DIGITALIZACIJA

Digitalni video i audio

Koje su prednosti digitalnih audio i video signala?

U odnosu na analogni, digitalni signal je mnogo otporniji na šum i smetnje,

jednostavan je za čuvanje i obradu, omogućuje primenu kompresionih algoritama za
sažimanje audio odnosno video sadržaja, kao i kriptovanje i zaštitu od neovlašćenog
korišćenja. Tokom prenosnog puta i nakon čitanja iz memorije digitalni signal se
može obnoviti, regenerisati, što omogućava praktično neograničenu distribuciju i
kopiranje. Pored specijalizovanih, namenskih uređaja digitalni signali se uspešno
mogu obrađivati i digitalnim procesorima i na računarima uopšte, što omogućuje
upotrebu softvera i u krajnjem smanjuje cenu i demokratizuje pristup opremi za
snimanje, obradu, distribuciju i prijem.

Koje su mane digitalnih signala?

Osnovni nedostatak je što zvuk i slika kao prirodne pojave nisu digitalni.
Takođe i naši senzori (oči i uši) su analogni. U samom oku, čepići i štapići su
prostorno, raspoređeni ali je intenzitet nadražaja proporcionalan sjajnosti tj. analogan.
Slično je i sa percepcijom zvuka. Veliki izazovi koje nudi digitalna obrada, beleženje,
čuvanje i prenos navode nas da izvorne analogne pojave digitalizujemo i da na
samom kraju lanca ponovo pretvorimo u analogne vrednosti. Analogno/digitalna
(A/D) i digitalno/analogna (D/A) konverzija nisu besplatne, ali se često pokaže da je
cena više nego prihvatljiva za ono što dobijamo. Pokazaćemo takođe da se gubici
A/D i D/A konverzija mogu kontrolisati.

Drugi nedostatak je što se, pogotovo kod slike, digitalizacijom dobija velika
količina podataka, što zahteva određene resurse (brze procesore, obilje memorije,
široke magistrale i kanale, moćne interfejse). Na početku digitalizacije, sedamdesetih
i osamdesetih godina, nije bila standardizovana pogodna i upotrebljiva infrastruktura,
interfejsi i veze između uređaja a cene digitalnih uređaja su bile znatno veće od
odgovarajućih analognih. Ovi razlozi su u dužem periodu sprečavali veći prodor
digitalne tehnologije. Masovna proizvodnja računarskih i IT komponenti znatno je
pojefitinila digitalne sklopove i robotizovala asembliranje uređaja, dok za retke
analogne uređaje, koji se danas još uvek prave, i dalje treba mnogo manuelnog rada.

Kako je počelo

Sve do sedamdesetih godina audio i video su bili isključivo analogni. Brzo

nakon digitalizacije telefonskih veza realizovani su i prvi audio snimači na magnetnu
traku. Prvi digitalni video uređaju bili su uređaji za sinhronizaciju (frame
synchronizers) i kreiranje video efekata (digital video effects). Kasnije su došli i
ostali digitalni uređaji kao TBC, standard konverteri (NTSC, SECAM, PAL), video
mikseri (switchers), VTR ... To su bila tzv. digitalna ostrva u analognom moru.
Infrastruktura je dugo bila analogna. Digitalni audio je relativno brzo osvojio
snimanje i efekte a prava revolucija je bio Audio CD. Bio je to prvi kontakt krajnjih
korisnika, slušalaca, sa digitalnim sadržajem. Kasnije ’geografija ’ se izmenula u
korist digitalnog kopna sa ponekim analognim jezerom... Danas je, u širokoj upotrebi
još uvek FM radio, dok se analogno terestričko TV emitovanje praktčno okončano
sredinom 2015 u celom svetu.

Decenijama je digitalno bilo sinonim za skup uređaj. Stalno je postojala

potreba da se prelazi iz A u D i obrnuto. Pri tome je kvalitet A/D i D/A konvertora
uvek kritičan. Stalno su se nametala pitanja kao: ''Koliko parova A/D, D/A konverzija
je dozvoljeno u produkcionom lancu?'' ''Koji oblik analognog signala je najbolje
digitalizovati?'' ili '' Koje mesto u produkcionom lancu je idealno za A/D?''

