14 le monde diplomatique Nedeljnik

l POVODOM 56. OKTOBARSKOG SALONA U BEOGRADU

Lažne dileme u
ljubavnom zanosu
Iako su pre dve godine gradske vlasti najavile potpuni zaokret u koncepciji
najprestižnije izložbe savremene umetnosti u Beogradu, Oktobarskog salona,
ovogodišnji Salon predstavlja kontinuitet sa njegovim internacionalnim formatom
koji je sada pretvoren u bijenalni – mada bez povećanja budžeta iako prošle godine
Salon nije održan. Kakve su implikacije ovakvog kontinuiteta i kakav je značaj
ovogodišnje izložbe koja za temu ima pojmove ljubavnog zanosa i ljubavnog
zadovoljstva? Konačno, kakve su za lokalnu umetničku scenu posledice manjka
specifičnog i relevantnog identiteta Salona unutar evropskog umetničkog konteksta?

PIŠE BRANISLAV DIMITRIJEVIĆ

Kada je novembra 2014. na jednoj
tribini u Udruženju likovnih umet-
nika Srbije tadašnji gradski sekre-
tar za kulturu (a danas i ministar
kulture Republike Srbije) Vladan
Vukosavljević najavio promene
u koncepciji i formatu beograd-
skog Oktobarskog salona, stekao
se utisak da će doći do izrazitog
diskontinuiteta sa načinom na koji
je ova „tradicionalna likovna mani-
festacija” (1) koncipirana i vođena
posle 2004, kada je OS transformi-
san u internacionalnu izložbu savre-
mene umetnosti. Kritičari i umet-
nici koji su tom prilikom pozvani na
tribinu uglavnom su sa aklamacijom
primili najavu novog kursa njego-
l EVROPA
MOAHAMED EL BAZ – „Goli ručak“/Galerie d'art L'Atelier21 / www.atelier21.ma
vog novog bijenalnog formata i isti-
cali „jednoumlje”, „mondijalizam” i
negiranje srpskog kulturnog identi-
uglavnom iz redova onih koji su se
predstavili kao kritičari njegovog
internacionalizovanja, nije u izboru
novog umetničkog direktora istrajao u
svojoj nameri da se ispravi ‚nepravda‘
učinjena prema lokalnim umetnicima
i prema tradicionalnim umetničkim
formama? Stiče se utisak da je britan-
skom kustosu Dejvidu Eliotu (pozna-
tom direktoru više značajnih umetnič-
kih institucija i autoru važnih među-
narodnih izložbi) upućen poziv s
željom i nadom da će on postati ona
konsenzualna figura čiji će ‚stručni
autoritet‘ otkriti sve ono što dosada-
šnji kustosi OS nisu hteli ili umeli da
otkriju: skrivene potencijale lokalne
umetnosti, neke do sada prenebrega-
vane umetničke vrednosti. Dogodilo
se upravo suprotno. Iako je, po sopstve-
nom iskazu u katalogu izložbe, Eliot
štaviše ‘diletantima‘. (2)
Tako su se u izboru srpskih umetnika
(koji po Eliotovoj računici čine 28%
izložbe) (3) našli umetnici koji su rani-
jih godina već izlagali na OS (Biljana
Đurđević, Bojan Fajfrić, Vladimir Perić,
Miloš Tomić i dr.) kao i nešto mlađi
umetnici ali koji u svom radu uglav-
nom koriste medije fotografije, videa,
instalacije i performansa (Antonia Boža-
nić, Kristina Drašković Bočkov, Ivana
Ivković, Dejan Marković, Olga Milisa-
vljević i dr.). “Srpske skulpture” uopšte
nema, a osim Đurđevićeve i Siniše
Ilića (čiji se rad, koji je zasluženo dobio
nagradu, samo uslovno može smatrati
‘slikarskim‘) samo su još Tadija Janičić,
Jovanka Stanojević i Nemanja Niko-
lić pozvani na osnovu njihovog slikar-
skog rada – mada njihov pristup vero-
vatno ne odražava ono što su priželjki-

EU i demokratski legitimitet teta, kao karakteristike „internaci-

PIŠE AN-SESIL ROBER
„Da bi se sačuvao evropski projekat,
više nego ikada je potrebno oslobo-
diti se proevropske dogme i ponovo
je promisliti“, napisao je Iber Vedrin
u konciznoj knjižici, istovremeno
kritičkoj i programatskoj. (1) Bivši
francuski ministar spoljnih poslova je
s druge strane ocenio da se radi o „egzi-
stencijalnoj krizi“ evropske konstruk-
cije, kojoj preti dezintegracija.
