Đorđe Karađorđević

ISTINA
O MOME ŽIVOTU

MMXVIII

Copyright ©1988.
Ivanka Marković-Sontić

BEOGRAD – 1988
 Kako su se u poslednje vreme pojavile mnoge pričice iz moga života, a
kako nijedna nije odgovarala istini, niti je rasvetljavala moj zaista neobičan
slučaj − rešio sam da napišem sam istoriju svoga života.
Ja nemam nikakvih političkih pretenzija i događaje koji su se zbili
pričaću po svom sećanju i onako kako ih ja pamtim.
Ako što propustim − neka mi se ne zameri. Prošlo je mnogo decenija od
vremena u koje hoću da prodrem svojom staračkom memorijom i mnoge
slike su izbledele ili nepovratno iščezle.
Učini li se pak kome da sam se previše upuštao u opširne opise događaja
− neka isto tako pokuša da me razume. Neobavešteni ljudi bacili su se
kamenjem na moje pretke; postojala je čak namera da se uprljaju i dve svetle
ličnosti naše dinastije: moj otac i moj deda.
Opisujući život onako kako je tekao, bez ulepšavanja, i iznoseći golu i
nepobitnu istinu, smatram da vršim svoju dužnost i prema svome ocu i
prema svome dedi, a to mi je i jedini cilj.
Ako sam što zaboravio ili izmenio, to su samo sitni detalji, koji su mogli
da budu propušteni s obzirom na moje godine i činjenicu da su se događaji
odigravali delom pre više od sedamdeset godina, u kome sam periodu ja
preživeo jedan život besprimeran u istoriji novoga veka. Mir pepelu mojih
predaka. Mir pepelu svih onih koji su živeli u vreme moga života, a koje sam
ja poznavao i voleo.

ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ
La vérité doit précéder l’utilité

(Istina je preča od koristi)

Henri Poincaré
 Jednog majskog jutra, dok je kralj spavao…

Bilo je jutro, drugog maja 1925. godine, kada sam se probudio u

svome stanu u Beogradu, u Jevremovoj ulici. Odavno već nisam živeo u
dvoru; vrata Aleksandrove rezidencije na Terazijama bila su za mene
zatvorena. Moji jedini rođaci, osim brata Aleksandra, koji je vladao
zemljom, moja sestra i moj otac, nisu više bili uz mene da me podrže.
Otac je umro pre četiri godine, a Jelena je ostavila zemlju i putuje po
Evropi. Jedina, kojoj sam mogao da kažem zbogom, moja tetka Ida
Nikolajevič, otišla je isto tako iz Beograda i u momentu moga
dobrovoljnog izgnanstva nisam znao čak ni njenu adresu. − Bio sam sam
u svojoj maloj kući u Jevremovoj ulici i danas, kada odlazim, niko mi
neće poželeti srećan put. Neće biti ni suza, ni oproštaja… Možda je i
bolje… Bol rastanka biće mi uskraćen.
Putujem − i svakako se više nikada neću vratiti u svoju zemlju, u
kojoj sam kao petnaestogodišnji dečak oduševljeno dočekan, a koju
danas u bolu napuštam.
Sve je već spremno za odlazak i moja mala putna valiza zaključana
leži na stočiću kraj moje postelje. U njoj su spakovani novac i moja
najpoverljivija dokumenta − sve moje nasledstvo koje zajedno sa mnom
odlazi iz domovine.
Pre dva dana otišao sam u Topolu, da se u crkvi na Oplencu
oprostim od svojih predaka. Tamo, u tišini parka, kraj bazena
roditeljske kuće, rastao sam se sa svima dragim uspomenama, koje su
me godinama vezivale za rodno mesto mojih pradedova.
Juče posle podne napisao sam i dva pisma: sestri Jeleni Romanov i
tetki Jeleni od Savoja.
Moja sestra Jelena dobiće ovo moje pismo ili u svojoj vili u Nici, na
koju je pismo i adresovano, ili će je ono stići u Parizu ili Rimu, −
privremenim mestima njenog boravka. Ona nema stalno mesto
stanovanja i putuje po Evropi još od one kobne godine kada je za vreme
ruske revolucije, kao carska princeza, jedva uspela da spase sebe i svoju
decu da ne podele sudbinu ostalih Romanova. Veliki knez Jovan
Konstantinovič, njen suprug, završio je tragično kao i cela carska
porodica. − Sudbina je bila ljubaznija prema mojoj sestri. Na skoro
neobjašnjiv način uspela je da pobegne iz zatvora i da usred zime,
ozebla i preplašena, zakuca na vrata srpskog poslanstva u Petrogradu.
Diplomacija je dalje preuzela stvar u svoje ruke; boljševici nisu smatrali
ni za potrebno, ni za korisno da zbog jedne mlade strankinje zaoštre
svoje odnose sa Srbijom, na čijem je prestolu sedeo njen otac. Imali su
ionako previše briga − i moja sestra Jelena, zajedno sa svojom sitnom
dečicom, srećno je stigla u Evropu.
Moje pismo, dakle, zateći će dragu Knobo − kako je od milošte
zovem, − na jednom od tih njenih besciljnih putovanja, i biće za nju
samo jedan bol više. Od smrti našega oca, zbog čije je sahrane poslednji
put boravila u domovini, ostali smo joj samo mi − braća, Aleksandar i ja.
− Aleksandar je danas kralj, srećno je oženjen i ima sina −
prestolonaslednika. Njegov život je ispunjen njegovom porodicom;
sestra Jelena i ja − drugostepeni smo rođaci. Prema sestri ne gaji
nikakvu naročitu ljubav, a sa mnom je godinama u otvorenom
neprijateljstvu. Sestru to boli, oseća njegovu nepravdu i javno već govori
da u Jugoslaviji ima samo jednog brata.
Moje jučerašnje pismo, pisano uoči moga definitivnog odlaska iz
zemlje, posle duge i nejednake borbe sa celom dvorskom klikom,
objasniće dragoj Knobo mnogo šta što ona nije znala, ali je mogla da
nasluti. Saznaće kakvim su se sve sredstvima služili moji neprijatelji da
bi me ponizili, uništili i napravili smešnim. Razumeće koliko su teška
bila moja ispaštanja i zašto sam sada odlučio da odstupim. I reagovaće,
ja to znam, samo na jedan način: napisaće pismo Aleksandru i
prekinuće s njim svaku dalju vezu.
Drugo pismo, koje sam dockan sinoć po naročitom kuriru poslao u
dvorac Rakoniđi, upućeno je mojoj tetki Jeleni, sestri moje matere.
Izlažući joj u glavnim crtama razloge moga odlaska iz zemlje, molio sam
tetku Eko da ne poveruje u glasove koji bi mogli zlonamerno da stignu
do nje. Ako joj što bude neobjašnjivo, neka mi piše; ako dobije pismo od
Aleksandra − u šta nisam verovao − neka se posavetuje sa mnom pre
nego što mu odgovori.
Tetka Jelena, ljuta već odavno na Aleksandra, prihvatiće moje pismo
sa zadovoljstvom. Još od abdikacije njenog oca, a moga dede, bivšeg
kralja Nikole, ogorčena je na Aleksandra. Iako je skupština Crne Gore
potpuno legalno izglasala prisajedinjenje sa Srbijom i samim tim
potpadanje pod kraljevsku vlast Karađorđevića, tetka Jelena, ozlojeđena
na ovu − kako je ona smatrala − veliku nepravdu prema dinastiji
Petrovića, svu svoju zlu volju prenela je na Aleksandra, optužujući ga da
je prisajedinjenje njegovo delo. Svakako da je Aleksandar, kao vladajući
regent, morao da bude zadovoljan ovakvim obrtom sudbine, ali on nije
učinio ništa da tu sudbinu izazove ili ubrza. − Tetka Eko to nije htela ni
da razume, ni da oprosti, i sva njena srdita nemoć okomila se na
sestrića, pod čiju je kraljevsku vlast potpala njena Crna Gora.
U rukama tetke Jelene moje pismo značiće sada samo dokaz više o
nelojalnosti Aleksandra i ona će ga svakako pokazivati i porodici i svima
prijateljima kuće. Već je vidim kako, ljutita i uzbuđena, žuri da pismo
pročita svome mužu, kralju Emanuelu, i kako mu kaže: »Zar ti nisam
uvek govorila da je Aleksandar sposoban za ovakva dela? Oteo je presto
ocu, a sada vidi šta čini sa rođenim bratom«. − Jedna tetkina nepravda
više prema Aleksandru, ali šta mogu… Morao sam da je obavestim šta
sam sve za ovo Aleksandrovo vreme preživeo u domovini, a što će
ponovo doći i do nezasluženih prekora oko povlačenja kralja Nikole −
tim gore po Aleksandra.
Sinoć dockan, u jednoj kafanici na periferiji Beograda, rastao sam se
i sa svojim najboljim prijateljem, svojim bivšim profesorom Mihailom
Petrovićem. Profesor Petrović je imao suzne oči kada smo se opraštali.
Nije mi rekao zbogom, jer će me videti u inostranstvu, ali je duboko
žalio što sam prinuđen da odem.
Još prvih dana po mome dolasku u zemlju, posle dugogodišnjeg
izgnanstva moje porodice, upoznao sam profesora. Bio je određen da mi
predaje matematiku i od prvog susreta postali smo prijatelji. Profesor je
dvadeset godina stariji od mene i voli me kao sina. Neoženjen je i osim
mene voli samo svoju najbližu porodicu, ribarenje i matematiku.
 Matematika mu je pasija, ribarenje razonoda… Kada nije na
Univerzitetu ili kakvom skupu čuvenih matematičara Evrope, − uvek je
na Dunavu. I mene je zarazio ribolovom. Jednom mi je čak rekao: »Kada
bih se ponovo rodio, ne bih učio školu. Ceo svoj život proveo bih u čunu
na vodi«.
Profesor Petrović je godinama upućen u moj život i dobro mu je
poznata moja borba sa Aleksandrom i dvorskom klikom. Može se reći da
je on u njoj aktivno učestvovao još od samog početka.
Danas je ova borba okončana. Napisao sam i štampao knjižicu u
kojoj sam detaljno i dokumentovano izložio kako su stvari tekle, počev
od prvih sukoba sa izvesnim licima, pa sve do dana kada su mi
neprijatelji drogama iznudili jedno pismo, − i to pismo javno štampali
kao moju slobodno izraženu volju.
Sinoćni razgovor sa profesorom odnosio se na ovu knjigu. Profesor
je, kao što sam i pretpostavljao, prihvatio da knjižicu odnese u svoj
vinograd na Dedinju i da je dalje diskretno rasturi.
Moja misija je, dakle, gotova i ja odlazim. Prinuđen sam da idem da
bih se sklonio iz ove sredine koja mi je nanela tolike nepravde i koja mi i
dalje preti da me ponovo zgrabi za grlo. Nemam iluzija što se tiče mojih
protivnika. Njihovi metodi su mi odveć poznati da bih mogao ma čime
da se zavaravam…
Spakovana valiza i sat, koji je otkucao sedam časova, podsetili su me
na stvarnost. Ustajem iz postelje. Neću da se predajem tužnim mislima,
jer ako se budem raznežavao nad uspomenama, odlazak će biti još
bolniji.
Zvonim. Moj momak Karić ulazi odmah, kao da je pred vratima
čekao na poziv. Neraspoložen je zbog moga odlaska. Godinama je kod
mene i moj poraz smatra kao svoj sopstveni. Ko zna da li je imao ili će
tek imati kakvih neprilika kada otputujem.
− Sve je gotovo, Visočanstvo, − kaže Karić, dok mi pomaže da se
obučem. − Koferi su već na stanici. Uzeću ih doveče iz garderobe i
smestiti u voz.
− Ništa nisi zaboravio, Kariću?
 − Ništa, Visočanstvo. Sve što ste hteli da ponesete sobom spakovao
sam i poslao. Stvari koje ostaju prenete su na Dedinje. Jutros smo i vaše
pse odveli u Košutnjak.
− A šta si uradio sa čamcima i priborom?
− Čamce sam predao ribarima, a pribor smestio u kućicu na Dunavu.
Po vašem odlasku razdelićemo ih ribarima na Adi.
− Je li »Karaš« isplovio iz pristaništa?
»Karaš« je moj mali ribarski brod kojim sam godinama krstario po
Dunavu.
− Jeste, Visočanstvo. Predali smo ga profesoru Petroviću. Njegovi
ljudi su preuzeli komandu.
− Dobro, Kariću. Videćemo se doveče na stanici. Čim stignem u
Pariz, pisaću ti šta dalje da radiš.
Nekoliko minuta docnije izišao sam iz kuće. Sporednim ulicama
Beograda žurio sam ka Dvoru da u dvorskoj kancelariji završim
poslednji posao, da uzmem svoja dokumenta i regulišem pitanje
finansija sa dvorskim blagajnikom…
Dočekuje me svež majski dan i dvorski park pun sunca i cveća. Nešto
prijatno i toplo lebdi u vazduhu i duša mi se širi da udahne miris
proleća. Još sam mlad i pun životne volje… Neću da gledam na prozore
Novoga dvora, iza čijih spuštenih zavesa spava jedini moj rođak u ovoj
zemlji, moj rođeni brat Aleksandar… Neću da mislim na nepravde koje
me gone iz moje rođene zemlje, dok kralj mirno spava… Hoću da
zaboravim sve što je neprijatno i bolno… Život je preda mnom. Pariz,
moj dragi Pariz, čeka me… Činiću sve što mogu da ugušim sećanja na
prošlost… Neka niko ne misli da sam slomljen… Neka Aleksandar mirno
spava, kao što spava i njegova savest…
Dobro raspoloženje se vraća i ja veselo otvaram vrata kancelarije u
kojoj me već očekuje stari blagajnik Dvora, prijatelj moje porodice i
odani čuvar porodične imovine.
Dvorskog blagajnika Milutinovića poznajem, isto tako, još od našeg
dolaska u zemlju. Uvek je u ovoj sobi i na ovome mestu. Verno je služio
moga oca, a sada, po očevoj smrti, verno služi novoga kralja. Odan je
Karađorđevićima do fanatizma. Moja borba sa Aleksandrom boli ga
neizmerno, kao i sve prave prijatelje kuće, ali se ne upušta u
razmišljanje ko je kriv. Dužnost mu je da radi i sluša − kako on to
smatra − i tu dužnost vrši savesno i požrtvovano. Izvršuje naređenja, ali
se u njihovu opravdanost ne upušta… Možda se njegova duša i savest
katkada i pobune, ali on to nikada ne pokazuje ni rečima ni delom.
Blagajnik nije sam. Levo od njega, u uglu sobe, tamo kod vrata koja
vode u susednu kancelariju, stoji jedan oficir, poručnik ili kapetan, kako
to letimično mogu da ocenim. Iza njega, kao da se povlači da se ne vidi,
još jedno lice: žandarm.
Naviknut sam da u dvorskim kancelarijama susrećem uniformisana
lica, svitu i gardiste, pa me prisustvo oficira ne čudi. Ne primećujem čak
ni nervozu na njegovom licu. Ništa mi ne nagoveštava da je atmosfera u
sobi zategnuta i da je ovaj lepi majski dan koban za moju sudbinu.
− Šta je sa mojim pasošem i devizama? − pitam blagajnika, koji se
srdačno i prijateljski diže da me pozdravi. − Ja večeras putujem.
− Sve je u redu, Kraljeviću. Neka vam je srećan put. Nadam se da
ćete nam se vratiti uskoro.
Blagajnik je izvadio dokumenta iz fioke stola i pruža mi ih uz
ljubazan osmeh.
− Pasoš vam je ovde. Novac od apanaže slaću vam preko našeg
poslanstva u Parizu. Sinoć sam telefonirao u »Kontinental« da vam
zadrže sobu.
A zatim, da oficir ne čuje:
− Dobro je što idete. Imali ste previše neprilika u poslednje vreme.
− Da, odlazim, vazduh počinje da me guši. Odmoriću se malo u
Evropi.
Vrata iza mene tiho su se otvorila i neko je ušao u sobu. Čujem lake
korake i prigušen šapat. Blagajnik je zastao s rukom punom
dokumenata i ukočeno gleda u nešto što se događa iza mojih leđa i što
mu gotovo oduzima dah.
Hteo sam i sam da se okrenem, ali pre nego što sam to uspeo, neko
me je čvrsto zgrabio i pritisnuo mi obe ruke.
 − Samo mirno i bez opiranja, − čujem glas iza sebe.
Prva misao koja mi pada na um sasvim je naivna. Neko se verovatno
šali i hoće svojim prisustvom da me iznenadi… Ko bi to mogao biti? − I
zašto me ovako steže? − Zar ne oseća da je to previše slobodno, pa čak i
neukusno?
Još nisam svestan situacije, ali instinktivno počinjem da se opirem.
Lako guram leđima to dosadno lice, koje mi smeta i počinje da me
nervira… Dok ga guram, osećam da to nije jedno lice… Čudno… Kao da
me više ruku drži i steže.
− Pustite me! − vičem i svom snagom želim da se otrgnem od
napadača. Jednoga sam uspeo da odbacim, neko je iza mene pao i
oborio stolicu. Onoga što me drži za desnu ruku bacio sam na sto…
Ustuknuo je, pao, ali se odmah diže… Sada sam oslobodio ruku i brzo se
mašam za džep u kome obično imam oružje… Džep je prazan, − revolver
je ostao na stolu pored moje valize.
Ako ne mogu da zaplašim napadače, braniću se kako mogu… Otrgao
sam i drugu ruku i sada obema udaram po glavama i rukama onih koji
me sve više pritiskuju… Neka kapa je odletela, neko se ponovo
spotakao, jedna pesnica me je zakačila po ramenu… Branim se… sve
žešće i jače, ali napad ne popušta… Naprotiv, moj otpor čini da se više
navaljuje… Sada jasno i vidim… četiri žandarma nasrću… Ja ih lupam
pesnicama, oni mi ne uzvraćaju udarce, ali se uporno trude da se
ponovo dočepaju mojih ruku… Neko me s leđa hvata za ramena, izvija, i
ja posrćem… Sada se sva četvorica bacaju na mene, obaraju me i stežu…
Gušim se pod teretom njihovih tela.
− Vežite ga! − čujem komandu oficira.
Žandarmi za momenat oklevaju da izvrše naređenje, iako ja
bespomoćno ležim na podu, dok me oni čvrsto drže. Gledaju čas u
oficira, čas u blagajnika.
− Vežite ga! − ponavlja oficir oštrije. − Gde su okovi?
Jedna ruka je dodala okove i oni se za tili čas okreću oko mojih
zglavaka… Neko drugo lice hitro spušta roletne na prozorima… Jedan
žandarm odmiče sto i podiže oborene stolice… Oficir je uzeo svoju kapu
i natiče je na čelo… A neko od mojih napadača pokušava da me
podigne…
Sada sam vezan i bespomoćan. Lice mi bridi od dobijenih udaraca u
tuči, a iz rasečene usne krv mi kaplje na uniformu. Neko me je u
gušanju oborio na ivicu stola i povredio… I jedan žandarm je povređen.
Iz okrvavljenog nosa krv mu curi, i on obema rukama pokušava da je
zaustavi… Onaj drugi, oboreni, čisti odelo od prašine… Oficir ima
modricu ispod levog oka. Dobro sam ga udario po licu.
Na ponovnu zapovest oficira žandarmi me pretresaju i vade iz
džepova sve što imam: dokumenta, pasoš, novac i ostale sitnice. Dodaju
ih oficiru, a on ih prima i trpa u već pripremljenu torbu. Kada mi je sve
oduzeto i kada je torba zatvorena ključem, oficir se okreće blagajniku,
koji se, bled i uplašen, povukao u ugao sobe.
− Iziđite, gospodine blagajniče! − kaže odsečno. − Imam naređenje.
Blagajnik me gleda sa puno saosećanja, hteo bi nešto da kaže, ali
samo bespomoćno diže ruke i hvata se za glavu.
Minut docnije, na dati znak oficira, blagajnik, oficir i žandarmi
napuštaju sobu.
Ključ se okreće u bravi, a zatim lagano iščezava i bat vojničkih
koraka.

***
Sam sam u sobi. Vezan za stolicu, sa lancima pa rukama… Lanci me
stežu, a telo mi je umorno od borbe.
Soba je u polumraku. Nazirem samo blagajnikov sto, stolice i kasu u
uglu… Na čiviluku još visi kaput blagajnika. U velikoj žurbi zaboravio je
da ga ponese. Nadomak ruke, sasvim blizu mene, leži telefon… Skoro ga
dodirujem… Ako nije isključen, telefoniraću predsedniku Demokratske
stranke Ljubi Davidoviću šta se dogodilo.
Pokušavam da podignem ruku i dohvatim aparat… Ne ide… Ruka mi
je čvrsto sputana lancem… Propinjem se, mučim… i opet iznova
naprežem snagu… Uzalud… Uzde su čvrste, lanci me sve više žulje…
mičem samo prstima, ali i oni kao da postaju sve tvrđi i nepokretniji…
Šta je ovo sa mnom? Ko je naredio da me okuju? Gde je moj revolver i
zašto sam dozvolio da me vežu?… Proviđenje kao da je htelo da ga baš
danas zaboravim na stolu… Da sam ga imao, možda bih pucao… Krv bi
pala, a moji neprijatelji likovali… Čitava zemlja bi znala da sam uhapšen
− jer sam ubijao ljude.
Ja − ubica. Čudno zvuči ta reč u mojim mislima… Jednom davno, pre
mnogo godina, jedan čovek je umro mojom krivicom… Ali, ja nisam
želeo njegovu smrt, nju su želeli drugi, a ja sam bio samo slučajni
prouzrokovač… Nisam ubijao ni u ratu. Pucao sam, leteo sam na
neprijatelje, ne znam da li je ko pao od moga oružja… Ali, to nije isto.
Ubiti u ratu, u borbi, zločin je protiv prirode, ali ne i protiv savesti.
Zakon i vaspitanje kažu da ubiti u ratu nije greh. Čak i crkva oprašta to;
sveštenici blagosiljaju vojsku koja ide u borbu. − U ratu se bori za
domovinu, za slobodu, za pravdu i opstanak. U ratu ubijaš da ne budeš
ubijen, − a ubiti čoveka ovako, bez odbrane, izvan rata, dok vrši dužnost
na koju se zakleo… Zar su žandarmi hteli da me uhapse, okuju i ponize?
− Zar oni nisu oruđe u rukama drugih, pioni na šahovskoj tabli, izvršioci
naredaba?… Jedni rade, a drugi odgovaraju. A onaj najglavniji uvek
ostaje izvan domašaja pravde.
I šta je uostalom pravda?… Nekada davno u nekoj čitančici za decu
pročitao sam priču o pravdi. Sve je bilo nepravično; nevini krivi, a krivi
bez kazne. Potomci su odgovarali za grehe svojih predaka. Vršila se
neka pravda, meni nepojmljiva, neka pravda koja je trebalo da kazni
greh. − Bila je to osveta prošlosti za zločine predaka − osveta krvi davno
ubijenih ljudi. − Kao da je osveta pravda i kao da je Bog ovaploćenje
osvete i kazne… Mogu li ja da verujem u to? − Ne, moj Bog ne zna za
osvetu, on zna samo za oproštaj i milosrđe… Naš hrišćanski Bog nije
Bog odmazde, − kako mu to nameću ljudi − on je Bog ljubavi, Bog
dobrote. I poslednji grešnik njegovo je dete…
A jesam li i ja njegovo dete?… Žedan sam, iscrpljen, ponižen. Glava
me boli, okovi na rukama me stežu. Hoću da vičem, neka se čuje. Možda
ima nekoga u blizini da dođe, da mi pomogne.
Besmisleno. Ko bi mogao da dođe? − Vrata su zaključana, roletne
spuštene, ne čuje se nikakav šum. Napadači su davno otišli, a verovatno
su i druga lica udaljena iz kuće. Ulica je blizu, ali ova soba gleda na
dvorište, a ono je pusto. − Neću da vičem. Moja vika bi radovala moje
mučitelje, Situacija mora da se promeni. Ovako ne može večito da
ostane.
Okovi… Kakva strahota… Viđao sam ih na rukama najvećih
kriminalaca, kada sam kao prestolonaslednik obilazio zatvore… Okovi
su uvek u meni izazivali užas… Želeo sam da se propisi o nošenju okova
izmene… Kako je ponižavajuće nositi okove… Zar zločincu nije dosta
ispaštanja i bez lanaca koji mu sputavaju pokrete i onemogućavaju
slobodno delovanje? − Zar društvo treba do te mere da ga ponizi i zar je
to u skladu sa učenjem naše vere?… Odmazda… Kao da zao postupak
može da popravi zločinca… Država i društvo hoće odmazdu, a postižu li
je zaista time što im zatvorenici lupkaju gvozdenim lancima u svojim
ćelijama?
Evo sada i ja lupkam njima po stolu gospodina Milutinovića i osećam
svu bedu i poniženje ovih propisa…
Jesam li promenio svoje mišljenje? − Ako je ovo bio način da ga
promenim, onda su pogrešno računali sa mnom… A zašto su mi i stavili
okove? Šta sam učinio i čime sam se ogrešio? − Jesam li se bunio protiv
državne vlasti ili sam samo tražio ono što mi pripada? … Prava
propisana zakonom, prava propisana dvorskim statutom… Kazna je
popravna mera; govorili su mi pravnici, a jesu li popravna mera i ovi
okovi oko mojih ruku? − Hoću li sutra biti bolji, posle ovih lanaca koji
me stežu i kojima vladajuća gospoda hoće da me poprave? − Hoću li
zaista biti bolji i hoću li primiti njihovu logiku kada ruke budu prestale
da mi bride od okova?
Polako spuštam glavu na naslon stolice, a misli lete još brže. Sećam
se sinoćnjeg razgovora sa profesorom i mnoge stvari mi izgledaju još
neshvatljivije.
− Ne mogu da verujem da je dotle došlo − zvoni mi u ušima
profesorov glas, − Znaju li Pašić i Aleksandar šta čine? Vaš odlazak iz
zemlje izazvaće mnoge komentare.
− Komentara je bilo isuviše. Beograd bruji, a moji nervi popuštaju.
Odlazak je poslednji izlaz.
 − Pašić i general Živković biće zadovoljni vašim odlaskom. Možda bi
ipak moglo još nešto da se učini… Razgovarao sam ovih dana sa Ljubom
Davidovićem. On želi da vaš slučaj ponovo iznese pred Skupštinu.
− Zašto, profesore? Skupština je već raspravljala o tome. Pisao sam
predstavke vladi, činio sve da odbranim svoja prava i zadovoljim
osećanje pravde… A šta sam postigao? Dvor mi je uskratio i ono malo
privilegija koje sam imao. Zabranili su mi da se služim dvorskom
ergelom, kolima i poslugom. Hteli su da mi ukinu i apanažu. Kao da
materijalnim lišavanjem mogu da me spreče u odbrani onoga što mi po
rođenju pripada.
− Da, − kaže profesor i zamišljeno pušta kolutove dima. −
Aleksandar ima rđave savetodavce.
− Neka idu do đavola, majstore1. − Dosta mi je svega. Razumite,
hoću da se odmorim.
− Razumem ja vas, a razumeju vas i mnogi drugi, ali se čudim dokle
je doterala vaša porodična svađa. Aleksandar nije smeo da zaboravi da
ste mu vi ustupili presto. Vaša borba sa njim nije koristila dinastiji.
− Aleksandar je zaboravio šta je nekada bilo, a vi, profesore, znate da
sam abdicirao dobrovoljno i bez prinude.
− Bilo je glupo što ste to učinili − kaže profesor, a senka bola grči
mu lice. − Svi smo vas molili da ne abdicirate, a pokojni kralj − vaš otac
− najviše.
− Ne kajem se za to, majstore, iako sam mnogo pretrpeo, a i danas
trpim. Nikada nisam voleo da vladam. Dvorske obaveze me guše,
protokol zamara. Sećate li se da sam uvek govorio da presto ne odgovara
ni mojoj prirodi, ni mojim navikama?
− Da, da, previše ste samostalni i neukrotivi. Bilo vam je zamorno da
budete šef države… Prepirali ste se sa Pašićem, verovali ste da ćete
slomiti njegovu samovolju. A eto dokle ste doterali…
− Nisam doterao ja, doterali su Pašić i Aleksandar. Moj položaj je
zakonom određen, a oni su odmah po abdikaciji počeli da mi uskraćuju
prava… ali, bilo kako bilo, sada je sve dockan. »Krčag je slomljen«, −
kako kaže naš narod i više ne može da se zakrpi… Najzad, Aleksandar je
prvi počeo. Nije mi dao komandu u vojsci, a obavezao se na to prilikom
moje abdikacije. A docnije, kada je otac umro, pokušao je i ostalo da mi
uskrati.
− Šta ćete. Mislili ste drukčije nego on i govorili ste javno šta mislite.
Kritikovali ste ga što ne vlada kao vaš otac.
− Ako sam što u početku i govorio, govorio sam njemu lično i u
društvu zajedničkih prijatelja. Vi znate, Aleksandar i ja se odavno ne
slažemo. Imamo različite prirode i različita shvatanja, a na nesreću
pripadamo istoj kući. Ono što on čini, pada na sve nas, na celu
dinastiju… Zar se otac borio za to da ova država dočeka i jedan
»Solunski proces«?
− Ipak, kada je reč o »Solunskom procesu« i Apisu, dozvolite mi da
primetim da nije bilo potrebno da se zbog toga raziđete sa Aleksandrom.
Apis to nije zaslužio… Zar ste zaboravili da je 1907. godine hteo i vas da
ubije?
− Nije bilo u pitanju nikakvo prijateljstvo sa Apisom… Apis je bio
prijatelj Aleksandra. Tražio sam pomilovanje Apisa ne zato što sam
mislio da me je on nečim zadužio, nego zato što je ceo »Solunski
proces« bila državna sramota.
− A verujete li vi u Apisovu krivicu, Kraljeviću?
− Ne znam šta bih mogao da vam kažem, profesore. Govorili smo o
tome često i ja sam rekao svoje mišljenje. Apisa je osudio sud, a ja sam
vaspitan da verujem u pravičnost suda… Uz to postoji i svedočenje
markiza D’Avari − Francuza, u čiju nepristrasnost ne mogu da
sumnjam. Markiz je vozio Aleksandra u Solunu, prisustvovao atentatu i
kao potpuno nezainteresovano lice dao svoj iskaz pred Bogom i
sudijama… Ali ostavimo na stranu samu pravičnost presude, − u pitanju
nije sudska odluka već njeno izvršenje… Smrtna kazna nije smela da se
izvrši dok rat traje. Trebalo je sačekati dok država bude slobodna, pa da
se atentatorima ponovo sudi pred redovnim sudom.
− Apisa je osudio sud − i istorija će reći svoju reč… Meni je samo žao
što ste se vi zbog »Solunskog procesa« još više razišli sa Aleksandrom,
iako znam da to nije bio prvi kamen spoticanja između vas… Čini mi se
da je to počelo ranije, još za vreme vašega prestolonaslednikovanja.
Sećam se dobro tih dana. Imali ste mnogo prijatelja, ali i neprijatelja.
Pašić i Apis su bili među njima. − Ljudi nisu uvek pošteni. Oni koji nisu
voleli vas hteli su Aleksandra i nisu birali sredstva.
− Utoliko gore po njih. Danas ga imaju. Možda im je dobro, a možda
i ne, to je stvar shvatanja. Meni nije dobro i ja odlazim. Politika me ne
interesuje, a Aleksandrovi postupci tiču me se samo ukoliko dotiču oca i
dinastiju. Kralj Petar je bio slobodouman, narod je pod njim imao sve
slobode. Sećate li se, profesore, one epizode iz 1904. godine?
− Sećam se, upravnik dvora mi je pričao o tome. Neki mali novinar
hteo je da bude duhovit i napravio je aluziju na čast vaše sestre. A bilo je
to teško vreme odmah posle ubistva Obrenovića. Momenat nije bio
srećno izabran, dinastija je bila nova za narod. Upravnik policije uleteo
je u dvor i tražio od kralja da se novinar uhapsi. Napričao mu je stotinu
stvari o lažnom porođaju kraljice Drage, o reakciji masa, o moralu kojim
dvor mora da dominira… Kažu da se vaš otac samo nasmejao: »Ostavite
to, gospodine upravniče, za nekoliko meseci ceo svet znaće istinu«. −
Divan je bio kralj Petar. O njegovoj vladavini pričaju se legende. Trpeo
je kritiku i mnogo polagao na javno mnjenje.
− A Aleksandar?
− Kriv je tu najviše Pašić, moj Kraljeviću. On je raspirio vašu i
kraljevu borbu. On vam je iznudio i ono famozno pismo, pa ga iskoristio
protiv vas i Aleksandra. Kralj to nije osetio i još uvek veruje Pašiću.
− Neka mu veruje. Dosta mi je svega. I Pašića, i generala Živkovića, i
cele te klike. Nadajmo se da će se uskoro saznati istina. Vi imate moju
knjigu, i ja sam vas ovlastio da je rasturite.
− Ne brinite. Vaši zapisi ugledaće svet pre nego što vi stignete u
Pariz.
… Od ovoga sinoćnjeg razgovora stvari su se pogoršale. Sinoć sam
bio slobodan, Pariz je bio preda mnom, a tugu zbog odlaska ublažavala
je misao o mirnom životu izvan domašaja mojih protivnika. Danas sam
uhapšen, vezan i savladan. Ne znam šta će se dogoditi i šta moji
neprijatelji smeraju. Njihov metod se izmenio, pa i njihova sredstva
borbe. Odlučili su da idu do kraja, a ko zna šta za njih predstavlja kraj…
Ali, i ako tiranija bude još jača i moje trpljenje još teže, − ja ostajem na
liniji na kojoj godinama stojim. Tle se ljulja poda mnom, možda klecam,
ali nisam oboren. Nastavljamo. Neko će ovo morati da plati…
Smešno. Zar ja već ne plaćam? Ja, koji sam imao sve u svojim
rukama, − vlast, bogatstvo, moć, − ja, kome je život poklonio sve, a ja
odbacio. − Da mi se to Proviđenje ne sveti? Zar sam smeo da menjam
istoriju celog jednog naroda, − ja, mali sin te dobre i plemenite zemlje?
− Da nije ovo ona odmazda iz dečije priče ili je to sen moga oca, koji se i
sada još buni protiv moje nekadašnje odluke da sve ono što mi je on dao
ustupim bratu Aleksandru?…
I senke prošlosti polako počinju da promiču pred mojim očima.
Draga, davno umrla lica, − događaji otišli u nepovrat − vraćaju se sada,
meni, sužnju, da me ohrabre ili osude…
 Deda skida kapu samo kada ruča i kada ulazi u
crkvu

Rodna kuća na Cetinju… Sura, četvorougaona, starinski građena, sa

prozorima koji gledaju delom na ulicu, a delom na vrt, liči pre na dom
kakvog imućnog građanina nego na dvorac jednog princa, pretendenta
jedne dinastije i zeta vladajućeg kneza. Pripada porodici moje majke i
nalazi se u neposrednoj blizini kneževe rezidencije…
Kroz teška hrastova vraga, zaštićena malom strehom, ulazi se u
prostrani hol, daskama patosan, polumračan i hladan. Gusto granje
drveća pred zgradom sprečava da do njega dopru sunčani zraci, da ga
osvetle i zagreju.
Levo od ulaza − kancelarija moga oca. Hladna je i ne privlači nas
decu. Ulaz u nju nam je zabranjen. Tu vlada strogi duh moga oca, koga
ni ljubaznost čika-Jaše, njegovog sekretara, ne može da ublaži… Otac
nam uliva strah i sve što pripada njemu treba mudro da se izbegne.
Desno od ulaza − saloni moje majke. Veliki salon deluje svečano. Na
prozorima teške zavese od brokata. Pod pokriven tepisima, zidovi
prepuni slika u zlatnim ramovima. To su porodični portreti, a među
njima jedini vedar i smešeći se − portret moje majke. − Ovde su i svi
porodični ukrasi od finog porculana i srebra. Delom potiču od majčinog
nasleđa, a delom su njeni svadbeni pokloni. − Na sredini sobe, ispod
portreta moje majke, mali sto od ružinog drveta sav prekriven ukrasima.
Sat, na njemu, u zlatu i figurama, porodično je dobro više od dve stotine
godina. Njega je davno neki strani knez poklonio našem daljem pretku.
Mati ga je dobila od oca u miraz i čuva ga kao relikviju.
Mali salon je prijatniji. Življih je boja i namešten sa ukusom. On je
delo moje majke. Izabrala ga je prilikom svoje udaje i sve što je u njemu
kupljeno je i namešteno njenom rukom. U njemu su i sve njene
uspomene iz Rusije, albumi sa slikama njenih drugarica iz škole, − i
mati vazda veze u njemu, dok se mi deca skupljamo kraj njenih nogu i
krijemo iza njenih dugačkih sukanja, koje se vuku po podu.
Pravi raj ove kuće i naša obetovana zemlja je sprat, svetao i pun
cveća. Cveće brižljivo neguju moja teta Ida, naša jedina rođaka po ocu, i
mis Everard, engleska guvernanta, kojoj je negovanje cveća jedina
prilika da pokaže ženstvenost, − što naročito čudi Aleksandra i mene.
Tu, na spratu, žive i naši roditelji, tetka Ida i mis Everard, a tu su i naše
dečije sobe, naše začarano carstvo.
Nasuprot naše kuće diže se dvor, zvanična rezidencija kneževe
porodice, − veći i prostraniji. Prozori naših kuća gledaju jedni u druge i
u tim dvema zgradama žive svi oni koje volim i u njima se dešavaju svi
događaji koje pamtim.
Moj deda… Knez Crne Gore, gospodar zemlje i naroda. Omalen,
sredovečan, obučen u beli gunj zlatom oivičen. Iznad plavih čakšira
zlatom vezeni džamadan i ferman. Na glavi crnogorska kapa,
tradicionalna kapa Crnogoraca, od koje se deda ne odvaja. Skida je samo
kada ruča i kada ulazi u crkvu. Verovatno je skida i kada hoće da spava,
ali ja to nikada nisam video… Lice mu je punačko i široko. Ispod
ozbiljnog čela, retko namrštenog, dva smeđa oka, prodorna i još
mladalačka. Brkovi prosedi, malo potkresani, a dve duboke brazde
prosto presecaju lice.
Teško je vladati narodom koji je poznat po bistrini i hrabrosti, ali
deda vlada lako i svi ga vole. On je strog, ali cela njegova pojava izaziva
poštovanje, uliva autoritet i podstiče na pokornost. Njegovi podanici ga
poštuju i cene, porodica ga se prilično boji, a mi − njegovi unučići −
volimo ga neizmerno. Uvek se sa nama šali. Džepovi su mu puni
bombona i on nam ih deli pri susretima. Neizmerno je voleo našu
majku, svoje prvo dete, pa je tu ljubav preneo i na nas − svoje unučiće.
Deda nije ceremonijalan i slabo mari za protokol. Doduše, u
kontaktu sa stranim osobama, a naročito stranim predstavnicima i
gostima iz inostranstva, govori uvek biranim rečima, obično tečnim
francuskim jezikom, − onako kako i treba da govori jedan vladajući
knez, koji je ceo život proveo u društvu diplomata i evropskih veličina.
Sa svojim Crnogorcima služi se jednostavnim jezikom naroda, ne
birajući izraze, ali ne pokazujući nikakvu ni nadmoćnost ni oholost.
Mudar je i oprezan. Slabo obećava i slabo se obavezuje. Uvek dobro
razmisli pre nego što se na nešto odluči. Kada ga ko moli za mišljenje,
kaže: »Razmisliću noćas o tome. Noć donosi savet«. − Da li zaista noću i
razmišlja, ja ne znam, ali mi njegov sin, moj ujak Mirko, uvek priča da
deda dugo noću radi i da se svetlo u njegovoj sobi gasi u zoru.
Vaspitavan je u Crnoj Gori, ali od dobrih učitelja i odmalena je spreman
za kneza, pa je izvesno vreme proveo i u najvećoj francuskoj vojnoj
školi, Sen-Siru. Mnogo je putovao i poznaje Evropu odlično. Pesnik je
po duši i po talentu, a nasledno je i govornički dar. − On je potomak
slavnih predaka, − to se vidi i oseća, − izdanak velike kuće Petrovića,
koja preko svojih mitropolita i kneževa vlada Crnom Gorom već
nekoliko stoleća.
Iako o mome dedi kruže mnoge anegdote, on je u osnovi vrlo
prirodan i jednostavan. Kada prolazi ulicama Cetinja, ljudi i žene prilaze
mu ruci, a on ih dočekuje i oslovljava sasvim familijarno, kao rođake.
Ponikao i sam u ovome kršu među narodom pomalo sirovim, ali
gostoljubivim i punim duha i duše, − nosi u sebi sve odlike toga naroda.
Iznad svega ceni čestitost i stalno se trudi da poboljša život svojih
podanika. Kažu da je jednom, pred početak jedne bitke, rekao svojim
ratnicima: »Crnogorci, ono što imamo da branimo može se sa tri prsta
pokriti«, a vojska je odgovorila: »Branićemo kao vazda«. − Svi Crnogorci
ga vole i svako ima prava na njegovu zaštitu i ljubav. Ako je ko hteo da
se žali, dovoljno je bilo da dođe u dvor i priman je bez ikakvih
ceremonija i zakazanih audijencija.
− Kakva te nužda vodi meni, junače? − obično bi pitao deda.
Slušao bi pažljivo, ne upadajući u reč govorniku. A umeo je da sluša,
i za to vreme njegovo lice odavalo bi takvo saosećanje i razumevanje da
bi ljudi sa poverenjem odlazili od njega, uvereni da su stvar predali u
pravedne ruke.
− Idi kući, junače − rekao bi na kraju; kada bi govornik ućutao, a
razgovor bio završen. − Tvoja stvar će biti rešena. Teško onom ko ne
radi pošteno.
Ta pretnja bila je najčešća uzrečica kneza.
 Ni prema stranim poslanicima deda ne postupa drukčije, bar koliko
se tiče protokola. − Jednom, sedeći sa njim na balkonu, dok je on pušio,
a ja gledao na ulicu, imao sam prilike da čujem kako doziva nekog
Crnogorca, koji je baš tada prelazio ulicu.
− Serdar Marko, ideš li ka manastiru?
− Idem, gospodaru.
− Svrati do kuće ruskoga konzula i pozovi ga da odmah dođe kod
mene. Imam jednu poruku za njega.
Vila je to audijencija sa predstavnikom najveće evropske sile,
zakazana na ovakav način, bez etikecije i protokola.
… Tu u dvoru je i moja baka Milena, lepotica onoga doba. Visoka,
pravilnih crta, a crne kose i očiju. Prešla je četrdeset godina, ali izgleda
mlađa. Udala se vrlo rano, još skoro dete, i primila na sebe tešku
odgovornost prve žene jednog plemena. Iz vojvodske je porodice
Vukotića, cenjene i patrijarhalne, koja je zemlji dala mnoge junake i
državnike. Vaspitana je u sredini u kojoj se zna ko je stariji i stalno se
povija pred željama svoga muža, − bez gunđanja i otpora. Želja kneza je
zakon, zakon za kneginju kao i za poslednjeg podanika. Čujem je često
kako kaže: »Kako hoće knez« − i to kaže tako da niko ne može da
posumnja da neće biti po kneževoj želji. − U dugim godinama
zajedničkog života izrodila je knezu mnogo potomaka: tri sina i sedam
kćeri. Ona je mati prestolonaslednika, ali to ne menja njen stav, niti
rađa neka nova prava. Blaga i pokorna, zna samo za dužnosti, a svoja
gledišta prilagođava dedi i narodu. Njen uticaj je jak, ali se javno ne
oseća. Mudrost je iznad sujete, vaspitanje iznad želje da se pokaže
samostalnost. Te samostalnosti kao i da nema; ona je zaista rođena da
sluša i da se povinuje.
Kuća je puna dece, a bakine brige su neizmerne. Tri kćeri je
odnegovala i udala, a najstarija Zorka, naša mati, dala joj je tri unučeta,
Dve druge, Milica i Stana, srećno žive u Rusiji i mali dvor Crne Gore
zamenile su raskošnim palatama jedne od najmoćnijih dinastija sveta.
Ostali su joj još sinovi i četiri kćeri i baka bdi nad njima ljubavlju lavice
prema mladuncima. − Deca će odrasti, kćeri će se udati za prinčeve
drugih država i napustiće i rodnu kuću i rodno tle. Odleteće iz gnezda i
sinovi, svaki za svojom sudbinom, a ostaće joj ovde samo Danilo,
najstariji, onaj koji ima da prihvati kormilo države i nastavi životno delo
oca i kneza. Osim kneginjice Jelene i Ane i prestolonaslednika Danila
deca su još mala i baka se stara o njihovom vaspitanju i odgoju. Ona ih
gotovo sama podiže uz pomoć odraslih kneginjica, i brigu nad njima
prepušta posluzi samo onda kada je bolesna ili zauzeta dužnostima
domaćice i kneginje.
Odgajanje dece velika je bakina briga. Želela bi kao mati da svoje
kćeri vaspitava jednostavno, na Cetinju, onako kako je nju vaspitavala
njena majka, − a morala je kao kneginja da ih šalje u Evropu, u tuđe
gradove. Tri najstarije učile su u elitnim školama, videle drugi svet i
stekle druge navike. Rodna zemlja ostala je draga njihovim srcima, ali
nije više odgovarala željama i navikama stečenim na evropskim
dvorovima. Ovde, na Cetinju, ima još dve odrasle kćeri, od kojih je
najstarijoj Jeleni osamnaest godina, a mlađa Ana prešla je šesnaestu.
Obe su lepe i sanjaju o udaji. Upoznale su velikovaroške navike, i život
Crne Gore počinje da ih zamara. One nemaju nikakve veze sa
tradicijama njihove majke i patrijarhalnost je kod njih tako prividna da
će je zbaciti istoga momenta kada napuste ovo tle.
Pitanje udaje odraslih kneginjica vrlo je aktuelno. Već su počele da
se pojavljuju po evropskim dvorovima. Prinčevi većih zemalja nisu
prezali da zaprose kneginjice tako malene zemlje kao što je Crna Gora i
knez je već imao više diplomatskih ponuda. Neke od ponuda su odbijene
ranije usled mladosti kneginjica i njihovog školovanja, a neke su i skoro
odbijene zbog modernih shvatanja samih kneginjica, koje su jasno
stavile na znanje svojim roditeljima da će muževe birati bez ikakvog
roditeljskog upliva. Ova moderna shvatanja kneginja ne razume, ali
oseća da se vreme izmenilo. U doba njenog devojaštva pristanak oca bio
je odlučujući i nju niko nije pitao kada su je udali za kneza. − Sada je taj
pristanak samo formalan i kćeri će joj same izabrati muževe, a hoće li te
udaje biti korisne i za dinastiju, − to je pitanje koje brine majku i
kneginju.
Ova pak briga kneginje ne zamara mnogo mlade kneginjice, moje
tetke, i one veselo provode dane u sportu i igri, a njihova veselost se
prenosi i na mene, kada u njihovom naručju, sav utonuo u bele velove i
čipke, osećam kako mladalačka čežnja mojih tetaka iz njihove svile i
mirisa prodire u samu srž moga bića, da tu, baš preko mojih tetaka,
probudi prve iskrice ljubavi za život i sve ljude uopšte.

***
Prvi jasan događaj koji mi lebdi pred očima − bolan je i pun suza. Ne
mojih suza. Previše sam mali da to osetim i shvatim… To su suze dragih
lica oko mene, oca, dede, bake i mojih tetaka.
… Stojim u holu naše kuće na Cetinju, naslonjen na ogradu
stepeništa, koje vodi u prizemlje. Nisam veseo. Neka tuga pritiskuje mi
dušu, − odraz sredine, koja već naslućuje bol i tragediju.
Život u kući prestao je da bude bučan. Ne čuju se ni smeh, ni
uobičajeni žagor, ni uzvici dece. Čak ne tapkaju ni cipelice mojih tetaka,
koje sam naučio da uvek slušam.
Mati je već danima zamišljena i brižna. Polako šeta po kući ili satima
sedi u sobi za radom. Retko izlazi pa čak i mi deca slabo ulazimo kod
nje. Tetke doduše dolaze, odlaze, ali ništa nije kao ranije. U kući vlada
neki zloslutni mir. Čak ni mis Everard ne podiže glas, − a to najviše plaši
Aleksandra i mene. Sklanjamo se u uglove ili vrt i igramo se tiho i bez
galame. Ne smemo da zamaramo majku − kako nam ponavlja mis
Everard − i idemo gotovo na prstima.
Otac je dugo na putu, i trebalo je davno da stigne. Očevi putevi su
opasni i nikada se ne zna da li će se on vratiti kući. On nekud ide, mati
jedino zna gde je − i ona se boji. Svaki odlazak našega oca novi je strah
za nju; sve njene misli su sa njim i uz njega.
Atmosfera je naročito ozbiljna zato što se čeka bliski porođaj moje
majke. Lekar iz Evrope je već stigao, a oca nema. Morao je da bude tu,
obećao je majci da će doći, i njegova odsutnost znači samo brigu i zlo…
Da se nije desilo ono najgore, ono od čega drhti i strepi moja majka, −
kako je to juče rekla mis Everard našoj tetka-Idi…
Taj strah za život moga oca i briga za zdravlje moje majke
ispunjavaju celu kuću, − a ja ne razumem šta je to što lebdi u vazduhu i
čini brižnim sva lica oko mene… Deda dolazi češće i dugo sedi kod
majke. Ne priča kao obično − vreme im promiče u ćutanju − i dok mati
plete, deda puši… Tetke su ređe kod nas. Izgleda da majci smeta vedrina
koja zrači iz njihove mladosti, a one ne mogu da je sakriju ni pod
prividno brižnim licima…
Kao da sve to oseća i moja detinja duša dok stojim u holu,
zaboravljen od svih, − sam sa svojom tugom. Ljut sam na oca, ljut i na
dedu… Vreme je za užinu, a ja sam gladan. Niko me ne zove, čak ni
mrska mis Everard. Hteo bih da potrčim majci, da zarijem glavu u njeno
krilo, − ali se ne usuđujem ni da se maknem.
Odjednom, čujem žagor. Neka kolska zaprega je stala pred kuću,
Ulazna vrata se zatvaraju sa treskom kao da neko nema vremena da ih
priklopi. Razaznajem glas čika-Jaše, očevog sekretara, neko komešanje
u prizemlju i zatim žurne korake… Znam, to su koraci moga oca, koji
juri ka stepenicama da skrati rastojanje i što pre stigne na sprat, − a
njegovi koraci veselo odjekuju širom kuće. Prosto objavljuju prestanak
briga i nastanak dobre volje i radosti.
Vrata majčine sobe naglo se otvaraju. Mati je čula oca. Bacila je rad s
kojim je pokušavala da zaboravi brigu i sada mu leti u susret… Strepila
je danima, verovala da je izgubljen, da ga nikada neće videti, − a on
dolazi… Deda je potrčao za majkom, pokušava da je zadrži, da je bar
malo obuzda i primiri, ali se ona otrže iz njegovih ruku… Otac je živ i
stigao je… Niko nema prava da joj smeta, niko ne može da joj uskrati
radost ponovnog susreta, − i ona, glasno se smejući, razdragana,
preporođena, leti u susret ocu koji širi ruke.
I tada, dok hoću i sam da potrčim − događa se nešto strašno…
Uzbuđena, zadihana, jureći, mati se zapliće na basamake i pada…
pada… Čujem njen vrisak, meša se sa izbezumljenim uzvicima oca koji
pokušava da je pridrži, − da je podigne.
Mnoga vrata se žurno otvaraju i uplašena lica trče ka stepeništu.
Otac je već podigao majku i nosi je na rukama. Lice mu je izobličeno od
straha i on posrće… a na vrhu stepeništa, bled i zanemeo, stoji deda…
Ne može ni da se makne i samo bespomoćno širi ruke.
Uzbuđena gomila tiska se oko oca, dodiruje ruke i haljine moje
majke. Neko jeca, neko nešto govori, a sve nadvisuju očevi uzvici:
»Lekara, brzo lekara«… Šta se to događa sa majkom?
Dotrčao je i lekar, rukama razdvaja gomilu i nadnosi se nad
majkom… I celo to mnoštvo bučno se gubi iza vrata majčine spavaće
sobe.
Hteo bih i ja unutra, ali me jedna ruka zadržava… To je mis Everard,
moj zao duh, koji se uvek nađe da mi nešto spreči.
− Pođi sa mnom, − kaže ona, a i njeno lice je bledo i uplašeno. − Ne
brini, mati je pala, ali će brzo da ozdravi. Ostavimo je da se odmori.

***
Smrt moje majke, koja je nastupila nešto docnije, potpuno je
izmenila izgled kuće i život u njoj.
Odmah po sahrani, na koju nisu vodili nas decu, otac se zatvorio u
svoju sobu. Ne izlazi, ne otvara vrata nikome.
Danas kada se sa ljubavlju sećam oca iz tih davnih dana razumem
potpuno zašto je posle smrti moje majke verovao da mu je život uništen
i završen. − Moj otac je imao blizu četrdeset godina kada se oženio
mladom lepuškastom kneginjicom, − dvadeset godina mlađom. − Mati
se bila tek vratila iz Rusije, gde se vaspitavala i školovala u Smolenskom
institutu, carskom internatu za plemićke kćeri. Imala je mnogo
prosilaca, a udala se za moga oca, izgnanika jedne zemlje, potomka
jedne dinastije i pretendenta na jedan presto, na kome je čvrsto sedela
druga dinastija. − Mislilo se da je to bio brak iz računa, a bio je to samo
brak iz ljubavi. Mati nije mogla da ima iluzija o prestolu i svesno je ušla
u život neizvesne budućnosti, − u kome je sa svojim mužem imala samo
da deli izgnanstvo i čežnju za domovinom.
Zamro je život na dvoru kneza Nikole. Mlade princeze, moje tetke,
zamenile su svoje blistave bele haljine crnim velovima. Tuga je ušla u
vladajući dom, a preko njega, iskreno i spontano, prenela se na Cetinje i
celu Crnu Goru.
Nekoliko dana otac nije izlazio, niti je ma ko ulazio kod njega. Čuo
sam jednom kako tetka Ida kaže mis Everard:
− Nesrećni knez. Ostao je sam sa troje siročadi. I to odjednom i
iznenada.
A onda, možda trećeg, možda četvrtog dana, došao je deda. Koračao
je polako, skrhan tugom, koju je očigledno uveličavala bliskost sredine u
kojoj se još osećao dah i miris moje majke. Ćuteći i ne obraćajući pažnju
na prisutne, koji su se nemo sklanjali ispred njega, zakucao je na vrata
sobe moga oca. Energično i zapovednički tražio je da mu se otvori.
Na vratima se pojavio otac, neobrijan, neispavan, iscrpljen. − Kao da
je ceo jedan život bio iza njega.
Deda je lagano ušao i vrata su se zatvorila. Sve je u kući prestalo da
diše. Uzbuđenje se prenelo i u dečju sobu, u koju je ovu vest donela
lično mis Everard.
− Došao je knez − šaputala je mis Everard tetka-Idi, dok nas je tetka
Ida skupljala oko sebe i sve čvršće stezala u naručja.
− Budite mirni, deco, − ponavljala je tetka Ida. Mi smo se samo
uplašeno pripijali uz nju, a tišina u sobi bila je već takva da se čuo i sat
iz susedne sobe, kako otkucava vreme. − Budite mirni.
Više od jednoga sata deda je ostao kod oca. Šta su razgovarali i kako
ga je deda tešio − niko nije znao. Ali, kada su se najzad vrata na očevoj
sobi otvorila, što smo i mi deca čuli, jer smo svi napeto osluškivali,
koraci oca i dede uputili su se ka našim vratima.
− Dobro veče, deco! − rekao je deda. − Dođite da pozdravite oca. Dva
dana docnije otac je otputovao.

***
Odlaskom oca život kao da je postao bezbrižniji i veseliji. Deda i
baka sada su češće dolazili u naše sobe, a tetke se nisu ljutile kada
bismo mi u trci, jureći hodnicima dedinog doma, galamili pred njihovim
vratima ili krijući se u igri razbili što u njihovim sobama. Naše greške su
se opraštale brže nego ranije, pa je čak i sama mis Everard prestala da
nas kažnjava za svaku sitnicu. Otac, od čije smo strogosti najviše
strepeli, nije bio tu; život je za nas bio samo radost, pun smeha i igre.
Na majčinu smrt podsećale su još jedino crne haljine moje bake i njeni
zagrljaji, sada još čvršći.
… Iza naše kuće na Cetinju širi se vrt. Ne mnogo veliki ni raskošan,
ali pun drveća i zelenila. Na sredini mali vodoskok, večito zatvoren, u
čijem praznom bazenu mi deca pravimo kule od zemlje i peska. A pri
dnu, kod ograde koja deli naše imanje od susednog dvorišta, jedan mali
paviljon, sagrađen od dasaka i zeleno obojen. Obrastao u bršljan i lozu,
sa stolom i klupama od neotesanih grana… Tu, u vreme moje majke,
širili su se bokori cveća, visoki, mirisni i raznih boja. Mati je volela
prirodu i cveće i često je dolazila ovde da u hladu paviljona veze šarene
slike na beloj juti… Sada, kada nje nema, vrt je ceo naš.
Dvorište je puno dece. Tu su moj brat Aleksandar, ujaci Mirko i
Petar, tetke Ksenija i Vera i moja sestra Jelena. Ima tu još i nekoliko
dečaka i devojčica iz starih crnogorskih kuća, većinom daljih i bližih
rođaka bake Milene. Osim njih još i nekoliko dece stranaca, čiji su očevi
akreditovani na Cetinju.
Najstariji među nama i naš zvanični vođa je Mirko, koji ima
četrnaest godina. Kao pravi vođa on odlučuje o svemu: šta će da se igra,
kuda će da se ide i ko će šta da radi, − i mi ga slušamo bez pogovora. On
izdaje naredbe, a mi ih izvršujemo, on ima sva prava, a na nama su
samo dužnosti. − Ako se igramo rata, Mirko je vrhovni komandant; ako
preskačemo ograde ili teramo obruče, on naređuje kojim redom će da se
ide i ko će sa koga mesta da krene. Ako smo, pak, kao i sva deca, hteli da
upadamo u tuđa dvorišta i tuđe voćnjake, on je određivao ko će da bude
izvidnica, a ko da učestvuje u napadu. Jednom rečju on je bio sve i svja,
i nikome od nas nije ni na um padalo da mu se usprotivi ili mu, ne daj
Bože, ospori vođstvo.
Jednom samo, sećam se, bilo je dovedeno u pitanje Mirkovo vođstvo.
Desilo se to onoga dana kada nas je Mirko vodio da krademo jabuke, pa
nas čuvar uhvatio na drveću i hteo da tuži dedi. Kako deda nije nikako
opraštao ovakve krivice, a naročito je mrzeo krađu, − družina se jako
uplašila, pa smo skrušeno molili čuvara da nam oprosti. Na naše veliko
čuđenje, Mirko je molio više nego drugi, − pa iako se sve srećno svršilo,
ipak kao da je za nas malo izbledeo Mirkov oreol, − i to više nikada nije
moglo potpuno da mu se oprosti.
Međutim, vrhovni komandant je učio školu, a imao i mnoge privatne
časove, pa je češće bio odsutan i društvo se zabavljalo bez njega.
Učenje našega vođe imalo je ponekad tragične posledice za nas
mlađe. Teško nama ako ujak Mirko ne bi znao lekciju, a još teže ako bi
od vaspitača idi učitelja dobio i neku ćušku. Tada bi se, onako gnevan i
razdražen, svetio na nama deci, kao da je davanjem udaraca hteo da
ublaži one dobijene.

***
Sestra Jelena ne učestvuje u našim zabavama. Dve godine starija od
mene, ona prezire naše muške igre i rado se povlači u senicu, dok mi
jurimo po vrtu. Tamo čita, uči i veze. Katkada se i mi skupljamo oko nje
pa nam čita bajke i pokazuje lepe slike, ali mi se brzo zasitimo i njenih
bajki i njenih slika, koje su sladunjave za naš ukus i tako različite od
herojskih podviga ujaka Mirka i njegovih jezivih priča o junaštvu i
bojevima.
Aleksandar je uvek sa mnom i mi se slažemo odlično. U svim
situacijama i prema svim licima istupamo složio i zajednički, ubrajajući
tu i dragu tetka-Idu i omrznutu mis Everard. − Čak i u prisustvu samog
ujaka Mirka, iako se pokoravamo njegovoj volji, Aleksandar i ja
predstavljamo jedinstveni front, doduše slabačak, ali bratski. Nikada se
ne razdvajamo, ni u igri, ni u boju, − a to ceni i sam vođa. Možda iz
porodične naklonosti, a možda i ponosa što pripadamo istoj kući, ujak
Mirko nas stavlja u istu četu i uvek je kraj nas, kada je opasnost blizu.

***
Otac je gotovo uvek na putu, ali nas decu to ne brine i ne žalosti.
Nikada do danas nisam mislio kuda putuje otac i šta tamo radi.
Jutros sam pak čuo kada je deda rekao baki:
− Razgovarao sam sinoć sa ruskim konzulom. Priča da je situacija u
Srbiji sve teža. Obrenovići prave skandal za skandalom.
Baba Milena podiže oči sa đerđefa na kome veze. Razgovor je
očigledno jako interesuje.
− Neka Bog pomogne mojim unučićima. Jadna moja kći, tako je
želela da vidi Srbiju.
Deda kao da ne primećuje ni uzdrhtali glas bake, niti suzu koja joj se
spušta niz lice, a koju baka i ne pokušava da zadrži.
− Ne dopada mi se što Petar jednako putuje, − nastavlja deda. − Te
njegove staze vrlo su opasne. Zašto ne ostavi da događaji sami teku?
Obrenovići rade za njega. Onom nesrećnom kralju Milanu malo je što se
vratio u zemlju, već hoće da obara vlade… Sada se opet okomio na
radikale.
− Ne budi nepravičan, Niko. Petar ne može mirno da gleda njihove
zulume.
− Ali, on ne sme da ostavlja decu − grmi deda. − Omladina treba da
se vaspitava. Deca će skoro poći u škole, a on troši na neka četovanja i
politiku… Potrošio je gotovo celo bogatstvo Karađorđevića.
− Deca su kod nas − ponovo se buni baka. − Mi se brinemo o njima,
a brinućemo se ako treba i docnije. Ići će oni u najbolje škole, − to je
najmanje što možemo da učinimo za našu Zorku… Ako im otac ne bude
imao, platićemo mi. Ne verujem da je potrošio svu očevinu. Zar mi nisi
uvek govorio da su Obrenovići konfiskovali gotovo celu njihovu
imovinu?
− Jeste, konfiskovali su nepokretnost, ali je ostao novac i ostalo je
zlato, a on ga troši na vojevanje… A šta će ostati deci kada odrastu?
− Bog brine o svima − šapuće baka. − Ako je potrebno, neka ide i
Zorino… To je za njenu decu.
Verovatno sam šušnuo. Baka je primetila moje prisustvo, dala je
znak dedi i razgovor je prekinut.
 ***

Nekoliko dana posle ovog razgovora desilo se nešto što mi je još

jasnije otkrilo da ni ja, ni moja najbliža porodica ne pripadamo sasvim
ovome svetu u kome sada živimo, − mada ja nisam mogao ni da slutim
da postoji i jedan drugi svet osim Cetinja i moje Crne Gore.
Desilo se, naime, da smo se jednog jutra nas nekoliko dečaka igrali
kao obično u vrtu naše kuće. Ujak Mirko je bio u školi, Jelena i tetka
Ksenija su imale nastavu, a ni mis Everard nije bila prisutna. Uoči ovoga
dana dobila je mnogo rasada, pa se u ovo vreme zabavljala razgovorom
sa baštovanom u dedinom vrtu. − Sa nama je bila samo tetka Vera…
Terali smo obruče i trka je bila u toku. Moj drug Ivo, nešto stariji od
mene, terajući obruč, valjda u žurbi da me prestigne, zakačio me je
svojom palicom. Kako sam i ja bio u trku, zapleo sam se o njegov obruč i
posrnuo. To me je naljutilo i udario sam ga po ruci, u kojoj je držao
palicu.
− Koga ti biješ? − uzviknuo je Ivo, prekinuo trku i poleteo na mene.
Nisam imao želju da se svađam i tučem i moj udarac bio je više
instinktivna odbrana nego namera da se izazove sukob. Ivu sam voleo
najviše od svih daljih rođaka naše bake i uvek smo se slagali dobro.
− Ne ljuti se − rekao sam pomirljivo, u želji da se sukob izgladi. − Ti
si me udario palicom, ja sam ti vratio, i sada smo kvit.
− Misliš da smo kvit. Evo ti, pa da budemo kvit!
Pritrčao je i snažno me udario po licu. To više nije ličilo na igru −
udarac je bio tako jak da sam se poveo. Uz to, da bi situacija bila
ozbiljnija, i ostali dečaci su prekinuli trku i opkolili nas sa svih strana.
Tetka Vera, preplašena našim borbenim stavom, počela je da me vuče za
ruku.
− Ostavi ga, molim te. Ubiće te.
Ivo je zaista bio jači i krupniji, ali i da nisam mislio da se tučem,
tetka-Verine reči bi me naterale na tuču. Zar da budem kukavica i
dozvolim da me Ivo ovako udari, a da mu ne vratim? − Da mi se drugovi
smeju… A drugovi su napeto čekali ishod… Odgurnuo sam Veru i
poleteo na Iva, odbacujući obruč i izvlačeći sablju iza pojasa.
− Tući ćemo se sabljama do smrti! − uzviknuo sam sećajući se priča
ujaka Mirka. − Napadaj!
Krug oko nas se proširio. Tetka Vera i Aleksandar uplašeno su se
povukli iza onih starijih. Prostor naokolo je bio slobodan… Moj
protivnik nije dugo čekao i odmah je snažno zamahnuo. Udarac drvene
sablje prosto mi je odvalio rame. Zaneo sam se od pritiska i bola. Činilo
mi se da ću umreti… Ako zaista moram da umrem − sinula mi je misao
− onda ću bar da ga mlatim. Neka umre i on i neka ovo bude naša
poslednja borba. − I moja okovana sablja, poklon od dede, sada se
neštedimice dizala i spuštala po glavi i leđima protivnika, i opet dizala i
spuštala. − I Ivo je udarao i to, kako se meni činilo, još jače i brojnije. Po
rukama, glavi, ramenima − svuda, učestali udarci prosto su mi
oduzimali dah. Osećao sam da me snaga izdaje i da ne mogu dugo.
Međutim, dok sam od bolova gotovo gubio svest, bilo mi je suđeno
da doživim nešto još strašnije od udaraca!
Ono malo mojih rođaka po baki, koji su do tada uvek pokazivali
postojano prijateljstvo i rođačku ljubav, sada kada se borba vodila
između njihovog Crnogorca Iva i mene − za koga su mislili da nisam
Crnogorac − što dotle nisam ni slutio − odmah su se opredelili za moga
protivnika. Probudila se u njima plemenska solidarnost, a sa njome i
želja da pobedi Ivo. Crnogorska čast je za tili čas prevagnula nad
rodbinskim vezama. Na mojoj strani, videlo se, bili su još samo
Aleksandar i Vera.
− Napred, Ivo! − zagrmelo je sa svih strana. − Udri, Crna Goro, udri!
Kroz otečene kapke, malaksao i isprebijan, pogledao sam u drugare,
− a oni su svi listom gledali u Iva. Bilo je očito da je Ivo njihov, a da sam
ja kao stranac koji ne pripada njima… Duboko razočaran, ali sa novom
snagom, navalio sam na Iva da ga smoždim. − Crna Gora nije moja, ona
me se odriče, odriču me se čak i bliski rođaci moje bake… Ako je tako,
neka padne Ivo, neka padnu svi moji drugovi, neka padnu svi Crnogorci.
− Objavljujem im rat do krvi i istrebljenja. − Međutim, baš u trenutku
kada sam se, ponižen i izdan, odlučio na borbu do kraja osetio sam da je
neko uleteo u tuču i stao između Iva i mene.
− Pusti ga, pusti! − vikala je plačući tetka Vera i svom snagom
pokušavala da me otrgne iz ruku moga protivnika.
− Umukni − odgurnuo sam Veru. Njena molba bila je najveća uvreda
i poslednja kap gorčine.
Ali Vera nije htela da umukne, niti da me pusti. Naprotiv, glasno
plačući, počela je da doziva:
− Mis Everard! Mis Everard!
Za celo naše društvo u vrtu, pa i za Iva i mene, mis Everard je bila
strah i trepet, te ni pojava samoga đavola ne bi mogla više da nas
zaplaši. Mis Everard je predstavljala pregršt šamara i još odvojenu
kaznu kod kuće. Ali više od šamara i kazne samo njeno prisustvo nam je
ulivalo takav autoritet da nikome u njenoj blizini ni na um ne bi palo da
čini štogod što mis Everard ne voli ili zabranjuje.
Za tren oka borba je prestala. Ono što nisu mogle da učine molbe i
suze, učinila je mogućnost da će odnekud iskrsnuti mis Everard.
Oslanjajući se na Veru, uprljan i poderan, sa otečenim licem punim
modrica, napuštao sam arenu, dok se Ivo i sam trudio da se što pre
izgubi iz dvorišta. Zaobilaznim putem žurili smo do dedine bašte, da se
na česmi operem i uredim.

***
Iste noći pao sam u postelju. Bio je svež dan, a ja sam se onako
oznojen napio hladne vode na česmi. Dobio sam influencu, visoku
temperaturu i kašalj.
Ležao sam nekoliko dana i lečio ne samo nazeb nego i svoje ozlede.
Tetka Ida me je negovala strpljivo i nežno. Menjala mi je obloge, mazala
bolna mesta i donosila tople čorbe. Prvih dana je uporno želela da sazna
zašto sam se tukao, ali kako sam ja ćutao, prestala je da me zapitkuje.
Davala mi je igračke, ređala sa mnom kocke i satima sedela uz moje
uzglavlje. Govorila mi je da ćemo skoro u Evropu, − a ja sam slušao i
želeo da se nikada ne vratim na Cetinje.
Dani provedeni u postelji bili su ublaženi i čestim prisustvom tetka-
Jelene, najstarije kneginjice u domu moga dede. Tetka Jelena je bila
najčešće sa nama još od smrti moje majke. Tako se sećam da je svakoga
večera, kad god je bila na Cetinju, dolazila u naš dom da prisustvuje
našim odlascima u postelje. Kada bi nas tetka Ida i mis Everard spremile
za leganje, tetka Jelena bi zajedno s nama čitala molitvu pred spavanje.
Obučeni za spavanje, Jelena, Aleksandar i ja glasno smo molili očiju
podignutih k nebu, klečeći kraj tetka-Jelene, koja je pobožno izgovarala
molitvu. Po završetku tetka nas je stavljala u krevet, pokrivala, a zatim
odlazila, da se sutra ujutru ponovo vrati.
Ponekad preko dana Jelena i Aleksandar bi brzo provirili na vrata i
još brže iščezavali iz sobe u kojoj je vladala bolesnička atmosfera i
osećao se miris teta-Idinih lekova. Odmah po Aleksandrovoj poseti čuo
bih ga kako hodnikom juri da bi se pridružio ostaloj deci i nastavio
započetu igru. A žagor dece iz vrta nanosio mi je fizički bol. Svi su bili
napolju i igrali se, a niko nije ni primećivao da mene nema. Bio sam
zaboravljen i izbrisan iz spiska, mrtav za moje drugove, baš kao da više
nisam ni postojao.
Jedina koja je iskreno pokazivala da me razume bila je tetka Vera.
Dolazila je više puta dnevno i uvek mi donosila sitne poklone, najčešće
kakve poslastice, koje mi je davala krišom, da ne vidi mis Everard,
Brbljala je satima i molila me da što pre ustanem, pa da se opet igramo
u vrtu. Goreo sam od želje da je pitam šta radi naše društvo i da li me
pominje, i jedva sam se uzdržavao da ne progovorim, dok je baštom
odjekivao smeh mojih dojučerašnjih drugova.
Jednom, kada više nisam mogao da se savladam, upitao sam je:
− Zašto ne ideš u dvorište? Zar ne čuješ da su svi tamo?
A ona je, ne sluteći kakav mi bol zadaje, odgovorila:
− Neću da idem… Juče sam ih zvala da dođu ovde da se pomirite, a
oni samo ćute.