Analogno emitovanje

FM (frekvencijska modulacija) radio je šezdesetih i sedamdesetih godina

potisnuo AM (amplitudna modulacije) radio boljim kvalitetom koji je omogućio i
emitovanje stereo signala. Od početka devedesetih radilo se na zameni FM
emitovanja digitalnim (DAB) ali sve do nedavno bez velikog uspeha. Razloga ima
nekoliko. FM je kvalitetan, često kvalitetniji od digitalnog audio sadržaja koji je već
duže vreme široko dostupan. Milioni korisnici u celom svetu pored stereo prijemnika
kod kuće i u automobilima imaju na raspolaganju i FM prijemnike u svojim
mobilnim telefonima, tako da je njihov interes za prelazak na novi digitalni servis
objektivno mali. Sa druge strane, deo frekvencijskog spektra koji decenijama koristi
FM nije bio posebno interesantan za nove servise pre svega za mobilnu telefoniju.
Međutim poslednjih godina i tu ima promena i brojne zemlje u Evropi su započele
paralelno emitovanje digitalnog (DAB) servisa a Norveška je u decembru 2017.
potpuno ugasila FM emitovanje.

Televizija je za emitovanje koristila veoma dobro rešenje u obliku PAL

(NTSC, SECAM) signala. Prednosti su, da ponovimo samo najznačajnije, ograničen
spektar (iste širina kao i raniji crno-beli signal), prenos sve tri primarne boje (R,G,B)
jedinstvenim signalom, složen signal koji sadrži sve potrebne signale za dekodovanje
boje i sinhron i stabilan rad prijemnika (Burst, horizontalni i vertikalni
sinhronizacioni impulsi).

Nažalost PAL nije pogodan za obradu. Gledaocima i nije potreban toliko

kvalitetan video koji bi se mogli dalje obrađivati. Naprotiv, treba samo da ga gledaju
i eventualno snime a pri tom ne zloupotrebe autorska prava i prava na distribuciju.
Dobro i da kanal nije preterano širok čime se omogućuje veči broj kanala na istom
geografskom području.
2
 Koji su to nedostaci PAL (NTSC, SECAM) signala za obradu?

Lakonski rečeno sve ono što su prednosti za emitovanje. Uzan spektar kolor
signala, problem sa Chroma Key, brza dergadacija pri multigeneracijskom
presnimavanju zbog narušavanja sync-burst odnosa; postojanje jake komponente
podnosioca boje (subcarrier) koja pri obradi često 'izbija' i unosi interferenciju
(veštačku, pravilnu strukturu vidljivu u slici (pattern) koje inače nema u realnoj slici,
što je izuzetno neprijatno), preslušavanje luminentnih i hrominentnih komponenti ...

Zbog toga su se uvek za najsloženije i najkvalitetnije obrade: kolor korekciju

(color correction), skidanje šuma (noise reduction), Chroma Key, video effects... ili
black stretch/compress, naglašavanje detalja (skin detail) u kamerama…ili format
converters, color-space conversions, scan converters, standard converters) i u
analognoj TV koristili nekompozitni signali, RGB odnosno YUV.

Digitalizacija

Na početku produkcionog lanca, na izlazu mikrofona audo signal je analogan.

Većina video senzora takođe je analogna, mada postoje i digitalni CMOS senzori.

Osnovna ideja je da na pogodnom mestu u sistemu digitalizujemo analogne

signale, sve potrebne obrade i distribuciju do krajnjuh korisnika uradimo digitalno i
da tek na samom kraju, ponovo rekonstruišemo analogni signal za prikazivanje.
Idealno bi bilo da pri celom postupku nema gubitaka odnosno da su oni što manji i da
su pod kontrolom. Pokazaćemo da je to moguće, pod uslovom da se poštuju
odgovarajuća pravila.

Kako uopšte izgleda digitalni signal?

Koje su osnovne karakteristike digitalnog signala?

Signal je veoma jednostavan, sastoji se od niza impulsa i pauza čija

kombinacija krije informaciju o sadržaju. Amlituda impulsa je zavisno od
pretpostavljenog šuma i smetnji definisana kao sistemski karakteristika. Trajanje
impulsa je takođe sistemska kategorija i određena je osnovnim taktom (clock) na
kome radi digitalni sistem. Broj impulsa i pauza odnosno njihov međusobni raspored
predstavlja korisnu informaciju. Radi stabilnosti sistema obično se teži da je ukupan
broj impulsa i pauza u nekom dužem periodu bude podjednak. Naravno stvarni
raspored je slučajan i reprezentuje originalni signal pojave koja je digitalizovana.

