jedna osoba.
„Sintija", rekao sam. „Odvedi Grejs nazad do
kola.“
„Šta je?“
,,Ne dozvoli joj da uđe u kuću.“
„Pobogu, Teri“, prošaputala je. „Šta je?“
Uhvatio sam kvaku, polako je okrenuo i gurnuo,
da proverim da li su vrata bila zaključana. Nisu bila.
Zakoračio sam unutra, Sintija je gledala preko
mog ramena. Pokušavao sam da nađem prekidač
pipajući zid. Povukao sam ga nagore.
Tetka Tes je ležala na kuhinjskom podu, lice joj je
bilo okrenuto nadole, glava nezgodno iskrivljena, jedna
ruka je bila ispružena ispred nje, a druga je visila
pozadi.
„O, bože“, rekla je Sintija. „Jel' moždani udar ili
nešto slično?“
 Nisam baš imao diplomu lekara, ali činilo se da je
na podu bilo isuviše krvi za moždani udar.
 XX

Možda da Grejs nije bila tu, Sintija bi skroz

odlepila. Ali, kada je čula našu ćerku kako trči za
nama, spremajući se da preskoći stepenik i uđe u
kuhinju, Sintija se okrenula, stala joj na put i krenula
da je odvlači u dvorište.
„Šta nije u redu?“, vikala je Grejs. „Tetka Tes?“
Sagnuo sam se do Sintijine tetke, obazrivo joj
pipnuvši leđa. Bila su veoma hladna. ,,Tes“, prošaputao
sam. Bilo je toliko krvi ispod nje da nisam želeo da je
okrenem, a i neki glasovi u glavi su mi govorili da ništa
ne diram. Tako da sam se pomerao oko nje, kleknuvši
još bliže da bih joj video lice. Prizor njenih otvorenih
očiju koje nisu treptale, prikovanog pogleda, su me
naježile.
Kako je moje amatersko oko moglo da proceni, krv
se osušila i zgrušala, kao da je Tes u ovom položaju bila
već duže vreme. I u sobi je strašno srmdelo, ali to sam
tek sada počeo da primećujem.
Ustao sam i ispružio ruku ka telefonu na zidu,
pored table, al onda sam se zaustavio. Opet mi je glas
poručio da ne diram ništa, tako da sam uzeo svoj
telefon i pozvao policiju.
,,Da, sačekaću“, rekao sam operateru. ,,Ne idem
nigde."
Ali ipak sam izašao iz kuće kroz zadnja vrata i
prošetao do ulaznih, gde je Sintija, sa Grejs u krilu,
sedela na prednjem sedištu kola, čija su vrata bila
otvorena. Grejs je držala ruke oko Sintijinog vrata i
činilo se da je plakala. Dok je Sintija, u tom trenutku,
delovala suviše šokirana da bi plakala.
Sintija me je pogledala, njene oči su postavljale
pitanje, a ja sam odgovorio pomerivši glavu napred-
nazad nekoliko puta, veoma polako.
„O čemu se radi?“, pitala me je. „Jel’ misliš da je
bio infarkt?“
,,Infarkt?“, pitala je Grejs. „Jel’ ona dobro? Jel'
tetka Tes dobro?“
,,Ne“, rekao sam Sintiji. „Nije bio infarkt “
Policija se složila.
Mora da je bilo oko desetak kola za sat vremena,
uključujući pola policijskih kola, jedna ambulantna,
koja su bila tu neko vreme, i par kombija koje su
poslale TV stanice i koji su bili dalje, na glavnom putu.
Par detektiva je pričalo sa mnom i Sintijom
odvojeno, dok je jedan pozornik ostao sa Grejs koja je
imala bezbroj pitanja. Sve što smo joj mi rekli je da je
Tes bolesna i da joj se nešto desilo. Nešto veoma loše.
Blago rečeno.
Bila je ranjena nožem. Neko je uzeo jedan od
njenih noževa i zabio joj ga u telo. U jednom trenutku,
dok sam bio u kuhinji, a Sintija u jednim od patrolnih
kola odgovarajući na pitanja drugog pozornika, slučajno
sam čuo jednu ženu iz islednikove kancelarije kad je
rekla jednom detektivu da nije skroz sigurna u ovom
trenutku, ali da su velilke šanse da joj je nož prošao
pravo kroz srce.
Gospode.
Imali su mnogo toga da me pitaju. Zašto smo
došli? U posetu, rekao sam. I da proslavimo. Tes je
upravo primila dobre vesti od doktora, rekao sam.
Rekao joj je da će biti dobro, rekao sam.
Detektiv je ispustio neki kratki zvuk iz nosa, ali je
uspeo da se suzdrži da se ne nasmeje.
„Jel' imate ideju ko je mogao ovo da uradi?“, pitao
je.
,,Ne“, rekao sam. I to je bila istina.
„Možda je u pitanju neka vrsta provale", rekao je.
„Možda su u pitanju neka deca koja su tražila novac da
kupe drogu, ili nešto slično.“
 ,,Da li Vam izgleda kao da se to desilo?“, pitao
sam.
Detektiv je ućutao.
,,Ne baš.“ Prešao je jezikom preko zuba,
razmišljajući. „Ne deluje kao da je mnogo odneseno, ako
uopšte i jeste nešto. Mogli su da uzmu ključeve i potom
njena kola, ali nisu.“
,,Oni?“
Detektiv se nasmešio.
„Lakše je tako reći nego on ili ona. Jednostavno
ne znamo u ovom trenutku.“
„Ovo je možda", rekao sam neodlučno, „povezano
s nečim što se dogodilo mojoj ženi “
,,Hm?“
„Pre dvadeset i pet godina.“
Ispričao sam mu najsažetiju moguču verziju
Sintijine priče. Kako je od skoro došlo do novih razvoja
događaja, posebno posle prikazivanja na televiziji.
,,A, da“, rekao je detektiv. „Mislim da sam video.
To je emisija koju vodi, kako se zove? Paula, kako se
preziva?“
,,Da.“ I rekao sam mu da smo pre nekoliko dana
unajmili privatnog detektiva da istraži slučaj.
„Dentona Abagnejla“, rekao sam.
,,A, znam ga. Dobar momak. Znam gde da ga
nađem"
Bio je završio sa mnom, pod uslovom da još uvek
ne smem da se vratim u Milford, da ostanem tu još
neko vreme u slučaju da se u poslednjem trenutku sete
još nekog pitanja, tako da sam otišao da nađem Sintiju.
Niko joj nije postavljao nikakva pitanja, i bila je na
istom mestu kao i pre, ispred kola, sa Grejs u krilima.
Grejs je izgledala tako ranjivo i uplašeno.
Kad me je ugledala, rekla je:
,,Da li je tetka Tes mrtva, tata?“ Bacio sam pogled
na Sintiju, čekajući na znak. Reci joj istinu, nemoj da
joj kažeš istinu. IIi bilo šta. Ali nije bilo nikakvog znaka,
tako da sam rekao: „Da, srce. Jeste.“
Usna je počela da joj drhti. Sintija mi se obratila
tako ujednačenim glasom, da sam znao da je to držala u
sebi: „Mogao si da mi kažeš.“
,,Šta?“
„Mogao si da mi kažeš šta si znao. Šta ti je Tes
rekla. Mogao si da mi kažeš.“
,,Da“, rekao sam. „Mogao sam. Trebalo je.“
Ućutala je, pažljivo birajući reči.
,,I onda se ovo možda ne bi dogodilo."
„Sin, ne vidim kako, mislim, ne možemo da
znamo...“
„Tačno. Ne možemo da znamo. Ali znam ovo. Da si
mi ranije rekao šta ti je Tes rekla u vezi s novcem i
kovertama, već bih bila kod nje i pričala o tome, nas
dve bismo se zajedno potrudile da shvatimo šta je sve to
značilo, i da sam to uradila, možda bih bila ovde, ili
bismo možda došle do nekog zaključka, pre nego što bi
neko dobio šansu da uradi ovo “
„Sin, samo ne znam..
„Šta mi još nisi rekao, Teri? Šta još držiš za sebe,
navodno da bi me zaštitio? Da bi me poštedeo? Šta ti je
još rekla, šta još znaš, a što ja nisam sposobna da
izdržim?"
Grejs je počela da plače i sakrila lice u Sintijine
grudi. Izgleda da smo sada potpuno odustali od
pokušaja da je zaštitimo od svega ovoga.
„Dušo, zaista“, rekao sam. „Sve što sam skrivao
od tebe bilo je za tvoje dobro."
Još jače je zagrlila Grejs.
„Šta još, Teri? Šta još?“
„Ništa više“, rekao sam.
Ali bila je jedna stvar. Nešto što sam primetio
malo pre i nikome još uvek nisam spomenuo, jer nisam
znao da li je bilo značajno.
Istražitelji su me ponovo pozvali u kuhinju i tražili
da im opišem sve šta sam radio, gde sam stajao, šta
sam dirao.
Kad sam izlazio iz sobe, slučajno sam pogledao
malu tablu pored telefona. Na njoj je bila slika Grejs sa
našeg puta u Diznilend.
Šta mi je ono Tes rekla kad smo se čuli? Pošto ju
je Denton Abagnejl posetio?
Ja sam rekao otprilike: „Ako se setiš još nečega,
trebalo bi da ga pozoveš."
A Tes je rekla: „To mi je i on rekao. Dao mi je
svoju vizit kartu. Upravo je gledam, zakačila sam je na
tablu pored telefona, odmah pored Grejsine slike sa
Šiljom.“
Vizit karta sada nije bila na tabli.
 XXI

,,Ma nije valjda“, rekla je. Situacija je baš krenula

da se razvija.
,,Da, da, istina je“, rekao je.
„Vidi ti to“, rekla je. „I pomisli samo, mi smo baš
pričali o njoj.“
,,Znam“
„Eto ti slučajnosti“, rekla je prepredeno. ,,Ti si bio
tamo i odradio sve što je trebalo “
,,Da“
„Znaš, to je i zaslužila“, rekla je.
„Znao sam da te ovo neće uznemiriti kad ti kažem.
Ali, mislim da to znači da treba da odložimo sledeću
akciju."
,,Stvarno?“, rekla je. Znala je da je ona njemu
popovala o vrlinama strpljivosti, ali odjednom nije mogla
da čeka.
„Sutra će biti sahrana“, rekao je. ,,I pretpostavljam
da tu ima mnogo stvari da se odradi, a ona i nije imala
nikog drugog od rodbine da to organizuje, jel’ tako?“
„Tako sam i ja shvatila“, rekla je.
,,E, pa, moja sestra će onda biti veoma zauzeta
organizovanjem sahrane, jel’ da? Tako da je možda bolje
da sačekamo da se to završi.“
„Shvatam šta hoćeš da kažeš. Ali volela bih da mi
učiniš jednu uslugu.“
,,Da?“, rekao je.
,,To je jedna mala usluga.“
,,Šta?“
,,Ne zovi je sestrom" Rekla je to odlučno.
,,Izvini.“
„Znaš kako se ja osećam u vezi s tim.“
,,U redu. Samo što, pa, znaš, ona je...“
,,Ne zanima me“, rekla je.
„U redu, mama“, rekao je. „Neće se ponoviti.“
 XXII

Nije se mnogo ljudi javilo.

Patrisija Bidž, Sintijina mama, je bila jedina
Tesina sestra. Njeni roditelji su, naravno, odavno umrli.
Iako je Tes bila udata neko kratko vreme, nikada nije
imala svoju decu, a nije bilo ni poente ulaziti u trag
njenom bivšem mužu. On se ionako ne bi vratio zbog
sahrane, a i Tes ne bi volela da kučkin sin bude tu.
Tes nije održala prijateljstva s ljudima iz
ministarstva za puteve, gde je radila sve do penzije.
Kako je Tes pričala, ona ionako nije imala mnogo
prijatelja odatle. Oni nisu mnogo marili za njena
liberalna shvatanja. Bila je član bridž kluba, ali Sintija
nije znala njegove članove, tako da ni njih nismo
pozvali.
Mada, nije ni trebalo da javljamo ljudima za
sahranu. Smrt Tes Berman je bila i na vestima.
Intervjuisani su ljudi koji su živeli u njenoj
pošumljenoj ulici i niko od njih nije primetio bilo šta
neobično u komšiluku u časovima pre Tesine smrti.
„Ovo zaista tera čoveka da se zamisli", neko je
rekao za televiziju.
„Tako nešto se ne dešava ovde“, rekao je neko
drugi.
„Sad smo veoma oprezni, pazimo da zaključavamo
vrata i prozore noću", rekao je treći.
Možda da je bivši muž ili neki odbačeni ljubavnik
ubio Tes nožem, komšije bi bile spokojnije. Ali policija je
rekla da nemaju ideju ko je mogao to da uradi niti iz
kog razloga. I nije bilo osumnjičenih.
Nije bilo znakova provale. Niti znakova borbe,
osim što je kuhinjski sto bio malo iskošen i što je jedna
stolica bila prevrnuta. Izgleda da je Tesin ubica brzo
delovao. Tes se opirala samo na trenutak, taman toliko
dugo da se njen napadač spotakne o sto i obori stolicu.
A potom je nož završio u meti i ona je bila mrtva.
Policija je rekla da se njeno telo nalazilo na podu
čak dvadeset i četiri sata.
Pomislio sam šta smo sve mi radili dok je Tes
ležala mrtva u lokvi sopstvene krvi. Mi smo se spremali
za spavanje, spavali, ustali, oprali zube, slušali jutarnje
vesti na radiju, otišli na posao, večerali, proživeli čitav
jedan dan života, za razliku od Tes. Mnogo toga mi se
vrtelo po glavi.
Kad sam naterao sebe da prestanem, misli su mi
odlutale ka jednako mučnim temama. Ko je to uradio?
Zašto? Da li je Tes bila slučajna žrtva nekog napadača,
ili je ovo imalo veze sa Sintijinim slučajem i pretnjom u
pismu pre toliko godina?
Gde je bila vizit karta Dentona Abagnejla? Zar je
Tes nije zakačila na tablu kao što mi je rekla? Da li je
odlučila da ga više nikad neće pozvati da mu javi još
nešto, otkačila je i bacila u đubre?
Sledećeg jutra, dok su me izjedala ova i druga
pitanja, našao sam Abagnejlovu vizit kartu, koju je dao
nama, i pozvao ga na mobilni.
Poziv mi je bio prekinut i čuo sam saopštenje da
ostavim poruku jer je Abagnejlov telefon bio isključen.
Tako da sam pokušao da ga dobijem na kuću.
Javila se neka žena.
„Jel' mogu dobiti gospodina Abagnejla, molim
Vas?“
,,Ko zove?“
„Jel’ to gospođa Abagnejl?“
„Molim Vas, ko je to?“
„Ovde je Teri Arčer."
„Gospodine Arčer!“, rekla je, pomalo izbezumljeno.
„Sad sam htela da Vas pozovem!“
„Gospođo Abagnejl, zaista moram da pričam s
Vašim mužem. Moguće je da ga je policija već
kontaktirala. Dao sam im ime Vašeg muža sinoć i...“
„Jel’ ste se čuli s njim?“
„Izvinite?"
„Jel’ ste se čuli s Dentonom? Jel’ znate gde je?“
,,Ne, ne znam.“
,,To ne liči na njega. Ponekad, mora da radi i
noću, da prati nekoga, ali se uvek javi u nekom
trenutku.“
Imao sam loš osećaj u stomaku. Rekao sam:
„Bio je kod nas juče popodne. Kasno popodne.
Saopštio nam je novosti.“
,,Znam“, rekla je. „Pozvala sam ga upravo kad je
otišao iz Vaše kuće. Rekao je da je primio još jedan
poziv, da mu je neko ostavio poruku i da će me nazvati.“
Setio sam se da je Abagnejlov telefon zazvonio dok
je sedeo u našoj dnevnoj sobi, kako sam ja pretpostavio
da je to bila njegova žena koja ga zove da mu kaže šta
sprema za večeru, kako je on bacio pogled na njega,
kako se iznenadio što to nije bio poziv od kuće i kako je
pustio da taj neko ostavi govornu poruku.
„Jel’ su ponovo nazvali?“
,,Ne znam. Tako se završio naš razgovor.“
„Jel’ Vam policija nešto javila?“
„Da. Skoro mi je srce stalo kad su jutros zvonili
na vrata. Ali radilo se o ženi, blizu Derbija, koju su ubili
u njenoj kući “
„Tetka moje žene“, rekao sam. „Otišli smo da je
posetimo i pronašli je takvu.“
„O, bože“, rekla je gospođa Abagnejl. „Veoma mi je
žao.“ Pomislio sam šta ću sledeće da kažem pre nego što
ga izgovorim, jer sam od skoro razvio naviku da krijem
informacije od ljudi iz straha da ne brinu bez potrebe.
Ali, pokazalo se da se ta politika ne isplati. Tako da sam
rekao:
„Gospođo Abagnejl, ne želim da dižem uzbunu, i
suguran sam da postoji jedan savršeno dobar razlog što
Vam se muž još uvek nije javio, ali mislim da treba da
zovete policiju.“
,,Oh“, rekla je tiho.
„Mislim da treba da im kažete da Vam je muž
nestao. Iako ne na toliko dug period.“
,,Shvatam“, rekla je gospođa Abagnejl. „Uradiću
to.“
„I možete me pozvati ako se nešto desi. Daću Vam
moj kućni broj telefona, ako ga još uvek nemate, a i svoj
mobilni.“
Nije morala da me pita da sačekam da uzme
hemijsku. Pretpostavljao sam da, pošto je udata za
detektiva, jedan notes i hemijska olovka uvek su se
nalazili pored telefona.
Sintija je ušla u kuhinju. Bila se spremala da
krene ka pogrebnom zavodu. Tes, pokoj joj duši, je
unapred isplanirala da sve bude veoma jednostavno za
njene voljene. Završila je sa uplatama za sahranu,
preko mesečnih rata, godinama unapred. Njen pepeo je
trebalo da se rasuje po tesnacu Long Ajlend.
,,Sin“, rekao sam.
Nije odgovorila. Izbegavala me je. Bez obzira da li
sam ja to smatrao razboritim, ona me je, barem
delimično, smatrala odgovornim za Tesinu smrt. Čak
sam se i ja pitao da li je sve moglo da se završi
drugačije da sam rekao Sintiji sve šta sam znao u to
vreme. Da li bi Tes bila kod kuće kad je ubica došao, da
je Sintija znala na koji način je Tes uspela da je
iškoluje. Ili bi njih dve bile na skroz nekom drugom
mestu, radeći zajedno kao tim, možda pomažući
Abagnejlu u istrazi.
Nisam mogao da znam. I sa tim neznanjem sam
moram da živim.
Oboje smo bili kod kuće, jer nismo radili,
naravno. Ona je uzela slobodno na neodređeno u
butiku, a ja sam pozvao školu da im kažem da ću biti
odsutan u sledećih nekoliko dana i da je bolje da nađu
zamenu čiji kalendar nije popunjen. Ko god da je to bio,
želeo sam mu sreću sa mojom grupom.
„Neću više ništa kriti od tebe, od sada”, rekao sam
Sintiji. ,,I desilo se još nešto što treba da znaš.“
Stala je pre nego što je izašla iz kuhinje, ali nije se
okrenula da me pogleda.
„Upravo sam pričao sa ženom Dentona
Abagnejla”, rekao sam. ,,On je nestao."
Delovalo je kao da se malo nagla na jednu stranu,
kao da je ispustila vazduh.
„Šta je rekla?" Sintija je jedva uspela da izgovori.
Rekao sam joj.
Stajala je tu još neki tren, stavila jednu ruku na
zid kako bi mogla da stoji čvrsto, a potom rekla:
„Moram da idem u pogrebni zavod da dogovorim
još nekoliko poslednjih sitnica.“
,,U redu“, rekao sam. „Hoćeš da ja idem s tobom?"
,,Ne“, rekla je i otišla.

***

Neko vreme, nisam znao šta da radim sa sobom,

osim da brinem. Počistio sam kuhinju, namestio kuću,
pokušao, bez uspeha, da namestim Grejsin teleskop
čvršće na njegovom ležištu sa tri nožice.
Kad sam opet sišao dole, pogled su mi privukle
dve kutije za cipele na stolu za kafu, koje nam je
Abagnejl vratio prethodni dan. Uzeo sam ih, odneo u
kuhinju i stavio ih na sto.
Počeo sam da vadim jednu po jednu stvar iz
kutije. Mora da je slično radio i Abagnejl, pomislio sam.
Kad je Sintija pokupila stvari iz kuće kao
tinejdžerka, u suštini je ispraznila sadržaj fioka u ove
kutije, uključujući i fioke od noćnih stočića pored
kreveta njenih roditelja. Kao i većina malih fioka, u
njima su se držale i važne i nevažne stvari, sitniš,
ključevi za koje se više nije znalo šta otključavaju,
recepti, kuponi, isečci iz novina, dugmad, stare
hemijske.
Klejton Bidž nije bio baš sentimentalan, ali je
čuvao stare stvari, poput isečaka iz novina. Na primer,
tu je bio i jedan isečak sa košarkaškim timom, čiji je
član bio Tod. Ali, ako je članak bio o pecanju, bilo je još
verovatnije da će privući Klejtonovu pažnju. Sintija mi
je rekla da je on čitao sportske strane novina jer je
pratio vesti o takmičenju u pecanju, strane o
putovanjima zbog priča o udaljenim jezerima gde je bilo
puno ribe, da su praktično uskakale u čamac.
U kutiji je bilo verovatno šest takvih isečaka koje
mora da je Sintija iskopala iz Klejtonovog noćnog
stočića, godinama pre nego što su kućni nameštaj i
sama kuća bili prodati, i pitao sam se kada će ona
shvatiti da nema poente čuvati ih više. Raširio sam
svaki isečak, pažljivo da ih ne bih pocepao, da bih video
o čemu je govorio.
Jedan od njih mi je privukao pažnju.
Bio je isečak sa stranice Hatrford Kuranta. O
mušičarenju u reci Husatonik. Ko god da je isekao taj
deo novina, verovatno Klejton, bio je veoma precizan pri
tome, makazama je pažljivo isekao članak između prve
kolone te priče i poslednje kolone teksta koji je bio
odbačen. Priča je bila postavljena iznad nekih oglasa ili
drugih priča, koje su bile poređane poput stepenica u
donjem levom uglu.
Zato mi je bilo čudno da se tu nalazio jedan
informativni članak, koji nije imao veze s pecanjem, ali
je bio uvučen u donjem desnom uglu.
Bio je dug samo nekih par centimetara.

Policija i dalje nema nikakav trag u vezi sa smrću

Koni Gormli, 27, iz Serona, koju su udarila kola, a
vozač pobegao sa mesta događaja. Njeno telo je nađeno
u jarku pored puta U.S. 7 u subotu ujutru. Istražitelji
veruju da je Gormlijeva, neudata žena, koja je radila u
krofna-baru u Toringtonu, šetala duž autoputa blizu
mosta Kornvol, kada su je udarila kola koja su se
kretala ka jugu, kasno uveče u petak. Policija kaže da
deluje da je telo Gormlijeve pomereno u jarak, pošto su
na njega naletela kola.
Policija ima teoriju da je vozač kola možda
pomerio telo sa puta u jarak, verovatno da bi bilo
primećeno tek kasnije.
Zašto je, pitao sam se, sve ostalo oko tog članka
bilo tako precizno uklonjeno, ali je ta priča ostala
netaknuta? Datum u gornjem delu stranice je bio 15.
oktobar 1982. godine.
Razmišljao sam o tome kad sam čuo da neko kuca
na vrata. Ostavio sam isečak po strani, ustao sa stolice
i otišao da otvorim vrata.
Kajša Silan. Ona vidovita žena. Ona žena s kojom
nas je povezala ona TV emisija,i koja je neobjašnjivo
izgubila sposobnost da oseti natprirodne vibracije u
trenutku kad je shvatila da joj producenti neće napisati
debeli ček.
„Gospodine Arčer?“, rekla je. Opet je bila obučena
sasvim netipično za svoju sortu, u jednom odelu koje joj
je davalo izgled profesionalne poslovne žene. Bez
marama, bez ogromnih alki.
Klimnuo sam glavom, umorno.
,,Ja sam Kajša Silan. Upoznali smo se u
televizijskoj stanici?"
„Sećam se“, rekao sam.
,,Kao prvo, želela bih da se izvinim za ono što se
desilo tamo. Obećali su da će mi platiti za moj trud, i to
je dovelo do nesporazuma, ali nikako nije smelo da se
desi u prisustvu Vaše žene, u prisustvu gospođe Arčer.“
Nisam ništa rekao.
,,U svakom slučaju", rekla je, razbijajući tišinu,
jer se očigledno nije nadala da će morati da priča za
oboje. „Činjenica je da ja jesam imala nešto da kažem
Vama i Vašoj ženi što može da bude korisna informacija
u slučaju njene nestale porodice “
 I dalje nisam ništa govorio.
„Jel' mogu da uđem?“, pitala je.
Hteo sam da joj zatvorim vrata pred nosom, ali
onda sam pomislio na ono što je Sintija rekla pre nego
što smo se videli s njom prvi put, kako moraš sebi da
dozvoliš da ispadneš i budala ako postoji neka šansa,
čak i jedna prema milion, da neko možda ima nešto
korisno da ti kaže.
Naravno, mi smo se već jednom opekli, kad je bila
reč o Kajši Silan, ali činjenica da je ona htela da nas
vidi i drugi put, učinila je da se zapitam da li bi trebalo
da je saslušam.
Posle trenutka neodlučnosti, široko sam otvorio
vrata i pustio je da uđe. Uveo sam je u dnevnu sobu,
gde je Abagnejl sedeo pre više sati. Smestio sam se
preko puta nje i prekrstio noge.
„Svakako mogu da razumem da ste možda
nepoverljivi", rekla je. „Ali ogroman broj tajanstvenih
sila je stalno oko nas, a samo nekoliko ljudi može da ih
obuzda.“
,,Aha“, rekao sam.
,,Kada primim informaciju koja bi bila važna
nekome ko prolazi kroz težak period, imam obavezu da
podelim tu informaciju sa tom osobom. Čovek jedino
može da preuzme odgovornost kad je već blagoslovljen
tim darom.“
,,Naravno.“
„Novčana nagrada je manje bitna.“
„Mogu da zamislim.“ Iako sam imao skoro dobre
namere kad sam dozvolio Kajši Silan da uđe u kuću,
već sam počeo da mislim da sam pogrešio.
„Čini mi se da me ismejavate, ali ja zaista vidim
šta se dešava."
Čudo nije rekla: „Vidim mrtve ljude“. Zar se ne
kaže tako?
„I spremna sam da podelim to što znam s Vama i
Vašom ženom, ako Vas zanima“, rekla je. „Zamoliću
Vas, pak, da razmotrite neku novčanu nadoknadu za
mene. Jer sam se uverila da ta televizijska stanica nije
bila voljna da se obaveže na taj način.“
,,Ahhh“, rekao sam. „Kakvu vrstu nadoknade
imate na umu?“
Silanova je skupila obrve, kao da o tome nije
razmišljala sve dok nam nije pokucala na vrata.
,,Pa, sad ste me zatekli", rekla je. „Razmišljala
sam o nekoj cifri od hiljadu dolara. Razumela sam da će
mi TV emisija toliko platiti, ali onda oni nisu ispoštovali
dogovor."
„Shvatam", rekao sam. „Možda ako biste mi prvo
nagovestili o kakvoj informaciji se radi, onda bih mogao
da odlučim da li je vredna hiljadu dolara."
Silanova je klimnula glavom.
,,To ima smisla", rekla je. „Dajte mi samo
trenutak." Naslonila se o jastuke, podigla glavu i
zatvorila oči. Oko tridesetak sekundi se uopšte nije
pomerala, niti ispustila bilo kakav zvuk. Izgledalo je kao
da je upadala u neku vrstu transa, kao da se spremala
da se poveže sa svetom duhova. A potom: „Vidim neku
kuću.“
„Neku kuću“, rekao sam. I to je bar nešto.
,,Na jednoj ulici, gde se deca igraju i gde ima puno
drveća, i vidim jednu staricu kako prolazi pored kuće i
jednog starca, pored kojeg je jedan čovek, doduše ne
star. Mogao bi da bude njihov sin. Verujem da bi mogao
da bude Tod... Pokušavam da dobro osmotrim kuću, da
se usredsredim na nju...“
,,Ta kuća“, rekao sam, nagnuvši se bliže napred.
,,Da nije svetlo žuta?“
Delovalo je kao da je Silanova još jače zatvorila
oči.
„Da, jeste.“
„O, bože“, rekao sam. „A roletne... jesu li zelene?
Tamno zelene?“
Nagnula je glavu malo u jednu stranu, kao da
proverava.
,,Da, jesu.“
,,A da li ispod prozora ima žardinjera?“, pitao
sam. ,,Za cveće? I u njima su petunije? Jel' možete da
vidite to? Veoma je važno “
Polako je klimnnula glavom.
,,Da, skroz ste u pravu. Žardinjere su pune
petunija. Jel’ Vam poznata ova kuća?“
,,Ne“, rekao sam, slegnuvši ramenima. „Samo
izmišljam stvari usput.“
Oči su joj se otvorile i sevnule besom.
„Drkadžijo! Kučkin sine!“
„Mislim da smo završili", rekao sam.
„Dugujete mi hiljadu dolara.“
Prevari me jednom, ti si kriv. Prevari me drugi
put...
,,Ne bih rekao“, rekao sam.
„Platite mi hiljadu dolara, jer.. “ Pokušavala je da
se seti nečeg. „Znam još nešto. Videla sam još nešto.
Vašu ćerku, Vašu malu devojčicu. Biće u velikoj
opasnosti.“
„U velikoj opasnosti?“ rekao sam.
„Tako je. Vidim je u kolima. Negde visoko. Platite
mi, i mogu Vam reći više, pa ćete moći da je spasite.“
Od spolja se čuo zvuk zatvaranja vrata od kola.
„I meni se trenutno nešto javlja“ rekao sam joj,
prstima dodirujući slepoočnice. „Vidim svoju ženu kako
ulazi na ova vrata, trebalo bi svakog sekunda.“
I tako je i bilo. Sintija je pogledom prešla po
dnevnoj sobi, ne progovorivši ni reči.
„Zdravo, dušo“, rekao sam ležerno. „Sećaš se
Kajše Silan, najvidovitije žene na svetu? Nije uspela da
nam proda jednu priču prizivajući prošlost, tako da je
sada izmislila viziju Grejsine budućnosti, kao poslednji
bedni pokušaj da nam iskamči hiljadu dolara. Pokušava
da iskoristi naše najveće strahove, može i tako da se
kaže, u trenutku kad smo dotakli dno.“ Pogledao sam
Kajšu. „Jel’ sam pogodio?“
Kajša Silan nije rekla ništa.
Sintiji sam rekao:
„Kako je bilo u pogrebnom zavodu?“
Pogledao sam Kajšu.
„Tetka joj je upravo umrla. Niste mogli da dođete
u gore vreme.“
Sve se tako brzo dogodilo.
Sintija je zgrabila tu ženu za kosu, svukla je sa
kauča i vukla je sve do ulaznih vrata, dok je ova
vrištala.
Sintiji je lice bilo crveno od besa. Kajša je bila
krupna žena, ali je Sintija mlatarala njom po podu kao
da je od slame. Nije obraćala pažnju na njenu vrisku,
niti na reku strahota koje su joj izlazile iz usta.
Sintija ju je dovela do vrata, otvorila ih slobodnom
rukom i izbacila prevarantkinju na prednje stepenište.
Ali žena nije uspela da se zadrži na nogama i saplela se
preko stepeništa, dok joj se glava bližila travnjaku.
Pre nego što je zalupila vratima, Sintija se
prodrala:
„Ostavi nas na miru, neskrupulozna kučko,
krvopijo!“ Oči su joj i dalje bile divlje kad je mene
pogledala, i pokušavala je da dođe do vazduha.
Osećao sam se kao da je iz mene neko izduvao
vazduh.
 XXIII

Posle službe, direktor pogrebnog zavoda je odveo

Sintiju, Grejs i mene do milfordske luke u svom
„kadilaku", gde se nalazila njegova mala krstarica. Roli
Keraderz i njegova žena Milisent su išli za nama, i
ponudili su se da povezu Pamelu, tako da su nam se
sve troje pridružili na brodu.
Kad smo napustili zaklonjenu luku, krenuli smo
duž tesnaca Long Ajlend, samo nekih kilometar i po,
ispred kuće na plaži duž Ist Brodveja. Uvek sam mislio
da bi bilo divno imati takvo neko mesto, posebno kao
klinac, ali kada je uragan Glorija zbrisao tu oblast
1985. godine, počeo sam da se predomišljam. Ako ste
živeli na Floridi, niste mogli da popamtite sve uragane,
ali oni koji su zadesili Konektikat nisu mogli da se
zaborave.
Svom srećom, s obzirom na prirodu našeg zadatka
na vodi tog dana, vetrovi su bili slabi. Direktor
pogrebnog zavoda, čovek čiji je šarm delovao istinski
pre nego izveštačen, poneo je sa sobom urnu sa Tesinim
pepelom.
Nismo mnogo pričali na brodu, mada se Milisent
trudila. Stavila je ruku oko Sintije i rekla:
„Tes nije mogla da poželi lepši dan za ispunjenje
svoje poslednje želje.“
Možda bi, da je Tes umrla prirodnom smrću, i bilo
neke utehe u ovome, ali kad neko nasilno umre, teško
je uopšte naći utehu.
Ipak, Sintija je pokušala da shvati kompliment u
duhu u kojem je bio saopšten. Milisent i Roli su joj bili
prijatelji još pre nego što je upoznala mene. Bili su joj
nezvanični tetka i teča i godinama su brinuli o njoj. Da
se vratimo u prošlost - Milisent je odrasla u istoj ulici u
kojoj je odrasla i Sintijina mama, i mada je Patrisija bila
nekoliko godina starija, postale su prijateljice. Kad je
Milisent upoznala Rolija i potom se udala za njega, i
kad je Patrisija upoznala Klejtona i potom se udala za
njega, parovi su se družili i na taj način su Milisent i
Roli imali priliku da posmatraju Sintijino odrastanje i
pošto joj je porodica nestala, interesovao ih je njen
život. Mada je Roli bio više uz Sintiju, a ne Milisent.
„Dan je divan“, rekao je Roli, nastupajući kao eho
svoje žene. Približio se Sintiji, pogleda usmerenog
nadole ka palubi, jer je verovatno mislio da će mu to
pomoći da ostane čvrsto na nogama, dok se brod kretao
po ustalasanoj vodi. „Ali, znam da to ne čini ovaj
trenutak lakšim.“
Pam je prišla Sintiji, zanela se malo u stranu,
verovatno shvativši da štikle nisu bile najbolji izbor za
čamac, i zagrlila je.
,,Ko bi uradio tako nešto?“, pitala je Sintija. „Tes
nikada nikome nije htela da naudi.“ Šmrknula je.
„Poslednja osoba iz moje porodice je otišla."
Pam ju je privukla još bliže sebi.
„Znam, mila. Bila je tako dobra prema tebi, prema
svima. Mora da je u pitanju neka luda osoba.“ Roli je
odmahnuo glavom u znak gađenja, kao da je hteo da
kaže: „Gde ovaj svet ide“, i odšetao do pramca da
posmatra trag koji je brod ostavljao za sobom. Došao
sam do njega.
„Hvala ti što si došao danas“, rekao sam. ,,To
mnogo znači Sintiji."
Izgledao je iznenađen.
„Jel’ se šališ? Znaš da smo oduvek bili tu za vas
dvoje.“ Ponovo je odmahnuo glavom. ,,Jel’ misliš da se o
tome radi? Da je u pitanju neka luda osoba?“
,,Ne“, rekao sam. ,,Ja ne mislim tako. Barem ne
da je to bio potpuni stranac. Mislim da je Tes ubijena iz
nekog konkretnog razloga.“
,,Šta?“, pitao je. „Šta policija misli?“
 „Nemaju ni ideju, koliko ja mogu da procenim",
rekao sam. „Krenem da im pričam o tim stvarima koje
su se desile pre toliko godina, a njima počinje da se vrti
u glavi, kao da je to previše za njih da svare.“
,,Da, pa šta da očekuješ?“, pitao je Roli. „Dovoljno
su zauzeti time što pokušavaju da održe mir ovde i
sada.“
Čamac je polako usporio i zaustavio se, a direktor
pogrebnog zavoda se približio.
„Gospodine Arčer? Mislim da smo spremni.“ Svi
smo se skupili zajedno na palubi, i urna je na formalan
način predata Sintiji u ruke. Pomogao sam joj da je
otvori, pri čemu smo se oboje ponašali kao da baratamo
dijamantom, uplašeni da bismo mogli da ispustimo Tes
u pogrešnom trenutku. Uhvativši je čvrsto obema
rukama, Sintija se pomerila na jednu stranu broda i
okrenula urnu naopačke, dok smo Grejs i ja, Roli i
Milisent i Pam posmatrali.
Pepeo je ispao iz nje i spustio se na vodu, raspršio
se i nestao. Za nekoliko sekundi, ono što je ostalo od
Tes u fizičkom obliku se izgubilo. Sintija je vratila urnu
meni i na trenutak je delovala ošamučeno. Roli je prišao
da je pridrži, ali je ona ispružila ruku kao znak da joj je
dobro.
Grejs je ponela ružu, to je bila njena ideja, koju je
sada bacila na površinu vode. „Zbogom, tetka Tes“,
rekla je. „Hvala ti za knjigu.“
Sintija je jutros rekla da je imala želju da kaže par
reči, ali kada je došao taj trenutak, nije imala snage. I
ja nisam mogao da nadem neke reči koje bi nosile više
značenja ili koje bi bile iskrenije od Grejsinog
jednostavnog ,,zbogom“.
Kad smo se vratili u luku, video sam nisku, crnu
ženu u farmerkama i smeđoj kožnoj jakni, koja je
stajala na kraju pristaništa, dok smo se mi približavali
luci. Bila je skoro isto toliko okrugla koliko i niska, ali
je pokazala gracioznost i gipkost kad je zgrabila čamac
koji se približavao i pomogla da se usidri. Obratila mi
se:
„Terens Arčer?“ U glasu joj je bio prizvuk
bostonskog akcenta.
Rekao sam da sam taj.
Pokazala mi je bedž koji je je identifikovao kao
Ronu Vedmor, policijsku detektivku. I nije bila iz
Bostona, već Milforda. Ispružila je ruku da pomogne
Sintiji da stane na pristanište, a ja sam podigao Grejs
na daske razjedene vremenom.
„Želela bih da popričam s Vama na minut", rekla
je, nije pitala.
Sintija, pored koje je bila Pam, je rekla da će da
pripazi na Grejs. Roli je ostao pozadi sa Milisent.
Vedmorova i ja smo sporim korakom išli duž
pristaništa, ka jednom crnoj neobeleženoj krstarici.
„Jel' se radi o Tes?“, pitao sam. „Jel’ neko
uhapšen?"
,,Ne, gospodine, ne radi se o tome“, rekla je.
„Sigurna sam da se ljudi na zadatku trude najviše što
mogu da dođu do toga, ali to je drugi detektivski slučaj.
Svesna sam, ovako ili onako, da se napredovalo što se
toga tiče." Izbacivala je reči kao vatrene strele. „Ovde
sam da se raspitam o Dentonu Abagnejlu."
Kao da sam pretrpeo mentalno bičevanje.
,,Da?“
„Nestao je. Nema ga već dva dana“, rekla je.
„Pričao sam s njegovom ženom jutros, pošto je on
svratio kod nas. Rekao sam joj da zove policiju.“
„Niste ga otad videli?“
“Ne.“
„Jel' ste se čuli s njim?“ Fiju, fiju, fiju.
,,Ne“, rekao sam. ,,Ne mogu da se otresem misli
da to ima neke veze s ubistvom tetke moje žene. Otišao
je da je vidi nedugo pre njene smrti. Ostavio joj je vizit
kartu, za koju mi je rekla da ju je okačila na tablu
pored telefona. Ali nije bila tu pošto je umrla.“
Vedmorova je zapisala nešto u svoj notes.
„Radio je za Vas.“
,,Da“
,,U vreme kad je nestao.“ To nije bilo pitanje, tako
da sam samo klimnuo glavom. „Šta Vi mislite?“
„O čemu?“
„Šta mu se desilo?“ Pogled pun nestrpljenja. Kao
da pita, a šta ti misliš da te pitam?
Ućutao sam i zagledao se u plavo nebo bez
oblaka.
„Mrzim što mi misli lete ka tome“, rekao sam. „Ali
mislim da je mrtav. Mislim da je možda primio poziv od
ubice dok je još bio u našoj kući, dok je razmatrao naš
slučaj s nama.“
,,Kad je to bilo?“
„Oko pet popodne, otprilike tad."
,,Pa, jel' to bilo pre pet, ili posle pet, ili u pet?“
„Rekao bih u pet.“
,,Mi smo stupili u kontakt s njegovim mobilnim
provajderom, proverili sve njegove dolazeće i odlazeće
pozive. Bio je poziv u pet sati, sa jedne govornice u
Milfordu. Drugi je usledio nešto kasnije, sa druge
govornice, i na njega se javio. Kasnije, u toku dana,
njegova žena je zvala, ali se na njih nije javio.“
Nisam znao šta da mislim o tome.
Sintija i Grejs su ulazile u kedi direktora
pogrebnog zavoda.
Vedmorova mi se agresivno približila, i mada je
bila nekih petnaestak centimetara niža, njeno prisustvo
se osećalo.
,,Ko bi poželeo da ubije Vašu tetku, i Abagnejla?“,
pitala je.
„Neko ko želi da se postara da prošlost ostane
prošlost“, rekao sam.

Milisent je htela da nas sve odvede na ručak, ali

Sintija je rekla da bi radije išla pravo kući, tako da sam
je tamo i odveo. Grejs je očigledno ganula služba i celo
jutro je za nju bilo jedno novo iskustvo, njena prva
sahrana, ali mi je bilo drago što je ipak imala apetit.
Kako smo ušli u kuću, rekla je da umire od gladi i da
ako ne uzme nešto da jede da će stvarno umreti. A
potom:
„Ups, izvini."
Sintija se nasmešila našoj devojčici.
„Šta kažeš na sendvič s tunjevinom?"
,,Sa celerom?“
„Ako ga ima još“, rekla je Sintija.
Grejs je provirila u frižider i otvorila jednu fioku.
„Ima malo celera, ali deluje mekano.“
„Iznesi ga“, rekla je Sintija. ,,Da vidimo na šta
liči.“
Okačio sam sako na naslon stolice i odvezao
kravatu. Nisam se ovako lepo oblačio kad sam išao na
posao, u srednju školu, tako da sam se u svečanoj odeći
osećao stegnuto i nelagodno. Seo sam, ostavio po strani
na trenutak sve što se dogodilo danas i posmatrao moje
dve devojke. Sintija je ulovila jednu konzervu tunjevine
i otvarač konzervi, a Grejs je stavila celer na kuhinjski
element.
Sintija je ocedila ulje iz konzerve, sipala tunjevinu
u posudu i pitala Grejs da joj doda preliv za salatu.
Opet je otišla do frižidera, izvadila teglu, skinula
poklopac i stavila je na kuhinjski element. Prepolovila je
štap celera i mahala njim u vazduhu. Bilo je to obično
parče gume.
Kao deo igre, njime je udarila mamu po ruci.
Sintija se okrenula i pogledala je, i kao odgovor na
to je ispružila ruku i prepolovila drugi gumeni štap
celera i uzvratila Grejs udarac. Zatim su ih koristile kao
mačeve. „Odbrani se sad!“, rekla je Sintija. Obe su
počele da se smeju i grle.
A ja sam pomislio kako sam se oduvek pitao
kakva je kao majka bila Patrisija, a odgovor je oduvek
bio ispred mojih očiju.

Kasnije, pošto je večerala, Grejs se popela do sobe

da obuče nešto svakodnevno, a Sintija mi je rekla:
„Lepo si izgledao danas.“
,,I ti“, rekao sam.
„Žao mi je“, rekla je.
,,Hm?“
„Žao mi je. Ne krivim tebe. Za Tes. Pogrešila sam
što sam rekla da te krivim.“
,,U redu je. Trebalo je sve da ti kažem. Ranije.“
Spustila je pogled na pod.
„Jel’ smem da te pitam nešto?“, rekao sam i ona je
klimnula glavom. „Šta misliš zašto bi tvoj otac sačuvao
jedan isečak o jednom udesu?“
„O čemu pričaš?“, rekla je.
„Sačuvao je jedan isečak o jednom udesu.“
Kutije cipela su i dalje bile na kuhinjskom stolu, a
na vrhu jedne se nalazio isečak o mušičarenju, na kom
se nalazio i članak o ženi iz Šerona, čije je telo nađeno u
jarku.
,,Da vidim", rekla je Sintija, dok je prala ruke i
brisala ih. Dao sam joj isečak i ona ga je obazrivo uzela
u ruke, kao pergament. Pročitala ga je. ,,Ne mogu da
verujem da nikad ranije nisam videla.“
„Mislila si da je tvoj otac sačuvao isečak zbog dela
o pecanju.“
„Možda ga i jeste sačuvao zbog tog dela o
pecanju.“
„Delimično, mislim da jeste“; rekao sam. „Ali
pitam se šta je bilo prvo. Da li je prvo video članak o
udesu i isekao ga, a potom, buduči da ga je to
interesovalo, isekao i članak o pecanju zajedno s njim.
Ili je prvo spazio članak o pecanju, a zatim ovaj drugi, i
iz nekog razloga, i njega isekao, takođe. Ili...“ Ućutao
sam se na trenutak. ,,Da li je on želeo da iseče članak o
udesu, ali se bojao da bi sam taj isečak prouzrokovao
mnogo pitanja kad bi ga neko našao, recimo tvoja
mama? S druge strane, ako bi ga isekao zajedno sa još
jednim člankom, pa, to bi bila kamuflaža?“
Sintija mi je vratila isečak i rekla:
„O čemu ti do đavola pričaš?“
„Boga mi, ne znam“, rekao sam.
„Svaki put kad preturam po tim kutijama", rekla
je Sintija, ,,nadam se da ču naći nešto što ranije nikad
nisam primetila. To je frustrirajuće, znam. Želiš da
nađeš odgovor, a on nije tu. A opet, i dalje mislim da ću
ga naći. Neki malecni trag. Kao jedan mali deo slagalice
koji ti omogućava da složiš sve ostale."
,,Znam“, rekao sam. „Znam.“
„Što se tiče udesa, kako si rekao da se zove ta
žena što je poginula?“
,,Koni Gormli“, rekao sam. „Imala je dvadeset i
sedam godina.“
,,U životu nisam čula za to ime. Ne znači mi ništa.
A šta ako je to to? Ako je to taj delić?“
„Jel’ ti misliš da jeste?“, pitao sam.
Polako je odmahnula glavom.
,,Ne.“
Nisam ni ja.
Ali to me nije sprečilo da odem gore u sobu i da
na internetu pokušam da nađem neku informaciju o
udesu koji se desio pre dvadeset i šest godina, pri kom
je vozač kola ostavio Koni Gormli da umre.
Ništa nisam našao.
Zatim, počeo sam da tražim sve Gormlijeve koji su
živeli u tom delu Konektikata, koristeći adresar na
internetu, i zapisivao im imena i brojeve telefona u
notes. Stao sam kad sam našao šest imena, i taman
sam se spremao da krenem da ih zovem, kad je Sintija
promolila glavu u sobu.
„Šta to radiš?“, pitala je.
Rekao sam joj.
Ne znam da li sam očekivao da se ona pobuni
protiv toga ili da me ohrabri u tome da uhvatim bilo
kakvu nit bez obzira koliko ona bila tanka. Umesto toga
je rekla:
„Idem dole da malo prilegnem.“
Kad se konačno neko javio, predstavio sam se kao
Terens Arčer iz Milforda i rekao da verovatno imam
pogrešan broj, ali da pokušavam da uđem u trag
nekome ko zna nešto o smrti Koni Gormli.
„Oprostite, ime mi uopšte nije poznato“, rekla je
osoba na prvom broju.
,,Ko?“, rekla je jedna starija žena, kad sam pozvao
drugi broj. „Nikada nisam poznavala nijednu Koni
Gormli, ali imam nećaku Konstans Gormli, i ona je
agent za nekretnine u Stratfordu. Fantastična je i ako
tražite kuću, ona može da Vam nađe neku dobru
ponudu. Baš ovde imam njen broj telefona, evo
sačekajte malo.“ Nisam hteo da budem nepristojan, ali
pošto sam čekao pet minuta, spustio sam slušalicu.
Treća osoba koju sam dobio je rekla:
„O, bože, Koni? To je bilo tako davno.“
Ispostavilo se da sam uspeo da pronađem
Hauarda Gormlija, njenog brata od šezdeset i pet
godina.
„Zašto bi iko želeo da zna o tome, posle toliko
godina?“, pitao je, promuklim i umornim glasom.
,,Da budem iskren, gospodine Gormli, nisam
siguran šta da Vam kažem“, rekao sam. „Porodica moje
žene je pretrpela neke probleme nekoliko meseci posle
pogibije Vaše sestre. Radi se o nečemu što i dalje
pokušavamo da rešimo, a članak o Koni smo našli među
nekim uspomenama.“
,,To je donekle čudno, zar ne?“, rekao je Hauard
Gormli.
,,Da, jeste. Ako biste mogli da odgovorite na par
pitanja, to bi možda razjasnilo neke stvari, ili mi barem
omogućilo da odbacim ikakvu povezanost između
tragedije Vaše porodice i naše.“
 ,,U redu.“
„Pre svega, da li su ikada saznali ko je pregazio
Važu sestru? Ja nemam nikakvu infomaciju o tome. Da
li je neko okrivljen za to?“
„Jok, niko. Pajkani nisu ništa našli, niti ikoga
pritvorili. Posle nekog vremena, pretpostavljam da su
jednostavno digli ruke od slučaja.“
„Žao mi je.“
,,Da, pa, to je otprilike dokrajčilo naše roditelje.
Patnja ih je izjela. Mama nam je umrla par godina
kasnije, a otac godinu dana kasnije. Oboje su imali rak,
ali ako mene pitate, njima je patnja odnela živote.“
,,Da li je policija našla bilo kakve tragove? Da li
su ikada saznalo ko je vozio?“
„Koliko je tačno star taj članak koji ste našli?“
Stajao je pored kompjutera, pa sam mu pročitao.
,,To je bilo baš davno“, rekao je. „Pre nego što su
otkrili da je ceo događaj bio donekle isceniran."
,,Isceniran?“
,,Pa, u početku su smatrali da se radi o udesu,
posle čega je vozač pobegao, prosto i jednostavno.
Možda je bila neka pijanica u pitanju, ili loš vozač. Ali,
kad su uradili autopsiju, primetili su nešto čudno.“
,,Kako to mislite cudno’?"
„Znate, ja nisam profesionalac. Celog života se
bavim krovovima. Ali kako su nam rekli, sve što je Koni
zadobila od udarca kolima se desilo pošto je več bila
mrtva.“
„Čekajte malo“, rekao sam. „Vaša sestra je bila
več mrtva kad su je kola udarila?“
,,Da, to hoću da kažem. I.. “
„Gospodine Gormli?“
„Samo, teško je govoriti o ovome, čak i posle toliko
godina. Ne volim da govorim ništa loše o Koni, čak i
posle svih ovih godina, razumete."
,,Razumem.“
„Ali, rekli su da, pa, da je možda bila s nekim
malo pre nego što je ostavljena u tom jarku.“
„Hoćete da kažete...“
„Nisu rekli da je u stvari bila silovana, mada je i
to moguće, pretpostavljam. Ali, moja sestra jeste
pomalo švrljala sa strane, shvatate, i kazali su da se
najverovatnije jeste našla s nekim to veče. I ja sam se
oduvek pitao da li je to bila ista osoba koja je namestila
da izgleda kao da su je udarila kola i bacio je u taj
jarak.“
Nisam znao šta da kažem.
„Koni i ja smo bili bliski. Nisam odobravao način
na koji je živela svoj život, ali s druge strane, ni ja nikad
nisam bio anđeo, tako da nisam bio u poziciji da upirem
prstom u drugoga. Posle svih ovih godina, i dalje sam
ljut i želim da nađu tog skota koji je to uradio, ali stvar
je u tome da se to desilo tako davno i da su velike šanse
da je kučkin sin možda i sam mrtav.“
,,Da“, rekao sam. ,,To je vrlo moguće.“

***

Kad sam završio razgovor s Hauardom Gormlijem,

samo sam ostao da sedim još neko vreme za stolom,
zureći u prazan prostor, pokušavajući da zaključim da
li je tu bilo ičega značajnog.
Zatim sam, refleksno, po običaju, kliknuo na
tipku ,,pošta“ na tastaturi, da proverim da li smo imali
poruka. Kao i obično, bila ih je gomila, većina njih je
nudila vijagru, savete za berzu, jeftini ,,roleks“, ponude
udovica bogatih vlasnika rudnika zlata u Nigeriji koje
su tražile pomoć u prenošenju svojih miliona na račun
u Severnoj Americi. Naš filter za neželjenu poštu
uhvatio je par takvih uznemirujućih mejlova.
Ali, jedan imejl sa hotmail adrese je samo imao
brojeve - 12051983, a kao predmet mejla je stajalo:
„Neće trajati još dugo".
Kliknuo sam na njega.
 Poruka je bila kratka. Pisalo je:
„Draga Sintija, što se tiče našeg ranijeg razgovora,
tvoja porodica ti zaista oprašta. Ali, nikako ne mogu da
prestanu da se pitaju: ’Zašto?’"
Mora da sam je pročitao pet puta, a zatim se opet
vratio na predmet mejla . Neće trajati još dugo, dok šta?
 XXIV

,,Kako je neko mogao da dode do naših imejl

adresa?“ pitao sam Sintiju. Sedela je ispred kompjutera,
ne skidajući pogled s ekrana. U jednom trenutku,
ispružila je ruku ka monitoru, kao da bi na neki način
možda više otkrila dodirivanjem poruke.
„Moj otac", rekla je.
„Šta u vezi s tvojim ocem?“
,,Kad je ušao u kuću, kad je ostavio šešir“, rekla
je Sintija. ,,Mogao je da dođe ovde na sprat i da
razgleda, da sedne za kompjuter i provaii naše adrese.“
,,Sin“, rekao sam oprezno. „Još uvek ne znamo da
li je tvoj otac ostavio taj šešir. Mi ne znamo ko je ostavio
taj šešir:“
Setio sam se Rolijeve teorije i svoje kratkoročne
sumnje, da je sama Sintija mogla da ostavi šešir tamo. I
samo na sekund, ne duže, pomislio sam kako je lako
napraviti jednu adresu na hotmejlu i poslati imejl sam
sebi.
Okani se toga, rekao sam sebi.
Osetio sam da se Sintija nakostrešila na moj
komentar pre par minuta, tako da sam dodao:
„Ali, u pravu si. Ko god da je ušao ovde, mogao je
da dođe u ovu sobu i pronjuška okolo, uključi
kompjuter i nađe naše imejl adrese."
„Znači, to je ista osoba“, rekla je Sintija. „Osoba
koja me je pozvala, za koju si ti rekao da je samo neki
ludak, je ista osoba koja je poslala ovaj mejl i ista osoba
koja se ušunjala u našu kuću i ostavila taj šešir. Šešir
moga oca.”
To je imalo smisla. Ono što je mene u tome mučilo
je ko je ta osoba? Da li je to ista osoba koja je ubila
Tes? Da li je to onaj čovek koga sam ugledao kroz
Grejsin teleskop pre neku noć kako posmatra našu
kuću?
,,I dalje govori o opraštanju“, rekla je Sintija. ,,Da
mi oni opraštaju. Zašto to govori? I šta to znači da neće
trajati još dugo?“
Odmahnuo sam glavom.
„I ta adresa", rekao sam, pokazujući na imejl
sanduče na ekranu. „Samo neki niz brojeva."
,,To nije samo neki niz brojeva", rekla je Sintija.
,,To je datum. 12. maj 1983. godine. Te noći mi je
porodica nestala."

