TRBUHOZBORAC LOŠŠ IH IKONA

(Politika, kulturni dodatak, 23.11.2013)

Nedavni slučč aj uklanjanja rada Danijele Tasičć sa izlozč be u novosadskom

Kulturnom čentru svakako je marginalan događaj za istoriju čenzure. Rečč je o
pukom privlačč enju medijske pazč nje radi promočije jedne političč ke grupačije i
uopsč te o korisč čćenju polja kulture kao plodnog tla za ideolosč ko delovanje.
Međutim i ovako banalan slučč aj ograničč enja slobode umetničč kog izrazč avanja
mozč e biti prilika da se postavi jedno od ključč nih pitanja na koje odgovor na zč alost
ne daje nijedna disčiplina koja se danas izučč ava na univerzitetima u Šrbiji, pa čč ak
ni na katedri za istoriju umetnosti, niti na umetničč kim akademijama. Disčiplina
koja se time bavi zove se ikonologija (ili u sč irem smislu, vizuelna kultura), a
pitanje glasi: «kako slike deluju na nas, kako ih vidimo i čč itamo, i uz pomočć
kakvih konvenčija ih tumačč imo?».

Švaki čenzor je u prvom redu onaj koji je na sebe preuzeo duzč nost da pročč ita i
protumačč i sliku koju, ako se ispostavi da je za nekog uvredljiva, treba skloniti od
očč iju javnosti. Na stranu sada uzaludnost takvog pokusč aja u doba interneta koji je
samo ubrzao i umnozč io distribučiju čenzurisanih slika, ovde govorimo o
uspostavljanju odnosa između slike i govornog čč ina koju tu sliku određuje i
osuđuje, odnosno o odnosu onog gotovo magijskog dejstva slike i načč ina na koje
to dejstvo verbalizujemo. Kada kazč emo «magijsko dejstvo» slike mislimo na
kapačitet slike da izaziva kod ljudi suprotstavljene ali podjednako burne reakčije,
bez obzira da li se radi o ikonofiliji (idolatriji) ili ikonofobiji (ikonoklastiji). Iako
tvrdnja da su slike bezmalo zč ive i da kao takve imaju utičaj na nas zvučč i
popriličč no arhaičč no, ostaje čč injeniča da je i dan danas veoma malo onih
«perverta» koji bi bili rečimo spremni da isč krabaju ili počepaju fotografiju svoje
majke ili deteta, esperimenta radi.

Švaki čenzor račč una na magijsko dejstvo slike, na to da nasč pogled ostaje na neki
načč in nemočć an da se odupre tom dejstvu, pa i da napravi elementarnu razliku
između predstavljenog referenta (na primer ideje o Bogu) i označč itelja (slike koja
nastoji da predstavi tu ideju, bar u onim religijskim sistemima u kojima je to
 2

uopsč te i dozvoljeno). Takođe, ono u sč ta svaki čenzor veruje je da postoje dobre

ikone (nasč e slike) i loše ikone (njihove slike) i da je razlika između jednih i drugih
očigledna.

Ali, otkud to magijsko dejstvo slike postoji dan danas čč ak i u sekularnim

drusč tvima? Odgovor lezč i pre svega u samoj prirodi vizuelne predstave kao
verbalno nemog znaka. Za posmatračč a ovaj je znak uvek maskiran iluzijom o
stvarnom prisustvu nečč eg označč enog na sliči, kao i iluzijom o prirodnoj
neposrednosti pogleda, odnosno viđenja kao takvog. Upravo je čč in govora o sliči,
pokusč aj verbalizičije njenog dejstva, počč ev od samog pokusč aja da se ona prosto
opisč e rečč ima, prvi korak ka demistifikačiji magije slike. Otuda svaki čenzor
nastoji da pre nego sč to se to dejstvo javno i bez ograničč enja verbalizuje, saâ m
progovori, kako u ime slike (odnosno umesto nje) tako i u ime neke zajedniče
posmatračč a potenčijalno uvređenih tom slikom. Cenzor nikada ne govori u svoje
ime večć uvek u ime zajedniče koju spasava od losč ih ikona, i on to po pravilu radi
tako sč to svoje tumačč enje proglasč ava za očigledno, sč to čć e rečć i samo-po-sebi-
razumljivo unutar zadatog ideolosč kog okvira. Ali, čenzor ne govori samo u ime
svoje ideolosč ke zajedniče večć on govori i u ime slike, njeno čć utanje nadomesč tava
svojim govorom, ali taj govor predstavlja tako kao da on nije njegov večć je to
govor same neme slike.