3
 Šta predstavljaju impulsi i pauze?

Trenutne vrednosti amplitude analognog signala. Tih trenutnih vrednosti ima

beskonačno. Kako ne možemo uzeti sve trenutne vrednosti moramo se opredeliti za
neke od njh. Koje? Koliko često moramo uzeti uzorke?

Da bi iskoristili prednosti digitalnih signala u obradi i prenosu treba da

digitalizaciju uradimo tako da na kraju možemo da se ponovo vratimo u analogni
signal bez, ili sa što manje gubitaka zbog digitalizacije!

Ako gledamo sadržaj signala, bilo bi dobro da možemo da ispratimo sve

promene amplitude signala ma koliko one bile nagle.

t t

Slika 1a. Slika 1b.

Na levoj slici (1a.) je ono što možemo nazvati "pristojan" signal, odnosno
analogni signal koji nema nagle promene tokom vremena. Na desnoj slici (1b.) u
jednom trenutku se signal naglo menja. Ako se amplituda analognog signala brzo
menja to znači da treba češće da uzimamo uzorke!

Digitalizacija se realizije u tri sukcesivna koraka:

Analogni signal je ustvari signal kontinualan u vremenu.

Dozvoljeno je da ima konačan (prebrojiv) broj prekida. Baš je takav
kompozitni video signal PAL (625/50). Svaka TV linija je kontinualna a na kraju
ekrana je prekid u trajanju horizontalnog povratnog intervala. Na kraju svake
poluslike je prekid u trajanju vertikalnog povratnog intervala.

Diskretizacija po vremenu ili odabiranje je prvi korak digitalizacije

kontinualnog analognog signala. Drugi korak je diskretizacija trenutnih vrednosti ili
kvantovanje. U završnom koraku digitalizacije povorka impulsa uređuje se u skladu
sa statističkim osobinama signala i namenom, postupkom koji nazivamo kodovanje.

4
Odabiranje (Diskretizacija po vremenu; odmeravanje, uzorkovanje, sampling)

Trenutne vrednosti
signal

T0
Vreme
Slika 2.

Odabiranje je postupak gde u pravilnim, tačno određenim intervalima

uzimamo, merimo trenutne vrednosti kontinualnog signala. Tako prikupljamo
odbirke. Koriste se i termini odmerak (od merenja) i uzorak, što bi i bilo najbliže
engleskom (eng. sample), odatle i termin uzorkovanje za ovaj postupak.

Smatramo da je odbirak beskonačno kratak, mada realno on traje neko konačno

vreme. Vremenski interval između odbirka naziva se "interval odabiranja" T0.
Praktično, najpogodnije je da se odmerava u jednakim intervalima, tj. interval
odabiranja je konstantan pa takvo odabiranje nazivamo uniformnim.

Na sledećoj slici su prikazani samo odbirci na osnovu kojih možemo

rekonstruisati signal.
odmerci

t
T0

Signal rekonstruisan na osnovu odbiraka imaće oblik veoma približan originalnom

t t
T0

5
 Zapravo u pojedinim trenucima postojaće izvesna razlika.

Ukoliko odbirke ne budemo uzimali dovoljno često nećemo biti u mogućnosti

da verno rekonstruišemo original.

Problem kod odabiranja su brze promene kontinualnog signala.

signal signal
trenutna vrednost

t t
T0

Ako bi signal sa ovako naglim promenama odabirali sa istim intervalom

odabiranja u jednom momentu ne bi mogli da pratimo brze promene signala. Ako bi
signal rekonstruisali samo na bazi dobijenih odbiraka u nekim momentima pojavilo bi
se ozbiljno neslaganje i velike greške.

Nagle promene, brži usponi i/ili padovi signala odgovaraju višim

učestanostima. Što brži uspon to višlja učestanost u spektru signala.

Teorema o odabiranju upravo povezuje gornju graničnu učestanost signala i

interval odabiranja.
6
Teorema o odabiranju. Nyquistov criterion.

