Jelena Kostić-Tomović

JEZIČKA EKVIVALENCIJA I NJENI TIPOVI

Na primeru nemačkog i srpskog jezika

Ključni termini: sistemska, leksikografska, prevodna, tvorbenosistemska ekvivalencija;

simetrična i asimetrična ekvivalencija: konvergencija, divergencija, parcijalna i nulta
ekvivalencija, denotativna, konotativna, pragmatička i estetska ekvivalencija;
kvaziekvivalent; faza razmatranja, faza rekonstrukcije

Ekvivalencija je složen fenomen koji se u lingvistici shvata i tumači na različite

načine. Cilj ovog rada je da ponudi pregled najznačajnijih vidova ekvivalencije, a to su
sistemska, leksikografska, prevodna i tvorbenosistemska ekvivalencija.

1. Sistemska ekvivalencija
Ekvivalencija između leksičkih jedinica dvaju jezika može se posmatrati sa
stanoviša jezičkog, odnosno leskičkog sistema. Pri tom se i same lekseme posmatraju kao
deo tog sistema, dok njihova realizacija u konkretnom kontekstu ostaje po strani. Ovu
sistemsku ekvivalenciju zaista je moguće istražiti i opisiti, ali pri tom neizostavno treba
imati na umu kako je reč o izuzetno kompleksnom fenomenu. Rezultat odgovarajuće
analize po pravilu je čitava mreža međusobnih veza između leksema i semema, zamršeno
klupko koje je veoma teško rasplesti. Složenost odnosa sistemske ekvivalencije proističe
iz same prirode jezičkog znaka, tj. iz njegove arbitrarnosti. Ova arbitrarnost ni u kom se
slučaju ne odnosi samo na formu jezičkog znaka, već u istoj meri i na njegovu sadržinu.
Jezički znaci nisu samo različiti »omotači« za univerzalne, invarijantne koncepte i
značenja, već se i dati koncepti i značenja mogu razlikovati od jezika do jezika.

1.1. Sistemska ekvivalencija i međujezičke razlike u pogledu prototipskog centra

Čak i kod onih koncepata koji se u osnovi međusobno podudaraju pri pažljivijem
se posmatranju mogu pokazati razlike u pogledu prototipa ili prototipskog centra.
(HERBST / KLOTZ 2003: 112 - 113) Takav je, primera radi, slučaj sa srpskom leksemom
kafa i njenim nemačkim ekvivalentom Kaffee, m. I jedan i drugi formativ mogu se
odnositi kako na samu biljku i njeno zrnevlje, tako i na napitke koji se od biljke
spravljaju. Obe jezičke / kulturne zajednice poznaju više načina za pripremanje napitka,

1
odnosno niz različitih vrsta kafe. Za pojedinačne vrste postoje i odgovarajući nazivi, i oni
su hiponimi u odnosu na opšti, sveobuhvatni naziv sr. kafa / nem. Kaffee, m (na pr. sr.
filter-kafa → nem. Filterkaffee, m; sr. instant-kafa, nes-kafa → nem. Instantkaffee, m,
Pulverkaffee, m, löslicher Kaffee, m; sr. espreso → nem. Espresso, m; sr. kapućino →
nem. Cappuccino, m; sr. bela kafa → nem. Milichkaffee, m itd.). Opseg denotata u oba je
jezika isti. No dok za izvorne govornike srpskog jezika, tj. za pripadnike odgovarajućeg
kulturnog kruga, prototip kafe svakako predstavlja turska kafa, većina pripadnika
nemačke kulture za njeno postojanje zna, ali je konzumira ili retko ili nikada. Za njih bi je
prototipična kafa filter-kafa, koju pak većina pripadnika srpske kulture za sada samo
sporadično konzumira.

1.2. Simetrična ekvivalencija, konvergencija i divergencija

Sreću se svakako i primeri simetrične ekvivalencije jedan prema jedan, osobito
često među stručnim i naučnim terminima (na pr. nem. Morphem – sr. morfem(a), nem.
Syntax – sr. sintaksa), ali poznato je da oni predstavljaju izuzetak, a ne pravilo.
Neuporedivo su češći slučajevi tzv. konvergencije i divergencije. O divergenciji je reč
kada jednom konceptu / značenju i odgovarajućem formativu jednog jezika odgovara više
od jednog koncepta / značenja / formativa u drugom jeziku:
nem. Junge, m → sr. dečak
→ sr. mladić

nem. Mächen, n → sr. devojčica

→ sr. devojka
nem. Glas, n → sr. staklo
→ sr. čaša
→ sr. tegla

Divergencija pri tom može, ali ne mora, biti znak polisemantičnosti polazne lekseme, baš
kao što polisemantičnost sa svoje strane može, ali ne mora, dovesti do divergencije.
Pod konvergencijom se podrazumeva suprotan slučaj, tj. situacija kada je više
koncepata / značenja / formativa jednog jezika obuhvaćeno jednim konceptom /
značenjem / formativom u drugom jeziku.
Šematski prikaz 1: Konvergencija
nem. Bruder,m
sr. brat
nem. Cousin, m / Vetter, m

2
nem. Schwester, f
sr. sestra
nem. Cousine, f / (Base, f)

nem. Mitschüler, m
sr. školski drug
nem. Schulfreund, m

O konvergenciji i divergenciji govori se samo ukoliko se mogu uočiti razlike u značenju /

konceptualizaciji, ali ne i u slučaju da se za jednu leksemu polaznog jezika u ciljnom
jeziku može naći više ekvivalenata zato što ovaj potonji raspolaže sa nekoliko sinonimnih
formativa za odgovarajuće značenje / koncept (na pr. sr. more – nem. Meer, n / See, f).
Odnosi konvergencije i divergencije ne čine se osobito komplikovanim dokle god
se razmatra jedan izolovani problem, ali pri analizi iole kompleksnijih konstelacija izlazi
na videlo da je većina leksema upletena u čitavu mrežu divergencija i konvergencija koje
se uopšte ne mogu verno predstaviti u komprimiranom vidu. (HERBST / KLOTZ 2003: 116
- 118)
Šematski prikaz 2: Mreža ekvivalencionih odnosa
tast
Schwiegervater, m
svekar
Schwiegereltern, pl
tašta
Schwiegermutter, f
svekrva

I dok je slučaj imenice Schwiegereltern, pl srazmerno jednostavan, i samo nagoveštava

princip prema kome se razvijaju odgovarajuće konstelacije, kod glagola wandern,
primera radi, situacija je već toliko složena da mrežu ekvivalencija koja se oko njega
plete ovde možemo samo skicirati.
Kao što će pokazati naredni šematski prikaz, ovaj nemački glagol ima nekoliko
delimičnih ekvivalenata u srpskom jeziku: planinariti, ići na izlet, ići u šetnju (po
prirodi) / šetati se (po prirodi), pešačiti, verati se. Pri tom treba imati u vidu da poslednja
navedena leksema (verati se) u ovom značenju nije stilski neutralna već ima negativnu,