„Nismo bezbedni", rekla je Sintija kasnije te

večeri.
Sedela je na krevetu, pokrivši se do struka.
Slučajno sam pogledao kroz prozor spavaće sobe, da još
jednom bacim pogled na ulicu pre nego što sam legao
ispod pokrivača pored nje. To je bila navika koju sam
razvio u poslednjih nedelju dana.
,,Nismo“, ponovila je. „I znam da ti isto to misliš,
ali ne žellš da pričaš o tome. Brineš se da ćeš me
uznemiriti, dovesti me do granice ludila ili nešto slično."
,,Ne bojim se da ćeš doči do granice ludila“, rekao
sam.
„Ali ne možeš da izgovoriš da smo bezbedni“, rekla
je Sintija. ,,Ti nisi bezbedan, ja nisam bezbedna, Grejs
nije bezbedna.“
To sam vrlo dobro znao. Nije morala da me
podseća. Nisam prestajao da mislim na to.
„Moja tetka je ubijena", rekla je Sintija. ,,Ja...mi
smo unajmili čoveka da sazna šta se desilo mojoj
porodici i on je nestao. Pre par večeri, ti i Grejs ste
videli čoveka koji nam posmatra kuću. Neko nam je bio
u kući, Teri. Ako ne moj otac, onda neko drugi. Neko ko
je ostavio taj šešir, ko je seo za naš kompjuter.“
,,To nije bio tvoj otac“, rekao sam.
„Jel’ to govoriš zato što stvarno znaš ko ga je
ostavio ili govoriš to zato što znaš da je moj otac
mrtav?“
Nisam imao šta da kažem.
„Šta misliš zašto Centar za motorna vozila nema
sliku mog oca?“, pitala je. „Zašto ne postoji njegov broj
socijalnog osiguranja?“
,,Ne znam“, rekao sam umorno.
„Jel’ misliš da je gospodin Abagnejl saznao nešto
u vezi s Vinsom? Vinsom Flemingom? Zar nije rekao da
želi da sazna više o njemu? Možda je to i radio kad je
nestao. Možda je gospodin Abagnejl dobro, ali prati
Vinsa, i nije bio u mogućnosti da zovne ženu."
„Slušaj", rekao sam. „Imali smo naporan dan.
Hajde da pokušamo da se odmorimo.“
„Molim te reci mi da ništa više ne kriješ od mene“,
rekla je Sintija. ,,Kao što si krio da je Tes bila bolesna. I
za novac koji je primala.“
„Ništa ne krijem od tebe“, rekao sam. „Zar ti
upravo nisam pokazao imejl? Mogao sam da ga izbrišem
i da ti ni ne kažem za njega. Ali, slažem se s tobom,
moramo da budemo na oprezu. Imamo novu bravu.
Sada niko ne može da provali. A ja ti neću pridikovati
zbog toga što pratiš Grejs do škole.“
,,A šta ti misliš da se dogada?", rekla je Sintija.
Bilo je nečega u načinu na koji je to pitala, nešto što me
je skoro optuživalo, što mi je naznačilo da ona i dalje
sumnja da nešto skrivam od nje.
,,Pobogu!“, prasnuo sam. ,,Ne znam. Nije moja
jebena porodica nestala sa jebenog lica zemlje.“
To je toliko šokiralo Sintiju da se ućutala. Sam
sebe sam šokirao.
,,Izvini“, rekao sam. „Izvini. Nisam tako mislio.
Samo, ovo utiče na sve nas.“
„Moji problemi utiču na tebe', rekla je Sintija.
„Ne radi se o tome“, rekao sam. „Vidi, sećaš se da
sam rekao da bi trebalo da odemo negde na neko
vreme? Nas troje. Izvući ćemo Grejs iz škole. Ja ću
izmamiti nekoliko slobodnih dana za sebe od Rolija, on
će naći opravdanje za mene, naći će mi zamenu, neće
biti probelema ako ti uzmeš neko slobodno vreme...“
Bacila je pokrivač sa nogu i ustala.
„Spavaću s Grejs", rekla je. „Zelim da budem
sigurna da je dobro. Neko mora da preduzme nešto"
Ništa nisam rekao kad je s jastukom ispod pazuha
izašla iz sobe. Bolela me je glava, pa sam se bio uputio
ka kupatilu da nađem kafetin u ormariću s lekovima,
kad sam čuo trčanje u hodniku.
Pre nego što se i pojavila na vratima spavaće sobe,
Sintija je viknula:
„Teri! Teri!“
„Šta je?“, pitao sam.
„Nema je. Grejs nije u svojoj sobi. Nema je!“
Pratio sam je duž hodnika, natrag do Grejsine
sobe, sve vreme paleći svetla. Prošao sam ispred Sintije
i otišao pravo do Grejsine sobe.
„Pogledala sam!“, rekla je Sintija. „Nije tu!“
,,Grejs!“, rekao sam, otvorivši ormar, pa pogledao
ispod kreveta. Odeća koju je nosila taj dan je bila
nagomilana na stolici. Ponovo sam otrčao do kupatila,
razvukao zavesu iznad kade,bila je prazna. Sintija je
otišla u sobu gde smo držali kompjuter. Ponovo smo se
susreli u hodniku.
Nije bilo traga od nje.
,,Grejs!“, viknula je Sintija.
Palili smo svetla dok smo trčali niz stepenice.
Nemoguće da se ovo dešava, rekao sam u sebi.
Jednostavno je nemoguće da se ovo dešava.
Sintija je snažno otvorila vrata podruma, viknula
ime naše ćerke u tminu. Bez odgovora.
Kad sam ušao u kuhinju, primetio sam da su
stražnja vrata, na kojima je skoro bio ugrađen zasun,
samo pritvorena.
Srce mi je stalo.
„Zovi policiju“, rekao sam Sintiji.
 „O, bože“, rekla je Sintija.
Upalio sam svetlo napolju kad sam svom snagom
otvorio vrata, i istrčao, bosih nogu, u dvorište.
,,Grejs!“, viknuo sam.
A zatim se čuo glas. Sasvim smiren.
„Tata, isključi to svetlo.“
Pogledao sam desno od mene i Grejs je bila tu,
stajala je u dvorištu, u pidžami, a njen teleskop je bio
postavljen na travnjaku i usmeren u pravcu neba.
„Šta je?“, rekla je.

Oboje smo mogli, i verovatno je trebalo, da

uzmemo slobodne dane s posla, posebno posle onoga
što smo doživeli prethodne noći, ali smo se ipak oboje
vratili poslu sledećeg jutra.
„Stvarno mi je žao“, rekla je Grejs, jedno stoti put,
dok je jela pahuljice.
„Da nisi nikad više izvela tako nešto ni iz šale“,
rekla je Sintija.
„Rekla sam da mi je žao.“
Sintija je ipak ostala da spava s njom te noći. Nije
nameravala da ispušta Grejs iz vida neko vreme.
„Hrčeš, da znaš", rekla joj je Grejs.
To je bio prvi put u poslednje vreme da mi je
nešto bilo smešno, ali sam uspeo da ostanem ozbiljan.
Prvi sam otišao na posao, kao i obično. Sintija se
nije pozdravila sa mnom niti me je ispratila do vrata. I
dalje nije mogla da zaboravi našu svađu pre lažne
uzbune oko Grejs. Baš kad je trebalo da se saberemo,
nevidljivi ponor se stvarao između nas. Sintija mi i dalje
nije verovala da ništa nisam skrivao od nje. A ja nisam
bio suguran u Sintiju iz razloga koje nisam mogao da
objasnim, čak ni sam sebi.
Sintija je mislila da je ja krivim za sve naše
trenutne probleme. Bilo je neosporno da nas je njena
prošlost, njen dobro poznati teret, trenutno uhodila kao
avet danju i noću. I s jedne strane, ja je jesam krivio,
iako to nije bila njena krivica što joj je porodica nestala.
Ono što nas je oboje brinulo je, naravno, kako je
sve ovo uticalo na Grejs. I način koji je naša ćerka
izabrala da se izbori sa porodičnom krizom, koja je nju
toliko mučila da je pomisao na jedan razarajući
asteroid,u stvari, nudila neku vrstu izlaza iz te
situacije, je sam po sebi postao katalizator za još jedan
udarac.

Moji đaci su se, za divno čudo, lepo ponašali.

Mora da se pročulo zašto sam odsustvovao poslednjih
par dana. Smrtni slučaj u porodici. Srednjoškolci bi se
obično, kao većina prirodnih predatora, držali jedne
slabosti plena i iskoristili je u svoju korist. Sudeći po
svim izveštajima, svakako su to uradili ženi koja je bila
pozvana da me zameni. Ona je posedovala najblaži vid
mucanja, i obično bi samo zastala pre nego što bi
započela rečenicu, ali to su klinci ipak primetili i počeli
da je imitiraju. Drugi članovi osoblja su mi za vreme
ručka ispričali za to, s dozom saosećanja. Taj hodnik je
predstavljao džunglu, koju ste ili uspeli da preživite ili
ne.
Ipak, meni nisu stali na muku. I to ne samo
grupa koja je pohađala kreativno pisanje, već i druga
dva moja odeljenja kojima sam predavao engleski.
Mislim da nisu bili mirni samo iz poštovanja prema
mojim osećanjima, u stvari, to je samo delimično
doprinelo tome. Nisu divljali zato što su čekali na
znake, da ću se možda ponašati drugačije, pustiti koju
suzu, izgubiti strpljenje s nekim, zalupiti vratima, bilo
šta.
Ali, nisam. Tako da sledećeg dana nisam mogao
da očekujem da budu posebno obzirni prema meni.
Kad su posle mog jutarnjeg časa svi izleteli
napolje, Džejn Skavulo je ostala poslednja u razredu,.
„Žao mi je zbog Vaše tetke", rekla je.
,,Hvala“, rekao sam. „Ona je bila tetka moje žene,
u stvari, mada je i meni bila isto toliko bliska.“
„Kako god“, rekla je, i krenula za ostalima.
Oko sredine dana, išao sam niz hodnik i prošao
pored kancelarije, kad je jedna od sekretarica izletela
napolje, ugledala me i skamenila se u mestu.
„Sad sam krenula da Vas nađem“, rekla je.
„Ostavila sam poruku u Vašoj kancelariji, niste bili
tamo.“
„Zato što sam ovde“, rekao sam.
„Imate poziv“, rekla je. „Mislim da je Vaša žena."
,,U redu.“
„Možete da ga preuzmete u kancelariji."
,,U redu.“
Pratio sam je i ona mi je pokazala na telefon na
njenom stolu. Jedno svetlo na njemu je treperilo. „Samo
pritisnite to dugme", rekla je.
Uzeo sam slušalici i pritisnuo dugme.
,,Sintija?“
„Teri, ja...
„Slušaj, hteo sam da te zovnem. Žao mi je zbog
sinoć. Zbog onoga što sam rekao.“
Sekretarica je sela za svoj sto i pravila se da ne
obraća pažnju.
„Teri, nešto.. “
„Možda treba da angažujemo drugog detektiva.
Hoću da kažem, ne znam šta se desilo Abagnejlu, ali...“
„Teri, ućuti“, rekla je Sintija.
Ućutao sam.
„Nešto se desilo“, rekla je Sintija dubokim glasom,
skoro kao da je gubila vazduh. „Znam gde su.“
 XXV

„Ponekad, kad se ne javljaš, a ja te očekujem“,

rekla je, „mislim da sam ja ta koja gubi razum“
,,Izvini“, rekao je. „Ali, imam dobre vesti. Mislim da
je počelo.“
,,Oh, to je divno. Kako je ono Šerlok Holms govorio?
Igra je počela? Ili je to bio Šekspir?“
„Nisam siguran“, rekao je..
„Znači, isporučio si?“
,,Da“
„Ali moraš da ostaneš malo duže da vidiš šta će da
se desi.“
„Da, znam“, rekao je. „Siguran sam da će biti na
vestima."
„Kad bih mogla da snimim ovde.“
„Doneću ti novine."
,,Uh, to bi mi se svidelo“, rekla je.
„Nije bilo još mnogo toga o Tes. Pretpostavljam da
to znači da nisu ništa otkrili.“
„Pretpostavljam da samo treba da budemo
zahvalni svaki put kad nam se sreća osmehne, zar ne?“
,,I još nešto je bilo na vestima o tom detektivu koji
je nestao. Njega je moja... znaš već ko... unajmila.“
„Misliš da će ga naći?“, pitala je.
„Teško je reći.“
,,Pa, ne smemo da brinemo zbog toga”, rekla je.
„Zvučiš malo nervozno."
„Pretposatvljam da je tako.“
„Ovo je težak deo, rizični deo, ali kad sve sabereš,
isplati se. A kad dode vreme za to, možeš da se vratiš i
dođeš po mene.“
„Znam. Zar se on neće pitati gde si, zašto nećeš da
ga vidiš?"
 ,,Za njega skoro i da ne postojim", rekla je. ,,On
nas polako napušta. Možda mu je ostalo još nekih mesec
dana. Dovoljno dugo.“
„Misliš da nas je ikada voleo?“, pitao je.
“Jedino je nju voleo“, rekla je, pokušavajući da
sakrije ogorčenost. ,,A da li je ona ikada bila tu uz
njega? Pazila ga? Čistila za njim? I ko je rešio njegov
najveći problem? Nikada mi nije bio zahvalan za sve što
sam uradila. Mi smo ti koji su pretrpeli nepravdu. Nama
je oteta prava porodica. Ovo što mi sad radimo je
pravedno."
,,Znam“, rekao je.
„Šta želiš da ti napravim kad dođeš kući?“
„Može torta od šargarepe?“
„Naravno. To je najmanje što majka može da učini
za sina.“
 XXVI

Pozvao sam policiju i ostavio poruku za

detektivku Ronu Vedmor, koja mi je ostavila svoju vizit
kartu kad mi postavljala pitanja, pošto smo rasuli Tesin
pepeo u tesnacu. Pitao sam je da li bi mogla da se nađe
sa mnom i Sintijom kod nas kući, nas dvoje bismo
uskoro bili tamo. Dao sam joj adresu u slučaju da je
nije znala, ali sam mogao da se kladim da nije bilo tako.
Poručio sam joj da se razlog zašto sam je zvao nije
izričito odnosio na nestanak Dentona Abagnejla, ali bi
možda mogao biti povezan s tim na neki način.
Rekao sam da je hitno.
Pitao sam Sintiju preko telefona da li hoće da je
pokupim s posla, ali mi je rekla da je bila u stanju da se
odveze do kuće. Napustio sam školu, a da nikome
nisam objasnio zašto, ali pretpostavljam da su se
navikavali na moje čudno ponašanje. Roli je upravo bio
izašao iz kancelarije, video me da telefoniram i
posmatrao me dok sam istrčavao iz zgrade.
Sintija je par minuta pre mene stigla kući. Stajala
je pored vrata, sa kovertom u ruci.
Ušao sam unutra i dala mi je da je pogledam. Na
njoj je bila odštampana jedna jedina reč „Sintija'. Bez
poštanske marke. Nije stigla poštom.
„Sada smo je oboje dotakli", rekao sam, odjednom
shvativši da smo oboje napravili više grešaka zbog kojih
će nam policija srati kasnije.
„Baš me briga“, rekla je. ,,Pročitaj.“
Izvadio sam poslovni papir iz koverte. Bio je
precizno presavijen na tri dela, kao standardno pismo.
Zadnja strana papira je bila mapa, grubo nacrtana
olovkom. Ispresecane linije su predstavljale puteve, mali
grad je bio označen kao „Otis“, grubi jajoliki oblik kao
„jezero u kamenolomu", a u jednom uglu se nalazilo
jedno ,,X“. Bilo je još nekih naznaka, ali nisam znao na
šta se odnose.
Sintija me je nemo posmatrala dok sam sve to
proučavao.
Okrenuo sam papir s druge strane, istog trenutka
kad sam video otkucanu poruku, primetio sam nešto,
nešto što privuklo pažnju, što me je veoma uznemirilo. I
pre nego što sam pročitao sadržaj poruke, pitao sam se
šta je moglo da znači to što mi je odmah upalo u oči.
Ali, trenutno, sam držao jezik za zubima i pročitao
je.
Sintija, vreme je da saznaš gde su se nalazili.
Gde se i sad NALAZE, najverovatnije. Postoji jedan
napušten kamenolom par sati vožnje severno
odakle ti živiš, kad se prođe granica s
Konektikatom. Izgleda kao jezero, ali u stvarnosti
to nije, već su odatle vadili šljunak i ostalo. Veoma
je duboko. Verovatno i deca koja se kupaju tamo
nisu svesna njegove dubine. Kreni putem 8, skreni
u Masačutes, i idi njim sve do Otisa, a zatim
istočno odatle. Pogledaj mapu na drugoj strani. Iza
niza drveća postoji mala staza koja vodi do vrha
kamenoloma. Moraš da budeš oprezna kad se
uspenješ tamo, jer je zaista strmo sve do dna
kamenoloma. Baš tu dole ćeš naći odgovor na svoje
pitanje.

Ponovo sam okrenuo papir. Mapa je pokazivala

sve detalje koje je poruka navodila.
,,Tu se nalaze", prošaputala je Sintija, pokazujući
na papir u mojoj ruci.
„Oni su u vodi.“ Uzela je vazduh. „Znači... mrtvi
su.“
Skoro mi je sve bilo zamagljeno ispred očiju.
Trepnuo sam par puta i ponovo se skoncetrisao. Papir
sam opet okrenuo, još jednom pročitao poruku, a zatim
sam je zagledao, ne zbog same njene poruke, već pre s
tehničke strane.
Bila je iskucana na standardnoj pisaćoj mašini.
Ne na kompjuteru. Nije bila odštampana.
„Odakle ti ovo?“, pitao sam je, potrudivši se da
iskontrolišem glas.
„Bilo je u Pamelinoj pošti“ rekla je Sintija. ,,U
sandučetu. Neko ga je ostavio tamo. Nije ga doneo
poštar. Nema poštanske marke, niti bilo šta drugo.“
„Nema“, rekao sam. „Neko ga je ostavio tamo."
,,Ko?“, pitala je.
,,Ne znam.“
„Moramo da odemo tamo", rekla je. „Danas, sada,
moramo da saznamo šta je tamo, šta je ispod vode.“
„Svratiće nam detektivka, ona žena koja je bila s
nama na pristaništu, Vedmorova. Pričaćemo s njom o
ovome. Oni mora da imaju ronioce u policiji. Ali ima
nešto drugo što želim da te pitam. U vezi s porukom je.
Pogledaj je. Pogledaj na iskucane reči...“
„Moraju da odu gore odmah“, rekla je Sintija. Kao
da je mislila da ko god da je na dnu tog kamenoloma
možda je još uvek živ, da muje možda preostalo još
malo vazduha.
Čuo sam kola koja su se parkirala ispred kuće.
Pogledao sam kroz prozor i ugledao Ronu Vedmor, koja
je krupnim koracima prelazila prilazni put, i delovalo je
kao da je njena niska, zdepasta figura mogla da prođe
pravo kroz vrata.
Uspaničio sam se.
,,Dušo“, rekao sam. „Jel’ ima još nešto što želiš da
mi kažeš u vezi s ovom porukom? Pre nego što policija
stigne? Sada moraš da budeš skroz iskrena sa mnom.“
„O čemu pričaš?", rekla je.
„Zar ti ništa nije čudno na njoj?“, rekao sam,
držeći pismo ispred nje. Pokazao sam posebno na jednu
reč u pismu. „Evo, baš ovde, na početku“, rekao sam
pokazujuću na ,,vreme“.
 „Šta s tim?“
Horizontalna linija na slovu ,,e“ je bila izbledela,
tako da je skoro ličilo na ,,c“. Činilo se kao da piše
„vrcmc".
,,Ne znam o čemu pričaš“, rekla je Sintija. „Šta
hoćeš time da kažeš da budem iskrena s tobom?
Naravno da sam iskrena s tobom.“
Vedmorova se već pela uz stepenište, samo što
nije zakucala na vrata.
„Moram da odem gore na trenutak“, rekao sam.
„Otvori joj i reci da silazim odmah.“
Pre nego što je Sintija mogla da kaže još nešto,
popeo sam se uz stepenice brzinom munje. Iza sebe sam
čuo kako je Vedmorova dva puta oštro zakucala na
vrata, zatim joj je Sintija otvorila, i njih dve su se
pozdravile. Do tada, ja sam već bio u sobičku u kojem
sam ocenjivao radove i spremao časove.
Moja stara pisaća mašina ,,Rojal“ se nalazila na
stolu, iza kompjutera.
Morao sam da odlučim šta da uradim s njom.
Očigledno je poruka koju je Sintija u tom
trenutku pokazivala detektivki Vedmor bila otkucana na
toj mašini. Izbledelo ,,e“ sam odmah prepoznao.
Znao sam da ja nisam otkucao pismo.
Znao sam da Grejs nije mogla to da uradi.
Ostale su samo još dve mogućnosti. Stranac, za
koga smo verovali da je ušao u našu kuću, je napisao
ovu poruku, ili ju je otkucala sama Sintija.
Ali, mi smo promenili brave. Nisam mogao da
budem sigurniji u to da nam niko nije ušao u kuću u
proteklih nekoliko dana ko nije trebalo da bude tu.
Nisam mogao da zamislim da je Sintija mogla ovo
da uradi. Ali, šta ako... šta ako je Sintija pod stresom,
koji bi se samo mogao opisati kao nezamislivi stres,
napisala ovu poruku i upućivala nas na neku udaljeno
mesto gde ćemo navodno saznati šta je zadesilo njenu
porodicu?
 Šta ako ju je Sintija otkucala, i ispostavi se da je
to zaista bilo tako?
,,Teri!“, pozvala me je Sintija. „Detektivka Vedmor
je ovde!“
,,Za minut!“, rekao sam.
Šta bi to značilo? Šta bi to značilo da je Sintija
zapravo nekako znala, sve ove godine, gde se može naći
njena porodica?
Oblio me je znoj.
Možda je, rekao sam sebi, ona potisnula to
sećanje. Možda zna više od onoga čega je svesna. Da,
možda se o tome radi. Videla je šta se desilo, ali je
zaboravila. Zar se to ne dešava? Zar mozak ponekad
sam ne odluči - hej, to što vidiš je toliko strašno, moraš
to da zaboraviš, inače nikad nećeš moći da nastaviš sa
svojim životom. Zar ne postoji upravo jedan sindrom
koji objašnjava ovakvu pojavu?
A onda opet, šta ako to nije potisnuto sećanje?
Šta ako je ona oduvek znala...
Ne.
Ne, sigurno mora da postoji neko drugo
objašnjenje. Neko drugi je koristio pisaću mašinu. Još
ranije. I sve je isplanirao unapred. Taj isti stranac koji
je ušao u kuću i ostavio šešir.
Ako je to bio stranac.
,,Teri!“
„Odmah dolazim!“
„Gospodine Arčer!“, viknula je detektivka Vedmor.
„Dovucite se dole, molim Vas.“
Reagovao sam impulsivno. Otvorio sam ormar,
uzeo pisaću mašinu, čoveče, kako su te stare mašine
teške, i stavio je unutra, na pod. Zatim sam je pokrio
drugim stvarima, jednim starim pantalonama koje sam
oblačio za farbanje, gomilom starih novina.
Kad sam sišao niz stepenice, video sam da je
Vedmorova sada sedela sa Sintijom u dnevnoj sobi.
Pismo je bilo na stolu za kafu, otvoreno, Vedmorova je
bila nagnuta nad njim i čitala ga je.
„Držali ste ga u rukama“, prekorila me je.
,,Jesam.“
„Oboje ste ga držali u rukama. Koliko sam
shvatila, Vaša žena nije znala šta je kada ga je izvadila.
Koji je Vaš izgovor?"
„Žao mi je“, rekao sam. Prešao sam rukom preko
usana i brade, pokušavajući da sklonim znoj, jer sam
bio siguran da će odati da sam nervozan.
,,Vi možete da dovedete ronioce, jel' tako?“, rekla
je Sintija. ,,Vi možete da dovedete ronioce u
kamenolom, da vide šta je tamo?“
„Ovo bi moglo da bude od nekog ludaka“, rekla je
Vedmorova sklanjajući pramen kose koji joj je pao na
oči i potom ga stavila iza ušiju. „Možda ne znači ništa.“
,,To je tačno“, složio sam se.
„Ali, s druge strane", rekla je detektivka. ,,Ne
znamo.“
„Ako ne pošaljete ronioce, ja ću sama otići tamo“,
rekla je Sintija.
,,Sin“, rekao sam. „Urazumi se. Ti čak ne znaš ni
da plivaš.“
,,Ne zanima me.“
„Gospođo Arčer', rekla je Vedmorova. „Smirite se.“
To je bilo naređenje. Vedmorova je praktikovala taktiku
trenera.
„Da se smirim?" rekla je Sintija, nezastrašena.
„Znate šta ova osoba, koja je napisala ovo pismo,
poručuje? Da su oni dole. Njihova tela su na dnu.“
„Bojim se“, rekla je Vedmorova, odmahujući
glavom u neverici, ,,da se možda svašta može naći tamo
dole posle svih ovih godina.“
„Možda su u kolima“, rekla je Sintija. „Mamina i
tatina kola nikad nisu pronađena.“
Vedmorova je dohvatila pismo za jedan ugao uz
pomoć dva sjajna crveno-nalikirana nokta i okrenula ga
na drugu stranu. Nije skidala pogled s mape.
 „Moramo da uključimo policiju države Masačutes
u ovo“, rekla je. „Obaviću jedan poziv.“ Izvadila je
mobilni iz džepa i spremila se da otkuca broj.
„Hoćete li da dovedete ronioce“, rekla je Sintija.
„Upravo sada zovem. I moraćemo da odnesemo to
pismo u laboratoriju, da proverimo da li mogu nešto da
nađu na njemu, ako već nije potpuno beskorisno.“
„Žao mi je“, rekla je Sintija.
,,Interesantno“, rekla je Vedmorova, ,,da je
otkucano na pisaćoj mašini. Danas ih retko ko koristi.“
Srce mi se popelo u grlo. A potom je Sintija rekla
nešto što me je iznenadilo.
,,Mi imamo pisaću mašinu“, rekla je.
,,Stvarno?“, rekla je Vedmorova, zaustavivši se pri
kucanju poslednjeg broja.
„Teri i dalje voli da je koristi, zar ne, dušo? Za
kratke poruke i slične stvari. Marka je ’Rojar, zar ne,
Teri?“ Vedmorovoj je rekla: „Ima je još od studentskih
dana.“
„Pokažite mi je“, rekla je Vedmorova, vrativši
telefon u džep. „Mogu da je donesem“, rekao sam.
„Doneću je dole.“
„Samo mi pokažite gde je.“
„Gore je“, rekla je Sintija. „Dodite, pokazaću
Vam.“
,,Sin“, rekao sam, dok sam stajao u dnu
stepeništa, pokušavajući da ih sprečim. „Gore je haos.“
,,Idemo“, rekla je Vedmorova, prošavši pored
mene i nastavljajući uz stepenice.
„Prva vrata levo“, rekla je Sintija. Okrenula se ka
meni i prošaputala: „Šta misliš zašto hoće da vidi našu
pisaću mašinu?"
Vedmorova je ušla u sobu. ,,Ne vidim je“, rekla je.
Sintija se popela uz stepenice brže od mene, ušla
u sobu i rekla: „Obično je ovde. Teri, zar nije obično
ovde?“
Pokazivala je na moj sto kad sam ušao u sobu.
Ona i Vedmorova su me posmatrale.
,,Uf“, rekao sam. „Smetala mi je tu, tako da sam
je ubacio u ormar.“
Otvorio sam ormar i čučnuo. Vedmorova je virila
unutra preko mog ramena. ,,Gde?“, rekla je.
Sklonio sam novine i pantalone poprskane farbom
da bih razotkrio stari, crni ,,Rojal“. Podigao sam je i
opet je postavio na sto.
,,Kad si je stavio tu?“, rekla je Sintija.
„Malo pre“, rekao sam.
„Jako ste je brzo prekrili“, rekla je Vedmorova.
,,Kako to objašnjavate?“
Slegnuo sam ramenima. Na to nisam imao ništa
da kažem.
,,Ne dirajte je“, rekla je i ponovo izvadila telefon iz
jakne.
Sintija me je gledala zbunjeno.
„Šta je s tobom? Šta se do đavola događa?“
Ja sam hteo da joj postavim isto pitanje.
 XVII

Rona Vedmor obavlja nekoliko poziva sa

mobilnog, većinu napolju sa prilaznog puta odakle mi
ne bismo mogli da je čujemo.
Ostavili su Sintiju, mene i Grejs, Vedmorova je
dozvolila Sintiji da se odveze do škole i na brzinu
pokupi Grejs, kod kuće da razmislimo o ovim
poslednjim događajima. Grejs je bila u kuhinji, i dok je
spremala sebi užinu posle škole, tost sa puterom od
kikirikija, pitala je ko je ta velika žena koja je na
telefonu.
„Ona je iz policije", rekao sam. ,,I ne verujem da
će joj biti slatko što je zoveš velikom.”
„Neću joj to reći u lice“, rekla je Grejs. „Zašto je
ovde? Šta se dešava?“
,,Ne sada“, rekla joj je Sintija. „Uzmi užinu i idi u
svoju sobu, molim te.“
Kad je Grejs otišla, gunđajući sve vreme, Sintija
me je pitala:
„Zašto si sakrio pisaću mašinu? Ona poruka je
napisana na tvojoj mašini, zar ne?“
,,Da“, rekao sam.
Proučavala me je na trenutak.
„Jel' si ti napisao tu poruku? Jel' si zbog toga
sakrio pisaću mašinu?“
„Pobogu, Sin“, rekao sam. „Sakrio sam je jer sam
mislio da si je ti napisala."
Oči joj se raširiše u šoku.
,,Ja?“
„Jel' to išta šokantnije nego da sam je ja
napisao?“
,,Ja nisam pokušala da sakrijem pisaću mašinu,
ti jesi.“
 „Uradio sam to da tebe zaštitim.“
,,Šta?“
,,U slučaju da si je ti napisala. Nisam hteo da to
sazna policija.“ Sintija nije rekla ništa neko vreme,
polako koračajući kroz sobu. „Pokušavam da sredim
misli u vezi s ovim, Teri. Šta ti onda hoćeš da kažeš? Da
sam ja napisala tu poruku? I ako jesam, da sam oduvek
znala gde su se nalazili? Da sam oduvek znala da mi je
porodica u tom kamenolomu?"
,,Ne... ne mora da znači“, rekao sam.
,,Ne mora da znači? Onda, šta ti u stvari misliš?“
„Tako mi boga, Sin, ne znam. Više ne znam šta da
mislim. Ali odmah kada sam video pismo, znao sam da
je bilo u mojoj pisaćoj mašini. A znao sam da ga nisam
ja napisao. Mogla si da budeš samo ti, osim ako neko
nije ušao u kuću i napisao ga na toj pisaćoj mašini,
da... da..., ne znam, da možda deluje da ga je napisao
neko od nas dvoje."
„Već znamo da je neko bio ovde“, rekla je Sintija.
„Onaj šešir, onaj imejl. Ali uprkos tome, ti bi radije
mislio da sam to ja uradila?“
„Radije ne bih uopšte mislio tako“, rekao sam.
Pogledala me je pravo u oči, a izraz lica joj je bio
smrtno ozbiljan.
„Jel’ ti misliš da sam ja ubila svoju porodicu?“,
pitala je.
„O, za ime boga.“
,,To nije odgovor."
,,Ne, ne mislim."
„Ali ti je to palo na pamet, zar ne? Pitaš se s
vremena na vreme da li je to moguće.“
,,Ne“, rekao sam. ,,Ne pitam se. Ali, od skoro se
pitam da li je stres koji si pretrpela posle svega, taj
stres zbog svega što te je mučilo svih ovih godina, da li
je...“, mogao sam da osetim kako mi tlo puca pod
nogama, „... on učinio da razmišljaš, ili gledaš na svet,
ili čak radiš nešto na način koji nije, pa ne znam, skroz
razuman.“
,,Oh“, rekla je Sintija.
,,Kao kada sam video da je pismo otkucano na
mojoj pisaćoj mašini, pomislio sam da nisi možda to
uradila kako bi navela policiju da se opet zainteresuje
za slučaj, da učine nešto, da pokušaju da ga reše
jednom i zasvagda?“
,,Pa ih zato pošaljem da se bore s vetrenjačama?
Zašto bih izabrala to mesto, baš to mesto?“
,,Ne znam.“
Neko je lupao na spoljni zid sobe, a potom se na
ulaznim vratima pojavila detektivka Rona Vedmor.
Nisam imao ideje koliko je dugo stajala tu, koliko je
možda čula razgovor.
„Sređeno je“, rekla je. „Šaljemo ronioce.“

Sve je bilo organizovano za sledeći dan. Jedan

policijski vod ronilaca je trebalo da se u deset ujutru
pojavi na licu mesta. Sintija je ispratila Grejs u školu i
dogovorila se sa jednom komšinicom da dođe po nju na
kraju dana i da je odvede svojoj kući, u slućaju da mi
ne dođemo kući na vreme.
Ponovo sam pozvao školu, dobio Rolija i rekao mu
da ne dolazim.
„Pobogu, šta je sada?“, pitao je.
Rekao sam mu gde smo se uputili i za to da će se
ronioci spustiti u kamenolom.
„Gospode, saosećam sa vama, ljudi“, rekao je.
„Nikad kraja. Hoćeš da nađem nekoga da te menja
sledeće nedelje? Znam nekoliko profesora u penziji koji
bi uskočili na kratko “
„Samo ne ona što muca. Klinci će je živu pojesti."
Ućutao sam. ,,Ej, ovo je sada kao iz vedra neba, ali
zanima me tvoje mišljenje."
,,Pucaj.“
,,Da li ti ime Koni Gormli znači nešto?“
„Čije ime?“
 „Ona je ubijena nekoliko meseci pre nego što su
Klejton, Patrisija i Tod nestali. To je severno odavde.
Delovalo je kao da je udes i da je vozač kola pobegao s
mesta zločina, ali u stvari, nije se radilo o tome.“
,,Ne znam o čemu pričaš“, rekao je Roli. „Šta
hoćeš da kažeš da je izgledalo kao udes, a nije bio
udes? I kakve to veze uopšte ima sa Sintijinom
porodicom?“
Zvučao je skoro besan. Moji problemi i zavere koje
su se vrtele oko njih su počeli da iscrpljuju i njega, kao
što su i mene.
,,Ne znam da li ima neke veze. Samo pitam. Ti si
znao Klejtona. Da li je ikada spomenuo neki udes ili
nešto slično?“
,,Ne. Ne da se ja sećam. A sasvim sam siguran da
bih tako nešto zapamtio.“
,,U redu. Slušaj, hvala ti što dovodiš moju
zamenu. Dužnik sam ti.“
Sintija i ja smo kratko posle toga krenuli na put.
Bila je to dvošasovna vožnja. Pre nego što je policija
uzela to anonimno pismo u plastičnoj kesi kao dokaz,
iskopirali smo mapu da bismo znali gde da idemo. Kako
smo seli u kola, nismo stajali ni za kafu niti bilo šta
drugo. Samo smo hteli da stignemo tamo.
Možda mislite da smo sve vreme puta pričali,
razmišljajući o tome šta bi ronioci mogli da nađu, šta bi
to moglo da znači, ali, u stvari smo jedva nešto
progovorili. Ipak, pretpostavio sam da smo oboje utonuli
u misli. O čemu je Sintija razmišljala mogao sam samo
da nagađam. Moje misli su, pak, lutale na sve strane.
Šta će da nađu u kamenolomu? Ako zaista tamo dole
nađu tela, da li će to biti Sintijina porodica? Da li će
nešto ukazati na to ko je kriv za to što su tamo?
I da li ta osoba, ili osobe, i dalje šetaju zemljom?
Krenuli smo na istok kad smo prošli Otis, koji
inače i nije grad, već ga čine nekoliko kuća i firmi koje
su načičkane duž krivudavog puta od dve trake, koji
konačno vodi do puta LI i autoputa Masačusets. Tražili
smo put Felz Kvori, koji je navodno trebalo da bude
severno, ali nismo morali da gledamo dalje. Ugledali
smo dvoja kola sa policajcima države Masačusets koji
su nam bili znak za skretanje.
Spustio sam prozor i objasnio pozorniku ko smo.
On se vratio do svojih kola i javio se nekome na voki-
tokiju, a zatim se vratio i rekao da je detektivka Vedmor
već na licu mesta i da nas očekuje. Pokazao je u pravcu
jednog puta i rekao nam da se jedna uska travnata
staza nalazi na kilometar i po odatle, koja je vodila levo
i sve do gore, gde nas je Vedmorova čekala.
Krenuli smo polako kolima. To čak i nije bio put,
već šljunak i prašina, a onda smo stigli do te staze, koja
je bila još uža. Krenuli smo njom i čulo se kako se
visoka trava češala o donji deo kola. Sada smo išli
uzbrdo. Sa obe strane su se nalazila debela stabla
drveća, a posle nekih četiristo metara, put je postao
ravan i umesto drveća, nalazila se jedna otvorena
površina, koja nam je skoro oduzela dah.
Gledali smo u nešto što je delovalo kao široki
kanjon. Nekih četiri dužina kola ispred nas, tlo je imalo
oštar pad. Ako se i nalazilo neko jezero tamo dole,
nismo još mogli da ga vidimo s mesta gde su bila naša
kola.
Tamo su bila još dva automobila. Jedan je bio od
policije države Masačusets, a jedan neobeleženi sedan
sam prepoznao kao kola Vedmorove. Bila je naslonjena
o branik i pričala je sa pozornikom iz drugih kola.
Kad nas je videla, prišla je.
,,Ne približavajte se“, rekla mi je kroz otvoren
prozor. „Ovo je jedna đavolski opasna litica."
Izašli smo polako iz kola, kao da bi inače
iskakanje iz kola prouzrokovalo slom tla. Ipak, bilo je
poprilično čvrsto.
,,Ovuda“, rekla je Vedmorova. „Jel’ neko od vas
pati od vrtoglavice?"
 ,,Pomalo“, rekao sam. Ja sam više govorio u
Sintijino ime, ali ona je rekla da je u redu.
Približili smo se ivici i sad smo mogli da vidimo
vodu. Na dnu provalije nalazilo se maleno jezero,
veličine oko tri ili četiri hektara. Ranije je ova površina
korišćena za vađenje kamena i šljunka, a pošto je ta
udružena firma napustila ovo mesto, ta rupa se
napunila vodom od kiše i vrela. Po tmurnom danu, kao
što je bio ovaj, bilo je teško reći koja je uobičajena boja
vode. Danas je bila siva i beživotna.
„Mapa i pismo ukazuju da ako ima šta da se
nađe“, rekla je Vedmorova, „onda je to tačno tamo dole.“
Pokazala je pravo niz liticu, na kojoj smo mi stajali.
Osetio sam blagu vrtoglavicu.
Dole ispod, jedan žuti čamac na naduvavanje je
plovio vodom. Možda je bio oko pet metara dugačak, sa
jednim malim izvanbrodskim motorom, koji je bio
zakačen pozadi. U čamcu su se nalazila tri čoveka, dva
obučena u crne kombinezone, sa maskama za ronjenje i
rezervoarima vazduha na leđima.
„Morali su da dođu iz drugog pravca“, objasnila je
Vedmorova. Pokazala je na udaljeni deo kamenoloma.
„Tamo, severno, se nalazi još jedan put koji vodi do
same ivice vode, tako da su odatle mogli da krenu
čamcem. Gledaju gde smo.“ U tom trenutku,Vedmorova
je mahnula ljudima u čamcu, to nije bio znak
prijateljstva, več signal, i oni su joj odmahnuli. „Počeće
da traže ispod vode.“
Sintija je klimnula glavom.
„Šta će da traže?“, pitala je Sintija. Vedmorova ju
je pogledala začudeno, ali je barem bila toliko uljudna
da shvati da se radilo o ženi koja je prošla kroz svašta.
„Rekla bih kola. Ako su dole, naći će ih.“
Jezero je bilo isuviše malo, tako da vetar nije
mogao da napravi talase. Ipak, ljudi u čamcu su
ispustili malo sidro, da se nađe, kako se ne bi pomerili
s mesta. Dva čoveka u kombinezonima su se leđno
spustila u vodu i već u sledećem trenutku su nestali sa
vidika, i tih nekoliko mehurića na površini su bili jedini
dokaz da su uopšte i bili tu.
Hladan vetar je duvao na vrhu litice. Približio sam
se Sintiji i stavio svoje ruke oko nje. Na moje
iznenađenje, ali i radost, nije me odgurnula.
„Koliko dugo mogu da ostanu dole?“, pitao sam.
Vedmorova je slegnula ramenima.
,,Ne znam. Sigurna sam da imaju i više nego
dovoljno vazduha.“
„Ako nešto nađu, šta onda? Jel’ mogu da ga
iznesu?“
„Zavisi. Možda će nam trebati još opreme."
Vedmorova je nosila voki-toki preko kojeg je
održavala komunikaciju sa čovekom koji je bio u
čamcu.
„Šta se dešava?“, pitala je.
Čovek u čamcu odgovorio je preko male crne
kutije.
„Za sada, ne mnogo toga“, glas mu je pucketao u
voki-tokiju Vedmorove. „Ovde je dubina oko deset do
dvanaest metera. Neke dalje tačke su čak i dublje."
,,U redu.“
Stajali smo i posmatrali. Možda nekih deset,
petnaestak minuta. Činilo se da prolaze sati.
A potom su izronile dve glave. Ronioci su doplivali
do čamca, pridržali se za gumene ivice, podigli maske i
izvadili iz usta cevi koje su im omogućave da dišu ispod
vode. Nešto su pričali trećem čoveku.
„Šta kažu?“, pitala je Sintija.
„Sačekajte", rekla je Vedmorova, ali tad smo videli
da je čovek uzeo svoj voki-toki, pa je i Vedmorova
zgrabila svoj.
„Imamo nešto“, zapucketalo je u radiju.
,,Šta?“, pitala je Vedmorova.
„Jedan auto. Bio je dole veoma dugo. Do pola je
zariven u mulj i ostala sranja.“
 „Jel’ ima nečega unutra?“
„Nisu sigurni. Moraćemo da ga izvadimo."
„Koji je model kola?“, pitala je Sintija. „Kako
izgledaju?“
Vedmorova je prenela to pitanje, i dole, u jezeru,
videli smo čoveka kako postavlja pitanja roniocima.
„Deluje da su žuta“, rekao je čovek. „Mala kola.
Doduše, ne vide se tablice. Branici su ukopani.“
Sintija je rekla:
,,To su kola moje mame. Bila su žuta. ’Ford
eskort'. Mala kola.“ Okrenula se ka meni, držeći me.
,,To su oni“, rekla je. ,,To su oni.“
Vedmorova je rekla:
,,To još uvek ne znamo. Čak i ne znamo da li ima
nekoga u kolima.“ A onda, opet u voki-toki, je rekla:
„Uradite šta god da treba da se uradi.“

To je značilo da je bila potrebna dodatna oprema.

Mislili su da ako nabave jedan ogroman kamion za vuču
i smeste ga blizu ivice jezera da bi mogli da spuste
kabal u vodu, ronioci bi ga zakačili za potopljena kola, a
zatim bi polako izvlačili kola iz mulja sve do površine
vode.
Ako to ne bi uspelo, morali bi da uz pomoć
šlepera izvade kola na površinu.
,,U sledećih nekoliko sati ništa nećemo znati“,
rekla je Vedmorova. „Moramo da dovedemo Ijude koji će
da smisle kako da ovo izvedemo. Zašto ne odete negde,
krenite ka autoputu, možda do Lija, da nešto pojedete?
Pozvaću Vas na mobilni kad bude novosti.“
,,Ne“, rekla je Sintija. „Treba da ostanemo."
,,Dušo“, rekao sam. „Ništa ne možemo da uradimo
sada. Idemo da jedemo. Oboma nam treba snaga,
moramo da budemo spremni da se izborimo sa onim što
može da se dogodi.“
„Šta mislite da se desilo?“ pitala je Sintija.
Vedmorova je rekla:
 „Pretpostavljam da je neko dovezao kola tačno do
ovde gde mi stojimo, a zatim ih spustio pravo niz liticu.“
,,Hajdemo“, ponovio sam Sintiji. Vedmorovoj sam
rekao: ,,Molim Vas, obaveštavajte nas.“
Vratili smo se istim putem do glavnog puta,
natrag do Otisa, zatim severno do Lija, i tu u jednom
restoranu naručili kafu. Nisam imao apetit rano ujutru,
tako da sam naručio podnevni doručak, jaja i kobasicu.
Sintija je samo mogla da pojede tost.
„Znači, ko god da je napisao onu poruku“, rekla je
Sintija, „ znao je o čemu priča.“
,,Da“, rekao sam, duvajući u kafu da se ohladi.
„Ali mi ne znamo da li ima nekoga u kolima.
Možda su kola samo bačena u provaliju, da ne bi bila
pronađena. Ali to ne znači da je neko umro u toj
nesreći.“
„Hajde da sačekamo i vidimo“, rekao sam.
Čekali smo nekoliko sati. Pio sam četvrtu kafu
kad mi je telefon zazvonio.
Bila je Vedmorova. Objasnila mi je kako da dođem
do jezera sa severa.
„Šta se desilo?“, pitao sam.
„Bilo je brže nego što smo mislili“, rekla je, skoro
ljubazno. „Izvadili smo ih. Kola su na suvom."

Žuti ,,eskort“ je već bio na zadnjem delu kamiona

kad smo mi stigli. Sintija je izašla iz kola i pre nego što
sam ih zaustavio, trčeći prema kamionu i vičuči: ,,To su
ta kola! Kola moje mame!“
Vedmorova ju je zgrabila za ruku pre nego što je
uspela da se približi.
„Pustite me“, rekla je Sintija, boreći se s njom.
,,Ne smete da se približite", rekla joj je detektivka.
Kola su bila prekrivena blatom i muljem, a voda je
curela iz pukotina zatvorenih vrata, toliko da je
unutrašnjost kola, barem iznad linije prozora, ostala
bez vode. Ali ništa nije moglo da se vidi osim naslona za
glavu, natopljeniih vodom.
„Idu u laboratoriju", rekla je Vedmorova.
„Šta su pronašli?“, pitala je. „Jel' bilo nečeg
unutra?"
„Šta mislite da su pronašli?“ pitala je Vedmorova.
Uznemirio me je način na koji je to pitala. Kao da je
mislila da Sintija već zna odgovor.
„Ne znam“ rekla je Sintija. „Plašim se da kažem.“
„Izgleda da postoje ostaci dvoje ljudi u njima',
rekla je. „Ali, kao što možete da pretpostavite, posle
dvadeset i pet godina.. “ Čovek je mogao samo da
zamisli.
„Dvoje', rekla je Sintija. „Ne troje?"
„Još je rano“, rekla je Vedmorova. ,,Kao što sam i
rekla, čeka nas veliki posao.“ Ućutala je. ,,I želeli bismo
da Vam uzmemo bukalni bris.“
Sintija ju je gledala u čudu.
„Šta da uzmete?“
„Oprostite, to je latinski naziv za obraz. Želeli
bismo da uzmemo Vaš DNK uzorak. Uzećemo bris iz
usta. Neće boleti“
„Zbog čega?“
„Ako budemo imali dovoljno sreće da uzmemo
uzorak DNK sa... onoga što nađemo u kolima, moći
ćemo da ga uporedimo sa Vašim. Ako je, na primer,
jedno od tih tela telo Vaše majke, mogli bi da urade
obrnuti test materinstva. On će u stvari potvrditi da li je
ona Vaša majka. Isto važi i za ostale članove Vaše
porodice.“
Sintija me je pogledala, dok su joj se oči punile
suzama.
„Dvadeset i pet godina sam čekala na neki
odgovor, i sada kada treba da ih dobijem sam
prestrašena.“
Uzeo sam je u naručje.
„Koliko će to trajati?", pitao sam Vedmorovu.
„Obično, nedeljama. Ali ovo je jedan slučaj u žiži
interesovanja, posebno od kada ga je prikazala ona TV
emisija. Nekoliko dana, možda par dana. Najbolje je da
idete kući. Poslaću nekoga kasnije u toku dana da uzme
uzorak.“
Vraćanje kući je delovato kao jedino razumno
rešenje. Dok smo išli prema kolima, Vedmorova nas je
pozvala:
,,U međuvremenu, i dalje ćete mi biti potrebni, i
pre nego što stignu rezultati testa. Imam još pitanja."
Bilo je nečeg zloslutnog u načinu na koji je to
rekla.
 XXVIII

Kao što je i obećala, Rona Vedmor se pojavila s

pitanjima. Bilo je nekih stvari u ovom slučaju koje joj se
nisu sviđale.
To nam je svakako svima bilo zajedničko, mada je
Sintija i ja nismo smatrali za saveznika.
Ipak, ona jeste potvrdila nešto što sam već znao.
To pismo koje nas je uputilo na kamenolom je bilo
otkucano na mojoj pisaćoj mašini. Tražili su i od mene i
od Sintije, mada i nismo imali izbora, da dođemo do
glavnog štaba da bi nam uzeli otiske prstiju. Sintijine
otiske prstiju su očigledno već imali. Dala im je otiske
pre dvadeset pet godina kada je policija pročešljala
kuću tražeći tragove nestanka njene porodice. Ali, sad
ih opet tražili, a ja ih nikada ranije i nisam dao.
Uporedili su naše otiske s onima na pisaćoj
mašini. Našli su nekoliko Sintijinih na telu mašine. Ali
same tipke su bile pokrivene mojim.
Naravno, to nije bilo od nekog posebnog značaja.
Ali i nije potvrdilo našu tvrdnju da je neko provalio u
kuću i otkucao pismo na mojoj pisaćoj mašini, neko ko
je nosio rukavice i iz tog razloga nije ostavio otiske
prstiju.
,,A zašto bi to neko uradio?“, pitala je Vedmorova,
sa pesnicama na kukovima. „Zašto bi neko ušao u vašu
kuću i koristio vašu pisaću mašinu da bi otkucao
poruku?"
To je bilo dobro pitanje.
,,Možda“, rekla je Sintija, veoma polako, kao da
razmišlja naglas, ,,ko god da je to uradio je znao da će
ta poruka ukazati na Terijevu pisaću mašinu. I hteo je
da taj trag ukaže na njega, da Vi mislite da ju je on
otkucao."
 Mislio sam da je Sintija na dobrom tragu, samo
što je još nešto falilo. ,,IIi ti“, rekao sam.
Pogledala me je na trenutak, ne kao da me
optužuje, već se zamislila.
„Ili ja“, rekla je.
„Ponavljam, zašto bi to neko uradio?“, pitala je
Vedmorova, i dalje pri svome.
„Ništa mi ne pada na pamet“, rekla je Sintija.
„Uopšte nema smisla. Ali znate da je neko bio ovde.
Sigurno imate to u arhivi. Pozvali smo policiju i oni su
došli, tako da su sigurno napisali izveštaj.“
,,Šešir“, rekla je Vedmorova, ne uspevši da sakrije
nevericu u glasu.
„Tako je. Mogu da Vam ga donesem, ako treba“,
ponudila se Sintija. „Jel' želite da ga vidite?“
,,Ne“, rekla je Vedmorova. „Znam kako izgleda
šešir “
„Policija je mislila da smo ludi“, rekla je Sintija.
Vedmorova nije htela da komentariše ovo. Mora
da se svojski potrudila.
„Gospođo Arčer“, rekla je. „Jel’ ste ikada ranije bili
u Felz Kvoriju?“
,,Ne, nikada.“
„Čak ni kao devojčica? Ni kao tinejdžer?“
,,Ne.“
„Možda ste bili tamo, a da i niste znali da je to ta
lokacija. Možda ako ste se vozili s nekim do tamo, pa,
recimo završili na parkingu?“
,,Ne, nikada nisam bila tamo. Do gore treba dva
sata, za ime boga. Čak i da smo neki dečko i ja išli na
neki parking, teško da bismo se vozili dva sata samo da
stignemo tamo.“
,,A Vi, gospodine Arčer?“
,,Ja? Ne. A pre dvadeset i pet godina i nisam znao
nikoga iz porodice Bidž. Nisam iz okoline Milforda. Tek
sam na fakultetu upoznao Sintiju i saznao šta se desilo
njoj i njenoj porodici."
 ,,U redu, vidite“, rekla je Vedmorova, odmahujući
glavom. „Ovo je malo problematično. Poruka otkucana u
ovoj kući, na Vašoj pisaćoj mašini“, pogledala je u
mene, „vodi nas do samog mesta gde su kola Vaše
majke", pogledala je u Sintiju, „nađena posle dvadest i
pet godina pošto su nestala.“
„Rekla sam Vam“, rekla je Sintija. „Neko je bio
ovde.“
„Pa, ko god da je bio ovde, nije pokušao da sakrije
tu pisaću mašinu. To je uradio Vaš muž.“
Rekao sam:
„Jel' bi trebalo da imamo advokata sada kada nam
postavljate takva pitanja?"
Vedmorova je jezikom gurala unutrašnju stranu
svog obraza.
„Pretpostvaljam da bi trebalo da se zapitate da li
verujete da Vam treba."
„Mi smo ovde žrtve“, rekla je Sintija. „Tetka mi je
ubijena, našli ste kola moje majke u jezeru. A obraćate
nam se, obraćate mi se, kao da smo zločinci. E, pa mi
nismo zločinci." Odmahnula je glavom u očajanju.
,,Kao, kao da je neko drugi isplanirao sve ovo, tako da
izgleda kao da ludim ili tako nešto. Onaj telefonski
poziv, to što je neko ostavio šešir moga oca u kući, to
pismo koje je otkucano na našoj pisaćoj mašini. Zar ne
shvatate? Kao da neko želi da Vi pomislite da gubim
razum, da sve ono što se desilo u prošlosti sada čini da
ja radim sve ovo, da umišljam stvari
Onaj jezik se pomerio s jedne strane obraza na
drugu. Konačno, Vedmorova je rekla:
„Gospođo Arčer, jel' ste ikada razmišljali da
popričate s nekim? O ovoj zaveri koja izgleda da se vrti
oko Vas?“
„Idem kod psi.. “, Sintija se zaustavila.
Vedmorova se nasmešila.
,,E, ko bi to rekao.“
„Mislim da smo za sada završili“, rekao sam.
 „Sigurna sam da ćemo opet popričati“, rekla je
Vedmorova.