Teorema glasi: "Ako se u vremenu kontinualni signal, odabira u jednakim

vremenskim intervalima brzinom koja je jednaka ili veća od dvostruke najviše
učestanosti (2fg) u spektru datog signala, onda odbirci sadrže celokupnu informaciju
o originalnom signalu".

1
T0 ≤ ―――

2 fg

Potrebno je znači da znamo kolika je gornja granična učestanost signala fg, i

izaberemo učestanost odabiranja (f0=1/T0) tako da je veća ili jednaka dvostrukoj fg.
Tada na osnovu uzetih odbiraka, signal možemo bez greške rekonstruisati u celosti.
Teorema o odabiranju poznata je u literaturi i kao Nyquist-ov kriterijum.

Stalno se postavlja pitanje kako znamo da je spektar ograničen? Najčešće se

glavni deo spektra nalazi u nekom konačnom intervalu učestanosti. Iznad neke
učestanosti fm amplitude su toliko male da lako mogu biti maskirane uvek prisutnim
smetnjama. Iznad fm postoje komponente ali baviti se njima nema mnogo smisla. U
realnim sistemima, da bi se smanjio uticaj šuma i smetnji, filtrima se izdvoje značajne
komponente a one višlje potisnu ili potpuno odseku. Da bi odabiranje bilo uspešno
upravo je potrebno prethodno filtriranje koje će ograničiti spektar. Upravo to nam
sugeriše Teorema odabiranja.

Poštujući uslov Teoreme originalni signal možemo u potpunosti, bez ikakve

grešeke zameniti uzetim odbircima.

Aliasing

Kakve su posledice neispunjavanja Nyquist-ovog kriterijuma?

Odabiranjem kontinualnog (analognog ) signala stvorili smo (generisali) pored

spektra u regularnom opsegu i ponovljene opsege na umnošcima učestanosti
odabiranja. Ponovljeni opsezi imaju isti oblik, strukturu i širinu. Ako poštujemo
uslov Teoreme (Nyquist-ovog kriterijuma) i ako izaberemo da učestanost odabiranja
bude tačno f0 = 1/2 fg spektar će biti kao na slici:

7
 fgr fo=2fgr 2fo=4fgr

Međutim, ako učestanost odabiranja manja od 2fgr doći će do preklapanja

komponenti iz ponovljenog opsega sa visokim učestanostima regularnog spektra. Te
komponente se nikako ne mogu odvojiti i predstavljaju izobličenje poznato pod
nazivom aliasing. (alias-ejlijes-lažni).

fgr fo<2fgr 2fo

Da bi izbegli aliasing prilikom odabiranja potrebno je poštovati Nyquist-ov

kriterijum. Na sledećim slikama prikazani su slučajevi kada je učestanost odabiranja
veća, i znatno veća, od dvostruke gornje granične učestanosti signala. Tada postoji
dovoljno prostora između osnovnog i ponovljenih opsega da do preklapanja ne dođe
a i filtriranje je znatno jednostavnije. Ovako se i postupa kad god je to tehnički
izvodljivo.

fgr fo>2fgr fgr fo>>2fgr

2fo

Može, se dogoditi da se uvek prisutni šum protumači kao korisna

visokofrekventna komponenta. Da bi se ovakve pojave sprečile pre odabiranja se
analogni signal propusti kroz niskopropusni predfilter zvani antialiasing filter.

Vidimo da se u realnim slučajevima mora ići na kompromis. Da bi odabiranje

realizovali što bolje moramo analogni signal ograničiti sa gornje strane, a ako
preteramo to znači gubitak visokih učestanosti koje nam nose informaciju o detaljima
slike, odnosno ’boji zvuka’.

8
 Kod CCD i CMOS kamera antialiasing filter se realizuje i kao optički filter, što
nije uvek jednostavno ostvariti. Idealni filter bi trebalo da ima minimalno slabljenje
unutar propusnog opsega i beskonačno slabljenje u nepropusnom delu. Uz to i prelaz
bi u idealnom sličaju trebao da bude trenutan. Ovo naravno nije lako realizovati ni
elektronskim kolima a kamoli optičkim filterom. Digitalni filteri se mogu napraviti
precizni koliko je to potrebno.