3
pežorativnu konotaciju. Svaka od datih leksema javlja se, međutim, i kao ekvivalent
pojedinih drugih nemačkih leksema. Glagolu planinariti odgovaraju još bergsteigen,
klettern i steigen. S druge strane, za upravo navedene glagole bergsteigen, klettern i
steigen u srpskom se pored planinariti mogu naći i drugi ekvivalenti, kao peti se / penjati
se / popeti se, verati se / uzverati se, uspeti se / uspinjati se itd. Pešačiti takođe ima
nekoliko ekvivalenata: zu Fuß gehen, gehen, laufen, spazieren gehen, spazieren, einen
Spaziergang machen, einen Fußmarsch hinlegen (kolokvijalno), od kojih je većina
(spazieren, spazieren gehen, einen Spaziergangmachen, zu Fuß gehen i laufen)
ekvivalentna i glagolu šetati se i izrazu ići u šetnju. Glagol šetati se i frazeologizam ići u
šetnju imaju uz to i ekvivalent bummeln, koji nije ekvivalentan glagolu pešačiti, ali ni
formulaciji ići u šetnju po prirodi. Kolokaciji ići na izlet od glagola wandern mnogo je
bliža ekvivalentna nemačka kolokacija einen Ausflug machen, ali ona sa stanovišta
nemačkog jezika nije sinonimna glagolu wandern ili izrazu eine Wanderung machen.
Šematski prikaz 3: Kompleksne konstelacije ekvivalncionih odnosa

bergsteigen (uz)verati se
planinariti klettern peti se
steigen popeti se
ispeti se
ići na izlet einen Ausflug machen

wandern šetati se (po prirodi) spazieren gehen

iči u šetnju (po prirodi) spazieren

e-n Spaziergang machen
zu Fuß gehen
laufen
gehen
e-n Fußmarsch hinlegen
bummeln
pešačiti

verati se

4
2. Leksikografska ekvivalencija
Leksikografski ekvivalenti u dvojezičnim rečnicima jesu leksičke jedinice jezika-
cilja koje se sa odgovarajućom odrednicom, tj. leksemom jezika-izvora nalaze u odnosu
leksikografske ekvivalencije. Leksikografska ekvivalencija sa svoje strane predstavlja
izuzetno složenu relaciju čiju suštinu nije nimalo lako odrediti i definisati. Ovaj je odnos
tesno povezan i sa prevodnom i sa sistemskom ekvivalencijom, ali se uprkos tome ni sa
jednom od njih ne može izjednačiti.

2.1. Odnos između leksikografske i sistemske ekivalencije

Leksikografsku ekvivalenciju sa onom sistemskom spaja pre svega pokušaj da se
uspostavi odnos izmedju leksema dvaju jezika, dakle uzualizovanih reči i izraza. Poput
sistemske ekvivalencije i leksikografska ekvivalencija lekseme dvaju jezika posmatra pre
svega zasebno, van njihove konkretne realizacije u jezičkom kontekstu. Uprkos ovim
sličnostima leksikografska ekvivalencija ne dostiže i ne sme dostići stepen složenosti
sistemske ekvivalencije. Ova druga je, kao što smo videli, često toliko kompleksna da ju
je gotovo nemoguće precizno i razumljivo prikazati. Na minimalnom prostoru koji
štampani rečnici mogu da izdvoje za jedan rečnički članak takav bi poduhvat unapred bio
osuđen na neuspeh.
Čak i kada nedostatak prostora ne bi predstavljao problem, kao što je recimo
slučaj u elektronskim rečnicima, pitanje je da li bi iscrpan prikaz sistemske ekvivalencije
uopšte i bio poželjan. Takav bi rečnik verovatno mogao koristiti samo uzak krug
visokospecijalizovanih stručnjaka, i to isključivo u istraživačkom radu. Kada je reč o
»svakodnevnim« zadacima, gusto ispletena mreža međuleksemskih povezanosti i
najizvežbanije bi korisnike u mnogim slučajevima dovodila u situaciju da od nebrojenog
drveća nikako ne mogu da sagledaju šumu.

2.2. Odnos između leksikografske i prevodne ekvivalencije

Shvatanje prema kome ekvivalenti ponuđeni u rečnicima predstavljaju prevodne
ekvivalente jeste donekle ispravno, no samo donekle. Leksikografski ekvivalenti zaista,
naime, predstavljaju leksičke jedinice koje potencijalno mogu »zastupati« odrednicu pri

5
prevođenju na odgovarajući jezik. Težište prethodne tvrdnje počiva međutim upravo na
reči potencijalno. Čak i ako su dobro odabrani, leksikografski se ekvivalenti sa svojom
odrednicom »podudaraju« samo pri izolovanom posmatranju, tj. van sintaksičkog i
tekstualnog konteksta. Pri monološkoj verbalnoj produkciji na odgovarajućem jeziku, a
pogotovo pri prevođenju, relacija ekvivalencije uopšte se, međutim, ni ne uspostavlja na
leksičkom nivou, dakle na nivou reči / leksema / leksičkih jedinica, već na nivou
neuporedivo obimnijih i kompleksnijih celina, i to po pravilu na nivou teksta.
Na »mestu« odrednice u prevodu tako se možda i može, ali i ne mora, naći njen
leksikografski ekvivalent. Autora prevoda, naravno, niko ne sprečava da ekvivalenciju
uspostavlja pretežno ili isključivo na leksičkom nivou, ali rezultati takvog glosiranja onda
nimalo nisu u skladu sa horizontom očekivanja današnjih recipijenata. Vezivanje
ekvivalencije za leksički nivo sada se praktikuje jedino van granica profesionalnog
prevođenja i najčešće se vezuje za prve prevodilačke pokušaje u školskoj nastavi stranih
jezika. U prevodima koji odgovaraju savremenim, tj. trenutno aktuelnim predstavama,
napori za ostvarivanje ekvivalencije mogu dati potpuno različite rezultate od onih koje su
dali napori leksikografa, pa čak i kad su i jedni i drugi optimalni.

2.2.1. Shvatanje književnog prevoda kao promenljiva kategorija

Shvatanja (književnog) prevoda menjala su se, naime, tokom vremena, a menjaće
se verovatno i u budućnosti. Ove promene ne treba međutim nužno shvatiti kao razvoj,
napredak i usavršavanje, već jednostavno kao prilagođavanje čitalačkoj publici
odgovarajuće epohe: njenom poznavanju ili nepoznavanju jezika i kultura, njenom
odnosu prema književnom delu, i njenom stavu prema (intelektualnoj) svojini. Ni viđenje
književnog prevoda kakvo trenutno preovlađuje ne treba smatrati nadmoćnim isključivo
zato što je »novije« od onih koja su mu hronološki prethodila.
Težnja da prevod u svim pojedinostima bude što bliži, što verniji originalu
proističe s jedne strane iz građanske koncepcije intelektualne svojine, a sa druge strane iz
takođe tipično građanskog shvatanja prema kome književna i druga umetnička dela ne
predstavljaju razonodu, već uzvišene vrednosti kojima treba biti »veran«. Izrada
umetničkih dela uzdigunta je sa nivoa veštine i zanata na nivo »inspiracije« i
»genijalnosti«, a »originalnost« na nivo jednog od suštinskih merila njihovog kvaliteta i

6
značaja. Adaptacije i razni drugi vidovi korišćenja i preoblikovanja književnog
»materijala« na istom ili na drugom jeziku gotovo su sasvim potisnute, a njihovo su
mesto velikim delom preuzeli »verni« prevodi.
Slično je i sa zahtevom da prevod bude »u duhu« ciljnog jezika, tj. u skladu sa
njegovim gramatičkim, stilskim i pragmatičkim normama. Od prevoda se danas očekuje
da prikrije svoju pravu prirodu i da kod čitaoca probudi iluziju da je tekst primarno
sročen na ciljnom jeziku. Ovakva koncepcija, sama po sebi nimalo bolja ili gora od
»bukvalnog« prevođenja ili glosiranja, proističe iz suštinske jednojezičnosti građanske
kulture. Unilingvalnost se u njoj, pa samim tim i u svetu onakvom kakav mi poznajemo,
doživljava kao »normalno stanje«, dok se dvojezični i višejezični pojedinci bez obzira na
njihovu faktičku brojnost ili malobrojnost doživljavaju kao »posebni slučajevi«.
Ovakvo shvatanje, međutim, daleko od toga da je »prirodno« ili čak jedino
moguće. Ono se nametnulo tek sa nacijom kao političkom i društvenom zajednicom koja
jezik koristi kao najznačajnije sredstvo identifikacije i homogenizacije s jedne, i
razgraničenja u odnosu na druge slične zajednice s druge strane. Kao i sama nacija koja
ju je »iznedrila«, jednojezičnost ne predstavlja univerzalni i vanvremenski fenomen, već
istorijsku tvorevinu prolaznog karaktera.
U ranijim vremenima višejezičnost se podrazumevala barem u pojedinim
segmentima društva, pa je tako i prevod književnog teksta služio isključivo kao olakšica
za razumevanju teksta na stranom jeziku kojim čitalac sasvim ili delimično vlada ili ga
tek usvaja. Od prevoda se zato nije ni očekivalo da predstavlja alternativu originalu i
zamenu za njega. Potreba za »novim originalnom« javila se tek sa publikom koja vlada
samo jednim jezikom, onim maternjim, dok druge ili ne poznaje uopšte ili ih poznaje tek
veoma površno.
Bilo kako bilo, danas u procesu prevođenja leksikografske ekvivalente zato
nikako ne treba shvatiti kao prevodne ekvivalente koji se jednostavno mogu preuzeti iz
rečnika, tj. bez daljeg prepisati na odgovarajuće mesto u prevodu. Pri prevođenju kao i
pri primarnoj jezičkoj produkciji oni mogu poslužiti isključivo kao podsetnik i
»inspiracija«. (isp. HERBST / KLOTZ 2003: 110 - 112)