Ovaj čovek sistema, koji je rekao „da“
evropskom konstituisanju 2005, manje
svaljuje krivicu na smrtne neprijatelje
zajedničkog projekta (koji su po njemu
marginalni) nego na one koji su imali
da promovišu ovu ideju. Njihova baha-
tost bi zaista mogla voditi odbacivanju
ideje Unije od strane ljudi, ideje koja je
postala objekat gnušanja. „Elite i evrop-
ski lideri, koji do sada nisu uzimali u obzir
pravo na odmeravanje prednosti i mana i
koji su besno reagovali na svaku najma-
nju kritiku (...) moraju prihvatiti istorij-
ski kompromis sa ljudima, naročito zbog
toga što ne postoji demokratski put ka
federalizmu, niti putem referenduma niti
preko parlamenta.“
Vedrin poziva na pauzu u procesu
integracija i predlaže da države koje žele
da nastave avanturu ujedinjenja dobro
razmisle i razmotre budućnost. Vlade
su, dakle, pozvane da manevrišu, a ne
institucije u Briselu, sa novom podelom
vlasti između Unije i zemalja članica na
pomolu. Zaista, „s vremenom se izgradio
‘kompleks‘ pravno-birokratske Komisije
/ Evropskog parlamenta / Međunarodnog
suda pravde koji se pretvorio u vrzino
kolo i sve više se udaljavao od svog demo-
kratskog legitimiteta“, piše bivši savetnik
predsednika Fransoa Miterana.
Ako Vedrin (privremeno?) sahranjuje
federalizam, on ipak reafirmiše ulogu
Atlantskog saveza u odbrani Starog konti-
nenta i podržava ekonomske orijentacije
evrozone. Ovakvo gledište ne dele ni grčki
zastupnik Kostas Lapavicas ni nemački
ekonomista Hajner Flasbek, koji smatraju
da je, počevši od slučaja Grčke, „Ekonom-
ska i monetarna unija [Union économique
et monétaire, UEM] propala“. U kolektiv-
nom delu (2), za Atinu predlažu scenarije
napuštanja evra i, još šire, napuštanje ideo-
logije kojoj je u osnovi politika opsesivnog
smanjenja javnog duga. Autori svoje obra-
zloženje zasnivaju na mnogobrojnim stati-
stičkim podacima i na realnom programu
za „socijalnu i nacionalnu obnovu“. Frede-
rik Lordon pak smešta grčki slučaj u širi
kontekst promišljanja: postavlja pita-
nja „zašto evro?“ i „može li Evropa postati
demokratska politička zajednica?“.
Knjiga optužuje „monetarnu idiosinkra-
ziju“ Berlina (Lordon), čiji interesi upra-
vljaju koncepcijom i životom Ekonom-
ske i monetarne unije. Vedrin se pridru-
žuje autorima knjige Evro, plan B u pogledu
pitanja nužnosti referenduma na kojem bi
se ponovo utemeljili evropski sporazumi.
Profesor međunarodnih odnosa na
Univerzitetu u Briselu, Mario Telo posma-
tra krizu Evropske unije kroz prizmu
nedavnog razvoja regionalizma, odno-
sno kroz regionalne ugovore koje su sklo-
pile grupe manjeg ili većeg broja država
na svim kontinentima. (3) U novoj geopo-
litičkoj konfiguraciji, koju karakteriše
pojava multipolarnosti u svetu i finan-
sijska kriza 2008, regionalna saradnja će
ostati „nestabilna, kontroverzna, više poli-
tička, više kompetitivna, takođe ambiva-
lentna“. Pored Evropske unije, autor istra-
žuje i Afričku uniju, Asocijaciju nacija
jugoistočne Azije, Merkosur (zajedničko
tržište Južne Amerike)... Sudbina ovih orga-
nizacija zavisi od prekomponovanja hege-
monije (za Evropsku uniju se postavlja
pitanje odnosa sa Vašingtonom) i izgrad-
nje „međunarodnog demokratskog legi-
timiteta“. Ako je uporedno posmatranje
Marija Tela podsticajno i ističe „visoko poli-
tički“ karakter savremenog perioda, ipak
autor ulogu naroda ograničava na „partici-
paciju“ kojom se nikako ne podrazumeva
ponovno zadobijanje moći izgubljene u
korist tržišta i tehnokrata koje ga osnažuju.
