https://www.rastko.rs/istorija/zfajfric-altomanovic.

html

Spletka ili stecaj nesretnih okolnosti

Vojnovići, sudeći po kasnijim postupcima koje su imali knez Vojislav i župan Nikola, bili po
prirodi veoma osioni i nasilni. Njihovi nastupi su bili uglavnom grubi, a veoma često na ivici
onoga što je vladar mogao tolerisati na ime starih zasluga. Ova porodica je cenila jedino čvrstu
ruku, a govor oružja je bilo jedino ono što su oni razumeli. Nema nikakve sumnje da je upravo
takav bio i vojvoda Vojin, konačno čitav njegov uspon je vezan za njegove ratne zasluge. Sa
mnoštvom neprijatelja koje stvorio, a uz smrt sina Miloša i nestanak one zaštite koju je preko
njega imao na dvoru, vojvoda je zaista imao razloga da se zabrine.

Međutim, nekim načinom pokazao se dovoljno snažnim da izdrži sve pritiske i da u narednim
godinama očuva svoju poziciju. Ostavši bez najstarijeg sina on se oslonio na preostalu dvojicu
sinova - Altomana i Vojislava. Nema sumnje da su oni i do toga momenta uz oca učestvovali
u okršajima koje je ovaj imao sa okolnom vlastelom, ali tu se njihova uloga iscrpljivala.
Vojvoda više nije slao svoje sinove kod kralja na dvor tako da je njihovo delovanje ostalo
vezano za oblast kojom su oni upravljali. To upućuje da je vojvodina oblast postala dovoljno
velika i da on nije više bio u stanju da obavi sve one poslove koji su potrebni da bi se njome
upravljalo pa su i sinovi morali da mu u tome pomažu

Mnogo veće nade vojvodi Vojinu je davao sin Altoman. Prvo pominjanje Altomana u
istorijskim izvorima jeste iz 1335. godine. Tu se on spominje bez bilo kakve titule, samo
kao "Altoman, sin Vojinov". Verovatno da je bio suviše mlad da bi u to doba već imao takve
zasluge koje bi mu od kralja Dušana donele neku od titula. Moguće da ni on sam nije bio
zainteresovan da do titula dođe i da je pretpostavljao život u svojoj oblasti onom koji je vladao
na dvoru

Da ima nezasitne apetite kao što je to imao vojvoda Vojin, a kasnije i ostali Vojnovići, Altoman
je pokazao zatraživši da mu Dubrovčani, osim brodova i galije, na ime stonskog dohotka isplate
unapred izvesnu sumu novca. Ovaj zahtev su Dubrovčani bez razmišljanja odbili smatrajući da
Altoman sada već suviše traži. Ipak, da se pokaže kao pažljiv sused, grad ovlašćuje kneza i
Malo veće da po svom izboru odluče šta će kao svadbeni poklon da pošalju Altomanu i
Ratoslavi. Poznavajući sa kakvom su se škrtošću Dubrovčani odnosili prema novcu teško da je
poklon koji su oni poslali mladencima bio neke veće vrednosti i da je značio bilo šta više od
obične kurtoazije.

Dakle, u kasnu jesen 1347. godine (oktobar ili novembar) veliki župan Altoman se oženio sa
Ratoslavom Mladenović. Već sledeće godine (1348.) rodio im se sin Nikola.

veliki župan Altoman je sa svojom ženom Ratoslavom imao samo jedno dete i to sina Nikolu.
Računa se da je Nikola rođen 1348. godine što znači da je u vreme očeve smrti imao tek 11
godina. Dakle, bio je to još golobradi dečkić koji nikako nije mogao preuzeti brigu nad
ogromnim imanjima koja su ostala iza oca. U takvim slučajevima je trebalo naći nekog staraoca
koji bi preuzeo brigu nad oblašću dok Nikola ne odraste i postane sposoban da njima
samostalno upravlja. Međutim, u Raškoj je proces stvaranja oblasnih gospodara uhvatio maha
i bilo je jasno da je okolna vlastela jedva dočekala momenat da župan Altoman umre pa da mu
onda razvuče sva imanja. Osim toga, župan je pod svojom kontrolom držao dosta zavisne
vlastele koja će sada sigurno pokušati da se osamostali. Takvih je slučajeva u to doba bilo dosta
u Srbiji. Nakon smrti starešine porodice njeni maloletni članovi nisu imali nikakve šanse da
zadrže ona imanja koja bi trebalo da naslede.