***
 Pošto sam preležao influencu − tako se zvao svaki nazeb u vreme
moga detinjstva − i pošto je ponovo bilo toplo, dopušteno mi je da
iziđem u vrt.
Teta Ida me je savesno utoplila pa sam izišao iz bolesničke sobe i
krenuo hodnikom. Oko srca mi je bilo hladno. Nisam znao kuda ću. U
bašti je bilo moje društvo, čuo sam ih i video kako veselo trče po
stazama i galame. Tamo, dakle, nisam mogao… Ali, kuda ću? Jelena ne
želi da se igra, ona ima druge razonode… Ksenija isto tako, a uz to, ni ja
ne volim Kseniju… Igrao bih se rado sa tetka-Verom, ali i ona je u
vrtu… Čujem je kako uzvikuje… Osluškujem šta govore, ali ne razumem
reči… Sada se i smeju… Prokletnici… I Aleksandar je s njima… I on
pripada njima, a ne meni… Ako, ako… ja sam sam, sam ću i da se igram.
Na ulici nigde nikoga. Svi su zauzeti. Odrasla deca u školi, stariji
svako na svome poslu. Samo ona šačica mojih drugova trčkara u vrtu, −
ali za mene nema ni njih, iako mi njihovi glasovi cepaju dušu… Sam
sam… baš kao u pustinji ili napuštenom ostrvu.
Sa takvim mislima, oborene glave i stisnutih usana da ne bih
zajecao, − krenuo sam kući. Idem tetka-Idi da ponovo legnem u postelju
i − umrem…
Ali, čim sam izišao na sunce, promenio sam odluku… Idem napred,
ovom dedinom ulicom u šetnju i pustolovine… Cetinje je veliko, videću
šta ima na onoj strani kuda nas Mirko nije vodio, a gde verovatno ima
nečega što će da me zabavi.
Nisam išao dugo, dva-tri sokaka samo, a neko me je lako dohvatio za
ruku… Onako zamišljen, nisam ni primetio da mi je u susret dolazio
jedan dečak.
− Kako imaš lepu pušku − kaže dečak, dok pruža ruku da dohvati
moju drvenu puščaru. − Nikada nisam video takvu. I ja imam jednu, ali
sam je sam napravio od drveta.
Dečak je mojih godina, slabačak i rđavo odeven. Na ramenima ima
izlizan kaputić, čiji su rukavi malo okraćali, na nogama poderane
opančiće, a na glavi crnogorsku kapicu. Ispod kapice, nataknute ukoso,
dva mila oka gledaju me vedro i prijateljski.
 − Pušku mi je kupio deda − odgovaram radosno, zadovoljan što
imam nekoga da sa njim razgovaram. − Hoćeš li da je pogledaš? Ima
pravi oroz, a može i da puca ako stavim metke. Eto vidi.
− Vidi čuda − kaže dečak i zadivljeno zagleda pušku. − Možemo da
pucamo u šumi… A što si tako namrgođen? Šta ti je?
− Dosadno mi je. Hteo bih da se igram.
− A ti, bolan, hajde sa mnom. Idemo u šumu… Toplo je, a u šumi je
hladovina… baš sam sad bio tamo. Ima puno ptičjih gnezda… Hoćeš li
da ti ih pokažem?
− Hoću, hoću. Hajdemo.
Krećemo. Ja prosto jurim da što pre pobegnem iz blizine našega
vrta, a on malo zaostaje. Opančići mu ne daju da ide brže… Malo su mu
veliki, a uz to jedan je i jako iskrivljen. To smeta dečku i on pomalo vuče
nogu, ali mu ne kvari dobru volju.
− Nikako te nisam video do sada − brblja uz put − a pravo da ti
kažem, slabo i dolazim ovamo. Moja kuća je na drugom kraju… Znaš,
tamo, kada se prođe mlin.
− Znam, znam − potvrđujem iako nikada nisam čuo za taj kraj. −
Prolazim često tuda i prošao sam juče.
− Kako da te nisam primetio − čudi se dečak − a juče sam ceo dan
bio u polju. Čekao sam čiku da mi dođe iz sela, pa sam jednako šetkao
oko kuće. Ti si verovatno prošao kada sam ušao da ručam, jer, znaš, čika
nije došao.
− Svakako sam baš onda prošao, − odobravam mu ja, a bojim se da
ga pogledam. Neću da priznam da nikada nisam ni video njegovu kuću,
da nikada nisam prošao njegovim krajem i da mi je taj kraj nepoznat, jer
me tamo niko nikada nije vodio… Neću da se odam da se ceo moj život
odvija u krugu ovih dveju kuća u blizini kojih smo se sreli, a koje svet na
Cetinju naziva dvorcima.
Moj novi drug ne primećuje šta me muči i ne oseća ništa što bi
smetalo našem drugarstvu. Naprotiv, vrlo je veseo, prisan, i izgleda da
sam mu simpatičan. Vuče me za rukav i priča bez prestanka.
− Pokazaću ti sve što ima u šumi iza moje kuće. Videćeš tamo puno
lepih stvari: moju kolibu, moga psa, našu kravu… Imam i jednoga ježa, a
znam gde lisica ima jazbinu… Sve će ti pokazati, a napraviću ti i ovakav
štap… Evo, gledaj kako je lep. Uzmi ga ako ti se do pada. Iskresaću sebi
novi, ja to umem, videćeš.
− Kako se zoveš? − pitam, dok zajedno hitamo ka šumi.
− Zovem se Stanko. A ti?
− Đorđe, Bićemo drugovi, ako hoćeš.
Dečak je zastao i dok me gleda oči mu se smeše.
− Hoću. Nemam nikakvog drugara ovde otkako sam došao sa sela.
Mama kaže da ću ih imati kada pođem u školu. To će biti na jesen. − A
ideš li ti u školu?
− Ne, ne idem. Ići ću dogodine.
Upoznavanje je završeno i sporazum je sklopljen. Dečak me više
ništa ne pita i vodi me svojoj kući.
Celog tog prepodneva, sve do ručka, moj novi drugar mi je pokazivao
svoja dobra. Nije lagao. Imao je zaista sve, i psa, i kravu, i baštu punu
pilića i veliki voćnjak iza kuće, pun džbunova i trave, − i sve je bilo kao
stvoreno za igru. Jurili smo po voćnjaku, peli se na drveće kao prave
veverice i tražili gnezda. Pronašli smo jamu za koju je moj drugar tvrdio
da je lisičija i štapovima smo kopali po njoj, ali na našu žalost nigde nije
bilo lisice. − Pas nam je bio pravi drugar, zvao se Žuća i bio je naviknut
da igra sa Stankom. Bacali smo mu štapove, a on ih je, veselo lajući,
brzo donosio natrag. Zajedno sa nama preskakao je jaruge i umiljavao se
oko naših nogu. Ulazili smo u štalu kod krave, lupali je po nogama i
vukli za rogove, a ona, mirna i spokojna, nije reagirala na naše
nestašluke. Na dnu voćnjaka pronašli smo i ježa i na sve načine
pokušavali da ga izazovemo da promoli glavu ispod bodlji − što on
nikako nije hteo da nam učini. Stanko mi je napravio i divnu sviralu pa
sam duvao u nju svom jačinom. Najzad, zamoreni, odahnuli smo na
pragu kuće, gde nam je Stankova baka, neka stara Crnogorka, donela po
šolju mleka.
Proveo sam celo prepodne sa Stankom, divno kao nikada, ali se sve
brzo završilo. U igri i radosti došlo je podne. Morao sam da ostavim
novoga drugara i da krenem kući. Tetka Ida je svakako već zabrinuta, a
šta će reći mis Everard ako su me tražili u vrtu?
− Dođi sutra opet − molio sam na rastanku. − Dođi opet na isto
mesto.
− Doći ću − obećava Stanko, i ja sam siguran da će on ispuniti
obećanje.

***

Idućega jutra, probudila me je tetka Jelena. Bila je u jahaćem odelu,

lepa i vesela kao uvek.
− Ustani brzo. Idemo na jahanje.
Skočio sam iz kreveta i, uz pomoć tetka-Jelene, počeo da se oblačim.
Nisam imao strpljenja ni da se zakopčam i nervozno sam se otimao iz
tetkinih ruku, kada je htela da me obuje… Ovo je zaista veliki dan.
Tetka Eko jaše svakoga jutra, ali nikada do sada nije pokazivala volju da
i mene povede.
Silazimo lagano da ne probudimo ukućane, koji još spavaju. Nije se
probudila čak ni tetka Ida. Nema nikoga. Sami smo, tetka Jelena i ja.
Pred vratima stoji osedlan konj i tetka lako skače na njega. Zatim mi
pruža ruke, prihvata me i podiže pored sebe na sedlo… Prvi put sam u
sedlu i prosto ne znam kako da se namestim. Sijam od ushićenja. Gde su
sada moji drugovi da me vide?
Krećemo polako, gotovo nečujno. Varoš još spava. Na prozorima
kuća nema svetlosti.
Idemo ka manastiru i topli vazduh letnjega jutra miluje mi dušu.
Osećam tetkin nežni dah na obrazima, a njena leva ruka me pripija k
sebi. Sada je nestalo i poslednjih kuća i tetka daje novu komandu. Čini
mi se da i ne dodiruje uzde, ali je konj razume. Oni su oboje jedna
celina…
Konj je poleteo u kas. Drveće proleće pored nas, vetar nas više ne
miluje nego šiba, a moja kapa pada na ramena. Samo je lastiš zadržava
da ne odleti.
Jurimo, jurimo − i ja se smejem. Prijatno mi je na licu, na rukama,
na duši. − Smeje se i tetka Eko i njena ruka, kojom drži uzde, sve više
popušta. A ona druga, kojom mene drži, steže me čvršće.
Kod jednog hrasta, daleko izvan varoši, tetka usporava.
− Juče si me tražio? − pita tetka Jelena. − Bio si sam. Zašto se nisi
igrao u bašti sa decom?
Iako tetka ne pokazuje da je naročito interesuje moj odgovor, ja
osećam da nešto naslućuje. Da li je čula za moju svađu sa društvom? Da
Mirko nije nešto govorio? Ili Vera? Možda je i izmislila ovu šetnju da mi
olakša ispovest… Ćutim, a tetka umerenim hodom tera konja. Lagano
me ljulja u sedlu, i ovo ljuljuškanje mi godi. Možda to uljuljkivanje i čini
da se ja najzad odlučujem na ispovest.
− Crnogorci me ne vole, tetka Eko! − i sav bol i poniženje poslednjih
dana grcaju u mome glasu. − Oni me ne vole i ja neću više da se družim
s njima.
− To nije istina, to ne može da bude istina! − kaže Eko. − Svi te
volimo, a volim te i ja. Najviše volim tebe, − samo ne reci to nikome.
− Ne brini, kunem se. To je naša tajna.
− Da, to će biti naša tajna − ponavlja tetka − i ponovo letimo u kas.
Samo sada mi se čini da reč »tajna« izaziva kod tetke Jelene neke nove
misli. Da li su te misli vezane za mene, za ovu moju ispovest, ili je ova
slatka reč podstiče na kakve uspomene… Možda nešto nazire u skoroj
budućnosti, a možda nešto i čeka… Neku novu, drugu tajnu…
Neću da mutim radost nepotrebnim sumnjama. Tetka Eko je sa
mnom i kaže da me voli najviše. Sve drugo je manje važno…

***
Kada sam se vratio sa jahanja i doručkovao, odmah sam otrčao do
one uličice. Mali Stanko, oslonjen na jedno drvo, veselo mi je mahao.
− Hodi, hodi da vidiš šta sam ti doneo.
 Ispod kaputića izvukao je ruku i jedna ptičja glavica provirila je
između njegovih prstiju. On je držao nežno, radostan što je ima i što
može da mi je pokloni.
− Juče sam je uhvatio za tebe i cele noći čuvao u kolibici iza kuće.
Tako sam se bojao da je Žuća ne rastrgne.
Ptičica je uplašena, i mi smo obojica hteli da je umirimo. Lagano, što
možemo laganije, milovali smo je po glavi i krilcima, a ona je drhtala i
gotovo umirala u našim rukama.
− Uzmi je, uzmi, ona je tvoja. Samo čuvaj je da ti ne ugine. Vidi kako
se plaši.
− Gde da je stavim, Stanko? − pitam drugara dok se obojica trudimo
da uverimo ptičicu u naše prijateljske namere.
− Stavi je u tvoju sobu! − kaže moj drugar, radostan što je lako rešio
problem ptičjeg stanovanja. − Neka te ujutru budi i neka ti skače po
jastuku…
Da mi skače po jastuku… kakva sreća… ali šta bi rekla mis
Everard?… Stanko ne zna da ja imam mis Everard i da mis Everard
nikada ne bi dozvolila da mi ptica skače po sobi… Ne bi to dopustila ni
tetka Ida, a ja nemam ni hrabrosti da je za ovo molim.
− Ne mogu, Stanko − kažem stidljivo − ne mogu. Moja tetka nikada
ne bi pristala da imam pticu u sobi.
− A što? Zar je tvoja tetka tako rđava?
Opet se ne razumemo. Kako da mu objasnim da je tetka Ida najbolja
tetka na svetu, ali da ja ipak pticu ne mogu da unesem u kuću.
− Hoćeš li da je pustimo, Stanko? − pitam zbunjeno plašeći se da ću
uvrediti druga. Tako je želeo da mi donese pticu i cele je noći čuvao od
Žuće…
− Želiš zaista da je pustimo? − Dobro, pusti je.
Još jednom se obojica naginjemo nad moje ruke, u kojima naša žrtva
leži. Spustila je glavu i pomirila se sa sudbinom. Milujemo je poslednji
put i puštamo. Ona pokušava da poleti, muči se i jedva skače na obližnju
granu. Otuda, još malaksala od pretrpljenog straha i ko zna kakvih
pokušaja bekstva u toku noći, gleda u nas. Mome drugu i meni se čini
da joj vidimo zahvalnost u malim, uplašenim očima.
− Hajdemo u polje! − kaže Stanko radosno. − Video sam puno lasica.
Uhvatiću ti jednu.
Radosno i srećno hitamo u nova zadovoljstva.
 Kralj Petar I − otac Đorđa Karađorđevića.

Kneginja Zorka, Đorđeva majka, najstarija kći crnogorskog kneza

Nikole.
 Rodna kuća na Cetinju.

Kralj Nikola i kraljica Milena sa kćerima, zetovima i unucima na dan

proglašenja Crne Gore za kraljevinu, 1910. godine.
Aleksandar, Jelena, Pavle i Đorđe u Ženevi.
 Crnogorski kralj Nikola, deda princa Đorđa.
Kraljica Milena, supruga kralja Nikole.

Knez Petar, najmlađi sin kralja ujak Đorđev.

Ana Nikolajevna, supruga princa Nikole, Franca Josifa Batemberškog,
tetka Đorđeva.
 Crnogorski prestolonaslednik, ujak Đorđev Danilo.
Kneginja Milica, supruga prestolonaslednika Danila.

Knez Mirko, drugi sin kralja Nikole, ujak Đorđev.

Kneginja Natalija, rođena Nikolajević − supruga kneza Mirka.
Jedan od salona u dvoru kralja Nikole na Cetinju.

Mala trpezarija u dvoru kralja Nikole na Cetinju.

 Gledamo se neprijateljski, a oči nam ljutito sevaju

Nekoliko dana igrao sam se sa Stankom i on me je uvek jutrom

čekao u sokaku iza dedine kuće, da bismo odatle krenuli u nove
doživljaje… Staro društvo nisam viđao, a nisam ni imao prilike za to. U
park nisam išao, i sve slobodno vreme provodio sam sa Stankom. Čak
sam izbegavao da sretnem i malu Veru…
Ali, meni kao da je bilo suđeno da preživim još jedno razočarenje.
Kada sam jednoga jutra, kao i obično, istrčao da nađem Stanka,
njega nije bilo na uobičajenom mestu. Ni toga dana, ni sutradan.
Nisam znao šta da radim. Silno nesrećan, nesrećniji čak nego pre
susreta sa njim, lutao sam besciljno sokacima Cetinja. Tražio sam mesta
na koja smo zajedno odlazili, prolazio sam čak i pored njegove kuće, −
iako je ovo bilo skopčano s velikim teškoćama, jer mu je kuća bila
daleko, a ja nisam smeo da se udaljujem, − i to sve u nadi da ću ga
sresti. Uzalud. Moj mali drug kao da je bio iščezao − i život je ponovo
postao prazan.
A onda, jednoga dana, kada se više nisam ni nadao da ću ga videti,
sreo sam ga u blizini mesta naših sastanaka. Poleteo sam mu u susret.
− Gde si, Stanko? − mucao sam, ne mogući gotovo ni da govorim od
radosti. − Gde si bio do sada? Zašto nisi dolazio u našu uličicu?
Mališan me gleda hladno i nekako podsmešljivo, kao da me i ne
poznaje. Nimalo ne liči na onoga druga koji mi je tako nedostajao
poslednjih dana… i za kojim sam tako tugovao.
− Neću da se igram s tobom. Ni sada, ni docnije. Nikada više.
− Zašto? Da te nisam uvredio?
− Nisi, ali neću.
Srce mi se grči od bola i nepravde. Ja imam samo Stanka, pa i on
hoće da me ostavi. Zar ne zna kako sam ga tražio ovih dana? Zar ne
oseća da sam stalno bio sam i da sam jedva čekao da on ponovo dođe?
− Zašto, Stanko, zašto?
Dečak ćuti, lupka štapićem o zemlju, a onda se odlučuje:
− Mama kaže da si ti knežev unuk i da moram da budem dobar s
tobom. A ja neću da se pokoravam nikome.
On pokazuje želju da ode, a pogled koji baca na mene ničim ne
podseća na staro prijateljstvo.
− O, nemoj, Stanko, ne govori tako! − mucam zbunjeno. − Dođi da
se igramo, biće sve kao pre.
− Neću. Rekao sam ti da neću. Tvoj deda je gospodar, a moj otac radi
kod njega…
Teška istina da je moj deda knez, a da Stankov otac radi kod dede −
kao grom udara među nas. Zbunjen sam i ne umem ništa da kažem u
odbranu svoga dede… Izgleda da je sramota biti knez i ja se u ovome
momentu stidim svoga porekla i dedine titule… Biti knez, čini mi se da
je nešto najgore − i Stankov prezir dovodi me do očajanja… Zar će zaista
da ode i da me ostavi?… Zbog crnogorske solidarnosti izgubio sam celo
svoje društvo, a sada zbog dede treba da izgubim i poslednjeg Druga…
Već sam hteo da preklinjem Stanka da mi oprosti što sam unuk
čoveka koga on i druga Crnogorci zovu gospodarem, − a što ja dobro i
ne razumem, − i verovatno bih svojom dečijom logikom to i učinio, da
me Stanko nije preduhitrio novom pakošću.
− Idi, − kaže on ljutito. − Ostavi me. Ja te mrzim.
Blagi Bože, kakve strašne reči. Mrzi me što mi je deda knez, a tako
smo se lepo slagali ranije dok to nije znao.
Grlo mi se steže od nepravde, ali mi neki čudni prkos ne dozvoljava
da pokažem tugu.
− Ne volim ni ja tebe. Idi. Ti si zao dečak.
− Idi ti, i tuži me dedi, ti, tužibabo i kukavice.
− Ja nisam kukavica i udariću te ako mi to još jednom kažeš.
Gledamo se neprijateljski, a oči nam obojici ljutito sevaju. Stankov
pogled je sve više prezriv, a iz mojih očiju prosto ga kosi uvređeni ponos
i bol… U prepirci skrenuli smo ka mojoj kući i sada smo pred njom… I
dok se tako neprijateljski gledamo, čujem sa prozora naše kuće ljutiti
glas mis Everard:
− Đorđe!
Mis Everard mi zapovednički daje znak da odmah uđem u kuću.
Još jednom se okrećem Stanku, pun nade da će sve da se izgladi. Ali,
on ne popušta. Gleda me prkosno i prezrivo, ali mi se ipak čini da je i
njemu žao… Možda se varam, ali njegove oči kao da su pune suza.
− Idi. Idi. Zar ne vidiš da te dadilja čeka! − a sva zloba i sva gorčina
sveta kao da se slila u ovo nekoliko reči.
Podižem ruku da ga udarim, ali on se naglo okreće i odlazi, dok ja
stežem usne da ne zaplačem.
Na ulazu u kuću, gde trčeći stižem, čeka me mis Everard.
− Ko je taj dečak? − pita radoznalo. − I zašto plačeš?
− To je moj drug. Otišao je. Neće da se igra sa mnom, jer mi je deda
knez.
Mis Everard me gleda zapanjeno. Za njena shvatanja je neverovatno
da neko neće da se druži sa kneževim unukom.
− Ne plači − kaže pomirljivo − on i nije tvoje društvo.
Međutim, kada sam nekoliko dana docnije, još potišten, ispričao ceo
ovaj tužni doživljaj svojoj baki, dobra kneginja Milena imala je za mene
drugačije objašnjenje.
− Ponosit je taj dečak, sine − rekla je ushićeno. − Upamti ovaj slučaj
i izvuci pouku: titula nije uvek poslastica, ona je ponekad i gorka pilula
koja mora da se proguta.
Mnogo docnije razumeo sam ove mudre reči moje bake i moj položaj
nikada u mome životu nije bio prepreka između mene i onih koji su
hteli moje prijateljstvo.
Ovo me je, doduše, mnogo stajalo, naročito za vreme moga
prestolonaslednikovanja, kada su to iskoristili moji protivnici, ali je to
bilo jače od mene i uticalo je na ceo moj budući stav, − kao što su i reči
malog Stanka učinile da u toku docnijeg života uvek prikrivam svoje
poreklo.

***
Posle ovih prvih životnih iskustava, tako gorkih za moje detinje srce,
− u ovo vreme dobio sam i prve pojmove iz istorije moga naroda.
Na Cetinje je, po želji moga oca i nalogu kneza Nikole, stigao mladi
učitelj francuskog jezika. Otac je već bio odlučio da se preseli u Evropu,
gde bismo se mi deca školovali u stranim školama, kao što su to činili i
naši roditelji. Izabrao je već i zemlju. Čim dorastemo do škole,
preselićemo se u Švajcarsku. Ovu zemlju je moj otac dobro poznavao i
voleo.
Moram reći da je i moj otac, kao uostalom i svi prinčevi slovenske
krvi, bio vaspitavan u odanosti prema Rusiji i u ljubavi za sve što je
slovensko. To je tradicija naše porodice. Još pradeda Karađorđe bio je
rusofil. On se uvek i svagda naslanjao na Rusiju i tražio zaštitu od nje.
Međutim, iako je svom dušom bio odan Rusiji, a naročito carskoj
porodici i carskom režimu, otac nije želeo da mu sinovi pravo sa Cetinja
odu u Rusiju. Hteo je da vide i upoznaju Evropu, − i zato je bilo
potrebno da naučimo jezik, da bismo se lakše prilagodili novoj sredini…
Znao je otac da ćemo mi deca teško podneti rastanak sa porodicom i
Cetinjem. Ovde smo bili u svome narodu, okruženi ljubavlju i veseli kao
sva deca naših godina. Odlaskom iz Crne Gore imalo je mnogo šta da se
izmeni. Nije to trebalo da bude samo promena sredine − bio je to težak
prekid sa detinjstvom i oproštaj sa svima dragim licima na koja smo od
rođenja navikli − promena zemlje i promena običaja. Pred nama je bio
novi život i otac je želeo da se pripremimo za njega.
U skladu sa ovim očevim nastojanjima stigao je i učitelj jezika i nas
troje, Jelena, Aleksandar i ja, počeli smo da učimo francuski.
Ovi časovi bili su prvo naše navikavanje na rad i dužnosti. Svakoga
dana, sem praznika i nedelje, odmah posle doručka, odlazili smo u jednu
sobu koja je bila određena za našu zajedničku učionicu. Tri mala stola,
doneta iz dedine kuće, a koja su u svoje vreme pripadala mojim starijim
tetkama, uneta su ovde i nameštena tako da su svi bili okrenuti glavnom
velikom stolu, za kojim je sedeo naš učitelj, Kako je od nas samo Jelena
umela da čita i piše, dok Aleksandar i ja nismo znali nijedno slovo,
odlučeno je da se prvo sluhom naviknemo na jezik. Mi smo, doduše, već
bili navikli na francuski jezik, jer se u dvoru uvek govorilo njime u
prisustvu posluge i odsustvu Crnogoraca. Mati i otac govorili su uvek
francuski, ali smo u to vreme mi deca bili sasvim mali, a guvernanta
nam je bila Engleskinja i učila nas je svome jeziku. Na žalost, docnije, u
Evropi, prvo u Švajcarskoj, a zatim u Rusiji, potpuno sam zaboravio
engleski, koji mi je tako savesno i predano ulivala u glavu naša mis
Everard − a što mi je dosta smetalo u docnijem životu.
Odmah posle prvog časa, još dok sam žurio da ostavim tek
nabavljene sveske u svoje ormanče, sreo sam dedu u hodniku naše kuće.
Dolazio je da vidi kako je uspela prva azbuka i da porazgovara sa
učiteljem.
− Učim da čitam, deda! − vikao sam leteći mu u susret, − a kada
naučim, postaću Francuz.
Po nekoj čudnoj dečijoj logici počinjao sam da verujem da učenje
francuskih slova i odlazak u zemlju u kojoj se govori francuski, znači i
potpuno pripadanje tome narodu. Ovome je, verovatno, doprinela i
činjenica što me crnogorska deca nisu smatrala Crnogorcem, a o zemlji
Srbiji imao sam tako slabu predstavu da nikako nisam shvatao kakve su
moje veze sa njom. Tim pre što sam često imao prilike da čujem, da je
ova zemlja zauvek zatvorena za nas, − što isto tako nije prianjalo za
moju detinju dušu.
Deda se nasmešio, izvadio šaku bombona i pomilovao me po kosi.
Uvek i svagda pokazivao mi je svoju ljubav. Ostao je dosledan onome što
je za mene osetio prilikom moga rođenja.
− Nećeš biti Francuz, ali ćeš moći da razgovaraš sa pravim
Francuzima.
− Ostaću Crnogorac i dalje, je li, deda?
Sada kada je deda govorio o ovome pružila mi se prilika da preko
njega lično ispitam svoje poreklo. − Svađa sa decom i dalje me je tištala.
− Crnogorac? Ne, ti nisi Crnogorac.
 − Nisam Crnogorac, to kažu i moji drugovi. A ti si Crnogorac i baka
je Crnogorka. Kako to, deda?
− Mi smo Crnogorci, jer smo rođeni ovde, a roditelji su nam bili
Crnogorci.
− I ja sam rođen ovde, a mati mi je Crnogorka.
Deda ne zna kako da mi objasni ovu zagonetku. Hteo bi da izbegne
odgovor, ali ga moje oči prosto preklinju. Nekoliko minuta očigledno
razmišlja jesam li dorastao da ovo shvatim. Ne bi hteo da me rastuži.
Zna da sam, iako mali, ponosit na crnogorsko poreklo i da se osećam
Crnogorcem i po krvi i po rođenju, čemu je svakako najviše doprineo
mali knez Mirko svojim pričama o Crnogorcima, njihovom junaštvu i
dobrim delima. − A možda je deda i čuo da sam se baš na ovom pitanju
razišao sa svim svojim društvom i da me je to oborilo u postelju.
− Rođen si ovde i mati ti je bila Crnogorka, ali ti je otac Srbijanac, pa
si i ti Srbijanac.
Mora biti da sam izgledao vrlo razočaran ovim saznanjem jer me je
deda ponovo pomilovao po kosi.
− Treba da budeš ponosit što si Srbijanac i Srbin. Srpski narod je
dobar i hrabar. Tvoji preci su ginuli za Srbiju.
Nekoliko trenutaka nisam mogao da se priberem. Istina je, dakle, da
nisam Crnogorac i da ne pripadam ovoj zemlji i ovom kršu. Ne
pripadam ni dedi, koji kaže da su svi Crnogorci njegova deca, − pa ni
mojoj dragoj baki Mileni… Zar je to moguće?
Deda je razumeo moju duševnu borbu i privukao me k sebi.
− Dođi − rekao je. − Pričaću ti o Srbima i Srbiji. Bićeš radostan što si
Srbin, baš kao da si pravi Crnogorac.
I toga jutra, sedeći pored dede na klupi u našem malom vrtu − u
kome na sreću nije bilo nikoga − prvi put sam slušao o Srbiji i mojim
precima. Pred mojim očima razvijala se slika jednog hrabrog naroda,
plemenitog i dobrog, koji je vekovima robovao, dizao se i oslobađao od
neprijateljskog jarma, grcao pod neprijateljskom stegom, i borio se za
svoje ideale… Čuo sam ropski vapaj ojađenih; lance vezanih, zakletve
onih koji se dižu na ustanak. I u mašti video vojvode kako se okupljaju
oko Karađorđa, zaklinju se na otpor i borbu, − sve do pobede. − Cela
jedna prošlost, cela jedna potresna istorija defilovala je pred mojim
očima, dok sam slušao dedu kako govori:
− A taj legendarni junak, taj seljak iz Topole, taj Karađorđe, − bio je
otac tvoga dede. On je prvi probudio kod naroda duh otpora i razvio
zastavu slobode…
A kad je deda završio, ostao sam uzbuđen. Je li to bila žalost što
nisam Crnogorac, kao tetka Eko, kao ujak Mirko, − ili je to bio ponos što
pripadam Srbiji koja ima tako divnu istoriju i takve pretke?
− Ti si još mali − rekao je deda − ali kada budeš odrastao i razumeo,
volećeš što si Srbijanac.
− Ja već volim, dedice. I sada idem da to ispričam Aleksandru.

***
Nisam dugo bio sam. Moji drugovi su došli da me potraže. Mir vlada
među nama i kao da je sve zaboravljeno. Nijedna strana ne pominje ono
što je prošlo.
Počelo je sve, naravno, od ujaka Mirka, a svakako su tu bili umešani
i prsti tetka-Jelene, koja je onoga jutra na jahanju osetila koliko patim.
Dok sam jutros sedeo u vrtu dedine kuće, sam kao i obično, jer više
nije bilo ni Stanka da mi pravi društvo − a dedina bašta je bila tiha,
pošto se društvo igralo u našem vrtiću, − došao je Mirko. Davno već je
čuo o tuči i nije bio oduševljen postupkom svojih Crnogoraca. Nešto
rodbinska privrženost, nešto i lične simpatije, a ponajviše upliv tetka
Jelene, − tek, ujka Mirko se nije složio sa stavom koji je u borbi zauzelo
moje doskorašnje društvo. Ljut na njih, a pod uticajem tetke Eko, −
kako sam to docnije čuo − očitao im je dobru lekciju. Bilo je tu reči o
crnogorskom gostoprimstvu, o rđavom drugarstvu, i šta ti znam čega, pa
su se moji bivši drugovi zastideli i pokazali volju da stvar izglade. Ujak
Mirko bio je, dakle, izaslanik cele grupe i tumač njihovih osećanja.
− Mi ti nudimo izvinjenje. Hoćeš li da opet sve bude kao pre? −
obraća mi se Mirko.
 Mada sam se trudio da se pokažem miran, Mirko je morao da oseti
koliko sam dirnut. Slađe reči nisam čuo od onoga dana kada mi je
Stanko ponudio drugarstvo. Samo sada Stanka nije bilo ovde, a njegova
uvreda još mi je pekla dušu. Stari drugovi se, dakle, vraćaju, a ja sam i
sam tako želeo da sve bude kao pre.
− Zašto vi hoćete da me primite, kada ja nisam vaš?
− Mi se igramo i sa strancima, − kaže Mirko − jer su svi ljudi braća, a
ti si naš brat i naš rođak. − Uostalom, ti si naš i zato što si Srbin. Zar ti
otac nikada nije govorio o tvojim Srbijancima? − Ne, nije. − A deda?
− Ni deda.
− To je zato što si mali! − kaže Mirko i gleda me kao što odrasli
gledaju decu. − Čudno, a ja znam toliko o Srbiji i tvome ocu… Znaš li ti
kuda putuje tvoj otac?
Pa to je baš ono što oduvek želim da znam, nešto što se nikada
nisam ni nadao da ću čuti. Tajna koja se šapuće, ono što je zabranjeno i
da se pita… Nemam prosto daha i zanemeo sam, dok me ujak Mirko i
dalje gleda samouvereno i prosto raste od važnosti što je u ovakve stvari
upućen, pa čak može i meni da ih saopšti.
− Otac ti stalno putuje u Srbiju.
− U Srbiju? Deda kaže da mi ne možemo da idemo u Srbiju.
− Stvar je u tome što ne možete, a on ipak ide… I sada je bio tamo.
Tri nedelje.
Prvi put ne verujem Mirku i kao da moje verovanje u njega počinje
da bledi. Šta on to meni priča?…
− Kako ti to znaš − pitam − kada ti nisi bio tamo? Da ti to moj otac
nije slučajno rekao?
− Znam. Čuo sam od oca da govori sa tvojim ocem. U Srbiji je
nekako opasno, kaže tvoj otac. Obrenovići su došli u sukob sa
radikalima.
− Obrenovići? Deda je govorio o njima. Ko su ti Obrenovići?
− To je kralj što vlada. Stari kralj je otišao, a sada ponovo hoće da se
vrati.
 − A zašto hoće da se vrati kad je otišao? Zar on može i da ide i da se
vraća?
− E, vidiš, stvari rđavo stoje za njih. Kralj Milan, onaj stari, hoće da
obori vladu radikala i nagovara svoga sina Aleksandra da uzme druge,
kaže tvoj otac.
− Zar Srbija ima dva kralja?
− Ne, nema − kaže Mirko. − Nijedna zemlja nema dva kralja. Kralj
Milan je ustupio presto svome sinu Aleksandru, a sada se vratio i želi da
ukloni radikale, koji su prijatelji tvoga oca.
− Pa je li ih uklonio?
− O, jeste, stanje je teško. Tvoj otac kaže da je narod nezadovoljan i
da je tamo vruće.
− A šta radi moj otac? − pitam uplašeno, jer ništa ne razumem šta
Mirko priča.
− Ne znam šta on tamo radi, ali je pričao mome ocu da je u
Beogradu otkrivena neka zavera protiv kralja Aleksandra. Napadaju
zato radikale i govore da su oni prijatelji Karađorđevića.
− A jesu li, Mirko?
− Šta znam ja, valjda jesu − tvoj otac kaže da jesu, ali da zavere nije
bilo. On ništa nije učinio i ne zna za zaveru. Udesio je to kralj Milan! −
tako misli tvoj otac.
− Kralj Milan? Pa zar on želi da otera svoga sina?
− Ma ne, ti to ne razumeš − ljuti se Mirko. − To je politika.
Nekoliko minuta ćutimo pod teretom teških događaja, koje ne
razumemo. Ujak Mirko ponešto i zna, a ponešto je i čuo, ali je i on još
premlad da razume komplikovane puteve politike. − Ćutimo, ali
osećamo da se ta gadna politika meša između nas i da nam zagorčava
ove prve dane mladosti.
− Zato ne mogu ja u Srbiju, je li Mirko? − pitam.
− Da, zato! − klima glavom moj mali ujak. − Sada ne možeš, ali ko
zna. Možda ćeš jednog dana i moći.
− A hoće li ti kraljevi to da dozvole?
 Možda hoće, a možda i neće − mudro konstatuje Mirko. − Otac kaže
da je njima sada zlo.
Moj mali drug, moj vrhovni komandant, moj dobri ujak Mirko
duboko je zabrinut za našu sudbinu. A preko nas i za sudbinu cele
Srbije.
− Ništa ti ne brini! − teši me on. − Doznaću ja sve. Umem da slušam,
a pitaću i moga učitelja.
Odlično. Ako ujak Mirko želi da se zainteresuje za sudbinu Srbije i
Karađorđevića, onda ja više nemam šta da brinem. Ujak Mirko će već
umeti sve da udesi najbolje.

***
Božić je, poslednji moj Božić u Crnoj Gori − praznik mira i ljubavi.
Otac je na putu i mi ćemo ručati kod dede.
Još rano ujutru kad nas je tetka Ida oblačila u praznična odela,
naročito napravljena za ovaj dan, imali smo da pregrmimo mnoštvo
raznih saveta i uputstava.
Bio je to naš prvi zajednički ručak u dvoru sa starijima, − i mi smo,
po savetu tetke Ide, morali da izigravamo svece.
Ručak je imao da se održi u velikoj trpezariji dvora, a sem porodice i
nas dece, prisustvovaće mu i nekoliko stranih lica, dve drugarice starijih
tetaka, koje su iz Evrope doputovale na Cetinje i jedan prijatelj samoga
kneza Nikole, koji se već nekoliko dana nalazi u Crnoj Gori.
Svečani dan je počeo obredom u cetinjskoj crkvi, kome prisustvuje i
cela porodica. Desno, tamo kraj samoga oltara, pred visoko uzdignutim
postoljem, uz sami ćivot svetog Petra cetinjskog, stoji deda − knez. Kraj
njega kneginja Milena, naša baka, a iza njih po redu mi ostali: Danilo,
ujaci, tetke i mi − deca.
Crkva je puna. Svi su skoro u narodnoj nošnji, i žene i ljudi. I knez, i
kneginja, čak i kneginjice − moje tetke. Svi odrasli iz kneževe porodice,
počev od dede i bake, imaju visoka odličja i lente na grudima.
 Na levoj strani crkve stoje ljudi, sve sami kršni i plećati Crnogorci.
Svetlost polijeleja i upaljenih sveća osvetljava njihova lica i igra se sa
srebrnim dugmetima na njihovim tokama. Ova lica, otvrdla u životnim
borbama, sada zrače mirom i pobožnošću.
Desno od ulaza, neposredno iza kneževske porodice, ali na izvesnom
odstojanju od nje, − stoje žene. Pobožno oborile oči i slušaju reči
molitve. Navikle da uvek i svagda idu iza svojih ljudi, kao i da blagoslov
primaju tek iz druge ruke − posle svojih muževa. Njihov stav i njihov
izraz lica, čak i ovde u crkvi, prilagođava se stavu i izrazu njihovih
gospodara i sinova.
Pogled mi klizi preko ove pobožne gomile, koja se krsti i moli, − i
okreće se porodici. Deda stoji uspravno i samo se po pokretu usana
oseća da čita molitvu… Baka je spustila oči i utonula u skrušenu
pokornost.
U atmosferi ove pobožnosti u mojoj duši se rađa nešto veliko i
nepoznato… Da li će duh Hrista, o kome nam govori teta Ida, sada da se
spusti među nas?… I da li će grešni odmah da budu kažnjeni za svoje
grehe?…
Kazna zbog greha sada je jedini strah koji mi obuzima dušu. I ja sam
grešan. Juče sam se tukao sa Aleksandrom… Da li je Bog video da me je
on prvi udario?… Ili će možda mene da pozove pred Strašni sud?…
Lagano, da niko ne vidi, da ne izazovem nikakav šum, okrećem se
mestu gde stoji Aleksandar.
− Ne ljuti se, Aleksandre! − šapućem i tražim njegovu ruku. On je
prihvata i steže, bez reči.

***
Posle bogosluženja izlazimo u portu. Deda i baka razgovaraju sa
narodom. Ljudi i žene prilaze im ruci i čestitaju praznik. Čuje se puno
dobrih želja, a sve se meša sa žagorom i smehom. Nestalo je one
napetosti, koju je budila molitva. Ovde se oseća samo radost praznika.
Naš božićni ručak počeo je veselo u velikoj trpezariji dedine
rezidencije, koja je za ovu priliku bila svečano ukrašena. Dugačak sto,
zastrt belim stolnjacima sa nacionalnim vezom, prepun je kristala i
srebra.
Sedim pri dnu stola, između Jelene i Aleksandra, i srećan sam što
sam i ja ovde, i što je sve veselo i puno žagora.
Sredinu stola, nasuprot jedno drugome, zauzimaju deda i baka.
Desno od dede kneginjica Jelena, levo kneginjica Ana, najstarije
kneževe kćeri. Do kneginjice Jelene jedan mladi rođak moje bake, velika
simpatija nas dece. On je retko na Cetinju, putuje često i uvek nam
donosi razne igračke. Poslednji put nam je doneo pravu železnicu. Kao i
svi Crnogorci, voli da priča o ratovima i prošlosti, i za Aleksandra i
mene, pored ujaka Mirka, najveći je heroj koga je video svet, mada je
tako mlad da nije bio ni u jednom boju. Juče nam je napravio sneška u
vrtu dvora: ja sam u dvorskoj kuhinji ukrao šargarepu da ulepšamo
sneška. On nas uči da se sami snalazimo i njegovi metodi su dosta
originalni. Kada je sneško juče bio podignut, ali bez nosa, jer je
nedostajala krtola, rekao mi je: »Uđi u kujnu, gledaj da nema nikoga,
uzmi jednu krtolu i kidaj. Samo da te niko ne vidi«. − To je njegov stav u
ophođenju sa nama dečacima; treba učiniti podvig i jedan običan
krompir mora da bude pribavljen pravim junačkim delom.
Desno od bake sedi moj najstariji ujak knez Danilo, −
prestolonaslednik zemlje. Na njemu je uniforma oficira odreda koji nosi
njegovo ime. On je jedini za ovim stolom u uniformi.
Pri dnu stola smo mi deca. Sa nama je i mis Everard i naš učitelj
Francuz. Tu je i Mirkov guverner i njegovo prisustvo čini da se ujak
Mirko ponaša besprekorno. Samo s vremena na vreme baci pogled na
Aleksandra i mene, osmehne se i opet učtivo ćuti.
Ručak je u toku i raspoloženje postaje sve življe. Već su izneli na sto
tradicionalnu česnicu − božićni kolač svake crnogorske kuće. Po
običaju, deda seče česnicu; on će iseći tačno onoliko komada koliko ima
osoba za stolom. U česnici je zlatna para, a vrednost ove pare nije u ceni
već u znamenju. Ko je dobije biće srećan cele godine, − tako narod
veruje, − a tako verujemo i mi deca. Ja želim paru, želi je i Aleksandar,
to mi je sam rekao jutros u porti, − a želi je, verovatno, i tetka Vera, −
pa svi pažljivo gledamo dedu dok on mirno deli isečenu parčad po redu i
starešinstvu. Prvo parče zadržava sebi, kao glavi porodice, drugo daje
baki, treće Danilu, gostu i gošćama, pa preko sinova i kćeri, i nama
unucima i svim prisutnim licima za stolom. Ne isključuje se niko; svi su
danas članovi porodice… Posluga toči vino i čaše se pune i prazne… Svi
su veseli i svi ćaskaju… Ovo je najsvečaniji trenutak božićnog ručka.
Nama deci donose pet tanjirića istovremeno: za Jelenu, Veru, Mirka,
Aleksandra i mene. Da bi se skratio postupak, pošto smo dosta udaljeni
od centra stola.
Čudna neopreznost. Niko nije računao kakav nesporazum može da
izbije od nesmotreno izmešanih tanjirića.
I sukob je izbio. Rasecajući svoj komad, Jelena je pod nožem osetila
paru.
− Našla sam zlatnik! − viče radosno i podiže zlatnik da ga svima
pokaže.
Dok je još momak prinosio tanjiriće, Aleksandar i ja smo primetili da
su tanjirići izmešani. Ali, po nekom instinktu svaki od nas je verovao da
je sreća naklonjena njemu i da će je dobiti. Zato, a možda i iz straha da
para nije baš u onome drugom komadu, koji neoprezno može da zameni
i preda drugome, − obojica smo ćutali. Međutim, sada kada je bilo
izvesno da je tanjir sa zlatnikom pripao Jeleni, a ne jednom od nas, i
Aleksandar i ja smo verovali da smo prevareni i preko takve stvari nije
moglo mirno da se pređe. Za jedan jedini minut zaboravili smo sve
mudre savete tetka Ide i sve pretnje mis Everard. Ili su nam se možda i
te pretnje činile ništavnim pred mogućnošću da izgubimo sreću.
Iza leđa mis Everard Jelena pokušava da sakrije paru. Ali − mi smo
brži. Ne obraćajući više pažnju ni na dedu, ni na goste, vučemo je za
ruku i silom hoćemo da joj oduzmemo zlatnik. Ona se brani i otima, a u
otimanju i tuči pada sa stolice i obara čašu, iz koje je dotle mis Everard
srkutala piće.
Galama na našem kraju stola postaje takva da privlači pažnju. Baka
Milena je prekinula razgovor i brižno se okrenula da vidi šta se događa.
Dedino lice se smrklo. Nestalo je osmeha kojim je preletao trpezu i
goste, i on ljutito gleda u nas. Ko se to usuđuje da remeti blaženi mir
ovoga doma u trenutku kada njegov domaćin uživa blagodeti praznika i
božićne trpeze?!
Baka oseća da će se dogoditi nešto strašno, jer vidim kako uplašeno i
molećivo gleda u dedu i tiho mu govori preko stola. Tetke su sagle glave,
pa je čak i ujak Danilo prestao da se igra mrvicama na trpezi. Svi
očekuju šta će reći deda… A deda se nekako izmenio, narogušio i seva
očima. Video sam ga takvog samo jednom − kada je neki Crnogorac
uhvaćen u krađi. − Oči su mu preteći preletele preko stola i zaustavile se
na Aleksandru i meni.
− Izlazite napolje vas dvojica! − zagrmeo je njegov glas, koji zalud
pokušava da ublaži zbog gostiju i praznika. − I da mi niste više izišli na
oči, vi − nevaljalci!
I zapovednički je rukom pokazao vrata.
Hteo bih nešto da kažem, da se branim, da objasnim, ali je tišina
tako zlokobna, a dedine oči tako ljutite, da nemam daha. Zanemeo je i
Aleksandar i sada obojica uplašeno gledamo u dedinu ruku, koja
odsečno i neumoljivo pokazuje pravac.
− Napolje!
Okrećem se i očima tražim draga lica da mi pomognu. Baka i tetka
Eko gledaju u svoje tanjire i ne podižu oči da nas ohrabre. Naš
neustrašivi vrhovni komandant Mirko kao da ne primećuje naše
molećive poglede − i mirno nastavlja da jede… Samo tetka Ida zbunjeno
gleda čas u dedu, čas u nas dvojicu.
Aleksandar i ja osećamo da nema spasa − i brzo, dok još ima
vremena, dižemo se od stola i u pravcu dedine ruke žurimo ka vratima.
Za nama, zbunjena i crvena u licu, hita naša mis Everard.
A iza vrata trpezarije, u hodniku dvorca, besna mis Everard vuče nas
za uši i ljutito udara glavom o glavu.
Naš prvi izlazak u društvo završava se fatalno.
 Bič puca − kola kreću

Srećni dani su brzo prošli i ja ih više ne pamtim i ne brojim. Došlo je

i vreme kada se trebalo oprostiti sa Crnom Gorom i svim onim što je
sačinjavalo i upotpunjavalo naše detinjstvo.
Polazimo za Evropu. Otac je odlučio da putujemo i odluka mu je
neopoziva. Baka je pokušala da je odloži bar za godinu dana, ali je otac
nestrpljiv.
Pre nekoliko dana oprostili smo se sa mis Everard. Rastanak je bio
tužan i uzbudljiv. Stara engleska gospođica, koja nam je toliko godina
ulivala samo strah i bila predmet svih naših zavera i osveta, − u
trenutku poslednjeg oproštaja značila je za nas decu samo deo nečega
što se nepovratno napušta, a samim tim i žali. Aleksandar i ja, koji smo
joj toliko muka zadali, plakali smo kada smo joj poželeli srećan put, a
naša stroga i nepristupačna mis Everard grlila nas je nežno kao svoju
decu, dok su joj oči bile pune suza, koje sada − začudo − nije ni krila od
nas.
Mis Everard je otišla u svoju zemlju zauvek. U Engleskoj ima bližu
rodbinu, mislim brata i sinovce, i sa njima će provesti ostatak života. U
toku godina uštedela je nešto novaca i izdržavaće se od te male
gotovine. Otac joj je uoči puta poklonio još jednu priličnu svotu, a dobra
baka Milena dodala je tome i svoj poklon, − da mis Everard olakša
rastanak.
Sve je već uređeno i mi odlazimo. Koferi su spakovani i sneseni u
hol. Sutra u svanuće napuštamo kuću.
I mi deca spakovali smo svoje igračke i oprostili se sa drugovima. U
malom vrtiću iza kuće sastali smo se još jednom. Niko nije izostao, ni
mala Engleskinja, ni moji rođaci sa Cetinja. Svi su došli da nam kažu
zbogom i da nam požele srećan put u nove zemlje i nove doživljaje.
Došao je i mali Stanko, iako ga nikada nisam sreo od dana našeg
poslednjeg razgovora. Čuo je da odlazim i hteo je da se vidimo poslednji
put. Skroman i nekako zbunjen stajao je malo udaljen od ostale dece…
kao da je slutio da se nećemo više nikada sresti. (Stankova porodica je
napustila Crnu Goru dok sam ja bio u Ženevi i više se nikada nije vratila
na rodno tle.)
Mislim da mi je oproštaj sa Stankom bio najteži. Video sam ga prvi
put posle naše svađe, a nikada nismo uspeli da se objasnimo i izmirimo.
Bili smo prisni drugovi za tako kratko vreme, a razišli smo se grubo i
neprijateljski. Ni danas nisam siguran koji je od nas trebalo da bude
uvređen: ja, koji sam ostavljen, ili on, koji je odlazio teška srca − i je li
bilo potrebno da obojica patimo.
Kada sam se oprostio sa svom drugom decom, prišao sam još jednom
svom nekadašnjem drugaru.
− Zbogom, Stanko. Žao mi je što je sve bilo onako. Ne ljuti se više na
mene, molim te.
− Zbogom. Ne ljutim se. Uzmi ovo.
Krijući, gurnuo mi je u ruku poslednji poklon. Bila je to mala puška
od zove, koju je on vešto napravio, sa platnenim nabojem za »pucanje«.
− Zbogom, zbogom − i u trku, ne okrećući se da još jednom vidim
milo lice, bežao sam da sakrijem tugu rastanka.
Jureći kući, uzbuđen zbog Stankove poslednje pažnje, nisam mogao
da znam da će prijateljstvo sa Stankom, a naročito naš sukob, tako
naivan u suštini − uticati na ceo moj život i izmeniti njegovu −
sudbinom već utabanu − stazu.
Nisam znao da se više nikada nećemo sresti, ali da će on stajati uz
mene u dugom nizu godina moga školovanja u Rusiji, − moga uspona i
pada − i docnijeg sužanjstva i patnji.
… Sinoć, dockan, obišao sam i sve sobe u ovoj dragoj kući koju
ostavljam možda zanavek.
Dečje sobe su skoro prazne. Nameštaj je delom ostao, ali je nestalo
svega onoga što je činilo naš život i ispunjavalo naše detinje dane. − To
putuje sa nama u nepoznate zemlje.
Soba moje majke u koju ulazim sa strahopoštovanjem ista je kao i
ranije. Niko u njoj nije pomerio ni jednu sitnicu. Komode su još pune
njenih stvari, a kod ogledala leži njen toaletni pribor… Evo i njenoga
đerđefa na kojem je vezla poslednjih dana svoga života… Tu je i očeva
slika na malom pisaćem stolu, − uz oca smeju se na mene likovi nas
dece iz vremena moje majke.
Sišao sam i u prizemlje da se i od njega oprostim. Očeva kancelarija
sada je još hladnija i još više odbija. Nema nijednog listića hartije,
stolovi su prazni i kao napušteni. Otac je još prošle nedelje spakovao sva
dokumenta, − cela arhiva putuje s nama.
Ulazim u salon koji sam uvek izbegavao zbog polumraka i one
svečane atmosfere koja me je prosto gušila. Gledam dugo i dugo u
portret moje majke koji još visi na sredini sobe. Mlada, lepa, smeši se na
mene. Njen lik kao da je malo tuđ mome sećanju, ali je još drag mojoj
duši. Hoću da ga upijem i ponesem sobom u nove krajeve. − Slika
ostaje, tako je odlučila porodica moje majke.
− Zbogom, draga majko, − šapućem u tihoj pobožnosti i hoću da se
prekrstim. − Zbogom. Doći ću ponovo.
A dragi lik majke kao da me blagosilja i želi mi srećan put.
… Oprostio sam se sinoć i sa malim vrtom. Na dnu, uz samu senicu,
tamo gde sam najviše voleo da sedim, zakopao sam svoju sablju. Bila mi
je draga pratilja svih poslednjih godina. Neka ostane ovde sada kada ja
odlazim − i neka je niko nikada više ne uzme u ruke.
Ostavljam, dakle, sve te drage uspomene, a sa njima, čini mi se, i
jedan veliki deo srca, − i odlazim da na drugom kraju sveta, među
nepoznatim ljudima i nepoznatim predelima, tražim nove drugove i
nove utiske.

***
Osvanulo je i jutro polaska.
Poslednji put silazimo niz stepenice ove sive zgrade, spremni za put.
Cela porodica je kod stepeništa. Čeka da nas isprati.
 Pred vratima naše kuće dve kočije kneza Nikole već su spremne da
nas odvezu u Boku, odakle produžujemo austrijskom lađom »Graf
Vurmbrandt« do Trsta, a zatim vozom preko Milana u Ženevu. Danas
ćemo mi deca prvi put videti voz.
Svi smo uzbuđeni, mada pokušavamo da to prikrijemo. I mi koji
odlazimo, i naši, koji ovde ostaju. − I ocu je teško. Opraštajući se sa
tazbinom, on se oprašta sa poslednjim što ga ovde vezuje za moju
majku. Samo će njena sen i uspomena na njen lik i srećno provedene
zajedničke dane krenuti danas sa njim.
Sedamo u kola. U prva otac, teta Ida i mi, deca. U druga dva
Crnogorca koji će nas pratiti do Boke. Na boku pored kočijaša očev
momak.
Bič puca i kola kreću. Porodica nam maše − bele maramice bake i
mojih tetaka lepršaju se u vazduhu. Mi se okrećemo i otpozdravljamo.
− Srećan put! Srećan put!
Polako odmičemo. Kuća, draga naša kuća, ostaje sve dalje i dalje.
Već se ne vide mila lica onih koji su bili jedine ljubavi moga detinjstva.
Idemo. Idemo…
Sedim u kolima između oca i tetke Ide i pokušavam da još jednom
nazrem siluetu kuće, koja se gubi. Mašem iako me više niko i ne vidi…
Druga kola idu za nama i zaklanjaju mi i ono malo vidika što ostaje iza
prašine koju podižemo.
Ulice mirne. Niko više ne maše i ne pozdravlja.
Otac ćuti, moje malo društvo u kolima brblja, a tetka Ida obema
rukama privlači sebi srebrni kovčežić, u kome se tu, na njenom krilu,
nalazi nakit moje majke.
Ovaj nakit, zajedno sa mirazom moje majke, i svadbeni poklonom
ruskoga cara najstarijoj kćeri kneza Nikole, − mojoj majci, treba da
omogući ocu i nama, deci, život i školovanje u Evropi.
Jedno poglavlje moga života kao da se zaklapa… a nove slike počinju
da lebde u mojoj uspomeni.
 ***

Put do Ženeve slabo pamtim. Sećam se samo da je voz češće zastajao

− iako smo putovali najbrže i najudobnije što se u ono vreme moglo −
da smo silazili na nekim stanicama i da nam je otac kupovao razne
poslastice u mnogim železničkim restoranima.
Ostala mi je u sećanju sa ovoga puta i slika tetke Ide, kako nam kroz
prozor vagona pokazuje predele, − i njena briga da nijedno dete ne iziđe
iz kupea bez njene ili očeve pratnje.
Pamtim još i to da je otac u toku puta dosta pušio i većinom ćutao, −
mada je bio ljubazan i s nama i sa tetka-Idom.
Međutim, ako sam zaboravio samo putovanje, dolazak u Ženevu
ostao je neokrnjen u mojoj uspomeni. Verovatno otuda što je Ženeva,
velelepni evropski grad, ostavila duboku impresiju na mene. Do tada, ja
sam video i poznavao samo malo Cetinje i sirotu Crnu Goru.
Ženeva iz 1894, godine dočekala nas je prijateljski. Kada se voz toga
jutra zaustavio na stanici i mi posle uzbuđenja koje prati dolazak i gužva
kroz stanični peron prepun putnika najzad seli u kola − varoš je već bila
probuđena.
Prolazimo ulicama velikoga grada i sve je novo i blistavo − sve
drugačije od onoga što smo videli i što poznajemo. Kuće visoke, lepe,
solidno građene, ulice raskošno popločane, a izlozi radnji ogromni i
bogato ukrašeni.
Sve je u pokretu. Mnoštvo kola prepunih ljudi kreću se u svim
pravcima. Gospoda u slamnim šeširima, gospođe u cvetnim haljinama,
sa raširenim suncobranima… I sve kao u nekoj priči koju mi je davno
čitala neka dobra duša.
Iznad vrata raznih trgovina podignuti su platneni zakloni od sunca.
Gdegde trotoari ograđeni ogradicama između kojih su poređani stolovi i
stolice od trske. To su restorani.
Poslastičarnice i kafanice već su otvorene − svet neprestano ulazi i
izlazi iz njih.
 Samo na ponekoj kući spuštene zavese, a ovde-onde podižu se
šaloni.
Zadivljen sam i uplašen. Ovo je veliki grad. Kako je malo i tiho moje
rodno Cetinje prema ovoj grdosiji od kuća, kola i buke, čiji su stanovnici
ljudi svih zemalja, svih rasa i svih narodnosti. Oni čak i ne govore
jednim jezikom. Njihov jezik je različit kao i njihova vera, a na mome
Cetinju žive samo moji Crnogorci, − i svi govore istim jezikom i krste se
u istoj crkvi.
Kola prolaze jednu ulicu za drugom, skreću i mimoilaze se sa drugim
kolima. Idemo prilično brzo i meni se čini da smo prešli kilometre i da
nikada nećemo stići. − Zar ću ja moći da živim i da se ne izgubim u
ovome čudu od kuća, u kojima stanuju, jure i rade toliki ljudi?
Najzad su se kola zaustavila pred jednom velikom zgradom i neki
ljudi su pritrčali da nam pomognu da siđemo.
− Ovo je hotel »Metropol«, deco, − kaže otac. − Stigli smo.

***
U hotelu nismo ostali dugo, mada su onih nekoliko dana što smo ih
tamo proveli bili velika radost za Aleksandra i mene. Nikada pre toga
nismo imali priliku da živimo u hotelu i elegantni »Metropol« bio je za
nas više nego neki zabavni park. Interesovalo nas je sve: i prostrani
holovi puni gostiju koji se kreću u svim pravcima, i portirske lože na
ulazu, i dugački hodnici sa čitavim redovima numerisanih soba. Ovi
hodnici su bili naročito zabavni, jer su onako dugi predstavljali prave
lavirinte kroz koje smo trčali i u kojima smo se krili, kada ni oca ni
tetka-Ide nije bilo u blizini. Sporedne prostorije i stepeništa bila su
prosto stvorena za igru, a naša radoznalost neiscrpna. Tako se desilo da
smo jednom uleteli i u kuhinju, iz koje smo odmah uplašeno istrčali
napolje, dok se za nama razlegao smeh kuvara i posluge. Ne znam šta bi
učinio otac da je znao kakve smo sve detinjarije izvodili, dok nas tihi
koraci ili razgovor gostiju ne bi upozorili da je vreme da se igra prekine.
Na jezero nismo smeli da idemo sami. Otac nam je to energično
zabranio, a njegovo blisko prisustvo uskraćivalo je želju da se ova
zabrana prekrši. Otac je bio strog i nikakav nestašluk nije nam gledao
kroz prste. Jedina odbrana od kazne bila je ili ne grešiti ili zataškati
grešku. Pa iako smo Aleksandar i ja bili majstori u prikrivanju
nestašluka, ipak nismo mogli uvek i da izbegnemo kaznu.
Naše sobe u hotelu gledale su u park, a jezero se protezalo iza parka,
tako da nam je drveće i lišće smetalo da ga vidimo. Ipak Jelena i ja češće
smo uveče, kada otac nije bio u hotelu, pretrčavali kroz park i jurili da
gledamo plavu površinu vode, ogromnu i nedoglednu, koja se, tiha i
ravna, prostirala pred našim očima, i da uživamo u crnim labudovima.
Gledali smo ljude na obali, barke i čamce na vodi, male brodiće koji su
plovili u svim pravcima i ja sam, gledajući to, zamišljao sebe kako
plovim morima i otkrivam nepoznate zemlje. Naročito je bilo zabavno
posmatrati jezero kada se upale nebrojene svetiljke… U takvim
momentima moja sestra Jelena i ja nemo smo stajali na obali sve dok ne
bi došlo vreme za večeru i spavanje, − pa smo opet kroz park trčali da
stignemo u hotel pre očevog povratka… A odlasci u restoran, u kome se
kretala gomila kelnera i čuo prigušeni žagor gostiju i zvek tanjira i čaša,
− bili su za nas decu isto tako prepuni draži.
Jedne večeri, možda desetak dana po dolasku u Ženevu, otac nam je
saopštio da je iznajmio kuću i već sutradan napustili smo hotel i krenuli
u novi dom. Kuća koju je otac uzeo, mnogo veća od one na Cetinju,
nalazila se u ulici Monetije, nešto udaljena od jezera, a u blizini ruske
crkve. Bila je prostrana, dobro građena i u bogatom kraju. Imala je
gvozdenu ogradu i nekoliko stepenica koje su vodile do ulaza. Sa obe
strane vrata dva mesingana lava kao da su nas dočekala dobrodošlicom
kada smo prvi put stupili pred naš novi dom.
− Evo, deco, vaše kuće − rekao je otac, pružajući ruku tetka-Idi da
joj pomogne da siđe sa kola. − A evo i onih koji će živeti sa nama.
Otac pokazuje nekoliko osoba koje pred vratima očekuju naš
dolazak. To je naš novi personal i otac nam ga predstavlja.
− Vaša vaspitačica − kaže i smeši se na jednu mladu i simpatičnu
devojku koja se isto tako smeši. − Gospođica Kokorda.
Gospođica Kokorda je tip prave Švajcarkinje, rumena i okrugla lica −
tako drugačija od suve i ozbiljne mis Everard. Ne izgleda stroga − lepo
ćemo se slagati sa njom, to se odmah vidi.
Iza gospođice Kokorde neka krupna žena srednjih godina i zalizane
kose gleda nas ljubazno i rođački. To je Roza, naša kuvarica. Uz nju,
suvonjavi plavi čovek tridesetih godina, momak Albert Metro i njegova
lepa mlada ženica, crvenkaste kose, Matilda, − svi oni s kojima treba da
provodimo vreme pod ovim krovom i koji treba da nam olakšaju život
daleko od postojbine i rodbine.
Tetka Ida se ljubazno pozdravlja sa svima i svi zajedno ulazimo u
hol. Ispred Aleksandra i mene, Jelena se radoznalo okreće na sve strane
kao da ocenjuje veličinu i otmenost kuće, a iza njenih leđa nas dvojica
podsmešljivo gledamo u nju.
Bez ikakvog dogovora i kao po nekoj komandi, Aleksandar i ja
duboko se klanjamo pred sestrom.
− Izvolite, kneginjo. Vaša rezidencija vas čeka.
I dok nam Jelena dobacuje uvređene poglede, moj brat i ja smejemo
se glasno.
Uz taj smeh, vedar i detinjast − stupamo u novi dom.

***
Naš novi dom je vedar, odlično osvetljen, sa velikim prozorima i
jednim prostranim balkonom duž drugoga sprata. Parter pripada ocu;
osim biblioteke koja mu služi i kao kabinet, tu su i dve prostrane sobe,
trpezarija i salon. Nameštene su moderno, a sav taj nameštaj izabrao je
otac lično u velikoj radnji Solomon, − i sobe su tako različite od
starinski uređenih soba moje majke. Ovde nema ni debelih tepiha, ni
teških zavesa, ni ogromnih slika u zlatnim ramovima, ali je zato sve
mnogo življe i veselije.
Na prvom spratu je očeva spavaća soba, velika i udobna, sa
prozorima koji gledaju na ulicu. Do ove sobe, jedna isto tako velika, ali
sa prozorima okrenutim bašti − određena je za mene i Aleksandra, Nas
dvojica ćemo opet biti zajedno, iako se na tome delu sprata nalaze još
dve sobe… Još ni danas ja ne razumem čemu su one služile i zašto smo
Aleksandar i ja imali zajedničku sobu, kao na Cetinju, kada to nije bilo
potrebno.
Drugi deo sprata pripadao je ženskoj strani naše porodice: Jeleni i
tetka-Idi − koje su imale sobe preko puta očeve i naše. Jednu od dve
manje sobe zauzimala je guvernanta gospođica Kokorda, a druga,
manja, služila je Jeleni kao učionica. U toj sobi se često zadržavala tetka
Ida, pa ju je uvek nazivala svojim odmaralištem.
Kuhinja je bila u suterenu, a iznad spratova stanovala je posluga u
malim sobama.
Od svih ovih prostorija i cele ove kuće Aleksandru i meni najviše se
dopadao suteren i vrt. U suterenu je bio podrum, pun zavijutaka i
udubljenja − i mogli smo da se u njemu krijemo do mile volje. Vrt je bio
pun ruža i karanfila, a kroz gvozdenu ogradu sa obe strane moglo je da
se gleda u susedne bašte.
Te susedne bašte bile su posebne atrakcije za nas. Po obaveštenjima,
koja nam je ljubazni Albert dao još prvog dana, na levoj strani naše
kuće, u broju 8, stanovao je ženevski milionar gospodin Favr, −
sopstvenik zgrade, sa svojom mnogobrojnom porodicom − suprugom i
nekoliko devojčica. Desna strana, odnosno desni vrt, pripadao je
ruskom konzulatu i tu je živeo konzul Prozor, Poljak po narodnosti, a
otac dveju devojčica, malo starijih od nas. Konzul Prozor je imao i sina
Morisa, dečaka mojih godina, kako nam je to ispričao Albert. − Sve tri
ove zgrade bile su gotovo istovetne, sa istim brojem spratova i istim
malim vrtovima, u kojima je samo cveće bilo različito, dok su sva deca u
njima bila nemirna i bučna, − što smo docnije mogli da utvrdimo sa
puno zadovoljstva.
Prvi utisci o novome domu veoma su povoljni. Aleksandar i ja
konstatujemo to iste večeri kada smo se u vreme spavanja našli u našoj
zajedničkoj sobi.
− Jesi li čuo šta kaže Albert? − pitao me je Aleksandar dok smo ležali
u svojim posteljama. − Do nas, u broju osam, stanuje pravi milionar, − a
jesi li ti već video nekog milionara?
− Ne, nisam − priznajem iskreno − i ne znam kako on izgleda.
 Jedan minut ćutimo, a onda Aleksandar ponovo pita:
− Šta misliš, hoćemo li ga videti sutra?
− Verovatno hoćemo − kažem ja, − Čekaćemo ga u bašti… Ujutru ću
pitati Alberta kada milionar izlazi iz kuće…
− Ne zaboravi samo da i mene na vreme probudiš… To ne sme da se
propusti.
Viđenje sa pravim milionarom tako je novo u našem životu da nas
misli o njemu uspavljuju prve večeri u novom domu.

***
Prvi dani su prošli i došlo je jutro polaska u školu. Otac me je već
upisao i ovoga jutra vodi me u školu teta Ida.
Ne mogu da kažem da li se radujem. O školi sam slušao odavno − i to
na razne načine. Tetka Eko mi je o njoj govorila sa ljubavlju, Jelena me
je uvek plašila njome kao ispaštanjem u paklu. Čak mi je i mis Everard
ponekad pretila školom, pa sam počeo da verujem da je škola neko
neminovno zlo.
Otud me je ovoga jutra obuzimalo čudno raspoloženje, dok sam se
pripremao da krenem na svoj prvi životni zadatak. Na leđima imam
kožnu torbu, koju mi je sinoć doneo otac, a u torbi francuski bukvar,
sveske i tablicu. Bukvar znam gotovo napamet, dosta sam se namučio
dok sam naučio sva slova, ali to je bilo još na Cetinju. Ne moram, dakle,
da brinem zbog slova, ali zato jedna veća briga me plaši.
− Ima li tamo mnogo dece, tetka-Ido? − pitam dok me ona izvodi iz
kuće i dok zalazimo za prvi ugao. Škola je blizu, dve-tri ulice nas samo
odvajaju. Danas idem sa tetka-Idom da me ona upozna sa drugom
decom, od sutra će me nekoliko dana voditi gospođica Kokorda, a zatim
ću ići sam. Tako je naredio otac.
− Ima, čedo! − odgovara teta-Ida, i dok mi rukom u čipkanoj
rukavici uvlači kosu ispod kape, očigledno želi da me ohrabri. − Ima
dece, ali ti ne treba da se plašiš. Oni su svi mali kao ti, i svi kao i ti prvi
put idu u školu.
Škola je već pred nama i uprkos opomeni teta-Ide, ja brinem. Strah
od nepoznatog jači je od njenih uteha. − Ko zna nije li mis Everard
govorila ozbiljno kada mi je pretila školom.
Dvorište u koje ulazimo bruji od glasova dece. Tu ima đaka sva četiri
razreda. Škola je mešovita, ima i devojčica i dečaka… Starija deca, ona
koja su već učila ovde i koja sada dolaze da nastave, mnogo su
slobodnija. Navikla su i na učitelja, i na nastavu, i na drugove. Njih ne
mori strah od novine, nemaju tremu prvoga nastupa i očigledno se
raduju susretu sa starim drugovima. Čuje se njihov smeh, dobrodošlice i
veseli uzvici. Neki dečaci mašu jednoj devojčici koja baš ulazi u dvorište.
Zovu je i ona hita da im se pridruži. Na drugom kraju jedna mešovita
gomila izdvojila se od ostale dece i nešto živo raspravljaju…
Tetka me još drži za ružu i pogledom traži moje vršnjake. Ugledala je
grupu mališana sa majkama i sada im prilazimo.
− Jesu li to novi đaci? − pita teta Ida, a osmeh joj miluje i decu i
majke. − Evo još jednoga.
Tetka me više vuče nego što ja sam prilazim. Hteo bih da se
otrgnem, ali me tetka Ida čvrsto drži i ne da mi da pobegnem.
− Kako se zoveš, mali? − pita uz osmeh, dok me silom približava
plavom i ljupkom dečaku, koga njegova mati drži za ruku, a koji isto kao
i ja ne pokazuje ni najmanje želju da nam priđe i da se pozdravi.
I druge gospođe privode svoje sinove i razgovor počinje. Roditelji
sklapaju poznanstva preko dece.
− Moj Pjer je tako želeo da pođe u školu − govori jedna mlada mati
dok svojim sivim očima prosto mazi sina, koji se pripio uz nju i ne sme
da makne. − A sada, vidite, uplašio se od ovolike dece.
− Naviknuće se − kaže druga mati. − Čim se malo upoznaju, biće
dobro. To je uvek tako. A ovde je ipak lepo, zar ne, Žane?
Njen sinčić Žan ne izgleda uplašen. Veselo gleda u mene, tetka-Idu i
svoju majku.
− Lepo je − brblja Žan, dok mu oči nemirno preleću po celom
dvorištu.
 − Ne boj se, hodi.
I Žan me prijateljski uzima za ruku i vuče isto onako kako me je na
Cetinju vukao Stanko. Osetio je da se stidim i hoće da mi pomogne.
− Hajdemo − pristajem, i zajedno, praćeni starijima i drugom decom,
ulazimo u zgradu.
Od toga trenutka Žan je moj novi drug. Zajedno smo stupili u
učionicu i zajedno, posle prozivke, seli u istu klupu. Zahvaljujući njemu
i oproštaj sa tetka-Idom prošao je mnogo lakše nego što smo se nadali.
− Doviđenja, tetka-Ido. Ostajem sa Žanom.
I ostao sam sa njim. Ja, mali divljak koji se teško navikavao na druge
i koji je imao obično samo po jednog druga.
A kada su me toga dana u podne teta Ida i Aleksandar sačekali pred
zgradom škole, bilo mi je žao što se opraštam sa Žanom − i što je
školsko vreme prošlo.