7
2.2.2. Korisničko shvatanje leksikografske ekvivalencije
Laici leksikografske ekvivalente, međutim, najčešće doživljavaju kao objašnjenje
značenja leksema stranog jezika, osobito pri jezičkoj recepciji. To je sa stanovišta mnogih
korisnika potpuno razumljivo, pa čak i opravdano, s obzirom na to da se uz pomoć
dvojezičnog rečnika do informacije o značenju nepoznate lekseme može doći i sa
minimalnim nivoom jezičke kompetencije, dok upotreba jednojezičnog rečnika već
zahteva solidan nivo znanja. Leksikografske ekvivalente na ovaj način, međutim,
shvataju i primenjuju i mnogi od onih kojima bi njihova jezička kompetencija
dozvoljavala i korišćenje jednojezičnika. No objašnjenja kakva nudi jednojezična
leksikografija iziskuju izvestan ili priličan mentalni napor, čak i uz besprekorno vladanje
odgovarajućim jezkom. Leksikografski ekvivalenti doživljavaju se kao neuporedivo
»udobnije« rešenje pa se zato informacija o značenju strane lekseme radije traži u njima.
Uprkos tome nije sporno da leksikografski ekvivalenti nisu jedinice metajezika i da ne
predstavljaju pokušaj da se objasni značenja odrednice. (HERBST / KLOTZ 2003: 103 -
109)

2.3. Karakteristike leksikografske ekvivalencije

Imajući u vidu da se leksikografska ekvivalencija iz upravo razmotrenih razloga
ne može potpuno izjednačiti niti sa prevodnom ekvivalencijom u njenoj aktuelnoj
interpretaciji, niti sa sistemskom ekvivalencijom u njenoj punoj kompleksnosti, a ni sa
objašnjenjem značenja, Herbst i Kloc predlažu da se ona shvati kao specifičan tip
ekvivalencije. Oni smatraju kako leksikografski ekvivalenti u praksi predstavljaju, i treba
da predstavljaju, kompromis između sistemske ekvivalencije, prevodne ekvivalencije,
nužnosti leksikografske prakse i potreba korisnika. (HERBST / KLOTZ 2003: 118 - 119)
Prema mišljenju datih autora leksikografske ekvivalente odlikuje nekoliko suštinskih
karakteristika koje ćemo razmotriti u narednim redovima.

2.3.1. Izostanak recipročnosti

Odnos između odrednice i njenih leksikografskih ekvivalenata nije recipročan. On se
ne može »preokrenuti«, iako se čak i među filolozima može sresti uverenje da je pri
sastavljanju dvojezičnika dovoljno izraditi jedan od delova, tj. jedan smer, koji se onda

8
samo »preokrene« tako da ekvivalenti postanu odrednice, a odrednice ekvivalenti. Sama
priroda leksikografske ekvivalencije i leksikografskih ekvivalenata isključuje, međutim,
svaku mogućnost da se na ovaj način dođe do koliko-toliko prihvatljivih rezultata.
Kvalitet rečnika nastalih pukim »preokretanjem« na koje se onda nadovezuje samo
minimum kozmetičkog optimiranja može se, blago rečeno, okarakterisati kao krajnje
sumnjiv.
To s druge strane ne znači da autori pri izradi »drugog« smera smeju da zanemare
onaj »prvi«, već izrađeni smer. Materijal i informacije sakupljeni za prvi deo i sadržani u
njemu ne samo da mogu, nego i moraju da čine osnovu drugog dela, radi međusobne
usaglašenosti delova kako bi rečnik zaista činio smislenu, homogenu celinu. Samo onaj
dvojezičnik čije su celine međusobno usklađene pruža korisnicima mogućnost da dođu
do potpune informacije. U suprotonom, oni će ostati zatočeni u začaranom krugu
poluinformacija. Međuzavisnost dvaju delova dvojezičnog rečnika i transfer informacija
iz jednog dela u drugi pri njegovoj izradi predstavljaju, međutim, složen proces, čija
kompleksnost daleko prevazilazi svako »preokretanje«.

2.3.2. Lekseme kao jedini mogući leksikografski ekvivalenti

Funkciju leksikografskog ekvivalenta mogu vršiti isključivo lekseme, tj. uzualizovane
leksičke jedinice. Okazionalizmi i parafraze mogu biti prevodni, ali ne i leksikografski
ekvivalenti. Parafraze u rečniku imaju funkciju da objašnjavaju značenje odrednice, bez
obzira da li su formulisane na istom jeziku kao i odrednica (u jednojezičnim rečnicima)
ili na nekom drugom jeziku (u dvojezičnim rečnicima).

2.3.3. Leksikografski ekvivalenti kao potencijalni prevodni ekvivalenti

Leksikografski ekvivalenti moraju predstavljati potencijalne prevodne ekvivalente sa
što većom verovatnoćom faktičke upotrebe u prevođenju. O odnosu između
leksikografske i prevodne ekvivalencije već je bilo reči na prethodnim stranicama
(poglavlje 2.2.), tako da se nećemo ponovo vraćati na taj problem.

9
2.3.4. Simetrična i asimetrična ekvivalencija
U poglavlju 1.2. već je bilo reči o tome da sistemska ekvivalencija može biti
simetrična ili asimetrična, a slično je i kod leksikografske ekvivalencije. Ekvivalencija
između odrednice i lekseme / leksema sa kojima je rečnik dovodi u međusobnu vezu
potpuna je samo u izuzetnim slučajevima. Od ove simetrične ekvivalencije neuporedivo
je češća ona asimerična, u okviru koje treba razlikovati sledeće podtipove: divergentna
ekvivalencija, konvergentna ekvivalencija, i parcijalna ekvivalencija.
O simetričnoj ekvivalenciji govori se onda kada jednoj leksemi polaznog jezika
odgovara jedna i samo jedna ekvivalentna leksema ciljnog jezika. Potpuni izostanak bilo
koje ekvivalentne lekseme u ciljnom jeziku naziva se nultom ekvivalencijom, dok se u
svim preostalim slučajevima govori o asimetričnoj ekvivalenciji.
Divergentna asimetrična ekvivalencija podrazmeva da jednoj leksemi polaznog jezika
odgovara više od jedne lekseme ciljnog jezika, dok je o konvergentnoj asimetričnoj
ekvivalenciji reč onda kada su dve ili više lekseme polaznog jezika obuhvaćene jednom
leksemom ciljnog jezika.
Kod parcijalne ekvivalencije jednoj leksemi polaznog odgovara jedna leksema ciljnog
jezika, kao kod simetrične ekvivalencije, s tom razlikom što je podudarnost između njih
samo delimična, tj. ne dostiže optimalan nivo.

