Upasena

Jednom su prilikom poštovani Sāriputta i poštovani Upasena [1] boravili kra Rāđagahe, u Svežem
gaju, u pećini zvanoj Zmijina glava. [2] I tu zvečarka pade na telo poštovanog Upasene. Onda se
poštovani Upasena obrati monasima: "Hajdete, prijatelji, podignite ovo moje tele na ležaljku i
iznesite ga napolje pre nego što se rasprši baš ovde poput maslačka na vetru."
Kad ovo bi izrečeno, poštovani Sāriputta reče poštovanom Upaseni: "Mi ne vidimo bilo kakvu
promenu na telu poštovanog Upasene, niti u njegovim moćima; pa ipak, poštovani Upasena kaže:
'Hajdete, prijatelji, podignite ovo moje tele na krevet i iznesite ga napolje pre nego što se rasprši baš
ovde poput pregršti zrnaca'."
"Prijatelju Sāriputta, za onoga ko misli: 'Ja sam oko' ili 'Oko je moje'; 'Ja sam uvo' ili 'Uvo je
moje'… 'Ja sam um' ili 'Um je moj', može biti promena na telu ili u njegovim moćima. Ali, prijatelju
Sāriputta, meni ne pada na pamet: 'Ja sam oko' ili 'Oko je moje'; 'Ja sam uvo' ili 'Uvo je moje'… 'Ja
sam um' ili 'Um je moj', pa zašto bi onda bilo promena na mom telu ili u mojim moćima?" [3]
"Mora biti da su stvaranje 'ja', stvaranje 'moje', i sklonost ka obmani koja im je u osnovi u
poštovanom Upasenijoš davno iskorenjeni, te otuda on ne misli: 'Ja sam oko' ili 'Oko je moje'; 'Ja
sam uvo' ili 'Uvo je moje'… 'Ja sam um' ili 'Um je moj',"
Onda monasi podigoše telo poštovanog Upasene na ležaljku i iznesoše ga napolje. I onda se telo
poštovanog Upasene rasprši kao maslačak na vetru.