Sie sind auf Seite 1von 103

OSMA SJEDNICA CKSK – FELJTON

1. Žrtve vremena u kome su živeli


Rade Dragović | 04. oktobar 2017. 18:45 | Komentara: 2
Poseban, mitski, karakter Osme sednice dala tragika njenih aktera.
Danas je jasno da su Slobodan Milošević, Ivan Stambolić i Dragiša
Buca Pavlović bili žrtve okolnosti u vremenu u kome su živeli

1
TRAGIKA Ivan Stambolić i Slobodan Milošević
TEK burni događaji koji će uslediti posle 1987. godine Osmoj sednici daće
kontekst koji ona danas ima. Kako kasnija zbivanja daju smisao prošlim,
ostaje pitanje kako bi se na kontroverzni obračun u vrhu srpske Partije
gledalo da je Slobodan Milošević tokom devedesetih godina vodio drugačiju
politiku koja bi Srbiju ojačala i svrstala je među razvijene države.

Poseban, mitski, karakter ovom partijskom plenumu dala je tragika njenih


aktera. Danas je jasno da su svi glavni učesnici ove sednice žrtve vremena
u kome su živeli. Turbulentne promene u svetu i nespremnost naših elita da
ih na pravi način sagledaju i iskoriste za ostvarenje nacionalnih interesa
učinile su da cela jedna poratna generacija srpskih lidera svoj život privede
kraju u atmosferi dubokog razočaranja i očaja. To važi ne samo za političare,
već i za intelektualce i duhovne predvodnike našeg naroda.
NA PUTU svojih uspona i padova, najviše se menjala ličnost Slobodana
Miloševića. Istraživači novije istorije govore o najmanje tri Miloševića koji su
prošli srpskom istorijom. Mladi, studiozni i energični Slobodan s početka
osamdesetih nema mnogo sličnosti sa onim s početka devedesetih. Najveće
promene nastupile su pred pad 2000. godine, kada smo gledali jednog
autoritativnog i zatvorenog vođu, predalekog i od svog naroda i od realnosti.

Da još uvek nema dovoljno svetla naučne istine o usponu i padu ovog
političara smatra i sociolog Slobodan Antonić, autor knjige "Milošević - još
nije gotovo". Jedna od njenih intencija jeste i činjenica da se o učinku njegove
vladavine, ma kakav bio osnovni utisak o njoj, ne može olako i površno suditi.
"Osamdesetih je u javnosti postojao zahtev o vremenskoj distanci, da mora
da prođe neko vreme da bi moglo da se sudi o akterima u politici", ocenio je
Antonić u vreme izlaska svoje knjige iz štampe krajem 2014. godine. - Sada,
na sopstvenom iskustvu - i čitavom iskustvu našeg društva - pokazuje se da
je, ipak, neophodna određena distanca, da se pojave još neke okolnosti, da
još neki akteri pokažu svoje pravo lice, da ne kažem da je potrebno da se
dođe do novih saznanja, i da se tek onda može govoriti o nekom političaru."

GUBITAK vlasti, hapšenje i izručenje Haškom tribunalu potpuno su nova


faza u Miloševićevom životu. Njemu je bilo sasvim jasno da optužnica za
najteže ratne zločine ima svoj dublji i opasniji sloj i da je njena uloga da
utemelji trajnu krivicu srpskog naroda za događaje koje su drugi režirali.
Svoju sužanjsku epizodu shvatio je kao poslednju borbu i rehabilitaciju svoje
neuspešne politike. Po oceni mnogih, u tome je i uspeo. Ovaj svet je napustio
2
2006. godine, u zatvorskoj ćeliji u Holandiji, a presuda protiv njega nikada
nije napisana.
Najtragičniji lik u novijoj srpskoj istoriji bez sumnje je Ivan Stambolić. Gubitnik
Osme sednice, čovek koji je za kratko vreme prešao put od vrha do ponora.
Komunistički dogmata i tipični predstavnik prevaziđenog sistema za jedne, a
osvedočeni mirotovorac i garant tranzicije Srbije u novo istinski demokratsko
društvo, za druge, Ivan je postao žrtva sopstvenih pogrešnih procena. Sa
dojučerašnjim saborcima rastao se uz reči:

"Vi dalje sa mnom ne možete, a ja sa vama neću".

SKRHAN sopstvenim političkim porazom, Stambolić je godinama živeo


daleko od domaće politike. U potpunoj ćutnji. To se objašnjava njegovim
osećajem lojalnosti pokretu kome je pripadao od rane mladosti, pristojnosti
prema nekadašnjim saradnicima, ali i paralizom zbog tragičnog gubitka
ćerke Bojane u saobraćajnoj nesreći. Miloševiću se obratio svega dva puta.
Telefonom ga je pozvao 1988. godine, nedugo posle Bojanine smrti, posle
jednog teksta u tadašnjoj "Politici ekspres" u kome je stajala i rečenica da
"Stamboliće treba satrti u korenu". Nedugo posle 9. marta 1991. poslao mu
je poduže pismo kojim je zatražio njegovu ostavku.

"Savetovao sam ti, Slobodane, da se okaneš olakih obećanja, nepromišljene


srčanosti i brzopletih rešenja", pisao je Stambolić. "Nemam druge nego da
te podsećanjem prizovem odgovornosti i razumu. Dopire li do tebe da put
kojim ideš srpski narod vodi u nova krvoprolića? Taj put nažalost je dosledan:
kako se razbijački krenulo na Osmoj sednici, tako se i nastavilo. Ma koliko
sebi i svojim poslušnicima slavodobitno izgledaš ispod papirnatih kapija
pobede, Slobodane, na tom konju ćeš neumitno završiti kao jahač
apokalipse".

U GODINAMA koje su usledile Ivan se bavio bankarstvom, mirovnom


politikom na Balkanu, održavanjem kontakata sa istomišljenicima. S
vremena na vreme, krajem devedesetih pojavio bi se na nekoj od nezavisnih
televizija, gde bi kritikovao Miloševićevu politiku. S proleća 2000. godine
počelo je da se šuška da bi mogao da stane na čelo ujedinjene opozicije na
predstojećim saveznim izborima.

Ivana Stambolića 25. avgusta oteli su pripadnici Jedinice za specijalne


operacije DB na čelu sa Miloradom Ulemekom, odveli ga na Frušku goru,
gde su ga istog dana ubili i zakopali. Za rasvetljavanje ovog zločina,

3
međutim, Srbiji je bilo potrebno još jedno ubistvo. Tek po atentatu na Zorana
Đinđića 2003. godine utvrđene su okolnosti Stambolićevog nestanka i
umorstva.

TIHO i neprimetno sa političke i životne scene nestao je i Dragiša Pavlović.


Ovaj nesumnjivo nadareni, obrazovani i ambiciozni čovek, posle Osme
sednice pao je u duboku depresiju. Posle smene iz Centralnog komiteta,
Pavlović je popakovao svoje stvari i zauvek napustio politiku. Prijavio se na
biro rada, gde za njega posla - nije bilo. Trebalo je da prođu skoro dve godine
da bi čovek sa diplomom dva fakulteta i debelim iskustvom dobio radno
mesto u jednom slovenačkom preduzeću. Ovo vreme je iskoristio za
razgovore sa ljudima koji su se na Osmoj sednici našli na drugoj strani, iz
čega je proistekla knjiga simboličnog naslova "Olako obećana brzina".
Razočaran i zaboravljen umro je od srčanog udara 1996. godine u svojoj 53.
godini.

KOSOVO I DALjE BEZ REŠENjA


PROBLEM Kosova i Srba u pokrajini, koji se pre tri decenije našao u pozadini
uzroka i povoda Osme sednice, do danas nije prevaziđen. Suština nedavno
otvorenog javnog dijaloga u našem društvu o budućnosti južne pokrajine
pokazuje da srpske političke i intelektualne elite još nisu našle održivo
rešenje "kosovskog problema", koji je bio presudan i za političku genezu
Srbije osamdesetih godina.

Južna srpska pokrajina posle ustavnog povratka u sastav Srbije 1989. i


1990. godine prošla je više složenih faza. Milošević je do poslednjeg dana
svoje vladavine bio stava da se Kosovo i Metohija moraju braniti po svaku
cenu i na sve načine. Posle Kumanovskog sporazuma i Rezolucije OUN
1244, koja je pokrajini obezbedila protektorat UN, nastupila je duža faza
neuspešnih pregovora o planovima međunarodne zajednice za definitivni
status. Kosovo je jednostrano i mimo međunarodnog prava 2008. godine
proglasilo nezavisnost, koja do danas nije zaokružena niti pravno priznata.

4
2. Umiranje balkanskog bolesnika
Rade Dragović | 10. septembar 2017. 18:34 | Komentara: 0
Grogirana privreda, glomazan i neefikasan politički aparat, birokratija i
praznoslovlje, bujajući nacionalizam i devalvirana ideologija ukazivali
suna to da Jugoslavija broji svoje poslednje godine

Branko Pešić, Draža Marković, Dušan Gligorijević i Žika Kovačević


SRODNE TEME

JUGOSLAVIJA je 1987. godine bila na umoru. Dok je veliki deo naroda


pritisnut svakodnevnim problemima živeo u iluziji da će država opstati, u
političkom establišmentu blizak kraj nije video samo onaj ko to nije hteo.
Zajedničkoj državi isticao je rok trajanja, a dah umiranja balkanskog
bolesnika bio je sveprisutan.
Država koju je narodima i narodnostima u nasleđe ostavio Josip Broz Tito
pre tri decenije bila je paralizovana. Iznurena višegodišnjom ekonomskom i
5
političkom krizom, pod teretom nerasvetljene prošlosti i ustreptala od sve
dinamičnije sadašnjosti, SFRJ nije mogla da se nosi sa brojnim problemima
koji su je pritiskali. Grogirana privreda, glomazan i neefikasan politički
aparat, bujajući nacionalizam i devalvirana ideologija ukazivali su na to da
Jugoslavija broji svoje poslednje godine.
PROMENE na međunarodnoj sceni su, naravno, uticale na takvo stanje. Već
u januaru održan je plenum CK KP SSSR koji je označio početak sovjetske
perestrojke, koja je ulila nadu u skoru transformaciju prevaziđenog
komunističkog sistema, ali i jasno označio ideološki i privredni zaokret
Moskve. Zapad se polako ali sigurno uspinjao na pijadestal pobednika u
Hladnom ratu. Sovjeti su gubili i trku u naoružavanju, a Istočni blok sve teže
se nosio sa sve snažnijim pokretima koji su tražili hitnu transformaciju vlasti,
političkog i ekonomskog sistema. Evropa, SAD, Katolička crkva i brojne
zapadne organizacije pomagale su ove grupe koje su na svojoj listi zahteva
imale političke, ekonomske i druge reforme.

Jugoslavija je sve ove promene posmatrala pasivno, bez želje i snage da se


aktivno uključi u svetske trendove. Unutrašnje prilike nisu joj išle naruku, ali
i danas čudi tolika istrajnost u ignorisanju svih mogućih globalnih promena.
Državi su bile preko potrebne dubinske reforme, a umesto njih vladajuća
partija i njen kadar sprovodili su diktaturu fraza i izgradnje Potemkinovih sela.
Umesto novog sistema vrednosti, državnog ustrojstva i prekompozicije
ekonomije, Jugoslavijom se razlio nacionalizam.

TITO je umro sedam godina ranije. Njegov odlazak označio je početak


poslednjeg čina velike balkanske federacije. Posle kratke faze žalosti i
zaricanja u čuvanje njegovih tekovina oličenog u parolama "I posle Tita -
Tito", "Titov put - naš put", "Čuvaćemo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka",
država se sunovratila ka političkom i privrednom kolapsu. Isplivala su
nerešena i dugo ignorisana nacionalna pitanja, sve mane ozloglašenog
Ustava iz 1974. godine, albanski separatizam, težnje ka većoj samostalnosti
zapadnih republika, izuzetno visok spoljni dug, odliv stanovništva...

Jugoslovenska ekonomija kasnih osamdesetih bila je istinski u lošem stanju.


Jedan od najvećih problema države bila je prezaduženost. U godinama koje
će uslediti posle Titove smrti dug države biće na maksimumu, dok će njena
sposobnost da bilo šta vrati biti na najnižoj tački. Od šezdesetih godina javni
dug se uvećavao za oko 17 odsto svake godine, da bi 1991. on iznosio
gotovo nezamislivih 20 milijardi dolara.

6
ŠTA POSLE TITA I KARDELjAKOLIKO je vrh jugoslovenske vlasti bio
kratkovid i samouveren u svojim zabludama svedoči i razgovor koji su godinu
dana pred Titovu smrt vodili Draža Marković, čelni čovek Srbije, i Edvard
Kardelj, glavni ideolog nove Jugoslavije. Marković je u duhu vremena
izgovorio pitanje koje je više-manje postavljao svaki Jugosloven: "Otići će
Tito, otići ćete i vi Bevc, šta ćemo onda?" Kardelj mu je na to odgovorio:
"Niko radnicima ne može uzeti fabrike, niko ne može osporiti politiku
nesvrstanosti, niko ne može osporiti ideju bratstva i jedinstva." Svega
deceniju kasnije radnici su ostali ne samo bez fabrika, već i bez hleba,
nesvrstanost se preselila u muzej, a bratstvo i jedinstvo doživelo je najtežu
negaciju - u krvavom građanskom ratu.

IZMEĐU 1970. i 1980. ubrzano raste trgovinski suficit Jugoslavije. Deo


razlike između ogromnog uvoza i skromnog izvoza prebijan je doznakama
gastarbajtera, koje su dostizale i dve milijarde dolara godišnje. U to vreme
van matice je živelo i radilo više od milion građana SFRJ, a na vrhuncu
odlazaka trbuhom za kruhom u inostranstvu je privređivalo čak 20 odsto
radne snage.
Početkom osamdesetih godina presušuje priliv pozajmljenog novca, što
državu dovodi u predkolapsno stanje. Jer jugoslovenska ekonomija ne samo
da nije imala kapacitet za vraćanje dugova, već je i njeno osnovno
funkcionisanje zavisilo od novih zaduživanja. Jugoslovenski BDP posle
1980. stagnira, a od 1986. i drastično opada.
Razmere krize koja će u deceniji pre raspada Jugoslavije dobiti svoj puni
zamah mogle su se naslutiti još početkom sedamdesetih godina. Primanja
su konstantno opadala, uprkos upumpavanju velike količine deviza. Inflacija
je bila dvocifrena, a nekoliko godina pred Titovu smrt dostigla je i
neverovatnih 40 odsto godišnje. Uprkos velikom odlivu radne snage, stopa
nezaposlenosti je početkom osamdesetih narasla na 12 odsto. Samo ovaj
podatak, sam po sebi, bio je pouzdan znak da je recesija uveliko stigla.

VLAST i stručna javnost bile su svesne ponora koji se otvara pod nogama
posustale federacije, ali se o razmerama krize retko otvoreno govorilo.
Sistemski uzorci krize nisu mogli biti otklonjeni nizom državnih mera, među
kojima su uz najveću pompu najavljeni "Društveni plan republike" iz 1981,
"Program dugoročne stabilizacije" iz 1983. i "Program privrednog razvoja"
1985. i drugi. Krah "mera stabilizacije" bio je zamaskiran uvećanjem stranih

7
kredita i povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva. Upravo tih
godina država se suočila sa još jednim problemom, koji će do danas pratiti
sve bivše republike - Jugoslaviju je od 1971. do 1981. godine napustilo čak
30.000 fakultetskih obrazovanih mladih ljudi.

Ustrojstvo države nametnulo se kao pitanje u pregovorima Jugoslavije i


Međunarodnog monetarnog fonda. Delegacija MMF-a tokom 1985. i 1986.
godine bila je na stanovištu da je reforma ustavnog sistema uslov za
oporavak privrede, kako bi Jugoslavija mogla da vraća svoje dugove. Uz
drugi stendbaj aranžman zatraženo je da ukidanje prava veta republika na
saveznom nivou, kao i pokrajina unutar Srbije, budu obavezne mere pred
reformu privrede i finansija. Ovi potezi trebalo je da ubrzaju reagovanje
države na ekonomske tokove i omoguće neophodne podsticaje privredi.
Ishod je, pod pritiskom MMF-a, stigao tek 1987. godine u vidu amandmana
na Ustav iz 1974. godine. Događaji koji su usledili, međutim, pokazali su da
je za bilo kakvu temeljnu reformu Jugoslavije - postalo prekasno.

KLjUČNI problem jugoslovenske države bio je slabost vođstva koje je državu


preuzelo posle Tita. Jugosloveni političari nisu imali ni zrelosti niti znanja da
pronađu put. Stara generacija koju su činili stari borci i revolucionari bila je
zaglavljena u tekovinama rata i slepog titoizma. Ništa nisu bili bolji ni mlađi
kadrovi, ogrezli u birokratiju, praznoslovlje, opšteobavezno načelo
konsenzusa, kojeg najčešće nije bilo oko svega što je iole bitno, ali i
povlastica koje im je režim pružao.

Time je izgubljena verovatno poslednja prilika da se Jugoslavija ili sačuva ili


u miru rašije na sastavne delove i tako izbegnu krvave godine raspleta.

8
3. Kraj "dvoglave" vlasti u Srbiji
Rade Dragović | 11. septembar 2017. 17:45 | Komentara: 2
Zaokretom u odnosu prema Kosovu i posebno prema mukama
tamošnjih Srba, uz poneku jaču reč, Milošević je gradio imidž čoveka
koji je svestan situacije i koji ima snage da stvari promeni

PRELOM Milošević je shvatio muke kosovskih Srba

SLOBODAN Milošević, predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista


Srbije, u sredu 23. septembra 1987. godine po običaju ustao je rano. U svom
stanu u Ulici 14. decembra, podno Crvenog krsta, popio je kafu. Iako
unapred obavešten o udarnim temama, prelistao je štampu. Vozač je čekao

9
ispred zgrade. Obukao je klasično dvoredno sivo odelo i belu košulju i
sigurnim korakom krenuo ka parkingu pred zgradom. Partijski "mercedes"
desetak minuta kasnije dovezao ga je do nebodera na Novom Beogradu,
gde se na desetom spratu nalazio njegov kabinet. Očekivala ga je serija
sastanaka i telefonskih razgovora, poslednje pripreme za sastanak zakazan
za 16 časova.

Zasedanje CK koje će početi po podne istog dana ostaće zapamćeno kao


Osma sednica, žestoki obračun dveju frakcija srpskih komunista. Miloševića
je očekivalo 20 sati burne i napete rasprave koja će njegov život usmeriti u
sasvim novom pravcu. Reč je bila o ključnoj borbi iz koje će izaći kao
nesporni partijski i nacionalni lider Srbije.

Kulise antologijske sednice, međutim, dugo su i pažljivo pripremane.


MESECIMA je montirana scena na kojoj će biti smenjen predsednik
Gradskog komiteta Beograda Dragiša Pavlović. On je bio važna, ali svakako
ne prava i jedina meta ove političke igre. U središtu Miloševićeve režije bio
je njegov dugogodišnji politički patron i prijatelj - predsednik Predsedništva
SR Srbije Ivan Stambolić. Da bi se obračunao sa ovim dvojcem, Milošević
će mobilisati sve moguće snage - partijske, državne, obaveštajne,
medijske...

Stambolić, iako stariji, iskusniji i bolje pozicioniran na hijerarhijskoj lestvici,


bližio se svom političkom kraju. Potcenio je Miloševića, njegovu energiju,
odlučnost i ambiciju koja nije prezala od uklanjanja čoveka koji mu je bio
mentor, zaštitnik i čak 25 godina prijatelj.

Još u ranoj fazi komunističke diktature usvojeno je pravilo da se politički


obračuni odvijaju iza zatvorenih vrata. Sastanak, optužnica, glasanje, kratki
kominike posle sednice i - to je sve. Tako su uostalom pali Aleksandar
Ranković 1966, maspokovci 1971, srpski liberali 1972. godine.
PRVI put posle smene Milovana Đilasa 1954. vrh Partije otvorio je sednicu
za narod - Televizija Beograd direktno će prenositi sastanak. Posle Titove
sahrane i fudbalskih derbija večitih rivala Crvene zvezde, Partizana, Dinama
i Hajduka, Osma sednica će postati najgledaniji TV sadržaj koji je RTB ikada
prenosio. Milionski auditorijum bio je svedok ne samo pada jedne i uspona
druge političke ličnosti, već partijskog obračuna u kome se ne niti biraju
sredstva.

10
- Bilo je mučno. Trajalo je predugo, govorilo se mnogo i otrovno. Bilo je to
pre svega psihičko mučenje - pričaće kasnije većina učesnika ovog skupa,
naročito onih iz tabora Ivana Stambolića.

Kao povod za održavanje ove sednice uzet je istup Dragiše Buce Pavlovića
na konferenciji za štampu održanoj 12 dana ranije, na kojoj se bavio
uzavrelim problemima na Kosovu i najavljenim brzim rešavanjem ovog
pitanja. Pred glavnim urednicima medija i pred uključenim TV kamerama
Pavlović je digao glas protiv srpskog nacionalizma kao metode borbe protiv
albanskog, kako se to tada govorilo, "nacionalizma, iredentizma i šovinizma".
Ove reči odnosile su se u prvom redu na Slobodana Miloševića, koji ih je
iskoristio da krene u odlučnu bitku za vlast.

MILOŠEVIĆ je od dolaska na mesto prvog čoveka srpskih komunista


zapravo ustoličen kao vodeća politička ličnost u Republici. Kako primećuje
publicista Slavoljub Đukić, sve što se događalo do Osme sednice samo je
međufaza u kojoj su Stambolić i Milošević delili vlast. Vreme dvoglave
vladavine je isticalo, a Slobodan je činio sve da se ono dodatno ubrza. Prva
žrtva ove smene morao je biti Dragiša Pavlović.

O ovom čoveku prethodnih 30 godina bilo je različitih komentara, ali većina


je saglasna da je Buca svojim obrazovanjem, političim talentima i ambicijom
imao dobru perspektivu za uzdizanje u sam vrh tadašnje vlasti. Sticajem
okolnosti, svojim i tuđim greškama, sapleten je gotovo na prvom koraku.
Govor i stavovi prvog čoveka beogradskih komunista o Kosovu i načinu
rešavanja problema nacionalizma u pokrajini biće objedinjeni u "slučaj
Pavlović", koji će burnih i napetih septembarskih dana biti razmatran na
sednici proširenog Predsedništva Gradskog komiteta, kao i na
Predsedništvu CK Srbije. To je bila uvertira pred konačni slom.

Borba za vlast u Srbiji bila je otvorena, interesi ogoljeni, a pripreme za


konačni obračun na Osmoj sednici u punom jeku.

Zaokretom u odnosu prema Kosovu, i posebno mukama tamošnjih Srba, uz


poneku jaču reč Milošević je gradio imidž čoveka koji je svestan situacije i
koji ima snage da stvari promeni.

"Jedina negativna reakcija došla je odakle je niko nije očekivao", navodi


Miloševićev saborac iz tog vremena i budući šef jugoslovenske države
Borisav Jović. "Mediji su već učinili svoje da Milošević stekne ogromnu

11
podršku i ugled, što nije odgovaralo onom delu rukovodstva Srbije koje je
sebe smatralo glavnim liderom i koje se za sve pitalo i o svemu odlučivalo.
Na ono što će kulminirati po Miloševićevom povratku sa Kosova Jović gleda
kao na pokušaj Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića da ga diskredituju i da
se njegov čuveni govor iz Kosova Polja omalovaži i da mu se sruši ugled.
Poraženi Ivan Stambolić imao je sasvim drugo viđenje ovog događaja. Svoj
stav preneo je novinaru Slavku Ćuruviji:
"Svima nama poraženima na Osmoj sednici bilo je jasno da cilj nije Dragiša
Pavlović, već dalji tok stvari, sudbina drugih ljudi. To je bio obračun sa
ljudima u borbi za golu vlast. Pred nama je u rušilačkom rušenju razvaljivano
sve ono što je mukotrpno građeno i deset godina demokratski izboreno. Već
je bio zreo plod promena, novih rezultata i stanja. A sve to da bi se zavladalo
ljudima, a ne njihovim problemima i mukama", objašnjavao je Stambolić..

VLADIKA AMFILOHIJE O MILOŠEVIĆU

MILOŠEVIĆ je brzo i lako osvojio podršku najšire javnosti. Srpskim ušima


prijala je njegova poruka - rešićemo problem na Kosovu. O tome je godinu
dana posle Osme sednice za ljubljansku "Mladinu" govorio i tadašnji vladika
banatski Amfilohije (Radović).

"Okoštale partijske strukture, koje su u mnogo čemu svojim oportunizmom i


politikantstvom doprinele stanju na Kosovu, počele su da pucaju. Događaji
na Kosovu bili su toliko očigledni i tragični da su čak i najokoreliji komunisti
morali da kažu: 'Ovako više ne ide. Ili ćemo potpisati potpunu izdaju svih
svojih nacionalnih i interesa naroda na tom prostoru ili treba nešto izmjeniti'.
I tako je Milošević negdje kazao: 'S Partijom ili bez nje Srbija mora da sačuva
svoje Kosovo'. Da je poslije 50 godina jedan predsjednik to mogao reći,
sigurno znači da se nešto prelomilo i sazrelo dublje. To je to, to je nešto što
se ne može zaustaviti"

12
4. Maniri birokratske samovolje
Rade Dragović | 12. septembar 2017. 17:54 | Komentara: 0
Dragiši Pavloviću je zamereno da je zauzimao samovoljne političke
stavove koji su naneli veliku štetu jedinstvu Saveza komunista. Srbija
je bila premala za ambicije, autoritet i političku snagu dvojice ljudi

Ivan Stambolić na Osmoj sednici

ODBACUJEMO pokušaje revizije zaključaka i zadataka o Kosovu koje su


usvojili Centralni komitet SKJ i komitet Srbije. Niko nema pravo da te stavove
menja niti relativizira. Zauzimanjem takvih političkih stavova i njihovim
branjenjem po svaku cenu Dragiša Pavlović naneo je veliku štetu jedinstvu
Saveza komunista Srbije u akciji koju, zajedno sa SKJ, vodi na Kosovu. On
to nije video. Video je samo sebe, kao jedinog koji je u pravu. Ne radi se
samo o neslaganju i opiranju, nego i o jasno vođenoj akciji čiji je cilj da se
diskredituju SKS i njegovo rukovodstvo."

Ravnim i monotonim glasom, bez emocije i s prepoznatljivim knjaževačkim


naglaskom, sekretar Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista
13
Srbije Zoran Sokolović pročitao je na samom početku Osme sednice odluku
ovog partijskog foruma o sudbini Dragiše Pavlovića.
Ovim tekstom, koji je Miloševićeva grupa pisala prethodne noći, počeo je
definitivni obračun dveju grupa srpskih komunista. Pavlovićeva odgovornost
formalno je bila tema zasedanja, ali je prava meta miloševićevaca bio
predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić. Srbija je bila premala za
ambicije, autoritet i političku snagu dvojice ljudi. Već nekoliko meseci kasnije,
na političkoj sceni ostaće samo jedan - Slobodan Milošević.

PAVLOVIĆU je zamereno da je opstruisao rešavanje kosovskog problema,


uprkos jedinstvu partijskih foruma. Osuda metoda borbe protiv, kako se to
govorilo, kontrarevolucije na Kosovu, koju je javno izneo, nanela je,
navodno, veliku političku štetu, koja je mogla biti otklonjena samo - njegovom
smenom. Zamereno mu je da je vodio solo akciju, suprotno glavnom toku
partijskih komiteta, targetiran je i zbog samovolje, oportunizma, nedovoljne
zaštita lika i dela Josipa Broza...

