Sie sind auf Seite 1von 5

UŽICE NEKAD I SAD

Užice u vreme turske vlasti


Buna užičkog Šejha 1747.

Buna užičkog Šejha 1747.

dr Radmila Tričković

Užička raja izišla je iz rata sa drugovima. U nahijama koje su se do poslednjeg rata


nalazile u Osmanskom Carstvu nije važio ratni oproštaj džizje i nameta, tako da je zakupac
harača u martu 1741. izvodio ferman da utera džizju od raje užičkog kadiluka, zaostalu još od
10. aprila 1739. godine. Međutim, i raja čitavog Beogradskog pašaluka dospela je u
bezizlazan položaj čim je i od nje počeo da se, u korist pokrajinskih namesnika ubira namet,
koga je ranije, u sastavu Niškog pašaluka, bila pošteđena. Kad je u julu 1742. godine rešavala
na koji će način raju Beogradskog pašaluka zaštititi od nasilja vojske, Porta je objavila da se
namet predviđen za troškove beogradske administracije razrezuje i ubire preko nahijskih
knezova, od kojih će dvojica sedeti u samom Beogradu. Kako se Porta nije upuštala u
određivanje visine ovih nameta, ostalo je da se oni razrezuju “ prema mogućnosti zemlje i
raje”.
Užička nahija imala je u to vreme tri beratlijska kneza: knez Uroš Stakić iz sela
Bioske, u knežini Rujno; knez Milovan Živanović iz sela Godečeva, u knežini crnogorskoj, i
knez Cvija iz užičke varoši, za koga se kaže da je smenio ranije umrlog varoškog kneza
Obrena. Ovim knezovima izdati su berati 29.marta 1740. godine, na zahtev užičkog kadije
Ebubekira, po uzoru na knezove u Bosanskom pašaluku, Beratlijski knezovi u Beogradskom
pašaluku javljaju se u XVIII veku jedino u zapadnim nahijama, pod uticajem Bosne.
Međutim, ni užički, kao ni ostali knezovi u Beogradskom pašaluku, nisu mogli da preuzmu
važniju ulogu u razrezivanju i ubiranju nameta zbog toga što su njihovo mesto odmah zauzeli
najuticajniji muslimanski prvaci. U ovom slučaju, najmoćniji zaimi, koji su se upravo u
poslednjem austro-turskom ratu istakli kao predstavnici narodne samouprave, bili su ajani.
Uporedo s tim, knezovi su svedeni na jemce dugova koje su pravili ovi isti ajani. Njihovi
međusobni sporovi ubrzo su stigli na Portu.
Prema izveštaju užičkog naiba Sulejmana, raja užičkog kadiluka izabrala je na zboru
u proleće 1743. godine zaima Ahmed-bega Kasapčića za svoga zastupnika. Ovaj je tom
prilikom tužio Mehmeda Hadži-Murtezića, svoga prethodnika, da je nepravedno uzeo od raje
preko 700 groša. Mesec dana pre toga, Hadži-Murtezić je išao na presto i žalio se na Ahmed-
bega Kasapčića da ga muči za 4 940 groša poreza i hazarije od užičkih zijameta i timara,
mada mu je on navedenu svotu predao. Na osnovu kadijskog izveštaja, Carski divan je
odobrio veziru da namet utera, ali njegovi ljudi da ne uzimaju od raje zob i hranu. Za
ispravno sprovođenje ove odluke zaduženi su zaimi i spahije. Već sredinom 1743. godine, iz
Užica je stigla predstavka sa zbora na kome su učestvovali užički muslimani, nahijski
knezovi, raja i njeni ajani. Zbor je tužio grupu silnika: zaime Mehmed-bega i Jahja-bega
Begovića, braću Kasapčića Ahmed-bega, Ibrahima i Begu, Mehmed-čeribašu, spahiju Ismaila
i njihovog kolovođu Sulejmana, “sina hrišćanina”. Ovi su u novembru 1742. razrezali porez u
iznosu od 7 500 groša, a zatim još 5 000 groša, pa su svojim globama i nasiljima većinu raje
doveli dotle da pobegne sa svojih ognjišta. Zbog toga je zbor tražio da se svi navedeni silnici
kazne i da im se zabrani da se upliću u vilajetske poslove. To se događalo u vreme
beogradskog vezira Pir Hadži Mustafa-paše.
Novi muhafiz Beograda Jahja-paša Hatibzade postupio je sasvim drukčije. Baš kao i u
kruševački, solunski i trikalski sandžak, koje je dobio u arpaluk, Jahja-paša je u sve kadiluke
Beogradskog pašaluka uputio svoje muteselime, lične službenike koji će upravljati u njegovo
ime i starati se o razrezivanju i ubiranju nameta, koji je ovde nazvan porez. Prvi muteselim

