Sistem istine, istina o sistemu i

istina izvan sistema

Institucije su čudovišta. One su moćni izraz kolektivne bespomoćnosti ljudi. U slučaju da su
ljudi kao pojedinci moćni, nikakve institucije ne bi bile potrebne. U svojoj ukupnosti,
institucije čine sistem. Taj sistem jeste izraz svemoći ljudske nesposobnosti. U legendarnom
filmu Matriks prikazan je ekstremni futuristički oblik razvoja sistema, čije se premise
zapravo odnose na svet u kome već duže vreme obitavamo. Međutim, kako je taj film ipak u
produkciji jedne takve institucije - Holivuda, ostavljena su vrata sretnog završetka, koridor
koji biva otvoren altruističkim delovanjem svojevrsnog mesije. Naime, ljudi spavaju,
savladani silom sistema, uljuljkani u njemu, pa ih je stoga potrebno probuditi i pokazati im
istinu, jer istina će ih osloboditi. Istina! Koja istina? Kakva istina? Čija istina? Pođimo redom
od premisa buđenja.

"Sistem je naš neprijatelj!" Tako glasi prva premisa revolucionarnog buđenja. Tu tvrdnju
uopšte nije potrebno dokazivati. Naša teskoba o tome svedoči. Njena istinitost je očigledna,
ma koliko nas ubeđivali da je ovo jedan od najboljih mogućih sistema bez obzira na sve
njegove manjkavosti. Naravno, svi mi to znamo, ali u suštini nasedamo na prvi prigovor
ovoj tezi. Jeste, sistem ne valja, ali šta bi bila alternativa? Povodom toga se protiv nas digne
čitava sila argumenata i asocijativnih nizova užasa koji predočavaju monstruozne
alternative ili katastrofalne posledice njihovog izostanka u odnosu na uspostavljeni
bezalternativni sistem. Tako biva presečen razvoj osmišljavanja i traganja za alternativnom,
barem kod većine sistemskih spavača, njegovih robova, korisnika i žrtvi. Da, GMO ne valja,
ali bolje to nego glad! I to je za većinu kraj. Oštrica otpora je u začetku, ako ne slomljena,
ono dobro zatupljena, predočavanjem pitanja ne samo šta je alternativa, nego i ko je deo te
alternative.
Ukoliko smo prevazišli prvu prepreku, vezanu za početnu premisu, dolazimo do sledeće.
Druga premisa iziskuje napor uživljavanja kako bismo ostvarili posmatračku distancu: "Kada
si unutar sistema i kada se osvrneš, šta vidiš? Vidiš poslovne ljude, učitelje, advokate,
radnike. Zapravo vidiš oblikovane umove koji služe sistemu." Premisa upućuje na to da
mali, obični ljudi koji samo rade svoj posao, jesu glavni održavaoci tog užasa
svakodnevnice. Oni su njegove pčele radilice, šrafovi u mašineriji, anonimni aparatčici,
svako u svom delokrugu, u svojoj profesiji, ispunjavaju dodeljenu im svrhu. Međutim, kako
je ovaj primer pčela radilica uzet iz jednog razvijenog i konformističkog sveta, njegov domet
nije toliko sveobuhvatan da predoči razmere sistema. Sistem ne dopire samo tamo gde je
sve uređeno kao u košnici, nego i tamo gde vladaju nered i bezakonje. Anarhija je takođe
deo sistema - sistemska anarhija. Otud je i onaj beskućnik, na prvi pogled izopštenik iz
sistema, takođe deo sistema. Ilegalni imigrant, nevoljnik, izbeglica, beskućnik, nezaposleni,
zatvorenik, kriminalac, otpadnik, apatrid itd. Svi su oni takođe deo sistema, obuhvaćeni
mrežom složenih odnosa koji njihovu nezavidnu ili užasnu životnu situaciju, njihovo
socijalno, ekonomsko, psihičko, fizičko i zdravstveno stanje čine neophodnim delovima
funkcionisanja sistema. I oni koji se protiv sistema bune, pružaju otpor, takođe su deo
istog. Sve i svako je obuvaćen mrežom odnosa i institucija koje čine sistem. Pa kako onda
uopšte izaći iz sistema, kako se osloboditi, ili promeniti sistem?

Treća premisa lepo kaže: "Zapravo vidiš oblikovane umove ljudi koji služe sistemu." To
znači da izlazak iz sistema podrazumeva svojevrsni izlazak iz uma, neku vrstu bezumlja u
odnosu na sistem. Biti van sistema znači obitavati u ludilu. Na površini sistema jeste
njegova ideologija. Možemo povesti široku raspravu o tome šta ideologija jeste, ali za ovaj
slučaj neka to bude svojevrsna doktrina sistema: organizovani skup predstava potkrepljen
odgovarajućim narativima čija je svrha držanje pretežnog dela umova u okviru neophodnim
za funkcionisanje i održavanje sistema. Za ideologiju sistema biti lud znači ostvarivati misli
izvan njenih okvira. Razmišljati vansistemski, znači obitavati u ludilu. Za um oblikovan da
služi sistemu, misli, ideje i ponašanja čija se uporišta nalaze izvan sistema, jesu
manifestacije ili simptomi ludila. Umovi oblikovani da služe sistemu slede ustaljene trase i
modele razmišljanja, maštanja i delovanja. Čak je i njihov izlazak izvan sistema omeđen
određenim pokazateljima i orijentirima te ih tako zadržava u sistemu neutrališući njihov
revolucionarni potencijal. Um oblikovan da služi sistemu uglavnom je nesposoban za
samostalno odlučivanje i razmišljanje, što znači slabog kapaciteta volje. Sistem donosi
odluke za nas, odnosno njegove institucije.

