NEWSWEEK OTKRIVA: Ovo je Ljubomir: Zaklali

ga Četnici... u kolevci sa još 67 dece, žena i staraca

(FOTO)
Dokazi o zlodelima četnika nadohvat su ruke, samo niko ne želi da ih
vidi. Idite do Vranića, gde je samo tokom jedne noći zaklano 68 dece,
žena i staraca. Vladan Pantić, naslednik jednog od retkih preživelih,
briše suze. „Danas su ih ponovo ubili...“
Objavljeno: 26.05.2017. 14:02h
Foto: Kuća Milivoja Ilića - na slici petomesečna unuka Katarina i unuk Ljubomir (levo u knjizi); Autor: Dado
Đilas

Vladan Pantić zaćuti upola rečnice I okrene glavu,a ja se pravim da ne vidim da briše suze.

Levo su frižideri bakalnice pregradili trotoar. Pred nama prašnjav nepokošen travnjak, pa beton sve do fasade
ukrašene mesinganim pločama. Desno, na okrnjenoj betonskoj ogradi, neki ljudi čekaju autobus... Na prljavom
parkingu kroz otvoren prozor automobila slušamo vesti: „Komandant četničkog pokreta Dragoljub Draža
Mihailović rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu u procesu koji mnogi smatraju istorijskim. Sudija
Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović
15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan. ‘Dragoljub Mihailović smatra se
neosuđivanim’, rekao je sudija Trešnjev, posle čega je dobio buran aplauz i pozdrave publike...“

Prođe sporo, ljuljajući se preko rupa, kamion natovaren svinjama i ostavi nas u oblaku prašine i smrada. Kad
njegovo brektanje utihne, čujemo glas Olivera Antića: „... ne zameram im jer ne znaju činjenice, a sada se
otvara mogućnost da se sazna istina“, rekao je Antić.

Činjenice su u Vraniću, odgovorim u sebi ovom besramniku, dok Vladan Pantić briše suze. Kad se okrene, iz
stegnutog grla istisne:

„Danas su ih ponovo ubili...“

Poslednjih meseci on je pisao sudovima, strankama i državnim institucijama, išao na proteste antifašista i
tribine, nastojeći da proširi istinu o stradanju svoje porodice i još 58 meštana Vranića. Sada se oseća poraženim.
I ne samo to: presuda sudije Trešnjeva obezvredila je, pogazila, pljunula na životno delo njegovog oca.

Dragoljub Pantić (1931-2002) do smrti se borio da se ne zaboravi da su u Vraniću četnici ubili 68 seljana, među
njima i deset njegovih Pantića. On sam imao je dvanaest godina i čudom preživeo tu noć...

Na seoskom groblju spomenici od kamena ispranog kišom. Natpisi krivi, slova nejednaka: „požive 11 god“,
tako piše, pa „požive 16 god“... deca. U drugom redu „zaklani od četnika DM“.

Sad Oliver Antić i sudija Trešnjev i patrijarh Irinej („istina je spora, ali dostižna“, „istina je konačno
progovorila“... tako on o rehabilitaciji!)... sad oni i drugi tvrde da pre 70 godina rodbina ove dece nije znala ko
im je grla nožem presekao!
Foto: Seosko groblje i porodične grobnice porodice Pantić; Autor: Dado Đilas

NOĆ KAME

A ovako je bilo: pre sedamdeset godina, u noći između 20. i 21. decembra 1943, Prvi bataljon Posavske brigade
Avalskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini počinio je u Vraniću masakr civila. Podeljeni u tri grupe,
četnici su izvršili pokolje u 14 kuća u selu čiji su pojedini članovi bili sumnjičeni za održavanje veze sa
partizanima. Ubijeno je 67 meštana, uglavnom žena i dece.

O ovom se događaju sve zna: znaju se sve ubice i svi ubijeni. Imena ovih prvih su na spiskovima za
unapređenje četničke komande i u sudskim spisima posleratnih vlasti. Imena žrtava su na vranićkom groblju i
na spoljašnjem zidu spomen-doma u Vraniću, na onim mesinganim pločama...