Vrlo uskoro, kako se ispostavilo. Odmah pošto su

našli telo Dentona Abagnejla.
Pretpostavljam da sam mislio da ako je bilo nekih
novih razvoja događaja u lovu na čoveka koga smo mi
angažovali da nađe Sintijinu porodicu, čuli bismo to
prvo od policije. Ali, slušao sam radio u našoj sobi za
šivenje, radnom kabinetu, i nisam toliko obraćao
pažnju, sve dok se iz zvučnika nije čula reč „privatan
detektiv“. Približio sam se i pojačao zvuk.
„Policija je pronašla njegova kola u parking garaži
blizu zgrade ’Stemford Taun Senter'", rekao je čitač
vesti. „Uprava je primetila da su kola bila tu nekoliko
dana i kad su obavestili policiju, shvatili su da je ta
registracija odgovarala registraciji kola koja je policija
tražila, otprilike isto toliko dugo koliko su ona bila tu.
Kada su silom otvorili prtljažnik, našli su telo Dentona
Abagnejla, starog pedeset i jednu godinu. Umro je od
posledica traume. Policija analizira snimak sigurnosne
kamere, kao deo istrage. Policija je odbila da navede
mogući motiv, kao i da potvrdi mogućnost da je neka
kriminalna banda povezana s ubistvom.“
Kriminalna banda. Da je tako.
Pronašao sam Sintiju u daljem uglu zadnjeg
dvorišta. Samo je stajala tu, s rukama uvućenim u
džepove vindjakne, posmatrajući kuću.
„Samo sam morala da izađem", rekla je kad sam
joj prišao. „Jel' sve u redu?“
Rekao sam joj šta sam čuo na radiju.
Nisam znao kakvu reakciju da očekujem i nisam
se toliko iznenadio kad Sintija skoro nije ni
odreagovala. Na trenutak se ućutala, a potom rekla:
„Otupljuju mi čula. Teri. Više ne znam šta da
osećam. Zašto nam se sve ovo dešava? Kada će
prestati? Kada će nam se životi vratiti u normalu?“
 ,,Znam“, rekao sam i zagrlio je. „Znam.“
Stvar je bila u tome što Sintijin život nije u suštini
tekao normalno sve od njene četrnaeste godine.
Kad je Rona Vedmor opet svratila, bila je direktna
i čvrsto se držala teme razgovora.
„Gde ste bili u noći kad je Denton Abagnejl
nestao? Tog dana kad je svratio ovde, te poslednje noći
kad se čulo za njega. Recimo, oko osam?“
„Večerali smo“, rekao sam ,,A zatim smo otišli da
posetimo Sintijinu tetku. Bila je mrtva. Pozvali smo
policiju. S njima smo proveli skoro celo veče. Tako da
bih rekao da nam je policija alibi, detektivko Vedmor."
Po prvi put, delovalo je da se Vedmorova postidela
i da je bila van svog elementa.
,,Naravno“ rekla je. „Trebalo je da znam. Gospodin
Abagnejl se dovezao u parking garažu u 8.03, sudeći po
karti koja se nalazila na kontrolnoj tabli.
„Znači“, hladno je rekla Sintija, „izgleda da smo
bar čisti što se toga tiče.“
Dok sam išao ka vratima, pitao sam Vedmorovu:
„Jel’ su našli neke papire kod gospodina Abagnejla?
Neku poruku, ili neke prazne koverte?"
„Koliko ja znam" rekla je Vedmorova, „nije bilo
ničeg. Zašto?“
„Samo me je zanimalo", rekao sam. „Znate,
poslednje što nam je gospodin Abagnejl rekao je da ide
da proveri Vinsa Fleminga, koji je bio s mojom ženom te
noći kad joj je porodica nestala. Jel’ znate za Vinsa
Felimnga?"
„Poznato mi je to ime“, rekla je.

Vedmorova se opet pojavila, sledećeg dana.

Kad sam je video na prilaznom putu, rekao sam
Sintiji:
„Možda nas je povezala sa otmicom Lindberga “
Otvorio sam vrata pre nego što je pokucala.
„Da?“, rekao sam. „Šta je sad?“
 „Imam novosti“, rekla je. „Jel' mogu da uđem?“
Danas je bila manje nabusita. Nisam bio siguran da li je
to bila dobra vest, ili nas je pripremala za nešto.
Uveo sam Vedmorovu u dnevnu sobu i ponudio joj
da sedne. Sintija i ja smo seli, takođe.
„Pre svega“, rekla je, „morate da budete svesni
toga da ja nisam naučnik. Ipak, razumem osnovne
principe i daću sve od sebe da vam ih objasnim.“
Pogledao sam Sintiju. Klimnula je u znak potvrde
da Vedmorova nastavi.
„Šanse da se uzme DNK uzorak iz kola Vaše
majke, inače, bilo je samo dva tela, ne tri, uvek su bile
male, ali ne i nemoguće. Tokom godina, prirodan proces
raspadanja je izjeo...“ Zaustavila se. „Gospođo Arčer, jel’
mogu da budem direktna? Razumem da nije prijatno
slušati ovo.“
,,Nastavite“, rekla je Sintija.
Vedmorova je klimnula glavom.
,,Kao što možete da pretpostavite, raspadanje tela
tokom godina je u velikoj meri uništilo svu kožu, zbog
enzima koji se ispuštaju iz umirućih ćelija čoveka,
ljudskih bakterija i zbog mikroorganizama iz naše
sredine i, u ovom slučaju, iz vode. Raspadanje kostiju
bi bilo još gore da se radilo o slanoj vodi, ali nije, tako
da imamo neke šanse.“ Pročistila je grlo. ,,U svakom
slučaju, imali smo kosti na raspolaganju, kao i zube, pa
smo pokušali da nabavimo zubarske kartone Vaše
porodice, ali ništa od toga. Vaš otac, kako smo uspeli
da zaključimo, nije imao zubara. Ipak, sudski veštak je
dosta brzo ustanovio, na osnovu strukutre kostiju dva
tela u kolima, da nijedno od ta dva nije odrasli
muškarac."
Sintija je trepnula. Znači telo Klejtona Bidža nije
bilo jedno od ta dva u kolima.
„Što se tiče zubara kod kog su išli Vaš brat i
majka, on je umro još davno, ordinacija se zatvorila, a
svi kartoni su uništeni."
 Bacio sam pogled na Sintiju. Delovalo je da se
priprema za razočarenje. Možda nećemo ništa
definitivno ni saznati.
„Ali, mada nismo imali zubarske kartone", rekla je
Vedmorova, „ipak smo imali zube. Iz oba tela. Na
površinskoj gledi se može naći uzorak DNK, ali duboko
u sredini zuba, u korenu, mogu se pronaći ćelije jezgra,
jer su tu zaštićene."
Sigurno smo i Sintija i ja izgledali pogubljeno,
tako da je Vedmorova rekla:
„Znači, poenta je ako naši forenzičari mogu da
dopru do tamo, do tih ćelija, i uzmu dovoljnu meru DNK
uzorka, rezultati će pokazati jedinstven profil za svakog
posebno, uključujući i pol “
„I?“, pitala je Sintija, zadržavajući dah.
„Radi se o muškom i ženskom polu“, rekla je
Vedmorova. ,,I pre DNK testa, analiza sudskog veštaka
je ukazala na dečaka u sredini puberteta,
najverovatnije, i na ženu, verovatno u kasnim
tridesetim, ranim četrdesetim."
Sintija je pogledala mene, a potom opet
Vedmorovu.
Vedmorova je nastavila.
„Znači, jedan mladić i jedna žena su bili u tim
kolima. Sada je pitanje da li postoji veza između njih.“
Sintija je sačekala.
„Dva DNK profila ukazuju na blisko srodstvo,
moguće da se radi o detetu i roditelju. Forenzički
rezultati, zajedno sa nalazima sudskog veštaka, zaista
ukazuju na majku i sina.“
„Moja majka“, prošaputala je Sintija. ,,Tod.“
,,Pa, evo o čemu se radi“, rekla je Vedmorova.
„Iako smo manje-više odredili srodnost između dvoje
mrtvih, i dalje nismo skroz sigurni da su to u stvari Tod
Bidž i Patrisija Bidž. Kad biste i dalje posedovali nešto
što je pripadalo Vašoj majci i što može da posluži kao
uzorak, na primer, neka stara četka za kosu, sa
zamršenim vlasima kose.. “
,,Ne“, rekla je Sintija, „nemam ništa slično tome.“
,,Pa, mi ipak imamo Vaš uzorak DNK i čekamo
dodatne izveštaje u vezi s mogućom srodnošću s
ostacima koje smo našli u kolima. Kad jednom odrede
vrstu Vašeg uzorka, a trenutno rade na tome, moći će
da odrede kolika je verovatnoća da Vam je pokojna
ženska osoba majka, a kolika je verovatnoća da Vam je
pokojna muška osoba brat “
Vedmorova je zastala.
„Ali, na osnovu ovoga što znamo sada, da su ta
dva tela u srodstvu, da se radi o majci i sinu, i da su to
u stvari kola Vaše majke, nameće se pretpostavka da
smo pronašli Vašu majku i brata.“
Delovalo je da će Sintija da se onesvesti.
„Ali, ne i Vašeg oca“, istakla je Vedmorova. „Želela
bih da Vam postavim još nekoliko pitanja o njemu,
njegovoj ličnosti, osobinama.“
,,Zašto?“, upitala je Sintija. „Šta hoćete da
kažete?“
„Mislim da moramo da razmotrimo mogućnost da
je on ubio njih dvoje.“
 XXIX

,,Halo?“
,,Ja sam“, rekao je.
„Upravo sam mislila na tebe“, rekla je. „Nismo se
čuli već neko vreme. Nadam se da je sve u redu.“
„Hteo sam da sačekam da vidim šta će se desiti",
rekao je. ,,Da li bi mogli da otkriju. Bilo je i na vestima.
Pokazali su kola. Na televiziji“
»O, moj..“
„Snimali su ga dok su ga odvozili dalje od
kamenoloma. A danas je izašao članak u novinama, o
DNK testovima.“
„Ah, ovo je tako uzbudljivo“, rekla je. „Volela bih
da sam ja bila tamo s tobom. Šta su rekli?“
,,Pa, nešto jesu spomenuli, dok, naravno, nešto i
nisu. Tu su mi novine. Piše: DNK testovi ukazuju na
genetsku povezanost dva tela nađena u kolima, na to da
su majka i sin.“
„Zanimljivo.“
,,’Forenzički testovi još moraju da utvrde da li su
tela genetski povezana sa Sintijom Arčer. Policija, pak,
trenutno razmatra pretpostavku da su pronađena tela
Patrisija Bidž i Tod Bidž, koji su nestali pre dvadeset i
pet godina.‘“
„Taj članak u suštini ne govori da su to bili oni u
kolima?“, rekla je.
,,Ne sasvim.“
„Znaš kako se kaže - nijednu tajnu nećeš bolje
sačuvati od one koju svako..."
„Znam, ali...“
„Ali, ipak, neverovatno je šta se sve može ovih
dana, zar ne?“ Zvučala je skoro veselo.
,,Da.“
 „Hoću da kažem, u to vreme, kad smo se tvoj otac i
ja otarasili tih kola, ko je tad uopšte i čuo za DNK
testove? Čovek to ne može ni da zamisli, o tome se radi.
Jel’si još uvek nervozan?“
„Možda malo.“ I jeste delovalo kao da joj se
pokorava.
„Još kao dečak si mnogo brinuo, znaš to? A ja,
samo uzmem stvar u svoje ruke i završim s tim.“
,,Pa, pretpostavljam da si ti jača.“
„Mislim da si ti ovo divno odradio, ponosim se
tobom. Uskoro ćeš doći kući i tad ćeš moći da me vratiš.
Ne bih želela da propustim ovo ni za šta na svetu. Ne
mogu da dočekam taj trenutak da joj vidim izraz lica.“
 XXX

,,Pa, kako se borite s ovim?“, pitala je Sintiju dr

Kincler. ,,S navodnim pronalaženjem Vaše majke i
brata?“
„Nisam sigurna“, rekla je Sintija. „Nije mi lakše.“
„Nije, i jasno mi je zašto ne bi moglo da bude.“
,,I tu je činjenica da moj otac nije bio tamo s
njima. Ta detektivka, Vedmorova, misli da ih je možda
oboje ubio.“
„Ako se ispostavi da je to tačno“, rekla je dr
Kincler, „jel' ćete moći da se izborite s tim?“
Sintija se ugrizla za usnu, zagledala u roletne, kao
da ima rendgenski vid i može da posmatra autoput. Ovo
je bila naša uobičajena terapija. Ja sam je ubedio da
nastavi da dolazi, mada je ona htela da odustane. Ali,
sada kada je dr Kincler postavljala takva znatiželjna
pitanja, koja su po mom mišljenju samo otvarala, a ne
lečila rane, preispitivao sam svoju odluku.
,,Ja već treba da se naviknem na tu zamisao da ja
možda nisam znala ko je moj otac zaista bio“, rekla je
Sintija. „Nema podataka o njemu, nije imao broj
socijalnog osiguranja, niti vozačku dozvolu.“ Zastala je.
„Ali ne mogu da verujem u pomisao da je on mogao da
ih ubije, da je mogao da ubije i moju majku i Toda.“
„Jel’ mislite da je on ostavio onaj šešir?“, rekla je
dr Kincler. „Moguće je“, rekla je Sintija.
„Zašto bi Vaš otac provalio u Vašu kuću, ostavio
Vam takvu poruku, otkucao pismo na Vašoj pisaćoj
mašini sa mapom koja je vodila do ostalih?“
,,Da li... da li on pokušava da sredi situaciju?"
Dr Kincler je slegnula ramenima.
,,Ja pitam Vas šta Vi mislite.“ Uobičajena
psihijatrijska procedura, pomislio sam.
 ,,Ne znam šta da mislim", rekla je Sintija. ,,Kad
bih pomislila da je on to uradio, a zatim ostavio poruku,
možda bi to značilo da on pokušava da istera stvrari na
čistac, da prizna. Hoću da kažem, ko god da je ostavio
tu poruku sigurno je na neki način povezan s njihovim
ubistvom. Kad već zna sve ove detalje “
„To je istina", rekla je dr Kincler.
,,A što se tiče detektivke Vedmor, iako ona
pominje da ih je moj otac ubio pre toliko godina, mislim
da ona misli da sam ja napisala tu poruku“, rekla je
Sintija.
,,Možda“, nagađala je dr Kincler, ,,ona misli da ste
Vi i Vaš otac zajedno u ovome. Pošto njegovo telo nije
pronađeno. I zato što Vi niste bili u kolima s Vašom
majkom i bratom.“
Sintija je zastala pre nego što je klimnula glavom.
„Znam da je još i tada policija imala svoje sumnje
u vezi sa mnom. Hoću da kažem, kad nisu mogli da
nađu ništa, pretpostavljam da su sve uzeli u obzir, zar
ne? Verovatno su se pitali da li sam to odradila zajedno
s Vinsom, da li smo u tome bili zajedno, zbog te svađe s
mojim roditeljima to veče.“
„Rekli ste mi da se ne sećate svega od te noći“,
rekla je dr Kincler. „Da li mislite da je moguće da je bilo
nečeg što ste znali, a što ste potisnuli? S vremena na
vreme, slala sam ljude kod nekoga od punog poverenja
ko se bavi hipnozom.“
,,Ja ne potiskujem ništa. Imala sam pomračenje
svesti. Došla sam kući pijana. Bila sam dete. Bila sam
glupa. Došla sam kući i patosirala se. Probudila sam se
ujutru.“ Podigla je ruke, pa ih spustila u krilo. „Nisam
mogla da počinim zločin ni da sam htela. Bila sam izvan
svega toga.“ Uzdahnula je. „Da li mi verujete?“
,,Naravno“, rekla je dr Kincler. Nežnim glasom
upita: „Recite mi više o Vašem odnosu s Vašim ocem.“
„Rekla bih da je bio normalan. Hoću da kažem,
svađali smo se, ali smo se manje-više slagali. Mislim...“,
ponovo je zastala, ,,da me je voleo. Da me je puno
voleo.“
„Više nego ostale članove Vaše porodice?“
„Šta hoćete da kažete?“
,,Pa, ako je bio u takvom stanju svesti da je
mogao da ubije Vašu majku i brata, zašto onda nije
ubio i Vas?“
„Ne znam. I rekla sam Vam, ne verujem da je to
uradio. Ja... Ja ne mogu ništa od ovoga da objasnim,
jel’ shvatate to? Ali moj otac ne bi uradio tako nešto.
Nije mogao da ubije moju majku. Nikada ne bi ubio
svog sina, mog brata. Jel’ znate zašto? Ne samo zato što
nas je voleo. Ne bi bio u stanju da uradi nešto slično
tome, jer je bio isuviše slab.“
To mi je privuklo pažnju.
„On je bio mio čovek, ali, ovo je sada teško reći za
roditelja, ali on u sebi ne bi našao dovoljno snage da
uradi tako nešto.“
Rekao sam:
„Ne vidim gde nas ova priča vodi.“
„Znamo da Vašu ženu jako pogađaju pitanja koja
su otvorena ovim otkrićem", rekao je naš psihijatar.
„Pokušavam da joj pomognem pri tome.“
„Šta ako me uhapse?“, rekla je Sintija.
,,Oprostite?“, rekla je dr Kincler.
„Šta?“ rekao sam ja.
„Šta ako me detektivka Vedmor uhapsi?“, pitala
je. „Šta ako bude ubedena da sam ja bila umešana u
to? Šta ako pomisli da sam ja jedina osoba koja je
mogla da zna šta je bilo u tom kamenolomu. Ako me
uhapsi, kako da to objasnim Grejs? Ko će se o njoj
brinuti kad me zatvore? Potrebna joj je majka."
,,Dušo“, rekao sam. Malo je falilo da se izlanem da
će se ja brinuti o Grejs, ali to bi značilo da ja verujem
da je taj njen scenario moguć i neizbežan.
„Ako mene uhapsi, prestaće da traga za istinom",
rekla je Grejs.
 ,,To se neće dogoditi", rekao sam. ,,Kad bi tebe
uhapsila, morala bi da veruje da si ti bila umešana u
sve, u Tesinu smrt, možda čak i Abagnejlovu. Jer sve to
je sigurno nekako povezano. Sve je deo jedne iste
slagalice. Sve je povezano. Mi samo ne znamo kako.“
„Pitam se da li Vins zna“, rekla je Sintija. „Pitam
se da li je iko skoro pričao s njim.“
„Abagnejl je rekao da se raspitivao o njemu“,
rekao sam. „Zar poslednji put kad smo ga videli nije
rekao da će istražiti njegovu prošlost?"
Dr Kincler nije htela da skrećemo s teme, pa je
rekla:
„Mislim da ne treba da čekamo još dve nedelje do
sledećeg vidanja.“ Gledala je u Sintiju dok je to pričala,
ne u mene.
,,Važi“, rekla je Sintija, mekim i odsutnim glasom.
,,Važi.“ Rekla nam je da je izvinemo i otišla u toalet.
Obratio sam se dr Kincler:
„Njena tetka, Tes Berman, je došla kod Vas par
puta “
Obrve su joj se podigle.
,,Da.“
„Šta je imala da Vam kaže?“
,,Ne bih inače pričala o drugom pacijentu s Vama,
ali što se tiče Tes Berman, tu i nema o čemu da se
priča. Došla je par puta kod mene, ali mi se nikad nije
otvorila. Mislim da joj je ceo proces bio mrzak.“
Voleo sam Tes.

Kad smo stigli kući, imali smo deset propuštenih

poziva na sekretarici, svi od različitih medijskih kuća.
Jedna dugačka poruka, puna strasti, je bila od Paule, iz
Krajnjeg roka. Rekla je da Sintija duguje njihovim
gledaocima šansu da saznaju o slučaju u svetlu
skorašnjih otkrića. Samo recite vreme i mesto, i dolazim
s filmskom ekipom, poručila nam je Paula.
Posmatrao sam Sintiju kad je pritisnula dugme za
brisanje poruke. Bez uzbuđenja. Bistre glave. Jedan
kratak pokret i miran prst.
„Onda je bilo lako“, rekao sam. Bože, oprosti,
samo mi je izletelo.
,,Šta?“, rekla je, gledajući me.
,,Ništa“, rekao sam.
„Šta si hteo da kažeš? Da je onda bilo lako?“
„Zaboravi na ovo“, rekao sam. „Nisam hteo ništa
da kažem.“
„Misliš na onda kad sam obrisala poruku?“
„Rekao sam da nisam mislio na šta.“
„Misliš na ono jutro. Kad sam primila onaj poziv.
Kad sam slučajno izbrisala primeljene pozive. Rekla
sam ti šta se desilo. Bila sam potresena."
„Naravno da jesi.“
,,Ti čak i ne veruješ da sam primila onaj poziv, zar
ne?“
„Naravno da verujem."
,,A ako nisam primila taj poziv, onda mora da sam
ja napisala i onaj imejl? Možda sam u isto vreme i
kucala onu poruku na tvojoj pisaćoj mašini?“
„Nisam to rekao.“
Sintija mi se približila, podigla ruku i usmerila je
ka meni.
,,Kako mogu da ostanem pod ovim krovom, ako ne
mogu da budem sto posto sigurna da imam tvoju
podršku? Tvoje poverenje? Ne treba mi da me gledaš
postrance, da preispituješ sve šta radim."
,,Ne radim to.“
„Onda tako i reci. Reci mi odmah sad. Pogledaj me
u oči i reci mi da mi veruješ, da znaš da nisam imala
nikakvog udela u svemu ovome."
Kunem se da sam hteo to da kažem. Ali desetina
sekunde moje neodlučnosti je bila dovoljna da se Sintija
okrene i ode.
Kada sam te noči otišao u Grejsinu sobu i video
da su svetla isključena, očekivao sam da je vidim kako
gleda kroz teleskop, ali ona je već bila u krevetu. Bila je
budna.
„Iznenađen sam da si tu“, rekao sam. Seo sam na
njen krevet i pomazio je po glavi.
Grejs nije ništa rekla.
„Mislio sam da gledaš da li ima asteroida? Ili si
već proverila?“, rekao sam.
„Nije me zanimalo", rekla je tako meko, da je
skoro nisam čuo.
„Jel’ te više ne brinu asteroidi?“, pitao sam.
,,Ne“, rekla je.
„Znači, nijedan neće pasti na zemlju u skorijoj
budućnosti", rekao sam, oraspoložen. ,,Pa, to mora da
je dobro.“
„Možda i naiđu“, rekla je Grejs, zabivši glavu u
jastuk. „Ali nije ni bitno.“
„Kako to misliš, mila?“
„Svi su oko mene stalno tužni.“
,,Oh, mila. Znam. Ovih par nedelja su bile teške.“
„Nije bilo bitno da li će asteroid pasti na zemlju ili
ne. Tetka Tes je ipak umrla. Čula sam vas dvoje kako
pričate da su pronašli kola. Ljudi umiru stalno od
svačega. Udare ih kola. Mogu da se udave. A nekada ih
ljudi ubijaju.“
,,Znam.“
,,A mama se ponaša kao da nismo bezbedni, a
nijednom nije pogledala kroz moj teleskop. Misli da nam
nešto preti, ali to nije nešto iz svemira.“
„Nikada ne bismo dozvolili da ti se bilo šta desi“,
rekao sam. „Mama i ja te mnogo volimo.“
Grejs nije ništa rekla.
,,I dalje mislim da vredi proveriti barem jednom“,
rekao sam, pomerio se sa kreveta i na kolenima došao
do teleskopa. ,,Jel’ ti ne smeta da ja pogledam?“, pitao
sam.
,,Navali“, rekla je Grejs. Da su svetla bila
upaljena, mogla bi da vidi moju reakciju.
 ,,U redu“, rekao sam. Namestio sam se, ali sam
prvo pogiedao kroz prozor da se uverim da niko nije
posmatrao kuću, a zatim stavio oko na optičko staklo i
uhvatio teleskop.
Usmerio sam ga ka nebu, i video kako zvezde
padaju kao u sceni iz Zvezdanih staza.
,,Da pogledamo", rekao sam, i onda se teleskop
odvalio od postolja, pao na pod i otkotrljao ispod
Grejsinog stola.
„Rekla sam ti, tata“, rekla je. ,,To je čisto đubre.“

I Sintija je bila u krevetu. Pokrila se do grla,

poput larve. Oči su joj bile zatvorene, mada sam imao
osećaj da ne spava. Samo nije htela da priča.
Skinuo sam se u bokserice, oprao zube, pomerio
pokrivač i legao u krevet pored nje. Stari broj Harperza
se nalazio pored kreveta, pa sam ga prelistao na kratko,
pokušao sam da pročitam sadržaj, ali nisam mogao da
se skoncentrišem.
Ispružio sam ruku i ugasio svetlo. Smestio sam se
na svoju stranu kreveta i okrenuo leđa Sintiji.
„Idem da legnem s Grejs“, rekla je Sintija.
,,Važi“, rekao sam u jastuk. Ne gledajući je, rekao
sam: „Sintija, volim te. Volimo jedno drugo. Šta se sada
dešava, šta nas to razdire, šta nas odvaja. Moramo
nešto da smislimo, da nađemo način da ovo zajedno
rešimo.“
Ali, napustila je krevet bez odgovora. Kad je
otvorila vrata, jedan tanak zrak svetlosti iz hodnika je
prerezao tavanicu poput noža, a zatim nestao kad ih je
zatvorila. Dobro, pomislio sam. Bio sam suviše umoran
da bih započinjao borbu, suviše umoran da izgladim
situaciju. Brzo sam zaspao.
Ujutru, kad sam ustao, Sintija i Grejs nisu bile
tu.
 XXXI

Čak i da se nismo posvađali, ne bih se iznenadio

da sam sledećeg jutra otkrio da Sintija nije biia u
našem krevetu. Kad sam se probudio u 6.30, mislio
sam da je zaspala u Grejsinom krevetu i ostala tu cele
noći. Tako da se nisam odmah odvukao niz hodnik da
ih obiđem.
Ustao sam, navukao farmerke, odšetao do
kupatila pored sobe, i pljusnuo se vodom po licu. Ranije
sam bolje izgledao. Stres ovih poslednjih nekoliko
nedelja je uzimao svoj danak. Imao sam tamne krugove
ispod očiju i izgledalo je da sam izgubio nekoliko
kilograma. To je verovatno i moglo da mi se desi, ali više
bih voleo da se to desi jer sam se držao nekog plana koji
nije uključivao samo stres. Uglovi očiju su mi bili
crveni, a i šišanje bi mi dobro došlo.
Šipka za peškire je odmah pored prozora koji
gleda na prilazni put. Kako sam ispružio ruku da
uzmem peškir, pogled kroz žaluzine je bio drugačiji.
Obično su se kroz otvore žaluzina videle bela i srebrna
boja, što su boje naših kola. Ali, ovog puta videla se
srebrna boja i asfalt.
Razdvojio sam žaluzine. Sintijina kola nisu bila na
prilaznom putu.
Promrljao sam nešto poput:
„Šta, kog đavola?"
Zatim sam krenuo niz hodnik, bos i bez majice, i
polako otvorio vrata Grejsine sobe. Grejs nikada nije
ustajala ovako rano, i stoga sam bio ubeđen da ću je
naći u krevetu.
Krevet je bio namešten, prazan.
Hteo sam samo da vrisnem ime svoje žene, ili
svoje ćerke, dok sam stajao na vrhu stepeništa. Ali, bilo
je rano ujutru, i ako je možda bilo još nekoga u kući, ko
je spavao, nisam hteo da ih budim.
Provirio sam u radnu sobu, bila je prazna, otišao
sam do kuhinje.
Bila je u istom stanju kao i sinoć. Sve je bilo čisto
i namešteno. Niko nije doručkovao pre izlaska iz kuće.
Otvorio sam vrata podruma, i ovaj put mi nije bilo
neprijatno da viknem.
,,Sin!“ Ni glasa, i znao sam to, jer njena kola nisu
bila na prilaznom putu, ali pošto to nije imalo smisla,
mora da sam donekle razmatrao teoriju da su
ukradena.
„Jel' ste dole?“ Sačekao sam trenutak, pa rekao:
,,Grejs!“
Kad sam otvorio ulazna vrata, čekale su me
jutarnje novine.
U tom trenutku, bilo je teško da se oduprem
osećaju da proživljavam jednu epizodu iz Sintijinog
života.
Ipak, ovaj put, za razliku od tog jutra pre
dvadeset pet godina, postojala je poruka.
Bila je savijena i stajala je na stolu, između
slanika i bibernika. Uzeo sam je i otvorio. Bila je
napisana rukom i rukopis je nepogrešivo bio Sintijin.
Pisalo je:

Teri,
Ja odlazim.
Ne znam gde, niti na koliko dugo. Samo znam
da ovde ne mogu ostati ni minut više.
Ne mrzim te. Ali to što vidim sumnju u tvojim
očima me razdire. Čini mi se da gubim razum, da
mi niko ne veruje. Znam da Vedmorova još uvek ne
zna šta da misli.
Šta će se još dogoditi? Ko će nam provaliti u
kuću? Ko će da je posmatra s ulice? Ko će sledeći
da umre?
 Ne želim da to bude Grejs. Tako da je vodim
sa sobom. Pretpostavljam da ti možeš da se staraš
sam o sebi. Ko zna. Možda sad kad ja nisam kod
kuće ćeš se verovatno osećati bezbednije.
Želim da pronađem oca, ali nemam ideju
odakle da počnem. Verujem da je živ. Možda je to
otkrio i gospodin Abagnejl kad je otišao da vidi
Vinsa. Jednostavno ne znam.
Sve što znam je da mi treba prostora. Grejs i
meni je potrebno da budemo majka i ćerka, koje ne
moraju da brinu ni o čemu osim o tome da budu
majka i ćerka.
Retko ću da držim uključen mobilni. Znam da
je moguće triangulirati nekoga radi pronalaženja te
osobe. Ali, s vremena na vreme ću proveravati
poruke. Možda, u nekom trenutku, poželim da
popričam s tobom. Ali, sada ne.
Pozovi školu, reci im da će Grejs odsustvovati
neko vreme. Ja neću nazvati butik. Neka Pamela
misli šta hoće.
Ne traži me.
Još uvek te volim, ali trenutno ne želim da
me nađeš.
V, Sin

Pročitao sam ga, nekih četiri puta. Zatim sam

uzeo telefon i pozvao je na mobilni, uprkos onome što je
napisala. Uključila se govorna pošta i ostavio sam
poruku. „Sin. Pobogu. Zovi me.“
A onda sam zalupio siušalicu.
,,Sranje!“, vikao sam. ,,Sranje!“
Koračao sam kuhinjom, ne znajući šta da radim.
Otvorio sam vrata, otišao do kraja prilaznog puta, i
dalje samo u farmerkama, i gledao sam niz i uz ulicu,
kao da sam mogao čudom da pogodim u kom pravcu su
Sintija i Grejs otišle. Vratio sam se u kuću, ponovo uzeo
telefoon, i kao u transu, okrenuo broj koji uvek
okrenem kad mi treba s nekim da popričam. I taj neko
je voleo Sintiju koliko i ja.
Okrenuo sam Tes.
A kad je telefon zazvonio po treći put i niko se nije
javio, shvatio sam šta sam uradio, kakvu sam
neverovatnu grešku napravio. Spustio sam slušalicu,
seo za kuhinjski sto i počeo da plačem. Laktovi su mi
bili na stolu, glavu sam spustio na šake i pustio sam da
sve izađe iz mene.
Ne znam tačno koliko dugo sam sedeo tamo, sam,
za svojim kuhinjskim stolom, puštajući suze niz obraze.
Pretpostavljam dovoljno dugo sve dok nije nijedna
ostala. Kad sam iscrpeo sve zalihe, nisam imao drugog
izbora nego da smislim drugu strategiju.

Vratio sam se na sprat i obukao se. Morao sam da

ponavljam u sebi.
Prvo, da su Sintija i Grejs dobro. Nisu
kidnapovane ili nešto slično. A drugo, nisam mogao da
zamislim da bi Sintija dozvolila da se bilo šta loše desi
Grejs, bez obzira koliko je uznemirena.
Volela je Grejs.
Ali, šta je trebalo moja ćerka da misli? Majka je
budi usred noći, govori joj da spakuje stvari i iskradaju
se iz kuće zajedno da je otac ne bi čuo?
Mora da je Sintija svim srcem verovala da je to
pravo rešenje, ali nije bilo. Bilo je pogrešno. I bilo je
pogrešno što je Grejs prolazila kroz tako nešto.
I zbog toga mi nije bio problem da ignorišem
Sintijina naređenja da ih ne tražim.
Grejs je bila moja ćerka. Otišla je. I do đavola,
nego šta ću da je tražim. I da pokušam da sredim
situaciju sa ženom.
Preturao sam po polici i izvadio mapu Nove
Engleske i države Njujork i raširio je na kuhinjskom
stolu. Pogled mi je lutao od juga Portlanda do
Providensa, od Bostona do Bafala, i pitao sam se gde je
Sintija mogla da ode. Gledao sam Konektikat,
Masačusets liniju, grad Otis, okolinu kamenoloma.
Nisam mogao da zamislim da je otišla tamo. Ne bi vukla
Grejs tamo sa sobom. Šta bi bila poenta? Šta bi mogla
da sazna ako bi opet otišla tamo?
Tu je i selo Šeron, odakle je bila Koni Gormli, žena
koja je poginula u nekom isceniranom udesu, ali je i to
bilo besmisleno. Sintija se nikad nije zaista uhvatila za
tu priču iz novinskog isečka, dok sam je mislio da znači
nešto. Možda je trebalo da razmišljam o imenima. O
ljudima iz njene prošlosti. O ljudima od kojih bi Sintija,
u ovim očajnim vremenima, tražila odgovore.
Ušao sam u dnevnu sobu, gde su bile dve kutije
za cipele pune uspomena iz Sintijinog detinjstva. S
obzirom šta se sve događalo poslednjih nedelja, kutije i
dalje nisu bile na svom uobičajenom mestu, na dnu
našeg ormara.
Počeo sam da preturam po njima bez nekog reda,
bacajući stare recepte i isečke iz novina na sto za kafu,
ali mi ništa nisu značili. Izgledalo je kao da se spajaju u
jednu veliku slagalicu čija se slika nije mogla dokučiti.
Vratio sam se u kuhinju i pozvao Rolija na kuću.
Bilo je još uvek rano za školu. Javila se Milisent.
„Zdravo, Teri", rekla je. „Šta se dešava? Jel’ ne
dolaziš danas na posao?"
„Roli mi je već dao slobodne dane“, rekao sam.
„Mili, da se nisi slučajno čula sa Sintijom?“
,,Sa Sintijom? Ne. Teri, šta se dešava? Zar Sintija
nije kod kuće?“
„Otišla je. I povela Grejs sa sobom.“
„Idem po Rolija.“
Čuo sam kad je spustila telefon, i posle nekoliko
sekundi se javio Roli:
„Sintija je otišla?"
,,Da. Ne znam šta da radim “
,,Do đavola. A ja sam hteo da je pozovem danas,
da vidim kako je, ako bi želela da priča o tome. Nije ti
rekla gde je otišla?"
„Roli, da znam gde je otišla, ne bih tebe zvao
ovako jebeno rano ujutru.“
,,U redu, u redu. Čoveče. Ne znam šta da kažem.
Zašto je otišla? Jel' ste se vas dvoje posvađali?“
„Da, tako nekako. Ja sam zajebao stvar. I mislim
da joj se sve skupilo. Nije se osećala bezbedno ovde,
želela je da zaštiti Grejs. Ali ovo je pogrešno rešenje.
Slušaj, ako se čuješ s njom, ako je vidiš, javi mi, u
redu?“
,,Hoću“, rekao je Roli. „ Javi ako je nađeš."
Zatim sam pozvao dr Kincler. Njena ordinacija još
uvek nije bila otvorena, tako da sam ostavio poruku da
je Sintija otišla i zamolio je da me pozove, ili na kućni ili
mobilni broj telefona.
Još sam jedino mogao da pozovem Ronu Vedmor.
Razmatrao sam to, ali sam odlučio da neću. Koliko sam
mogao da procenim, ona nije bila na našoj strani.
Mislim da sam ja mogao da razumem Sintijine
razloge za odlazak, ali bio sam manje siguran da bi
Vedmorova mogla to da shvati.
A zatim mi je palo na pamet još jedno ime. Neko
koga nikada nisam upoznao, nikad pričao s njim, niti
bio u istoj prostoriji s njim. Ali mi je njegovo ime bilo
stalno na pameti.
Možda je vreme da popričam s Vinsom
Flemingom.
 XXXII

Da sam mogao da ubedim sebe da pozovem

detektivku Vedmor, mogao sam odmah da je pitam gde
mogu da nađem Vinsa Fleminga i uštedim sebi vreme.
Već je rekla da joj je ime poznato. Abagnejl nam je
rekao da je počinio više različitih prekršaja. Čak se
verovalo da je učestvovao u akciji ubijanja iz osvete,
pošto mu je otac ubijen početkom devedesetih. Vrlo
verovatno bi policijska detektivka znala gde se smuca
neko takav.
Ali nisam hteo da pričam s Vedmorovom.
Seo sam za kompjuter i po internetu tražio
informacije o Vinsu Flemingu i Milfordu. U poslednjih
nekoliko godina, bilo je nekoliko članaka u jednim
novinama iz Njuhejvena. Jedan od njih je podrobno
izveštavao o optužnici protiv njega zbog napada. Lice
jednog čoveka mu je poslužilo da otvori flašu piva. Bio
je oslobođen te optužbe, kad je žrtva odlučila da povuče
tužbu. Bio sam spreman da se kladim da je u toj priči
bilo još nečeg, ali internet izdanje tih novina to nije
nudilo.
U drugom članku, ime Vinsa Fleminga je
dovedeno u vezu s osobom za koju se pričalo da stoji iza
velike akcije krađe kola u južnom Konektikatu.
Posedovao je jedan servis za popravku auto karoserije u
industrijskom delu grada, a dali su i njegovu sliku dok
ulazi u lokal Kod Majka - jednu od onih delimično
zrnastih fotografija, čiji fotograf nije hteo da njegov
subjekt zna da je tu.
Nikada nisam ušao u taj lokal, ali sam prolazio
kolima pored njega.
Uzeo sam Žute strane i našao nekoliko stranica sa
servisima koji bi mogli da srede jedan ulubljeni auto.
Nisam mogao da odredim koji bi mogao pripadati Vinsu
Flemingu - nije postojao nijedan po imenu „Vinsova
auto karoserija”, niti „Flemingov servis branika".
Mogao sam da krenem da zovem sve servise za
popravku auto karoserije u okolini Milforda, ili da se
raspitam o Vinsu Flemingu u lokalu Kod Majka. Možda
sam tamo mogao da nađem nekoga ko bi me uputio na
pravi put, barem mi dao ime njegovog servisa, ili, ako je
bilo verovati novinama, gde je komadao poneki
ukradeni auto radi njegovih delova.
Mada nisam bio mnogo gladan, osetio sam da mi
je stomak tražio bar malo hrane, tako da sam stavio par
parčeta hleba u toster, a zatim namazao puter od
kikirikija na njih. Obukao sam jaknu, proverio da li
sam poneo mobilni i izašao iz kuće.
Kad sam otvorio prednja vrata, Rona Vedmor je
stajala ispred njih.
,,Hej“, rekla je, polu-podignute ruke i spremna da
pokuca.
Poskočio sam.
,,Čoveče“, rekao sam. ,,Na smrt si me preplašila."
„Gospodine Arčer“, rekla je, a da nije izgubila
pribranost. Očigledno je moje iznenadno otvaranje vrata
uplašilo više mene nego nju.
,,Zdravo“, rekao sam. „Upravo sam izlazio “
,,Jel; gospođa Arčer tu? Ne vidim njena kola.“
„Izašla je. Jel’ mogu ja da Vam nekako
pomognem? Jel’ imate neke nove informacije?“
,,Ne“, rekla je. ,,Kad će se vratiti?"
,,Ne bih mogao tačno da kažem. Zašto Vam
treba?“
Vedmorova nije obratila pažnju na moje pitanje.
„Jel’ na poslu?“
,,Možda.“
„Znate šta? Jednostavno ću da je nazovem. Mislim
da sam negde zabeležila njen broj mobilnog.“ Izvadila je
svoj notes.
 ,,Ne javlja...“ Zaustavio sam se.
,,Ne javlja se na telefon?“, rekla je Vedmorova.
,,Da vidimo da li ste u pravu.“ Otkucala je broj, stavila
telefon na uvo, sačekala i sklopila telefon. ,,U pravu ste.
Jel' ona ne voli da se javlja na telefon?“
,,Ponekad“, rekao sam.
,,Kad je gospođa Arčer otišla?“, pitala je.
,,Jutros“, rekao sam.
„Zato što sam prošla kolima ovde u jedan ujutru,
pošto sam duže ostala na poslu, a njena kola nisu bila
tu “
Do đavola. Sintija je zajedno s Grejs uhvatila put
pod noge čak i ranije nego što sam mislio.
„Stvarno?" rekao sam. „Trebalo je da svratite i
javite se “
„Gde je ona, gospodine Arčer?“
„Ne znam. Proverite opet popodne. Možda do tad
bude kod kuće “ Deo mene je hteo da pita Vedmorovu
za pomoć, ali bojao sam se da Sintija ne ispadne krivlja
nego što se Vedmorovoj činilo.
Taj jezik je opet gurao unutrašnju stranu njenag
obraza. Potom se smirio, pa je mogla da pita:
„Jel’ povela i Grejs?“
Na trenutak nisam uspeo ništa da progovorim.
„Zaista imam neke obaveze “
„Izgledate zabrinuto, gospodine Arčer. I znate šta?
I treba da budete. Vaša žena je bila pod takvim jednim
ogromnim stresom. Želim da mi se javite istog trenutka
kad se pojavi “
,,Ne znam šta mislite da je učinila", rekao sam.
„Moja žena je u ovom slučaju žrtva. Ona je ta koja je
ostala uskraćena za porodicu. Prvo je izgubila roditelje i
brata, a zatim tetku.“
Vedmorova me je lako udarila kažiprstom po
grudiima.
,,Javite mi se.“ Dala mi je još jednu svoju vizit
kartu pre nego što se uputila ka kolima.
 Nakon nekoliko sekundi, i ja sam bio u svojim,
vozeći se na zapad Bridžport avenijom do Devona,
predgrađa Milforda. Kod Majka je bila jedna mala
građevina od cigli, odmah pored dragstora, sa neonskim
znakom od pet slova koji je bio postavljen vertikalno
duž drugog sprata sve do iznad ulaza. Prednji prozori su
bili ukrašeni reklamama ,,Šlitza“, ,,Korsa“ i
„Badvajzera“ Parkirao sam se iza ugla, pa odšetao
nazad. Nisam bio siguran da li će Kod Majka raditi
ujutru, ali kada sam ušao, shvatio sam da za mnoge
nikada nije rano za piće.
Bilo je skoro desetak mušterija u zamračenom
lokalu. Dvojica su sedela i razgovarala za barom, dok su
ostali bili razmešteni po stolovima. Približio sam se
baru, malo ispod te dvojice, i bio naslonjen nad njim
sve dok nisam privukao pažnju niskog, zdepastog
čoveka u kariranoj košulji, koji je radio iza šanka.
„Izvol’te', rekao je. U jednoj ruci je imao mokru
šolju, a u drugoj krpu. Krpu je ubacio u šolju i vrteo je
iznutra.
„Zdravo", rekao sam. „Tražim jednog tipa, mislim
da često svraća ovde.“
„Puno ljudi dolazi ovde“ rekao je. „Jel’ ima ime?“
„Vins Fleimng.“
Pravo poker lice. Šanker se nije ni žacnuo, niti
podigao obrvu. Međutim, nije ništa ni rekao neko
vreme, takođe.
„Fleming, Fleming“ rekao je. „Nisam siguran."
„Ima auto servis negde u gradu“, rekao sam. „On
je tip osobe, čini mi se, koji dolazi ovde, Vi biste znali za
njega.“
Postao sam svestan toga da su dvojica za šankom
prestali da pričaju.
„Šta ti to imaš s njim?“, pitao je šanker.
Nasmešio sarn se, trudeći se da budem učtiv.
,,To je donekle privatno“, rekao sam. „Ali bio bih
Vam veoma zahvalan ako biste mi rekli gde mogu da ga
nađem. Sačekajte.“ Izvadio sam novčanik, trebalo mi je
nekoliko sekundi da ga izvučem iz zadnjeg džepa
farmerki. To je bio jedan smotan, nezgrapan pokret.
Pored mene je i Kolumbo mogao da izgleda uglađeno.
Stavio sam deseticu na šank. „Rano mi je za pivo, ali
bih Vam rado platio za Vaš trud.“
Jedan od dvojice tipova za barom nije bio tu.
Možda je morao u klonju.
„Možeš da zadržiš svoj novac“, rekao je šanker.
„Sledeći put kad on bude bio tu, i ako budeš hteo da se
predstaviš, ja ću mu preneti.“
„Možda biste mogli da mi kažete barem gde radi.
Slušajte, ja mu ne želim zlo. Samo se pitam da li je
možda neko koga znam dolazio da ga vidi.“
Šanker je izvagao svoje opcije, i na kraju mora da
je odlučio da je Flemingov servis dosta poznat, pa je
rekao: ,,’Dirksen garaža’. Jel’ znaš gde je to?“
Odmahnuo sam glavom.
„Preko mosta u Stratfordu", rekao je. Nacrtao mi
je malu mapu na salveti.
Izašao sam napolje, vratio se gde sam bio,
sačekao neki trenutak da mi se oči priviknu na sunčevu
svetlost i ušao u kola.
„Dirksen garaža" je bila samo nekih tri, četiri
kilometara daleko, i stigao sam tamo za pet minuta. Sve
vreme sam gledao u retrovizor, pitajući se da li bi me
Rona Vedmor pratila, ali nisam primetio nijedna
očigledna neobeležena kola.
„Dirksen garaža“ je bila jedna jednospratna
građevina sazidana od klinkera, sa popločanim
prednjim dvorištem, a ispred nje se nalazio jedan crni
kamion za vuču. Parkirao sam se, prošao pored ,,bube“
čiji je nos bio razbijen i pored „ford eksplorera" čija su
vrata, s vozačeve strane, bila smrskana, i ušao u garažu
kroz poslovni ulaz.
Ušao sam u malu, zastakljenu kancelariju koja je
gledala na jednu veliku površinu sa nekih šest vozila u
različitim stadijumima popravke. Neki su bili braon
zbog zaštitne boje, neki pokriveni papirom - spremni za
farbanje, a par njih je bilo bez branika. Jak miris
hemikalija mi je došao do nozdrva i stigao pravo do
mozga.
Jedna mlada žena za stolom ispred mene me je
pitaia šta mi treba.
„Došao sam da vidim Vinsa“, rekao sam.
„Nije tu“, rekla je.
„Važno je“, rekao sam. „Zovem se Teri Arčer.“
„O čemu se radi?“
Mogao sam da kažem da se radi o mojoj ženi, ali
to bi podiglo veliku uzbunu. Kada jedan tip traži drugog
tipa i želi da priča o svojoj ženi, teško je poverovati da
išta dobro može da se izrodi iz toga.
Tako da sam rekao:
„Moram da pričam s njim.“
A o čemu sam tačno morao da pričam s njim?
Jesam li taj deo već smislio? Mogao sam da počnem sa:
„Jeste li videli moju ženu? Jel’ je se sećate?
Poznavali ste je kao Sintiju Bidž. Izašali ste s njom te
večeri kad joj je porodica nestala."
A kad već probijem led, mogao bih da probam sa:
,,A usput da Vas pitam, da li ste bili umešani u to? Da
niste slučajno stavili njenu majku i brata u kola i bacili
ih niz liticu u jedan napušteni kamenolom?“
Bilo bi bolje da sam imao plan. Ali jedino što me
je sada vodilo je bila činjenica da me je žena napustila, i
ovo mi je bio prvi direktni korak, dok sam obilazio kao
mačak oko vruće kaše.
„Kao što sam i rekla, gospodin Fleming nije tu
trenutno", rekla je žena. „Ali možete da ostavite poruku
„Moje ime“, ponovio sam, ,,je Teri Arčer.“ Dao sam
joj broj kućnog i mobilnog telefona. „Zaista bih hteo da
pričam s njim.“
,,Da, i Vi i gomila drugih“, rekla je.
Tako da sam napustio „Dirksen garažu“, stajao
ispred nje na suncu i rekao sam sebi: „I šta sad,
majmune?“
Jedino sam bio siguran da mi treba kafa. Možda
dok budem pio kafu smislim neku pametnu akciju.
Jedan krofna-bar se nalazio pola bloka niže, tako da
sam odšetao do tamo. Kupio sam krofnu srednje
veličine s kremom i šećerom i seo za neraščišćeni sto.
Sklonio sam to đubre u stranu, i pazio da se ne
umažem glazurom ili posutim čokoladnim mrvicama.
Izvadio sam mobilni telefon.
Pokušao sam opet da dobijem Sintiju, i ponovo se
odmah ukjučila govorna pošta. „Dušo, okreni me. Molim
te.“
Vraćao sam telefon u jaknu kad je zazvonio.
„Halo? Sin?“
„Gospodine Arčer?“
“Da.“
,,Dr Kincler je na telefonu"
,,A, Vi ste. Pomislio sam da je možda Sintija. Ali
hvala Vam što ste mi se javili “
,,U poruci ste rekli da Vam je žena otišla?“
,,Da, usred noći“, rekao sam. ,,S Grejs“
Dr Kincler je ćutala. Mislio sam da se veza
prekinula. ,,Halo?“
„Ovde sam. Meni se nije javila. Mislim da treba da
je nađete, gospodine Arčer."
,,Pa, hvala Vam. Od velike ste pomoći. Otprilike to
i radim sada"
„Samo kažem da je Vaša žena bila pod velikim
stresom. Pod strašnim stresom. Nisam sigurna da je
sasvim... stabilna. Mislim da to nije najbolja sredina za
Vašu ćerku."
„Šta hoćete da kažete?“
„Ne želim ništa da kažem. Samo mislim da bi bilo
bolje da je nađete što pre. A ako se meni javi,
posavetovaću je da se vrati kući“
„Mislim da se tamo ne oseća bezbedno “
 „Onda morate da učinite da se oseća bezbedno“
rekla je dr Kincler. „Imam drugi poziv."
I nestade. Od pomoći kao i uvek, pomislio sam.
U gutljaju sam popio pola kafe pre nego što sam
shvatio da je toliko gorka da ne može da se pije, bacio
sam ostatak i izašao ispred.
Jedna crvena sportska kola su izletela, zakačila
ivičnjak i naglo se zaustavila ispred mene. Prednja i
zadnja vrata sa suvozačeve strane su se otvorila i iz njih
su iskočila dva raščupana tipa, velikih stomaka, u
flekavim farmerkama, taksas jaknama i prljavim
majicama,jedan je bio ćelav, a drugi je bio plavušan
prljave kose.
,,Ulazi“, rekao je Ćela.
,,Izvinite?“, rekao sam.
„Čuo si ga“, rekao je Plavušan. „Ulazi u jebena
kola “
,,Ne bih rekao“, rekao sam i povukao se korak
nazad prema krofna-baru.
Nasrnuli su u isto vreme i obojica me zgrabiše za
ruku.
,,Hej“, rekao sam, dok su me vukli ka zadnjim
vratima. ,,Ne možete ovo da radite! Pustite me! Ne
možete tek tako da kupite ljude s ulice!
Ubacili su me unutra. Ispružio sam se po podu
ispod zadnjeg sedišta. Plavušan je seo napred, a Čela je
seo pozadi i naslonio svoju nogu u dubokoj čizmi na
moja leđa da se ne bih pomerao. Dok su me spuštali
dole, na kratko sam spazio trećeg tipa za volanom.
„Znaš šta sam mislio da će sledeće da kaže?“,
pitao je Ćela svog ortaka.
,,Šta?“
„Mislio sam da će da kaže 'Pustite mi
ruke.”Obojica se upišaše od smeha.
Stvar je u tome što sam baš to i hteo da kažem.
 XXXIII