"I to su umovi koje treba spasiti." Tako glasi četvrta premisa, koju ću odmah povezati sa
petom: "Sve dok ih ne spasimo, oni su unutar sistema i to ih čini našim neprijateljima zbog
toga što oni nisu spremni da budu isključeni iz sistema." Ovde uočavamo tri ključne reči:
spasiti, neprijatelji, isključeni. Iza ovoga stoji jedna humanistička etika, jer ipak je u pitanju
Holivod, da neprijatelja treba spašavati. Neprijatelja ne ubijamo nego ga spašavamo! Ostaje
u vazduhu da visi pitanje a da li je na putu spašavanja neprijatelja u redu ubijati one koji
predstavljaju prepreku? I koliko je neprijatelja prihvatljivo ubiti ne bi li ostali bili spašeni?
Uopšte, kakva je cena spašavanja samo jednog neprijatelja? I šta ukoliko se kroz praksu
ustanovi da spašavanje jednog podrazumeva likvidaciju desetine, stotine pa i hiljada
neprijatelja? Hoće li i tada naša revolucionarna mesijanska misija biti nepokolebiva ili će
zastati zarad kalkulacije - koliko mrtvih zarad jednog spašenog? Mislim da je sistem toliko
ukorenjen u umovima ljudi da je praktično nemoguće razoriti sistem a da većina
čovečanstva to uopšte i preživi. Zato sam proces revolucionarnog oslobađanja
nazvao revolucijom katastrofe, jer put oslobođenja jeste katastrofa.
Isključiti naglo nekog iz sistema za njega predstavlja katastrofu. Isključiti sve ljude iz
sistema jeste opšta katastrofa svetskih razmera. U tom smislu su na prvi pogled u pravu
zagovornici sistema (i takođe sistemskih alternativa) da je sistem bezalternativan, odnosno
da je alternativa zapravo katastrofa te je bolje držati se sistema, postepeno ga popravljati i
usavršavati, nego raditi na njegovom urušavanju. To je naoko mudar put marširanja kroz
sistem, tzv sistemskih reformi, odnosno jednog beskrajnog reformskog procesa i nikad
dovršenog rada na usavršavanju nečeg što ne može biti savršeno. Pitanje osnovnog metoda
vazda je bila jabuka razdora između radikalnihrevolucionara i umerenih reformista. Put
revolucionara je katastrofalan, ali zar se isto ne može reći i za put reformista? Razlika je u
tome što revolucionarni pristup uzrokuje katastrofu odmah, dok reformisti zapravo
gomilaju, tempiraju i odgađaju manifestovanje katastrofalnih posledica, ako je moguće za
vreme nakon njih. Reformisti naivno veruju kako je moguće napraviti bolji sistem i da je
moguće metodom korak-po-korak osloboditi čoveka stvaranjem drugog sistema! Oni se
užasavaju revolucionarnog terora i anarhije te ne uviđaju kako je i njihov put veoma sličan,
jer i sa njihovog stajališta teror je takođe neophodan, ali je kontrolisan, dok je anarhija
ograničena. Put reformista je paradoksalan. Oni zapravo žele novi i bolji sistem, ali
kumulativne posledice njihovog metoda jesu katastrofalne. To je katastrofa bez ostatka, dok
revolucionarna katastrofa unapred poznaje cenu - sloboda za mali broj odabranih. Sada biva
jasnije da je ideologija Matriksa jedna romantično-herojska verzija reformističkog
mentaliteta, koja pozajmljuje malo od revolucionarnog žara, ne bi li bila prijemčivija kao
predstava. Reformisti zapravo žele da oslobode čovečanstvo u celini, naravno, uz
prihvatljive gubitke. Revolucionari nisu zainteresovani za čovečanstvo kao takvo, već za
preživljavanje jakih izvan sistema. Iz njihove perspektive i samo jedan čovek je
čovečanstvo. Biti slobodan takođe znači i izaći iz okvira čovečanstva. Dakle, bude se izuzetni
pojedinci, sami od sebe ili na osnovu mističnog odabira aktera revolucije, čiji je cilj uništenje
sistema a ne spašavanje čovečanstva iz istog.

Zašto je potrebno usvojiti tako nehuman zahtev revolucije da se ne obaziremo na one koji
spavaju, koji su uključeni u sistem? Ne poseduju svi ljudi kapacitet ličnih svojstava
neohpodnih za uspešno rušenje sistema, niti poseduju kapacitet za spoznaju i prihvatanje
istine da istine zapravo nema. Istina postoji samo kao odrednica nekog stanja. U tom smislu
možemo govoriti o istini o sistemu, ali istina van sistema nije nešto uhvatljivo. Zato
probudimo samo one koji to imaju, a ostali nas ne zanimaju. Razlog tome leži u poslednjoj
izdvojenoj premisi: "Mnogi od njih su postali tako inertni da ne znaju razmišljati za sebe,
postali su toliko ovisni o sistemu da će se boriti svim silama da ga zaštite."

I za kraj, zašto je uopšte potrebno rušiti sistem? Zašto jednostavno ne prepustiti ljude
njihovoj sudbini, a oni koji su uspeli da izađu iz sistema, zašto bi se uopšte bavili njime,
umesto da bez osvrtanja zaplove ka pučini slobode? Rekao bih da je to cena slobode.
Pojedinac može zaploviti ka pučini slobode, ali takođe ima dužnost prema onim silama i
entitetima koje možemo osloviti kao gospodarima univerzuma. Darovi bogova nisu
besplatni.