***
Nova kuća ima puno draži. Ispitali smo Alberta i sada nestrpljivo
čekamo da vidimo i susede.
Još odmah po useljenju, čim smo se prvog jutra probudili, istrčali
smo u vrt. Žurili smo da se što pre upoznamo sa našim carstvom, a
naročito da vidimo šta se radi u broju 8… Na našu žalost, iako smo
uporno virili kroz gvozdenu ogradu u susedno dvorište, bašta kuće br, 8
bila je prazna. Niko se nije pojavljivao i samo su mirisi cveća dopirali do
nas.
− Milionari još spavaju, − šapućem Aleksandru. − Hodi da vidimo šta
se radi u broju 12.
I desno dvorište bilo je prazno i nama nije ostajalo ništa drugo do da
strpljivo čekamo.
Tek smo počeli da se zabavljamo igrom kada je neki šum iz dvorišta
broj 8 privukao našu pažnju. Poleteli smo ka ogradi. U susednom vrtu
pojavila se jedna mlađa žena i sa kanticom u ruci počela da zaliva cveće.
 Pojava ove žene, skromno obučene, dovela nas je u zabunu. Posle
sinoćnjeg razgovora o milionarima, kuća br. 8 imala je za nas mistiku
bogatstva i sve što je pripadalo njoj moralo je da nosi žig izobilja.
Žena koja je zalivala cveće nije se razlikovala ničim od drugih.
Naprotiv, cela njena pojava svedočila je o teškom životu.
− Gledaj je − tiho govori Aleksandar i lako me gurka. − Gledaj, ona
ne liči na milionara.
Bila je to sobarica porodice Favr, ali kako to nismo još znali, osećali
smo se duboko razočarani.
− Haljine su joj kao u naše Roze − konstatuje Aleksandar začuđeno.
− Vidi, ona nema ništa zlatno na sebi.
Sobarica zaista nije imala ni zlato, ni brilijante, pa čak ni zlatne toke,
koje je nosio naš deda, a koje smo viđali i kod siromašnijih Crnogoraca.
Haljine su joj bile od najobičnijeg materijala, a kantica u ruci ništa
skuplja od kante našeg baštovana na Cetinju.
− Čudna mi čuda − kažem ja. − I to su mi neki milionari.
I mi demonstrativno silazimo sa ograde.
Ali, tek što smo ponovo nastavili igru, iz kuće br. 12 − one u kojoj
stanuje ruski konzul − jedan kamičak doleteo je u naše dvorište i pao
baš pored nas.
− Došli su novi susedi! − čuo se glas koji je malo čudno govorio
francuski. − Dobro jutro, mališani.
Sa ograde, koja nas je delila od konzulata, neki rumen dečak, malo
stariji od mene, radoznalo je gledao u nas.
− Ti si Moris, je li? − pitam prilazeći ogradi, jer po onome što nam je
pričao Albert, to je svakako Moris, sin-jedinac konzula Prozora.
− Da, ja sam Moris, a odakle ti, mali, znaš moje ime?
− Rekao mi je sveti Petar noćas u snu − odgovaram nabusito, jer me
njegov izraz »mali« vređa.
− A je li ti rekao da ću i ja doći? − pita naš novi sused i ničim ne
pokazuje da je uvređen. − Možda te je i nagovarao da se upoznaš sa
mnom, ako ja to budem hteo.
 − Baš mi je tako rekao, a hoćeš li ti?
− Naravno da hoću. Mi smo susedi i treba da se upoznamo.
− A ti onda dođi.
Minut docnije pojavio se u našem vrtu, zajedno sa svojim psom,
kojeg je zvao Cezarom. Cezar je veliki pas, rasni vučjak sa lepom glavom
i podignutim ušima. Pripada Morisu i ne odvaja se od njega. Prati ga čak
i u školu i čeka ga posle časova pred zgradom da se zajedno vrate. Miran
je i dresiran, ali samo dotle dok neko ne dirne u Morisa. Tada skače i
teško onome koga dohvati zubima.
Sve nam je ovo ispričao Moris i još puno zanimljivih stvari čuli smo
toga jutra od njega.
Naš sused Favr ima punu kuću dece, sve same devojčice. Naših su
godina, malo mlađe ili malo starije od mene i Aleksandra. Moris ih
poznaje dobro, stanuje već odavno u susedstvu, ali on, iako su prve
komšije, nerado ide kod Favrovih. Devojčice su nežne i nikako ne vole
da igraju one igre koje voli Moris. Naprotiv, vole lutke, a često se i
loptaju u vrtu. On je više puta bio kod njih, ali to ga malo zabavlja pa ih
izbegava.
− Juče su me zvale − govori i prezrivo gleda u susedni vrt − ali ja
nisam išao. Bio sam na poljančetu, odmah iza naše ulice. Tamo je
mnogo lepše. Odvešću vas da vidite kako se igramo. Ima puno dece, a
igramo jednu novu igru. Divna je to igra: nogom udaramo loptu i dok
jedni napadaju, drugi brane. Napravili smo i kapiju sa mrežom; lopta
mora da uleti kroz kapiju… Pokazaću vam i vi ćete naučiti. Nije teško…
Možemo još danas na poljanče.
Istoga dana posle podne upoznali smo i poljanče i novu igru.
Poljanče je u stvari neki mali skver, odnosno jedan zapušten vrtić i deca
su ga proglasila igralištem.
Kada smo mi stigli, igra je bila u toku. Mnoštvo dečaka, među
kojima je bilo i dosta starijih od nas, jurili su za loptom i bacali je jedan
drugome, gurajući se i glasno komentarišući tok igre. Svi su bili u
majicama. Njihovi kaputići ležali su na jednom kraju poljane, bačeni na
gomilu da im ne bi smetali pri igri. Lica su im oznojena i zajapurena, ali
oni nemaju vremena od silne žurbe ni da ih obrišu.
 Niko na nas nije obratio pažnju i igra se nastavlja. Morisu to nije
smetalo. Bacio je i sam svoj kaputić, dao nam glavom znak da i mi
učinimo isto, − pa je uleteo u gužvu. Čuo se samo njegov uzvik: »Tu
sam« − i nešto kao žagor u odgovor.
Ubrzo, ja sam i sam skinuo svoj kaputić, bacio ga preko drugih i, ne
pitajući ništa, poleteo za loptom. − Neka se igra, a pravila će već sama
po sebi da se nauče.

***
Prva godina moga školovanja je prošla, može se reći, između
poljančeta i škole. Škola je bila obaveza, a poljanče razonoda, − i ja sam
se uklopio u ove promene.
Igra na poljančetu često je dovodila do kazne. Ni gospođica Kokorda,
kao ni mis Everard ranije, nije volela ovu vrstu razonode i da je mogla,
šetala bi ceo dan sa nama po parkovima grada ili uz obalu jezera, − baš
kao što je to stalno činila vaspitačica porodice Favr, − koju smo često sa
poljančeta videli kako u pratnji svojih štićenica promiče put varoši. Na
žalost naše gospođice, mi nismo bili devojčice i ove konvencionalne
šetnje, ukoliko smo morali da ih obavljamo, bile su nam dosadne.
Društvo na poljančetu, iako raznih godina, odlično se slagalo. Prvih
dana još doveo sam ovde i Žana, ali se on nikako nije mogao da srodi sa
atmosferom poljane. Žan je bio mirno dete, jedinče u roditelja, i nije
voleo igre u kojima je često dolazilo do nesuglasica i tuče. Čim je prvoga
dana primetio da se deca guraju i da tu gurnjavu i udarce smatraju kao
prirodni tok zabave, rekao mi je: »Ne volim ovo društvo, ali ću dolaziti
zbog tebe. Neću da igram, ali ću da budem ovde«. − I nikada nije igrao.
Čekao je strpljivo da igra prestane pa da zajedno krenemo kući.
Osim igara na poljani ostale su mi u sećanju i igre u baštici naše
kuće, lutanja sa Žanom po susednim ulicama i odlasci na Ženevsko
jezero. Ovi odlasci na jezero bili su uvek tajni, za njih nije smeo da zna
niko od mojih, a najmanje Gospođica ili tetka Ida.
Tetka Ida se strašno plašila vode, pa je bilo neophodno da se šetnje
do jezera brižljivo kriju od nje.
Na jezero sam išao više puta i u društvu Jelene i Aleksandra, praćeni
tetka-Idom ili gospođicom Kokorda, ali te šetnje su bile manje zabavne.
Ako nas je vodila tetka Ida, jezero smo posmatrali sa pristojne daljine i
niko nije smeo da mu se približi više od teta-
Idine dozvoljene granice. Ova granica, usled teta-Idinog večitog
straha, nalazila se tako daleko od vode da bi se moglo reći da smo jezero
gledali kao da ga gledamo na kakvoj razglednici.

***
Iz prvih godina svoga školovanja pamtim dobro događaj sa
cipelicama, o kome se u mojoj porodici docnije često pričalo sa puno
smeha.
Prve zime našega boravka u Ženevi otac nam je doneo sa puta
zimske cipelice. Te cipelice, ili bolje reći čizmice, koje su se navlačile
preko cipela, napravljene od bele kože i postavljene belim krznom, bile
su novitet u to vreme i otac nam ih je nabavio u Moskvi, gde su tek
počele da se izrađuju.
Prvoga dana kada sam ih obuo, moje bele čizmice izazvale su veliko
interesovanje kod dece. Svi su hteli da ih vide. Tražili su da pogledaju
postavu, pa su ih pipali, navlačili i gotovo jednodušno pokazivali želju
da i oni imaju takve čizmice. Radoznalost mojih drugova samo mi je
smetala. Izazivala je kod mene dvojako osećanje: i želju da čizme
poklonim − ali ih nisam mogao pokloniti svima − i stid što ja imam
nešto što drugi nemaju. Ako se tome doda i moja urođena sramežljivost,
koja je bila deo moje prirode, može se zamisliti koliko je to bilo
neprijatno.
U podne po dolasku kući, energično sam istupio pred tetka-Idom i
Gospođicom.
− Sutra ne oblačim čizme. Idem u cipelama, kao i sva deca.
Međutim, kada sam se ujutru spremao za školu, Gospođica mi je
ponovo navukla čizme.
 − Hladno je, a čizmice su kupljene da se nose. Neću da čujem
nijednu reč.
Ja zaista nisam rekao ni reči i krenuo sam u školu u čizmicama, kako
je to htela moja vaspitačica. Ali, ako je Gospođica mogla da mi naredi da
čizme obujem, ona nije mogla da me spreči da ih skinem; ako baš
moram da imam čizme na ulici i snegu, nisam dužan da u školu uđem u
njima.
Misleći da sam na ovaj način najbolje rešio iskrsli problem, i to po
onoj narodnoj: »I vuk sit i koze na broju« − ja sam na ulazu u školsku
zgradu skinuo čizmice i ostavio ih pred vratima škole. Neka čizme
ostanu napolju da ih deca ne vide, a ja ću ih već uzeti kada krenem
kući… Međutim, kada sam posle svršenih časova izišao iz škole i hteo da
obujem čizmice − njih nije bilo. Neka »dobra duša«, prolazeći pored
škole, svakako ih je videla i odnela. Spasla me je, ali šta ću reći kod kuće
kada se vratim bez čizmica?
Nestanak čizmica prva je primetila gospođica Kokorda.
− Gde su ti čizme? − dočekala me je strogo, kada sam se pojavio pred
njom. − Šta si uradio s njima?
− Nemam ih, Gospođice, neko ih je uzeo.
− Uzeo? Kako je mogao da ih uzme? Jesi li ih ostavio u hodniku
pored kape i kaputa?
− Ne, Gospođice, − morao sam da priznam − ostavio sam ih na ulazu
u školu.
Zapanjenost, koja se ogledala na licu gospođice Kokorda, bila je
iskrena.
− Ti si se usudio da baciš čizmice koje ti je otac doneo čak iz Rusije?
Ti, nezahvalno derle.
− Ja ih nisam bacio, Gospođice. Ja sam ih samo ostavio da ih ponovo
uzmem. Ali, neko ih je uzeo pre mene.
Guvernanta me je gledala u nedoumici, kao da ne zna šta da misli, a
onda je prsla u smeh.
− Odlično si to izveo. Moram reći knezu.
 Odahnuo sam. Najgore je već prošlo. Kada se Gospođica ne ljuti, sa
ocem će biti lakše.
I bilo je.
Kako je otac shvatio ovu epizodu sa čizmama, nikada nisam saznao,
ali sam docnije više puta čuo da se u porodici sa smehom o ovome priča.
Meni taj smeh nije smetao i bio sam vrlo zadovoljan što mi otac posle
ovoga nikada više nije kupovao čizme.

***
Iz ovoga vremena ostali su mi u sećanju i izvesni događaji vezani za
oca.
Otac je često išao na strelište koje se nalazilo u blizini naše kuće i
tamo vežbao. Bio je odličan strelac i često je sa strelišta donosio razne
nagrade, medalje i satove − pa je te stvarčice uvek davao nama za igru.
Vodio nas je svake nedelje i u crkvu, gde sam ja s velikom pažnjom i
zadovoljstvom slušao rusku liturgiju.
Međutim, otac je u ovo vreme često putovao iz Ženeve i dugo se
zadržavao izvan kuće. Kako sam već bio stariji i mogao da procenjujem
vreme, činilo mi se da su tadašnji očevi putevi bili češći no oni koje je
preduzimao iz Crne Gore, − i da se on na njima zadržavao mnogo duže
nego ranijih godina. Šta je radio i kuda je išao, nismo ni sada znali, ali
smo Aleksandar i ja ova njegova odsustvovanja uveliko koristili da
pridobijemo tetka-Idu za naše nestašluke, pa čak da ih iskoristimo i u
odnosu na gospođicu Kokorda.
Sa svojih putovanja otac se često vraćao veoma zabrinut i nekako
rasejan. Donosio nam je doduše dosta lepih poklona, ali je sve manje
imao vremena za nas i njegovo bdenje nad našim vaspitanjem svodilo se
uglavnom na razna pitanja upućena teta-Idi i gospođici Kokorda,
kojima je sve više prepuštao naš odgoj. − U danima kada je bio kod kuće
primao je posete mnogih lica, pa se satima zatvarao u biblioteku sa
nekim ljudima, za koje smo verovali da dolaze iz Srbije, jer su odlično
govorili srpski.
 Jednom prilikom kada je otac opet imao ove tajanstvene posete
stranih ljudi, čuo sam i razgovor koji sam dobro zapamtio, jer sam
mnogo puta posle toga razmišljao o tome razgovoru.
Prolazeći pored biblioteke da siđem u vrt, gde su me već čekali Moris
i Aleksandar, jasno sam razabrao očev glas:
− Sve se više govori u Srbiji da se Aleksandar (docnije sam shvatio
da se to odnosilo na kralja Aleksandra Obrenovića) zaljubio u onu
problematičnu ženu Dragu i da nikako ne izbija iz njene kuće.
− Da, situacija je dosta nezgodna, − čujem glas očevog sagovornika.
− Kralj se zaista zainteresovao za tu ženu još u Bijaricu kada je išao kod
majke. Sada je doveo u Beograd, i kako se zucka, piše joj prava ljubavna
pisma. Mi to u zemlji ne uzimamo ozbiljno.
− Ja ne verujem da je to baš tako naivno − čujem drugi glas. − Draga
Mašin je prepredena žena, koja ni od čega ne preza. Možete da mislite
što hoćete, ali će sve to čudno da se svrši.
− Kako mislite čudno? − pita moj otac. − Kralj se valjda neće usuditi
da je uzme. Ona je sumnjive prošlosti i ni kralj Milan, ni narod, neće
dozvoliti tu vezu.
− Ništa to ne čini − opet čujem onaj drugi glas. − Kralj je povodljiv, a
Dragin uticaj presudan. Ni kraljica Natalija, ni kralj Milan neće ništa
postići. Ako je Aleksandar rešio da je uzme, uzeće je, pa ma se zavadio i
sa ocem i sa majkom.
− Nisu u pitanju samo njegovi roditelji, − kaže moj otac. − U pitanju
je narod. Političari i vojska nikada neće dozvoliti da im kraljica bude
jedna Draga Mašin.
− Narod će svakako da se buni. Čak ni prijatelji dinastije neće gledati
rado na ovaj nedolični brak. Draga neće smeti da se drzne da podigne
oči do samoga kralja.
− Mislim da ste u pravu − kaže otac − kraljevi treba da se žene onako
kako im dolikuje. Narod traži da prva dama u državi bude dostojna
svoga položaja. Naše žene se nikada neće pokloniti pred onom koja
ličnim odlikama nije zaslužila da joj se poklone.
− Kralj Milan to zna, kneže − opet se čuje onaj prvi glas. − On lično
želi da oženi Aleksandra nekom stranom princezom, jer bi brak sa
Dragom izazvao tešku krizu u državnom životu zemlje. Kako čujem, on
već preduzima izvesne korake.
− Brak sa nekom nemačkom princezom učvrstio bi Milanov položaj
u Srbiji − kaže moj otac − a to ne bi bilo zgodno za Rusiju. Milan bi se
ustalio u zemlji, a to Rusija ne želi. Zar mu car nije dao ogroman novac
da je zauvek napusti?
− Svakako, svakako − kaže onaj prvi glas − Rusija će tu reći svoju
reč. No, bilo kako bilo, za nas sve, a naročito za vas, kneže, biće
korisno… Ako Aleksandar izgubi glavu i oženi se Dragom Mašin, vaše
šanse će još više da skoče. Narodu je i onako dosta skandala dinastije
Obrenovića.
Neko vreme svi ćute, a onda ponovo čujem oca:
− Teško je biti daleko od zemlje, ali se ja nadam da će se bar moja
deca vratiti u Srbiju. Kralj Milan je pravio dosta neprilika. On radi za
mene, − kako to kaže knez Nikola. − No, videćemo. Niko ne može da
pobegne od svoje sudbine i vreme će pokazati šta je trebalo, a šta nije
trebalo da se radi.
Razgovor se u sobi nastavlja, ali ja više ne želim da ga slušam. Očeve
reči − da ćemo se mi, deca, vratiti u Srbiju i da on žali što je udaljen od
nje − počinju da me muče. Reč »Srbija« znači za mene nešto nedokučivo
i čarobno. To je zemlja snova, fantazije i nada. Nešto što se u našoj kući
izgovara svečano, kao reč Bog ili ikona, − to su polja u kojima je igrao
moj otac, šume u kojima su lovili moji dedovi, drago tle na kome se
borio moj pradeda Karađorđe… Zemlja koju je poprskala krv mojih
predaka, a iz te krvi se rađala sloboda… Zemlja o kojoj mi je govorio
deda, − koju sam tako želeo, a u koju nisam mogao da odem. − Ali ću
možda i ići − kako to kaže moj otac.
Lagano izlazim u vrt. Ne želim da se igram sa Morisom i
Aleksandrom. Hoću da sanjarim. Možda je istina ovo što kaže otac − i
možda ću zaista jednog dana da vidim Srbiju.
 Govorio sam mu najnežnije reči kojih je moja duša
mogla da se seti

U našoj porodici imali smo dva značajna događaja: ispratili smo

sestru u Rusiju i naš rođak Pavle stigao je u Ženevu.
Još dok smo bili u Crnoj Gori rešeno je da Jelena ide u Rusiju na
školovanje. Tetka Milica je pozvala k sebi, a otac je dao pristanak. Sama
Jelena bila je oduševljena ovom odlukom.
Sada je tetka Milica pisala da Jelena odmah dođe i mi smo sestru pre
nekoliko dana ispratili. Kako ćemo Aleksandar i ja takođe učiti školu u
Rusiji − to je još davno odlučio otac − bićemo uskoro opet svi zajedno.
Tek što je Jelena otputovala, u Ženevu je stigao naš rođak Pavle. On
je naš brat od strica i ostaće kod nas za sve vreme našeg školovanja u
Švajcarskoj.
Odavno smo saznali da su otac i stric Arsen rešili da stričev sin Pavle
dođe u Švajcarsku i nastani se kod nas. Stric Arsen je sam. Pre više
godina oženio se ruskom kneginjicom iz porodice Demidov i otada
stalno živi u Rusiji. Porodica Demidov je jedna od najbogatijih ruskih
plemićkih kuća. Njihova imanja protežu se širom Sibira i obuhvataju
silne rudnike i prostranstva. Kako sam razumeo, oni su ili vlasnici ili
glavni akcionari svih železničkih pruga širom ogromne Rusije.
Knez Arsen, kao general ruske vojske, živeći u Rusiji, sreo je mladu
kneginjicu i zaljubio se u nju. Došlo je do braka koji su blagonaklono
primile obe porodice. Međutim, brak se nije održao. Nastupile su
nesuglasice i moj stric Arsen dobio je po razvodu na čuvanje i vaspitanje
sina Pavla, koga sad dovodi nama u Ženevu.
Rano jutros izišli smo na stanicu da dočekamo gosta. Strica smo
poznavali od ranije, a viđali smo ga i na slikama, koje su ostale u
albumu moje majke. On je nešto mlađi od oca, simpatičan je i lepo
priča. Dobro se slaže sa nama, a donosi i puno poklona, pa nam ih
darežljivo deli prilikom svojih retkih dolazaka. Nama deci je drag i
sačekujemo ga uvek sa galamom i radošću.
Kada se voz toga jutra zaustavio na stanici i naši gosti pojavili se na
vratima vagona − bio sam silno uzbuđen. Naš stric Arsen dolazio je da
nam poveri ono što mu je najdraže, što najviše voli − svoga jedinca. U
dogovoru sa ocem tetka Ida je već odredila mesto za Pavla: on će u prvo
vreme spavati u istoj sobi sa mnom i Aleksandrom. − »Ne treba odvajati
decu, − rekla je teta Ida ocu. − Dečku će rastanak sa ocem biti mnogo
tužniji ako bude sam. Neka se odmah navikne na društvo i neka od
prvog momenta oseti da ima braću.« Nama, pak, deci teta Ida je tom
prilikom održala jednu od njenih uobičajenih, ali uvek dobronamernih
lekcija: »Morate biti dobri sa njim − rekla je ozbiljno. − On je mali i ne
smete zaboraviti da dolazi kod nas kao vaš gost. Niko nikada ne sme da
učini ništa što bi moglo da ražalosti vašeg malog brata«.
Ovih reči teta-Ide sećao sam se u trenutku kada se Pavle pojavio na
izlazu iz voza. Iako nam je teta Ida objasnila da Pavle nema ni tri
godine, bio sam iznenađen njegovom pojavom. Držeći svoga oca za
ruku, još manji pod svojom matroskom kapom, malo uplašen, − novi
član naše male porodice dopao nam se odmah. Bio je mio i lep dečak, a
oči su mu gledale slobodno i ljupko. Pružao je ruke prema nama kao da
nas poznaje odavno, pa se sada raduje što nas ponovo vidi.
Stric Arsen, pošto nas je izgrlio i rekao da smo dobro porasli − priveo
nam je Pavla.
− Vi ste mala braća − rekao je srdačno i očinski.
− Nadam se da ćete to uvek osećati iskreno.
Nije bilo potrebno da čika ma šta kaže. − Aleksandar i ja već smo
držali Pavla sa obe strane, i on nam je sa puno ljubavi poverio svoje
ručice. Bio je pripremljen za ovaj susret i prvo viđenje prihvatio je
punim srcem.
Kod kuće, posle jedne divne vožnje kolima u kojima je Pavle sedeo
između Aleksandra i mene, prosto smo se utrkivali ko će biti bolji prema
novom bratu. I Aleksandar i ja hteli smo da ga prisvojimo svaki za sebe;
sve što je bilo lepo i što smo dotle voleli, hteli smo da mu pokažemo i da
mu poklonimo. Vodili smo ga u vrt, počinjali sa njim razne igre, davali
mu naše igračke i slike, a on je sve primao sa iskrenim zadovoljstvom.
Bio je strpljiv i nije se opirao. Izgledao je zadovoljan i pun ljubavi za nas
− kao i mi za njega.
Nekoliko dana, koliko je stric ostao sa nama, proveli smo u šetnji i
izletima. Čika Arsen je i inače bio vedre prirode, a sada naše slaganje sa
njegovim jedincem uticalo je da bude još veseliji. Osećalo se da je
prebrinuo veliku brigu. Verovatno je strahovao kako će mu sin
prihvatiti novu sredinu i kako ćemo mi, već odrasla deca, prihvatiti
mališana. Sada je sve bilo u redu i njegovoj dobroj volji nije bilo granica.
Izleti u okolinu, duge šetnje kolima i pešice, odlasci na jezero i u
dečje parkove − nizali su se neprekidno. Upoznali smo Pavla i sa Žanom
i Morisom, − nismo mogli da ga upoznamo i sa porodicom Favr, jer
devojčice nisu dolazile u naš vrt… Bilo je sve lepo, puno smeha i dobre
volje, − i duša maloga dečaka kravila se pod toplim pogledima braće
koju je tek upoznao.
Najzad smo ispratili i čika Arsena koji je išao dalje. Na železničkoj
stanici, pre nego što će ući u vagon, čika Arsen se naročito duže zadržao
kod Aleksandra i mene.
− Vama dvojici ostavljam Pavla − govorio je, a u glasu mu se osećala
tuga. − Budite njegovi zaštitnici uvek i svagde. On je sam, bez majke, a
sada i bez oca.
Teta Ida je brisala suze, a Aleksandar i ja hrabro smo podneli
ispraćaj. Ništa više ne privlači decu od saznanja da su nekome potrebna
i da im se nešto poverava, a nama se poveravao jedan tako dragoceni
poklon, živa lutkica dragog čika-Arsena. − Čika Arsen je umeo da nas
dirne.
− Ne brinite, čiko − vikali smo uglas nas dvojica. − Mi ćemo ga
čuvati i voleti.
Još jednom je čika Arsen stegao u naručje svoga jedinca, još jednom
je toplo pogledao Aleksandra i mene, − pa je bez reči ušao u kola. Minut
docnije voz je krenuo sa ženevske stanice, a čika Arsen je sa prozora
pozdravljao mahanjem ruku, sve dok se voz nije izgubio iz vida.
Pavle nije plakao, samo mu je bradica podrhtavala, a ruka kojom me
je držao stezala je čvrsto moju ruku. − Otac je bio uzbuđen, teta Ida je
maramicom zaklanjala uplakano lice, a ja sam se kleo svim svecima da
ću učiniti sve da Pavle bude zadovoljan.
Ceo taj dan nismo se ni za momenat odvajali od dečaka. Želeli smo
da mu ublažimo rastanak od oca i da zaboravi da je sada sam. Ni mi ni
on nismo imali majke, ali naš otac je bio sa nama, a sa nama je bila i
naša teta Ida, − a on je jedino imao nas. − To je raznežavalo naša dečja
srca i bili smo gotovi da sve učinimo za njega. Sećam se da mi je bilo
čisto krivo što nikakva opasnost − uplašeni konj ili neispravna kola −
nije zapretila Pavlu, pa da ga ja od toga spasem, ma po cenu svoga
života.
Sve do večeri bilo je veselo. Gospođica Kokorda, malo stroga prema
Aleksandru i meni, pokazala je puno nežnosti prema mališanu. Igrala se
s njim, pravila mu figurice od papira, crtala za njega razne slike − i
zabavljala ga iskreno.
Međutim, kada nas je uveče Gospođica napustila, pošto je sa puno
ljubavi pokrila Pavla u njegovoj maloj postelji − nastupio je preokret.
Tek što je Gospođica ugasila osvetljenje i Aleksandar zaspao u svome
uglu, a ja već osećao da me san hvata − iz krevetića u kome je ležao
Pavle začulo se prigušeno jecanje.
Uplašeno sam skočio… Da dečaku nije zlo?… Da mu nešto ne treba?
Ne, nije mu bilo zlo, niti mu je nešto trebalo. Bilo mu je teško − bio
je daleko od kuće i osećao se sam. − Plakao je, a ručice kojima je stiskao
oči bile su vlažne od suza.
− Hoću kući − jecao je, dok sam se ja naginjao nad njim. − Vodi me
kući.
Podigao sam ga i čvrsto privio sebi. Nisam znao kako da ga utešim,
ni kako se tepa deci. Bio sam i sam dete.
− Ne plači, Pavle, ne plači. Vodiću te sutra na poljanu i u vrt, Tamo
ima puno dece…
Govorio sam onako kako sam želeo meni da govore i njihao sam ga u
naručju onako kako su to činile sa mnom moja baka i moje tetke. −
Mališan je prestao da jeca i pripijao se uza me kao da sam ja njegova
dadilja…
Kakva igra sudbine! Dok sam ga tako njihao i govorio mu najnežnije
reči kojih je moja duša mogla da se seti, − nisam ni slutio da će mi ovaj
isti dečak, četrdeset godina docnije, naneti najveću nepravdu. Ni slutio
nisam da ću voljom ovoga mališana, koji je sada drhtao u mome
naručju, provesti u zatvoru dugih sedam godina, dok će on − željan
vlasti, a uplašen da je ne izgubi, vršiti nada mnom jedan zločin,
nepoznat u istoriji novijega veka.

***
Pavle se potpuno navikao na nas i mi na njega. Sada smo u vrtu nas
trojica i može se reći da je on jedina privilegisana ličnost u našem
malom krugu.
Nežnost koju je svojim dolaskom probudio kod gospođice Kokorde −
ne popušta. Ona mu dozvoljava sve i nikada ga ne grdi. Vodi ga stalno
sobom.
I otac je prema Pavlu naročito popustljiv. Ne znam je li to zbog
njegove majušnosti ili iz saznanja da je dečak poveren njegovoj brizi.
Kada je sa nama, a on je sada to češće, drži Pavla na krilu i igra se sa
njim. Dopušta da ga mališan vuče za brkove i slatko se smeje. Nikada to
nije činio sa nama, ali ja ne osećam ni zavist, ni ljubomoru. Aleksandru,
naprotiv, to smeta. Juče mi je rekao:
− Ne čini li ti se da svi više vole Pavla nego nas dvojicu?
− Ne budi glup, Aleksandre. Pavla svi maze zato što je mali. Meni je
baš milo što je tako.
− Meni nije milo − kaže Aleksandar. − Teta Ida mu sve čini, a
Gospođica je luda za njim. A sada i otac.
− Otac je obećao čiki da će se brinuti o njemu i on ne može drukčije.
Pavle je naš gost.
− Čudna mi gosta celoga života − praska Aleksandar. − Ne mogu to
da podnosim više. Juče je počupao cveće na terasi, a ja dobio grdnju od
Gospođice. Rekla je da će me tužiti ocu.
− Što nisi pazio na njega? Zar si zaboravio šta smo obećali čiki?
− Ako sam obećao da ću ga voleti, nisam obećao da ću podnositi
batine zbog njega. Kad si tako dobar, neka tebe vuku za uši… On čupa
cveće, a ja kriv… Dosta mi je svega. Videćeš šta ću da uradim Pavlu.
− Stidi se, Aleksandre. Pavle je naš mali brat, a ti si ljubomoran na
njega, On nema ovde nikoga.
− On ima sve, a ja nemam nikoga − kaže ljutito moj brat. − Mislio
sam da si ti sa mnom, a i ti si protiv mene… Beži, beži… Neću da te
vidim više…

***
Aleksandar je ispunio pretnju. Danas u bašti dobro je izudarao
Pavla. Čuo sam galamu i plač i izleteo sam u dvorište. Stigao sam baš u
momentu kada se Pavle obema ručicama branio od Aleksandrovih
udaraca.
Ne govoreći ni reči, besan na Aleksandra, zgrabio sam ga za prsa i
odgurnuo.
− Ako hoćeš da se biješ, ja sam tu! Ostavi Pavla na miru!
Aleksandar je bio ljubomoran i ozlojeđen. Sada, kao da sam ja jedini
krivac za sve, svoje ogorčenje je sručio na mene. Nastala je tuča u kojoj
su primani i deljeni udarci, − i ko zna dokle bi trajala da se sa druge
strane ograde nije pojavio Moris… Ostavio sam Aleksandra i, malo
zastiđen što je Moris sve video, prišao sam ogradi.
− Hajdemo na poljanu, Morise…
Moris je ćutao i samo je zainteresovano gledao u nas trojicu.
Razumeo je sve.
Na izlazu iz dvorišta okrenuo sam se i pogledao Aleksandra. Stajao
je u istome stavu, oborene glave.
Čim smo krenuli ka poljani, Moris je rekao malo nervozno:
 − Bilo bi bolje da Pavle nikada nije došao kod vas. Ti i Aleksandar ste
braća i ne treba da se svađate zbog toga derana.
Nisam mu ništa odgovorio, ali mnogo godina docnije sećao sam se
ovih reči. Ko zna nisu li one bile proročanske. Možda dolazak maloga
Pavla ništa nije izmenio u našim odnosima, ali je sigurno da se u
Aleksandrovoj duši još tada rodilo neko osećanje koje on nikada docnije
nije mogao da odbaci.

***

Aleksandar se iznenada razboleo. Sinoć kada smo pošli u postelju

žalio se na glavobolju, a jutros rano osvanuo je sa visokom
temperaturom i bolovima u grlu.
Tetka Ida je prosto izgubila glavu. Ni Gospođici nije lako. I otac se
duboko zabrinuo.
U podne, Aleksandru je bilo gore. Lekar koji je došao zabrinuto je
vrteo glavom. A onda je dugo razgovarao sa ocem u njegovoj sobi.
Idućega dana već stigao je čuveni profesor Martin i potvrdio
dijagnozu domaćeg lekara: moj brat boluje od difterije.
Čim je to utvrđeno, preduzete su sve mere da se Pavle i ja izolujemo
od bolesnika. Iako je Pavle već odavno imao zasebnu sobu, otac je ipak
predlagao da se nas dvojica uklonimo iz kuće, ali lekari su to odbili kao
nepotrebno. Dovoljno je da se udaljimo sa sprata gde je Aleksandrova
soba, pa smo tako Pavle i ja premešteni u prizemlje, u jednu od
gostinskih soba.
U kući, svi su bili zabrinuti i sve je izgledalo gotovo isto onako kao
davno na Cetinju, u dane kratke bolesti moje majke.
Lekar je dolazio dva-tri puta dnevno, a još prvoga dana bolesti doveli
su u kuću jednu mladu bolničarku, Zajedno sa gospođicom Kokorda ona
je bdila nad bolesnikom; njih dve se ni za momenat nisu udaljavale od
njegove postelje. Smenjivale su se i danju i noću − i to samo radi
odmora i kratkog sna u susednoj sobi.
 Otac je sačekivao lekara na ulazu i zajedno s njim peo se kod
Aleksandra. Obojica su istovremeno izlazili iz bolesničke sobe i dugo bi
razgovarali pre no što bi lekar otišao, da se uskoro opet vrati.
Po očevoj želji teta Ida nije ulazila kod Aleksandra. Pazila je Pavla i
mene, i da bi se izbegla svaka mogućnost širenja bolesti, bilo nam je
svima zabranjeno da idemo u sobu kod bolesnika. Tetka Ida je patila
zbog ove zabrane i neprestano je osluškivala šta se događa na
spratovima iznad nas. Niko nije izlazio na ulicu, niko nam nije ni
dolazio. Nisam išao ni u školu, a naročito je bilo zlo što ni Žan nije
mogao da nas obilazi. On se, doduše, dva-tri puta približio kući i čuo
sam njegove zvižduke, ali nisam smeo ni prozor da otvorim da ga vidim.
Aleksandru je bilo sve gore. Iako nam to niko nije rekao, to se
osećalo po sve češćim dolascima lekara. Teta Ida je sada gotovo
neprestano plakala i prestajala je da briše suze samo onda kada bi i
Pavle i ja počeli da jecamo. Više puta sam je video kako prilazi ikoni,
krsti se i moli. Čuli smo i oca kako satima šeta po svojoj sobi, i ti koraci
iznad naših glava odjekivali su zloslutno.
Jedne večeri, kada je bolest dostigla vrhunac, neko je zakucao na
vrata naše sobe. Bila je to Gospođica. Želela je da vidi teta-Idu.
− Stanje je kritično − šaputala je ona pred vratima, a glas joj je bio
preplašen i promukao. Knez i lekari su odlučili da Aleksandar primi
injekciju protiv difterije.
− Da primi injekciju, Gospođice? Ali taj lek još nije isproban. Zar
nije opasno da mu se da nešto što nije potpuno ispitano?
− On će je primiti prvi, tako je odlučeno − kaže gospođica Kokorda.
− Stanje je takvo da nema šta da se rizikuje. Ako ta injekcija ne
pomogne…
− Gospode, Gospode! − jeca teta Ida. − Ne govorite tako… Valjda
ima nade.
− Injekcija je jedina nada. Bolest je uzela takav tok da su lekari već
pripremili kneza… Budite i vi spremni na sve.
− Neka ga Bog čuva − jeca teta Ida. − Injekcija mora da pomogne.
Aleksandar je otporan, on će izdržati.
 − Nadajmo se − čujem zabrinuti glas Gospođice − ali on je tako
oslabio… Novi lek je poslednja nada… Najzad, taj lek nije potpuno
neispitan. U Francuskoj su ga već primili neki bolesnici. Ovde u
Švajcarskoj prvi će ga primiti naš mališan.
Šapat prestaje, guvernanta žuri na sprat, a teta Ida se vraća kod nas.
I dok ulazi polako, izgubljena, ja joj trčim u susret i bacam joj se u
naručje.
− Aleksandar ne sme da umre, je li, teta-Ido? − i gnjuram glavu u
njeno krilo. − On mora da ozdravi, ja hoću da imam brata.
− Ozdraviće, ozdraviće − kaže teta. − Bog je dobar, ozdraviće.
Ona me grli i ćutimo… Mir je… ništa se ne čuje… samo jednoliki
koraci… To otac opet šeta s kraja na kraj sobe…
A gore, na spratu, u sobi kod Aleksandra lekari se bore za jedan
život. Pribegava se poslednjem sredstvu − novom leku, koji ovi lekari još
ne poznaju, a koji je za maloga bolesnika hitno nabavljen iz Pariza…
Otac nije mogao da gleda ovu borbu − pobegao je u svoju sobu da u
samoći očajava… ili se, možda, moli…
Kako ova cela atmosfera podseća na dane pred smrt moje majke…
Bilo je isto ovako, i mati je zauvek otišla… Da li će i moj mali brat da
ode… i zar da ga više nikada ne vidim…
− Gospode, Gospode! − ponavljam u sebi reči koje sam malopre čuo
od tetka-Ide…
A u sobi iznad nas − očevi koraci nikako ne prestaju.

***
Cele te noći niko nije trenuo u kući. Čuli su se samo koraci, koraci
oca u sobi, koraci lekara po stepeništu… koraci gospođice Kokorde i
bolničarke… kao da se sve pretvorilo u koračanje, čas tiše, čas
nestrpljivo i brže… Jedino je u svome krevetiću mirno spavao Pavle.
Teta Ida je želela da i ja legnem. Međutim, kako sam se opirao,
popustila je i dozvolila da ostanem kraj nje. Možda nije imala snage za
otpor, a možda je i njoj bilo potrebno nečije prisustvo. Cele te noći teta
Ida me je držala u naručju i ja sam slušao kako tiho jeca. Poneka suza
kanula bi i na moje lice.
Pred zoru, kada sam zadremao, otac je uleteo u našu sobu u koju
nije stupio od dana Aleksandrove bolesti.
− Aleksandar je spasen − čuo sam njegov radostan uzvik. − Injekcija
je napravila čudo. Kriza je prošla.

***
Prošla je Aleksandrova bolest, prošli su i poslednji školski dani i
došao je raspust, − raspust 1898. godine − i Aleksandar i ja putujemo u
Italiju kod tetke Eko.
Tetka Eko se udala još pre dve godine i vest o njenoj udaji duboko
me je rastužila… Sećam se dobro one večeri kada je otac dobio telegram
iz Crne Gore i došao da nam ovu novost saopšti. Baš smo Aleksandar i ja
pisali domaće zadatke, a teta Ida plela, − kada je otac ušao kod nas. U
ruci je držao telegram, a lice mu je bilo vedrije no obično.
− Skoro ćemo u Crnu Goru, deco − rekao je svečano − tetka Eko se
udaje.
Te večeri, dok je u sobi odjekivao smeh i šala moje porodice, bio sam
duboko nesrećan. Tetka Eko se udaje, ostavlja roditelje i porodicu,
napušta Cetinje i Crnu Goru i počinje novi život. Odlazi kao što su otišle
tetka Milica i Stana, ali ja Milicu i Stanu nisam ni znao i one su se udale
pre smrti moje majke… Ali Eko, Eko je nešto drugo, ona pripada meni i
ne sme da ode. Ako ode, umreću od tuge. Nisam je viđao još od odlaska
iz Crne Gore − vreme je brzo odmicalo ovde u Ženevi − i ja nisam zaista
ni mislio mnogo na nju. Igrao sam, učio, imao Žana i drugove u školi i
na poljančetu, ali podsvesno sam znao da imam i tetku Eko i da je ona
moja… Kao što znam da je Crna Gora moja i da je imam… A sada Eko se
udaje i odlazi… Znači li to da će otići kao Milica i Stana i da će voleti
drugu decu a ne mene?… Zaboraviće sve što je bilo ranije baš kao da to
nije nikada ni bilo. A njene reči: »Volim najviše tebe« pretvoriće se u
vetar, u maglu i biće za mene − samo uspomena.
Tuga zbog udaje tetke Jelene potrajala je kod mene duže nego što se
moglo verovati. Bila je duboka i za vreme priprema za odlazak, pa čak se
nije smanjila ni u dane našeg ponovnog susreta na Cetinju… Odmah po
obavljenoj proslavi veridbe vratili smo se u Ženevu i nisam više video
Eko. Njena svadba je bila u Rimu, mestu njenoga verenika, i kako nam
je to pričala teta Ida − bila je sjajna i veličanstvena.
Sada smo prvi put išli u Italiju − i ovaj put je predstavljao pravu
radost. On će mi docnije ostati u sećanju kao jedna od najlepših epizoda
moga detinjstva − i sva docnija putovanja kod tetke Eko neće biti ni
približno tako lepa i zabavna.
I sam put je bio izvanredan. Jelena je bila u Rusiji kod tetke Milice,
pa smo na put krenuli samo Aleksandar i ja. Otac nije mogao da pođe sa
nama, važni poslovi su ga zadržali u Ženevi. Na putu nas je pratio naš
učitelj ruskog jezika, Serjoža…
Kako je već bila nastupila četvrta godina našeg bavljenja u
Švajcarskoj i kako se približavalo vreme završetka ovdašnjeg školovanja,
otac, koji je oduvek želeo da se Aleksandar i ja vaspitavamo u Rusiji, −
smatrao je da je nastupio čas da naučimo ruski. Zato je još u početku
godine angažovao jednog mladog Rusa da nam daje časove, i mladi ruski
student sa oduševljenjem se prihvatio posla.
Može se zato zamisliti radost s kojom smo primili vest da će nas na
putu pratiti naš mladi prijatelj Rus. Gospođica Kokorda je odlazila na
odmor, a Aleksandar i ja poželeli smo joj dobar provod iz dubine srca.
Put sa mladim studentom obećavao je nebrojene pustolovine. Neće
biti kontrole i ništa nam neće biti uskraćeno. Otac je doduše održao
čitavo slovo našem pratiocu uoči puta i on je sasvim iskreno i ozbiljno
obećao da će se držati datih uputstava, − ali smo svi znali da će to biti
veseo raspust utroje, − nešto što još nikada nismo imali.
Putovali smo vozom do Torina. Na skoro svakoj stanici gde je voz
imao ma kakvo zadržavanje − a u to vreme čekanja na stanicama su bila
znatno duža nego danas − izlazili smo sva trojica i naš pratilac nas je
vodio po peronima, kupovao nam razne slatkiše i dopuštao sve moguće
ludosti. Ne mogu prosto ni da se setim kakve smo sve igre izmišljali za
vreme ovoga puta, a sve te igre bile su praćene blagonaklonošću našeg
učitelja. I sam mlad i veseo po prirodi, bio je oran za svaku šalu, pa se
čak u tim šalama i utrkivao s nama. Jedino što je činio u svojstvu
pratioca i zaštitnika, bila je pažnja da nam se u putu ništa ne desi i da
nas zdrave preda u ruke naše tetke Jelene.
Put je oduševio i mladog Rusa. Kao student sa ograničenim
prihodima nije zaista mogao ni da pomisli da svoj godišnji raspust
provede izvan Ženeve, a da će otići u jedan dvor, pa čak i u privatnu
posetu jednoj kraljici − to svakako nije mogao ni da sanja. Stvarnost je
bila za njega lepša od najneverovatnijeg sna, − a ni Aleksandar ni ja
nismo mogli da zamislimo ništa lepše. Pratilac kao što je Serjoža bio je
blagoslov neba, a daljina kuće i svega što je moglo da nas obuzda i
sputa, ispunjavalo je naša srca neizmernom srećom.
Kada se voz zaustavio u Torinu i kada smo se obreli na staničnom
peronu, kola tete Eko čekala su na izlazu. Ostalo nam je samo da se
zavalimo u meka sedišta i da krenemo. Aleksandar i ja smo želeli da
sednemo uz kočijaša, ali nam Serjoža prvi put to nije dozvolio,
smatrajući da je ta želja nepristojna.
Putovanje udobnim i luksuznim kolima kraljevske italijanske kuće,
kroz divne predele Italije, jedne od najlepših zemalja Evrope, i to tako
dugačko putovanje u društvu raspevanog Serjože i još veselijeg kočijaša,
uz pokliče i zvižduke, ličilo je na san, a dolazak u dvorac Rakoniđi samo
je produžavao ovu bajku.
Iako u mojoj svesti, posle ovoliko godina, bledi uspomena na ovo
putovanje, dvorac Rakoniđi onakav kakvog sam ga prvi put video, ostao
je u mome sećanju kao nešto najlepše što pamtim. Ni dvorovi velikih
kneževa Rusije, ni carski dvor u Petrogradu, koje sam docnije dobro
upoznao, boraveći kod svojih tetaka u Rusiji, nisu mogli da izbrišu
utisak koji je letnja rezidencija tetke Eko ostavila na mene još od prvog
viđenja. Sagrađen u sredini parka, sa ogromnim prilazima, sav utonuo u
raskošno zelenilo prirode, ličio mi je na začarani zamak uspavane
kneginjice, pa sam u prvom trenutku gotovo poverovao da ta kneginjica
u njemu zaista i spava.
Umesto uspavane kneginjice, u susret nam je dolazila tetka Eko.
Onako mlada i lepa, obučena u bele haljine, izgledala je i sama kao iz
bajke… Takvu su je tada videle moje oči, a takva mi se dugo godina
pojavljivala i u viziji, kada sam mnogo godina docnije, skrhan i zatvoren,
gotovo lud od očajanja, tonuo u uspomene i prošlost, da bih zaboravio
strahote sadašnjice.
Tetka Eko se iskreno obradovala našem dolasku i učinila je sve da
nam raspust bude što lepši. I samoga Serjožu je primila srdačno, a on
se, zbunjen i smeten, duboko klanjao pred njom − što je Aleksandra i
mene, i pored sveg dostojanstva tetke Eko i želje da ne uvredimo
Serjožu, − izazivalo na smeh. Kako je i Eko bila vesele prirode i kako je
za nju sve bilo povod za razonodu i dobro raspoloženje − nije nam
mnogo zamerala za ove nestašluke i gledala je na njih isto onako
dobroćudno kao nekada na Cetinju.
Serjoža je smešten kao i mi i naše sobe su bile jedna do druge, pa
smo i ludosti mogli da nastavimo duboko u noć. Niko nije kontrolisao
da li spavamo ili pričamo, a tetka Eko nije ulazila uveče u naše sobe. −
Sva trojica smo prisustvovali zajedničkim obedima, što nam je davalo
priliku da upoznamo život kraljevske kuće Italije.
Dan je počinjao ustajanjem u docnije sate. Nije bilo žurbe za školu,
pa smo mogli da se izležavamo u posteljama. Ovo izležavanje naročito je
prijalo našem učitelju. − Bio je to zaista jedan potpuno novi život za
njega. Doručak sa porodicom nije bio predviđen. Tetka Eko, mudra kao i
uvek, oslobodila nas je toga, dajući nam mogućnost da živimo
slobodnije i po ličnom nahođenju. Odmor je imao da bude kompletan i
svako je mogao da čini što hoće, ali samo do ručka. Ručak je bio
obavezan i počinjao je u vreme kada smo mi u Ženevi sedali za sto da
pijemo čaj.
U ovo doba tetka Eko nije imala dece, i svoju prvu kćer, Jolandu,
rodila je docnije, tek 1901. godine, − kada sam ja već bio u Rusiji. Kako
je i njen suprug, prestolonaslednik Emanuelo, bio češće zauzet, tetka
Eko je mogla dosta vremena da posveti nama. Ovde se odmarala od
društvenih obaveza i zvaničnih poseta, pa je dane provodila u jahanju,
lovu i šetnjama.
Lov i jahanje bile su najveće razonode naše tetke Eko i ona se još pre
našega dolaska postarala da je Aleksandar i ja pratimo u ovim šetnjama.
Nabavila je za nas dva mala konja i oni su nas čekali u štali još prvoga
jutra. Aleksandar i ja dobro smo jahali; jahanje smo naučili u manježu
Ota Ulrihta koji je imao svoju školu jahanja u blizini naše kuće u
Ženevi.
Kod tetke Eko čekala me je i puška, prava lovačka puška, nabavljena
za dečaka mojih godina. Park dvorca bio je pun zečeva i mojoj radosti
nije bilo kraja. Lovio sam ove zečeve, jahao jutrom sa tetkom i
Aleksandrom, uživao u vožnji kolima, pravio izlete u okolinu, a često sa
Serjožom išao u Torino. Tamo, u gradu, krstarili smo ulicama, gledali
izloge i prolaznike, zagledali mlade devojke − ovo je uvek činio Serjoža
− i umorni se vraćali kući, gde nas je čekao dvorac Rakoniđi u svoj
svojoj lepoti.
Sećam se kako sam se slatko smejao kada sam prvoga jutra po
dolasku ušao u Serjožinu sobu. On je ležao uvaljen u meke čipkane
jastuke i pušio.
− Sve me ovo podseća na priču − rekao mi je iskreno, dok je
pogledom bludeo po sobi. − Sinoć sam bio siromašni student koji daje
časove kneževoj deci, pa se uveče vraća na svoju mansardu, a jutros sam
se probudio kao kraljević. Čini mi se, uostalom, kao i da se nisam
probudio, − kao da je sve ovo san.
− To nije samo san, Serjoža. Ustaj brzo da vidiš kakav nas doručak
čeka.
Serjoža nas je češće vodio i na neko veštačko jezero, gde smo nas
trojica lovili ribu. Serjoža je umeo ribu da uredi, pa je na licu mesta
ložio vatru i gotovo nadomak dvora pekli smo i jeli ribe, bez ikakvog
pribora, služeći se samo prstima. Ovaj nomadski život divno je
dopunjavao raskošne navike dvorca Rakoniđi. Ribarenje mi je bilo tako
drago i tako me je oduševilo da sam docnije, kada sam već bio u Srbiji,
rado prihvatao predlog moga profesora matematike da s njim zajedno
ribarim na Dunavu, − pa mi je ova zabava prešla u pravu strast, zbog
koje sam imao i mnoge neprilike.
Dan kada se trebalo vratiti kući prekinuo je našu radost i kao da nas
je uverio da sve što je u životu lepo − ne traje dugo.
 Misao na povratak jako je ražalostila Serjožu i mene. Ja sam imao da
se odreknem novih navika, lova i konja, a Serjoži je bilo još teže da
raskošni život dvora zameni poluhladnom sobicom na mansardi neke
stare kuće u Ženevi. Odlazeći, obojica smo patili, ali je sudbina za nas
imala različite perspektive: ja sam bio siguran da ću se iduće godine
ponovo vratiti u dvorac Rakoniđi, a Serjoža je, naprotiv, znao da više
nikada ništa slično neće doživeti. Životna sreća nije bila milostiva prema
Serjoži i ja sam to sa tugom osećao, dok smo zajedno pakovali naše
valize, i dok je on zavideo mojoj sreći što se vraćam, a ja patio zbog
njegove tuge što zauvek odavde odlazi. Ni on ni ja nismo mogli tada da
slutimo da će moja sudbina biti mnogo strašnija od one koja je u
mirnom građanskom domu čekala našeg studenta… Posle našeg odlaska
u Rusiju nikada više nisam video Serjožu i ne znam šta se dogodilo s
njim. Je li preživeo revoluciju svoje zemlje?
Ja sam s bratom i iduće godine ponovo došao u dvorac Rakoniđi, ali
Serjoža nije bio sa nama. Ovoga puta nas je doveo naš otac, a sa nama je
došao i novi član naše porodice: moj brat od strica Pavle.
 Iskustvo iz Crne Gore muči me i u Rusiji

I opet su prohujali dani, i opet je došao dan rastanka. U životu,

ljudima je suđeno da se uvek nečega odriču, − nama je bilo
predodređeno da idemo dalje.
Bilo je veče, toplo jesenje veče. Tek sam se vratio iz Italije gde sam
proveo raspust kod tetke Eko.
Trudio sam se da sklopim konstrukciju nekih gvozdenih delova, a
teta Ida je pratila tu moju igru, dok je Aleksandar crtao u drugom kraju
sobe, kada je u sobu stupio naš rođak Jaša Nenadović, profesor Velike
škole u Beogradu, koji je kao politički izbeglica živeo u Ženevi.
− Otac te zove, pođi sa mnom − rekao je čika Jaša.
Ustao sam uznemiren. Poziv u očevu sobu u ovo vreme određeno za
igru i odmor mogao je da znači nešto neprijatno. Idući za čika-Jašom,
pretresao sam u mislima sve događaje toga dana. Jesam li što učinio što
bi moglo da naljuti oca? − Da me nije ko tužio? − Uzalud. Ničega nisam
mogao da se setim. Bio je to jedan redak dan kada za sobom nisam imao
ništa što bi moglo da dovede do kazne.
Otac je sedeo za svojim stolom, a njegova već proseda kosa pod
svetlošću upaljene lampe izgledala je još belja. Bio je zamišljen, a bore
oko usana mu još dublje. Pogledao me je nežno, a kada je progovorio,
glas mu je bio neuobičajeno blag.
− Sedi, sine − rekao je, a ja sam i pre prvih reči znao da nisam
pozvan zbog kazne. − Sedi, treba da razgovaramo ozbiljno.
A zatim, dok sam malo uplašeno sedao na sami kraj stolice,
uznemiren zbog onoga što otac ima da mi kaže, − on je rekao:
− Školovanje ovde je završeno i ti treba da kreneš u Rusiju na više
godina.
− Idem li tamo sam, oče? − pitao sam zabrinuto.
 Bilo je to kao da je pala bomba i razorila očev dom, a ja ostao sam,
napušten, bespomoćan… Znao sam već odavno da će doći dan odlaska u
Rusiju, ali taj odlazak sam uvek zamišljao kao seobu, a ne kao rastanak.
Niko mi nikada ni rečima ni nagoveštajima nije dao na znanje da ću
napustiti porodicu i roditeljsku kuću, − a koje bi dete ikada i moglo
mirno da primi da postoji nešto i izvan roditeljskog doma… A sada mi
otac kaže da uskoro krećem, da krećem u nepoznato, nešto što
predstavlja kraj detinjstva.
Verovatno su se ove misli ocrtavale na mome licu, jer je očev pogled
postao blaži:
− Rusija je daleko, znam ja to, sine − ali je ona naša druga domovina.
Pravu domovinu ti i ne znaš, i Rusija će za sada biti tvoja otadžbina.
Upoznaćeš nju i njen narod, steći ćeš tamo prijatelje, zavolećeš njene
ljude, a oni će voleti tebe. − Najzad, nećeš biti ni sam. Tamo su tvoje
tetke Milica i Stana, − one će te prihvatiti.
− A Aleksandar? Ide li i on, oče?
− Da, ide, samo ne u istu školu, Ti ćeš ići u Kadetski korpus cara
Aleksandra II, a Aleksandar će učiti u školi »Pravovedenije«.
− Ali zašto, oče, da ne budemo zajedno?
− Mali si da to razumeš − kaže otac − ti si moj stariji sin i ti moraš da
budeš vojnik, baš kao i svi tvoji preci. To želim ja, a to žele i tvoje tetke i
njihovi muževi.
− A hoćemo li se vratiti, ako budem vojnik, oče?
− Ne znam, sine, to je u Božjim rukama, ali mi moramo da ispunimo
svoju dužnost, a tvoja dužnost je da budeš vojnik i da budeš spreman.

***
Ubrzo posle ovog razgovora, otac, Aleksandar i ja krenuli smo u
Rusiju.
− Nećemo se zadržavati u Petrogradu, deco, − rekao nam je otac
nekoliko dana docnije, kada smo se, sutradan po dolasku, probudili u
hotelu »Angleter« − prekoputa Isakovskog sabora. − Vi ostajete ovde
godinama i videćete sve. Idemo odmah dalje, u Peterhof, tetka Milica
nas čeka.
Tako smo bez dužeg zadržavanja krenuli na imanje Velikog kneza
Petra Nikolajeviča, koje se nalazilo nedaleko od Petrograda. Ovo imanje
zvano »Znamenka« pripadalo je porodici Romanov i predstavljalo je
jedno od najlepših carskih dobara. Protezalo se kroz šume i pašnjake i
bilo je zvanična rezidencija kneza Petra Nikolajeviča, strica cara Nikole
II. − »Znamenka« je imala i svoju ergelu, ali ne tako veliku kao što je
bila ergela »Sergijevke« − rezidencije tetka-Stane.
U Peterhof smo stigli vozom. Na stanici nas je čekao lično Veliki
knez, suprug naše tetke Milice. Smešio se rođački i odmah pri prvome
susretu srdačno je zagrlio Aleksandra i mene.
− Kako su već veliki, − obraća se ocu dok nas obema rukama čvrsto
privlači sebi. − Čini mi se da je to bilo juče kada sam ih video na Cetinju,
a eto, od mališana postali su momci. Kako vreme leti.
− Da, kneže − kaže otac. − Prošlo je od tada više od šest godina.
− I sada već dolaze u korpus − smeje se Veliki knez. − U »Paževski
korpus«, zar ne?
− Ne − kaže otac. − Stariji će ići u Aleksandrovski korpus, a mlađi u
»Pravovedenije«.
Veliki knez se čudi što nismo upisani u Paževski korpus u koji se
primaju deca kneževa i plemićkih velikodostojnika. Aleksandrovski
korpus je dobra škola, ali su tamo deca svih staleža i nema mnogo
plemićke dece.
Smešeći se, otac izbegava da odgovori na ovo pitanje. Ako i ima
kakvih razloga, to su njegove intimne misli i ne poverava ih čak ni
svome dragom rođaku, − a knez i ne insistira. Lakim pokretom ruke
vodi nas svojim kolima, koja nas čekaju.
− Radujem se što će dečaci biti ovde i što ćemo ih viđati češće − kaže
on. − Kneginja je oduševljena vašim dolaskom. A Jelena i moja Marina
vas nestrpljivo čekaju još od jutra.
Marina je kneževa kći. Ima sedam godina i mlađa je od mene i
Aleksandra. − Ali, nas dvojica ne mislimo ni na Jelenu, ni na Marinu.
Prvi put u životu gledamo ruski lando i divimo mu se. Knežev lando je
nešto prekrasno, − ne zna se jesu li lepši konji ili udobna kola.
Veliki knez lično tera konje. Otac seda uz njega, a nas dvojica iza
njih… Jedan pokret i kola kreću. Dok konji jure ravnim ruskim putem,
ja gledam u kneza. Ovo je prvi Rus posle Serjože koga gledam, − a uz to
je i najbliži carev rođak. Stalno se smeši, živo nešto priča ocu i vešto
upravlja konjima.
Najzad stižemo, lando se zaustavlja pred ulazom u dvor, a četa
livrejisane posluge žuri nam u susret. Knez lako skače, dobacuje uzde
jednom momku, pa se očinski okreće Aleksandru i meni da nam
pomogne pri silaženju. Tako je prirodan i tako prisan, kao da nije Veliki
knez.
Još nismo ni potpuno sišli, a nešto belo i lepršavo baca se u naručje
ocu. To je Jelena. Nije nas videla dugo, otkako je poslednji put dolazila u
Švajcarsku.
− Najzad ste tu − viče i grli nas svu trojicu naizmenično. − Čekam
vas još od jutra. Cele noći nisam spavala od iščekivanja.
Jedna lepa mlada gospođa, okružena decom, stoji uz Jelenu i
strpljivo čeka da prvo oduševljenje prođe pa da se i ona sa nama
pozdravi. To je svakako tetka Milica koju ja nikada do sada nisam video.
Uz nju devojčica plavih očiju i kose − njena kći Marina, i jedan
trogodišnji švrća, koji se stidljivo krije iza majke, − naš kuzen Roman…
Tetka Milica nas grli, smeje se i privodi nam svoju decu. Marina
slobodno prilazi, dok tetka skoro vuče Romana.
− Ovo su tvoja braća, Romane. Viđaćete se vrlo često, − kaže sa puno
ljubavi i, skupljajući nas sve oko sebe, uvodi nas zajedno u kuću.
Za vreme prvog ručka u »Znamenki«, u koju sam docnije mnogo
puta dolazio u toku svoga školovanja, − atmosfera je srdačna i
porodična. Tetka Milica je ljubazna i vedra, a knez mi je veoma
simpatičan. On stalno priča, smeje se i češće se okreće onome kraju
stola za kojim sedimo Aleksandar i ja u društvu kneževske dece, Marina
nas zabavlja i, kako Aleksandar i ja slabije znamo ruski, govori francuski
kao rođena Francuskinja…
 U ovako prijatnom ambijentu, uz brdo kolača, upoznavanje sa
ruskom porodicom brzo je i lako. Već brbljamo kao da se poznajemo
godinama. Marina nam priča o parku, o šetnjama i malome poniju −
koga će nam pokazati odmah po ručku. Raduje se što smo došli i pita
koliko ostajemo kod njih.
Odjednom, dok ručak još teče, ja počinjem da pratim razgovor koji
se vodi na drugome kraju stola, gde sede knez i moj otac. Oni govore
francuski i ja sve razumem. Knez Nikolajevič priča o Srbiji i do mene
dopiru izvesni odlomci koji počinju da me interesuju. Praveći se da
slušam Marinu, čuljim uši da uhvatim smisao kneževih reči.
− Tako je, kneže − čujem ruskoga kneza kako se obraća mome ocu. −
Rusija je zainteresovana i ne može to da dozvoli. Kralj Aleksandar se još
pre dve godine opredelio za Milanovu politiku. On neće političke
stranke u Srbiji već lični režim… Pa ti novi zakoni… Kažem vam, kneže,
da mi to ne možemo da trpimo. Milan na prestolu ili uz presto − isto je
za nas.
− Potpuno vas razumem − odobrava moj otac. − Kralj Milan vršlja
kako hoće.
− Da, da, Milan zaista gazduje, a Aleksandar mu to dopušta. Ovo je
sada nova vlada Milana Obrenovića, a taj isti Milan svečano je dao reč
našem caru da se neće vraćati u Srbiju. Car mi je govorio o tome, a
govorio je verovatno i vama, kneže, prilikom vaše nedavne audijencije.
Mi vršimo pritisak na Aleksandra, ali se on čvrsto drži svoje politike.
− Ja sam izložio caru svoje mišljenje, − kaže otac. − Govorio mu je o
tome i knez Nikola crnogorski. Kralj Milan je ubeđeni austrofil i mrzi
sve što je rusko.
− Ali, zato njegov sin hoće da se drži uz nas, − primećuje knez uz
osmeh. − U poslednje vreme se plaši za presto, a presto mu je dobro
uzdrman. Mogu vam reći; kneže, da bi car iskreno želeo da na srpskom
prestolu ne vidi Obrenoviće.
Neprimetno posmatram oca i opažam da mu lice blista od
zadovoljstva, iako se trudi da to prikrije. Uvek je tako kada se govori o
Obrenovićima, Obrenovići ga jako interesuju − baš kao i mene. Zar mi
ujak Mirko nije govorio o njima, − i zar nisam siguran da su oni jedini
krivci što smo mi udaljeni iz Srbije?!… Zašto nas ti Obrenovići tako
mrze?
− I knez Nikola bi iskreno želeo da se vi vratite u zemlju, − nastavlja
Veliki knez − car mi je tu skoro pričao kako vas je knez Nikola hvalio
pred njim. Nije to bila samo porodična naklonost, kaže car, bilo je to
političko uverenje crnogorskog kneza.
Kneginja Milica pažljivo prati razgovor. Izgleda da ni ona ne voli te
Obrenoviće, kao ni moj otac.
− Otac je ogorčeni protivnik današnjeg režima u Srbiji, − kaže ona. −
On to i ne krije. Kaže da su ti srbijanski kraljevi potpuno izgubili glave.
Ako se još i kralj Aleksandar oženi tom Dragom Mašin, čaša žuči biće
prelivena.
Ličnost Drage Mašin naročito interesuje tetka-Milicu i ona pokazuje
puno radoznalosti za ljubavni flert kralja Aleksandra − što sam ja tek
mnogo docnije mogao da razumem.
− Kako izgleda ta žena? − pita ona oca. − Jeste li je videli?
− Nisam je nikada video − kaže otac. − Bila je u Bijaricu zajedno sa
kraljicom Natalijom, ali ja nisam bio tamo. Kažu da je lepa.
− Ali ja čujem da je ona mnogo starija od kralja.
− Starija je više od dvanaest godina − potvrđuje otac − a bila je i
udata. Ali, to joj, ne smeta da podiže oči na krunu, iako zna šta bi to
značilo za kralja i dinastiju.
− Vi mislite da ona pretenduje na brak? − Draga je sitan duh i želi
presto… ali nije vaspitavana da misli o posledicama, niti o mogućnosti
te želje!
Niko ne primećuje da ja pažljivo slušam.
Ručak je završen i kneginja se diže.
− Hajdemo kod mene na kafu, − poziva oca i kneza. − Prilike u Srbiji
su čudne. Taj kralj Aleksandar je neobičan čovek. Dolazio je čak kod oca
da prosi Kseniju. Morate mi pričati o njemu…
Dižemo se i mi deca, Princeza Marina vuče me za ruku.
− Pokazaću ti ponija. Idemo svi u štalu da ga vidite.
 ***

Nekoliko dana posle ovog razgovora otac nas je poveo u Petrograd.

