MAKS SELER: POLOZAJ COVEKA U KOSMOSU

Po recima Selera, ova knjiga je sazet prikaz nekoliko glavnih tacaka njegove filozofske antropologije koju
je nameravao objaviti 1929, ali umire 1928. Na pocetku knjige konstatuje da i pored pojedinacnih i
specijalizovanih znanja o coveku, ne postoji jedinstvena ideja i znanje o coveku. Nikad u istoriji covek
sam sebi nije bio toliko problematican. Izmedju vladajucih vidjenja coveka jevrejsko-hriscanskog, grcko-
antickog, i vidjenja moderne prirodne nauke postoje nepomirljivi sukobi. Jevrejsko-hriscanski misaoni
krug vidi coveka kao sliku i priliku boziju, anticki svu specificnost coveka vidi u umu (logosu, ratiu) koji
je sposobnost shvatanja svih stvari, dok prirodno-naucni misaoni krug coveka vidi kao podvrstu
kicmenjaka i sisara ili njihov vrh. Ta tri misaona kruga potpuno su uzdrmana, pa se sam Seler pita sta
odredjuje covekov specificni polozaj, neuporediv sa svakim drugim specificnim polozajem neke zive
vrste (samo problematizovanje coveka u savremenosti).
*Izgradnja psihickog sveta, psihickog pra-fenomena zivota
Specifican polozaj coveka moze se shvatiti tek iz celokupnog bio-fizickog sveta. Granica psihickog
poklapa se sa granicom zivog. Bitno obelezje zivog uz samokretanje,samooblikovanje,prostorno-
vremensko samoorganizovanje, je posedovanje posebnog i unutrasnjeg bivstva, psihickog pra-fenomena
zivota. Najnizi stepen psihickog je cuvstveni poriv (polet, snaga kompleksnog stanja zivog organizma
koje ukljucuje mnogobrojne promene na organskom i psihickom planu), drugi dusevni bivstveni oblik je
instinkt, treci asocijativno pamcenje i cetvrti prakticna inteligencija.
1. u cuvstvenom porivu kao najnizem stepenu psihickog jos nije razluceno cuvstvo i nagon koji ima
uvek specificnu usmerenost i cilj prema necem, npr. hrani. Biljci se moze pripisati cuvstveni
poriv, za rastom i razmnozavanjem i smrti kao opsti poriv. Tu se kod biljke pokazuje da zivot nije
bitno volja za moc, nego da je poriv ka razmnozavanju i smrti pra-poriv sveg zivota. Biljka niti
spontano bira svoju hranu, niti se aktivno drzi prilikom oplodjavanja. Zivotni smer biljke je
vegetativan, tj. posve prema spolja usmeren poriv koji Seler oznacava ekstaticnim cuvstvenim
porivom da bi oznacio potpun nedostatak povratnog javljanja organskog stanja nekom centru, sto
je svojstveno zivotinjama i coveku. Tako se opstanak biljke sastoji u ishrani, rastu, rasplodjavanju
i smrti.
2. kao drugi dusevni bivstveni oblik sledi za cuvstvenim porivom u stepenovanom redu zivota-
instinkt. On se moze definisati iskljucivo kao i ostali bivstveni stepeni, po tzv.drzanju zivog bica.
Drzanje je psiho-fizicki indiferentan pojam, tj. ono je uvek izraz unutrasnjeg stanja i ne postoji
nista unutar dusevnog, sto se neposredno ili posredno ne izrazava u drzanju. Zato se drzanje uvek
mora tumaciti dvostruko, fizioloski i psiholoski istovremeno. Glavna obelezja instinkta: odvija se
po cvrstom i nepromenljivom ritmu, reaguje samo na tipicne povratne situacije koje su znacajne
za zivot vrste kao takve. On je nezavistan od broja pokusaja koje zivotinja izvodi da bi bila
dorasla nekoj situaciji, on je vec unapred tu.
3. treci psihicki oblik je asocijativno pamcenje. Temelj svakog pamcenja je uslovni refleks, jer je
njegova psihicka analogija tzv. asocijativna zakonitost, prema kojoj celokupni kompleks
predstava nastoji obnoviti i nadopuniti clanove koji mu nedostaju kada se samo jedan deo tog
kompleksa senzorno ili motorno dozivi. Princip asocijativnog pamcenja je delotvoran u izvesnoj
meri vec kod svih zivotinja, ali i razlicit. On se usko povezuje s oponasanjem i kopiranjem koji
obrazuju tradiciju, koja bioloskoj bastini donosi novu dimenziju zivotinjskog drzanja pomocu
zivotne proslosti drugova po vrsti. Ta vrsta tradicije mora se najostrije razlikovati od svesnog
secanja na proslo, tj. svake predaje na osnovu znakova, povesnog znanja (ovi oblici tradicije
svojstveni su samo coveku). Pomocu tradicije moguc je napredak, ali sav ljudski razvoj bitno
pociva na slabljenju tradicije. Odbacivanje moci predaje postepeno napreduje u ljudskoj istoriji i
ono je delo razuma koji tako oslobadja prostor za nove pronalaske i otkrica.