2.3.5. Zavisnost leksikografskih ekvivalenata od skoposa rečnika

Baš kao i sama odrednica, leksikografski se ekvivalenti moraju sagledavati u sklopu
tzv. skoposa konkretnog rečnika. Skopos podrazumeva svrhu tj. namenu rečnika, a nju
determinišu tri faktora: ciljna grupa tj. očekivani korisnički krug, predviđena funkcija
(jezička recepcija, jezička produkcija ili korektura) i komercijalni momenti. Uslovljenost
leksikografskih ekvivalenata skoposom odgovarajućeg rečnika najtešnje je povezana sa
prvim od navedenih faktora, tj. sa ciljnom grupom. Autori u rečnika trebalo bi, naime, da
vode računa o karakteristikama potencijalnih korisnika i o njihovim potrebama. U skladu
s tim, nije poželjno da u rečnik uvrštavaju lekseme koje ciljna grupa ne poznaje ili ne
koristi, bez obzira na njihove druge moguće prednosti. (HERBST / KLOTZ 2003: 118 - 119;
isp. KOLLER 2001: 228 - 240)

10
2.4. Denotativna i konotativna ekvivalencija
U zavisnosti od značenjskog aspekta na koji se odnosi, leksikografska ekvivalencija
razlikuje sledeće dve komponente:
1. denotativna ekvivalencija
2. konotativna ekvivalencija
Kao što smo već napominjali, a i sami nazivi na to nedvosmisleno ukazuju, ova prva tiče
se denotativnog značenja, a ova druga svih vidova konotacije, kao što su: stilski sloj,
socijalna i arealna stratifikacija, stilski efekti poput eufemizacije, ironizacije, arhaizacije
itd. U poređenju sa utvrđivanjem denotativne leksikografske ekvivalencije, uspostavljanje
one konotativne prestavlja još mukotrpniji poduhvat sa znatno slabijim izgledima na
potpuno zadovoljavajući rezultat.

2.5. Izostanak leksikografskog ekvivalenta i objašnjenje značenja

Budući da se, bez obzira je li reč o srodnim jezicima ili ne, događa da za
konkretnu leksemu polaznog jezika u ciljnom jeziku zaista nema odgovarajućeg
leksikografskog ekvivalenta i dvojezični rečnici ponekad moraju da pribegnu
objašnjavanju značenja odrednice. To se čini samo u nedostatku ekvivalenta, ali zato u
takvim slučajevima objašnjenju značenja treba dati primat nad drugim metodama.
Navođenje okazionalizama ili ekvivalenata sa nezadovoljavajućim stepenom
podudarnosti nije poželjno, mada se u praksi sreće. Kvaziekvivalenti (nem. Quasi-
äquivalent) prihvatljivi su samo u izuzetnim slučajevima, a i onda jedino pod uslovom da
su jasno naznačeni kao takvi. Ovo markiranje kvaziekvivalencije može se, primera radi,
izvršiti uz pomoć simbola, 'približno jednako' (≈). Taj postupak primenjuje Duden Oxford
Großwörterbuch Englisch:1
Gymnasium das; Gymnasiums, Gymnasien a) (höhere Schule) ≈ grammar school;
neusprachliches Gymnasium: ≈ grammar school stressing modern languages; aufs
Gymnasium gehen ≈ be at or attend grammar school; b) (in der Antike) gymnasium

Hauptschule die ≈ secondary modern school

Imbißbude die (ugs.) ≈ hot-dog stall or stand

1
Na sporadično korišćenje primera iz nemačko-engleske leksikografije odlučili smo se u nedostatku
novijih nemačko-srpskih ili nemačko-hrvatskih rečnika koji bi bili pogodni da ilustruju trenutno aktuelna
rešenja.

11
 Kao što upravo navedeni primeri sugerišu, »krivicu« za izostanak leksikografskog
ekvivalenta često snose tzv. kulturno-leksički unikati (nem. Kulturspezifika), tj. leksičke
jedinice koje označavaju predmete i predstave ograničene na određenu kulturu. Zbog ove
ograničenosti samog denotata adekvatni nazivi u drugim jezicima izostaju. Kulturno-
leksički unikati nisu međutim jedini, već samo najupadljiviji slučajevi nedostatka
leksikografskih ekvivalenata. Oni su samo neuporedivo upečatljiviji zahvaljujući svojoj
neobičnosti, koja ih istovremeno čini i bogomdanim materijalom za najrazličitije
pseudoetnološke i psudoetnopsihološke spekulacije. Ima i sasvim »običnih« reči za koje
se u drugom članu nekog jezičkog para jednostavno ne može naći ekvivalent. (isp.
KOSTIĆ 2006: 219)
No od pitanja da li je u konkretnom slučaju reč o kulturno-leksičkom unikatu ili ne,
neuporedivo je značajnije pronalaženje načina da se korisniku jasno stavi do znanja kako
odgovarajuća formulacija predstavlja opis značenja, a ne ekvivalent, primer ili »izraz« (tj.
frazeologizam). To se može postići pažljivim formulisanjem objašnjena (parafraze),
grafičkim isticanjem, ili pak uz pomoć tzv. kulturloških opaski (engl. cultural note),
kakve se sreću u pojedinim anglosaksonskim, a odskora čak i u nemačkim rečnicima.
(HERBST / KLOTZ 2003: 124 - 125)
Narednih nekoliko primera iz već citiranog rečnika Duden Oxford Großwörterbuch
Englisch ilustruje odgovarajuće parafraze. One su nedvosmisleno formulisane kao
objašnjenja, a svojim se grafičkim izgledom razlikuju kako od ekvivalenata tako i od
izraza. Štampane su kurzivom, dok su ekvivalentima u ovom rečniku namenjena
standardna slova, a izrazima masna kurzivna slova:
Trümmerfrau die (hist.) woman who cleared away rubble after World War II
Spätaussiedler der person of German origin who emigrated from countries East of the
Oder-Neisse border relatively late after 1945
Kristallnacht die (ns.) crystal night; kristallnacht; National Socialist pogrom against
Jews in November 1938
Spätzle Pl. spaetzle; spätzle; kind of noodles

Poslednja dva primera uz to ilustruju i mogućnost da se leksema polaznog jezika

preuzme kao pozajmljenica ili čak kao kalk, a da se onda parafrazom ukaže na njeno
tačno značenje. Ukoliko odgovarajuća pozajmljenica već postoji u ciljnom jeziku, onda

12
se naravno ne može govoriti niti o nedostatku ekvivalenta, niti o specifičnom
leksikografskom postupku.
Kindergarten der kindergarten; nursery school
Sauerkraut das o. Pl. sauerkraut; pickled cabbage
Lederhose die leather shorts pl.; lederhosen pl.; (lang) leather trousers
Dirndl das; Dirndls, Dirndl: dirndl

2.6. Ekvivalenti i struktura rečničkog članka

Imajući u vidu da leksikografska ekvivalencija predstavlja izuzetno kompleksan
odnos, u dvojezičnim rečnicima neophodno je što jasnije i preciznije naznačiti koji je
ekvivalent primeren u kom kontekstu. U starijim dvojezičnicima informacije ovog tipa
uglavnom su izostajale, a ekvivalenti su jednostavno navođeni, »ređani« jedan za drugim
i razdvajani samo zarezima i tačkama-zarazima ili u boljem slučaju brojevima. Ovakva
praksa ni danas nažalost nije napuštena, ali se ipak može primetiti kako je renomirani
autori i izdavači izbegavaju, barem u svojim prestižnijim izdanjima.
Koliko god teško bilo nedvosmisleno ukazati korisniku na to kada treba koristiti
koji od ponuđenih ekvivalenata leksikografima na raspolaganju ipak stoje izvesna
sredstva i metode koje mogu biti od znatne pomoći. Najznačajniji među njima jesu:
sinonimi, parafraze, kolokatori (lekseme koje u konkretnom kontekstu prate odrednicu ili
njene ekvivalente), sažeti komentari o denotatu ili komunikativnoj konstelaciji, stilski
markeri itd. (HERBST / KLOTZ 2003: 120 - 121)
Stipendium das; Stipendiums, Stipendien (als Auszeichnung) scholarship; (als
finanzielle Unterstützung) grant