multisoft.rs 1
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u vreme turske vlasti
Buna užičkog Šejha 1747.

koji je došao u Užice bio je raniji alajbeg Mehmed-beg. Za ovaj položaj Mehmed-beg je
položio veziru 1 000 groša, koje je isplatio u tri navrata sredinom februara 1744. godine. I
pored toga, već u junu 1744. u Užicu je sedeo novi muteselim Jusuf-aga. Od redovnih nameta
što su ih muteselimi tih godina slali vezirskoj porti u Beograd pominju se : “šehrija ili ajluk”,
“za dva, seno i ćumur”, “za zimovni” i porez. Koliko se može razabrati, određenu visinu
imao je jedino “ajluk”, koji je u užičkoj nahiji iznosio 400 groša mesečno, 4 800 godišnje.
Stavka “za dva, seno i ćumur” iznosila je 1744. godine 949, a za “zimovnik” 582 groša. Od
januara do marta 1745. godine porez je izneo 3262 groša. Tako je nastalo jedno od najvećih
nasilja nad rajom Beogradskog pašaluka do Kočine krajine. Porez za 1747. godinu izazvao je
bunu na užičkom krilu, koju je poveo Šejh Mehmed od Užica, tadašnji užički Šejh.
Buna Šejha Mehmeda, starešine užičke halvetijske tekije, počela je protiv načina
uprave beogradskog vezira Sejid Mehmed-paša Silahdara (od januara 1747. do oktobra
1748). Po kasnijem izveštaju Mehmed-pašinom, užički Šejh je bio “okupio mnoge
prostodušne i lakoverne ljude, među kojima je počeo da propoveda učenje usmereno na
kvarenju poretka ovog najvećeg serhata”. Vezir je Šejha optuživao da je više puta napadao na
Užičku mehćemu, prouzrokovao ubistvo jednog kadijinog čoveka, proterao ne samo pašinog
čoveka koji je došao kao muteselim na užičkom kriju nego i pobirače državnih dažbina, a
Šejhovim pristalicama pripisao je razbojnički prepad na sarajevskog trgovca Jovana, pljačku
16 000 groša u zlatu i odvođenje jednog momka. Šejh je najzad izvukao dva topa iz užičkog
grada i sa svojim pristalicama krenuo na pašinog muteselima u Čačku. Boj između
pobunjenika i muteselima trajao je pet časova; u njemu je poginulo 7 i ranjeno 15 ljudi. Kad
je vezir o svemu ovome izvestio Portu, ova mu je ono 20. februara 1748. odobrila da protiv
užičkih pobunjenika pošalje zaime i spahije smederevskog sandžaka, konjanike iz
beogradskog garnizona i jedno janičarsko odeljenje. Sultan je naredio da se Šejh, njegov zet i
sinovi i ostale pristalice proteraju, a u slučaju neposlušnosti, da se svi pogube.
Na osnovu ovog fermana, Sejid Mehmed-paša je uputio Šejhu kitnjasto pismo u kome
je pobunu nazvao “neumesnim postupkom”, samog Šejha “zavedenim potvorama
smutljivaca”, a ferman za izgnanstvo “naređenjem da se pobunjenici s porodicama presele u
Bosnu”. Takvo pašino pismo, začinjeno učenim citatima iz izvora šerijatskog prava, izazvalo
je pravu provalu gneva kod Šejha Mehmeda. Suprotno Sejid Mehmed-paši, koji je svojim
sladunjavim pismom do kraja razvodnio nedvosmisleni sadržaj fermana koji je sam
izdejstvovao, užički Šejh nije oklevao da pređašnjeg velikog vezira Mahmuda I, sada
najuglednijeg sultanovog predstavnika na severnoj krajini, otvoreno nazove bezbožnikom; da
ga podseti na to kako je nedavno od sirotinje raje u okolini, uz razna nasilja i mučenje, izbio
na stotine kesa blaga; da ga zlurado zapita da li će na pobunjenike, da ih opljačka, poslati
Austrijance ili pak carigradske hamzavije; da ga optuži kako je i ovom prilikom falsifikovao
ferman samo da bi mogao da pljačka narod; da mu upiti glasoviti savet: “Ne ruši vilajeta
postavljajući za vrćile i muteselime silnike koji izazivaju bune i nerede”; da mu stavi na
znanje kako će prepis svoje Poslanice, pisane 2. aprila 1748, dostaviti učenim ljudima u
Beograd, Jedrenu i Carigradu, Meki i Medini i da će odgovornost za posledica pasti na
vezirovu dušu.
Zaslugom Šejha Mehmeda, na Portu su do kraja aprila 1748. otišle dve predstavke iz
Užica. Užičani su optužili pređašnjeg alajbega Sulejmana, ovlašćenog za rezrezivanje poreza,
da je samovoljno i sa svojim pristašama opteretio Užičku nahiju sa 42 000, požešku sa 15 000
i sokolsku sa 10 000 groša. Sejid Mehmed-pašu su tužili da je za muteselima na užičkom
krilu postavio čačanskog zulumćara Mehmeda, koji je krenuo na položaj u Užice sa stotimu
razbojnika, upao u pet-šest užičkih sela, uhapsio pedesetak hrišćana i jednog spahiju. Užičani
su tražili da se alajbegu zabrani ubiranje pregolemog poreza i da se muteselim Mehamed,