Da je takva sudbina čekala i mladoga Nikolu Altomanovića i njegovu majku Ratoslavu nema
nikakve sumnje. Jedina je nada bila to da će stric - knez Vojislav, u to vreme možda i
najuticajnija ličnost na carskom dvoru, možda pokazati rođačkih osećaja i pomoći maloletnom
Nikoli da se održi. No, sada je zla krv Vojnovića došla do punog izražaja. Knez Vojislav je
tada bio u punom naponu snage i pod svoju kontrolu je stavljao sve što je mogao. Priliku da
uzme i ona velika imanja koja je držao njegov brat Altoman on nije imao nameru da propusti.
Suviše je to bilo primamljivo. Radilo se o velikim imanjima koje nije imao ko da brani i koja
je on sa malo truda mogao da uzme samo za sebe. Osim toga, teško da će se bilo ko od okolne
vlastele usuditi da mu u tome protivreči, tim više što se radilo o imanjima njegovog pokojnog
brata. I konačno, to je možda i najvažnije, za takav svoj postupak knez Vojislav je sigurno
dobio i odobrenje od cara Uroša. Ko se sada smeo suprotstaviti volji cara Uroša i njegovog
najmoćnijeg velikaša - knez Vojislava. Veoma brzo nakon Altomanove smrti, knez Vojislav je
uzeo pod svoju kontrolu celokupno imanje koje je držao veliki župan Altoman.
Na Altomanovim imanjima sad više nije bila mesta za Nikolu i njegovu majku Ratoslavu. Oni
su morali da se sklone i to su do kraja i učinili. Način na koji je knez Vojislav preuzeo kontrolu
nad Altomanovim imanjima danas je nepoznat, ali poznavajući knežev grub karakter i svu onu
osionost koja je sada došla do punog izražaja uopšte ne treba sumnjati da je njegov postupak
prema Nikoli i Ratoslavi bio krajnje grub i bezobziran. Njih dvoje su jednostavno oterani sa
imanja koja su po pravu nasleđa trebali njima da pripadnu, ali je po mnogo realnijem pravu
jačeg njih preuzeo knez Vojislav. Po svemu sudeći, knez Vojislav im je odelio par bednih sela
koja su trebala da posluže Ratoslavi i Nikoli za izdržavanje i time na neki način umirio svoju
savest. Sada kada je i to prebrinuo knez Vojislav se okrenuo drugim stvarima.

prema caru odnosi sa dužnim poštovanjem, on sebe ne ubraja u, kako kaže povelja, vlastelu
gospodina cara. Dakle, ne spada više u onu grupu srpske vlastele kojoj je gospodar car Uroš.
On se smatra nezavisnim pa čak i ravnopravnim sa carem. Istovremeno se više ne potpisuje
kao knez humski jer bi ga to ograničilo samo na jednu teritoriju (Humsku), već sebe naziva
Stefan, a zovom veliki knez Voislav sve srpske, grčke i pomorske zemlje. Upadljivo je da sebi
prisvaja ime Stefan, vladarski pridevak koji su do tada nosili samo Nemanjići. Oblast koju je
kontrolisao bila je zaista veoma velika obuhvatajući krajeve od Rudnika, Drine i Kosova do
mora, uključujući i primorske župe između Boke Kotorske, Dubrovnika i Stona. Oblast toliko
velika da se mogao osetiti onoliko moćnim kako su to nekada bili najbolji predstavnici iz kuće
Nemanjića. Bila je to ne oblast već država, a knez se počeo osećati kao vladar jedne nezavisne
države nazivajući sebe vladarom sve srpske, grčke i pomorske zemlje.

Da li je on počeo da razmišlja o tome da se i zvanično otcepi od cara Uroša i proglasi

samostalnim? Da li je njemu već tada počelo da pada na pamet ono što će kasnije uraditi
Vukašin Mrnjavčević dobivši kraljevsku krunu i postavši carskim savladarom? Ova pitanja
ostaju bez odgovora budući da ga je tokom septembra 1363. godine zadesila smrt. Sahranjen
je u manastiru Banja kod Priboja na Limu. Na nadgrobnoj ploči je napisano: "Meseca oktobra,
25. dana, prestavi se rab Hrista boga Stefan, a zovom veliki knez Voislav sve srpske, grčke i
pomorske zemlje".