Mauerblümchen das (ugs.) (beim Tanz) wallflower (coll.); (unscheinbares Mädchen,

auch fig.) Cinderella

1Lehre die; Lehre, Lehren a) (Berufsausbildung) apprenticeship; eine Lehre machen

serve an apprenticeship (als as); bei einem Handwerker in die Lehre gehen be
apprenticed to a craftsman; bei jmdm. in die Lehre gegangen sein (fig.) have learnt a
lot from sb.; b) (Weltanschauung) doctrine; die christliche Lehre: Christian doctrine;
die Lehre Kants/Hegels/Buddhas the teachings pl. of Kant/Hegel/Buddha; c)
(Theorie, Wissenschaft) theory; die Lehre vom Schall the science of sound or
acoustics; d) (Erfahrung) lesson; laß dir das eine Lehre sein! let that be a lesson to
you; jmdm. eine [heilsame] Lehre erteilen teach sb. a [salutary] lesson; aus etw. seine
Lehre ziehen learn one's lesson from sth.; e) (Verhaltensregel) precept

13
3. Prevodna ekvivalencija
Pojam / termin ekvivalencija javlja se gotovo u svim pokušajima objašnjenja i
definicije prevođenja. Pri iole pažljivijem posmatranju pokazuje se, međutim, kako ova
»sveprisutnost« ekvivalencije u razmatranjima vezanim za problem(e) prevođenja ne
ukazuje na međusobnu saglasnost, već se iza nje, baš naprotiv, skrivaju nemale razlike.
Bez mnogo preterivanja moglo bi se reći kako svaka struja, pa čak i svaki pojedinačni
teoretičar, ekvivalenciju shvata na makar donekle specifičan način.
S obzirom na to da je prevođenje izuztno kompleksna delatnost koja se može
sagledavati iz različitih uglova i sa različitih aspekata njime se pored lingvističke
translatologije bavi i niz drugih filoloških i nefiloloških disciplina, pre svega nauka o
književnosti, ali i estetika, komunikologija, semiotika, stilistika itd. Nijedna od njih nije,
međutim, u tolikoj meri usmerena ka prevođenju kao takvom, sa ciljem da ga sagleda u
svoj njegovoj celovitosti, već isključivo ka onom njegovom segmentu ili onim
segmentima koji su usko povezani sa osnovnim predmetom izučavanja date discipline.
Tako se primera radi nauka o književnosti interesuje isključivo za prevođenje književnih
tekstova, stilistika samo za stilsku komponentu ovog procesa itd.
Kako god je definisali, prevodna ekvivalencija predstavlja konstitutivni element
prevoda, baš kao što leksikografska ekvivalencija predstavlja konstitutivni element
rečnika. Njen značaj za nauku o prevođenju (translatologiju) u potpunosti odgovara
značaju koji leksikografska ekvivalencija ima za teorijsku i praktičnu leksikografiju.
Drugim rečima, on se može okarakterisati kao fundamentalan. Koler (Werner Koller)
translatologiju takoreći i određuje kao »nauku o ekvivalentima«: »Lingvistička
translatologija opisuje potencijalne ekvivalente i navodi kriterijume za njihov izbor i
faktore koji na njega utiču.«2 (KOLLER 2001: 125)
U svojoj suštini prevođenje i nije ništa drugo do uspostavljanje ekvivalencije, u
procesu koji počinje razumevanjem i analizom teksta na polaznom jeziku i završava se
oblikovanjem teksta na ciljnom jeziku: »Prevod je rezultat jezičko-tekstualne operacije
koja od teksta na polaznom jeziku vodi do teksta na ciljnom jeziku, pri čemu se između

2
"Die linguistische Übersetzungswissenschaft beschreibt die potentiellen Zuordnungsvarianten
(Äquivalente) und gibt die Faktoren und Kriterien an, die die Wahl von aktuellen Entsprechungen
bestimmen" (KOLLER 2001: 125)

14
ova dva teksta uspostavlja prevodna relacija, tj. relacija ekvivalencije.«3 (KOLLER 2001:
16)

3.1. Faktori koji utiču na prevodnu ekvivalenciju

Na ekvivalenciju i ekvivalente, pa samim tim time i na prevod utiču različiti
faktori. Njihova je priroda delom jezička, a delom ne-jezička:
1. polazni i ciljni jezik sa svim svojim karakteristikama i mogućnostima, nužnostima
i ograničenjima koja iz tih karakteristika proističu
2. konceptualizacije fizičke i mentalne realnosti u polaznom i ciljnom jeziku,
njihove podudarnosti i nepodudarnosti
3. polazni tekst i njegove sveukupne jezičke, stilske, estetske karakteristike
posmatrane u kontekstu polaznog jezika, tj. repertoara raspoloživih mogućnosti
4. prevodiočeva implicitna i eksplicitna teorija prevođenja4
5. prevodiočevo shvatanje i ocena konkretnog polaznog teksta
6. autor polaznog teksta, njegovo shvatanje originala i njegova očekivanja od
prevoda
7. prevodilačka tradicija i aktuelno shvatanje prevoda
8. praktični aspekti prevodilačkog rada. (KOLLER 2001: 16-17)

3.2. Faze u procesu prevođenja

Proces prevođenja sastoji se u osnovi iz dve faze:
1. faza razmatranja
2. faza rekonstrukcije.
Faza razmatranja podrazumeva analizu sadržine i stila polaznog teksta, a faza
rekonstrukcije reprodukciju sadržine, stila i komunikativne funkcije polaznog teksta na
ciljnom jeziku. (KOLLER 2001: 92)
U prvoj fazi prevodilac pokušava ne samo da uoči i protumači karakteristike
originala, već i da ih rangira prema važnosti. Ovo je ne samo opravdano, nego i
neophodno, s obzirom na to da između pojedinačnih stilskih sredstava i obeležja zaista
3
"Eine Übersetzung ist das Resultat einer sprachlich-textuellen Operation, die von einem AS-Text zu einem
ZS-Text führt, wobei zwischen ZS-Text und AS-Text eine Übersetzungs- (oder Äquivalenz-)relation
hergestellt wird." (KOLLER 2001: 16)
4
O implicitnoj teoriji prevođenja književnih prevodilaca up. KOHLMEYER 2002.

15
postoje velike razlike u značaju. Data se hijerarhija u drugoj fazi konfrontira sa
mogućnostima ciljnog jezika. Kada između polaznog i ciljnog jezika postoji veći
disparitet, od mesta određenog elementa ili obeležja u hijerarhiji zavisiće šta i koliko će
se učiniti za rešavanje problema.