multisoft.rs 2
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u vreme turske vlasti
Buna užičkog Šejha 1747.

dizdar i još trojica silnika iz Čačka proteraju iz njihovog grada. Pozitivan ferman, izdat
povodom ovih žalbi, potisnuo je slučaj užičkog Šejha u drugi plan. Na to je uticalo i javno
mnjenje u Carigradu, pokrenuto pomoću učenjaka kojima je užički Šejh dostavio prepis svoje
Poslanice Sejid Mehmed-poši Silahdaru.
Kad je novi muhafiz Beograda Šerif Halil Jusuf-paša zahtevao da se povuče ferman o
oproštaju poreza koji je teretio užičko krilo, ocenjujući ga kao povod za kvarenje poretka,
Porta je početkom maja 1749. uputila u Beograd jednog kapidži-bašu sa zapovešću da se
zaostali namet utera. Kako je u vreme Sejid Mehmed-paše ubrano svega 25 025 groša, dug je
iznosio 55 500 groša. Ova odluka izazvala je novu pobunu, pa je novi alajbeg Mehmed-beg iz
Užica uputio na Portu nekoliko spahija i kenzova da ishode ferman o zabrani ovog poreza.
Svi oni osuđeni su na progonstvo. Obaveštena o novoj pobuni na užičkom krilu, Porta je
uputila zapovest Halil-paši da uništi pobunjenike. Beogradska konjica ušla je u Užice
sredinom juna 1749. godine. Tu vojsku činili su zaimi i spahije smederevskog sandžaka, neki
rumelijski sandžaci koji su tada bili na tvrđavskoj službi u Beogradu i Halil-pašin halk pod
zapovedništvom njegovog ćehaje Sulejman-age.
Nasuprot ovoj sili, u Užicu je ostao jedino Šejh Mehmed sa svojim ukućanima. Sve
njegove pristalice bile su pobegle iz grada, a zapovednici posade zatvorili su pred njim
gradsku kapiju. Zajedno sa zetom i sinovima Šejh se utvrdio u kamenoj Alajbegovoj džamiji
u blizini svoje kuće. Tako je puna dva dana pucao sa šerefeta munare, pri čemu je ubio 9 i
ranio 8 ili 11 vojnika, a zatim noću zajedno sa svojim ukućanima pobegao iz grada. Užički
Šejh opisuje ove događaje u svojoj Poslanici “pobožnoj braći u Beogradu i onima koji se
klone zla i nereda”, gde prikazuje kako je vojska iz Beograda, “prljava rulja iz družine
nečastivog”, opljačkala njegovu kuću, razgrabila i uništila njegovu staru porodičnu
biblioteku, spalila užičku medresu i oskrnavila džamiju pod gradom, što ni Austrijanci kao