Pred velikom zgradom carskog internata »Car Aleksandar II«
zaustavio se knežev lando − i otac me je uveo u zgradu.
Dežurni oficir, koji nas presreće na ulazu, vodi nas kroz hodnike u
kancelariju direktora škole.
General Rudanovski, stariji dostojanstveni oficir, dočekao nas je
prijateljski. Još odmah po dolasku u Petrograd otac je bio kod njega i
pitanje moga školovanja je utvrđeno. Školska godina je počela, ali
obostranom saglasnošću je rešeno da ja naknadno stupim.
Pošto je izmenjao sa ocem potrebne formalnosti i pošto su obojica
iskazali jedan drugome svoje poštotvanje, direktor se podigao:
− Sada ću vas provesti kroz školu, a posle ćete imati prilike da vidite
i učenike. Izvolite sa mnom.
Prolazimo hodnikom pored mnogih zatvorenih vrata. To su učionice.
Đaci su na času i ne čuje se nikakav šum. Samo laki koraci nas
prolaznika… Pred jednim vratima u dnu hodnika general zastaje i
otvara ih. Propušta prvo oca, pa ulazi sam. Na mene ne obraća naročitu
pažnju − ja sam za njega već kadet, − ali ostavlja vrata otvorena da i ja
uđem.
Soba, koju gledamo, ogromna je. Prozori na obema stranama ničim
nisu zastrti. Celom dužinom veliki stolovi, poređani simetrično. Oko
stolova stolice − i ja ih letimično brojim. Svaki sto može da primi više od
dve desetine đaka. Pri dnu, na podignutom podijumu, jedan izdvojeni
sto − svakako za dežurne oficire… Bliži se podne pa u trpezariji vlada
mala užurbanost. Nekoliko dežurnih kadeta razmešta čaše i tanjire. Na
ulazak direktora svi staju u stavu mirno. Vidim i jednog mlađeg oficira,
koji verovatno nadzirava kadete.
General preleće pogledom po trpezariji, ležerno odgovara na
pozdrave mlađih i okreće se ocu:
− Ovde se hranimo. Hrana je dobra, ali skromna. Nadam se da vaš
sin nije razmažen.
− Ne, gospodine generale. Moj sin je vrlo skroman, ali malo divalj.
Ne navikava se lako na novo društvo. Zadovoljan sam što će živeti u
kolektivu.
− Moraće da navikne na disciplinu − kaže direktor i gleda me strogo.
− Ovde vlada red i poslušnost. Svaki se prekršaj kažnjava.
General želi da mi odmah stavi na znanje da se ovde treba odviknuti
od mnogih dosadanjih navika. − »Ostavi ovde sve svoje grehe« − kao da
čujem reči iz Biblije. − »Vrata su otvorena samo za izabrane.«
Pošto smo se dosta nagledali trpezarije, ili se bar tako činilo
direktoru, penjemo se na sprat da vidimo gde đaci spavaju. Od sutra ću
ovde spavati i sam, − i ko zna koliko godina.
Spavaće sobe su svetle, nešto manje od trpezarije, i ima ih više.
Kreveti vojnički poređani i − vojnički uredni. Ivice im se ističu, gotovo
se uplašiš da se ne ogrebeš o njih. Ovo su »spalnaje« − i u svakoj od njih
šava oko pedeset đaka. Jedna mala četa koju nazivaju »rota«. Svaka soba
ima i neku vrstu kupatila − dugačak hodnik duž koga se proteže jedna
vrsta metalnog korita sa poređanim česmama i pregradama. Pregrade
služe za ostavljanje ličnog pribora, − svaki đak ima svoju pregradu. One
su numerisane da ne bi bilo zabune i nalaze se na drugom kraju sobe,
malo udaljene od česama. Ovde može istovremeno da se umiva mnogo
lica, − možda je to i prijatno, pada mi na um.
Pored partera zgrada ima tri sprata: svaki sprat pripada jednoj klasi.
Na prvome spratu, odmah iznad partera, smešteni su najstariji učenici,
oni, koji su već na završetku školovanja. Tu na istome spratu nalaze se i
spavaće sobe i učionice: učionica ima po tri na svakom spratu. −
Spavaće sobe su na drugoj strani, a ispred učionica proteže se dugačak i
širok hodnik kojim đaci u redovima silaze niz spratove. − Drugi sprat
ima isti raspored, samo su u njemu mlađi đaci. Treći, poslednji sprat,
određen je za najmlađe, tu ću spavati i učiti i ja cele ove godine.
General se ni u spavaćim sobama ne zadržava dugo. Svakako je
uveren da nam je već posvetio dovoljno pažnje. Otac, naprotiv, gleda
svuda i imam utisak da proverava hoće li se meni dopasti ovde.
Direktor je malo nestrpljiv, ali i dale učtivo stoji dok otac posmatra.
Najzad je i ocu dosta, pa silazimo.
Tek što smo sišli u parter, vojnička truba objavljuje podne. To je
svršetak časova i vreme za ručak.
General zastaje.
− Sada ćete videti i đake. Evo ih.
Sa svih strana kuljaju kadeti. Izlaze iz učionica i uvršćuju se u
redove: po dvojica u redu. Tako poređani kreću napred, korakom koji
odzvanja.
Stojimo u blizini trpezarijskih vrata i cela škola defiluje pred nama.
Kadeti pozdravljaju generala, on im otpozdravlja samo osmehom, − a ja
sam se sav pretvorio u oči. Ovo su moji novi drugovi, a ovo je taj novi
život koji me čeka.
Dečaci su približno istih godina. Najmlađi su moji vršnjaci, ostali
pripadaju starijim razredima. Obučeni su u iste uniforme, razredi se
razlikuju samo po oznakama. Korak im je ujednačen, lica pomalo
svečana, verovatno zbog prisustva direktora. Svi gledaju u generala, a
poneki kadet samo baci letimičan pogled na mene i oca.
Redovi kadeta gube se iza vrata trpezarije. Čuje se samo bat čizama i
pokreti na pozdrav generalu.
Već poslednji đaci izmiču pred našim očima i general se okreće
izlazu.
− Odvedite vašeg sina krojaču naše škole da mu uzme meru za
uniformu i neka sutra bude ovde pre časova.
Dok se pozdravlja sa direktorom i zahvaljuje mu, otac ima neki
nežan izraz lica koji me zbunjuje, − Da li je to zato što sam samo još
danas slobodan; sutrašnji dan mi donosi promenu − poslušnost i
disciplinu.
Otac ćuti dok izlazimo iz sure zgrade koja ima zvučan naziv
»Kadetski korpus cara Aleksandra II«, − a mene nešto steže u grlu.
Napolju, u kolima, čeka Aleksandar da još danas stupi u svoju školu
»Pravovedenije«.
 ***

Život u internatu ima mnogo draži i lepši je nego što sam ja mislio.
Uči se doduše dosta, ali ima vremena i za igru i za odmor. Zabavljanje je
čak i sastavni deo života u školi: svakog dana određeni su sati za odmor i
razonodu… Predmeta ima dosta, preovlađuju oni vojnički. Jasno je da je
ovo vojna škola i da se spremamo za oficire… Ima dve vrste učenika:
interni, kao što sam ja, − a to su oni koji ovde uče, hrane se i spavaju, −
i eksterni, tj, oni koji uveče odlaze kućama.
Oni stanuju u Petrogradu kod svojih porodica.
Škola je mešovita, ima i plemićke i građanske dece. Ima dečaka i iz
seljačkih kuća, − i među svima kadetima vlada neprikosnovena
jednakost. Ja sedim između dva kadeta različitih društvenih klasa.
Jedan je od njih pravi grof, Ivan R.2 − i pripada poznatoj porodici
prestonice, drugi je sin profesora istorije i nema nikakve titule. Među
njima je i velika razlika u blagodetima života: grof je prebogat, a Sergije
− tako se zove moj drug sa desne strane u klupi, − očito tavori u životu.
Meni je, moram priznati, simpatičniji Sergije. Ima nešto milo u tome
dečaku, i dobro − pravo rusko… Ja sam upisan kao Georgije Petrov-
Karađorđević, ali niko od dečaka ne zna da preko svoje rodbine imam
veze sa carskom porodicom. Nikome nisam govorio o svojim tetkama, a
dobro ću se truditi da moji drugovi nikad ne saznaju za njih. Po mojoj
želji otac je zamolio direktora da se kadeti sa ovim ne upoznaju, iako je
ova činjenica bila poznata celoj upravi škole.
Na prvome času u školi iskoristio sam priliku da malo bolje
osmotrim drugove.
Kadet sa leve strane, Ivan R., stariji je od mene godinu, a možda i
više. Lep je dečak, krupnih crnih očiju iznad kojih se u luku protežu
markantne obrve. Koža mu je bela i nežna, crte lica pravilne, a usne
pune i rumene kao u devojčice. Ima nečega vedrog i đavolskog u izrazu,
a u isto vreme deluje otmeno. Otac mu je vrlo bogat, − to sam odmah
čuo. Visok je i vitak, kadetska uniforma kao da je salivena na njemu, a
kožni pojas ističe retko tanak struk. − Nasuprot Ivanu, drugar sa desne
strane − Sergije, bucmast je plavi dečak i ne naročito lep. Iako mu je
kosa kratko podšišana, on stalno mrda glavom kao da hoće da otkloni
neki zamišljeni pramen. Često rukom prelazi preko čela. Kada vas gleda,
pogled mu je dubok i malo začuđen. Toliko je plav da vam se čini kao da
nema ni trepavica ni obrva.
Ostali dečaci, mojih godina ili nešto stariji od mene, pripadaju
raznim društvenim klasama. Skoro su svi plavi, pravi ruski tipovi. Svi su
novajlije kao i ja i svi paze da se ničim ne ogreše. Liče na jato uplašenih
vrapčića koji sa strahom pomaljaju glave iz gnezda da osmotre ima li
opasnosti u vazduhu. Nije zaplašen samo Ivan, on mirno posmatra
kadete i reklo bi se da ga zabavlja njihovo strahovanje.
I ja sam pomalo uznemiren. Neka svečana disciplina struji
vazduhom, a uniforme nastavnika i njihovo ukrućeno držanje samo
povećavaju ovaj utisak. Kada smo moga prvog školskog dana, posle
časova, izišli u dvorište na odmor posle ručka, − moj levi partner iz
klupe, Ivan R., upitao me je u prisustvu druge dece:
− Vi ste Georgije Petrov, je li to i vaše porodično ime?
− Mi Srbi imamo samo jedno porodično ime. A ja sam Srbin.
Učinilo mi se da je mladi gospodičić malo razočaran. Primetno nas je
juče u društvu generala i svakako je verovao da pripadam nekoj čuvenoj
porodici.
− Čuo sam za Srbiju, − kaže ipak učtivo. − To je mala zemlja pod
protektoratom Rusije.
Ovaj naziv »protektorat«, − mada ga dobro i ne razumem, − čini mi
se malo uvredljiv. Deda Nikola mi nikada nije govorio da smo bili pod
nekim protektoratom. Govorio je, doduše, da smo robovali pod Turcima,
a Rusiju je pominjao samo kao veliku slovensku državu, koja nas voli i
štiti. Je li zaštita protektorat ili je to možda nešto slično? − Ipak, kako
bilo da bilo, malo nadmen način govora novoga druga udaljuje me od
njega.
− Srbi nisu nikada bili pod protektoratom Rusije − primećuje drugi
kadet iz moje klupe, Sergije, koji je verovatno to slušao od svoga oca,
profesora istorije. Oni su slobodni još od početka ovoga veka, gotovo sto
godina. Bilo bi dobro, Ivane, da ne govoriš ono što ne znaš i ne razumeš.
 − A ja te molim da razgovaraš sa mnom malo učtivije − ljutito se
Ivan obraća Sergiju.
− Marim ja zato što ti nešto moliš − kaže Sergije. − Ponavljam ti: bilo
bi dobro da ne pričaš ono što ne znaš… U tvoju glavu ne može sve to da
uđe… Nije svaka glava sposobna… − Umukni!
Izgledalo je da će Ivan još nešto da kaže, ali se brzo savladao,
okrenuo leđa i napustio društvo.
Dok se nekoliko kadeta glasno smejalo, Sergije je rekao samo jednu
reč: »Gospodičić«.
Po načinu kako je ovo izgovorio i pomalo podsmešljivom tonu kojim
mu se obraćao, odmah sam se uverio da Sergije ne voli Ivana i da to želi
da mu pokaže. − Ko zna zašto?… Ovo je moj prvi dan, a verovatno ću to
saznati docnije kada se bolje upoznamo.

***
Disciplina u školi je vojnička. Radi se i živi po zvucima trube.
Truba nas budi, truba nas poziva na obede i ispraća sa njih, truba
nam najzad objavljuje i čas polaska na spavanje.
U početku, ovo mi je smetalo. Prvog dana moga života u internatu,
kada je truba zasvirala za ustajanje, ja sam, tek probuđen, skočio iz
postelje tako uplašeno, da je to izazvalo smeh mojih sobnih drugova,
kojima je ovo danima služilo kao razonoda i predmet za zadirkivanje.
Po završenim časovima ulazimo u trpezariju onim redom koji sam
video prvoga dana. Svaka »rota« ima svoj sto i kako nailazi, pravo ide i
seda. Sve ide po utvrđenom pravilu i niko ne greši… I tako iz dana u
dan.
Da nije trube i ovog života po komandi, u minut, život u školi bi mi
se neobično sviđao… Juče na času, dok je jedan kadet odgovarao na
pitanja profesora, list hartije kružio je učionicom. Došao je i do mene pa
sam ga i ja uputio dalje. Neka vešta ruka nacrtala je karikaturu
profesora, a nacrtala je tako verno da se niko nije mogao da uzdrži od
smeha. Prigušen, ali očit, smeh se širio od klupe do klupe, − pa ga je
najzad primetio i profesor. Prekinuo je pitanje i u dva koraka bio kod
nas.
− Šta to krijete? Dajte da vidim.
Ćutanje, niko se ne miče.
− Dajte tu hartiju! Brzo!
Opet ćutanje. Profesor se nervira, gleda po nama preteći, a zatim
uzima registar razreda.
− U redu, ceo razred nema nedeljni izlaz. Izvolite ponovo.
Čas je nastavljen, ali je tako još prve nedelje mog dolaska ceo razred
moje klase po kazni ostao u školi. Svi drugi kadeti imali su slobodan
izlaz. Svako je izišao, a u određeno vreme vraćao se u školu. Samo je nas
tridesetak, koliko nas je bilo u našoj učionici, ostalo u zgradi. Igrali smo
lopte u dvorištu i pričali. Većina njih, koji ovde imaju porodice, nisu bili
dobre volje. Kod kuće su ih čekali rođaci, a verovatno su imali i kakav
predviđen program.
Za vreme igre prišao mi je Sergije.
− Žao mi je što nisam mogao kući − rekao je snuždeno. − Moja sestra
danas ima svoj dan.
− Imaš sestru, Sergije?
− Da, sestru i starijeg brata.
Ni iduće nedelje nisam nikud izlazio i ostao sam sam, dok su svi
drugovi iz moje rote izišli u grad. Knez Oldenburški, rođak carske
porodice, koji je po sporazumu s ocem trebalo da me izvodi iz internata,
nikoga ni ove druge nedelje nije poslao po mene, pa sam bio prinuđen
da ostanem u školi… Docnije sam saznao da se to dogodilo usled
nesporazuma između kneza Oldenburškog i moje kneževske porodice,
jer su obe strane bile u uverenju da ću nedelju provesti u onoj drugoj
kući.
Ceo taj dan šetao sam po dvorištu škole i bilo mi je dosadno. Pre
osam časova svi drugovi iz rote stigli su u internat. Sedeo sam u sobi,
kada je jedna grupa galameći ušla u »spalnaju«. Među njima je bio i
Sergije.
 − Ti si ovde? − pitao je začuđeno. − Nisi izlazio nikuda?
− Ne, nisam.
− Nemaš porodice? − U njegovom glasu osećao se prijateljski ton,
pun saosećanja.
− Imam dalju rodbinu.
− Nisu te zvali na ručak?
− Ne, nisu.
On nije pitao dalje, a ja nisam smatrao za potrebno da ga
obaveštavam. Izraz »dalja rodbina« izabrao sam lukavo. Za dalju
rodbinu se mnogo ne pita. Da sam rekao da imam rođene tetke, Sergije
bi se svakako interesovao ko su i gde stanuju. Ja to nisam nikako hteo i
od prvoga dana sam odlučio da, po svaku cenu, sakrijem svoje srodstvo
sa carskom porodicom Romanov. Iskustvo sa malim Stankom iz Crne
Gore pratilo me je i ovde, a pratiće me i docnije, celoga života.
Dobro je što sam tako postupio, jer Sergije očigledno ne voli ljude
kojima pripada moja kneževska porodica. On je veoma jednostavan i
dobar, a osećam da veruje da klasa mojih tetaka nije ni jednostavna ni
dobra. Primetno ne mari ni za Ivana, − i sačekuje ga uvek sa
podsmehom. Kada Ivan nije prisutan, uvek ga zove »gospodin grof«, a u
njegovoj blizini ruga se svemu što je plemićko.
Za Ivana ne marim, ali mi je jako žao mojih tetaka. Svakako bi bile
zapanjene kad bi čule kako ih ne priznajem. Za Stanu kojekako, nju
jedva i poznajem − pre odlaska u školu napravio sam joj samo jednu
posetu na njenom imanju »Sergijevka« − ali me savest grize zbog tetke
Milice i Velikog kneza, a naročito zbog male Marine, koja je tako
rođački ljubazna i predusretljiva… Zašto Sergije ne voli taj svet, koji je
tako pristupačan i pun duše?
Nisam mislio da će Sergija da dirne okolnost što ja u Rusiji nemam
nikoga i za mene je ova stvar bila okončana onoga momenta kada je
razgovor završen. Za Sergija ne, − a to sam osetio već prve subote.
Rano ujutro iduće subote po ovome razgovoru, dok smo se umivali u
našem nazovi kupatilu, Sergije me je gurnuo rukom. Bio je zbunjen i
nije znao kako da mi saopšti ono što hoće da mi kaže.
 − Čuj, Georgije, ti ideš sutra sa mnom mojoj kući. Mati te poziva na
ručak.
Ruka, kojom sam se umivao, zastala je u pokretu. Poziv na ručak u
porodicu koju ne poznajem sasvim me je preplašio. Otac je u pravu kada
kaže da sam divljak… Već sam zaustio da Sergiju kažem da sutra; idem
u »dalju rodbinu«, pa ma morao celoga dana da ostanem u internatu,
kada me je Sergije brzo preduhitrio.
− Moraš ići. Objasnio sam majci da nemaš ovde nikoga i ona te čeka.
Bilo bi joj žao da ne dođeš, a sve smo udesili da možeš da iziđeš iz
internata.
Sergije me gledao tako srdačno da sam odmah shvatio koliko bih mu
učinio nažao ako ga odbijem… Ko zna koliko je rečitosti morao da
upotrebi dok je privoleo svoju majku da me pozove… Nisam mogao da
budem bezdušan i nezahvalan.
− Dobro, Sergije. A ko će da me izvede?
− Izvešće nas obojicu Marija Nikolajevna, koja dolazi po svoga sina
iz druge rote. Ona se već sporazumela sa mojom majkom.
− Onda dobro, u nedelju idem kod tebe.

Italijanska kraljica Jelena, tetka princa Đorđa − tetka Eko.

 Italijanski kralj Vitorio Emanuelo, suprug Đorđeve tetke Jelene.

Deca italijanske kraljice Jelene − tetke Eko.

Ruski veliki knez Nikolaj Nikolajevič, drugi suprug Anastasije.

Ruska velika kneginja Anastasija − Stana Nikolajevna, tetka princa
Đorđa.
Ruski veliki knez Petar Nikolajevič, suprug Milice Nikolajevne.
Ruska velika kneginja Milica Nikolajevna, tetka princa Đorđa.

Ministarstvo inostranih poslova Srbije.

 Zgrada ruskog poslanstva u Beogradu 1903. godine.

Nekadašnja zgrada Narodne skupštine (na uglu ulica Kneza Miloša i

Narodnog fronta).
Zgrada generalštaba srpske vojske na Kalemegdanu.

Stari dvor u Beogradu, iz dvorišta.

 Stari dvor u Beogradu, sa ulice.

Prestona dvorana u starom dvoru.

 Koncertna dvorana u starom dvoru.

Knez Mihailova ulica u starom Beogradu.

Jevrejska ulica na Dorćolu krajem XIX veka.

Česma na Terazijama krajem XIX veka.

Princeza Jelena, sestra Đorđeva.
Tetka Ida, rođena Nikolajević.
 Zar ima dve vrste Rusa?

Oko deset časova, u društvu Marije Nikolajevne i njenog sina,

napustili smo internat. Oktobarsko sunce grejalo je toplije no obično i
ulice su bile pune sveta. Crkve još punije. A žagor i gužva na sve strane.
Fijakerom s jednim konjem, koji ovde zovu »izvoščik«, stigli smo
brzo na cilj. Pred vratima zgrade oprostili smo se sa Marijom
Nikolajevnom, koja nas upozorava da će tačno u sedam časova doći po
nas, da nas vrati u internat, − kako je to propisano.
Sergijeva kuća nije bila daleko od škole. To je stara zgrada,
sagrađena na nekoliko spratova i ulaz joj je pomalo mračan. Iz stanova,
pored kojih prolazimo, čuju se glasovi i vika dece… Skoro je podne, pa
se ovi glasovi mešaju sa zveketom tanjira i posuđa, koji kroz mnoga
odškrinuta vrata dopire do nas… Kuća je prepuna stanara, a sve su to
manji stanovi sa mnogo dece… Sergije stanuje na trećem spratu.
Preskačući stepenice, za nekoliko minuta bili smo pred ulazom. Moj
drug zvoni i ulazimo u polumračno predsoblje, gde nam jedna mlada
devojka hita u susret. Sergije mi pokazuje rukom na vešalicu gde da
ostavim kaput, a ja sam u nedoumici da li treba da skinem i sabljicu,
koja mi visi o opasaču. Prva mi je poseta koju činim kao kadet, pa se
plašim da se ne ogrešim o dobro ponašanje vojnika… Spasava me
Sergije, koji skida i sablju i ešarpu i baca ih na jednu stolicu u uglu.
− Oslobodi se vojske − smeje se glasno i od njegovog smeha odjekuju
zidovi male prostorije. − Ti si u građanskoj porodici i niko ti neće
zameriti zbog nepropisne uniforme.
Dok Sergije govori, mlada devojka koja nam je došla u susret
posmatra nas smešeći se. To je svakako Sergijeva sestra Tamara, − o
kojoj mi je pričao… Lepa je, ima krupne crne oči i talasastu kosu, koju je
koketno skupila u viticu, ali joj sitni prameni padaju po čelu − i ona ih
otklanja istim pokretom kako to čini Sergije… Visoka je i vitka, − tako
malo liči na Sergija.
− Uđite − kaže milo i gracioznim pokretom pokazuje na vrata, koja
iz predsoblja vode pravo u neku drugu prostoriju. − Mati se već
zabrinula gde ste… Kako je lepo, Sergije, što si nam doveo druga.
− Vidi kako je lepa moja sestra − upada joj u reč Sergije. − Pričao
sam ti o njoj. Uči školu i voli kadete.
Dok razmišljam da li treba što da kažem, otvaraju se još jedna vrata i
sredovečna gospođa ulazi i grli Sergija. − To je Sergijeva mati.
− Dobro došli, Georgije. Uđite.
Sergijeva mati grli i mene, kao da me poznaje odavno. Njen srdačni
doček i ljupka intimnost rasteruju moju zbunjenost… Po pogledima i
majke i kćerke zaključujem da im je Sergije već govorio o meni i da su
one zadovoljne što me primaju u svoj dom… Njihovu urođenu srdačnost
svakako uveličava saznanje da sam u Petrogradu stranac i da ovde
nemam nikoga ko bi me nedeljom pozvao na ručak.
U trpezariji, u koju svi četvoro ulazimo, sto je već postavljen i ručak
treba uskoro da počne. Jedan prosedi gospodin, ozbiljna lica, sa
naočarima koji ga čine još dostojanstvenijim, diže se da nas pozdravi. To
je profesor istorije, Sergijev otac. Znatno je stariji od Sergijeve majke i
ja odmah primećujem da Tamara mnogo liči na oca. − Dok mi rukom
pokazuje mesto kraj sebe, govori mi brzo, da ga jedva razumem.
− Znam mnogo o Srbiji i milo mi je što mogu u svome domu da
primim jednog Srbina. − Sedite… Pričaćemo mnogo o vašoj zemlji.
Pažnju profesorovu dok ja sedam, na sreću, skreću druge misli.
Razgovor o Srbiji se prekida, da bi se okrenuo ka onome koji se još čeka,
ali nije stigao.
− Nema Konstantina, − primećuje profesor i gleda u domaćicu, − Taj
tvoj krasni sin uvek zadocni na ručak.
Konstantin je Sergijev stariji brat, student. Studira filozofiju, kako
me je to ranije obavestio Sergije, i već je na završetku studija, On je
najstariji od sve dece.
Sergijeva mati svakako jako voli Konstantina, jer se odmah nalazi
pobuđena da ga uzme u zaštitu.
 − Konstantin će brzo stići. On uvek nedeljom ide na neke sastanke.
− Bilo bi bolje da ne ide − negoduje otac. − To njegovo društvo meni
se ne dopada. Neka uči školu i ostavi se tih svojih tričarija… Kada sam
ja bio student, imali smo druge razonode.
Tamara, koja je dotle ćuteći gledala u oca, sada i sama želi da
opravda brata i odobrovolji oca neraspoloženog zbog Konstantinovog
zadocnjenja.
− Ali i on mora nečim da se zabavi, oče.
− Ako hoće da se zabavi, neka šeta sa devojkama kao što se radilo u
moje vreme, a ne da ide na političke skupove − dočekuje profesor. −
Kažem da mi se to ne dopada… Ko zna kako će da se svrši ta njegova
zabava.
Profesor je hteo još nešto da kaže, ali se verovatno setio da nisu
sami. Ovaj razgovor, koji je svakako više puta do sada potrzan, nije za
one koji ne pripadaju najužem porodičnom krugu… Mati i Tamara su
malo zbunjene, i kao da se ne slažu sa očevom kritikom… Obe su na
strani Konstantina i samo se pogledaju… Tamara ponovo nešto tiho
kaže u njegovu odbranu, ali otac odmahuje rukom.
Kad smo ućutali i profesor se ljubazno okrenuo meni da me nešto
upita, bučno zatvaranje ulaznih vrata nagovestilo je da neko dolazi.
Čulo se pevušenje u predsoblju, brzi koraci i na vratima trpezarije
pojavio se Konstantin.
− Evo Konstantina − kaže mati i sa neprikrivenim ponosom gleda u
vitku figuru mladića koji ulazi, − Dosta je diskusije. Da se ruča.
Konstantin se ne izvinjava što je zadocnio, ovlaš grli majku koja ga
sa ljubavlju gleda i uz »Zdravo, mladići« seda za sto do majke. Dobro je
raspoložen, pa se njegovo raspoloženje očas prenosi na sve prisutne, − i
ručak veselo počinje. Sto je pun dobrih ruskih jela. Sergijeva mati želi
da me ugosti i diskretno stavlja preda me prepune činije. Otac me nudi
nekim sladunjavim pićem, sipa i drugima − i ja prvi put pijem. Piće je
blago, ali pomalo me hvata… A više od pića hvata me ova topla
atmosfera Sergijeve porodice.
Dok ručamo, Sergijev otac priča istoriju Petrograda i preporučuje mi
šta sve treba da vidim. Konstantin se ljubazno nudi da mi pokaže ceo
Petrograd i sve što je vredno da se obiđe.
Po završetku ručka Konstantin predloži da Sergije i ja pođemo sa
njim u obližnji park, gde ga društvo čeka. Ljubazno se opraštam sa
domaćinima i na njihov ponovni poziv obećavam od sveg srca da ću doći
i iduće nedelje.
Uz put do parka Konstantin me hvata ispod ruke i veselo kaže:
− Videćete kako su simpatični moji drugovi… Upoznaćete prave
Ruse.
− Ja već poznajem dosta Rusa.
Konstantin zastaje. Sergije mu je verovatno pričao da u Petrogradu
ne poznajem nikoga. Ne krije da je iznenađen.
− Kadete? − pita, a obrve mu se lako dižu.
Malo poznajem kadete, osim Sergija i Ivana, ali zato dobro znam
simpatičnog kneza Nikolajeviča koji je za mene oličenje ruske
ljubaznosti i pravog ruskog čoveka… No kako to ne mogu da kažem
Konstantinu, hvatam se za njegovu sugestiju.
− Da, kadete. Ima ih mnogo i svi su mi dragi.
− Upoznaćete i druge Ruse, − kaže Konstantin, a reč »druge« kao da
naročito naglašava… Meni je to čudno… Zar ima dve vrste Rusa? Na
koje od njih misli Konstantin?
Verovatno je mislio na neke koji ne vole kadete, jer kada nas je nešto
docnije upoznao sa svojim drugovima − studentima, jedan od njih,
bucmast plavi mladić, koga su zvali Peđa, doviknuo nam je čim nas je
ugledao:
− Gle, carevi kadeti. Spremaju se da brane cara.
Peđin uzvik zbunio je ostale studente. Nekako prekorno su pogledali
u Peđu, a Konstantin ga je neprimetno gurnuo rukom.
− Ostavi decu na miru − rekao je strogo. − Svako uči što voli. Bolje
hajdemo na Nevu.
Pošli smo svi zajedno u grupi. Još dok nismo izišli iz parka Sergije mi
je rekao tiho, da drugi ne čuju:
 − Ne obraćaj pažnju na Peđu. On uvek priča gluposti.
Nisam obraćao pažnju, ali me je nešto i protiv moje volje stezalo za
grlo… Možda Peđa govori gluposti, kako kaže Sergije, ali on se ljuti što
Sergije i ja učimo u carevom korpusu… Šta mu to znači: »da brane
cara«?… Zar on ne misli da ga brani?… Čudno… Pa i on je Rus.
Na sreću, šetnja sa studentima bila je puna raznolikog zabavljanja i
ja sam lako zaboravljao Peđine reči. Poslepodne je brzo prošlo i bio je
poslednji čas da se vratimo. Marija Nikolajevna već nas je čekala kod
Sergijeve kuće, da nas ponovo odvede u internat.
Kada sam se opraštao sa Konstantinom, on mi je srdačno stegao
ruku.
− Dođite sigurno iduće nedelje kod nas. Mati želi da vas ponovo
vidi… a i ja ću biti zadovoljan ako dođete.

***
Dve nedelje zatim odlazio sam sa Sergijem u prijateljski dom
profesora gimnazije. Tamo je uvek bilo veselo i odlično sam se
zabavljao. Porodica me je dočekivala srdačno, i ja sam šest dana
nestrpljivo čekao da se približi nedelja, pa da opet sa Sergijem pođem
njegovoj kući. Sprijateljio sam se i sa Konstantinom, a on me je upoznao
sa drugim svojim društvom, pa sam već treće nedelje bio član mešovite
družine, koja je izmišljala zabave i vodila duge diskusije. Društvo je bilo
znatno starije od Sergija i mene i mi nismo učestvovali u njihovim
burnim raspravama, ali smo ih slušali sa zadovoljstvom.
Prvih dana imao sam malu grižu savesti zbog mojih nedeljnih
izlazaka, a naročito sam strahovao da Jelena ne piše ocu kako ne
dolazim u Peterhof. Počinjao sam da zaboravljam da imam porodicu u
Petrogradu.
Ali, ako se ja nisam sećao svojih, oni su se sećali mene.
Tri nedelje docnije, pozvan sam u kancelariju direktora. Idući za
dežurnim oficirom, koji mi je ovo saopštio prilikom ručka u trpezariji,
bio sam više nego uplašen generalovim pozivom. I samom oficiru kao da
je ovaj poziv izgledao malo čudan, jer me je više puta pogledao ispod
oka, dok smo dugačkim hodnikom išli ka direktorovoj kancelariji.
Oficir me ostavio pred vratima generalove sobe, ušao unutra, − a
zatim je i mene pustio da uđem. Čim me je prijavio direktoru, izišao je, a
ja sam zbunjeno zastao kraj vrata. General je nešto pisao za stolom i na
šum vrata podigao glavu.
− Uđi − rekao je.
Prišao sam dva-tri koraka bliže i opet stao. General me je posmatrao
strogo, a namrštene obrve ulivale su mi još veći strah.
− Kuda ti švrljaš po Petrogradu? − ljutito je upitao direktor. −
Govori!
Nisam znao šta da odgovorim. Od svih mogućnosti koje su mi
prolazile kroz glavu zbog direktorovog poziva, ovo pitanje sam najmanje
mogao da očekujem… Šta da kažem? − Smem li da priznam? − Hoću li
time ublažiti ili pojačati krivicu?
Dok sam u nedoumici ćutao, general me je gledao ispod oka.
Očigledno bio je vrlo ljut.
− Porodica ti se zabrinula šta je s tobom − kaže najzad, a neprestano
me posmatra. − Juče je trebalo da budeš u Peterhofu.
− Ali kako sam mogao da idem, gospodine generale, kada niko nije
došao po mene da me izvede?
− Niko nije dolazio? A ko te je izveo?
Ćutanje. General nervozno lupka prstima po stolu…
− Veliki knez je juče poslao kola po tebe, ali tebe je već neko bio
izveo ranije. Gde si bio?
Kako sam ispao glup. Zar nisam mogao da pretpostavim da je
general pitao i da su mu referisali o mojim izlascima… Da li zna gde sam
išao i ko me je izveo?… Ćutim… General se diže i zaustavlja na korak
ispred mene. Pokušava da stiša svoju ljutinu.
− U redu − kaže strogo. − Veliki knez poslaće nekoga ponovo u
nedelju da te odvede u Peterhof… Ne usudi se da sa kime iziđeš ranije,
Ja ću već proveriti kuda si išao ove tri nedelje… Jesi li razumeo?
 − Razumeo sam, gospodine generale.
Nedeljni program je, dakle, izmenjen. Oborene glave i duboko
razočaran izlazim iz kancelarije direktora. Naređenje je naređenje −
mora da se sluša.

***
Na imanju »Znamenka« niko ničim nije pokazao da sam došao po
nalogu direktora. Ako su što i znali, prećutkivali su moju krivicu, a ja se
nisam trudio da ih upoznam sa direktorovom naredbom. Niko me nije
ni pitao gde sam bio prošlih nedelja. Samo me je moja sestra Jelena
nekoliko puta pogledala prekorno.
Ceo dan sam proveo sa Jelenom i Marinom. − Aleksandar ove
nedelje nije dolazio, − a uveče sam žurio da vidim Sergija i drugove,
Život u internatu počinjao je da bude moj život − i Jelena je primetila
moju nestrpljivost.
− Zavoleo si školu? − pitala je sa sestrinskom brigom.
− Da, imam puno drugova i volim ih − odgovorio sam, ne upuštajući
se u to gde i kako provodim vreme.
− Ali ćeš doći iduće nedelje, je li? Bojim se da skoro ne odemo u
Jaltu.
Tetka Milica je zimu provodila u toplijim krajevima, obično u Jalti, a
vreme odlaska se bližilo.
− Doći ću − obećao sam svečano, − i gle, prvi put mi se učinilo da
ovo obećanje liči na žrtvu.
Počinjao sam iskreno da volim Sergijevu porodicu.

***
Sergije je zabrinut i jutros me pita:
− Jesi li bio kod tvojih rođaka u nedelju?
 − Da, bio sam.
− Zašto me ne upoznaš sa njima? Stanuju li daleko?
Osetio sam da sam pocrveneo i da to nije izmaklo Sergiju.
Ko zna šta je pomislio, ali je taktički ustuknuo.
− Ako imaš neki naročiti razlog, u redu je. Smatraj Da ti nisam ništa
ni rekao… No kaži mi bar koga imaš ovde u Petrogradu?
Gospode Bože, dokle će ova moja porodica da mi pravi smetnje?…
Iako su tako dobri sa mnom, neprestano imam neprilika zbog njih…
Odlučio sam da zauvek skinem sa dnevnog reda ovo pitanje.
− Čuj, Sergije, rekao sam ti da je to moja dalja rodbina… Nisu to
nimalo interesantni ljudi… Stari par bez dece.
Sergije je jasno primetio da ne želim ni da govorim o porodici, ni da
ga upoznam sa njom. Protumačio je to na štetu moje rodbine i ponovo
je pokušao da se diskretno izvuče bez štete po moj ponos.
− Ako su tako stari, onda te zaista i razumem. Šta bismo mi i radili
kod njih?
− Stari su da jedva idu. Tetkin muž ima gotovo devedeset godina.
Izgovarajući, bez razmišljanja, reč »devedeset«, ja sam želeo samo da
se, u odnosu na rodbinu, osiguram jednom zasvagda. Nisam računao da
će ovih »devedeset« godina tako da iznenade Sergija.
− Suviše su stari, doista… Pa reci mi bar šta pričaš s njima kada im
odlaziš?
Opet me je doveo u nepriliku… Šta li to interesuje ljude od
devedeset godina?… Ne mogu ničega da se setim i odlučujem se za prvo
što mi pada na pamet.
− Pričamo o ratovima, − kažem, jer mi izgleda najverovatnije da se
stari ljudi zabavljaju ratovima, kako sam nekada slušao da pričaju stari
Crnogorci… Na sreću, to ni Sergiju ne izgleda čudno.
− Razumljivo je to, − kaže on. − Taj tvoj deda ili ujak tvoje tetke,
kako kažeš, rodio se baš posle Napoleonovih ratova… U njegovom
detinjstvu se svakako mnogo pričalo o ratu od 1812. godine… Ko zna…
No, čuj, bilo bi ipak zabavno da se upoznam sa tim tvojim rođakom. Moj
otac piše istoriju, možda bi od staroga mogao što i da čuje.
− Ne verujem, ali pitaću. Ako bude što znao, kazaću ti…
Ja sam prekinuo ovaj razgovor, a Sergije više nije pitao. Pitanje
mojih rođaka u Petrogradu bilo je između nas zauvek rešeno.

***
Ali, moje muke nisu bile završene. Porodica profesora Vladimiroviča
počinjala je da pokazuje vidno interesovanje za sve što je vezano za
mene.
Jedne nedelje, kada sam opet bio gost u Sergijevoj kući, Sergijev otac
mi se obratio iznenadnim pitanjem:
− Zašto si ti, Georgije Petroviću, učio školu u Švajcarskoj kada si po
narodnosti Srbin?
Pitanje mi je bilo upravljeno za vreme ručka i svi za stolom gledali su
me sa interesovanjem. Bilo je jasno da se o ovome već govorilo u
porodici i da je došlo do različitih komentara. Naročito me je
zainteresovano gledao Konstantin, i kao da je od moga odgovora zavisilo
njegovo mišljenje o meni.
− Otac je želeo da učimo školu u Švajcarskoj. − najzad sam
promucao, nesnosoban da stalno izmišljam neke nove razloge.
− Razumem, − kaže profesor. − A šta je otac radio za to vreme u
Ženevi?
… Šta je radio? O tome nisam razmišljao. Ništa nije radio. Putovao
je, išao i vraćao se, ali gde i kako da to objasnim?… Naročito dok me
ovako gledaju kao da sam optužen i moram da se branim.
− Nije radio ništa, − kažem iskreno, dok me Sergijev otac i
Konstantin gledaju podozrivo.
− Nije radio. Pa od čega ste živeli u Ženevi?… Verovatno je radio
nešto u Srbiji?
− Ne, Otac nije išao u Srbiju. Živeo je s nama u Ženevi.
 Profesor neko vreme ćuti i igra se mrvicama hleba, koje gnječi
prstima. Konstantin uporno gleda u oca, a izraz njegovog lica pokazuje
da želi da se ovaj razgovor nastavi.
− Malo nerazumljivo. Ako otac nije ništa radio, onda ste vi ili vrlo
bogati ili ste bili prinuđeni da napustite zemlju… − A jesi li ti ikada bio
u Srbiji?
Situacija postaje sve neprijatnija. Sergije je sagnuo glavu i gleda u
svoj tanjir. Tamara se okrenula majci kao da od nje traži da prekine ovaj
neugodni razgovor, a domaćica kuće ne zna šta da čini… Samo me
Sergijev otac i Konstantin i dalje posmatraju ćuteći. − A onda, dok sam
ja više nego zbunjen, pada novo pitanje, još neposrednije:
− Da tvoj otac nije politički emigrant, Georgije?
Profesor kao da pogađa moje najskrivenije misli i hoće da me
dotuče, − »Svakako je nešto čuo pa hoće da me ispituje« − pada mi
iznenada na um, a ima li on prava da govori o stvarima koje su za mene
i moju porodicu tako bolne?
− Ne, nije emigrant, − kažem polako, ali mi reči ne zvuče ubedljivo…
Tada profesor naglo prekida razgovor… Kao da je razumeo nešto što ja
ne znam šta je… I Konstantinove usne se razvlače u osmeh. On me
ponovo gleda prijateljski i sa puno saosećanja.
− Srbija je lepa zemlja, − kaže, kao da želi da promeni temu. − Šteta
samo što ni u njoj nema dovoljno slobode… No, dok ti odrasteš…
Ništa dalje ne kaže, a ja se pitam šta ovo znači… Šta li misli da će se
dogoditi kada ja odrastem?… Da li reči »ni u njoj nema dovoljno
slobode« nagoveštavaju da ni ovde u Rusiji nešto nije u redu?… Zar je
zlo biti emigrant, i je li moj otac zaista politički emigrant?
− Zašto govoriš o politici, Vladimire? − prekida mučnu situaciju
ljubazna Sergijeva mati i prekorno gleda u muža. − Dečko je previše
mlad da razume… Ima vremena za politiku. Sada je bolje da deca siđu u
vrt.
***
Verovatno da je radoznalost Sergijevog oca malo umanjila moje
oduševljenje za porodicu moga druga, jer od one nedelje kada su mi
upućivana pitanja o političkim uverenjima moje porodice, ne idem često
kod njih. Sada većinom provodim vreme kod tetaka i zbližio sam se sa
tetka-Milicom i knezom, koji me dočekuju kao sina. Jelena i Marina mi
uvek jure u susret, pa s njima i Aleksandrom, koji dolazi gotovo svake
nedelje, vreme mi prolazi u zabavljanju i obilasku susednih imanja.
Jednu od ovih nedelja proveo sam sa Jelenom i Aleksandrom kod
tetkaStane na imanju »Sergijevka«, a drugu u porodici princa
Oldenburškog, u njegovom dvorcu u Petrogradu, gde su me mladi
prinčevi Nikola, Aleksije i Petar oduševljeno dočekali. Nismo ih videli
još od odlaska iz Ženeve, odakle smo imali dosta zajedničkih uspomena,
pa smo o njima veselo raspravljali u Petrogradu. Porodica Oldenburg
pozvala nas je da dolazimo češće i mi smo im to rado obećali. Ovo je
naročito bilo zgodno meni, jer bolje je igrati se s njima, no biti izložen
neprijatnim pitanjima Sergijeve porodice… I najzad, šta hoće ta
porodica od mene i moga oca? Ko su oni da raspravljaju o očevim
namerama i Srbiji, i znaju li šta za mene predstavlja Srbija?… I kako
samo podsmešljivo pitaju: »Je li tvoj otac emigrant?« − Bio emigrant ili
ne bio, ja više ne idem kod njih.
 Na propisnom odstojanju, u stavu mirno, zastajem
ispred cara

Cela škola je na nogama. Stigla je iznenadna vest: car i carica dolaze

sutra u naš internat.
Nervoza je obuhvatila sve. U učionicama, spavaćim sobama i
hodnicima, − samo se o tome govori. Prostorije se dovode u red.
Sve se čisti i glanca kao da u internatu već ne vlada besprekorna
čistoća.
Mi, kadeti, naročito smo zauzeti. Svaki od nas dovodi u red svoje
odelo i opremu. Sve mora da blista i sija. Uređuju se i kupatila i ormani,
kao da će car ili carska svita da zaviruju u svaki ugao. Iako radimo,
dobra volja nas ne napušta. Padaju vicevi na račun carske posete i ori se
smeh kada u blizini nema ni sobnih starešina, ni drugih oficira… Dok
neumorno čistimo opremu, jedan od starijih kadeta veselo nam
dobacuje: »Kadeti, pazite dobro na donje rublje. Može car da vam zaviri
i ispod bluze.« − Buran smeh prati njegovu šalu, a on se šeretski primiče
najbližem drugu i podiže mu krajičak bluze da pokaže kako će to sutra
učiniti imperator… Smeh i šala prestaju kada se u hodniku ili učionici
pojavi koji od oficira… Danas mora dobro da se pazi. Oficiri su
naelektrisani… Uznemireno prolaze hodnicima, upadaju u naše sobe i
učionice i stalno nešto pregledaju… Nema ni popodnevnih časova, −
careva poseta za momenat je prekinula uobičajenu monotoniju škole…
Dežurne je uhvatila neka grozničava napetost, trčkaraju gore-dole − i
stalno su u nekom pokretu… Čak je i sam general Rudanovski, inače
uvek hladan i dostojanstven, odavao malu nervozu. Primetio sam da je u
jednom momentu dok je, praćen oficirima, vršio poslednji pregled
zgrade, neuobičajeno strogo izdavao naređenja.
U takvoj opštoj napetosti očekujemo cara. Car će stići u vreme
časova, − tako nam je večeras saopštio dežurni oficir. Mi kadeti
ostaćemo u svojim učionicama, − car i svita obići će sve učionice redom
po spratovima. − Čekaćemo ih mirno na svojim mestima…
… Posle večernje nervoze − došlo je još nervoznije jutro. Pošto je
izvršena poslednja smotra, sišli smo u uobičajeno vreme u učionice i
zauzeli mesta u klupama. Direktor i uprava škole ostali su u prizemlju
da tamo sačekaju carski par i njihovu svitu… Časovi su počeli u
određeno vreme, ali ni profesorima ni nama nije bilo do učenja. Svi smo
napeto čekali kada će dežurni oficir da nam objavi carev dolazak.
Tačno u deset časova otvorila su se vrata naše učionice i na njima se
pojavio oficir.
− Njegovo imperatorsko veličanstvo stiže. Budite spremni, − i
užurbano, gotovo trčeći, poleteo je dalje da ovu vest saopšti i drugim
kadetima na spratu.
Profesor je prekinuo predavanje i sada smo svi osluškivali šta se
događa u prostorijama ispod nas. Nismo mogli da čujemo ništa, ali smo
osećali da je car stigao. Ne bih mogao da kažem kako smo to osetili, −
kao da je u vazduhu zatreperilo nešto svečano, − pa se lakom strujom
prenelo na sve nas učenike. − I profesor je još jednom pogledao svoju
uniformu.
− Stigao je − šapnuo je jedan kadet iza mojih leđa. − Za nekoliko
minuta biće ovde.
Car nije došao za nekoliko minuta, kako je to predviđao naš drug, ali
smo nešto docnije čuli uzvike: »Ura! Ura! Ura!« − To je najstarija klasa
u prizemlju ispraćala cara, koji se sada već peo ka prvome spratu… U
napetoj tišini, koja je naglo zavladala u učionici, već smo mogli da
čujemo i bliže glasove… Kadeti sa sprata ispod nas dočekivali su carski
par i svitu veselim uzvicima pozdrava.
U našoj učionici je sve tiše… Ukoliko minuti prolaze i približuje se
vreme carevog dolaska kod nas, utoliko napetost postaje sve jača…
Osećam kako mi srce bije snažnije, a u duši mi se smenjuje osećanje
ushićenosti sa osećanjem strepnje… I moji drugovi su uzbuđeni… Neki
od njih su prebledeli, a neki uzalud pokušavaju da sakriju nervozu…
Sergije je malo namršten, Ivan se naprotiv blaženo osmehuje.
Najzad je nastupio i veliki trenutak. Čuli smo korake, laki žagor − i
vrata učionice su se otvorila… Car i carica stupili su u našu sobu…
Svi stojimo, kruti i nepomični, i u takvom stavu, glavama okrenuti
vratima, pozdravljamo cara.
Car je omalen, prijatnog lica i dobroćudna izgleda. Carica malo
vitkija, ozbiljna i ne mnogo lepa. Iza carskog para njihova svita,
ađutanti u sjajnim uniformama, mahom mlađi oficiri. Navikli su da
prate cara, pa kao da ih više ne uzbuđuje ukrućenost, koja prati carski
dolazak, i nekako nezainteresovano gledaju u nas.
Car sa vidnim zadovoljstvom posmatra nekoliko trenutaka
nepomičnu četu mladih dečaka, a onda mu se lice razvlači u osmeh. Taj
osmeh je očinski.
− Zdravstvujte moloci!
Glas carev je blag i kao da se u skladnim tonovima razliva po celoj
učionici.
− Zdravi želaju Vaše Imperatorskoje Veličestvo! − gromko odjekuje
naš odgovor caru.
Car je samo nekoliko stopa udaljen od naših klupa i gleda u nas…
Pogled mu preleće sa jednog kadeta na drugog, a lice mu dobija sve
blaži izraz… Naš direktor stoji kraj njega… Sada se malo sagnuo ka caru
i nešto mu tiho rekao… Car se smeši i klima glavom. Istovremeno oči
našeg direktora preleću po našoj roti i zaustavljaju se na meni.
− Georgije Petroviću, − kaže direktor svečano. − Priđite.
Kadeti stoje nepomično u istom vojničkom stavu, ali se njihovi
pogledi iskosa okreću ka strani, gde ja stojim. Osećam da sam pobledeo,
a kolena počinju da mi klecaju… Jesam li dobro čuo? Da li se to general
zaista obraća meni u ovom svečanome času, u prisustvu samoga cara?
Tišina u učionici je neprirodna… Ja još stojim na istome mestu,
zbunjen i preplašen, dok general nestrpljivo pokreće ramenima. Sva
prisutna lica, počev od cara i carice, pa do poslednjega člana pratnje,
gledaju u mene.
Iz redova kadeta čujem laki šum uplašenih glasova:
− Izlazi, izlazi.
 Moji drugovi su toliko uplašeni što ja ne izlazim da to čak remeti
disciplinu i u prisustvu cara.
Najzad, izlazim iz stroja i prilazim caru i carici.
Car me gleda ljubazno i osmehom me hrabri.
Na propisnom odstojanju zastajem u stavu mirno, − onako kako su
me učili da treba odati pozdrav caru.
− Milo mi je što vas vidim ovde, među nama, Georgije Petroviću, −
prosto treperi tihi glas cara. − Poznajem vašega oca. Zadovoljan sam što
sada upoznajem i sina.
Skoro sam nepokretan od straha. − Carica se smeši, toplo,
materinski, a oboje me gledaju blagonaklono, dok ja kao kip stojim pred
njima obuzet samo jednom jedinom mišlju: da li ih pozdravljam po
propisu.
Jedan laki pokret ruke u znak pozdrava kadetima i carski par, praćen
svitom i predstavnicima škole, polazi ka izlazu… Čujem gromoglasne
pozdrave kadeta: »Ura! Ura! Ura!« − kojima moji drugovi oduševljeno
ispraćaju cara… Osećam da i sam mičem usnama na pozdrav, ali ne
čujem svoj glas… Zanemeo sam…
Još carska svita nije ni odmakla od vrata naše učionice, a moji
drugovi − kadeti prileću mi sa svih strana. Opkoljavaju me i grle… Svi
nešto pitaju i ne kriju radost… Zaboravili su čak da je i oficir u sobi…
Kao da je neka čarobna palica odnela sobom svu disciplinu škole i od
mirnih učenika napravila vragolane… Profesor to primećuje… I sam
čudno gleda u mene.
− Šta ti je rekao car? Zašto te je zvao? − počinjem da razabiram reči
u toj čudnoj huci i žagoru… Kadeti su radoznali.
Ja čujem pitanja, ali ne odgovaram… Uplašen sam i zbunjen… Zašto
je direktor baš mene pozvao da me predstavi caru, − mene, između
tolikih drugih kadeta?… I pozvao me je po imenu, − lično, − nije to bila
počast za celu rotu, − bila je to samo počast za mene… Iz drugih četa
niko nije izlazio iz klupa, car je prošao pored svih đaka, ne pozivajući
nikoga… Zašto je hteo baš mene da vidi?… Da sam stariji đak i prvi u
klasi, drugovi bi to svakako razumeli, − ovako neočekivana pažnja koju
mi je ukazao car dovodi ih u nedoumicu… Sada se sećaju i generalovog
gesta… General Konstantin Nikolajevič Rudanovski lično je upozorio
cara na moje prisustvo… Da li je car prethodno tražio od njega da ga
upozori ili je taj gest lična inicijativa direktora?…
Dok glasovi oko mene bruje, a pitanja sve više pljušte, − ja oborene
glave stojim na sredini učionice, nesrećan i nem… Zašto je trebalo da
dođe car i zašto se setio baš mene među stotinama đaka?… Zar sam zato
uložio toliko truda da sakrijem svoju petrogradsku rodbinu, da bih sada
kada sam se najmanje nadao i to sa strane sa koje mi ništa nije pretilo, −
doživeo ovakav poraz?… »Zašto je car morao da me zove?« − pitao sam
se u očaju… »Zar mi je suđeno da večito ispaštam i da stalno i uvek
strahujem da drugovi ne saznaju za moje tetke?« Previše mlad da
mislim na ukazanu počast, − mislio sam samo na ono što ću reći i kako
ću drugovima objasniti carev neočekivan gest.
Još sam tako stajao i mislio, kada je pitanje jednoga drugara
iznenada rešilo situaciju:
− Ma reci već jednom šta te je pitao car? − govorio je neko
nestrpljivo iza mojih leđa. − Nismo ništa mogli da čujemo… Car je
govorio tiho…
− Car me je pitao jesam li Srbin. Sigurno je želeo da vidi jednog
Srbina.
Glasan smeh mojih drugova pokazao mi je da izgovor nije srećno
izabran.
− Da vidi Srbina? Zar misliš da nije video nijednog Srbina? Toliki
Srbi dolaze njemu u dvor…
Grupa oko mene bučno negoduje… Ivan, koga vidim u blizini, gleda
me podozrivo… Mudar je to dečko… Zna da ne govorim istinu, a istina
ga kopka… Možda je malo i surevnjiv… Sergije nije u grupi koja me je
opkolila. Izmakao se od nas još u momentu kada je car napustio
učionicu. Gleda kroz prozor u dvorište i razgovor u sobi ga ne
interesuje.
Međutim, iako nije uz mene, iako do sada nije pokazivao volju da u
razgovoru učestvuje, − sada, kada se kadeti smeju i obasipaju me
sumnjama, Sergije naglo napušta mesto i prilazi grupi.
 − Ostavite ga na miru − čujem njegov odlučan glas. − On je jedini
stranac među nama i car je hteo da pokaže ljubaznost prema strancu…
Zašto mu dosađujete? Šta zna on šta je car mislio?… Prohtelo se caru da
upita nešto Srbina, − pa dobro, ne zaboravljajte ni vi da je Georgije naš
brat − Srbin.
Sergijev energični stav, kakav još nikada nisam uočio kod njega,
mada odavno znam koliko su čvrsti njegov karakter i volja − rastura
kadete… Sada svi počinju da primećuju i prisustvo profesora, koji me je
dosad samo ćuteći posmatrao sa puno simpatija… Razumeo je sve.
− U klupe, na svoja mesta! − čujemo komandu i svi zajedno žurimo
svojim klupama.
Čas se nastavlja… Poseta cara već predstavlja nešto što je prošlo.

***
Ako sam ja bio zadovoljan zbog ovako srećnog ishoda, bila je
zadovoljna i moja porodica. Nekoliko dana docnije dobio sam pismo od
oca.
»Dragi sine, − pisao je otac − ponosit sam na ono što se desilo… Čuo
sam za carev gest, velika je to počast za tebe i porodicu. Careva
ljubaznost ima političko značenje, a ti nisi toga ni svestan. Ona je
uperena protiv Obrenovića, i car je hteo da pokaže svoju blagonaklonost
prema našoj dinastiji. Reci tetkama koliko se osećamo počastvovani i…«
Zgužvao sam pismo, pocepao i bacio. Kakva sreća što niko osim
mene nije mogao da ga pročita!
 Neka sva dobra ovog sveta obaspu dragu tetka-
Milicu

Vreme prolazi… Nekoliko dana ima kako je Sergije zamišljen. Nešto

se događa sa njim. Nije to zbog carevog dolaska, − on je pokazao i posle
toga da mi je dobar drug.
Juče na času vojne nastave major je primetio da Sergije ne prati
lekciju. Prekinuo je svoje izlaganje odjednom, sišao sa katedre i uputio
se Sergiju.
− Ponovi šta sam rekao, − naredio je strogo.
Izgledalo je da Sergije nije ni svestan da se baš njemu obraća, jer se
nije pomakao sa mesta. Gledao je u profesora rasejano, kao da ne
razume šta mu ovaj govori.
− Tebe pitam, Sergije, − ponavlja major još jačim glasom. − Šta sam
govorio sada?
Sergije se diže i ćuti. Nije pratio lekciju. On kao da ne zna ni gde se
nalazi i kao da ga reči majorove bude i vraćaju u stvarnost.
− Tako, dakle, − konstatuje profesor. − Ti ne pratiš predavanja. −
Hajde govori o čemu si mislio kada nisi slušao.
Mi đaci uplašeno gledamo čas u profesora, čas u Sergija. Sve
simpatije su na strani druga, ali nema nikakve mogućnosti da mu se
pomogne. Biće kažnjen, ko zna kako i koliko − to svi osećamo i
saosećamo s njim.
Profesor je ljut. Ovako što nije mu se skoro desilo. Major važi kao
strah i trepet među đacima, − Sergijevo nepoštovanje ne samo da mu
krnji ugled u sopstvenim očima, već ga dovodi u nepriliku i pred
kadetima.
− Javi se u kancelariju posle časa, − kaže vojnički odsečno. − Sedi.
Da nastavimo.
Nastava se produžuje, ali ni ja više ne učestvujem u njoj. Sve misli i
sva osećanja lete mi ka Sergiju. Šta se dešava? Nekoliko nedelja nisam
bio kod njegove kuće, pa ne znam je li ko bolestan. Ljut sam još na
Sergijevog oca, ali moja ljutina se gubi pred mogućnošću da se u
njihovoj kući nešto događa…
Kada je zvonce objavilo završetak časa, major je ljutito napustio
učionicu. Čim su se vrata zatvorila za njim, svi đaci su poskakali sa
svojih klupa. Za jedan minut Sergije je bio opkoljen i obasut iskrenom
zabrinutošću drugova.
Šta je to, Sergije? − čuli su se uznemireni glasovi. − Zašto nisi pazio?
Zar nisi primetio da te major posmatra?
− Neće biti dobro − kaže jedan kadet. − Major je opasno ljut.
− Pozvaće te pred direktora, − predviđa drugi.
Komentari i saveti dolaze sa svih strana. Svako bi hteo da nešto
učini. Sergije je omiljen u razredu i svi ga vole. Današnja scena sve nas
podjednako brine, jedino Sergije kao da ne mari za njen ishod.
Na glavnom odmoru Sergije je otišao majoru i otud se vratio bleđi
nego što je bio. Imao je svakako neprijatan razgovor, − ali je ćutao. Svi
smo goreli od nestrpljenja da saznamo šta se desilo u sekretarijatu
škole.
− Sve je u redu − rekao je neubedljivo.
Posle drugog časa prišao mi je na odmoru Ivan i povukao me na
stranu da nas niko ne čuje.
− Ja znam šta je Sergiju, − šapnuo mi je na uvo. − Reći ću ti, ako
obećaš da ćeš ćutati.
− Obećavam… Šta mu je? Govori!
− Vidiš, − kaže Ivan tiho i okreće se da vidi nema li koga od kadeta u
blizini. − Juče sam čuo da je Sergijev brat Konstantin pre nekoliko dana
uhapšen.
− Je li ubio koga? − pitam uplašeno, pošto je u mojoj svesti to jedini
razlog za hapšenje.
 − Ma ne, − kaže Ivan nestrpljivo. − Uhapšen je iz političkih razloga.
Pripada nekom zabranjenom društvu.
»Zabranjeno društvo«, nije li to ono društvo o kome je govorio
Sergijev otac?… Kakvo je, zaboga, to društvo i šta je Konstantin radio u
njemu?… Hteo bih da pitam, da mi Ivan objasni sve to što ne razumem,
ali me Ivan gleda nekako pobednički i zajedljivo. Ne voli Sergija, pa ne
voli ni njegovu porodicu. Čak ni u ovome času nevolje nema saosećanja
za njih.
− Konstantin je divan mladić, − kažem ja prkosno i gledam Ivana
pravo u oči. − Ako su ga uhapsili, pustiće ga. Budi siguran u to.

***
Tragedija Sergijeve porodice ne da mi mira. Otkad sam čuo šta se
dogodilo Konstantinu, još više volim Sergija. Na odmoru sam uvek uz
njega, iako me on izbegava. Ne pominjem mu ništa, ali se trudim da ga
oraspoložim. Kada me ne gleda, krišom ga posmatram. Noću slabo
spavam, sanjam rđave snove i često se budim.
Sergije još manje spava. Kada sam budan, čujem ga kako se prevrće
u krevetu.
Ne znam kako bih mogao da mu pomognem, a ko zna da li bi on i
prihvatio kakvu pomoć. On ne traži ni saosećanje, ni sažaljenje, − i sve
se više udaljuje od nas drugova i povlači se u sebe. Čak je i prema meni
osetno manje ljubazan i srdačan.
Šta da radim?

***
Danas je Ivan ponovo bio netaktičan prema Sergiju. Na odmoru
između časova neki kadeti su živo počeli da razgovaraju o unutrašnjim
prilikama u zemlji. Razgovor se u dvorištu internata većinom vodio
između starijih kadeta, − onih, koji su već bili odrasli i mogli da shvate
štošta, što mi mlađi nismo znali, niti smo se interesovali za to. Ja sam
bio među onima koje nisu mučile političke brige. Ako je bilo kod mene
kakvih prvih sudara sa politikom, − to su bile moje lične brige, vezane
za Srbiju i kralja Aleksandra Obrenovića, čija je sudbina zajedno sa
sudbinom domovine bila tesno vezana za životne interese moje
porodice. Međunarodne brige nisu me mučile. Nisam ni znao za
međunarodne odnose, a nikada niko preda mnom nije ni govorio o
ovome.
Rasprava, koja se za vreme popodnevnog odmora vodila među
manjom grupom kadeta, malo-pomalo privukla je i nas mlađe, Govorilo
se o stanju u Rusiji. Grupa je postajala sve veća. Moja rota, koja se dotle
zabavljala na razne načine, prilazila je bukačima da oslušne šta oni
govore… Prišao sam i ja, − primetio sam da su pre mene prišli i mnogi iz
moje rote. Sergije i Ivan bili su među njima.
− Ne mogu da shvatim tu političku nezrelost! − govorio je neki kadet
iz treće godine. − Neredi samo gode našim protivnicima− Nije to borba
za neka narodna prava, − to su neodgovorni elementi koji hoće da
uzdrmaju mir i red u državi. Da sam ja neka vlast, ja bih sve njih
istrebio iz zemlje.
− Na sreću nisi nikakva vlast, − dobacuje neki njegov drug iz klase. −
Progoni ne zaustavljaju revolt… Onima koji greše treba
parlamentarnim načinom pokazati da nisu u pravu… Ubedi ih da greše,
− i dobio si bitku.
− Ti revolucionarni duhovi ne daju se ubediti, − primećuje borbeno
onaj prvi. − Zašto se bune i šta hoće? Zar im nije dobro u našoj matuški
Rusiji?
− Možda nekome i nije dobro, − opet se čuje onaj drugi glas, i ja sada
dobro vidim kadeta koji to kaže. − Neki debeljušni dečak, malo
zajapuren od diskusije, stoji u sredini, dok drugovi oko njega slušaju
razgovor sa puno pažnje. − Pitaj ga šta mu je i gledaj da mu pomogneš…
I on ima prava da mirio živi i da traži svoje slobode. Nije to privilegija
samo povlašćenih.
Ovakve reči svakako se nisu do danas čule u ovoj školi. Mi smo svi
ovde da branimo vlast i cara. Je li ovo buntovnički poklič protiv onih
koji stoje na vrhu državne uprave?… Šta li to govori ovaj bucmasti
kadet?
− Ali, dozvoli, niko nema prava da podiže glas protiv cara. Svaki onaj
koji to učini − kriv je i treba sa njim raščistiti, da ne daje primer
drugima…
− Ostavi cara na miru − kaže bucmasti kadet i ljutito seva očima. −
Cara svi vole i niko se ne podiže protiv njega. Careva klika ponekome
smeta.
− Možda smeta i tebi? Odviše se zalažeš za te izdajnike.
− Ja sam kadet i politika ne sme da me interesuje − pokušava onaj
bucmasti da objasni svoj stav. − Izgleda mi samo nepravično da se svaki
onaj koji drugačije misli oglasi za buntovnika. Među tim mladićima,
koje policija progoni, ima i onih koji iskreno vole Rusiju i vezani su kao
i mi za domovinu… Kažu da ta studentska omladina uvek malo jače
reaguje. Ne bune se oni protiv zakona i državne vlasti, već žele da se ti
zakoni malo okrenu i u njihovu korist… Ja imam brata, studenta. Odan
je caru isto kao i mi, ali on ipak misli slobodoumnije od nas.
Objašnjavao mi je da oni samo hoće ukidanje izvesnih privilegija
plemstva… Jednakost među podanicima, − a to želi i car. Klika oko
njega čvrsto sputava careve želje.
Mladi kadet se malo previše zagrejao i ne kontroliše potpuno svoje
reči. Ta njegova zagrejanost i žučni izlivi izazivaju mrmljanje kod ostalih
dečaka koji prate diskusiju. Glasno protestuje samo onaj suvonjavi.
− Bilo bi pametno da paziš šta govoriš − kaže preteći. − Ko uzima u
zaštitu protivnike i sam je protivnik. Ako tako misliš, onda ti nije mesto
ovde, među nama, koji ćemo da ginemo za cara…
− Opet potržeš cara. Šta hoćeš? Da mi nametneš revolucionarne
misli, a ja samo branim izvesna gledišta… Ti ili nećeš ili ne možeš da
razumeš. Car je iznad partija i klasa. U pitanju su plemstvo i narod.
Diskusija se samo vodi između ove dvojice, a svi ostali slušaju.
− A šta imaš protiv plemstva? − pita suvonjavi. On je plemićko dete,
čuo sam to docnije − i celom dušom je odan klasi protiv koje se u
poslednje vreme dižu izvesni glasovi… Šta je to što razdvaja plemstvo i
narod − ja ne razumem, a izgleda da to ne razumeju ni moji drugovi…
Ne svi… Razume Ivan i vidim kako mu lice menja boju, a oči prosto
sevaju od besa. Iako se diskusija vodi samo između starijih kadeta, Ivan
ne može da otrpi. Probio se u sredinu gomile i stao pored onog
suvonjavog.
− Ima i takvih koji misle kao ti − kaže prezrivo, okrećući se
bucmastom kadetu. − No, to je samo šačica, a takvih ima svuda, u svima
zemljama. Na sreću, vlasti će umeti da ih izleče od tih ambicioznih i
buntovničkih misli. Oni se dižu protiv plemstva, a kažu da vole cara. Ko
voli cara nije protiv plemstva koje štiti car. Treba naučiti pameti tu
bagru od buntovnika.
Ivan, koji je do sada gledao u bucmastog kadeta, naglo se okreće ka
onoj strani gde stoji Sergije. Iz očiju mu seva prezir, a celim svojim
stavom rođenoga plemića ne krije mržnju… Za Ivanovim očima pogledi
cele grupe Okreću se sada Sergiju… Sergije je bled i drhtavom rukom
uklanja onaj zamišljeni pramen kose. Jedva se savlađuje. Osećam da bi
nešto hteo da kaže, ali poslednjom snagom obuzdava svoju želju.
Sve do ovoga momenta pratio sam scenu mirno, ali kada je Ivan
počeo da govori, a naročito kada je neprijatnu diskusiju preneo na
Sergija, nisam ni sam mogao da izdržim. Probudila se u meni
crnogorska krv mojih predaka i želja za odmazdom bila je jača od želje
da se ne mešam… Šta hoće ovaj Ivan? I zašto mu Sergije ništa ne
odgovara, zašto ćuti kada oči svih kadeta gledaju u njega? Ima li to veze
sa Konstantinom i pati li on tako duboko da čak nema ni reči u
odbranu?… Bled je − to vidim − ali još uvek gotovo nepomično stoji kao
krivac pred optužbom. Je li kriv? Kakva je to tajanstvena sila koja ga
prikiva na sramni stub − i od dečaka punog duha i temperamenta stvara
mumiju, koja kao da se skamenila od sopstvenog poraza?
Dirnut sam svim ovim što vidim i što se preda mnom događa, Neću
da trpim. Sergije mora da bude osvećen.
− Ućuti, ti, polemičaru i kritičaru! − doviknuo sam Ivanu razmičući
redove kadeta koji su me odvajali od njega. − Ako je ko buntovnik,
buntovnik si ti. Ne mudruj suviše i ne vređaj nikoga. Ponoviš li još
jednom da ovde ima izdajnika, čuvaj se da ti ne razbijemo tu tvoju
uobraženu njušku.
Mora biti da sam, onako nakostrešen, izgledao vrlo ratoboran i
strašan u svome gnevu, jer su se svi prisutni kadeti okrenuli k meni.
Diskusija je umukla, a odmah potom smeh je zahvatio celu gomilu.
Smejali su se čak i rivali: onaj suvonjavi i onaj bucmasti kadet.
Ne obazirući se na njih, prišao sam Sergiju i izveo ga iz grupe.
Sergije je do sada bio taj koji me je štitio. Danas ja štitim njega − a
moram smisliti nešto da ga zaštitim i sutra.

***
Noć koja je nastupila donela je savet. Imam ideju. Razgovaraću sa
tetka-Milicom, jer ona jedina može da nam pomogne. Drugog izlaza ne
vidim, a i ovaj je dosta težak. Tetka Milica ima svoje principe, to je
jasno, a na politiku gleda očima jedne velike kneginje. Ko zna kako će
joj izgledati Konstantinov slučaj. Ne razumem se u politiku, ali osećam
da tu ima nečega što će morati da smeta mojoj, kneževskoj tetki. Ona i
Konstantin pripadaju raznim klasama i njihovi politički pogledi moraju
biti različiti. Ipak, ako ona ništa ne učini za Konstantina, onda neka mu
sam Bog pomogne.

***
Sve je uređeno. Tetka Milica se prihvatila da posreduje u slučaju
Sergijevog brata.
Jutros u nedelju stigao sam u Peterhof ranije no obično. Tetka
Milica je još spavala ili se samo možda zadržavala u svojim sobama kada
sam ja došao pred njihov dvor. Nisam imao strpljenja da čekam da tetka
siđe − morao sam da je vidim odmah i to pre ručka.
Bilo je tek deset časova. Iako sam znao da je nepristojno da ovako
banem u tetkin privatni apartman, moj brižljivo pripremljeni plan nije
se obazirao na takvu sitnicu. Nije mi čak smetao ni malo začuđen izgled
tetkine dame, koja me je presrela u kneginjinom budoaru. Pre no što je
ona mogla ma šta da kaže već sam bio spreman da se suprotstavim
svakom izvinjenju.
− Moram da govorim sa kneginjom, grofice, i to odmah.
Čuđenje na licu starije gospođe bilo je očigledno. Nije se ni trudila
da ga prikrije.
− Odmah? Ovako rano?
− Da, gospođo, i molim vas da je izvestite da sam ovde.
Grofica je svakako pomislila da je neko u porodici umro ili da se
nešto slično dogodilo, jer se bez reči uputila vratima tetkine sobe.
Nisam dugo čekao − pojavila se i tetka Milica. Odmah sam primetio
da je i ona iznenađena mojom ranom posetom.
− Nešto se desilo? Zašto si došao tako rano?
− Ništa se nije desilo, tetka-Milice, samo moram da govorim s tobom
ozbiljno, odmah.
Tetka je odahnula, sela i pokazala mi da i ja sednem. Pažljivo me je
slušala. Ja sam joj opisao Sergijevu porodicu, majku, oca − govorio o
nedeljnim ručkovima, o izletima, o dobroti kojom su me prihvatili. Iako
nisam slatkorečiv − tetka se uzbudila. Njeno lice, koje se pri pomenu
političkog hapšenja Konstantina malo namrštilo, sada je pokazivalo
iskreno saosećanje.
− I tako, ti i tvoj drug danima ne spavate! − rekla je kroz smeh. − A
sada si došao k meni da ti pomognem.
− Da, i ja te molim da učiniš sve što bi učinila za mene lično.
− Teško je to! − kaže tetka. − Ja nemam prava da se mešam u stvari
policije. Nisam nikakva politička ličnost, a i vlasti znaju šta čine.
− Ali, ti možeš da moliš kneza da se on umeša! − navaljujem na
tetku. − Obećaj da ćeš ga moliti.
− Obećavam da ću moliti, a hoće li knez što moći da učini, videćemo!
− kaže tetka ljubazno. − Ti sada idi u baštu i potraži Jelenu. Ne govori
nikome o Konstantinu.
Tetka je zapisala ime Konstantinovo i adresu.
 Celoga dana bio sam razdragan. Moje raspoloženje čudilo je pomalo
Jelenu i Aleksandra, pa su me i zadirkivali zbog toga. Nisam se ljutio i
jedva sam čekao da prođe dan i stignem u internat. Otišao bih i ranije da
je u školi bilo koga. Drugovi su bili slobodni, a Sergije je otišao svojoj
kući.
Ipak sam u školu došao pre Sergija. Kada je on docnije naišao,
požurio sam mu u susret.
− Imam neki čudan osećaj, Sergije, da imaš nešto prijatno da mi
kažeš. Da se nije danas što desilo?
− Ništa se nije desilo i ništa nemam da ti kažem, − rekao je Sergije
natmureno. − A šta bi ti želeo da čuješ?
− Ništa, ništa, Sergije, samo onako pitam… Ali, videćeš,
predosećanje me nikada ne vara, u tvojoj kući desiće se nešto lepo.
… Ako tetka Milica bude htela, − i desiće se nešto dobro za Sergija.

***
Nismo dugo čekali na razvoj događaja − a radost je došla.
Danas posle podne pozvali su Sergija u sobu za prijem. Ostao je dugo
tamo i vratio se sav ozaren. Prišao mi je iz istih stopa.
− Dolazila mi je mati, − rekao je veselo. − Tvoje predosećanje se
ispunilo. Mati mi je donela dobre vesti.
Znao sam šta se desilo, a znao sam i ko je tvorac toga dobra.
− Mati te moli da dođeš u nedelju kod nas. Hoćeš li? Marija
Nikolajevna ponovo bi došla po nas.
− Naravno da hoću. Jedva čekam da vas sve vidim. Nisi me zvao već
toliko nedelja.
− Ne ljuti se! − kaže Sergije. − Tamara je bila bolesna. Sada je dobro
i videćeš je u nedelju.
Opet se smejemo i opet smo drugovi kao pre.
Neka sva dobra ovog sveta obaspu dragu tetka-Milicu.
 ***

Život je postao ponovo lep, i Sergije i ja koristimo ga punom merom.