3.3. Komponente prevodne ekvivalencije

Za razliku od leksikografske ekvivalencije u okviru koje se mogu izdvojiti samo dva
aspekta, denotativni i konotativni, prevodna ekvivalencija razlikuje četiri komponente:
1. denotativna ekvivalnecija
2. konotativna ekvivalencija
3. pragmatička ekvivalencija
4. estetska ekvivalnencija

Denotativna i konotativna ekvivalencija tiču se denotativnog i konotativnog značenja,

na šta jasno ukazuju već i sami njihovi nazivi. Pragmatička se ekvivalencija odnosi na
jezički specifične obrasce tekstualizacije koji determinišu konkretnu vrstu teksta i na
druge norme za kodifikovanje komunikativne funkcije (KOSTIĆ 2002: 27 - 28, 36 - 37), a
estetska ekvivalencija na odgovarajuće karakteristike svojstvene individualnom stilu
autora polaznog teksta.5 (up. KOLLER 2001: 215 - 216)

3.4. Problem stilske ekvivalencije

Konotativna i estetska ekvivalencija zajedno čine stilsku ekvivalenciju, čije je
uspostavljanje izrazito mukotrpno. Tome su razlozi mnogobrojni, no presudni bi bili
sledeći:
1. Iako svi jezički znaci imaju značenje, i denotativno i konotativno i pragmatičko
značenje uspostavljaju se tek na nivou teksta. Sve su uopštene konstatacije zato
ograničenog dometa, dok se precizna i potpuna slika stiče tek uvidom u konkretni
tekst.

5
Koler izdvaja još i tekstualno-strukturalnu ekvivalenciju (nem. textnormative Äquivalenz), koja se tiče
jezički specifičnih obrazaca tekstualizacije. (KOLLER 2001: 215- 216) Mišljenja smo da obrasci
tekstualizace predstavljaju samo vid pragmatičkih normi, i da u skladu sa tim tekstualno-strukturalna
ekvivalenciju treba shvatiti kao podtip pragmatičke ekvivalencije.

16
 2. Jezički znaci već na nivou sistema poseduju izvestan (manji ili veći) stilski
potencijal. Da li će se i kako taj potencijal ostvariti zavisi od konteksta. Jedinice
jezičkog sistema zato nikada same po sebi ne predstavljaju stilske elemente, već
to svojstvo / funkciju mogu steći tek kao konstitutivni elementi nadređenih
kompozicionih celina.
3. Jezički su znaci po pravilu polisemantični. Ovo njihovo svojstvo naročito je
izraženo na leksičkom nivou ali je prisutno i na svim drugim nivoima.
4. Bez obzira da li je reč o denotativnom, stilskom ili pragmatičkom aspektu,
ekvivalnecija može biti potpuna, konvergentna, divergentna, parcijalna ili nulta. I
dok primere nulte ekvivalencije ne treba dugo tražiti, a konvergentna, divergentna
i parcijalna ekvivalencija takoreći predstavljaju pravilo, potpuna ekvivalencija
gotovo se i ne sreće.
5. Jezički znaci, oblici i konstrukcije dva jezika između kojih postoji denotativna
i(li) funkcionalna ekvivalencija ne moraju biti ekvivalentni i u stilskom pogledu, i
obrnuto. Opredeljenje za neki od aspekata ekvivalencije, bilo za denotativnu,
pragmatičku ili stilsku, može istovremeno značiti i »žrtvovanje« nekog drugog ili
čak svih drugih aspekata.

Gotovih recepata za prevazilaženje navedenih i drugih teškoća koji prevodiocu stoje

na putu nema, a ne može ih ni biti. Upravo u jednom od uzroka problema leže, međutim,
i osnove za njegovo barem delimično rešenje. Stil se, naime, kao uostalom i sve preostale
odlike, konačno konstituiše tek na nivou teksta kao celine: »Stil jednog teksta proizilazi iz
njegove specifičnosti u pogledu prisustva, frekventnosti, distribucije i kombinacije
konotiranih jezičkih jedinica na leksičkom, sintagmatskom, sintaksičkom i
6
suprasintaksičkom nivou.« (KOLLER 2001: 242)
Stilska ekvivalencija u ciljnom tekstu ne mora se zato neizbežno ostvariti istim
sredstvima i u istom segmentu teksta kao u onom polaznom. Ovoj idealnoj stilskoj
ekvivalenciji, dakle potpunoj podudarnosti ostvarenoj istim sredstvima i u istom
segmentu teksta, svakako treba težiti kad god ciljni jezik takvu mogućnost uopšte pruža.

6
"Der Stil eines Textes ergibt sich aus dem für den betreffenden Text spezifischen Vorkommen, der
Frequenz, Distribution und Kombination von konnotativ wertigen sprachlichen Einheiten auf Wort-,
Syntagma-, Satz- und satzübergrefenden Ebene." (KOLLER 2001: 242)

17
Ukoliko je ona van domašaja, kao što je po pravilu slučaj, potpuno je prihvatljivo (i
zadovoljavajuće) ako se stilska ekvivalencija ostvari na nivou teksta, u onom njegovom
segmentu i onim sredstvima koja ciljni jezik dozvoljava. (isp. KOSTIĆ 2006: 292)

3.5. Prevodna ekvivalencija i tekst

Kao što se uniligvalna (monološka) komunikacija odvija u vidu teksta, odnosno
njegovih različitih vrsta, a ne u vidu izolovanih leksema, tako se ni prilikom prevođenja
potraga za ekvivalentima ne odvija na nivou pojedinačnih leksema, već na nivou teksta.
Veliki broj svojstava polaznog teksta može igrati (i igra) značajnu ulogu pri
prevođenju. Temeljne prevodiočeve odluke svakako, međutim, zavise od toga da li je reč
o književnom ili o neknjiževnom tekstu. Dok, naime, kod neknjiževnih tekstova težište
prevodiočeve odgovornosti leži na sadržini, tj. na vantekstualnim činjenicama koje tekst
samo predstavlja, verbalizuje, kod književnih tekstova ona leži na tekstu kao takvom i
tiče se njegove sadržinsko-jezičko-estetske sveukopnosti, pri čemu formalno-estetska
komponenta može čak biti i važnija od one sadržinske.7 (KOLLER 2001: 52)
Činjenica da se prema aktuelnim shvatanjima prevodna ekvivalencija ne
uspostavlja na nivou pojedinačnih leksičkih jedinica, već na nivou teksta, istovremeno i
olakšava i otežava prevodiočev zadatak. Iz toga s jedne strane proističe da raspolaganje
odgovarajućim leksikografskim i(li) sistemskim ekvivalentom ni izdaleka nije dovoljno
da obezbedi adekvatnost prevoda jer bi njihovo puko »ređanje« uglavnom vodilo u pravi
pravcati prevodilački sunovrat.
S druge strane to, međutim, znači da izostanak potpunog, ili bilo kakvog
ekvivalenta na nivou sistema ne proizvodi neizbežno teškoće pri prevođenju. Kada do
takvih teškoća ipak dođe, one se ne moraju nužno rešavati na leksičkom nivou, već
prevodilac to može učiniti i na onom sintagmatskom, sintaksičkom ili suprasintaksičkom,
tj. na bilo kom drugom jezičkom nivou.
Ovo jasno dolazi do izražaja u narednim primerima iz romana Das Glasperlenspiel
Hermana Hesea (Hermann Hesse) i odgovarajućih prevoda na srpski, odnosno hrvatski
jezik. Iako za imeničke kompleksne konverzione tvorenice Unwohlsein, n, Stillwerden, n,
Leerwerden, n i Leichtwerden, n, od kojih su poslednje tri još i okazionalnog karaktera,

7
O specifičnim aspektima prevođenja književnih tekstova vid. ALBRECHT 1998, APEL/KOPETZKI 2003,
JANIĆIJEVIĆ 1999, KOHLMAYER 2004.