„Ja sam zapitao: ‘Kuda me vodite?’ Odgovorili su mi: ‘Ti si osuđen u ime kralja Petra, a po naređenju Draže
Mihailovića.’ Ja sam onda kazao: ‘Nemojte me klati kao životinju i ako već hoćete da me ubijete, vi me
streljajte.’ Onda sam legao na patos, oni su opalili na mene puške, metak me je udario u levo oko, a izišao na
desni obraz. Kad sam se malo osvestio, doterali su mi brata, njega su stojeći streljali. Kad je pao mrtav, pao je
na mene. Ja sam se pravio da sam mrtav, a oni su doveli jedno kurjačko pseto koje je počelo da loče njegovu
krv. Ja sam se plašio da ako dođe do mene da mi ne nagrdi lice. Tada su oni doveli našu mater da vidi nas dva
mrtva i kad je došla, bila je premrla živa od straha gledajući nas dvojicu mrtve, pa su je zatim oborili i klali je
na mojim leđima, tako da sam bio obliven svom njenom krvlju. Doveli su zatim moga sinovca i zaklali zatim i
njega. Zatim su doveli moju snaju, ženu moga brata koji je poginuo u partizanima, i nju su zaklali. U četvrtoj
sobi zaklali su dete od četiri godine, odsekli mu glavu i izboli ga nožem na 18 mesta. Kada su sve poklali, onda
su počeli da kupe sve naše stvari iz kuće.“

Dušan Ðorić, čiji je ovo iskaz, preživeo je pokolj. Njegovo svedočenje i svedočenja ostalih spasenih,
dokumenta Nedićeve vlade, arhivi nove Jugoslavije, četnička prepiska i naređenja, iskazi pred sudom nekih od
počinilaca, intervju jednog od učesnika RTS devedesetih godina, memoari nekih drugih četnika... dovoljni su za
preciznu rekonstrukciju ovog masakra. Iznećemo je bez lažne hladnokrvnosti, sa detaljima od kojih se ledi krv i
muti svest. Jer nije ovo televizijska serija...

Foto: Kolevka u kojoj je zaklan Ljubomir; Autor: Dado Đilas

NAREÐENJA NE GORE

U oktobru 1943. godine Draža Mihailović poslao je naređenje svojim komandantima u Šumadiji da stave pod
svoju komandu područja oko Beograda, uključujući tu i beogradsku Posavinu: „Naš Avalski korpus, sa
srezovima Grocka, Vračar i Umka, spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda
nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima, i to: majoru Mihailu Jovanoviću,
kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, komandantu Kolubarskog korpusa Komarčeviću i Rudničkom
korpusu da najenergičnije s juga na sever, čisteći usput i sve srezove, očiste naročito srez kosmajski, a naročito
je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka.“

Na kraju pominje neuspehe u borbi protiv partizana i upozorava: „Ne može više tako dalje. Sve ću da vas
posmenjujem, a ceo Avalski korpus ću da rasturim.“

Pretnje nisu urodile plodom: partizani te jeseni nanose ozbiljne poraze Avalskom korpusu, pa 17. novembra
1943. godine Draža Mihailović šalje svojoj vojsci novo naređenje:

„Kosmaj mora da se očisti po svaku cenu. Radite prema situaciji da se Kosmaj, pa sve do Beograda, što pre
očisti od komunista.“

Četnički komandanti Jevrem Simić i Nikola Kalabić 27. novembra 1943. u selu Bujačiću kod Valjeva potpisali
su ugovor sa Nemcima o saradnji: „Gorenavedena pokrajina (Posavina, Šumadija, Tamnava - prim. nov.) daje
se Kalabiću i Simiću da vode nezavisnu borbu protivu komunista. U slučaju većih operacija, četnički će odredi
sa pristankom Kalabića i Simića biti prisajedinjeni nemačkoj komandi i dobijaće uputstva za vođenje operacija
od nemačke komande...

Nakon ugovorene saradnje sa Nemcima, u drugoj polovini decembra 1943. južno od Beograda sprovedena je
akcija „čišćenja komunista“. Koordinatori akcije bili su pukovnik Jevrem Simić, generalni inspektor četničkih
odreda, i Nikola Kalabić, komandant Korpusa gorske garde, ali su snage Avalskog korpusa odigrale glavnu
ulogu u teroru, pošto su imale prikupljene podatke o porodicama i simpatizerima partizana.

Dan uoči pokolja u Vraniću, 19. decembra, komandant Avalskog korpusa major Svetislav Trifković poslao je
Draži Mihailoviću depešu broj 127, koja glasi: „Depešu broj 961 primio sam. Čišćenje komunističkih jataka
vrši se u velikoj meri. Trifković.“

Ono što će uslediti, dakle, nikako nije „ispad odmetnute grupe“, već „operacija JVuO“.