PREVOD: Maja Solar
(1) Hubert Védrine, Sauver l’Europe!, Liana Levi, Pariz,
2016, 96 strana, 10 evra.
(2) Costas Lapavitsas, Heiner Flassbeck, Cédric
Durand, Guillaume Étiévant i Frédéric Lordon, Euro,
plan B. Sortir de la crise en Grèce, en France et en
Europe, Éditions du Croquant, Vulaines-sur-Seine,
2016, 176 strana, 10 evra.
(3) Mario Telò, L’Europe en crise et le monde, Éditions
de l’université de Bruxelles, coll. „UBlire Poche“,
Brisel, 2016, 224 strane, 9 evra.
onalizovanja” Salona. Nova koncep-
cija je trebalo da prevaziđe ove
bio izložen pritiscima Saveta OS (u
kom je glavnu reč nesumnjivo vodio
kolumnista magazina Pečat i nesvr-
vali članovi Saveta.
Ali bilo bi isuviše lako zaključiti da
ovogodišnji OS predstavlja neku vrstu
probleme kako bi Salon konačno (i šeni student istorije umetnosti Dejan poraza Đorića i Vukosavljevića jer nisu
ponovo) postao prilika da se afirmišu Đorić) on je, obrazlažući koncept uspeli da se ovom izložbom opravdaju
„domaći” umetnici koji gaje tradici- sopstvenim shvatanjem ‘dobre umet- pred sopstvenom ideološkom zajedni-
onalne likovne forme i nacionalno- nosti‘, upravo one umetnike koji com, te je tako Đorić i podneo ostavku
specifične kulturne sadržaje. su gajili očekivanja od nove grad- na mesto člana Saveta OS. Ono što je
ske kulturne nomenklature zapravo Savet OS zapravo zamislio sadržano
I ovlašnim pogledom na ovogodi- proglasio ne baš ‘dobrim umetnicima‘, je u ‘anketi‘ u kojoj je ‘stručna javnost‘
šnji Salon (izložba „Ljubavni zanos”
kustosa Dejvida Eliota) uočava se da do
ovakve promene nije došlo. Osim što je,
kako bi se smanjila gradska izdavanja u
kulturi, OS stekao bijenalnu formu tako
što on prosto nije održan prošle godine,
ništa drugo na ovogodišnjoj izložbi ne
ukazuje na najavljeni diskontinuitet.
Ono što se može smatrati jedinim rele-
vantnim razlogom pretvaranja OS u
„Beogradsko bijenale” (BB) – a to bi bilo
udvostručenje budžeta izložbe kako bi
ona bila što kvalitetnija – nije se ispo-
stavilo jer ovogodišnja izložba (osim
kada je reč o honoraru kustosa) ne poka-
zuje nikakvo veće finansijsko ulaganje
(a posebno ne ulaganje u produkciju
radova), pa se mora postaviti pitanje šta
se to prošle godine dogodilo sa novcem
koji je u budžetu grada predviđen za ovu
manifestaciju, i na šta je on potrošen?
Postavlja se i pitanje kako to da
je Savet OS, koji je 2014. formiran
Bilo bi isuviše
lako zaključiti da
ovogodišnji OS
predstavlja neku
vrstu poraza Đorića
i Vukosavljevića
jer nisu uspeli da
se ovom izložbom
opravdaju pred
sopstvenom
ideološkom
zajednicom
decembar 2016.
upitana šta misli o inicijativi da se dosa-
dašnji OS podeli u dve bijenalne mani-
festacije. Svake parne godine bi bilo
održano ‘Beogradsko bijenale‘ koje bi
uzelo ‘pelcer‘ sa dosadašnje koncepcije
internacionalnog OS, a svake neparne
bi bio organizovan ‘domaći‘ Oktobar-
ski salon sa „učešćem naših umetnika i
imenovanjem našeg umetničkog direk-
tora”. Ovakva binarna kultur-politička
zamisao bi dakle trebalo da pomiri dve
suprotstavljene strane (‘tradicionaliste‘
i ‘mondijaliste‘) i tako bi svaka od ovih
strana bila zadovoljena svojim Salo-
nom.