"Čitav niz napisa u štampi pokazuje smišljenu i kontinuiranu akciju Dragiše


Pavlovića da ospori napore Predsedništva CK SKS, da odloži izvršenje
njegovih odluka i da u javnosti ostavi utisak da Predsedništvo vodi akciju na
Kosovu na način koji ide naruku nacionalistima i iredentistima", čitao je
Sokolović "optužnicu" na Osmoj sednici.

Navodio je da Pavlovićevi postupci ukazuju na "manir birokratske samovolje,


kojoj je podlegao u besprincipijelnom nastojanju da za svoja gledišta dobije
širu javnu podršku".

"Oportunizmom Dragiše Pavlovića ukočena je politička akcija koju je


pokrenulo Predsedništvo CK. Izgubljeno je ogromno vreme. Ne možemo
dozvoliti da njegov oportunistički stav i ponašanje koče sprovođenje
zaključaka o Kosovu", čitao je dalje Sokolović.
U PRVOM redu u zdanju Skupštine sedeo je Ivan Stambolić i, ozbiljnog lica,
slušao šta Sokolović čita. Nije to za njega bilo ništa novo. Iste teze nekoliko
puta iznete su tokom predigre na dva sastanka održana tokom prethodne
dve nedelje.

Očevici Osme sednice i tumači vremena u kome se ona odigrala tvrde da


mu je tek tada, na zasedanju, u noći između 23. i 24. septembra, postalo
jasno - da je izgubio. Nada je još postojala, ali Ivan je u sebi otkrivao istinu

14
da Milošević na svojoj strani ima gotovo sve - komitete, glasove, medije,
Armiju, službe bezbednosti...
Spoznao je i da je Pavlovićeva smena prvi korak, a da je sledeća meta on...

Na to je ukazivalo i što je predsedavajući Milošević odmah posle uvodničara


reč dao Nikoli Ljubičiću. General Armije, član Predsedništva SFRJ i član
Predsedništva CK SKJ imao je veliki autoritet u tadašnjoj vladajućoj
nomenklaturi. Svojim minulim radom i ratnim stažom nametnuo se kao
moćna spona stare i nove garde političara.

LjUBIČIĆ je posle podužeg demagoškog uvoda u kome je naglašavao


"složenost situacije i društvene stvarnosti", "probleme s kojima se naše
društvo susreće", "potrebu za radnim jedinstvom", uz prekor javno pozvao
Dragišu Pavlovića da se sam povuče.
"Mi o ovom i svakom drugom Pavloviću moramo voditi računa sve dotle dok
on i dalje bude na pozicijama u SKS, bez obzira na greške koje je napravio",
izgovarao je Ljubičić svoju "presudu pre presude". "Mi ljude ne smemo lomiti,
o njima moramo brinuti. Žao mi je što drug Pavlović nije prihvatio moj
predlog. Ja sam mu savetovao da podnese sam ostavku. On ima neke svoje
razloge zbog kojih to nije uradio i nije me poslušao."

Kucnuo je čas za odbranu. Ovog zadatka se prihvatio Ivan Stambolić.


Očevici Osme sednice slažu se da to nije bio onaj samouvereni, lucidni i
vispreni Ivica. Za govornicom je stajao umoran, nesiguran i izgubljen čovek,
koji je delovao kao da još ne shvata svoj katastrofalni položaj. Bio je opširan,
nefokusiran.

STAMBOLIĆ je dobar deo svog govora potrošio na, u suštini, nevažne


proceduralne primedbe i kršenje statuta i ostalih propisa. Podršku Dragiši
Pavloviću, međutim, nije krio. "Zapucao" je i na Miloševića.

"Predsednik Predsedništva ostaje uporan u svojoj zamisli da ovaj slučaj reši


prekim putem, ne videći dalekosežne probleme koje takvo rešenje
neminovno otvara u političkom životu naše republike", branio se Stambolić.
"Pavlović se ruši samo zato što je u jednoj njegovoj rečenici Slobodan
Milošević ili neko drugi video nekakvu aluziju na sebe. Umesto da odgovorno
procenjuje, Predsedništvo CK dva dana se sporilo o toj rečenici, pitajući se
da li je značila ovo ili ono. Iz toga su izvučene teške optužbe. Od samog
početka pošlo se izgleda od toga da se Pavlović proglasi odgovornim,
tačnije, krivim."
15
ŽELEĆI da izbegne dublji konflikt, konfuzno i snishodljivo, pozvao se čak i
na jasno svrstanog Ljubičića.
"Drug Ljubičić je o tome najbolje govorio", kazao je, svestan ili ne činjenice
da je Ljubičić rušio i njega i Pavlovića.

U jednom trenutku okrenuo se prema predsedavajućem Miloševiću,


zavaljenom u fotelju iza koje je stajala Titova bista.

"Bio sam uveren da će drug Milošević ispoljiti veće sposobnosti i smisao za


okupljanje i sprečavanje opasnosti od sukoba i nejedinstva."

To je bio izraz njegove poslednje nade da će iza sebe naići na pogled starog
prijatelja i zrno topline druga koji će ga razumeti i spasti propasti. To se,
međutim, nije desilo.
"Ko se dalje javlja za reč?", procedio je hladno, bez replike i komentara,
Milošević.

LjUBIČIĆ KAO TITO

NIJE nimalo slučajno što je Osmu sednicu otvorio Nikola Ljubičić. Nekoliko
meseci ranije general je svoje simpatije od Stambolića preusmerio ka
energičnijem Slobodanu.
"Milošević je Ljubičića tretirao onako kao je samo Tito nekada bio tretiran -
bio je prvi govornik, a napad na njega bio je unapred isključen, jer je general
dugo godina pripadao najužem krugu oko Tita, a njegova kontrola nad delom
vojnog obaveštajnog aparata nikada nije prestala. Vešt u spletkama, Ljubičić
je dobro uočio priliku da se vrati u politiku na velika vrata", beleži u svom
referatu "Osma sednica - kraj borbe za Titovo nasleđe u Srbiji" istoričar Kosta
Nikolić.

16
5. Složan dvojac iz "Tehnogasa"
Rade Dragović | 13. septembar 2017. 18:13 | Komentara: 0
Tandem Stambolić-Milošević, mladi, poletni, pragmatični, sa stilom
kako u oblačenju i u ophođenju, tako i u donošenju odluka, viđeni su
kao budućnost srpskog vođstva države i partije

Stambolić i Milošević bili su prijatelji četvrt veka

IVAN Stambolić i Slobodan Milošević sukobili su se na Osmoj sednici posle


prijateljstva dugog 25 godina. Tokom svih ovih godina bili su i privatno i
poslovno - nerazdvojni.

17
Budući lideri Srbije upoznali su se još 1961. godine na Pravnom fakultetu u
Beogradu. Dvojica brucoša, iako različitog porekla, pa i godina (Stambolić je
bio pet godina stariji), brzo su se i lako razumeli. Postali su drugovi, pa
prijatelji, a zatim pune dve decenije najbliži saradnici i saborci.

Stambolić koji je brže grabio sa vrhovima tadašnje vladajuće nomenklature


vukao je i protežirao Miloševića. Bio mu je politički patron. Sloba je njemu,
opet, bio uzdanica, verni čuvar leđa, pouzdani partner, efikasan "čistač". To
je i bio razlog što je Milošević nasleđivao funkcije sa kojih je Ivan odlazio.
Tako je bilo od opštinskog komiteta Starog grada, "Tehnogasa" beogradske
Partije, Centralnog komiteta Srbije...

Milošević je do prvih položaja u Partiji išao uobičajenom rutom, dok je


Stambolićev put bio pun krivina. Rođen na selu (Brezova kod Čačka), učio
je metalostrugarski zanat, a šegrtovao je u trećoj smeni čačanske fabrike
reznog alata "Cer". Ubrzo prelazi u Beograd, gde radi kao KV radnik u
Industriji motora u Rakovici. Na svoju ruku upisuje Pravni fakultet i vanredno
ga završava, a paralelno se probija kroz partijsku organizaciju.
MILOŠEVIĆ i Stambolić činiće okosnicu prvorazredne grupe angažovanih
studenata sa perspektivom, koju će kao partijski sekretar Pravnog fakulteta
predvoditi Nebojša Popov, a koju će činiti još i Kosta Čavoški i Jagoš Đuretić.

- Ivan je imao izvanredan put. Bio je jedan od najistaknutijih omladinaca


radnika naše generacije. Kao veoma mlad otišao je u privredu, odakle se
superiorno vratio u politiku - prisetio se 1988. u intervjuu "Dugi" Dušan
Mitević, Stambolićev šef iz omladinske organizacije. Slučaj će urediti da
puno godina kasnije Mitević bude jedna od ključnih karika njegovog rušenja
na "Osmoj".

Preokret nastaje kada 1965. godine Ivan postaje direktor preduzeća


"Tehnogas", u koje na mesto zamenika dovodi Miloševića. Time je
uspostavljena praksa da Slobodan preuzima Stambolićeve fotelje koja će uz
pojedine prekide, trajati sve do Osme sednice. Ovo preduzeće, inače,
postaće glavna akumulacija kadrova koji će početkom osamdesetih obavljati
najvažnije poslove u Republici. To je i inspirisalo tih godina aktuelan štos koji
se pripisuje Miloševićevom političkom arhineprijatelju Draži Markoviću:

"Više vrede četiri godine u 'Tehnogasu', nego u NOB-u".


CRNOGORSKI KADROVIIVAN je Slobodanu zamerao i što je na važne
dužnosti postavio veliki broj Crnogoraca. - On predlaže nekoga, ja kažem
18
"Taj ne valja" - prisećao se Stambolić kasnije u razgovoru sa novinarom
Slavkom Ćuruvijom. - Jednom sam morao i da mu kažem "Čuj čoveče,
mnogo je Crnogoraca". U četiri oka sam mu govorio: "I sam si Crnogorac,
mnogo ih forsiraš. Neće te razumeti, pripisaće ti to neko. Počeće od starta
da te napadaju. Šta ti je? On će posle otići Vidoju Žarkoviću i Vesi
Đuranoviću i reći to. Odmah sam to osetio".

KARIJERE budućih lidera Srbije posle fakulteta krenuće uzlaznom


putanjom, a posle "Tehnogasa" putevi će im se razdvojiti. Stambolić je otišao
najpre u Privrednu komoru, a vrlo brzo će postati i predsednik Izvršnog veća
Srbije. Slobodan se otisnuo u vođenje Beogradske banke. Putevi će im se
brzo ponovo ukrstiti u Gradskom komitetu 1982. godine. Kada je Stambolić
postao šef beogradskih komunista, Slobodan je bio član Predsedništva SK
Srbije sa logičnom perspektivom da starog druga nasledi i na novoj poziciji.
Većina članova političkog rukovodstva u tandemu Stambolić-Milošević video
je budućnost srpskog vođstva države i partije. Smatrani su novim ljudima,
velike energije, rasterećenih balasta rata i poratnih muka. Mladi, poletni,
pragmatični, sa stilom kako u oblačenju i ophođenju, tako i u donošenju
odluka, viđeni kao složni dvojac u državnim poslovima, bili su predmet velikih
očekivanja i nada.

Politika, lične ambicije, pa i nezaobilazna sujeta, međutim, počele su da


stvaraju pukotine u njihovom prijateljstvu. Pojavili su se i signali da postoje
problemi i da se, umesto dotadašnje saradnje javlja - rivalstvo.
PRVI veći sukob nastaje prilikom priprema za Kongres Saveza komunista
marta 1986, ali on je brzo izglađen. Cela ta godina proći će u znaku napetosti
dvojice vođa.

"Stambolić se postavljao kao stariji i politički iskusniji, polazeći od toga da je


zreliji i da je pravi primer čoveka novog vremena", piše u svojim memoarima
"Život, politika, komentari" Dušan Čkrebić. "Bio je mlad i sposoban, ali i
raspusan i samouveren, ubeđen da mu je sve dozvoljeno i nadohvat ruke.
Kasnije, kada je otišao sa vlasti često je govorio o demokratiji, skromnosti i
toleranciji, ali i o svojoj grešci što je forsirao Miloševića. Zamerao je Ljubičiću
i Vidiću, koji nisu shvatili kakvo zlo leži u tom čoveku i njegovom ponašanju.
A upravo on je nama svima dosadio sa forsiranjem Miloševića i zahtevom da
ga podržimo za predsednika CK SK Srbije."

19
Stambolićevi ljudi bili su pre svih Dragiša Pavlović, a zatim po principu "čovek
mog čoveka" i Radoje Stefanović, Branislav Ikonić, Bogdan Bogdanović,
Ivan Stojanović i drugi. Poslušnost i lojalnost u tom lancu su se
podrazumevali.

ČKREBIĆ potvrđuje da se Stambolić prema Miloševiću odnosio kao mentor,


pokrovitelj i zaštitnik. U karakterima i načinu života imali su brojne sličnosti,
ali i bitne razlike.
"Ivan je bio raspusan, manje vezan za kuću, politički demagog s
legitimacijom radnika koji je uz rad dogurao do visokog obrazovanja.
Slobodan, uzdržan, kome je porodica prva i najveća stvar, čovek koji drži do
sebe i do mišljenja drugih, i s većim temperamentom u raspravama o
političkim pitanjima, ali i sa mnogo manjim iskustvom", portretisao je Čkrebić
obojicu lidera srpskih komunista iz osamdesetih godina.

Milošević je dugo dopuštao Ivanu prvenstvo, ali to vreme je isticalo. Postajalo


je svima jasno, osim Stamboliću, da Slobodan diže glavu. Njegov uzlet
poklopio se i sa Ivanovom ambicijom da se probije u Predsedništvo SFRJ.
JABUKA razdora dvojice prijatelja i saradnika bili su kadrovi. Milošević je sve
manje slušao, a sve više postavljao svoje ljude, najčešće po aršinu svoje
supruge, bez obzira na to što Stambolić nije mogao da ih smisli. Počelo je
oko sastava Predsedništva CK Srbije, pa onda oko izvršnih sekretara, pa
oko Gradskog komiteta. Ivan je držao do obrazovanih ljudi iz kruga Dragiše
Pavlovića, gde su bili Špiro Galović, Momčilo Baljak, Milenko Marković... Po
Miloševićevoj volji bili su nešto drugačije ličnosti poput profesora sociologije
Miloša Aleksića i Dragomira Draškovića, Jagoša Purića, Dušana Mitevića,
Zorana Sokolovića...

Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića nisu podelile ideje, pa čak ni način


političkog rešavanja problema, već - ljudi.

20
6. Srbija je umorna od lidera
Rade Dragović | 14. septembar 2017. 18:06 | Komentara: 0
Govornici na sednici su se ređali. Ulazilo se i izlazilo iz sale. U holovima
su trajala ubeđivanja, natezanja, raspitivanja. Bilo je članova
Centralnog komiteta koji su došli sa dva govora u džepovima

Dušan Čkrebić i Ivan Stambolić u pauzi Osme sednice

PITANjE koje je poput oblaka od magle lebdelo velikom salom Skupštine


Srbije 24. septembra 1987. godine bilo je: Ivan ili Sloba? Trka je bila
neizvesna, a samo malobrojni mogli su da pretpostave konačan ishod Osme
sednice. Bilo je članova Centralnog komiteta koji su zato na zasedanje došli
sa dva govora u džepovima od sakoa. Jedan "stambolićevski", drugi, za
svaki slučaj, u korist Miloševića.

21
U mučnoj i napetoj atmosferi ljudi su trpeli veliki pritisak. Sednica se odužila
duboko u noć. Govornici su se ređali, većinom napadajući Dragišu
Pavlovića. Ulazilo se i izlazilo iz sale. U holovima su trajala došaptavanja,
ubeđivanja, natezanja, raspitivanja... U kancelarijama na gornjim spratovima
zvonili su telefoni. Pojedini su na ivici živaca izlazili na hodnik i vikali. Bunili
se protiv orkestrirane kampanje, lobiranja i ucenjivanja. Situacija se svaki
čas menjala, ka jednoj ili drugoj opciji. Prema tome su se određivali i drugovi.
Bilo ih je koji su menjali stranu i više puta tokom dana.

ALEKSANDAR Bakočević, na primer. Iako talentovan za procenjivanje ko je


jači i kome treba prikloniti glavu, neočekivano je u predvečerje raspleta,
podržao Stambolićevu struju. Kada je ishod bio na vidiku brže-bolje se
ispravio i digao ruku kako je vođa u usponu i očekivao.
"Niko nema pravo na usporavanje, razvodnjavanje, kočenje. Moramo imati
kristalno jasne ocene i na njima zasnovati svoja buduća opredeljenja.
Podržavam predlog Predsedništva o smeni Dragiše Pavlovića", vadio se za
govornicom Bakočević, koji će se u godinama koje predstoje naći na bezbroj
visokih funkcija u Miloševićevom režimu. Sa javne scene odjavio se tokom
bombardovanja 1999. godine kada mu je na iznenađenje javnosti u činu
general-majora u rezervi poverena dužnost glavnog moraliste Generalštaba
Vojske Jugoslavije. Ostalo je zapisano i da ga je lucidni Mihiz poredio sa
sapunom - "čvrsto ga držiš u rukama, a stalno ti isklizava".

Nepromenljiv na Osmoj sednici bio je samo Milošević. Bez grimase i


promene tona suvereno je vladao situacijom mirno sedeći na visokoj stolici
predsedavajućeg. A iza njega ukrštene trobojke sa petokrakama i bronzana
Titova bista. Pozicija po meri čoveka koji je u sebi video njegovog naslednika
i čuvara države.

JOSIP Broz, njegov lik i delo, bio je tema i na ovom zasedanju. U ime Titove
politike napadan je Dragiša Pavlović, kome Milošević nije mogao da oprosti
rečenicu o olako obećanoj brzini rešavanja kosovskog problema.

Inteligentan i vispren uprkos nepovoljnom odnosu snaga, Pavlović je shvatio


da nema čemu dobrom da se nada posle glasanja. Od svoje odbrane
napravio je svojevrsnu tribinu na kojoj je još jednom ukazao da srpski
nacionalizam prodire u Savez komunista, pominjao je tihu rehabilitaciju
Aleksandra Rankovića u Partiji, upirao prst u beogradske novine, "Politiku"
pre svega, zbog raspirivanja tenzija oko Kosova...

22
"Nijedan društveni problem nikada nisu uspešno rešavale pregrejane
emocije. To je dobro poznato. Ali kolektivni emocionalni naboj pre ili kasnije
dovodi i do kolektivnih emocionalnih pražnjenja eksplozija, dajući privid
velikih događaja", u sitne sate upozoravao je Pavlović.

"Miloševićevci" su se čvrsto držali svoje unapred pripremljene matrice. O njoj


najbolje govori istup Ljubine Marković, jedne od zaboravljenih antiheroina
Osme sednice. Verbalni plotun demagogije ispalila je na Stambolića i već
proskribovanog Pavlovića.

"Način razgovora Dragiše Pavlovića nije u redu, nije komunistički, nije


samokritički. Kao član CK i kao komunista ne mogu da prihvatim ovo što
govori. Svojom diskusijom iritira ljude i krajnje odbranaški se ponaša.
Nijedne reči o onom jadnom narodu na Kosovu koji teško živi i koji se muči.
Mi to dobro znamo i ja neću o tome da govorim", žestila se Markovićeva.

AZEM VLASI UZ MILOŠEVIĆAMNOGIMA je na Osmoj sednici zapala za


oko pasivnost članova CK Albanaca sa Kosova. Njihov neformalni lider
Azem Vlasi bio je vidno rezervisan. Tokom glasanja njegova grupa većinom
je bila uzdržana, što je Miloševiću savršeno odgovaralo. Upola glasa širile
su se spekulacije da je Sloba sa Albancima dogovorio podršku. Azem Vlasi
je u kasnijim intervjuima objašnjavao da je u to vreme bio već žigosan i da bi
svojom podrškom Stamboliću više napravio štetu, nego što bi mu pomogao.
"Mi smo propagandno uveliko bili satanizovani. Istina, insistirao sam kod
Vojvođana da bez naše hipoteke budu aktivniji, jer će sa ovom sednicom
početi mnoga zla koja ćemo svi osetiti. Odgovorili su mi da je to "njihova
unutrašnja borba za vlast i da se neće mešati", pričao je Vlasi.
ZA RAZLIKU od mnogih koji su Ivana gađali posredno, preko Dragiše, Dušan
Čkrebić ciljao je pravo u metu:

"Ivan nije odoleo iskušenju liderskog ponašanja. Srbija je umorna od raznih


lidera i novi joj ne trebaju. Praviti paralele od strane Ivana Stambolića, tražiti
za sebe opravdanja neukusno je, neskromno, neodmereno i možda bolje
govori o ličnosti Ivana Stambolića i njegovim ambicijama nego mnogo šta
drugo što je u svom izlaganju izneo."

Milošević je mogao da sebi dozvoli luksuz i dozvoli demokratske polemike u


kojoj je svako mogao da kaže šta misli. Sasvim suprotno perjanicama
njegove politike govorili su "stambolićevci" Špiro Galović, Vukoje Bulatović,
Vaso Milinčević, Ivan Stojanović, Ljubinka Trgovčević, Momčilo Baljak,
Brana Milošević, Radmilo Kljajić, general Milosav Đorđević, Branislav
23
Ikonić... Iznerviran Čkrebićevim govorom problem je ogolio do kraja Vukoje
Bulatović. U partijski život, po njemu, uselio se duh lukavosti, perfidnosti, pa
i podmetanja i saplitanja.

"Drug Čkrebić u političkom životu Srbije više je od 30 godina i tolike godine


je sarađivao i sa Ivanom Stambolićem. Ako je Ivan već takav kavim ga
smatra mogao je to i ranije da kaže", odgovarao je Bulatović.

U ODBRANU Pavlovića i Stambolića stao je i Vaso Milinčević. Govorio je o


Miloševićevoj sklonosti da sve drži u svojim rukama, da postavlja na važna
mesta u partiji lojalne nesvršene studente i atmosferi neprestane potrage za
neprijateljima.

"Nije tako bilo ni u vreme Agitpropa. Ako imamo toliko neprijatelja, jedini je
zaključak da ćemo se sprijateljiti sami sa sobom, što će reći da smo sami
sebi dovoljni i omiljeni."

Zanimljiv govor je održala i Ljubinka Trgovčević. Ona je, predviđajući buduće


događaje, navela da je na delu proces stvaranja nove partije, autoritarne po
karakteru, koja želi da sa članstvom komunicira putem dekreta i saopštenja
za javnost. Bila je to jasna kritika Miloševićevog stila vođenja politike.

"Bojim se da se vraćamo na odavno prevaziđene metode i ne želim da se


koristeći ih pozivamo na Tita. To je moglo da se primeni u nekim davnim
vremenima dok je on bio živ. Pitam se da li možemo da nastavimo tako da
radimo s obzirom na to da se broj sumnjivih ljudi uvećava stalnom
progresijom. Pitanje ko će još doći na red radi jedne ili druge reči, a da se ne
sasluša, da se ne sastavi radna grupa, što je uvek bio partijski metod.
Ovakav način rada podrazumeva da smo svi sumnjivi dok ne dokažemo
suprotno, na šta ne mogu da pristanem", rekla je Trgovčevićeva za
govornicom.

Većina onih koji su se na Osmoj sednici suprotstavili Slobodanu Miloševiću


ubrzo će završiti svoju političku karijeru.

24
7. Niko ne sme da bije narod
Rade Dragović | 15. septembar 2017. 18:02 | Komentara: 2
Iz Kosovoa Polja u Beograd Milošević se vratio kao drugi čovek. U
dugoj aprilskoj noći, slušajući ispovesti žrtava, doživeo je
transformaciju. Na kosovsko pitanje više neće gledati istim očima. Srbi
i Crnogorci nikada nisu uzmicali, pretke bi obrukali, a potomke
razočarali

Slobodan Milošević u Kosovo Polju

O KOSOVU sve do proleća 1987. godine Slobodan Milošević nije javno


iznosio svoj odnos prema tom problemu. O krizi u pokrajini držao se zvanične
odluke partijskih foruma. Ona je glasila otprilike ovako: "Na delu je
kontrarevolucija oličena u albanskom nacionalizmu i irendentizmu protiv koje
se treba boriti shodno interesima radničke klase i politici bratstva i jedinstva."
Ironija je da će upravo na promeni odnosa prema kosovskom pitanju
Milošević svega pet meseci kasnije odneti pobedu na antologijskoj Osmoj
sednici i postati novi vođa Srbije.
25
Ključni obrt dogodio se 24. aprila, kada je Milošević u pokušaju da umiri
uzavrelu krv Srba i Crnogoraca došao u Kosovo Polje. Situacija je bila
napeta. Na talasu peticije 2.016 nezadovoljnih Srba iza koje je na kraju stalo
više od 80.000 potpisnika s kraja 1985. jačao je duh bune. Nezadovoljstvo
je pretilo da eskalira ili u sukob ili u masovni egzodus. Pominjan je Arsenije
Čarnojević, ali i Ranković i Krcun. Stanje je pretilo da se otme kontroli.

SRBIMA je stigla podrška više od 200 intelektualaca - akademika, profesora,


književnika i umetnika iz Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja.
Kosovo je postalo tema broj jedan u beogradskoj javnosti.

"Oni kojima bi trebalo da je prva briga sudbina svog naroda oglušuju se o


njegov očajnički krik i probuđenu svest, nemaju saosećanja za žrtve ni
odlučnosti da spreče stradanja. Osporavaju mu čak i pravo da iskaže
osećanje istorijskog bespuća i da od svoje države traži zaštitu. U proteklih
20 godina s Kosova i Metohije iseljeno je više od 200.000 ljudi, a više od 700
naselja je etnički očišćeno. Iseljavanje se nastavlja a agresija prelazi granice
pokrajine. Metode su iste - na starom kolju obnovljene su glave. Novi đakon
Avakum zove se Đorđe Martinović a Majka Jugovića - Danica Milinčić. Siluju
se starice i monahinje, prebija nejač, oslepljuje stoka, zidaju štale od
nadgrobnih spomenika, skrnave crkve i svetinje, ljude nagone da u bescenje
predaju imanja...", navedeno je u tekstu peticije koja je upućena na adrese
svih organa države i partije.

U TAKVOJ atmosferi, Milošević je drugi put stigao u pobunjeno Kosovo


Polje. Iz udobnog beogradskog kabineta na tvrdo i čvornovato Kosovo došao
je na inicijativu Ivana Stambolića, koji ga je među Srbe poslao u nadi da će
"imati štofa" da smiri bujicu nezadovoljstva. Slobodan se u društvu Azema
Vlasija i Kolj Široke sa demonstrantima prvi put sreo u školskom dvorištu, a
Miroslav Šolević je tražio da dođe ponovo i sasluša predstavnike naroda, a
ne "prevarante kojima je okružen".