Kao profesor engleskog jezika u srednjoj školi,

nisam baš bio upućen u to kako se snaći u situaciji kad
te dvojica siledžija zgrabe ispred krofna-bara u ubace u
sportska kola.
Brzo sam saznao da niko nije bio posebno
zainteresovan da čuje šta sam ja imao da kažem.
„Slušajte”, rekao sam, sa svog mesta na podu
ispod zadnjeg sedišta. „Ljudi, vi ste nešto pogrešili.“
Pokušao sam da se okrenem na jednu stranu, kako bih
mogao barem da vidim tog ćelavog tipa koji je pritiskao
svoju nogu na moja leđa.
,,Začepi“, rekao je, bacivši pogled na mene.
„Samo kažem“, rekao sam, ,,da ja nisam tip koji bi
ikoga zanimao. Ne želim da vam naudim. Šta misiite ko
sam ja? Neki član bande? Policajac? Ja sam, ljudi,
profesor.“
S prednjeg sedišta, čuo se Plavušan:
„Jebote, ja sam mrzeo sve svoje profesore. To je
dovoljno da te skratimo za glavu.“
„Žao mi je, znam da postoji dosta zajebanih
profesora, ali hoću da vam kažem da ja nemam nikakve
veze...“
Ćela je uzdahnuo, otkopčao jaknu i izvadio pištolj
koji verovatno nije bio najveći pištolj na svetu, ali iz
mog ugla, ispod njega, delovao je kao top. Ciljao je u
moju glavu.
„Ako budem morao da te ubijem u ovim kolima,
šef će da popizdi kad vidi krv i kosti i mozak po jebenim
presvlakama, ali kad mu objasnim da nisi hteo da
začepiš, kao što ti je bilo rečeno, mislim da će
razumeti.“
Ućutao sam.
 Nisam morao da budem Šerlok Holms da bih
shvatio da je sve ovo imalo veze s tim što sam se
raspitivao gde da nađem Vinsa Fleminga. Možda je
jedan od one dvojice tipova za šankom u lokalu Kod
Majka okrenuo telefon. Možda je šanker nazvao auto
servis čak i pre nego što sam došao tamo. A onda je
neko pozvao ove siledžije da saznaju zašto sam hteo da
vidim Vinsa Fleminga.
Samo što niko nije postavio to pitanje.
Možda nisu ni marili. Možda je bilo dovoljno to što
sam ja postavljao pitanja. Raspituješ se za Vinsa,
završiš u zadnjem delu jednih sportskih kola i niko te
više nikada ne vidi.
Počeo sam da razmizljam o tome kako da
pobegnem. Bio sam sam protiv trojice ogromnih tipova.
Sudeći po višku sala oko stomaka, možda oni i nisu bili
u top formi, ali koliko je potrebno da si u formi kad si
naoružan? Ako je jedan od njih nosio pištolj, bilo je
logično da ih imaju i druga dvojica. Da li sam mogao da
uzmem pištolj Ćeli, ubijem ga, otvorim vrata i iskočim iz
kola u pokretu?
Ni za milion godina.
Ćela je i dalje držao pištolj u ruci, naslonivši ga
na vrh kolena. Druga noga mu je i dalje bila naslonjena
na mene. Plavušan i vozač su pričali, ne o meni, već o
sinoćnoj utakmici. Zatim je Plavušan rekao:
„Šta je, jebote, to?“
Vozač je rekao:
,,CD.“
„Vidim da je CD. Ono što me brine je šta je na
CD-u. To nećeš da pustiš.“
,,Da, hoću.“
Ćuo sam prepoznatljivo zujanje dok je plejer na
kontrolnoj tabli učitavao CD.
„Jebote, ne mogu da verujem"; rekao je Plavušan.
„Šta je?“, čuo se Ćela otpozadi.
Pre nego što je iko stigao nešto da kaže, počela je
muzika. Instrumentalni uvod, a zatim se čulo:
„Zašto se ptice odjednom pojave... svaki put... kad
si blizu?“
„Zajebavaš me“; rekao je Ćela. „Jebeni
Karpintersi?”
,,Hej“, rekao je vozač. „Odjebi. Ja sam odrastao uz
njih.“
,,Čoveče“, rekao je Plavušan. „Jel’ ova ženska što
peva ista ona koja nije ništa jela?“
,,Da“, rekao je vozač. „Imala je anoreksiju.“
,,Ti Ijudi bi, jebote, mogli nekada da pojedu
hamburger ili nešto slično.“
Da li bi trojica tipova koji raspravljaju o bendu iz
sedamdesetih zaista planirali da me odvedu negde i
ubiju? Zar u tom slučaju raspoloženje u kolima ne bi
trebalo da bude malo tmurnije? Na trenutak sam se
ohrabrio. A onda sam se setio scene iz Petparačkih
priča, kada se Semjuel L. Džekson i Džon Travolta
prepiru oko toga kako Parižani zovu „Big Mek“, tik pre
nego što su otišli u jedan stan i izvršili ubistvo. Ovi
tipovi nisu imali čak ni takav stil. Štaviše, nepogrešivi
smrad tela se širio sa jednog ili više njih.
Jel’ ovako izgleda kraj? Na zadnjem sedištu jednih
sportskih kola? U jednom trenutku piješ kafu u krofna-
baru, pokušavaš da nađeš ženu i ćerku, i već sledećeg
trenutka gledaš u cev pištolja nekog stranca, i pitaš se
da li će poslednje reči koje ćeš čuti u životu biti: „One
žele da budu...blizu tebe“.
Skrenuli smo više puta, prešli preko neke
železničke pruge, a onda je delovalo kao da se kola
spuštaju, veoma polako, kao da smo se bližili obali. Ka
tesnacu.
Onda su usporila, naglo skrenula u desno, popela
na ivičnjak i stala. Gledajući kroz prozor, najviše sam
video nebo, ali i jedan deo neke kuće. Kad je vozač
ugasio motor, čuo sam morske galebove.
,,U redu", rekao je Ćela, posmatrajući me odozgo.
„Želim da budeš dobar. Sad ćemo da izađemo iz kola, da
se penjemo uz malo stepenica i da uđemo u kuću, a ako
pokušaš da bežiš, ili da vičeš za pomoć, ili pokušaš bilo
šta glupo da uradiš, bićeš povređen. Da li si razumeo?"
„Jesam", rekao sam.
Plavušan i vozač su već bili van kola. Ćela je
otvorio svoja vrata i izašao, a ja sam se prvo podigao na
zadnje sedište, a zatim iskočio napolje.
Bili smo parkirani na prilaznom putu između dve
kuće na plaži.Bio sam ubeđen da smo na Ist Brodveju.
Kuće su tu dosta zbijene jedna uz drugu, a kada sam
bacio pogled na jug, mogao sam da vidim plažu između
kuća, i iza nje, tesnac Long Ajlend. A kad sam video
Ćarls Ajlend, bio sam još sigurniji gde se nalazimo.
Ćela mi je dao znak da se popnem uz otvoreno
stepenište, koje je pratilo zid kuće sve do drugog sprata.
Prvi sprat je bio većim delom garaža. Plavušan i vozač
su krenuli prvi, iza njih sam išao ja, a zatim Ćela. Dok
smo hodali stepenicama, pesak s plaže je škripao pod
nogama.
Na vrhu stepeništa, vozač je pridržao vrata s
mrežom protiv komaraca, a mi ostali smo ušli za njim.
Bila je to jedna velika soba sa klizećim staklenim
vratima koja su gledala na vodu i s terasom iznad plaže.
Bilo je tu nekoliko stolica i jedan kauč, jedna polica
koja je pretegnula od gomile romana s mekim koricama,
a kako se ulazilo dublje u sobu, nailazilo se na jedan
sto i kuhinju duž zadnjeg zida.
Jedan krupan čovek, okrenut leđima ka meni, je
stajao za šporetom, pridržavajući tiganj jednom rukom i
držeći spatulu drugom.
„Evo ga“, rekao je Plavušan.
Čovek je samo klimnuo glavom.
„Bićemo dole u kolima“, rekao je Ćela, i dao znak
Plavušanu i vozaču da ga prate. Njih trojica su izašli, i
čuo sam ih kako se spuštaju niz stepenice.
Stajao sam u središtu sobe. Inače bih se okrenuo
i video kakav je pogled kroz staklena vrata, možda čak i
odšetao na terasu i udahnuo miris mora, da su
okolnosti bile drugačije. Nasuprot tome, nisam skidao
pogled s čovekovih leđa.
„Hoćeš jaja?“, pitao je.
,,Ne, hvala", rekao sam.
„Nije problem“, rekao je. „Pržena, omlet, rovita,
kakva god.“
,,Ne, ali hvala u svakom slučaju“, rekao sam.
„Duže spavam, i nekada je skoro vreme ručka kad
ja spremam doručak“, rekao je. Otvorio je plakar i
izvadio tanjir, stavio omlet na njega, dodao kobasicu
koju je sigurno spremio pre toga i koja je stajala na
papirnom ubrusu, zatim je iz fioke izvadio viljušku i
nešto što je delovalo kao nož za meso.
Okrenuo se, došao do stola, izvukao stolicu i seo.
Bio je otprilike mojih godina, mada mislim da
mogu objektivno da kažem, da su se na njemu godine
više videle. Lice mu je bilo rošavo, imao je jedan ožiljak
od oko dva centimetara iznad desnog oka, a nekada
crna kosa je sada bila veoma prošarana sivom bojom.
Nosio je crnu majicu uvučenu u crne farmerke, i video
sam donji deo tetovaže u gornjem delu desne ruke, ali
ne dovoljno da sam mogao da procenim šta je to. Majica
mu je ocrtavala stomak i s naporom je uzdahnuo kad se
spustio na stolicu.
Pokazao mi je na stolicu prekoputa njega.
Oprezno sam se približio i seo. Prevrnuo je flašu kečapa
i sačekao dok velika količina nije iscurela na tanjir,
pored jaja i kobasice. Šolje kafe se nalazila ispred njega,
i kad ju je dohvatio, rekao je: ,,Kafu?“
,,Ne“, rekao sam, „upravo sam popio u krofna-
baru.“
,,U onom pored mog auto servisa?", rekao je.
,,Da.“
„Tamo je loša“, rekao je.
,,Da, jeste. Bacio sam pola“, rekao sam.
 „Jel' ja tebe znam?“, pitao je, ubacivši zalogaj jaja
u usta.
,,Ne“, rekao sam.
„Ali ti se raspituješ o meni. Prvu Kod Majka, a
onda kod mene u servisu.“
,,Da“, rekao sam. „Nije mi bila namera da dignem
uzbunu.“
,,’Nije mi bila namera'“, ponovio je za mnom.
Čovek za koga sam sada znao da je Vins Fleming je
viljuškom uhvatio kobasicu, zadržao je, a zatim uzeo
nož za meso i isekao je jedno parče. Ubacio ju je u usta.
,,Pa, kad ljudi koje ne znam počnu da se raspituju o
meni, volim da udesim jedan sastanak gde se osećam
superiornijim."
„Verujem ti“, rekao sam.
,,Pa, ko si ti, jebote?“
„Teri Arčer. Poznaješ moju ženu.“
„Poznajem tvoju ženu“, rekao je, kao da govori:
,,Pa?“
,,Ne trenutno. To je bilo pre mnogo godina.“
Fleming mi je uputio jedan namrgođen pogled,
dok je uzimao još jedno parče kobasice.
„O čemu se radi? Švalerisao sam se s tvojom
ženskom, ili šta? Slušaj, nije moja krivica što ti ne
možeš da usrećiš ženu, pa ona mora da dolazi kod mene
da dobije ono što želi.“
,,Ne radi se o tome“, rekao sam. „Moja žena se
zove Sintija. Ti si je poznavao kao Sintiju Bidž.“
Zaustavio se usred zalogaja.
,,U, jebote. Brate, to je bilo davno “
„Pre dvadest i pet godina", rekao sam.
„Dugo ti je trebalo da svratis', rekao je Vins
Fleming.
,,U skorije vreme, desile su se neke stvari", rekao
sam. „Verujem da se sećaš šta se desilo te noći?“
„Da. Čitava porodica joj je nestala “
„Tako je. Sad su našli tela Sintijine mame i
brata.“
,,Toda“
„Tako je.“
„Znao sam Toda.“
,,Jesi?“
Vins Fleming je slegnuo ramenima.
„Nešto malo. Hoću da kažem, išli smo u istu
školu. Bio je okej lik." Ubacio je u usta još jaja s
kečapom.
,,Ne zanima te gde su ih našli?" pitao sam.
„Kapiram da ćeš ti da mi kažeš“, rekao je.
„Bili su u kolima Sintijine mame, žutom ’ford
eskortu’, na dnu jezera u kamenolomu, u
Masačusetsu.“
,,Ne seri.“
,,Ne serem.“
„Mora da su bili tamo neko duže vreme', rekao je
Vins. ,,A ipak su mogli da procene da su to oni?“
,,DNK“, rekao sam.
Vins je odmahnuo glavom, zadivljen.
„Jebote, DNK. Kako smo uopšte ikada mogli da
živimo bez toga?“ Pojeo je kobasicu.
,,A Sintijina tetka je ubijena", rekao sam.
Vinsove oči se skupiše.
„Mislim da ju je Sintija pominjala. Bes?“
,,Tes“, rekao sam.
,,Da. Ucmekana?“
„Neko ju je zaklao u kuhinji.“
,,Hmmm“, rekao je Vins. „Jel’ postoji neki razlog
zašto mi sve ovo pričaš?“
,,Ne znam gde je Sintija“, rekao sam. „Ona je...
otišla. S našom ćerkom. Imamo ćerku Grejs. Ima osam
godina.“
,,Bedak.“
„Mislio sam da je možda Sintija otišla tebe da
potraži. Pokušava da otkrije šta se desilo te noći, i
možda ti znaš nešto.“
 „Šta bih ja mogao da znam?“
,,Ne znam. Ali ti si verovatno bio poslednja osoba
koja je videla Sintiju te noći, pored njene porodice. Ti i
njen otac ste imali susret pre nego što je on odveo
Sintiju kući.“
Nisam predvideo takvu reakciju.
Vins Fleming je ispružio ruku preko stola, zgrabio
moj desni zglob svojom levom rukom, povukao ga preko
stola ka sebi, dok je drugom rukom zgrabio nož za
meso, koji je koristio da seče kobasicu. Zamahnuo je
nožem, u jednom brzom i dugačkom luku, i sečivo se
zarilo u drveni sto, između mog srednjeg i četvrtog
prsta. Vrisnuo sam.
,,Čoveče!“
Poput stege na mom zglobu, Vinsova ruka me je
prikovala za sto.
,,Ne sviđa mi se kako zvuči to što nagoveštavaš'',
rekao je.
Disao sam isuviše brzo da bih mogao da mu
odgovorim. Nisam skidao pogled s noža, očajno
pokušavajući da ubedim sebe da mi zaista nije prošao
kroz ruku.
„Imam pitanje za tebe“, rekao je Vins, veoma tiho,
i dalje držeći moj zglob, dok je nož i dalje stajao
uspravno. „Još jedan tip se raspitivao o meni. Jel’ znaš
išta o tome?“
,,Koji tip?“, rekao sam.
„Nizak tip, u pedesetim, možda privatni detektiv.
Raspitivao se sa strane, ali nije bio tako očigledan kao
ti.“
„Možda je to Abagnejl“, rekao sam. „Denton
Abagnejl."
,,A kako ti to znaš?“
„Sintija ga je unajmila. Zajedno smo ga unajmili.“
,,Da me proverite?“
,,Ne. Hoću da kažem, ne samo zbog toga. Unajmili
smo ga da nađe Sintijinu porodicu. Ili da barem sazna
šta im se desilo.“
,,I to je značilo da treba da se raspituje o meni?“
Progutao sam knedlu.
„Spomenuo je da bi vredelo saznati nešto o tebi.“
„Stvarno? I šta je saznao o meni?“
,,Ništa“; rekao sam. „Hoću da kažem ako i jeste
nešto saznao, mi ne znamo za to. A i nema šanse da
saznamo.“
,,A zašto to?“, pitao je Vins Fleming.
Ili nije znao, ili je imao poker lice.
„Mrtav je“, rekao sam. ,,I on je ubijen. U parking
garaži u Stemfordu. Mislimo da je to možda povezano s
ubistvom Tes.“
„Momci su mi rekli da jedna policajka zabada nos
u moje poslove, raspituje se okolo. Jedna crnkinja,
niska i debela.“
„Vedmorova", rekao sam. „Ona istražuje ceo
slučaj.“
,,Zaista“, rekao je Vins, puštajući mi zglob i
vadeći nož iz stola, ,,to je sve veoma zanimljivo, ali
zabole me “
„Znači, nisi mi video ženu?“, rekao sam. „Nije bila
ovde, ili na tvom poslu, da priča s tobom?“
Veoma staloženim glasom mi je rekao:
,,Ne.“ I nije skidao pogled s mojih očiju, kao da
me je provocirao da mu se usprotivim.
Izdržao sam njegov pogled.
„Nadam se da govorite istinu, gospodine Fleming.
Jer ja ću uraditi sve u mojoj moći da ona i moja ćerka
stignu kući bezbedne.“
Ustao je sa stolice i došao do moje strane stola.
„Jel' treba to da shvatim kao pretnju?“
„Samo kažem da kada se radi o porodici, čak i
ljudi poput mene, ljudi koji nisu toliko moćni poput
ljudi kao što si ti, će uraditi šta god da je potrebno."
Šakom me je zgrabio za kosu, povukao me nadole
i uneo mi se u lice. Dah mu se osećao na kobasicu i
kečap.
„Slušaj, tupadžijo, da li si ti svestan s skim
pričaš? Da li si svestan šta mogu da ti urade oni tipvi
koji su te doveli ovde? Mogao bi da završiš u mašini za
sečenje drva. Mogli bi da te bace s čamca u onaj tesnac.
Mogao bi...“
Spolja, s podnožja stepenica, čuo se jedan od
trojice tipova koji su me doveli ovde:
„Hej, da nisi otišla gore!“
I ženski glas koji je uzvratio: „Jebi se.“ A zatim
koraci.
Nisam skidao pogled s Vinsovog lica i nisam
mogao da vidim vrata s mrežom, ali čuo sam kad su se
širom otvorila, a zatim poznati glas:
„Hej, Vinse, jesi li video moju mamu jer...“
A zatim se ućutala kad je videla Vinsa Fleminga
koji je svojom šakom držao kosu nekog muškarca.
„Malo sam zauzet trenutno“, rekao joj je. ,,I ne
znam gde ti je mama. Probaj u jebenom tržnom centru.“
„Pobogu, Vinse, šta to do đavola radiš mom
profesoru?“, rekao je ženski glas.
Iako su Vinsovi ćevapi od prstiju držali moju
glavu, uspeo sam toliko da se okrenem i vidim Džejn
Skavulo.
 XXXIV

„Tvom profesoru?", rekao je Vins, i dalje me držeći

za kosu. „Kom profesoru?"
„Jebote, mom profesoru kreativnog pisanja“, rekla
je Džejn. „Ako već želiš da mlatiš moje profesore, mogao
bi da počneš od nekih drugih. Ovo je gospodin Arčer.
Svi Ovi ostali su mnogo veći kreteni “ Približila se.
„Zdravo, gospodine Arčer.“
„Zdravo, Džejn“, rekao sam.
,,Kad se vraćate?“, pitala je. „Ovaj lik koji Vas
menja je kompletni debil. Svi beže s časova. Gori je od
one žene koja muca. Zabole nas da li nas upisuje ili ne.
Uvek ima nešto među zubima i pokušava da izvadi to
prstom, i odradi to brzo, misleći da niko neće primetiti,
ali ne može nikog da prevari.“ Primetio sam da je Džejn
van škole manje stidljiva kad priča sa mnom.
A onda je, usput, pitala Vinsa.
„O čemu se radi?“
„Produži dalje, Džejn, u redu?“, rekao je Vins.
„Jel’ si video moju mamu?“
„Rekao sam ti da pokušaš da je nađeš u tržnom
centru. Ili je možda u garaži. Zašto?“
„Treba mi novac.“
,,Za šta?“
,,Za nešto.“
,,A šta je to nešto?“
„Nešto nešto “
„Koliko ti treba?“
Džejn Skavulo je slegla ramenima.
„Četrdeset?"
Vins Fleming mi je pustio kosu i stavio ruku u
zadnji džep da uzme novčanik, izvadio dve dvadesetice i
dao ih Džejn.
 Rekao je:
„Jel’ to taj lik? Onaj o kome si pričala? Kome se
sviđaju tvoje priče?“
Džejn je klimnula glavom. Bila je toliko opuštena
da sam morao da pretpostavim da je videla Vinsa da se
ovako ponaša i prema drugima. Jedina razlika je bila u
tome što je ovaj put to bio njen profesor.
„Da. Zašto njega drndaš?“
„Slušaj, mila, zaista ne mogu da pričam o ovome s
tobom.“
„Pokušavam da nađem ženu“, rekao sam. „Ona je
negde s mojom ćerkom i veoma sam zabrinut za njih
dve. Mislio sam da bi tvoj ot... Mislio sam da bi Vins
mogao da mi pomogne.“
,,On nije moj otac“, rekla je Džejn. ,,On i moja
mama su već neko duže vreme zajedno.“ Obratila se
Vinsu: ,,To što sam rekla da nisi moj otac ne treba da
shvatiš kao uvredu. Ti si okej.“ Meni je rekla: „Jel' se
sećate one priče koju sam napisala za Vaš čas, o čoveku
koji mi sprema jaja?“
Pokušao sam da se setim.
„Da“, rekao sam. „Sećam se.“
„Donekle je zasnovana na Vinsu. On nije loš.“
Nasmejala se toj ironiji. ,,Pa, barem prema meni. Ako Vi
samo pokušavate da nađete svoju ženu i dete, zašto se
onda Vins iživljava na Vama?“
,,Dušo“, rekao je Vins.
Došla je do Vinsa i unela mu se u lice.
„Budi dobar prema njemu ili sam najebala. Jedino
iz njegovog predmeta imam normalne ocene. Ako mu
treba pomoć pri pronalaženju žene, zašto mu ne
pomogneš, jer ako se on neće vratiti u školu sve dok ne
nađe ženu, ja ću morati svakog dana da gledam ovog
tipa koji čačka zube, a to nije dobro za moje
obrazovanje. A i povraća mi se od toga.“
Vins je stavio ruku preko njenog ramena i ispratio
je do vrata. Nisam mogao da čujem šta je pričao, ali pre
nego što je sišla niz stepenice, javila mi se:
„Vidimo se, gospodine Arčer.“
„Ćao, Džejn“, rekao sam, ali kako su se vrata
zatvorila, jedva da sam čuo njene korake niz stepenice.
Vins se vratio do stola i seo. U njegovom držanju
više se nije nazirala pretnja. Bio je pomalo smeten i nije
odmah progovorio.
„Ona je dobro dete“, rekao sam.
Vins je klimnuo glavom.
,,Da, jeste. Njena mama i ja smo se spetljali, i ona
je pomalo pogubljena, ali Džejn je u redu. Njoj treba,
kako se to kaže, malo stabilnosti u životu. Nikad se
nisam brinuo o deci, i ponekad gledam na nju kao na
svoju ćerku.“
„Izgleda da se veoma dobro slažete", rekao sam.
„Jebote, vrti me oko malog prsta“, rekao je, i
osmehnuo se. ,,Pominjala te je. Nisam to povezao kad si
mi se predstavio. Ali stalno te pominje, gospodin Arčer
ovo, gospodin Arčer ono.“
,,Stvarno?“, rekao sam.
„Kaže da je ti ohrabruješ“, rekao je Vins. „Što se
tiče njenog pisanja.“
„Veoma je talentovana.“
Vins je pokazao na natrpane police.
„Dosta čitam. Ne bi se reklo da sam jedan
obrazovan čovek, ali volim da čitam knjige. Pogotovo
volim istoriju i biografije. Neke avanturističke knjige.
Divim se ljudima koji to mogu, da sednu i da napišu
celu knjigu. Kada je Džejn rekla da ti misliš da bi mogla
da bude pisac, to mi se učinilo interesantnim.“
„Ima svoj glas“, rekao sam.
,,A?“
„Znaš kad čitaš nekog pisca, znao bi da je to on
čak i kad njegovo ime ne bi bilo na koricama?“
,,Naravno.“
,,To se zove glas. Mislim da Džejn to ima.“
Vins je klimnuo glavom.
 „Slušaj“, rekao je. ,,U vezi s ovim što se desilo...“
,,Ne brini za to“, rekao sam, progutavši pljuvačku.
,,Kad se ljudi raspituju o tebi, pokušavaju da te
nađu, to može da bude zabrinjavajuće za nekoga poput
mene“, rekao je.
„Šta to znači, za nekoga poput tebe?“, pitao sam,
prstima prolazeći kroz kosu, pokušavajući da je
dovedem u normalu.
,,Pa, recimo ovako“, rekao je Vins. ,,Ja nisam
profesor kreativnog pisanja. Ne verujem da ti, u oblasti
svog posla, moraš da radiš neke stvari koje moj posao
zahteva.“
,,Kao što je slanje ljudi u sportskim kolima da
pokupe nekoga s ulice?“, rekao sam.
„Upravo tako“, rekao je Vins. „Takve stvari.“
Ućutao je. „Jel’ mogu da te poslužom kafom?“
,,Hvala“, rekao sam. „Prijala bi mi.“
Otišao je do kuhinjskog elementa, sipao mi šolju
kafe iz automata i vratio se za sto.
,,I dalje me brine to što ste se ti, taj detektiv i ta
policajka raspitivali o meni“, rekao je.
„Jel’ mogu da pričam otvoreno s tobom, a da mi
ne čupaš kosu, niti da zabijaš nož u sto između mojih
prstiju?"
Vins je polako klimnuo glavom, ne skidajući
pogled s mene.
,,Ti si bio sa Sintijom te večeri. Njen otac vas je
pronašao i nju dovukao kući. Nije prošlo ni dvanaest
sati, a Sintija se probudila i bila je jedini preostali član
porodice. Kao što sam pokušao i ranije da ti kažem, ti
si, verovatno, poslednja osoba koja je videla nekog
člana njene porodice živog, pored nje same. I nisam
siguran da li si se posvađao s njenim ocem, Klejtonom
Bidžom, ali u najmanju ruku, to mora da je bila jedna
nezgodna situacija, njen otac vas je pronašao, nju odveo
kući s njim.“ Ućutao sam. „Ali siguran sam da te je
policija već ispitala u vezi svega ovoga.“
 ,,Jeste“
„Šta si im rekao?“
„Nisam im ništa rekao.“
,,Kako to misliš?"
„Baš to što sam rekao. Ništa im nisam rekao. To
je jedino što sam naučio od svog matorog, pokoj mu
duši. Nikad ne odgovoraj na pitanja pajkana. Čak i
kada si sto jedan posto siguran da si nevin. Niko nije
bio u boljoj poziciji posle priče s pajkanima.“
„Ali ti si mogao da im pomogneš da shvate šta se
desilo.“
,,To nije bila moja briga.“
„Ali zar nije onda policija posumnjala da si ti imao
nešto s tim kad si odbio da pričaš?“
„Možda. Ali ne mogu da te osude na osnovu
sumnji. Potrebni su im dokazi. A to nisu imali. Da su
imali neki dokaz, verovatno ne bih sada sedeo ovde i
ćaskao s tobom."
Uzeo sam gutljaj kafe.
,,Vau“, rekao sam. „Odlična je.“ Zaista je bila.
,,Hvala“, rekao je Vins. ,,A sada, jel’ mogu ja da
otvoreno pričam s tobom, a da ti ne čupaš moju kosu?“
Nakezio se.
„Mislim da to ne treba puno da te brine“, rekao
sam.
„Osećao sam se loše zbog toga. Što nisam mogao
da pomognem Sintiji. Jer je bila... Ne želim da te
uvredim, pošto si njen muž.“
,,U redu je.“
„Bila je veoma, veoma fina devojka. Pomalo u
haosu kao i sva deca njenih godina, ali to je bilo ništa u
poređenju sa mnom. Već sam imao nevolje s pajkanima.
Pretpostavljam da je prošla tu fazu jurenja za lošim
momcima. Pre nego što je srela tebe." Rekao je to kao
da se time srozala. „Nemoj da shvatiš to kao uvredu.“
,,I nisam.“
„Bila je slatko dete, i osećao sam se užasno zbog
svega što joj se desilo. Bože, zamisli da se probudiš
jedan dan, a porodica ti je nestala. I znaš, želeo sam da
ućinim nešto za nju. Al, ćale mi je rekao da se držim
dalje od takve ribe. Da mi ne treba takva vrsta
problema. Da će pajkani i onako da me imaju na oku,
zbog moje prošlosti, i sa matorcem koji je uvučen u sva
ta sranja u koja je uvučen, da nam je samo još to
trebalo, da se spetljam s devojkom čija je verovatno cela
porodica ubijena."
„Mislim da to mogu da razumem", pažljivo sam
birao reči. „Tvom ocu je dobro išlo, zar ne?“
„Misliš na novac?“
,,Da.“
„Jeste. Dobro se starao za sebe. Dok je mogao. Pre
nego što je ubijen.“
„Čuo sam nešto o tome“, rekao sam.
„Šta si još čuo?“
„Čuo sam da su ti ljudi, koji su verovatno to
uradili, platili za to “
Vins se mračno nasmešio.
,,I te kako.“ Vratio se u sadašnjost i pitao: „Koja je
tvoja poenta, u vezi s novcem?“
,,Da li misliš da bi se tvoj otac sažalio nad
Sintijom, nad njenom situacijom? Do te mere da bi joj
pomogao plaćanjem za njeno obrazovanje, da ode na
koledž?"
,,A?“
„Samo pitam. Da li misliš da je možda pomislio da
si ti donekle odgovoran na neki način što joj je porodica
nestala, i da je zato davao novac Sintijinoj tetki, Tes
Berman, da pokrije troškove njenog obrazovanja, a da je
pritom krio svoj identitet?"
Vins me je gledao kao da sam odlepio.
„Kažeš da si profesor? Zar dozvoljavaju da u
javnim školama predaju ljudi koji su prsli s mozgom?“
„Mogao si samo da kažeš ne.“
,,Ne“
 „Zato što“, rekao sam, i pitao se da li bi trebalo da
otkrijem tu informaciju, ali ponekad čovek samo sledi
instinkt, ,,je neko to radio.“
,,Ne seri?“, rekao je Vins. „Neko je davao njenoj
tetki novac za studije?“
„Tako je.“
,,I niko nikad nije saznao ko je bio u pitanju?“
„Tako je.“
,,E, to je čudno“, rekao je. ,,A kažeš da je ta tetka
mrtva?“
„Tako je.“
Vins Fleming se zavalio u stolicu, pogledao u
tavanicu na trenutak, zatim se približio i stavio laktove
na sto. Duboko je uzdahnuo.
,,Pa, reći ću ti nešto“, rekao je. „Ali ništa od toga
ako ćeš to reći pajkanima. Ako im kažeš, ja ću reći da ti
nikad ništa nisam rekao, jer će to možda iskoristiti
protiv mene, te pizde “
,,U redu.“
„Možda sam i mogao to da im kažem, i to mi se ne
bi obilo o glavu, ali nisam mogao da rizikujem. Nisam
mogao da priznam gde sam bio u to vreme, čak i da je
to moglo da pomogne Sintiji. Pretpostavljam da je
pajkanima, u nekom trenutku, palo na pamet da je ona
imala nešto s tim što joj je porodica ubijena, mada sam
ja znao da nikada ne bi uradila tako nešto. Nisam hteo
da me uvuku u sve to.“
Usta su mi se osušila.
„Ako možeš da mi kažeš bilo šta, bio bih ti
zahvalan.“
,,Te noći“, rekao je, zatvorivši oči na trenutak, kao
da zamišlja sve to, „pošto nas je njen matori pronašao u
kolima i odveo je kući, krenuo sam za njima. Nisam ih
baš pratio, ali pretpostavljam da sam se pitao u koliko
je sranje upala, pomislio sam da bih možda mogao da
vidim da li se otac drao na nju, ili nešto slično. Ali bio
sam daleko iza njih, tako da nisam uspeo mnogo da
vidim.“
Sačekao sam.
„Video sam kad su se parkirali na prilaznom putu
i ušii zajedno u kuću. Ona se malo klatila dok je
hodala, kapiraš? Malo je popila, oboje smo, ali ja sam u
to vreme već dobro podnosio piće.“ Nakezio se. „Počeo
sam još kao klinac.“
Osetio sam da je Vins nameravao da kaže nešto
važno i nisam hteo da ga prekidam svojim glupim
komentarima.
,,U svakom slučaju", nastavio je, „parkirao sam se
u donjem delu ulice, razmišljajući da će ona možda opet
izaći iz kuće pošto je roditelji izgrde, kapiraš, ako bi
popizdela i izjurila iz kuće, ja bih mogao da je pokupim.
Ali, to se nije desilo. I posle nekog vremena, ta druga
kola su prošla pored mene, polako, kao da je neko
pokušavao da pročita brojeve kuća, kapiraš?“
,,Da.“
„Nisam baš obratio pažnju, ali kad su kola došla
do kraja ulice, skrenula su za ugao, i parkirala se na
drugoj strani ulice, par kuća ispod Sintijine."
„Jel’ si mogao da vidiš ko je to? Koja kola su bila
u pitanju?"
„Neki model Amerikan Motorsa, čini mi se. Neki
amabasador, rebel, ili tako nešto. Čini mi se da su bila
plava. Delovalo je da je samo jedna osoba u kolima.
Nisam tačno mogao da kažem, ali činilo mi se da je
žena. Ne pitaj me zašto, samo sam imao taj osećaj.“
„Neka žena se parkirala ispred kuće. Jel' je
osmatrala?"
„Tako je delovalo. I sećam se da tablice nisu bile
konektikatske. U pitanju je bila država Njujork, čini mi
se da su tada bile neke narandžaste boje. Ali, do đavola,
ima dosta takvih ovde.“
„Koliko su kola ostala tamo?“
,,Pa, posle nekog vremena, nije prošlo dugo,
gospođa Bidž i Tod, brat?“
 Klimnuo sam glavom.
„Izašli su iz kuće i ušli u kola njegove majke, u taj
žuti ’ford’, i odvezli se.“
„Samo njih dvoje? Otac, Klejton, nije bio s njima?“
,,Ne. Samo majka i Tod. On je sedeo na
suvozačevom mestu, mislim da još uvek nije imao
dozvolu, ali ne bih mogao tačno da kažem. Ali, krenuli
su negde. Ne znam gde. Čim su zašli za ugao, svetla tih
drugih kola su se upalila, i krenula su za njima“
„Šta si ti uradio?“
„Samo sam sedeo tamo. Šta sam drugo mogao?“
„Ali ta druga kola, taj ambasador, ili šta god, su
pratila Sintijinu mamu i brata.“
Vins me je pogledao.
„Jel' isuviše brzo pričam?“
,,Ne, ne, samo, znam da za dvadeset i pet godina
Sintija nije čula ništa o tome.“
,,Pa, to je ono što sam video."
„Jel’ ima još nešto?“
„Mislim da sam sedeo tamo još nekih četrdeset
pet minuta, i baš kad sam pomislio da zajebem sve to i
krenem kući, prednja vrata su se odjednom otvorila i
otac, Klejton, je istrčao iz kuće, kao da ga juri hiljadu
đavola. Ušao je u svoja kola, nagazio nekih sto pedeset
kilometara na sat, i odvezao se što je brže mogao.“
Obradio sam nove informacije.
,,U svakom slučaju, sabrao sam dva i dva,
kapiraš? Svi su otišli, sem Sintije. Tako da sam se
dovezao kolima, pokucao na vrata, mislio sam da
pričam s njom. Lupao sam na vrata nekih šest puta,
stvarno jako, ali nije bilo odgovora. Skapirao sam da
verovatno spava, kapiraš? Tako da sam batalio sve i
otišao kući “ Slegnuo je ramenima.
„Neko je bio tamo“, rekao sam. „Posmatrao je
kuću.“
,,Da, nisam bio jedini.“
,,I nikada nisi nikome ništa rekao? Nisi rekao
pajkanima. Nikada nisi rekao Sintiji?“
,,Ne. I kao što sam i rekao, nisam rekao
pajkanima. Misliš da bi imalo smisla da im kažem da
sam te noći sedeo ispred kuće neko vreme?"
Gledao sam kroz prozor, tesnac, Čarls Ajlen u
daljini, kao da su odgovori koje sam tražio, odgovore
koje je Sintija tražila, oduvek bili iza horizonta,
nedostižni.
,,A zašto mi sada pričaš o tome?“, pitao sam
Vinsa.
Prešao je rukom preko brade, uhvatio nos.
„Jebi ga, ne znam. Pretpostavljam da je Sin bilo
teško svih ovih godina, jel' sam u pravu?“
To što je Vins možda tepao Sintiji na isti način
kao i ja me je ošamarilo.
,,Da“, rekao sam. „Jako teško. Pogotovo u skorije
vreme.“
,,A zašto je otišla?"
„Posvađali smo se. I ona se uplašila. Zbog svega
što se dešavalo poslednjih nekoliko nedelja, zbog
činjenice da joj policija ne veruje u potpunosti. Plaši se
za našu čerku. Pre neku noć, neko je stajao na ulici i
gledao našu kuću. Tetka joj je mrtva. Detektiv koga smo
unajmili je bio ubijen.“
,,Hmmm“, rekao je Vins. „Zajebano. Voleo bih da
mogu nekako da pomognem."
Obojica smo se zaprepastili kad su se otvorila
vrata. Nismo čuli da se neko penjao uz stepenice.
Opet Džejn.
„Gospode bože, Vinse, hoćeš li pomoći jadničku,
ili ne?“
„Gde si ti bila, do đavola?“, rekao je. „Jel’ si
prisluškivala sve vreme?“
,,To su prokleta vrata s mrežom“, rekla je Džejn.
„Ako ne želiš da ljudi slušaju, bolje da napraviš jednu
čeličnu sobicu za sebe ovde“
,,Do đavola“, rekao je.
 ,,Pa, hoćeš li mu pomoći? Nije da si zauzet. A
imaš i tri marionete da ti pomognu, ako zatreba."
Vins me je umorno pogledao.
,,Pa“, rekao je, ,,da li mogu da pomognem na neki
način?“
Džejn ga je posmatrala, s rukama prekrštenih
preko grudi.
Nisam znao šta da kažem. Pošto ni sam nisam bio
svestan šta me čeka, nisam mogao da predvidim da li
su mi potrebne usluge nekoga poput Vinsa Fleminga.
Mada je prestao da me čupa za koren kose, još uvek
sam ga se plašio.
,,Ne znam“, rekao sam.
„Mogao bih neko vreme da ti se priključim, da
vidimo kako se situacija razvija", rekao je. Kad nisam
odmah pristao, rekao je: „Nisi siguran da li možeš da mi
veruješ, zar ne?“
Pretpostavio sam da će moći da me uhvati u laži.
,,Da.“
„Pametno od tebe“, rekao je.
,,Pa, jel’ ćeš mu pomoći?“, rekla je Džejn. Vins je
klimnuo glavom. Meni se obratila:
„Bolje da se što pre vratite u školu“. Zatim je
izašla, i ovog puta smo je čuli kako silazi niz stepenice.
Vins je rekao:
„Može živog iz gaća da me istrese.“
 XXXV

Nisam imao ideju gde bismo drugde mogli da

odemo sem kući, i da proverim da li je Sintija ili neko
drugi možda zvao. Ako je i pokušala da me dobije,
verovatno bi me zvala na mobilni ako nije mogla da me
nađe kod kuće, ali postajao sam očajan.
Vins Fleming je raspustio svoje siledžije u
sportskim kolima, a meni je ponudio da me odveze do
mojih kola svojim kolima, jednim agresivnim
kamionetom „dodž ramom". Moja kuća je bila blizu
servisa za popravku auto-karoserije, gde sam ostavio
kola pre nego što sam odšetao do krofna-bara, a potom
bio otet. Pitao sam Vinsa da li se slaže s tim da
svratimo tamo na kratko kako bih proverio da se, kojim
slučajem, Sintija nije vratila kući, ili svratila i ostavila
mi poruku.
,,Važi“, rekao je, kad smo ušli u kamionet, koji je
bio parkiran duž ivičnjaka na Ist Brodveju.
„Otkad živim u Milfordu hteo sam da nabavim
neku kuću ovde“, rekao sam.
,,Ja sam oduvek živeo ovde“, rekao je Vins. ,,A ti?“
„Nisam odrastao ovde.“
,,Kad smo bili deca, kad bi se plima povukla,
šetali bismo do Čarls Ajlenda. Ali, onda ne bismo imali
vremena da se vratimo pre nego što plima opet naiđe.
To je uvek bilo zabavno.“
Osetio sam se nelagodno pored mog novog
drugara. Da ne ulepšavam, Vins je bio kriminalac.
Vodio je jednu kriminalnu organizaciju. Nisam imao
pojma koliko je velika, ali je sigurno bila dovoljno velika
da ima trojicu plaćenih radnika, koji po pozivu kupe
ljude s ulice zato što čine Vinsa nervoznim.
Šta da se Džejn Skavulo nije ušetala u sobu? Šta
da nije ubedila Vinsa da nisam loš? Šta da je Vins i
dalje verovao da sam predstavljao neku pretnju po
njega? Kako je sve moglo da se završi?
Odlučio sam da ga pitam, kreten.
„Recimo da Džejn nije slučajno ušla u sobu“,
rekao sam, ,,šta bi mi se desilo?“
Vins, s desnom rukom na volanu, i levom na
prozorskoj dasci, me je pogledao.
„Zaista želiš odgovor na to pitanje?“
Preskočio sam taj deo. Misli su mi već letele u
drugom pravcu, razmišljao sam o motivima Vinsa
Fleminga. Da li mi je pomagao jer je to Džejn htela, ili je
zaista bio zabrinut za Sintiju? Ili je bilo pomalo i od
jednog i od drugog? Ili je smatrao da ako postupa onako
kako mu Džejn nalaže, može lako da pazi na mene?
Da li je ono što je ispričao da je video ispred
Sintijine kuće one noći istinito? A ako nije, koja je
mogla da bude poenta cele te priče?
Bio sam sklon da mu poverujem.
Davao sam uputstva Vinsu kako da stigne do
moje kuće, i pokazao mu kuću. Ali, on je nastavio da
vozi, nije čak ni usporio. Prošao je pored kuće.
O, ne. Namagarčen sam. Vodio me je na sastanak
s mašinom za sečenje drva.
„Šta se dešava?“, pitao sam. „Šta to radiš?“
„Ispred kuće su pajkani“, rekao je. „Neobeležena
kola.“ Pogledao sam na ogromno ogledalo s vozačeve
strane i video kola parkirana preko puta kuće, s druge
strane ulice.
,,To je verovatno Vedmorova“, rekao sam.
„Idemo iza bloka, ući ćemo na stražnja vrata“,
rekao je Vins, kao da mu je to bila svakodnevna praksa.
I tako smo i uradili. Kamionet smo ostavili u
jednoj ulici niže, odšetali pored par kuća i ušli u moju
kući iz zadnjeg dvorišta.
Kako smo ušli, krenuo sam da tražim bilo kakve
dokaze da se Sintija nije vratila, neku poruku, bilo šta.
 Nije se vratila.
Vins je obišao prvi sprat, zagledajući slike na
zidovima, knjige na policama. Snima prostor, pomislio
sam. Pogled mu se zadržao na otvorenoj kutiji za cipele
punoj uspomena.
„Šta je to, do davola?“, pitao je.
„Pripada Sintiji. To su stvari iz njene kuće, iz
perioda kad je bila dete. Stalno pretura po njima,
nadajući se da će tu naći neku tajnu. I sam sam bacio
pogled danas, pošto je otišla.“
Vins je seo na kauč i rukom prošao kroz sadržaj
kutije.
„Deluje mi kao beskorisno đubre", rekao je.
,,Pa, do sada zaista i nije bilo ništa drugo“, rekao
sam.
Pokušao sam da pozovem Sintiju na mobilni, ne
očekujući da će biti uključen.Upravo sam hteo da
prekinem poziv posle četvrtog pokušaja, kad se Sintija
javila:
,,Halo?“
,,Sin?“
„Zdravo, Teri."
„Coveče, jel' ste dobro? Gde ste?"
„Dobro smo, Teri “
„Dušo, dođi kući. Molim te, dodi kući.“
,,Ne verujem", rekla je. U pozadini je bila buka,
neki žamor.
„Gde ste?“
,,U kolima."
„Ćao, tata!" To je bila Grejs, prodrala se kako bih
mogao da je čujem sa suvozačevog mesta.
„Ćao, Grejs", rekao sam.
„Tata te pozdravlja", rekla je Sintija.
,,Kad se vraćate?“, pitao sam.
„Rekla sam da ne znam“, rekla je Sintija.
„Potrebno mi je vreme. Rekla sam ti to u pismu.“ Nije
htela da opet priča o tome, ne kad je Grejs bila
prisutna.
„Brinem se za vas i nedostajete mi“, rekao sam.
„Pozdravi je“, prodrao se Vins iz dnevne sobe.
,,Ko je to?“, pitala je Sintija.
„Vins Fleming“, rekao sam.
,,Šta?“
„Nemoj da sklizneš s puta“, rekao sam.
„Šta on radi tu?“
„Otišao sam da ga vidim. Imao sam tu ludu ideju
da si možda otišla da ga posetiš.“
„O, bože“, rekla je Sintija. „Reci mu... Pozdravi
ga.“
„Pozdravlja te“, preneo sam Vinsu. Samo je
promrmljao nešto iz druge sobe dok je kopao po
kutijama za cipele.
,,On je sada u našoj kući?“
,,Da. Odvezao me je do mojih kola. Duga je to
priča. Pričaću ti o tome kad se vratiš. A i.. “ Bio sam
neodlučan. „Ispričao mi je još par stvari u vezi s onom
večeri koje nije nikome rekao “
„Šta, na primer?“
,,Na primer to da je pratio tebe i tvog oca do kuće
te večeri. Neko vreme je sedeo ispred kuće, čekajući
priliku da zakuca na vrata i vidi kako si, i tada je video
Toda i tvoju mamu kako izlaze, a kasnije je izašao i tvoj
tata. U žurbi. A još jedna kola su se nalazila ispred
kuće neko vreme, koja su otišla tek kad su Tod i tvoja
mama otišli.
Čula se samo buka od saobraćaja.
,,Sintija?“
,,Tu sam. Ne znam šta to znači.“
,,Ni ja.“
„Teri, gužva je, moram da skrenem s puta.
Isključiću telefon. Zaboravila sam da ponesem punjač i
baterija mi se prazni.“
„Dođi brzo kući, Sin. Volim te “
,,Ćao“, rekla je i završila razgovor. Spustio sam
slušalicu i otišao u dnevnu sobu.
Vins Fleming mi je pružio jedan novinski isečak,
na kome je bio Tod sa svojim košarkaškim timom.
„Ovaj liči na Toda”, rekao je Vins. „Sećam ga se.“
Klimnuo sam glavom, ne uzevši isečak u svoje
ruke. Već sam ga video nekih sto puta.
,,Da. Jel’ ste imali ista predavanja?"
„Možda jedno. Mada, slika je čudna.“
„Kako to misliš?"
„Nikoga drugog ne prepoznajem. Niko od ostalih
nije išao u našu školu “
Uzeo sam je u ruke, mada i nije bilo neke poente.
Nisam išao u školu s Todom i Sintijom, i ne bih mogao
da znam ko su im bili drugovi iz odeljenja. Sintija
nikada nije posvetila puno pažnje ovoj slici, koliko sam
barem ja znao. Bacio sam pogled na nju.
„I ime je pogrešno", rekao je Vins, pokazujući na
spisak imena igrača ispod slike, poređanih s leva na
desno, u donjem, središnjem i gornjem redu.
Slegnuo sam ramenima.
„Pa, dobro, novine su pogrešno poredale imena."
Pogledao sam spisak, data su bila prezimena i inicijali
svakog igrača. Tod je bio drugi sleva, u srednjem redu.
Prošao sam kroz spisak, potražio mesto gde bi trebalo
da stoji njegovo ime.
Pisalo je Dž. Sloan.
Nisam skidao pogled sa inicijala i reči posle njega.
„Vinse", rekao sam, ,,da li ti ime Dž. Sloan nešto
znači?“
Odmahnuo je glavom.
,,Ne.“
Ponovo sam proverio da li se to ime odnosilo na
osobu u srednjem redu, drugi sleva.
,,Jebote“, rekao sam.
Vins me je pogledao.
„Hoćeš da me uputiš?"
,,Dž. Sloan“, rekao sam, „Džeremi Sloan.“
 Vins je odmahnuo glavom.
,,I dalje ne shvatam “
„Onaj čovek u tržnom centru“, rekao sam. ,,Na
spratu s hranom. To je ime čoveka za kojeg je Sintija
mislila da joj je brat.“
 XXXVI

„O čemu pričaš?“, pitao je Vins.