Foto: Kuća Milivoja Ilića; Autor: Dado Đilas

ZVERI ŽEDNE KRVI

Vranić je u ovoj „operaciji“ zapao Prvom bataljonu Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO pod komandom
Spasoja Drenjanina Zeke.

Taj je Zeka, uz pomoć četičkih doušnika, sastavio spisak porodica čiji su članovi osumnjičeni za saradnju sa
partizanima. Drenjanin je objasnio: „Kakva će sudbina zadesiti te porodice zavisi od situacije. Pojedinačna
ubijanja do sada nisu dala zadovoljavajuće rezultate, narod i dalje pomaže partizane. Da bi efikasno sprečili
saradnju sa partizanima, moramo od sada klati čitave porodice, to će ih opametiti. Zato treba evidentirati
porodice koje sarađuju, pomažu ili simpatišu partizane. Te podatke traže i Nemci, jer će se iz tih porodica
uzimati taoci za streljanje ili logor.“
Dogovoreno je da se prepad na sve njih izvrši u toku jedne noći, između 20. i 21. decembra, kako se neko ne bi
sklonio i pobegao. Za tu akciju bataljon, koji je brojao oko 60 ljudi, mobilisao je i nekoliko seljaka da stražare.
Grupa je počela da se okuplja u popodnevnim satima u dvorištu jedne kuće u susednom selu Jasenak i tu
sačekala da padne mrak, a onda, po kišnoj i mračnoj noći i dubokom blatu, krenula prema Vraniću.

Svi zajedno, četnici su prvo došli do kuće Marka Mitrovića, čiji je brat bio u partizanima od 1941. U njegovoj
kući poklani su svi - ukupno njih pet ukućana. Odatle su otišli do dvorišta škole, gde su se podelili u tri grupe.
Mobilisani četnik Boško Joksić pokušao je da izbegne učešće u grupi koja je trebalo da likvidira porodicu
Stevana Pantića, svoje susede. Slagao je da su kumovi, ali nije vredelo: ubijen je na kapiji dvorišta. Četnik koji
ga je ubio, Voja zvani Kopilan, rekao je: „Opali mi pištolj slučajno!“

Ostali su krenuli u noć.

Foto: Deset grobova porodice Pantić; Autor: Dado Đilas

CRNI GAVRAN NA KUĆI PANTIĆA

U kući Stevana Pantića, nosioca Albanske spomenice, ubijeno je svih desetoro, uključujući i jednogodišnjeg
Ljubomira. On je zaklan u kolevci i na osam mesta uboden nožem u grudi i stomak. Njegovu mrtvu majku,
dvadesetogodišnju Milojku, četnici su namestili da kleči pored kolevke. Jednu ruku su joj postavili da drži
kolevku, a drugom drži detetovu ruku.

Ljubomirova krvava kolevka bila je dokaz na suđenju Draži Mihailoviću 1946. godine. Sad kažu da dokazi nisu
bili dobri...
„Četiri brata Pantića otišla su u Prvi svetski rat“, kaže Vladan, „i samo se Stevan vratio živ, sa Spomenicom. Pa
kakvo su to srpstvo branili četnici kad su njegovu familiju poklali?!“

Ni u familiji Marka Radosavljevića niko nije preživeo, ubijeno je svih pet članova.
U kući Dušana Ðorića, čije smo svedočenje naveli, bilo je osam članova porodice. Preživeo je, slučajno, samo
on. Kad su četnici otišli, odbauljao je do kuće svog šuraka Marka Mitrovića. Međutim, i tamo je našao sve
poklane - dvoje odraslih i troje dece, od 16, 11 i devet godina.

Ova grupa četnika, pod komandom Dušana Markovića, pobila je i sve u kući Ivana Ðorića - njih dvoje, i u kući
Petra Matića - šestoro.

„Toga dana otišli smo kod oca i našli smo ih sve zaklane. Svekrva Marica ležala je mrtva i glave su im bile
potpuno isečene kamama. Svaki je ubod bio kamom po levoj slepoočnici i po slabinama. Cele su noći prevrtali
po kući i odneli sve stvari koje su im se svidele i skidali slaninu s tavana. Prvo su silovali moje dve zaove, pa
zatim kamom izboli, što je docnije priznao jedan od tih četnika, zvani Ustaša, koji je posle oslobođenja
linčovan od naroda“, svedočila je posle rata Anđelija Matić, Petrova snaja.