Nešto ranije i Stambolić je bio na Kosovu, ali bez većeg efekta. Uočivši
zapaljivost mase odlučio se za oprez, mirne reči i rezervu prema srpskim
zahtevima. Bio je svestan problema, ali i ubeđen da probleme na Kosovu
treba da rešava cela Jugoslavija - Predsedništvo i Centralni komitet SKJ pre
svega. Svaku priliku, uz to, koristio je da naglasi i opasnosti srpskog
nacionalizma što je dodatno raspaljivalo razljućene Srbe.
"Na sednici CK Srbije posvećenoj borbi protiv srpskog nacionalizma,
održanoj 19. aprila 1986, predsednik CK Ivan Stambolić i srpski funkcioneri

26
naružili su svoj narod kao nijedna komunistička partija u 20. veku", zabeležio
je književnik i neformalni vođa srpske opozicije Dobrica Ćosić.
NEKO je morao da ugasi požar u samom žarištu. Slobodan Milošević u
Kosovo Polje stigao je 24. aprila oko pola sedam uveče. Dočekalo ga je oko
15.000 Srba i Crnogoraca. Masa ljudi se širila kao da niče iz zemlje, sa svih
strana. Ispred Doma kulture postavljen je pedesetak metara dug kordon
policije.
I dok je u sali trajao sastanak rukovodstva sa predstavnicima Srba, okupljena
masa se opasno zaljuljala. Neko je predložio da okupljeni uđu u Dom kulture
i da se razgovara javno. Poletele su kamenice, policija je potegla pendreke.
Neko je prišao Miloševiću i šapnuo mu da bi bilo dobro da izađe i umiri narod.
Izgledalo je kao da može svašta da se dogodi.
Crven u licu, uzbuđen i pomalo nesiguran, Slobodan je krenuo napolje.

"Pod pritiskom mase stajao sam prilepljen uz njega. Bukvalno se tresao",


publicista Slavoljub Đukić zabeležio je svedočenje tadašnjeg novinara
"Borbe" Slavka Ćuruvije.
Ruke demonstranata pružile su se ka Miloševiću. "Biju nas, biju nas"
skandirali su okupljeni, pokazujući milicionere sa isukanim palicama.

- Niko ne sme da vas bije. Ne, niko ne sme da vas bije - okrenuvši se ka
njima i uz karakterističan pokret rukom izgovorio je tada svoju čuvenu
rečenicu, koja je postala zaštitni znak njegovog uspona.
MILOŠEVIĆ je umirio narod i pristao da čuje šta ima da mu kaže običan
narod. Instalirano je i ozvučenje, a sa prozora Doma kulture obratio se
okupljenima. Pod utiskom događaja Milošević je pojačao retoriku.
- Prvo drugovi što želim da vam kažem jeste da morate da ostanete ovde -
izgovarao je Milošević reči koje su Srbi sa Kosova dugo želeli da čuju. - Ovo
je vaša zemlja, ovo su vaše kuće. Srpskom i crnogorskom narodu nikada
nije bilo svojstveno da ustukne pred preprekama. Pretke biste obrukali, a
potomke razočarali. Ja vam ne predlažem da ostajući trpite, izdržavate i
podnosite stanje kojim niste zadovoljni. Naprotiv. Treba da ga menjate.
Jugoslavija ne postoji bez Kosova, Jugoslavija i Srbija neće dati Kosovo!

27
Usledila je duga noć. Do zore su se za govornicom Doma kulture smenjivali
očajni Srbi i iznosili lična sopstvena iskustva. Progon, ubistvo, silovanje,
prebijanje, pljačka, otkaz, muka - reči su koje su se najčešće čule.

- Pozivam Vas da budete predsednik Saveza komunista Srbije ili da


podnesete ostavku! - obratio se Slobodanu jedan od predstavnika
okupljenih. Već je svanulo kada je narod počeo da se razilazi.

U BEOGRAD se Milošević vratio kao drugi čovek. Duge aprilske noći,


slušajući ispovesti žrtava, doživeo je transformaciju. Na kosovsko pitanje
više neće gledati istim očima. Odmah po povratku održana je sednica
Predsedništva CK Srbije.

Na Kosovo je Milošević otišao kao komunista, a vratio se kao nacionalno


osvešćeni Srbin. Njegov karakter, međutim, nije dozvolio i da se to jasno vidi.
Energija iz Kosova Polja ipak povešće ga preko Osme sednice do vrha vlasti
u Srbiji, a zatim u sunovrat iz koga se nikada više neće izvući.

ODA MILOŠEVIĆU
SLOBODANOV istup dobio je veliki odjek u srpskoj javnosti. Njegova
popularnost posle Kosova Polja naglo je skočila. U njemu je prepoznata
dugo čekana energija da se zaštiti srpski narod i unese pravičnost u
političkim aršinima. Stekao je simpatije podjednako intelektualnih i narodnih
krugova. Titove slike sa zidova naglo su zamenjivane Miloševićevim.
Njegovu slavu posebno su pronosili kosovski Srbi, koji nisu krili da su dobili
nacionalnog lidera po svojoj meri. Najdalje je ipak otišao pesnik Radoslav
Zlatanović, koji je inspirisan Miloševićevim istupom u Kosovu Polju u
"Književnim novinama" objavio pesmu "Himna na ledini":

"Ali pristiže lep mladi govornik

Sunce koje zalazi pali mu nakostrešenu kosu

Razgovaraću sa svojim narodom na ledini, kaže

U školskom dvorištu i na njivi..."

28
8. Kosovo izvor svih problema
Rade Dragović | 16. septembar 2017. 22:04 | Komentara: 2
Niko u vladajućoj garnituri nije imao hrabrosti da kaže ono što su svi
znali - Albanci ne žele Srbiju, već albansku državu. Jugoslavija je njima
igrala igru samo kao prelazno rešenje

Detalj sa Osme sednice

JUGOSLAVIJA je osamdesetih godina imala nebrojeno problema, ali jedan


je bio najvažniji, toliko da će se na njemu lomiti i sam opstanak zajedničke
države - Kosovo. Kosovsko pitanje bilo je izvor i utoka gotovo svih drugih
bolesti koje su snašle zemlju. Pravog izlaza iz krize koju je indukovala
pokrajina, međutim, nije bilo. Oko načina rešavanja ovog pitanja sudarile su
se i dve opcije u vrhu srpskih komunista 1987. godine - Stambolićeva i
Miloševićeva.

29
Situacija na Kosovu bila je redovna tačka dnevnog reda gotovo svih sednica
najviših organa Savezne države i njenih republika osamdesetih godina. Cela
decenija prošla je u previranjima, protestima, nasilju... Osma sednica bila je
i prelomna tačka odnosa države prema svemu što se dešavalo u pokrajini, a
pitanje kako rešavati kosovsko pitanje raspuklo je tadašnje partijsko
rukovodstvo Srbije.

U POKRAJINI se živelo kakavom-takavom miru do Titove smrti. Na talas


nemira nije se dugo čekalo. Već 1981. godine izbija albanska pobuna koja
će se u većoj ili manjoj meri produžiti na celu deceniju i dalje do današnjih
dana. Od ovog prvog posttitovskog pokušaja rušenja državnih temelja,
okončanog mobilizacijom policije i vanrednim stanjem, pa do danas, u
pokrajini se neprekidno smenjuju scene nasilja, progona i nepravde.
Nezadovoljstvo albanskih studenata kvalitetom hrane u menzama za svega
nekoliko godina pretvorilo se u otvorenu borbu za otcepljenje. Albanci,
Ustavom iz 1974. bogato čašćeni autonomijom kakvu nije poznavala nijedna
evropska država, naslućivali su da njihova dominacija neće dugo trajati i
prešli su u konkretnu akciju. Ova pobuna uostalom nije prva koju su Albanci
organizovali u drugoj Jugoslaviji. Ona je bila samo nastavak prethodne, iz
1968. godine, kada su uoči dana Skenderbegove zastave Albanci u Prištini
glasno zatražili ustav, ujedinjenje sa Albanijom i Envera Hodžu.

KOMUNISTIČKA vlast Srbije, sa druge strane, ovakve istupe Albanaca


gledala je hladno, uzdržano i sa namerom da ih minimalizuje i svede na nivo
incidenta. Vladajući princip osamdesetih godina bio je da se secesionističke
težnje Albanaca pravdaju ideološkim i ekonomskim uzrocima - nerazvijenom
privredom, lošim kvalitetom života i nedovoljnim efektima "stabilizacije".
Srpsko rukovodstvo albanski nacionalizam najčešće je nazivalo
"iredentizmom", njihove proteste "antirevolucionarnim", a težnje
"antisocijalističkim". To su bile samo maske koje su skrivale ogoljeni pokušaj
cepanja Srbije, a samim tim i Jugoslavije.

Niko u vladajućoj garnituri nije imao hrabrosti da kaže ono što su svi znali -
Albanci ne žele Srbiju, već albansku državu. Jugoslavija je njima, ispostaviće
se i drugim narodima u tadašnjoj federaciji, igrala igru samo kao prelazno
rešenje - do konačnog otcepljenja i pripajanja Albaniji. Svima je to bilo jasno,
ali samo malobrojni su imali hrabrosti da to i kažu. Oni, međutim, nisu
pripadali vladajućem establišmentu.

30
ALBANCI su sa druge strane veštom igrom na najbolji način iskoristili
komunističku ideologiju i pravne instrumente zasnovane na Ustavu
Jugoslavije iz 1974. godine u borbi za otcepljenje Kosova i Metohije. To
priznaje i jedan od vodećih albanskih intelektualaca sa Kosova Škeljzen
Malići. U svojoj knjizi "Kosovo i raspad Jugoslavije" on se suprotstavlja
savremenoj kritici komunističkih lidera, naravno sa današnjih pozicija i
trenutne situacije.
"Posle 1945. komunisti su omogućili transformaciju kosovskog društva i
pripremili generacije koje će se pobuniti, prvo 1968. pa 1981, i definitivno
alternativu iz devedesetih i OVK... Kad se sve sabere, mislim da su više
dobijali Kosovo i Albanci. Generacija Fadilja Hodže i mog oca (Mehmet
Malići, ministar unutrašnjih poslova Kosova 1981-1984, prim. aut.) od 1945.
do 1981. kompromisima i zaokretima postigla je cilj i pripremila teren da
Kosovo postane faktor unutar jugoslovenske federacije, a ostvarenje
nezavisnosti ostalo je na generacijama koje su rođene i odrasle u vreme
socijalizma."
SRPSKI narod posebno je bio frustriran odnosom državnog i partijskog vrha
Srbije, koji je često pribegavao pravdanjem jednog nacionalizma drugim.
Albanski separatizam pravdan je tako "velikosrpskim krugovima u
Beogradu", "srpskim nacionalizmom", "pisanjem beogradske štampe"... Prst
je upiran u tadašnju opoziciju, intelektualce i umetnike koji su slobodno
govorili o iskušenjima Srba u pokrajini.

U stvarnosti, država je bila nemoćna da preko republičkog i pokrajinskog


rukovodstva na Kosovu zavede red i sputa bujajući nacionalizam i
revanšizam albanskog naroda. Srbi i Crnogorci, sa druge strane, nisu krili
gnev prema sopstvenoj državi što ih je prepustila na milost i nemilost
Albancima, koji za svoje ponašanje nisu trpeli gotovo nikakve sankcije.
NAPROTIV, uživali su niz povlastica predviđenih Ustavom iz 1974. godine,
koji im je garantovao izuzetno privilegovan položaj. Nije postojala nacionalna
manjina u svetu koja je imala toliki stepen prava poput Albanaca u SFRJ. U
svojim rukama držali su vrh političke vlasti, policiju, sudove u pokrajini.
Albanski jezik bio je u zvaničnoj upotrebi u prosveti, a u školama se učilo iz
udžbenika štampanih i napisanih u Albaniji. Albanci su imali prednost
prilikom zapošljavanja. Univerzitet nalik prištinskom, na manjinskom jeziku i
samostalnim nastavnim programom, na primer, imali su samo Mađari u
Rumuniji i Šveđani u Finskoj. I to je sve.

31
Pritisci su jačali, a Srbi, najčešće u tišini i bez većih potresa, spas su tražili u
bežanju iz pokrajine. Slučaj nabijanja na "kolac" Đorđa Martinovića, požar u
Pećkoj patrijaršiji i brojni primeri albanskog nasilja koji su se probijali do
dnevne štampe preostale Srbe uveravali su da na Kosovu za njih tamo nema
mesta.
ĆOSIĆEV KOSOVSKI BOJ

O SITUACIJI na Kosovu prvi je javno progovorio književnik Dobrica Ćosić.


Sednica CK SK Srbije održana 29. i 30. maja 1968. godine, poznatija kao
14. plenum, na kojoj je zajedno sa profesorom Jovanom Marjanovićem digao
glas protiv sve očiglednije nacionalne neravnopravnosti i ugroženosti
srpskog naroda u pokrajini, smatra se početkom njegovog ličnog kosovskog
boja, ali i disidentskog puta kojim će na različite načine hodati sve do
devedesetih godina.

Ćosić i Marjanović našli su se pred posebnom komisijom CK (Milija


Radovanović, Bora Simić, Mirko Tepavac, Bora Pavlović, Kadri Reufi, Mirko
Popović i Milorad Nikšić), na čiji predlog je usvojen zaključak kojim se
osuđuju njihova izlaganja "kao suprotna načelima i tekovinama SKJ i
energično odbacuju uvrede koje su oni uputili komunistima u pokrajinama i
drugim republikama". Bez obzira na to, tačka preloma u odnosu srpske
javnosti prema pokrajini je napravljena.

Posle 14. Plenuma Ćosić je napustio Savez komunista, ali ne i delatnost


vezanu za Kosovo. On je bio inicijator, između ostalog, i peticije koju je
početkom 1986. godine potpisalo najpre 2.000 Srba sa Kosova, da bi joj se
priključilo još 80.000 građana. Uprkos težnji vlasti da umanji njen značaj,
imala je izuzetno veliki odjek u jugoslovenskoj javnosti. Upućena je Saveznoj
i skupštinama svih jugoslovenskih republika. Ovaj apel da se zaustavi
albansko nasilje Partija i njene državne ispostave označile su kao još jedan
primer srpskog nacionalizma na Kosovu i Metohiji.

32
9. Keljmendijev pucanj u Jugoslaviju
Rade Dragović | 17. septembar 2017. 19:12 | Komentara: 4
Masakrom u kasarni "Branko Krsmanović" u Paraćinu, gde je vojnik
Albanac Aziz Keljmendi na spavanju ubio četvoricu mladića, a
šestoricu ranio, kosovski čir u Jugoslaviji definitivno je pukao

PRVE SUMNjE Oružje u JNA je bilo loše obezbeđeno

DA je Milošević sam planirao povoljniji povod i trenutak za prevrat ne bi


mogao smisliti ništa bolje od paraćinskog incidenta. Sad je imao gotovo sve
srpske nacionaliste na usluzi.

Ove reči Ivana Stambolića opisuju jedan od ključnih momenata Osme


sednice i definitivnog razlaza na političkoj sceni Srbije toga vremena.
Masakrom u kasarni "Branko Krsmanović" u Paraćinu, gde je vojnik Albanac
Aziz Keljmendi na spavanju ubio četvoricu mladića, a šestoricu ranio,

33
kosovski čir u Jugoslaviji definitivno je pukao. To je bio signal za
Miloševićevu političko-medijsku mašineriju da stupi u akciju. Na talasu
uzavrele situacije u pokrajini, dodatno podgrejane masovnim ubistvom
vojnika i dugo taloženim gnevom Srba došlo je i do pada kompletne garniture
srpskog rukovodstva.
NA KOSOVU je ključalo već godinama ali incident ovih razmera niko nije
očekivao. Vest je pukla kao grom. Niko nije mogao ni da zamisli da će
dvadesetogodišnji Keljmendi, rodom iz okoline Lipljana, student Pravnog
fakulteta u Prištini, svega nekoliko nedelja pred "skidanje" da se dočepa
automatske puške i da krene da puca po spavaonicama punim vojnika. U
svom noćnom piru, 3. septembra 1987, Keljmendi je ubio regrute - Srbina
Srđana Simića, muslimane Hazima Džananovića i Safeta Dudakovića i
Hrvata Gorana Begića. Posle počinjenog masakra pobegao je na
Karađorđevo brdo, gde je, kako je tada saopšteno, izvršio samoubistvo.
Zločin u kasarni istinski je zgrozio Jugoslaviju. Kult JNA, bez obzira na sve
nedaće klimave federacije i dalje je bio jak, pa je ubistvo vojnika različitih
nacionalnosti, izuzetno emotivno primljeno širom zemlje. U Srbiji je
proključao i bes običnog naroda. Keljmendijevo streljanje usnulih vojnika
doživljeno je kao ubistvo dece, porodice. To, međutim, nije bilo dovoljno.

TRAGIČNI događaj je bio idealna prilika da se razgori ionako snažno


antialbansko raspoloženje. Incident iza koga je stajao jedan neuravnoteženi
mladić u vreloj atmosferi pripisan je snagama koje rade na rušenju države.
"Keljmendi pucao u Jugoslaviju" osvanuo je naslov u "Politici" od 4.
septembra, plasiran preko saopštenja koje je prenela agencija Tanjug. Na
sličan način događaj su komentarisali svi ostali beogradski mediji. Tumačilo
se kako je "Keljmendi samo povukao obarač", da je "ciljao u jedan od
najznačajnijih stubova jugoslovenske stabilnosti - JNA" kao i da su njegovi
motivi za koban čin ipak politički.

"Masakr u Paraćinu je ukazao još jednom, na tragičan način, da je


kontrarevolucija na Kosovu jugoslovenski problem. Tragedija u Paraćinu je
tragedija cele Jugoslavije, ali i veliko upozorenje svima koji su odgovorni
pred narodom i istorijom za bezbednost svakog građanina ove zemlje, za
njenu stabilnost, za njenu budućnost", komentarisala je "Politika".
TEMPERATURA u srpskom društvu naglo je skočila, a glave su se usijale.
Na sahrani vojnika Srđana Simića 5. septembra na beogradskom Novom
groblju okupilo se, kako su prenele novine, desetak hiljada ljudi. Pretilo je da

34
se pogreb pretvori u miting. Dok je posmrtna povorka prolazila, uzvikivalo se
"Obesite Fadilja!" i "Vlasi Azeme, marš iz Jugoslavije", ali i "Bolje grob nego
rob" i "Kosovo je Srbija". Posle sahrane nekoliko hiljada ljudi spontano je
zapevalo "Hej Sloveni", a na račun albanskih vođa pljuštale su psovke i
kletve. Nedeljnik NIN je preneo i da je otac ubijenog vojnika Petar Simić, iako
u teškoj žalosti, morao da se oglasi. Uzeo je mikrofon i okupljenima poručio
da prekinu da uzvikuju nacionalističke parole nad grobom njegovog sina.
Mnogi su nakon ukopa mladog regruta potražili i grobove Aleksandra
Rankovića i Slobodana Penezića, čiji je antialbanski imidž doživljavao
posthumnu renesansu u srpskom narodu.

SRBI su, pod teretom potisnute prošlosti, turobne svakodnevice i straha od


budućnosti i nesvesno skliznuli u vrtlog nacionalizma.
Više poslastičarnica, pekara i kioska širom Srbije, čiji su vlasnici bili Albanci
tih dana je demolirano. Talas antialbanskog rušilaštva pretio je da udavi ono
malo međunacionalne tolerancije što je opstajalo od 1981. godine.

Nisu, međutim, svi mislili isto. Jovan Ćirilov piše u svojoj redovnoj kolumni u
NIN-u:

"Naši junaci s imenom i prezimenom nekada su jurišali na tvrđave, a danas


bez imena i prezimena napadaju poslastičarnice."

Okolnosti zločina u paraćinskoj kasarni počele su da se magle u istragama,


zaključcima i tumačenjima. Savezni sekretarijat za narodnu odbranu (SSNO)
saopštio je zvanične rezultate istrage:
"Analiziran je postupak unutrašnje i straže u kasarni. Reagovanje straže
moglo je biti i drugačije ali se ni u kojoj varijanti nije moglo izbeći krvoproliće,
s obzirom na ispoljenu rešenost ubice. Ubica je svoje postupke očito ranije
planirao, razradio i u vrlo kratkom vremenu izvršio", navedeno je u izveštaju
objavljenom za JNA neobično brzo - već 4. septembra.

ARMIJA je skinula sa sebe svaku odgovornost za masakr. Politička uprava


SSNO četiri dana kasnije bila je još decidnija - JNA, njene komande i oficirski
kor nisu odgovorni za ono što se dogodilo u Paraćinu. Kriva je bila
"nacionalistička zaslepljenost Keljmendija i indoktrinacija albanske
omladine".

35
Mediji su objavljivali fragmente iz života ubice sastavljajući njegov psihološki
profil. Pročulo se tako da je bio povučen i iskompleksiran sitnim rastom i
malom visinom, nedruželjubiv i ponekad agresivan. Isplivalo je da je
Keljmendi iako član Partije, ispod kreveta u rodnom selu kod Lipljana držao
pesme i beleške koje se podudaraju sa separatističkim parolama, kao i da je
1984. bio uhvaćen pri pokušaju da prebegne u Albaniju i kažnjen sa 15 dana
zatvora. Na papiru strogim lokalnim partijskim komesarima to očigledno nije
bila prepreka da ga svega godinu dana kasnije prime u članstvo SKJ.

DVE nedelje od zločina general Veljko Kadijević, zamenik saveznog


sekretara za narodnu odbranu referisao je Saveznom veću skupštine SFRJ
i ukazao na pojedine nove okolnosti prikupljene na terenu. Naveo je niz
provokacija u garnizonima na Kosovu u danima posle zločina, kao i na
okupljanje više od 200 ljudi ispred komande garnizona u Prištini posle jedne
fudbalske utakmice.
Paraćinski masakr trajno je promenio javno mnjenje Srbije koje prvi put
počinje da otvoreno piše o situaciji na Kosovu i Metohiji. Beogradska štampa
više nije ignorisala apele Srba iz pokrajine. Štaviše, na novinskim stupcima
ređale su se potresna svedočanstva o njihovom položaju, problemima,
albanskom teroru... U svemu tome nije nedostajalo preterivanja niti
generalizacija svake vrste.

ARMIJA GUBI REPUTACIJU

ZLOČIN u kasarni u Paraćinu otkrio je i niz aljkavosti organa JNA, koja je sa


državom delila sve snažnije spiranje reputacije odlučne i organizovane
ustanove. Isplivalo je tako da u Keljmendijevom vojničkom kartonu nije bilo
ni slova o ranijim postupcima koji bi ukazivali da je reč o problematičnoj
ličnosti. Pokazalo se i da je oružje u kasarnama loše obezbeđeno, kao i da
su straže ispred objekata nedovoljno budne i sposobne za reakciju. Prvi put
je javno postavljeno i pitanje rešavanja integracije albanskih vojnika u JNA,
koji su važili za izolovanu grupu koja se u kasarnama gotovo nikada nije
mešala sa vojnicima ostalih nacionalnosti.

SUTRA: LUTANjA I ZAOKRETI DRAGIŠE PAVLOVIĆA

36
10. Zaokreti na Studentskom trgu
Rade Dragović | 18. septembar 2017. 16:43 | Komentara: 0
Dragiša Pavlović sa diplomom dva fakulteta, mašinskog i ekonomskog,
i doktoratom političkih nauka, međutim, sagoreo je u ognju
mnogobrojnih političkih afera koje su tresle tadašnju državu

KONTROVERZNOST Dragiša Buca Pavlović

USPON Slobodana Miloševića na vlasti značio je i pad Ivana Stambolića.


On, međutim, nije bio prva žrtva obračuna u vrhu srpske partije. To je bio
predsednik Gradskog komiteta Beograda Dragiša Pavlović.

Danas gotovo zaboravljen, Pavlović je osamdesetih godina bio treći čovek


nove generacije političara koji su zauzeli ključne pozicije u državi i Partiji.
Njegov najveći greh bio je što se u kolopletu posustale države, posrnule
ideologije i nagomilanih problema našao na putu Miloševićevom zaokretu
prema kosovskom pitanju. On će biti u središtu Osme sednice, koja će zbog
37
svega ovoga postati simbol kraja stare i početka jedne sasvim nove epohe
u srpskoj politici.
Mlad, obrazovan, širokih vidika, Pavlović je smatran nadom nove generacije
političara u Jugoslaviji. Čovek sa diplomom dva fakuleteta, mašinskog i
ekonomskog (završio bi, govorili su tada, i više, ali ih u Kragujevcu nije bilo),
i doktoratom političkih nauka, međutim, sagoreo je u ognju mnogobrojnih
afera koje su tresle tadašnju državu.
KARIJERU je počeo u Institutu za naučno planiranje, gde je krajem
sedamdesetih i upoznao Ivana Stambolića. Iako je to bilo neuobičajeno za
tadašnji poredak, u politiku se vinuo sa mesta Ivanovog šefa kabineta,
funkcije bez političkog masla. Na Ivanov zahtev prelazi u Privrednu komoru,
odakle počinje da deli putanju svog političkog oca. Izborom Miloševića za
čelnu poziciju u CK Srbije, mesto predsednika Gradskog komiteta Beograda
pripalo je Dragiši Pavloviću.
Dobro potkovan znanjem, sa dozom narcisoidnosti i samozaljubljenosti,
sklon polemici i konceptu dijaloga u društvu, ali slabo poznat široj javnosti,
Pavlović se nije uklapao u šablon tadašnje partijske birokratije. Milošević je
bio nezadovoljan i dogovorom da ga on zameni na čelu Gradskog komiteta.
Ali vezao mu je ruke svojim kadrovima koji su ostali u beogradskoj partiji.
Treći čovek osovine srpskih političara, međutim, ubrzo će se zakopati u
talogu polemika, afera, borbe za prevlast... Dragiša je precenio i sebe i
Ivanovu moć.

Time je počela i labudova pesma njegove neslavne političke karijere.

POJAVA Dragiše Pavlovića bila je osveženje i za državu i za Partiju. Sve do


početka osamdesetih glavnu reč u Jugoslaviji vodili su političari stare garde,
ratni kadrovi ogrezli u komunističku ideologiju i sa balastom mučnog
poratnog doba i izraženog titoizma. Narod je već bio prezasićen Petrom
Stambolićem, Dobrivojem Vidićem, Dražom Markovićem, Nikolom
Ljubičićem...

Pojava mladog čoveka širokog obrazovanja, fizički markantnog, veštog


oratora impresivno dubokog umirujućeg glasa mnogima je ulila nadu da na
scenu stupaju ljudi koji će umeti da se nose sa izazovima vremena. Saradnici
ga i danas pamte po smirenosti, dobrim odelima, belim long sajz cigaretama
"kent", talentu za polemiku, ali i brzopletosti i potcenjivanju protivnika.

38
ZAPAMĆENE su njegove javne rasprave povodom Memoranduma SANU iz
čega je objavio i knjigu "Pitanjem na odgovore", kao i tekstovi koje je
objavljivao u štampi pod pseudonimom. Žestoku polemiku vodio je sa
Mijalkom Todorovićem i Miladinom Koraćem u "Politici".

"Uredništvo je bilo dužno da njihove odgovore na Pavlovićeve napade prvo


daje Pavloviću da on napiše svoj odgovor, pa da se tek onda objave", priseća
se u svojim memoarima Dušan Čkrebić. "Ustao sam protiv ove prakse. Bila
je to čista zloupotreba položaja i prijateljstva sa direktorom 'Politike' Ivanom
Stojanovićem. Pavlović je pod moćnim Ivanovim okriljem mislio da ako si na
vlasti možeš sve. Posle malog koprcanja ipak nije imao kud i prihvatio je moj
prigovor."

Beograd je bio veoma važan Savezu komunista. U glavnom gradu tada, kao
i danas, bila je koncentrisana politička i kulturna moć, tu su institucije, kao i
sedišta najmoćnijih industrijskih kompleksa. Ovim telom on je rukovodio u
jeku najvećih afera tog vremena.

