BEZ NASLOVA I AUTORA

Nodima razmišljam o tebi

inspiracijo moja...

Tvoja me otsutnost boli

i poput soli,
posutoj po ranjenom srcu
shvatam koliko mi trebaš
koliko te moja duša voli

Gde si..?

Među kojim se zvazdama skrivaš,

koje snove sada snivaš
Kakvi su te to modni vetrovi
odneli iz ovog grada
u kome sada tišina vlada,
i sa njom, poput ranjenog broda
tone u hladne dubine
i poslednja nada

Gde si
inspiracijo moja nežna..?

Ne ostavljaj me na ovoj ledenoj pučini samog

jer košmar kao medava snežna,
magli pogled suzni, a osmeh tužni
pretvara u hladni kamen
koji pod naletima samode bledi,
mrvi se, pretvara u prašinu
izgubljenu u svom ovom vremenu...

Šta trebam učiniti?

Kako te zamoliti?
U šta se pretvoriti?
Koje snove pokloniti?
Od kakvih oblaka kočiju sačiniti?
Kako te mojom ljubavlju opčiniti..?

Reci,
samo ne idi,
ne ostavljaj me samog
Bez tebe se više ne snalazim,
nikakvog smisla u životu ne nalazim
Jer i kada snivam, tvojim vazduhom dišem,
Tužne stihove, tvojim uzdasima pišem
Muziku setnu, lepotom tvoga glasa stvaram
I sve lepote sveta u tebe pretvaram...

Gde si
inspiracijo moja..?

Maestro