okupatori nisu činili. Šejh je znao da je “ćehaja zlosrećnoga paše” posle njegovog bekstva
razrezao na građane po 150 do 300 groša globe, što pokazuje da je on i posle bekstva iz grada
imao u njemu svoje ljude.
Blagodareći takvoj potajnoj podršci i svuda izvan Užica, Šejh Mehmed je gotovo
godinu dana mogoa da se krije po okolnim mestima i izmiče izvršenju smrtne kazne, koju je
uporno zahtevoa lično sultan. Muhafiz Beograda Halil-paša znao je da je Šejh pobegao sa
ukućanima u Bosnu. Na njegov zahtev, Porta je odmah naredila bosanskom valiji da begunce
pohvata i pogubi. Bosanski valija je kasnije samo poslao izveštaj da je Šejh bio u Sarajevu
pokušavajući da u njemu nađe pristalice, ali je bio prisiljen da beži čim ga je otkrila porodica
janičara koji je poginuo prilikom ranijeg napada na užičku mehćemu. Pozivajući se na
svedoke, valija je javio da je Šejh pobegao u Mat, a novopazarski kadija je takođe potvrdio da
je prošao kroz Novi Pazar i prešao u Rumelijski ejalet. Stoga je Porta u avgustu 1749. glavu
užičkog Šejha tražila od rumelijskog valije. Kako od ovoga mesecima nije stigao nikakav
izveštaj, na Porti su stekli utisak da se u zemlji carski odmetnici štite, pa su početkom 1750.
godine bosanskom i rumelijskom valiju upućeni strogi prekori i ponovljen ferman za pretragu
svih sela, pećina i skrovitih mesta. Tek posle ovih pretnji, bosanski valija Kodža Bećir-paša
otkrio je da se užički Šejh krije u selima oko Višegrada. Pod pritiskom pašinih ljudi,
Višegrađani su izručili jedino nejač, koju je valija prognao u Bijelo Polje. Zato su na Porti
smatrali da za užičkim Šejhom, njegovim zetom i sinovima treba tragati oko Bijelog Polja, ili
po okolnim mestima, pa su za hvatanje odmetnika mobilisani prizrenski i dukađinski paša i
skopski nazir u Prištini. Krejem marta ponovljen je ukor rumelijskom valiji Ahmed-paši, koji
je onda uputio preteći bujuruldije svim sandžacima.Tek posle toga, u prvoj polovini maja
1750, Šejha Mehmeda i njegovog zeta Saliha uhvatili su i pogubili ljudi ranijeg dukađinskog

multisoft.rs 3
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u vreme turske vlasti
Buna užičkog Šejha 1747.