SRPSKU i jugoslovensku javnost, pored stalnih napetosti na Kosovu,


potresali su politički skandali vezani za Memorandum SANU, "Politikinu"
humoresku "Vojko i Savle", naslovnu stranu omladinskih novina "Student".
Svoj epilog sve ove afere dobiće na Osmoj sednici, kada će efikasnom
akcijom Miloševićevi kadrovi počistiti Dragišu Pavlovića.

Povod za Pavlovićevu smenu jeste njegov istup pred glavnim urednicima


beogradskih medija koje je povodom krize na Kosovu i masakra u Paraćinu
11. septembra 1987. on okupio u Gradskom komitetu. Pred uključenim TV
kamerama on je izašao sa tezom da bujanje srpskog nacionalizma ne
doprinosi smirivanju stanja u Pokrajini. On je naglasio da želi da razgovara
o suštini političke zbilje, a ne o aferama.

Na ovom skupu u zdanju na Studentskom trgu izgovorio je sledeće rečenice:


"Ukupno stanje na Kosovu, koje se ne popravlja ni potrebnom, ni poželjnom,
ni olako obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu u kojoj kao da se
svaka izgovorena reč protiv srpskog nacionalizma doživljava kao
popustljivost prema albanskom separatističkom nacionalizmu. U takvoj
atmosferi, sa upozoravajućim odlikama političke napetosti širih razmera, lako
se gubi orijentacija, brkaju se opredeljenja, blede linije preko kojih se ne sme
preći..."

39
GOVORIO je ciljajući na Miloševića da zapaljive reči ne donose ništa drugo
osim požara i da se neodmerenim izjavama stvara histerija koja može da
dovede do najgoreg - ratnog sukoba.

"Dlanovi Srba i Crnogoraca na Kosovu iz aplauza već prelaze u pesnicu, a


to je granica preko koje sve dalje ide u tragičan razvoj događaja. Kome je to
danas, za zamišljena rešenja, potrebna krv? Ta zastrašujuća reč sve
učestalije se i javno izgovara, a izostaju politički i zakonski odgovori na nju,
pa i obična ljudska zabrinutost. Šta treba da se dogodi da bismo shvatili da
obarač na oružju povlače i neodmerene, histerične reči na javnoj sceni, a
ponekad i jedan jedini red u novinama."

Ove reči između redova upućene Slobodanu Miloševiću koji je već


mesecima jahao na talasu uzavrele kosovske krvi, Pavlovića će skupo
koštati. Uslediće desetak mučnih dana mrcvarenja, koje će svoj epilog dobiti
na Osmoj sednici. Ušao je u bitku za koju nije bio ni najmanje spreman.
Milošević nije gubio vreme. Pavlović je pred novinarima govorio u petak, a
već u ponedeljak 14. septembra na stranicama "Politike ekspres" objavljen
je komentar pod naslovom "Olake ocene Dragiše Pavlovića". Tekst je
potpisao Dragoljub Milanović, čija će karijera od tog trenutka krenuti
uzlaznom putanjom.

LUTANjA DRAGIŠE PAVLOVIĆA


MNOGO je toga što Pavlovića prikazuje kao kontroverznu ličnost, zapisao je
publicista Slavoljub Đukić u svojoj knjizi "Kako se dogodio vođa".
Rasvetljavajući Bucinu ulogu dramatičnih osamdesetih godina, Đukić je
podsetio na brojne kontradiktornosti u političkoj biografiji nekadašnjeg
predsednika Gradskog komiteta.

"Demokratska javnost neće mu oprostiti ulogu koju je odigrao u pojavi


opskurne humoreske 'Vojko i Savle'. Novinari priznaju njegovu tolerantnost,
ali mu ne zaboravljaju saradnju sa Živoradom Minovićem. Albanskim
ekstremistima ostaje u sećanju kao prvi srpski političar koji je opipljivo
pokrenuo akciju zaustavljanja iseljavanja Srba sa Kosova, kada je u
Batusima postavio temelje nove fabrike, srušivši pritom porodičnu kuću
jedinog Albanca u ovom selu. Srpski nacionalisti istovremeno su njegovu
izjavu o olako obećanoj brzini doživeli kao predaju Kosova Albancima",
zapisao je Đukić pet godina posle Osme sednice.
40
11. Slaba Srbija, jaka Jugoslavija
Rade Dragović | 19. septembar 2017. 17:39 | Komentara: 0
Jugoslavija se Ustavom iz 1974, uspostavljanjem samostalnih, čak
međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, pod maskom
razvijanja ravnopravnosti naroda, svela gotovo na geografski pojam

SUPROTSTAVLjENOST Slobodan Milošević i Boško Krunić

KRIZA na Kosovu i Metohiji koja će se naći u središtu Osme sednice jedna


je od najvećih tekovina Ustava iz 1974. godine. U Srbiji osamdesetih godina
na njega se upiralo prstom kao na tempiranu bombu za razaranje
Jugoslavije. Kao njegov atentator najčešće se navodi Slobodan Milošević, a
često se zaboravlja da je i Ivan Stambolić godinama bio uključen u rad na
promeni ustavnog položaja Srbije.
Ustav iz 1974. praktično je uveo konfederalno uređenje i neformalnu
maksimu "Slaba Srbija, jaka Jugoslavija". Konfederalni princip da je za svaku
odluku potrebna prethodna saglasnost svake republike i pokrajine,
Jugoslaviju je dovelo u stanje paralize i odumiranja. Princip jednoglasnosti i
"usaglašavanja" za svaku, pa i najmanju, promenu Ustava, preuzet je kao

41
princip i uveden i u Veće republika i pokrajina, a linijom manjeg otpora stigao
je i u privredu, ustanove kulture pa čak i sportske saveze.
OVAKVA ustavna postavka omogućila je republikama i pokrajinama SFRJ,
koje su dobile elemente državnosti, da bezbrižno gledaju svoja posla i da
oslobođeni stega centralne vlasti zadovoljavaju sopstvene interese, čak i na
štetu drugih članica. Trn u oku kritičara bio je paritetan sastav Predsedništva
SFRJ, kao i svih drugih najviših organa vlasti, kao tipičan izdanak
konfederalnog uređenja.

Puno problema stvarao je i apsurd toga vremena da republički i pokrajinski


ustavi ne moraju da budu usaglašeni sa saveznim, već ne smeju samo biti
njemu suprotni. Nisu postojali korektivi čak i ako je suprotnost evidentna, a
prednost je u svakom slučaju davana republičkom ustavu.
Srbija je bila potpuno dezintegrisana i teško je to podnosila. Bila je jedina
republika sa pokrajinama na svojoj teritoriji, a Kosovo i Vojvodina
konfederalnim uređenjem dobili su ovlašćenja države. To je dovelo do
pojave ustavnopravne rupe oko položaja tzv "uže Srbije" - prostora na kome
se jedino primenjivala republička nadležnost.

Princip konsenzusa bio je obavezujući, iako on ni teoretski nije mogao da


bude postignut oko iole važnog pitanja. Pokrajine su time dobile mogućnost
veta i blokade bilo kog zakona ili propisa. U suprotnom smeru bilo je
drugačije - imale su svu slobodu u odlučivanju bez uticaja vlasti Republike.
Birokratski aparat se širio, a proces donošenja odluka bio je spor za
nevericu.

SRBIJA zbog toga gotovo nikada nije donela niz veoma važnih republičkih
zakona iz njene nadležnosti - o državljanstvu, ekonomskom razvoju,
odbrani...

Mnogi su se osamdesetih godina prisetili reči umnog profesora Pravnog


fakulteta Mihaila Đurića, koji se deceniju ranije žestoko suprotstavio
načelima novog Ustava oličenih u amandmanima na prethodni, zbog čega
je poslat na robiju.
"Jugoslavija se ustavnim amandmanima svodi gotovo samo na geografski
pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod
maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti naroda koji u njoj žive,
uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno

42
suprotstavljenih nacionalnih država. - Ovi amandmani uvode Jugoslaviju u
poslednju njenu raskrsnicu - naglasio je Đurić.
Stanje je bilo neodrživo i već prvih godina po izglasavanju Ustava javili su se
prvi pokušaji vraćanja stvari u pravi tok. Prvi pokušaj počeo je 1975. godine
i vezan je za izradu "Plave knjige", iniciranu od Predsedništva Srbije. Ovaj
posao poveren je nesumnjivom pravnom autoritetu Najdanu Pašiću koji je
sastavio širok krug saradnika. Materijal je sastavljen pod naslovom "SR
Srbija i autonomne pokrajine u njenom sastavu", a o njemu su se pozitivno
izjasnili tadašnji srpski prvaci Dragoslav Marković i Tihomir Vlaškalić, pa čak
i sam Edvard Kardelj koji je dostavio svoje primedbe. Posao je završen, a
pažljivo napisan elaborat predat je 5. januara 1977. godine

"PLAVA knjiga' je bila umnožena u ograničenom broju primeraka i o njoj je


trebalo da se raspravlja na Predsedništvu Srbije'", piše u svojim memoarima
"Život, politika, komentari" Dušan Čkrebić, koji je u vreme pisanja "Plave
knjige" bio predsednik republičkog veća.

"Izlazak ove knjige, međutim, uneo je veliku nervozu i tenzije u naš politički
život. Govorilo se da je to nacionalistički velikosrpski projekat u kome
učestvuju osvedočeni hegemonisti koji hoće da prvo uguše autonomnost
pokrajina, da bi ih posle i formalno ukinuli", navodi Čkrebić.

"Plava knjiga", a posebno njen obazrivo naveden stav o neravnopravnosti


srpskog sa drugim jugoslovenskim narodima, podelio je rukovodstvo u Srbiji.
Pozvan je Tito da arbitrira, a "Plava knjiga" ubrzo će biti odbačena i
zaboravljena. Deceniju kasnije problemi navedeni u njoj dobiće pun zamah i
obrise katastrofe.
Na listi za odgovornost, iako kao drugorazredna ličnost i ovom političkom
slučaju našao se i Ivan Stambolić, u to vreme sekretar Izvršnog komiteta CK
SK Srbije. To će biti prvi njegov poraz u borbi za ustavnopravne promene.
NASTAVAK ove sage u kojoj će Stambolić imati daleko zapaženiju ulogu
uslediće deceniju kasnije. Međunarodni monetarni fond zatražio je od
Jugoslavije, suočene sa ogromnim dugovima i blizinom potpunog
finansijskog sloma promenu ustavnog sistema. Preduslov za moderne
reforme u privredi, finansijama i tržišnoj ekonomiji bio je uspostavljanje
efikasnosti države. Drugi stendbaj aranžman MMF je uslovio da se veto
republika na saveznom nivou ukine, uz naglašavanje apsurdnosti prava veta
pokrajina unutar Srbije.

43
Stambolić je prepoznao priliku da se na talasu ekonomskog oporavka
Jugoslavije reši i pitanje ustavnog položaja Srbije. Nadao se da će to smiriti
već uzavrelu krv Srba, uverenih da je njihova republika talac SFRJ. Tokom
1985. i 1986. vodio je teške i mučne pregovore o ispravljanju ovih
nedostataka. Posle grčevite borbe uspeo je da obezbedi saglasnost i
podršku svih republičkih rukovodstava u Jugoslaviji da se ide na promene
onih delova saveznog Ustava koji se odnose na regulisanje položaja
pokrajina i Srbije u Federaciji i da se otklone problemi koji dovode u pitanje
njenu državnost, njeno jedinstvo, bez narušavanja autonomije u bitnim
njihovim odrednicama.

POSLE više od dve godine rasprava između branilaca postojećeg stanja i


reformatora, pod ogromnim pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ 21.
januara 1987. godine predložilo je republikama i Saveznoj skupštini više od
120 amandmana na Ustav SFRJ iz 1974. Ključni amandmani su predviđali i
veća prava Srbije nad pokrajinama. Uglavnom sve što je deceniju ranije
odbacio Josip Broz Tito.
Svega deset dana nakon što je septembra 1987. Ivan Stambolić podneo
ekspoze u Skupštini Srbije o predlogu promena ustavnog položaja pokrajina,
održana je Osma sednica na kojoj je pretrpeo ubedljiv poraz.

PUCNjI NA SOPSTVENU DRŽAVU

NAJVEĆI otpor težnjama da se obezbedi ustavna ravnopravnost u


Jugoslaviji dolazili su iz pokrajina, zapadnih republika, ali i iz same Srbije.
Danas je gotovo neshvatljivo koliko su energije srpski političari potrošili da
unazade sopstvenu državu. Slučaj "Plave knjige", uostalom to dobro
pokazuje. Najglasniji u njenoj osudi bili su albanski političari Fadilj Hodža,
Kolj Široka, Ali Šukrija, Mahmut Bakali i Džavid Nimani. Na njene zaključke
možda i sa više žestine pucali su i Miloš Minić, Živan Vasiljević, Momčilo
Dugalić... Posebno su se isticali pojedinci iz Vojvodine, a među njima opet
posebno Stevan Doronjski, Dušan Alimpić, Dušan Popović... Njihova
postavka svodila se na grčevitu odbranu stečenih prava autonomije uz
sledeću logiku - ako pokrajine nisu protiv Srbije, onda i nisu potrebne.
SUTRA: TEROR NAD SRBIMA NA KOSOVU I METOHIJI

44
12. Teror nad Srbima na Kosovu
Rade Dragović | 20. septembar 2017. 17:03 | Komentara: 1
U manastiru Svete Trojice pretučena je kaluđerica, manastirskom volu
izboli su oči, steonoj kravi zabili su kolac i otelila je mrtvo tele. Tukli su
i vladiku Pavla, budućeg patrijarha...

STRADANjA Danica Milinčić, ispred Crkve Svetih Petra i Pavla u Topčideru


pre nekoliko meseci

DANILO Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna ubijen je 2. juna 1982. godine


na njivi pred majkom Danicom. Imao je nepune 22 godine. Grupa mlađih
naoružanih Albanaca presrela je Danila i Danicu, a posle kraćeg
maltretiranja jedan od nasilnika potegao je pištolj. Očajna majka ispruženih
ruku zaklonila je sina. Metak je prošao kroz njene ruke i završio u Danilovom
srcu. Nesrećna Danica, kojoj su Albanci 15 godina ranije ubili i muža, u
strahu i očaju spremila je unuke i odmah pošto je sahranila sina uputila se
za Srbiju.

"Predala sam se Beogradu", rekla je Rajku Đurđeviću, novinaru "Duge" i


autoru TV emisije "Monitor".

45
Iza velikih istorijskih događaja kriju se na hiljade malih sudbina. Jedna od
njih je svakako i usud ove nesrećne porodice. Ona je postala simbol
kosovske realnosti osamdesetih godina, bremenite beznađem, progonom,
ubistvima, nasiljem...

DUH ovog događaja osećao se pet godina kasnije na Osmoj sednici CK


SKS, koja se smatra početkom ere Slobodana Miloševića. Iako je njen cilj
bio posve politički, događaji na Kosovu davali su ambijent. Novi lider uzdigao
se na erupciji bola i nezadovoljstva Srba sa Kosova, koji su u njemu videli
dugo čekanu ruku razumevanja i poverenja.

Na tok događaja posredno je uticala i zlosrećna porodica Milinčić iz


Samodreže. Tokom "najduže noći" u Domu kulture u Kosovu Polju 1987.
Milošević je slušao iskustva nezadovoljnih Srba sa Kosova. Među njima bila
je i udovica Danila Milinčića.

"Kažu da je na zboru bilo teško. Jeste, bilo je strašno. Čoveku je najteže


kada to sluša. Moraš da stegneš srce da ti ne prepukne. Izašla je jedna žena,
mlada i lepa. Ona je supruga onog Milinčića iz Samodreže, koji je ubijen pred
majkom. Ubijen je samo što je Srbin. Došli su i ubili ga pred majkom, na njivi.
A na suđenju ubici sudilo se na albanskom jeziku. Rodbina je molila da se
omogući prevod. Rekli su im da će dobiti pisani prevod, ali da proces mora
da ide na albanskom. Uzimam ovo kao primer, ne sada da na vas prenosim,
a voleo bih da mogu, svu svoju gorčinu i očajanje", navodi Slavoljub Đukić
Slobodanove prve utiske po povratku u Beograd iz Kosova Polja.

MILINČIĆA je na Kosovu i Metohiji osamdesetih godina bilo gotovo u


svakom selu u kome su živeli i Srbi. Ustav iz 1974. Kosovu je dao gotovo
državna ovlašćenja, a republičku vlast potpuno je prognao iz pokrajine.
Mnogi Albanci, koji su inače činili ogromnu većinu stanovništva, to je doživela
kao signal za osvetu i naplatu starih računa - iz vremena Rankovića, kralja
Aleksandra, balkanskih ratova... Nasilje je bujalo, a hiljade Srba pred očima
centralne vlasti u Beogradu napuštalo je Kosovo.

"Danas jedan, sutra sedam, prekosutra svi do jedan", kružila je zlokobna


poruka srpskom stanovništvu koja se naslanjala na parolu demonstracija još
1981. koja je glasila "od Prizrena pa do Raške pobićemo srpske vaške".

Iseljavanje Srba i Crnogoraca bio je dugotrajni proces, o kome se dugo nije


javno govorilo. U kakvoj atmosferi se on odvijao posvedočio je anketarima
SANU 1985. godine anonimni srpski seljak sa Kosova star 80 godina:

46
"Početkom šezdesetih Srbi su počeli da odlaze, ostavljajući svoje domove.
Danima su zaprežna kola, napunjena stvarima, odećom i hranom prolazila
kroz naše selo i pored moje kuće. Niko od onih na vlasti se nije pitao zašto
ti ljudi, koji su čak i za vreme rata ostali u svojim kućama, sada napuštaju
svoja ognjišta. Stanem ispred njih i kažem: 'Stanite, ljudi, kuda idete? A
odgovor je uvek bio isti: Ne možemo više da izdržimo teror, prijatelju.
Napadaju svaki dan, žene, decu, starce, imovinu, udaraju i psuju. Odlazim
da bi moja deca mogla da žive slobodno'".

SRPSKA akademija nauka inače prva se uhvatila ukoštac sa problemom


migracija iz pokrajine. U cilju rasvetljavanja ovog fenomena 1985. godine
urađeno je obimno istraživanje, koje su sprovele Ruža Petrović i Marina
Blagojević, na bazi ankete i uzorka od 500 domaćinstava (oko 2.500
građana) koja su se iselila iz pokrajine. Rezultati su bili alarmantni - na
Kosovu je postojao izgrađen i duboko utkan sistem diskriminacije
nealbanaca. Srpski narod beležio je i katastrofalnu demografsku situaciju.
Stopa fertiliteta kod žena 1953. godine bila je 5,92 odsto kod Srpkinja i 6,32
kod Albanki, da bi nepune četiri decenije kasnije kod Srpkinja stopa bila 2,78,
a kod Albanki 6,16 odsto.

Na žestokom udaru Albanaca bila je Srpska pravoslavna crkva. Izmoždena


torturom komunističke ideologije, potpuno gluve i slepe za nevolje monaha i
sveštenika, Crkva je prolazila golgotu u pokrajini.

"Telefonirao mi je kaluđer Filaret, kaže da se upravo vratio iz manastira


Svete Trojice kod Mušutišta", beleži u svojim memoarima 20. decembra
1981. akademik Dejan Medaković. "Traži mi podatke o starosti manastira za
tekst za 'Dugu' povodom albanskog nasilja. Pretučena je kaluđerica,
manastirskom volu izboli su oči, steonoj kravi zabili su kolac i otelila je mrtvo
tele. Vladiku Pavla su tukli i povredili mu ruku, a jednom profesoru
Bogoslovije prebili su rebra. Albanska milicija ne interveniše, traže da tužbu
napišu na albanskom jeziku. Idu sve dalje i sve agresivnije'".

IGUMANIJA manastira Devič mati Paraskeva nabrajajući albanske zulume


od 1981. i nivoe vlasti koje ništa nisu preduzele da pronađu počinioce,
novinaru Petru Savkoviću otkriva jedini preostali način zaštite Srba na
Kosovu:
"Branimo se Bogom!"

47
Srbi već posle 1985. nisu više želeli da ćute. Na Kosovu se javio neformalni
narodni pokret otpora čije je postojanje ozvaničio Kosta Bulatović na tribini u
Udruženju književnika Srbije u Beogradu 18. marta 1986. Već 2. aprila
Bulatović će biti uhapšen sa optužbom da je počinio delo "neprijateljske
propagande". Ispred njegove kuće u Kosovu Polju okupilo se 20.000 Srba.
Atmosfera je bila pred pucanjem.

Da se nešto mora učiniti postajalo je svesno i rukovodstvo u Beogradu. Kao


i Mlošević godinu dana kasnije, u Kosovo Polje je došao Ivan Stambolić.
Poput Miloševića i on je dočekan aplauzima i ovacijama "Ivane, Ivane!"
Ponet atmosferom i Stambolić je u svom govoru bio nešto otvoreniji nego
inače, ali očekivani efekat je - izostao. Pasivnost srpskog rukovodstva,
pažljivo odmeranje reči i težnja da se u rešavanje problema Srba sa Kosova
prebaci na proalbansko federalno rukovodstvo učinili su da Miloševićeve reči
godinu kasnije daleko snažnije odjeknu i nagoveste ostvarenje njihovih
zahteva.

Slobodan Milošević je bio izraz potrebe srpskog naroda za pravdom i


čvrstom rukom.

KOLONE STIŽU U BEOGRAD

SVOJ bunt protiv nepravde i terora Srbi iz pokrajine počeli su da iskazuju


masovnim dolascima u Beograd. To je bio jedini način da centralnoj vlasti
skrenu pažnju na svoj problem. Prvi ovakav konvoj od stotinak ljudi u glavni
grad je stigao februara 1986. Predstavnici Srba iz svih opština u pokrajini
četiri sata su razgovarali sa predsednikom Skupštine SFRJ Ilijazom
Kurtešijem. O ovom sastanku javnost je obaveštena nekoliko dana kasnije.
Sledeći veći dolazak usledio je aprila iste godine, nekoliko dana posle
Stambolićevog dolaska u Kosovo Polje. Na čelu kolone od oko 550 Srba sa
beogradske Železničke stanice preko mosta išao je starac Boža Marković
(80) iz Batusa. U Sava centru sa njima su razgovarali Lazar Mojsov i Ivan
Stambolić. Obećali su im brzu promenu Ustava.

SUTRA: TERALI VUKA A ISTERALI LISICU

48
13. Terali lisicu a isterali vuka
Rade Dragović | 21. septembar 2017. 16:57 | Komentara: 0
Na Predsedništva CK Srbije Borisav Jović je bez uvijanja rekao da je
suština problema u nejedinstvu rukovodstva koje je postalo vidljivo
posle Miloševićevog istupa u Kosovu Polju

Zoran Sokolović na Osmoj sednici

DRAGIŠA Pavlović i njegovi stavovi u svetlu krize na Kosovu bili su gotovo


jedina tačka dnevnog reda sednice proširenog Predsedništva CK Srbije
održane 18. i 19. septembra. Čak 49 govornika tokom 23 časa vodilo je tešku

49
raspravu iza koje se pomaljalo nešto mnogo krupnije i opasnije. Prevrat u
Srbiji. Sastanak na osmom spratu zgrade CK u Lenjinovom bulevaru na
Novom Beogradu bio je prvi i najvažniji čin onoga što će uslediti pet dana
kasnije na Osmoj sednici.

- Terasmo lisicu, isterasmo vuka - reći će pouzdani šraf Miloševićeve ekipe


Vlajko Stojiljković. Ciljajući, naravno, na Ivana Stambolića.

Slobodan je znao da u gradskom i republičkom komitetu sede i ljudi koji neće


lako progutati obrazloženje Pavlovićeve eliminacije. Učinio je sve da lojalne
učvrsti, a one što se dvoume da prevuče na svoju stranu. Računao je i na
najjače adute, narodne heroje generale Nikolu Ljubičića i Petra Gračanina,
Dobrivoja Vidića, Dušana Čkrebića...
TAČKA dnevnog reda je glasila "Istupanje Dragiše Pavlovića na konferenciji
za štampu - političke posledice". Stambolić je bio protiv. Tražio je da se ona
prekrsti u "Aktuelna politička situacija i stanje u sredstvima javnog
informisanja Srbije".

- Prvo treba da razgovaramo o problemima, pa da vidimo da li da pričamo i


o ljudima. Od dolaska druga Tita na čelo partije nijedan komunista nije
pozvan na odgovornost zato što se zalagao za stavove kakvi su Pavlovićevi
- upozoravao je predsednik Predsedništva Srbije.

Milošević nije odstupao od plana:


- Nikakva ličnost nije u pitanju. Reč je o političkim posledicama jednog
političkog događaja. Tačno je da se to razlikuje od današnje prakse. I tu
praksu, međutim, moramo da menjamo, jer nas je ona i dovela do ove
situacije. Ko je za predloženi dnevni red? Petnaest. Protiv? - Milošević je bio
neumoljiv. Ispostaviće se i - nazaustavljiv.

Zoran Sokolović je čitao uvodni referat, koji je bio razrada teza komentara
koji je četiri dana ranije objavljen u "Politici ekspres".

NEPISANO pravo da prvi govori imao je obavešteni i sveprisutni Nikola


Ljubičić. Iako zbrkanih misli, konfuzan i preopširan, general je podržao
Miloševića. Usput je baražnom vatrom opleo sve redom - memoare Koče
Popovića, Milovana Đilasa, Radivoja Jovanovića Bradonje, Vojkana Lukića,
patrijarha Gavrila Dožića, Ljubodraga Đurića... Pucao je i po "Politici", tačnije
njenom direktoru Ivanu Stojanoviću, "Književnim novinama", Miloradu

50
Vučeliću, Vuku Draškoviću, Zoranu Bogavcu, Popoviću, Maksimoviću,
Perišiću.
- U Kanadu odu (Gojko) Đogo i (Rastko) Zakić. Pričali su tamo svašta loše o
Jugoslaviji. Išli su dotle da su otvoreno govorili da je "ono đubre umrlo, a
sahranjeno je u cvijeću". To je informacija Unutrašnjih poslova, odnosno
diplomatskih organa. Mislite da je neko do njih pozvan na odgovornost. Niko
ništa. A tamo su bili i Drašković, Đuretić, Danojlić, Danko Popović - štrektao
je general po tadašnjoj opoziciji posredno odapinjajući strele ka navodnom
nemaru i sporosti Stambolića i Pavlovića. Pominjala se tu i kuća Vuka
Draškovića u Budvi, kafana "Madera", list "Student", Pekić i "Njegoševa
nagrada" i šta sve još ne.

DRAGIŠA Pavlović šest puta se javljao za reč. Isprva je delovao umereno,


racionalno, kao čovek koji veruje da je i dalje moguć dogovor. Svaki izlazak
za govornicu, kako su šanse za pomirenje opadale, bivao je sve oštriji.
- Ključni problem je neodgovarajuće sučeljavanje sa srpskim nacionalizmom
- u jednom trenutku otvoriće karte potencirajući "Politikine" napise. - Oko
toga se izgleda ne razumemo do kraja. U trenutku Keljmendijevog zločina u
paraćinskoj kasarni, dok je cela zemlja bila u šoku, kad neodmerena reč
može imati velike posledice, na Albance se baca kolektivna krivica i time
pojedinačni zločin dobija kolektivno obeležje. Od samog zločina postaje
važnije da je zločinac Albanac.
Među članovima Predsedništva SK Srbije na Miloševićevoj strani bili su
Bogdan Trifunović, Zoran Sokolović, Borisav Jović, Radmila Anđelković,
Ratomir Vico... Pavlovićevi su bili Vaso Milinčević, Momčilo Baljak, Milenko
Marković, Branislav Ikonić, Radoje Stefanović, Desimir Jeftić.