„Pre par nedelja", rekao sam, „Sintija, Grejs i ja
smo jeli u tržnom centru, i Sintija je videla tog nekog
tipa za kojeg je bila ubedena da je Tod. Kaže da bi Tod
verovatno tako izgledao kao odrastao čovek, dvadeset i
pet godina kasnije.“
„Kako ste mu saznali ime?“
„Sintija ga je pratila sve do parkinga. Pozvala ga
je, nazvavši ga Tod, ali on se nije odazvao, tako da mu
je prišla i rekla da mu je sestra i da ona zna da je on
njen brat “
,,Gospode“, rekao je Vins.
„Bilo je užasno. Tip je sve vreme poricao da joj je
brat, za nju je govorio da je luda, i ona se i ponašala
kao luda osoba. Tako da sam ga poveo u stranu, izvinuo
mu se, i predložio da ako bi pokazao Sintiji vozačku
dozvolu, ako bi joj dokazao da nije onaj ko ona misli da
jeste, ostavila bi ga na miru.“
„Jel’ to uradio?“
,,Da. Video sam vozačku. Izdata je u državi
Njujork. A njegove ime je Džeremi Sloan.“
Vins je opet uzeo novinski isečak u svoje ruke i
pogledao ime koje je stajalo za Toda.
„Ovo je jebeno zanimljivo, kaži?“
,,Ne shvatam“, rekao sam. „Nema smisla. Zašto je
Todova slika u starim novinama s drugim imenom?“
Vins je ućutao na trenutak.
„Taj tip“, rekao je konačno, ,,iz tržnog centra. Jel’
vam išta rekao?“
Pokušao sam da se setim.
„Rekao je da moja žena treba da potraži pomoć.
Ali ništa više od toga.“
 ,,A jel’ se sećaš nečega s njegove vozačke
dozvole?“, pitao je Vins.
„Samo da je iz Njujorka“, rekao sam.
,,To je jebeno velika država", rekao je Vins. „Može
da živi negde izmedu Port Čestera ili Vajt Plejnsa, ili
može da bude iz jebenog Bafala “
„Mislim da ime grada počinje sa Jang “
„Sa Jang?“
„Nisam siguran. Do đavola, video sam vozačku
dozvolu samo na sekund.“
„Postoji Jangztaun u Ohaju“, rekao je Vins.
„Siguran si da nije iz Ohaja?“
„Toliko sam mogao da zapamtim.“
Vins je okrenuo isečak na drugu stranu. Iza je bio
neki tekst, ali je isečak očigledno bio sačuvan zbog
slike. Makaze su prošle kroz centar kolumne i presekle
naslov.
,,On ne bi na taj način sačuvao članak“, rekao
sam.
,,Ućuti“, rekao je Vins. Čitao je delove članka, a
zatim podigao pogled. „Jel’ imaš kompjuter?“
Klimnuo sam glavom.
„Upali ga“, rekao je Vins. Pratio me je do gore i
stajao iznad mene dok sam palio kompjuter i izvukao
stolicu. „Jedan deo pominje Fokner park i okrug
Nijagara. Potraži to na Guglu.“
Tražio sam da mi speluje Fokner, a zatim ukucao
reči, i pokrenuo pretragu. Nije mi trebalo dugo da
skapiram.
„Postoji jedan Fokner park u Jangztaunu, u državi
Njujork, u okrugu Nijagara", rekao sam.
,,Bingo“, rekao je Vins. „Tako da je ovo verovatno
iz nekih lokalnih novina, pošto je ovo neka bezvezna
priča o održavanju parka.“
Okrenuo sam se u stolici i pogledao ga.
„Zašto je Tod na nekoj slici u novinama iz
Jangzauna, sa gomilom košarkaša iz druge škole, pod
imenom Dž. Sloan “
Vins se oslonio o dovratak.
„Možda i nije greška “
„Šta hočeš da kažeš?“
„Možda to nije slika Toda Bidža. Možda je to slika
Dž. Sloana.“
Razmislio sam o tome na trenutak.
„Šta hočeš da kažeš? Da postoje dve osobe? Jedna
po imenu Tod Bidž, a druga je Dž. Sloan - Džeremi
Sloan, ili je to jedna osoba sa dva imena?“
„Hej“, rekao je Vins, ,,ja sam ovde samo zato što
me je Džejn zamolila“
Okrenuo sam se ka ekranu, otišao na sajt Bele
strane, s telefonskim brojevima, i ukucao Džeremi
Sloan, Jangztaun, Njujork.
Ništa se nije pojavilo, ali su mi bile ponuđene
opcije, kao na primer Dž. Sloan, ili samo prezime.
Ukucao sam samo prezime, i pojavila se šačica
Sloanovih u okolini Jangzauna.
,,Čoveče“, rekao sam i usmerio Vinsovu pažnju na
ekran. ,,Postoji jedan Klejton Sloan u ulici Nijagara vju
drajv.“
,,Klejton?“
,,Da, Klejton “
„Tako se zvao Sintijin otac“, rekao je Vins.
,,Da“, rekao sam. Uzeo sam hemijsku i papir sa
stola i zapisao broj telefona sa ekrana.
„Pozvaću ovaj broj“, rekao sam.
,,Hej“, rekao je Vins, „jel' si ti odlepio?"
,,Zašto?“
„Slušaj, ne znam šta si to otkrio, i da li si uopšte
nešto otkrio, ali šta ćeš reći kad pozoveš ovaj broj? Ako
imaju čitač poziva, odmah će znati ko ih zove. E sad,
možda oni znaju ko si, a možda i ne znaju, ali ti sigurno
ne želiš da se otkrivaš, zar ne?“
Šta je, do đavola, smislio? Da li je ovo stvarno bio
dobar savet, ili je Vins imao svoje razloge zbog kojih nije
želeo da ih pozovem? Jel' je želeo da me spreči da složim
sve kockice?
Dao mi je svoj mobilni.
„Evo ti“, rekao je. „Neće imati predstavu ko ih
zove.“
Uzeo sam telefon, pogledao broj telefona na
monitoru, udahnuo i ukucao broj na Vinsovom
telefonu. Naslonio sam ga na uvo i sačekao.
Zvonilo je jednom. Drugi put. Treći put. Četvrti.
„Nema nikoga“, rekao sam.
„Sačekaj još malo“, rekao je Vins.
Kad je zazvonilo osmi put, sklanjao sam telefon od
sebe, kada sam začuo glas.
„Halo?“ Bio je to ženski glas. Učinilo mi se da je
starija i da ima najmanje šezdeset godina.
,,Da, halo“, rekao sam. „Upravo sam hteo da
prekinem.“
„Izvolite?"
„Jel’ Džeremi tu?“ Čak i kad sam to rekao,
pomislio sam, šta i da jeste? Šta ću da kažem? Šta, za
ime sveta, da ga pitam? Ili da samo prekinem razgovor?
Da saznam da li on zaista živi tamo, da potvrdim da
stvarno postoji, a onda da prekinem?
„Bojim se da nije“ rekla je žena. ,,Ko ga traži?“
,,A, u redu je“ rekao sam. „Pozvaću opet malo
kasnije“
„Neće biti tu ni kasnije
„Aha. Jel’ znate kada bih mogao da ga očekujem?“
„Nije u gradu“, rekla je žena. ,,Ne znam tačno
kada će se vratiti.“
,,Da, razumem“, rekao sam. „Pomenuo mi je da će
svratiti u Konektikat."
,,Stvarno?“
„Mislim da jeste.“
„Jel' ste sigurni?“, zvućala je dosta uznemireno.
„Možda grešim. Vidite, naći ću ga kasnije, nije
ništa bitno. Radi se o goIfu.“
 „O golfu? Džeremi ne igra golf. Ko je to? Zahtevam
da mi kažete.“
Poziv se već oteo kontroli.Vins, koji je prisluškivao
razgovor i mogao da čuje obe strane, prešao je prstom
preko grla i izgovorio: „prekidaj". Sklopio sam telefon,
prekinuvši razgovor i ne rekavši više ništa. Vratio sam
telefon Vinsu, koji ga je ubacio u jaknu.
„Izgleda da si uspeo da nađeš pravo mesto“, rekao
je. „Mada si to mogao i bolje da izvedeš.“
Nisam obratio pažnju na njegovu opasku.
„Znači da je Džeremi Sloan koga je Sintija videla u
tržnom centru verovatno isti Džeremi Sloan koji živi u
Jangztaunu, u Njujorku, u kući čiji je telefonski broj
zabeležen u imeniku pod imenom Klejtona Sloana. A
Sintijin otac je sačuvao jedan novinski isečak u svojoj
fioci sa njim u košarkaškom timu
Obojica smo ćutali. Pokušavali smo da shvatimo
šta se dešava.
„Pozvaću Sintiju', rekao sam. „Da vidim šta ona
misli o tome.“ „Otrčao sam do kuhinje i okrenuo Sintiju
na telefon. Ali, kao što je i obećala, isključila je telefon.
“Do đavola“, rekao sam, kad je Vins ušao u
kuhinju, iza mojih leđa. „Jel’ imaš neku ideju?“, pitao
sam ga.
„Pa, taj tip, Sloan, je i dalje van grada, barem
kako kaže ta žena, možda mu je majka, ne znam. Što
znači da bi mogao da bude i dalje u okolini Milforda. A,
osim ako nema prijatelje ili porodicu ovde, onda je
verovatno u nekom lokalnom motelu ili hotelu “ Ponovo
je izvadio telefon iz jakne, vratio se na broj iz liste
poziva i pritisnuo tipku. Sačekao je trenutak, a zatim
rekao: „Hej, ja sam. Da, i dalje je sa mnom. Želim da
uradiš nešto.“
I onda je Vins rekao tom nekom s druge strane
linije da skupi još par ljudi, pretpostavio sam da se ta
ekipa sastojala od one dvojice koja su me pokupila i
vozača, koje je Džejn zvala tri marionete, i da krenu da
obilaze hotele u gradu.
,,Ne, ne znam koliko ih ima“, rekao je. „Zašto mi
ih ne nabrojite? Hoću da saznate da li je u nekom njih
odseo tip po imenu Džeremi Sloan, iz Jangztauna, iz
Njujorka. I ako saznate gde je, javite mi. Ne činite ništa.
U redu. Možete da počnete s Hauardom Džonsonom, Red
Rufom, Super 8-om, kako god. Ma, čoveče, koja je to,
jebote, grozna buka u pozadini? A? Ko sluša
Karpinterse, jebote?“
Kad je završio sa davanjem instrukcija i bio
ubeđen da su ih oni dobro razumeli, Vins je vratio
mobilni u jaknu.
„Ako je taj tip Sloan u gradu, oni će ga naći“,
rekao je.
Otvorio sam frižider, i ponudio Vinsu pivo.
,,Može“, rekao je, i ja sam mu ga dobacio, uzeo
jedno za sebe i seo za kuhinjski sto. Vins je seo
prekoputa mene.
Rekao je:
,,Da li imaš ikakvu jebenu ideju šta se događa?“
Uzeo sam gutljaj piva.
„Mislim da počinjem da shvatam", rekao sam. „Šta
ako je ta žena koja se javila na telefon majka Džeremija
Sloana? I šta ako je taj Džeremi Sloan brat moje žene?“
“Da?“
„Šta ako sam upravo pričao s majkom svoje
žene?“
Ako su Sintijin brat i majka živi, kako onda
shvatiti DNk testove na telima dva tela koja su
pronađena u onim kolima pošto su izvučena iz
kamenoloma? Osim, naravno, što je Vedmorova do sada
uspela samo da potrvdi da su tela u kolima bila u
rodbinskoj vezi, a ne da su zapravo to Tod i Patrisija
Bidž. Čekali smo da se odrade drugi testovi, čiji je cilj
bio da utvrde genetsku vezu između njih i Sintijinog
uzorka DNK.
Pokušavao sam da dovedem u vezu ovu
neverovatno zbunjujuću gomilu informacija, kad sam
shvatio da je Vins nešto pričao.
„Samo se nadam da ga ovi moji momci ne nađu i
ne ubiju“, rekao je, uzimajući još jedan cug. ,,To liči na
njih.“
 XXXVII

„Neko te je pozvao ovde“, rekla je.

“Ko?“
„Nije se predstavio.“
„Ko misliš da je bio?“, pitao je. „Jel’ zvučao kao
neki moj drug?“
,,Ne znam ko je to mogao da bude. Kako ja to da
znam? Ali tražio je tebe, i kada sam mu rekla da nisi u
gradu, rekao je da se seća da si spomenuo da ćeš ići u
Konektikat.“
,,Šta?“
„Nisi smeo nikome da govoriš gde ideš!“
,,I nisam!“
,,A kako je onda on to znao? Mora da si nekome
rekao. Ne mogu da verujem da si mogao da budeš tako
glup.“ Zvučalo je kao da je veoma ljuta na njega.
„Kazem ti da nisam!“ Osećao se kao
šestogodišnjak kad je pričala s njim na ovaj način.
,,Pa, ako nisi, kako je onda mogao da zna?“
,,Ne znam. Jel’ se video broj odakle zove? Jel’ bilo
ikakvog broja?“
,,Ne. Rekao je da te zna s golfa.“
„S golfa? Ja ne igram golf.“
,,To sam mu i ja rekla“, rekla je. „Rekla sam mu da
ne igraš Golf.”
„Znaš šta, mama? To je verovatno bio pogrešan
broj“
„Tražio je tebe. Rekao je Džeremi. Jasno kao dan.
Možda si samo spomenuo nekome usput da ideš u
Konektikat “
„Slušaj, mama, čak i da jesam, a nisam, ne moraš
da dižeš takvu frku oko toga.“
„Samo me je uznemirilo.“
 ,,Ne treba da te uznemiri. Osim toga, dolazim kući “
„Stvarno?“ Raspoloženje joj se promenilo.
,,Da. Danas, verovatno. Uradio sam sve što sam
mogao ovde, samo je ostalo...znaš već šta.“
,,To ne želim da propustim. Ne znaš koliko sam
dugo čekala ovo.“
„Ako uskoro krenem odavde“, rekao je,
„pretpostavljam da ću stiću kući kasno večeras. Već je
prošlo vreme ručka, a ponekad se umorim, tako da ću
možda napraviti pauzu u Utiki ili negde drugde, ali ipak
stižem za dan.“
„Taman imam vremena da ti napravim tortu od
šargarepe", rekla je veselo. „Napraviću je popodne."
,,U redu.“
„Vozi pažljivo. Ne želim da zaspiš za volanom.
Nikada nisi bio tako dobar vozač kao tvoj otac.“
„Kako je on?“
„Mislim da, ako sve završimo ove nedelje, on će
izdržati još toliko. Biće mi drago kad se sve ovo jednom
završi. jel’ znaš koliko košta taksi do njega?"
„Uskoro to neće biti bitno, mama.“
,,Ne radi se samo o novcu, znaš“, rekla je.
„Razmišljala sam kako to da uradimo. Trebaće nam uže,
znaš. Ili možda selotejp. Ili mislim da bi trebalo da
završimo prvo s majkom. Mala neće predstvaljati problem
posle toga. Mogu ti pomoći oko nje. Nisam baš toliko
nesposobna, znaš.“
 XXXVIII

Vins i ja smo popili pivo, zatim se iskrali iz kuće

kroz zadnje dvorište i vratili u njegov kamionet. Trebalo
je da me doveze do mojih kola, koja su i dalje bila
parkirana blizu njegovog servisa za popravku auto-
karoserije.
„Znaš, Džejn ima neke probleme u školi", rekao je.
„Znam", rekao sam.
„Mislio sam, pošto i ja tebi pomažem, da bi možda
mogao da je pohvališ kod direktora", rekao je.
„Već jesam, ali ne smeta mi da to uradim opet“,
rekao sam.
„Ona je dobro dete, ali ponekad odreaguje
temperamentno“, rekao je Vins. ,,Ne trpi uvrede ni od
koga. Svakako ne od mene. Tako da kada upadne u
nevolju, ona se u suštini brani.“
„Mora da nauči da kontroliše to“, rekao sam. ,,Ne
može se svaki problem rešiti mlaćenjem ljudi.“
Tiho se nasmejao.
„Jel’ ti želiš da ona živi život kao što je tvoj?“,
pitao sam. „Bez uvrede."
Usporio je zbog crvenog svetla.
,,Ne“, rekao je. „Ali deluje da nema izgleda. Ja joj
baš i nisam neki uzor. A njena majka ju je toliko
vucarala po tuđim kućama tako da mala nikada nije
imala stabilnu porodicu. To pokušavam da joj pružim,
znaš? Da joj pružim nešto za šta može da se uhvati
neko vreme. Klincima je to potrebno. Ali potrebno je
puno vremena da se izgradi takva vrsta poverenja.
Toliko puta se do sada opekla.“
,,Naravno“, rekao sam. „Mogao bi da je pošalješ u
neku dobru školu. A kad završi srednju školu, možda bi
mogao da je pošalješ negde da studira novinarstvo, ili
engleski jezik, nešto što bi joj pomoglo da razvije svoj
talenat."
„Ocene joj nisu tako dobre“, rekao je. „Biće joj
teško da upiše nešto.“
„Ali, ti bi imao sredstva da je pošalješ negde, zar
ne?“
Vins je klimnuo glavom.
„Možda možeš da joj pomogneš da ostvari neke
ciljeve. Pomozi joj da zaboravi sadašnjost, i reci joj da
ako uspe da dobije neke delimično dobre ocene da si ti
spreman da pokriješ troškove školarine, kako bi ona
ostvarila svoj potencijal “
„Hoćeš li mi pomoći u tome?“ Pogledao me je
krajičkom oka.
,,Da“, rekao sam. „Pravo pitanje je, da li će ona
slušati?"
Vins je umorno odmahnuo glavom.
,,Da, to je pravo pitanje."
„Ja imam još jedno“, rekao sam.
,,Pucaj.“
„Zašto je tebi stalo?"
»A?“
„Zašto je tebi stalo? Ona je samo neka klinka,
ćerka neke žene koju si upoznao. Mnogi muškarci ne bi
marili.“
,,A, kapiram, ti misliš da sam ja neki perverznjak?
Da želim da joj uđem u gaćice, a?“
„Nisam to rekao."
„ Ali si tako mislio.“
,,Ne“, rekao sam. „Čini mi se da to planiraš da bi
bilo nekog nagoveštaja u Džejninim radovima, u načinu
na koji se ophodi prema tebi. Mislim da želi da ti veruje.
Tako da te opet pitam, šta tebe briga?“
Upalilo se zeleno svetlo i Vins je nagazio na gas.
„Imao sam ćerku“, rekao. „Svoju ćerku.“
„O!“, rekao sam.
„Bio sam jako mlad u to vreme. Dvadeset godina.
Napravio sam dete toj nekoj devojci iz Toringtona.
Agnes. Čale je hteo da me ubije od batina. Pitao me
kako sam mogao da budem tako jebeno glup. Zanimalo
ga je da li sam ikada čuo za gumicu. Da, pa, znaš kako
je to ponekad, zar ne? Pokušao sam da ubedim Agnes
da, pa znaš, da ga se reši, ali nije htela to da uradi.
Dobila je dete, devojčicu, i nazvala je Kolet.“
„Lepo ime“, rekao sam.
,,I kada sam video to dete, zavoleo sam ga odmah,
jebote, kapiraš? A moj matori nije hteo da zaglavim s
Agnes samo zato što nisam mogao da ga zadržim u
pantalonama. Ali stvar je u tome, što Agnes uopšte nije
bila loša, a ni beba, Kolet, koja je bila najlepše nešto što
sam ikada video. Čini ti se da je sa dvadeset godina
lako da sve odjebeš, da bataiiš odgovornost, ali ona je
posedovala nešto.
Tako da sam počeo da razmišljam o tome da je
oženim, kapiraš? I da postanem otac tom detetu. I ja
sam skupljao hrabrost da je pitam, da kažem matorom
šta planiram, i jednom je Agnes šetala Kolet u kolicima,
na Nogatak aveniji, a taj jebeni pijanac u kediju je
projurio kroz crveno i obe ih pokupio."
Činilo se da Vins još jače steže volan, kao da je
pokušavao da ga zadavi.
„Žao mi je“, rekao sam.
,,Da, pa, bilo je i tom jebenom pijancu", rekao je
Vins. „Sačekao sam šest meseci, nisam hteo da
požurujem ništa, kapiraš? To je bilo posle odbacivanja
optužnice. Advokat je uspeo da ubedi porotu da je
Agnes prešla ulicu na crveno za pešake, da čak i da je
bio trezan, ipak bi ih udario. I, tako, nekoliko meseci
posle toga, zamisli šta se desilo. Jedne večeri, on je
izlazio iz bara u Bridžportu, bilo je prilično kasno, on je
opet pijan, kopile nije naučilo lekciju. Išao je nekim
prolazom, i neko mu je pucao pravo u jebenu glavu.“
,,Vau“, rekao sam. „Pretpostavljam da ti nisi
pustio suzu kad si saznao za to.“
 Vins me je prostreljao pogledom.
„Poslednje što je čuo pre nego što je umro je bilo:
’Ovo je za Kolet'. I znaš li šta je taj kučkin sin rekao pre
nego što mu je metak ušao u mozak?“
Progutao sam knedlu. „Ne.“
„Rekao je: „Koju Kolet?'. Novčanik mu je ukraden,
pajkani su mislili da se radi o pljački." Okrenuo se ka
meni. „Drži usta zatvorena, muva će ti uleteti u njih“,
rekao je.
Zatvorio sam ih.
„Tako je već bolje“, rekao je Vins. ,,U svakom
slučaju, da odgovorim na tvoje pitanje, možda mi je zato
jebeno stalo. Jel’ ima još nešto da te zanima?“
Odmahnuo sam glavom. Pogledao je napred. „Tvoja
kola?“
Klimnuo sam glavom.
Kad se parkirao iza njih, zazvonio mu je mobilni.
,,Da?“, rekao je. Slušao je neko vreme, a onda
rekao: „Sačekaj me.“
Ostavio je telefon i rekao mi: „Našli su ga. Odseo
je u HaDžosu.“
,,Do đavola", rekao sam, i krenuo da otvorim
vrata. „Pratiću te.“
„Batali svoja kola“, rekao je Vins. Ponovo je dao
gas i obišao moja kola. Uputio se ka putu 1-95. To nije
bila najbliža ruta, ali je verovatno najbrža, s obzirom da
je hotel Hauard Džonson bio s durge strane grada, na
kraju izlazne ceste 1-95. Vozio je kao manijak duž
ceste, a kad je trebalo da se priključi na glavni put,
usporio je na sto trideset kilometara na sat.
Nije bilo gužve na međudržavnom putu, tako da
smo stigli na drugi kraj grada za samo nekoliko minuta.
Vins je morao da nagazi na kočnice kad smo se spuštali
niz cestu.Vins je išao sto deset kad sam ugledao
semafor ispred nas.
Skrenuo je desno, i na sledećem skreatanju, smo
ušli pravo na parking hotela HaDžo. Sportska kola u
kojima su me vozili ranije su bila parkirana odmah iza
vrata koja su vodila u hodnik, i kad nas je Plavušan
video, dotrčao je do Vinsovog prozora. Spustio ga je
dole.
Plavušan je dao Vinsu broj sobe i rekao da ako
krene uzbrdo i priđe s druge strane da će se zaustaviti
tačno ispred nje. Vins je krenuo u rikverc, zaustavio se,
ubacio u brzinu i krenuo uz dugački, krivudavi prilazni
put, koji je zaobilazio ceo kompleks. Put je vodio levo,
sve do niza soba, u koje se ulazilo odmah iza ivičnjaka.
„Evo je“, rekao je Vins, zaustavljajući kamionet.
„Želim da pričam s njim“, rekao sam. „Nemoj da
se iživljavaš na njemu.“
Vins, koji je već bio izašao iz kamioneta,
odmahnuo je rukom, a da me nije ni pogledao. Došao je
do vrata, zaustavio se na sekund, primetio da su već
otvorena i zakucao.
„Gospodine Sloan?“, rekao je.
Spremačica, koja je upravo dovezla svoja kolica do
jednih vrata niže, gledala je u našem pravcu.
„Gospodine Sloan!“, prodrao se Vins, kad je još
više otvorio vrata. „Ovde menadžer. Imamo jedan mali
problem. Potrebno je da pričamo s Vama.“
Ja sam stajao dalje od vrata i prozora, tako da
ako bi pogledao, ne bi me video. Ako je on bio taj čovek
koji je stajao ispred naše kuće one noći, možda bi me
prepoznao.
,,On otišao", rekla je spremačica, dovoljno glasno
da je čujemo.
,,Šta?“, pitao je Vins.
,,On sada odjavio, pre nekoliko minuti", rekla je.
„Sad će čisti sobu.“
„Otišao je?“, pitao sam. ,,Za stalno?“
Žena je klimnula glavom.
Vins je širom otvorio vrata i ušetao u sobu.
,,Ne smete ući tamo“, rekla nam je spremačica.Ali
čak i ja nisam obratio pažnju na nju i krenuo sam za
Vinsom.
Krevet nije bio namešten, kupatilo je bilo puno
mokrih peškira, ali nije bilo znaka da je neko još uvek
bio tu. Nije bilo ličnih stvari u kupatilu, a ni kofera.
Jedan od Vinsovih plaćenika, Ćela, se pojavio
pred vratima.
„Jel’ tu?“
Vins se okrenuo iz sve snage, prišao Ćeli i sabio
ga uza zid.
„Pre koliko ste saznali da je ovde?“
„Pozvali smo te čim smo saznali.“
,,A tako? I šta onda? Sedeli ste u jebenim kolima i
čekali mene, umesto da držite oči otvorene? Tip je
otišao.“
„Nismo znali kako izgleda! Šta je trebalo da
uradimo?"
Vins je odgurnuo Ćelu, izašao iz sobe i skoro
naleteo na spremačicu. ,,Ne smete...“
„Pre koliko?“, pitao je Vins, izvadio dvadeseticu iz
novčanika i pružio joj.
Strpala ju je u džep uniforme. „Deset minuta?“
,,Koja je kola vozio?", pitao sam.
Slegnula je ramenima.
,,Ne znam. Samo kola. Braon. Tamno staklo.“
,,Da li Vam je nešto rekao, možda da ide kući, ili
tako nešto?“, pitao sam.
„Ništa nije rekao “
,,Hvala“, rekao joj je Vins. Glavom je pokazao u
pravcu kamioneta, i opet smo se vratili u njega.
„Sranje", rekao je Vins. „Sranje."
„Šta sada?“, rekao sam. Ništa mi nije padalo na
pamet.
Vins je samo sedeo neko vreme.
„Jel’ treba da se spakuješ?“, pitao je.
,,Da se spakujem?"
„Mislim da ideš u Jangztaun. Ne možeš da odeš
tamo i vratiš se za jedan dan."
 Razmislio sam o tome šta je rekao.
„Ako se odjavio", rekao sam, „logično je da ide
kući."
,,A čak i da ne ide, čini mi se da je to sada jedino
mesto gde možeš da otkriješ nešto.“
Vins je ispružio ruku u mom pravcu, i ja sam na
trenutak odskočio, misleći da će mene da zgrabi, ali on
je samo hteo da otvori pretinac.
„Čoveče", rekao je. „Opusti se, jebote." Izvadio je
mapu i raširio je. „Dobro, da vidimo." Pogledom je
prešao po mapi, zagledao se u gornji levi ugao i rekao:
„Evo ga. Severno od Bafala, odmah pored Luistona.
Jangztaun. Neko malo mesto. Možda će nam trebati
nekih osam sati.“
,,Nama?“
Vins je pokušao da savije mapu, ali je brzo
odustao i bacio jednu šiljastu loptu na mene. ,,To će
biti tvoj zadatak. Ako uspeš da je lepo saviješ, možda ti
i dam da voziš umesto mene. Ali da ti nije palo na
pamet da diraš radio. To je zabranjeno.“
 XXXIX

Sudeći po mapi, činilo se da bismo najbrže stigli

ako nastavimo pravo na sever i da u Masačusetsu
idemo sve do Lija, a da odatle skrenemo na zapad i
uđemo u državu Njujork, nastavimo auto-stradom
Njujork do Olbanija, pa levo do Bafala.
Trebalo je da prođemo kroz Otis, što je oko tri
kilometara dalje od kamenoloma gde su pronađena kola
Patrisije Bidž.
Rekao sam to Vinsu.
„Jel' želiš da ga vidiš?", pitao sam.
Išli smo prosečnom brzinom od sto trideset
kilometara na sat. Vins je u kolima imao detektor
radara.
„Dosta smo brzi“, rekao je. „Važi, zašto da ne?“
Mada ovaj put nije bilo policijskih kola koja bi
obeležila ulaz, uspeo sam da nađem uski put. „Dodž
ramu“ je bilo lakše da prođe tuda nego mom običnom
,,sedanu“, i stigli smo na vrh brda, gde je počinjala
šuma, na samoj ivici litice. Kako sam sa suvozačevog
mesta mogao da vidim sve ispod nas, pomislio sam da
ćemo da se prevrnemo.
Ali Vins je oprezno zakočio, parkirao kamionet i
povukao ručnu kočnicu, što nikada do sada nije uradio.
Izašao je, došao do ivice litice i pogledao dole.
„Baš ovde ispod su našli kola“, pokazao sam mu
kad sam došao do njega.
Vins je klimnuo glavom, očigledno je bio pod
utiskom onoga što je video.
,,Kad bih hteo da se otarasim nekih kola s
ljudima unutra“, rekao je, „odveo bih na mnogo gore
mesto od ovog.“
Vozio sam se s kobrom.
 Ne, ne s kobrom. Sa škorpijom. Setio sam se onog
starog narodnog predanja američkih Indijanaca o žabi i
škorpiji. Žaba pristane da pomogne škorpiji da pređe
preko reke, pod uslovom da ona obeća da je neće ubosti
svojim otrovom. Škorpija se složi, a onda na pola reke,
iako je to značilo da će i ona sama umreti, ubode žabu
svojom žaokom. Dok je umirala, žaba je upita: ,,Zašto si
ovo uradila?“. A škorpija će na to: „Zato što sam
škorpija, to mi je u prirodi “
U tom trenutku sam se zapitao da li bi Vins
mogao da me ubode.
I kad bi to uradio, nisam mogao da zamislim da
doživi isto što i škorpija. Vins mi se više činio kao onaj
koji sve preživi.
Kako smo se približili autoputu Masačusets,
ponovo sam dobijao signal na telefonu, pa sam pokušao
još jednom da dobijem Sintiju. Kad se nije javila na
mobilni, okrenuo sam kuću, ali nisam ni očekivao da
bude tamo.
I nije bila.
Možda je i bolje što ne mogu da je dobijem. Bolje
da je pozovem kad budem imao neke novosti, a možda
kad stignemo u Jangztaun, ako ih i bude.
Hteo sam da sklonim telefon, kad mi je zazvonio u
ruci. Poskočio sam.
,,Halo?“, rekao sam.
„Teri.“ Bio je to Roli.
,,Zdravo“, rekao sam.
„Jel' si se čuo sa Sintijom?"
„Pričao sam s njom pre nego što sam krenuo, ali
nije mi rekla gde je. Ali zvučalo mi je da su i ona i Grejs
dobro.“
„Pre nego što si krenuo? Gde si ti?“
„Sad treba da se priključimo na autoput
Masačusets, kod Lija. Idemo za Bafalo. Tačnije, malo
severnije odatle.“
,,Mi?“
 ,,To je duga priča, Roli. I čini mi se da postaje sve
duža i duža.“
„Gde ideš?“ Zvučao je zaista zabrinut.
„Možda u borbu s vetrenjačama“, rekao sam. „Ali
možda sam našao Sintijinu porodicu.“
„Jel’ se šališ?“
,,Ne.“
„Ali, Teri, zaista, oni mora da su već mrtvi posle
svih ovih godina.“
„Možda. Ne znam. Možda je neko preživeo. Možda
Klejton “
„Klejton?"
„Ne znam. Sve što znam je da idemo do kuće čiji je
telefonski broj zabeležen pod imenom Klejtona Sloana.“
„Teri, ne bi smeo ni da pokušaš to da uradiš. Ne
znaš u šta se upuštaš“
,,Možda“, rekao sam, pogledao Vinsa, pa dodao:
„Ali sam sa nekim ko izgleda da zna kako da se nosi sa
teškim situacijama.“
Osim, naravno, ako jedna takva situacija
podrazumeva da ste Vins Fleming.

Kako smo ušli u državu Njujork i platili putarinu

na naplatnoj rampi, Olbani je već bio blizu. Obojica smo
morali nešto da pojedemo i da ispraznimo bešike, tako
da smo se zaustavili kod jedne od onih velikih pumpi.
Kupio sam nekoliko hamburgera i flaša koka-kole i
uneo ih u kaimionet da bismo mogli da jedemo dok se
vozimo.
„Nemoj da si prosuo nešto“, rekao je Vins, koji je
održavao kamionet veoma čistim. Nije mi delovalo da je
ikada ubio nekoga u njemu, ili da bi to poželeo, i to sam
smatrao dobrim znakom.
Auto-strada Njujork odvela nas je kroz južni deo
planine Adirondaks, kad smo stigli malo zapadnije od
Olbanija, i da nisam bio okupiran svojom trenutnom
situaciju, stigao bih da se divim pejzažu. Kako smo
prošli Utiku, autoput je postao ravan, kao i sama
okolina. Jednom, pre više godina, kada sam slučajno
išao ovim putem u Toronto na neku obrazovnu
konferenciju, ovaj deo me je privlačio da ostanem tu
zauvek.
Još jednom smo stali da napunimo gorivo izvan
Sirakuze, samo na desetak minuta.
Nismo mnogo pričali. Slušali smo radio, Vins je
birao stanice, naravno. Uglavnom sa kantri muzikom.
Bacio sam pogled na CD-ove u pretincu između
prednjih sedišta. „Nema Karpintersa?”, rekao sam.
Kako smo se bližili Bafalu, bila je sve gora gužva u
saobraćaju. A počeo je i da pada mrak. Ovde sam morao
više da konsultujem mapu i da govorim Vinsu kuda da
ide da bi zaobišao grad. Kako se ispostavilo, ja nisam
uopšte vozio. Vins je bio znatno agresivniji u vožnji, i ja
sam bio voljan da potisnem strah, ako bismo tako brže
stigli do Jangztauna.
Prošli smo Bafalo, uputili se ka Nijagarinim
vodopadima, nastavili vožnju duž autoputa bez posete
jednom od svetskih čuda, sve do Robert Moziz Parkveja
pored Luistona, gde sam primetio bolnicu. Veliki plavi
znak ,,H“ je svetleo na noćnom nebu, nedaleko od
autoputa. Malo severnije od Luistona, izašli smo na put
za Jangztaun.
Nisam se setio da zapišem tačnu adresu sa
kompjutera na kojoj je živeo Klejton Sloan, niti da
odštampam mapu pre nego što smo izašli iz kuće. Tada
nisam znao da ćemo krenuti na ovakav put. Ali,
Jangztaun je bio jedno malo selo, ne veliki grad poput
Bafala, tako da smo smatrali da ćemo brzo shvatiti gde
se nalazimo. Ušli smo u Ulicu Lokport, a zatim krenuli
južno od Glavne ulice.
Primetio sam jedan bar sa roštiljom.
„Verovatno imaju adresar“, rekao sam.
„Mogao bih nešto da gricnem“, rekao je Vins.
I ja sam bio gladan, ali i nervozan. Bili smo tako
blizu.
„Nešto na brzinu", rekao sam, a Vins se parkirao
iza ugla. Ušli smo unutra gde nas je zapahnuo miris
piva i pilećih krilaca.
Vins je zauzeo stolicu za barom i naručio pivo i
pileća krilca. Ja sam našao govornicu, ali ne i adresar.
Kad sam pitao šankera, dao mi je jedan koji je držao
ispod šanka.
Adresa Klejtona Sloana je bila Nijagara Vju Drajv
25. Tada sam je se setio. Vratio sam adresar šankeru i
pitao ga kako da stignemo do tamo.
„Idite južno od Glavne ulice osamsto metara.“
„Levo ili desno?“
„Levo. Ako odeš desno, letiš pravo u reku,
druškane.“
Jangztaun se nalazi na reci Nijagara, tačno
prekoputa kanadskog grada Nijagara-na-jezeru, koji je
poznat po svom pozorištu uživo. Setio sam se da tu
održavaju ,,Šo festival“, nazvan po Džordžu Bernardu
Šou.
Možda neki drugi put.
Pokidao sam meso sa par krilaca i popio pola
piva, ali su mi leptiri bili u stomaku.
,,Ne mogu više da izdržim“, rekao sam Vinsu.
,,Idemo.“ Ostavio je nekoliko novčanica na šanku i izašli
smo.
Farovi kamioneta su osvetljavali znakove na putu
i vrlo brzo smo primetili Nijagara Vju.
Vins je skrenuo levo i vozio polako ulicom, dok
sam ja zagledao brojeve kuća. „Dvadeset jedan,
dvadeset tri“, rekao sam. „Evo ga. Dvadeset pet.“
Umesto da stane tu, Vins je odvezao još devedeset
metara niz ulicu, i tek onda ugasio kamionet i svetla.
Jedna kola su bila parkirana ispred broja 25.
Jedna srebrna „honda akord“, nekih pet godina stara.
Nije bilo braon kola.
Ako se Džeremi Sloan uputio kući, izgleda da smo
stigli pre njega. Osim ako njegova kola nisu bila u
posebnoj garaži.
Kuća je bila jedna prostrana jednospratnica, bele
boje, verovatno sagrađena u šezdesetim. Održavana. Na
terasi su bile dve stolice sa spuštajućim naslonom.
Došli smo do nje i stajali zajedno ispred vrata.
„Kako želiš da odigramo ovo?“, rekao je Vins.
„Šta ti mislš?“
,,Da krijemo naše karte u igri“, predložio je Vins.
I dalje su bila upaljena svetla u kući i učinilo mi
se da sam čuo prigušeni zvuk televizora negde unutra,
tako da se nije činilo da ćemo nekoga da probudimo.
Podigao sam kažiprst do zvona, i sačekao trenutak.
„Šou počinje“, rekao je Vins.
Pozvono sam.
 XL

Kad se nije niko pojavio na vratima posle nekih

pola minuta, pogledao sam u Vinsa.
„Pokušaj opet", rekao je. Pokazao je na platformu
za invalide. „Možda potraje.“
Tako da sam opet pozvonio. Iz kuće su dopirali
prigušeni zvuci kretanja, i trenutak kasnije, vrata su se
otvorila, ali ne širom i ne odmah, već s oklevanjem. Kad
su se otvorila nekih trideset centimetara, video sam i
zašto. Ispred mene je bila jedna žena u invalidskim
kolicima, koja se pomerila nazad, a zatim naslonila
napred da otvori vrata još nekoliko centimetara, a zatim
se pomerila još dalje, pa opet naslonila napred, da ih
otvori još šire.
,,Da?“, rekla je.
„Gospođa Sloan?" rekao sam.
Dao bih joj nekih šezdeset, sedamdeset godina.
Bila je mršava, ali način na koji se pomerala nije
sugerisao da je i slaba. Točkove svojih kolica bi uhvatila
čvrsto, okretno se kretala napred i nazad od otvorenih
vrata, uspešno nam blokirajući prolaz u kuću. Jedno
ćebe joj je pokrivalo krilo sve do ispod kolena, a na sebi
je imala braon džemper preko bluze s cvetnim dezenom.
Srebrna kosa joj je bila agresivno pokupljena iglom za
kosu, da nijedna dlaka nije ispadala. Jake jagodice su
bile narumenisane, a prodorne braon oči su
nauzmenično streljale jednog pa drugog posetioca.
Njene crte lica su otkrivale da je, u svoje vreme,
verovatno bila privlačna žena, ali ta crta više nije bila
prisutna, najviše zbog njene jake brade i načina na koji
je pućila usne, što je odavalo razdražljivost, možda čak i
zlobu.
Među njenim crtama sam tražio Sintijine, ali
nisam našao nijednu.
,,Da, ja sam gospođa Sloan", rekla je.
„Žao mi je što Vas uznemiravamo u ovo vreme",
rekao sam. „Gospođo Klejtona Sloana?“
„Da. Ja sam Inid Sloan“, rekla je. „U pravu ste.
Veoma je kasno. Šta hoćete?“ Oštrina u glasu je
nagovestila da o čemu god da se radilo, nismo mogli da
računamo na to da nam izađe u susret. Glavu je držala
visoko, bradu izbacila napred, ne samo zato što smo se
mi nadvili nad njom, već je na taj način htela da pokaže
svoju snagu. Pokušavala je da nam da do znanja da ne
treba da se kačimo s njom, jednom opasnom starom
ženskom. Iznenadilo me je to da se nije uplašila dvojice
muškaraca koji su joj zvonili na vrata kasno noću. Ona
je ipak bila samo jedna starica u invalidskim kolicima,
a nas dvojica dva snažna i zdrava muškarca.
Brzo sam pogledom prošetao po dnevnoj sobi.
Neautentični kolonijalni nameštaj, navodni „Itan Alen',
s puno prostora između delova nameštaja zbog
invalidskih kolica. Izbledele zavese, nekoliko vaza s
veštačkim cvećem. Tepih, jedan debeli itison, koji je
sigurno bio papreno skup kad je postavljen, je sada bio
izlizan i na mestima umrljan, a zbog invalidskih kolica,
i pohaban.
U drugoj sobi, na prvom spratu, bio je uključen
televizor, a jedan prijatan miris širio se kućom.
Omirisao sam vazduh. „Pečete nešto?“, rekao sam.
„Tortu od šargarepe“, brecnula se. „Za sina. Dolazi
kući.“
,,E, pa njega smo došli i da vidimo. Džeremi, jel’
tako?“, rekao sam.
„Zašto vam treba Džeremi?“
Zaista, zašto nam je trebao Džeremi? Ili, šta smo
barem hteli da pričamo s njim?
Dok sam oklevao, pokušavajući da smislim nešto,
Vins je preuzeo odatle:
„Gde je Džeremi sada, gospođo Sloan?“
 ,,Ko ste vi?“
„Bojim se da smo mi ti koji postavljaju pitanja,
gospođo“, rekao je. U glasu mu je dominirao
zapovednički ton, ali meni se činilo da se trudio da ne
zvuči preteći. Pitao sam se da li se trudi da ubedi Inid
Sloan da je policajac.
,,Ma, ko ste vi?“
,,Možda“, rekao sam, „bismo mogli da pričamo s
Vašim mužem. Jel’ možemo da pričamo s njim?“
„On nije ovde“, rekla je Inid Sloan. ,,U bolnici je.“
Iznenadio sam se.
„Aha“, rekao sam. „Žao mi je. Da to nije ona
bolnica koju smo videli kad smo dolazili?“
„Ako ste došli preko Luistona“ rekla je ona. „Tamo
je već nekoliko nedelja. Moram da uzmem taksi da bih
ga posetila. Svaki dan, do tamo i nazad.“ Pretpostavio
sam da joj je bilo važno da znamo koliko se žrtvovala za
svog muža.
„Zar ne može sin da Vas vozi?“, pitao je Vins.
„Toliko dugo je odsutan?"
„Bio je zauzet “ Pomerila je kolica nekoliko
centimetara napred, kao da je htela da nas izgura s
terase.
„Nadam se da Vaš muž ne boluje od nečeg
ozbiljnog“, rekao sam.
„Moj muž umire“, rekla je Inid Sloan. „Rak se
proširio po celom telu. Sada je samo pitanje vremena.“
Oklevala je, pa me pogledala. „Jel' ste Vi zvali? I tražili
Džeremija?“
,,Hm, da", rekao sam. „Morao sam da ga nađem."
„Kažete da Vam je rekao da će doći u Konektikat",
rekla je optuživački.
„Verujem da mi je tako rekao", rekao sam.
„Nije Vam to rekao. Pitala sam ga. Rekao je da
nikome nije rekao gde ide. Pa, kako onda Vi znate za
to?“
„Mislim da bi razgovor trebalo da nastavimo
unutra“, rekao je Vins, pomerivši se napred.
Inid Sloan se uhvatila za točkove. ,,Ne bih rekla.“
,,Pa, ja bih rekao“, rekao je Vins, i uhvativši
kolica obema rukama, odgurnuo ih nazad. Inid ipak nije
mogla da se drži toliko čvrsto da se odupre Vinsu.
,,Hej“, rekao sam mu, ispruživši ruku ka njemu.
Nisam imao u planu da se silimo nad jednom staricom
u invalidskim kolicima.
,,Ne brini“, rekao je Vins, trudeći se da zvuči
ubedljivo. ,,Samo je hladno ovde ispred i ne želim da se
gospođa Sloan na smrt prehladi"
Nisam mnogo mario za njegov izbor reči.
„Prestani", rekla je Inid Sloan, udarajući Vinsa po
rukama.
Ugurao ju je unutra, a i ja nisam mogao ništa
drugo da uradim, osim da ga pratim. Zatvorio sam
ulazna vrata za sobom.
„Nećemo više da vrdamo", rekao je Vins. „Najbolje
da nam jednostavno odgovorite na pitanja.”
,,Ko ste do đavola vi?“, zarežala je Inid na nas.
Bio sam iznenaden.
„Gospođo Sloan", rekao sam. „Moje ime je Teri
Arčer. Moja žena je Sintija. Sintija Bidž.“
Zurila je u mene, polu-otvorenih usta. Ostala je
bez reči.
„Vidim da Vam to ime nešto znači“, rekao sam.
,,To jest, ime moje žene. Možda i moje, ali izgleda da je
ime moje žene ostavilo utisak na Vas.“
I dalje je ćutala.
„Imam pitanje za Vas“, rekao sam. „I možda će
zučati suludo, ali zamoliću Vas da imate strpljenja, iako
Vam moja pitanja budu zvučala besmisleno.“
I dalje ni reči.
„Dobro, da počnemo“, rekao sam. ,,Da li ste Vi
Sintijina majka? Da li ste Vi Patrisija Bidž?“
I zasmejala se s prezirom.
,,Ne znam o čemu pričaš“, rekla je.
 „Zašto se onda smejete?“, rekao sam. „Izgleda da
su Vam poznata imena koja sam naveo.“
„Izlazite iz moje kuće. Uopšte ne znam o čemu
pričate.“
Bacio sam pogled na Vinsa, čiji je izraz lica bio
skamenjen. Obratio sam mu se:
„Jel’ si ti ikada video Sintijinu majku? Osim one
noći kad je izašla do kola?“
Odmahnuo je glavom.
,,Ne.“
„Jel’ bi ovo mogla biti ona?“, pitao sam.
Skupio je oči i posmatrao ju je.
„Ne znam. Ne verujem.“
„Zvaću policiju", rekla je Inid, okrenuvši kolica.
Vins je stao iza nje i krenuo da zgrabi drške kolica, kad
sam mu mahnuo da stane.
,,Ne“, rekao sam. „Možda je to dobra ideja. Svi
možemo da sačekamo Džeremija da se vrati kući i da
mu postavimo pitanja pred policijom.“
Zaustavila se u kolicima, ali je i rekla:
„Zašto misliš da bih se plašila da dođe policija?“
,,To je dobro pitanje. Zašto biste? Da li to možda
ima veze s nečim što se desilo pre dvadeset i pet
godina? Ili s nekim skorijim događajem, u Konektikatu?
Dok je Džeremi bio odsutan? Sa smrću Tes Berman,
tetke moje žene? I jednog privatnog detektiva, po imenu
Denton Abagnejl?"
„Izlazite", rekla je.
,,I s Džeremijem", rekao sam. ,,On je Sintijin brat,
ako se ne varam?“
Prodorno me je gledala, očima punim mržnje.
,,Da se niste usudili da to ponovite", rekla je, a
ruku spustila na ćebe.
,,Zašto“, pitao sam. „Zato što je to istina? Zato što
je Džeremi ustvari Tod?“
,,Šta?“, rekla je. ,,Od koga ste to čuli? To je jedna
prljava laž!“
 Skrenuo sam pogled na Vinsa, koji je stajao iza
nje, s rukama na gumenim držačima kolica.
„Želim da okrenem nekoga“, rekla je. „Zahtevam
da me pustite da uzmem telefon.“
,,Koga želiš da zoveš“, pitao je Vins.
,,To te se ne tiče.“
Pogledao me je.
„Hoće da zove Džeremija", rekao je staloženo. „Želi
da ga upozori. Baš mi se i ne sviđa ta ideja.“
,,A Klejton?“, pitao sam je. „Jel’ Klejton Sloan
ustvari Klejton Bidž? Jel’ su njih dvojica jedna osoba?"
„Hoću da uzmem telefon", ponovila je, sikteći
poput zmije.
Vins joj je zgrabio kolica. Obratio sam mu se:
„Ne možeš tako da je držiš“, rekao sam. „Kao da je
kidnapujemo, ili držimo zatvorenu.“
„Tako je“, rekla je Inid Sloan. ,,Ne možete to da
radite, da upadnete u kuću jedne starice i ne date joj da
se pomera.“
Vins joj je pustio kolica.
„Onda uzmi telefon i zovi policiju“, rekao je,
blefirajući. „Sina ne možeš da pozoveš. Zovi policiju “
Kolica se nisu pomerila.
„Moram da odem do bolnice“, rekao sam Vinsu.
„Želim da vidim Klejtona Sloana.“
„Mnogo je bolestan“, rekla je Inid. ,,Ne sme niko
da ga uznemirava.“
„Možda bih ipak mogao da ga uznemirim da bi mu
postavio nekoliko pitanja.“
„Ne smeš da odeš! Nije vreme poseta! A uostalom,
u komi je! Neće ni znati da si tamo!“
Da je u komi, onda ona ne bi marila ako bih ga
posetio, razmišljao sam. „Idemo u bolnicu", rekao sam.
Vins je rekao: „Ako odemo, pozvaće Džeremija.
Upozoriće ga da smo ovde. Mogao bih da je vežem.“
„Vinse, čoveče", rekao sam. Ne bih sebi oprostio
da vežem stariju, nepokretnu ženu, koliko god da je bila
neprijatna. Čak i kad bi to značilo da nikad ne nađem
sve odgovore na svoja pitanja. ,,Ti bi mogao da ostaneš
ovde.“
Klimnuo je glavom.
,,To može. Inid i ja ćemo da proćaskamo, da
ogovaramo susede, i tako to.“ Nagnuo se da bi mu
videla izraz lica. ,,To će biti zabavno. Možda čak
možemo i da probamo tortu od šargarepe. Miriše divno.“
Zatim je izvadio ključeve od kola iz jakne i bacio mi ih.
Uhvatio sam ih u vazduhu.
,,U kojoj je sobi?“, pitao sam je. Prodorno me je
pogledala.
„Recite mi u kojoj je sobi, ili ću sam pozvati
policiju.“
Na trenutak je razmislila o tome, znajući da kad
vec stignem u bolnicu da ću ionako verovatno moći da
ga nađem, pa je rekla:
„Treći sprat. Soba 309.“
Pre nego što sam izašao iz kuće, Vins i ja smo
razmenili brojeve telefona. Ušao sam u njegov kamionet
i pokušavao neko vreme da ga upalim. Uvek je potreban
minut ili dva da se čovek privikne na drugo vozilo.
Upalio sam motor, našao svetla, krenuo u rikverc i
okrenuo se. Trebao mi je minut da se saberem. Znao
sam da je Luiston južno odavde, i da smo od bara
krenuli južno, ali nisam znao da li ću ako krenem u
pravcu juga stići gde sam želeo. Zato sam se vratio do
Glavne ulice, skrenuo u pravcu istoka, i kad sam se
našao na autoputu, krenuo na jug.
Isključio sam se s puta kad sam primetio plavi
znak ,,H“ u daljini, stigao do parkinga bolnice i ušao na
ulaz za hitne slučajeve. Bilo je šestoro ljudi u čekaonici,
jedan par roditelja s bebom koja je plakala, jedan
tinejdžer, kome su pantalone propuštale krv na kolenu,
jedan stariji par. Nastavio sam napred, prošao
prijemnicu, gde je stajao znak da je vreme poseta prošlo
pre par sati, u osam, i našao lift koji me je odveo do
trećeg sprata.
Neko je lako mogao da me zaustavi u nekom
trenutku, ali samo sam čekao da stignem do Klejtonove
sobe, jer sam smatrao da me tamo niko neće naći.
Vrata lifta su se otvorila na trećem spratu, kod
dela gde su bile medicinske sestre. Nikoga nije bilo tu.
Izašao sam iz lifta, sačekao trenutak, zatim skrenuo
levo, tražeći brojeve soba. Našao sam broj 322 i otkrio
da su brojevi rasli kako sam išao niz hodnik. Stao sam,
vratio se u suprotnom pravcu, opet prolazeći pored dela
za medicinske sestre. Jedna žena je bila tu, leđima
okrenuta meni, i razgledala tabelu, kad sam prošao
pored nje što je moguće nečujnije.
Ponovo sam gledao brojeve. Hodnik je skretao
levo, i prva vrata na koja sam naišao su bila 309. Bila
su malo odškrinuta, a soba je bila većim delom mračna,
osim što je neonska svetlost obasjavala deo zida pored
kreveta.
Bila je to privatna soba, s jednim krevetom.
Zavesa je zamračila celu sobu, osim donji deo kreveta,
gde je za metalni okvir bila zakačena mala tabla za
pisanje. Zakoračio sam unutra i video iza zavese jednog
čoveka u krevetu, koji je ležao na leđima, malo
podignut, i čvrsto spavao. Rekao bih da je zašao u
sedamdesete. Ispijenog izgleda, tanke kose. Možda od
hemoterapije. Čulo se škripavo disanje. Ruke su mu
bile položene sa strane tela, a prsti su mi bili dugački,
beli i koščati.
Pomerio sam se do dalje strane kreveta, gde me je
zavesa skrivala, pa niko nije mogao da me vidi iz
hodnika. Pored uzgavlja kreveta nalazila se jedna
stolica, a kada sam seo, uspeo sam da sasvim sakrijem
sebe.
Proučavao sam lice Klejtona Sloana, tražeći crte
koje nisam uspeo da pronađem na licu Inid Sloan. Oblik
njegovog nosa, možda, rupica na bradi. Ispružio sam
ruku i nežno dodirnuo otkriveni deo čovekove ruke.
Ispustio je neki kratki zvuk iz nosa.
„Klejtone", prošaputao sam.
Šmrknuo je.
,,Klejtone“ ponovo sam prošaputao, lagano
prešavši preko njegove smežurane kože. Kod lakta mu je
cev ulazila u ruku. Neka vrsta intravenske terapije..
Oči su mu zatreperele i otvorile se, a on je opet
šmrknuo. Video me je, nekoliko puta trepnuo iz sve
snage, pričekao da mu se oči priviknu.
,,Šta...“
„Klejton Bidž?“, rekao sam.
To ne samo da mu je usredsredilo pažnju, već je
naglo okrenuo glavu. Bore na vratu su mu se skupile.
,,Ko ste Vi?“, prošaputao je.
„Vaš zet“, rekao sam.
 XLI