Smrt je kneza prekinula dok je pokušavao da svoju oblast zaokruži u jednu logičnu celinu.
Njegova oblast koju je držao nije imala kohezionu snagu jer je bila geografski izdužena
obuhvatajući pogranične delove Srbije. To je više ličilo na neku krajinu već na geopolitičku
čvrstu celinu koja se mogla braniti, tako da je knez mnogo svoga vremena proveo u sukobima
sa onim četama koje su u nju upadale. Želeći da to nekako ispravi i da oblast zaokruži knez
Vojislav je 1363. godine izvršio zamenu grada i župe Brvenik za grad i župu Zvečan sa
čelnikom Musom. Ovakvu zamenu čelnik Musa sigurno nije izvršio dobrovoljno, ali sila Boga
ne moli. O toj zameni car Uroš je izdao povelju na kojoj se opet kao jedan od onih koji je
učestvovao u ovom poslu pojavljuje stavilac Lazar Hrebeljanović. Sa ovim teritorijama knez
Vojislav je imao srž onih teritorija koje su imali prvi Nemanjići pa se i time na neki način
približio njima. Sve to je moglo uticati na njega da sam za sebe počne zamišljati da vredi
onoliko koliko i neki od Nemanjića, a sigurno više od cara Uroša. Kneževa smrt je bila toliko
iznenadna da bi se moglo postaviti pitanje da li je bila i prirodna. Možda je umro od kuge, kako
mnogi hoće da veruju, ali uzimajući u obzir sve ono što se dešavalo tih godina i znajući koliko
je knez Vojislav imao neprijatelja blizu je pameti da je njegovu sjajnu karijeru okončao otrov
ili potajni nož. Mnogima je smetao. Nikola Altomanović je već imao 16 godina i mrzeo je
kneza kao malo ko. Tu su bili i Mrnjavčevići. Možda su najbliži ovome delu braća Balšići na
koje je knez Vojislav spremao ratni pohod želeći da im se osveti zbog njihove podrške
Dubrovniku tokom rata 1362. godine. Pripreme su bile u punom jeku, a želeći da ih napadne i
sa kopna i sa mora, knez je tražio od Dubrovnika ratnu galiju koju bi verovatno i dobio. To bi
bila propast za Balšiće. Oni su i inače bili skloni potajnim ubistvima i ovo im ne bi bilo prvo,
a nije bilo ni zadnje, tako da bi se kneževa smrt mogla pripisati njihovom shvatanju vođenja
političkih poslova.

Dakle, prvo vreme kneginja kao da nije imala posebnih problema. Krajem 1363. godine
Dubrovčani ovlašćuju svoga kneza i Malo veće da mogu da održavaju kontakt sa jednim od
sinova kneza Vojislava (ne zna se kojim) i da mu čak mogu poslati poklon u vrednosti od
najviše 30 perpera. Time se na nedvosmislen način pokazalo da kneginja Goislava i njeni sinovi
čvrsto drže vlast jer bi Dubrovčani inače sa njima već drugačije razgovarali. Takav blagonaklon
odnos koji je Dubrovnik imao prema kneginji dobrim delom je zasluga i toga što je car Uroš
izuzetno predusretljiv prema njoj pa se jedno vreme činilo da je kneginja pod posebnom
carskom zaštitom. Čak i više od toga. Car Uroš joj ustupa i neke od svojih prihoda (zakupnina
za kumerk solski i svetodmitarski dohodak). Znajući da je car tada bio u velikim finansijskim
problemima ta njegova žrtva je sigurno imala i mnogo veći značaj no što je to bio samo
finansijski efekat.

Na kraju je kneginja pokazala da je od svoga pokojnog muža, kneza Vojislava, preuzela mnoge
osobine i da je njegova dostojna učenica. Želeći da do kraja iskoristi carevu naklonost koju je
ona shvatila možda i kao njegovu slabost, pokušala je jednu podvalu. Njoj je car za godinu
1364. godinu prepustio da od Dubrovnika naplati svetodmitarski dohodak u iznosu od 2.000
perpera. Ona je to i uradila, ali to je pravo imala samo za tu godinu. Već sledeće godine car
Uroš ponovo naplaćuje ovaj dohodak za svoj račun. Međutim, već 1366. godine dolazi do
nesporazuma. Car Uroš je poslao svoje ljude da od Dubrovnika naplate dohodak za 1366.
godine, ali tamo dočuju da je Goislava taj dohodak već podigla. Pokazala je neko pismo sa
carskim pečatom koje je ovlašćuje na naplatu dohotka, a Dubrovčani misleći da joj je car
stvarno ustupio dohodak za tu godinu, bez razmišljanja joj ga isplate. Po svemu sudeći pismo,
odnosno carski pečat, je bio falsifikovan i od tada se odnosi između cara i Goislave zatežu.