ZA REČ se javio i Zoran Baki Anđelković, u to vreme šef Omladine SK Srbije.


Iako sa samo 28 godina i tek pristigao iz Varvarina u Beograd, moravski
lukavo je procenio sa koje strane vetar duva.

- Možda nemam pravo ni da kažem da se slažem sa drugom Ljubičićem, jer


sam kao mlad čovek svoje uverenje gradio i na njegovim izlaganjim, njega
kao ličnosti, normalno pored Tita i drugih - govorio je omladinac Anđelković.

Već pomalo zamrlu raspravu razgoreo je Borisav Jović gađajući u centar


mete. Kako prenosi publicista Slavoljub Đukić u svojoj knjizi "Kako se
dogodio vođa", Jović će odbiti da govori "o olako obećanoj brzini", a kao

51
suštinu problema naglasiće nejedinstvo u rukovodstvu koje je postalo vidljivo
posle Miloševićevog istupa u Kosovu Polju.
- Nije u pitanju Dragišina neopreznost - razrađivao je Jović. - Ta rečenica je
svesno napisana i izgovorena. Prvo se postavlja pitanje brzine, koja nije
realna, pa se postavlja pitanje jačanja srpskog nacionalizma, koji će biti
izazvan ako se takav nerealan program ostvaruje. Onda se postavlja pitanje
jačanja neraspoloženja albanskog naroda, jer se na njega vrši presija, van
realnih mogućnosti. Dalje, izazivaju se Albanci jednom nerealnom brzinom
umesto smirivanja dodatnih sukoba. Nejedinstvo je ovde, drugovi, činjenica.

STAMBOLIĆ je pokušao da sentimentalno umiri situaciju. Branio je


Pavlovića, ali pomirljivo nije napadao Miloševića. Podsećao je na bliskost sa
obojicom i naivno predložio da se "Sloba i Buca svakoga dana na pola sata
nađu i uz kafu i limunadu premošćavaju razlike".

- Ovo pitanje se ne može minimizirati svođenjem na jedan maltene


personalni sukob, kao da se deca međusobno dure. To nisu stvari ličnog
animoziteta i simpatija, niti su stvari koje se mogu na taj način
pojednostavljivati - Milošević je bio surov i neumoljiv.

Dojučerašnji politički đak učitelju je zamerio i što je svojim (ne)delovanjem


podigao paravan za odugovlačenje rešenja na Kosovu.

- Hteo sam da tražim pojednostavljen izlaz, a ti hoćeš komplikovaniji.


Videćemo na šta će to izaći. Zna se da se ja već deset godina borim sa
problemima vezanim za Kosovo. I meni insinuirati da stvaram paravan
borbe, to ne mogu da prihvatim - uzvratio je Stambolić.

Miloševićev predlog prošao je za dlaku - dobio je 11 glasova, naspram pet


protiv i četiri uzdržanih. Ovakav rezultat bio je preloman za zakazivanje
sednice CK, ali i sveukupni ishod obračuna. Sednica Predsedništva
pokazala je da Milošević ima snage za borbu, što je na njegovu stranu
prevelo najveći deo onih koji su čekali da vide ko je jači od dvojice takmaca.

DRUGOVI I GOSPODA

VREME Osme sednice jasno je nagoveštavalo i promene koje će definitivno


promeniti jugoslovensko društvo. Političari, uprkos tome, bili su i dalje makar
na rečima slepo odani starom sistemu i njegovim normama. Novi običaji,

52
drugačiji od dotadašnje ideološke prakse, kritikovani su i u predvečerje
istorijskog obračuna srpskih komunista. Na to je upozorio mladi univerzitetski
profesor Vladimir Štambuk.

- Mi danas imamo situaciju da se pojam "gospodine i gospođo" koristi


zvanično na televiziji, i to ne samo na proslavama kojima prisustvuju stranci.
Ja čekam dan kada će neko kada mu se kaže "druže" da odgovori - "izvinite,
ja nisam za vas drug, nego gospodin" - ukazao je Štambuk.

53
14. Obrt zbog Stambolićevog pisma
Rade Dragović | 22. septembar 2017. 16:45 | Komentara: 0
Predsedništvu CK SKS obratila se grupa članova Predsedništva
Gradskog komiteta i obavestila vrh partije da je Ivan Stambolić pisao
Gradskom komitetu i otvoreno podržao Dragišu Pavlovića

Slobodan Milošević pred početak Osme sednice

MILOŠEVIĆ je na sastanku Predsedništva CK Srbije, koji je bio prethodnica


Osmoj sednici, u rukavu imao spremnog i petog keca. To je bilo pismo koje
je Ivan Stambolić nekoliko dana ranije poslao Gradskom komitetu Beograda.
Ono je iskorišćeno kao dokaz o pokušaju njegovog tihog puča i nameri da
uspostavi kontrolu nad beogradskim komunistima.

54
Nema sumnje da je Slobodan znao za Ivanovo pismeno obraćanje
članovima Gradskog komiteta. Lukavo je, međutim, ćutao i svoje saznanje
sačuvao za završni udarac. Drugog dana sednice, pismo je izazvalo potpuni
preokret na sednici.

- Drugovi, želim nešto da vam kažem - dramatično se skupu obratio


Milošević. - Poslednjih sat, dva sam se kolebao. Evo dobili smo jedno pismo.
Prvi sam zamolio da se proveri da li je autentično, da ga neko nije
podmetnuo. Onda sam se kolebao da li možda da suzimo sednicu samo na
Predsedništvo. Odlučio sam da ga, kad već radimo ovako, zajedno
pročitamo.

MILOŠEVIĆ je mislio na "pismo o pismu". Predsedništvu CK SKS obratila se


grupa članova Predsedništva Gradskog komiteta, koja se sastala dva dana
ranije na Studentskom trgu. Radoš Smiljković, Slobodanka Gruden, Mihailo
Milojević, Jagoš Purić i Dušan Mitević u njemu obaveštavaju vrh partije da je
Ivan Stambolić pisao Gradskom komitetu i otvoreno podržao Dragišu
Pavloviću.
"To je pritisak i delovanje u suprotnosti sa odnosima u SKJ. Smatramo da
nema pojedinca koji sebi sme dopustiti da se stavi iznad organa Saveza
komunista i da svojim pismom daje ili uskraćuje podršku, bez obzira na to
koju funkciju vrši", napisali su nezadovoljni članovi beogradskog komiteta.

U sali je nastalo komešanje. Učesnici sastanka došaptavali su se jedni sa


drugima, pojedini su čak i ustajali da se konsultuju sa drugovima na drugom
kraju sale. Bilo je jasno - rat je objavljen.

- Moram da kažem da sam zaista lično pogođen ovim događajem, čak i


emocionalno - rekao je Milošević pripremajući novi čin predstave. - Ovakvih
stvari zaista nikada nije bilo u našem Savezu komunista.

Dodavao je i Dušan Čkrebić:


- Mi ispadamo ovde najobičniji magarci! Ovoliko razgovaramo, a već 48 sati
imamo sasvim drugu ovakvu aktivnost.

POJAVA pisama, po svedočenju aktera ovog događaja, dodatno je


pogoršalo Pavlovićev, ionako žestoko uzdrman položaj. On se branio koliko
je mogao.

55
- Sve više se bojim da nije reč o nesporazumu oko mog izlaganja, već o
kampanji. Ovde ću ponoviti da će biti velika opasnost ukoliko danas jedna
mala grupa ljudi, ali organizovana i povezana u Gradskom komitetu, pre
svega sa nekim drugovima iz Univerzitetskog komiteta, bude dobila podršku
- nije uvijao Pavlović. U jednom trenutku je govoreći o potpisnicima pisma,
Miloševiću rekao "onih tvojih petoro".

- Molim za razgovor koji će isključiti vatru i nekulturu, jer tih petoro članova
Predsedništva nisu moji. Drug Pavlović drugi put ide sa opasnom pretnjom
konfrontacije između Gradskog komiteta i CK Srbije želeći ovde da nam
stvori utisak kako iza njega stoji 230.000 komunista Beograda - odmah ga je
poklopio Milošević.

Svojim pismom Stambolić je želeo da koliko-toliko ojača poljuljanu poziciju


svog vernog druga. Nesvesno, time je Miloševiću dao oružje kojim će mu
zadati završni udarac.
Na zatvorenoj sednici Gradskog komiteta koju je 17. septembra, posle
"Ekspresovog" komentara sazvao Dragiša Pavlović, međutim, ništa nije
ukazivalo da predsednik Gradskog komiteta provodi svoje poslednje dane u
politici.

VEĆINA od 45 govornika na sastanku bila je uz njega. Podržali su ga bez


veće rezerve i dvojica vodećih beogradskih političara - predsednik Grada
Aleksandar Bakočević i šef Socijalističkog saveza Dragan Tomić. Prelazak
njih dvojice, posebno Tomića na Miloševićevu stranu, u danima koji će
uslediti, mnogima su bili jasan putokaz čiji će tabor trijumfovati.

Pavlović je u Beogradu protiv sebe imao samo Miloševićevu struju koju su


činili Radoš Smiljković, Slobodanka Gruden, Jagoš Purić, Mihailo Milojević,
Dušan Mitević, Slobodan Jovanović, Zoran Todorović, Snežana Aleksić,
Nebojša Maljković...
Ovaj sastanak biće i prelomna tačka u karijeri Radmile Anđelković, do tada
malo poznate pravnice iz Kruševca, koja je svojom ideološkom prilježnošću
fascinirala Ivana Stambolića. Javnost će je zapamtiti po valceru koji je na
jednoj železničkoj stanici odigrala sa Slovencem Jožeom Smoleom prilikom
dolaska poslednjeg slovenačkog voza bratstva i jedinstva, zbog čega će
dobiti i prigodni nadimak - "Rada lambada". Njoj će kasnije pripasti i partijska
dužnost da pozove privrednike i građane Srbije da bojkotuju slovenačku
robu, kako bi Ljubljana bila ekonomski kažnjena zbog podrške Kosovu.

56
NA SKUPU u zdanju na Studentskom trgu, međutim, imala je drugačiju rolu.
Pristala je da bude Miloševićev izaslanik koji će tok događaja usmeriti u
željenom pravcu.

"U trenutku kada je posle podrške koju je dobio poverovao da će izaći kao
pobednik Radmila Anđelković je saopštila da je za sutra zakazana sednica
Predsedništva CK Srbije na kojoj se otvara slučaj Dragiše Pavlovića", piše
Slavoljub Đukić. "Iznenađen ovom vešću Pavlović je nastojao da sačuva
prisebnost. Sve pokazuje da je onog dana, kada je komentar u "Ekspresu"
objavljen, politički scenario već bio sastavljen.

Za predstojeći sastanak nije znao ni Ivan Stambolić, a vest o njegovom


zakazivanju zatekla ga je u Palati federacije. Telefonom je pozvao
Miloševića:
- Da li je tačno da je Buca na dnevnom redu Predsedništva?

- Jeste, i on je za to odgovoran - skresao mu je Slobodan.


- Zar ne shvataš da time i mene stavljaš na dnevni red - u neverici je pitao
Stambolić.
- To sa tobom nema ništa. Uostalom razgovaraćemo na sastanku -
odgovorio mu je Milošević.

Vreme će pokazati da ne samo da je Ivan imao mnogo šta sa predstojećim


sastankom, već i da je zapravo on njegova glavna meta. Na Osmoj sednici
već je sve bilo jasno, ali i prekasno da se bilo šta promeni. Događaji su išli
naruku samo Miloševiću.
OBA sastanka koji su prethodili Osmoj sednici bila su zatvorena i javnost je
sa njih obaveštavana šturim saopštenjima. Ostalo je daleko od očiju javnosti
da je Milošević na proširenom Predsedništvu prošao za dlaku - za njegov
predlog o smeni Dragiše Pavlovića (o čemu će se glasati na predstojećoj
Osmoj sednici) dobio je 11 glasova, protiv je bilo četiri, a petoro članova je
bilo uzdržano. Na isti način prošle su i odluke o smeni direktora "Politike"
Ivana Stojanovića, kao i odgovornosti Radmila Kljajića i Momčila Baljka. Ovaj
trenutak biće uvod u kadrovske promene u nekim medijima.

57
POČETAK OBRAČUNA

SLOBODAN Milošević nije bio zvanično obavešten da će Dragiša Pavlović


govoriti pred glavnim urednicima i novinarima beogradskih redakcija. Za
njegov istup saznao je uveče iz priloga na TV Dnevniku, uoči odlaska na
uobičajeni vikend u Požarevac. Pavlovićeve optužbe saslušao je u društvu
Dušana Mitevića.

"Ovo je gotovo, nema šta da se čeka", rekao je tada.


To će biti i formalni početak obračuna koji će svoj vrhunac dobiti na Osmoj
sednici 24. septembra 1987.

SUTRA: MILOŠEVIĆ SE NE IZJAŠNjAVA O MEMORANDUMU

58
15. Milošević ćuti o Memorandumu
Rade Dragović | 23. septembar 2017. 19:08 | Komentara: 1
Slobodan Milošević, za razliku od dvojca Stambolić - Pavlović, prema
SANU, akademicima i Memorandumu držao se krajnje uzdržano.
Akademici su dali podršku Miloševiću u antibirokratskoj revoluciji

Slobodan Milošević i Ivan Stambolić iz vremena bliske saradnje

KADA se pojavio Memorandum SANU, jedan od najkontroverznijih


dokumenata posttitovske Jugoslavije, Ivan Stambolić i Dragiša Pavlović
svom žestinom udarili su po Akademiji i njenim članovima. Stambolić ga je
nazvao "in memorijamom Jugoslavije", a Pavlović "platformom srpskih
nacionalista". Milošević je za razliku od njih, uglavnom ćutao. Ova razlika,

59
očigledna i široj javnosti, svoj puni oblik dobiće godinu dana kasnije - na
čuvenoj Osmoj sednici.
Dokument koji je pod velom misterije iznet iz zdanja u Knez Mihailovoj 35 od
prvog dana proglašen je "planom razbijanja Jugoslavije", "programom 'velike
Srbije'", platformom "velikosrpskog nacionalizma"... Pojava teksta na kome
su radili akademici izazvala je pravi zemljotres u već dobro napukloj državi i
njenoj ideologiji.
Memoradum SANU na svetlo dana izašao je preko dva teksta objavljena 24.
i 25. septembra 1986. godine na stranicama "Večernjih novosti". Prvi članak
koji je doneo izvode iz još uvek nezavršenog teksta akademika nosio je
naslov "Ponuda beznađa", dok je njegov nastavak objavljen sutradan bio
naslovljen sa "I AVNOJ je lažiran". Oba teksta, intonirana veoma lično,
komentatorski, potpisao je tadašnji novinar i urednik "Novosti" Aleksandar
Đukanović. Ova dva članka izazvala su buru u jugoslovenskoj javnosti i
polemiku na stranicama našeg lista, koja je utihnula tek krajem 1987. godine.

"Dva su barjaka pod kojim njegovi autori pozivaju na otvaranje očiju. Jedan
je nacionalizam, a drugi država. A sve to zajedno zvuči na mnogim
stranicama kao novi poziv na bratoubilaštvo i novo prolivanje krvi", pisao je
Đukanović dajući šire izvode iz nedovršenog rada akademika.

Ovaj materijal sadrži 73 stranice, od čega je, kako SANU tvrdi i danas, svega
30 prošlo proceduru zvanične redakture. Njegov tekst podeljen je na dva
dela, od čega je prvi posvećen krizi jugoslovenske privrede i društva, dok je
drugi naslovljen sa "Položaj Srbije i srpskog naroda". Devet tačaka ovog za
mnoge apokrifnog dokumenta sadrži mnoštvo kritika tadašnjeg stanja, veliki
broj argumenata i dokaza za jednu od temeljnih tvrdnji njegovih pisaca -
Jugoslavija vapi za preuređenjem. U suprotnom, neće je biti. Srpski narod,
kako su naveli akademici, trebalo bi da bude spreman i za taj ishod.
To je bilo dovoljno da se ovaj dokument izvede pred streljačke vodove od
Vardara do Triglava. "Srpski nacionalizam", "šovinizam", "oportunizam",
"povampirenje četništva", "raspirivanje mržnje", "politikantstvo" i "nenaučan
pristup" i slične etikete sipane su bez zadrške i dubljeg promišljanja.

O tome je možda najbolje svedočanstvo ostavio upravo prvi čovek


Predsedništva Srbije Ivan Stambolić, istupajući na Beogradskom
univerzitetu 30. oktobra 1986. godine.

60
"Prvi put, istina na mala vrata ponuđena je celovita optužnica ne samo
rukovodstva i politike Saveza komunista nego i čitavog društvenog sistema.
Stara je to šovinistička briga za sudbinu srpstva sa već poznatom formulom
da su Srbi pobednici u ratovima, a gubitnici u miru. Memorandum se
osvedočio da nekolicini akademika društvene neprilike posluže kao dobre
prilike da pored već toliko otvorenih frontova otvore i svoj front
nacionalističke borbe za vlast", rekao je Stambolić u Rektoratu BU.
Činjenica jeste da se Milošević, koji je krajem 1986. godine bio predsednik
Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, za razliku od dvojca
Stambolić - Pavlović, prema SANU, akademicima i Memorandumu držao
uzdržano. Nije oštro kritikovao, niti podržavao. U sveopštoj hajci, koju je
tokom najvećeg političkog skandala u posttitovskoj Jugoslaviji, režim
sproveo na SANU, njega nije bilo, ili je bio na samoj periferiji događaja.

O Memorandumu SANU Milošević je samo jednom javno govorio, februara


1987. na sednici beogradskog Gradskog komiteta. Publicista Slavoljub
Đukić, ne bez razloga, zapaža da u opštoj harangi koja je dizana na
akademike, njegov je istup bio gotovo neprimetan.

"Mi smo o tome šta se događa u Akademiji zauzeli jasne stavove. I komunisti
u Akademiji dobili su zadatak od Predsedništva CK da se moraju izboriti za
promenu. Mnogi ništa po tom pitanju nisu učinili. To je pre svega pitanje
odgovornosti prema sopstvenoj komunističkoj svesti koja im nije bila ni toliko
probuđena da se usprave i kažu da se ne može napadati Tito i razbijati
Jugoslavija. Mi bijemo bitku na frontu programa izlaska iz krize, ali
istovremeno bijemo bitku sa antikomunizmom i nacionalizmom, bez obzira
da li je reč o SANU, Udruženju književnika, 'Dugi' ili nekoj drugoj sredini iz
koje se puca na revoluciju, njene tekovine, na razvoj socijalističkog
samoupravljanja u Jugoslaviji", rekao je Milošević u jedinoj javnoj kritici
Memoranduma.

Dragiša Pavlović je napisao da je Slobodan "čovek koji nijednom nije


izgovorio reč 'memorandum'". Zapamćeno je da je s jeseni 1986. godine
osiono pitao "šta hoće ti akademici", ali u veće elaboracije njihovih
argumenata nije zalazio. U njegovoj knjizi "Godine raspleta", u kojoj su
sabrani govori, referati i intervjui od 1984. do sredine 1989. godine, primetno
je ignorisanje dokumenta SANU, kao i celog državno-političko-medijskog
spektakla koji je povodom njega gotovo godinu dana tresao krhku
Jugoslaviju.

61
Milošević je vešto igrao dvostruku igru, i punu godinu je skrivajući se iza
različitih partijskih foruma izbegavao da komentariše postupak Srpske
akademije. U njegovim manevrima pojedini tumači prepoznavali su političku
ambiciju, kojoj nije odgovarao otvoreni rat sa najuglednijom srpskom
naučnom ustanovom. Time je Milošević stekao blagonaklonost SANU ali i
njihovu podršku u antibirokratskoj revoluciji i njegovom pohodu na vlast.

Ono što nije govorio javno, Milošević je pričao tajno. Daleko od medija i od
očiju javnosti, međutim, imao je sasvim drugu priču. Ona je potpuno bila na
liniji Partije i njegovih drugova koji su bili prokaženi kao vođe harange na
SANU i akademike.

Pred političkim aktivom Instituta za bezbednost, mesec i po dana posle


antologijskog govora u Kosovu Polju on je rekao:
"Razvoj nacionalizma najveći je otrov koji i unutrašnji i spoljni nastoji da
unese u našu zemlju. Šta je drugo nego crni nacionalizam pojava
Memoranduma SANU u kome se predlaže razbijanje Jugoslavije. To znači
likvidiranje postojećeg uređenja naše zemlje, razbijanje posle koga nema
opstanka nijednom narodu ni narodnosti naše zemlje. Moramo da znamo da
bilo kakvo koketiranje sa nacionalizmom ne doprinosi nego naprotiv koči i
onemogućava uspešan društveni razvoj za koji se bori Savez komunista."

MISTERIJA I DALjE TRAJE


ZVANIČNA verzija glasi da je Memorandum SANU - ukraden. U središtu
kontroverzi o "provali" u SANU tih dana 1986. godine našao se novinar
Aleksandar Đukanović. Na njega je pala sumnja da je lično ukrao ovaj
dokument, i to iz stana nikog drugog do svoga tasta, poznatog ustavopisca i
profesora Pravnog fakulteta akademika Jovana Đorđevića.
Đukanović je u svojoj ispovesti za "Novosti" krajem prošle godine prvi put
javno negirao da je dokument uzeo sa tastovog stola. On ga je, kako tvrdi,
dobio od samih akademika, a pročitavši ga rešio je da ga napadne u
novinama.

62
16. Ivan prvi kreće na Slobodana
Rade Dragović | 25. septembar 2017. 17:54 | Komentara: 0
Nikola Ljubičić u svojim sećanjima tvrdi da je Ivan Stambolić zapravo
bio inicijator sukoba i da je imao plan da preko Predsedništva
Republike ukloni Miloševića sa političke scene

Dušan Čkrebić i Nikola Ljubičić u pauzi Osme sednice

PRVI govornik na Osmoj sednici, kao i na njenoj uvertiri - sastanku


proširenog Predsedništva CK bio je Nikola Ljubičić. U prevratu u vrhu
beogradskih komunista 1987. godine ovaj čovek imao je zlatni glas koji je
poklonio Slobodanu Miloševiću. Za njegov trijumf presudna je bila podrška
starog kadra koji su činili Petar Gračanin, Petar Stambolić, Dobrivoje Vidić i
Dušan Čkrebić.

63
Ključni čovek ipak bio je Nikola Ljubičić. Narodni heroj, general Armije,
višegodišnji savezni sekretar za narodnu odbranu i figura sa brojnim i
dubokim vezama u vrhu JNA, KOS-a i Državne bezbednosti, sredinom
osamdesetih godina napravio je distancu od Ivana Stambolića i priklonio se
snagama iza kojih je stajao Milošević. Svoj postupak kasnije će pravdati
činjenicom da je Ivan želeo u korenu da saseče Slobodana, čim je ovaj
pokazao prve znake samostalnosti i liderstva.
"Ivan Stambolić je svoj plan o uklanjanju Miloševića pokušao da ostvari
preko Predsedništva Republike", zapisao je Ljubičić u beleškama pod
naslovom "Moja sećanja". "Sazvao je skup od osamnaest drugova. Šest
časova diskutovalo se o nekim nevažnim pitanjima, da bi oko pola noći, kad
je ocenio da je skup zamoren, pokrenuo pitanje Slobodana Miloševića.
Sprečio sam tu igru i tražio da se novi sastanak održi u normalno radno
vreme. Tokom ovog sukoba imao sam jasan utisak da je inicijator za sukob
Ivan Stambolić i da Slobodan ne želi svađu, da je on za mirnu raspravu i
dogovor."
GENERAL je svedočio i da je dosta vremena potrošio da ubedi Ivana da je
Srbija dovoljno velika za obojicu. Njegovo viđenje je bilo da je Ivanu mesto
u domenu državne strukture, a Slobodanu u partijsko-ideološkom sektoru.

"Ivan bi saslušao moje ubeđivanje, ali ga nije prihvatao, uvek bi našao


kontraargumente. Ukazivao je da se sa Slobodanom ne može sarađivati, da
je svojevoljan, da sluša samo sebe i da je opasan lider za Srbiju. Rasprava
je preneta u nadležnost Saveza komunista. Ivan nije dobro ocenio dalji razvoj
događaja, jer je Slobodan tu bio u prednosti."
Ljubičić je u vreme Osme sednice bio nesporan autoritet u srpskoj državi i
partiji, ali i na nivou federacije gde je godinama bio na važnim i odlučujućim
funkcijama. Milošević je dobro znao da će, ukoliko bude imao generalovu
podršku, pridobiti i glasove dobrog dela CK. Zašto je Ljubičić bez nekog
većeg razloga podržao Miloševića i time mu otvorio vrata vlasti u Srbiji
pitanje je na koje savremena istorija još uvek nije dala jasan odgovor. Na
osnovu svedočenja ljudi toga vremena, izgleda da je imao više osnova da
napravi zaokret od Stambolića i da se prikloni novom lideru. Među njima,
verovatno, bilo je i sasvim ličnih razloga.
U vreme Osme sednice, ali i mnogo godina kasnije, neki od budućih
funkcionera JUL-a, partije Mire Marković, tvrdiće da je u Ljubičićevom
zaokretu presudan bio njegov sin koji je bio u bečkoj filijali "Geneksa". Po toj

64
verziji, u njegovom poslovanju pojavio se manjak. Glas o ovome stigao je i
do Stambolića, koji je to želeo da iskoristi kako bi pritiskao generala.
Manjak će nadoknaditi uspešan poslovan čovek Radoslav Lale Sekulić, u to
vreme direktor "Javora" iz Ivanjice, iz sredstava fabrike na čijem je čelu. Ivan
Stambolić, preko Službe bezbednosti, pokreće istragu protiv Sekulića...
Milošević, po ovoj verziji, navodno nije hteo da se uključi u hajku protiv
generala... I to nije mogao da mu oprosti i stvara se prva pukotine u odnosu
između njih dvojice.

Nikola Ljubičić našao se sredinom osamdesetih godina u središtu više afera


o kojima se više šaputalo nego što se javno govorilo. Jedna od njih je slučaj
gradnje vikendice na Jelovoj gori, ali i sumnjiva kupoprodaja automobila za
auto-školu "Crveni signal". General je bio umešan u sporove oko izgradnje
fabrike "Budimka" u Požegi, a šuškalo se i o švercu deviza njegove
sekretarice.
Da je Nikola Ljubičić sumnjao da ove skandale pušta tadašnji vrh vlasti u
Srbiji svedočio je i sam Ivan Stambolić. On je opisao jedan od mnogobrojnih
sastanaka Predsedništva Jugoslavije 1986. godine posvećenih situaciji na
Kosovu u svetlu najava organizovanog dolaska više hiljada Srba iz pokrajine
na protest u Beograd. Po završetku sednice u Palati federacije, duboko u
noć, Ljubičić poziva Stambolića da prošetaju oko zgrade na Novom
Beogradu.
"Počinje da mi govori da ima informacije kako ja raspolažem pismom
ambasadora Veljka Mićunovića koje se odnosi na jednu od njegovih poseta
Moskvi, u kome je teško kompromitovan (u njemu je stajalo da je Ljubičić
koristio veze sa Sovjetima kako bi lobirao za svoju poziciju u jugoslovenskoj
vlasti). Doznao je i da ja navodno radim da NIN to objavi. Kaže mi da sam
inspirator afere 'Jelova gora' i takozvanog užičkog slučaja, s ciljem da ga
kompromitujem. Govori mi o vikendici, o Ječmenici, Gačiću i Mirku Popoviću,
optužuje me da sam ja protiv 'Budimke' jer njenu izgradnju on forsira, pravda
se da sa švercom deviza nema veze... Kaže i da se bavim njegovom decom:
šta i gde rade, kakve su im svadbe bile, ko je kakve poklone činio. Sve to da
bih ga ja smenio i došao na njegovo mesto u Predsedništvu SFRJ", opisao
je Ivan svoju noćnu šetnju sa Ljubičićem.
Sve to mu je mirisalo na to da generala neko zatrpava intrigama, čeprka i
podmeće, a kasnije to pripisuje njemu i njegovim ljudima.