Delotvornost asocijativnog principa znaci u izgradnji psihickog sveta propadanje instinkta i
napredovanje centralizovanja i mehanizovanja organskog zivota. Ona isto tako znaci izolovanje
individuuma iz vezanosti vrstom i neprilagodljive ukocenosti instinkta.
4. prakticna inteligencija je cetvrti bivstveni oblik psihickog zivota. Zivo bice se drzi inteligentno
kada bez prethodnih pokusaja smisleno reaguje prema novim, netipicnim situacijama u pokusaju
 da resi nagonski odredjen zadatak (novi princip: duh, otvorenost sveta, samosvest, cista
aktuelnost duha svojstvenog coveku). Postoji li jos neka bivstvena razlika iznad izbora i
inteligencije sto razlikuje coveka i zivotinju? Jedni izbor i inteligenciju zadrzavaju za coveka, a
drugi (Darwin, Lamark) smatraju da i zivotinja poseduje inteligenciju i time se priklanjaju ucenju
koje je oznaceno kao teorija homo fabera i ne poznaje nikakvo covekovo metafizicko bivstvo, tj.
specifican odnos coveka prema svetu. Oba ova ucenja Seler odbacuje. Za njega je duh novi
princip koji razlikuje coveka i zivotinju i stoji izvan svega onoga sto u najsirem smislu mozemo
nazvati zivotom. Taj princip (duh), nije novi stepen manifestacije zivota, psihe, vec je suprotan
svemu i svakom zivotu, pa i zivotu u coveku. Ne moze se svesti, na prirodnu evoluciju vec je
najvisi osnov samih stvari. Vec Grci otkrivaju postojanje takvog principa i nazivaju ga umom. Po
Seleru, rec duh obuhvata pojam uma, ali pored misljenja obuhvata i ono neposredno intuitivno
vidjenje pra-fenomena ili bivstvenih sadrzaja, isto tako emocionalne i voljne akte (dobrota,
ljubav). Egzistencija duha nezavisna je od organskog, od zivota, od njegove nagonske
inteligencije. Duhovno bice nije vezano za nagon i okolinu, vec je slobodno od njih i otvoreno je
prema svetu. Covekove reakcije motivisane su cistim stanjem perceptivnog kompleksa i
kompleksa predstave koje je podignuto do predmeta (on okolinu vidi i moze da uzdigne do
predmeta) i nezavisno je od njegove fiziologije, nagonskih impulsa. Za razliku od zivotinje,
covek moze izvrsiti specificno distanciranje i zamenjivanje okoline u svet i predmete (afektivna i
nagonska sredista). Predmetno bivstvo je najformalnija kategorija logicke strane duha. Za razliku
od zivotinje koja ima svest, covek kao bice duha ima i samosvest, ima sposobnost da postane
predmet svog vlastitog posmatranja. Sa samosvescu covek moze da prosiri okolinu u dimenziju
sveta i da taj svet ucini predmetnim, a moze svoju vlastitu filozofsku i psihicku kakvocu (stanje)
kao i svaki pojedinacni psihicki dozivljaj isto promatrati kao nesto predmetno. Izgleda kao da
postoji lestvica na kojoj se pra-bivstvo u izgradnji sveta sve vise sebi privija da postane samo
sebe svesno, na sve visim stepenima i da konacno u coveku samo sebe potpuno poseduje i shvati.
Iz ovakve strukture covekovog bivstva moze se razumeti niz ljudskih specificnosti od kojih Seler
neke navodi. Samo covek ima kategoriju stvari i kategoriju supstancije, ima prazne oblike
prostora i vremena, ima osecaj svetskog prostora. Samo covek moze da se izdigne iznad sebe i da
iz jednog sredista s onu stranu prostorno-vremenskog sveta ucini i sebe i citav svet predmetom
svoje spoznaje. Ali, to srediste koje mu omogucava tu spoznaju (opredmecenje sveta i sebe) ne
moze biti opredmeceno. Duh je jedino bivstvo koje je nesposobno za opredmecenje, on je cista
aktuelnost. Centar duha, licnost, nije ni predmetno ni stvarno bivstvo, nego sklop reda akata koji
se u sebi ispunjava. Covek kao licnost moze sudelovati i u aktima nekog nadsingularnog duha, ali
samo na osnovu saizvrsavanja, sto znaci da nase ucestvovanje u aktima nekog nadsingularnog
duha (ideja) nije prosto nalazenje ili otkrivanje onoga sto jeste i sto postoji, nego je istinsko
zajednicko stvaranje, proizvodjenje ideja, vrednosti i ciljeva koji su prirodjeni vecnoj ljubavi i
vecnoj volji (akt ideiranja kao specifican duhovni akt. Spoznaja biti i dozivljaja stvarnosti, covek
je onaj koji moze da kaze ne).