Dok je gutao pljuvačku, posmatrao sam njegovu

adamovu jabuku dok mu je poskakivala duž vrata. „Moj
šta?“, rekao je.
„Vaš zet“, rekao sam. ,,Ja sam Sintijin muž.“
Otvorio je usta da kaže nešto, i primetio sam
koliko su mu suva.
„Hoćete vode?“, pitao sam tiho. Klimnuo je
glavom. Pored stola se nalazio bokal i jedna čaša. Nasuo
sam mu vode. Na stolu sam našao i jednu slamčicu i
približio mu je ustima, pridržavajući čašu.
„Mogu sam“, rekao je, uzevši čašu i slamčicu, čak
snažnije nego što sam očekivao. Prešao je jezikom preko
usana i vratio mi čašu.
„Koliko je sati?“, pitao je.
„Prošlo je deset“, rekao sam. „Žao mi je što Vas
budim. Izgleda da ste čvrsto spavali.“
„Ništa strašno", rekao je. „Ionako me stalno bude
ovde, u bilo koje vreme dana ili noći."
Duboko je udahnuo vazduh kroz nos, i potom ga
polako izdahnuo.
,,Pa“, rekao je, „jel' mogu da znam o čemu
pričaš?“
„Mislim da znate o čemu pričam", rekao sam. ,,Vi
ste Klejton Bidž.“
Još jedan duboki udah. A zatim:
,,Ja sam Klejton Sloan.“
„Verujem da jeste", rekao sam. „Ali, mislim da ste
i Klejton Bidž, koji je bio oženjen Patrisijom Bidž, koji je
imao sina po imenu Tod i ćerku po imenu Sintija, i koji
je živeo u Milfordu u Konektikatu, sve do jedne noći
1983, kad se desilo nešto strašno."
Skrenuo je pogled na drugu stranu, ka zavesama.
Stegnuo je šaku u pesnicu, otvorio je, i zatim je opet
stisnuo.
„Umirem", rekao je. ,,Ne znam kako ste me našli,
ali pustite me da umrem na miru."
„Onda je možda pravo vreme da skinete taj teret s
grudi“, rekao sam.
Klejton je okrenuo na glavu na jastuku, ovaj put
da bi mene pogledao.
„Recite mi Vaše ime.“
„Teri. Teri Arčer.“ Oklevao sam. „Koje je Vaše
ime?“
Ponovo je progutao pljuvačku.
,,Klejton“, rekao je. „Oduvek sam bio Klejton.“
Spustio je pogled i zagledao se u nabore bolničke
posteljine. „Klejton Sloan, Klejton Bidž.“ Ućutao se.
„Zavisilo je od toga gde sam se nalazio.“
„Dve porodice?“, rekao sam.
Uspeo sam da primetim kratko klimanje glavom.
Setio sam se šta je Sintija pričala za oca. Stalno na
putu. Prelazio je zemlju uzduž i popreko. Kod kuće je
bio nekoliko dana, pa ga nije bilo nekoliko dana, pa se
opet vrati na nekoliko dana. Pola života živeo je negde
drugde.
Odjednom se oraspoložio, kao da mu je nešto palo
na pamet.
,,Sintija“, rekao je. „Jel' ona ovde? Jel’ s Vama?“
,,Ne“, rekao sam. ,,Ne znam...ne znam gde je sada
tačno. Možda se vratila kući u Milford, koliko ja znam.
S našom ćerkom. Grejs.“
,,Grejs“, rekao je. „Moja unuka.“
,,Da“, prošaputao sam, kad se pojavila senka u
hodniku. „Vaša unuka“
Klejton je zatvorio oči na trenutak, kao da je bio u
bolovima. Ipak, nisam mislio da su fizički.
„Moj sin“, rekao je. „Gde mi je sin?“
,,Tod?“, rekao sam.
,,Ne, ne“, rekao je. ,,Ne Tod. Džeremi.“
 „Mislim da se vraća iz Milforda.“
,,Šta?“
„Vraća se kući. Barem ja tako mislim."
Klejton je delovao još više uznemiren, oči su mu
bile širom otvorene.
„Šta je radio u Milfordu? Kad je otišao tamo? Jel'
iz tog razloga nije bio s majkom?“ Zatim su mu se oči
naglo zatvorile i počeo je da mumla.
,,Ne ne ne.“
„Šta je bilo?“, rekao sam. „Šta nije u redu?“
Podigao je umornu ruku i pokušao da me se
otarasi.
„Ostavite me“, rekao je, i dalje zatvorenih očiju.
,,Ne razumem", rekao sam. „Zar Tod i Džeremi
nisu ista osoba?"
Kapci su mu se polako otvorili, poput zavese na
sceni.
,,To ne sme da se dogodi...Tako sam umoran."
Približio sam mu se. Nije mi se svidelo da
maltretiram jednog bolesnog starca, isto koliko mi se
nije svidelo što je Vins maltretirao jednog nepokretnog,
ženskog zatvorenika u godinama, ali postojale su neke
stvari koje sam morao da znam.
„Recite mi“, rekao sam, „jesu li Tod i Džeremi ista
osoba?“ Polako je okrenuo glavu na jastuku i pogledao
me.
,,Ne“, rekao je. Ućutao je. „Tod je mrtav.“
„Otkad? Kad je Tod umro?“
,,Te noći“, rekao je Klejton pokorno. „Zajedno s
majkom.“
Ipak su to bili oni. U kolima na dnu kamenoloma.
Kad stignu rezultati testova koji su upoređivali Sintijin
uzorak DNK s uzorcima tela iz kola, povezaćemo sve.
Klejton je podigao slabašnu ruku i pokazao na
stočić. „Još vode?“, rekao sam. Dao sam mu čašu. Uzeo
je veliki gutljaj.
,,Ne osećam se tako loše kao što izgledam“, rekao
je, držeći čašu kao da mu je to veliki trijumf. „Ponekad,
kad Inid dođe, pravim se da sam u komi, da ne bih
morao da pričam s njom, da mi ne bi dugo kukala. Još
uvek mogu pomalo da šetam. Mogu da dođem do kante.
Ponekad čak stignem na vreme i do tamo.“ Pokazao je
na zatvorena vrata, s druge strane sobe.
„Znači i Patrisija i Tod su mrtvi“, rekao sam.
Klejton je opet zatvorio oči.
„Morate da mi kažete šta Džeremi radi u
Milfordu.“
„Nisam siguran", rekao sam. „Ali, mislim da nas
špijunira, celu porodicu. Mislim da je bio u našoj kući.
Ne mogu tačno da kažem, ali možda je ubio Sintijinu
tetku, Tes “
„O, bože“, rekao je Klejton. „Patrisijinu sestru?
Ona je mrtva?“
,,Zaklana“, rekao sam. ,,A i čovek koga smo
unajmili da istraži nešto za nas je ubijen, takode.“
„Nemoguće da se ovo dešava. Rekla je da on ima
posao. Na zapadu.“
,,Šta?“
„Inid je rekla da Džeremi ima posao, u... U Sijetlu,
možda. Da je to velika šansa. Da je morao da ode. Da će
se vratiti i posetiti me uskoro. Zato nije dolazio da me
vidi. Mislio sam... da mu nije dovoljno stalo, to bi bio
dovoljan razlog." Izgledalo je da je odlutao na kratko.
„Džeremi je... Ne možeš on ništa protiv toga šta je
postao. Ona je napravila od njega to što je. Radi sve što
mu ona zapovedi. Trovala ga je protiv mene od prvog
dana kad se rodio. Čudno mi je da uopšte dolazi da me
poseti. Kaže mi da se držim, da se držim još neko
vreme. Kao da ne mari ako umrem. Jedino ne želi da
umrem još uvek. Nešto sprema, znam to. Lagala me je.
Lagala me je za sve, za Džeremija. Nije htela da znam
gde je otišao."
„Zašto bi htela da Vi ne znate? Zašto bi Džeremi
otišao u Milford?“
 „Mora da je videla", prošaputao je. „Ili je pronašla
nešto.“
„Šta? Šta je mogla da vidi?“
„Gospode bože“, rekao je slabašno, i spustio glavu
na jastuk, zatVorivši oči. Pomerao je glavu levo-desno.
„Inid zna. Gospode bože, ako Inid zna...“
„Ako Inid zna šta? O čemu pričate?“
„Ako zna, ne mogu da zamislim šta može da
uradi.“
Približio sam se Klejtonu Sloanu ili Klejtonu
Bidžu, i prošaputao uznemireno nekoliko centimetara
od njegovog uva:
„Ako Inid zna šta?“
„Umirem. Ona... mora da je pozvala advokata.
Nisam hteo da ona vidi testament pre nego što umrem...
Moje instrukcije su konkretne. Mora da je on sve
zeznuo... Sve sam bio spremio...“
„Testament? Kakav testament?“
„Moj testament. Promenio sam ga... Nije trebalo
da sazna... Ako zna... Sve je bilo sređeno. Kad umrem,
svo moje vlasništvo, sve bi pripalo Sintiji... Inid i
Džeremi ne bi imali ništa, ostali bi bez ičega, samo bi
dobili ono što zaslužuju, samo ono što zaslužuju...“
Pogledao me je. „Niste svesni na šta je sve spremna.“
,,Ona je ovde. Inid je ovde, ona je u Jangztaunu.
Džeremi je bio u Milfordu.“
„Sigurno ga je ona poslala. Ona je u invalidskim
kolicima. Ovaj put neće moći da odradi to sama...“
„Da odradi šta?“
Nije obratio pažnju na moje pitanje. Imao je puno
svojih.
„Znači, on se vratio? Džeremi se vraća kući?“
„Tako je Inid rekla. Odjavio se iz jednog motela u
Milfordu jutros. Mislim da smo pre njega stigli ovde.“
„Mi? Mislio sam da Sintija nije s tobom.“
„I nije. Došao sam s čoveku po imenu Vins
Fleming.“
 Klejton se zamislio nad imenom.
„Vins Fleming“, rekao je tiho. „Taj dečko. Taj
dečko s kojim je bila te noći. U kolima. Dečko s kojim je
bila kad sam je našao.“
„Tako je. Pomagao mi je. Sad je s Inid.“
,,S Inid?“
„Pazi na nju da ne pozove Džeremija i obavesti ga
da smo ovde.“
„Ali, ako je Džeremi, ako se Džeremi vraća, mora
da je već završio.“
„Završio šta?“
„Jel’ Sintija dobro?“ Pogled mu je bio pun
očajanja. „Jel’ živa?“
„Naravno da je živa.“
„A vaša ćerka? Grejs? Jel’ ona još uvek živa?“
„O čemu pričate? Da, naravno da su žive.“
„Jer ako se nešto dogodi Sintiji, sve dobija neko
moje dete... Tako piše...“
Celo telo mi je zadrhtalo. Koliko je sati prošlo
otkad sam pričao sa Sintijom? Kratko sam pričao s
njom jutros, i to je bio naš prvi razgovor otkad se
izgubila u noći s Grejs.
Da li sam pouzdano znao da su ona i Grejs sada
žive?
Izvadio sam mobilni telefon. Palo mi je na pamet
da verovatno ne smem da ga koristim u bolnici, ali kako
niko nije znao da sam tu, mislio sam da mogu da se
izvučem.
Ukucao sam njen broj.
„Molim te, molim te budi kod kuće", rekao sam za
sebe. Telefon je zazvonio jednom, dvaput, tri puta. Posle
četvrtog, uključila se sekretarica.
„Sintija", rekao sam. „Ako dođeš kući, ako čuješ
ovo poruku, pozovi me obavezno. Hitno je.“
Završio sam razgovor, i onda pokušao da je
dobijem na mobilni. Odmah se uključila govorna pošta.
Ostavio sam joj skoro istu poruku, samo što sam ovu
završio sa: „Moraš me pozvati.“
„Gde je“, pitao je Klejton.
,,Ne znam“, rekao sam, nesigurno. Na trenutak
sam pomislio da treba da zovnem Ronu Vedmor, ali sam
odustao od toga, i okrenuo drugi broj. Zvonilo je pet
puta pre nego što se neko javio.
Neko je podigao slušalicu, pročistio grlo, a onda
rekao uspavano:
,,Halo?“
,,Roli“, rekao sam. „Teri je.“
Kad je Klejton čuo Rolijevo ime, zatreptao je.
,,Da, da, u redu je“, rekao je Roli. „Nije problem.
Samo što sam ugasio svetla. Jel' si našao Sintiju?"
,,Ne“, rekao sam. „Ali, pronašao sam nekog
drugog.“
,,Šta?“
„Slušaj, nemam vremena za objašnjavanje, ali
moraš da nađeš Sintiju. Ne znam šta da ti kažem,
odakle da kreneš. Idi do kuće, vidi da li su joj kola
tamo. Ako jesu, lupaj na vrata, provali ako treba, vidi
da li su ona i Grejs tamo. Počni da zoveš hotele, ne
znam, radi šta god da ti padne na pamet.“
„Teri, šta se dešava? Koga si pronašao?“
„Roli, pronašao sam njenog oca.“
S druge strane žice vladala je mrtva tišina.
,,Roli?“
„Da, tu sam. Ja... ne mogu da verujem.“
,,Ni ja.“
„Šta ti je rekao? Da li ti je rekao šta se desilo?“
„Tek smo se našli. Nalazim se severno od Bafala,
u jednoj bolnici. On se ne oseća baš najbolje.“
„Jel’ može da priča?“
„Da. Ispričaću te sve kad budem mogao. Ali ti
moraš da paziš na Sintiju. Ako je nađeš, reci joj da me
pozove što pre.“
,,U redu. Krećem odmah. Oblačim se.“
„I Roli“, rekao sam. „Dozvoli da joj ja kažem. Za
njenog oca. Postaviće bezbroj pitanja.“
„Naravno. Ako išta saznam, zvaću te “
Setio sam se još jedne osobe koja je možda mogla
da vidi Sintiju. Pamela je često zvala na naš kućni broj,
tako da sam ga zapamtio. Ukucao sam broj. Zvonilo je
nekoliko puta pre nego što se neko javio.
,,Halo?“ Pamela je zvučala pospano koliko i Roli.
U pozadini se čuo jedan muški glas: „Šta se dešava?“
Predstavio sam se Pameli i na brzinu izvinuo što
je zovem u ovo doba noći.
„Sintije nema“, rekao sam. ,,A ni Grejs.“
,,Čoveče“, rekla je Pamela, odjednom se
razbudivši. „Jel' su kidnapovane, šta je bilo?“
„Ne, ništa slično tome. Otišla je. To je bila njena
želja “
„Rekla mi je, čini mi se juče, ili prekjuče, bože,
kad je to bilo, da možda neće doći na posao, tako da
kada se nije pojavila, nisam smatrala da se nešto bitno
dešava.“
„Hteo sam samo da ti javim, da motriš na nju, da
ako zove, da joj kažeš da mora da mi se javi. Pam,
pronašao sam njenog oca.“
S druge strane linije nije se čulo ništa. A onda:
,,Jebote.“
,,Da“, rekao sam.
„Jel’ živ?“
Bacio sam pogled na čoveka u krevetu.
,,Da.“
,,A Tod? A njena majka?“
,,To je druga priča. Slušaj, Pamela, moram da
idem. Ali, ako vidiš Sintiju, reci joj da mi se javi. Ali,
dozvoli mi da joj ja saopštim vesti “
,,Do đavola", rekla je Pamela. ,,Ne znam kako ću
uspeti da se ne izlanem."
Završio sam razgovor i primetio da mi se baterija
na telefonu praznila. Izašao sam iz kuće u takvoj žurbi,
da nisam poneo punjač, a nije ga bilo ni u kamionetu.
 ,,Klejtone“, rekao sam, pokušavajući da se
saberem posle toliko brbljanja na telefonu. „Zašto misliš
da su Sintija i Grejs u opasnosti? Zašto misliš da im se
nešto desilo?“
„Zbog testamenta“, rekao je Klejton. „Zato što sam
sve ostavio Sintiji. To je jedino čega sam se setio što bi
moglo da me iskupi zbog onoga što sam uradio. Znam
da ne može, znam to, ali šta sam drugo mogao da
uradim?“
„Ali kakve to veze ima s tim što su žive?“, pitao
sam, ali već sam i sam počinjao da shvatam. Sve je
počelo da se uklapa, deo po deo.
„Ako je mrtva, ako je Sintija mrtva, ako je vaša
ćerka mrtva, onda novac ne može da pripadne njima.
Pripašće Inid, kao jedinoj preživeloj i mojoj supružnici,
jedinom logičnom nasledniku", prošaputao je. „Nema
šanse da će Inid dozvoliti Sintiji da bilo šta nasledi.
Ubiće obe samo da osigura da dobije novac.“
„Ali to je suludo“, rekao sam. „Ubistvo, i to duplo
ubistvo, će privući veliku pažnju, policija će ponovo
otvoriti slučaj, istražiće šta se desilo pre dvadeset pet
godina, moglo bi sve da se obije Inid o glavu, a onda.. “
Zaustavio sam se.
Ubistvo bi privuklo pažnju. U to nije bilo sumnje.
Ali, samoubistvo. Tako nešto ne bi privuklo takvu
pažnju. Pogotovo kad je žena koja je počinila
samoubistvo bila pod tolikim stresom u poslednje
vreme. Žena koja je pozvala policiju da istraži slučaj
pojavljivanja jednog čudnog šešira u svojoj kući. Šta je
moglo da bude bizarnije od toga? Žena koja je pozvala
policiju jer je dobila poruku koja je govorila gde može da
nađe tela svoje nestale majke i brata. Poruka koja je
bila otkucana na pisaćoj mašini u našoj kući.
Slučaj jedne takve žene koja bi ubila sebe, pa, ne
bi bio tako komplikovan. Radilo se o krivici. O krivici s
kojom je morala da živi toliko dugo. Najzad, kako je
drugačije moglo da se objasni to što je mogla da uputi
policiju do onih kola u kamenolomu, da, sve ove godine,
nije znala da su tamo? Ko bi drugi inače imao motiv da
pošalje takvu poruku?
Za ženu, toliko skrhanu krivicom, ne bi bilo
čudno što je oduzela i ćerkin život zajedno sa svojim.
Da li je zaista to trebalo tako da deluje?
„Šta je bilo?“, pitao me je Klejton. „O čemu
razmišljate?"
Šta ako je Džeremi došao u Milford da bi nas
posmatrao? Šta ako nas je on špijunirao nedeljama,
pratio Grejs do škole? Pratio nas u tržnom centru?
Posmatrao s ulice, ispred kuće? A jedan dan ušao u
kuću, kad smo bili neobazrivi, i poneo sa sobom naš
rezervni ključ, da bi mogao da uđe kad god bude hteo?
A, onda jednom prilikom - sećam se šta sam otkrio kad
je Abagnejl poslednji put svratio do nas - gurnuo ključ
u fioku s posuđem, kako bismo mi mislili da smo ga
zaturili. Ostavlja onaj šešir. Saznaje našu imejl adresu.
Kuca poruku na mojoj pisaćoj mašini, vodi Sintiju do
tela njene majke i brata...
Sve je ovo moglo da se završi pre nego što smo
promenili bravu i ugradili zasun.
Protresao sam lagano glavu. Trčao sam pred rudu.
Sve je to delovalo neverovatno, đavolski okrutno.
Da li je Džeremi postavljao scenu? I da li se sada
vraćao u Jangztaun da pokupi svoju majku, da bi
mogao da je odvede u Milford da odgleda poslednji čin?
„Potrebno mi je da mi sve kažete", prošaputao
sam Klejtonu. „Sve što se desilo te noći.“
„Nije trebalo ovako da se završi...“, rekao je, više
za sebe, nego što je pričao meni. „Nisam mogao da odem
da je vidim. Obećao sam da neću, da ću da je zaštitim...
Čak i pošto bih umro, kad bi Inid saznala da ne dobija
ništa... Tu bi bila ta zapečaćena koverta, koja bi mogla
da se otvori tek pošto bih ja umro i bio sahranjen. Ona
bi sve objasnila. Uhapsili bi Inid, Sintija bi bila
bezbedna...“
 „Klejtone, mislim da su one sada u opasnosti. I
tvoja ćerka i tvoja unuka. Morate da mi pomognete dok
još uvek možete."
Proučavao je moje lice. „Deluje da ste jedan
plemenit čovek. Drago mi je da je našla nekog poput
Vas.“
„Morate da mi kažete šta se desilo.“
Udahnuo je duboko, kao da je pokušao sebe da
očvrsne za sledeći zadatak.
,,Kao da je vidim ovde ispred sebe“, rekao je.
„Sada je neću zaštititi ako se budem držao po strani.“
Progutao je knedlu. „Vodite me do nje. Vodite me do
moje ćerke. Dozvolite mi da se oprostim od nje.
Odvedite me njoj, i reći ću Vam sve. Vreme je.“
,,Ne smem da Vas izvedem odavde", rekao sam.
„Svašta je zakačeno za Vas. Ako Vas izvedem odavde,
umrećete
„Ionako ću umreti", rekao je Klejton. „Odeća mi je
u onom ormaru. Dodajte mi je.“
Krenuo sam ka ormaru, pa stao. „Čak i da ja
pristanem, neće Vam dozvoliti da napustite bolnicu.“
Klejton mi je dao znak da mu se približim,
ispružio ruku, pa zatim zgrabio moju, čvrsto i odlučno.
„Ona je čudovište", rekao je. „Ništa je ne može sprečiti
da ostvari ono što želi. Godinama sam živeo u strahu od
nje, poslušno radio ono što je ona htela, smrtno
uplašen njenog sledećeg poteza. Ali, čega mogu da se
bojim sada? Šta može da mi uradi? Imamo još tako
malo vremena, i možda uspem, do tada, da spasim moju
Sintiju, i Grejs. Za Inid ne postoje granice.“
„Sada ne može ništa da uradi“, rekao sam. „Vins
pazi na nju.“ Klejton je razrogačio oči. „Išli ste do kuće?
Kucali ste na vrata?“
Klimnuo sam glavom.
,,I ona ih je otvorila?“
Ponovo sam klimnuo glavom.
,,Da li je delovalo da se plaši?“
 Slegnuo sam ramenima.
,,I ne baš.“
„Dva snažna muškarca joj dolaze na vrata, i ona
se ne plaši. Zar vam se to nije učinilo čudnim?“
Još jednom sam slegnuo ramenima. „Možda i
jeste.“
Klejton je rekao:
„Niste pogledali šta ima ispod ćebeta, zar ne?“
 XLII

Izvadio sam mobilni telefon i pozvao Vinsa.

„Javi se“, rekao sam, preplavljen strepnjom.
Nisam mogao da dobijem Sintiju, a sada sam se
uspaničio da se nešto nije dogodilo tipu koga sam još
juče gledao kao najobičnijeg siledžiju.
„Jel' se javlja?“, rekao je Klejton, pomerajuči noge
ka ivici kreveta.
,,Ne“, rekao sam. Kad je zazvonilo i šesti put,
uključila se govorna pošta. Nisam se ni potrudio da
ostavim poruku. „Moram da se vratim tamo“; rekao
sam.
„Dajte mi jedan minut“, rekao je, pomerajući
zadnjicu bliže ivici kreveta.
Otišao sam do ormara, našao par pantalona,
košulju i laganu jaknu.
„Jel' Vam treba pomoć?“, pitao sam, stavljajući
mu odeću na krevet, pored njega.
,,U redu je“, rekao je. Zadihao se, došao do daha, i
rekao: „Jel' ste videli neke čarape i donji veš tamo?“
Još jednom sam pogledao u ormar, nije bilo
ničega, a zatim proverio donji deo stola pored kreveta.
„Našao sam“, rekao sam. Izvadio sam odeću i dao
mu.
Bio je spreman da ustane sa kreveta, ali da bi
napustio sobu morao je da iščupa infuziju.
„Jeste li sigurni u to što radite?“, rekao sam.
Klimnuo je glavom i slabašno se nasmešio.
„Ako postoji šansa da vidim Sintiju, naći ću
snagu.“
„Šta se ovde dešava?“
Obojica smo okrenuli glave ka vratima. Tamo je
stajala jedna medicinska sestra, jedna vitka crnkinja, u
srednjim četrdesetim, i posmatrala nas u čudu.
„Gospodine Sloan, šta, za ime boga, to radite?“
Upravo je bio ispustio donji deo pidžame, i stajao
je pred njom, gole zadnjice. Noge su mu bile bele i tanke
poput vretena, a genitalije se toliko smanjile, da je
delovalo da ih i nema.
„Oblačim se", rekao je. „Kako Vam deluje?"
,,Ko ste Vi?“, pitala je, okrenuvši se prema meni.
„Njegov zet“, rekao sam.
„Nisam Vas nikada videla ovde ranije", rekla je.
„Zar ne znate da je vreme poseta prošlo?“
„Upravo sam stigao u grad“, rekao sam. „Morao
sam da vidim tasta što pre.“
„Morate da odete smesta“, rekla mi je. ,,A Vi,
gospodine Sloan, vraćajte se u krevet.“ Sada je već
došla do podnožja kreveta i primetila otkačenu infuziju.
,,Za ime boga“, rekla je, ,,šta ste ovo uradili?“
„Odjavljujem se“, rekao je Klejton, oblačeći bele
bokserice. Gledajući ga u ovakvom stanju, nisam znao
da li da se smejem ili plačem. Pridržavao se za mene
dok ih je navlačio.
„Tako će i biti, ako se odmah ne priključite na
infuziju', rekla je sestra. „Ovo uopšte ne dolazi u obzir.
Hoćete da zovem doktora usred noći?“
„Radite šta morate“, rekao joj je.
„Prvo ću pozvati obezbeđenje“, rekla je. Okrenula
se na klompama i istrčala iz sobe.
„Znam da mnogo tražim od Vas“, rekao sam, ,,ali
morate da požurite. Idem da nađem neka invalidska
kolica.“
Ušao sam u hodnik i spazio jedna prazna
invalidska kolica pored dela za medicinske sestre.
Otrčao sam do njih i video našu sestru kako telefonira.
Završila je razgovor i uhvatila me kako se vraćam u
Klejtonovu sobu s praznim kolicima.
Dotrčala je, zgrabila ih jednom rukom, a drugom
moju ruku.
 ,,Gospodine“, rekla je, tihim glasom kako ne bi
probudila druge pacijente, ali zadržavajući autoritet u
glasu. ,,Ne smete da odvedete ovog čoveka iz bolnice.
,,On želi da ode“, rekao sam.
„Onda on ne razmišlja glavom“, rekla je. ,,A ako
on već nije sposoban za to, Vi razmišljajte umesto
njega.“
Otresao sam joj ruku sa moje.
„Ovo je nešto što mora da uradi.“
„To Vi kažete?"
„To on kaže “ Tada sam spustio glas i uozbiljio se.
„Ovo je možda poslednja šansa da vidi svoju ćerku. I
unuku “
„Ako želi da ih vidi, mogu da ga posete ovde",
odgovoriia mi je. „Čak ćemo i da prekršimo neka pravila
u vezi s vremenom posete, ako je to problem."
„Malo je komplikovanije od toga."
,,Spreman“, rekao je Klejton. Uspeo je da dođe do
vrata sobe. Obukao je cipele bez čarapa, i još uvek nije
zakopčao košulju, ali je na sebi imao jaknu. Izgledalo je
kao da je prošao prstima kroz kosu. Ličio je na jednog
starog beskućnika.
Sestra nije htela da odustane. Pustila je kolica i
prišla Klejtonu, unevši mu se u lice.
,,Ne možete da odete odavde, gospodine Sloan.
Mora da Vas pusti Vaš doktor, dr Vestri, i mogu da Vas
uverim da on ne bi ovo dozvolio. Upravo sam se čula s
njim.“
Doveo sam kolica pred Klejtona, kako bi mogao da
sedne u njih. Okrenuo sam ga i krenuo prema liftu.
Sestra je otrčala do svog mesta, uzela telefon i
rekla:
„Obezbeđenje! Potrebni ste mi ovde gore, odmah
sad!“
Vrata lifta su se otvorila. Dovezao sam Klejtona
unutra, pritisnuo dugme za prvi sprat i posmatrao
sestru, koja je prodorno gledala u nas, sve dok se vrata
nisu zatvorila.
,,Kad se vrata otvore“, rekao sam Klejtonu
staloženo, „letimo odavde kao zmajevi."
Ništa nije rekao, samo se čvrsto uhvatio za drške
kolica. Šteta što nije bilo pojasa za vezivanje.
Vrata su se otvorila, i nekih petnaest metara
hodnika nas je delilo od ulaznih vrata i parkinga koji je
bio odmah iza njih. ,,Držite se“, prošaputao sam i
krenuo da trčim.
Kolica nisu bila predviđena za brzu vožnju, a ja
sam ih tako jako gurao da su počela da se ljuljaju.
Bojao sam se da će se prevrnuti na levu ili desnu
stranu i da će Klejton da se prospe po podu, s
razbijenom lobanjom, pre nego što ga dovedem do
Vinsovog „dodž rama“. Iz tog razloga sam svu težinu
prebacio na šipke i nagnuo ih ka nazad, izvodeći vožnju
na zadnji točkovima.
Klejton se čvrsto držao.
Stariji par koji je sedeo u čekaonici se sada vukao
duž hodnika. Doviknuo sam im:
„Pomerajte se!“ Žena je naglo okrenula glavu i
povukla muža u drugu stranu, pravo na vreme, jer smo
tad prošišali pored.
Senzori na klizećim vratima na ulazu za hitne
slučajeve ne bi mogli da odreaguju dovoljno brzo, tako
da sam morao da zakočim kako ne bih poslao Klejtona
kroz staklo.Usporio sam koliko sam brže mogao i uspeo
da ga ne izbacim iz kolica. U tom trenutku, neko, za
koga sam predpostavio da je čuvar, približio mi se
otpozadi i dreknuo:
„Hej! Ne mrdaj, druškane!"
Adrenalin mi je strujao telom, tako da nisam stao
da razmislim šta radim. Sada sam sledio instinkt.
Okrenuo sam se i iskoristio impuls koji se uskladištio u
meni od silne vožnje hodnikom, skupio sam šaku u
pesnicu i dohvatio mog goniča s jedne strane glave.
Nije bio neki krupan momak, možda je imao 75
kilograma, 173 centimetara, crne kose i brkova. Mora
da je mislio da će se provući sa sivom uniformom i
velikim crnim kaišom, za koji je bio zakačen pištolj.
Srećom, još uvek nije izvukao oružje, čini mi se, jer je
pretpostavljao da tip koji u kolicima gura pacijenta koji
umire ne predstavlja opasnost.
Niije bio u pravu.
Stropoštao se na pod poput lutke kojoj su odsekli
konce. Negde, neka žena je vrisnula, ali nisam sačekao
da vidim ko je, niti da li još neko ide za mnom. Okrenuo
sam se, uhvatio drške kolica i nastavio da guram
Klejtona do parkinga, sve do suvozačevih vrata ,,dodža“.
Izvadio sam ključeve, otključao kola daljinskim i
otvorio vrata. Kamionet je bio postavljen visoko, pa sam
morao da ga podignem na suvozačevo mesto. Zalupio
sam vrata, otrčao do druge strane i zakačio kolica
prednjom desnom gumom dok sam išao u rikverc. Čuo
sam škripu kad su zakačila branik.
,,Do đavola“, rekao sam, setivši se kako Vins pazi
na kola.
Gume kamioneta su zaskvičale dok sam napuštao
parking, uputivši se prema autoputu. Primetio sam
neke ljude iz hitne pomoći, koji su istrčali napolje, dok
sam ja davao gas. Klejton, koji je već delovao umorno,
mi je rekao:
„Moramo da se vratimo mojoj kući.“
,,Znam“, rekao sam. ,,I krenuo sam tamo. Moram
da znam zašto se Vins ne javlja, da se uverim da je sve
u redu, da možda zaustavim Džeremija ako se pojavi, u
slučaju da već nije.“
,,I moram nešto da uzmem“, rekao je Klejton. „Pre
nego što vidim Sintiju."
„Šta?“
Odmahnuo je slabašnom rukom. „Kasnije."
„Zvaće policiju", rekao sam, misleći na Ijude koji
su ostali iza nas u bolnici. „Praktično sam kidnapovao
pacijenta i nokautirao čuvara. Tražiće ovaj kamionet."
 Klejton nije ništa rekao.
Na putu za Jangztaun, vozio sam sto četrdeset pet
kilometara na sat i sve vreme gledao u retrovizor
očekujući da vidim crvena rotaciona svetla. Ponovo sam
pozvao Vinsa, ali bez uspeha, nije se javljao. Baterija mi
je bila pri kraju.
Kad sam skrenuo za Jangztaun, osetio sam veliko
olakšanje, smatrajući da sam bio izloženiji i uočljiviji na
autoputu. Ali, s druge strane, šta ako nas je policija
čekala ispred kuće Sloanovih? Bolnica bi mogla da im
kaže gde njihov odbegli pacijent živi i verovatno bi
osmatrali kuću. Koji pacijent koji umire ne želi da ode
kući i umre u svom krevetu?
Dovezao sam kamionet do Glavne ulice, skrenuo
levo, nastavio južno nekoliko kilometara i skrenuo na
kraju puta u pravcu Sloanove kuće. Delovalo je dosta
mirno dok smo joj se približavali, par svetala je bilo
upaljeno, a „honda akord" je i dalje bila parkirana
ispred kuće.
Nisu se videla nijedna policijska kola. Još uvek.
„Parkiraću kamionet iza, gde ne može da se vidi s
ulice", rekao sam. Klejton je klimnuo glavom. Dovezao
sam kamionet do zadnjeg dvorišta i ugasio svetla i
motor.
,,Vi idite", rekao je Klejton. „Pobrinite se za svog
prijatelja. Pokušaću da Vas stignem.“
Iskočio sam iz kamioneta i stao ispred zadnjih
vrata. Kad sam shvatio da su zaključana, počeo sam da
lupam o njih. ,,Vinse!“, viknuo sam. Pogledao sam kroz
prozore. Unutra se ništa nije pomeralo. Optrčao sam
oko kuće do prednjih vrata, proverio da nema
policijskih kola u ulici i pokušao da uđem na prednja
vrata.
Bila su otključana.
„Vinse“, rekao sam, ušavši u pedvorje. Nisam
odmah video ni Idit Sloan, ni njena invalidska kolica, ni
Vinsa Fleminga.
 Sve dok nisam ušao u kuhinju.
Inid nije bila tu, niti njena stolica. Ali, Vins je
ležao na podu, a na leđima mu je košulja bila crvena od
krvi.
,,Vinse“, rekao sam, kleknuvši do njega.
„Gospode, Vinse.“ Mislio sam da je mrtav, ali on je tiho
zastenjao. „O, čoveče, ti si još živ.”
,,Teri“, prošaputao je, dok mu je desni obraz bio
prislonjen na pod. „Ona je... ona je imala jebeni pištolj
ispod ćebeta." Prevrnuo je oči ispod kapaka. Iz usta mu
je izlazila krv. „Jebote, sramota...“
,,Ne pričaj“, rekao sam. „Pozvaću policiju
Našao sam telefon, zgrabio slušalicu i okrenuo
policiju.
„Čovek je upucan“, rekao sam. Na brzinu sam im
rekao adresu, rekao operateru da požuri, ignorisao sva
ostala pitanja i spustio slušalicu.
„Došao je kući“, Vins je prošaputao, dok sam
klečao pored njega. ,,Ona…je sačekala Džeremija ispred
vrata, nije mu čak dopustila ni da uđe... rekla je da
moraju odmah da krenu. Nazvala ga je...pošto je pucala
u mene, rekla mu je da nagazi.“
„Džeremi je bio ovde?“
„Čuo sam ih kako pričaju...“ Ispljunuo je još krvi.
„Vraćaju se nazad. Nije mu dozvolila čak ni da piša. Nije
želela da me on vidi... Nije mu rekla ...“
Šta je Inid imala na umu? Šta joj se vrtelo po
glavi?
Čuo sam Klejtona kako se dovlači ispred prednjih
vrata.
„Jebote, ovo boli...“, rekao je Vins. „Jebena
starica.“
„Bićeš dobro“, rekao sam.
,,Teri“, rekao je, tako meko da sam ga jedva čuo.
Približio sam svoje uvo njegovim ustima. „Pazi na...
Džejn. Važi...?“
„Drži se, ortak. Samo se drži.“
 XLIII

Klejton je rekao:
„Inid nikada ne otvara vrata, a da pištolj nije
ispod njenog ćebeta. Pogotovo kad je sama kod kuće.“
Uspeo je da stigne do kuhinje. Pridržavao se za
kuhinjski element, kad je ugledao Vinsa Fleminga na
podu. Izgledalo je kao da pokušava da dođe do daha.
Šetnja od kamioneta do prednjeg ulaza ga je izmorila.
Kad je povratio snagu, rekao je:
„Čovek može lako da je potceni. Ona je jedna
starica u invalidskim kolicima. Čekala je svoj trenutak.
Kad joj je okrenuo leđa, i bio dovoljno blizu da ne može
da promaši, potegla je pištolj.“ Odmahnuo je glavom.
„Niko nikada nema šanse protiv Inid “
I dalje sam držao uvo blizu Vinsovih usta.
„Pozvao sam hitnu pomoć. Dolaze." Uskoro, nadao
sam se, jer nisam bio vešt da pomognem nekome u
ovakvom stanju.
,,Dobro“, rekao je Vins, dok su mu kapci
podrhtavali.
„Moramo da nađemo Inid i Džeremija. Nameračili
su se na moju ženu i ćerku.“
„Uradi šta moras', prošaputao je Vins.
Obratio sam se Klejtonu:
„Rekao je da je Džeremi stigao kući, a da Inid čak
nije htela da ga pusti u kuću. Naterala ga je da izađe i
da se odmah zajedno vrate tamo.“
Klejton je klimnuo polako glavom.
„Htela je da ga poštedi“, rekao je.
„Kako to mislite?"
„Ako mu nije dozvolila da vidi šta je uradila, ne
radi se o tome da je htela da ga poštedi. Već zato što
nije htela da on zna.“
 „Zašto?"
Klejton je uzdahnuo nekoliko puta.
„Moram da sednem“, rekao je. Podigao sam se s
poda i pomogao mu da sedne na jednu od stolica za
kuhinjskim stolom. „Pogledajte ovde u kredencu", rekao
mi je. „Možda ima brufena."
Morao sam da preskočim Vinsovu nogu i da
zaobilazim lokvu krvi koja se širila po kuhinjskom podu
da bih došao do kredenca. Našao sam neki jači brufen,
a u kredencu pored su se nalazile čaše. Nasuo sam
vodu u jednu i vratio se istim putem, pazeći da se ne
okliznem. Izvadio sam dve tablete i stavio ih na
Klejtonovu ruku.
,,Četiri“, rekao je.
Osluškivao sam da li se čuju zvuci sirene kola
hitne pomoći. Želeo sam da ih čujem, ali, u isto vreme,
želeo sam da se izgubim odavde pre nego što stignu.
Izvadio sam još dve tablete Klejtonu i dao mu vode.
Morao je da uzme jednu po jednu. Klejtonovo uzimanje
tableta je trajalo čitavu večnost. Kad je završio, pitao
sam:
„Zašto? Zašto ona ne bi htela da on zna?“
„Zato što ako bi Džeremi saznao, možda bi
odustao od svega što su planirali da urade. Da je video
Vinsa ranjenog, saznao da si ti otišao u bolnicu da vidiš
mene i da znaš ko je on ustvari, shvatio bi da plan
počinje da se raspada. Ako su otišli da urade ono što
mislim da planiraju, onda su male šanse da će se izvući
iz toga."
„Ali, mora da je i Inid toga svesna", rekao sam.
Klejton se blago nasmešio.
,,Ne shvatate ko je Inid. Ona je zaslepljena
nasledstvom. Ništa drugo ne može da vidi, nikakve
prepreke. Što se tiče ovako nečega, ograničena je “
Bacio sam pogleda na zidni sat, u obliku
presečene jabuke. Bilo je jedan ujutru.
„Koliko mislite da su u prednosti u odnosu na
nas?“, pitao me je Klejton.
„Koliko god da su“, rekao sam, „mnogo je.“ Bacio
sam pogled na kuhinjski element. Na njemu je bila folija
i nekoliko mrvica. „Spakovala je tortu od šargarepe“,
rekao sam. ,,Da imaju nešto za put.”
,,Dobro“, rekao je Klejton, skupljajući snagu da
ustane. „Jebem ti rak“, rekao je. „Pojeo me je celog.
Život nije ništa do patnja i nesreća, a onda ti na kraju
usledi ovakav jedan haos."
Kad je stao na noge, rekao je:
„Postoji nešto što moram da ponesem sa sobom,
ali čini mi se da nemam snage da odem dole da ga
uzmem."
„Recite mi šta je to “
„U podrumu ćete naći jedan radni sto. Na njemu
je jedna crvena kutija s alatom.“
„U redu.“
„Otvorite kutiju, i videćete jedan umetak koji se
skida. Meni treba ono što je zalepljeno na dnu tog
umetka.“
Vrata podruma su se nalazila odmah pored
kuhinje. Kad sam upalio svetlo na vrhu stepeništa,
doviknuo sam Vinsu.
„Kako se držiš?“
,,Jebeno“, rekao je tiho.
Spustio sam se niz drvene stepenice. Dole je bilo
hladno i mirisalo na buđ. Mesto je bilo u haosu, bilo je
kutija, dekoracija za Božić i Novu godinu, delovi
raspadnutog nameštaja, nekoliko mišolovki u uglovima.
Uz zadnji zid nalazio se radni sto, na kojem su bile
nagomilane polu-prazne kante katrana, ostaci šmirgli,
alat koji nije bio vraćen na mesto i jedna ulubljena i
izgrebana crvena kutija.
Iznad stola visila je jedna sijalica. Povukao sam
kanap koji je visio da bih mogao da vidim šta radim.
Otključao sam dve metalne kvačice na kutiji i podigao
poklopac. Umetak je bio pun zarđalih šrafova,
polomljenih skalpela, šrafcigera. Prevrtanje umetka bi
napravilo haos, mada to se ne bi ni primetilo. Tako da
sam podigao umetak tačno iznad glave, da vidim šta je
ispod njega.
Bila je tu jedna koverta. Standardna koverta za
pisma, prljava i flekava, koju je pridžavao žuti selotejp.
Drugom rukom sam odlepio kovertu. Nije trajalo dugo.
„Jel’ ste našli?“ Čuo sam kreštav glas Klejtona s
vrha stepenica.
,,Da“, rekao sam. Stavio sam kovertu na radni
sto, vratio umetak u kutiju i ponovo je zaključao. Uzeo
sam zapečaćenu kovertu i okrenuo je. Ništa nije pisalo
na njoj, ali osetio sam da se unutra nalazi jedno
presavijeno parče papira.
,,U redu je“, rekao je Klejton. „Ako želite,
pogledajte šta ima unutra.“
Otvorio sam kovertu na jednom kraju, ubacio
palac i kažiprst, i polako izvukao parče papira i raširio
ga.
„Staro je“, rekao je Klejton odozgo, „pažljivo s
njim“
Pogledao sam šta je i pročitao. Oduzeo mi se dah.
Kad sam se popeo na vrh stepenica, Klejton mi je
ispričao sve u vezi s ovim što sam pronašao u koverti i
dao mi instrukcije šta da radim s njim.
,,Obećavate?“, rekao je.
,,Obećavam“, rekao sam i stavio koverat u jaknu.

Poslednji put sam se obratio Vinsu. „Kola hitne

pomoći bi trebalo da stignu ovde svakog trenutka“,
rekao sam. „Hoćeš li izdržati?“
Vins je bio veliki i snažan čovek, i smatrao sam da
ima više šanse od većine ljudi. „Idi, spašavaj ženu i
devojčicu", rekao je. ,,A ako nađeš onu kučku u
invalidskim kolicima, gurni je pod kola.“ Zaustavio se.
„Pištolj je u kamionetu. Trebalo je da ga ponesem.
Debil."
 Pipnuo sam mu čelo. „Izvući ćeš se. “
,,Idi“, prošaputao je.
Okrenuo sam se ka Klejtonu. „Jel’ ’honda’ na
prilaznom putu u dobrom stanju?"
,,Jeste“, rekao je Klejton. ,,To su moja kola. Nisam
ih mnogo vozio otkad sam se razboleo."
„Mislim da ne treba da idemo Vinsovim
kamionetom“, rekao sam. „Policija će ga tražiti. Ljudi iz
bolnice su me videli u njemu. Policija sigurno ima opis
kola i broj tablica.“
Klimnuo je glavom i pokazao na jednu malu
dekorativnu ribu na bifeu, blizu ulaznih vrata.
„Trebalo bi da su ključevi tamo.“
„Stižem za sekund“, rekao sam.
Otrčao sam iza kuće i otvorio kamionet. Bilo je
nekoliko pretinaca u kolima. U vratima, između sedišta
i jedan pretinac za dokumenta. Počeo sam da ih
pretražujem. Na dnu centralnog dela komandne table,
ispod gomila mapa, pronašao sam pištolj.
Nisam znao mnogo o pištoljima i svakako mi nije
bilo svejedno što sam jedan uglavio u pojas pantalona.
Ionako sam imao dovoljno problema, samo mi je još
trebalo da na listu dodam i samo-ranjavanje.
Klejtonovim ključem sam otključao ,,hondu“, seo na
vozačevo mesto a pištolj ostavio u pretinac za
dokumenta. Upalio sam kola, dovezao ih na travnjak,
približivši kola ulaznim vratima, što sam više mogao.
Klejton je izašao iz kuće i nesigurno krenuo
prema meni. Izašao sam iz kola, zaobišao kola, otvorio
suvozačeva vrata i pomogao mu da uđe. Izvukao sam
pojas, stavio ga preko njega i vezao ga.
,,U redu“, rekao sam, vrativši se na mesto vozača.
„Krećemo.“
Prešao sam travnjak i izašao kolima na put.
Skrenuo sam desno prema Glavnoj ulici, uputivši se na
sever. ,,Zamalo“, rekao je Klejton. Jedna kola hitne
pomoći, praćena policijskim kolima, sa rotacionim
svetlima, su jurila u pravcu juga. Sirene se nisu čule.
Kad sam prošao bar, gde smo ranije ušli, krenuo sam
na istok ka Robert Moziz Parkveju.
Na autoputu sam hteo da dam gas do daske, ali
sam se i dalje plašio da bi policija mogla da nas
zaustavi. Vozio sam nekom srednjom brzinom, iznad
dozvoljene, ali koja ne bi privukla pažnju policije.
Sačekao sam dok nismo prošli Bafalo, pa se
uputio na istok prema Olbaniju. Ne mogu da kažem da
sam do tada bio pod manjim pritiskom, ali pošto smo
već bili odmakli od Jangztauna, bila je manja
verovatnoća da će nas neko zaustaviti zbog nezgode u
bolnici, ili zbog onoga što je policija otkrila u kući
Sloanovih.
Tada sam se okrenuo ka Klejtonu, koji se nije
čuo, glave naslonjene na naslon, i rekao:
,,Pa, da čujem. Sve od početka.“
,,U redu', rekao je. Pročistio je grlo i počeo.
 XLIV

Brak je bio zasnovan na lažima.