Ideologija ovakve odluke leži u
onom što je zapravo neprestani ritual
srpske kulture i njegova ‘lažna dilema‘:
podela na ‘svetsko‘ i na ‘domaće‘, što
odgovara i već ritualizovanoj politič-
koj podeli na ‘prvu‘ i na ‘drugu‘ Srbiju.
Ovako ‘pravedna‘ podela kulturne teri-
torije osigurava da će te dve Srbije i
dalje biti uspešno razdvojene i da će
svaka dobiti svoj zvanični umetnički
‘playground‘. Svake neparne godine
vrednost savremene umetnosti će
utvrđivati kulturni parametri ‘prve
Srbije‘ a svake parne ‘druge Srbije‘. A
da parafraziramo Radomira Konstan-
tinovića: nije ‘palančanin‘ isključivo
zarobljen u svojoj vlastitoj nacional-
noj tradiciji, on je zarobljen i u onoj
‘slici sveta‘ koju palanka inkorporira i
fiksira u svom ‘večnom stilu‘.
U očekivanju ‘domaćeg OS‘ iduće
godine, ovogodišnju izložbu bismo
tako mogli da tumačimo kao pretpre-
mijeru Beogradskog bijenala, kao izlo-
žbu koja u našu ‘palanku‘ donosi ‘sliku
sveta‘. Dakle kakva je to slika? Pre svega
ta slika je imenovana tako da već na
početku biva izgubljena u prevodu –
dok je srpski naslov izložbe „Ljubavni
zanos“, njen engleski naslov glasi „Plea-
sure of Love“, dakle ‘zadovoljstvo u
ljubavi‘ ili ‘ljubavno zadovoljstvo‘.
Razlika je poprilično značajna, upravo
koliko je značajna razlika između
‘zanosa‘, kao aktivne pasije, pomalo
bezglave i neuračunljive, i ‘ljubavnog
zadovoljstva‘, kao omamljenog preda-
vanja ljubavnim užicima. Dok ‘zanos‘
ima svoje političke implikacije (na
način neke romantičarske simbioze
karnalne strasti i političkog zanosa
ili na način radikalnog rajhovskog
‘sekspola‘), ‘ljubavno zadovoljstvo‘ pret-
postavlja svet političkih odnosa kao
svet bez zadovoljstava, kao svet mržnje,
kome se ova izložba suprotstavlja aktiv-
nim promišljanjem ljubavi i zadovolj-
stva u ljubavi.
Odakle Eliotu ovakav naslov? On
ga preuzima iz naslova čuvene osam-
naestovekovne ljubavne pesme Plai-
sir d’amour francuskog kompozitora
Žan-Pol-Egid Martinija koja je nama
poznata iz više savremenijih verzija
među kojima je najpoznatija Can’t Help
Falling in Love Elvisa Preslija. Veza Elio-
tovog zanosa i rokajne galantne ljubavi
je više nego podvučena tekstom Jelene
Todorović objavljenim u katalogu u
kom se govori o ‘melanholičnoj pasto-
ralnosti‘, ‘ozbiljnoj frivolnosti‘ i ‚žudnji
za srećom‘ koja karakteriše umetnost
rokokoa u svojoj ‘neizrecivoj krhkosti‘
pred promenom istorijske paradigme
koja dolazi sa buržoaskom revolucijom.
Eliot insistira da je autor poeme po kojoj
je komponovana pesma, Žan-Pjer Klaris
de Florijan, bio ‘žrtva revolucionarnog
terora‘ (mada Martini to svakako nije
bio jer je komponovao i nakon revolu-
cije, a posle i za Napoleonovu svadbu)
čime se podvlači glavna teza izložbe –
da je u vreme političke mržnje potrebno
mnogo više apolitičke ljubavi.
Naravno, ovo zvuči mnogo banal-
nije nego što to radovi na izložbi poka-
zuju. Većina radova koje je Eliot izabrao
daleko su od ilustrativnog kada je
tema u pitanju, a neki od njih uspe-
vaju da dijagnoziraju odnose društve-
nog i emotivnog, političkog i senzual-
nog. Međutim problem je u tome što
takvi radovi umesto da budu nazna-
čeni gube svoje mesto u jednoj ravnoj, i
rekli bismo nezainteresovanoj postavci
koja ih ne naglašava već ih sravnjuje,
pa i međusobno poništava. Bežanje od
hijerarhizacije radova, i svođenje uloge
kustosa na selektora (‘izbornika‘) a
ne na njihovog postavljača, onog koji
umetnost uprostoruje, sugeriše publici
odnose i upušta se u lokalnu situa-
ciju, jedna je od formi neutralizacije i
normalizacije savremene umetnosti.