Specificno duhovni akt je akt ideacije (gledanje biti), razlicit od tehnicke inteligencije i zakljucujuceg
misljenja. Aktom ideacije na osnovu samo jednog primera shvatamo bit odredjenog bivstvenog
podrucja. To znanje je uvidjanje koje ide preko granice naseg iskustva (a priori). U pozitivnim
naukama ideacija obezbedjuje aksiome, dok u filozofiji, metafizici predstavlja prozor u apsolutno
(Hegel), jer se svako pravo bivstvo ne moze svesti na empirijske uzroke konacne vrste, vec se moze
pripisati nadsingularnom duhu kao atribut nadsingularnog bivstva. Sposobnost odvajanja opstanka od
bivstva je osnovno obelezje ljudskog duha koje utemeljuje istovremeno sva ostala obelezja. Nije za
coveka bitno da ima znanja, vec da ima a priori bivstva ili da ih je sposoban steci. Akt ideacije jeste
dokidanje karaktera stvarnosti kao izvlacenje logosa biti iz konkretnog culnog sveta stvari. Zivotinja
zivi sasvim u konkretnom, u stvarnosti. Biti covek znaci toj vrsti stvarnosti reci ne. To cini Platon
kada gledanje ideja povezuje sa odvracanjem duse od culnog sveta stvari i s povatkom duse u samu
sebe da bi nasao izvore stvari. I Huserlova fenomenoloska redukcija cini isto u trazenju biti same
stvari. To je akt ideacije koji definise ljudsku duhovnost. Realnom postavljanju spoljnjeg sveta ne
vodi zakljucak, perceptivni sadrzaj opazanja ne daje nam dozivljaj realnosti niti predmetnosti, niti
fiksna mesta u prostoru, nego dozivljeni utisak otpora prema najnizem i najprimitivnijem stepenu
dusevnog zivota (cuvstveni poriv, nagonski centar). Ideacija je ukidanje samog momenta realiteta,
ukidanje straha od zemaljskog, jer sva stvarnost je za svako zivo bice najpre pritisak koji ometa, a
cisti strah je njen korelat. Taj akt obestvarenja moze izvrsiti samo bivstvo koje zovemo duh.
Covek je zivo bice koje se moze prema svom zivotu, koji ga snazno obuzima, asketski drzati
potiskujuci vlastite nagonske instinkte. Za razliku od zivotinje koja uvek stvarnom bivstvu kaze da,
covek moze reci ne. On je vecni protestant protiv gole stvarnosti, bilo u Budinom smislu kao uzlet
duha do nestvarne sfere esencije kao cilj (nirvana- utonuce), jer se realitet vrednuje kao zlo ili se iz
sfere esencije nastoji okrenuti ka stvarnosti da bi se ucinila boljom, ili u vecnom ritmu izmedju ideje
(duha) i realiteta (poriva) vidi pravi zivot i odredjenje coveka. Covek uvek tezi da probije ogradu
svoga sada-ovde-tako-bivstva i svoje okoline. Tako i Frojd vidi u coveku bice koje potiskuje svoje
nagone i zahvaljujuci tome moze svoju nagonsku energiju sublimirati u duhovnu delatnost.
*Problem sublimiranja: izvorna nemoc duha i njegovo zadobijanje moci. Sublimiranje kao svetski tok
Za Selera je odlucujuce pitanje, da li izvire duh iz askeze, sublimacije ili pomocu njih samoodrzava
svoju energiju? Duh ne izvire iz askeze, potiskivanja, onog ne-stvarnosti, jer bivstvo duha time nije
uslovljeno vec samo njegovo snabdevanje energijom i njegova sposobnost ocitovanja. Duh je u svom
cistom obliku izvorno bez moci, delotvornosti, a da bi bio snabdeven energijom, da bude delotvoran,
mora mu pridoci askeza, nagonsko potiskivanje i sublimacija.