65
- Ko ga truje i zašto? Ko još zna ove stvari o Nikoli? Da li ga je neko svim
ovim ucenio? - pitao se Stambolić.
Kakvi god odgovori bili, činjenica jeste da je Ljubičić septembra 1987. bio
involviran i u pripreme za smenu Dragiše Pavlovića i Osmu sednicu. O tome
je televizijskoj ekipi Bi-Bi-Sija za serijal "Smrt Jugoslavije" govorio Borisav
Jović.

- Pavlovića je trebalo odmah isključiti iz Predsedništva. Milošević je rekao da


bi otišao kod Ljubičića da se konsultuje o tom predlogu. I odmah je otišao.
Vratio se kroz pola sata i rekao: "Ljubičić se slaže"! Odmah smo zakazali
sednicu - tvrdi Jović.

O čemu je još Milošević govorio sa Ljubičićem nije poznato. Zna se međutim,


da je general pre Osme sednice Dragiši Pavloviću "dobronamerno"
sugerisao da podnese ostavku i da tako reši problem koji ima sa
Miloševićem.
Na sednici, i posebno tokom njene uvertire, Ljubičić je svim silama branio
glavnog urednika "Politike" Živorada Minovića, a napadao direktora Ivana
Stojanovića. Mnogi su u ovom činu kasnije videli potvrdu govorkanja da
general stoji iza humoreske "Vojko i Savle" objavljene početkom 1987.
godine na stranicama ovog lista. Ljubičić je shvatao, ili ga je Minović u to
uveravao, da je direktor Stojanović taj koji podiže prašinu oko pravog
autorstva nad kontroverznim tekstom.

HRVATI PODRŽAVAJU PAVLOVIĆA


VELIKI ugled u krugovima boraca i Armije uživao je i general Petar Gračanin.
Ovaj narodni heroj i bivši načelnik Generalštaba JNA bio je na glasu kao
skroman i pošten čovek, oprezan u politici.
"Dugo smo razgovarali, nekoliko puta. Tražio je da ispitamo sve argumente
i okolnosti i sa što više aspekata. Na kraju je rekao da nema druge nego da
stanemo na stranu ravnopravnosti naroda", ispričao je Jović i preneo
Gračaninove reči da je u predvečerje Osme sednice zajedno sa Petrom
Stambolićem primio više poziva boraca i funkcionera iz Hrvatske koji su od
njih tražili da spreče smenu Dragiše Pavlovića.

66
17. Stamboliću svi okreću leđa
Rade Dragović | 26. septembar 2017. 18:43 | Komentara: 0
Akteri Osme sednice su tokom pauza tražili objašnjenje o čemu se radi.
Najčešće pitanje je bilo da li je u suštini lični sukob. Do trijumfa na
Osmoj sednici Slobodan Milošević nije došao ni lako, niti brzo

Ishod Osme sednice za novinare nije bio iznenađujući


PRED istorijsku Osmu sednicu znalo se da su za Miloševića iz Gradskog
komiteta bili Mitević, Jagoš Purić, Radoš Smiljković i Slobodnka Gruden.
Borisav Jović je bio "predstavnik" stare garde iz CK, a pored Mitevića, čovek
štampe i televizije bio je Živorad Minović, a Nikola Ljubičić - Armije. Konce
na Univerzitetu iz senke vukla je Mirjana Marković.
Grupa oko Slobodana Miloševića od aprila do septembra 1987. uspela je da
obezbedi podršku gotovo svih značajnijih ličnosti na tadašnjoj političkoj sceni
Srbije i Federacije. Iako deluje na prvi pogled nelogično, umereniji, oprezniji
i pomirljiviji Ivan neće imati šanse protiv energičnijeg Slobodana. U takvoj

67
atmosferi svako je našao sopstveni interes i razlog da Stamboliću više ili
manje otvoreno - okrene leđa.
Do trijumfa na Osmoj sednici, bez obzira na to, Miloševićeva linija nije došla
lako niti brzo. Padu Stambolića prethodile su višemesečne rasprave,
razmimoilaženja, sukobi, i na gradskom i na republičkom nivou.
"Suštinu smo ljudima objašnjavali u grupama, ali i u četiri oka", opisao je
atmosferu iza kulisa Osme sednice Borisav Jović. "Na hodnicima tokom
pauza nisam mogao da se odbranim od mnogih koji su želeli da im se objasni
o čemu se radi. Najviše su pitali da li je u suštini lični sukob Miloševića i
Stambolića ili je tema zaista ono što se govori. Često pitanje je bilo i zašto je
potreban otvoreni obračun, zar nije bio moguć dogovor. Pa da smo mogli da
se dogovorimo, uradili bismo to. Ovako, vi odlučujete - odgovarao sam
ljudima."

BILO je vidljivo da Miloševićeve akcije više odgovaraju novinarima koji su


izveštavali iz zdanja u Ulici maršala Tita. Sednicu je uživo prenosila ekipa
Televizija Beograd, a Skupštinu tokom burna dva dana septembra gotovo da
nisu napuštali novinari "Politike", "Borbe", "Politike ekspres", dopisnici
"Vjesnika", "Večernjeg lista", izveštači Tanjuga, Radio Beograda, Televizije
Beograd...

Među njima je bio i novinar unutrašnjepolitičke rubrike "Večernjih novosti"


Ivan Lovrić, tih godina zadužen za praćenje Izvršnog veća Srbije i
izveštavanje sa najvažnijih političkih događaja. On se i danas seća belog
odela Dragiše Pavlovića, ali i laganog topljenja njegove snage i
samouverenosti.
- Buca je, poput Ivana, voleo razgovore sa novinarima i bio im je uvek na
raspolaganju. Tako je bilo i na Osmoj. Delovao je vedro, optimistično, kao da
nije verovao u ono što je već postajalo očigledno - svedoči Lovrić. - Sednicu
smo pratili, ne iz sale, nego sa monitora iz foajea i restorana. Nije moglo da
nam promakne da je na početku sednice oko Pavlovića stalno bila gužva,
koja se sa svakim njegovim izlaskom iz sale smanjivala. Kada je pred
glasanje izašao na pauzu - bio je gotovo sam.

Naš kolega kaže da ishod Osme sednice za beogradske redakcije nije bio
iznenađujući. Bilo je jasno da je reč o vanserijskom događaju, ali "istorijska"
težina nije naglašavana.

68
- Izveštavali smo kao i sa svakog drugog događaja iz CK ili Izvršnog veća.
Nije bilo instrukcija, sugerisanja niti pritisaka, bilo u redakciji ili od samih
aktera - naglašava Lovrić i dodaje da je tek devedesetih sazrela svest o
onome što se dogodilo tokom dva septembarska dana 1987. godine.

KARTE je na Osmoj sednici delio i mešao Milošević. On je predsedavao,


davao reč, određivao raspored govornika. Ali i koordinirao rad svoje grupe.
To je činio na pauzama, ali i tokom sednice. Borisav Jović više puta je
ustajao i izlazio do mesta presedavajućeg kako bi se "u uho" konsultovao sa
Slobodanom. Tok sastanaka on je čvrsto držao u svojim rukama. Reč je dao
prvo Ljubičiću, pa Stamboliću. Tokom prvog dela sednice govorili su
uglavnom njegovi ljudi. Time je stvorio privid brojnosti i kolebljive trajno
prevukao na svoju stranu.
Milošević se pribojavao uticaja Saveza boraca. Moćni SUBNOR Beograda
je u danima pred sednicu proširenog Predsedništva CK SKS, dok se
polemika još uvek vodila samo preko štampe, podržao Dragišu Pavlovića.
Da bi isti scenario predupredio, prema svedočenju šefa pokrajinskog
komiteta Vojvodine Đorđa Stojšića, Milošević je digao na noge generala
Petra Gračanina i poslao ga, zajedno sa čovekom iz Državne bezbednosti,
kod šefa beogradskog SUBNOR-a da ga ubedi da se drži po strani.

NA ADRESU Centralnog komiteta, dok je sednica trajala,stizao je veliki broj


telegrama, koje su slali niže partijske organizacije, sindikati, kao i veliki broj
pojedinaca. U njima su izražavane želje za uspešan rad i podrška da Partija
ostane na putu Tita i bratstva i jedinstva. S vremenom, međutim, pristizalo je
sve više pošiljaka sa porukama o potrebi eliminisanja elemenata koji nisu na
liniji SKJ, obavezi da se pomogne narodu na Kosovu, nedopustivoj samovolji
pojedinaca. Bilo je i neskrivene podrške Slobodanu Miloševiću.

Ideju, za ovu poštansku ofanzivu, tvrde upućeni, dao je Zoran Todorović


Kundak, koji je u to vreme bio na funkciji sekretara predsedništva
Univerzitetskog komiteta. Tamo se zbližio sa Mirjanom Marković, koja je na
njega imala odlučujući uticaj. Smatralo se da bi ovakva vrsta podrške
Miloševiću u sukobu oko Kosova bila dodatni pritisak na tok sednice.

"Ja sam bio za to da se svi telegrami čitaju na sednici javno. Krenuli samo
sa čitanjem prve grupe. Daš nekome reč, pa se onda čitaju telegrami. Tada
se neko javio i tražio da se to zaustavi. Zašto? Zato što sve to prenose radio
i TV i onda se šalju drugi i tome nema kraja. Na kraju je bilo izglasano,
preglasano zapravo da se pisma moraju obnarodovati. To je bio znak

69
podrške koju smo imali u narodu", napisao je Borisav Jović u svojoj knjizi
"Politički lavirint devedesetih".
MILOŠEVIĆU je veoma važna bila prećutna podrška Petra Stambolića. On
je bio stari komunista, borac, funkcioner i nesporni autoritet na
jugoslovenskom političkom nebu. Iako Ivanov blizak rođak, polovinom
osamdesetih počeo je da se distancira od njegove politike. Slobodan je bio
veoma pažljiv prema njemu - redovno ga je obilazio, pitao za mišljenje i sa
njim komentarisao probleme u društvu. Tako mu se tiho i neosetno podvukao
pod kožu. Milošević je voleo da u klupi sedi pored Petra na sednicama CK i
na taj način šalje poruku da je stari Stambolić njegov čovek.

Draža Marković, koji je uz Petra Stambolića bio vodeća ličnost političkog


života u Srbiji, u svom "Dnevniku", objavljenom u "Politici" posle 5. oktobra
2000. godine, tvrdio je da je presudnu ulogu da Slobodan Milošević dođe na
čelo Partije odigrao baš Petar Stambolić. Uzgred, glavni kandidat za
predsednika CK Srbije, uz Slobodana, bio je Draža Marković.

Ubrzo posle sednice Petar Stambolić će podeliti sudbinu svih starih kadrova
koji su podržali Miloševića.

KONTRAOFANZIVA STAMBOLIĆEVACA

OSMA sednica je celim svojim tokom išla u željenom smeru. Stvari su samo
u jednom trenutku zapretile da izađu iz okvira plana Slobodana Miloševića.
Drugog dana zasedanja, stambolićevci su napravili pritisak i svojim govorima
stvorili utisak da su bolje organizovani. Osporavali su metode, ukazivali na
silu u primeni akata, žalili se na nedemokratsko ponašanje vrha CK.
Milošević je hitro reagovao. Posle prve pauze napravio je novi raspored
govornika i teza koje će iznositi. Tada je napravljen dogovor da se ponovo
obave razgovori sa ljudima poput Desimira Jeftića ili Zorana Pjanića, koji su
kao neopredeljeni insistirali na demokratskoj proceduri i pomirenju.

70
18. Glogov kolac iz "Studenta"
Rade Dragović | 27. septembar 2017. 18:08 | Komentara: 0
Podela dve grupacije, u dotad više-manje složnom srpskom Savezu
komunista, prvi put biće vidljiva u raspravama oko naslovne strane
prazničnog broja "Studenta" u aprilu 1987. godine

Pravovernost: Dušan Mitević

"NOĆ vampira" - glasio je naslov, krupno odštampan preko crne pozadine


sa glogovim kocem na prvoj strani svečanog broja lista "Student", koji je
izašao 29. aprila 1987. godine. Ovo izdanje popularnog časopisa bilo je
praznično, budući da je iz štampe izašao uoči predstojećeg 1. maja, praznika
rada, i Dana mladosti. Njegova naslovnica, međutim, imala je snažnu notu
subverzije. Ona je bila parodija na zvaničan plakat kojim je dominirala crvena
boja sa velikim zelenim listom u kome je bila utisnuta petokraka.

Dizajn naslovne strane "Studenta", za koju se s proleća 1987. pobrinuo


akademski slikar Milenko Mihajlović, izazvala je veliki potres u vrhu srpske
Partije. Ovaj broj studentske revije bio je povod za dotad najveće

71
odmeravanje snaga između Miloševićeve i Stambolićeve struje u Gradskom
komitetu Beograda i Centralnom komitetu SK Srbije. Zahvaljujući ovom broju
"Studenta", prvi put je postala vidljiva razmena vatre između dve grupacije u
dotad više-manje složnom srpskom Savezu komunista. Ova podela svoj
vrhunac doživeće tri meseca kasnije na Osmoj sednici CK SK Srbije.
OVAJ broj novina Saveza studenata Beograda, izašao je sasvim uobičajeno
i bez velike pompe. Normalno se prodavao, a niko u njegovom izgledu nije
primetio bilo šta kontrarevolucionarno. Gotovo preko noći, međutim, našao
se u središtu jedne od mnogobrojnih afera tog vremena. Njegov izgled i
sadržaj zgodno su došli kao povod za odmeravanje snaga između dve
frakcije i upis sudijskih bodova pred poslednju rundu obračuna.

Svevidećem oku Partije nije promakla poruka, ni prva ni poslednja, kojom se


mlada i poletna redakcija razračunavala sa okoštalim i posustalim sistemom
nemoćnim da reši ijedan aktuelni državni i društveni problem. Redakcija
"Studenta", koja se nalazila u Balkanskoj ulici, vodio je glavni urednik
Miroslav Višić, a bila je sastavljena od talentovanih i agilnih novinara (Stevan
Milovanović, Dragan Petrović, Svetlana Vasović Mekina, Vesna Ras, Indira
Verem, Luka Mičeta, Vladimir Milić...) koji su poletno i bez zadrške otvarali i
najkrupnija društvena pitanja.

Naslovna strana majskog broja, međutim, prerašće u "Slučaj Student", koji


će postati prvorazredno političko pitanje.
PRVI korak povukao je Miloševićev pouzdani čovek za akciju - Dušan
Mitević. Na sednici Predsedništva Gradskog komiteta, održanoj početkom
maja, kada je monotonija na sastanku dostizala vrhunac, mimo dnevnog
reda zatražio je reč:

- Dozvolite mi da kažem samo jednu rečenicu - tobože nevešto uključio se u


sastanak i počeo da niže filipike na račun koncepta "Studenta". List je optužio
da svojom naslovnom stranom "nesporno cilja na druga Tita", i da se "preko
toga ne može lako preći". Pridružili su mu se, odmah zatim, i Radoš
Smiljković, Jagoš Purić, i Božidar Bogdanović.
Predsedavajući Dragiša Pavlović, međutim, nije dopustio raspravu:

- Na dnevnom redu nije "Student", imamo danas važnijih stvari - izgovorio je


tada tu rečenicu, ne sluteći koliko će ga ona koštati. Ona će između ostalog
biti jedan od najjačih argumenata za njegovu smenu. Ova uzgredna opaska
u političkom obračunu biće iskorišćena kao dokaz da Gradski komitet ne
72
samo gleda kroz prste, već i raspiruje blaćenje lika i dela Josipa Broza i
tekovina rata i revolucije.
Na kulminaciju afere nije se dugo čekalo. Ubrzo se na stranicama NIN-a
oglasio republički ministar kulture Branislav Milošević, koji je otvoreno držeći
stranu Ivanu Stamboliću i Dragiši Pavloviću, žestoko opleo po Miteviću.
"Mitevićeva intervencija primer je zagađenja političkog prostora. On je
postao metafora kriznog stanja duha i morala. Dušan Mitević više puta je
uspevao da izbori i utvrdi ugled jedne od najdogmatskijih glava u svojoj
sredini. Njegova mentalna struktura i priroda njegovoh političkih iskaza nisu
mu doduše smetale da se održi na istaknutim funkcijama i biće da ga je to
uverilo kako dogmatizam i te kako može da bude od koristi u borbi za
samoupravni socijalizam, ali i u ličnoj borbi za karijeru", nije štedeo ocene
Milošević.

TEKST je daleko odjeknuo. Do tada nije bilo uobičajeno da se državni


funkcioneri na ovaj način oglašavaju u štampi, a posebno ne da u javnosti
kritikuju kolege iz drugih foruma. Upućeni su komentar u NIN-u čitali između
redova, prepoznajući da Brana Milošević cilja svog prezimenjaka iz CK i da
udara u temelj grupne snage Slobodana Miloševića.

Iako su bili deo istog izdavačkog preduzeća, NIN i "Politika" izabrali su


različite strane - "Politika" je gurala Miloševića, dok su simpatije NIN-a bile
na strani Stambolića i Pavlovića. Odgovor je otud stigao sa stranica
najstarijeg dnevnog lista i to iz pera Branislava Jovanovića, koji je objavio
tekst "Zašto ministar kulture Srbije brani antititovsku liniju".

Ovaj članak inače izašao je samo u beogradskom izdanju "Politike", a to je


podgrejalo sumnje da je, po svemu sudeći, začine tekstu dodavao i tadašnji
glavni urednik "Politike" Živorad Minović.

Postavljeno je sugestivno i veoma opasno pitanje - Zašto Branislav Milošević


i njemu slični vode antititovsku politiku? U ruke stambolićevaca simbolično
je stavljen kolac sa naslovne stranice "Studenta" kojim su navodno želeli da
probodu vampira u liku Josipa Broza.
VEĆ daleko odmaklu aferu Pavlovićev krug pokušao je da preokrene u svoju
korist i da kontraudarom stavi pod kontrolu "Politiku" u kojoj je ostao gotovo
bez ikakvog uticaja. U javnoj polemici koja se prelila i na naredni mesec
vodila se žustra borba za uticaj, pozicije i bolji položaj pred konačni obračun.
To je i vreme premijera puštanja probnih informativnih balona,
73
dvosmislenosti, zamena teza i svih ostalim medijskih trikova koji će u
godinama koji će doći postati deo svakodnevice.
Milošević je pratio razvoj događaja i ćutao. Iznenada, 27. maja 1987. odlučio
se za potez - zakazivanje zatvorene sednice Predsedništva CK SKS sa
tačkom "Student" na dnevnom redu.
U saopštenju za javnost sa ovog sastanka navedeno je da su učestali napadi
na ličnost Tita i na osnovne društvene vrednosti.
"Ne može se Savezu komunista nametati pitanje da li je za dijalog. Jeste za
dijalog, ali na platformi socijalističkih snaga, dobronamernih i opredeljenih za
napredak. Sa onima koji smatraju da se Tito i revolucija mogu napadati, pa
čak i grubo i primitivno - nema dijaloga", navedeno je u saopštenju.
Afera "Student" bila je svojevrsna predigra Osme sednice. Obe
suprotstavljene frakcije iskoristile su je da provere koliko daleko mogu da idu
u međusobnoj borbi. Na slučaju kontroverzne naslovne strane omladinskog
lista iskovano je oružje koje će svega koji mesec kasnije biti potegnuto u
poslednjem obračunu. Pod velom zaštite Tita i njegovog dela odvijao se
poslednji čin borbe za njegovo nasleđe.

HRABROST OMLADINSKE ŠTAMPE

GLAVNI urednik "Studenta" Miroslav Višić, koji je u jeku afere izazvane


naslovnom stranom iz majskog broja 1987. godine smenjen, najveća je žrtva
pripremne faze Osme sednice. Njegova redakcija se po imenovanju novog
šefa Šimeta Čičkovića ubrzo razišla, a novine su ubrzo preuzeli neki sasvim
novi ljudi. "Student" se tih godina, uostalom kao i ostala omladinska štampa,
nije ustezao da dodirne i najbolnija mesta u jugoslovenskom društvu.
Zapamćena je i subverzivna delatnost časopisa "Vidici" iz 1980. i 1981.
godine, koja je pod velom poznatog "Rečnika tehnologije" skriveno i
šifrovano pozivala mlade na razmišljanje, slobodu i otpor birokratiji i
ideologiji.

74
19. Dijagonala u kući Slobe Miloševića
Rade Dragović | 28. septembar 2017. 18:06 | Komentara: 0
Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića, iako slabo
eksponirana u naučnim i političkim krugovima, kroz partijsku
organizaciju na Univerzitetu stekla je meku političku moć

Slobodan Milošević i Mira Marković

BURNU raspravu na Osmoj sednici Mirjana Marković pratila je na televiziji,


u svom stanu u Ulici 14. decembra u Beogradu. Zbivanja u Skupštini Srbije
sa njom su gledali Nebojša Maljković, Zoran Todorović i bankar iz Pariza
Miodrag Zečević. Napetost i nervozu, pošto ispraća goste, supruga
Slobodana Miloševića ubija sređivanjem ormana i premeštanjem stvari po
kući. Nekoliko časova kasnije, olakšanje donosi Dušan Mitević. Javlja se iz
iz svoje kancelarije u Takovskoj 10, odakle rukovodi TV prenosom.

75
- Pobeda! - ne krije Mitević zadovoljstvo brojem učesnika sednice čija je
podrška pridobijena za konačan obračun sa Ivanom Stambolićem i Dragišom
Pavlovićem.

Mirjana Marković, profesorka sociologije na Prirodno-matematičkom


fakultetu u Beogradu, mogla je da odahne. Politička akcija u kojoj je i ona
imala svoju rolu bližila se uspešnom kraju. Iako slabo eksponirana u naučnim
i političkim krugovima, kroz partijsku organizaciju stekla je meku moć,
zahvaljujući kojoj je napravljena snažna veza sa garniturom na čijem čelu je
stajao njen suprug.

Forumi, komiteti i organizacije na fakultetima bili su rezervoar kadrova koji


će posle pada Ivana Stambolića preuzeti vođenje države. Vezu između
lidera u usponu i naučnih krugova držala je njegova supruga, koja mu je sve
do poslednjeg dana na vlasti bila glavni kadrovski inženjer i savetnik. Iako
se uloga Mirjane Marković u pripremi i održavanju Osme sednice često
preuveličava, nema sumnje da je njen uticaj znatno pomogao Miloševiću da
preuzme gotovo kompletnu vlast u Srbiji.
NA TEMELjU uticaja njene grupe, stilu vladavine Slobodana Miloševića, kao
i kasnijeg razvoja događaja u Jugoslaviji novinar i publicista Slavoljub Đukić
je zabeležio da "u istoriji Srbije nije bilo žene koja je imala toliki uticaj na
državne poslove kakav je imala Mirjana Marković".

Ova žena zaslužna je između ostalog i za Slobodanovu prvu veću pobedu,


kojom je poručio da se na njega može računati kao na lidera. Reč je o
"povratku marksizmu", neuspelom pokušaju da se u vreme opšteg
nezadovoljstva sadržajem predmeta marksističkog obrazovanja nastava
ovog predmeta reformiše i unapredi, za šta se zalagao dobar deo partije i
stručne javnosti. Najveći otpor dolazio je sa Univerziteta, od ideološke grupe
Mirjane Marković. Nju su činili Miloš Aleksić, Danilo Ž. Marković, Vlajko
Petković, Radoš Smiljković i Vladimir Štambuk. Ova grupa je pobedila na
burnoj sednici CK Srbije 17. jula 1985. godine. Bio je to poraz liberalnijeg
krila Partije i prvi korak na putu stvaranja novog vođe.

BIO je to i početak stvaranja sopstvene frakcije bračnog para Milošević -


Marković, koja će s proleća 1987. ući u otvorenu borbu, a na Osmoj sednici
preuzeti sve poluge vlasti. Ova grupa godinu dana odmeravaće snage sa
ekipom Ivana Stambolića, sastavljena od ljudi kako iz privrede tako i iz
intelektualnih krugova.

76
"Iza kulisa je Mira Marković. Ona je njegov prvi savetnik. Ona podgreva
Slobodanove ambicije, piše govore, okreće ga protiv Stambolića. O tome je
i Ivan govorio: "Nas je Mirjana razdvojila", beleži Slavoljub Đukić u svojoj
knjizi "On, ona i mi".

Jedna od glavnih osobina Mirjane Marković u to vreme, uostalom kao i


danas, jeste slepa opčinjenost idejama marksizma i komunizma. Odrasla i
sazrela sa bremenom prošlosti svojih roditelja i složenih porodičnih odnosa,
Mirjana je čitavog života bila okrenuta suprugu, porodici i - politici. Svoju
slepu odanost komunizmu pokazala je otporom preimenovanju partije u
Savez komunista, ali i žestokoj borbi za njen opstanak u vreme kada je smrt
ideologije bila više nego izvesna.

Za svoj status Mirjana Marković borila se uporno i strpljivo. Najpre


obrazovanjem, sticanjem katedre na univerzitetu, a kasnije i stvaranjem
neformalnog centra moći koji će se krajem osamdesetih staviti u službu
njenog supruga. Zapamćena je ideološka komisija na Univerzitetu i njeno
slepilo za novo vreme koje je neminovno stizalo.
Uprkos političkom angažmanu Slobodanova supruga izbegavala je medijsko
eksponiranje. O njenoj moći po Beogradu se najviše šaputalo, ali šira javnost
nije imala gotovo nikakvu sliku o "ženi sa cvetom u kosi". Prvi njen izlazak
na scenu dogodio se preko stranica zagrebačkog "Starta", koji je objavio njen
intervju iz pera Aleksandra Tijanića. Usledio je još jedan širi razgovor za
ljubljansku "Mladinu", kao i niz autorskih tekstova za beogradsku "Dugu".

"Bez oklevanja Mirjana se latila posla u Partiji i potpuno se posvetila karijeri


svoga muža", beleži u svojoj knjizi "Milošević - dijagonala laufera" novinarka
i publicistkinja Florens Artman. "Ćerka Marija u vreme Osme sednice već je
bila odrasla i otišla na duže vreme u Japan, a sin Marko imao je već deset
godina. Ona je, dakle, bila slobodna. Nije bila usamljena poput svog supruga.
Volela je da bude okružena svojom malom svitom, čvrstim jezgrom odanih
ljudi koje je okupljala još iz studentskih dana".

Porodični prijatelji para Milošević - Marković bili su pre svega ljudi za koje je
Mira imala simpatije. Svi oni uključiće se u lobiranje, dogovore i planove u
sukobu sa "stambolićevcima" 1987. godine i svi će posle toga zauzeti najviše
pozicije u državi.

77
"Meni ni tada, a ni kasnije, nije bila poznata uloga Mire Marković u pripremi i
samom toku sednice", beleži u svojoj knjizi "Pogled iskosa" visoki državni i
partijski funkcioner Dušan Čkrebić.