Kvantovanje (Diskretizacija po trenutnim vrednostima)

Kvantovanje je postupak koji neprebrojiv skup trenutnih vrednosti signala

svodi na prebrojiv. Kvantizer transformiše trenutne vrednosti kontinualnog signala u
najbližu dozvoljenu vrednost diskretnog nivoa kvantovanja Ai. Razlika između
kvantnih nivoa je korak kvantovanja ili interval kvantovanja (Δ). Kvantovanje je
uniformno kada su intervali kvantovanja podjednaki za ceo opseg kvantovanja. U
suprotnom imamo neuniformno kvantovanje koje je komplikovanije za realizaciju.
Osnovni parametri kvantizera kao i kod odmeravanja u mnogome zavise od prirode
kontinualnog signala (brzine promene) ali u isto vreme i od statističke verovatnoće
pojavljivanja određenih nivoa signala.

A6

A5

A4 Δ

A3

A2

A1

Δ/2

-Δ/2

Kvantovanjem analognog signala sa slike dobijamo diskretan signal i po

vremenu i po trenutnim vrednostima kao na donjoj slici. Na prvi pogled baš i nema
mnogo sličnosti mada nije teško uočiti da je oblik signala u osnovi sačuvan.

9
 Greška koja se pravi prilikom kvantovanja ima trenutnu vrednost manju ili
jednaku polovini kvantnog intervala (Δ/2). Zbog karakterističnog oblika signal
greške, se često naziva i šum kvantovanja. Kvalitet kvantizera upravo određuje nivo
šuma koji se postiže. Cilj da se nivo šuma kvantovanja drži ispod nivoa ostalih
mogućih grešaka i šumova da bi se efekat kvantovanja što manje uočavao.
s(t)

sq(t)

e(t)= s(t)-sq(t)
Greška kvantovanja

Kvantovanje zavisi od dinamike signala. Gubici prilikom kvantovanja se ne

mogu izbeći. Pravi se greška slično kao prilikom zaokruživanja brojeva. Cilj je držati
grešku pod kontrolom odnosno ispod nekog unapred dogovorenog nivoa. Kada je
korak kvantovanja prevelik, kao rezultat dobijamo 'nareckane' ivice i konture (kao
zubi testere) što je neprirodno i u slici veoma neprijatno.
Problem prave spore promene (prilikom odabiranja problem su pravile brze
promene!) kada kvantizer ne može precizno da odredi trenutnu vrednost signala u
prisustvu šuma. Može se dogoditi da se analogni signal koji zapravo ne menja
vrednost, kvantuje u dva susedna kvantizaciona nivoa. To može biti veoma neprijatno
za gledaoca, koji iz sopstvenog iskustva ne očekuje promene ovakve vrste.

Kodovanje
Kao rezultat odbrojanja i kvantovanja imamo niz brojeva koji predstavljaju
trenutnu vrednost amplitude odmeraka. Brojevi se po pravilu prikazuju binarno u
tzv. prirodnom kodu.
Decimalno Binarno (prirodni kod)

0 0
1 1
2 10
3 11
4 100
5 101
6 110
7 111
8 1000
9 1001
10 1010
10
 Tako je originalni analogni signal zamenjen nizom binarnih brojeva, odnosno
povorkom nula i jedinica. U procesu kodovanja, prirodni kod će biti zamenjen nekim
pogodnijim kodom.

Kodovanje je završni postupak digitalizacije. Prema unapred usvojenoj

konvenciji (dogovoru), obično zapisanoj u obliku tabele, svakom dozvoljenom nizu
ulaznih simbola dodeljuje se jedan određen niz simbola izlazne liste. Kodovanje je
široko rasprostranjeno i koristi se za različite namene. Statističko-entropijsko
kodovanje smanjuje informacionu suvišnost i prosečnu dužinu poruke i obezbeđuje
maksimalno efikasan prenos informacija. Kanalsko kodovanje prilagođava signal
osobinama prenosnog kanala ili medija za snimanje. Zaštitno kodovanje obezbeđuje
minimalnu verovatnoću greške na prijemu ili reprodukciji... Kodovanje uspešno
odgovara na ove najčešće potpuno suprotstavljenje zahteve. Statističko kodovanje
ima za cilj da smanji količinu informacija a zaštitno je najčešće povećava.

Dekodovanje je obično neminovan postupak posle detekcije, kojim se signalu

vraća izvorni kod koji je imao pre kodovanja. Koder (encoder) i dekoder (decoder)
se često zajedničkim imenom nazivaju codec (enCOder/DECoder). Jasno je da oni
idu u paru, odnosno da koriste istu kodnu tabelu.