sandžakbega Hudaverdi paše Mahmudbegovića iz Peći. Kad su njihove odsečene glave stigle
na presto, Hudaverdi-paša je nagrađen vraćanjem na položaj dukađinskog sandžaka.
Na mestu na kome je pala krv užičkog Šejha, po narodnom predanju, “odmah je
iznikla ruža, koja je imala miris lepši od mirisa sviju ruža”. Po tom predanju, Šejh Mehmed
ubijen je u Balotićima, a njegovo obezglavljeno telo potajno je preneto u Rožaj i tamo
sahranjeno. Ovaj mit o Mehmedu od Užica oživeo je oko turbeta koje su muslimani iz Rožaj
podigli na njegovom grobu. Po tom mitu, glava užičkog Šejha ipak nije bila bačena u prah
pred carskim pragom: još u Peći ukrao ju je rožajski hodža Imamović i, “zajedno s telom,
ukopao na dva metra od Kurtagića džamije” u Rožaju. Spomen na užičkog Šejha, koji je
braneći zaboravljene vrline Osmanskog Carstva došao u sukob s vladajućim poretkom i
samim sultanom, sačuvali su i Srbi. Jedna njihova izreka može se uzeti i kao ocena njegovog
slučaja: “Da Turci poslušaše Mehmeda od Užica, bolje bi bilo, no što poslušaše Bika od
Rudnika”.
Od samog početka bune u boju protiv muteselima iz Čačka na strani Šejha Mehmeda
borilo se 8 užičkih spahija, 15 janičara i 300-400 seoske raje. U vreme kaznenog pohoda na
Užice, spahije su prešle na stranu gušitelja pobune, a ostlai su se razbegli. Raja se razbegla na
čitluke po Starome Vlahu i sve do Šavnika, tako da Sullejman-ćehaja nije našao u Užicu
nijednog stanovnika varoši. Vlasti su kasnije jedino nastojale da se ovde izbeglice vrate u
svoja stara mesta i ne pominjući ih kao ranije pristalice užičkog Šejha. Kuće buntovnika
janičara sravnjene su sa zemljom. Naknadno je naređeno da se pogubi svaki od njih koji se
vrati u Užice, a nahija je ujamčena na 25 000 groša globe u slučaju da se neki od ovih
pobunjenika prikrije i zaštiti. Zajendo sa Šejhom i zetom Salihom, osuđeni su na smrt i
Šejhovi sinovi Abdulah i Mehmed, ali je njima smrtna kazna zamenjena tamnicom. Dva
Šejhovića držana su u Beogradu u okovima do 1756. godine; potpuno su oslobođeni 1761. uz
dozvolu da se mogu vratiti u Užice, u koje su se njihove porodice vratile iz izgnanstva u
Bijelom Polju još 1755. godine.
Nasilja protiv kojih je ustao užički Šejh činila su sastavni deo poretka koji je u
Beogradskom pašaluku bio naglašeniji nego u unutrašnjosti carevine. Sve što je Porta
preduzimala nije moglo iskoreniti nasilja koja su iznova sprovođena pod izmenjenim
imenima. U kriznim trenucima kad je prezaduženost raje dovodila do krvavih obračuna među
zaraćenim strankama u beogradskoj vojsci, Porta je odgovarala jedino progonstvima koja su
podjednako pogađala same nasilnike kao i one koji su uzalud pokušavali da im stanu na put.
U jesen 1754. godine dug raje u Beogradskom pašaluku iznosio je 290 000 groša. Jedan od
dvojice ajana koji su tada pogubljeni kao nasilnici bio je užički zaim Alija Saltović. Kad su u
sličnim okolnostima u jesen 1759. otišli sa žalbom na presto po dvojica muslimana i hrišćana
sa užičkog krila, Porta je naredila da se proteraju iz zemlje užički zaim Mehmed-beg Begić,
spahija Hasan i, ponovo, braća Begovići, koji su ih poslali u Carigrad. Nova žalba iz Užica
stigla je na Portu 1761, dve godine pošto je na 12 nahija određena hazarija u korist muhafiza
Beograda u iznosu od 23 000 groša. Užičani su se ponovo žalili na nasilja ajana, posebno na
namet za vezirske konje, tražeći da se hazarija užičke nahije uzima na osnovu 2 000
haračkih listića i da se menzulski troškovi sudski razrezuju, sa znanjem spahija i čitluk-
sahibija.
Jednom prezadužena raja nije se više mogla iščupati iz mreža kamatnika, svejedno što
je Porta 1755. naredila da se, zajedno sa ajanima, proteraju iz Beograda i njihovi poverioci,
lihvari poreklom iz Alaije. Na Porti je u jesen 1757. i 1760. godine raspravljano o dugu
užičke nahije janičarima 82. džemata od 1753. godine. Priv put, dug se sastojao od 8 160
groša glavnice i 5 000 groša kamate. Pošto su poverioci tada odbijeni kao ozloglašeni
kamatnici iz Alaije, oni su se tri godine kasnije pojavili navodeći kao glavnicu 18 160 groša.

multisoft.rs 4
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u vreme turske vlasti
Buna užičkog Šejha 1747.