"Kasnije su čitave priče raspredane o njenoj strateškoj ulozi, za koju ja niti


sam znao, niti sam to primećivao. Nisam, međutim, video ni da se ona od
toga ograđivala, pa se moglo zaključiti da je ona sama sebi pridavala neku
posebnu ulogu i značaj".
Svoje viđenje Osme sednice Mira Marković je iznela, deceniju kasnije, u
svojoj knjizi "Juče ili sutra". Ona je videla kao višegodišnji proces koji je u
svojoj suštini bio sukob starog i novog:

"Pobednici su u partijski život uneli slobodu u izražavanje mišljenja i


disciplinu u sprovođenju partijskih odluka. Sve to doprinelo je ravnopravnosti
i regularnosti u funkcionisanju federacije, ali i vodilo je velikoj društvenoj
reformi. Podrška Slobodanu Miloševiću na Osmoj sednici značila je otpor da
Kosovo postane republika. Sednica je otud na pravi način završena tek
usvajanjem ustavnih amandmana 1989. godine", zabeležila je Mirjana
Marković.

KREATOR SLOBODANOVOG PUTA

O UTICAJU Mire Marković na životni put svog supruga dosta se govorilo,


naročito devedesetih godina. Najčešće joj je dodeljivana uloga kreatora
njegovog životnog puta. Međutim, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je
Milošević u vreme Osme sednice bio u punom naponu životine i političke
energije, što je vrlo često nedostajalo Stamboliću i njegovim ljudima.
U očima jednog dela javnosti, bez obzira na sve Miloševićeve sposobnosti i
nesumnjive talente, ključni faktor njegovog uspona bio je (i ostao) oličen u
supruzi. To ilustruje i vic koji se često prepričavao početkom devedesetih:

Šetaju Sloba i Mira kroz Požarevac i sretnu lokalnog pekara, Mirinog druga
i nekadašnju simpatiju iz rane mladosti.

"Da si se nekim slučajem udala za njega bila bi danas pekarka - pecnuo je


Sloba.

78
"A ne dragi", odgovari mu ona, "verovatnije je da bi on danas bio predsednik
Srbije".

20. Srbija nije šaka pirinča


Rade Dragović | 29. septembar 2017. 18:36 | Komentara: 0
Trijumf Slobodana Miloševića na Osmoj sednici i događaji na Kosovu
okrenuli su kurs srpske politike ka nacionalnim pitanjima. Milošević je
bolje sagledavao mnoge probleme onog vremena od Stambolića

Dobrica Ćosić i Slobodan Milošević

JEDNO od objašnjenja Miloševićeve pobede nad Ivanom Stambolićem tiče


se i njegovog boljeg sagledavanja trenutka koji je tražio zaokret i promenu
zvaničnog stava o mnoštvu pitanja. Srpsko društvo osamdesetih godina bilo
je bremenito promenama koje su tražile i svoju valorizaciju u politici. Danas
je jasno da bi, ko god da je pobedio na Osmoj sednici, morao da napravi
korak ka promeni važećeg sistema vrednosti u zemlji.

79
Uz izuzetak Memoranduma SANU, teksta koji je bez dlake na jeziku
progovorio o svim nedaćama, istorijskim greškama i očekivanjima srpskog
naroda, promene su bile najvidljivije na terenu kulture i u delovanju
intelektualne scene. Srpska kultura osamdesetih, bez obzira na stege režima
i represiju, postala je jedna velika javna tribina na kojoj se otvoreno govorilo
i o prošlosti i o budućnosti. Rušeni su tabui, a otvarane teme poput
legitimnosti socijalističkog poretka, karaktera ratnih sukoba u Jugoslaviji,
učinka Titove vladavine, mestu Srba i Srbije...

TALAS buđenja dugo potiskivanih vrednosti bio je sveprisutan, a nacionalna


osećanja su sve češće i sve lakše nalazila put do masa. Tome je posebno
doprinela sve slobodnija štampa, ali i brojne tribine, kao i dokumentaristički
inspirisana umetnička dela i istorijska literatura.
Nacionalne teme još od sedamdesetih godina zauzimale su sve više
prostora u javnom diskursu. Knjige Dobrice Ćosića "Vreme smrti", koje
obrađuju vreme Prvog svetskog rata i srpske dileme i izazove, dostizale su
astronomske tiraže, a posebnu pažnju čitalaca skretali su piščevi pasaži o
propuštenim prilikama za formiranje snažne srpske države po nikad
sprovedenom tzv. Londonskom ugovoru iz 1915. Slična preispitivanja iz ugla
tipičnog malog čoveka doneo je i čuveni roman Danka Popovića "Knjiga o
Milutinu", koji je bio jedna od najprodavanijih publikacija tih godina. Živojin
Pavlović je knjigom "Ispljuvak pun krvi" ponovo osvetlio događaje iz burne
1968. godine, a izdanja je ređao i "Nož" Vuka Draškovića, koji je verno
dočarao ustaška zverstva nad Srbima u Hercegovini.

O STVARIMA o kojima se do tada uglavnom ćutalo progovoreno je i u


pozorištu. Veliku popularnost imali su komadi sa tematikom iz novije istorije
Srbije. Glavolomnu aferu izazvala je "Golubnjača" po tekstu Jovana
Radulovića, a u režiji Dejana Mijača. Ona je bila i prilika da tadašnje
vojvođansko rukovodstvo, slepo i gluvo za sve osim za sopstvenu
autonomiju, sa scene Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu protera
ovaj komad. Nekoliko sezona neprekidno je bila rasprodata i "Kolubarska
bitka", urađena po motivima iz "Vremena smrti", koja je punila
Jugoslovensko dramsko pozorište. Monolog Miše Janketića u ulozi vojvode
Mišića, u kome se pominju Bog, kralj i otadžbina, srpska vojska i narod
praćen je višeminutnim ovacijama.

Televizija Beograd je 1987. godine završila seriju "Vuk Karadžić", kojom je


kroz život reformatora srpskog jezika ispričana priča o nacionalnom buđenju
Srba i formiranju srpske države. Veliki odjek imao je i film "Boj na Kosovu"
80
snimljen povodom 600. godišnjice Kosovske bitke. Pojedine replike iz
scenarija Ljubomira Simovića, poput one o "Srbiji koja nije šaka pirinča" i
danas se ponavljaju i imaju status epskih sentenci i narodnih poslovica.

Ove struje neminovno su prodirale i u Partiju, uprkos deklarativnoj


privrženosti starim normama i dogmama. Nova strujanja bila su i jedna od
tema na dvodnevnoj sednici Predsedništva CK SKS, koja je prethodila
Osmoj sednici. Na dnevnom redu neočekivano i bez najave našao se - pisac
Borislav Pekić.

NA VRSNOG pisca svom silinom svog čina, funkcije i moći obrušio se Nikola
Ljubičić. Na njegovoj meti našao se Gradski komitet Dragiše Pavlovića zbog
izostanka borbe protiv pisaca disidenata i opozicionara, koji "vršljaju po
Americi, Kanadi i Engleskoj, a u Jugoslaviji beru priznanja i kupuju
vikendice". Kako je za "Novosti" posvedočio učesnik te sednice Vaso
Milinčević, trn u Ljubičićevom oku bila je Njegoševa nagrada koju je Pekić,
kao "osvedočeni neprijatelj socijalizma" tih dana dobio.

- U toku njegovog izlaganja izvršni sekretar Dobrosav Bjeletić glasno je


rekao: "Vaso je bio u žiriju Njegoševe nagrade". Na to sam uzvratio: "Pa, ne
možete očekivati od čoveka koji je pet godina proveo na robiji, a kao mlad
osuđen na 15 godina, da propagira socijalizam. Ali mu nagradu treba dati.
Ja nisam bio u žiriju, a i da sam bio, glasao bih za to priznanje. Zato što je
Pekić veliki evropski pisac, koji će ostati u ovom narodu i za naredne
generacije - ispričao je Milinčević, koji se u događajima vezanim za Osmu
sednicu našao na strani Ivana Stambolića.

ŠIROKI pogled i visoka svest za slobodu umetnika, kakvu je imao Milinčević,


svakako nije bila osobina tadašnjeg establišmenta na vlasti. Odbor za
odbranu slobode misli i izražavanja, osnovan 1984. godine na inicijativu
Dobrice Ćosića, imao je pune ruke posla. Ovo telo okupilo je niz najuglednijih
intelektualaca - Gojka Nikoliša, Andriju Gamsa, Miću Popovića, Ljubu
Tadića, Dragoslava Srejovića, Mihaila Markovića, Dragoslava Mihajlovića,
Mladena Srbinovića, Dimitrija Bogdanovića, Predraga Palavestru, Kostu
Čavoškog, Rašu Livadu...

Najvišim adresama u državi napisane su desetine pisama, apela, peticija i


saopštenja sa zahtevom da se obustavi progon umetnika, mislilaca,
opozicionara, pa čak i sasvim običnih ljudi koji su zbog izrečene misli bili
žrtve režima.

81
Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva jeste tzv. suđenje šestorici -
Vladimiru Mijanoviću, Miodragu Nikoliću, Dragomiru Olujiću, Gordanu
Jovanoviću, Pavluški Išmiragiću i Milanu Nikoliću. Oni su 1984. uhapšeni i
optuženi za "udruživanje radi neprijateljske delatnosti", što je odgovaralo
deliktu veleizdaje. Zbog "kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog
uređenja", a na osnovu javnih istupa i jednog nikada neobjavljenog rada iste
godine u Sarajevu osuđen je Vojislav Šešelj na osam godina robije.
UPRKOS sve jačem ljuljanju države, nad svim napisanim, pričitanim i
izgovorenim rečima i dalje je revnosno dežurao ozloglašeni član 133
Krivičnog zakona SFRJ, koji je pod velom tzv. neprijateljske propagande
propisivao drakonske kazne za svaku kritiku ustavnog uređenja, poretka ili
partijskog vođstva.
Bilo je otud i slučajeva sa one strane razuma. Okružni sud u Tuzli, primera
radi, vodio je krivični postupak protiv Bogdana Antića, Obrena Jovića i
Jovana Nikolića zbog posedovanja i čitanja knjige Veselina Đuretića
"Saveznici i jugoslovenska ratna drama" i izdanja časopisa "Hilandar", koja
su se sasvim legalno nalazila u prodaji širom Jugoslavije. Na teret im je
stavljeno i što su "održavali kontakt sa crkvenim klerom" i ponekad nosili -
šajkače.

KONTRAREVOLUCIJA U KAFANI
ILUSTRATIVAN je slučaj istrage koju je zbog sumnje da je počinio delikt
neprijateljske propagande u aprilu 1986. protiv Miloja Mićića, šefa poslovnice
preduzeća "Kolubara - azbest" u Nišu, otvorio Okružni sud u ovom gradu. U
zahtevu za sprovođenje istrage taksativno su navedene tvrdnje koje je na
više mesta u Nišu, uključujući i kafanu "Drina", iznosio Mićić.

Evo nekoliko:
- Najbolje zakonodavstvo bilo je u doba Obrenovića, jer su takve zakone
primenjivali Švajcarci i Englezi;

- Dinar je najviše vredeo 1936. i 1937. godine, a sada (1986) vredi samo
dolar; - Sva nemaština u ovoj zemlji nastala je zbog vraćanja dugova sa
Titovih putovanja po svetu;
- Srbija je 1918. napravila veliku grešku što je primila Hrvatsku;

82
- Komunisti jedni drugima skidaju glave kao Turci, a samoupravljanje je luk i
voda; - Prava demokratija može biti samo u višepartijskom sistemu.

83
21. Obračun pred TV kamerama
Rade Dragović | 30. septembar 2017. 19:55 | Komentara: 0
Svoju ulogu tokom događaja i afera koje su prethodile sukobu u vrhu
srpskih komunista imali su i mediji. U ostvarivanju ciljeva korišćen je
veliki uticaj štampe, televizije, radija...

Slobodan Milošević , foto Tanjug

POLITIČKI obračun Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića prvi je veliki


sukob u Savezu komunista u kome je svom silinom upotrebljena moć medija.
Oba takmaca bila su svesna njihovog značaja, s tim što je Milošević
neuporedivo bolje iskoristio njihovu snagu. Za mnoge sudbonosna Osma
sednica postaće otud prvi veliki sukob na političkoj sceni izveden po
standardima novog vremena. Sastavni deo borbe za vlast u Srbiji od tada
biće i borba za "osvajanje" televizije i novina.
Sredstva javnog informisanja, kako se tada uobičajeno govorilo, igrala su
svoju ulogu tokom svih događaja i afera koje su prethodile sukobu u vrhu
srpskih komunista. U ostvarivanju političkih ciljeva bez rezerve korišćen je
veliki uticaj štampe, televizije, radija...

84
Odluka da Osmu sednicu direktno prenosi Televizija Beograd zato ne treba
da čudi. Prvi politički šou-program na ovim prostorima ponikao je u najužem
krugu oko Slobodana Miloševića, a ključnu ulogu u njemu imao je tada
nezaobilazni Dušan Mitević.

Mada je novinarstvo bilo njegova profesija, Mitević je celog veka bio


neraskidivo povezan sa politikom.

"Mnogi su verovali da je puko sredstvo u rukama moćnih, a on je često


uspevao da njegova volja postaje njihova volja kojoj će verno služiti", piše
publicista Slavoljub Đukić u svojoj knjizi "Političko groblje". Autorka serije Bi-
Bi-Sija "Smrt Jugoslavije" Lora Silber opisuje ga kao srpskog Orsona Velsa
zbog njegovih sposobnosti da manipuliše događajima. Mitević je bio jedan
od najbližih prijatelja supružnika Milošević, još iz studentskih dana, i to će ga
prijateljstvo uvesti u najveću životnu avanturu i ostati tamniji deo njegove
biografije. On je prvi preko televizije lansirao Miloševićevu krilaticu iz Kosova
Polja koja je novom lideru pronela slavu: "Niko ne sme narod da bije!" U
pripremi Osme sednice imao je važnu, pozadinsku ulogu, mimo očiju
javnosti.

EMITOVANjEM uživo sednice CK SKS 23. i 24. septembra Milošević je želeo


da izađe iz relativno uske sfere političkog foruma i da svoje stavove i snagu
pokaže svakoj kući u Srbiji. To je bio ubedljivo najmnogoljudniji miting do
tada ikada održan. Nema sumnje da je Slobodan dobro procenjivao da
njegovi protivnici neće moći da mu se suprotstave i da mu je pobeda
nadohvat ruke. Prenosom obračuna želeo da je da svoju politiku predstavi i
najširem krugu građana i da kod njih ubeleži dodatne poene. Time je ubio
dve muve jednim udarcem - pobedio rivale i osvojio javnu podršku.
Medijska moć i te kako je bila poznata i Stambolićevoj grupi, a posebno je
bila primamljiva njegovom ključnom čoveku Dragiši Pavloviću. Ivan je otkrivši
višestruku korist od javnih nastupa, prvi počeo da svoje izražavanje
prilagođava auditorijumu. Napravio je otklon od tadašnjeg birokratskog
rečnika, svoje izjave je uprostio i okrenuo se narodnom govoru, uz česte
metafore, poslovice i izreke.

I neposredni povod za obračun odigrao se pred televizijskim kamerama.


Rečenice o "olako obećanoj brzini" u rešavanju problema na Kosovu i
"dlanovima koji se skupljaju u pesnice" predsednik Gradskog komiteta
Beograda izgovorio je pred glavnim urednicima i novinarima najvećih
medijskih kuća. On je inače obožavao da okuplja novinare, debatuje s njima

85
i daje izjave, a nisu mu bile strane ni metode manipulacije i podmetanja. U
tom smislu oslanjao se na svog kolegu i druga iz najranije mladosti Ivana
Stojanovića, profesora Ekonomskog fakulteta, koga je direktno instalirao na
mesto direktora kuće "Politika". Preko njega je ostvarivao izuzetno veliki
uticaj na stranicama "Politikinih" izdanja.
"Bio je petak kada nam je javljeno da pod hitno dođemo u Komitet, jer
Pavlović ima nešto da kaže", prisetio se Jakša Šćekić, u to vreme novinar
beogradskog programa na Televiziji Beograd. "Sednice su se održavale na
drugom spratu u zgradi na Studentskom trgu. Pavlović održa govor i reče da
se Kosovo ne može popraviti vanrednim stanjem, već da se problem Kosova
jedino može rešavati preko SKJ, a ne sa neke populističke ili nacionalističke
pozicije. Pavlović je pisao lepo, ali komplikovano, isuviše komplikovano..."
DRAGIŠA Pavlović je zapamćen i po polemičkim komentarima koje je u
"Politici" objavljivao pod pseudonimom. Iznad izmišljenog potpisa B. V.
Petrović na novinskim stupcima obračunavao se sa Udruženjem književnika
Srbije, akademicima, stavovima Dobrice Ćosića. Sve to je činio u dogovoru
sa Stojanovićem, ali i Minovićem, koji će sve to kasnije zloupotrebiti za
Bucinu kompromitaciju.

Da su mediji moćno sredstvo koje se može na najbolji način upotrebiti u


političkom usponu, Ivanova grupa, ipak, nije na vreme shvatila. Milošević je
tu bio neuporedivo bolji i dalekovidiji. Televizija i štampa veliku ulogu odigrala
je još prilikom njegovog izbora za prvog čoveka Centralnog komiteta Srbije.
Već tada je jedan uži krug ljudi počeo da gradi Slobodanov kult u javnosti.
Zajedno sa Stambolićem, imao je povlašćen položaj na televiziji i u
novinama. Njegove aktivnosti pomno su praćene, a izjave plasirane na
udarnim mestima. Verovatno se time može objasniti i činjenica da su se na
beogradskoj kandidatskoj listi za CK našla imena čak četvorice direktora i
urednika Televizije i "Politike" - Aleksandar Bakočević, Živorad Minović,
Ratomir Vico i Dušan Mitević.

NAPETOST na Kosovu i opravdano nezadovoljstvo tamošnjih Srba i


Crnogoraca svoje lice dobilo je i u medijima. Leto 1987. godine, koje je
donelo odmeravanje snaga svih frakcija i posebno Miloševićeva antologijska
poseta Kosovu Polju, dovelo je do bujice vesti, ispovesti i reportaža o
problemima naroda u pokrajini. Sve ono što je dugo prikrivano, maskirano
ideološkim i birokratskim frazama, u svoj svojoj silini puklo je pred očima
javnosti.

86
Obračun na Osmoj sednici najavljen je kroz komentar Dragoljuba Milanovića
preko "Politike ekspres", koju je uređivao Slobodan Jovanović. Skandal sa
humoreskom "Vojko i Savle" ukazao je na dubinu srozavanja novinarske
etike, a afera koja je u maju 1987. godine tresla Srbiju u vezi sa naslovnom
stranom "Studenta" donela je i prvi rascep u "Politikinoj" kući - list "Politika"
zauzela je Miloševićevu, titoističku stranu, dok se nedeljnik NIN svrstao uz
Pavlovićev Gradski komitet. To je i po mnogo čemu jedinstven slučaj da dve
suprotstavljene političke struje polemišu preko stranica dva lista u okviru
istog izdavača.

ODJECI I REAGOVANjA
MEDIJSKA mašinerija koja se za Miloševićev račun zahuktala pred Osmu
sednicu nije se gasila tokom cele njegove vladavine. Najgledanije televizije i
novine sa najvećim ugledom činili su jedan od stubova njegove vlasti.
U godinama koje su usledile najviše se oslanjao na "Politiku" i "Ekspres",
mada su svoj veliki doprinos davale i "Novosti". Period neutralne "Borbe",
koju je uređivao Staša Marinković, završen je 1994. godine, a novinari ovog
lista rasturili su se u niz listova koji će obeležiti medijsku scenu nastupajuće
decenije. Kao primer za takav odnos danas služe tekstovi u "Politikinoj"
rubrici "Odjeci i reagovanja" objavljivani od jula 1988. do marta 1991. godine.
U vreme prve faze Miloševićeve vladavine i ona je neretko služila za
plasiranje određenih stavova, koji su kasnije uzimani kao podrška za vođenje
aktuelne politike.

87
22. Niko ne bi sačuvao Jugoslaviju
Rade Dragović | 01. oktobar 2017. 18:27 | Komentara: 0
Jugoslavija je tih godina ličila na kuću bez domaćina, čiji su naslednici
već razvukli nameštaj, pa merkaju i građu od koje je napravljena,
raspad je bio neminovan i više niko nije mogao da ga spreči

Ivan Stambolić na jednoj sednici CK Srbije

DA li bi Jugoslavija opstala da je na Osmoj sednici pobedio Ivan Stambolić -


jedno je od najčešće postavljanih pitanja u analizama događaja iz 1987.
godine koji su kulminirali smenom vladajuće garniture u Centralnom komitetu
SK Srbije. Danas je potpuno jasno - raspad je bio neminovan i više niko nije
mogao da ga spreči.

Istoričari, politikolozi, kao i učesnici ovih zbivanja saglasni su da su procesi


dezintegracije, započet još šezdesetih godina, toliko bili odmakli da je
povratak na staro već bio nemoguć. Jugoslavija je tih godina ličila na kuću
bez domaćina, čiji su naslednici već razvukli nameštaj, pa merkaju i građu

88
od koje je napravljena. O tome svedoče hrpe dokumenata i svedočanstava
iz vremena pre, kao i posle Osme sednice. Jugoslavija je, voljom njenih
subjekata i uz bogatu pomoć Zapada morala biti rasturena. To je bila
posledica promena u svetu koji više nije bio isti.

Istovremeno sa Osmom sednicom na globalnom planu desilo se nekoliko


važnih događaja. Krajem januara 1987. godine održan je istorijski plenum
CK KP Sovjetskog Saveza na kome je i formalno označen početak
perestrojke, kojom je najavljen kraj komunizma. Varšavski blok bio je
razbijen, a opozicioni pokreti u vidu udruženja, neformalnih grupa i sindikata
bujali su istočnom Evropom. Demokratija je ozbiljno kucala na njihova vrata,
a Amerika se sve jasnije pomaljala kao lider sveta.

Da će krajem komunizma i raspadom Sovjetskog Saveza nestati i potreba


za velikim socijalističkim federacijama u Evropi, u Jugoslaviji se naslućivalo,
ali na to gotovo niko nije reagovao. Za razliku od Poljske, Čehoslovačke, pa
čak i pojedinih sovjetskih republika, koje su uveliko pripremale prelazak na
novo društveno uređenje - kapitalizam i tržišnu ekonomiju.
SRPSKA intelektualna i politička elita bila je raspeta između želje za
jačanjem Srbije, osakaćene Ustavom iz 1974. godine, saznanjem da srpski
narod živi i u svim ostalim jugoslovenskim republikama, kao i privrženošću
postitoističkom poretku u kombinaciji sa sve jačim nacionalizmom. Uz
ekonomsku krizu gigantskih razmera i već gotovo otvorenih najava da će
Slovenci i Hrvati zajedničku državu napustiti čim za to budu spremni, raspad
je bio - neminovan.

Često se prenebregava nesporna činjenica da su Slovenci, kao i u nešto


banalnijoj meri Hrvati, godinu dana pre Osme sednice potpuno zaokružili
svoje nacionalne programe bazirane na jednoj fundamentalnoj tački -
nezavisnosti.
Svoje razočaranje i duboku rezervu prema sukobljenim frakcijama u vrhu
srpskih komunista nije krio ni Dobrica Ćosić, koji je godinu dana ranije na
svoju ruku, a po uzoru na Hrvate i Slovence, sa grupom prijatelja počeo da
radi na srpskom nacionalnom programu. On je gajio duboki prezir i
netrpeljivost prema Ivanu Stamboliću, smatrajući ga najodgovornijim za
težak položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Od nastupajućeg
Miloševića imao je nešto veća očekivanja, ali brzo po uspostavljanju njegove
vlasti uvideo je da ni on neće doneti sreću državi i narodu.

89
"Jovan Rašković iz Šibenika u poslednje vreme intenzivno kontaktira svoje
istomišljenike, posebno iz Beograda i interesira se o stanju u rukovodstvu
SK SR Srbije. U vezi toga Dobrica Ćosić ga izveštava da predsednik CK
SKS ima malu većinu u Predsedništvu SK i da će pasti sekretar Gradskog
komiteta Pavlović. 'Rukovodioci se biju u mraku' kaže Ćosić i dodajući da se
"on ne opredeljuje ni za jednu struju'", navedeno je u dopisu Službe
bezbednosti Hrvatske Saveznom i DB-u Srbije ("Piščevi zapisi 1981-1991").
KOLIKO je proces dezintegracije Jugoslavije, režiran na Zapadu, bio
neizbežan i nezavisan od faktora kakav je ishod Osme sednice pokazuje i
njegov epilog - proglašenje nezavisnosti Crne Gore 2006. i jednostrano
otcepljenje Kosova 2008. godine - dve decenije posle prevratničke sednice
srpskih komunista.
Ovaj stav deli i istoričar Predrag Marković, koji tvrdi da se odgovornost za
krah Jugoslavije ne može svaljivati samo na Miloševića.
- Sada je definitivno jasno da nikakva srpska politika nije mogla da pridobije
Albance ili antisrpske Crnogorce. Da je samo Milošević bio problem, Albanci
bi ga zbacili već na prvim izborima. U Makedoniji je izbio sukob bez ikakve
njegove uloge. Svaljivati odgovornost samo na Miloševića za rasturanje
bivše SFRJ dovodi do apsurdnog zaključka da su Tuđman, Kučan,
Izetbegović i Rugova branili Jugoslaviju - navodi Marković.

Poznavaoci novije srpske istorije ističu, međutim, da bi drugačijim ishodom


Osme sednice raspad Jugoslavije bio završen po drugačijem, mirnom
scenariju. Ovakav zaključak izvode iz metoda delovanja, životnih
opredeljenja i pogleda, pa i lične prirode Ivana Stambolića. A ona bi, kako se
tumači, najverovatnije bila - potpuno rašivanje Srbije. To znači da bi
razdruživanje početkom devedesetih godina osim republika, obuhvatilo i
pokrajine Kosovo i Vojvodinu.
OSTANAK Vojvodine kao sastavnog dela Srbije, kao i sveukupno jačanje
države pristalice Miloševićeve struje navode kao glavni rezultat Osme
sednice. Ovu sednicu oni vide kao početak ponovnog uzdizanja, ustavnog i
duhovnog zaokruživanja Srbije.

Ovo je stav i Radoša Smiljkovića, profesora i nekadašnjeg funkcionera


Saveza komunista.

90
- Da se nije desila Osma sednica Srbija bi izgubila i Vojvodinu. A da nije bilo
Miloševića atmosfera u društvu izbacila bi nekog drugog, i sve bi se isto
završilo - rekao je za NIN profesor Smiljković.

Tvrdnje da je Stambolić mogao da spase Jugoslaviju i obezbedi bolji položaj


srpskog naroda u njoj uglavnom se temelje na njegovoj borbi za ustavno
preuređenje Jugoslavije i dobijanje efikasnije i funkcionalnije Srbije.
Činjenica jeste da je vodio višegodišnju borbu za postizanje kompromisa.
On je zastupao tezu da je stanje u Srbiji neprihvatljivo i da njen aparat mora
da nađe izlaz iz paralize u koju je dospeo. To bi se postiglo ustupcima "svih
prema svima". Njegov trud bio je veliki, ali ovaj posao je bio osuđen na
propast.
- Nije bilo dogovora, niti sam ja pristao na promenu ustavnog položaja
Kosova, jer sam znao gde će nas to dovesti, što se kasnije i pokazalo - tvrdi
danas Azem Vlasi, nekadašnji sekretar Pokrajinskog komiteta SK Kosova. -
Kaćuša Jašari me je zamenila u aprilu 1988, a Stambolić tada već nije bio
na političkoj sceni. Niko od nas ni pod kakvim uslovima ne bi pristao na
promene Ustava iz 1974. godine.