18
pri izolovanom posmatranju nije moguće naći adekvatan ekvivalent na leskičkom nivou,
prevodioci su uglavnom došli do rešenja koja su u datom kontekstu sasvim prihvatljiva.
Pri tom njihov oblik varira od jedne jedine lekseme (na pr. Stillwerden, n → smiraj,
stišavanje) pa sve do čitave rečenice (na pr. Unwohlsein, n → da mu je teško, kako se
loše oseća, da se ne oseća dobro). (KOSTIĆ 2006: 293 – 294)
...und gab sich Mühe, nichts von seinem Unwohlsein merken zu lassen. (HESSE 1971)
...trudio se da ne dopusti da se primeti da mu je teško. (HESE 1994)
...i trudio se da se ne primeti kako se loše oseća. (HESSE 1979)
...trudio se da nikako ne pokaže da se ne oseća dobro. (HESE 1992)

...dass er ... zum letztenmal dem Stillwerden und Einschlummern der tagsüber so
belebten Siedlung lausche... (HESSE 1971)
...da poslednji put osluškuje smiraj i uspavljivanje naselja tako živog preko dana...
(HESE 1994)
...da poslednji put osluškuje kako se stišava i uspavljuje naselje koje inače vrvi
životom... (HESSE 1979)
...poslednji put osluškuje stišavanje i padanje u san preko dana tako živahnog
naselja... (HESE 1992)

Einige Male aber hatte er auch anders empfunden, nämlich ein Leerwerden,
Leichtwerden und Schweben... (HESSE 1971)
Ponekad bi, međutim, osetio i nešto drugo, naime, da postaje prazan i lak, da lebdi...
(HESE 1994)
Međutim, nekoliko je puta oćutio i nešto drugo, naime neko pražnjenje, osećaj da
postaje lakši i da lebdi... (HESSE 1979)
Ali nekoliko puta je osetio i nešto drugo, naime neku ispražnjenost, lakoću i
lebdenje... (HESE 1992)

Bez obzira da li je u pitanju polazni ili ciljni tekst, stilska i estetska ekvivalencija
pokazuju posebnu usku i čvrstu vezu sa tekstualnim nivoom, tj. sa tekstom kao celinom.
Iako i pojedinačne lekseme mogu imati (i imaju) izvestan stilski i estetski potencijal, ovaj
se ne može u potpunosti iskristalisati drugačije do njihovom aktualizacijom u tekstu i u
sadejstvu sa stilskim i estetskim potencijalom drugih elemenata: »Stil jednog teksta
proizilazi iz njegove specifičnosti u pogledu prisustva, frekvetnosti, distribucije i
kombinacije konotiranih jezičkih jedinica na leskičkom, sintagmatskom, sintaksičkom i
tekstualnom nivou.«8 (KOLLER 2001: 242)

8
"Der Stil eines Textes ergibt sich aus dem für den betreffenden Text spezifischen Vorkommen, der
Frequenz, Distribution und Kombination von konnotativ wertigen sprachlichen Einheiten auf Wort-,
Syntagma-, Satz- und satzübergreifenden Ebene." (KOLLER 2001: 242)

19
 Estetski kvaliteti koji su prisutni u svim vrstama teksta, ali u onim književnim
imaju konstitutivnu ulogu i odgovarajući presudni značaj, takođe se mogu preneti
prvenstveno na nivou teksta. Drugim rečima, prevodilac pokušava da na ciljnom jeziku
kreira takav tekst koji će odgovarati individualnom stilu autora polaznog teksta i uz to
imati analogno estetsko delovanje kao polazni tekst. »Nerešivih« probelma uvek je bilo i
uvek će ih biti uprkos svoj prevodiočevoj stručnosti i veštini, ali se njihov broj znatno
redukuje zahvaljujući vezanosti ekvivalenata za tekstualni nivo.

4. Ekvivalencija na nivou tvorbenog sistema

Ekvivalencija se može posmatrati i na nivou tvorbenog sistema dva jezika. Pri
ovakvom načinu posmatranja u vezu se dovode lekseme, dakle reči i izrazi
(frazeologizmi), dvaju jezika. Oni se pritom posmatraju izolovano od svakog šireg
okruženja, sintaksičkog ili suprasintaksičkog. U kontekstu tvorbenosistemske
ekvivalencije presudan značaj ne pripada pojedinačnim leksemama, već tvorbenim
obrascima i obrascima frazeologizacije prema kojima se one grade. Analiza ekvivalencije
između pojedinačnih leksema dvaju posmatranih jezika značajna je u onoj meri u kojoj
doprinosi utvrđivanju ekvivalentnih obrazaca tvorbe i frazeologizacije. Pod
ekvivalentnim obrascima podrazumevaju se mehanizmi tvorbe reči i izraza, čiji su
proizvodi, posmatrani kao klasa, podudarni u pogledu denotativnog i konotativnog
značenja.
Tvorbeni obrasci jednog jezika mogu se dovoditi u vezu kako sa tvorbenim
obrascima, tako i sa obrascima frazeologizacije kojima raspolaže drugi jezik, i obrnuto. U
skladu sa tim srpski ekvivalenti tvorbenog obrasca prema kojem su nastale nemačke
determinativne složenice poput Haarbürste, f, Handcreme, f, Trinkwaser, n ili Zahnpasta,
f ne moraju se tražiti isključivo među različitim vidovima kompozicije i derivacije, što u
konkretnom slučaju ne bi ni donelo zadovoljavajuće rezultate, već i među principima
prema kojima se kreiraju nominalne fraze ekvivalentnog značenja i funkcije. U pitanju
su, konkretno, pre svega nominalne fraze sa predlogom za u zadnjem polju (četka za
kosu, krema za ruke, voda za piće, pasta za zube), kao i one sa pridevom u prednjem
polju (pijaća voda, zubna pasta).

20
 Baš kao i same lekseme obrasci tvorbe i frazeologizacije većinom su polisemni, tj.
mogu učestvovati u građenju različitih značenjskih grupa. Tako se, recimo, u srpskom
jeziku dodavanjem sufiksa –ara na imeničku osnovu grade nomina loci koje označavaju
proizvodne pogone i prodavnice (na pr. knjižara, cvećara, mesara, cementara, vinara,
kožara), ali i imenice koje označavaju predmete i instrumente (na pr. pepeljara, žičara),
nazivi životinjskih vrsta (na pr. pantljičara) i pogrdni nazivi za osobe ženskog, ali i
muškog roda (na pr. veštičara, komunjara, drukara, đubretara), a niz tvorbenih
konstrukcija razvio je i atipična značenja (na pr. bundevara, kupusara, dugmetara,
sačmara, kašikara). (isp. KLAJN 2003: 47 - 50)
Gledano iz suprotne perspektive, lekseme jedne značenjske grupe mogu biti
srazmerno heterogene u pogledu nastanka, tj. elemenata i obrazaca koji su primenjeni pri
njihovoj tvorbi. U građenju pejorativnih naziva za ženske osobe, na primer, pored već
pomenutog sufiksa –ara učestvuju i druge tvorbene morfeme, poput –uša (na pr.
prostakuša, divljakuša) ili -ura (na pr. devojčura) itd. (isp. KLAJN 2003) Određeni
obrazac može se izdvajati kao dominantan, prototipski, ali se pri bližem posmatranju po
pravilu pokaže kako postoji jedna ili više alternativa.
Kada su u pitanju podudarnosti između modela tvorbe reči i frazeologizacije
simetrična ekvivalencija još je manje verovatna nego kod sistemske ili leksikografske
ekvivalencije. I ovde dominiraju različiti tipovi asimetrične ekvivalencije, tj. ona
divergentna, konvergentna i parcijalna. Teorijski je moguća i nulta ekvivalencija, premda
njeno postuliranje može biti i posledica nedovoljno pažljive ili fleksibilne analize.