Diskretna poruka se sastoje od niza odvojenih elemenata koji imaju konačan

broj različitih vrednosti. Ti elementi su simboli i pripadaju konačnom skupu zvanom
alfabet. Simbol mogu biti i 0 i 1; takav sistem tada može preneti samo dve različite
poruke. Ako neki sistem treba da prenese četiri različite poruke potrebna su i četiri
simbola recimo A, B, C, D. U binarnom svetu oni mogu biti dati kao 00, 01, 10, 11.
Primetimo da kada bi poruka bilo više, simbole bi predstavljali sve dužim nizovima
nula i jedinica. Dužina nizova je ona manje poželjna posledica opredeljenja za
binarne signale.

U toku kreiranja i distribucije sadržaja digitalni signal se nekoliko puta

‘prekoduje’. Kada je to samo prelazak iz jedne kodne tabele u drugu to je onda
stvarno minimalna cena, odnosno potencijalna degradacija signala. Međutim pod
‘prekodovanjem’ se često misli i na promenu strukture odmeravanja i ponovno
kvantovanje što ne mora da bude tako jeftino. Apsolutno je najnepoželjniji slučaj
kada se makar i jednom vraćamo ponovo na analogni signal (A/D – D/A konverzije)

11
Kako izgleda digitalni signal?

Za razliku od kontinualnog anlognog signala, digitalni je diskretan niz

impulsa i pauza. Impulsi su međusobno jednaki po obliku, amplitudi i trajanju. (Kada
se definiše sam impuls govori se i o brzini uspona prednje i zadnje ivice; vremenu
porasta i opadanja tj. uspostavljanja i isčezavanja). Sam impuls je analogni signal!
Ali jednostavan i poznat. Detekcija (posle prenosa ili snimanja) je zbog toga
jednostavna. Odluka se svodi na detekciju prisustva ili odsustva. I tu naravno postoje
određeni problemi… Realan impuls nije savršen. Tokom prenosa ili snimanja dolazi
do promene oblika impulsa, smanjenja amplitude, kašnjenja, promene vremena
uspostavljanja i isčezavanja ivica, narušavanja međusobnog tajminga kada se radi sa
više paralelnih povorki, gubitka sinhronizacije. Međutim, na putu digitalnog signala,
pre nego što dođe do drastične degradacije oblika impulsa, može se on uspešno
detektovati, regenerisati i dalje poslati u idealnom obliku… U realnim sistemima i
kanalima uvek postoje smetnje i šum. Impulsi se mogu naravno napraviti dovoljno
veliki i robusni da budu otporni na smetnje i šum. Međutim to bi značilo da impulsi
budu veliki, što je nepovoljno zbog povećanja potrošnje, i usporavanja rada zbog
proširenja impulsa. Ako se porede digitalni i analogni uređaji koji imaju istu funkciju
često su digitalni veći potrošači. To je svojevremeno znatno usporilo primenu
digitalnih uređaja. Bilo je potrebno obezbediti dodatno hlađenje uređaja i više
prostora za ugradnju. Ne retko i pojačano hlađenje celih prostorija...

Da li je povorka sa impulsima koji mogu imati tri vrednosti 0, 1, 2 digitalan signal?

Da, čak bi to bilo ekonomičnije rešenje sa aspekta prenosa informacija, ali je
pouzdanost prenosa lošija. Sa samo dva nivoa može se ići sa mnogo nepovoljnijim
odnosom signal-šum (S/N ili SNR Signal-to-Noise ratio)

Takt (clock) je osnovni parameter digitalnih sistema. Učestanost takta direktno

određuje brzinu sistema.

Velika prednosti digitalnog signala je jednostavan i poznat oblik, precizna

detekcija, pouzdanost prijema i detekcije, dobar odnos signal-šum (S/N), što
omogućuje višestruko presnimavanje (multi generatiom).