Zahvalio sam tetka-Milici na dobroti, a ona je bila iskreno potresena
mojom radošću. Nije krila da je njena intervencija nerado prihvaćena.
− Knez je to učinio za tvoga drugara i tebe, ali ne i za njegovog
bratabuntovnika. Nadam se da tome mladiću neće pasti na um nikakve
nove bubice. Muke smo imali da ubedimo nadležne u njegovu nevinost.
Obećao sam tetki da Konstantin nikada neće učiniti ništa što je
nezakonito i protivno vladajućem režimu. Obećao sam joj to u ime
Konstantina, a tetka Milica nije ni slutila da ni Konstantin ni Sergije
pojma nemaju o njenoj intervenciji kod policije. I da sam hteo, ne bih
mogao da im to kažem, jer oni ne znaju da ja imam tetku u Petrogradu.
 Tako bih voleo da vidim Dragu Mašin

Danas sam ponovo čuo jedan razgovor o Srbiji. Bio sam na ručku
kod tetka-Milice, a na ručku je bila i tetka Stana sa svojim mužem
vojvodom od Lajhtenberga.
Tetka Stana je zabavna žena, nema dece i bavi se politikom. Ona i
njen muž vojvoda od Lajhtenberga vole društvo, kuća im je uvek puna
gostiju. Gosti dolaze neprekidno i tako se prijatno osećaju, da danima
ostaju. Njena »Sergejevka«, sa svojim čuvenim konjima, koji se gaje na
nekom udaljenom imanju negde u Rusiji, sa šumama i pašnjacima,
zgodnim za sve vrste razonode − otvorena je celom ruskom plemstvu, a i
strancima.
Iako su tetka Stana i vojvoda vrlo mili ljudi, ja retko idem kod njih.
Njihove štale me privlače, ali me njihovi gosti odbijaju.
− Da li je moguće, kneže, da će car primiti Dragu Mašin u zvaničnu
vizitu? − pita tetka Stana Velikoga kneza Petra Nikolajeviča, dok svi
zajedno pijemo čaj na terasi dvorca »Znamenka«. − Čujem da su oni
molili za prijem. Šta kaže car?
− Car ne želi da ih primi. − odgovara knez. − Koliko ja znam, do tog
prijema neće doći.
− Bilo bi užasno da dođe. − klima glavom tetka Stana. − Ja sam
govorila caru ko je Draga Mašin.
− Što se posete tiče, to je definitivno odloženo − potvrđuje knez. −
Kraljevom izaslaniku je odgovoreno da je poseta za sada nezgodna i da
se odlaže do jeseni. Videćete, do posete neće ni doći. Carica je ozbiljno
prihvatila sve ono što su joj govorili. Ona ne želi da pruži ruku jednoj
Dragi Mašin. Bila je zaista očajna kada je saznala ko je ta Draga.
− Govorila sam joj ja to i pre kraljeve ženidbe, pa ipak se car
prihvatio kumstva, − prekorno primećuje tetka Stana. −Trebalo je da
veruje nama, koji dobro poznajemo prilike u Srbiji. Politički razlozi nisu
baš zahtevali da car svojim autoritetom pokrije taj nakazni brak.
Tetka Stana rado govori o međunarodnim odnosima. Naročito je
interesuje Srbija, a prvenstveno Obrenovići. Sećam se da je još prilikom
ženidbe kralja Aleksandra bila ogorčena što se ruski dvor primio
kumstva. Ona je to kumstvo smatrala kao sramotu za celu porodicu
Romanov i jako se zauzimala kod carice da to kumstvo bude što
labavije. Verovatno pod njenim uticajem car nije ni slao naročitog
izaslanika u Beograd da ga zastupa na venčanju, što je svakako bilo
veoma ponižavajuće za samoga kralja Aleksandra.
− Kada ste vi govorili, bilo je već dockan. Car je pristao da kumuje i
nije mogao da odustane.
− Bilo bi glupo kada bi se još uvek obazirao na jednu Dragu Mašin. −
produžuje tetka Stana sa puno ironije. − Užasna je to žena. Zar nije pod
njenim uticajem kralj propustio da ode u Beč i poslednji put vidi svoga
oca? A posle je tražio da ga sahrani u Srbiji sa kraljevskim počastima,
iako mu je za života zbog Drage zabranjivao dolazak i pretio ubistvom
na granici.
− Da, da, bilo je puno skandala u toj porodici, − slaže se knez. − A
sada još i to ponašanje, koje ne dolikuje jednoj kraljici.
− Kakvo ponašanje? − pita tetka Stana, a sva se pretvorila u pažnju i
radoznalost. − Zar ima opet nešto novo?
− Ima, i uvek će biti dok je ta žena na prestolu. − Najzad, to ne treba
ni da nas čudi. Draga Mašin je sitan duh i voli osvetu. Zna ona dobro
kako je teško došla do kraljevstva i ko su sve bili njeni neprijatelji.
Zarekla se da će im se osvetiti − i sada izvršava pretnju.
− Šta radi, zaboga? Jesu li u Srbiji novi progoni?
− Progoni, i te kakvi. Draga hapsi sve koji se ne klanjaju pred
njenom kraljevskom ličnošću. Ova hapšenja izazivaju proteste u narodu.
Protivnika je svakim danom sve više. Već i oficiri dočekuju kraljevski
par hladno i zvanično. Krajem prošle godine pojavili su se plakati u
Beogradu sa parolom: »Živeo Karađorđević«!
Pri domenu imena moga oca tetka Stana blaženo se okreće meni i
Aleksandru.
− A šta radi nesrećna kraljica Natalija? − pita dok pokušava da
prikrije ponos, što su Karađorđevići njeni sestrići i što je srpski narod
tako zainteresovan za dinastiju njene rodbine.
− Šta da radi? − kaže knez rezignirano. − Piše pisma svojim
prijateljima u Srbiji i grdi Dragu. Pisala je i caru − video sam to pismo.
Nikako ne može da zaboravi da ju je na prestolu nasledila njena dvorska
dama.
− Ne delim vaše mišljenje, kneže, da joj smeta samo ta dvorska
dama. − negoduje tetka Stana. − Kraljica Natalija nije kraljevska kći i
oprostila bi ona Dragi građansko poreklo. Ali ono što ne može da joj
oprosti, to je njen moral, njene godine i njen karakter… Kojoj bi majci
bilo drago da ima snaju sumnjive prošlosti i deset godina stariju od
sina?… Ne, ne, kneže, kraljici Nataliji se ne može prebaciti da je
staromodna, mada, iskreno govoreći, ni ja nisam za te mešovite brakove
na prestolu. Ako je Draga već htela Aleksandra, onda je imala da
prihvati morganatski brak.
− Morganatski brak nije bio dovoljan za sujetu Drage Mašin, −
primećuje sada i tetka Milica. − Čitala sam smešnu prestonu besedu u
kojoj Aleksandar čestita narodu što je Dragu dobio za kraljicu. Kakva
besmislica i kakva drskost! Mudro je postupio austrijski car kada nije
dozvolio prenos kralja Milana u Srbiju. Neka leži u tuđoj zemlji, kada za
života nije smeo da dođe u svoju.
− Ja nisam poznavala kralja Milana, − kaže tetka Stana − ali ga i
danas žalim. Ma kakav da je bio kao vladar i čovek − on je bio otac.
− Kada bi ta gospođa samo znala šta se ovde misli i govori, nikada ne
bi ni poželela da dođe u Rusiju! − smeje se knez. − Međutim, ona na
tome insistira. Ne traži zvanični prijem, zadovoljila bi se prijemom na
Krimu.
− Gle, pa da izgleda da je car primio intimno u svome porodičnom
krugu, − nastavlja tetka Stana još ogorčenije. − Da joj podigne ugled u
zemlji pred narodom, je li?
Dok se razgovor vodi i dok tetka Stana napada i kraljicu i celu
Obrenovića dinastiju − moje misli se vrte oko napadnute kraljice. Ko je
uistinu ta Draga Mašin koja tako interesuje moju crnogorsku
porodicu?… Mnogo puta u raznim situacijama njeno ime je pominjano
preda mnom i u mojoj fantaziji se već stvorio jedan određeni lik, Sećam
se da je još otac u Ženevi tvrdio da se kralj nikada neće oženiti tom
ženom i da narod i vojska neće dozvoliti taj brak, pa da se čak ni Draga
neće drznuti da to učini. Međutim, godine su prošle i Draga se drznula.
Ona je kraljica i sumnje moga oca nisu se obistinile. Jaka volja Drage
Mašin pobedila je sve njene protivnike… Interesantna je to ličnost za
moju dečačku maštu − i ja to i ispoljavam.
− Tako bih voleo da vidim kraljicu Dragu! − kažem iskreno,
zaboravljajući da ne smem da se mešam u razgovor koji vode stariji i
koji me se ne tiče.
Ovom upadicom izazvao sam tetka-Stanin gnev i ona se ljutito
okreće meni.
− Neka te Bog sačuva od tih misli, dete! − uzvikuje srdito. − Znaš li
ti šta govoriš?
Ne smem ništa da kažem, a nemam više ni prilike za to.
Tetka Stana se tek sada priseća da smo i mi deca prisutni i uklanja
nas sa terase.
− Idite u vrt i igrajte se! − kaže malo nervozno. − Nije svaki razgovor
za decu.

***
Opet idem često kod Sergijeve porodice. Sada se u Peterhofu i ne
čude kada me nema. Ne traže me ni u školi, a ne pitaju ni direktora.
Tetka-Milici sam objasnio da imam mnogo drugova i da nedelje često
provodim kod njih i na izletima. Više ne pominjem Konstantina.
Jednom prilikom tetka me je samo pitala da li ga viđam i je li on sada
miran. Pod »mirnim držanjem« tetka je podrazumevala političke akcije.
− Nisam znao šta sada radi Konstantin pa nisam ni mogao o tome da
govorim. Konstantina viđam ređe, obično sa Sergijem lutam
petrogradskim ulicama. Sada smo više na Nevi, a često idemo u crkvu
na bogosluženje. To nije radi molitve, već zbog toga što je crkva
nedeljom puna devojčica. Dolaze i u grupama − one iz internata su
najzabavnije i najviše gledaju u nas kadete. Kada u redu, praćene
vaspitačicama, prolaze pored nas − smeše se. Sergije i ja ih rado
gledamo, ja im ponekad šeretski namignem, a one se, krišom od
pratilice, podgurkuju i pokazuju na nas. Ako vaspitačica što posumnja,
brzo se snalaze − i njihova lica su tako anđeoski nevina da ni sam đavo
ne bi posumnjao u njihovu ozbiljnost.
Sada me već manje zanima škola i na časovima manje pratim lekcije.
Ni prema dežurnom oficiru u sobi nisam slepo poslušan kao ranije.
Juče sam se čak drznuo da mu odgovorim i bio sam kažnjen.
Sergije i ja, švrljajući parkom, naleteli smo na jedan mladi par koji je
sedeo u senci grana. Zbog slabe svetlosti, a i oficir je bio okrenut svojoj
dami, nismo poznali oficira. Navikli da pravimo šale i ispade, zastali
smo kod klupe i malo upadljivo zagledali u oficirevu damu. Može se
zamisliti naše iznenađenje kada smo u oficiru poznali dežurnog naše
sobe. Hteli smo brzo da klisnemo, ali nas je on opazio i poznao… Danas
smo zbog toga kažnjeni ostajanjem u sobi, dok su ostali išli na odmor u
dvorište.
 Nesreća ne može da se odbaci kao stara haljina

Vreme prosto leti i četvrta godina moga školovanja u Rusiji bliži se

kraju.
Dok mi vreme prolazi u zabavama, ja i ne slutim da se kod moje
porodice u Ženevi događaju životni preokreti.
Nisam dugo čekao da to saznam.
Kada sam jednoga dana stigao u Peterhof, Jelena me je sačekala u
parku ispred dvorca. Sedela je na jednoj usamljenoj klupi i verovatno je
dugo očekivala moj dolazak, jer još nisam čestito ni stupio u park, a ona
mi je požurila u susret. Odmah sam primetio da je neraspoložena i da
ima nešto neprijatno da mi saopšti.
− Dobila sam pismo od tetka-Ide. Kod kuće nije najbolje.
− Šta je, za ime Boga? Da nije ko bolestan?
− Niko nije bolestan, ali Ida nije više u Ženevi. Pisala mi je iz
Londona. Tamo je već nedelju dana. Napustila je Ženevu i neće se
vraćati, bar ne za sada.
Sestra me je lako povukla na sporednu stazu parka, prema klupi na
kojoj je sedela pre moga dolaska. Mesto je malo zabačeno i tu možemo
nesmetano da razgovaramo o našim domaćim brigama. Nema nikoga da
nas gleda i sluša.
− Otac je u teškoj situaciji! − kaže Jelena i izvlači iz džepa tetkaIdino
pismo. − On se iselio iz ulice Monetije.
− Iselio? Kuda?
− Uzeo je mali stan u ulici Belot, u blizini Ruske crkve. Sećaš li se te
ulice, sasvim je blizu naše kuće u Ženevi?… Tetka Ida mi piše da otac ne
može više da plaća veliku kiriju u ulici Monetije. Prihodi od imanja su
podbacili, a gotovina je sva utrošena. Bio je prinuđen da smanji troškove
oko izdržavanja kuće.
 − I zbog toga se Ida odselila u London?
− Ne samo zato; Ida je još ranije htela da ide. Ona voli London više
od Ženeve, tamo je i živela duže, i sada, kada mi deca nismo u
Švajcarskoj, smatra da nije potrebno da ostane kod oca… Piše mi da je i
na Cetinje došla za ljubav majke, a posle se zadržala da nas čuva. Veruje
da je na teretu − ti znaš Idu − i hoće da pomogne ocu.
Jelena ne kaže da je uplašena zbog nove situacije u kući, ali to se vidi
na njoj. Svakako je tamo teško kad otac ne može da izdržava Idu… A
ništa nam nije govorio, krio je pred nama svoje materijalno stanje i
nikada nismo čuli ni reči o nekim njegovim teškoćama i brigama. Čak
mi je prošloga meseca poslao veću sumu novaca za moje lične potrebe…
Kao kroz neku maglu dopiru do mene reči dedine, koje sam davno čuo
na Cetinju: »Potrošio je sve Karađorđevićevo, potrošiće i Zorkino na to
prokleto vojevanje«. − I kao da ponovo čujem bakin odgovor: »Neka
potroši, mi smo tu«. − Onda nisam dobro razumeo ovaj razgovor, ali ga
sada razumem… Da li je deda bio u pravu? − Zar je otac potrošio i
majčinu imovinu? Pa »Čokinje« je ogromno imanje, ima veliku kiriju
koja daleko premašuje naše rashode u Ženevi.
− Šta je sa očevim »Čokinjem«? Je li prodato?
− »Čokinje« nije prodato, samo Ida piše da je zaduženo. Čika Aca je
još tamo, ali su prihodi slabi, jer su žetve podbacile. Imanje više ne
može da plaća dugove. Potrebna su i nova ulaganja, a otac nema novaca.
Jelena govori tiho, kao da se boji da će je neko čuti, iako u blizini
nema nikoga. Stvarnost je strašna za nas. Skupili smo se na klupi kao
dva siročeta i samo se gledamo brižnim očima. Pred nama je carski dvor,
raskošni park, a iza njega i oko njega čitava lovišta sa ergelama. Ovde je
bogatstvo o kome se sanja, izobilje kakvo se ni zamisliti ne može − I sve
je to dostupno nama. Na jedan samo mig doleteće mnoštvo livrejisane
po slute… A naš otac, naš dragi otac, daleko odavde u nekom malom
pansionu, lišava se svega, da bi očuvao već okrnjenu očevinu za svoje
sinove. Je li to pravo?
− Žao mi je oca! − kažem šapatom. − Zašto se muči? Neka proda
»Čokinje« i neka se opet preseli u stari dom. Nama nije potrebno
nikakvo nasledstvo.
 − Nama nije potrebno, ali otac neće da proda. Ozbiljno se naljutio na
tetka-Idu, kada mu je to savetovala. Kazao joj je da više voli da se muči
nego da mu sinovi ostanu bez dedovine.
Jelena ne može da se savlađuje i dok govori, suze joj klize niz lice i
padaju na teta-Idino pismo. Sklopila je ruke i izgleda nekako starija…
Tišina oko nas je potpuna, ne remeti je ni cvrkut ptica, ni šuštanje
lišća…
− Je li Pavle još kod oca? − pitam, a misao da je otac možda sam,
onako brižan i nesrećan, prosto mi steže srce.
− Pavle je sa njim, jer je čika Arsen još u Petrogradu. Ne znam je li
mu otac što i pisao, ali ne verujem da će što tražiti od njega…
Ponosit je suviše da bi se obratio porodici za pomoć… Čika Arsenu
sigurno neće… Znaš da je još deda prodao »Boksek« u Mađarskoj da
isplati Arsenove dugove… A »Boksek« je bio veće imanje od »Čokinja«…
Neće ništa tražiti ni od dede, ni od tetaka. A ne bih volela da se obrati
tetkama.
− Ne brini. Neće tražiti ni od koga. Ko zna da li i znaju šta se događa
u Ženevi.
− Volela bih da ne znaju! − kaže Jelena još tiše, dok se ponovo
okreće ka dvorcu, gde žive naši bliski rođaci koje sudbina mazi… I sam
nehotice pravim poređenje između nesreće koja nas je snašla i raskoši
koja nas okružuje…
− Da li je mnogo teško biti siromašan, je li, Jelena? − pitam dok me
muči misao da ćemo od sutra biti samo siromašni rođaci, kojima se
ukazuje samilost da ne bi osetili razliku… Ta razlika i ta samilost su
teške − teže od oskudice i briga.
− Ne znam, − čujem sestrin odgovor. − Mi nikada nismo bili
siromašni.
Sestra je ućutala. Verovatno razmišlja o siromaštvu u danima koji
nastupaju i u kojima ne nazire ništa utešno. Odrasla je i shvata tragediju
jače nego ja koji nemam još ni punih petnaest godina, da bih sve
pravilno razumeo… Ona misli na nas, na sebe − ja samo na oca.
Pred dvorcem se čuje žagor. To se mala Marina u pratnji svoga
trenera vraća sa jahanja. Čujem veseo smeh, Posluga priskače. Marina
baca uzde i leti u dvor. Nije ni primetila nas dvoje koji je pratimo očima
punim suza.
− Hajdemo! − kaže Jelena i diže se. Rukom popravlja kosu i
maramicom utire tragove suza, − Hajdemo! Ne treba niko da zna za
naše brige. Govorićemo o tome docnije.
Polazimo lagano kneževoj kući, udubljeni svako u svoje misli.
Nesreća ne može da se odbaci kao što bi se odbacila kakva stara haljina.
Ona je sa nama i prati nas.
U blizini dvorca Jelena naglo zastaje.
− Nikome ni reči o ovome što si čuo. Čak ni Aleksandru.
Nisam rekao ni reči, i celoga dana sam se trudio da budem dobre
volje. Ali, ma koliko da sam se trudio, ni za momenat nisam mogao da se
oslobodim teških misli. Marina, koju sam obično zabavljao pričama o
kadetima, nije uspela da me razonodi; Jelena se smejala vedro i
mladalački − ona je umela da se savlađuje. Samo me je Aleksandar
upitao u toku dana;
− Zašto si namrgođen?
− Ne osećam se dobro − odgovorio sam kratko.
Uveče, kada me je ispratila do izlaza iz dvorskog parka, rekao sam
Jeleni:
− Ako je ocu potrebna moja pomoć, ja sam tu. Piši, Jelena, piši
odmah i pitaj ga da li treba da se vratim u Ženevu.
Iako smo bili još previše mladi, primali smo na svoja pleća težak
teret životnih briga.

***
Moja odluka da pomognem ocu sve je ozbiljnija. Noćima ne spavam
dobro. Prevrćem se u postelji i razmišljam šta bih mogao da učinim.
− Čuj, Jelena, − kazao sam jednoga dana sestri, kada smo se opet
zaverenički sklonili u jedan kutak tetka-Miličinog dvorca u Peterhofu −
ja ne idem u Rakoniđi ove godine. Idem kod oca u Ženevu.
− Što ćeš kod oca? Zar ne znaš da je njegov stan tako mali da skoro
nema nigde da te primi. Tetka Ida kaže da je to neki skučeni pansion u
ulici Belot.
− Baš zato. Više nikada neću ići ni kod tetke Eko, ni kod bake na
Cetinje. Neću dolaziti ni u Petrograd. Želim da budem sa ocem i idem
kod oca. Razgovarao sam i sa Aleksandrom. I on će ići.
− To baš nije mnogo pametno − rezonuje sestra. − Otac je u teškoj
situaciji i vi ćete mu samo biti na teretu. A možda će mu biti nezgodno
da vidite…
− Nezgodno? Ali, Pavle je tamo. On deli sa ocem život, a zar nismo
pozvani i mi da budemo sada uz njega? Ne reci ništa, ti to ne razumeš…
I Aleksandar se slaže sa mnom. Mi ne možemo da podnosimo raskoš
sada, kada je otac u oskudici. Vređa me i sama pomisao da smo
siromašni rođaci i… da ovde izazivamo saučešće. Tetka Milica nije
promenila držanje, ali ko zna šta će biti kada sazna… Da ne osudi
oca?!… Jednom davno na Cetinju deda je govorio da otac troši na
vojevanje. Baka je bila na našoj strani, ali je možda u dnu duše
razumevala dedu.
Nisam znao zaista da li bih i dalje voleo baku i dedu ako bi ma šta
rekli protiv oca. Za mene je bilo dobro sve što on čini. Nisam bio naučio
da razmišljam o njegovim postupcima ni onda kada nam je pružao sve,
neću da razmišljam o njima ni sada, kada on možda više ništa ne može
da nam pruži. Siromaštvo!… Je li to pravda neba, da nekome da u
izobilju, a drugome sve uskrati? Jesu li to zakoni prirode − ili je to nešto
skopčano sa društvom i nametnuto od ljudi?…
A kao odgovor na sva ta pitanja, pred očima su mi samo lebdela dva
lica, tako vezana za našu sudbinu: kralj Aleksandar i kraljica Draga…

***
Napisao sam ocu pismo i molio ga da se strpi dok ne završim godinu.
Neka slobodno proda »Čokinje«, a ja svečano obećavam da ću, kad
odrastem, povratiti izgubljenu imovinu.
Otac mi je odmah odgovorio na pismo, a u tome pismu, punom
nežnosti, nije bilo ni reči o očevim brigama… »Ako sam se iselio iz ulice
Monetije, to nisam učinio iz nužde − pisao je on − već iz želje da na
najbolji način regulišem izvesne dugove, do kojih je u poslednje vreme
došlo. Ti nemaš potrebe da se brineš, jer će sve biti kao i ranije. Za dve-
tri godine, dok Aleksandar i ti odrastete, dugovi će biti isplaćeni i vi,
moja deca, imaćete svoju dedovinu. Nema ni govora o tome da se proda
»Čokinje« i ja zaista ne znam ko vam je time napunio glavu. Misli na
svoje knjige, uživaj i…«
Ako je otac ovim pismom želeo da me razuveri, nije uspeo da me
uspokoji. Znao sam da prikriva istinu i počeo sam još više da saosećam
sa njim. Ovo saosećanje ispoljilo se i u mome ponašanju. Postao sam
brižan i zamišljen. Stalno sam mislio šta će učiniti otac. Da li će moći da
prebrodi teško vreme bez većih posledica i potresa?… Hteo sam da
verujem u bolje dane, ali u mome srcu nije bilo vere.
Sve ovo se odrazilo i na moje raspoloženje u školi. Kao nekada
Sergije, i ja sam se uvlačio duboko u sebe… Ima nečega zajedničkog u
nesreći svih ljudi… Postao sam nekako plemenitiji i bolji. Ako doskora
nisam mislio na knjigu, sada sam svojski prionuo na učenje, Na
časovima sam bio besprekorno pažljiv, prema dežurnom oficiru ponašao
sam se sa puno takta, čak sam i drugove presretao drugačije… Kao da je
moja dečačka lakomislenost ustupila mesto patnji, a sva moja vedrina
ustuknula pred nedaćama života. Postao sam ozbiljniji i odjednom zreo.
Prestao sam da posećujem prijatelje, čak i Sergijevu porodicu. I kod
same tetka-Milice išao sam ređe, tamo, u sjaju i raskoši, nisam se osećao
lepo. Svugde i uvek bojao sam se da ko ne povede razgovor o mojoj
porodičnoj tragediji, − a u mome srcu sve jače i iskrenije plamtela je
ljubav prema ocu.
Svakako su drugovi osetili da se sa mnom događa nešto neobično, ali
me niko ništa nije pitao. Ćutao je i Sergije. Jednom samo, malo
zabrinut, upitao me je;
− Šta je tebi, Georgije? Ubledeo si i omršavio. Da nisi bolestan?
Bio sam zaista bolestan, ali se ta bolest zvala patnja, − kako sam to
rekao i Aleksandru. Nisam mogao da se poverim Sergiju… Da
kritikujem oca, da se moje reči shvate kao optužba ili protest… Da tuđe
lice, pa ma i Sergije, raspravlja o tome je li pametno postupio moj otac…
Kada je Konstantin bio uhapšen, Sergije me nedeljama nije zvao sebi i
pravdao se bolešću sestre… Ja nisam mogao tako da se pravdam…
Sergije nije znao ni da imam sestru, a nisam mogao ni da se izvinjavam
onom izmišljenom »daljom rodbinom«… A zar sam i mogao da govorim
Sergiju o materijalnim brigama moga oca, Sergiju − koji nikada nije bio
bogat i ne bi mogao da razume šta znači izgubiti oslonac. Nisam ja bio
tužan zbog izgubljenog bogatstva, − bio sam satrt saznanjem da je ocu
teško, jer je on sam izgubio taj tako potreban oslonac.
Sada sam samo želeo da odrastem i pomognem ocu. − Otac,
međutim, kao da nije računao na moju pomoć, jer posle prvoga pisma
nije bilo nikakvih novih izveštaja. Ni tetka Ida nije više u svojim
pismima pominjala očeve brige. Pisala je samo o Londonu, o novom
životu i starim prijateljima, − pisma su joj odisala dobrom voljom i
bezbrižnošću… Očev uticaj provejavao je i kroz tetka-Idina pisma.
 Noćas je ubijen kralj Aleksandar Obrenović

Tako su stajale stvari kada sam jednoga jutra, pred kraj školske
godine, ponovo pozvan u kancelariju direktora škole.
U direktorovu kancelariju nisam išao još od vremena kada mi je
general naredio da idem u Peterhof. Ne mogu reći da se za to vreme
nisam više puta ogrešio o disciplinu škole, ali su se svi moji nestašluci
završavali pred dežurnim oficirom sobe. On je bio naša neposredna vlast
i prva instanca. Mnogo puta za ovih godina školovanja stajao sam po
kazni kraj svoga kreveta u sobi ili pak ostajao u internatu, dok su drugi
odlazili na odmor. Bilo je i dana kada mi je bio zabranjen izlaz u varoš −
ali su se sve te kazne odigravale daleko od direktorovih očiju. General
Rudanovski bio je previše velika ličnost da bi raspravljao o sitnim
greškama svojih pitomaca − kadeta. Pred njega su izlazili samo oficiri, a
mi − đaci imali smo prilike da ga sretnemo pokatkad u hodnicima
internata, kada bi prisustvovao obuci i smotri.
Novi poziv kod direktora veoma me je uzbudio. Dok prolazim
hodnikom, ne mogu da se oslobodim teških misli… Zašto li me direktor
zove?… Bojažljivo stupam u kancelariju i, kao i prvoga puta, uplašeno
zastajem kod vrata. Četvrta je godina kako sam ovde, ali me strah od
generala još ne napušta. I drugi kadeti se plaše, primetio sam to više
puta. Zalud među sobom pričamo da je general dobar čovek, da je
predusretljiv prema oficirima u školi, − sa nama kadetima uvek je strog
i drži nas čvrsto autoritetom, koji ne popušta.
Za vreme dok u stavu mirno stojim kod ulaza, direktor podiže oči i
nekako me čudno posmatra. Jedan krajičak usne malo mu se razvlači,
ali to ne umanjuje strogost njegovih crta i krutost njegovog držanja.
− Pođi odmah kod Velikoga kneza! − kaže ljubazno, čini mi se čak
ljubaznije nego obično. − Javi se dežurnom oficiru. Slobodan si do dalje
naredbe.
 − Razumem, gospodine generale! − pozdravljam ga vojnički, a srce
mi strepi… Ne smem ništa da pitam, ali misao »šta je sa ocem« prosto
mi steže grlo… Da se nije nešto desilo kod kuće? Da nije otac… Ne
smem ni da mislim na to.
Dežurni oficir je već izvešten o mome odlasku. Ne pita ni ko me
izvodi, niti me kao obično upozorava da ne zakasnim.
− Žuri! − kaže brzo. − Kola te čekaju.
Pred vratima, začudo, stoji ekipaža Velikoga kneza, a ja, onako
zbunjen i uplašen, nemam ni vremena da mislim hoće li me ko od
drugova videti u ekipaži. Ranije, kada me je odvozila ili dovozila iz
kneževog dvora, na moju molbu i po nalogu tetka-Milice, stajala je uvek
malo udaljena od škole… Sada pak, to nije glavno − glavno je samo ono
što me čeka…
Dok jurimo putem ka stanici i dok voz žuri ka Peterhofu, misli me
muče. Kakva li je to velika nesreća, kada je knez lično uputio svoja kola i
tako me hitno poziva u vreme školskih časova?… Ko je uzrok ove
užurbanosti: otac, Jelena, Aleksandar ili Pavle?
Na stanici u Peterhofu očekuju me opet kola. Ulećem u njih − i dok
konji lete, meni se čini da idemo sporo.
− Požurite! − vičem kočijašu, koga poznajem. Obično sa njim
prijateljski ćaskam kada me iz dvora vozi na stanicu, ali sada ćutimo
obojica… Kao da je i on zabrinut što me u ovo vreme zovu u dvor.
U kasu ulećemo u park i pre no što se kola zaustavljaju pred ulazom,
ja iskačem.
U kneževoj rezidenciji vlada neko čudno uzbuđenje. I lakej koji me
prihvata, dok iskačem iz kola, i knežev ađutant koji me čeka kod
stepeništa, − i lica koja srećem, svi me gledaju nekako drukčije no
obično… Trčim, knežev ađutant prosto ne može da me stigne.
− Izvolite u budoar kneginje! − dovikuje mi, dok žurnim koracima
juri za mnom. − Svi su tamo.
Soba u koju ulazim puna je poznatih lica: knez, tetka Milica, moja
sestra Jelena, dve-tri osobe bliske kneževom dvoru i jedan stariji
general, koga nikada nisam video, a za koga sam docnije čuo da je lični
carev ađutant.
Knez primećuje da sam uplašen i osmehuje se na mene. A sestra
Jelena, raširenih ruku, trči mi u susret.
− Važne vesti, Đorđe. Noćas je ubijen kralj Aleksandar Obrenović.
Mi se vraćamo u zemlju.
I mnoštvo ruku pokušava da me zagrli, dok bled i unezveren stojim
u sredini sobe.

***
Knez mi je potanko ispričao šta se dogodilo u Srbiji.
Noćas je grupa srpskih oficira upala u dvor i ubila kralja Aleksandra
i kraljicu Dragu. Mlađi oficiri, koji su kraljevu ženidbu sa Dragom
Mašin shvatili kao ličnu uvredu, odavno su već skovali zaveru da
likvidiraju dinastiju. Tome je naročito doprinelo Dragino osvetoljubivo
držanje, kada se zatvorom i progonima okomila na one koji su javno bili
protiv njenoga braka. Njenu nepopularnost pojačalo je držanje njene
porodice, koja se odjednom osetila prva u zemlji. To je dovelo do
otvorenog revolta, − i ogorčenje u narodu je sve više raslo. Cela Srbija,
ogorčena i uvređena, digla se protiv dinastije. Preko oficira u zaveru su
se umešali i izvesni političari, koji su mudro konstatovali da ubistvo
kralja Aleksandra, koji nema naslednika, predstavlja pravi prevrat, − pa
su ozbiljno počeli da razmatraju pitanje novoga kralja. Kao kandidati
dolazile su u obzir tri ličnosti: srpski pretendent, moj otac Karađorđević,
ili pak jedan od ruskih ili austrougarskih prinčeva. Kako su u to vreme
Rusija i Austro-Ugarska imale sporazum da se ne mešaju u unutrašnje
stvari Srbije, kombinacija sa mojim ocem pokazala se kao jedino
moguća i ostvarljiva.
− Ovo je veliki momenat za Srbiju! − govorio mi je Veliki knez. − A
veliki momenat i za tvoju porodicu. Depeša koju smo jutros dobili od
našega poslanika daje nam puno nade. U Beogradu se glasno uzvikuje
ime tvoga oca, a oficiri već stavljaju na svoje kape njegove oznake… Mi
smo u poslednje vreme već imali mnogo povoljnih izveštaja iz Srbije.
Narod je listom bio protiv kralja, a naročito protiv kraljice… Sada kada
njih nema počinje novo vreme za Srbiju.
− A kakve to veze ima sa mnom, čiko?
Još ne mogu dobro da razumem kneza. Kralj Aleksandar i kraljica
Draga bili su često predmet razgovora u mojoj porodici. Slušao sam o
njima još na Cetinju, nešto od dede, a nešto od ujaka Mirka, − a poneku
reč sam pamtio i iz onoga što se govorilo u mojoj blizini, − i sve to što
sam čuo, ma kako da nije govoreno sa ljubavlju, − jer u mojoj sredini
nije bilo ljubavi za Obrenoviće, stvorilo je u mojoj uobrazilji izvesnu
sliku o ovome kraljevskom paru. − Ja nisam imao za njih ni oči
političara, kao porodica moje majke, niti sam ih posmatrao kroz prizmu
pretendentskih želja − kao moj otac, i mladi kralj sa svojom ljubavnom
avanturom ličio mi je više na nekog junaka iz priče, nego na vođu
jednog naroda koji se ženio protiv volje svojih podanika. Ako sam mu
šta zamerao, bila je to samo činjenica što nam ne dozvoljava pristup u
Srbiju, jer u mojoj dečačkoj svesti naše izgnanstvo je bilo tesno vezano
za Obrenoviće, što sam u ono vreme samo instinktom osećao. Otud,
možda, iako sam žalio mladoga kralja, moje prve misli bile su upućene
Srbiji… Da li se smrću kralja što izmenilo u odnosu na nas i da li će one
proročanske reči, koje sam u Ženevi čuo »da je mome ocu bolje ako je
što za kralja kobno« − biti sada ispunjene? Sećao sam se i reči ujaka
Mirka, izrečenih na Cetinju, da ću jednoga dana možda ugledati tle
svojih pradedova − i činilo mi se da se te reči sada i ispunjavaju.
− Vi ste sada u centru pažnje! − nastavljao je svoja izlaganja knez. −
Kako ja mislim, stanje u Srbiji je takvo da će tvoj otac biti hitno pozvan
u zemlju. Narod je jednodušno za vas Karađorđeviće i primiće vas
oduševljeno. Drugog izlaza i nema. Car mi je skoro govorio da je bilo
izvesnih diplomatskih razgovora o eventualnoj promeni na prestolu
Srbije i stavu Rusije prema toj promeni, − i da je Rusija rekla svoju reč.
Naši izveštaji u tom smislu više su nego zadovoljavajući. Ostaje nam
samo da čekamo, a rezultat se već unapred zna, − ako ja imam smisla za
diplomatiju… − Bude li potrebno, car će preduzeti korake i u Beogradu.
Knez mi je govorio kao da sam već odrasla ličnost, a ja sam klimao
glavom kao da sve razumem.
 Dok se knez trudio da mi objasni nove prilike na Balkanu,
zadovoljan što će one uzeti nov pravac, s obzirom da jednoga austrofila
zamenjuje na prestolu jedan pravi prijatelj Rusa, moj otac − a što sam ja
sve docnije shvatio − moja sestra Jelena gleda u mene. Starija je i bolje
se razume u politiku. Ona u meni već vidi novog naslednika prestola, pa
mi to otvoreno i kaže:
− Bićeš kralj jednoga dana, posle oca − i crne oči se šire da me
ugledaju u svoj toj kraljevskoj svetlosti, − Bićeš kralj i vladaćeš
Srbijom…
Ona misli na presto, a ja na oca. Je li ovo Proviđenje koje se igra s
nama, i koje moga oca iz najvećeg ispaštanja uzdiže na kraljevski
presto?…

***
Celog toga dana u dvoru Velikoga kneza samo se govorilo o
događajima u Srbiji. Knez je išao caru, dolazila je tetka Stana sa mužem,
− i dugo se raspravljalo o našem povratku u zemlju. Tetke nisu imale
nijednu lepu reč za kraljicu Dragu, i one, uvek nežne i osećajne kako ih
pamtim, kao da nisu bile kosnute njenom tragedijom. U pitanju je bio
jedan presto, a rođene kneginjice umele su da misle politički. Ja nisam
mislio na politiku, i političke avanture kralja Aleksandra izazivale su u
meni samo radoznalost, pa me je ovaj stav mojih tetaka i čudio i boleo…
Zar je politika nešto što ubija samilost i zar je ona razlog što kraljevske
princeze ostaju ravnodušne prema tragičnoj sudbini građanke na
prestolu?… I misao na presto, za koji se vodi beskompromisna borba
kao za nešto ne baš tako lepo, prvi put se uvlači u moju dušu.
Međutim, iako je ceo dvor bio nestrpljiv, nikakve novosti više nisu
stigle u toku dana. Nije se znalo šta se događa u Srbiji, a ako je i došao
kakav novi izveštaj, on se nije upućivao u kneževu rezidenciju. Imalo je
da se čeka, kako je rekao knez, − i svi su čekali.
Toga dana uveče vratio sam se u internat. Niko od drugova nije ni
primetio moje odsustvo, jedino je Sergije bio malo zabrinut što sam
napustio časove. Tražio me je u krugu doma i kada me nije našao, počeo
je da se plaši. Bio sam mu tako čudan u poslednje vreme.
− Šta se dogodilo, Georgije? − u njegovom glasu osećala se radost što
me ponovo vidi.
− Ništa naročito, Sergije. Došla mi je jedna rođaka iz Srbije.
− I zbog toga su te pozvali hitno iz škole?… Ta tvoja čudna rodbina.
Moraš me jednom upoznati s njom. Kod nas u Rusiji ne zovu kadete iz
internata, kada im ko stigne u goste.

***
Kneževa obaveštajna služba bila je u pravu: danas je Skupština u
Beogradu jednoglasno izabrala moga oca za kralja. Nijedan poslanik nije
bio protiv: Srbija nas očekuje raširenih ruku.
Ostajem još neko vreme u Petrogradu, a zatim krećem za Srbiju.
Otac je već iz Švajcarske otputovao za Beograd. Naročita delegacija je
došla u Ženevu da ga izvesti o izboru i da mu ponudi presto. Zatekla ga
je u ulici Belot, u malom pansionu zajedno sa Pavlom. Ja nikada nisam
video ovaj pansion, a nikada ga neću ni videti. Imao sam nameru da
tamo odem na kraju godine, pošto bi ovo bio prvi raspust otkako je otac
napustio kuću u ulici Monetije. Nije došlo do toga: sudbina se mome
ocu osmehnula pre nego što su sinovi mogli da vide u kakvoj se situaciji
nalazi.
Sa mnom u Beograd ide i Aleksandar. On će ostati samo kratko
vreme, pa se vraća u Petrograd da nastavi studije. Ja, kao
prestolonaslednik, moram ostati u zemlji. Jelena ostaje u Petrogradu.
Na dvoru tetkaMilice dopuniće svoje obrazovanje i specijalno će biti
upućena u nove obaveze.
I mene je Veliki knez potanko obavestio o svemu što me čeka. U
Srbiji ću se sresti sa vladom, velikodostojnicima, starim generalima,
građanstvom i omladinom. Moj stav u odnosu na svakoga mora biti
usklađen. Od dana stupanja u zemlju svaki korak treba da bude
promišljen… »Upamti, Đorđe, − rekao je knez − u tvojoj zemlji će se
paziti na svaku tvoju reč. U svakom tvom postupku mora biti
dostojanstva… Teška je to dužnost, jer si mlad, a teško je i vreme u
kome se upoznaješ sa srpskim narodom. Posle kraljice Drage i skandala
kralja Milana, na postupke Karađorđevića gledaće se široko otvorenim
očima… Car je tražio od mene da ti to sve predočim… Car polaže nade u
vašu dinastiju, a ti si ne samo naš rođak nego i carevo kumče… Misli
uvek na svoje dužnosti i shvati svoj novi položaj ne kao razonodu, već
kao obavezu, koju ti dodeljuje sudbina.«

***
Polazim za Srbiju. Već su iz Beograda otputovala dva gardijska
oficira koji će u Beču dočekati Aleksandra i mene. To su naši novi
ađutanti: jedan od njih, poručnik Petar Živković, pripada zavereničkoj
grupi − onoj, koja je ubila kralja Aleksandra. On je aktivno učestvovao u
atentatu, mislim da je lično otvorio kapiju dvora zaverenicima… Sada je
dodeljen Aleksandru, − drugi, poručnik Antonije Antić, takođe
zaverenik, stavljen je meni na raspolaganje. Po odluci kralja i vlade, oni
će nas prihvatiti u Beču i dopratiti u Beograd. Odavde, iz Petrograda,
pratiće nas sekretar poslanstva Miroslav Spalajković.
U Beču nas čeka i naš rođak Jaša Nenadović. On živi tamo već duže
vreme, još od moga odlaska u Rusiju. Umešan je izgleda i u zaveru. −
Veliki knez Nikolajevič pominjao je ovih dana njegovo ime. Kako sam
razumeo, on je preko političara, a bez znanja moga oca, uveravao
zaverenike da će otac prihvatiti krunu. Zaverenici će dakle biti prvi Srbi,
koji će me zvanično pozdraviti na mome putu za domovinu.
Juče sam uoči puta otišao u Aleksandrovski korpus da se oprostim sa
drugovima i profesorima.
U kancelariji direktora, u koju sam ušao u pratnji sekretara našega
poslanstva, direktor me je dočekao stojeći. Pored njega su i svi moji
profesori, − svi u uniformi oficira. Moj dolazak je bio najavljen i ovo je
zvanični doček, odnosno zvanični ispraćaj. Ja nisam više đak ove škole,
− ja sam prestolonaslednik tradicionalno prijateljske zemlje, koju Rusija
voli.
 Nisam navikao na zvanične prijeme i dok po protokolu, koji mi je
nadugačko objasnio Veliki knez, prvi pružam ruku svome direktoru, a
on je prihvata, − zvanični položaj kraljevskog princa potpuno mi je
stran.
− Srećan sam, Visočanstvo, što mogu još jednom da vas pozdravim −
čujem reči generala − i što zajedno sa svojim oficirima imam priliku da
vam poželim srećan odlazak u vašu domovinu…
Posle govora generala, koji je pominjao i moje školovanje i oprobano
prijateljstvo ruskog i srpskog naroda, izgovorio sam i ja nekoliko reči…
Te reči mi je napisao lično Veliki knez, a ja sam ih jutros naučio pre
polaska. Bio je to moj prvi govor − i poslednja naučena lekcija u
carskom korpusu.
Kada se posle ovih govora zvanični prijem završio, general i oficiri su
pošli da me isprate.
U hodniku su čekali kadeti. Video sam među njima i Sergija i
Ivana… I masu drugih koje volim. Primetio sam čak i onog suvonjavog,
zbog čijih sam se političkih ideja onako posvađao sa Ivanom. Želeo sam
svima da priđem i da ih na poslednjem oproštaju sve od reda zagrlim, −
ali Veliki knez mi je rekao da ovako ne mogu da postupim. Kada idući
put budem došao u Rusiju, obići ću ih privatno. Ovo je zvanični ispraćaj
i ja ne mogu da se grlim s njima u prisustvu generala, dok general
čeka…
Mogao sam samo da ih pozdravim vojnički i ja sam pozdravljao.
Ozbiljno i uspravno − kako mi je to naložio knez − koračao sam
hodnikom dok su oko mene brujali pozdravi mojih drugova.
Pred vratima stoje kočije srpskog poslanstva u Petrogradu i ja, u
pratnji generala, oficira i kadeta, penjem se u njih, zajedno sa mladim
sekretarom.
U kočijama se još jednom okrećem. I dok za mnom bruje uzvici
mojih drugara, moje oči traže u gomili Sergija.
− Dosidanija! Dosidanija!
Jedna jedina misao okupira mi svest: šta li misli i oseća Sergije? Sada
mu već mora biti jasno moje neobično ponašanje. Svakako razume i
carev gest prve godine našeg školovanja, a postaje mu shvatljiva i moja
priča o »daljoj rodbini«… Da li u ovom momentu kada zna da je ta »dalja
rodbina« carska porodica Rusije, razume zbog čega sam ja prikrivao od
njega svoje rodbinske odnose, − da bi me on više voleo i lakše mi bio
drug?… I da li mi prašta ovu rodbinu, on − sin socijaliste i brat jednog
revolucionara? Znam šta oseća i misli Ivan, šta osećaju i ostali dečaci,
koji promenu moje sudbine primaju kao srećan kraj jedne bajke,
odigrane u životu, pred njihovim očima… Ali Sergije? Šta li se o ovome
govorilo u kući profesora? Moralo se o tome pričati ovih dana, otkako je
vest prohujala školom, − i svako je u njegovoj kući reagovao na svoj
način. Konstantin me verovatno prezire, on nema ljubavi za one koji
pripadaju drugoj strani. Mati se raduje mome uspehu − »srećnom
svršetku jedne istorije« − kako to verovatno kaže. A Sergijev otac, da li
ima simpatija za sina bivšeg »izgnanika« − i da li će me oni ikada primiti
toplo i rodbinski, kako su me prihvatili nekada, kada su mislili da sam
sam i da mi, prihvatanjem u svojoj kući, čine i radost i uslugu?
Najzad su moje oči ugledale Sergija i naši su se pogledi sreli… Moj −
pitajući i kao da se izvinjava, njegov − blag i kao da prašta… Radosno
podižem oči i, pre nego što kočija kreće, moji uzvici:
− Dosidanija! Dosidanija!
… više su upućeni Sergiju nego školi koju ostavljam.
Kola kreću, iza nas grme pozdravi, a moja ruka se još jednom podiže
da pozdravi Sergija.
− Neka te Bog čuva! − šapućem u sebi, uplašen za njegovu sudbinu
tako čvrsto vezanu za njegovu buntovničku porodicu.
Kočija zamiče za ugao, a škola i drugovi ostaju. Vidim podignute
ruke, čujem glasove ispraćaja, gledam direktora i profesore koji smešeći
se pozdravljaju, − a neko zlo predosećanje i u ovom momentu slavlja i
uspeha budi mi se u duši i meša se sa radošću što ću uskoro da vidim
domovinu.
 Gledaj dobro − to je tvoja otadžbina

Nekoliko dana docnije stigao sam u Beograd. Doček koji mi je

priredila domovina bio je tako veličanstven da ga se i danas sa
uzbuđenjem sećam.
Kada se naš voz zaustavio na beogradskoj stanici, okićenoj cvećem i
trobojkama, i kada sam u društvu Aleksandra, praćen svitom, stupio na
tle drage otadžbine, otac nam je prvi pohitao u susret. Predstavio mi je
prisutne velikodostojnike redom.
Jedan od prvih koji mi prilazi i koga otac privodi, stariji je gospodin,
prosede duge brade i nasmejanih očiju. Te oči nekako ispitujući gledaju
u mene.
− Predsednik Radikalne stranke, gospodin Nikola Pašić! − kaže otac
i prijateljski gleda impozantnu figuru staroga političara, koji se lako
klanja preda mnom.
Prvi put gledam markantnu pojavu čuvenog vođe Radikalne stranke
u Srbiji, − najjače političke stranke u zemlji. Od proglašenja oca za
kralja, pa do moga dolaska u zemlju, imao sam prilike da češće slušam o
ličnostima koje ću sresti u Beogradu i s kojima ću morati da sarađujem.
Jedno od imena, koje se najčešće pominjalo, bilo je ime Nikole Pašića.
Čak mi je i Veliki knez govorio o njemu, − po uputstvima Velikoga
kneza trebalo je da svoje postupke i svoja mišljenja uskladim sa
mišljenjima i savetima gospodina Pašića, Međutim, dok mi je Veliki
knez savetovao da sa Pašićem održavam najprijateljskije odnose, ono
malo ljudi, koji su se u to vreme našli u mojoj blizini, ispričali su mi
mnogo detalja iz života državnika Pašića. Tako sam čuo da je Pašić kao
predsednik vlade za vreme vladavine Obrenovića odigrao ne baš sjajnu
ulogu u razmiricama između kralja Milana i kraljice Natalije, − kada je
iz ličnih i partijskih interesa prenebregao osećanje pravičnosti i nauštrb
kraljice i majke sklopio sporazum sa kraljem Milanom o kraljičinom
izgnanstvu iz Srbije. Pričali su mi da se rđavo poneo i prema svojim
partijskim prijateljima u Ivanjdanskoj aferi, i da nije imao mnogo
skrupula kada su bili u pitanju njegovi lični i partijski protivnici.
Dok pružam ruku Pašiću i dok mi ove priče o njemu oživljavaju u
svesti, ne sanjam da će ovaj čovek, koga gotovo prvog susrećem u svojoj
otadžbini, zagorčati srećne dane moga života u Srbiji i da će najvećim
delom lično biti odgovoran i kriv za moje docnije odstupanje sa prestola.
− Ali sudbina se u ovome momentu ne nazire i ja se, po uputstvu
Velikoga kneza, srdačno pozdravljam sa Pašićem.
− Neka vam je srećan dolazak u domovinu! − čujem reči vođe
radikala i, u znak zahvalnosti, osmehujem se na njega.
Posle Pašića ređaju se mnoga imena i mnoge ličnosti, − i ja ih više ne
pamtim. Sećam se samo da sam se pozdravljao sa ministrima,
generalima, vođama partija i članovima Parlamenta, − predstavnicima
raznih delegacija i klasa, − mnoštvom onih koji su bili tu da me
dočekaju.
Posle pozdravnog govora predsednika vlade Jovana Avakumovića, na
koji sam odgovorio sa nekoliko toplih rečenica, − i posle obilaska
počasne čete polazimo u dvor.
Ni sada, posle toliko decenija, ne bih mogao da nađem dovoljno reči
da dostojno opišem moj prvi susret sa domovinom i prvi kontakt sa
srpskim narodom. − Omrznuta vladavina Aleksandra Obrenovića, a
naročito njegova nepromišljena ženidba sa Dragom Mašin, − i godine
koje su posle toga nastupile, ubile su u narodu svaku ljubav prema
dinastiji. Narod bi, možda, i zaboravio kralju njegovu nedoličnu
ženidbu, ali skandali Drage Mašin na prestolu nisu mogli da se
zaborave. Kako je pre svoga venčanja naišla na ogorčen otpor i
inteligencije i masa, posle svoje udaje počela je da se sveti. Svi koji su
bili protiv nje neopravdano su gubili svoje položaje; volja Drage Mašin
suvereno je vladala nad Srbijom, kao što je vladala nad slabim i
zaljubljenim kraljem… U takvoj atmosferi, kada narod nije opraštao
kraljici poreklo i prošlost, a kraljica narodu njegovu buntovnu odluku
da se nikada pred njom ne pokloni, − došlo je i do neoprostivog
skandala, o kome su u Rusiji govorile moje tetke… Draga Mašin, u želji
da se osigura na prestolu, morala je da ima dete… Kako to nije mogla
prirodno da postigne, obmanula je kralja i narod. Skandal koji je izbio
uzdrmao je celu Srbiju i prešao njene granice. Evropa je bila zapanjena
lukavošću žene koja je sedela na prestolu. Dvorovi su se osetili poniženi,
a najviše ruski dvor, koji je sticajem okolnosti i kumovao ovom braku.
Još nije bila zaboravljena ova »trudnoća«, a već je kraljica Draga
izazivala novi revolt. Njene ambicije nisu imale granica; presto koji je
dobila želela je da sačuva i za svoje naslednike. U nedostatku pravoga
naslednika htela je Srbiji da nametne svoga brata Lunjevicu. Uverena da
kraljem može da vlada kao što je vladala u Bijaricu, u vreme prvog
susreta, i docnije u prvim danima braka − maštala je da mu za
naslednika odredi svog mlađeg brata Nikodija. Preko porodice i
poverljivih prijatelja pustila je ovaj glas u narod da bi osetila puls
javnoga mnenja. Otpor naroda bio je jednodušan i snažan. Porodica
Lunjevica bila je omrznuta. Ogorčenje narodnih masa i netrpeljivost
prema Lunjevicama uzimali su sve više maha, pa su se izrazili i u zaveri
1903. godine, kada su pored kralja i kraljice glavom platila i braća
Lunjevice.
Svakako da su sve ove činjenice znatno doprinele oduševljenju
Beograda, koji nas je dočekao sa zanosom. Posle kompromitovanih
Obrenovića dolazio je dugogodišnji pretendent, unuk Vožda Karađorđa,
jednoglasno izabran, i dovodio je dva odrasla sina, − čime su bile rešene
sve državne brige.
Kada sam se pojavio na peronu beogradske stanice, izlazeći iz voza
kojim sam doputovao u Beograd, uzvicima »Živeo« nije bilo kraja.
Narod je bacao cveće, a gomila je probijala slabi policijski kordon da bi
mi bila bliža. Svako je hteo da me vidi izbliza, da me dotakne i pozdravi.
Ono malo žandarma koji su pravili red bili su nemoćni da zadrže masu,
koja je pozdravljala vaskrs slobode i vaskrs novog režima. Kralj Petar,
moj otac, bio je poznat kao slobodouman i veliki demokrata; posle
vladavine ličnih režima narod je u nama pozdravljao novi
parlamentarizam, − novo vreme, u kojem će stranke biti zastupljene
slobodno i bez policijskog učešća na izborima, − a vlade određivane
većinom glasova − nezavisno od KRUNE.
Otud je moj prvi susret sa zemljom bio topao i srdačan, − spontani
odraz jedne srećne zemlje, koja me čeka, − i još spontaniji odraz moje
bezgranične zahvalnosti srpskom življu, o kome sam godinama sanjao u
izgnanstvu… Narod je klicao i podizao se na prste, a ja sam stojeći
pozdravljao.
Kroz guste redove građana kola su se teško probijala prema dvoru.
Ovacije su postajale sve jače i bučnije i izgledalo je da nikada nećemo
stići. Narod nas je opkoljavao i zadržavao na svakom koraku.
Na ulazu u dvor čekala nas je grupa devojaka obučenih u narodnu
nošnju − i one sa cvećem u rukama. Mlade i lepe smešile su se na mene,
a ja sam ih pozdravljao mahanjem ruku. Setio sam se kako sam nekada
krišom slao poljupce u Petrogradu kada bi skromne institutke prolazile
pored nas kadeta, ali to sada nisam smeo da činim, jer se to kosilo sa
onim čemu me je učio Veliki knez uoči moga polaska iz Rusije.
Kada je najzad dan dočeka bio završen, − te večeri, ležeći u jednoj od
soba beogradskog dvorca, dugo nisam mogao da zaspim. Izašao sam na
balkon da udahnem još jednom vazduh domovine i osetim dah naroda
kome sam oduvek pripadao, a kome od ovoga časa još više pripadam.
… Ulice u polumraku, slabo osvetljene svetiljkama u obliku fenjera,
koji bacaju blede senke po neravnoj kaldrmi. Kućice utonule u tamu i
kao šćućurene ispred svojih baštica… Nekoliko dvospratnih kuća… a
između njih dvor kao div među patuljcima… Tamo desno, ka centru
grada, nazire se česma… nju je podigao jedan od Obrenovića… Preko
ograde balkona i krovova malih kuća nazire se pristanište… Iza njega
kao dve svetle pruge protežu se reke… a tamo sa desne strane, u daljini,
tamo je Zemun. Tu prestaje granica Srbije. Iza ovih reka nalazi se druga
zemlja, moćna Austro-Ugarska monarhija.
Preda mnom leži uspavani Beograd, − mala varoš, doskora pod
Turcima… Nema ni palata, ni osvetljenih bulevara, ni velikih trgova, − i
život je gotovo zamro sa dolaskom sumraka… Sve je mirno, uspavano,
utonulo u okrilje noći… Samo ponegde neka upaljena svetiljka.
Ovde, u ovoj atmosferi, počinje moj život, a ovde, u ovome gradu,
živeo je i umro jedan mladi kralj… Šta je mislio i osećao taj kralj dok je
posmatrao varoš i svoje uspavane podanike?… Da li je imao iluzija,
snova o srećnoj budućnosti, nada u procvat i podizanje svoga
kraljevstva?…
Dok se to pitam, jedna ruka se nečujno spušta na moje rame.
− Gledaj, sine! − šapuće mi otac. − Gledaj dobro, to je tvoja
otadžbina.

***
Prve dane u Beogradu proveo sam u obilaženju varoši i okoline.
Želeo sam dobro da upoznam mesto u kome ću živeti sve do smrti, a u
kome su živeli i moji preci. Obišao sam Topčider i Avalu i bio zadivljen
lepotom prirode. Na Avali stari grad i ruševine podsetili su me na davnu
prošlost, konak kneza Miloša u Topčideru pričao mi je bližu istoriju… A
stari platan, koji se gordo uzdiže ispred konaka, kao da je hteo da mi
govori i o Karađorđu i o Milošu…
Čim sam se malo upoznao sa dvorom i Beogradom, nastupile su
dužnosti.
Počinjem da učim. Po odluci oca i vlade potrebno je da prvo
dopunim svoje srednjoškolsko obrazovanje, a zatim ću učiti pravne
nauke i predmete iz vojne obuke. Kao budući šef države i vrhovni
komandant vojske moram se dobro upoznati sa zakonima zemlje − za
život u miru, i sa vojnim naukama i odredbama − za slučaj rata.
Već sam došao u dodir sa mnogim profesorima i imao prve časove.
Građanske predmete predaju mi profesori fakulteta, a vojne
predmete učim od naših najboljih oficira.
Učenje je naporno i moji dnevni časovi strogo su određeni. Ustajem
u sedam i imam samo jedan sat za odevanje i doručak, a zatim počinju
predavanja koja neprekidno traju do dvanaest časova; − od dvanaest do
dva prisustvujem zajedničkom ručku u dvoru. Vreme od dva do četiri
rezervisano je za učenje, a od četiri do sedam za šetnje i zabavu, U
sedam časova je porodična večera, a u deset sati uveče moram da idem u
postelju.
Ovaj način života manje je zabavan od godina kadetovanja u Rusiji.
U Petrogradu, blagodareći tetka-Milici, koja mi je omogućavala dosta
slobode, mogao sam da šetam ulicama grada, da odlazim u kuću
Sergijeve porodice i zajedno sa Sergijem uživam u kratkim radostima
prazničnih dana, a ovde sam sputan svojim položajem i strogom
naredbom oca da se iz dvora retko udaljujem, i to uvek samo u pratnji
dežurnog ordonansa. − U kadetskom korpusu imao sam mnogo
drugova, ovde pak, osim Aleksandra, koji uskoro ponovo odlazi za
Rusiju, mogu da razgovaram samo sa nekolicinom mladih oficira, pa i to
samo u onom kratkom razmaku vremena koje je određeno za odmor. A
uz to još, ovde sam ja jedini đak. Profesori se ređaju, sve starija i
dostojanstvena gospoda, a ja sam prinuđen da svakog dana naučim
lekcije. U školama ranije bilo je puno učenika, u kadetskom korpusu i
nekoliko desetina đaka, pa nisam baš uvek morao da budem spreman.
Danima, ponekad, ne bih odgovarao na pitanja profesora − sada
odgovaram svakog sata. Moram da učim, da znam, da za svaki predmet
napišem zadatak i odgovaram na lekciju. A kao kruna svega − i otac je
tu. Bdi nad mojim učenjem, ulazi češće u učionicu da sluša moje
odgovore i uvek od profesora traži da mi ništa ne propuštaju olako.
Ali, iako se otac i profesori trude da me što više stežu, − ja se nekako
dovijam. Ne mogu da kažem da se mnogo zamaram, jer imam odlično
pamćenje i to me spasava… Nemam mnogo interesovanja za
gimnazijske predmete, ali nasuprot tome vojna nastava me privlači.
Moje sklonosti se već naziru: izgleda da sam zaista rođen da budem
vojnik.
U dvoru ima dosta mlađih oficira. Sve su to ordonansi, ima među
njima i zaverenika, − a ima i oficira koji nisu učestvovali u puču.
Dvojicu između njih najbolje poznajem: to su zaverenici Antonije Antić
i Petar Živković, koji su Aleksandra i mene dopratili iz Beča u Beograd.
Poručnik Antić je visok, smeđ i lepuškast − ima nešto otmeno u
pokretima i držanju. Omiljen je i vrlo druželjubiv, u službi disciplinovan
i pun takta… Kada je dežurni, često s njim izmenjam po nekoliko
prijateljskih reči u hodnicima dvora.
Petar Živković je sušta suprotnost Antiću. Markantan, crne kose i
očiju, uvek ozbiljan. Punačak je, krupan i vojnički gazi. Kažu da voli
kafanu i piće i da se druži s ljudima koji nisu pravi političari, ali vode
politiku… O njemu se štošta priča, − oficiri ga baš mnogo ne mare, pa se
ove pričice šire… Aleksandar mu je vrlo naklonjen. Često ga poziva sebi,
pa sate provode u razgovoru. Više puta sam ga zatekao u Aleksandrovoj
sobi. Nije mi simpatičan − i dva-tri puta sam izišao iz Aleksandrove sobe
kada sam u njoj zatekao Živkovića.
Moja soba u dvoru ima balkon do bašte i nalazi se u neposrednoj
blizini očeve sobe. Sa balkona mogu da gledam i na ulicu i u baštu, − u
slobodnim momentima zabavljam se posmatranjem svega što se dešava
na domaku mojih pogleda… Odavde mogu da vidim promenu straže na
ulazu − jutrom, po doručku, rado gledam prolaznike, činovnike koji idu
u kancelariju, đake koji veselo galame, oficire koji užurbanim koracima
prolaze kroz baštu. Otac češće ulazi kod mene, ali se ne zadržava dugo…
Preokupiran je poslovima, ali je dobre volje i ljubazan sa svima. Njegovo
prirodno ponašanje i usrdnost osvajaju ljude… Postaje vrlo popularan −
to se vidi i oseća − a privrženost okoline kao da mu daje još više
podstreka.
Promena našeg položaja kao da najviše godi Aleksandru i Pavlu.
Aleksandar voli počasti, to sam primetio odmah po dolasku, a Pavlu je
ta promena izmenila navike… Dvorski protokol jako mu prija, a na
pozdrave odgovara tako dostojanstveno, da me to često izaziva na smeh.
Još je dete, nadam se da će vremenom izgubiti ove sitne ljudske slabosti,
koje tako umanjuju pravu vrednost čoveka. Češće posmatram njega i
Aleksandra. Imam utisak da nas nova situacija već udaljuje, − ono što
oni vole, kao da ne odgovara mojoj prirodi.
A jesam li se ja promenio? − Mislim da nisam… Ponekad mi pada na
um i misao da se ne uklapam dobro u ovu atmosferu dvora − atmosferu
koju mi je tako jasno predočio dobri knez Nikolajevič, pre moga odlaska
iz Rusije.
A dani lete uvek isti − i ništa se novo ne događa.

***
Ubrzo zatim otpočele su promene…
 Jutros, kada su oca pred ulazom u dvor sačekala dvorska kola u
pratnji počasne straže − jedan oficir i tri gardista − otac je pozvao
oficira iz pratnje.
− Vratite se u kasarnu, gospodine kapetane, − rekao je ljubazno, ali
odsečno. − Meni pratnja nije potrebna. U kasarni ćete svakako imati
pametnijeg posla, i vi i vojnici.
Oficir je salutirao, komandovao vojnicima pokret i udaljio se.
Okrećući se meni, otac je dodao, kao izvinjavajući se:
− Četiri čoveka da besposliče dok se ja vozim… Ne, ne, to mora
prestati. Neka svako vrši svoj posao, a kočijaš i sam zna gde treba da
tera.

***
Istoga dana u podne imali smo prilike da se uverimo da se zavodi
naročit režim u dvoru. Prvu promenu izazvala je očeva naredba da se
ubuduće u dvoru spremaju samo srpska jela. Ta srpska jela ne
poznajemo ni ja ni Aleksandar. Odrasli smo u tuđini i navikli smo samo
na francusku i rusku kuhinju… Kada smo diskretno počeli da se
bunimo, naišli smo na očev otpor. U Srbiji se mora jesti kao što jede
narod, − prvo demokratsko načelo moga oca.
Druga stvar koju smo odmah zapazili, to su očeve jutarnje šetnje.
Ove šetnje već ulaze u priču i izazivaju radoznalost Beograđana. Sam,
bez ikakve pratnje, posle jutarnjeg jahanja, otac polazi u grad ili
okolinu. U raznim krajevima varoši, na pijacama ili periferiji, dolazi u
neposredan dodir sa narodom. Mnogi ga ne poznaju, naročito stari
seljaci koji nisu videli njegove slike, a nisu ni prisustvovali njegovom
dolasku u zemlju.
Ove očeve šetnje u strogom inkognitu zabavne su i pomalo komične.
Tako mu se ovih dana desilo da se u Topčiderskom parku na klupi sreo
sa nekim seljakom iz okoline Beograda. Seljak je došao na pijacu da
proda svoje proizvode, pa po obavljenom poslu krenuo kući. Zastao je u
Topčideru da se odmori i slučaj ga je doveo baš na klupu na kojoj je
sedeo otac. Reč, po reč, uz cigaretu − seljak se okomio na vladu, pa je
uzgred zakačio i kralja.
− Mislio sam, moj gospodine, da će biti bolje kada dođe ovaj novi
kralj, − tužio se seljak − a ono ništa. Za seljaka nema pravde. I ovaj će
biti isti kao onaj prošli.
Na očevo insistiranje seljak je detaljno opisao kakvu pravdu traži i
zašto je nije dobio. Jadao se da mu bude lakše, grdio je i stalno
dokazivao ocu kako ni zakoni ni oni koji vladaju ne poštuju narodne
interese i želje. − Kada je ispovest seljaka bila završena, otac je želeo da
sazna seljakovo ime i adresu.
− A što će ti to, gospodine, − kao da se malo trgao seljak − da nećeš
da me tužiš?
− Zašto bih te tužio kada si u pravu − rekao je otac. − Hteo bih da ti
pomognem.
Seljak je osmotrio očevu uniformu bez čina i odličja, seljačku toljagu
u njegovoj ruci i prostu drvenu muštiklu, kakvu je kupovao siromašan
svet za ciglo nekoliko para.
− E, moj gospodine, − rekao je zatim ljubazno, ali sa izvesnom
dozom saosećanja. − Ti bi hteo da meni pomogneš, a možda bi i tebi
trebalo pomoći. Ne bih rekao da ti baš najbolje ide.
Ovaj razgovor ipak se produžio i otac je saznao ime seljaka. Po
dolasku u dvor pozvao je nadležnog ministra i od reči do reči ponovio
mu jutrošnji razgovor. Stvar seljaka uzeta je u postupak i za dan-dva
bila je povoljno rešena.
Treća stvar koju smo odmah osetili, bio je očev stav prema
izdržavanju kuće. U dvoru se zavodi kontrola nad svim ličnim
rashodima, uračunavajući tu i lične troškove Jelene, Aleksandra i mene.
Sva odela imaju da se poručuju u zemlji i biće izrađena od našeg
materijala. Personal kuće svodi se na neophodan, ukida se svaka raskoš,
a prijemi će biti strogo unapred određeni kraljevim dopuštenjem. Svi
prijemi u dvoru, osim onih u vezi sa državnim posetama, plaćaće se iz
lične apanaže kralja.
− Zemlja je siromašna − objasnio je otac ovu strogu naredbu − i
zadužena. Dosta je ovaj narod grcao pod teretom dvorskih i državnih
troškova. Krajnje je vreme da se to prekine.

***
Istovremeno sa očevim reformama u dvoru počeli su i krupni
politički događaji u zemlji.
Koaliciona vlada Jovana Avakumovića rešila je da na upražnjeno
mesto maršala dvora postavi pukovnika Lešjanina. Protiv ove odluke
listom su se podigli zaverenici, tvrdeći da je Lešjanin poznati pristalica
Obrenovića, − pa su, preko nekih članova vlade, uspeli da se ukaz
privremeno povuče. Pod njihovim uticajem i ministar vojske, general
Jovan Atanacković, odlučio je da iz Beograda udalji sve one oficire koji
su bili poznati kao prijatelji »Aleksandrovog režima«. U tome cilju
zatražio je potreban kredit za razmeštaj oficira, ali je ministar finansija
Voja Veljković, koji je imao bliskog rođaka među zaverenicima, ovaj
zahtev odbio, pravdajući se da za ovu svrhu nema novaca.
Na ponovni, ogorčen napad zaverenika došlo je do krize vlade, pa je
novu vladu opet obrazovao Jovan Avakumović, s tim što je u resoru
Ministarstva vojske generala Atanackovića zamenio pukovnik Leonid
Solarević, a u resoru Ministarstva finansija mesto Voje Veljkovića
zauzeo je Aleksandar Borisavljević, dotadanji profesor Velike škole.
Kriza vlade i promena u ministarstvima, koja je sledila na uzbunu i
intervenciju zaverenika, − uzbudila je sve duhove u vojsci. Izbila je u
javnost dotle brižljivo prikrivana činjenica o mešanju zaverenika u
unutrašnju politiku zemlje, pa su se oficiri, koji nisu bili u zaveri, našli
pobuđeni da se ovom uticaju zaverenika jednodušno usprotive.
Nekoliko oficira, zabrinutih za dalju sudbinu vojske, obratilo se jednim
proglasom svima oficirima u zemlji, pozivajući ih da zajednički zatraže
uklanjanje zaverenika iz vojske i njihovo stavljanje pod sud. Oficirsko
pitanje pojavilo se kao problem, pa je kao posledica toga došlo do
izvesnih hapšenja oficira − potpisnika proglasa, što je izazvalo burno
negodovanje i demonstracije u Beogradu.
 Ovakvo stanje u zemlji i vojsci dovelo je u nezgodan položaj i samoga
oca. Još odmah po ubistvu kralja Aleksandra velike sile Evrope
energično su tražile da se zaverenici kazne, pa su mnogi vladari objavili
i dvorsku žalost zbog ovog ubistva.
Kada je otac izabran za kralja, ti isti vladari počeli su da vrše pritisak
na njega, da ne zaboravi događaje i osudi oficire koji su pogazili
zakletvu i digli ruku na samoga kralja. Ovim glasovima pridružila se čak
i zvanična Rusija, koja je sa najvećim zadovoljstvom prihvatila promenu
na srpskom prestolu, ali nije mogla da prihvati i ubistvo. − S druge
strane, svi listovi u Srbiji, opisujući krvavu noć od 29. maja, nisu krili
radost zbog ubistva kralja, a naročito zbog uklanjanja omrznute kraljice
Drage, − i delo zaverenika primili su kao neminovnu posledicu jednog
nepopularnog i ličnog režima. Čak je i Narodna skupština čestitala
vojsci na onome što je učinila, odobravajući time pobunu i zaveru u
vojsci.
Pritešnjen javnim mnenjem zemlje i inostranstva, a rastrzan
suprotnim shvatanjima i zahtevima, otac je u to vreme stao na gledište
da je za njega i zemlju najcelishodnije da ćutke pređe preko prošlih
događaja koje on nije podstakao i u kojima nije učestvovao, − te da tako
izbegne svaku podvojenost u zemlji i vojsci.
Sada, pak, kada su zaverenici sami doveli do toga da se pitanje
njihove krivice ponovo postavi kao državno pitanje, otac se našao u
dilemi: šta da učini i koga da kazni… Zaverenike, koji su za krvavu noć
od 29. maja tražili priznanje i nagradu − ili one koji su se protiv ovoga
opravdano pobunili. Uz to još, da bi problem bio teži, zavereničko
pitanje još nije bilo skinuto sa dnevnog reda Evrope… Javno mnenje
sveta tražilo je kaznu, a diplomatski pritisci još nisu popuštali.
Posle dužih konferencija sa vladom i vođama stranaka, doneto je
rešenje: problem će biti lakši, a skandal manji, ako se stvar zataška…
Jer, ako se zaverenici kazne, time će biti potvrđeno javno mnenje sveta
da su oni zaista imali uticaja na državne poslove i vladu… A potvrda
toga uticaja mogla bi dovesti do novih diplomatskih zapleta.
Otac nije bio zadovoljan ovakvim ishodom. Ako je zaverenicima hteo
da oprosti prošlost, ne može i neće da im odobri nove buntovničke
prekršaje, koje im zabranjuju zakoni, a ne dozvoljavaju ni vojni činovi.
I sam sam revoltiran. Kada sam danas u sobi kod Aleksandra sreo
poručnika Petra Živkovića, nisam mogao da se uzdržim da mu ne
kažem:
− Zaverenici se mešaju u rad vlade. Smatrate li vi da je to pravilno,
poručniče?
A on, premalo inteligentan da bi bio taktičan, odgovorio mi je uz
cinični osmeh:
− Smatram da vi nemate prava da se na to požalite, Visočanstvo.
Pogledao sam ga sa prezirom i gotovo izleteo iz Aleksandrove sobe.
Petar Živković mi ide na živce. Ako nije dovoljno mudar, da bi
mogao da razume moje stanovište, − neka bar bude dovoljno učtiv, da
me ne izaziva.
 U dvoru mi postaje dosadno

Ima nekoliko dana kako mi je otac nagovestio da će uskoro stići i

profesor, koji će mi davati časove iz matematike. To je matematičar
svetskog glasa, profesor Univerziteta Mihailo Petrović, koji je završio
studije u Parizu, doktorirao i na fizici i na matematici − i ima nebrojene
radove. Sada je na nekom kongresu svetskih matematičara u Evropi i
čim se vrati, počećemo da učimo. Kako kaže otac, profesor je malo
nastran i živi za matematiku. − »Moraš dobro paziti − rekao je otac. −
Čudan je to čovek. U stanju je da napusti časove i da te ostavi«.
Ne sekiram se za profesora Petrovića i njegovu matematiku. Ako
ode, utoliko bolje. Neću morati da učim. Druga stvar me više brine.
Otac je doneo odluku da imam guvernera i sada se već bira osoba kojoj
će se dodeliti ovaj delikatan posao. Nisam oduševljen i neka mi niko ne
kaže da je lepo biti prestolonaslednik.
Međutim, ovih dana sam se ipak uverio da moj položaj ima i dobrih
strana. Proizveden sam u čin kaplara i dodeljena mi je desetina.
Pripadam XVIII puku. Svečanosti uvođenja u čin prisustvovao je otac sa
celim generalskim korom. − Kada mi je otac, posle kraćeg govora, stavio
na ramena kaplarske znake, mislio sam da ću uzleteti od silnoga ponosa.
Verovatno ni Napoleon, ni Aleksandar Makedonski, ni sve vojskovođe
sveta nisu bile više svesni svoje važnosti od mene, dok sam ponosito
stajao ispred svoje desetine, gotov da odmah krenem u rat, ako se to
samo zatraži. Posle svečanosti slikao sam se sa vojnicima, pa tu sliku i
danas čuvam: desetak ljudi ozbiljnih godina i pred njima dečak u
uniformi. Ne zna se ko je svečaniji: kaplar ili pratnja. − Zavoleo sam ovu
sliku iznad svega, − prvi put pristupio sam vojsci kao vojnik otadžbine.