U jednom od ključč nih doprinosa savremenoj ikonologiji, knjizi «ŠŠ ta to slike

zč ele?», profesor čč ikasč kog univerziteta Vilijem Mičč el na jednom mestu upoređuje
sliku sa lutkom koju sa sobom nosi i kroz koju progovara trbuhozborač. Šlika, po
njemu, nije nalik tekstu koji čč eka da bude pročč itan večć nalik nemoj lutki u koju
trbuhozborač projektuje sopstveni glas. Dakle kada bivamo uvređeni nekom
slikom, mi, po Mičč elu, postajemo nalik trbuhozborču koji je uvređen zbog onog
sč to njegova lutka govori. Švaki čenzor je trbuhozborač koji nas ubedjuje da je
lutka sama progovorila i da je to sč to je ona kazala losč e za definisane ideolosč ke
vrednosti, te stoga tu lutku treba učć utkati. Ovo podsečć a na motiv iz mnogih
horror filmova, ali donekle i na rad Danijele Tasičć .

Ali, na zč alost svakog čenzora, onaj ko se ikada susreo s nekom slikom (a

pretpostavka je da su to zapravo svi) zna, ili bar osečć a, da ono sč to se o nekoj sliči
mozč e rečć i nikada u potpunosti ne odgovara dozč ivljaju slike koja kao da uvek u
sebi nosi višak koji izmičč e rečč ima. Zbog tog visč ka čenzor uglavnom izbegava da
opisč e ono sč to vidi i ono sč to zabranjuje, verovatno jer bi i samim tim opisom on
bio saučč esnik u aktu blasfemije. Jer sč ta je direktor KCNŠ zapravo mogao da vidi u
radu Danijele Tasičć ? Crtezč neke figure koja umesto liča ima bezizrazč ajnu ovalnu
formu, sa rasč irenim rukama u kojima čč vrsto drzč i svezč njeve novčč aniča (i to
dinara!) i koja mozč da samo u črtezč u draperije na bokovima mozč e da uputi na
uobičč ajenu ikonografiju razapetog Isusa.

CŠ ak ni to sč to je i sama umetniča na neki načč in usmerila tumačč enje da se ovde radi

o figuri savremenog čč oveka razapetog između materijalnih dobara, t.j.
prikovanog njima – nas, kao posmatračč e, ovo tumačč enje ne obavezuje, a josč
manje nas obavezuje tumačč enje čenzora koje čč ak nije ni zasnovano na popisu i
opisu onog sč to se vidi. Na osnovu nekih ikonografskih konvenčija ja bih, na
primer, bio sklon da u figuri vidim aluziju na Hrista (a ne samo na neku
apstraktnu ideju o savremenom čč oveku), ali bih prisustvo novča u rukama te
 3

figure tendenčiozno pročč itao kao kritiku srebroljublja religijskih institučija koje
su u koliziji sa Hristovim sopstvenim revolučionarnim egalitarizmom i progonom
trgovača iz jerusalimskog hrama. Ovde bih pročč itao i razloge akta čenzure,
odnosno pitanja u čč ije je ime ona sprovedena kao samo-razumljiva. Naravno,
svako ko je političč ki elementarno pismen zaključč ičć e da je čenzuru sprovela jedna
od grupačija koje operisč u kao političč ki ogranči pravoslavnog klera, pa čč ak, u
nekom lazč nom ekumenizmu, i u ime ovdasč njeg ne-pravoslavnog klera.

I dan danas je blasfemija nekih simbola vezanih za religiju čč est povod za pokusč aje
čenzure. I samo poreklo rečč i blasfemija od starogrčč kog za «losč e ili ruzč no govoriti»
ukazuje upravo na govorni čč in, na rečč koja se izgovara sa mesta neme slike. Jedan
od najpoznatijih slučč ajeva u ŠAD, josč krajem osamdesetih, bio je vezan za
fotografiju Andresa Šerana na kojoj se u nekoj blago zamučć enoj zč uto-
narandzč astoj boji vidi jedno toplim svetlom prosijano drveno raspečć e, kao da je
uronjeno u čć ilibarsku smolu sa sve malim mehuričć ima od vazduha. Šama
fotografija je bila izlagana u printu velikog formata i visoke rezolučije nalik nekoj
glamuroznoj reklamnoj sliči. Tek njen naslov (Piss Christ, 1987) uputio je čenzora
na to da se radi o krupnoj blasfemiji – naime umetnik je potopio raspečć e u čč asč u
svoje sopstvene mokračć e. Revolt dakle nije bio izazvan slikom večć konotačijama
samog naziva ili umetnikovih iskaza o načč inu na koji je dosč lo do ove slike. Kako bi
rekao Mičč el, ono sč to je ovde uvredljivo nije perčipirana vizuelna predstava večć
fantazirana slika stvorena rečč ima.