SEPARATIZAM STARIJI OD MILOŠEVIĆA

NEKADAŠNjI predsednik Predsedništva Srbije Dušan Čkrebić isključuje


stavljanje u istu političku ravan pitanje Kosova i Metohije i Slobodana
Miloševića.
"Bilo bi to naivno i politički površno sagledavanje, mada to neki uporno
pokušavaju. Ne treba gubitu iz vida da Albanci na Kosovu postepeno nastoje
da realizuju svoj plan o "velikoj Albaniji" već 130 godina i da njihove
separatističke politike predstavljaju samo faze ka ostvarenju tog cilja", beleži
Čkrebić u svojoj knjizi "Pogled iskosa". "Jer do albanske pobune u kojoj su
za Kosmet tražili republiku došlo je najpre 1968, a zatim i 1981. godine, kada
Miloševića nije bilo nigde na jugoslovenskom, a ni na srpskom političkom
horizontu. Iz novije istorije poznato je i da su separatističke tendencije u
Hrvatskoj, Sloveniji, pa i Makedoniji bile mnogo starije od njegove pojave u
politici."

91
23. Ključevi Miloševićeve pobede
Rade Dragović | 02. oktobar 2017. 17:21 | Komentara: 0
Najvažniji poen koji je Milošević stekao bila je podrška javnosti.
Uspešno je zaigrao na kartu da se problem Srba nalazi među Srbima, u
njihovim rukovodstvima i da se to mora promeniti

ODLUČNOST Slobodan Milošević je shvatio da kosovski problem traži


neodložnu akciju

SLOBODAN Milošević, od januara 1986. kada je izabran za prvog čoveka


srpskog Centralnog komiteta, do septembra 1987. uspeo je da u svoju korist
okrene gotovo sve okolnosti koje su činile političku i javnu scenu u
Jugoslaviji. Do potpunog preuzimanja vlasti delio ga je samo jedan korak.
On je napravljen na Osmoj sednici, koja je činila samo scenografiju velikog
prevrata u srpskoj politici. Gotovo sve najvažnije odluke donete su daleko

92
iza kulisa, a čin glasanja bio je samo poslednji partijski pozdrav Ivanu
Stamboliću i njegovim ljudima.
Novi lider došao je na vlast pomoću složenog kolopleta problema, interesa,
ideologija, probranih delova starog i novog poretka. U tom odnosu moći,
Stambolića na mestu prvog čoveka Srbije ni biblijsko čudo nije moglo da
sačuva.

Da apsurd bude veći, Milošević i Stambolić gotovo do poslednjeg dana


saradnje imali su gotovo iste ciljeve. Oni su se svodili na ustavno ujedinjenje
Srbije, rešavanje kosovskog problema i ekonomski oporavak. Obojica su se
držala stare ideologije bazirane na titoizmu, koja je prema njihovom viđenju
bila temelj i za sva razmišljanja o budućnosti Jugoslavije.
MILOŠEVIĆ je uočio da kosovski problem traži neodložnu
akciju.Nezadovoljnim Srbima i Crnogorcima bila je potrebna reč utehe,
naznaka da Srbija više neće ignorisati njihove probleme. On je tako postao
prvi srpski političar još od Aleksandra Rankovića koji je pokazao odlučnost u
zaštiti nealbanskog stanovništva. Kosovske Srbe time je dugoročno vezao
uz sebe, a glavnu ulogu oni će imati i u godinama posle Osme sednice.
Uslediće, međutim, faza kada gde će ih koristiti za učvršćivanje lične vlasti.
Podršku mase ostvario je otklonom od kosovskog rukovodstva, koje je
ignorisalo bujanje nacionalizma i težnje ka otcepljenju. Masakr Aziza
Keljmendija u kasarni u Paraćinu, neposredno pred Osmu sednicu, izazvao
je talas antialbanskog raspoloženja koji je Miloševiću napravio idealan
kontekst za afirmaciju svoje politike.

Veštim retoričkim igrama i politikom višestrukih koloseka sačuvao je oreol


komunističkog pravovernika i čuvara Titovog dela. To je bilo i te kako važno
za pridobijanje starih kadrova, boraca i Subnora, čiji značaj još nije opadao.
Osma sednica uostalom, dobrim svojim delom protekla je u tom znaku.
Njeno održavanje poklopilo se sa "Titovim jubilejom" - obeležavanjem 50.
godišnjice njegovog dolaska na čelo KPJ. Milošević je, ranije planiranu
svečanost, efektno iskoristio da stane u odbranu maršalovog lika i dela i u
predvečerje obračuna još jednom pokaže kako ne namerava da odstupi od
Brozovog puta.

UPOTREBU srpskog patriotizma i nacionalizma Milošević je uvio iza


paravana sa Brozovim likom. Za ovakav odnos prema Titu bio je nagrađen
ne samo podrškom starog kadra, koji je u odlučnom i poletnom Slobodanu
video sebe u doba revolucije, već i - moćne armije.

93
Da je i JNA izabrala svog favorita u podeljenom srpskom rukovodstvu
svedoči istup admirala Branka Mamule na sastanku komunista u vojsci 23.
septembra 1987. Njegovo izlaganje, objavljeno na dan održavanja Osme
sednice dobilo je veliki publicitet i daleko je odjeknulo. Ovaj govor mnogima
je bio jasan znak da i oružana sila stoji iza Miloševića. Mamula je zagovarao
neodložno sprovođenje državne strategije u odnosu prema Kosovu, ili će
"sukobi u pokrajini otvoriti pitanje bezbednosti države".
- Situacija zahteva da se sve socijalistički opredeljene snage, sa Savezom
komunista na čelu, ujedine i povedu odsudnu borbu za presecanje svega što
preti da još više ugrozi same temelje na kojima se razvija i na kojima može
opstati Jugoslavija. Mere koje su do sada preduzimane ne samo što nisu
uspele preokrenuti tok događaja, nego se kriza kreće ka onoj tački na kojoj
mogu biti ugroženi integritet i bezbednost zemlje - Mamuline su reči koje su
protumačene kao prilog politici novog lidera.
ZA RAZLIKU od Stambolića, Milošević je dobro organizovao partijski aparat.
U zbijanju svojih redova nije stremeo listama sa poznatim i priznatim kadrom
sklonom teoriji i intelektualnosti, već je zbrajao neafirmisane pojedince, koji
su mu za ukazanu priliku poklanjali bespogovornu lojalnost.

Manje ili više Slobodan Milošević je u vreme otvaranja "slučaja Pavlović" i


Stambolićeve smene imao i kontrolu nad delom obaveštajno-policijskog
aparata Srbije. On je nasledio staru praksu prema kojoj su viši partijski i
državni funkcioneri mogli da zahtevaju obaveštajne podatke o pojedinim
političkim i javnim ličnostima. Na ovaj način, političari su imali snažne
instrumente u vršenju pritiska na svoje oponente, ali i saradnike.
Pored medija, uz njega je čvrsto stajao univerzitetski komitet, gde je glavnu
reč vodila Mirjana Marković. Zahvaljujući sadejstvu ovih uticaja Milošević je
stekao i najvažniji poen - podršku javnosti. Uspešno je zaigrao na kartu da
se problem Srba nalazi među Srbima, u njihovim rukovodstvima i da se to
mora promeniti.

ANALIZIRANO je i ćutanje vođa vojvođanskog i kosovskog komiteta, koje je


doprinelo ishodu Osme sednice. Na glasanju gotovo svi bili su uzdržani.
Azem Vlasi i danas objašnjava da je njegov Pokrajinski komitet, kao i on
lično, bio toliko kompromitovan, da bi njegova podrška Stamboliću donela
više štete nego koristi. Vojvođani, uprkos upozorenjima i molbama nisu želeli
da se mešaju u sukob, jer su smatrali da je reč o unutrašnjem pitanju (uže)
Srbije.

94
Tokom priprema za obračun Ivan je izgubio podršku najmoćnijih medija
poput "Politike" i TV Beograd, a štetila mu je i reputacija ujaka Petra
Stambolića na koga se, slučajno ili ne, tih godina najčešće upiralo prstom
kao na izdajnika i glavnog krivca za albansku dominaciju na Kosovu.

STAMBOLIĆ je imao nesreću da ga Srbi smatraju izrazitim komunistom,


isuviše mekim i neodlučnim prema problemima srpskog naroda, a da ga van
Srbije zbog težnje ka promeni Ustava bije glas nacionaliste i latentnog
simpatizera antikomunizma. Sliku o njemu u percepciji ostalih republika
zaokruživale su i njegove težnje ka dubinskim promenama uređenja,
ekonomskog i političkog sistema. Na mnogim poljima sam je pripremio teren
za dolazak svog najvećeg konkurenta, posebno u olakom odnosu prema
ljudima koji su se najviše protivili Miloševićevim protivnicima iz rane faze -
vremena njegovog izbora u CK. Među njima svakako je bio i Špiro Galović,
koji će u vreme Osme sednice biti i među najoštrijim kritičarima.

PODRŠKA SAVEZNOG RUKOVODSTVA


VAŽNA karika u sprovođenju efekata Osme sednice je rukovodstvo
Jugoslavije, koje se priklonilo novoj srpskoj garnituri. Bilo je tu i dosta
interesa i vešte diplomatije. Pojedinima u vrhu SFRJ sukob u Srbiji je
odgovarao. Zahvaljujući tome Marko Orlandić i Vidoje Žarković pozdravili su
ishod Osme sednice. Milošević je poslao signal Stipe Šuvaru da će ga
podržati za predsednika Predsedništva CK SKJ. Prema rečima publiciste
Slavoljuba Đukića, "Bosancima se svideo titoizam, Crnogorcima je godilo
njegovo poreklo, Hrvatima komunistički kosmopolitizam"... Slovenci su, po
običaju, izabrali uzdržanost. Kompletno državno i partijsko rukovodstvo
Jugoslavije samo koju nedelju po Osmoj sednici doći će u posetu Miloševiću
koji će ih sve izvesti na večeru u restoran "Tri šešira" u Skadarliji.

95
24. Na krilima nezadovoljstva naroda
Rade Dragović | 03. oktobar 2017. 17:24 | Komentara: 0
Svoju viziju uloge srpskog naroda u Jugoslaviji Milošević će početi da
sprovodi odmah posle Osme sednice. Podržan od najšire javnosti u
republici, novi lider je započeo renoviranje države

VIZIJA Slobodan Milošević je imao podršku najšire javnosti


NEPOSREDNO posle Osme sednice Slobodan Milošević je Predsedništvo
Centralnog komiteta SFRJ obavestio o epilogu srpskog plenuma. To je
učinio pod četvrtom tačkom dnevnog reda "Tekuća pitanja". Naveo je da je
ishod u skladu sa politikom Saveza komunista, a da se na sednici vodila
žestoka borba sa sopstvenim oportunizmom. Odbacio je strah od podele
SKS, jer "jedinstveni CK misli onako kako misli i narod", ali i verzije da je reč
o personalnom ili sukobu dve grupe. "To je odstupanje pojedinaca od politike
SK", tvrdio je.
Posle njega reč niko više nije zatražio, niti je imao nešto da doda ili pita.

96
- Hvala, druže Miloševiću. Zaključujem raspravu - monotono je rekao
predsedavajući Boško Krunić i okončao sednicu.
Autoritarni lider Srbije izašao je na scenu, ali ga niko nije primetio. Ili je to
svima odgovaralo.

Sa Ivanom Stambolićem Milošević se i bukvalno razišao na sednici


Predsedništva SR Srbije 14. decembra 1987. uz bocu viskija i zdravicu
njegovom novom angažmanu u Jugoslovenskoj banci za međunarodnu
saradnju (JUBMES). Ovom čestitkom stavljena je tačka na prijateljstvo dugo
tačno četvrt veka.

RASTANAK, međutim, nije bio bezbolan. Posle Osme sednice i smene


Dragiše Pavlovića, Stambolića niko nije dirao niti forsirao na povlačenje.
Milošević je bio svestan svoje snage i podrške i mogao je da priušti luksuz
da starog druga još neko vreme zadrži u predsedničkoj fotelji. Pritisci su se
s vremenom pojačavali. Da Milošević ima dobro pamćenje, ubrzo su shvatili
svi koji su držali stranu Stamboliću. Po ubrzanoj proceduri ostajali su bez
položaja i funkcija. Ivanu se sugerisalo da podnese ostavku. Štampa je
počela da ga ignoriše, televizija ga je izbegavala. Bio je i dalje šef države, ali
usamljen, proskribovan, žigosan.

Pronađen je i način da se on ukloni. Iz partijske baze počeli su da stižu


zahtevi da podnese ostavku, što je kasnije uzimano kao stav naroda i Partije.
Umoran od svega, Stambolić pristaje da se povuče samo uz jedan uslov -
da njegovo pismo upućeno Gradskom odboru Beograda u kojem je stao uz
Dragišu Pavlovića bude objavljeno, kako bi se javnost uverila u njegov
benigni sadržaj. Milošević je učinio sve da ovaj čin prođe što marginalnije, a
da se njegov odlazak u JUBMES promoviše kao odavanje zaslužene počasti
bivšem predsedniku.

JEDNA epoha i definitivno je završena. Slučaj će udesiti da Milošević kao


bankar počne svoju karijeru, a da Stambolić svoju u istom zanimanju - završi.
Dvojica nekadašnjih prijatelja poslednji put će se videti na sahrani Ivanove
ćerke Bojane, koja je krajem aprila 1988. nesrećno stradala u saobraćajnoj
nesreći kod Budve. Zagrljaj u kapeli na Topčiderskom groblju bio je poslednji
momenat iskrenosti starih drugova, koje je politika razdvojila i okrenula
jednog protiv drugog.
Svoju viziju uloge srpskog naroda u Jugoslaviji Milošević će početi da
sprovodi odmah posle Osme sednice. Oštro i neumoljivo, uz korišćenje

97
narodnog nezadovoljstva, u nacionalističkoj atmosferi, novi lider krenuo je u
renoviranje države. Samo tokom 1988. održano je više od 40 protesta na
kojima će se okupiti najmanje 400.000 ljudi. Najveći je pod sloganom "Miting
bratstva i jedinstva" održan na beogradskom Ušću 19. novembra 1988.
godine.
- Ako se ja kao Mađar ne plašim Srbije, zašto biste se plašili vi Srbi - reči su
Mihalja Kertesa, partijskog funkcionera iz Bačke Palanke, koji je sa
Radovanom Pankovim i Radomanom Božovićem poveo "antibirokratsku
revoluciju" u Vojvodini. Suočeni sa blokadom zgrade novosadske Banovine,
zahtevima za ostavke, neredima i jogurtom koji su demonstranti bacali na
njih, vođstvo Vojvodine se povuklo. Bila je to Miloševićeva prva pobeda u
drugoj fazi vladavine.
TALAS "događanja naroda" prelio se u Crnu Goru, gde se od kraja oktobra
1898. do januara 1989. vodio tihi rat između stare vlasti i Miloševićevih
pristalica. Posle studentske pobune, obustave rada u preduzećima i niza
sukoba sa policijom (najpoznatiji je bio kod mesta Žuta greda) vladajuća
vrhuška je popustila. Mesta Marka Orlandića, Vidoja Žarkovića i Miljana
Radovića, zauzeli su mladi i poletni Momir Bulatović, Milo Đukanović i
Svetozar Marović.

Obaranje pokrajinskih rukovodstava, kao i talas srpskog nacionalizma,


izazvao je lavinu reakcija širom Jugoslavije. Najžešće osude stizale su iz
Slovenije, čije je partijsko vođstvo bilo najglasnije povodom događaja u
Novom Sadu i Titogradu, nazivajući ih pučevima, izvedeni u cilju da se i u
ostatku države uspostavi represivni poredak.
Jedini koji je u to vreme ozbiljno pokušao da zaustavi Miloševića bio je
predsednik Predsedništva CK SKJ Stipe Šuvar. Za vreme turbulentnih
događaja u Novom Sadu ultimativno je tražio od saveznog sekretara
unutrašnjih poslova Petra Gračanina da izvede policiju na ulicu i razbije
demonstracije, što je stari general odbio. Šuvar je pokušao i da na 17. sednici
CK SKJ neuspešno izbori podršku za plan kojim bi savezno partijsko
rukovodstvo osudilo Miloševića i njegovu politiku i isključilo ga iz SKJ.

NAJVEĆI otpor unitarizaciji Srbije, očekivano, došao je sa Kosmeta. Videvši


da se sprema ograničavanje autonomije Kosova, Albanci su u februaru
1989. odlučili da se suprotstave. Organizovali su generalni štrajk gotovo svih
institucija sistema u pokrajini. Najvažniji je bio štrajk rudara u rudniku Stari
trg kod Prištine, koji su se zatvorili u okna zahtevajući obustavu ustavnih

98
promena i najavljenu smenu pokrajinskih funkcionera. Zbog ozbiljnosti
situacije, Milošević i tadašnji predsednik Predsedništva CK SKJ Stipe Šuvar
otišli su na Kosovo. Miloševićev govor nije ubedio Albance da prekinu štrajk.
27. februara, a situacija je počela da se zaoštrava. Slovenački vrh, na čelu
sa Milanom Kučanom, vođom Saveza komunista Slovenije, dao je podršku
kosovskim rudarima u njihovom štrajku.

Sledećeg dana, 28. februara, u Beogradu je pred saveznom skupštinom


demonstriralo više stotina hiljada ljudi, tražeći hitno rešavanje situacije na
Kosovu i hapšenje Azema Vlasija. Milošević se obratio masi istoga dana i
obećao njegovo hapšenje. Samo tri dana kasnije, Vlasi se kratkotrajno
našao u zatvoru.

Suočeno sa ozbiljnošću situacije istog dana Predsedništvo SFRJ odobrava


upotrebu vojske i proglašava vanredno stanje na Kosovu. Samo mesec dana
kasnije 23. marta 1989. kosovski parlament je usvojio ustavne amandmane,
a za njom i Skupština Srbije usvaja amandmane na republički ustav. Ovom
političko-pravnom akcijom znatno su umanjena prava i ovlašćenja pokrajina
Vojvodine i Kosova, čime je po mnogima ispravljena nepravda iz 1974.
godine u režiji Tita i Kardelja. Konačan raskid sa starim ustavnim rešenjima
Srbija je napravila u septembru 1990. godine, kada je dobila potpuno novi
ustav.

NARODNO ODUŠEVLjENjE

PRVIH godina posle Osme sednice srpska javnost je Slobodana Miloševića


oberučke dočekala. Posle godina apatije, problema i kriza, delovalo je da je
na scenu stupio političar novog vremena koji ima viziju, snagu i odlučnost da
posustalu državu povede napred. Narod mu se divio, nosio njegove slike,
palio mu sveće za zdravlje i pevao mu pesme.
SUTRA: SUDBINA AKTERA OSME SEDNICE

99
25. Žrtve vremena u kome su živeli
Rade Dragović | 04. oktobar 2017. 18:45 | Komentara: 2
Poseban, mitski, karakter Osme sednice dala tragika njenih aktera.
Danas je jasno da su Slobodan Milošević, Ivan Stambolić i Dragiša
Buca Pavlović bili žrtve okolnosti u vremenu u kome su živeli

TRAGIKA Ivan Stambolić i Slobodan Milošević

TEK burni događaji koji će uslediti posle 1987. godine Osmoj sednici daće
kontekst koji ona danas ima. Kako kasnija zbivanja daju smisao prošlim,
ostaje pitanje kako bi se na kontroverzni obračun u vrhu srpske Partije
100
gledalo da je Slobodan Milošević tokom devedesetih godina vodio drugačiju
politiku koja bi Srbiju ojačala i svrstala je među razvijene države.
Poseban, mitski, karakter ovom partijskom plenumu dala je tragika njenih
aktera. Danas je jasno da su svi glavni učesnici ove sednice žrtve vremena
u kome su živeli. Turbulentne promene u svetu i nespremnost naših elita da
ih na pravi način sagledaju i iskoriste za ostvarenje nacionalnih interesa
učinile su da cela jedna poratna generacija srpskih lidera svoj život privede
kraju u atmosferi dubokog razočaranja i očaja. To važi ne samo za političare,
već i za intelektualce i duhovne predvodnike našeg naroda.

NA PUTU svojih uspona i padova, najviše se menjala ličnost Slobodana


Miloševića. Istraživači novije istorije govore o najmanje tri Miloševića koji su
prošli srpskom istorijom. Mladi, studiozni i energični Slobodan s početka
osamdesetih nema mnogo sličnosti sa onim s početka devedesetih. Najveće
promene nastupile su pred pad 2000. godine, kada smo gledali jednog
autoritativnog i zatvorenog vođu, predalekog i od svog naroda i od realnosti.

Da još uvek nema dovoljno svetla naučne istine o usponu i padu ovog
političara smatra i sociolog Slobodan Antonić, autor knjige "Milošević - još
nije gotovo". Jedna od njenih intencija jeste i činjenica da se o učinku njegove
vladavine, ma kakav bio osnovni utisak o njoj, ne može olako i površno suditi.

"Osamdesetih je u javnosti postojao zahtev o vremenskoj distanci, da mora


da prođe neko vreme da bi moglo da se sudi o akterima u politici", ocenio je
Antonić u vreme izlaska svoje knjige iz štampe krajem 2014. godine. - Sada,
na sopstvenom iskustvu - i čitavom iskustvu našeg društva - pokazuje se da
je, ipak, neophodna određena distanca, da se pojave još neke okolnosti, da
još neki akteri pokažu svoje pravo lice, da ne kažem da je potrebno da se
dođe do novih saznanja, i da se tek onda može govoriti o nekom političaru."

GUBITAK vlasti, hapšenje i izručenje Haškom tribunalu potpuno su nova


faza u Miloševićevom životu. Njemu je bilo sasvim jasno da optužnica za
najteže ratne zločine ima svoj dublji i opasniji sloj i da je njena uloga da
utemelji trajnu krivicu srpskog naroda za događaje koje su drugi režirali.
Svoju sužanjsku epizodu shvatio je kao poslednju borbu i rehabilitaciju svoje
neuspešne politike. Po oceni mnogih, u tome je i uspeo. Ovaj svet je napustio
2006. godine, u zatvorskoj ćeliji u Holandiji, a presuda protiv njega nikada
nije napisana.

101
Najtragičniji lik u novijoj srpskoj istoriji bez sumnje je Ivan Stambolić. Gubitnik
Osme sednice, čovek koji je za kratko vreme prešao put od vrha do ponora.
Komunistički dogmata i tipični predstavnik prevaziđenog sistema za jedne, a
osvedočeni mirotovorac i garant tranzicije Srbije u novo istinski demokratsko
društvo, za druge, Ivan je postao žrtva sopstvenih pogrešnih procena. Sa
dojučerašnjim saborcima rastao se uz reči:

"Vi dalje sa mnom ne možete, a ja sa vama neću".


SKRHAN sopstvenim političkim porazom, Stambolić je godinama živeo
daleko od domaće politike. U potpunoj ćutnji. To se objašnjava njegovim
osećajem lojalnosti pokretu kome je pripadao od rane mladosti, pristojnosti
prema nekadašnjim saradnicima, ali i paralizom zbog tragičnog gubitka
ćerke Bojane u saobraćajnoj nesreći. Miloševiću se obratio svega dva puta.
Telefonom ga je pozvao 1988. godine, nedugo posle Bojanine smrti, posle
jednog teksta u tadašnjoj "Politici ekspres" u kome je stajala i rečenica da
"Stamboliće treba satrti u korenu". Nedugo posle 9. marta 1991. poslao mu
je poduže pismo kojim je zatražio njegovu ostavku.
"Savetovao sam ti, Slobodane, da se okaneš olakih obećanja, nepromišljene
srčanosti i brzopletih rešenja", pisao je Stambolić. "Nemam druge nego da
te podsećanjem prizovem odgovornosti i razumu. Dopire li do tebe da put
kojim ideš srpski narod vodi u nova krvoprolića? Taj put nažalost je dosledan:
kako se razbijački krenulo na Osmoj sednici, tako se i nastavilo. Ma koliko
sebi i svojim poslušnicima slavodobitno izgledaš ispod papirnatih kapija
pobede, Slobodane, na tom konju ćeš neumitno završiti kao jahač
apokalipse".
U GODINAMA koje su usledile Ivan se bavio bankarstvom, mirovnom
politikom na Balkanu, održavanjem kontakata sa istomišljenicima. S
vremena na vreme, krajem devedesetih pojavio bi se na nekoj od nezavisnih
televizija, gde bi kritikovao Miloševićevu politiku. S proleća 2000. godine
počelo je da se šuška da bi mogao da stane na čelo ujedinjene opozicije na
predstojećim saveznim izborima.

Ivana Stambolića 25. avgusta oteli su pripadnici Jedinice za specijalne


operacije DB na čelu sa Miloradom Ulemekom, odveli ga na Frušku goru,
gde su ga istog dana ubili i zakopali. Za rasvetljavanje ovog zločina,
međutim, Srbiji je bilo potrebno još jedno ubistvo. Tek po atentatu na Zorana
Đinđića 2003. godine utvrđene su okolnosti Stambolićevog nestanka i
umorstva.

102
TIHO i neprimetno sa političke i životne scene nestao je i Dragiša Pavlović.
Ovaj nesumnjivo nadareni, obrazovani i ambiciozni čovek, posle Osme
sednice pao je u duboku depresiju. Posle smene iz Centralnog komiteta,
Pavlović je popakovao svoje stvari i zauvek napustio politiku. Prijavio se na
biro rada, gde za njega posla - nije bilo. Trebalo je da prođu skoro dve godine
da bi čovek sa diplomom dva fakulteta i debelim iskustvom dobio radno
mesto u jednom slovenačkom preduzeću. Ovo vreme je iskoristio za
razgovore sa ljudima koji su se na Osmoj sednici našli na drugoj strani, iz
čega je proistekla knjiga simboličnog naslova "Olako obećana brzina".
Razočaran i zaboravljen umro je od srčanog udara 1996. godine u svojoj 53.
godini.

KOSOVO I DALjE BEZ REŠENjA

PROBLEM Kosova i Srba u pokrajini, koji se pre tri decenije našao u pozadini
uzroka i povoda Osme sednice, do danas nije prevaziđen. Suština nedavno
otvorenog javnog dijaloga u našem društvu o budućnosti južne pokrajine
pokazuje da srpske političke i intelektualne elite još nisu našle održivo
rešenje "kosovskog problema", koji je bio presudan i za političku genezu
Srbije osamdesetih godina.

Južna srpska pokrajina posle ustavnog povratka u sastav Srbije 1989. i


1990. godine prošla je više složenih faza. Milošević je do poslednjeg dana
svoje vladavine bio stava da se Kosovo i Metohija moraju braniti po svaku
cenu i na sve načine. Posle Kumanovskog sporazuma i Rezolucije OUN
1244, koja je pokrajini obezbedila protektorat UN, nastupila je duža faza
neuspešnih pregovora o planovima međunarodne zajednice za definitivni
status. Kosovo je jednostrano i mimo međunarodnog prava 2008. godine
proglasilo nezavisnost, koja do danas nije zaokružena niti pravno priznata.

103

Bewerten