***
 Stigao je i profesor Petrović. Jutros oko devet časova, dok sam u
učionici raspoređivao knjige i pregledao lekcije, prijavili su njegov
dolazak. − Zaista je to čudan čovek, kako kaže otac. Čekamo ga već
nekoliko dana, a on je jutros došao u dvor i javio se na čas, iako
prethodno nije ugovoreno njegovo vreme predavanja, niti je pozvan.
Kada su se vrata otvorila, sa interesovanjem sam se okrenuo da
vidim to matematičko čudo. Ušao je omanji čovek, živih, malo
nervoznih pokreta, zbunjen i nekako odsutan. Imao je stav uvređenog
koga su gotovo silom doveli… Odelo dosta ležerno, malo izgužvano,
pokreti nemarni… Bilo je jasno da malo daje na činjenicu što je u dvoru
i što razgovara sa kraljevim sinom. − Osetio sam simpatije za njega od
prvoga momenta.
− Dobar dan, gospodine profesore. Radujem se što ste se vratili.
Sedite, molim vas.
Seo je. Ruke je spustio na kolena i gledao me je upitno i radoznalo.
Kao da je procenjivao jesam li dostojan da se napajam sa izvora njegove
matematičarske mudrosti. Jedan momenat je prošao u tome tihom
posmatranju, u kome smo obojica odmeravali jedan drugoga, a onda je
progovorio. Glas mu je blag i prijatan. Deluje kao muzika, a ipak je
mnogo odlučniji od njegovog držanja.
− Vratio sam se juče i evo me. Danas počinjemo da učimo. Imate li
kakav udžbenik?
Zaista je nastran. Čak i ne pita kakav je moj raspored dana i imam li
slobodnih časova.
− Imam svoje ruske knjige. Želite li da se donesu?
− Ne trudite se − kaže profesor i malo prezrivo odmahuje rukom. −
Nećemo učiti iz udžbenika. Učiću vas svojom metodom, pa ako budete
imali volje, zavolećete matematiku. To je divna nauka, puna problema i
tajni…
Da li se profesor ruga? Zavoleću matematiku? − Kakva ironija…
Zavoleću cifre, jednačine, logaritme, − dosadne probleme koji mogu da
zabavljaju samo starce. Moja priroda ne voli ništa što je unapred
proračunato. Nikada neću voleti matematiku.
 ***

Prvi čas je prošao bolje nego što sam se nadao. Profesor je prvo hteo
da se uveri koliko sam upućen u probleme matematike i da li imam
smisla za nju. Kada je saznao ono što je hteo, matematika je otišla u
drugi plan. Počeo je da priča i pokazao se veoma rečit. Govorio je o
Parizu, Ženevi, Petrogradu, − sve te gradove poznavao je odlično. Učio
je škole u Evropi, mnogo je putovao i divno je pričao o svojim
uspomenama iz dana školovanja.
Profesor je pričao i pričao, vreme je letelo, a ja sam slušao
netremice. Posle ujaka Mirka niko nije umeo ovako da me zabavlja.
Nismo ni primetili da su prošla već dva puna sata otkako je profesor kod
mene − i da skoro nismo ni dotakli matematičke nauke.
Kucanje na vratima prekinulo je profesorovu priču.
− Major Hadžić čeka već pola sata − čuo se prekoran glas ličnog
sekretara moga oca. − Kralj mi je naredio da vas upozorim da se to više
ne ponovi.
Profesor se naglo podigao. Sada je ponovo bio zbunjen, kao i pri
ulasku. Sa oblaka kojima je plovilo njegovo sećanje grubo su ga vratili u
stvarnost. Setio se da je ovo dvor i da je vreme razgovora propisano, −
da je sve unapred određeno i okreće se kao po satu. Zbunjeno me je
gledao, kao da ne zna šta treba da učini.
Digao sam se i ja. Imaću neprilike što sam dopustio da me major
čeka. Takvu grešku otac ne prašta lako.
− Do viđenja, gospodine profesore. Sutra u deset časova ja sam
slobodan. Dođite, molim vas, da nastavimo. Čekaću vas nestrpljivo, pa
ma mi predavali i matematiku.

***
Časovi učenja se nastavljaju, sumorni i dugi. Jedini moj provod kada
sam slobodan od učenja jesu šetnje po okolini Beograda. Jašem često,
kad god mogu.
Danas na času matematike požalio sam se profesoru Petroviću da mi
u dvoru postaje dosadno. Profesor mi je naklonjen i sa mnom priča
prijateljski i prisno još od prvog časa.
Moja iskrenost ga je dirnula. Odmah je bio spreman da mi pomogne.
Kako sam nema druge razonode do odlazaka u ribarenje, predložio je da
me povede na Savu i nauči veštini ribolova.
− To je divan sport − rekao je − i videćete kako će vam skratiti
vreme. Sutra je nedelja i celog dana biću na vodi. Ako hoćete, pođite sa
mnom.
Predlog mi je izgledao primamljiv, jer jako volim sport. Zamolio sam
oca da mi odobri sutrašnji izlet i sporazumeo sam se sa profesorom da
rano ujutro dođem po njega.
Nije bilo ni šest časova kada sam se sa kolima zaustavio ispred
profesorove kuće. Kuća mu je mala, na brdu iznad Savskog pristaništa, i
svojim prozorima gleda na vodu.
Čim sam stigao, profesor je izišao pa smo krenuli prema Čukarici.
Profesor ribari na Adi Ciganliji gde ima svoj čamac i ribarski pribor.
Kada smo došli do obale, preko puta Ade, i kada nas je jedan mladi ribar
čamcem prebacio na Adu, tamo je već sve brujalo od posla. Mnoštvo
ribara raznih godina spremalo se na rad. Neki su još bili na Adi, drugi su
čamcima isplovili na vodu, a bilo ih je i koji su poslovali na obali. Pleli
su mreže, praznili barke i pripremali alat za dan koji je počinjao.
Ribari su pozdravili profesora kao starog prijatelja. On je poznavao
sve, a svi su poznavali njega. Niko se nije podigao da mu oda poštovanje,
svako je nastavljao svoj rad, a pozdravi su iskazivani samo uzvicima.
Moje prisustvo nikome nije smetalo, a nije izazivalo ni neku naročitu
radoznalost. Ako me je ko i poznao, to nije moglo da se primeti.
Na prvi pogled dopao mi se ribarski život. I sami ribari, i čamci
rasuti po vodi, i mreže koje su se sušile na suncu prebačene preko
primitivnih oslonaca od drveta… Rano jutro, šuma i glasno dozivanje
ljudi, užurbanost u poslu, vešti pokreti i velika umešnost, smeh i
vedrina − sve to zajedno bilo je nešto novo i različito od monotonog
života u dvoru. Naročito mi se dopalo što niko nije prekinuo posao kada
smo došli i što niko nije bio iznenađen što vidi profesora u vreme kada
se ni sunce još nije pojavilo.
Jedan stariji ribar, koji je već bio spreman da isplovi, doviknuo nam
je da krenemo s njim, priterao svoj čamac − i mi smo uskočili. Odmah
zatim zaveslali smo niz reku. Profesor je prihvatio jedno veslo, drugo je
dobacio meni, a ribar je seo na krmu.
Kada smo isplovili daleko od obale, starac se obratio profesoru:
− Zar nećete danas laptašom, majstore?
− Ne − rekao je profesor − danas sam doveo ovoga mladića i hoću da
uči. Laptaš je teška majstorija, neka prvo vidi šta je to »bućka«, a šta rad
sa alovom i mrežama.
Celo pre podne bacali smo mreže i izvlačili ribu. Lov je bio odličan.
Stari ribar se blaženo smešio. Kada je sunce bilo u zenitu, ribar je
poslednji put izvukao mrežu.
− Vreme je da se potkrepimo − rekao je − i okrenuo čamac ka obali.
Pošto smo izvukli ulov i ulovljenu ribu stavili u barku, seli smo da
ručamo. Prišlo nam je još nekoliko ljudi, neka izlizana cirada prostrta je
na travu kraj obale, na smo svi posedali oko nje. Iz oveštale torbe naš
ribar je izvukao jelo: prženu ribu, malo paradajza i hleba… »Ovo je sve −
primetio je prirodno, − Jedite kao da ste kod kuće.« Jeli smo sa takvim
apetitom da je ručak brzo planuo. Služili smo se samo rukama. Niko od
ribara nije imao nikakav pribor, osim nožića za sečenje hleba. Posle
ručka oprali smo masne ruke u Savi.
Profesor je veselo čavrljao, pitao ribare o skorašnjem ulovu i davao
savete kako da se što bolje lovi. Primetio sam da poznaje i porodice svih
ribara, pa da mu čak nisu nepoznate ni njihove brige. U početku sam
samo slušao njihov razgovor, ali sam ubrzo i sam uvučen u diskusiju.
Malo-pomalo kravila se moja sramežljivost, a to je profesoru činilo
veliko zadovoljstvo.
Dan je prošao prijatno. Uveče, posle novog ribarenja, stegao sam
mnogo žuljevitih ruku i čuo mnogo poziva da ponovo dođem.
Na rastanku, pred svojom kućom, profesor me je zagrlio.
 − Iduće nedelje opet idemo na Adu. Vidim da ću imati u vama
dobrog pomagača, kao što imam i dobrog učenika.
Bilo je to prvi put da me je profesor pohvalio. Imao je donekle i
pravo: ja sam već voleo matematiku, a sada sam osetio i sve draži lova
na vodi.
Umoran od utisaka i rada, zaspao sam te večeri veoma zadovoljan.
Život je postajao vedriji.

***
Prijatne dane ribarenja na Dunavu prekinuo je jedan krupan
međunarodni događaj u početku 1904. godine − izbio je rat između
Rusije i Japana.
Još u toku jeseni, dok sam se ja navikavao na novi život u otadžbini,
došlo je do ozbiljnih nesporazuma između Rusije i Japana, i obe strane
su pokušale da ovu krizu reše putem sporazuma. U tome cilju japanska
vlada predala je ruskom namesniku na Dalekom istoku, admiralu
Aleksijevu, svoje uslove, pod kojima bi Japan mogao eventualno da se
sporazume sa Rusima. Kako su ti uslovi teško pogađali ruske interese,
budući da se od Rusije zahtevalo da se povuče iz Mandžurije, u kojoj je
Japan imao i svoje interese i naročitim ugovorima priznata mu prava, −
a osim toga od Rusije se tražilo i da prizna osobita japanska prava u
Koreji, Rusija nije mogla da prihvati japanske uslove. Ruski odgovor na
japansku notu, predat preko barona Rozena, ruskog ambasadora u
Tokiju, nije zadovoljio Japan. Javno mnenje Japana, podstaknuto
ratobornom strujom u samoj zemlji i neprijateljima Rusije u
inostranstvu, listom je zahtevalo da se spor reši oružanom silom. Ne
čekajući na završetak početih pregovora, japanska vlada je prekinula
svoje odnose sa Rusijom i naredila svojoj floti da, bez ikakve prethodne
objave rata, napadne ruske brodove pred Port Arturom.
Izvešten o napadu japanskih torpednjača na pristanište Port Artur,
ruski car Nikola II odmah je objavio rat Japanu.
Čim je vest o započinjanju neprijateljstava stigla u Beograd, naša
Narodna skupština i vlada uputile su ruskom caru i narodu »izraze
simpatija i odanosti«.
Sva evropska štampa, objavljujući napad Japanaca na ruske ratne
brodove, stala je na stranu Rusije, osuđujući postupak Japana kao tešku
povredu najosnovnijeg međunarodnog prava.
Predsednik naše vlade, Sava Grujić, hitno je zatražio audijenciju kod
oca i dugo je s njim konferisao.
Otac, koji još nikada nije govorio preda mnom o političkoj situaciji u
zemlji i inostranstvu, danas, za stolom, rekao mi je:
− Uznemiren sam zbog angažovanja Rusije na Istoku i bojim se da bi
rat mogao da ima uticaja na unutrašnje prilike u Rusiji.
Otac nije ništa više rekao, ali je za sve vreme ručka bio duboko
zamišljen. I on i ja celom dušom smo saosećali sa našom braćom
Rusima.
 Ne mogu da se nasmešim

Nastala je još jedna promena u mome životu. Otac je rešio da

dobijem zaseban stan − i ja sam se iselio.
Kuća u kojoj sada stanujem nalazi se u Birčaninovoj ulici i prilično je
udaljena od dvora, ali je ceo personal izabran među dvorskim osobljem i
izabrao ga je lično otac po svojoj volji.
Istovremeno sa mojim iseljenjem otac je rešio da ubrza i dolazak lica
koje će neposredno bdeti i nad mojim učenjem i nad mojim slobodnim
vremenom. Da ne bi to lice potpalo pod moj uticaj ili bilo sputano
mojim položajem, izbor je pao na stranca. Guverner će biti Francuz.
Posle kraće prepiske sa prijateljima guverner je pronađen. Oficir
francuske vojske, major Levaser, doći će u Beograd da se prihvati
dužnosti moga vaspitanja.
Profesor je veoma zadovoljan očevom odlukom. Smatra da ću biti
slobodniji u svome domu i već pravi kombinacije za naše zajedničke
odlaske na ribarenje.

***
Kažu da dva dobra nikada ne dolaze zajedno. Došao je guverner.
Kada sam jutros oko osam časova ušao u učionicu, on se već nalazio
tamo. Na moj ulazak prijateljski mi je pošao u susret.
− Major Levaser − rekao je srdačno. − Srećan sam što ćemo imati
priliku da zajedno sarađujemo.
Major Levaser je krupan gospodin, četrdesetih godina, otmenog
držanja i prijatnog lika. Deluje simpatično, a govorljiv je kao i svi
Francuzi. Način izražavanja mu je spontan i prirodan, rečnik tako bogat
da ga je milina slušati.
− Imao sam priliku da sinoć govorim sa njegovim Veličanstvom.
Uputstva koja sam dobio slažu se potpuno sa mojom metodom. Nadam
se da ćemo imati mogućnosti da se dobro upoznamo i sprijateljimo. Od
danas, kako kralj želi, bićete pod mojom potpunom zaštitom.
Iako major Levaser izgleda prijatan, njegova uloga nije mi prijatna.
Dobro sam razumeo njegove reči, ali sam se trudio da ničim ne odam
svoje negodovanje prema njegovim »zaštitničkim metodama«. − U
mome rečniku, naučenom na Cetinju, ova pokroviteljska naklonost
značila je ograničenje moje slobode i potčinjavanje lične volje volji
guvernera.
Nisam morao dugo da se dvoumim − major mi je to odmah stavio na
znanje.
− Po naredbi kralja pratiću vas svuda: na jahanje, u šetnje, na izlete.
Uvek. Izuzetak će biti samo časovi učenja i vaše zvanične obaveze.
− Dobro, gospodine majore. Nadajmo se da vam neću zadavati
mnogo briga.
Levaser se osmehnuo. Bilo je puno samopouzdanja u tome osmehu.

***
Ubrzo posle dolaska Levasera u Beograd nastupili su dani velikih
svečanosti u Srbiji: krunisanje kralja.
Još rano ujutru, na dan krunisanja, masa naroda prekrila je
beogradske ulice, kroz koje je svečana povorka trebalo da prođe. Varoš
je bila bogato ukrašena nacionalnim trobojkama, očevim inicijalima,
cvećem i zelenilom. Naročito se mnogo sveta sakupilo ispred dvora da
posmatra polazak kralja i svite na svečanu službu Božju u Sabornoj
crkvi, gde je imalo da se obavi krunisanje.
Tačno u osam časova otac, u pratnji Aleksandra i mene, pojavio se
na vratima dvora. S nama je bio i crnogorski prestolonaslednik, moj
najstariji ujak Danilo, koji je zajedno sa svojom suprugom, crnogorskom
kneginjom Milicom, doputovao sa Cetinja da prisustvuje ovom
istorijskom činu.
Pred vratima Staroga dvora, kralj, prestolonaslednik Danilo,
Aleksandar i ja uzjahali smo konje i u svečanoj povorci krenuli ka crkvi.
Napred, dobro raspoložen i nasmejan, jahao je otac; za njim, u istom
redu, Danilo, Aleksandar i ja na konjima, a za nama ađutanti, glavni
štab i vod kraljeve garde u paradnim uniformama. Iza nas svečana kola
sa Jelenom i crnogorskom kneginjom Milicom, a za njima, opet u
kolima, Pavle u društvu supruge našeg rođaka Jaše Nenadovića, − pa
gardisti na konjima i mnogobrojna kola sa velikodostojnicima i visokim
osobljem dvora.
Uz grmljavinu topova i urnebesne pokliče sakupljenog sveta povorka
kreće preko Terazija, a zatim Knez Mihailovom ulicom ka Sabornoj
crkvi. Narod baca cveće, kralj sa osmehom otpozdravlja, a oduševljenje
sve više obuhvata mase.
Na ulazu u crkvu kralja dočekuje mitropolit sa svima episkopima i
mnoštvom sveštenstva, da ga uz tihu pesmu zahvalnosti Gospodu
privede prestolu. Kada otac seda na presto, svečani obred krunisanja
počinje. Mitropolit pruža kralju Jevanđelje, a on ga, u dubokoj
skrušenosti, celiva. Danilo, Aleksandar i ja, zajedno sa Jelenom,
kneginjom Milicom i Pavlom zauzimamo mesto kraj kraljevog prestola,
dok prepuna crkva sa pažnjom i u potpunoj tišini prati svaki momenat
svečanog obreda.
Čim je kralj prihvatio Jevanđelje, ministar vojske predaje mu
kraljevski plašt, kao simbol njegovog vladarskog dostojanstva. Kralj
stavlja plašt preko ramena, a ministar predsednik i predsednik
Skupštine prinose mu i ostale vladalačke znake: krunu, skiptar i šar.
Stojim pored samog prestola na kome sedi otac, a neko čudno
osećanje obuzima mi dušu. Mistika obreda, uzbuđenje koje se ogleda na
licima svih prisutnih u crkvi, malo pobledelo lice moga oca ispod teške
krune bez ukrasa, napravljene po očevoj želji od bronze prvog
Karađorđevog topa, − sve to zajedno kao da se sliva u meni u nešto
natprirodno, vanzemaljsko, − što se samo jednom oseti u životu.
Ministri sagli glave, pa kao da i oni, u ovom sudbonosnom momentu,
hoće da prime na svoja pleća svu odgovornost za ono što će ovaj čovek,
ovenčan danas krunom, da donese srpskom narodu u godinama koje
nastupaju. − »Šta li misle i osećaju?« − pada mi na um. − »Da li se u
ovom času, kada krunišu novoga kralja, sećaju svih dana i događaja koji
su prohujali sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem, čijem su krunisanju
svakako i prisustvovali? Da li pamte dobro te i dobre i zle dane, počete
istim ovakvim činom, sa puno nada i želja, a završene tragičnom igrom
sudbine − jednim grehom i jednim ubistvom?… I da li praštaju tom
mladom nesrećnom kralju njegovu neobuzdanu prirodu, koja je i njih −
njegove ministre − često dovodila u teške situacije da se ili odupru
njegovoj samovolji − ili da tu samovolju bez roptanja prihvate?… Možda
nisu zaboravili ni gaženje Ustava, ni neispunjene zakletve, − i možda u
srcima danas strepe šta će im doneti ovaj novi kralj… A otac, hoće li
moći i hteti da ispuni njihove nade?… Da li će doneti mir i blagostanje
ovoj njihovoj zemlji − zemlji koja im je zajednička, a koju i oni vole isto
onoliko koliko treba i koliko je voli i kralj.«
Kralj je kleknuo, laki žagor je prostrujao crkvom, a moje misli su
odletele u nepovrat… Prošlost se rasprštala… i sada ponovo očima
današnjice gledam unutrašnjost crkve, plavo nebo uzdignuto na sredini
crkve i pozlaćeni presto… Slušam pesmu crkvenih velikodostojnika i
vidim kralja kako pred dverima prilazi časnoj trpezi da se pričesti.
Crkvena ceremonija je završena, a otac sa krunom na glavi, zaogrnut
plaštom, sa kraljevskim znacima u rukama, napušta crkvu… Žurim za
njim… Ne smem da se predajem mislima i osećanjima, ovo je momenat
kada se mora ispunjavati samo ono što je protokolom propisano.
Vraćamo se u dvor istim ulicama i istim redom… Kraljeva kruna kao
da izaziva još jače i još spontanije ovacije… Ta kruna, sakovana od topa,
bez vrednosti i sjaja − kao da daje još više sjaja ovoj današnjoj
ceremoniji.
Kralj i kraljevska porodica otpozdravljaju, svet ih gleda i maše im, −
a ja, pogružen, ćuteći jašem.
Prestolonaslednik Danilo, koji jaše pored mene, pita me začuđeno:
− Šta ti je? Zar ne vidiš da te svet pozdravlja? Nasmej se.
Hteo bih i sam da se smešim, da se smešim od srca, ali, eto, − ne
mogu… Jer, ja sam nekako drukčiji.

***
Dvadesetak dana docnije otputovali smo za manastir Žiču, gde je
otac imao da primi sveto miropomazanje.
Na put smo krenuli sa ocem samo Aleksandar i ja − Jelena je ostala u
Beogradu − a pratila nas je cela vlada i očeva svita.
Voz kojim smo putovali stigao je oko 9 časova u Kragujevac, gde
nam je narod priredio srdačan doček, pa smo odatle kolima produžili za
Kraljevo. Celim putem, od Kragujevca do Kraljeva, otac je češće
zaustavljao kola da bi razgovarao sa seljacima iz okolnih sela, kroz koja
smo prolazili. Predstavnici raznih mesta pratili su nas od sela do sela na
konjima. Njihova spontana pratnja prijala je ocu više nego svečana
svita.
Kada smo stigli u Kraljevo, sipila je kiša, ali to nije smetalo narodu
da u masama sačeka kralja.
Sutradan, obišli smo manastir Studenicu, gde smo prisustvovali
službi Božjoj, razgledali manastirsku riznicu, saslušali govor
mitropolita, upisali se u manastirsku knjigu − i vratili se u Kraljevo
predveče.
U toku celog ovog puta otac je bio neobično dobro raspoložen.
Sutradan rano krenuli smo opet kolima u Žiču. Očeva kola pratili su
oficiri na konjima, a za kolima jahala je garda. Posle drugih kola, u
kojima smo bili Aleksandar i ja, nizala su se mnoga kola sa ministrima i
svitom. Pred ulazom u Žičku opštinu dočekala nas je još jedna grupa
oficira, koji su sve do manastira jahali pred kraljevim kolima.
Pošto je u sporednoj zgradi manastira stavio sebi krunu i porfir,
uzeo skiptar i jabuku, otac je stupio pred crkvu, pred kojom su ga već
čekali mitropolit i vladike. Održana je arhijerejska služba, pa su dve
vladike prišle prestolu, na kome je sedeo kralj i dopratili ga do oltara,
gde ga je mitropolit miropomazao, svečano uveo u oltar i pričestio.
 U podne otac je imao kao goste na ručku sve vrhovne starešine
crkve, a uveče je, u pratnji Aleksandra i mene, prisustvovao zabavi, koja
je bila priređena u jednom od kraljevačkih hotela.
 Intrige počinju

Završio sam školsku godinu sa priličnim uspehom i otac mi je kupio

automobil. Čim sam slobodan, sedam u kola i jurim. Kroz varoš ne
smem da idem suviše brzo, jer auto je nešto novo za Beograd i narod
nije navikao da se sklanja.
Ako ne smem da jurim kroz varoš, jurim kolima čim iziđem iz grada.
Po naređenju oca, uvek me prati po jedan oficir. Pratioca obično
smeštam na zadnje sedište. Katkada je to Levaser, ali obično sa mnom je
ordonans oficir.
Najradije vozim preko Topčiderskog brda. Put je razriven, pun
rupčaga, a moja kola su otvorena. Kada se vožnja završi i ja i moj
pratilac izađemo iz njih, beli smo od prašine. Moj auto ima kočnice na
lance i teško se rukuje njime. Naročito po ovakvim drumovima, kakav je
ovaj naš topčiderski.
Jednog od prvih dana dogodio mi se maler. Dok sam jurio neravnim
putem i auto se tako truckao da smo obojica odskakivali sa sedišta, moj
pratilac je izleteo iz kola i ostao u jarku kraj puta. Njegov nestanak
primetio sam tek u blizini Topčidera. Okrenuo sam se da mu nešto
kažem i, na svoje zaprepašćenje, video da je zadnje sedište prazno.
Krenuo sam odmah natrag vrtoglavom brzinom, pomišljajući da se
ađutantu nešto dogodilo. Nekoliko stotina metara unazad ugledao sam
ga kako polako korača drumom.
− Zaboga, poručniče, kako ste ispali? − sa bukom sam zaustavio kola
pred njim.
− Ništa strašno, samo sam izleteo sa sedišta na jednom zavijutku.
Nije bio povređen. Slatko smo se smejali i malo umanjenom brzinom
nastavili vožnju.
Za ovo niko nije saznao. Poručnik mi je sam rekao da će ćutati.
 ***

Major Levaser prati me svuda. Jutrom obično jašemo, a posle podne,

kada sam slobodan, idemo kolima u šetnju po okolini Beograda,
najčešće u Topčider ili na Avalu.
Osim vožnje kolima, zabavljam se u dokolici i teranjem konja.
Profesor Petrović voli prirodu i ja ga često vozim na Avalu. Teram
četvoropreg obično stojeći, pa iako su putevi strmi, šljunkom posuti, a
okuke česte, ja kasom jurim kroz šumu, sve dok se konji ne umore.
Profesor se ne boji i dok konji lete preko opasnih mesta, smejemo se
obojica baš kada je najopasnije.

***
Moj način života ne ostaje neprimećen. Beograđanima kao da se
dopada srdačnost kojom presrećem sva lica, a naročito su im izgleda
simpatični moji odlasci u ribolov i druženje sa ribarima na Adi.
Dopadaju im se i moje trke kolima i konjem, − moja neobuzdana
priroda svakoga dana mi stiče sve više privrženika i prijatelja. Kada
kolima prolećem kroz varoš idući u dvor, svet me dočekuje mahanjem
ruku i osmesima. Ako prolazim pešice ulicama grada, prolaznici se
zaustavljaju i gledaju me srdačno i raspoloženo. Više puta sam čuo da za
mnom kažu: »Isti je kao otac«, − a priče o meni i mojim doživljajima
kruže čaršijom i dočekuju se sa simpatijama. Reklo bi se da se između
naroda i mene sve više stvara neka tajanstvena veza i narod mi pokazuje
svoju ljubav tako otvoreno da osećam da sam mu drag.
Ali, ako moji postupci izazivaju simpatije u narodnim masama i stiču
mi popularnost, te iste postupke kritički prate izvesna lica, kojima se
moj način života sve manje dopada. Njima kao da smeta i ta narodna
ljubav, pa bi želeli da tu naklonost umanje.
Za sada primećujem samo dva lica, koja su lično zainteresovana za
moje postupke i utiske koje ti postupci izazivaju kod narodnih masa. Ta
dva lica blisko pripadaju dvoru i srećem ih gotovo svakog dana: to su
predsednik vlade Nikola Pašić i ađutant moga brata, Petar Živković.
Kapetan Živković pokazuje svoju radoznalost sasvim otvoreno, pa se
čak ne ustručava ni od raznih komentara. Već mi je stavljeno do znanja
da je počeo da me diskretno kritikuje i da u mome bratu ima pažljivog
slušaoca i sagovornika.
Nije bilo teško da uočim da me kapetan Živković ne trpi. Više puta,
kada bih se vraćao iz ribolova, prljav od blata, u kaljavim čizmama, −
opažao sam da Aleksandrov ađutant malo uvredljivo gleda u moje odelo
i čizme. Bio je učtiv, nije mogao da to ne bude, ali je ceo njegov izraz
imao nečeg podrugljivog.
Jednoga dana, kada sam pravo iz ribolova došao u dvor, učinilo mi se
da je pogled kapetana Živkovića ironičniji no ikada. Zastao sam pred
njim.
− Ne dopadam vam se, kapetane, je li? − upitao sam i sam
sarkastično, dok se on očigledno trudio da izbegne neposredan susret. −
Marim ja za to. Dopadao vam se ili ne, idite vi do đavola.
Prošao je kraj mene i bez reči se udaljio u pravcu Aleksandrove sobe.
Išao je svakako da se požali Aleksandru.

***
Druga osoba koja se sve više interesuje za moju ličnost, to je Pašić.
Prvih meseci po mome dolasku Pašić je bio vrlo ljubazan prema
meni. Kada bi se zvanično ili nezvanično susretali, imao je blagi osmeh i
prijatne reči. Pokazivao mi je naklonost pa me je upoznao i sa svojom
porodicom. Nisam slutio da je ta ljubaznost samo prividna i primao sam
je punim srcem, duboko uveren da ćemo se nas dvojica dobro slagati i
da će taj odnos biti sve čvršći.
Međutim, kada su počeli moji češći izlasci i kada je došlo do mojih
neposrednih kontakata sa ljudima u Beogradu, pa su priče o meni
počele da kruže kroz Beograd, − naklonost predsednika Pašića uzela je
drugu formu. Preko svojih poverljivih ljudi počeo je da prati moja
kretanja, a naročito se interesovao za moje odlaske u ribolov i
prijateljstvo sa profesorom Petrovićem. Iako se uzdržavao od ma kakvih
komentara, ipak sam mogao da opazim da se u njemu nešto događa što
će uskoro morati i da se ispolji. Sada me je više pozivao sebi, pa me je i
savetovao. − »Bilo bi dobro da što manje izlazite − govorio je on − a
naročito da proredite odlaske u ribolov sa profesorom Petrovićem. Idite
više u šetnje sa majorom Levaserom«. − Kako onda još nisam razumeo
da ovi saveti predstavljaju samo zakulisnu igru, ove primedbe sam
tumačio kao dobronamerne savete iskrenog prijatelja, i odgovarao sam
mu uvek isto: »Ovo me zanima« − a Pašić je taktički prelazio preko
takvih odgovora. Nije govorio ništa ni protiv profesora, iako sam čuo da
ga ne mari. Umeo je mudro da ćuti i diplomatski da čeka.
Kada sam jednoga dana ušao kod oca, primetio sam da je vrlo ljut.
Bez mnogo uvoda upitao me je:
− Čujem da provodiš vreme sa alasima na Dunavu. Je li to istina?
− Istina je, oče.
− To mora da prestane − rekao je otac odsečno. − Jesi li čuo? Šta si
radio juče?
− Bio sam na Dunavu sa profesorom. Vozio sam se čamcem i lovio.
− I ručao si sa ribarima, kao što to u poslednje vreme češće činiš?
− Jeste. Bio sam celog dana s njima.
Kako sam smatrao da učim dovoljno, moji odlasci na Dunav izgledali
su mi sasvim prirodni. Jelena, koja se vratila iz Petrograda, imala je
svoje društvo, Aleksandar se zabavljao kako je hteo, pa sam i ja zadržao
pravo za sebe da malo odstupim od stroge atmosfere dvora. Zamaralo
me je da pazim na svaki svoj korak i bio sam zadovoljan da se s vremena
na vreme izmaknem od radoznalih pogleda izvesnih lica čije su me oči
pratile danomice. Među ribarima bio sam slobodan, naročito kada sa
mnom nije bio major Levaser.
− A misliš li ti da je to posao jednoga princa − prekinuo je moje misli
otac − da po ceo dan ribari i jaše?
− Ali, oče, ja učim i profesori su zadovoljni sa mnom. Profesor
Petrović čak kaže da u matematici napredujem odlično.
 − Učiš − kaže otac malo pomirljivo − tu ne mogu ništa da ti
prebacim. Nisam ni protiv ribarenja. To je dobar sport, a ribari su čestiti
ljudi. I sam sam ribario nekada, ali to je bilo u vreme moje slobodne
akcije i nisam bio naslednik prestola. Ti si pak u drugoj situaciji i moraš
da paziš. Tvoji postupci se mere mikroskopski i sve što činiš
komentariše se u građanstvu. Ne pripadaš više samo sebi, upamti to, i
čuvaj se da svojim ponašanjem ne izazoveš neželjene reakcije.
Uostalom, smatraš li ti da su ribari tvoje svakodnevno društvo? − Šta
radi profesor Petrović s tobom? Sprema li te on za ribara ili ti predaje
matematiku?
Ćutim, a otac me pažljivo gleda. Čvrsto je odlučio da se umeša u moj
način života i da tu nešto izmeni. Intrige su znači počele.
− Ali, šta ja činim, oče, što se tebi ne dopada? Šta to uznemirava
čaršiju?
− Možda ništa strašno, ali ti si odviše samostalan. Jašeš u galopu,
juriš kolima po drumovima i preskačeš sante. Da nisi ti u pitanju, sve bi
to prošlo neopaženo… Je li istina da si pre izvesnog vremena konjem
gazio preko Save? Sante su pucale pod tobom, a narod se skupio na
obali. Bilo je vratolomno, žene su vrištale od straha, a ti si terao konja
ka Adi, preskačući sa sante na santu… A šta je radio tvoj profesor? −
Mirno je posmatrao tvoje egzibicije i hrabrio te svojim prisustvom i
uzvicima. Koga si hteo da zadiviš?
Opet ćutanje.
− Rekao sam ti već jednom da to mora da prestane − nastavlja otac
sve žešće − a sada ti ponavljam da ne želim da se o tebi govori na ulici.
Upamti to dobro.
Nisam mogao da se prepirem s ocem i izišao sam iz njegovog
kabineta čvrsto rešen da saznam ko je taj moj tajanstveni protivnik.
Čaršiju ne skandaliziraju moji postupci, kako je to zlonamerno
servirano kralju, − moja popularnost u narodu smeta nekome.
Ko je taj?
Moram da saznam − i saznaću.
 ***
Nekoliko dana docnije, na dan Aleksandrovog šesnaestog
rođendana, vozeći se kolima sa Levaserom, pokušao sam da ga iskušam i
zbunim.
− Jeste li me vi tužili ocu, gospodine majore?
− Ne. − rekao je major iskreno.
− A znate li ko je taj ili ko bi mogao da bude?
− Ne.
Razmišljao sam. Ako moje ponašanje ne smeta Levaseru, koji je
jedino pozvan da nad njim bdi, − onda to ipak mora biti neko lice koje
ima pristup kod oca i usuđuje se da mu o meni govori… Neko iz dvora…
ili iz blizine? Neko ko ima određene namere − a ipak je tako blizak ocu
da mu kralj veruje… i preda mnom ga čuva.
Dve ličnosti nazirem u senci − ali se još čuvam da ih u svojim
mislima određeno optužim.

***
Iste večeri u dvoru imao sam priliku da posumnjam da moj brat
Aleksandar staje na stranu onih koji me ne vole.
U čast rođendana davana je u dvoru večera za celokupno dvorsko
osoblje, pa je sa ostalom svitom bio prisutan i kapetan Živković. Nisam
ga video od one epizode u hodniku dvora, i prilikom ovoga susreta
obojica smo se držali hladno i rezervisano. Moj brat Aleksandar, iako je
ovo primetio, bio je naročito ljubazan sa kapetanom.
Cele večeri izbegavao sam i Aleksandra i kapetana Živkovića, ali
kada se posle večere društvo rasturilo, slučajno sam naišao na njih.
Stajali su u jednom uglu i živo diskutovali. Kada su me primetili,
prekinuli su razgovor i pratili su me očima sve vreme dok sam im se
približavao, a kada sam bio u njihovoj neposrednoj blizini, Aleksandar
me je pogledao hladno i glasno rekao kapetanu:
 − Ima ljudi koji u životu čine samo ono što vole i hoće, a ne vode
računa da li se time mešaju i u živote drugih. Vi ste u pravu, kapetane.
Iako sam imao želju da im kažem da se baš njih dvojica, moj rođeni
brat i njegov ađutant, mešaju u moj život gotovo nedozvoljeno i
tendenciozno, prošao sam mirno kao da nisam ni čuo ovu uvredu,
Jedino mi je samo bilo jasno: u mome sukobu sa kapetanom
Živkovićem, Aleksandar je stao na stranu svoga ađutanta.
Osetio sam se kao izdan od Aleksandra i moja netrpeljivost prema
kapetanu Živkoviću naglo je porasla.

***
Blagodareći intrigama, nova godina mi je donela novi režim. I ono
malo slobode uskraćeno mi je. Učenje po ceo dan − a svi izlasci samo u
pratnji guvernera.
Ovaj strogi režim bio je posledica pojačane delatnosti mojih
protivnika, koji su uveliko počeli da pričaju po Beogradu da u lov i
ribolov odlazim i u radne dane. Čak je na zahtev oca, koga je ovo ljutilo,
a koji je i sam osećao da se vest tendenciozno pušta u čaršiju, − dvor
izdao zvanično saopštenje o mojim izlascima. Otac je želeo da opovrgne
glasove koji su zlonamerno, sve jače, trubili da se dobro zabavljam, a
slabo učim. Vetar je duvao sa neke neprijateljske strane, a cilj mu je bio
da uzdrma javno mnenje baš u onome u čemu sam ja uživao sve njegove
simpatije.
Preduzete mere imale su i nameru da me što više približe guverneru,
a udalje od profesora, čiji je uticaj na mene postajao sve jači. Između
oca i profesora, u diskusijama koje sam imao sa obojicom, sve sam se
više okretao profesoru, a to se nije baš mnogo dopadalo ocu.
Odnosi sa Aleksandrom postali su hladniji. U želji da saznam ko mi
je neprijatelj, budno sam pratio sva lica oko Aleksandra.

***
 Međutim, u ovo vreme, početkom 1905. godine, otac je imao druge
brige. Rusko-japanski rat je besneo i okrenuo se u korist Japanaca.
Ruska vojska, koja je gotovo godinu dana uporno branila Port Artur,
morala je da se povuče i da utvrđenje ustupi neprijatelju. Na dan
Bogojavljenja, dok se u Petrogradu vršilo vodoosvećenje u prisustvu
cara i cele carske porodice, baš u momentu kada je spuštan krst u Nevu
− pukao je top koji je, greškom ili zlonamerno, umesto barutom bio
napunjen šrapnelom, − pa je kugla leteći u samoj blizini cara udarila
zastavu na krovu carske tribine i usmrtila jednog vojnika, a teže ranila
nekog sveštenika. Car je mirno sačekao svršetak svečanosti, iako je bilo
očito da je ovo pokušaj atentata na cara i vladu. Posledica ovoga bila su
hapšenja, ali i nemiri, koji su istovremeno izbili. Pobunili su se ne samo
radnici nego i predstavnici gotovo svih slobodnih profesija. Pokret se
proširio − a razdraženost masa protiv vojske ugrozila je i samu zemlju.
Vest o nemirima u Rusiji teško je pogodila oca. Saznanje da je
mestimično i sama vojska odrekla poslušnost i stala na stranu
pobunjenika, pa da su se čak čuli i glasovi: »Napred u revoluciju« −
delovala je na oca tako da se gotovo razboleo.
Glasovi iz Rusije uticali su i na mene. Imao sam u Petrogradu
prijatelje svih klasa i svih političkih uverenja. Tamo je bila moja tetka
Milica i Veliki knez Petar. Tamo su bili Sergije i Konstantin, a oni su
obojica dušom pripadali klasi koja je izišla na ulicu. Borba se vodila
između dva tabora, između dva shvatanja, između dve grupe, od kojih je
svaka imala pravo na život i svoje principe. Moja duša se delila na ta dva
tabora, podjednako pripadajući ljudima na obema stranama, a ne
pitajući se gde je pravda i istina. Bio sam previše mlad da se u to
upuštam, pa iako sam, kao i svi mladi, imao nešto revolucionarno u
sebi, pripadao sam i sam klasi koja je bila čvrsto pustila koren.
Mnogo utehe i smirenja doneo mi je profesor. Uveravajući me da će
nemiri ubrzo prestati − što se i dogodilo − tešio me je da na barikadama
Petrograda nema mnogo žrtava i da ruski narod kao i vladajuća klasa
neće nepromišljeno prolivati krv, da bi zadovoljili interese onih kojima
ti neredi koriste.
Ali, tek što je prošao veliki prijem u dvoru, kome sam prisustvovao, i
tek što smo malo odahnuli, u Rusiji je došlo do novoga atentata. Dva
revolucionara bacila su bombu na Velikog kneza Sergija, carevog strica
− i ubili ga. Smrt je teško pogodila tetka-Milicu i Velikog kneza Petra −
njegovog brata.

***
Kratki raspust i odmor od učenja nastupili su u toku februara.
Aleksandar je otputovao u Italiju, a ja sam ostao u Beogradu. Nešto
zbog raspusta, a nešto i zbog očevih političkih briga − popustila je stega
Levasera. Bilo mi je dopušteno da češće idem u lov ili na ribarenje − pa
sam to koristio punom merom. U pratnji profesora i uvek s njim, proveo
sam mnogo divnih dana na zaleđenom Dunavu. Lov je bio obilan, jer je
mraz popuštao, pa je usled otopljenja led pucao i sante se kretale, a mi
laptašem išli i skupljali ribu, koju je led gotovo bacao u naše mreže.
Naša mreža raširena između dva čamca, kojima su veslala po dva ribara
− kretala se Dunavom, a profesor i ja nalazili smo se svaki u po jednom
čamcu. Profesor je smatrao da sam već dovoljno upoznat sa ribarskim
zanatom i ovog divnog raspusta prvi put mi je predložio da zamenim
pravoga ribara na jednoj strani laptaša.
Časovi na Dunavu sprijateljili su nas do te mere da mogu reći da se
prava veza između profesora i mene, koja je godinama trajala, sve do
njegove smrti − začela baš na Dunavu, u društvu prostih ribara sa
mrežama u rukama. Složni rad, radosti zbog dobroga ulova, razgovori
koje smo vodili prilikom odlaska i povratka − bili su prvi znaci jednog
nepokolebljivog razumevanja, koje je čuvenog matematičara sveta
vezalo za sedamnaestogodišnjeg dečaka, − da se godinama u životnoj
borbi i mojim nedaćama još više učvrsti i pojača. Dunav i ribarenje bili
su začetak te nepomućene sloge, koja je čudila moga oca i okolinu
dvora, kao što je čudila i neke prijatelje čuvenog naučnika.
Raspust 1905. godine bio je obeležen još jednim zanimljivim
doživljajem. Zajedno sa ocem prisustvovao sam prikazivanju
kinematografskih slika sa očevih krunidbenih svečanosti. Bilo je to prvi
put da gledam ovakve slike, a bio je to u isto vreme i prvi pokušaj da se
stvori film. U poređenju sa docnijim napredovanjem tehnike ove slike
su danas gotovo komične, ali u vreme moje mladosti, pre šezdeset
godina, predstavljale su pravo umetničko čudo.
Tih dana, koliko se sećam, svečano sam proizveden u čin narednika.
Svečanosti u kasarni XVIII puka, koji nosi moje ime, prisustvovao je
otac, a bio je, između ostalih, i predsednik vlade Pašić.
Kada sam u toku svečanosti, pošto je vojsci pročitana kraljeva
naredba kojom se objavljuje da se proizvodim u čin narednika, i posle
čestitke kralja, prišao Pašiću, on mi je, koristeći ovaj momenat, rekao:
»Neka vam je srećan novi čin i neka vas otadžbina uvek vidi na svome
braniku. Nadam se da će vam to biti jedini životni cilj i da će svi drugi
uticaji bledeti pred njim«.
Osetio sam aluziju na profesorovo prijateljstvo i predsedniku Pašiću
u svojoj svesti − stavio novu crticu.

***
Otac je previše zauzet državnim brigama i međunarodnom
situacijom. Još se vodi veliki rusko-japanski rat i otac prima izveštaje
svakoga dana. Ima i ličnih briga: došlo je do ostavke vlade predsednika
Pašića, ali je ta ostavka, na moju žalost, docnije povučena.

***
Moj neprijatelj ili moji neprijatelji − ne miruju. Danas su me novine
napale da sam u Košutnjaku pustio pse da jure srne, dok su oficiri iz
moje pratnje mirno posmatrali pokolj, iako je lov na srne zabranjen.
Ovaj novi napad na mene teško je kosnuo oca. Čim je pročitao
novine, hitno me je pozvao u svoj kabinet. Sačekao me je stojeći.
− Je li istina ovo što novine pišu? − upitao me je pre nego što sam
potpuno zatvorio vrata za sobom. − Šta si to radio juče u Košutnjaku?
Nepravična i tendenciozna vest, za koju sam i sam saznao još rano
ujutro, kada mi je moj momak Kolaković doneo jutarnje novine −
zagorčala mi je celo jutro i više nisam bio u stanju da trpim nove
nepravične prekore. Bilo je krajnje vreme da se prekinu lažne dostave i
neodgovorna kampanja.
− Dosta mi je već tih intriga, oče, koje iz dana u dan uzimaju sve više
maha. Istina je da sam bio u Košutnjaku, ali nije tačno da sam puštao
hrtove na srne. Došao sam kolima u pratnji ordonansa i nisam imao
nameru da lovim. Psi su bili sa nama u kolima. Ispod brežuljka, tamo
gde češće idemo, jedna srna je izletela pred kola. Pre nego što sam
mogao da obuzdam pse, jedan pas se istrgao i pojurio. Izleteo sam iz
kola, pojurili su i oficiri. Uspeli smo da sprečimo psa da ne uhvati srnu.
− Nisi, znači, namerno puštao pse?
− Ne, oče. Istina je tendenciozno izopačena u novinama.
− Verujem ti − kaže otac − i čudi me ko je to mogao tako da napiše.
− Mene ne čudi. Pisao je onaj koji me ne voli, i koji naročito želi da
me loše prikaže. Moj neprijatelj ili više njih.
Kralj začuđeno diže glavu i gleda me. Ne može da se pomiri sa mišlju
da ima i takvih koji me tendenciozno optužuju. Zašto su i kome
potrebne te intrige?
− Tvoj neprijatelj? − i obrve mu se dižu. − Ko bi mogao da bude tvoj
neprijatelj?
− To ti najbolje znaš, oče. To je onaj koji ti dostavlja šta ja radim.
Iako je bio pripravan na moja pravdanja, otac se nije nadao da će
razgovor uzeti ovakav pravac. Mesecima već prima dostave, ali nikada
nije sumnjao da one mogu biti netačne i zlonamerne. Zar bi se ko
usudio da kod njega lično lažno optužuje sina? I to tako otvoreno − da
kralj može uvek da utvrdi koliko su dostave tačne.
Otac dobro poznaje dostavljača, to se vidi, i dok prevrće hartije po
stolu da sakrije zabunu, ja osećam da je moj neprijatelj vrlo blizak
kralju.
− Možda si u pravu! − najzad kaže otac, − Razmisliću o ovome što si
mi rekao, i saznaću ko te je u novinama napao.
Dok izlazim iz očevog kabineta, čujem zvono. To otac poziva
dežurnog ađutanta da se moje reči provere… Prilika je iskorišćena −
borba između mene i moga neprijatelja dobija sada novu formu.

***
Kako je otac saznao istinu i je li što dokučio − ne znam, ali je jasno
da je postao obazriviji. Prema meni je upadljivo ljubazan i popustljiv. Ne
poziva me u kabinet, a u razgovorima sa mnom je srdačniji, pa je čak
počeo i češće da dolazi na moje časove i da se interesuje za moje učenje.
Juče mi je rekao:
− Čim se završi godina, putuj u inostranstvo. Ovi meseci su bili vrlo
naporni za tebe.
Međutim, posle napada u novinama Radikalne stranke, za koji sam
sada bio načisto da potiče od predsednika Pašića, jer njegove novine
donose samo ono što on želi da objavi − rešio sam da se obračunam sa
Pašićem. Nisam mogao da ga optužim zbog pisanja njegove štampe,
mada je svima u zemlji bilo jasno da je taj napad njegovo delo, − ali sam
mogao da prečistim odnose ukoliko se tiču njegovih intriga kod oca.
Nisam imao dokaza da je on baš taj koji me dostavlja kralju, ali sam
imao opravdanih razloga da u to sumnjam i čekao sam momenat da to i
proverim.
Prilika mi se ukazala brzo. Dan-dva po razgovoru sa ocem sreo sam
Pašića u dvoru, kada se vraćao sa referisanja kralju.
Čim me je ugledao, ljubazno mi je pošao u susret, ali moj stav je
učinio da neodlučno zastane.
− Zahvalan sam vam na pažnji, gospodine predsedniče, ali vas molim
da me ubuduće poštedite sukoba sa ocem. Vi imate svoga sina, brinite o
njemu, a ostavite moga oca da o meni brine.
Pašić nije mogao ni da pretpostavi da bih ja mogao da saznam za
razgovor koji je on imao sa kraljem. Znao je da to nije mogao da mi kaže
kralj, jer je bilo poznato da je kralj taktičan, a imao je i puno poverenja
u svoga prvog ministra. Ko bi, dakle, mogao da mi to saopšti, kada se
razgovor vodio tajno, a iz kabineta kraljevog ništa ne bi moglo da se
čuje, čak da je ko i prisluškivao na vratima. Verujući da je to samo moja
instinktivna sumnja, trudio se da sačuva dostojanstvo i hladnokrvnost.
− Ja sam vaš prijatelj, Kraljeviću, − rekao je ljubazno − i činim sve da
sačuvam vaše dragoceno prijateljstvo.
− Vaše prijateljstvo me dira, ali ne doprinosi ni mome spokojstvu ni
očevom miru. Biću vam zahvalan čak i ako mi ga uskratite.
Moje reči nisu bile mnogo učtive, a zaboravio sam i mudre savete
Velikoga kneza. Predsednik vlade, osetno uvređen, okrenuo mi je leđa i
nastavio put ka izlazu.
On je umeo da ćuti i čeka.

***
Međutim, ako je Pašić umeo da ćuti, ja nisam želeo da ćutim i
pustim da stvari teku protiv moje volje. Sada, pošto sam bio gotovo
siguran da je Pašić jedan od mojih zakulisnih protivnika − docnije sam
razumeo celu njegovu potuljenu politiku − rešio sam da ga dobro
upoznam.
Znao sam još pre dolaska u zemlju da mu se kao najvažnije zameraju
dve stvari: njegov stav u sukobu kraljice Natalije i kralja Milana i
njegovo držanje u Ivanjdanskoj aferi. Docnije sam o ovome mnogo
slušao od raznih političara, njegovih političkih protivnika, pa čak i od
samih članova Radikalne stranke, koji su zamerali Pašiću što je
Ivanjdanskom aferom podelio radikale na dve grupe: svoje prijatelje i
svoje protivnike.
Na prvom času diplomatske istorije zamolio sam svoga profesora da
mi detaljno objasni ulogu predsednika Pašića u ovim istorijskim
događajima, i on, neumoljiv i nepristrasan kao i svi pravi istoričari,
ispričao mi je pravu istinu − o kojoj sam i ranije slušao.
Čim sam od profesora saznao da Pašić u oba ova slučaja nije imao
nikakvih skrupula ni prema svojim ličnim, ni prema svojim partijskim
prijateljima − bilo mi je jasno da te iste skrupule Pašić neće imati ni u
borbi protiv mene. Trebalo je dakle da ga se dobro čuvam, i da
istovremeno i sam pređem u napad.

***
Prvi čije sam mišljenje u vezi s ovim događajima hteo da čujem, bio
je moj otac − kralj.
Moj otac, koji je u poslednje vreme počeo da naslućuje nesporazum i
razmimoilaženje između Pašića i mene, trudio se da ublaži ove
činjenice, iako su one bacale mračnu senku na prošlost prvog ministra.
− Sine moj, − rekao mi je on − istoriju pišu ljudi, a pišu je onako
kako je znaju ili kako im ona u danom momentu konvenira. U životu
nije sve ni onako lepo, ni onako zlo, kako to na prvi pogled nekad
izgleda. Verovatno je da je gospodin Pašić, nalazeći se između kralja
Milana i kraljice Natalije, − i dileme, kome od njih da pokloni veru i
odanost, stao na stranu kralja Milana, uveren da je prisustvo kralja u
zemlji korisnije za naciju nego prisustvo kraljice Natalije. Otuđena od
muža, možda i ponižena od njega i njegovih postupaka, kraljica je
postupala češće onako kako nije odgovaralo njenom dostojanstvu.
Notorna je činjenica da se ona nije mogla uvek uzdignuti iznad intriga
dvora i da je štaviše često bila i uzrok tih intriga. Mnogi još ovde pamte
njene otvorene sukobe sa dvorskim gospođama i njene ljubomorne
scene sa kraljem. Sve ovo, a uz to i kraljeva odlučnost da je iz zemlje
udalji ili sam napusti Srbiju, moralo je biti vrlo neprijatno Pašiću, koji je
u to vreme bio blizak dvoru. Pašić je, dakle, samim spletom događaja bio
prinuđen da se odluči, − i to što se on odlučio za kralja ne može se uzeti
kao pogrešan politički potez. Ja lično ne branim njegov stav u odnosu na
nesrećnu kraljicu i uveren sam da bih u njegovom slučaju postupio
drugačije. Ali, Pašić je političar, on je morao da se rukovodi mudrošću, a
ne osećanjima i kavaljerstvom. Trebalo je zadržati kralja i on ga je
zadržao.
− Čudno, oče. Bez obzira na čovečnost, zastupao je jaču stranu.
− To je njegov stav, a na nama nije da o tome dajemo svoj sud.
Prilike u ono vreme bile su takve, da bi drugačiji izlaz pogodio zemlju.
 − A Ivanjdanski proces? Je li i tu Pašić imao prava?
− Što se tiče procesa, o tome može da se diskutuje. No, čuj me,
dobro se čuvaj da se u ovo ne upuštaš. Istorija će reći svoju reč, a ti, koji
ćeš jednoga dana sarađivati sa Pašićem, moraš biti mudar. Ono što je
ranije bilo, tebe se ne tiče.
− Ja nikada neću sarađivati sa njim. Taj čovek mi nije simpatičan, i
ja ga ne trpim.
Kralj me posmatra, a čelo mu je postalo brižno. Strah od budućnosti
i onoga što će biti kada njega više ne bude bilo ogleda mu se na licu. Ja
sam njegov sin naslednik, i on želi da mi očuva neuzdrman presto. Ako
pak ja, pre nego što još i primim teško breme kraljevanja, zategnem
odnose sa onima koji uživaju poverenje političkih ljudi i masa, − može
se desiti da mi se dani kraljevanja zagorčaju. Srbija je demokratska
zemlja, narodna volja je zakon, a narodna volja sada štiti predsednika
Pašića, kao što i mene drži pored prestola… Da borba između mene i
Pašića ne podeli jednom taj narod i ne izazove neželjene komplikacije i
obrte.
− Neću da čujem takve reči − kaže zabrinuto − Ti ćeš biti kralj, a
kralj ne sme da se prepire sa svojim ministrima. Oni za njega
predstavljaju narod, a narodna volja je zakon, Pašić je vođa najjače
stranke i za sobom ima mase. Ne računati sa njim, opasno je i
nedozvoljeno.
− Ali, oče, mi se već ne slažemo, a posle ovog svega što sam čuo,
teško ćemo se slagati i docnije.
− Slagaćete se, jer morate da se slažete. Upamti to, − a ja ću govoriti
gospodinu Pašiću… Mudar je on… Budućnost je tvoja i ti si mu
potreban.

***
Otac nam je već odavno uzeo učitelja za mačevanje. Profesor Šarl
Duse, koji predaje mačevanje pitomcima Vojne akademije, − po
sporazumu sa ocem dolazi dva puta nedeljno u dvor da uči Aleksandra i
mene. Nabavljena nam je i specijalna oprema i moj brat i ja sa
zadovoljstvom se mačujemo. Nije to uvek samo vežba i igra, − kada smo
ljuti jedan na drugoga, navaljujemo jače. Naš profesor, Belgijanac,
tumači ove naše ispade napretkom u učenju i iskreno se raduje. Posle
onoga susreta u dvoru, na dan Aleksandrovog šesnaestog rođendana,
kada me je Aleksandar onako uvredio u prisustvu kapetana Živkovića,
Aleksandar i ja tako smo silovito navaljivali jedan na drugoga, da je naš
učitelj bio ushićen.
− Bravo, bravo! − uzvikivao je dok se spretno uklanjao da nam ne
smeta. − Odlično, odlično… Kako samo napredujete… Reklo bi se da
prisustvujem pravom mačevanju.
Profesor je zadovoljan našim mačevanjem − a zadovoljni smo i mi.
Časovi mačevanja daju nam priliku da iskalimo svoj bes.

Princ Đorđe − kadet Aleksandrovskog korpusa u Petrogradu.

Princ Đorđe po dolasku u Srbiju, kao kaplar srpske vojske.
Đorđe, Jelena, Aleksandar i Pavle po dolasku u Beograd.
Princ Đorđe kao prestolonaslednik.
Profesor Mihailo Petrović-Alas.
Princ Đorđe sa svojim guvernerom majorom Levaserom 1904. godine.

Princ Đorđe na svome konju.

Princ Đorđe i Mika Petrović-Alas pored ulovljenog soma.
 »Karaš«, ribarska lađica princa Đorđa.

S desna na levo, Mika Petrović-Alas i princ Đorđe u ribolovu na

Dunavu.
 Zaverenici dižu glave

Jutros sam jahao sa grupom oficira. Među njima, na moje veliko

čuđenje, bio je i kapetan Živković.
Po izlasku iz varoši priredili smo trku. Ja sam stigao prvi. Ovo je
naročito pogodilo kapetana Živkovića i on, ambiciozan i plahovit po
prirodi, nije mogao da se uzdrži. Dobacio mi je:
− Žao mi je, ali ja ne umem da jašem bez kontrole. Moram da štedim
konja. Ako ugine, nemam nikoga da mi drugog pokloni.
Aluzija je bila jasna. Konja koga sam jahao poklonio mi je jedan
strani vladar.
Okrenuo sam se Živkoviću i rekao isto tako tendenciozno:
− Neko ume da jaše, a neko da otvara kapije.
Oficiri su se nasmejali, jer je revanš uspeo. Kapetan Živković, kao
zaverenik, otvorio je dvorsku kapiju kada su oficiri-zaverenici upali u
dvor da ubiju kralja Aleksandra Obrenovića.
Kapetan je ućutao, nije ništa mogao da mi odgovori pred skupom
oficira, ali sam siguran da ovo neće da mi zaboravi. Naš sukob se
pojačava.

***
Između oca i mene vlada mir. Pritajile su se i nepoznate sile, koje su
u poslednje vreme aktivno delovale u mojoj blizini.
Predsednik Pašić, iako nije zaboravio naš razgovor, trudi se da to
ničim ne pokaže. Ako nešto i sprema, radi prikriveno i ne istupa. Samo
je u poslednje vreme sve više blagonaklon prema Aleksandru. Jednom
ga je čak, u mome prisustvu, hvalio pred ocem.
 Vreme godišnjeg odmora se bliži i svi se rasturamo. Jelena je jutros
otputovala kod tetke Eko u dvorac Rakoniđi i ispratili smo je Aleksandar
i ja. Sestra je u poslednje vreme zapažala da nešto među braćom nije u
redu − i ka stanici uoči puta toplo nas je molila da se slažemo. Obećali
smo joj to uz smeh i sve okrenuli na šalu, ali smo obojica osećali da ima
puno istine u sestrinoj strepnji. Tajanstvena sila kao da je uplela sve
svoje niti da i nas dvojicu što više udalji jednog od drugoga.
Odmah posle Jeleninog odlaska Aleksandar je otputovao u
unutrašnjost Srbije, a po odobrenju očevom i ja putujem za Francusku i
Švajcarsku da se malo razonodim i odmorim.
Put u inostranstvo jako me veseli. Jedna stvar je samo neprijatna. Po
očevoj želi pratiće me na putu dva oficira: generalštabni major Dragutin
Dimitrijević-Apis i ordonans oficir kapetan Todor Pavlović. Izbor
kapetana Pavlovića mi godi, ali major Apis pripada grupi zaverenika i
jedan je od njihovih istaknutih vođa.
Otac ne voli zaverenike, iako smo njihovom zaslugom došli u Srbiju.
Možda im je u dnu duše i zahvalan što su ga doveli na presto, naročito
što je taj momenat nastupio baš u vreme njegovih velikih materijalnih
briga, − ali prirodi moga oca nije odgovarao način na koji su mu taj
presto ponudili. Kralj Aleksandar i kraljica Draga bili su jako omrznuti,
a zaverenicima nije moglo da se ospori ni rodoljublje, ni nesebična
hrabrost, − i da su zaverenici prognali iz zemlje dinastiju Obrenovića
mirnim putem, kralj Petar bi bio čvrsto vezan za njih i ostao bi im
zahvalan sve do smrti. Međutim, kako je ova grupa ubila kralja, pa je uz
to još prolila krv i nevinih ljudi, kralj Petar to nikada nije mogao da
odobri, niti da oprosti. Sila i teror bili su nepoznati njegovoj prirodi čak
i onda kada su poticali iz plemenite ljubavi prema domovini, a prekršaj
zakletve koju su oficiri položili kralju Aleksandru činio ih je odgovornim
u njegovim očima. Kralj je želeo presto, ali se borio za njega vojnički i
diplomatski − preko svojih prijatelja u zemlji i inostranstvu, − a sredstva
kao što su zavere i atentati nisu bila njegovo oruđe.
Odmah po dolasku u zemlju kralj je želeo da od sebe i dvora udalji
zaverenike. Nije hteo da se solidariše sa njihovim činom, a uz to kao
slobodan mislilac i poznati privrženik borbe za narodna prava i
demokratske slobode, znao je šta se o atentatu misli u Evropi. Engleska
se prva izjasnila i opozvala svoga poslanika iz Srbije, u kojoj je došlo do
krvavog obračuna sa kraljem. I ruski car Nikola, veliki prijatelj
Karađorđevića, a ogorčeni protivnik Obrenovića i njihove austrougarske
politike, napisao je lično pismo ocu, u kome je, čestitajući mu stupanje
na presto, izjavio i žaljenje što su događaji uzeli takav tok da se morala
proliti krv.
Način na koji su se zaverenici ponašali posle izvršenog atentata,
njihova želja da im se to uvek i vazda priznaje, oholost i samopouzdanje
s kojima su mnogi od njih istupali, sve je to gušilo ono malo simpatija
izazvanih ogorčenjem na zle postupke poslednjih Obrenovića.
Ni Apis mi nije ulivao mnogo simpatija. Ohol po prirodi, previše
samouveren i nekompromisan, izgledalo je da voli da dominira. Iako
kao oficir nije smeo politički da se opredeljuje, utapao se u politiku i
ona je bila osnov i cilj njegovog života. Niko nije mogao da mu ospori
ljubav prema domovini, ali je on tu ljubav ispoljavao na malo čudan
način. Nije prezao da daje savete oprobanim političarima, kritikovao je
ministre i mešao se i tamo gde mu nije bilo mesto. Skupljao je mlađe
oficire i na njihovim sastancima govorilo se o politici.
Apis se posle atentata uživeo u ulogu rukovodeće ličnosti i ne vodeći
računa ni o vladi − kao predstavniku Skupštine i naroda, − ni o svojim
pretpostavljenim oficirima − kao predstavnicima vojske, − razdiran
svojim ambicijama, zaboravljao je da je samo oficir, sve do atentata
nepoznat narodu i političkim vođama. Pre zavere skromni kapetan kao i
svi drugi, posle 29. maja, a naročito odmah prvih dana, − postao je
predmet interesovanja narodnih masa. Popularisala ga je ne njegova
lična vrednost već činjenica što se nerazrešivo vezao za ime ubijenog
kralja Aleksandra. − Tu popularnost nije umeo da sačuva; želja da se
ističe stvorila mu je neprijatelje čak i među oficirima, pa je ceo oficirski
kadar podelila na dve grupe: Apisove prijatelje i Apisove protivnike. U
prvo vreme, kada su stariji zaverenici iz diplomatskih razloga uklonjeni
iz vojske, a zaverenici-političari povukli se u pozadinu − Apis se
odjednom uzdigao kao vođa mlađih i imao je među njima nebrojene
prijatelje. Docnije, svojim stavom i svojom prirodom otuđio je mnoge, −
tako da je u danima svoga stradanja bio okružen mnogima koji mu nisu
želeli dobra… U tim danima ja sam prvi put osetio za njega iskrene
simpatije, − njegova smrt bila je prvi kamen na putu moga docnijeg
stradanja.
Pitanje uklanjanja zaverenika iz vojske bilo je i diplomatsko i
unutrašnje pitanje. Diplomatsko, jer su se stavu engleske vlade
pridružili nemo i predstavnici mnogih država Evrope akreditovani u
Beogradu, bojkotujući svaki zvaničan prijem, u strahu da se ne sretnu sa
zaverenicima, pa se pitanje zaverenika postavilo kao politički teret, a
njegovo rešenje zahtevalo je svu budnost i opreznost. Istovremeno,
pitanje zaverenika pojavilo se i kao čisto unutrašnje pitanje. Zaverenici
su odmah posle 29. maja počeli da uobražavaju o nekoj svojoj veličini i
specijalnim zaslugama za otadžbinu − što je bilo i tačno − pa su za te
zasluge tražili i naknadu. Bilo je i takvih koji su smatrali da im
atentatorski čin daje pravo na brže i specijalno napredovanje u službi.
Zaboravili su zakletvu koju su na dan samog atentata svečano dali na
predlog poručnika Antića: »da u slučaju uspeha zavere neće tražiti
nikakve naknade« − i bili su nezadovoljni činjenicom da su za ubistvo
kralja bili nagrađeni samo ordenima.
Drugi, malobrojniji, među kojima i Apis, odjednom su zauzeli stav
koji nije odgovarao ni njihovim položajima ni njihovim vojnim
obavezama, pa su stali da kontrolišu rad državnih organa, pokušavajući
da utiču i na rad vlade. Stanje u zemlji postalo je nezgodno. S jedne
strane zaverenici, poneti mišlju o svojoj veličini, s druge strane
parlamentarni režim, koji su vodili oprobani političari − doveli su do
situacije da je izgledalo da se i vlast u državi deli: na građansku, koju je
imala vlada, i vojničku, koju su imali zaverenici.
Nasuprot ovakvim težnjama stajao je kralj. Konzervativan po
prirodi, a demokrata po ubeđenju, nije bio naklonjen zaverenicima.
Nalazio je da je njihov stav protivan i građanskim zakonima zemlje i
zakonima vojske. Državne poslove imala je da vodi vlada, izabrana
narodnom većinom na slobodnim izborima, − a odlukama te vlade
priklanjao se i kralj. Vojni zakoni pak zabranjivali su oficirima da
učestvuju u politici. Zaverenici su, po njegovom mišljenju, dvojako
grešili i kao takvi nisu bili poželjni. S druge strane, kralj im nije mogao
da ospori činjenicu da je zavera njihovo delo i da oni jedini imaju
zasluge za promenu režima i dinastije. Kao strogo ustavan kralj je
smatrao da inicijativu za rešenje zavereničkog pitanja ima da da sama
vlada. Varnica između kralja i zaverenika docnije je i planula, posle
potpisivanja ukaza o penzionisanju izvesnih zaverenika, a ogorčenje
prema ocu − kako će se to videti − svalilo se na sina −
prestolonaslednika.
Ni Pašić nije voleo zaverenike. Iako im je u duši priznavao zasluge za
otklanjanje omrznutog režima, bio je mišljenja da su oni završili svoju
ulogu još na dan 29. maja, i kao iskusnom i oprobanom političaru nije
mu išlo u glavu da bi zaverenici još štogod mogli da očekuju i traže.
Svoj stav izložio je kralju još u toku 1904. godine − kada su sećanja
na atentat bila još sveža. Tako se sećam da se neposredno po dolasku na
vlast, za vreme koalicione vlade obe grupe radikala, poteglo pitanje
uklanjanja zaverenika sa svih položaja u vojsci. Sami radikali, koji su
ubistvom Obrenovića najviše dobili, jer su pod ličnim režimima kralja
Milana i Aleksandra proganjani i hapšeni, bili su duboko pogođeni
držanjem zaverenika. Posle izbora, dolaskom na upravu zemlje, našli su
se u situaciji da gotovo dele vlast sa zaverenicima, koji su nekažnjeno
vršljali u vojsci. Apis se preko noći pojavio na vrhu. Oficirski kor,
uplašen od uticaja zaverenika u vojsci, malo-pomalo počeo je da im
priznaje vođstvo. Nenaviknuti da vode politiku, oficiri su primili
politiku zaverenika kao vodeću ulogu, pa su počeli da se povode za
Apisom. Radikalna stranka odmah je uočila ovu opasnost i htela je da je
satre u samom korenu.
Ulazeći jednom u kraljev kabinet, negde u jesen 1904. godine,
zatekao sam tamo vođu starijih radikala, Nikolu Pašića. Razgovarao je
sa kraljem, napadao zaverenike i tražio da svi budu uklonjeni iz
Beograda, prvenstveno iz dvora. Stariji, koji imaju uslove za penziju, da
se odmah penzionišu, a mlađi da se razmeste po pukovima u
unutrašnjosti i što više udalje jedan od drugoga. Optuživao ih je da su
visoko podigli glave i da ne umeju da se umere u svome vladanju.
Upozoravao je kralja na buntovnu prirodu izvesnih, koji svojim
preterano revolucionarnim shvatanjem mogu da ugroze mir u zemlji.
Pozivao se na stav engleske vlade i tvrdio da njihovo prisustvo u dvoru
dovodi do diplomatskih nezgoda… Vlada više to ne može da trpi.
− Ja sam spreman, Veličanstvo, da vam odmah dam ukaze na potpis!
− govorio je otvoreno i odlučno. − Dosta je bilo sa našom zahvalnošću.
Ta zahvalnost ne može da ide nauštrb državnih interesa.
Dok je Pašić govorio, kralj je pažljivo slušao, ali se videlo da se sa
odlukom vlade ne slaže. Bio je to za kralja drastičan način za rešenje
ovoga zaista delikatnog pitanja i na njega nije pristajao laka srca. Pašić
− hladan, logičan i nepokolebljiv, insistirao je, otac − umeren, staložen i
protivan naglom donošenju odluka, branio se i tražio vremena da se ova
stvar raspravi. Želeo je da pre donošenja odluke razgovara sa izvesnim
političarima, vođama stranaka i ministara, i da o tome konsultuje i stare
oficire, najbolje upoznate sa prilikama u vojsci. Rezultat svega toga, i
Pašićeve nestrpljivosti i kraljevog odugovlačenja, − bilo je penzionisanje
starijih zaverenika maja meseca iste godine, dok su svi mlađi ostali na
istim mestima, ne isključujući ni dvor.
Borbeni stav Pašića prema zaverenicima nije odgovarao onome što
sam ja o njemu slušao ili saznao u ličnom kontaktu. Veliki knez Petar i
mnoga druga lica, čija sam mišljenja u Beogradu imao prilike da čujem,
govorili su mi da je Pašić neodlučan i neenergičan i da se teško rešava
na krupne poteze. Govorilo se čak i da sporo misli i da ga događaji uvek
preduhitre. Međutim, dok sam ga slušao kako pred kraljem izlaže
činjenice, koje je u toku vremena prikupio protiv zaverenika, prvi put
sam počeo da primećujem koliko u ovome političaru ima strpljenja i
volje − i koliko mu je potrebno diskrecije i snage da putem mirnoga
posmatranja pobeđuje svoje protivnike. − Tada nisam ni sanjao da će to
isto strpljenje upotrebiti i u borbi protiv mene − i da će baš blagodareći
njemu i svojoj strpljivosti uspeti da me pobedi.
Osim Pašića, koji je mudro krio svoj stav, a samo pred kraljem
otvarao srce, zaverenicima nisu bili naklonjeni ni mnogi političari, a
najviše se bio na njih okomio jedan od istaknutih radikalnih prvaka,
Stojan Protić.
Zaverenici čak ni između sebe nisu bili povezani.
Imao sam prilike da slušam kako neki od njih žustro napadaju
druge, a naročito majora Apisa. Možda je to bila surevnjivost, ali izvesni
od njih sve su se više približavali dvoru, dok su drugi ostajali po strani i
predstavljali suprotni tabor. Jedan od onih, koji se najviše vezao za dvor,
a naročito za Aleksandra, bio je moj protivnik kapetan Petar Živković.
Sve sam ovo imao na umu onoga dana kada mi je otac saopštio da će
me na putu pratiti generalštabni major Apis. Očev izbor izgledao mi je
čudan. Je li to bila promena očevog mišljenja ili promena njegovog stava
prema zaverenicima? U svakom slučaju nisam smeo da se bunim, jer
otac je morao da ima razloga za ovakvu odluku, a moje protivljenje bi
moglo da dovede do odlaganja puta. Prihvatio sam, dakle, teška srca ovu
pratnju, čvrsto rešen da sa majorom Apisom ostanem u što zvaničnijem
odnosu.
Na ovom putu ostao sam šest nedelja. Otputovao sam prvo za
Švajcarsku, u Ženevu, da obiđem mesta mojih uspomena. Išao sam u
ulicu Monetije i dugo stajao pred kućom broj 10. Kuća je bila izdata, ali
nikoga nisam video. Stanari su bili otputovali iz Ženeve i samo je karta
na vratima podsećala da kuća neće dugo biti prazna.
Razočaran, otputovao sam za Milano u društvu mojih zvaničnih
pratilaca, koji su se pokazali vrlo prijatni i ljubazni. Naročito je bio
srdačan i prisan major Apis. U ovo vreme bio je moj prijatelj, docnije se
istakao kao moj protivnik i privrženik moga brata Aleksandra, pa je
odigrao možda i nehotice veliku ulogu u mome životu. Zajedno sa
predsednikom Pašićem, samo u razna doba, sudbonosno se umešao u
moj život − da ga potpuno izmeni i upropasti.
Međutim, u toku samoga puta Apis se pokazao druželjubiv,
prirodan, dobar prijatelj i drug. Naročito mi se dopao njegov način
života: voleo je kafanu, pesmu, žene − i na tome putu vodio nas je u
mnoga mesta za razonodu. U društvu sa njim i kapetanom Pavlovićem
upoznao sam pravi noćni život: noćne lokale, gde se pilo i provodilo,
periferijski život koji nisam nikada dotle upoznao, Bio sam vrlo mlad,
nisam ni pio, niti su me zabavljale žene, ali su se moji pratioci provodili
veselo, ostajući noćima na mestima razonode, da bi danju spavali, a
uveče odlučivali kuda da se ponovo ide. Ja sam imao novac, a oni
iskustvo, − dani su tekli prijatno, a otac, koji je verovao da obilazim
muzeje i galerije, bio je daleko.
Po povratku u Srbiju verovao sam da mi je Apis prijatelj i da će to i
ostati. Nisam slutio da će se okrenuti protiv mene, pa čak dve godine
docnije smišljati i novi atentat, ovoga puta protiv mene lično.
U Srbiji nas je čekalo iznenađenje. Predsednik vlade Pašić nije dobio
većinu na izborima, − većinu je dobila otcepljena grupa radikala −
samostalni radikali, i vladu je obrazovao Ljuba Stojanović. Bila je to
dobra vest i nadao sam se da će stvari u odnosu na mene krenuti
nabolje. Pašić, moj glavni protivnik, nije bio na vlasti, a Aleksandar je
uskoro imao da pođe u Rusiju i stupi u Paževski korpus. Njegovim
odlaskom smeniće se iz dvora i kapetan Petar Živković, koga sam sve
manje želeo da gledam u dvoru i kraj Aleksandra.
 Otac me kažnjava zatvorom