Na primer, jedan tako upečatljiv film
kao što je Sloboda i nezavisnost (2014)
Bjorna Melhausa umesto da daje ‘takt‘
ovoj izložbi svojim mučnim ponavlja-
njem ajn-rajndovske naredbe ‘razum-
individualizam-kapitalizam‘ postaje
tek još jedan izolovani stav. Melhausov
film se bavi distopijskom vizijom naše
fašističke budućnosti kao formacijom
Postoji neprestani
ritual srpske
kulture i njegova
‘lažna dilema‘:
podela na ‚svetsko‘
i na ‚domaće‘, što
odgovara i već
ritualizovanoj
političkoj
podeli na ‘prvu‘
i ‘drugu‘ Srbiju
koju proizvodi elitizam postdruštvene
individualnosti, dakle fašizmom koji
više nije definisan političkim već
korporativnim kolektivizmom.
Još jedan film koji je postavkom
skrajnut je film Skoro ništa (2016) Ane
Hušman koji prepoznaje slične procese
ali u mikronivoima svakodnevice.
Odnosno kako na jednom drugom
mestu kaže Hušmanova, njen pristup
polazi od neke vrste izvesnosti da je
„nemoguće misliti ili napraviti rad o
svakodnevnim događajima a izbeći
političke i kulturne okolnosti u kojima
živimo, volimo i operišemo na svakod-
nevnom nivou”. Kako s druge strane
pokazuje rad Bojana Fajfrića, nemo-
guće je misliti rad o svakodnevici a
ne misliti na načine na koji se obavlja
rekolekcija prošlosti, a što se u njego-
vom filmu Uzrok smrti (2015) ogleda
u savremenoj reinscenaciji ključ-
nih scena iz filmova jugoslovenskog
crnog talasa. Ukoliko radove na izlo-
žbi ne posmatramo kroz prizmu njene
teme (koja samo može zbuniti posma-
trača), onda naravno i svaki gledalac
može izolovati neki rad koji ga može
impresionirati svojom prezentnošću
i umećem. Za mene to je svakako film
Vilijama Kentridža (ali kao umetnika
koji se po uslovima svoje produkcije
ne može meriti sa većinom na izložbi),
zatim akvareli Radenka Milaka, a naro-
čito radovi Ketute Meshišvili u kojima
Kadar iz filma Bjorna Melhausa „Sloboda i nezavisnost“ (2014)
se obavlja neprestana interakcija repro-
duktivne slike i manuelne interven-
cije a da se ne postiže estetizacija već
neizvesnost. Ali radovi kao što su ovi
na izložbi su ‘zatrpani‘ onima koji
unapred određuju i usmeravaju gleda-
očevu emociju i klasifikuju je kao prost
afekt – kao u slučaju onih radova koji
i izazivaju najveću pažnju, radova Vije
Levandovski, Petera Johansona, Mari-
ane Vasileve, Andreasa Blanka, Asako
Široki ili Aurore Rajnhard.
Možda od apolitičke koncepcije izlo-
žbe naizgled najviše odudara zidni
crtež Vladana Jeremića i Rene Radle
koji eksplicira jednu neposrednu poli-
tičku poruku. S ozbirom na značaj
koji ovaj rad ima u postavci i s obzi-
rom na njegovu jednosmernu čitlji-
vost, on i postaje simptom ideologije
ove izložbe. Rad koji Eliot čita kao
odgovor na „humanitarnu katastrofu
trenutne izbegličke krize koja proi-
zlazi iz sukoba i ekonomskog sloma u
Africi i na Bliskom istoku” (4) pristaje
da bude neutralizovan kroz ovakav
liberalni diskurs iako su njegove ambi-
cije daleko veće – da pobudi strast za
revolucionarnim zanosom. Na Elio-
tovoj izložbi ovaj revolucionarni
zanos postaje tek još jedna kategorija
ljubavnog zanosa, još jedan podžanr
savremene umetnosti, čime se ostva-
ruje utisak karikaturalne kulturaliza-
cije leve politike a nikako politizacija
umetnosti. Štaviše, političko u ovom
radu se nalazi u jednom rutinskom
odnosu koji njegovu moralno-poli-
tičku ispravnost pretvara u unapred
završeno značenje čime se prikriva
uloga ovakvog rada u goreopisanoj
političkoj konjunkturi. Tako on podr-
žava konsenzus koji ne doprinosi
uspostavljanju odnosa između levih
politika i umetničkog mišljenja (5)
(naročito jer se ne zna da li su Jeremić i
Redle ovde samo umetnici ili i uticajni
nameštenici nemačke partijske fonda-
cije „Roza Luksemburg“).