5. Zaključak: međuodnos različitih tipova ekvivalencije i mogućnosti analize

Sva četiri navedena tipa ekvivalencije usko su povezana jedan sa drugim. Oni se
međusobno uslovljavaju, dopunjavaju i prepliću. Zato bi pri pokušaju da se sagleda
određeni problem vezan za pitanje ekvivalencije najpotpuniji svakako bio onaj prikaz
koji bi ovu obuhvatio u svim njenim različitim vidovima. S obzirom na kompleksnost
zadatka, a pre svega na njegov obim, takvo sveobuhvatno rešenje po pravilu, međutim, ne
predstavlja realističan cilj. Data činjenica jasno dolazi do izražaja već u okolnosti da (još
uvek?) nema lingvističke discipline koja bi problem ekvivalencije sagledavala u njegovoj
celovitosti. Različiti aspekti ovoga odnosa spadaju u domen različitih lingvističkih

21
disciplina, specijalizovanih za odgovarajuću problematiku. Prevodnom ekvivalencijom
bavi se lingvistička translatologija, leksikografskom ekvivalencijom teorijska i praktična
leksikografija, a sistemskom ekvivalencijom kontrastivna lingvistika. Istraživanje
ekvivalencije na nivou tvorbenih i frazeoloških sistema takođe bi bio zadatak
kontrastivne lingvistike, ali se ona razmatranjima tog tipa posvećuje retko i takoreći
usput. Izučavanjima svih aspekata ekvivalencije, pa shodno tome i disciplinama koje se
njima bave, zajedničko je da dovode u vezu dva jezika u pokušaju da ustanove
podudarnosti koje ih povezuju i razlike koje ih razdvajaju. Krajnji cilj ovog
konfrontiranja jeste praktična primena stečenih saznanja. Ona se mogu iskoristiti na
različitim poljima aktivnosti: u nastavi i učenju stranog jezika od početnog do najvišeg
nivoa, pri jezičkoj produkciji, u prevođenju ili pri izradi rečnika.

Zusammenfassung
Die vorliegende Arbeit stellt eine Typologie der sprachlichen Äquivalenzbeziehungen
vor und versucht, dem Leser einen Überblick über die folgenden Ausprägungen der
Äquivalenzbeziehung zu bieten: Systemäquivalenz, Äquivalenz auf der Ebene des
Wortbildungssystems, lexikografische Äquivalenz und Übersetzungsäquivalenz. Dabei
bezieht sich Systemäquivalenz auf Äquivalenzbeziehungen zwischen einzelnen Lexemen
bzw. Sememen zweier Sprachen und das auf der ganzen Systemebene, aber ohne
Berücksichtigung des jeweiligen Verwendungskontextes. Dagegen resultiert die
lexikografische Äquivalenz aus einem Kompromiss zwischen dem äußerst komplexen
Netzgewebe der Systemäquivalenz einerseits und den begrenzten lexikografischen
Darstellungsmöglichkeiten sowie den jeweiligen Nutzerbedürfnissen andererseits. Auch
hier werden die Lexeme bzw. ihre Sememe isoliert d. h. außerhalb des konkreten
Verwendungskontextes betrachtet, ohne aber dabei eine detaillierte Darstellung
anzustreben. Andererseits müssen lexikografische Äquivalente potenzielle
Übersetzungsäquivalente mit möglichst hoher Verwendungswahrscheinlichkeit
darstellen. Für die Übersetzungsäquivalenz ihrerseits gibt es in der Translatologie äußerst
unterschiedliche Definitionsversuche. Alle Forscher sind sich aber darin einig, dass diese
ein konstitutives Element jeder Übersetzung darstelle. Es sind vier Komponenten der
Übersetzungsäquivalenz zu unterscheiden: denotative, konotative, pragmatische und

22
ätherische Äquivalenz. Zu beachten ist, dass die Übersetzungsäquivalenz nicht auf der
lexikalischen Ebene sondern erst auf der Textebene konstituiert wird. Der letzte
Äquivalenztyp, der in dieser Arbeit postuliert und erörtert wird, ist die Äquivalenz auf
der Ebene des Wortbildungssystems. Diese bezieht sich auf Äquivalenz zwischen
einzelnen Wortbildungs- und Phraseologisierungsmuster. Zum Schluss wird der Versuch
unternommen, Unterschiede und Ähnlichkeiten zwischen den einzelnen Äquivalenztypen
deutlich hervorzuheben. Der Schwerpunkt liegt dabei auf den äußerst komplexen
Wechselbeziehungen zwischen der lexikografischen Äquivalenz einerseits und der
Übersetzungsäquivalenz andererseits, da diesen ein besonderer praktischer Wert
zukommt. Die scheinbaren und tatsächlichen Parallelen sind sowohl für die
Übersetzungswissenschaft als auch für die Wörterbuch- und
Wörterbuchbenutzungsforschung von außerordentlich großer Bedeutung.

Literatura

ALBRECHT, JÖRN (1998): Literarische Übersetzung. Geschichte, Theorie, kulturelle

Wirkung. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft.

APEL, FRIEDMA / ANNETTE KOPETZKI (2003): Literarische Übersetzung. 2., vollständig

neu bearbeitete Auflage. Stuttgart / Weimar: Verlag J. B. Metzler.

Duden – Oxford. Großwörterbuch Englisch. Englisch–Deutsch / Deutsch-Englisch.

(1994): Mannheim: Bibliographisches Institu / F. A. Brockhaus AG. Oxford: Oxford
University Press. (CD-ROM)

HERBST, THOMAS / MICHAEL KLOTZ (2003): Lexikografie. Paderborn: Verlag

Ferdinand Schöningh GmbH.

HESSE, HERMANN (1971): Das Glasperlenspiel. Versuch einer Lebensbeschreibung des

Magister Ludi Josef Knecht samt Knechts hinterlassenen Schriften. Herausgegeben von
Hermann Hesse. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

HESSE, HERMANN (1979): Igra staklenim perlama. Pokušaj životopisa Magistra Ludi
Josefa Knechta zajedno s rukopisima iz Knechtove ostavštine. Objavio Hermann Hesse.
Prevela Vera Čičin-Šain. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber.

HESE, HERMAN (1992): Igra đinđuvama. Pokušaj životopisa Majstora Jozefa Knehta,
zajedno sa Knehtovim spisima iz zaostavštine. Preveo s nemačkog Branimir Živojinović.
Beograd: BIGZ.

23
HESE, HERMAN (1994): Igra staklenih perli. Preveo dr Mihailo Smiljanić. 2. izdanje.
Beograd: Narodna knjiga / Alfa.

JANIĆIJEVIĆ, JOVAN (1999): Prevod i prevodna književnost. Beograd: IDEA.

JOVANOVIĆ, MLADEN (1998): Značenje, ekvivalencija, korespodencija. u: Prevodilac 1 –

4 / 98. Beograd. str. 36 – 56.

KLAJN, IVAN (2003): Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku. Drugi deo: Sufiksacija i
konverzija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva / Institut za srpski jezik
SANU. Novi Sad: Matica srpska.

KOHLMAYER, RAINER (2002): Die implizite Theorie erfolgreicher Literaturübersetzer.

Eine Auswertung von Interview. U: Rapp, Reinhard (Hrsg.) (2002): Sprachwissenschaft
auf dem Weg in das dritte jahrtausend. Akten des 34. Linguistischen Kolloquiums in
Germersheim 1999. Teil II: Sprache, Computer, Gesellschaft. Frankfurt am Main: Lang.
str. 331-339.

KOHLMAYER, RAINER (2004): Literarisches Übersetzen: Die Stimme im Text. U: DAAD

(Hrsg.) (2004): Germanistentreffen Deutschland – Italien 8. – 12.10.2003.
Dokumentation der Tagungsbeiträge. Bonn: DAAD. str. 465-486.

KOLLER, WERNER (2001): Einführung in die Übersetzungswissenschaft. 6.,

durchgesehene und aktualisierte Auflage. UTB für Wissenschaft 819. Wiebelsheim:
Quelle und Meyer.

KOSTIĆ, JELENA (2002): Umrlice u nemačkoj i srpskoj štampi. Neobjavljen magistarski

rad. Beograd: Filološki fakultet.

KOSTIĆ, JELENA (2006): Imenice nastale konverzijom u savremenom nemačkom

književnom jeziku i njihovi ekvivalenti u srpskom. Neobjavljena doktorska disertacija.
Beograd: Filološki fakultet.

24