Krajem avgusta, uskoro pošto sam se vratio iz Ženeve i Milana,

proslavljeno je u Beogradu moje punoletstvo i moj prvi oficirski čin.
Rano ujutru oko osam časova otac i ja odvezli smo se svečanim
kolima put Banjice, gde je imala da se obavi glavna svečanost. Duž puta,
od dvora do podignutih tribina na Banjici, narod nas je pozdravljao isto
onako srdačno kao i prilikom dolaska u zemlju. Usklici, upućeni najviše
meni, potvrđivali su da je narodna ljubav ostala isto onako topla kao
nekada, uprkos svemu što su činili moji neprijatelji.
Na Banjicu smo stigli oko devet časova, pa smo kralj i ja pojahali
konje. Otac je na svome belom konju izgledao tako blistavo srećan, da se
njegovo raspoloženje prenosilo na sve prisutne, pa i na mene i
Aleksandra. Mi smo jahali za njim. Ja u paradnoj uniformi pešadijskog
potporučnika, prvoj oficirskoj uniformi, Aleksandar u činu
podnarednika VI pešadijskog puka.
Pošto je kralj primio raport i, burno pozdravljen, dok smo ga
Aleksandar i ja pratili, popeo se na tribinu − svečanost je počela. Prvo je
održano blagodarenje i sečenje slavskog kolača moga puka, zatim smo
se kralj, mitropolit i ja popeli na naročiti podijum, gde sam izgovorio
svečanu zakletvu koju je overio mitropolit i predao kralju, pa mi je kralj
stavio na grudi »Orden Cara Lazara«, simbol dostojanstva
prestolonaslednika kod nas − i održao govor:
»Mili sine moj − rekao je otac − velika je moja radost bila kada te je
Bog pre osamnaest godina meni podario, a još veća je moja radost danas
kada te kao punoletnog proizvodim za oficira moje mile i hrabre vojske.
Važne su se promene desile u našem životu za to vreme. Ti si rođen
daleko od svoje otadžbine i čeznuo si za njom kao i ja, kao i svi mi.
Milošću božjom i voljom naroda srpskog naša su prava povraćena. Ti
postaješ punoletan kao naslednik prestola i oficir srpske vojske. Jednoga
dana, kada to bude volja božja, ti ćeš zauzeti moje mesto, postati kralj
Srbije i komandant vojske u kojoj si od danas potporučnik. Dužnost je
tvoja, sine, da se dotle spremiš za teško breme koje te čeka. Čas u kome
ćeš ti zauzeti moje mesto odrediće Svemogući, a Ustav, delo ljudsko, još
te danas proglašava slobodnim da to mesto zauzmeš. Samo, sine, ne
misli da se znanje i iskustvo mogu steći ustavima i propisima zakona. Za
to su potrebne mnoge godine napornog rada i gvozdene volje. Ja od tebe
očekujem i zemlja od tebe traži da svu svoju snagu založiš, da pribereš
ona mnogobrojna znanja koja će ti kao vladaocu trebati.
Ne znam, sine, da li ću ja imati toliko vremena i mogućnosti da te
posvetim u sve poslove vladarske. Savet pak koji ti mogu dati još danas,
jeste da kao vladalac uvek čuvaš i poštuješ Ustav i zakone zemaljske.
Znaj, sine, da ćeš samo tako naći i steći ljubav i poštovanje naroda
svoga. Bez ljubavi narodne slabi su prestoli zemaljski. Srce tvoje mora
biti ispunjeno samo ljubavlju prema svakom građaninu. Nikada,
nijednog trenutka ne sme vladalac osetiti mržnju ni prema kome
podaniku svome. Ma kako bio uman i spreman, vladar ne može da vrši
sve državne poslove sam. Za to je potrebno mnogo ljudi i najteži je
zadatak vladaočev da ih pronađe. U tome teškom poslu za vladara će biti
velika olakšica ako nikoga ne bude mrzeo, ako svakoga bude sa
podjednakom ljubavlju primao i sa njim se savetovao.
Još jedan savet, sine, ne manje važan za tebe kao budućeg vladaoca.
Vladalac je čovek, a čoveka nema bez mana i pogrešaka. Ali mane i
pogreške vladaočeve nisu što i običnih ljudi. Zato što je vladar na
najuzvišenijem mestu u zemlji, što su njemu upravljeni svi pogledi, i
njegove greške odmah svako vidi. Mane koje se kod običnih ljudi katkad
ne opažaju, na vladaru izgledaju velike i neoprostive. Odvikavaj se
dakle, sine, od svih mana koje na sebi opaziš ili ti ih drugi ukaže. Trudi
se da što manje grešiš, a učiniš li grešku, popravljaj je što pre, da bi se
što pre i zaboravila. Budi uveren da će samo u miru i sreći zemlje kojom
budeš upravljao ležati i tvoja sreća. U narodu pak, koji bi večno uzdisao
i proklinjao sudbinu svoju, ne bi ni ti mogao biti zadovoljan. Iz istorije
naroda videćeš i naučićeš, sine, da su grdno grešili oni vladari koji su
mislili da je zemlja radi njih, a ne oni radi zemlje i naroda. Na tebi će
biti da popraviš mnoge posledice takvih pogrešaka vladarskih, − to će od
tebe tražiti Srbija, to ću ti ostaviti u amanet i ja. Spremaj se, sine, za taj
veliki i težak zadatak. Narod će te blagosiljati, a u blagoslovu naroda leži
sreća vladaoca«.
Očev govor, koji su svi prisutni saslušali u dubokoj tišini, davao mi je
nova uputstva u duhu starih saveta i blago prekorevao one koji su mi
zamerali za sitne mladalačke grehe.
Dok je otac govorio, bio sam duboko impresioniran. Kao munja
proletele su mi kroz svest mnoge slike iz detinjstva. Video sam za
momenat Cetinje, slušao reči dede kojima osuđuje vojevanje oca, prošao
ponovo kroz srećne dane školovanja u Petrogradu i teške momente
očevih kriza, i sve se to slivalo u jednu jedinu misao − koliko je trebalo
proživeti da bi se dočekao ovaj dan… dan očeve pobede… i dan
potpunog uspeha.
Gotovo nisam ni čuo očeve poslednje reči, a iz sanjarija su me trgle
ovacije prisutnih lica, koja su požurila da mi čestitaju.
Posle čestitanja stao sam na čelo svoga puka i, burno pozdravljen,
prodefilovao sa vojskom pored podignutih tribina, − dok je svet
pljeskao, muzika svirala, a otac, nasmejan, mahao mi rukom u znak
pozdrava.
U podne, kada je otac svim oficirima beogradskog garnizona priredio
zakusku, imao sam još jedan neprijatan momenat sa Aleksandrom.
Kada smo se u toku zakuske našli zajedno i kada sam mu bratski
pružio ruku da se nesporazumi između nas izglade, Aleksandar,
gledajući u moj »Orden Cara Lazara«, koji se u svoj svojoj lepoti širio
preko mojih grudi, − nije propustio da mi kaže:
− »Car Lazar« ti lepo stoji, ali zar ti se ne čini da bi meni stajao
lepše?
Hoću da verujem da je to samo nova detinjarija moga brata, jer ako
bih to primio kao ljubomoru − svi dani koji nastupaju bili bi zagorčani.
Aleksandar je još dete, ovih dana odlazi na školovanje u Petrograd i rđav
uticaj njegovih prijatelja izbledeće pred toplim savetima naših dragih
Rusa.
 ***

Aleksandar je otputovao za Petrograd. Na železničkoj stanici, kada

smo ga ispraćali otac i ja, stegli smo bratski jedan drugome ruku. Sve
mora da se zaboravi − i sve je zaboravljeno.
Kada je voz kretao i kada se na prozoru vagona pojavilo vedro lice
moga brata, nasmejano i puno ljubavi, osećao sam žalost što odlazi i sve
doskorašnje sukobe pripisivao sam kapetanu Živkoviću koji, na moju
radost, nije prisustvovao ispraćaju. Počinjao sam da se nadam da će se
stvari između Aleksandra i mene urediti, kako i priliči braći.
U ovo vreme došlo je do definitivnog razlaza između mene i moga
guvernera Levasera.
Major Levaser kao da nije mogao da shvati da sam već punoletan i
pokušao je da me tretira kao gimnazistu. Jednoga dama, kada sam posle
napornih časova hteo da odjašem do Topčidera, guverner se energično
usprotivio.
− Nećete jahati − rekao je zapovednički. − Ja imam drugi plan za
danas.
Da je guverner svoju želju izrazio sa malo više takta i da je bar
pokušao da svome glasu da malo ublaženiji ton ili mi objasni kakav je to
njegov već utvrđeni plan, − pokorio bih mu se verovatno. Njegova pak
strogost, izražena u vidu naredbe, uvredila je moje samoljublje. Bio sam
već oficir, po zakonima zemlje punoletan, i, kako mi se činilo, mogao
sam sam da odlučujem o svojim postupcima. Na njegovu strogu
naredbu da mu se pokorim, planuo sam.
− Zabranjujem vam, gospodine majore, da tako razgovarate sa
mnom! − uzviknuo sam besno. − Ja nisam balavac i ne dozvoljavam
nikome da mi se tako obraća, a najmanje da mi naređuje.
Major Levaser je pocrveneo, ustao sa stolice na kojoj je dotle sedeo i
ljutito mi je prišao.
− Ne zaboravite da ste vi još pod mojom komandom! − rekao je
preteći. − Ponavljam vam, danas ne možete da jašete.
 Na pretnju guvernera nasmejao sam se glasno, izišao iz sobe i
naredio da mi se izvede konj. Pre nego što sam napustio dvorište svoga
stana, susreo sam na izlazu svoga ađutanta i, onako ljutit, doviknuo mu:
− Pozdravite majora Levasera i recite mu da ću ubuduće sam
odlučivati kuda da idem. Ako mu se ovo ne dopada, neka se žali kome
hoće.
Kada je oficir preneo ovu moju netaktičnost, major Levaser je bez
reči otišao u dvor. Kako sam docnije čuo od oca, tražio je da istog
momenta bude razrešen dužnosti. Bio je tako naoštren da nikakva očeva
intervencija nije mogla da zagladi sukob. Nije pristao ni na očev predlog
da mu se ja pismeno izvinim, iako mu je otac obećavao da će me strogo
kazniti za ovu grešku. Ostao je pri svojoj odluci i uskoro napustio
Beograd. Pre nego što je otputovao iz Beograda ipak je došao kod mene
da se sa mnom pozdravi. Izvinili smo se jedan drugome iskreno, i sukob
je bar prividno bio izglađen. Kralj me je za ovo kaznio sa deset dana
zatvora, koje sam odmah počeo da izdržavam u garnizonskom zatvoru u
Donjem gradu.
Ali, ako je nesporazum sa Levaserom bio izglađen između nas
dvojice, moji protivnici su jedva dočekali da me ponovo napadnu. Vest o
odlasku Levasera iz Beograda prvo su objavile radikalske novine. Zatim
je i ostala štampa, kao po komandi, počela da piše da »guverner Levaser
definitivno napušta Srbiju, iako se tek vratio u nju« − tendenciozno
upućujući javnost da se pita zašto guverner neočekivano i iznenadno
odlazi, kada se tek vratio iz Francuske, gde je bio na kraćem odmoru.
Počele su nove priče. Od usta do usta, proračunato i zlonamerno,
potuljena sila je uložila puno mudrosti da raspiri narodnu maštu. Ono
što novine nisu mogle otvoreno da napišu, preneli su razni komentari,
neki od njih preko mojih prijatelja dolazili su i do mene. Šta je pak sve
slušao otac, nisam mogao da saznam, jer mi kralj ni jednom reči nikada
nije pomenuo ni ovaj sukob, ni Levasera, − kada sam deset dana docnije
izišao iz zatvora.
Međutim, ova priča o guverneru kao da je podelila javno mnenje.
Moji prijatelji i moji protivnici počeli su javio da se prepiru. Čak su se i
oficiri podelili na dva tabora: jedan, mnogobrojniji, bio je čvrsto uz
mene, drugi se neštedimice okomio na moju ličnost.
Mesec dana posle ovoga imao sam priliku da se uverim da su moji
neprijatelji počeli novu igru. Kralj je davao bal uoči nove 1906, godine i
ja sam u određeno vreme morao da se pojavim na balu. Otac je hteo da
iskoristi ovu priliku da bi javno pokazao da odnosi između njega i mene
nisu zategnuti, i zato je mnogo polagao na moje prisustvo na balu.
Toga dana sa grupom oficira zabavljao sam se na jednom njihovom
skupu, malo dalje od varoši, i oficiri su me zadržali sve do momenta
kada je bilo vreme da krenem kući i spremim se za bal. Sećam se da sam
dva-tri puta hteo da pođem i da su me neki od oficira ljubazno
zadržavali. Čak i u momentu kada sam ih napuštao jedan veseli kapetan
presreo me je kod samoga izlaza. Hteo je nešto da me pita, ja sam stao u
razgovoru sa njim i prošlo je još nekoliko minuta. Požurio sam ka izlazu,
ali je ponovo došlo do zadržavanja. Sada se nisu mogla brzo da pronađu
moja kola, iako sam ih pri dolasku ostavio pred ulazom. Moja strepnja
da ne zadocnim sve više je rasla. Najzad su moja kola stigla, ja sam
uleteo u njih − i najvećom brzinom pojurio prema svome stanu u
Krunskoj ulici, gde sam odskora stanovao.
Trčećim korakom uleteo sam u zgradu, a zatim u svoju sobu,
Potpuno spremna čekala me je paradna uniforma. Brzo, ne gubeći ni
sekunde, počeo sam da se oblačim. Sve je već bilo na meni i imao sam
samo da obujem cipele, da zgrabim rukavice i hitno pođem u dvor. Bio
je već poslednji momenat. Za deset minuta po protokolu otac je, u
pratnji sestre Jelene i mene, imao da se pojavi na balu.
U tome momentu primetio sam da su mi spremljene dve iste cipele,
− ne sećam se, leve ili desne, ali obe jednake.
Izbezumljen od žurbe i straha da ne zadocnim, zazvonio sam po
Kolakovića. Kolaković je bio moj momak, koji je godinama radio kod
mene i uživao moje puno poverenje.
Umesto Kolakovića, pojavio se drugi lakej.
− Gde je Kolaković? − viknuo sam ljutito. − Neka smesta dođe
Kolaković!
− Kolaković je u gradu, − odgovorio je momak. − Neko ga je pre
desetak minuta telefonom pozvao u dvor.
 Kolakovićevo odsustvo u momentu kada sam se spremao za izlazak
bilo je više nego neobično. On je uvek u ovakvim prilikama, a i obično,
bio pored mene i pomagao mi da se spremim. Sada, uoči bala, neko ga je
iznenada izazvao iz kuće.
Nisam imao vremena da o ovome razmišljam i, nestrpljiv, uzviknuo
sam momku:
− Cipele, moje cipele!
Dok je momak razumeo šta hoću i dok su mi donete druge cipele,
prošlo je dva-tri minuta. Izgledalo je kao sigurno da ću zadocniti, a
takvo zadocnjenje bilo bi skandalozno i za oca i za dvorski ceremonijal.
Na balu sam morao da se pojavim, jer je to bio prvi bal posle moga
punoletstva, a kralj je − kako sam rekao − jako polagao na to da balu
prisustvujem baš zbog spletaka koje su u vezi s Levaserom kružile po
čaršiji. Nije bilo drugog izlaza: živ ili mrtav morao sam u određeno
vreme da budem u dvoru i nije bilo nikakvog izgleda za ma kakvo
izvinjenje.
Besomučnom brzinom uleteo sam u zgradu i ustrčao uz stepenice.
Otac i Jelena već su bili potpuno spremni i samo su čekali da ja dođem.
Nije ostao ni ciglo jedan minut do vremena kada je dvorski
ceremonijalmajstor imao svojom palicom da najavi ulazak kralja. Kada
sam u poslednjem momentu otvorio vrata sobe gde su me otac i sestra
već čekali, shvatio sam odmah šta se do moga dolaska ovde govorilo i
mislilo.
Otac je pušio ko zna koju cigaretu i stajao je kod prozora, verovatno
u želji da blagovremeno čuje dolazak mojih kola. Jelena, bleda i
preplašena, nervozno je mahala svojom lepezom, a na njenom licu i
prekornom pogledu, koji mi je uputila, čitao sam što je sve pretrpela u
strahu da ne zadocnim ili ne dođem. Osećao sam na sebi taj njen pogled,
koji me je istovremeno i pitao i prekorevao, i trudio sam se da skrenem
oči da je ne gledam. Patila je zbog uvrede koju sam naneo ocu, iako me
je sve do toga momenta sestrinski branila. Otac me je pogledao hladno,
bacio upaljenu cigaretu i bez reči se uputio ka sali. Nije me udostojio ni
jedne jedine reči, ali nije ni bilo vremena za ma kakvo objašnjenje.
Zadihan i umoran od trčanja krenuo sam za njim, zajedno sa
sestrom. Jelena me više nije gledala, išla je kraj mene oborenih očiju, a
ceo njen stav jasno mi je pokazivao da je uvređena i da neće lako
zaboraviti uvredu. Hteo sam nešto da joj kažem pre nego što su se vrata
balske dvorane otvorila, ali mi je ona demonstrativno okrenula leđa i
brzim koracima stupila za ocem u salu. Nije imala ništa da mi kaže, a
nije htela ništa ni da čuje.
Celo to veče, dok je kralj razgovarao sa svojim zvanicama, a Jelena
igrala sa mnogim mladićima, nisam mogao da se priberem. Scena sa
cipelama u kući i tajanstveni izlazak Kolakovića nisu mi dali mira.
Mislio sam neprestano šta se to događa, a što sam duže razmišljao, sve
sam više bio siguran da se oko moje ličnosti steže proračunata
kampanja, koja opravdano računa na moju naprasitu prirodu i koja već
uspeva da posle ulice i čaršije napravi razdor i u samoj našoj porodici.
Sada sam bio svestan da ni sam neću moći dugo da izdržim.

***
Izvesno vreme posle bala odnosi između oca, Jelene i mene bili su
zategnuti. Nešto docnije, kada je očeva ljutina malo popustila, uspeo
sam da se objasnim sa njim i otac je prihvatio moje opravdanje, pa je i
sam budnim okom počeo da prati sve što se događa oko mene. Kapetana
Živkovića nisam viđao, i ne znam da li je u ovo vreme bio u dvoru. Ređe
sam susretao i Pašića, koji sada nije bio u vladi.
Novi guverner, potpukovnik Petar Pešić ponašao se prema meni
onako kako su to zahtevali moj uzrast i moj oficirski čin. Postao sam
ozbiljniji i dečački nestašluci bili su daleko od mene. Čak je i učenje
počelo da me zabavlja: u mome stanu u Krunskoj ulici održavana su
često večernja predavanja, na kojima su istaknuti naučnici i profesori
fakulteta govorili o interesantnim stvarima iz nauke i istorije, u
prisustvu više poznatih gostiju i najbliže dvorske svite. Prividan mir je
vladao oko mene i u dvoru − i život se nastavljao normalno.
 ***

Međutim, dok su se moje lične prilike sređivale na moje

zadovoljstvo, − političke prilike u zemlji zadavale su nam previše briga.
Dva važna državna pitanja, u ovo vreme, zamarala su vladu: pitanje
naoružanja vojske i pitanje izgradnje železničkih pruga.
Krajem novembra 1904. godine koaliciona vlada Save Grujića
podnela je ostavku i vladu je obrazovao Nikola Pašić.
Nova Pašićeva vlada odmah je stavila sebi u program da ova dva
važna državna pitanja neizostavno reši. Iako se u našim finansijama još
u toku 1904. godine pojavio veliki suficit, posle stalnog deficita za
vreme vladavina Milana i Aleksandra Obrenovića, radikalna vlada
morala je da pribegne zaključenju inostranog zajma. Povodom ovoga
zaključenja pojavile su se odmah nesuglasice i između samih članova
vlade i između vlade i Skupštine. Vlada je želela da zajam, koji je imala
nameru da zaključi sa Otomanskom bankom u Parizu i bankom
Haldelsgezelšafta u Berlinu, upotrebi za nabavku oružja, i to
brzometnih topova, kakvo su oružje bile već nabavile sve susedne
zemlje, a predsednik Skupštine, na konferencijama sa kraljem i vladom,
energično je tvrdio da »skupštinska većina neće odobriti zajam ako se
on upotrebi samo na vojne potrebe, a ne i za izgradnju železnica koje su
državi potrebne.«
Istovremeno došlo je do javne rasprave između Pašića i očevog
sekretara Balugdžića. Balugdžić je otvoreno tvrdio da »Pašićeva vlada,
radeći na zaključenju zajma radi nabavke topova, ne vodi računa o
interesima zemlje«, i da je »predsednik Pašić agent jedne francuske
fabrike topova, pa na celo pitanje zajma gleda kroz svoj lični interes«.
Iako je Pašićeva vlada ubrzo penzionisala Balugdžića i predsednik Pašić
ga tužio sudu za klevetu, a Narodna skupština poklonila puno poverenje
vladi, pozivajući je da pitanje zajma, železnica i topova hitno iznese pred
Narodnu skupštinu, − vlada je podnela ostavku, ne čekajući da se njen
predlog reši pred Skupštinom.
Posle dugih savetovanja sa Pašićem i vođama drugih političkih
partija Pašićeva vlada je povukla ostavku. Uskoro po ovome pojavio se
novi problem. Sada je bila u pitanju nesuglasica između kralja i vlade.
Vlada je tražila da se zajam za nabavku topova odmah zaključi, a kralj je
zahtevao da se pre zaključenja zajma i nabavke tonova izvrši proba
topova, što je dovodilo do odlaganja zajma. Najzad, kako kralj nije
odustajao od probe topova, a Balugdžićeva kampanja dosta je uzdrmala
javno mnenje u zemlji − vlada je, posle dugih diskusija, sastanaka i
sednica, pristala na probu topova. Ministar finansija Lazar Paču
otputovao je u Frankfurt da sa delegatima stranih bankarskih kuća
razgovara o zajmu. Ali, iako je Paču uspeo da u inostranstvu zaključi
zajam, Narodna skupština nije prihvatila uslove zajma, − i vlada Nikole
Pašića je pala, jer u Skupštini nije dobila potrebnu većinu.
Na zahtev svih parlamentarnih grupa kralj je raspustio Skupštinu i
posle dugih konsultacija, u kojima je kralj tražio da nove izbore izvrši
privremena koaliciona vlada, a grupa starijih radikala sa Pašićem na
čelu odbijala koaliciju, − novu privremenu vladu obrazovao je istaknuti
član partije samostalnih radikala Ljuba Stojanović.
Na izborima u julu 1905. godine samostalni radikali dobili su većinu
− i vlada Ljube Stojanovića je ostala.
Nastavljajući politiku Pašićeve vlade, a u želji da se oslobodi
ekonomske zavisnosti od Austro-Ugarske, koja je bila voljna da nam
zajam za nabavku oružja i izgradnju železničkih pruga omogući, − vlada
Ljube Stojanovića, još kao privremena, zaključila je 9. jula 1905. godine
tajni carinski savez sa Bugarskom. Našoj vladi nije bilo u računu da se
ova ekonomska saradnja sa Bugarskom obznanjuje, budući da je još
trajao naš stari carinski savez sa Austro-Ugarskom, a Austrija je
insistirala na zaključenju novog carinskog ugovora, na koji Srbija nije
mogla da pristane zato što je Austrija novim ugovorom postavljala
uslove neprihvatljive za Srbiju.
Međutim, iako su se pregovori o zaključenju novog ugovora vodili, a
Austrija putem svoje diplomatije već saznala za naš tajni ugovor sa
Bugarskom, Austrija je u januaru 1906. godine svojom notom energično
zahtevala od nas da se odreknemo carinskog saveza sa Bugarskom i da
prvo zaključimo ugovor o carinskom savezu sa njom, prethodno
revidirajući Bugarsko-srpski ugovor u duhu odredaba Austro-srpskog
ugovora. Zahtev nije mogao da bude usvojen pa su pregovori prekinuti i
Austrija je zatvorila granice za naš izvoz, na šta smo mi odgovorili istom
merom. Tako je počeo carinski rat, koji je trajao do 1910. godine, kada
se Srbija oslobodila zavisnosti od Austro-Ugarske.
Neprijateljstva koja su između Austrije i nas još više oživela ovim
carinskim ratom, teško su primljena među srpskim življem u
pokrajinama koje je držala Austro-Ugarska. U Bosni i Hercegovini, a
naročito u Sarajevu, Mostaru i Zenici, počeo je naglo da se širi pokret za
dobijanje političkih prava, pa su se čak čuli glasovi koji su zahtevali
nacionalne slobode.
Proleće 1906. godine bilo je obeleženo još jednim političkim
događajem u zemlji. Pritešnjena situacijom nastalom usled zabrane
našeg izvoza stoke u Austro-Ugarsku, vlada Ljube Stojanovića podnela
je ostavku i na upravu zemlje stupila je vlada Save Grujića, samostalnog
radikala.
U to vreme ponovo je potrgnuto pitanje zaverenika. Neposredni
povod za ovo bilo je prijateljsko pisanje engleske štampe povodom
držanja naše vlade u carinskom sukobu sa Austro-Ugarskom. Prekid
diplomatskih odnosa sa Engleskom, do koga je došlo odmah posle
događaja od 29. maja 1903. godine, trajao je neprekidno već skoro tri
godine i vlada je želela da te odnose ponovo uspostavi. Da bi postigla
uspeh morala je da žrtvuje zaverenike. Podnela je kralju ukaz o
penzionisanju izvesnih zaverenika, uslovljavajući to penzionisanje
svojom ostavkom. Otac se ponovo našao u nezgodnom položaju.
Zaverenici su imali dosta pristalica u vojsci i pitanje podele u vojsci
usled njihovog penzionisanja i dalje je bilo aktuelno. Pokušao je da sa
vladom sklopi ublažujući sporazum, ali je vlada energično zahtevala
penzionisanje. Naša štampa je počela da raspravlja o tome. Ministar
spoljnih poslova Engleske, Edvard Grej, dao je u Donjem domu sledeću
izjavu:
»Nije istina da Engleska ne bi bila zadovoljna uklanjanjem kolovođa
zavere i da bi zahtevala kažnjavanje i drugih lica, umešanih u zaveru.
Engleska ne traži ni kažnjavanje, ni opšte raščišćavanje, nego samo traži
dokaze da vlada neće i dalje ostati pod uticajem zaverenika i da se neće
javno sa njima identifikovati. Mi se nadamo da će kralj Petar i njegova
vlada naći puta i načina da učine kraj nesrećnom stanju, koje je
nastupilo zbog prekida diplomatskih odnosa.«
Kralj, koji je duboko žalio zbog prekida diplomatskih odnosa sa
Engleskom, dočekao je ovu izjavu ministra spoljnih poslova Engleske sa
velikim olakšanjem. − Po njegovom ličnom raspoloženju zaverenici bi
još 1903. godine bili uklonjeni, ali, uzdržljiv i obazriv, kakav je bio −
plašio se utiska koji bi to uklanjanje izazvalo u vojsci. Dok se kolebao,
vlada Save Grujića podnela je ostavku i pozvan je Nikola Pašić da se
pitanje ministarske krize reši. Za vreme trajanja krize nekoliko
zaverenika, spremnih da pomognu kralju i državi, podneli su sami
ostavke. Sada se tek pokazalo koliko je kralj bio u pravu. Kriza vlade
trajala je više od deset dana, jer nijedan od pozvanih oficira nije hteo da
se prihvati položaja ministra vojske u vladi, koja je imala da reši jedno
ovako delikatno pitanje. Najzad, posle dugih savetovanja, general
Radomir Putnik pristao je da prihvati ovaj položaj − i vladu je obrazovao
Nikola Pašić. Kralj je odmah potpisao ukaz o penzionisanju
najistaknutijih zaverenika − i ovo pitanje najzad je skinuto sa dnevnog
reda.
 Abdikacija ili smrt

Meseca maja vratio se i Aleksandar da u Beogradu provede školski

raspust. Još od njegovog odlaska u Petrograd mučile su me misli vezane
za scenu koja se odigrala na dan moga punoletstva, kada mi se učinilo
da Aleksandar želi krunu, − i te misli kvarile su mi mnoga zadovoljstva
za vreme njegove odsutnosti, »Orden Cara Lazara« počeo je da mi
pritiskuje dušu i zamara um. Pravo »prvorođenja« uvlačilo se prvi put u
moju svest, nenaviklu na ovakve probleme dvora. Bio sam mlad, veseo i
pun života. Vlast i teret krune još su bili daleko od mene, kao nešto što
je dolazilo sa godinama, duboko kao iskustvo, neminovno kao starost, a
još tako udaljeno kao sama smrt.
Posle scene sa Aleksandrom rađalo se u meni nešto krupno i teško,
odstranjivalo mi više puta san i bacalo seme neizvesnosti i razdora u
moju dušu. »Šta li se događa u duši Aleksandra i je li on zadovoljan
položajem mlađega brata«? − pitao sam se mnogo puta onih noći kada
nisam mogao da zaspim od briga. »Nije li želja za vlašću i krunom
pomutila mladalačke snove ovoga dečaka, koji provodi dane u
Paževskom korpusu, gde se živi veselo, bučno i bezbrižno? I da li on
zaista želi krunu, − onu krunu koju sam ja imao da ponesem, svestan da
joj žrtvujem svoju mladost i svoju slobodu, a kao nedokučivi teret
sudbine, koja tu istu krunu hoće da spusti na moju glavu po pravu
prvorođenog sina?«
Tada, tih dana i noći, osetio sam prvi put u životu da će mi put ka
sudbini i kruni biti težak i trnovit i da će mi doneti više neprilika nego
što bih mogao i da naslutim. − Kao u nekoj magli činilo mi se da vidim u
daljini odsjaj jedne borbe, neravnopravne i surove, tuđe mojoj prirodi i
mojim željama, − i ceo taj budući život, kao kakav san, kao nagoveštaj
sudbine, kao drhtaj vihora, koji se vremenom pretvara u uragan, −
promicao je kroz moju svest… Ovih misli nisam mogao da se oslobodim
ni po dolasku Aleksandra, i pošto nije odgovaralo mojoj prirodi da
ostanem u neizvesnosti, rešio sam da iskoristim Aleksandrovo prisustvo
i ovo pitanje raspravim sa njim.
Još odmah po dolasku Aleksandar me je pokolebao. Pokazao se
ljubazan i drag, onakav kakvog sam ga pamtio iz prvih dana detinjstva.
Tražio je moje društvo, čitave sate provodio u mojoj blizini i mojoj kući i
pokazivao mi svakog trenutka svoju bratsku ljubav i privrženost.
Iskreno se radovao kada sam u toku avgusta, odazivajući se svojoj
zvaničnoj dužnosti, morao da prisustvujem proslavi stogodišnjice
Mišarske bitke i da kao zastupnik kralja prvi put primim sve kraljevske
počasti, − pa se slatko smejao kada sam mu po povratku pričao koliko
su mi te počasti bile neprijatne i koliko nisu odgovarale mojoj prirodi i
mojim sklonostima. − »Naučićeš se na sve to vremenom − rekao je
srdačno − i ono što ti je danas teško i novo godinama će ti postati
prirodno i obično«. Videlo se da je potpuno zaboravio scenu na dan
proslave moga punoletstva, pa je izgledalo da se ili u toku ovih meseci
izmenio ili je same reči o ordenu izgovorio bez zadnjih misli i namere.
Kada sam ga jednom, u želji da ovo pitanje zauvek rešim, podsetio
na ovaj događaj i poveo razgovor o eventualnoj želji za promenom na
prestolu, spontano se uvredio − i posle ovoga pitanje prestolonasleđa
izgledalo je zauvek skinuto sa dnevnog reda.

***

Septembra meseca 1906. godine naša vlada je pokušala da obnovi

pregovore o zaključenju trgovinskog ugovora sa Austro-Ugarskom. Naš
poslanik u Beču predao je ministru spoljnih poslova grofu Goluhovskom
notu naše vlade u kojoj su bili detaljno izloženi uslovi pod kojima bi
Srbija pristala da ugovor zaključi. Iako je naš predlog bio veoma
popustljiv, carinska konferencija u Beču, rešavajući o obnovi pregovora
sa nama, donela je odluku da se predlog ne prihvati. Pod uticajem grofa
Goluhovskog, koji je zastupao tezu da se Srbiji ne mogu činiti nikakvi
ustupci, austro-ugarska vlada nam je odgovorila da ona neće ulaziti ni u
kakve pregovore sa našom vladom »dok se ne prime ranije postavljeni
austrougarski uslovi«. Ovaj odgovor predao je našem ministru spoljnih
poslova baron Levental, otpravnik poslova austrijskog poslanstva u
Beogradu. Odmah po prijemu ovoga odgovora sazvana je, pod
predsedništvom kralja, sednica Ministarskog saveta u dvoru, na kojoj je
jednoglasno odlučeno da »Srbija ne može prihvatiti nikakve uslove do
one na koje je ranije pristala, − a po pitanju porudžbine topova u
Austro-Ugarskoj, kao i ostalih porudžbina, zadržava pravo na
kontrakoncesije u trgovinskim ugovorima sa drugim zemljama.«
Istovremeno vlada se obratila vladama drugih evropskih država, pa
je posle pregovora sa njima i zaključila trgovinske ugovore sa
Francuskom, Engleskom, Italijom i Belgijom. Do proširenja trgovinskog
ugovora sa nemačkom vladom, koje je Srbija tražila, nije došlo usled
preokreta nemačke politike prema nama. Jer, dok je ranije Nemačka
bila voljna da nam u našem carinskom sukobu sa Austrijom pomogne i
svoj trgovinski ugovor sa nama i proširi, − sada, posle Marokanske
konferencije u Algesirasu, na kojoj je pretrpela diplomatski poraz,
promenila je svoj politički kurs prema nama, pa je čak svoga dotadanjeg
poslanika u Beogradu barona Hajkinga povukla, optužujući ga kao
velikog prijatelja Srbije i Srba.
Međutim, još dok nismo imali prilike da osetimo novi kurs politike
grofa Goluhovskog, posle njegovog još čvršćeg vezivanja za Nemačku,
Goluhovski je podneo ostavku na svoj položaj, usled nepoverenja koje
mu je pokazala ugarska vlada zbog njegovog mešanja u unutrašnje
stvari Ugarske, kao i zbog neslaganja sa njegovom spoljnom politikom
na Balkanu, − i na njegovo mesto stupio je drugi veliki pristalica
austrougarsko-nemačkog saveza, baron Erental.

***
U početku 1907. godine došlo je do eksplozije u mome stanu u
Krunskoj ulici, koja je mogla da ima i katastrofalne posledice.
Vratio sam se te večeri iz lova i, kao obično, lično sam pregledao
svoju pušku i metke. Uvek sam to radio sam. Navikao još u kadetskom
korpusu da rukujem oružjem, činilo mi je zadovoljstvo da pre i posle
lova prokontrolišem svoju lovačku opremu. Tako je bilo i ovoga puta.
Otvorio sam pušku, utvrdio da je sve u redu i izvadio iz lovačke torbice
kutiju sa mecima. Tek što sam završio posao, pozvan sam na večeru. Ne
sklanjajući ni pušku ni metke, krenuo sam u trpezariju, gde me je već
očekivao ordonans oficir. Nije bilo mnogo vremena za dangubljenje, jer
sam te večeri morao da idem u dvor. Žurno sam večerao da bih što brže
krenuo. Kutija sa mecima ostala je otvorena na stolu u mojoj sobi.
Ali, još nisam čestito ni seo za sto, kada je u kući odjeknula
eksplozija. Začuo se snažan tresak, zgrada je zadrhtala, a prozori i vrata
na trpezariji izleteli su iz ragastova. Ordonans oficir mi je pritrčao,
oborio me i celim svojim telom legao preko mene u želji da me zaštiti.
Tako šćućureni, čekali smo novu detonaciju. Minut je prošao, možda još
jedan, a ništa se više nije dogodilo. Druge eksplozije nije bilo, samo se
još čuo poneki usamljeni pucanj metka.
Ađutant me je ponovo povukao i obojica smo izleteli u dvorište.
Tamo se već nalazio ceo personal kuće i naši pratioci iz lova, koji još
nisu bili otišli. Svi su bili jako uplašeni, ali i srećni što nas vide žive i
nepovređene. Vojnik koji je čuvao stražu pred mojom zgradom toliko se
uplašio kada je čuo detonaciju da je počeo da puca u vrata koja su od
eksplozije bila izletela…
Moja soba je potpuno demolirana. Kutija sa mecima eksplodirala je
na neobjašnjiv način i napravila pravu pustoš. Da sam slučajno bio u
sobi, svakako ne bih ostao živ.
Još bled od uzbuđenja, dežurni ađutant mi je u dvorištu rekao:
− Atentat, Visočanstvo!
Mogu slobodno da tvrdim da sam u ovom momentu sačuvao
prisustvo duha. Nisam bio ni mnogo uplašen.
− Ko je ulazio u sobu? − pitao sam prisutne, dok su se oni
unezvereno i u strahu muvali oko mene. Videlo se da svi veruju u
atentat i da su zbog toga tako uzbuđeni. A uz to svako je mogao da bude
optužen.
Na moje pitanje ko je ulazio u sobu počelo je međusobno zgledanje,
a zatim su se čule i prve reči objašnjenja. Niko od prisutnih nije bio u
sobi. Svako je radio svoj posao ili čekao u dvorištu na nove instrukcije.
Svi su imali tako siguran alibi da nije moglo biti ni reči da se eksplozija
dogodila voljom i nepažnjom lica koja su pripadala kući. Osobe koje
nisu pripadale personalu za vreme eksplozije nalazile su se u dvorištu i
svako je mogao da garantuje za drugoga. Neko lice sa strane izazvalo je
nesreću, neko ko je prošao kraj kuće i ubacio vatru u moju sobu. Ali,
koje je to lice, sem moga personala i pratilaca, koje je moglo da zna da
sam se ja tek bio vratio iz lova i da je kutija sa mecima samo za
momenat ostala otvorena u mojoj sobi? − Misterija je bila potpuna.
Ađutant me je i dalje uzbuđeno uveravao da je u pitanju napad na moj
život, a posluga se zgledala uplašena od istrage i posledica.
Otac, koji je nekoliko minuta po eksploziji dotrčao u moj stan,
naredio je da se odmah povede istraga. Dvor je bio sasvim blizu,
detonacija se čula, i kralj je izvešten da se u mojoj kući dogodila neka
nesreća. Ne čekajući da sazna šta je uzrok detonacije, ne pitajući ni
telefonom jesam li povređen, onako u strahu, potrčao je mojoj kući.
Izgled kuće ga je samo još više uplašio. Prosto je uleteo u hodnik zgrade
i u dvorištu, gde smo svi još stajali, čuo se njegov uzvik: »Gde je
Kraljević«? Kada me je ugledao, zagrlio me je tako čvrsto da sam osetio
koliko se malo nadao da će me zateći živog i nepovređenog.
Detaljna saslušanja preduzeta sa zvanične strane nisu dovela do
rezultata. Izvršilac dela, nameran ili slučajan, nikada nije bio pronađen.

***

Uskoro posle eksplozije pitanje moje apanaže izneto je pred

Skupštinu. Pašić je insistirao da se to pitanje pokrene, iako je znao da će
ono podeliti ministre u vladi, jer su se samostalni radikali u prethodnim
diskusijama izjasnili protiv apanaže. Pašić je za apanažu, jer kada bi i
njegova grupa u vlade bila protiv, pitanje apanaže bi bilo skinuto sa
dnevnog reda. Iako sam molio oca da se ovo pitanje više ne potrže, kralj,
pod uticajem Pašića, nije hteo na to da pristane, − i vlada je donela
odluku da se predlog o mojoj apanaži iznese pred Skupštinu.
Kao što sam i pretpostavljao, moja apanaža je izazvala veliku larmu
u Skupštini. Opozicija je bila protiv, a kada je predlog stavljen na
glasanje, poslanici opozicije napustili su dvoranu pre glasanja. Stari
radikali − grupa Pašića − glasali su za predlog, pa je tako i primljen.
Dobijaću veliku civilnu listu, ali stičem protivnike i među
političarima.

***
Zaverenici ustaju protiv mene. Jedna manja grupa, koju vodi Apis,
otvoreno radi na mome uklanjanju sa prestola. Kako ništa ne mogu da
postignu redovnim putem, jer to ne bi mogla da učini ni vlada ni
Narodna skupština, pošto naš Ustav ne predviđa promenu na prestolu
sem u slučaju dobrovoljne abdikacije, grupi Apisa ostaju samo dva
izbora za moje uklanjanje; moja abdikacija ili moja smrt. Kako ja do
sada nisam pokazao nikakvu nameru da zadovoljim dvojicu-trojicu
oficira i da abdiciram, ostaje im samo kao jedina mogućnost eventualna
zavera i atentat.
Izgleda da ova grupa ne preza od zločina: otac je ovih dana dobio
dostavu da je nekolicina mlađih oficira, zajedno sa Apisom, na nekom
tajnom skupu govorila da zgodnom prilikom izvrše atentat i reše pitanje
u korist Aleksandra.
Aleksandar sa ovim nema nikakve veze, nema sa tim nikakve veze ni
zaverenik Petar Živković, koji iskreno voli i želi Aleksandra. Buntovna
priroda Apisa, koja je ubila kralja Aleksandra, a koja će se docnije
pojaviti i u spremanju drugih atentata − ponovo traži krv. Otac je vrlo
zabrinut, ali ništa ne preduzima da dostavu proveri ili atentat spreči.
Rekao mi je samo: »Čuvaj se, sine moj, ako je ova dostava tačna, može
doći do zločina. Ne idi nikud sam, molim te, i pazi kuda ideš«.
Nisam se bojao, a nisam hteo ni da se obezbeđujem. Ako ko želi da
me ubije, teško ću moći da se odbranim. Ima toliko sredstava kojima
može da se oduzme život, a ja ni u kom slučaju ne mogu unapred da ih
predvidim i budem spreman.
Očeva želja da se ne upušta u proveru anonimne prijave čini čast
njegovim slobodarskim načelima. Setio sam se i scene iz 1905. godine,
kada su izbile demonstracije povodom zakona o radnjama.
Demonstranti su ceo dan vikali, galamili i krstarili beogradskim
ulicama. Kralj je naredio da žandarmerija i vojska ne izlaze. Masa se
skupljala u glavnoj ulici. Dolazila čak i pred dvor, čuli su se i glasovi:
»Živela ruska revolucija«, ali otac je mirno sedeo u svom kabinetu i na
sve pokušaje intervencije od strane bezbednosti i vojnih starešina
odgovarao odlučno: »Pustite ih neka viču. To je njihovo pravo. Kada se
zamore, prestaće«. Tako je i bilo. Predveče su se svi demonstranti mirno
razišli kućama.
I ovoga puta kralj je bio u pravu. Iako je docnije utvrđeno da su Apis
i neki njegovi privrženici zaista govorili o mome ubistvu − do atentata
nije došlo. Verovatno su zaverenici osetili da bi taj gest bio nepopularan
sudbonosan po njih lično, pa su od toga odustali.

***
Krajem septembra, otac, Pavle i ja prisustvovali smo polaganju
kamena temeljca za očevu zadužbinu na Oplencu, kojom prilikom je u
staroj crkvi održan i pomen Karađorđu. Stavljajući u temelj veliki krst i
povelju, otac je izgovorio svečane reči: »Blagodarim Svevišnjem što sam
dočekao da mogu u dragoj Topoli da udarim temelj u kome će se čuvati
zemni ostaci mojih predaka…«

***
Na Cetinju je otkrivena neka zavera za koju crnogorska štampa
sumnjiči vladu Srbije, optužujući je da je ona podarila oružje
atentatorima. U ovoj aferi nazvanoj »Afera sa bombama« izrečena je
presuda kojom su četiri lica osuđena na smrt, a više njih na robiju, pod
optužbom da su sklopila zaveru protiv kneza Nikole i njegove porodice i
da su spremala prevrat u Crnoj Gori.
Naše novine napadaju kneza Nikolu zbog ove presude, a otac mi je
rekao: »Mi nismo ništa učinili da ohrabrimo ili podstaknemo
zaverenike. Ako je zavere bilo, onda je ona delo samih zaverenika i
njihove želje za ujedinjenjem sa Srbijom, Srbijanci nisu krivi i nije se
smelo dopustiti da suđenje uzme taj tok. Nikako nisam shvatio šta je
knez Nikola hteo sa ovom aferom«.
Štampa većinom tvrdi da zavera nije ni postojala i ogorčeno piše
protiv samoga suđenja na kome je javno vređana Srbija i posle koga su
izrečene drastične kazne bez prava na žalbu.

***

Bosna i Hercegovina bile su interesna sfera tri države:

AustroUgarske, Turske i Srbije. Kako je Austro-Ugarska zvanično
objavljivala svoje pretenzije na pripajanje ovih pokrajina svojoj
monarhiji, varnica je imala uskoro da plane, a mi smo samo čekali sa
koje će strane vatra prvo da krene.
U ovako teškoj situaciji oko pitanja aneksije stigla je i vest sa
Cetinja: afera sa bombama ne samo da nije prekinuta, nego je i deda dao
saradnicima stranih listova intervju u kome je rekao:
»Što me u celoj toj žalosnoj aferi sa bombama najviše uzbuđuje i
boli, to je činjenica da svi ti napadi protiv mene potiču baš sa one strane
sa koje sam se najmanje mogao nadati, jer mi ta strana duguje mnogo
zahvalnosti. Srodstvo i patriotizam pokazuju se tamo u rđavoj svetlosti«.
Naša štampa ovu dedinu izjavu komentariše kao napad na Beograd i
dvor, a ja sa bolom konstatujem da se u logici moga dede ili možda u
njegovim namerama nešto izmenilo. Neshvatljivo mi je da on zaista
misli da mu naša kuća, naš dom u kome je oduvek bilo ljubavi za
crnogorsku porodicu i dedu, ruši presto i ugled.
Ali, pre no što smo uspeli da dedinu izjavu javno demantujemo
preko strane štampe, ruska vlada je preduzela korake da nagovori dedu
da se izmiri sa Beogradom. Veliki knez Petar, koji je u ovome lično
posredovao, pisao je ocu da knez Nikola pristaje »da afera sa bombama
bude zaboravljena«, ako naša vlada prizna da zavera nije izmišljena, i
ako se obaveže da će prekinuti svaki odnos sa crnogorskim emigrantima
− kako je to već deda nudio našoj vladi i naša štampa konstatovala. Otac
je odgovorio Velikom knezu da vlada Srbije i on lično nemaju nikakve
veze sa ovom zaverom, kako smo to već i zvanično obavestili Crnu Goru,
− i odbio je da da ma kakvu izjavu…
Ovih dana, kada smo o tome pričali u njegovom kabinetu, rekao mi
je ljutito: »Tvoj deda je poludeo. Optužuje čak i mene da sam znao za
zaveru«.
 Za ljubav po protokolu nisam mario

Nastupio je mesec avgust, položio sam sve ispite i sada sam

slobodan. Jelena je otišla u dvorac Rakoniđi kod tetke Eko, Aleksandar
je otputovao ponovo u Petrograd, i ja sam ostao sam, Imam naročit
razlog što nisam otputovao: dopada mi se jedna mlada devojka i želim
da se upoznam s njom za vreme ovog leta.
Još odavno, idući u kasarnu na svoju svakodnevnu jutarnju službu u
puku, prolazio sam na putu za Banjicu pored jedne male kuće, pune
cveća. U toku meseca maja bilo je oko nje mnogo ruža, − kućica kao da
je tonula u ruže, šćućurena između njihovih bokora koji su se širili duž
malih staza i oko ograde. Gotovo svakog puta, pri prolazu, usporavao
sam konja i gledao u kućicu. Dugo u njoj nisam zapažao nikoga, ali sam
znao da u njoj neko stanuje i neguje ruže, a onda sam jednoga jutra
ugledao u bašti mladu devojku. Kada je moj konj prokaskao kraj njene
ograde, devojče je diglo oči i naši su se pogledi sreli. Mlada je i lepa. Ima
svetloplave oči i kosu, i nešto čudno ljupko u izrazu.
Od toga jutra, kad god sam prolazio, gledao sam u vrt. U prvo vreme
devojku sam viđao samo katkada, docnije gotovo svakodnevno.
Uobičajio sam da zbog nje pođem uvek u isto vreme i, na moju radost,
devojka je gotovo uvek bila u bašti, kao da je očekivala moj prolazak.
Sada se već osmehujemo jedno drugome, − ovih dana sam se
dotakao kape u znak pozdrava. Osmehnula se i mahnula mi rukom.
Poterao sam kasom, a neko čudno osećanje nije mi dozvolilo da se
zaustavim. Stidljiv sam, pa ipak nisam se stideo u Petrogradu da
zadirkujem institutke. Moja nova poznanica izaziva u meni neko
drugačije, toplije osećanje, koje mi ne dopušta nikakvu slobodu.
Rešio sam da se upoznam s njom i već sam napravio plan za to,
Čekao sam da dođu dani odmora.
 ***
Otkako prolazim pored »mog ružičnjaka« − tako sam u mislima
nazvao kućicu sa mojom neznankom − manje viđam i profesora. On je u
toku ovoga vremena više puta putovao u inostranstvo na razne
matematičarske kongrese. Sada je u Beogradu i većinom na Dunavu ili
Adi. Primećujem da mu je neobično što ga retko pratim, ali kao da sam
izgubio interesovanje za sve što nije vezano za moj ružičnjak i milo
devojče, koje me u njemu jutrom očekuje.
Nisam pokazao ni neko veliko interesovanje za posete koje smo ovih
meseci imali. Ne zanimaju me više ni dvorske intrige; sada kada sam
celom dušom zauzet na drugoj strani, kao da sam potpuno zaboravio da
na svetu postoje ljudi kao što su Pašić, Živković i Apis. Zabrinut sam
samo što ću sredinom meseca morati da polažem ispite iz praktične
pešadijske obuke. Ove vežbe, koje ću izvoditi pred komandantom
divizije, komandantom VII puka, komandantom bataljona i
komandirom čete, trajaće oko petnaest dana. Tešim se mišlju da će se
obavljati na Topčiderskom brdu, a to nije daleko od kućice na Banjici.
Moći ću pokatkad da skoknem i do nje.
Jedino što me još interesuje, osim mojih misli o ružičnjaku, jeste
politička situacija u zemlji i Evropi, a ona u ovome momentu nije baš
mnogo ružičasta.

***
Krupni međunarodni događaji, koji su neposredno pogađali Srbiju,
počeli su krajem leta 1908, godine.
Širile su se vesti da će Austro-Ugarska objaviti aneksiju Bosne i
Hercegovine i da će proglasom staviti Evropu pred svršen čin, kao i da
se u Bugarskoj vrše pripreme za proglašenje kraljevine. U isto vreme
austro-ugarska štampa počela je jaču kampanju protiv nas. »Pester
Lojd« u svom članku pod naslovom: »Kralj Petar i Velikosrpski pokret«
optužio je oca i mene da smo organizovali atentat sa bombama,
pokušavajući da što više zaoštri naše odnose sa Crnom Gorom, a
naročito da pojača jaz između dve dinastije. Austrougarske pretnje, koje
su nam u poslednje vreme zagorčavale život i zadavale premnogo briga i
kralju i vladi, u leto su dostigle vrhunac. Austro-Ugarska je zvanično
objavila da sprema aneksiju, pa je u tom smislu preduzela korake i kod
velikih sila. Austrougarski poslanik u Parizu predao je predsedniku
Francuske Republike lično pismo svoga cara Franje Josifa u kome su bili
izloženi razlozi za aneksiju.
Vest o eventualnoj aneksiji tako je uzbudila Srbe da je Beograd
osvanuo u objavama kojima se pozivao narod na veliki sveopšti miting.
Nalazio sam se u Sopotu na manevrima kada je jedan oficir hitno stigao
na referisanje u Sopot i doneo mi objavu koja je pozivala građane na
miting.
Oficir, mladi kapetan, koji mi je doneo ličnu poruku od oca da
ostanem u Sopotu do dalje naredbe, pričao mi je o raspoloženju
Beograđana. Beograd je zahvatilo uzbuđenje kakvo se ne pamti. Ulice,
zgrade i kućne ograde preplavljene su istaknutim pozivima na miting i
protest. Noćas su cele noći bile manifestacije. Novine su objavile i
kraljev ukaz, kojim je pozvan na vežbu izvestan broj rezervista iz
pešadijskih, artiljerijskih i konjičkih pukova.
Istovremeno je i Turska naredila delimičnu mobilizaciju, a sa Cetinja
su stigle vesti da je Crna Gora uz nas i da će pre propasti nego što će
dozvoliti aneksiju.
Čim je potpisan ukaz o pozivu rezervista, otac je doputovao kod
vojske u Sopot. Po njegovoj naredbi ja sam još uvek bio u Sopotu, iako
sam celom dušom želeo da krenem za Beograd… Beograd je bio u centru
događaja i nije se znalo kakav će stav zauzeti naša vlada. Čim je otac
stigao i čim je prošao kroz redove vojske, koja mu je klicala, obuzeta
pravim ratnim raspoloženjem, zatražio sam da pođem za Beograd. Otac
je odmah shvatio moju želju i odobrio je da iste večeri krenem u
prestonicu.
− Mi smo u vrlo teškom položaju − rekao mi je otac zabrinuto. − Ako
dođe do aneksije, onda je sve to upereno protiv nas, jer očigledno
Austro-Ugarska želi da nas opkoli i izoluje. Mi nismo spremni za rat i
Rusija nam je jedina nada. Verujem da ni velike sile neće dozvoliti da se
tako olako povredi Berlinski sporazum; koji su one svojevremeno
potpisale. Po tome sporazumu Austro-Ugarskoj je dato jedino pravo da
okupira Bosnu i Hercegovinu, a ona sada hoće i aneksiju.
− A šta ćemo mi učiniti ako do aneksije dođe?
− Teško je odgovoriti na to − kaže otac. − Dva miliona naše braće,
Bosanaca i Hercegovaca, pašće u austrougarsko ropstvo, ako se aneksija
sprovede, a ja se pitam možemo li mi to dozvoliti. Tim više, što je narod
ogorčen. Od juče po podne svet se u masama skuplja po ulicama, peva
rodoljubive pesme i ističe zastave. Pred dvorom su priređene takve
manifestacije i tako se klicalo vojsci i saveznicima da je nemoguće
obuzdati duhove. Ostaje nam još da se nadamo da će car Franja imati
toliko pameti da ne objavljuje aneksiju. Jer, dođe li do te objave u Beču,
Srbija to mora da smatra kao objavu rata.
− Zar će Rusija dozvoliti da se ovako što dogodi?
− Rusija je tek izišla iz japanskog rata, − primećuje kralj ozbiljno − i
Austrija hoće sada da iskoristi tu njenu slabost. Ako druge velike sile
popuste, bojim se da će popustiti i Rusija. Austrougarska težnja za
osvajanjem Balkana već se nazire.
Pred zgradom, u kojoj sedimo, promiču paše trupe i do nas dopire
žagor vojnika, koji uzbuđeno raspravljaju. Raspoloženje je već
ratoborno i samo se čeka prvi znak da se poleti. Otac ćuti. Primećujem
da mu ruka kojom drži cigaretu lako podrhtava. Ovih dana se odlučuje
sudbina zemlje, i kralj je duboko uznemiren događajima koji nastupaju.
Za spas potlačenih treba baciti u krv i okršaj ceo jedan narod,
podvrgnuti strahoti, i stradanjima ne samo ljude, već i žene i decu, i
primiti velikim delom odgovornost za taj okršaj i to prolivanje krvi.

***
Poslednje iskrice očeve nade za mir nisu se ispunile. Juče je
proklamovana nezavisna kraljevina Bugarska, a jutros je u Sarajevu
objavljena aneksija. Car je lično uputio svome ministru spoljnih poslova
pismo u kome mu je izjavio svoju odluku »da suverena prava proširi i na
ove teritorije«, tražeći od njega da momentano objavi proklamaciju
narodu anektiranih zemalja.
Da li smo mi pred ratom?
Kada sam danas doputovao u Beograd, varoš je ličila na ratnu zonu.
Ceo svet je uzbuđen. Svi su rešeni da ginu i svi traže oružje. Čitavi
redovi stoje pred mestima gde se vrši upis u dobrovoljačke spiskove.
Nižu se manifestacije bez prekida: pred dvorom, pred predsedništvom
vlade, pred Ministarstvom spoljnih poslova. Mase oduševljeno kliču
pred poslanstvima savezničkih zemalja. Hitno je sazvana i Narodna
skupština, a kralj neprekidno zaseda u vladi i dvoru.
I knez Nikola je zaboravio na ranije sukobe i pred opasnošću, koja
nam uzajamno preti, izdao je proklamaciju, osudio aneksiju i pozvao
Crnogorce da »podele svoj bol sa braćom Srbijancima«. Istovremeno
vlada Crne Gore uputila je svima potpisnicama Berlinskog ugovora
okružnicu kojom aneksiju smatra za povredu ugovora i oseća se
oslobođena od svih ograničenja svojih prava, predviđenih ovim
ugovorom.
Novine su pune stubaca o scenama koje se događaju širom
domovine. Manifestacije se nastavljaju. Dolazak vojske sa manevara iz
Sopota dočekan je pesmom i usklicima. Narod je stajao pred našim
balkonima celog dana, ali se kralj nije pojavljivao sve do večeri. Želeo je
da se svet malo rasturi, ali kako to nije pomoglo i kako se masa sve više
skupljala i sve oduševljenije vikala i pljeskala, kralj me je uveče pozvao
da zajedno iziđemo na balkon. Pred masom koja je klicala održao je
kratak govor:
− Braćo, oslonite se na mene i moju vladu, da ćemo učiniti sve što
treba i što može da se učini. Molim vas da se ne prave nikakvi izgredi i
da se svi mirno raziđete.
Narod, koji je veoma naklonjen ocu, klicao je još malo pa se razišao
kućama. Kada smo ponovo ušli u dvor, otac mi je rekao:
− Ne ostaje nam ništa, sine, nego da čekamo na Ruse. Bojim se samo
da se naše nade ne izjalove. Rusija nije spremna za rat, a mi smo previše
slabi da se sami upustimo u borbu. Imam utisak da nam se pišu teške
stranice istorije.

***
Politički događaji odložili su malo moju odluku da se upoznam sa
devojkom iz ružičnjaka. Zauzet državnim brigama i konferencijama,
koje je otac imao sa mnogim političkim ličnostima u zemlji, a i sam
uzbuđen spletom međunarodnih događaja, nisam imao mnogo vremena
da jašem put Banjice. Jutrom nisam išao u puk, − to je bilo potpuno
razumljivo u ovo vreme kada su minuti mogli da izmene našu istoriju,
Dva-tri puta uveče izjahao sam do kućice, ali nikoga nije bilo u vrtu.
Međutim, iako nisam imao prilike da vidim plavu gospođicu, moje
misli su letele njoj gotovo u svim slobodnim časovima dana. Nadao sam
se da će mi uskoro iskrsnuti mogućnost da je sretnem i verovao sam da
je i njoj razumljiv razvoj događaja, koji primoravaju oficire na specijalne
dužnosti. Delimična mobilizacija mogla je da me pokrene iz Beograda, −
ona nije znala ni ko sam ni kome puku pripadam i mogla je da
pretpostavi da sam vojnim rasporedom sprečen, − ali ove misli, utešne
po moj razum, nisu zadovoljavale moje srce. Želeo sam da je vidim, a ta
želja je bila utoliko jača ukoliko je tih dana izgledala manje ostvarljiva.
Ne mogu reći da me devojke nisu gledale. Bio sam mlad, a moja
temperamentna priroda, koja je tako smetala izvesnim političarima,
pribavljala mi je puno simpatija kod mladih gospođica. Na mnogim
prijemima u dvoru imao sam mogućnosti da to primetim, a i mnoge
mamice bacale su na mene blažene poglede dok bih na balovima igrao
sa njihovim kćerkama. Govorilo se da je kćerka jednog istaknutog
državnika osećala naročite simpatije prema meni, ali ja sam ostajao
ravnodušan na sve draži mladih gospođica, i ni jednu od onih, s kojima
sam po protokolu morao da igram, nikada nisam zaželeo da sretnem
izvan balskih dvorana i časova zvaničnih obaveza.
Mlado devojče iz kućice na Banjici bilo je moje prvo oduševljenje, − i
to oduševljenje, rođeno tako iznenada, iz dana u dan postajalo je sve
jače. Sada mi je već srce kucalo življe i na samu pomisao da sa njom
govorim, a mogućnost da i ona jednom može da oseti nešto slično
onome što sam ja već osećao uzbuđivala je moju mladalačku fantaziju i
izazivala želje, tako prirodne za moje godine. Bio sam na putu da se
opasno zaljubim − ili sam možda već bio i zaljubljen u jednu dražesnu
ljupkost, koju nisam izbliza ni sagledao.
Namera da se upoznam sa mladom devojkom, koja mi je
svakodnevno okupirala misli, sve je više sazrevala u meni i za kratko
vreme postala je opsesija. Morao sam da nađem priliku da se sa njom
sretnem, ali nisam video mogućnost kako da to učinim, a da ona nikada
ne sazna ko sam, niti da moji protivnici ikad to otkriju. Bilo je puno
prepreka za ostvarenje cilja. Mlada gospođica nije smela da sazna moj
položaj iz dva razloga: ako bude znala, to će potpuno uništiti našu idilu,
jer će svaka simpatija unapred za nju biti osuđena na propast. Naša idila
moraće jednom da ima kraj, a ta činjenica bila je dovoljna da uništi sve
iluzije i ohladi i najzagrejanije srce. Koja devojka ne sanja da se jednoga
dana uda za onoga koga je njeno srce izabralo, − a saznanje unapred da
do udaje nikada neće doći uništiće svako osećanje topline, koje bi moglo
da ponikne u jednoj čestitoj duši i svesti.
S druge strane, bio sam okružen špijunima, pa sam se strogo morao
čuvati da oni ne naslute kakve su mi želje i misli − i da me ne iznenade.
To bi donelo ne samo komplikacije kod oca, već bi od usta do usta
moglo doći i do one koju sam od svega toga želeo da poštedim. Osim
toga kao mladić od dvadesetak godina nastojao sam da se u moj intimni
život i topla osećanja ne umeša ništa što bi moglo da dovede u sumnju
iskreno osećanje moje partnerke.
Posle dužeg razmišljanja došao sam do zaključka da se moram
poveriti nekome i osloniti se na nečiju iskrenu pomoć. Sem profesora,
kome o ovome nisam mogao da govorim, jer je bio znatno stariji, imao
sam dva-tri dobra prijatelja u puku. Jedan od njih, meni najsimpatičniji,
kome sam mogao da se ispovedim, bio je poručnik V. koji je zajedno sa
mnom služio na Banjici. Ovaj oficir, dete dobre i patrijarhalne porodice,
bio mi je ne samo drag nego i iskreno privržen i odan. Odlučio sam da
njega izaberem za posrednika i čekao sam zgodan momenat kada ćemo
biti sami.
Prvom prilikom, kada smo se sreli u ovim danima sudbonosnih
događaja, ispovedio sam se poručniku. Iskreno sam mu ispričao sve o
svojim šetnjama ispred ružičnjaka i još iskrenije sam mu poverio žarku
želju da devojku upoznam. Objasnio sam mu razloge zbog kojih to ne
mogu sam da učinim i tako mu slikovito predstavio moj položaj da je
poručnik odmah pristao da mi pomogne. Bilo je poznato da do sada
nisam doživeo nikakvu sentimentalnu istoriju, i poručnik, nešto stariji
od mene, celim srcem je prihvatio moju situaciju.
Kada je već došlo do načelne saglasnosti, napravili smo i plan za
akciju. Uslovljena je puna diskrecija: poručnik će se prvi upoznati, a
potom ću ja iznenada stupiti na scenu. Kako nam je onemogućeno da se
nalazimo u varoši ili ma gde na javnim mestima, moramo se sastajati u
prirodi, daleko od svih očiju. Košutnjak je bio najpogodniji, ali kako
mladu devojku dovesti na sastanak sa oficirima? U to vreme svet je bio
patrijarhalan, a devojka je − videlo se − pripadala čestitoj porodici. I
naše namere bile su čestite, ali je trebalo naći rešenje da se naš plan
ostvari, a dobar glas gospođice ne dovede u pitanje.
Poručnik V. se setio. Najbolje je da jašemo svi zajedno. Jahanje je
uvek izvan varoši, a čaršijski moral ne gleda na njega baš tako strogo. −
Ali, šta će biti ako devojka ne jaše? Po onome što sam video i što sam
mogao da pretpostavim, moja neznanka nije živela životom gospođice
navikle na evropski luksuz. Svakako je bila dete činovničke porodice,
koje su roditelji strogo držali i koje nije moglo da napušta kuću bez
znanja i odobrenja starijih. Kako takvoj jednoj devojci predložiti šetnju
po Košutnjaku, a ne izazvati kod nje sumnju u poštene namere našeg
predloga?
Pošto smo dugo razmišljali kako da se usklade naše namere sa
patrijarhalnim odgojem gospođice, poručniku V. došla je na um ponovo
sjajna ideja, − i on mi je izložio svoje predloge. Upoznaće se sa
devojkom, šetaće malo sa njom, pa će joj predložiti da zajedno jašu. Ako
gospođica već ume da jaše, biće lako, a ako ne zna, ponudiće joj da je
nauči. Staviće joj i konja na raspolaganje, − to nije bilo teško, jer je
konja mogao da uzme iz dvorske štale. Za to sam imao ja da se
pobrinem, − njegovo je samo da dođe do poznanstva.
U svakom slučaju nije bilo drugog izlaza i plan poručnika V. izgledao
je najostvarljiviji. Moraće samo da se čeka, ali čekanje nije teško kada ga
ublažuju nada i saznanje da će do ostvarenja doći.
 Imao sam puno poverenja u karakter i umešnost poručnika V. i
počinjao sam da sanjarim i u fantaziji nazirem skori susret, koji će mi
ulepšati sumorne dane prestolonaslednikovanja, − i jednoj iluziji dodati
svu čar nedovršenih reči, zbunjenih osmeha i prvih stisaka ruku.
 U Rusiju − s Pašićem

Situacija za nas postaje sve nepovoljnija. Naša Skupština neprestano

zaseda u tajnim sednicama i već je dala puno poverenje vladi da učini
sve što je potrebno za odbranu prava Srbije i srpskog naroda. Stigao je i
specijalni izaslanik kneza Nikole i dugo u dvoru konferisao sa ocem i
vladom. Crna Gora i deda potpuno su uz nas − složili smo se da pred
ratnim izgledima preduzmemo zajedničku vojnu akciju. − »Crna Gora će
zaratiti ako zarati Srbija« − poručuje nam deda sa Cetinja i preko svoga
izaslanika želi da utvrdi »plan zajedničkog diplomatskog istupa kod
savezničkih sila«.
Međutim, dok smo Crna Gora i mi razmatrali vojnu situaciju,
politička situacija za nas u Evropi nije nam davala mnogo iluzija.
Objavljujući aneksiju, Austro-Ugarska se nadala da će evropske sile
prihvatiti već svršeni čin, pa joj je izgledala verovatna i mogućnost da
ovom aneksijom izazove Srbiju na rat, pobedi je i teritorijalno ostvari
svoje pretenzije na Balkanu. Preko svoje obaveštajne službe morala je
dobro da zna kako stoji pitanje našeg naoružanja i bilo joj je jasno da za
rat nismo spremni. Te njene aspiracije naišle su na podršku Nemačke, a
ostale sile nisu joj opravdano zadavale brige, s obzirom da ni Rusija ni
Francuska, naše najveće zaštitnice, takođe nisu bile spremne za rat.
Rusija je bila oslabljena ratom sa Japanom, imala je i dosta unutrašnjih
neprilika, − a uz to bila je vezana i Rajhštatskim sporazumom.
Francuska nije imala materijalnih interesa da se umeša, a Engleska, koja
je na Berlinskom kongresu sama dala predlog da Austrija okupira Bosnu
i Hercegovinu, morala je mirno da se drži, kada je do ispunjenja ovoga i
došlo.