Prvi brak, dodao je Klejton. Pa, i drugi. Pričaće mi
i o njemu. Duga je vožnja do Konektikata. Stići će da
ispriča sve.
Ali, prvo je ispričao o svom braku s Inid. S
devojkom koju je upoznao u srednjoj školi, u
Tonavandi, predgrađu Bafala. Potom, on je krenuo na
Kanisijus koledž u Bafalu, koji su osnovali jezuiti, gde
je pohađao poslovne kurseve i neke kratke kurseve
filozofije i religije. Naravno, nije se nalazio tako daleko,
mogao je da stanuje kod kuće i da putuje do koledža, ali
našao je neku jeftinu sobu odmah pored kampusa.
Smatrao je da, čak iako nije živeo daleko od koledža,
barem mora da se skine s grbače roditelja.
Kad je završio koledž, ko je drugi mogao da ga
čeka u starom komšiluku, ako ne Inid. Počeli su da se
zabavljaju i on je shvatio da je to devojka s čeličnom
voljom, koja je navikla da joj drugi ljudi ispunjavaju
želje. Koristila je svoje moći u svoju korist. Bila je
privlačna, imala je sjajno telo i snažan seksualni apetit,
barem u početku njihove veze.
Jedne noći, sva u suzama, kaže mu da joj kasni.
„O, ne“, kaže Klejton. Prvo pomisli na svoje
roditelje i na to koliko će ih osramotiti. Oni tako brinu
za svoj ugled, a onda se desi nešto ovako. Njihov sin je
napravio dete nekoj devojci...majka će poželeti da se
iseli da ne bi slušala govorkanja suseda.
Tako da nije moglo drugačije da se završi nego
brakom. I to odmah.
Par meseci kasnije, ona kaže da se ne oseća dobro
i da će posetiti lekara, dr Gibsa. Odlazi sama kod njega,
dolazi kući, kaže da je izgubila dete. Deteta nema. Puno
suza. Jednog dana, Klejton je u restoranu i vidi dr
Gibsa. Prilazi mu i kaže:
„Znam da ne bi trebalo da Vas ovo pitam ovde, da
bi trebalo da zakažem posetu, ali pošto je Inid izgubila
dete, da li će ipak moći da ima drugo’“
A dr Gibs na to kaže:
,,A?“
Sada zna s kim ima posla. S ženom koja će reći
šta god, slagati na bilo kakav naćin, samo da dobije šta
hoće.
Još tada je trebalo da ode. Ali, Inid mu kaže da joj
je žao, da je mislila da je trudna, ali se bojala da ode do
lekara da to potvrdi. A posle se ispostavilo da se
prevarila. Klejton ne zna da li da joj veruje, i opet, brine
o tome kako će osramotiti sebe i svoju porodicu ako
ostavi Inid, ako počne brakorazvodnu parnicu. I neko
vreme, Inid je bolesna, ne ustaje iz kreveta. Stvarno, ili
lažira. Nije siguran, ali zna da ne može da je ostavi kad
je u ovakvom stanju.
Što duže ostaje, to se čini teže da je ostavi. Vrlo
brzo shvata da šta god Inid hoće, to i dobije. A kada ne
ispadne tako, pakao ispašta. Napadi vriske, razbijanje
stvari. Jednom prilikom, on je u kadi, a Inid je pored s
fenom u ruci. Šali se kako će da ga ubaci u vodu. Ali,
nešto u njenim očima govori da je zaista spremna na to,
tek tako bi to uradila, ne bi ni trepnula.
On počinje da praktikuje svoje znanje, nalazi
posao u prodaji, bavi se snabdevanjem prodavnica
mašinskih delova i fabrika. Moraće da vozi na drugi kraj
zemlje, duž koridora između Čikaga i Njujorka, koji
prolazi pored Bafala. Moraće da bude odsutan često,
upozorava ga poslodavac. To je spas za Klejtona. Biće
daleko od zvocanja, vriske, čudnih pogleda koje mu ona
ponekad upućuje i koji upućuju na to da joj nisu uvek
sve koze na broju. Uvek se užasava vožnje kući posle
puta, pitajući se kakav je spisak žalopojki Inid sprema
za njega pošto on samo pređe kućni prag. Ili nema
dovoljno lepe odeće, ili on opet ne radi dovoljno, ili
zadnja vrata škripe kad se otvore, to je izluđuje. Jedino
zbog čega želi da se vrati kući je da vidi svog irskog
setera, Flina. Uvek dotrči do Klejtonovih kola, kao onda
kada je bio na terasi sve vreme otkad je Klejton otišao i
čekao da se vrati.
Onda ona ostane u drugom stanju. Ovaj put
stvarno. Dečak je. Džeremi. Kako ona voli to dete. I
Klejton ga voli, ali uskoro shvata da je to takmičenje.
Inid želi da dečak voli samo nju, i kako je mali
prohodao, ona počinje svoju kampanju trovanja odnosa
oca i sina. Ako želi da postane snažan i uspešan, kaže
mu Inid, mora da sledi njen primer. Veoma je loše kada
nema jaku figuru muškarca pod tim krovom. Priča mu
kako njegov otac ne čini ništa za nju i kako je to tužno
što Džeremi liči na njega, ali to je hendikep koji može da
prevaziđe, kad nauči kako, vremenom i uz puno truda.
Klejton želi da pobegne od svega toga.
Ali, ima nešto u Inid, ta neka mračna strana, ne
može da predvidi kako bi odreagovala samo da spomene
razvod, ili bilo kakvu vrstu odvajanja.
Jednom pre nego što krene na jedan dug put,
kaže da mora da priča s njom. O nečemu ozbiljnom.
„Nisam srećan“, kaže. „Mislim da nam ne ide.“
Ona ne plače. Ne pita šta nije u redu. Ne pita šta
može da uradi da pomogne njihovom braku, da ga
usreći.
Ono što ona radi, približava mu se, pogleda ga
duboko u oči. On želi da pogleda u drugu stranu, ali ne
može, kao da je opčinjen njenom zlobom. Kad joj gleda
u oči, kao da posmatra dušu đavola. Samo mu kaže:
,,Ti me nikada nećeš napustiti.“ I izlazi iz sobe.
Razmišlja o tome tokom puta. Videćemo već, kaže
sam sebi. Videćemo.
Kad se vrati, pas ne trči da ga dočeka. Kad otvori
vrata garaže da ostavi „plimut", unutra vidi Flina, uže
mu je tesno obavijeno oko vrata i visi s krovne grede.
 Sve što mu Inid kaže:
„Dobro je što se to desilo samo psu.“
Koliko god da voli Džeremija, ona želi da Klejton
misli da je i dečak u opasnosti, ukoliko je on ostavi.
Klejton Sloan se povinuje ovakvom životu, punom
jada, i poniženja, i kastracije. Na to pristaje, i sada
mora da izvuče najbolje iz toga. Odmesečariće kroz život
ako već to mora tako da bude.
Ulaže velike napore da ne zamrzi dečaka. Njegova
majka mu je isprala mozak, pa misli da otac ne
zaslužuje da ga voli. Oca smatra beskorisnim, samo
jednim čovekom koji živi s njim i majkom u istoj kući.
Ali Klejton zna da je Džeremi samo još jedna Inidina
žrtva, kao i on sam.
Kako je dospeo do ovde, pita se Klejton.
Bilo je mnogo prilika kada je Klejton mislio da
oduzme sebi život.
Vozi se kolima duž zemlje, usred noći. Vraća se iz
Čikaga, prolazi pored jezera Mičigen, nakratko prolazi
kroz Indijanu. Vidi obalni stub mosta ispred sebe i daje
gas. Sto dvanaest kilometara na sat, sto trideset, sto
četrdeset kilometara na sat. „Plimut" lebdi kroz vazduh.
Skoro niko ne nosi pojas, a on je otkopčao svoj i
ubeđuje sebe da će tako uspeti da prođe kroz vetrobran
i da nestane. Kola stižu do bankine, seju šljunak i
prašinu za sobom, a onda, u poslednjem trenutku,
vraća se na autoput, kao kukavica.
Drugi put, nekoliko kilometara zapadno od Betl
Krika, pada mu mrak na oči, vraća se na put, ali pri toj
velikoj brzini, kad prednja desna guma zakači debelu
ivicu gde se sastaju bankina i trotoar, on gubi kontrolu.
Kola prelaze dve trake kolovoza i seku put prikolici
traktora, probijaju centralnu ogradu i zaustavljaju se u
visokoj travi.
Obično se predomisli zbog Džeremija. Svog sina.
Boji se da ga ostavi samog s njom za ceo život. Koliko
god dugo to bilo.
 Jednom prilikom, mora da stane u Milfordu.
Vreba neke nove mušterije, nove poslovne prostore koje
bi snabdevao.
Ulazi u apoteku da kupi čokoladicu i tamo vidi
ženu za kasom. Nosi malu pločicu s imenom „Patrisija".
Prelepa je. Crvenkaste kose.
Deluje tako prijatno. Tako prirodno.
Ima nečeg u njenim očima. Neka nežnost. Neka
dobrota. Pošto je proveo poslednjih nekoliko godina
pokušavajući da izbegne da gleda Inid u oči, sada vidi
par tako lepih očiju, da se oseća da lebdi.
Dugo je kupovao tu čokoladicu. Ćaska o vremenu,
kako je pre samo nekoliko dana bio u Čikagu, kako je
često na putu. A zatim kaže nešto pre nego što postane
svestan da je to rekao:
„Jesi li za ručak?“
Patrisija se smeši i kaže mu da bi mogao da dođe
po nju za trideset minuta, tada ima sat vremena
slobodno.
Za tih pola sata, on šeta po prodavnicama u
centru Milforda i pita se šta kog đavola radi. Oženjen je.
Ima ženu i dete i kuću i posao.
Ali, ništa od toga ne čini život. A on to želi. Život.
U obližnjem kafiću, dok jede tuna sendvič,
Patrisija mu kaže da ona inače ne ide na ručak s
ljudima koje tek upozna, ali ima nešto u njemu što je
nju privuklo.
„Šta je to“, pita on.
„Mislim da znam tvoju tajnu“, kaže mu. „Imam
osećaj za ljude, a imam taj jedan osećaj u vezi s tobom.“
Gospode bože. Da li je to toliko očigledno? Da li
ona može da pogodi da je on oženjen? Da li ona čita
misli? Čak iako je kad su se upoznali nosio rukavice, a
sada je burmu strpao u džep?
„Kakav osećaj?“, pita.
„Deluješ mi zabrinuto. Da li se zato voziš uzduž i
popreko zemlje? Jel' tragaš za nečim?“
 ,,To mi je samo posao“, kaže joj.
A Patrisija se smeška.
„Pitam se, ako te je to dovelo ovde, u Milford,
možda postoji razlog. Možda se voziš kroz celu zemlju
zato što treba nešto da nađeš. Ne kažem da sam to ja.
Ali, nešto jeste“
Ali, to jeste ona. On je ubeđen u to.
Kaže joj da se zove Klejton Bidž. Kao da ima ideju
i pre nego što uopšte i shvati da ima ideju. Možda je, u
početku, i mislio da to bude samo afera i da se lažno
predstavlja, to nije bio loš plan za jednu aferu.
Sledećih nekoliko meseci, ukoliko poslovno mora
da ode samo do Toringtona, on se vozi još na jug do
Milforda, da vidi Patrisiju.
Ona ga obožava. Čini da se on oseća važnim. On
se pored nje oseća kao da nešto vredi.
Vraćajući se autoputem Njujork, razmišlja o
logistici.
Firma je delila neke poslovne rute. Mogao bi da
prihvati onu između Hartforda i Bafala. Da ne ide više u
Čikago. Tako bi na kraju svakog puta...
A tu je i pitanje novca.
Ali, Klejtonu ide dobro. Već preduzima dodatne
mere opreza da sakrije od Inid koliko je novca sklonio
sa strane. Nikada ne bi bilo bitno koliko zarađuje, njoj
nikada nije dosta. Ona bi ga uvek omalovažavala. I uvek
bi ga trošila. Zato onda i nije bitno ako ostavi nešto po
strani.
Moglo bi da bude dovoljno, razmišlja. Taman
dovoljno, za još jedno domaćinstvo.
Kako bi bilo divno, da barem pola vremena bude
srećan.
Patrisija odgovara potvrdno kad je pita da se uda
za njega. Deluje da je njena majka srećna, ali njenoj
sestri Tes nikada neće prirasti za srce. Kao da zna da
nešto s njim nije u redu, ali ne može tačno da kaže šta
je to. On zna da mu ona ne veruje, i da nikada neće,
tako da je posebno obazriv u njenom prisustvu. I zna da
je Tes rekla Patrisiji šta misli o njemu, ali Patrisija ga
voli, iskreno ga voli i uvek ga brani.
Kad on i Patrisija odu da kupe prstenje, uspeva
da izvede da mu kupi burmu identičnu onoj koju ima u
džepu. Kasnije je vraća u radnju, uzima novac nazad i
sad može da nosi samo taj jedan prsten koji ima, sve
vreme. Daje pogrešne podatke kad popunjava formulare
za različite opštinske i državne dozvole, sve od vozačke
dozvole do članske karte u biblioteci, tad je sve to bilo
manje komplikovano, nego posle jedanaestog
septembra, tako da može da prevari matični ured kad
dođe vreme za venčanje.
Mora da prevari Patrisiju, ali trudi se da bude
dobar prema njoj. Barem kad je kod kuće.
Ona mu rađa dvoje dece. Prvo dečaka. Daju mu
ime Tod. A onda posle nekoliko godina, devojčicu kojoj
daju ime Sintija.
To je jedan neverovatan žonglerski nastup.
Jedna porodica u Konektikatu. Jedna porodica na
severu države Njujork. Ide od jedne do druge.
Kad je Klejton Bidž, ne može da prestane da misli
na to kad će opet morati da bude Klejton Sloan. A kad
je Klejton Sloan, ne može da dočeka da opet krene na
put da bi postao Klejton Bidž.
Lakše je biti Sloan. Barem mu je to istinsko ime.
Ne mora da brine toliko o identifikaciji. I njegova
vozačka dozvola i njegovi drugi papiri su ispravni.
Ali, kad je u Milfordu, kad je Klejton Bidž,
Patrisijin muž, a otac Todu i Sintiji, uvek je na oprezu.
Ne vozi preko dozvoljene brzine. Obavezno plaća
parking. Ne želi da mu se broj tablica proverava. Svaki
put kad kolima ide u Konektikat, skrene s puta ne neko
zavučeno mesto, skida narandžasto-žute njujorkške
registarske tablice, i umesto njih stavlja jedne plave
ukradene konektikatske. Njujorkške tablice vraća kad
se vraća u Jangztaun. Uvek mora da razmišlja o tome
šta radi, da pazi odakle obavlja pozive na daljinu, da ne
kupi nešto pod imenom Klejtona Sloana, a da,
nerazmišljajući, da svoju adresu u Milfordu.
Uvek plaća u kešu. Da ne ostavi neki papir kao
trag.
Sve u vezi s njegovim životom je lažno. Prvi brak
mu je sazdan na laži koju je izmislila Inid. Drugi brak
mu je zasnovan na laži koju je on rekao Patrisiji. Ali,
uprkos svim obmanama i dvoličnosti, da li je uspeo da
nađe nešto od istinske sreće, da li ima trenutaka kada
se...?
„Moram da piškim“, rekao je Klejton, prekidajući
pripovedanje.
,,A?“, rekao sam.
„Moram da šoram. Osim ako ne želite da to
obavim odmah ovde u kolima."
Samo što smo prošli znak za neki ugostiteljski
objekat. „Naći ćemo nešto", rekao sam. ,,Kako se
osećate?"
,,Ne tako dobro", rekao je. Nakašljao se nekoliko
puta. „Treba mi voda. I još nekoliko brufena."
Poneo sam brufen iz kuće, ali nisam se setio da
ponesem flašu vode. Brzo smo napredovaii autoputem,
bilo je skoro četiri ujutru i bližili su se Olbaniju. Kako
se ispostavilo, trebalo je da natočimo benzin u ,,hondu“,
tako da je pauza bila dobra ideja, sve u svemu.
Pomogao sam Klejtonu da uđe u muški ve-ce,
sačekao da završi šta je imao da završi, i pomogao mu
da se vrati u kola. Ovaj kratak put ga je izmrcvario.
„Ostanite ovde, ja idem po vodu“, rekao sam.
Kupio sam pakovanje od šest flaša vode, dotrčao
nazad do kola, skinuo plastični otvarač s jedne od njih i
dao je Klejtonu. Uzeo je veliki gutljaj, zatim još četiri
brufena koja sam mu davao pojedinačno. Zatim smo
otišli do benzinske pumpe i sipao benzin do vrha,
iskoristivši skoro sav novac iz novčanika. Nisam smeo
da iskoristim kreditnu karticu, bojeći se da će policija
shvatiti ko je izveo Klejtona iz bolnice i da će pratiti sve
transakcije mojom kreditnom karticom.
Kad sam se vratio u kola, palo mi je na pamet da
je možda vreme da Rona Vedmor sazna šta se dešava.
Što je Klejton više pričao, osećao sam da sam sve bliži
istini koja će, jednom za svagda, otkloniti Vedmorovoj
sumnje u vezi sa Sintijom. Preturao sam po prednjem
džepu farmerki i našao vizit kartu koju mi je dala
prilikom njene iznenadne posete našoj kući prethodnog
jutra, pre nego što sam otišao da tražim Vinsa
Fleminga.
Na njoj je bio broj s posla i broj mobilnog, ali ne i
kućni broj. Sigurno je u ovo doba noći spavala, ali
mogao sam da se kladim da mobilni telefon drži pored
kreveta i da je uvek uključen.
Upalio sam kola, sklonio se dalje od pumpi, ali
sam se parkirao sa strane na minut.
„Šta radite?", pitao je Klejton.
„Pozvaću par brojeva."
Pre nego što sam pozvao Vedmorovu, hteo sam
ipak da još jednom okrenem Sintiju. Pozvao sam je na
mobilni, a onda na kuću. Bez uspeha.
Za divno čudo, to me je utešilo. Ako ja nisam znao
gde je, nije bilo šanse da Džeremi Sloan ili njegova
majka mogu da znaju. To što je nestala zajedno s Grejs
ispostavilo se da je, u ovom trenutku, najbolje rešenje.
Ali, i dalje sam morao da znam gde je. Da je
dobro. Da je Grejs dobro.
Mislio sam da pozovem Rolija, ali pretpostavio
sam da je on išta znao da bi on mene nazvao, a i nisam
hteo da koristim telefon više nego što je trebalo.
Baterija jedva da je mogla da izdrži još jedan poziv.
Ukucao sam broj mobilnog Rone Vedmor. Javila
se posle četvrtog puta.
„Vedmorova", rekla je. Veoma se potrudila da
deluje da je budna i u stanju pripravnosti, ali više je
zvučalo kao: „Ved. Morova.“
 „Ovde je Teri Arčer“, rekao sam.
„Gospodine Arčer“, rekla je i već je zvučala
pribranije. „O čemu se radi?“
„Daću Vam nekoliko informacija na brzinu.
Baterija mi se prazni. Morate da pripazite na moju
ženu. Čovek po imenu Džeremi Sloan i njegova majka,
Inid Sloan, su se uputili ka Konektikatu, iz okoline
Bafala. Mislim da im je cilj da nađu Sintiju i ubiju je.
Sintijin otac je živ. Dovodim ga sa sobom. Ako nađete
Sintiju ili Grejs, budite uz njih, ne ispuštajte ih iz vida,
sve dok se ja ne vratim"
Očekivao sam da čujem jedno ,,Šta?“, ili barem
,,A?“, ali umesto toga, rekla mi je:
„Gde ste Vi?“
,,Na autoputu Njujork, vraćam se iz Jangztauna.
Znate ko je Vins Fleming, zar ne? Rekli ste da znate.“
,,Da.“
„Ostavio sam ga u kući u Jangztaunu, severno od
Bafala. Pokušavao je da mi pomogne. Inid Sloan je
pucala u njega.“
„Ništa mi nije jasno“, rekla je Vedmorova.
„Pričajte mi o tome. Samo pripazite na nju, u
redu?“
,,A šta taj Džeremi Sloan i njegova majka voze?“
„Braon...“
“Impalu'“, prošaputao je Klejton. “Ševrolet
impalu.”
„Braon ’ševrolet impalu’“, rekao sam. Klejtona
sam pitao: „Broj tablica?“. Odmahnuo je glavom.
„Nemam broj tablica."
„Jel’ se vraćate ovde?“, pitala je Vedmorova.
,,Da, za par sati. Samo pazite na nju. Već sam
rekao i svom direktoru, Roliju Keraderzu da je traži.“
„Recite mi šta...“
„Moram da idem“, rekao sam, zatvorio telefon i
ubacio ga u jaknu. Ubacio sam u brzinu i vratio se na
autoput.
 ,,Pa“, rekao sam, vraćajući se na prethodnu priču
koju je Klejton prekinuo, „jel’ bilo trenutaka kad ste bili
srećni?“
Klejton se ponovo naslonio o sedište.
Ako je bilo trenutaka sreće, to je bilo jedino onda
kada je on bio Klejton Bidž. Uživa da bude otac Todu i
Sintiji. Koliko može da proceni, i oni njega vole, možda
im je čak i primer. Izgleda da ga poštuju. Niko im ne
puni glavu, svaki bogovetni dan, da je beskoristan. Nije
da slušaju sve što im se kaže, ali koji klinci to i rade?
Ponekad, noću, u krevetu, Patrisija bi mu rekla:
„Deluješ odsutno. Izgleda kao da nisi ovde. I
deluješ tužno.“
A on je uzima u naručje i kaže joj:
„Ovo je jedino mesto gde bih želeo da budem “ I to
nije laž. Nikada nije rekao nešto iskrenije. Bude
trenutaka kada želi da joj kaže, jer ne želi da život s
njom bude laž. Ne sviđa mu se što vodi taj drugi život.
Jer je to život s Inid i Džeremijem postao. To je taj
drugi život. Iako je to taj koji je prvo vodio, iako je to taj
u kome može da koristi svoje pravo ime, da pokaže
pravu vozačku dozvolu pozorniku ako ga zaustavi, tom
životu ne podnosi da se vraća, iz nedelje u nedelju, iz
meseca u mesec, iz godine u godinu.
Ali, na neki čudan način, navikava se. Navikava
se na priče, na žongliranje, navikava se na to što
izmišlja fantastične priče da bi objasnio zašto je morao
da bude odsutan na praznik. Ako je na Božić u
Jangztaunu, iskrada se do telefonske govornice,
natovaren sitninom, da bi mogao da pozove Patrisiju i
poželi i njoj i deci srećan praznik.
Jednom prilikom, u Jangztaunu, odlazi u svoj
kutak, seda i pušta suze da padaju. To traje samo
kratko, dovoljno da se oseća malo lakše, da odagna
tugu. Ali, Inid ga čuje, ulazi u sobu i seda pored njega
na krevet.
On briše suze s obraza i pokušava da se pribere.
 Inid mu stavlja ruku na rame.
,,Ne budi dete“, kaže.
Kad se vrati u to vreme, život u Milfordu, i nije bio
tako idiličan. Tod je dobio upalu pluća kad mu je bilo
deset godina. Od toga se oporavio. A što se tiče Sintije,
kako je ušla u pubertet, postala je nemoguća.
Buntovna. Povremeno se družila s pogrešnim ljudima.
Isprobavala je stvari za koje još nije dorasla, kao što je
piće i ko zna šta još.
Na njega je palo da uvede disciplinu. Patrisija je
oduvek bila strpljivija i imala je više razumevanja.
„Proći će je ovo“, rekla bi mu. „Ona je dobro dete.
Samo moramo da budemo tu za nju.“
Radilo se o tome, da kada je Klejton bio u
Milfordu, želeo je da život bude savršen. Često, skoro da
i jeste bio.
Ali onda bi morao da opet sedne u kola, da se
pravi da ide na put i vozi do Jangzauna.
Na početku, pitao se koliko će još moći da izdrži.
Bilo je trenutaka kada je most opet delovao kao
rešenje.
Ponekad, probudio bi se i pitao gde se nalazi
danas. Ko je on bio danas.
Pravio je greške.
Jednom mu je Inid sastavila spisak za kupovinu i
on se odvezao do Luistona da uzme sve to. Nedelju dana
kasnije, Patrisija pere veš i ulazi u kuhinju sa spiskom
u rukama, i kaže: „Šta je ovo? Našla sam ga u džepu
tvojih pantalona. Ovo nije moj rukopis.“
Spisak za kupovinu koji je sastavila Inid.
Klejtonu je srce došlo do grla. Misli mu lete. Kaže:
„Našao sam to u kolicima za kupovinu pre neki
dan, mora da je to spisak koji je ostavila osoba pre
mene. Bilo mi je zabavno da uporedim šta mi uzimamo
s onim što drugi Ijudi kupuju, tako da sam ga sačuvao.
Patrisija je bacila pogled na spisak.
,,Ko god da su, vole iste zobene pahuljice kao i ti.“
 Očigledno mu se jednom desilo da je isekao
članak iz novina iz Jangztauna, sa slikom sina i
njegovog košarkaškog tima, i stavio ga u pogrešnu
fioku. Isekao ga je jer, bez obzira koliko se Inid trudila
da okrene Džeremija protiv njega, ipak je voleo tog
mališana. Neverovatno koliko je Tod, kad je porastao,
ličio na Džeremija u istim godinama. Da gleda i mrzi
Džeremija bilo bi isto kao da gleda i mrzi Toda, a to
nikako nije mogao.
I tako se desilo da je jednom, na kraju jednog
dugog dana, posle veoma duge vožnje, Klejton Bidž iz
Milforda ispraznio džepove i ubacio isečak sa slikom
svog sina u košarkaškom timu Jangztauna, u noćni
stočić pored svog kreveta. Sačuvao je isečak jer se
ponosio dečakom, iako je on bio trovan da ga mrzi.
Nikada nije primetio da je to bila pogrešna fioka.
U pogrešnoj kući, u pogrešnom gradu, u pogrešnoj
državi.
Napravio je grešku kao i onda u Jangztaunu.
Veoma dugo, nije čak ni znao gde je pogrešio. Možda se
radilo o još jednom isečku. O spisku za kupovinu, koji
je sastavila Patrisija.
Ispostavilo se da se radilo o telefonskom računu
na adresi u Milfordu. Na Patrisijino ime.
To je privuklo Inidinu pažnju.
To je probudilo sumnje u njoj.
Ali, to nije ličilo na Inid da direktno pita o čemu
se radi. Inid bi prvo sprovela svoju sopstvenu istragu.
Čekala na druge znakove. Počela da skuplja dokaze. Da
otvori slučaj.
A kad joj se učinilo da ima dovoljno dokaza,
odlučila je da i sama krene na put sledeći put kad joj
muž ode iz grada. Jednog dana se odvezla do Milforda,
u Konektikatu. Ovo se desilo pre nego što je završila u
invalidskim kolicima, naravno. Kad je mogla da hoda.
Sredila je da neko pazi na Džeremija nekoliko
dana. „Ovaj put ću da se pridružim mužu na putu“,
rekla je. U odvojenim kolima.
„Što nas dovodi“, rekao je Klejton, sedeći pored
mene, suvih usta, i uzevši još jedan gutljaj vode iz flaše,
,,do te noći.“
 XLV

Prvi deo priče sam čuo od Sintije. Kako nije došla

kući na vreme. Kako je rekla roditeljima da je kod Pam.
Kako je Klejton otišao da je traži, našao je u kolima s
Vinsom Flemingom i doveo je kući.
„Bila je besna", rekao je Klejton. „Rekla nam je da
želi da smo mrtvi. Odjurila je do svoje sobe, i posle
nismo čuli ni da se makla. Bila je pijana. Bog zna šta je
sve popila. Mora da je odmah zaspala. Nije trebalo
nikad da se petlja s tipom kao što je Vins Fleming.
Njegov otac nije bio ništa drugo do običan gangster."
„Znam“, rekao sam, dok su mi ruke bile na volanu
i dok sam vozio kroz noć.
„I, kao što sam i rekao, izbila je žestoka svađa.
Tod je nekada voleo kad bi mu sestra upala u nevolju,
znate kakva deca mogu da budu? Ali, ovoga puta nije
bilo tako. Sve je ispalo jako gadno. Baš pre nego što
sam se vratio sa Sintijom, pitao je da ili ja ili Patrisija
možemo da odemo s njim da kupi tehnički papir, ili već
tako nešto. Kao i svako drugo dete, setio se u
poslednjem trenutku da treba da završi neki projekat i
trebao mu je taj papir za neku prezentaciju. Bilo je
kasno i nismo znali gde da nađemo prokleti papir, kad
se Patrisija setila da ga prodaju u apoteci koja je radila
non-stop. Rekla je da će ga ona odvesti tamo da ga
kupi.“
Nakašljao se i uzeo gutljaj vode. Glas mu je bio
promukao.
„Ali, pre toga, Patrisija je morala nešto da završi."
Pogledao me je. Potapšao sam se po jakni, koverta je i
dalje bila tu. ,,A onda su ona i Tod otišli, Patrisijinim
kolima. Sedeo sam u dnevnoj sobi, iscrpljen. Za
nekoliko dana sam morao da krenem na put i da
provedem neko vreme u Jangztaunu. Uvek kad bi
trebalo da se vratim Inid i Džeremiju postajao sam
očajan.“
Pogledao je kroz prozor kad smo prošli pored
jedne traktorske prikolice.
„Činilo mi se da je prošlo puno vremena otkad su
Tod i Patrisija otišli. Skoro sat vremena. Apoteka ipak
nije bila toliko daleko. A onda je zazvonio telefon.“
Klejton je uzeo vazduh nekoliko puta.
„Bila je to Inid. Zvala je sa govornice. Rekla je:
’Pogodi ko je?’“
„O, bože“, rekao sam.
,,To je bio poziv koji, čini mi se, sam stalno
očekivao. Ali nisam mogao da poverujem šta je uradila.
Rekla mi je da se nađemo na parkingu Kod Denija.
Rekla mi je da bolje požurim. Rekla mi je da nas čeka
puno posla. I da ponesem peškire. Izleteo sam iz kuće,
odvezao se do parkinga Kod Denija. Mislio sam da je
možda u restoranu, ali ona je sedela u svojim kolima.
Nije mogla da izađe.“
,,Zašto?“, pitao sam.
„Nije mogla da se šeta okolo natopljena krvlju, a
da ne privuče pažnju “
Odjednom sam se sledio.
„Otrčao sam do prozora, i prvo mi se učinilo da su
joj rukavi natopljeni naftom. Bila je tako staložena.
Spustila je prozor i rekla mi da uđem. Ušao sam i onda
sam video čime je bila pokrivena. To je bila krv. Celom
dužinom njenih rukava. S prednje strane njene suknje.
Vrištao sam na nju:
„Šta si, do đavola, uradila? Šta si uradila?“ Ali već
sam znao šta je bilo.
„Inid je bila parkirana ispred naše kuće. Mora da
je stigla tamo nekoliko minuta pošto sam ja došao kući.
Adresu je videla na računu za telefon. Mora da je videla
moja kola na prilaznom putu, ali s konektikatskim
tablicama. Sve je skapirala. A onda su Patrisija i Tod
izašli i odvezli se, a ona je krenula za njima. Do tog
trenutka, mora da je bila zaslepljena besom. Shvatila je
da sam imao ceo jedan drugi život i drugu porodicu.
„Pratila ih je do apoteke. Izašla je iz kola, pratila
ih do prodavnice i pretvarala se da kupuje, dok ih je
držala na oku. Mora da se zaprepastila kada je dobro
osmotrila Toda. Toliko je ličio na Džeremija. Mora da je
to pokrenulo sve.“
Inid je napustila prodavnicu pre Patrisija i Toda.
Odšetala je nazad do kola. Skoro da i nije bilo kola na
parkingu, niti ikoga u blizini. Kao što je u kasnijim
godinama Inid držala pištolj pri ruci, tako je u to vreme
držala nož u pretincu kola. Uzela ga je, otrčala nazad do
apoteke i sakrila se iza ugla, koji je, u tom trenutku, bio
u tami. Bio je to jedan široki prolaz, namenjen za
kamione.
Tod i Patrisija su izašli iz prodavnice. Poput
vojnika, Tod je preko ramena nosio svoj tehnički papir,
koji je bio uvijen u veliki valjak.
Inid je iskočila iz tame. Rekla je: „Upomoć!"
Tod i Patrisija su stali i pogledali je.
„Moja ćerka!“, rekla je Inid. „Povređena je!“
Patrisija joj je pritrčala u susret, a Tod je krenuo
za njom.
Inid je pustila da zakorače u taj prolaz, okrenula
se ka Patrisiji i rekla: ,,Da niste Vi slučajno Klejtonova
žena?"
„Mora da se zabezeknula", rekao mi je Klejton.
„Prvo, ta neka žena traži da joj pomogne, a onda,
odjednom, je pita nešto tako. “
„Šta joj je rekla?“
„Rekla je da jeste. A onda se pojavio nož, koji joj je
presekao vrat. Inid nije oklevala. Dok je Tod i dalje
pokušavao da shvati šta se desilo, setite se, bio je mrak,
ona je skočila na njega, prerezavši mu grlo isto tako
brzo kao i njegovoj majci.“
„I sve Vam je to ispričala?“, rekao sam. ,,Inid?“
 „Iznova i iznova“, rekao je Klejton. „Voli da priča o
tome. Čak i sada. Ona to zove prisećanje.“
,,A onda, šta je bilo?“
„Tada je pronašla najbližu govornicu i pozvala me.
Ja sam se pojavio i našao je u kolima, a ona mi je
ispričala šta je uradila. ’Ubila sam ih’, rekla je. 'I tvoju
ženu i tvog sina. Mrtvi su'“
„Nije znala“, rekao sam tiho.
Klejton je klimnuo glavom tiho u tami.
„Ona nije znala da imate i ćerku.“
„Pretpostavljam“, rekao je Klejton, ,,da je bilo
neke simetrije u tome. Imao sam ženu i sina u
Jangztaunu, i ženu i sina u Milfordu. Drugi sin je
izgledao isto kao i prvi. Sve je delovalo tako savršeno
izbalansirano. Kao odraz u ogledalu. To ju je navelo da
donese neke svoje zaključke. Mogao sam da procenim
da, po načinu na koji je pričala, nije joj padalo na
pamet da je Sintija i dalje u kući, niti da je uopšte
postojala. Nije videla kada sam zajedno s njom došao
kući.“
„Niti ste nameravali da joj kažete “
„Mislim da sam bio u šoku, ali toliko mi je radio
mozak. Upalila je kola, dovezla se do prolaza i pokazala
mi tela. 'Moraćeš da mi pomogneš', rekla je, ’moramo da
ih se otarasimo'."
Klejton je zastao za trenutak i nekih sledećih
osamsto metara nije progovorio ni reč. Na sekund sam
pomislio da je umro.
Konačno sam mu se obratio:
„Klejtone, jel' ste dobro?“
„Da“, rekao je.
„Šta je problem?“
,,To je bio odlučujići trenutak, tada je sve moglo
da ispadne drugačije. Imao sam izbor, ali možda sam
bio pod isuviše velikim šokom da bih to shvatio, da
znam šta treba uraditi. Još tada sam mogao sve da
okončam. Mogao sam da odbijem da joj pomognem.
Mogao sam da odem u policiju. Mogao sam da je
prijavim. Još tada i na tom mestu sam mogao da stavim
tačku na to ludilo"
„Ali niste.“
„Već sam se osećao kao krivac, vodio sam
dvostruki život. Bio bih uništen. Bio bih osramoćen.
Siguran sam da bi me osudili. Ne za smrt Patrisije i
Toda, već za to što sam bio oženjen dvema ženama.
Mislim da postoje zakoni protiv toga, osim ako nisi
Mormon, ili nešto slično. Imao sam lažnu ličnu kartu,
verovatno bi me optužili za obmanu ili lažno
predstavljanje, mada mi nikada nije bila namera da
prekršim zakon. Uvek sam se trudio da živim po
pravilima, da budem pravičan čovek.“
Pogledao sam ga.
,,I naravno, s druge strane, ona je verovatno
mogla da pretpostavi u kom pravcu sam razmišljao, pa
mi je rekla da ako pozovem policiju, ona će reći da mi je
samo pomagala. Da je to bila moja ideja, da sam je ja
nagovorio da mi se pridruži. I tako sam joj pomogao.
Bože, oprosti mi, pomogao sam joj. Stavili smo Patrisiju
i Toda u kola, na zadnja sedišta, a ostavili mesto vozača
prazno. Imao sam ideju. Znao sam gde smo mogli da
ostavimo kola, zajedno s njima. U kamenoiom. Odmah
kad se skrene s puta kojim sam često išao. Jednom,
kad sam se vraćao u Jangztaun, vozikao sam se bez
nekog određenog cilja jer nisam imao želju da se vratim,
i tada sam otkrio taj put koji je vodio do vrha litice,
odakie se videla ta napuštena iskopina. Tu se nalazilo
jedno malo jezero. Stajao sam tu neko vreme,
razmišljajući da se bacim s litice. Ali, na kraju, sam
nastavio put. Palo mi je na pamet da pošto bih upao u
vodu, postojala bi šansa da preživim."
Nakašljao se i uzeo još jedan gutljaj vode.
„Morali smo da ostavimo jedna kola na mestu
događaja. Ja sam vozio Patrisijin eskort', nekih dva i po
sata kroz noć, a Inid me je pratila u svojim kolima.
Potrajalo je, ali sam našao tu stazu, uspeo se kolima uz
nju, stavio jedan kamen na pedalu za gas, dohvatio
menjač, ubacio u brzinu i odskočio od kola. Kola su
prešla ivicu. Posle nekoliko sekundi, čuo sam kako su
pala u vodu. Nisam mogao da vidim mnogo toga. Kad
sam pogledao dole, bilo je toliko mračno, da nisam
mogao da vidim kola kako nestaju ispod površine vode."
Zamorio se, pa je dao sebi nekoliko sekundi da
uzme vazduh.
„Zatim smo morali da se odvezemo nazad da
pokupimo druga kola. A onda smo se oboje uputili ka
Jangztaunu, svako u svojim kolima. Nisam čak ni imao
priliku da se oprostim sa Sintijom, da joj ostavim neku
poruku, bilo šta. Samo sam morao da nestanem.“
,,Kad je saznala?“, pitao sam.
“A?“
,,Kad je Inid saznala da joj je neko promakao? Da
se nije otarasila cele Vaše porodice?"
„Nekoliko dana kasnije. Gledala je vesti, nadajući
se da će prikazati nešto, ali o tome nisu mnogo
izveštavale ni TV stanice ni novine u Bafalu. Hoću da
kažem, to nije bilo ubistvo. Nije bilo tela. Nije čak bilo ni
krvi ispred u prolazu pored apoteke. Te noći je bila neka
oluja koja je sve isprala. Ali, otišla je do biblioteke,
tada, naravno, nije bilo interneta, i počela je da
prelistava novine iz drugih gradova i drugih država, i
primetila nešto. Mislim da je naslov je glasio: 'Nestala
porodica jedne devojčice'. Došla je kući, nikada je nisam
video tako besnu. Razbijala je sudove, bacala stvari po
kući. Potpuno je poludela. Bilo joj je potrebno par sati
da se konačno smiri."
„Ali, morala je da živi s tim“, rekao sam.
„Prvo nije htela da pristane na to. Počela je da se
pakuje da bi otišla u Konektikat i završila s njom. Ali, ja
sam je zaustavio."
„Kako ste uspeli to da izvedete?“
„Sklopio sam pakt s njom. Obećao sam joj da je
nikada neću napustiti, da nikada neću ponoviti nešto
slično, da nikada u životu neću pokušati da stupim u
kontakt sa svojom ćerkom, samo ako bi joj poštedela
život. Rekao sam joj da samo to tražim od nje. Da je
pusti da živi, a da ću ja provesti ostatak svog života
iskupljujući se za to što sam je izdao.“
,,I ona je na to pristala?“
„Nerado. Ali, mislim da ju je to oduvek mučilo,
poput svraba na delu tela koji ne možeš da dohvatiš. To
je bio nezavršen posao. Ali, sada se radi o hitnoj stvari.
Sada zna za testament, da ako ja umrem pre nego što
ona uspe da ubije Sintiju, ona će sve izgubiti “
,,Pa, šta ste Vi uradili? Samo ste nastavili da
živite s tim?“
„Nisam više išao na put. Našao sam drugi posao,
osnovao svoju firmu, radio kod kuće ili odmah tu, u
Luistonu. Inid mi je jasno stavila do znanja da ne smem
nigde više da putujem. Nije htela sebi da dozvoli da još
jednom od nje napravim budalu. Ponekad sam mislio da
pobegnem, da se vratim, dođem po Sintiju, ispričam joj
sve, odvedem je u Evropu, da se tamo sakrijemo,
uzmemo neka lažna imena. Ali znao sam da ću da
upropastim sve, verovatno bih ostavio neki trag i, na
kraju, on bi bila ubijena. A i nije tako lako ubediti
jednu četrnaestogodišnjakinju da sluša šta joj se kaže.
Tako da sam ostao s Inid. Sada nas je povezala nit koja
je bila jača od najboljeg braka na svetu. Zajedno smo
počinili jedan gnusan zločin.“ Ućutao se. „Dok nas smrt
ne rastavi."
„Policija vas nikada nije ispitivala, nikada nisu
ništa posumnjali?“
„Nikada. Ja sam i dalje čekao. Prve godine je bilo
najgore. Svaki put kad bih čuo da se neka kola
parkiraju na prilaznom putu, mislio sam da je gotovo. A
zatim je i druga godina prošla, i treća, i pre nego što
sam se okrenuo, prošlo ih je deset. Čovek pomisli, ako
svaki dan umireš pomalo, kako život uspe da se toliko
oduži?“
„Sigurno ste negde putovali", rekao sam.
,,Ne, nigde nikada više.“
„Nikada se niste vratiii u Konektikat?“
„Nikada nisam kročio u tu državu od te noći.“
„Ali kako ste onda ostavljali onaj novac Tes, da bi
mogla da izdržava Sintiju i da je odškoluje?“
Klejton me je proučavao nekoliko sekundi. Rekao
mi je toliko toga tokom ovog puta što me je šokiralo, ali
je ovo izgleda bio prvi put da sam ja njega iznenadio.
,,A od koga ste to čuli?“, pitao je.
„Tes mi je rekla“, rekao sam. ,,I to nešto skoro."
„Nije mogla da Vam kaže da je bio od mene.“
,,I nije. Rekla mi je da je primala novac, i, mada je
gajila svoje sumnje, nikada nije saznala od koga je bio."
Klejton nije rekao ništa.
„Bio je od Vas, zar ne?“, pitao sam. „Odlagali ste
tajno novac za Sintiju, i pazili da Inid ne sazna, kao što
ste radili kada ste osnivali drugo domaćinstvo.“
„Inid je počela da sumnja. Godinama kasnije.
Trebalo je da napravimo reviziju troškova i Inid je
angažovala jednog računovođu, koji je analizirao
prihode. Pronađena je neka nepravilnost. Morao sam da
izmislim neku priču, da sam utajio neki novac, jer sam
imao problem s kockom. Ali, ona nije poverovala.
Zapretila mi je da će otići u Konektikat i ubiti Sintiju,
što je trebalo i da uradi još godinama ranije, ako joj ne
kažem istinu. Tako da sam joj rekao da sam slao novac
Tes da bih pomogao da se Sintija iškoluje. I rekao sam
joj da sam održao reč, nikada nisam stupio u kontakt s
njom, i što se Sintije ticalo, ja sam bio mrtav.“
„Znači Inid je sve ove godine bila kivna i na Tes.“
„Mrzela ju je jer je dobijala novac za koji je ona
mislila da njoj pripada. To su dve žene koje je mrzela
najviše na svetu, a nikada nije upoznala ni jednu od nje
dve.“
,,Znači“, rekao sam, ,,to da se nikada niste vratili
u Konektikat, mada zaista niste videli Sintiju, je onda
samo prazna priča.“
,,Ne“, rekao je. ,,To je istina."
I razmišljao sam o tome neko vreme dok smo
nastavili da se vozimo kroz noć.
 XLVI

Konačno, obratio sam mu se:

„Znam da Tes niste slali novac poštom. Nije stizao
u njeno sanduče s poštanskom markicom. Niti je stizao
brzom poštom. Koverta s parama bi se pojavila u
kolima, ili bi je drugom prilikom našla uvučenu u
jutarnje novine.“
Klejton se pravio da me ne sluša.
„Znači, ako ga niste slali poštom, a niste ga Vi
sami dostavljali“, rekao sam, „onda je to neko radio za
Vas.“
Klejton i dalje nije reagovao. Zatvorio je oči,
naslonio je glavu na naslon sedišta, kao da spava. Ali,
nisam naseo na to.
„Znam da me čujete“, rekao sam.
„Mnogo sam umoran", rekao je. „Znate, obično
spavam celu noć. Ostavite me na miru neko vreme, da
uhvatim malo sna.“
„Imam još jedno pitanje", rekao sam. I dalje je
držao oči zatvorene, ali video sam da mu usne nervozno
podrhtavaju. „Pričajte mi o Koni Gormli.“
Oči mu se iznenada otvoriše, kao da sam ga
bocnuo štapom. Klejton je pokušao da odagna takvu
reakciju.
„Nije mi poznato to ime“, rekao je.
,,Da vidim da li mogu da Vam pomognem da se
setite', rekao sam. „Bila je iz Šerona, imala je dvadeset i
sedam godina, radila je u krofna-baru, a onda jedne
noći, pre dvadeset šest godina, u petak uveče, ona je
hodala bankinom puta blizu mosta Kornvol, to je onda
put 7, kad su je udarila kola. Samo što se nije radilo o
nezgodi na putu. Najverovatnije je bila mrtva i pre toga,
a nesreća je samo iscenirana. Kao da je neko želeo da to
deluje kao obična nezgoda, i ništa ozbiljnije od toga,
shvatate?"
Klejton je pogledao kroz prozor, tako da nisam
mogao da mu vidim lice.
,,To Vam je bila još jedna greška, poput spiska za
kupovinu i računa za telefon", rekao sam. „Isekli ste taj
neki veći članak o mušičarenju, ali ispod njega se
nalazio taj članak o toj nesreći na putu. Biio je lako
odseći i njega, ali niste to uradili, al ne mogu da
provalim zašto."
Bližili smo se granici između Njujorka i
Masačusetsa. Išli smo prema istoku, čekajući sunce da
izađe.
„Jel' ste je poznavali?“, pitao sam. „Jel' ona bila
neko koga ste upoznali dok ste putovali poslovno kroz
zemlju?“
„Ne budite smešni“, rekao je Klejton.
„Neka rođaka? S Inidine strane? Kad sam njeno
ime spomenuo Sintiji, ništa joj nije značilo."
,,I nema razloga zašto bi trebalo“, rekao je Klejton
tiho.
„Jel’ ste to bili Vi?“, pitao sam. „Jel’ ste li je Vi
ubili, a zatim udarili kolima, odvukli je u jarak i ostavili
tamo?“
,,Ne“, rekao je.
„Jer ako se to tako desilo, možda je vreme da se
sada izmire računi. Večeras ste priznali mnogo toga. Da
ste vodili dvostruki život. Da ste pomogli da se prikrije
ubistvo Vaše žene i sina. Da ste štitili ženu, koja je iz
Vaše priče, neuračunljiva. Ali, ipak ne želite da mi
kažete šta ste Vi imali od smrti žene po imenu Koni
Gormli, i ne želite da mi kažete kako ste davali novac
Tes da izdržava Sintiju.“
Klejton nije ništa rekao.
„Jel’ su ta dva slučaja povezana?“, pitao sam. „Jel'
imaju nešto zajedničko? Niste mogli da iskoristite ovu
ženu kao dostavljača novca. Bila je mrtva godinama pre
nego što ste počeli da šaljete novac.“
Klejton je otpio malo vode, vratio flašu natrag u
držač za čaše između sedišta, prešao rukama preko
nogu.
„Šta bi bilo kad bih Vam rekao da ništa od toga
nije bitno?“, rekao je. „Šta bi bilo kad bih Vam priznao
da su Vaša pitanja interesantna, da postoji još nešto što
ne znate, ali da, kad posmatrate ceo slučaj, ništa od
toga nije bitno?"
„Jedna nedužna žena pogine, njeno telo zatim
udare kola, završi u jarku, a Vi mislite da to nije bitno?
Mislite da se tako i njena porodica osećala? Pričao sam
s njenim bratom preko telefona, pre neki dan.“
Klejton podiže svoje guste obrve.
„Roditelji su joj umrli par godina kasnije. Kao da
su digli ruke od života. Jedino tako su mogli da
okončaju svoje patnje.“
Klejton je odmahnuo glavom.
,,A Vi kažete da to nije bitno? Klejtone, jel' ste Vi
ubili tu ženu?“
„Ne“, rekao je.
„Jel’ znate ko jeste?“
Klejton je samo odmahivao glavom.
,,Inid?“, rekao sam. „Došla je u Konektikat godinu
dana kasnije da ubije Patrisiju i Toda. Da li je bila tu i
ranije da bi ubila i Koni Gormli?“
Klejton je i dalje samo odmahivao glavom, a zatim,
na kraju, progovorio.
„Dosta života je bilo uništeno do sada. Nema
smisla uništiti još jedan. Nemam ništa više da kažem u
vezi s ovim." Prekrstio je ruke preko grudi i sačekao da
izađe sunce.
Nisam hteo da gubimo vreme zadržavajuči se na
doručku, ali bio sam svestan da je Klejton u lošem
stanju. Kako je svanulo jutro i osvetlilo kola, tek tada
sam mogao da vidim koliko je gore izgledao nego kada
smo pobegli iz bolnice. Proveo je sate bez infuzije, bez
sna.
„Izgledate kao da Vam treba nešto“, rekao sam.
Prolazili smo kroz Vinsted, gde se autoput 8 račvao u
četiri trake. Odatle ćemo još brže stići do Milforda,
pošto je to bio poslednji deo puta. Bilo je nekoliko
mesta s brzom hranom u Vinstedu. Predložio sam da
pokupimo hranu na nekom mestu gde se može ući
kolima, i da uzmemo Mekmafin, na primer.
Klejton je klimnuo glavom umorno.
„Mogao bih da pojedem jaje. Ali ne verujem da
mogu da sažvaćem tu vrstu hleba “
Dok smo čekali u redu, sedeći u kolima, Klejton
mi je rekao: „Pričajte mi o njoj?“
„O kome?“
„Pričajte mi o Sintiji. Nisam je video od te noći.
Nisam je video dvudeset pet godina.“
Moja osećanja prema Klejtonu su bila
promenljiva. Ponekad bih ga žalio zbog takvog strašnog
života koji je vodio, zbog toga što je trpeo bedni život s
Inid, zbog tragedije koja je zadesila njegove voljene.
Ali, ko je, ustvari, bio krivac? Klejton je sam
istakao da je on sam donosio odluke. I to ne samo onu
da pomogne Inid da zataška jedan takav monstruozan
zločin i da ostavi Sintiju da se pita celog života šta joj se
desilo s porodicom. Postojale su odluke koje je mogao
da donese ranije. Mogao je da se suprotstavi Inid, na
neki način. Da ne odustaje od razvoda. Da pozove
policiju kad ona pribegne nasilju. Da je prijavi. Bilo šta.
Mogao je da je ostavi. Da joj ostavi poruku:
„Draga Inid, odlazim odavde. Klejton."
Barem bi to bile iskrenije.
Nije da je Klejton hteo da u meni probudi
saosećanje zbog situacije s njegovom ćerkom, mojom
ženom. Ali izvesna doza samosažaljenja je bila u
njegovom glasu, eto, jadan ja, nisam video ćerku dve i
po decenije.
Druškane, evo ti retrovizor, pomislio sam. Okreni
ga ka sebi, pogledaj se. Videćeš tipa koji mora da nosi
težak teret zbog svih sranja koja su se dešavala od
1983.
Ali, umesto toga, rekao sam:
„Divna je.“
Klejton je očekivao više.
„Sin je nešto najdivnije što mi se ikada desilo",
rekao sam. ,,Volim je više nego što možete da budete
svesni. I otkad je znam, ona se bori s tim što ste joj Vi i
Inid učinili. Razmislite samo o tome. Probudite se
jednog jutra, a Vaša porodica je nestala. Nema ni kola.
Jebote, svi su otišli.“ Osetio sam da mi krv ključa. Još
jače sam stegnuo volan. „Jebote, da li imate predstavu o
tome? Jel' imate? Šta je mogla da pomisli? Da ste svi
mrtvi? Da je neki ludi serijski ubica došao u grad i sve
vas pobio? Ili ste vas troje te noći odlučili da zapalite i
započnete novi život negde drugde, koji ne uključuje
nju?“
Klejton je bio zaprepašćen.
„Ona je to pomislila?“
„Ona je pomislila na bezbroj stvari! Jebote, bila je
ostavljena! Zar ne shvatate? Niste nikako mogli da joj
kažete nešto, na neki način? Da pošaljete pismo? Da joj
objasnite da joj je porodica doživela strašnu sudbinu,
ali da su je ipak voleli? Da nisu tek tako odlučili da je
napuste jedne noći, jebote?"
Klejton je spustio pogled. Ruke su mu se tresle.
„Naravno, sklopili ste pakt s Inid da Sintija ostane
živa, obećavši da je nikada više nećete videti, niti stupiti
u kontakt s njom. I možda ona danas i jeste živa jer ste
Vi pristali da živite do kraja života s čudovištem. Ali, da
li mislite da Vas to čini jebenim junakom? Znate šta? Vi
niste nikakv jebeni junak. Da ste bili pravi muškarac od
samog početka, možda se ništa od ovolikih sranja ne bi
ni desilo."
Klejton je pokrio lice rukama, naslonivši se na
vrata.
 ,,Da Vas pitam još nešto“, rekao sam, sad već
staloženo. ,,Koja vrsta čoveka ostaje da živi s ženom
koja je ubila njegovog rođenog sina? Da sam ja bio na
Vašem mestu, mislim da bih je ubio svojim sopstvenim
rukama."
Stigli smo na red. Dao sam dečku pare kroz
prozor i uzeo kesu sa dva sendviča s jajima i prženim
usitnjenim krompirima, i još dve kafe. Pomerio sam se
napred na jedno prazno mesto na parkingu. Zavukao
sam ruku u kesu i bacio jedan sendvič Klejtonu u krilo.
,,Evo“, rekao sam. „Žvaćite ovu gumu.“
Trebao mi je vazduh i da protegnem noge na dve
sekunde. A i hteo sam da opet pozovem kuću, za svaki
slučaj. Izvadio sam mobilni telefon iz džepa i pogledao
na ekran.
„Jebote”, rekao sam.
Imao sam poruku. Imao sam prokletu govornu
poruku. Kako je to moguće? Kako nisam čuo telefon
kad je zvonio?
Mora da je to bilo kada smo sišli s autoputa
Masačusets i kad smo išli južno od Lija, duž tog
dugačkog, krivudavog dela puta. Tamo je domet bio
veoma loš. Mora da me je neko pozvao, nije mogao da
me dobije i zato je ostavio poruku.
Preslušao sam poruku:
„Zdravo, Teri, ja sam.“ Sintija. „Zvala sam te kući
i sad pokušavam da te dobijem na mobilni, i, čoveče,
gde si ti? Vidi, mislila sam da se vratim kući, mislim da
treba da popričamo. Ali, nešto se desilo. Nešto
neverovatno. Bile smo u nekom motelu, i tu sam ih
zamolila da odem na internet. Da proverim vidim da li
mogu da nađem neke stare vesti, bilo šta. I proverila
sam imejl. Dobila sam još jedan mejl, sa one adrese, s
datumom. Ovaj put ostavljen je i telefonski broj. I, nek
ide do đavola, odlučila sam da pozovem. I tako sam
pozvala taj broj, i, Teri, nećeš verovati šta se desilo.
Neverovatno! To je bio moj brat. Moj brat Tod. Teri, ne
mogu da verujem. Pričala sam s njim! Pozvala sam ga i
pričala s njim! Znam, znam da ti misliš da je to neki
ludak. Ali rekao mi je da je on isti onaj čovek iz tržnog
centra, za koga sam i mislila da mi je brat. Bila sam u
pravu! To je bio Tod! Teri, znala sam!“
Vrtelo mi se u glavi.
Poruka se nastavljala:
„Bilo je nečega u njegovom glasu što mi je reklo
da je on. U njegovom glasu sam čula oca. Tako da je
Vedmorova pogrešila. To mora da je bila neka druga
žena i neki drugi sin u kamenolomu. Hoću da kažem,
znam da još nisu stigli rezultati ispitivanja, ali ovo mi
govori da se te noći dogodilo nešto drugo, došlo je do
neke zabune. Tod je rekao da mu je veoma žao, da nije
mogao da prizna da je to on u tržnom centru, da mu je
žao zbog onog telefonskog poziva i imejla, da meni niko
ne treba da oprosti ništa, ali da će mi sve detaljno
ispričati. Skupljao je hrabrost da se vidi sa mnom, da
mi kaže gde je bio sve ove godine. Ovo je kao san, Teri.
Osećam se kao da sam u nekom snu. Ne mogu da
verujem da ću konačno videti Toda ponovo. Pitala sam
ga za mamu i tatu, ali rekao mi je da će mi sve ispričati
kad se vidimo. Tako bih htela da si ti ovde, oduvek sam
htela da ti budeš tu ako se nešto poput ovoga dogodi.
Ali, nadam se da razumeš. Jednostavno ne mogu da
čekam, moram sada da idem. Pozovi me kad primiš
poruku. Grejs i ja odemo u Vinsted da se vidimo s njim
sada. Bože, Teri, ovo je čudo.“
 XLVII

Vinsted?
Mi smo bili u Vinstedu. A Sintija i Grejs su
dolazile u Vinsted? Proverio sam kad je ostavila poruku.
Skoro pre tri sata. Znači ona me je pozvala još pre nego
što smo mi bili na autoputu Masačusets, verovatno kad
smo bili u onim dolinama između granice Olbanija i
Masačusetsa.
Sračunao sam. Bilo je vrlo verovatno da su Sintija
i Grejs još uvek u Vinstedu. Pretpostavio sam da su
mogle da budu ovde pre sat vremena. Sintija verovatno
nije obraćala pažnju na dozvoljene brzine dok je dolazila
ovde, što je i normalno kad osoba očekuje susret ovakve
vrste.
Imalo je smisla. Džeremi šalje imejl, možda pre
nego što napusti Milford, ili je možda nabavio laptop, i
čeka da ga Sintija nazove na mobilni. Ona ga dobija dok
je on na putu, i predlaže Sintiji da se nađu severno od
Milforda. Ona napušta Milford, a on dobija na vremenu,
jer ne mora da se opet vraća tamo.
Ali, zašto ovde? Zašto ju je namamio u ovaj deo
države, osim što tako Džeremi ne mora malo duže da
vozi?
Ukucao sam broj Sintijinog telefona. Morao sam
da je zaustavim. Ona se i jeste nalazila sa svojim
bratom. Ali, ne s Todom. To joj je bio polubrat za kojeg
nije znala ni da postoji, Džeremi. I ovo je sada bilo
ponovno okupljanje. To je bila zamka.
I Grejs je bila u njoj.
Naslonio sam telefon na uvo i sačekao da zazvoni.
Ništa. Hteo sam opet da pozovem, kad sam uvideo u
čemu je problem.
Telefon mi se ugasio.
 ,,Do đavola!" Pogledom sam potražio telefonsku
govornicu, primetio jednu na dnu ulice i potrčao. Čuo
sam kreštav glas Klejtona iz kola:
„Šta je bilo?“
Nisam obratio pažnju na njega. Izvadio sam
novčanik i pronašao telefonsku karticu koju sam retko
koristio. Kad sam došao do govornice, provukao sam
karticu, pratio uputstva i okrenuo Sintijin broj. Nije bila
dostupna. Odmah se uključila govorna pošta. „Sintija",
rekao sam, „nemoj da se sastaješ sa bratom. To nije
Tod. To je zamka. Nazovi me, u stvari, moj telefon se
ugasio. Pozovi Vedmorovu. Sačekaj, imam njen broj.“
Potražio sam njenu vizit kartu u džepu, našao je i
izgovorio broj telefona. „Čuću se i ja s njom. Ali moraš
da mi veruješ za ovo. Ne idi na taj sastanak! Ne idi!“
Spustio sam slušalicu, i oslonio glavu o telefon,
iscrpljen, očajan.
Ako je došla u Vinsted, mora da je još uvek ovde.
Koje bi bilo prigodno mesto za nalaženje? Sigurno
Mekdonalds, gde smo i bili parkirani. Bilo je još par
mesta koja su služila brzu hranu. To su bile
jednostavne, savremene znamenitosti. Bilo ih je teško
promašiti.
Otrčao sam opet do kola. Klejton nije ništa pojeo.
„Šta se dešava?“, pitao je.
Krenuo sam ,,hondom“ u rikverc i počeo da se
vozim po parkingu Mekdonaldsa, tražeći Sintijina kola.
Kad ih nisam tu našao, vratio sam se na glavni put.
Punom brzinom smo išli duž ulice do drugih mesta s
brzom hranom.
„Teri, recite mi šta se dešava“, rekao je Klejton.
„Dobio sam poruku od Sintije. Džeremi ju je
nazvao, predstavio se kao Tod, i pitao je da se nađu.
Baš ovde, u Vinstedu. Sigurno je došla ovde pre nekih
sat vremena, možda čak i ranije.“
„Zašto ovde?“, pitao je Klejton.
Parkirao sam se na drugi parking, potražio
pogledom Sintijina kola. Bez uspeha. „Mekdonalds“,
rekao sam. ,,On je prvo što se vidi kad se siđe s
autoputa iz pravca severa. Ako je Džeremi planirao da
se negde sastanu, sigurno bi predložio tu. To je
najlogičnije.“
Okrenuo sam ,,hondu“, vratio se niz ulicu do
Mekdonaldsa, iskočio iz kola dok je motor još uvek
radio, otrčao do prozora za preuzimanje narudžbina, i
upao u red ispred čoveka koji se spremao da plati.
„Hej, druškane, ne smeš da budeš tu“, rekao je
čovek iza prozora.
,,Da niste u poslednjih sat vremena videli jednu
ženu s detetom u ’tojoti’, sa devojčicom?"
„Jel' me zajebavaš?“, rekao je čovek i dao kesu s
hranom jednom vozaču. ,,Da li znaš koliko ljudi prođe
ovde?“
„Oprosti", rekao je vozač dok je uzimao svoju
kesu. Kola su ubrzala, i zakačila me retrovizorom.
,,A jednog čoveka sa starijom ženom?“, rekao sam.
,,U braon kolima?“
„Morate da se sklonite odavde.“
„Ona je u invalidskim kolicima. Ustvari, kolica bi
onda bila na zadnjem sedištu. Sklopljena."
Svetiljka se upalila.
,,A, da“, rekao je. ,,To mi je u stvari poznato, ali to
je bilo davno, možda pre sat vremena. Stakla su bila
donekle zamračena, ali se sećam da sam video kolica.
Uzeli su kafe, čini mi se. Parkirali su se tamo.“ Pokazao
je na parking.
„Jel’ su bili u ’impali’?“
„Čoveče, ne znam. Smetaš ovde.“
Otrčao sam do ,,honde“ i seo pored Klejtona.
„Mislim da su Džeremi i Inid bili ovde. Čekali su.“
,,Pa, sada nisu ovde“, rekao je Klejton.
Stegnuo sam volan, pustio ga, stegao ga opet,
lupio ga pesnicom. Glava samo što mi nije eksplodirala.
„Znate gde smo, zar ne?“, pitao je Klejton.
 „Šta? Naravno da znam gde smo.“
„Znate šta smo prošli dok smo dolazili ovde.
Nekoliko kilometara severno odavde. Prepoznao sam put
kad smo ga prošli.“
Put za Felz Kvori. Klejton je znao, po mom izrazu
lica, da sam shvatio o čemu je pričao.
„Zar ne shvatate?", rekao je Klejton. „Čovek mora
da zna kako Inid razmišlja, ali sasvim je logično.
Sintija, zajedno s vašom ćerkom, konačno završava na
mestu gde Inid veruje da je trebalo da završi još pre
toliko godina. A možda, ovaj put, Inid ne mari ako se
kola i tela unutra odmah pronađu. Neka ih policija i
nađe. Ljudi će možda misliti da je Sintija bila izvan
sebe, da se na neki način osećala odgovornom, da je
bila očajna zbog svega što se desilo, uključujući i smrt
svoje tetke. Tako da se odvezla sve do gore i bacila se
preko litice.“
„Ali, to je suludo“, rekao sam. „Možda je to moglo
da uspe pre, ali ne sada. Sada ima ljudi koji znaju šta
se dešava. Mi. Vins. To je nenormalno.“
,,Tačno“, rekao je Klejton. ,,To je Inid.“
Skoro da sam se zabio u jednu ,,bubu“ dok sam
napuštao parking, uputivši se u pravcu iz kog smo
došli.