Ipak, od svega toga za kneginju je mnogo opasniji mogao da bude njen sinovac Nikola
Altomanović. On je imao negde između 15 i 16 godina u vreme kada je knez umro. Boravio je
u nekom zabitom i siromašnom kraju koji mu je knez Vojislav odelio, ali je sigurno pratio sve
ono što se oko njega zbiva. Može se samo pretpostaviti da je Nikola boravio u severnim
delovima kneževih oblasti (blizu ugarskih granica) jer njegove prve aktivnosti se odvijaju
upravo tu. Da je to tako može da svedoči i to da što se kneginja uglavnom skoncentrisala na
južne delove (Konavli i Trebinje), verovatno zato što je sever zbog Nikolinog prisustva za nju
bio nesiguran.

Zbog svoje mladosti teško da je Nikola mogao za kneginju bude nešto posebno opasan pa je za
pretpostaviti da je on u svojoj okolini imao nekoga starijeg i iskusnijeg ko ga je pomagao. Kako
je bilo mnogo onih koji su bili povređeni nekim od postupaka knez Vojislava to ne treba
sumnjati da je za sve te godine Nikola Altomanović mogao nakupiti dovoljno sposobnih
savetnika. Zbog svoje mladosti teško da je mogao da bude vođa nekom većem broju
nezadovoljne kneževe vlastele i da im uliva autoritet koji svaki vođa mora imati da bi bio u
stanju da se nametne. Stoga je oko sebe morao da ima samo one ljude na koje bi se mogao
osloniti. Oni nikako nisu mogli biti brojni i tek nakon kneževe smrti njihov se broj mogao
povećati. Upravo vreme između 1363. godine (kada je knez umro) i 1366. godine, Nikola
Altomanović je morao provesti u sakupljanju i privlačenju druge vlastele. Tek 1366. (ili 1367.)
godine on se osetio dovoljno snažnim da krene prema severoistočnim delovima oblasti kneza
Vojislava. U to doba on pod svoju kontrolu stavlja Rudnik.

Može se postaviti pitanje kako je on mogao sa samo 16 ili 17 godina da bude vođa
mnogobrojnoj vlasteli koja je stala uz njega. Jedini mogući odgovor je u tome da je vlastela
pokušala da iskoristi njega (Nikolu) ne bi li se otrgla od vlasti kneginje Goislave, te da pod
opravdanjem da se bore za njegove interese sami zadobiju samostalnost. Nakon toga bi ga se
veoma lako otresli. Tu su se oni prevarili u računu jer su zaboravili da Nikola potiče iz porodice
Vojnović koja je i bila poznata po tome što joj u borbi za vlast niko nije bio ravan. Nije bilo
toga sredstva kojim se oni ne bi okoristili, a Nikola je mogao imati dobru školu i mnogobrojne
učitelje. Počev od dede - vojvode Vojina, preko strica Miloša, oca župana Altomana i konačno
strica kneza Vojislava, ova porodica je bila prepuna političkih prevaranata i nadasve spremnih
ratnika koji ni od čega nisu prezali. Malo je bilo onih koji su sa njima mogli izaći na kraj. Osim
toga, to je posebno važno, Nikola je imao jedno iskustvo koje se nigde nije moglo naučiti. Od
najranije mladosti prema njemu je stric Vojislav bio krajnje grub izbacujući njega i majku sa
očevih imanja. To poniženje i razočarenje kod Nikole koji je bio ludo ambiciozan izoštrilo je
do krajnje crte političku i uopšte ljudsku bezobzirnost. Ni prema kome Nikola više nije osećao
ni poštovanje, ni sažaljenje, a na kraju će se pokazati još ponajmanje prema članovima svoje
porodice.

Možda je on u samome početku pred vlastelom izigravao naivka na kojeg se može uticati,
međutim sa 18-19 godina on se osetio dovoljno jak da zbaci masku i da svima pokaže pravo
lice. Danas ne postoji bilo kakva slika koja bi nam prikazala kako je Nikola Altomanović
izgledao. Međutim, poznavajući to vreme, teško da nije bio zavidnog stasa i velike fizičke
snage. Vlastela je poštovala samo onoga koga se lično bojala, a Nikola nije imao u šta da se
pouzda osim u vlastitu snagu. Njegovo poreklo i sve ono što ide uz to moglo mu je samo
dodatno da pomogne, ali nikako da bude i osnov njegovog celokupnog dela. On je morao da
imponuje vlasteli samo ako je bio u stanju da na sebe navuče oklop i da u ruke stavi štit i mač,
a o pojas buzdovan. Tek takvoga ga je vlastela mogla shvatiti ozbiljno.