Naslednici Sulejman-age, Halil-pašinog ćehaje koji je 1749. godine ujamčio žitelje užičkog
krila protiv užičkog Šejha, u više mahova su na Porti vadili presudu za naplatu 8 873 groša i
mada su optuženi užički prvaci i knezovi na raspravi u Beogradu dokazali da takav dug ne
postoji, poverioci su u oktobru 1765. godine ponovo izvadili odluku da se naplate kod begova
Kasapčića i Vitezovića i knezova đurđa i Panajota.
Prezaduženost raje potpuno je paralisala upravu u Beogradskom pašaluku pred
poseldnji austro-ugarski rat. Nemoćan da na drugi način podmiri troškove vezira Melek
Mehmed-paše, beogradski ajan Ismail-beg zadužio je 1778. godine zemlju kod izvesnih
zemunskih trogovaca, austrijskih podanika. Taj dug narastao je do 1781. na 18 182 groša, a
narednih godina je raspoređen na užičku, čačansku, valjevsku i sokolsku nahiju. Žaleći se na
njegovu naplatu ometaju samozvani janičari iz Užica, Čačka i Valjeva, “koji su gospodari
svih sela”, čitluk-sahibije, muhafiza Beograda Izet Mehmed-paša tražio je 1783. dozvolu da
ovaj dug silom izbije Mahmud-paši Bušatija, vičan u ovoj vrsti posla. Porota je veziru
odgovorila da mu kazneni pohod ovde nije potreban, a još manje poznati Bušatija. Izet
Mehmed-paša je ibrzo posle toga umro u Beogradu, a njegovi naslednici nisu ništa učinili u
tom pogledu. Na nov zahtev austrijskog poslanika, Porota je u leto 1785. naredila da se prva
rata od 7 500 groša unese u tekući poreski spisak, a ostatak od 10 682 groša u spisak za
iduću godinu. Početkom 1786. godine, na Poroti je stigao arzuhal raje užičkog kadiluka: raja
je plakala kako nije u stanju da položi 40 131,5 groša poreza i da je sultan ukorio vezira
Jegen Masmud-paša zbog nasilja koja raju nagone da beži u Austriju. Ali je uskoro stigao i
Mahmud-pašin izveštaj da se uterivanju zaostalog nameta, u stvari, opiru buntovni janičari,
čitluk-sahibije u navedenim nahijama, koji su sprečili i ubiranje poreza što ga je još Izmet
Mehmed-paša razredio za okup kukuruza i koji su time omeli najvažniji posao na serhatu.
Tako je Porta u aprilu 1786. poslala mubašira s pretnjom da će, u slučaju daljeg otpora,
uputiti vojsku na navedene nahije. U junu 1786, Mahmud-paša je izvestio ferman da utera i
ostatak duga zemunskih trgovaca. Dug užičke nahije iznosio je tada 2 091 groš. Do svoga
premeštaja u Silistriju, Jegen Mahmud-paša stigao je da utera od užičke nahije svega 5 000
groša. Novi muhafiz Beograda Kodža Abdi-paša odmah je uputio u Užice svoga mubašira s
nalogom da utera preostalih 35 000 groša, ali i ovaj vratio praznih šaka. Onda je vezir, po
nagovoru defterdara Husni Jusufa, doterao u Beograd jedanaest užičkih knezova, uhapsio ih i
držao u tamnici 35 dana po najljućoj zimi. Abdi-paša je za ovo nasilje strogo ukoren tek u
septenbru 1787. godine kad je užička raja ponovo pretila da će pobeći sa svojih ognjišta. U
pogledu sniženja zaostalog poreza tada niša nije odlučeno. I sama rasprava o dugovima
zemunskom trgovcu Jasigiju, vođena do 1795. godine, kazuje da paša ni zlostavljanjem
knezova nije mogao izbiti porez koji je zaostao još iz vremena Izet Mehmed-paše.

multisoft.rs 5

Bewerten