Grupa kojom je komandovao Vojislav Stojanović, zvani Voja Kopilan, u kući Radivoja Popovića poštedela je
ostale ukućane, ubivši samo Radivoja. U kućama Selimira Stepanovića i Mirka Savića pobili su sve koje su
zatekli - u prvoj troje, u drugoj četvoro.

Treća grupa operisala je u zaseoku Crkveni Kraj. Tamo su ubili troje u domaćinstvu Milivoja Ðoinčevića i troje
ukućana udovice Zorke Ðoinčević, dok je ona sama slučajno preživela sa teškim ranama od kame po telu i
vratu. Ubijeni su i Života Ðoinčević, kojeg su zatekli samog u kući, i petoro Popovića, zatim majka i supruga
Miodraga Spasojevog Todorović, koji se tada nalazio u logoru na Banjici. Njegov imenjak Miodrag Markov
Todorović ubijen je zajedno sa ženom i majkom, koja je prethodno uspela da sakrije usnulu unuku Veru ispod
jastuka i tako je spase. Sledeći je stradao Mirko Todorović, dok je njegov sin Branko uspeo da pobegne u mrak.

Foto: Mapa 14 kuća u kojima su Četnici izvršili pokolj; Autor: Dado Đilas
U kući Milivoja Ilića pobijeno je sedam članova porodice. Privodili su ih jedno po jedno u najveću sobu i mirno
klali: prvo Milivojevu suprugu Darinku, pa sinove, zatim ćerku... Zaklali su i petomesečnu unuku Katarinu.
Jedino je preživela teško ranjena osmogodišnja Darinka. U tu devojčicu četnici su iz pištolja opalili sedam
metaka. Pet je promašilo glavu, a dva su prošla kroz dečji grudni koš. Devojčica je odskočila od kreveta i
zgrčila se, pa su mislili da je mrtva, zato je više nisu dirali... Sutradan su je našli seljani, pa je preživela.

Šezdeset sedmoro mrtvih te noći, i četnik Boško Joksić, šezdeset osmi...

Nakon pokolja, sve su se grupe vratile na zborno mesto u Jasenak, terajući volovske zaprege sa opljačkanim
stvarima.

„Poubijane familije u Vraniću (...) opljačkane su tako da su njihovi srodnici jedva imali u čemu da ih sahrane“,
pisao je Branislav Ivković.

Četnici su ostali u selu i narednih dana, praveći gozbu u kućama ubijenih. Preživelim rođacima su pretili,
zabranjivali da kukaju za ubijenima, a nekima su zabranili sahranu na groblju. Tako je sedam svojih ubijenih
članova porodica Ilić morala da sahrani u njivi iza kuće, da bi tek 2009. godine, zalaganjem sina preživele
Darinke, bili preneti na groblje.

Sahrane su trajale tri dana.

Dragoljub Pantić zapisao je:

„Samo za deset članova porodice Pantić trebalo je za raku iskopati više od 30 kubika zemlje, opremiti deset
leševa, napraviti deset sanduka; angažovati deset kola za prevoz do groblja. I dok se kolona od deset kola
kretala raskvašenim putem prema groblju Višnjica, praćena plakanjem i kukanjem preživelih članova porodice i
ojađenog naroda, naišla je grupa četnika, koji su opalili iz pušaka preko kolone i izbezumljenog naroda, a
potom naredili da se prestane sa kukanjem. Jer, kažu, komunisti ne zaslužuju da se za njima kuka. Kada su
Pantići sahranili svoje i sa komšijama, rođacima i prijateljima vratili se kući, zastali su u dvorištu. Od bola nisu
mogli da uđu u kuću, koja je do pokolja bila puna čeljadi, a sad stravično zjapi potpuno prazna. U tom najtežem
trenutku za koji ljudski rod zna putem je naišao četnički saradnik Radomir Radovanović Raca i na sav glas
zapevao četničku pesmu: ‘Aoj, Zeko, naše rosno cveće, ubićemo, zaklaćemo, ko za tebe neće.’

To je ponavljao nekoliko puta, dok nije prošao pored kuće. A on podvriskivao, kao da se nalazi u svatovima.“
Foto: Spomen četničkim žrtvama u Vraniću; Autor: Dado Đilas

JE LI NJIMA SUÐENO PRAVEDNO?