Ovakva bešavna saradnja desno-naci-
onalnog Saveta OS, liberalnog inostra-
nog kustosa i lokalnih levičarskih
umetnika, uz evidentan manjak javnih
rasprava u okvirima izložbe (što se ipak
dešavalo ranijih godina) govori o tome
da u takvoj raspodeli nema više mesta
za autonomno kritičko mišljenje umet-
nosti koje je preko potrebno lokalnoj
sceni bar onoliko koliko i finansijska
sredstva. Naravno, sve one umetničke i
intelektualne pozicije koje misle izvan
ovakve ideološke podele naći će se u
procepu ovako ‘lukavog‘ konsenzusa.
Ono što će biti rezultat ovog konsen-
zusa biće dalja marginalizacija onog
što čini najznačajniji deo lokalne umet-
nosti, i onog gde se može tragati za
njenom specifičnošću: efemerne umet-
ničke prakse, hibridni umetničko-poli-
tički kolektivi, rigorozni istraživački
procesi, umetnost na ivici samoporica-
nja, razni opsesivni amaterizmi, idio-
sinkratični sistemi, bleskovi na ivici
vidljivog, skromni gestovi, neočeki-
vane intervencije ali i prostori ljubavi
koja nije unapred određena cinizmom,
politikantstvom i ravnodušnošću.
BRANISLAV DIMITRIJEVIĆ je profesor istorije i teorije
umetnosti na Visokoj školi za likovnu i primenjenu
umetnost u Beogradu. Od sredine devedesetih bio
je aktivan kao kustos izložbi savremene umetnosti i
likovni kritičar. Autor je knjige Potrošeni socijalizam
– Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u
Jugoslaviji 1950–1974 (Fabrika knjiga, 2016).
(1) Oktobarski salon je osnovan na inicijativu
Narodnog odbora grada Beograda 1960. godine i
tako on predstavlja jednu od danas još postojećih
kulturnih manifestacija koje svoj kontinuitet
vuku još iz socijalističkog perioda. O istoriji OS
i kritičkim pogledima na njegova izdanja vidi:
Pažnja – kritika!? 50 godina Oktobarskog salona
(ur. A. Mirčić et al.), KCB, Beograd, 2009.
(2) Za Eliota, u odnosu na njegovo viđenje umetnosti
svaka “alternativa je diletantizam, u kakvo god
savremeno ruho bio odeven”. Dejvid Eliot,
“Ljubav u doba mržnje”, Ljubavni zanos. Prolazna
emocija u savremenoj umetnosti, KCB, Beograd,
2016, str. 12.
(3) Eliot, str. 13. Ovo je procenat koji je uglavnom
na nivou većine prethodnih internacionalnih
izdanja OS.
(4) Eliot, “Ljubav u doba mržnje”, str. 18. Dakle ni
reči o krizi kapitalizma koja nadodređuje ovaj
egzodus.
(5) Kada kažem “umetničko mišljenje”, pozivam se
na Luisa Kamnicera za kog je “art thinking” neka
vrsta “metadiscipline koja je tu da proširi granice
drugih formi mišljenja”. Vidi: Luis Camnitzer,
“Thinking about art thinking” (2015), http://
supercommunity.e-flux.com/texts/thinking-about-
art-thinking/.
le monde diplomatique 15
l GEOPOLITIKA
Cena
održavanja
mira
Bivši pripadnik kanadskih mirov-
nih snaga i doktor političkih nauka
Ronald Ato (1) daje pregled istorije
mirovnih misija (opérations de main-
tien de la paix, OMP) koje je sprovodila
Organizacija ujedinjenih nacija (UN).