Dve fundamentalne mogucnosti shvatanja duha kroz istoriju podstakle su Selera da postavi pitanje o
poreklu duha. Prvo shvatanje je klasicna grcka teorija o coveku po kojoj duh ima specificno bivstvo i
autonomiju, pa i snagu i delotvornost kao najvisi i najmocniji oblik bivstva (duhovni i svemoguci
bog). Drugo shvatanje je negativna teorija o coveku- zastupa shvatanje po kome duh nema
autonomiju i izvornu moc, vec nastaje iskljucivo na osnovu onog covekovog ne. Seler odbacuje oba
shvatanja. Smatra da duh ima vlastitu bit i zakonitost, ali ne i vlastitu energiju koja sledi tek iz
covekovog negativnog akta prema svetu. Duh postoji prvo u sklopu cistih intencija, ali iz njih ne
nastaje duh bez askeze, potiskivanja. Primeri negativne teorije o coveku su Budina soteriologija (spas
iz vecnog kruzenja), Sopenhauerova negacija volje za zivotom, Frojdovo ucenje (nagon smrti,
potiskivanje nagona i sublimacija kao osnova ljudske kulture). Nedostatak ovih teorija je sto ne daju
odgovor na pitanje: sta to u coveku negira volju za zivotom, sta potiskuje nagone?
Negativna teorija vec pretpostavlja ono sto treba da objasni, tj. um, duh. Duh je taj koji negira,
potiskuje, on idejama i vrednostima vodi volju tako da svim nagonskim impulsima, suprotstavljenim
ideji, uskracuje predstave nuzne za nagonske radnje, a s druge strane podstice sve nagonske impulse
da izvode postavljeni voljni projekat. To je upravljanje koje se sastoji u kocenju, oslobadjanju
nagonskih impulsa kroz duhovno htenje, a vodjenje je pretpostavljanje samih ideja i vrednosti koje se
ostvaruju nagonskim kretanjima. Ali, duh nije sposoban da proizvede, uveca ili umanji nagonsku
energiju. Upravljajuci nagonima, duh stice energiju, moc i delatnost, ozivljava. Jedino to moze da se
nazove sublimacijom zivota u duh, a ne nekakav misticki proces izrastanja duha iz potiskivanja
nagona.
Zabluda klasicne teorije koja vlada celokupnom filozofijom zapada je opasnija. To je ideja o vlastitoj
moci duha, njegovoj izvornoj i samostalnoj snazi, moci i delatnosti, ucenje da je duh i bez zivotnog
poriva svemocni princip (Platon, Aristotel, hriscanstvo, Fihte, Hegel). Relativno pravo imaju
protivnici tog ucenja (Epikur, Hobs, Sopenhauer i dr), ali su ipak izdali istinu koja lezi u ovom
ucenju: autonomiju duha u njegovoj sustini i njegovim zakonima. Klasicna teorija se javlja u dva
glavna oblika:1) u nauci o dusevnoj supstanciji coveka (Akvinski) i 2) u naukama po kojima postoji
samo jedan duh prema kome su svi pojedini duhovi samo modusi ili akteri njegovog delovanja
(Spinoza, Kant, Fihte, Seling i dr). Primena kosmoloskih kategorija na centralno bivstvo coveka
promasuje cilj. Covek nije supstancija vec duhovni centar akta, onaj koji samostalno uredjuje
duhovne akte. Osnovna zabluda klasicne teorije je sto smatra da visi oblici bivstva u svetu koji je od
iskona i konstantno tako uredjen, imaju visi smisao i vrednost, vecu snagu i moc. Zabluda je i
smatrati, s jedne strane vise oblike bivstva nastalim geneticki iz nizih (naturalizam, materijalizam) i s
druge strane, smatrati da su visi oblici bivstva uzrok nizima (vitalizam, idealizam). Seler se slaze sa
Hartmanom koji kaze da su vise kategorije bivstva i vrednosne kategorije od iskona slabije. Mocno je
ono sto je izvorno nize, nemocno je najvise. Svaki visi oblik bivstva je u odnosu prema nizim
relativno bez snage, niti se ostvaruje svojim vlastitim snagama, nego snagom nizeg oblika bivstva.
Iskonski i prvobitno, duh nema vlastite snage ali procesom sublimacije je stice. Ljudski duh i ljudsko
htenje ne moze znaciti nikada vise nego vodjenje i upravljanje. Covekovo postojanje predstavlja tako
najvisu poznatu sublimaciju, jer covek u sebi sazima sve bivstvene stepene postojanja. Obostrano
prozimanje izvorno nemocnog duha i izvorno demonskog poriva pomocu ideiranja i oduhovljenja
nuzda i, istovremeno, ozivljavanja duha jeste cilj i kraj konacnog bivstva i zbivanja.