Zahvaljujući primeni informacionih tehnologija mnogi zadaci u obradi se mogu

rešiti softverski. To je višestruko korisno jer omogućuje korišćenje univerzalnog,
jefinog i dostupnog (PC) hardvera i odgovarajućeg softvera za veoma složene obrade.
Softver se može brže poboljšavati, usavršavati i prilagođavati uz minimalna dodatna
ulaganja. Dobro napisan softver će tokom eksploatacije postajati sve efikasniji ako se
primeni na u međuvremenu dostupan bolji i brži hardver. Ne retko se događa da se
posle nekog vremena najuspešniji softveri ‘pretoče’ u hardverska rešenja. Tada oni
postaju prihvatljivi i po ceni, ali i veoma brzi.

Ono što su svojevremeno bili nedostaci digitalnih signala, kao cena uređaja i
nepostojanje infrasrukture uglavnom je prevaziđeno. Povremeno se dogodi da
12
digitalni uređaju i danas imaju veliku potrošnju posebno kod novih modela ali se to
relativno lako prevaziđe već u sledećoj verziji uređaja. Jedna usputna mana digitalnih
signala je što se vremenom razvilo mnoštvo video i audio standarda i protokola koji
nisu uvek međusobno kompatibilni. Dodatnu kompleksnost unosi široko primenjena
kompresija sike i zvuka. Međutim to je cena ekspanzije audio-video sadržaja na nove
komunikacione servise. Preplitanje sa informacionim tehnologijama, povratno uvodi
u audio-video svet široko prihvaćene i rasprostranjene, znatno jeftinije uređaje IT
(Information Technology), što se sigurno ne može smatrati manom.

A/D i D/A Konverzije (ADC, DAC)

A/D konverzija je uvek sa gubitcima (ako ne zbog drugog ono zbog

kvantovanja…). Najviše problema predsatavlja prisustvo šuma u analognom signalu.
Šum je slučajna pojava i teško odvojiv od signala. Obično dele isti frekventni opseg.
Kao slučajan proces šum ipak podleže nekim statističkim pravilima. To se krije šansa
da se analogni signal pripremi (preprocessing) za digitalizaciju.

Pored A/D konverzije prilikom snimanja zvuka i slike, postoji i potreba za

digitalizacijom ranije analogno snimljenog sadržaja. Postoje ogromne arhive na
analognim audio (ATR - Audio Tape Recorder) i magnetoskopskim (VTR – Video
Tape Recorder) formatima. Zatim, tu su i razni filmski formati kao i zvučni zapisi na
gramofonskim pločama. Tu je naravno i ogromna količina amaterskih zapisa iz
raznih perioda. Sav taj sadržaj nije ni jednostavno ni jeftino digitalizovati. O
potrebnom vremenu da se to sve digatalizuje da i ne govorimo.

D/A konverzija je potrebna zbog prikazivanja na displejima i reprodukcije na

zvučnicima, zbog analognog emitovanja kao i monitoringa unutar produkcionih
digitalnih sistema. D/A konverzija se lako realizuje niskopropusnim filterom.

Slika i zvuk kao slučajne poruke

Realni audio i video su slučajni signali. Zapravo, slučajni signali su i jedini

koji nas interesuju. Od sinusoide ili DC konstantni signala nemamo nikakve koristi u
informacionom smislu. Za sinusoidu pouzdano znamo kako će se ponašati u
budućnosti. Tu nema nikakve neizvesnosti. Može se reći da znamo samo prošlost
slučajnih pojava kao što su govor ili slika na izlazu kamere. Ništa ne znamo o
budućnosti. Ona je neizvesna. Međutim upravo je razrešenje neizvesnosti ono što mi
želimo. To je informacija. Međutim, na bazi prikupljenog iskustva iz prošlosti
znamo verovatnoće pojavljivanja trenutnih vrednosti. Mi ne znamo tačne vrednosti
signala u budućnosti ali sa izvesnom verovatnoćom očekujemo njihovo pojavljivanje.
Na osnovu takvih saznanja su projektovani mnogi sistemi i uređaji.
13
 Audio i video su stohastički (slučajni) i kada su analogni! Digitalni oblik daje
nam jednu novu mogućnost. Poznavanje verovatnoće pojavljivanja određenih
simbola, otvara mogućnost za smanjenje količine informacija koja se prenosi, snima
ili obrađuje bez velikih gubitaka. Kompresija tj. statističko (entropijsko) kodovanje.
Sličan efekat kao odsecanje nekih manje značajnih frekvencija kod analognih
pojava. (Ili redukovanje frekventnog opsega kolor signala u PAL).

14