Upravo te 1365. godine kada se Vukašin Mrnjavčević krunisao za kralja, a Uglješa dobio titulu
despota isteravši caricu Jelenu iz Sera i preuzimajući kontrolu nad njim, Nikola Altomanović
je pripremao odlučujući udar na kneginju. Njihovi međusobni sukobi su sigurno otpočeli
odmah nakon kneževe smrti, ali isključivo zbog Nikoline mladosti i njegove nedovoljne snage,
nisu uzimali neke veće razmere. Vesti o svim ovim događajima vezanim za carski dvor sigurno
su dolazile do Nikole na sever i on ih je pratio, ali na sve to nije reagovao. Mogao je čuti priče
o tome kako je Vukašin krunisan za carevog savladara, kako se carica Jelena tome nije protivila
čak je to i podržala. Na samome Vukašinovom krunisanju bilo je veoma malo srpske vlastele,
a prisutni su bili uglavnom oni koji su Vukašina priznavali za svoga oblasnog gospodara. Šta
su oni mislili o samome činu krunisanja i da li su ga odobravali veliko je pitanje, ali zbog svog
zavisnog položaja morali su Vukašinu da se poklone i da mu kliču kao novome kralju.
dvoru oko cara Uroša nastaje postepeni rascep i dotadašnji verni saradnici ga napuštaju. Taj
proces je ušao u kritičnu fazu naročito nakon 1365. godine i dana kada je car krunisao Vukašina
za kralja. Razočarani ne samo time što je car popustio pred Vukašinovim ubeđivanjima, već
možda više što je time njima put ka uspehu zakrčen, carski dvor napuštaju stavilac Lazar
Hrebeljanović, a braća Golubić (stavilac Grgur i knez Ivan) se kolebaju. Veoma stidljivo i sa
velikim oprezom Lazar Hrebeljanović i njegov zet Vuk Branković počinju da stvaraju svoje
oblasti. One su toliko male da ih niko ne uzima za neku posebnu opasnost. Ipak, njihova snaga
je dovoljna da budu toliko respektovani da u budućim događajima i njihovo učešće ne može da
bude izbegnuto.

Tu se sada očekivao pravi rat i raška vlastela se za tako nešto počela spremati. Po svemu sudeći,
a i ne može biti drugačije, njihov idejni vođa je bio upravo Lazar Hrebeljanović. Bio je među
njima najstariji, a nekim je bio i tast (Vuk Branković, čelnik Musa). Ne želeći da padnu pod
vlast Mrnjavčevića oni su započeli sa pripremama koje nisu bile vezane samo na to da se
opremi vojska. Bilo je tu mnogo i onoga što bi mi danas nazvali "propagandnim ratom", a on
im je bio veoma bitan jer nisu imali dovoljno snage da se direktno na bojnom polju nađu sa
Mrnjavčevićima. U okviru toga bilo je potrebno najpre pridobiti cara Uroša na svoju stranu i
pod zaštitom svetoga imena Nemanjića okrenuti mržnju sve vlastele na Mrnjavčeviće. Tu je
onda izmišljena bajka o tome kako Vukašin više nema strpljenja da čeka da car umre ne bi li
mu tada preuzeo krunu, već da želi da nesretnog cara ubije. Takav nastup je imao dosta uspeha
i prost puk je tome poverovao, a među njima i mnoštvo vlastele. Način na koji je car Uroš
pridobijen ostaje tajna. Da li je i njemu servirana takva priča i da li je on bio dovoljno naivan
da u nju poveruje, ostaje da nagađamo. Doduše, ako je i tako i bilo ne treba mnogo osuđivati
cara Uroša.

Upravo takvi ljudi su uzeli cara pod svoje i uz njegovu lakovernost mogli ga lako pridobiti
pričama da mu Mrnjavčevići spremaju likvidaciju te da su mu oni koji su sada oko njega jedini
pravi prijatelji. U tom pravcu počnu ga ubeđivati da je možda najbolje da se sa nasrtljivim
Mrnjavčevićima obračuna oružano i da celu državu stavi pod svoju kontrolu. Naravno, oni će
ga verno služiti. Očigledno je da su Lazar Hrebeljanović i drugi koji su uz njega uticali na cara,
umeli to dovoljno sugestivno da urade i ovaj je uskoro bio njihov. Time je jedan deo posla bio
obavljen, ali to još uvek nije bilo dovoljno. Bilo je potrebno sakupiti i onoliko jaku armiju koja
može da Mrnjavčeviće tuče i na bojnom polju. Oni sami je nisu imali dovoljno, a car nije imao
ni vojske, a ni novca. Bilo je potrebno naći nekoga ko ima. Tu sada stupa na scenu Nikola
Altomanović