Sie sind auf Seite 1von 1

Albin Lesky – Skripta za ispit

I Homerski ep: Ilijada i Odiseja


Epsko pesništvo pre Homera:
Da bismo govorili o Homeru, moramo uključiti i homersko pitanje za čiju raspravu postoje dve polazne tačke:
razmatranje predhomerske epike i proučavanje Ilijade. Homer je ponovo otkriven u Engleskoj u 18. veku i esej
Roberta Wooda govori o tome da je on sam sebi norma, što će prihvatiti i nemački klasičari. Možemo smestiti
Homera u 8. vek p.n.e. i u mračno doba, a kao što su Grci to osećali, bio je praizvor najvažnijih tokova duhovnog
života. Ako pomerimo tačku gledišta, oni nisu početak već kulminacija dugotrajnog razvoja. Ako njegove epove
uzmemo kao polaznu tačku, upoznaćemo prethodnu epiku koja nije sačuvana. U oba epa se spominju pesme koje
slave junake: u Ilijadi su to sami junaci i vojnici, dok su u Odiseji profesionalni pevači (moguće postojanje pesnika
kao staleža); pesme daju uvid u genealogiju obzirom da pevaju o najvećim ljudima i podvizima. Pevači se često
javljaju u kućama ili na dvorovima. Homerovo ime je pogrešnom etimologijom bilo tumačeno kao onaj koji ne vidi,
a u nekim pesmama se pominje slepi čovek sa Hija – veruje se da se misli na Homera obzirom da su ga često tako i
prikazivali. Homer nam opisujući Demodoka daje uvid u povlašćen položaj pevača na samom dvoru; Demodok peva
uz liru nakon gozbe (moguće i da priča, oživljava priču) dok mladi igraju oko njega (prikaz Ahilovog štita). Odisej
ističe Demodokovu veštinu besedenja, odnosno pevanja. Pevača i liru će kasnije zameniti recitator i štap kao njihovo
obeležje. Iza pevača/recitatora stoji razrađeni korpus priča. Parry i Lord, engleski istraživači, istražujući slovensku
ranu književnost, odnosno narodne priče, pesme i predanja, uočili su sličnosti sa prehomerskim dobom, kao i sa
svim drugim pesmama poput ruskih bylina, nordijskih saga i sumatranskih pesama: u središtu je junak koji se
odlikuje hrabrošću i telesnom snagom, čije postupke vodi osećaj časti. Pozadinu junaka čini herojsko doba, prošlost
koja je sjajnija i veličanija od sadašnjosti. Često se junaštvo dovodi u vezu sa magijom, te se javlja pitanje da li se iz
magije prešlo u junaštvo ili su razvijani paralelno. Naracija je u versificiranom obliku, a osnovna celina je stih, a ne
strofa. Govori imaju važnu ulogu u pripovedanju. Dominantna je uloga tipičnih elemenata jezika: stalnih epiteta i
ponavljanih formula, kao i tipičnih prizora poput naoružavanja za bitku, odlazaka, svadbi i pogrebnih obreda. Pevač
mora znati pripovedna blaga svog naroda, kao i da vlada svim formulaičnim elementima. Ne zna utvrđeni tekst i
svoju pesmu iznova sastavlja za svaku priliku, obično iznova proširuje već pričano/pevano. To je pesništvo koje se
temelji na govorenoj reči – usmena kompozicija. Ako ga zapišemo ili snimimo, zamrzavamo struju koja slobodno
teče. Ono što su pevali Femije i Demodok nisu fiksirani tekstovi već improvizano za svaku priliku. Predmet se
uzimao iz postojećeg korpusa mitova, a oblik je diktirala zanatska tradicija.