Vozio sam preko sto četrdeset kilometara na sat,

dok smo išli na sever ka Otisu. Kako smo naišli na
krivine, morao sam da zakočim, da ni bih izgubio
kontrolu nad kolima. Kad smo ih zaobišli, noga mi se
opet našla na gasu. Malo je falilo da ubijemo jelena koji
nam je preprečio put i da odnesemo zadnji deo traktora,
kad se farmer pojavio na kraju drugog puta.
Klejton skoro da nije ni treptao.
Desnom rukom se čvrsto držao za kvaku vrata, ali
mi nijednom nije rekao da usporim ili da oladim malo.
Bio je svestan toga da možda već kasnimo.
Nisam siguran koliko nam je trebalo da dođemo
do puta koji je vodio istočno od Otisa. Pola sata, možda
sat vremena. Činilo se kao večnost. Samo su mi Sintija i
Grejs bile pred očima. I nisam mogao da prestanem da
ih zamišljam u kolima, kako padaju sa litice u jezero
ispod nje.
„Pretinac“, rekao sam Klejtonu. „Otvorite ga.“
Ispružio je ruku prema njemu s naporom, otvorio
ga i video unutra pištolj koji sam uzeo iz Vinsovog
kamioneta. Uzeo ga je u ruke i posmatrao neko kratko
vreme.
„Držite to kod sebe dok ne stignemo tamo“, rekao
sam. Klejton je klimnuo glavom bez reči, a zatim ga je
spopao napad kašlja. Bio je to jedan duboki, kreštavi i
odjekujući kašalj. Činilo se da dolazi iz peta.
„Nadam se da ću izdržati“, rekao je.
„Nadam se da ćemo oboje izdržati", rekao sam.
„Ako je tamo“, rekao je, ,,ako misliš da stižemo
tamo na vreme, šta mislite da će mi Sintija reći?“
Ućutao je. „Moram joj reći da mi je žao.“
Pogledao sam ga, i po njegovom pogledu, mogao
sam da zaključim da mu je bilo žao što nije mogao da
ponudi još nešto osim izvinjenja. Ipak, po izrazu
njegovog lica, mogao sam da primetim da koliko god da
kasnimo, koliko god je možda to sada bilo nepotrebno,
njegovo izvinjenje bi bilo iskreno.
On je morao da se izvini za ceo svoj život.
,,Možda“, rekao sam, „ćete imati priliku.“
Iako je bio u takvom stanju, Klejton je pre mene
uspeo da vidi put za kamenolom. Nije bio označen, a bio
je toliko uzak da smo mogli i da ga prođemo. Morao sam
naglo da zakočim, i pojasevi su nam se zategli kad smo
odskočili napred.
„Dajte mi pištolj“, rekao sam, držeći volan levom
rukom, dok smo se spuštali niz stazu.
Zatim smo krenuli uz strminu, drveće se pojavilo
ispred nas, a šoferšajbnu je ispunilo plavo, čisto nebo.
Onda se put izjednačio s malom otvorenom površinom.
Tu, ispred nas, videli smo zadnji deo ,,impale“ s desne
strane, i Sintijinu staru srebrnu ,,korolu“ s leve.
Između njih je stajao Džeremi Sloan i gledao u
našem pravcu. Imao je nešto u desnoj ruci.
Kad je podigao ruku, video sam da je to pištolj, a
kada se šoferšajbna naše ,,honde“ zatresla, saznao sam
da je i napunjen.
 XLVIII

Nagazio sam na kočnice, parkirao kola jednim

kratkim pokretom, otkopčao pojas, otvorio vrata i
iskočio iz kola. Znao sam da ostavljam Klejtona da se
sam brani, ali, u ovakvom trenutku, samo sam mislio
na Sintiju i Grejs. Za par sekundi, morao sam da
sagledam situaciju. Nisam uspeo da vidim ne jednu od
njih, ali pošto su Sintijina kola i dalje bila na litici, a ne
u jezeru, to mi je delovalo kao dobar znak.
Potrčao sam i skotrljao se u visoku travu, a zatim
mahnito pucao u nebo. Hteo sam da Džeremi zna da i ja
imam pištolj, iako nisam znao da ga koristim. Zaustavio
sam se i uspeo da se namestim u travi tako da sam
gledao u pravcu gde je Džeremi stajao, a gde se više nije
nalazio. Osvrnuo sam se u panici, i onda uočio kako viri
iza prednjeg branika braon ,,impale“.
„Džeremi", viknuo sam.
,,Teri!“ Sintija. Vrištala je. Glas joj je dolazio iz
kola.
,,Tata!“ Grejs.
„Ovde sam!“, viknuo sam.
Iz ,,impale“ se čuo još jedan glas.
„Ubij ga, Džeremi! Pucaj u njega!“ Inid. Sedela je
na suvozačevom mestu.
,,Džeremi“, pozvao sam ga. „Slušaj me. Da li ti je
majka rekla šta se desilo u vašoj kući? Da li ti je rekla
zašto ste morali da tako brzo odete?“
,,Ne slušaj ga“, rekla je Inid. „Samo pucaj u
njega.“
,,O čemu pričaš?“, prodrao se.
„Pucala je u čoveka u vašoj kući. Na čoveka po
imenu Vins Fleming. On je do sada već u bolnici, i sve
priča policiji. On i ja smo otišli u Jangztaun prošle noći.
Sve sam shvatio. Već sam pozvao policiju. Nisam sasvim
siguran kako ste sve to osmislili u početku.
Pretpostavljam da ste planirali da izgleda da Sintija
gubi razum, da je donekle umešana u ubistvo brata i
majke, a da zatim dolazi ovde i ubija se. Manje-više je
tako, zar ne?“
Čekao sam odgovor. Kad ga nije bilo, nastavio
sam:
„Ali, sad je sve otkriveno, Džeremi. Taj plan je
propao.“
,,Ne zna o čemu priča“, rekla je Inid. „Rekla sam ti
da pucaš u njega. Uradi kako ti majka kaže.“
,,Mama“, rekao je Džeremi, ,,ne znam... nikada
nisam nikoga ubio.“
,,Ne cmizdri! Spremao si se da ubiješ ovo dvoje"
Video sam kad je Inid pomerila glavu u pravcu
Sintijinih kola.
„Da, ali trebalo je samo da gurnem kola. Ovo je
drugačije.“
Klejton je otvorio vrata ,,honde“ i polako se
podigao na noge. Ispod kola su se videle njegove cipele i
njegovi goli zglobovi, dok se on trudio da ostane na
nogama. Delovi stakla od šoferšajbne su pali sa
njegovih pantalona na zemlju.
„Vrati se u kola, tata“, rekao je Džeremi.
,,Šta?“, rekla je Inid. ,,On je ovde?“ Uočila ga je u
retrovizoru. ,,Za ime boga!“, rekla je. ,,Ti glupa stara
mrcino! Ko te je pustio iz bolnice?"
Polako se dovukao do „impale". Kad je stigao do
zadnjeg dela kola, postavio je ruke na prtljažnik,
pridržao se i uzeo vazduh. Delovalo je na ivici snage.
„Inid, ne radi to“, prokreštao je.
Čuo se Sintijin glas:
,,Tata?“
„Zdravo, mila“, rekao je. Pokušao je da se
osmehne. ,,Ne mogu da ti opišem koliko mi je žao zbog
svega ovoga.“
 ,,Tata?“, ponovila je. U neverici. Nisam mogao da
vidim lice Sintiji, ali mogao sam da zamislim koliko je
bila preneražena.
Iako su Inid i Džeremi nekako uspeli da nasilno
odvedu Sintiju i Grejs ovde iznad kamenoloma,
očigledno da nisu imali želju da ih upute u dešavanja.
,,Sine“, rekao je Klejton Džeremiju, „moraš da
prekineš s ovim. Tvoja majka je pogrešila što te je
uvukla u ovo i naterala da činiš loša dela. Pogledaj je “
Rekao je Džeremiju da pogleda Sintiju. ,,To je tvoja
sestra. Tvoja sestra. A ta devojčica je tvoja sestričina.
Ako pomogneš majci da uradi to što planira, nećeš biti
ništa bolji čovek od mene.“
,,Tata“, rekao je Džeremi, i dalje čučeći iza
,,impale“. „Zašto sve ostavljaš njoj? Ti je čak ni ne znaš.
Kako možeš da budeš tako zao prema meni i mami?“
Klejton je uzdahnuo.
„Ne radi se uvek samo o vama", rekao je.
,,Ućuti!“, rekla je Inid.
,,Džeremi“, pozvao sam ga. „Otarasi se pištolja.
Odustani od ovoga." Obema rukama sam držao Vinsov
pištolj, ležeći u travi. Nisam imao blage veze o
pištoljima, ali znao sam da moram da ga držim što
ćvršće.
Digao se iz svog skrovišta ispred ,,impale“ i opalio.
Prašina se digla desno od mene, tako da sam se
instinktivno otkotrljao na levu stranu.
Sintija je ponovo vrisnula.
Čuo sam brze korake po šljunku. Džeremi je
trčao, približavajući mi se. Prestao sam da se kotrljam,
nanišanio na figuru koja mi se približavala i opalio. Ali,
pucao sam daleko od mete, i pre nego što sam stigao
ponovo da pucam, Džeremi je šutnuo pištolj. Vrhom
svog stopala je udario u moju desnu ruku.
Ispustio sam pištolj. Odleteo je negde u travu.
Sledećim udarcem me je zahvatio sa strane, u
rebra. Bol me je prostrelio poput munje. Jedva da sam
osetio taj bol kad me je opet udario nogom, ovaj put
toliko snažno da sam se prevrnuo na leđa. Prašina i
trava su mi se zalepile za obraz.
Ali, ni tu se nije zaustavio. Još jednom me je
udario.
Nisam mogao da dođem do vazduha. Džeremi je
stajao iznad mene, gledajući me s prezirom, dok sam se
borio za vazduh.
„Pucaj u njega!“, rekla je Inid. „Ako nećeš, vrati mi
pištolj i uradiću to sama!“
I dalje je držao pištolj u ruci, ali nije se pomerao.
Mogao je da pošalje metak u moj mozak tako lako kao
da ubacuje novčić u kasicu-prasicu, ali nije imao tu
odlučnost.
Vazaduh je polako dolazio do mojih pluća, počeo
sam normalno da dišem, ali bio sam u neopsivim
bolovima. I bilo je sigurno nekoliko slomljenih rebara.
Klejton, koji se i dalje pridržavao za prtljažnik, me
je gledao s tugom u očima. Skoro da sam mogao da
kažem šta misli. Pokušali smo, kao da mi je poručivao.
Dali smo sve od sebe. Imali smo dobre namere.
A put do pakla je popločan dobrim namerama.
Prevrnuo sam se na stomak i polako stajao na
kolenima. Džeremi je pronašao moj pištolj u travi,
podigao ga i uvukao ga u zadnji deo svojih pantalona.
,,Ustaj“, rekao mi je.
„Zar me ne čuješ?“, rekla je Inid. „Pucaj u njega!“
,,Mama“, rekao je, „možda je pametnije da ga
stavim u kola. S ostaIima.“
Razmislila je o tome. ,,Ne“, rekla je. ,,To ne može.
Moraju da završe u jezeru bez njega. Tako je bolje.
Njega ćemo ubiti na nekom drugom mestu.“
Klejton, se uz pomoć ruku, kretao uz jednu
stranu ,,impale“. I dalje je delovalo kao da je na ivici
snage.
,,Ja... mislim da ću da se onesvetim“, rekao je.
„Kretenu“, vrištala je Inid na njega. „Trebalo je da
ostaneš u bolnici i umreš tamo.“ Ona je toliko pomerala
svoj vrat kako bi pratila šta se dešava, da sam mislio da
će da joj se otkine. Video sam kako se drške njenih
invalidksih kolica dižu iznad zadnjeg prozorskog praga.
Zemlja je bila isuviše džombasta, isuviše neravna da bi
uopšte mogla da se kreće u njima po njoj.
Džeremi je bio primoran da odluči da li da mene
drži na oku ili da otrči da pomogne ocu. Odlučio je da
pokuša da odradi obe stvari.
,,Ti da nisi mrdnuo“, rekao je, uperivši pištolj u
mom pravcu, dok je unazad koračao prema ,,impali“.
Spremao se da otvorio zadnja vrata kako bi njegov otac
mogao da sedne, ali iza su bila invalidska kolica, pa je
otvorio vozačeva vrata.
,,Sedi“, rekao je Džeremi, gledajući čas u oca, čas
u mene. Klejton je napravio još par koraka, a zatim se
polako spustio na sedište.
„Treba mi vode“, rekao je.
,,Ma, prestani da kukaš“, rekla je Inid. ,,Za ime
boga! Uvek ti nešto fali.“
Uspeo sam da nekako stanem ne noge i
približavao sam se Sintijinim kolima s vozačeve strane,
gde je ona sedela. Grejs je sedela do nje. Nisam mogao
najbolje da vidim odakle sam stajao, ali sedele su tako
kruto, da su sigurno bile vezane nečim.
,,Dušo“, rekao sam.
Sintiji su oči bile zakrvavljene, a obrazi prošarani
osušenim suzama. S druge strane, Grejs je i dalje
plakala. Mokre linije su joj se spuštale niz obraze.
„Rekao je da je Tod", rekla je Sintija. ,,On nije
Tod.“
„Znam", rekao sam. „Znam. Ali ono jeste tvoj
otac."
Sintija je pogledala desno, čoveka koji je sedeo na
prednjem sedištu „impale", a zatim se okrenula ka
meni.
,,Ne“, rekla je. ,,On možda liči na mog oca, ali to
nije moj otac. Više ne.“
Klejton koji je čuo naš razgovor, pustio je da mu
glava posramljeno padne na grudi. Ne pogledavši
Sintiju, rekao je:
,,Ti imaš pravo da se tako osećaš. Znam da bih se
i ja tako osećao, da sam na tvom mestu. Samo mogu da
ti kažem da mi je veoma žao, ali nisam toliko star i lud
da pomislim da možeš da mi oprostiš. Misam čak ni
siguran da bi trebalo.“
„Sklanjaj se od kola“, upozorio me je Džeremi,
obilazeći prednji deo Sintijine ,,korole“. Uperio je pištolj
u mene. „Vrati se tamo gde si bio.“
„Kako si mogao to da uradiš?“, rekla je Inid
Klejtonu. „Kako si mogao sve da ostaviš toj kučki?“
„Rekao sam advokatu da ti ne smeš da ga vidiš
pre nego što umrem", rekao je Klejton. Skoro da se
nasmešio kad je rekao: „Izgleda da ću morati da nađem
drugog advokata.“
„Pokazala mi je njegova sekretarica“, rekla je Inid.
„On je bio na odmoru, ja sam svratila i rekla da bi ti
hteo da još jednom prođeš kroz njega u bolnici. Tako da
mi ga je pokazala. Ti nezahvalni kučkin sine. Žrtvovala
sam ceo svoj život zbog tebe, a ti mi se ovako
zahvaljuješ."
„Hoćemo li da završimo s ovim, mama?" rekao je
Džeremi. Stajao je pored Sintijinih vrata, spremajući se,
pretpostavio sam, da se uvuče kroz prozor, upali kola,
ubaci u brzinu, izvuče se iz kola i gleda ih kako odlaze
preko ivice.
„Hej, mama", rekao je Džeremi, ovaj put sporije.
„Zar ne bi trebalo da ih odvežemo? Zar neće izgledati
čudno ako ostanu vezani u kolima? Zar ne treba da
deluje kao da je moja...znaš već... kao da je to ona sama
uradila?"
„O čemu trabunjaš?“, prodrala se Inid.
„Zar ne bi trebalo da ih prvo sredim?", pitao je
Džeremi.
 Ništa mi nije drugo palo na pamet osim da
potrčim na njega. Da pokušam da mu zgrabim pištolj i
da ga usmerim na njega. Možda bih ja tada zadobio
ranu, i verovatno umro, ali ako je to značilo da će mi
žena i ćerka ostati žive, to mi se nije učinilo kao loše
rešenje. Kad Džeremi više ne bude predstavljao
opasnost, Inid neće moći ništa da uradi, ništa što
zahteva da koristi noge. Posle nekog vremena, Sintija i
Grejs će moći da se oslobode i da pobegnu.
„Znaš šta?“, rekla je Inid, zanemarivši njegovo
pitanje i okrenuvši se ka Klejtonu. „Nikada nisi cenio
ništa što sam ja činila. Otkad te znam, bio si
nezahvalno đubre. Jedan bednik, nesposobnjaković. I
povrh svega, nezahvalnik.“ Inid je odmahnula glavom s
neodobravanjem. ,,To to je najveći greh od svih.“
,,Mama?“, ponovo se čuo Džeremi. Jedna ruka mu
se nalazila na Sintijinim vratima, a drugom je i dalje
držao pištolj uperen u mene.
Možda, kad se uvuče unutra, pomislio sam. Morao
bi da mi okrene leđa, makar na sekund. A šta ako uspe
da sredi Sintiju i Grejs i ubaci kola u brzinu pre nego
što ja dođem do njega? Mogao bih da ga uhvatim, ali ne
na vreme da zaustavim kola.
To mora da bude sada. Moram da ga...
A zatim sam čuo paljenje kola.
Bila je to „impala".
,,Do đavola, šta to radiš?“, vrisnula je Inid, sa
vozačevog mesta. „Ugasi ih!“
Ali, Klejton nije obraćao pažnju na nju. Okrenuo
se, staloženo, na svoju levu stranu i gledao u Sintijinu
,,tojotu“. Na licu mu je bio blagi osmeh. Izgledao je
skoro spokojno. Obratio se svojoj ćerci: „Nikada, nikada
nisam prestao da te volim, niti ikada prestao da mislim
na tebe, na tvoju majku, i Toda.“
,,Klejtone!“, vrisnula je Inid.
A zatim je Klejton pogledao u Grejs, kojoj su se oči
jedva nazirale iznad vrata. „Želeo bih da sam te
upoznao, Grejs, ali sasvim sam siguran da, uz takvu
majku kao što je Sintija, ti si sigurno veoma, veoma
posebna.“
A zatim je pažnju posvetio Inid.
„Zbogom, jadna stara pičko“, rekao je, ubacio u
brzinu i nagazio na gas.
Motor je zaurlao. „Impala" se zaletela ka ivici.
,,Mama!“, vrisnuo je Džeremi i obišao Sintijina
kola. Potrčao je i presekao put „impali", kao da je mislio
da može da ih zaustavi svojim telom. Možda je Džeremi
prvo pomislio da se kola kreću ali pošto ih je Klejton
ubacio u ler.
Ali, to nikako nije bio slučaj. Klejton je hteo da
proveri koliku bi brzinu kola dostigla kad pređu tih
deset metara do ivice kamenoloma.
Kola su pokupila Džeremija haubom, i tu je i
ostao kad je ,,impala“, s Klejtonom za volanom i
Inid,koja je vrištala na sedištu pored njega, poletela
preko ivice.
Posle neke dve sekunde smo čuli pljusak.
 XLIX

Morao sam da pomerim Klejtonovu „hondu" s

razbijenom šoferšajbnom s puta, da bih mogao da
izađem odatle u Sintijinoj „tojoti". Ona je sela pozadi, da
bi mogla da drži Grejs u naručju za vreme duge vožnje
do Milforda.
Znao sam da je verovatno trebalo da pozovemo
policiju i da ih sačekamo na vrhu kamenoloma dok ne
dođu, ali smatrali smo da je najvažnije da odvedemo
Grejs kući, gde bi se osećala najsigurnijom, i to što je
pre bilo moguće. Klejton, Inid i Džeremi neće nigde
otići. Oni će i dalje biti na dnu jezera kad budemo javili
Roni Vedmor.
Sintija je htela da odem u bolnicu i nije bilo
sumnje da mi je to bilo potrebno. Obe strane tela su me
strašno bolele, ali silan osećaj olakšanja je odagnao taj
bol. Kad sam doveo Sintiju i Grejs kući, uputio sam se
ka milfordskoj bolnici.
Nismo mnogo pričali pri povratku. Mislim da smo
Sintija i ja bili istog mišljenja, nismo hteli da
analiziramo šta se desilo, i to ne samo danas, nego i
ono pre dvadeset pet godina, u Grejsinom prisustvu.
Grejs je prošla kroz dovoljno toga. Sve što joj je trebaIo
bilo je da stigne kući.
Ali, uspeo sam da otprilike saznam šta se desilo.
Sintija i Grejs su se odvezle do Vinsteda i našle se s
Džeremijem na parkingu Mekdonaldsa. Rekao je da ima
iznenađenje za njih dve. Doveo je i majku. Naravno,
Sintija je trebalo da zaključi da je doveo Patrisiju Bidž.
Odveo je zaprepašćenu Sintiju do „impale", i kako
su ona i Grejs ušle u kola, Inid je prislonila pištolj na
Grejs. Rekla je Sintiji da vozi kola do kamenoloma ili će
da ubije Grejs. Džeremi ih je pratio u Sintijinim kolima.
 Kad su došli do provalije, vezali su Sintiju i Grejs
za prednja sedišta Sintijinih kola, spremajući se da ih
prevrnu s druge strane.
Tada smo Klejton i ja naišli.
Na brzinu sam i ja ispričao Sintiji šta sam saznao.
Za svoj put u Jangztaunu. Da sam joj našao oca u
bolnici. Ispričao sam joj šta se desilo te noći kad joj je
porodica nestala.
Da je Vins Fleming ranjen.
Planirao sam da pozovem da se raspitam kako mu
je čim dođem kući. Nisam hteo da dođem u školu pa da
kažem Džejn Skavulo da je jedini čovek koji se brinuo o
njoj mrtav.
Što se tiče policije, molio sam se bogu da
Vedmorova poveruje u sve što sam imao da joj kažem.
Ne znam da li bih ja poverovao nekome, da se ovo nije
zaista meni desilo.
Nešto se ipak nije uklapalo. Nisam mogao da
otresem sliku Džeremija koji stoji iznad mene, s
pištoljem u ruci, a ne može da povuče oroz. Sigurno nije
pokazao takvu neodlučnost kad je Tes Berman bila u
pitanju. Ili Denton Abagnejl.
Oboje su bili hladnokrvo ubijeni.
Šta je to Džeremi rekao svojoj majci dok je stajao
iznad mene?
„Nikada nisam nikoga ubio.“
Da, to je rekao.

Kad smo opet prošli pored Vinsteda, pitao sam

Grejs da li hoće da jede nešto, ali odmahnula je glavom.
Želela je da ide kući. Sintija i ja smo razmenili
zabrinute poglede. Odvešćemo Grejs kod doktora. Prošla
je kroz jedan traumatičan događaj. Možda je patila od
blagog oblika šoka. Ali, ubrzo je zaspala i nije se
primećivalo da ima noćne more.
Posle nekoliko sati, stigli smo kući. Kako smo
skrenuli u ulicu, video sam kola Rone Vedmor ispred
naše kuće, parkirana na ivičnjaku. Ona je sedela za
volanom. Kad nas je primetila, izašla je napolje,
posmatrajući nas strogo, prekrštenih ruku. Čekala me
je pored kola kad sam otvorio vrata, spremna, činilo mi
se, da me zaspe pitanjima.
Smekšala je kad je videla da se grčim dok sam
polako ustajao s vozačevog mesta. Đavolski je bolelo.
„Šta Vam se desilo?“, pitala je. „Izgledate užasno."
„Tako se nekako i osećam", rekao sam, polako
dodirnuvši jednu od mojih rana. „Popio sam nekoliko
udaraca od Džeremija Sloana.“
„Gde je on?“, pitala je Vedmorova.
Nasmešio sam se u sebi i otvorio zadnja vrata i,
mada mi se učinilo da će par rebara da mi pukne, uzeo
sam zaspalu Grejs u naručje da bih je odneo u kuću.
,,Ja ću“, rekla je Sintija, koja je takođe izašla iz
kola.
,,U redu je“, rekao sam, noseći je do prednjih
vrata, dok je Sintija potrčala ispred nas da ih otključa.
Rona Vedmor je išla za nama.
,,Ne mogu više da je nosim“, rekao sam. Bol je
postajao nepodnošljiv.
„Stavi je na kauč“, rekla je Sintija.
Uspeo sam da je nežno spustim tamo, iako mi se
učinilo da će da mi ispadne, i uprkos svim kretanjima i
priči oko nje, nije se probudila. Kad sam je spustio na
kauč, Sintija joj je stavila jastuče ispod glave i pokrila je
ćebencetom.
Vedmorova je i dalje samo posmatrala, iz
pristojnosti. Kad je Sintija pokrila Grejs, nas troje smo
otišli u kuhinju.
„Izgleda da Vam je potreban doktor“, rekla je
Vedmorova.
Klimnuo sam glavom.
„Gde je Sloan?“, pitala je ponovo. „Ako Vas je
napao, moramo da ga uhapsimo.“
Naslonio sam se o kuhinjski element.
 „Moraćete da pozovete one Vaše ronioce“, rekao
sam.
Ispričao sam joj skoro sve. Kako je Vins primetio
sa nešto nije u redu s tim starim novinskim isečkom,
što nas je odvelo do Sloana i Jangztauna. Kako sam
našao Klejtona Sloana u bolnici, kako su Džeremi i Inid
oteli Sintiju i Grejs.
Kola su na kraju prešla preko ivice i pala u
provaliju, i povela Klejtona, Inid i Džeremija na jednu
vožnju.
Samo sam jedan mali deo izostavio, jer me je i
dalje mučio, a ja nisam bio siguran šta znači. Mada sam
imao nagoveštaj.
,,Pa“, rekla je Rona Vedmor. ,,To je jedna
zanimljiva priča.“
,,I jeste“, rekao sam. ,,I verujte mi, kad bih hteo
nešto da izmislim, odabrao bih nešto uverljivije."
„Želela bih da pričam s Grejs o ovome“, rekla je
Vedmorova.
,,Ne sada“, rekla je Sintija. „Mnogo toga joj se
desilo. Iscrpljena je.“
Vedmorova je bez reči klminula glavom. A onda je
rekla:
„Obaviću neke pozive, srediću za ronioce i vratiću
se kasnije u toku dana.“ Meni je rekla: „Idite u
milfordsku bolnicu. Mogu da Vas odbacim do tamo, ako
želite.“
,,U redu je“, rekao sam. „Otići ću uskoro, pozvaću
taksi, ako bude trebalo.“
Vedmorova je otišla a Sintija je rekla da ide gore,
da pokuša da se sredi da barem podseća na sebe. Posle
samo pola minuta otkad je Vedmorova otišla u svojim
kolima, čulo se još jedno parkiranje na prilaznom putu.
Otvorio sam vrata kad se na stepeniku pojavio Roli, u
dugačkoj jakni preko plave karirane košulje i širokih
pantalona.
,,Teri!“, rekao je.
 Stavio sam prst na usta.
„Grejs spava“, rekao sam. Dao sam mu znak da
me prati do kuhinje.
„Znači, našao si ih?“, rekao je. ,,I Sintiju?“
Klimnuo sam glavom, kad sam krenuo do špajza
da pronađem brufen. Našao sam kutijicu, istresao
nekoliko komada u ruku i natočio vodu sa česme.
„Deluješ povređeno", rekao je Roli. „Neki ljudi bi
sve uradili da dobiju dugo odsustvo.“
Skoro da sam se zasmejao, ali mnogo je bolelo.
Ubacio sam tri tablete u usta i otpio dosta vode.
,,I tako“, rekao je Roli. ,,I tako.“
,,Da“, rekao sam.
„Znači, našao si joj oca?“, rekao je. „Našao si
Klejtona?“ Klimnuo sam glavom.
,,To je neverovatno", rekao je. ,,Da si ga našao. Da
je Klejton i dalje u blizini, da je i dalje živ, posle svih
ovih godina.“
,,Da, zamisli“, rekao sam. Nisam rekao Roliju da
dok je Klejton bio živ svih tih godina, više nije bio.
„Jednostavno neverovatno."
„Zar se ne pitaš šta je bilo s Patrisijom?", pitao
sam. „Ili s Todom? Zar te ne zanima šta im se desilo?“
Roliju su oči poskočile.
„Naravno, da, jesam. Hoću da kažem, već znam da
su nađeni u kolima, u kamenolmu.“
„Da, tačno. Ali, pretpostavljam da si sigurno znao
za sve ostalo, i ko ih je ubio“, rekao sam. „Inače bi me
pitao.“
Roli se uozbiljio.
„Samo, samo ne želim da te bomardujem
pitanjima. Kući si tek nekoliko minuta.“
,,Da li želiš da znaš kako su umrli? Šta im se
zaista desilo?“
„Naravno", rekao je.
„Možda za minut.“ Uzeo sam još jedan guljaj vode.
Nadao sam se da će brufen da deluje brzo.
 ,,Roli“, rekao sam, „jel’ si ti dostavljao novac?“
,,Šta?“
„Onaj novac. Za Tes. Da izdržava Sintiju. To si bio
ti, zar ne?“ Nervozno je oblizivao usne. „Šta ti je Klejton
rekao?“
„Šta misliš da mi je rekao?“
Roli je prešao rukom preko vrha glave, i okrenuo
se od mene.
„Sve ti je rekao, zar ne?“
Nisam ništa rekao. Odlučio sam da je bolje da Roli
misli da znam i više nego što sam zaista znao.
„Gospode bože“, rekao je, odmahujući glavom.
„Kučkin sin. Zakleo se da nikada neće reći. On
misli da si preko mene nekako došao do njega, zar ne?
Zato je i prekršio naš dogovor."
„Jel' ti to tako zoveš, Roli? Dogovor?"
„Dogovorili smo se!“ Tresao je glavu besno. „Tako
sam blizu. Tako blizu penzije. Sve što mi je potrebno je
mir, da odem iz one jebene škole, da pobegnem, da
odem iz ovog prokletog grada.“
„Zašto mi ne pričaš o tome, Roli? Da vidim da li se
tvoja verzija slaže s Klejtonovom."
„Rekao ti je za Koni Gormli, zar ne? Za nesreću?"
Nisam ništa rekao.
„Vraćali smo se s pecanja“, rekao je Roli. ,,To je
bila Klejtonova ideja da odemo na pivo. Ja sam mogao
da izdržim do kuće bez stajanja, ali sam pristao. Ušli
smo u taj neki bar, hteli smo samo da popijemo po pivo
i da odemo, a ta devojka je počela da mi se nabacuje.“
,,Koni Gormli."
,,Da. Hoću da kažem, sedela je sa mnom, i popila
je nekoliko piva, i na kraju sam i ja popio još nekoliko.
Klejton je bio opušten i kaže i meni da se ugledam na
njega, ali ja ne znam šta se do đavola desilo. Ta Koni i
ja smo se iskrali iz bara, kad je Klejton otišao u ve-ce, i
završili na zadnjem sedištu njenih kola.“
,,Ti i Milisent ste tada bili u braku", rekao sam. To
nije u stvari bilo osuđivanje, samo sam hteo da se
uverim. Ali, Rolijev mrk pogled mi je rekao kako je to
shvatio.
„Ponekad sam imao izlete“, rekao je.
„Tako da si tada završio s Koni Gormli. Kako je
ona sa zadnjeg sedišta dospela u jarak?“
,,Kad smo... kad smo završili, a ja krenuo nazad
prema baru, pitala me je da joj dam pedeset dolara.
Rekao sam joj da ako je kurva, to je trebalo da mi stavi
do znanja na samom početku, ali ne znam da li je čak i
bila kurva. Možda joj je samo trebalo pedeset dolara. U
svakom slučaju, nisam hteo da joj platim, a ona bi me
možda nekada potražila, kod kuće, uzela novac od moje
žene.“
,,Oh“
„Počela je da se tuče sa mnom pored kola, i
pretpostavljam da sam je odgurnuo, malo jače, pa se
ona saplela i udarila glavom o branik. I to je bilo to.“
„Bila je mrtva“, rekao sam.
Roli je progutao knedlu.
„Ljudi su nas videli, kapiraš? U baru. Možda bi
zapamtili mene i Klejtona. Razmišljao sam da ako je
umesto toga udare kola, policija će misliti da se radi o
nekoj nesreći, da je šetala, bila je pijana, i onda ne bi
tražili nekog tipa koji ju je pokupio u baru.“
Odmahivao sam glavom.
,,Teri“, rekao je. ,,Da si ti bio u toj situaciji, i ti bi
se uspaničio. Otišao sam po Klejtona i rekao mu šta
sam uradio. I bilo je nečega u njegovom izrazu lica - kao
da je i on bio uvučen u celu situaciju, i ni on nije hteo
da priča s policajcima. Tada nisam znao kakav život
vodi, da nije ko tvrdi da je, da je vodio dvostruki život.
Tako da smo je stavili u kola, odveli na autoput, a
Klejton ju je doneo do ivice puta i bacio ispred kola, kad
sam ja prošao u njima. Onda smo je stavili u jarak.“
„Gospode bože“, rekao sam.
,,Ne prođe noć, a da se ne setim toga, Teri. Bilo je
strašno. Ali, ponekad, moraš da budeš u nekoj situaciji
da bi shvatio šta treba da se uradi “ Ponovo je
odmahnuo glavom. „Klejton se zakleo da neće nikada
reći. Kučkin sin.“
„I nije“ rekao sam. „Pokušao sam da ga nateram,
ali nije hteo da odustane. Ali, da pogodim šta je
usledilo. Jedne noći, Klejton, Patrisija i Tod nestanu sa
lica zemlje, niko ne zna šta im se desilo, čak ni ti. A
onda jednog dana, godinu dana kasnije, možda i
nekoliko godina kasnije, primiš poziv. Od Klejtona.
Vreme je za quid pro quo3. On je tebe pokrivao kad si
ubio Koni Gormli, sada je hteo da ti učiniš nešto za
njega. Da budeš dostavljač, u suštini. Da dostavljaš
novac. On bi ti ga poslao, možda poštom ili na neki
drugi način. A onda bi ga ti krišom dostavio Tes, ubacio
ga u njena kola, sakrio ga u njenim novinama, šta god.“
Roli nije skidao pogled s mene.
,,Da“, rekao je. „Tako je manje-više i bilo.“
,,A onda, kao kreten“, rekao sam, „ rekao sam ti
da mi je Tes saopštila za novac. Onda kad smo ručali
zajedno. I kako i dalje ima te koverte i pisma, i jednu
poruku koja je upozorava da nikada ne pokuša da
sazna odakle novac dolazi, da nikome ne kaže za to.
Kako ih je, posle svih ovih godina, sačuvala."
Sada Roli nije imao šta da kaže.
Krenuo sam na njega iz drugog ugla.
,,Da li misliš da bi čovek koji je spreman da ubije
dvoje ljudi da bi udovoljio svojoj majci slagao da nikada
nije nikoga ubio?“
„Šta? O čemu, do đavola, pričaš?"
„Trenutno glasno razmišljam. Ja mislim da ne bi.
Mislim da čoveku koji je spreman da ubije za svoju
majku ne smeta da joj prizna da je nekoga već ubio.“
Ućutao sam. ,,I sve do tog trenutka kad je to rekao, ja
sam bio ubeđen da je već ubio dvoje ljudi.“

3 Lat., usluga za uslugu (Prim. prev.)

 „Nemam ideju na šta ciljaš", rekao je Roli.
„Pričam o Džeremiju Sloanu. Klejtonovom sinu iz
drugog braka, s drugom ženom, Inid. Ali, čini mi se da
znaš za njih. Klejton ti je sigurno objasnio kad je počeo
da ti šalje novac koji je trebalo da proslediš Tes. Ja sam
mislio da je Džeremi ubio Tes. I da je ubio Abagnejla.
Ali, sada nisam tako siguran.“
Roli je progutao knedlu.
,,Da li si otišao da vidiš Tes pošto sam ti rekao šta
mi je rekla?“, pitao sam. ,,Da li si se uplašio da je sve
skapirala? Da li si se bojao da je možda to pismo koje je
i dalje imala, kao i te koverte, i dalje imalo tvoje otiske
prstiju? I da ako bi oni ukazali na tebe, onda biste ti i
Klejton bili dovedeni u vezu, a on ne bi morao da više
čuva tvoju tajnu?“
„Nisam hteo da je ubijem“, rekao je Roli.
,,To ti je baš pošlo za rukom", rekao sam.
„Ali, ionako sam mislio da umire. Nije da bih joj
ukrao puno vremena. A tek kada sam to uradio, ti si mi
rekao za ta druga ispitivanja. Kako ipak neće umreti."
,,Roli...“
„Dala je pismo i koverte detektivu", rekao je.
,,A ti si uzeo njegovu vizit kartu s table", rekao
sam.
„Pozvao sam ga, dogovorio sastanak u garaži
parkinga."
„Ubio si ga i oduzeo mu njegovu aktn-tašnu s
papirima", rekao sam.
Roli je nagnuo glavu malo na levu stranu.
„Šta ti misliš? Da li misliš da bi moji otisci i dalje
bili na tim kovertama, posle svih tih godina? Ili možda
tragovi pljuvačke, kad sam ih zatvarao?"
Slegnuo sam ramenima.
,,Ko zna“, rekao sam. ,,Ja sam samo jedan
profesor engleskog."
,,Ja sam ih se ipak otarasio“, rekao je Roli.
Spustio sam pogled na pod. Nisam samo osećao
bol, već i neverovatnu tugu.
,,Roli“, rekao sam, ,,bio si nam tako dobar
prijatelj svih ovih godina. Ne znam, možda bih bio
spreman da držim usta zatvorena u vezi sa stravičnom
greškom pri odlučivanju pre više od dvadeset i pet
godina. Verovatno nisi nameravao da ubiješ Koni
Gormli, to se tek tako desilo. Bilo bi teško živeti s tim i
pokrivati te, ali za prijatelja bih to, možda, učinio.“
Pogledao me je obazrivo.
„Ali, Tes. Ubio si tetku moje žene. Divnu, milu
Tes. I nisi tu stao. Nema šanse da mogu da dopustim da
se to zaboravi.“
Uvukao je ruku u džep dugog kaputa i izvadio
pištolj. Pitao sam se da li je to možda onaj koji je našao
u školskom dvorištu, među flašama piva i lulama za
marihuanu.
,,Za ime boga, Roli.“
„Popni se gore, Teri.“
„Mora da se šališ."
„Već sam kupio prikolicu“, rekao je, ,,sve je
sređeno. Izabrao sam brod. Za samo nekoliko nedelja
idem. Zaslužujem pristojnu penziju.“
Pokazao mi je da krenem prema stepenicama,
prateći me. Na pola puta, odjednom sam se okrenuo i
pokušao da ga udarim, ali bio sam suviše spor.
Odskoćio je unazad, i dalje držeći pištolj uperen u mom
pravcu.
„Šta se dešava?“ Čula se Sintija iz Grejsine sobe.
Ušao sam u sobu, praćen Rolijem. Sintija, koja je
sedela za Grejsinim stolom, otvorila je usta kad je videla
pištolj, ali ni reč nije izašla iz njih.
,,To je bio Roli“, rekao sam Sintiji. ,,On je ubio
Tes.“
,,Šta?“
,,I Abagnejla.“
,,Ne verujem.“
„Pitaj ga.“
 ,,Ućuti“, rekao je Roli.
„Šta nameravaš da uradiš, Roli?“, pitao sam ga,
okrenuvši se polako pored Grejsinog kreveta “Da nas
ubiješ oboje, i Grejs, takođe? Misliš da možeš da ubiješ
toliko ljudi, a da policija ne sazna?
„Moram da uradim nešto“, rekao je.
,,Da li Milisent zna? Da li zna da živi s
čudovištem?“
,,Ja nisam čudovište. Napravio sam grešku. Popio
sam malo više, ta žena me je isprovocirala, tražila je
novac na takav jedan način. Jednostavno se dogodilo.“
Sintija se zacrvenela, oči su joj se raširile.
Verovatno nije mogla da veruje u to što je čula. Isuviše
šokova za jedan dan. Odlepila je, dosta slično kao kad
nam je svratila ona lažna vidovita žena. Vrisnula je i
skočila na njega, ali Roli je bio spreman. Zamahnuo je
pištoljem prema njenom licu i udario je preko obraza, i
time je srušio na pod pored Grejsinog stola.
„Žao mi je, Sintija", rekao je. „Stvarno mi je žao.“ .
Pomislio sam da sad ja mogu da ga dohvatim, ali
on je već uperio pištolj u mene.
„Zaboga, Teri, mrzim što ovo moram da uradim.
Zaista. Sedi dole. Sedi ovde na krevet."
On se pomerio korak napred, a ja korak nazad i
seo na ivicu Grejsinog kreveta. Sintija se i dalje mučila
da se podigne s poda. Krv joj je curela niz vrat iz
duboke rane na obrazu.
„Dobaci mi jastuk", rekao je.
Znači, to je bio plan. Staviti jastuk preko grlića
pištolja, da se priguši zvuk.
Bacio sam pogled na Sintiju. Jedna ruka joj je
delom bila ispod Grejsinog stola. Pogledala me je i
klimnula glavom veoma polako. Bilo je nečeg u njenim
očima. Ne straha. Nečeg drugog. Njima je govorila:
„Veruj mi.”
Izvukao sam jastuk sa vrha Grejsinog kreveta. Taj
je bio poseban, imao je na sebi mesec i zvezde.
 Bacio sam ga Roliju, ali malo slabije, tako da je
morao da se pomeri pola koraka napred da bi ga
dohvatio.
Tada je Sintija ustala. Ili, bolje rečeno, skočila na
noge. Imala je nešto u ruci. Nešto dugačko i crno.
Deo Grejsinog djubreta od teleskopa.
Sintija ga je prvo zabacila preko svog ramena,
dajući sebi šansu da dostigne veću brzinu, a zatim je
dohvatila Rolijevu glavu njenim čuvenim bekhendom,
davši sve od sebe pri tom pokretu, i malo više.
On se okrenuo i shvatio je šta se dešava, ali nije
stigao da odreaguje. Dohvatila ga je s jedne strane
glave, i taj zvuk nije nešto što se obično čuje na
teniskom meču. To je pre bio zvuk palice koja udara
bejzbol loptu.
Bio je to „houm ran“4.
Roli Keraderz se srušio kao stena. Čudo da ga
Sintija nije ubila.

4 Lat., usluga za uslugu (Prim. prev.)

 L

„Dobro", rekla je Sintija. „Znači, dogovorile smo

se?“
Grejs je klimnula glavom. Već je spakovala ranac.
Tu je bio i ručak, i njen domaći, čak i mobilni telefon.
Jedan ružičasti mobilni telefon. Kad smo prvi put
saopštili Grejs naš plan, rekla je:
„Jel' će moći da se šalju poruke s njega? Mora da
ima tu opciju." Voleo bih da mogu da kažem da je Grejs
jedino dete u četvrtom razredu koje ima mobilni, ali
lagao bih. Takav je svet postao. „Znači, šta radiš?“
,,Kad stignem u školu, zovem te.“
„Tako je“, rekla je Sintija. ,,I šta još?“
„Moram da ti dam i učiteljicu, da ti se javi.“
„Tako je. Već sam se dogovorila s njom. Znaće za
to, a i neće to uraditi pred celim odeljenjem da te ne bi
izblamirala.“
„Jel' ću morati da radim ovo svaki dan?“
Rekao sam:
„Hajde da odlučimo o tome postupno, u redu?“
Grejs se nasmešila. To joj je odgovaralo. Taj dogovor, da
može da ide do škole sama, bez pratnje, čak i kada je to
značilo da mora da zove kuću da javi da je stigla, joj se
svideo. Nije se znalo ko je od nas troje bio najviše
nervozan, ali pričali smo o tome dugo pre par noći.
Postignut je konsensus da moramo da nastavimo dalje,
da povratimo naše živote.
Prva stavka na Grejsinom dnevnom redu je bila da
ide do škole sama. Iskreno govoreći, bili smo
iznenađeni. Posle svega kroz šta je prošla, mislili smo
da će čak i biti srećna ako je neko bude pratio.
Činjenica da je ona i dalje želela da bude samostalna je
Sintiji i meni delovala kao dobar znak.
Zagrilili smo je pre nego što je otišla i stajali smo
pored prozora posmtrajući je sve dok je nismo izgubili iz
vida kad je skrenula za ugao.
Roli se i dalje oporavljao od jednog opasnog
potresa mozga. Bio je u bolnici. Tako da je Rona
Vedmor mogla lako da ga pronađe i optuži za ubistvo
Tes Berman i Dentona Abagnejla. Slučaj Koni Gormli je
ponovo otvoren, takođe, ali to ubistvo je bilo teže
dokazati. Jedini svedok, Klejton, je bio mrtav, a i nije
bilo fizičkih dokaza, kao na primer, kola koja je Roli
vozio kad je Klejton iscenirao ceo događaj. Verovatno su
hvatala rđu negde na nekom groblju za automobile.
Njegova žena, Milisent, nas je pozvala i vrištala na
nas. Rekla je da smo lažovi, da njen muž nije ništa
uradio, da su se upravo spremali da odu na Floridu, i
da će naći advokata i razbiti nas.
Morali smo da uzmemo novi broj telefona. Koji
nije bio u imeniku.
Nije bilo druge. Pre toga, primali smo nekoliko
poziva na dan od Paule Maroj iz Krajnjeg roka, koja je
htela da snimi nastavak naše priče. Nismo joj uzvraćali
pozive, a kad smo je kroz prozor videli ispred ulaznih
vrata, nismo joj otvorili.
Ja sam morao da fiskiram rebra, a doktor je rekao
da bi Sintiji verovatno bila potrebna plastična operacija
obraza. Što se tiče emotivnih ožiljaka, ko zna.
Imovina Klejtona Sloana se i dalje raspoređuje. To
može da potraje, ali u redu je. Sintija nije sigurna ni da
želi taj novac. Ja radim na tome da promeni mišljenje.
Vins Fleming je prebačen iz bolnice u Luistonu u
milfordsku bolnicu. Oporaviće se. Posetio sam ga pre
neki dan i rekao mi je: „Bolje da Džejn ima sve petice.“
Rekao sam mu da radim na tome.
Obećao sam da ću voditi računa o Džejninoj
akademskoj karijeri, ali verovatno iz druge škole.
Razmišljam da tražim premeštaj. Ne dešava se često da
profesor optuži direktora za dvostruko ubistvo. Može da
bude neprijatna atmosfera u zbornici.
Telefon je zazvonio. Sintija je dohvatila slušalicu
tek što je prvi put zazvonio.
„Dobro... dobro“, rekla je. „Ti si dobro? Nije bilo
problema? Dobro... Daj mi sada učiteljicu... Zrdavo,
gospođo Enderz. Da, ne, zvuči dobro...Hvala Vam. Puno
Vam hvala... da, prošli smo kroz mnogo toga, tačno.
Mislim da ću možda ipak danas doći do škole da je
sačekam. Barem danas. U redu... Hvala. Takođe... U
redu... Doviđenja.“
Spustila je slušalicu.
„Dobro je“, rekla je.
„Tako mi se i učinilo“, rekao sam, i oboje smo
pustili po koju suzu.
„Jel’ si ti dobro?“, rekao sam.
Sintija je uzela maramicu i obrisala suze.
,,Da. Hoćeš kafu?“
,,Može“, rekao sam. „Sipaj mi malo. Potrebna mi
je.“
Otišao sam do ormara u predsoblju, zavukao ruku
u džep jakne koju sam nosio te noći kad se sve ono
izdešavalo, i izvadio kovertu. Vratio sam se u kuhinju,
gde je Sintija sedela. Šolja s kafom se nalazila
prekoputa nje, na mestu gde sam ja sedeo.
„Već sam ti stavila šećer”, rekla je i tad je videla
kovertu. „Šta je to?“
Seo sam, držeći je u ruci.
„Čekao sam pravi trenutak i mislim da je sada
pravo vreme“, rekao sam. ,,Da te uputim.“
Sintija me je pogledala, na način na koji se
očekuju loše vesti od doktora.
,,U redu je“, rekao sam. „Klejton, tvoj otac, mi je
sve objasnio i želeo je da ja tebi objasnim.“
,,Šta?“
,,Te noći, pošto si se gadno posvađala s
roditeljima i otišla u krevet, pretpostavljam da si se
komirala. U svakom slučaju, tvoja mama, Patrisija, se
osećala loše. Posle onoga što si rekla. Nije volela kad se
vas dve posvađate“
 ,,Nije“, prošaputala je Sintija. „Volela je da izgladi
situaciju što pre.
,,Pa, pretpostavljam da je to i htela da uradi, tako
da ti je napisala... poruku. Stavila ju je na prednju
stranu vrata tvoje sobe, pre nego što je odvela Toda u
apoteku."
Sintija nije mogla da skine pogled s koverte u
mojim rukama.
,,U svakom slučaju, tvoj otac nije bio raspoložen
za pomirenje, još uvek ne. I dalje je bio dosta besan što
je morao da izađe da te traži i što te je našao u kolima s
Vinsom, pa odvukao kući. Mislio je da je još uvek rano
da se odnosi izglade. Tako da kada ti je majka otišla, on
se vratio gore na sprat i uzeo poruku, koju ti je ona
ostavila, i stavio je u džep “
Sintija se sledila.
„Ali, s obzirom na to šta se sve desilo u narednih
nekoliko sati, ispostavilo se da to nije jedna obična
poruka. To je bila poslednja poruka tvoje mame tebi. To
je bila poslednja poruka koju je napisala.“ Ućutao sam.
„Zato ju je on sačuvao, stavio u kovertu, sakrio u kutiju
za alat, zalepivši je ispod umetka u njoj. Za svaki
slučaj, ako bude mogao, jednog dana da ti je da. Nije
oproštajna poruka, u suštini, ali u svakom slučaju je
dragocena za tebe “
Preko stola sam dao Sintiji kovertu, koja je već
bila otvorena na jednom kraju.
Izvukla je papir iz nje, ali nije ga odmah raširila.
Zadržala ga je na trenutak, spremajući se za taj
trenutak. A zatim ga je otvorila, oprezno.
Ja sam ga, naravno, već pročitao. U podrumu
kuće Sloanovih u Jangztaunu. Tako da sam znao šta
Sintija čita:

„Bundevice,
Htela sam da ti napišem nešto pre nego što
legnem. Nadam se da ti nije mnogo loše. Uradila si
 neke prilično glupe stvari noćas. Pretpostavljam da
je to deo puberteta.
Želela bih da mogu da ti kažem da su ovo
tvoje poslednje gluposti, ili da je ovo poslednja
svađa sa mnom i s tvojim ocem, ali to ne bi bila
istina. Pravićeš još gluposti, i imaćemo još svađa.
Nekada ćeš možda i ti biti u pravu, nekada ne.
Ali, želim da znaš nešto. Bez obzira na sve,
uvek ću te voleti. Šta god da ti uradiš, to se neće
promeniti. Jer ti i ja se držimo zajedno, za sva
vremena. I to je istina.
I tako će uvek biti. Čak i kada se budeš sama
starala o sebi i živela svoj život, čak i kada budeš
imala muža i svoju decu (jel možeš to da zamisliš!),
čak i kada budem samo prah i pepeo, uvek ću
paziti na tebe. Jednog dana, možda će ti se učiniti
da neko stoji iza tebe, i okrenućeš se i nikoga neće
biti iza tebe. To ću biti ja. Paziću na tebe i staraću
se da budem stvarno, iskreno ponosna na tebe.
Celog tvog života, malena. Uvek ću biti pored tebe.
Voli te,
Mama

Posmatrao sam Sintiju dok nije pročitala poruku,

a onda je zagrlio dok je plakala.

Sken i obrada: BABAC