Svetislav Trifković, komandant Avalskog korpusa, u vreme ovog pokolja bio je major. Ukazom Draže
Mihailovića kasnije je unapređen u potpukovnika. Poginuo je 1945. u Bosni.

Četnici Milorad Sudimac, zvani Ustaša, Rista Ružić i Milojko Marinković dezertirali su iz četničkog korpusa za
vreme povlačenja u jesen 1944. i vratili se u Čačak. Tu su se prijavili novim vlastima, krijući svoja zlodela.
Međutim, neko ih je prepoznao i javio ocu ubijene osmogodišnje devojčice Vide Pantić, pa su uhapšeni. I
komandant grupe Dušan Marković takođe se prijavio novim vlastima i zaposlio se na železnici. Prepoznali su
ga meštani Vranića, pa je uhapšen. Na suđenju u okružnom sudu u Beogradu osmorica četnika osuđena su na
smrt zbog ovog pokolja.

Spasoje Drenjanin Zeka nakon poraza u istočnoj Bosni ilegalno se vratio u Posavinu. Poginuo je braneći se
oružjem prilikom pokušaja hapšenja 1947. na Umci.

Njegov lični pratilac Veselin Kuzmanović 1945. godine našao se u nemačkoj bolnici u Sarajevu i sa njom je
evakuisan na Zapad. Nakon života u emigraciji, 1991. vratio se u Srbiju i mirno živeo u Mislođinu kod
Obrenovca. Godine 2011. priznao je pred kamerom Ivana Mandića, reditelja filma „Problem percepcije“, da je
bio na licu mesta kada je zločin počinjen, kao i da je bio pripadnik Posavske brigade Avalskog korpusa, ali da
„nije učestvovao u ubijanju“.

Dragoljub Pantić pak beleži da je anteriju i jelek Dragomira Pantića, oca ubijenog jednogodišnjeg Ljubomira,
posle pokolja na sebi nosio Veselin Kuzmanović.
Foto: Spomen četničkim žrtvama u Vraniću; Autor: Dado Đilas

Ivan Mandić beleži detalj: „’Odelo... da li biste im vratili to odelo koje ste uzeli?’ Čekao sam sa strepnjom
reakciju. ‘Ha-ha-ha! Tačno je, nosio sam odelo, ali ko zna gde je to. Kada smo se povlačili, ostalo je u nekom
jarku!’ Ostao sam zatečen: ni krivice, ni neprijatnosti, ni saosećanja. Ništa!“

Kuzmanović je umro prošle godine u svom krevetu.

Na internet forumima i četničkoj literaturi i periodici pokolj u Vraniću se različito interpretira: od teorije da su
to uradili partizani preobučeni u četnike, preko pokušaja da se cela operacija svede na akt odmetnute grupe
Zeke Drenjanina, do najrasprostranjenije - da je masakr bio čin osvete.

Tako je Uglješa Krstić, u vreme pokolja član Jugoslovenske ravnogorske omladine i zamenik omladinskog
rukovodioca Posavske brigade, napisao memoare „Najlepši poziv na svetu“, u kojima, uz napomenu: „Svi mi
omladinci osuđivali smo zločin u Vraniću“, piše: „Uzrok, svakako ne i opravdanje, za tako strašnu kaznu ležao
je u tome što su se dan pre dolaska jedne jedinice Avalskog korpusa u Vranić, u tim kućama, na tavanima, po
kačarama, štalama i drugde, posakrivali partizani, pa u toku noći iznenada napali vojnike majora Trifkovića,
raskomoćene i porasturane na noćištima. Borili su se prsa u prsa, noževima, zubima, pištoljima, gušali se,
mnogo je izginulo na obe strane, znatno više na napadnutoj...“

Nikakvog sukoba sa partizanima, međutim, nije bilo još od 31. oktobra 1943. godine. I to ne u Vraniću, već u
susednom Bačevcu.

Za ovu knjigu Uglješa Krstić dobio je 1998. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ Udruženja književnika Srbije.

Otrovni cvet kojim se Oliver Antić zakitio odavno je bilo posejan.

Foto: Spomen četničkim žrtvama u Vraniću; Autor: Dado Đilas

(Tekst je obljavljen u 15. broju magazina Newsweek (18. maj 2015.), koji sada izlazi jednom mesečno.)

PIŠE Momčilo Petrović