Međutim svaki pokusč aj čenzure – bez obzira da li ga pokrečć e neki ultra

konzervativni američč ki senator (kao sč to je u istoriju umetnosti večć upisani Dzč esi
Helms koji je harangirao protiv Šerana jer je njegov rad bio finansiran iz drzč avnih
poreskih prihoda, a koji je poznat i po aferi oko izlozč be Roberta Mepltorpa u
Šinsinatiju) ili nasč trečć esrbijanski polu-čenzor u Novom Šadu – jeste pre svega
akt određenog institučionalnog nasilja kojim se ograničč avaju slobode misč ljenja i
izrazč avanja. Otuda bez postavljanja pitanja kako pravna regulativa i praksa vide
ovakve slučč ajeve, sama ikonolosč ka analiza ne mozč e biti dovoljna. Kao i čenzori, i
pravniči su primorani da postanu i ikonolozi kada dođe do sporova kao sč to su ovi,
kako bi protumačč ili (zdravim razumom ako ničč im drugim) one slučč ajeve gde
zakoni predviđaju određena ograničč enja umetničč kih sloboda.

U praksi Evropskog suda za ljudska prava pri Šavetu Evrope (kog je i Šrbija čč lan
te su odluke ovog suda visč e nego uputne) postoji značč ajan broj slučč ajeva tuzč bi
nekih umetnika ili umetničč kih institučija protiv drzč ava u kojima su donete
presude kojima se ograničč ava sloboda umetničč kog izrazč avanja. Najvisč e takvih
slučč ajeva je iz Turske, ali ih takođe ima i u ŠŠ vajčarskoj, Austriji, Frančuskoj i
drugde. Ako se ograničč imo samo na one primere koji imaju veze sa kritikom
ultra-desne i klerikalne ideologije, zapazičć emo da je rečč o nimalo bezazlenim
primerima. Takav je slučč aj zaveden kao Vereinigung Bildender Künstler v. Austria
(no. 68354/01, 2007) u vezi sa čenzurom jednog rada Ota Mila (inačč e čč uvenog
bečč kog akčioniste poznatog po radikalnim performansima počč ev od sč ezdesetih
pa sve do svoje smrti ove godine) na kom je prikazan «trečć eaustrijski» političč ar, i
neko vreme premijer Korusč ke, Jerg Hajder, kako seksualno opsč ti sa Majkom
Terezom. Ako zamislimo neki ekvivalent ovde, na primer kako gradski sekretar
za kulturu Novog Šada kopulira rečimo sa Milunkom Šavičć , zaključč i bismo da se
radi o popriličč no grubljoj poruči u odnosu na onu koju odasč ilje razapeti
 4

anonimus Danijele Tasičć .

Evropski sud doneo je presudu po kojoj se ovde ipak radi o narusč avanju sloboda
umetničč kog izrazč avanja jer je inkriminisana predstava nedvosmisleno satiričč na i
karikaturalna, i predstavlja drusč tveni komentar koji očč ekivano nastoji da
distorzijom realnosti provočira i agituje. Šud je takođe uzeo u obzir i formu
odnosno medij umetničč kog izrazč avanja, pa je ograničč enje sloboda osč trije kada se
radi o medijima masovne komunikačije koji se obračć aju sč iroj publiči u odnosu na
poeziju ili slikarstvo čč ija je vidljivost ograničč enija. Ali, naravno, svaki akt čenzure
danas zapravo neku predstavu čč ini masovno vidljivom jer je iz ograničč ene
vidljivosti neke izlozč bene postavke stavlja u prostor masovne elektronske
komunikačije. Otuda čenzori danas verovatno večć u pazč nju treba da posvete
medijima masovne komunikačije kakve su rečimo tabloidne novine koje, primera
radi, vest o silovanju proprate nekom vizuelnom predstavom iz vokabulara
erotske fotografije. Ali nije oportuno zamerati se tabloidima – mnogo je laksč e
usmeriti se na marginalne skupine kao sč to su savremeni umetniči.

Branislav Dimitrijevičć