„O tome postoji obilje radova na engle-
skom“, primećuje autor u predgovoru
knjige, „dok je samo nekoliko knjiga
i članaka na francuskom.“ Mirovne
snage su 2016. uključivale 100.000
osoba, koje dolaze iz više od 120 zema-
lja, u 16 misija na četiri kontinenta.
Mirovne snage podstiču dve vrste
kritike: „idealisti“ žale što nisu dovoljno
efikasne, dok ih drugi optužuju da su
imperijalisti. Ali Ato insistira na realno-
sti raspodele opterećenja: mirovne snage
su organizovane pod zastavom UN, ali u
potpunosti zavise od dobrovoljnih dopri-
nosa vlada (finansijskih i vojnih sred-
stava), koje takođe imaju mogućnost da
povuku svoje trupe ukoliko procene da je
misija previše opasna. „Zbog toga je besko-
risno tražiti još više od organizacije koja
je suštinski ograničena u svojim moguć-
nostima za delovanje. Na kraju krajeva,
države članice – a naročito stalnih pet
članica Saveta bezbednosti – odgovorne
su za ono što neki vide kao neaktivnost
ili nedostatak efikasnosti UN“. Ato anali-
zira, oslanjajući se na primere, evoluciju
mirovnih snaga od njihovog nastanka
1948. (nisu predviđene poveljom Ujedi-
njenih nacija). U periodu nakon Hladnog
rata neke stalne članice Saveta bezbed-
nosti pribegavale su NATO-u (na Kosovu
1999, u Libiji 2011) umesto organizaci-
jama koje teoretski pripadaju Ujedinje-
nim nacijama.
Kako se finansiraju sve ove operacije?
Morgan Laron (2), bivši francuski pred-
stavnik u odboru za budžet UN, prime-
ćuje kako je budžet organizacije manji u
poređenju sa budžetom država članica: 2,8
milijardi dolara, plus 8,5 milijardi dolara
za mirovne snage. Ali pitanje finansiranja
UN uvek je bilo komplikovano pitanje, jer
države članice u praksi nastoje da ogra-
niče sredstva organizacije ne bi li zadržale
kontrolu nad upravljanjem međunarod-
nim krizama. Autor podseća kako je usva-
janje jednake razmere doprinosa 1945.
stvorilo duboke podele. Ideja o odmera-
vanju glasova na osnovu bogatstva brzo
je bila odbačena. Države su se na kraju
složile oko principa maksimalnog dopri-
nosa (Sjedinjenih Američkih Država),
koji je fiksiran na 33%, i oko minimalnog
doprinosa, koji iznosi 0,04%. O ukupnom
budžetu svake godine odlučuje Gene-
ralna skupština (5,5 milijardi dolara za
2014/15). A princip suspenzije prava glasa
u slučaju kašnjenja u plaćanju video je do
sada mnoga izuzeća.
Danas postoji očigledna podela između
regularnog budžeta UN i dobrovoljnih
doprinosa država članica, vanbudžet-
skih, čiji iznos ne prestaje da se uvećava:
tri puta su veći od regularnog budžeta i
u osnovi finansiraju operacione aktiv-
nosti. Godine 1997. generalni sekretar
Kofi Anan inicirao je smanjenje budžeta i
osoblja ne bi li podstakao finansiranje iz
privatnog sektora, uključujući i donacije
preduzeća, uz rizik mešanja sektora, što je
bilo predmet kritike. (3)
Ovi jasni i konkretni tekstovi daju
ideje kako bi se situacija mogla pobolj-
šati: zašto se ne bi reaktivirao ambicio-
zni sistem kolektivne sigurnosti pred-
viđen VII poglavljem Povelje? I zašto
se UN ne bi finansirale kroz porez soli-
darnosti na avionske karte, umesto što
pribegavaju privatnom sektoru?
KLOE MOREL
PREVOD: Maja Solar
(1) Ronald Hatto, Le Maintien de la paix. L’ONU en
action, Armand Colin, Pariz, 2015, 208 strana,
22,50 evra.
(2) Morgan Larhant, Les Finances de l’ONU ou la
crise permanente, Presses de sciences Po, Pariz,
2016, 160 strana, 14 evra.
(3) Vidi: Christian G. Caubet, „Liaisons dangereuses
avec le monde des affaires“, Le Monde
diplomatique, septembar 2005.