***
 Otac je odlučio: ja idem u Petrograd, a pratiće me predsednik
Radikalne stranke Nikola Pašić, koji uživa puno poverenje ruskog dvora
i vlade. Ja ću razgovarati sa carem, Pašić će govoriti sa vladom i
političarima, − a obojica ćemo zvanično predstavljati politiku Srbije
pred vlastodršcima prijateljske Rusije.
Uoči polaska na put imao sam sa ocem dugačak razgovor u
njegovom kabinetu. Otac me je pozvao da me posavetuje i da mi da
poslednje direktive.
− Ja polažem velike nade u tvoj put, a naročito u činjenicu da je car
izjavio da mu ti lično doneseš moje pismo. Ovo pismo, sine, − otac je
pokazao na zapečaćeni koverat koji je držao u ruci − i tvoje oduševljenje
za našu pravednu stvar, poslednji su naši aduti u ovoj igri velikih sila,
koja je nezavisna od naše volje, a za koju mi jedini plaćamo cenu.
Očev glas je drhtao, a drhtala mu je i ruka kojom mi je pružao
pismo. Zabrinut je i nesrećan, i ostareo je za ovo nekoliko dana. Tri
nedelje je prošlo od aneksije, a on i danju i noću veća. Izmenjao je
bezbrojna pisma sa knezom Nikolom i sa našim predstavnicima u
zemljama sila potpisnica Berlinskog ugovora, − a za to vreme u nizu
naših gradova dolazilo je do ogorčenih scena. Ratoborni talas stalno
raste i nema mogućnosti da se zaustavi. Narod je podigao svoj glas.
Kralj i vlada moraju da se povinuju ovim narodnim željama.
− Plašim se, sine, − govorio je otac − da se ogorčenje neće moći
obuzdati nikakvim dekretom i policijskim merama. Objasni to caru i
reci mu da mi ne možemo pristati na aneksiju pa ma nju priznao ceo
svet, čak i Rusija, kojoj mi danas okrećemo sve svoje poglede i nade.
Tako je govorio otac te večeri uoči moga puta, a ja sam slušao, Bila je
to moja prva diplomatska misija i prvo moje političko zastupanje zemlje
pred velikom i moćnom silom, čiji se uticaj snažno osećao u Evropi. * * *
Stigao sam u Petrograd i, odmah po zvaničnom dočeku, odvezao se u
carev Zimski dvorac, koji mi je određen za stanovanje.
Idućega jutra, u pratnji carevog ađutanta kapetana Svetličina,
pregledao sam muzej i careve štale, pa sam se vratio u Zimski dvorac.
Oko pola dva došao je meni maršal dvora knez Dolgoruki da me doprati
do carske rezidencije u Peterhofu.
 Kada su se vrata kabineta otvorila preda mnom, i ja, u svečanoj
uniformi kapetana kraljeve garde, zastao za momenat, car mi je
prijateljski pošao u susret.
Pošto sam caru uručio pozdrave i kraljevo pismo i predao mu u
njegovo ime Karađorđevu zvezdu u brilijantima, − i pošto sam se toplim
rečima zahvalio na carevoj želji da mu pismo i orden lično donesem,
prešao sam na predmet svoje misije. Izložio sam caru stav našeg kralja i
naše vlade prema pitanju aneksije i, najbolje što sam umeo, opisao
ogorčenje naroda na nanetu nam uvredu, koju ne možemo da
prihvatimo.
Car je pažljivo slušao moja izlaganja i nijednim gestom nije dao da
osetim šta o tome misli.
− Šta kralj Petar i vaša vlada očekuju da ja učinim?
− Veličanstvo − rekao sam uzbuđeno, a sva ona osećanja koja su me
obuzimala ovih dana, teških po moju domovinu, slila su se u moje reči −
kralj i vlada nadaju se u vas. Naš narod veruje u Rusiju i od nje jedino
čeka spas. Pitanje aneksije je pitanje našega života i naše slobode.
Carevo lice, do ovog momenta blagorodno i puno šarma, bolno se
zgrčilo.
− Čitao sam vašu štampu i izveštaje našeg poslanika iz Beograda.
Saosećao sam sa vašim stradanjima. Nemam reči kojima bih mogao da
vam iskažem svoj bol i svoje lično ogorčenje na postupke Austro-
Ugarske. Ona koristi današnju svetsku situaciju da prigrabi ono što joj
ne pripada.
− Ali, ona krši Berlinski ugovor, Veličanstvo, a to velike sile ne
smeju da dopuste. Mi očekujemo da Rusija urazumi nasilnika i
pomogne našoj braći u Bosni i Hercegovini.
− Mi ćemo učiniti sve što možemo da Rusija ne prizna aneksiju −
kaže car i skreće malo pogled da ne gleda uzbuđenje, koje se verovatno
ocrtava na mome licu, a koje ni pored svih očevih saveta ne mogu da
prikrijem, − ali dalje od toga ne možemo da idemo. Ako Austro-Ugarska
ostane pri svome zahtevu i ako ne pokaže spremnost za popuštanje, vaši
izgledi su slabi. Šta može da učini Rusija u ovom času, dragi moj
Kraljeviću? Rusija ima svojih briga. Rat sa Japancima zatekao nas je u
teškom stanju, a sami znate kako se on nepovoljno po nas završio… Pa
stanje u zemlji, neredi koje podstiču neodgovorna lica… Mi ćemo, kao
što kažem, učiniti sve što može da se učini diplomatskim putem, ali da
uđemo u rat…
− Veličanstvo − gotovo sam prekinuo cara − znači li to da Rusija ne
može da nam pomogne?
− Bojim se da je to tako i da se morate pomiriti sa istinom. Naša
vlada je saglasna u tome da ne pristanemo na aneksiju i mi ćemo vašu
stvar izneti pred velike sile. Na konferenciji zemalja učesnica
Berlinskoga kongresa vaše pitanje smatraćemo kao evropsko pitanje.
Ali, to je sve. Mi ne možemo da zveckamo oružjem, jer ne želimo da
uletimo u neki novi rat. Verujem da je to stav i engleske i francuske
vlade.
Nastaje neprijatno ćutanje. Careve reči me prosto ubijaju. Nijednog
momenta, dolazeći ovamo, nisam mogao ni da pretpostavim da bi carev
odgovor mogao da bude odbijajući. Zar sam zato bio zvat u Petrograd da
bi me car lično umirio i ohrabrio? I kakvo je to ohrabrenje, kada kaže da
nam može pomoći samo diplomatskim putem? Zar nam diplomatija nije
više puta već učinila nepravdu i možemo li mi da verujemo u nju?
Prazne reči bez sile i moći koje stoje iza njih nemaju nikakvog uticaja u
diplomatskoj igri moćnih i velikih… A Srbija?… Ona me čeka puna nade
i poverenja i nema u njoj ni jednog srca u kome moj put nije razbuktao
veru… Smrtna je ovo presuda, koju nam car sada izriče, a tu smrtnu
presudu treba srpskom življu da odnesem baš ja, najveći pobornik
pravednog otpora… Osećam da sam prebledeo i da me svaka careva reč
pogađa pravo u srce.
Sve ovo oseća i car, a oseća i moj bol koji je neizmeran − i lice mu
postaje još tužnije.
− Hteo bih da vas uverim, moj prinče, u naša nepokolebljiva bratska
osećanja − kao iz daljine čujem carev glas − i želeo bih da ta naša
osećanja prenesete kralju i vašoj vladi… Strpite se, strpite se još malo −
to vam je savet Rusije koja vas voli i koja će učiniti sve da se ova
nepravda popravi. Mi nismo spremni za rat, ali ćemo vašu stvar držati
na srcu i pred svim evropskim silama braniti vaša prava i vaše želje.
 − Pa dokle da budemo strpljivi, Veličanstvo? − pitam, a u glasu mi se
oseća krajnje razočaranje. Zaboravio sam da sam pred carem, zaboravio
na etikeciju i na reči očeve da ničim ne pokažem ni bol, ni poraz.
− Strpljivi smo i mi − kaže car nervozno − i moramo da budemo
strpljivi. Proviđenje nam nije naklonjeno u ovom momentu, ali nadajmo
se da će se milost Božja proširiti i na nas Slovene.
Opet ćutanje. Caru je očigledno žao što sve ovo mora da mi kaže i što
me njegove reči ovako pogađaju. Ne čuje se nikakav šum, samo se ruka
careva polako spušta na moju ruku.
− Mladiću − kaže uzbuđeno − iskušenja su u životu česta i moramo
da budemo hrabri. Život će vas naučiti da se ne radi samo ono što se
želi. Ja bih tako hteo da pomognem Srbima.
Careve oči opet me gledaju blagonaklono i sa simpatijom.
− Hvala, Veličanstvo, − pokušavam da se priberem.
− Preneću vašu poruku kralju i vladi… Ne obećavam da ćemo biti
strpljivi.
− To će odlučiti vaš otac kralj, a ja ga poznajem. Mudar je i naučio se
strpljenju u izgnanstvu. On i vaša vlada reći će svoju reč.
Car se podiže u znak da je audijencija za danas završena i sada već
mnogo veselije gleda u mene.
− Videćemo se više puta ovih dana. Govorićemo opet, ne smatrajte
ovo kao odbijanje. Carica isto tako želi da vas vidi. A čekaju vas i veliki
kneževi.
Car zvoni i na njegovu želju ulaze u kabinet moji pratioci: pukovnik
Marinković i major Todorović. To je moja vojnička pratnja. Diplomatski
deo moje pratnje, Pašić i ostali, biće primljeni docnije.
Predstavljam caru naše oficire, i on se ljubazno rukuje s njima.
− Radujem se što upoznajem oficire bratske srpske vojske − kaže
car. − Hrabrost je vaša tradicija, ali je i mudrost vaša odlika. Budite
uvek hrabri i mudri.
… Minut docnije napuštamo kabinet pred čijim nas vratima
dočekuje careva svita. Moji pratioci gledaju u mene, a moja potištenost
je verovatno tako uočljiva da sa njihovih lica nestaje kurtoazni osmeh.
Ni ruski prisutni velikodostojnici više se ne smeše. Svi kao da osećaju
odgovor cara.
»Propali smo − šapućem u sebi dok, praćen svitom, prolazim kroz
carsku palatu − propali smo! Nesrećna Srbijo!«

***

Ceo jučerašnji dan proveo sam u sređivanju utisaka i u razmišljanju.

Očajanje koje me je obuzelo posle razgovora sa carem malo je popustilo.
Sve nade nisu bile izgubljene, jer mi je preostajalo još više susreta sa
carem, a imao sam da razgovaram i sa vladom. Predsednik vlade
Stolipin bio je blagonaklon prema Srbiji, a najviše sam polagao na
razgovore sa ministrom Izvoljskim.
Čim sam se malo smirio, počeo sam da se prisećam svega što me je
vezivalo za Petrograd. Tako sam želeo da napravim nekoliko poseta, da
se susretnem sa Sergijem i drugovima iz internata, da ponovo vidim
kuću i porodicu profesora istorije, gde sam se nekada osećao kao u
svojoj kući. Ali, nisam imao vremena za to, a uz to sam znao da se svaki
moj pokret prati − i da se svih tih želja moram za sada odreći… Možda
docnije… kada ponovo, privatno, budem došao u Rusiju.
Istoga dana napravio sam i posete svojim tetkama i velikim
kneževima Petru Nikolajeviču, Nikolaju Mihajloviču i drugima i s njima
dugo govorio o situaciji i carevim namerama. Svi su me dočekali toplo,
kao i car, i svi su imali puno srdačnih reči za naše pitanje.
Tetka Stana je naročito bila energična.
− Ako car i vlada ne mogu da vam pomognu, pomozite se vi sami. Ne
pristanite nikako na sramnu aneksiju. Ne kapitulirajte pred silom i bolje
idite u rat.

***
 U toku prva dva dana napravio sam još mnogo vizita i primio više
lica. Razgovarao sam sa predsednikom vlade Stolipinom i ministrom
Izvoljskim i svugde, uz srdačne pozdrave, slušao izlive bratskih
osećanja.
Razgovor sa predsednikom Stolipinom kretao se u duhu onoga što
mi je već rekao car. Imao sam utisak da ili Stolipin ponavlja careve reči
ili je pak car govorio ono što misli njegov prvi ministar. Čuo sam i ovom
prilikom mnogo ponavljanja o nespremnosti Rusije za rat i naklonosti,
koju za Srpstvo ima ruski narod, a naročito car i vlada. Jedino novo za
mene bilo je optimističko gledište Stolipina na buduće događaje u
Evropi i Rusiji. Dok je car izgledao deprimiran nespremnošću Rusije za
rat, prvi ministar Rusije gledao je na to mnogo vedrije. Za sve vreme
razgovora trudio se da me uveri da će se situacija u Rusiji uskoro
promeniti u njenu korist, da im unutrašnje prilike ne zadaju mnogo
briga i da će vojna snaga zemlje za kratko vreme moći da diktira uslove
ne samo Austro-Ugarskoj, nego i Nemačkoj, koja se, kako je ponavljao
Stolipin, previše osilila u Evropi.
− Budite uvereni, Visočanstvo, − govorio mi je on − da će se stanje
izmeniti u korist Rusije i svih slovenskih zemalja. Kada se naše rane
uskoro izleče, čućete šta može i šta će učiniti Rusija.
Vedrina predsednika Stolipina mogla je da me primiri, ali ne i uteši.
Imao sam utisak da mi neka najbliža duša umire, a sveštenik me teši
kako će ona otići u rajska blaženstva… Zaupokojena molitva nije mogla
da pomogne umirućem.

***
Kada sam se istoga dana sreo sa ministrom spoljnih poslova
Izvoljskim, pažljivo sam ga posmatrao. Mnogo sam posle aneksije slušao
o njemu: otac i političari polagali su u njega gotovo veće nade nego u
samoga cara.
− Radujem se što mi se ukazala prilika da upoznam Vaše visočanstvo
− rekao je ministar prijateljski. − Vesti koje sam poslednjih dana dobijao
od našega poslanika u Beogradu tesno su vezane za Vaše visočanstvo.
Nisam ni sumnjao da je ministru spoljnih poslova Rusije do tančina
bio poznat moj stav prema pitanju aneksije i revolt našeg naroda protiv
Austro-Ugarske. Od momenta objave aneksije imao sam više razgovora
sa ruskim poslanikom u Beogradu i nisam krio ni ogorčenje prema
Austriji, ni želju da se pomogne braći u anektiranim krajevima. Najzad,
i javni govori, koje sam držao i izjave, koje sam stranim dopisnicima
davao, bili su objavljeni u ruskoj štampi.
− Da, Ekselencijo − rekao sam prilično žustro − vaša diplomatija je
imala mogućnost da se uveri koliko je poslednja nepravda
AustroUgarske pogodila srpski narod. Sve što sam govorio, bilo je samo
odraz narodne želje i naša tvrda rešenost da ne pristanemo na aneksiju.
Ministar me gleda radoznalo i svakako u mislima preleće sve što je u
poslednje vreme pisala o meni austrijska štampa.
Sa ministrom Izvoljskim želim da razgovaram drukčije nego sa
carem. Razgovarajući sa carem, apelovao sam na njegovu dušu i
slovensku bolećivost − u odnosu na Izvoljskog, oprobanog diplomatu, −
apelujem samo na mudrost i diplomatsko iskustvo… Da li ovaj čovek
ume da predoseti događaje i da ih predupredi? − to je misao koja me
okupira dok ga posmatram. Izgleda mi pronicljiv − da li mu ta
pronicljivost pomaže i u predosećanju diplomatskih zapleta i rešenju
međunarodnih kriza?
− Da − kaže ministar − vi ste u pravu što ste ogorčeni na aneksiju.
− Hvala vam, Ekselencijo, na utešnim rečima. Srbi se i nadaju u vašu
intervenciju i veruju da će se Rusija zauzeti za nas.
Ali, ministar kao da se setio da politiku ne vodi samo on, već i car i
vlada, i da je malo prenaglio.
− Car je taj koji će odlučiti − rekao je malo više diplomatski − a vi ste
juče imali prilike da čujete njegovo mišljenje. Nadam se da ste dobili
izvesne podrške i da ću i ja uskoro dobiti nove instrukcije.
Sada je Izvoljski bio samo diplomata i lukavo je hteo da sazna šta je
rekao car. Možda je to donekle i znao, a možda je tek želeo od mene da
čuje. Ja nisam na ovo hteo ništa da mu odgovorim. Ono što mi je rekao
car nije bilo dovoljno da nas ohrabri, i naše nade u Izvoljskog bile su
jače. Ako se ministar zauzme kod vlade i Dume, ako bude govorio caru,
ako ga mržnja prema Austro-Ugarskoj zaslepi − možda će naša stvar
dobiti i novi obrt. Mi nećemo polovično rešenje, mi želimo energičan
protest u vidu ultimatuma Austro-Ugarskoj da odustane od aneksije,
koju je samovoljno izvršila. Ministrove reči o »novim instrukcijama«
plaše me, ali mi daju i nade da se te instrukcije mogu izmeniti.
− Razgovaraću i sa predsednikom Pašićem − kaže najzad Izvoljski. −
Kako sam čuo, on ostaje ovde sve dok mi ne zauzmemo zvaničan stav
prema pitanju aneksije. Poslaću i lično objašnjenje vašem kralju.
Gledaću da budem u što tešnjoj vezi sa Beogradom, dok se ova stvar ne
reši. Imajte strpljenja i vere u nas.
Kakvo je trebalo da bude to strpljenje, saznao sam tek početkom
1909. godine, − kada je pitanje aneksije definitivno skinuto sa dnevnog
reda evropske konferencije.
Dva dana docnije krenuo sam za Beograd.
Na poslednjem intimnom doručku, koji je car uoči moga odlaska
priredio meni i sviti, − car mi je stavio na grudi lentu Ordena sv,
Aleksandra Nevskog i, izjavljujući želju da uskoro zvanično posetim
Rusiju, rekao mi je na rastanku:
− Pozdravite kralja i srpski narod i nadajte se u svu pomoć, koju
možemo da vam ukažemo.
Znao sam dokle ide ta pomoć, ali sam stegao srce i toplo zahvalio
caru na ljubaznom dočeku i obećanju.
Pre moga odlaska imao sam dug razgovor sa Pašićem. Ponovio sam
mu u glavnim potezima careve reči i nisam krio da naša stvar ne stoji
baš najsjajnije.
− Ako Austro-Ugarska bude na neki način osetila ovu istinu, to će
biti porazno po nas i rezultat diplomatskih razgovora sa Rusijom.
Nikome me smete govoriti o tome, Kraljeviću, i po dolasku u zemlju
ponašajte se kao da je vaša misija potpuno uspela. Lukavstvo je osnova
političke mudrosti, − rekao mi je Pašić.
Možda je to istina, ali ja sam dobro poznavao političko lukavstvo
Pašića, a budućnost mi je u tom spremala i nova iznenađenja.

***
Pre odlaska za Beograd dao sam i kratku izjavu dopisniku »Dejli
Mejla«.
»Moja misija je imala potpun uspeh. Uveren sam da nas Rusija
nikada neće napustiti. Savetovano nam je da čekamo i mi ćemo čekati,
jer su pravda i zakon na našoj strani − ali ako konferencija ili kakvo
drugo rešenje ne budu povoljni za nas, rešeni smo da sami otpočnemo
akciju«.
Ova izjava, sračunata da obavesti Austro-Ugarsku o rezultatu moje
misije, imala je i za cilj da potvrdi vest, koju je uoči moga odlaska
ministar Izvoljski saopštio predsedniku Dume Homjakovu i članovima
Dume, da Rusija neće priznati aneksiju, − što je izazvalo buru
oduševljenja u Beogradu, a pravo zaprepašćenje u Beču i Pešti.

***
Dok se sa nadom i strepnjom vraćam u domovinu, dve vesti su me
neprijatno dirnule; Austro-Ugarska gomila trupe na našoj granici i
narod prestonice priređuje mi veličanstven doček.
Gomilanje trupa na našoj granici moglo se tumačiti odlučnošću
Austro-Ugarske da oružanim putem brani aneksiju, bez obzira na
eventualnu konferenciju velikih sila i njen ishod, − dok je druga vest
izražavala veru srpskog naroda u povoljno rešenje našeg pitanja u
Petrogradu.
Doček, koji mi je spremio Beograd, potvrdio je moje slutnje da je
narod duboko uveren u oružanu pomoć Rusije i da je dobrim delom
pripisuje mojoj intervenciji u Petrogradu.
Ponet narodnim izlivima ljubavi, na pozdravni govor predsednika
opštine odgovorio sam:
 »Zahvaljujem građanstvu i vama, gospodine predsedniče, na sjajnom
dočeku i lepim željama. Dolazim iz Rusije i donosim srdačne pozdrave
od brata bratu. Mogu vam reći da sam i kod ruskog cara i kod ruskog
naroda naišao na velike simpatije prema Srbima i srpskoj pravednoj
stvari. Način na koji mi je to izraženo dovodi me do uverenja da će Srbi
naći potporu kod braće Rusa u borbi za svoj opstanak, za svoje mirno
kulturno razviće i svoju pravednu srpsku stvar. − Ako pak glas silne
Rusije i drugih prijateljskih zemalja ne bi bio dovoljan da nam pomogne
u našoj pravednoj borbi, mi ćemo sami učiniti ono što nam dužnost
nalaže, jer će nam onda mir biti teži od rata, a smrt lakša od života. Zato
budimo spremni da svoja prava, ako nam ih drugi ne budu mogli da
zaštite, branimo i tražimo gvožđem i olovom, ne pitajući koliki je
neprijatelj, nego gde je neprijatelj.«
Ovaj moj govor, koji se nije baš potpuno slagao sa politikom i
savetima Pašića, razdragao je naš narod, ali istovremeno navukao na
mene neizmerni gnev Austro-Ugarske.
Preko austrougarske štampe osuta je žestoka paljba na mene. Pisane
su najfantastičnije stvari, izmišljale su se čitave priče o mojoj ličnosti i
moje ime nije se skidalo sa stubaca bečkih i peštanskih novina.
Ali, napadi Beča i Pešte nisu mogli da zaustave diplomatske korake i
istorijske posledice tih koraka.
U Austro-Ugarskoj došlo je do krize. Kabinet barona Beka dao je
ostavku i Binert, dotadašnji ministar unutrašnjih poslova, dobio je
mandat za sastav vlade.
Ruski car je telegramima, upućenim ocu i meni, saopštio svetu da je
moja poseta Rusiji bila prijatna i draga i da car gaji iskrene simpatije
prema Srbiji, čvrsto verujući da će se razumnom politikom sačuvati mir
u svetu.
I deda mi je uputio telegram, kojim čestita »uspeh za našu svetu
stvar i pravedne interese«, − za koji nisam bio siguran je li to
diplomatski potez kneza Nikole ili njegovo neznanje istine − da Rusija
neće i ne može da stupi u rat.
 Pustite me da sanjarim

Čim sam se vratio u Beograd i referisao ocu o svojoj misiji, krenuo

sam već prvog jutra na Banjicu. Dugo vremena nisam prošetao kraj
male kuće i sada sam žarko želeo da vidim šta se tamo događa.
Stigao sam u uobičajeno vreme, ali nikoga nije bilo u vrtu. Kraj
oktobra proredio je ruže, pa iako je bilo lepo i sunčano, jesen se već
osećala i na poluzadremalom lišću i na gotovo sasušenim krunicama
cveća. Kućica kao da je postala veća, između proređenog zelenila virili
su njeni okviri sa otvorenim kapcima na prozorima.
Priterao sam konja uz ogradu i stao. Stajao sam nekoliko minuta i
posmatrao kućicu i vrt, pa kako se niko nije pojavljivao, krenuo sam
prema kasarni. Želeo sam da što pre sretnem poručnika V. i saznam je li
se što dogodilo za vreme mog odsustva.
Poručnika sam našao na vežbalištu. Prisustvovao je obuci vojnika i
čim me je ugledao, požurio mi je u susret i povukao me na stranu da nas
niko ne čuje.
− Upoznao sam se sa devojkom − rekao je veselo. − Već smo dva-tri
puta jahali zajedno i sutra ćemo jahati opet.
Iako je ovo bio deo našeg plana, zajednički utvrđenog, osetio sam
malu ljubomoru prema prijatelju… Zar je devojka tako lako pristala da
iziđe u šetnju s jednim gotovo nepoznatim poručnikom?… Nešto me je
gušilo u grlu, ali sam jakom voljom uspeo da se savladam.
− I ona je pristala? − pitao sam malo ironično, udaljujući se naglo od
oficira, koji me je prisno držao podruku.
Poručnik se glasno nasmejao i pogledao me vragolasto ispod oka.
Sada sam tek primetio da je simpatičan i da iz njega zrači neka
preterana vedrina koja može da se dopadne. Počinjao sam da ga gledam
drugim očima, − kako ga do sada nisam gledao.
 − Pristala je, jer izgleda da joj je do toga stalo. Ne znam zašto, ali mi
se čini da ima neki naročit razlog za to. Juče je pitala za tebe.
− Za mene? − promucao sam zbunjeno i ne verujući. − Kako je
mogla da pita za mene kada me ne poznaje? Da nije pitala za nekog
drugog?
Opet sam osetio bol ljubomore i opet sam izazvao poručnika da se
osmehne.
− Pitala je da li poznajem oficira koji svako jutro ovuda prolazi.
Pitala je ko si, i jesi li u mome puku.
− A ti?
Sada, kada je bilo u izgledu da mi se ostvari želja, strah i sumnja
mučili su mi svest. Zaboravio sam pa unapred utvrđeni sporazum sa
prijateljem i sumnjičio sam ga za svaku netaktičnost i izdajstvo. Da li se
zaista približio devojci samo da bi meni pomogao ili je možda i on želeo
da sa ljupkom gospođicom uspostavi kontakt? I šta joj je rekao o meni?
Da li je sačuvao tajnu?… Poznavao sam ga dobro, bio je čestit, a i
oficirska reč ne bi mu dopustila da me izda. Stideo sam se svojih
potajnih misli, ali je nešto jače od svesti izazvalo nepoverenje u duši i
rađalo želju da ga odgurnem, da odem, − i zauvek napustim sve
kombinacije i nade. Na sreću, moj prijatelj nije mogao da pročita ove
misli i poverljivo je nastavio započeti razgovor.
− Rekao sam joj da te poznajem i da smo zajedno u puku… Ne brini,
dobro sam odigrao svoju ulogu. Pravio sam se da razmišljam ko bi to
mogao da bude, i onda sasvim nehatno primetio da je to svakako
kapetan Petrović, koji ovim putem dolazi u kasarnu.
Dok me je poručnik zaverenički vukao ogradi vežbališta, zadovoljan
što je njegova misija tako uspela i što može da me obraduje − nisam bio
sposoban da izustim nijednu jedinu reč. Nešto toplo i veliko obuzimalo
mi je dušu, prelivalo se na sve ljude oko mene, na celu Banjicu, koja se
pružala pred nama. Imao sam želju da se smejem, da zagrlim poručnika,
da zagrlim sve vojnike koji su se nalazili na vežbalištu.
− Dobro je što si došao − govorio je moj prijatelj dalje. − Teško sam
ovih dana mogao da se izvučem iz kasarne za vreme obuke. Komandant
je stalno u puku i bilo je nezgodno da se udaljujem. Biće lakše kad si ti
tu… Ići ćemo zajedno, a kada sam u tvojoj pratnji, pukovnik neće da
protestuje. Dođi ujutro ranije. Jahaćemo sve troje.
Posle razgovora sa poručnikom V. vratio sam se u svoj stan. Nisam
mogao da ostanem u kasarni. Bio sam uznemiren i nestrpljivo sam
čekao da svane sutrašnje jutro.

***

Najzad sam upoznao i gospođicu Anu.3

Rano ujutro poručnik V. stigao je sa konjima ispred njene kuće, pa
su zajedno krenuli strmim putem prema Rakovici. Ja sam ih čekao na
nizbrdici. Po dogovoru sa poručnikom trebalo je u određeno vreme da
ih sretnem na putu − da bi susret izgledao slučajan. Došao sam ranije,
sklonio se malo u stranu i na topot njihovih konja pošao im u susret.
Sve se odigralo prirodno i devojka nije mogla ništa da posumnja. Kada
sam ja naišao, poručnik je zaustavio konja, pozdravili smo se, pa smo
sjahali i pomogli i gospođici da siđe. Posle konvencionalnog
upoznavanja, pri kome smo i gospođica i ja pokazali dosta nespretnosti,
nastavili smo šetnju. Krenuli smo put Košutnjaka i ja sam, jašući kraj
nje, češće puta pridržavao njenog konja. Bilo je nečega smešnog u tome
jahanju; naša gošća tek je učila da jaše, a poručnik V. izabrao joj je
mirnog konja − pravu ragu koja se jedva kretala. Ja sam jahao svoju
bedeviju, poklon sultana, i na svu sreću mlada gospođica se nije
razumevala u konje, da bi mogla da oseti razliku.
Za vreme šetnje devojka je ćutala, ja sam je posmatrao ispod oka, a
poručnik je brbljao. Primećujući našu zbunjenost, pronalazio je razne
načine da nas zabavi. Bio je više nego sjajan, toliko dopadljiv da sam
počeo pomalo da strahujem da se previše ne dopadne našoj partnerki.
Prvi susret je prošao bolje no što sam se nadao i na rastanku smo
ugovorili novi sastanak za sutra.
 ***

Jutarnje jahanje utroje postaje sve češće. Pronalazim razne načine

da se odvojim od kasarne i učenja. Niko ništa ne sluti, a ja lukavo
podešavam vreme. Kada me nema u kasarni, misle da sam u dvoru; kada
nisam u dvoru, veruju da sam zauzet vežbama u kasarni. Ne znam samo
dokle će ovo da traje.
Kada smo juče jahali kroz Košutnjak, poručnik je našao izgovor da
me malo ostavi nasamo sa Anom.
− Prošetaću do Rakovice − rekao je iznenada. − Čekajte me, doći ću
brzo.
Ako je moj drug mislio da ću iskoristiti ovo odsustvo da sa Anom
malo ljubaznije proćaskam, onda se jako prevario. Čim je izmakao, i Ana
i ja, iako smo se dotle smejali njegovim šalama, koje je on prosto bacao
kao iz rukava − naglo smo ućutali. Samoća nam je bila nepodnošljiva, a
nijedno od nas nije umelo da je prekine. Ana je čupkala lišće sa
obližnjeg žbuna i kao da je bila sasvim okupirana ovim poslom, a ja sam
s vremena na vreme bacao na nju prikrivene poglede. Pod tim
pogledima Ana bi obarala oči, a laka rumen preletala je preko njenog
lica. Počinjali smo oboje previše da osećamo da bismo mogli da
govorimo o običnim stvarima.
Pola sata je proteklo, i sem nekoliko konvencionalnih fraza, nije bilo
drugog razgovora. Tek nas je dolazak poručnika V. malo oživeo.
Razgovor je ponovo počeo, svi smo se opet smejali, jurili po travi i
između drveća i zabavljali se sve do momenta kada smo nas dvojica
morali da se vratimo u kasarnu.
U ovo vreme je poručnik V. uvek ispraćao Anu do kuće. Ja sam se
odvajao od njih još na izlazu iz Košutnjaka i kretao drugim putem.
Nisam smeo da dozvolim da me ko vidi u Košutnjaku, jer bi to moglo da
izazove skandal, koji bi uznemirio moga oca, a zadovoljio moje
protivnike.
 ***

Iskrsla je nova neprijatnost. Kada je danas posle dužeg jahanja po

običaju trebalo da se oprostimo ispred Košutnjaka i Ana i poručnik
pođu prema Banjici, a ja drugim putem u Beograd, Ana, koja je svakako
počela o tome nešto da razmišlja, naglo je rekla:
− Ne, ja želim da me obojica ispratite. Ne vidim razloga zašto
kapetan ne može da ide s nama.
Nazvala me je kapetanom Petrovićem, a ne toplo po imenu kao i do
sada − i gledala me tako pronicljivo, da je to bilo jako neprijatno i
poručniku i meni. Prosto smo zanemeli obojica. Nismo znali šta bismo
mogli da joj kažemo, a da to ona ne shvati kao uvredu.
Poručnik se prvi snašao.
− Kapetan mora da je sada u kasarni i ako ga ko vidi, biće kažnjen.
Bolje je da ne izazivamo komandanta. Saznao bi da smo jahali sa
devojkom u vreme kada je trebalo da budemo na vežbi i kazna nam ne
gine.
Izgledalo je da razlog nije dovoljan da ubedi Anu.
− A kako možete vi da jašete sa mnom, poručniče? − upitala je
nervozno. − Zar se ne bojite kazne?
Nova zamka. I opet je poručnik bio snalažljiviji.
− Ja sam ordonans oficir − kaže on − i nisam obavezan da
prisustvujem vežbama. Kapetan je u pešadiji i u ovo vreme mora da
bude u kasarni.
Kako se Ana nije razumevala u vojničke discipline, i reč »ordonans«
značila je za nju samo počasnu službu, − izgovor je donekle umirio.
Osmehnula se, mahnula mi rukom i naglo poterala konja. Poručnik
požuri za njom.
Situacija postaje ozbiljna… Šta da radim? * * *
Došao sam u dvor veoma neraspoložen. Očekivali su me časovi, a ja
za sve vreme nastave nisam mogao da se priberem. Bio sam rasejan do
krajnosti. Morao sam da smislim nešto i rešim ovo stanje, koje mi
postaje neprijatno i koje me muči… Anu neću da izgubim, a ne mogu ni
da nastavim ovako. Ako pustim da stvari idu kako su krenule, i ako ne
nađem neki dobar razlog da se pred njom opravdam, Ana će osetiti da
nešto krijem i u njenoj duši samo će se pojačati sumnja, koja je već
počela da je nagriza. Ne mogu da joj kažem istinu, a i kada bih mogao i
hteo, teško da se može pretpostaviti njena reakcija. Do danas sam za nju
bio kapetan Petrović, − mladić koji je odgovarao njenim snovima − a šta
bi osetila sutra, kada bi joj se u najširoj srazmeri otkrio jaz koji nas
odvaja?… Da li bi razumela da u mojoj duši taj jaz i ne postoji, i da bih
se ja šetao sa njom javno, pa ma šta na to rekla čaršija, da nije države i
oca… Koga da žrtvujem? − Anina osećanja ili očevo spokojstvo?… Javne
šetnje sa njom možda bi malo zadovoljile njenu sujetu, ali onda bi istina
izbila na javnost, − doznao bi je otac, doznao bi je narod, a doznali bi je i
moji protivnici… a uz to, ko zna da li bi i Ana pristala na to. Da javno
šeta sa mladićem koji nikada ne može da je uzme, od koga je dele
skrupule i moral jedne sredine, koja to, s obzirom na svoje predrasude,
ne bi mogla da prihvati. Zar to ne bi razbilo sve njene iluzije?
Sada sam već mnogo znao o Ani. Bila je dete činovničke porodice iz
unutrašnjosti − kao što sam i pretpostavljao, završila je srednje
školovanje i nadala se državnoj stipendiji, da bi nastavila studije negde
izvan zemlje. Ove godine tu stipendiju nije mogla da dobije i zato je još
u Beogradu kod svoga dede, u ovoj maloj dedinoj kući. Nadala se da će
iduće godine krenuti za Pariz na dalje školovanje − i govorila mi je o
Parizu i sa nadom i sa strepnjom… Želela je oduvek da ode, − sada kao
da je ta želja umanjena saznanjem da nešto i ovde ima da ostavi.
Ali, odvojeno od njenih životnih uslova, Ana je imala sve odlike koje
su mogle da razoružaju i najvećeg skeptika. Osim mladosti i lepote −
gotovo tri godine mlađa od mene − bila je inteligentna i zabavna.
Govorila mi je o svojim životnim principima, dopuštala da nazirem
njene snove o budućnosti i malo pomalo, možda i nehotice, uvlačila me
u svoje tajne. Svakog dana, kada sam se opraštao od nje, osećao sam da
sam sve više vezan, da sve jače želim da je ponovo vidim, i da mi je
neizmerno draga. Nisam hteo da mislim na budućnost, sadašnjost je bila
tako lepa da je nije trebalo zagorčavati nepotrebnim mislima. Ja sam bio
previše mlad, ostajalo mi je dobrih deset godina da se zabavljam.
Mogli smo da nastavimo šetnje do njenog odlaska, − a pomisao da je
se jednom ipak moram odreći odstranjivao sam od sebe kao neminovnu
sudbinu… Smrt je isto tako neminovna, pa ipak niko u mladosti ne misli
na nju… Mladost ima prava na snove, − neka me puste da i ja
sanjarim…

***

Odnosi između Ane i mene bili su sve prisniji. − Sada pričamo i

smejemo se i kada poručnik V. nije prisutan. A on, diskretan i dobar, sve
češće pri našim šetnjama pronalazi razloge da nas ostavi. Ti razlozi više
nisu ni potrebni − on jaše napred, a mi polako za njim, uz priču… Ili
nas, pri odmoru, ostavlja, pa konjem kaska po Košutnjaku. Njegove
kratke odsutnosti prijatne su nam, mi ih čekamo i koristimo da jedno
drugom uputimo po koju topliju reč… Naročito to činim ja, a Ana prima
sa radošću, koju ne krije. Gleda me nežno, a cela joj se duša sliva u oči,
− prosto osećam kako joj srce drhti kada smo sami, i verovatno se u njoj
već budi misao da prisustvo poručnika V. nije uvek potrebno.
Najzad, sve i nije tako zlo. Kazaću Ani da sam u ovo vreme zauzet
službom, jer je stanje u svetu veoma zategnuto i moliću je da me
razume… bar za sada. Docnije ću već pronaći neki način da sve ovo
objasnim… Najzad, i vreme će učiniti da se stvari donekle razbistre.
Ostavimo neka događaji teku − sudbina nam je određena i mi joj ne
možemo izbeći.
Sa takvim mislima, posle napornog dana, u kome sam imao više
razgovora sa ocem i sa izvesnim političarima, otišao sam predveče pred
Aninu kuću. Prozori su bili osvetljeni. Ana je svakako bila kod kuće…
Šta li radi? Muče li i nju slične misli ili se jutrošnja epizoda ne dotiče
njene duše tako duboko?… Da li nešto sumnja?
Stajao sam neko vreme pred ogradom, očiju uprtih u osvetljene
prozore − pa sam onda poželeo prijatnu noć Ani i krenuo kući.
Dobra volja mi se vraćala. Sutra ću joj već objasniti svoje razloge − i
sve će ponovo biti u redu.

***
Sutra ujutro Ana nije došla na sastanak. Na mestu sastanka zatekao
sam samo poručnika V. − ali je i on bio namrgođen i zle volje.
− Ana neće da jaše danas − rekao je, dok sam se ja okretao ne bi li
gde ugledao Anu. − Odbila je da dođe. Kaže da ima poslova u kući.
Moje raspoloženje, s kojim sam toga jutra žurio u Košutnjak,
odjednom je splaslo. Ne znam da li sam bio žalostan ili uvređen. Anin
nedolazak imao je za mene sve simptome jednog krajnjeg
nerazumevanja i okrutnosti.
− U redu. Ako neće ona, jahaćemo nas dvojica. U kasarni nas inače
niko ne očekuje.
− Ne vidim zašto bismo jutros jahali − kazao je moj drug, sležući
ramenima na moj predlog. − Bolje je da idemo na službu. Ali, kada je sve
ovako, mogli bismo i da se objasnimo.
− Da se objasnimo? Zašto? Nedolazak gospođice ne bi morao da
izmeni naš jutarnji program.
− Ali bismo bar mogli da to iskoristimo i prekinemo šetnje, Neki
oficiri se već bune što jutrom izostajem iz puka. A šta će biti ako za naše
šetnje sazna kralj? − Dobro smo se zapetljali obojica. Biće zlo i za tebe i
za mene.
− Neće biti veliko zlo ako sazna kralj − odgovorio sam prilično
nepromišljeno.
Sada, kada Ana nije bila tu, ta činjenica mi nije izgledala glavna.
Mnogo je bilo teže prihvatiti istinu da se Ana naljutila i da više nikada
neće doći.
− Možda tebi to ne izgleda tako zlo, ali meni bi bilo vrlo neprijatno.
Stariji sam od tebe i moglo bi da mi se prebaci da sam te naveo na ovu
situaciju.
Bio je donekle u pravu. Nisam znao šta da mu odgovorim i poterao
sam konja ljutito… Poručnik me je jedva stizao, − i sada smo kasom
jahali jedan pored drugoga.
− Ne ljuti se, − rekao je srdačno. − Bolje mi reci zašto nećeš da se
objasniš sa Anom. Ona je pametna i razumela bi situaciju. Misliš li da bi
imala šta protiv kada bi saznala da ne šeta sa običnim kapetanom?
Zaustavio sam konja tako naglo da je poručnikov konj malo odskočio
u stranu.
− Imala bi − rekao sam uzbuđeno, dok mi se cela duša bunila protiv
nepravde koja se ovim nanosi Ani. − Imala bi još kako… Ti to ne
razumeš, ti nisi imao krize koje sam u detinjstvu ja doživeo… Šta da joj
kažem?… »Volim te, Ana, ali odreci se svih nada. Između tebe i mene
stoje otac, narod i presto«. − Hoćeš li to da joj kažem? I veruješ li,
zaista, da bi joj bilo milije da prihvati nešto što je ponižava, da bi − kako
ti misliš − mogla da zagreva svoje samoljublje sitnim ljudskim
slabostima?… Zar tako malo poznaješ Anu i tako rđavo sudiš o njoj?
U ogorčenju koje su mi ove misli izazivale sjahao sam sa konja, a
sjahao je i poručnik. Sada smo stajali jedan kraj drugoga na pustoj stazi
Košutnjaka… Nikoga nije bilo u blizini i niko nije mogao da čuje ni moje
razloge, ni njegovo protivljenje.
− Ja ne želim da ona nešto shvati, jesi li razumeo? Ne želim da je
izgubim, ne želim da joj ubijem dušu. Zar ti se ne čini da ona već nešto
oseća i da je to prvo što je u životu osetila?… Da joj kažem… da je
izgubim… da ponovo budem sam… Da se odreknem svega da bih
zadovoljio čaršiju?… Istina bi imala samo jednu posledicu: Ana bi se
povukla, ostavila bi me, − ono što je za mene bilo sveto njoj bi izgledalo
obesna igra − I zašto, pitaš me ti… zato što sam uvek želeo da lično
predstavljam nešto, da se ne zaklanjam imenom i položajem porodice…
Da budem siguran da sam prijateljstvo ljudi zadobio svojom ličnošću…
Da ne sumnjam… Sumnja, to je nešto što razdire, što zagorčava život,
što ubija lepotu onog najlepšeg − što od te najlepše stvari stvara ružne
pretpostavke… Šta bi ti učinio na mome mestu? Da li bi bio siguran da
sve što ti se poklanja, poklanja se tebi lično, a ne onome što stoji ispred i
iza tebe?
− A kako misliš da uskladiš sve to?
 − Pustiću da stvari teku kako su počele, pa neka sutrašnjica odluči.
Zašto da izazivamo sudbinu? Ovako smo spokojniji oboje.
− Možda si ti spokojan, ali nije spokojna i Ana. Juče ti je rekla da želi
da je otpratiš u grad… Danas je želela to, sutra će želeti više… Ne čini li
ti se da joj je već dosta pustih staza Košutnjaka?… Svaka devojka hoće
da izlazi. Zvaće te na žureve, tražiće da je pratiš u društva, da izigravaš
zvaničnog pratioca i kavaljera… A šta ćeš onda učiniti ti? − Biće
raspusta, odmora, praznika. Ne možeš se večito izvinjavati službom i
kasarnom.
Opet je bio u pravu. On je poznavao život, a ja sam od života dobijao
samo ono što mi se delimično dopuštalo da otkrijem. Njega je sudbina
možda vitlala i navikao se na otpor, meni je istina blagonaklono
pokazivana kroz šećernu oblandu moga rođenja i položaja. Između
njegovih shvatanja i mojih stajale su godine njegovog iskustva i mog
nepoznavanja prave životne istine i borbe.
− Vidim − kaže poručnik ozbiljno − da su stvari mnogo
komplikovanije nego što sam mislio. Neka nas Bog sačuva da se što ne
otkrije. U poslednje vreme imam neprijatno predosećanje.
− Ti ne reskiraš ništa, jer kralj se ne sveti. Ja reskiram sve.
− I ne misliš na sebe, ali šta će biti s tobom kada jednoga dana ne
budeš mogao da se boriš sa utvrđenim zakonima društva, sa svim onim
što ti nameću obaveze položaja? Šta ćeš učiniti kada ti se uskrati ono na
šta veruješ da imaš pravo? Hoćeš li se pomiriti sa činjenicama, kao što
bi morao i sada da se miriš?
− Ne znam. Odbaciću sve i živeti kako hoću.
Učinilo mi se da je na usnama moga prijatelja zaigrao gorak osmeh.
Izgledalo mu je neostvarljivo ono što govorim i gledao me je sa puno
saosećanja. Znao je više od mene.
Ponovo smo pojahali konje i uputili se prema Banjici. Pred
kasarnama sam zastao.
− Neću unutra − rekao sam poručniku. − Idem kući. Napisaću Ani
pismo. Neka mi još malo pokloni svoje prijateljstvo, a posle… videćemo.
Ona ionako na proleće odlazi.
 Vraćao sam se kući pod utiskom teškog razgovora, da opet od života
primim ono što su mi suđaje odredile na dan rođenja. Nisam znao da će
se reči koje sam izgovorio poručniku V. jednoga dana i ostvariti i da ću
se jednom zaista i odreći svega što me je sputavalo. Samo, Ana neće biti
kriva za to. Uzrok će biti mnogo teži, jedna slučajno prouzrokovana
smrt opteretiće moju savest i odrediti moj dalji životni put…

***

Svakodnevno idem u naše Ministarstvo spoljnih poslova i vodim

dugačke razgovore. Ministar mi je danas saopštio da je austrougarska
vlada odgovorila i na drugu notu Rusije o pitanju saziva konferencije.
Iako ova nota nije objavljena, ministar mi je poverio da je Austrija
pristala na konferenciju i diskusiju o aneksiji, ali je stavila uslove… »da
se diskusija vodi između velikih sila pre konferencije i da se na samoj
konferenciji protokolarno konstatuje šta je rešeno u prethodnim
pregovorima«. Ova nota će uskoro biti objavljena u našoj štampi, a naša
vlada je već izveštena da Rusija ne prihvata ove uslove.
Saglasio sam se sa ministrom da je potrebno mirno čekati
konferenciju, − ali nemam iluzija o njenom ishodu. Ne teši me ni
činjenica što je austrijski poslanik u Petrogradu, grof Berthold, dugo
razgovarao sa ministrom Izvoljskim, pa potom bio primljen u
audijenciju kod cara, jer se i to može tumačiti u korist austrougarske
teze da nimalo ne popuste, a izbegnu sukob. Rat kao da je na pomolu.
Crnogorci se javno spremaju, a Turska šalje svoju vojsku u
Novopazarski Sandžak, gde su ugroženi njeni interesi. Ovaj stav Turske
izazvao je bečku štampu da se ponovo zakači za mene. Dok su me ranije
»ženili« ruskim i austrijskim princezama, sada uporno tvrde da ću
uskoro zaprositi kćerku turskog sultana, ali ne pišu hoću li primiti i
muslimansku veru. Ne bi me čudilo ni kada bi javili da sam već prešao u
islam.

***
 Našao sam se ponovo sa Anom i sve je među nama izglađeno.
Sutradan po onom razgovoru u Košutnjaku napisao sam joj pismo i
molio da se vidimo. Pismo joj je odneo Kolaković, koga sam kolima
doveo do blizine ružičnjaka i pokazao Aninu kuću.
Čim je Kolaković ušao u vrt, vratio sam se u svoj stan, gde su me
čekali profesor Petrović i profesor dr Cvijić, zajedno sa ordonansima, da
idemo u lov. Ceo dan proveo sam s njima na Avali, gde smo lovili lisice i
uveče, sa dobrim ulovom, vratili se kući. Kod kuće sam zatekao Anin
odgovor. Pristala je na sastanak.
Iduće večeri otišao sam da se vidim sa Anom. Bio je to prvi naš
zakazan sastanak i prvi susret udvoje, bez prisustva poručnika V.
Ana se iskreno obradovala susretu. Dojahao sam do njene kuće,
privezao konja za ogradu vrta, pa smo zajedno šetali pustim stazama put
Banjice.
Veče je prošlo u prijatnom razgovoru. Ja sam se savlađivao da ničim
ne pokažem svoja osećanja i ne uvredim Aninu osetljivost. Šetnja
pustim stazama morala je da ima izraz čistog prijateljstva i da ničim ne
zbuni Anu, koja svakako nije bila navikla na ovakve šetnje.
Ana mi je prvi put pričala o svojoj porodici. U unutrašnjosti Srbije
imala je roditelje i dva mlađa brata. O Božiću ići će kući da provede
praznike, pa će se ponovo vratiti dedi u Beograd.
I ja sam pričao Ani o svojoj porodici i o sebi. Iskreno sam joj rekao
da imam oca, brata i sestru, pa sam joj čak govorio i o tetka-Idi i
detinjstvu na Cetinju. Nisam pominjao imena. Anu to nije ni zanimalo,
ali sam je upoznao sa mnogim uspomenama iz mladosti, Rekao sam joj
da sam kao državni pitomac učio školu u Petrogradu i pričao sam joj o
Sergiju i Ivanu, − o svemu što je moglo da se priča a da se ne pobudi
njena sumnja.
Uveče, kada sam, praštajući se s njom pred ružičnjakom, bio siguran
da ništa među nama nije ni izgubljeno, ni promenjeno, Ana me je
usrećila svojim pozivom:
− Dođite opet sutra. Možemo da iskoristimo ove lepe jesenje dane za
šetnju.
− Doći ću sigurno. Ako me što spreči, poslaću vam pismo.
Mir je među nama − a mir je i u mome srcu.

***
Prvi dan spokojstva i mira u buri zveckanja oružjem. Danas je naša
slava i dvor je pozvao na ručak mnoge goste. Pre podne smo položili na
Kalemegdanu kamen temeljac za spomenik Voždu Karađorđu, a u
podne za stolom, po očevoj želji, imali smo malo neobične goste: svi
rodovi oružja poslali su nam po tri vojnika. Bilo je nečega dirljivog u toj
atmosferi u kojoj su se, pred kraljem i velikodostojnicima, mešale
uniforme običnih vojnika sa dostojanstvenim figurama ministara i
starih političara, svečano obučenih i sa lentama i dekoracijama preko
grudi. Kralj i ja smo se osećali vrlo prijatno. Kralj je razgovarao sa
svakim vojnikom ponaosob − pa su se obični vojnici malo raskravili, što
je naročito prijalo ocu.
Jelena i Aleksandar nisu u Beogradu. Otac je imao od porodice danas
samo mene i tetka-Idu.
Posle ručka, zamoren razgovorom, dobio sam želju da se malo
prošetam. Seo sam u kola i projurio kraj Anine kuće.
Ana nije u Beogradu − otputovala je kod svojih za božićne praznike,
koji uskoro nastupaju.

***
Kralj je u mome prisustvu primio našeg specijalnog izaslanika u
Carigradu, Stojana Novakovića, koji je imao da referiše o svojoj misiji u
Turskoj.
Sultan nam šalje iskrene pozdrave i potvrđuje rešenost svoju i svoje
vlade da neće zaključiti nikakav tajni sporazum sa Austro-Ugarskom o
pitanju aneksije.
 Izveštaj Stojana Novakovića vrlo je važan i umirujući i kralj sa
zadovoljstvom konstatuje da naši odnosi sa Turskom svakim danom
postaju sve više prijateljski. On daje nove instrukcije Novakoviću, da
produži započete pregovore sa Turskom, i tada prvi put izražava svoje
nepokolebljivo uverenje:
− Ako Austro-Ugarska ostane pri aneksiji, poručite Turcima da će
rat ili mir biti jedini naš odgovor.
Kralj je poznat kao pristalica mira i ova njegova izjava veoma je
karakteristična.

***
Dani promiču u stalnim političkim razgovorima i izveštajima.
Predsednik vlade Velimirović gotovo svakog dana dolazi u dvor na
referisanje. On često razgovara i sa mnom, i nas dvojica imamo bliske
poglede na situaciju.
Opšta situacija na Balkanu teče u vidu javnih i tajnih pregovora.
Naša vlada zaseda i danju i noću, − i otac je veoma umoran. Vesti koje
stižu nisu uspokojavajuće. Turska nije još odgovorila na predlog Austro-
Ugarske, ali izgleda da će do sporazuma doći. Sultan je uputio ocu
privatno pismo i otac me uverava da će se Turska sporazumeti sa
Austrijom.
Mi Srbi čekamo.

***
Ana se vratila u Beograd i češće je viđam. Sada idem gotovo
svakodnevno kod nje − ona mi je to predložila još pre puta, a ja sam
prihvatio punim srcem. Nehotice mi je učinila veliku uslugu, jer sada
nismo izloženi ni pogledima, ni kritici.
U toploj skromnoj sobici, uz vatru koja bukti u gvozdenoj peći,
provodimo vreme u ćeretanju, koje katkada prekidaju pauze ćutanja…
U takvim momentima, u kojima se naši pogledi susreću, nemirni i
ispitujući, a reči još češće ostaju neizgovorene, dok nam se duše slivaju
u oči − u takvim momentima, kada se celo moje biće bori protiv želja, −
ja stežem srce da joj ne kažem najtoplije reči koje bi moje usne mogle da
izgovore. Ana oseća moju borbu i momente moje slabosti i, ne znajući
im uzrok, usrdno mi pomaže da ih prebrodim. Na sreću, krize traju
kratko − i razgovor živo počinje iznova.
Ana je prestala da sumnja. Moji česti dolasci ulili su joj sigurnost i
veru i ona me uvek predusreće otvorenim srcem, punim radosti. Nikada
mi ništa ne prebacuje i nikada se ne buni kada joj kažem da sutra možda
neću doći. Kada izlazim, ne pokazuje žalost, niti pita kada će me ponovo
videti. Lice joj zrači poverenjem i toplinom, a to poverenje me sve više
njoj privlači. Zadovoljna je onim što joj sadašnjost pruža, pa kao da ništa
više i ne traži.
Niko ne zna za naše sastanke. Otac je preokupiran poslovima, pa ako
katkada i primeti moje odsustvo, misli da sam u kasarni. Tetka Ida se
već pomirila sa činjenicom da me ređe viđa, a profesor Petrović tumači
moju zauzetost teškim događajima koji okupiraju sve srpske duhove u
ovo vreme.
Da nije teške situacije i misli na rat, život bi za mene bio san, iz koga
nikada ne bih želeo da se probudim.
 Veličanstvo, mi smo izdani

Juče predveče, jašući prema Aninoj kući, primetio sam da me

ponovo prate. Na pristojnoj daljini, krijući se da ga ne opazim, neki
konjanik je jahao za mnom. Sačekao sam da dođem do zavijutka puta,
skrenuo sam malo konja u stranu i stao. Kada je moj pratilac naišao,
naglo sam izjahao pred njega i uhvatio njegovog konja za uzde.
− Ko si ti i zašto ideš za mnom? − vikao sam na njega, dok sam
čvrsto držao uzde, da se konj ne otrgne i ne počne da beži.
Osmotrio sam dobro svog pratioca. Bio je to neki mlađi čovek i kada
sam iznenada izleteo i zadržao mu konja, tako se uplašio da gotovo nije
mogao da govori od straha. Okretao je glavu i krio oči, ali ja sam ipak
video da je smeđ, okruglastog lica i kratko podsečenih brkova.
− Zašto me pratiš? Ko ti je naredio? Govori!
Priterao sam svoga konja sasvim uz njegovog i rukom kojom sam
držao uzde snažno sam ga udario u grudi.
− Najzad si mi pao šaka, špijunu gadni! Govori ko te plaća? Austrija?
Austrougarska štampa se u poslednje vreme ponovo okomila na
mene. Pisali su strašne stvari, a u tim dopisima bilo je istine samo
utoliko što su tačno znali pravac moga kretanja. Ostalo je dopunjavala
mašta i mržnja novinarskih piskarala… Ipak, neko je morao da ih
obaveštava šta činim, a ta obaveštenja, koja su sračunato bila korišćena
da me uvek zlonamerno prikažu, imala su svoga dostavljača… Je li
mladić, Srbin, njihov obaveštajac?… Bes je rastao u meni. Morao sam da
znam ko je moj neprijatelj i držao sam uzde da mi konj ne umakne.
Mladi čovek se malo pribrao i pokušao je naglim zaokretom konja da
izvuče uzde iz mojih ruku. Ali, ja sam ih čvrsto držao.
− Ako te ne plaća Austrija, onda te plaća neko drugi. Neko te je
poslao za mnom. Ko je taj?
 Počeo sam da ga udaram po licu, šamari su pljuštali, on se povijao od
udaraca, ali nije reagirao, niti se branio. Znao je da je kriv i bojao se
posledica.
− Poslednji put te pitam ko ti je naredio da me pratiš?
− Pustite me, Kraljeviću − najzad je promucao moj nepoznati
pratilac. − Ja nisam špijun, ja sam vaše obezbeđenje.
Pokušao je da laže. Imao je spreman odgovor, kojem su ga svakako
naučili. Njegovi naredbodavci nisu bili glupi, ali ni ja nisam bio naivan
da poverujem.
− Obezbeđenje? A ko te je poslao?
− Naredili su mi iz Uprave grada da vas pratim, i ja vršim svoju
dužnost.
Mladić je izgledao tako bedno da me je prošla volja da ga dalje
napadam. Očigledno je izvršavao nečiju naredbu i sada je samo očajno
čekao šta će biti.
− Okreni konja i vrati se u varoš − rekao sam pomirljivije − znam da
nisi kriv, a znam i ko ti je naredio da me pratiš. Idi sada, ali pazi.
Opazim li te još jednom iza sebe, čuvaj se.
Pustio sam uzde, a on, zadovoljan što se sve tako završilo, okrenuo je
konja i poleteo prema varoši. Pre nego što je izmakao, doviknuo sam
mu:
− Pozdravi svoga gazdu i reci mu da mi je dosta njegove kontrole.
Ako samo još koga sretnem, obračunaću se s njim lično.
Kada je mladić odjahao, okrenuo sam i sam konja. Nisam imao više
volje da vidim Anu. Morao sam odmah natrag u dvor, da utvrdim ko je
moj pratilac. Razobličiću mafiju, pa ma ko bio taj koji naređuje − i ma
šta rekao otac. Uzdržavao sam se previše − teško onom ko mi ponovo
stane na put.

***
Iako vreme nije bilo pogodno za jahanje, jer se sneg topio, pa je na
neravnom putu bilo rupa punih vode, kasom sam poleteo u varoš.
Onako uzbuđen i ljutit uleteo sam pravo u kabinet kod oca.
Kralj je bio sam i nešto je pisao. Kada sam naglo otvorio vrata,
odmah je uočio da sam uznemiren i da se nešto moralo dogoditi.
Pogledao me je upitno preko naočara i zabrinuto zavrteo glavom.
− Opet neka neprilika − rekao je, a u glasu mu se osećala strepnja. −
Šta se dogodilo?
− Neprilike tek počinju. Neki mladić me je danas ponovo pratio.
Dokle će to da traje i dokle treba da trpim? Zar ti nemaš dovoljno vlasti
da me zaštitiš od uhoda?
Otac je mirno saslušao šta sam doživeo na putu i pogled, kojim me je
za to vreme gledao, postao mu je još umorniji. Previše ima briga ovih
dana, a sada i moj novi problem… A taj problem − otac to oseća − nije ni
lak, ni običan. Moji protivnici poznaju dobro moj temperamenat i
reakcije, i ovakvim postupcima izabrali su najbolji put da me izazovu.
Dokle će ići to njihovo izazivanje i dokle će moj temperamenat to da
trpi, to otac ne može da pretpostavi, ali se plaši. Ja sam njegov prvi sin i
njegova nada. Možda je još davno u izbeglištvu sanjao o ulozi koju su mi
sudbina i istorija sada nametnule, pa razmišlja da li će neprijateljski stav
onih koji me ne vole uspeti da pomuti njegove želje, da izmeni tok moga
života i uništi sva njegova očekivanja.
− Umiri se, sine − kaže sa puno ljubavi, − i sedi da to pitanje
raspravimo. To što se dogodilo danas ne sme da se ponovi. Narediću da
se izvidi ko se drznuo da te prati.
− Kome ćeš se obratiti, oče?
− Zvaću upravnika grada i razgovaraću s njim. Neka još danas počne
istragu.
− Upravnik grada radi za Pašića. On je jedan od onih koji me ne trpe.
Pripada Radikalnoj stranci i sluša naređenja njenog lidera. Zar si
zaboravio da je istraga povodom eksplozije vođena tako da se nikada
nije pronašao krivac?
− Nisam ništa zaboravio, ali imam poverenja u upravnika. Budi bez
brige i ostavi meni da se s njim objasnim. Dajem ti reč da se to više neće
ponoviti.
Nasuprot mome temperamentu, otac je uvek miran i staložen. Ima
dobre nerve i nikada ne eksplodira. Osvaja ljude verom u njih, a ima i
državničko iskustvo. To iskustvo mu je doneo život, − borba sa
političkim događajima i različitim ličnostima, umerena filozofska
shvatanja, koja mu uvek daju najbolji savet, kada treba na nešto da se
odluči. Duboko razmišlja i sve posmatra kroz prizmu svog životnog
stava. Rođen je da od protivnika stvori prijatelja, da nametne svoju volju
tiho i neupadljivo, tako ležerno da onaj kome tu volju nameće to i ne
oseti. Daje pravo svakome da misli i dela, i okreće to pravo
zadivljujućom umešnošću u korist svojih životnih načela.
Očevo obećanje me je donekle smirilo, ali bes, koji me je obuzeo još
u momentu susreta sa nepoznatim mladićem, nije mogao da me
napusti. Dokle će ići i šta hoće ti moji protivnici, koji tako uporno bde
nad svim onim što radim i govorim? Imaju li kakav određen cilj ili su to
samo predznaci novih neprijatnosti i intriga? Da li znaju za Anu i šta će
biti kada jednom saznaju za nju?

***
Odmah posle razgovora sa ocem otišao sam u štalu da vidim trojku
koja je toga dana stigla iz Rusije. Divne konje i opremu poklonio mi je
ruski car u znak svojih simpatija, − i ja sam zadivljen stajao pred ovim
poklonom.
Nisam mogao dugo da se divim prekrasnim konjima, jer su me
uskoro izvestili da me čeka saradnik »Peštanskog lojda«, − kome je bio
zakazan prijem. Momak, koji me je sačekao u blizini Anine kuće, učinio
mi je uslugu, jer sam zaboravio na ovaj prijem i da se nisam vratio u
dvor, novinar bi ili morao da čeka ili do prijema uopšte ne bi došlo.
Upravnik dvora bi našao neki pogodan izgovor, ali to bi saznao otac i
stvari bi se nepotrebno komplikovale. Ne bih mogao da objasnim ocu
gde sam bio, dok me je stranac čekao ispred kabineta.
Čim sam se pozdravio sa dopisnikom, posle nekoliko
konvencionalnih reči, prešli smo na cilj njegovog dolaska.
»Čudim se što mi prebacuju moje držanje povodom aneksije − rekao
sam novinaru. − Aneksija je nanela srpskom narodu duboki bol i
uvredila ga u njegovim nacionalnim i prirodnim osećanjima. Naš narod
oseća aneksiju kao nepravdu i kao sramotu i čvrsto je rešen da protiv
očite povrede svog prava, sa oružjem u ruci, odlučno istupi, ako to bude
morao da učini. Ja lično osećao bih sramotu kada bih u ovim teškim
trenucima drukčije govorio i drukčije postupao. Kako bi se tek srpski
narod osećao kada bih ja kao prestolonaslednik mudrovao i izmicao
onda kada treba kretati napred? Sem toga ja lično osećam da je položaj
stvoren aneksijom za Srbiju i srpski narod prosto nesnosan. Mi ne
smemo dopustiti i mi ne smemo trpeti da nas aneksijom dovedu u
potpunu i stalnu ekonomsku i političku zavisnost…«
Odmah posle ove izjave, još ljut zbog događaja u blizini Anine kuće,
neučtivo sam se podigao. Audijencija je bila završena pre nego što je
novinar stigao da mi uputi još koje pitanje.

***
Novine, naše i strane, donele su ceo tekst moje izjave,
Austrougarska štampa našla je novi povod da me napada i pruža prstom
na mene kao na ratnog podstrekača… Naše javno mnenje je listom uz
mene i svi mi se prijateljski osmehuju kuda god prolazim.
Samo je otac nezadovoljan i hitno me je pozvao sebi.
− Jesam li ti rekao da se umeriš u svojim izjavama stranoj štampi?
Zašto si govorio tako ratoborno?
Sedeo sam u njegovom kabinetu, a on se ljutito šetao po sobi.
− Austrija likuje, − ona hoće pred Evropom da nas predstavi kao
podstrekača rata. A ti im daješ dovoljno materijala da tako pišu.
− Oče, ja sam neodgovorno lice.
− Ti nisi neodgovoran, jer si i moj sin i prestolonaslednik zemlje. Kao
moj sin, u centru si događaja i možeš da budeš dobro obavešten, a kao
prestolonaslednik, tumač si osećanja i dvora i vlade. AustroUgarsku ne
treba izazivati, naročito ne sada pre konferencije, dok se čeka na
rezultate. Zar nam ruski car nije najiskrenije preporučivao da se
strpimo?
− Mi smo previše strpljivi. Kada bih ja bio kralj, ova zemlja ne bi
trpela takve nepravde.
− Onda je dobro što još nisi kralj − kaže otac i gleda me zabrinuto. −
Mlad si ti, moj dragi, i ne možeš da se obuzdaš. Mudrost nije u zaletu;
mudrost posmatra iz prikrajka i čeka.
− Ja ne vodim podlu politiku. Što se desilo, desilo se, to ne može da
se popravi… Nego, reci mi, šta je bilo sa jučerašnjim konfliktom?
− Ništa strašno. Upravnik grada me je iskreno uveravao da on nema
veze sa tom pratnjom.
− Ako nema upravnik, onda ima Nikola Pašić.
− Opet Pašić − kaže kralj. − Jesi li ti ubeđen da te Pašić ne trpi? Ja
lično ne mislim tako, bar nikada nisam mogao to da primetim. U
svakom slučaju uskoro ćemo saznati. Dao sam nalog upravniku da
detaljno izvidi ko je taj koji to naređuje. On je iskreno obećao da će
učiniti sve da to prestane i da se dozna ime naredbodavca.
− Obećao ili ne, meni je svejedno. Ponovi li se to još jednom, biće
čuda. Strpljenje mi je na izmaku. Obračunaću se sam sa svojim
neprijateljima.
− Čuvaj se samo da ne prenagliš − primetio je otac.

***
U atmosferi mojih unutrašnjih borbi, − i spoljni događaji nas
uzbuđuju.
U Turskoj promena kabineta. Velikog vezira Đamil-pašu, koji je
naginjao sporazumu sa Austro-Ugarskom, zamenio je Hilmi-paša,
protivnik toga sporazuma. Engleska vlada je izdala zvanično saopštenje
da je težnja njene politike na Bliskom istoku očuvanje mira i održavanje
status-kvoa, Bjernston, koji se momentano nalazi u Parizu, dao je izjavu
našoj štampi da je aneksija kobna za mir celog čovečanstva i da se on
lično plaši da će u doglednoj budućnosti Evropa biti poprište odsudne
bitke između Slovena i Germana. Rusiju je zahvatio novi talas protesta
protiv austrougarske politike.

***
Nemačka je odjednom stupila na pozornicu. Želi da, u sporazumu s
velikim silama, preduzme potrebne korake kod naše vlade da
pristanemo na aneksiju i odmah raspustimo rezervnu vojsku − u
zamenu za izvesne ekonomske koristi. − I dok kod nas vlada nervoza i
potištenost i sve se oči upiru jedino još u Rusiju, čiji su nas saveti
sprečavali da u času objave aneksije ne uletimo u sukob, − strana
štampa piše da je Rusija u načelu pristala na nemački predlog i da se već
vode razgovori sa Austro-Ugarskom o eventualnim ustupcima Srbiji i
Crnoj Gori.
Kada sam danas prisustvovao razgovoru kralja i nekih članova vlade
o nastaloj situaciji, u koju nas je iznenada stavio nemački predlog, kralj
nije krio krajnju zabrinutost.
− Rusija neće i ne može da ratuje, a ako ona ne može, onda zaista ne
vidim ko će se osim Crne Gore boriti uz nas.
Oblaci se nagomilavaju na našem nebu. Još samo jedan povod − i sve
će da prasne. Teški momenti, koji zabrinjavaju narod i dvor, ne daju mi
mira. Ne mogu da idem ni kod Ane, moram da mislim samo na sutra, −
na otpor, na rat… Otadžbina je u pitanju, za lična osećanja nema mesta
u ovom času.
Uzjahao sam konja i pošao na Adu. Preko puta Ade, sa naše strane,
poterao sam konja preko reke. Sava je još bila zamrznuta, ali je blago
februarsko sunce mestimično topilo led, i on je krckao i lomio se pod
teretom moga konja. Opasnost je bila očigledna; svakog trenutka mogao
sam sa konjem da padnem u vodu, ali nisam mislio na opasnost.
Preskakao sam sa leda na led, − konj je hteo da zastane, ali sam ga terao
dalje… Nisam mislio na sebe − mislio sam na oca i zemlju.
Ne smemo pokleknuti. Ako nam sudbina to određuje, krenućemo
sami… Samo da vlada ne posustane…

***
Sedeo sam sa ocem u njegovom kabinetu i živo smo razgovarali o
političkoj situaciji u svetu i položaju naše zemlje, kada su iznenada
prijavili kralju dolazak predsednika vlade.
Po neočekivanom dolasku predsednika vlade i žurbi kojom je tražio
da bude primljen kralj je shvatio da je situacija ozbiljna. Naredio je
ađutantu da predsednika odmah pusti, pa ne čekajući da ovaj uđe, digao
se od stola da ga sačeka.
− Veličanstvo, mi smo izdani − bile su prve reči, koje je predsednik
vlade izgovorio, dok mu je otac, svestan težine događaja, žurio u susret.
− Rusija nas je ostavila.
Jednog trenutka imao sam utisak da se otac na nogama zaneo.
Njegov gotovo izbezumljeni pogled preleteo je od predsednika vlade do
mene, i od mene do predsednika. Nije mogao da veruje u ono što je čuo.
Iako je dobro pamtio šta mu je preko mene poručio ruski car, ipak se
nadao da će događaji poći nabolje. Rusija se u poslednje vreme hrabro
držala u pitanju aneksije.
− Sazovite hitno sednicu vlade − rekao je kralj odlučno. − Mi
nećemo i ne možemo pristati na tako sramnu kapitulaciju. Ako je
potrebno da se ratuje, tu smo.
Kada je nešto docnije predsednik vlade izišao da postupi po
kraljevim uputstvima, otac me je pogledao dugo i nežno.
− Dakle, ipak rat − rekao je zamišljeno. − Spremaj se, sine. Srbija je
danas pred velikim događajima.
 Beskrajna potištenost i praznina u duši

Prošlo je nekoliko dana u očekivanju odgovora Evrope. Provodio sam

ih u dvoru i kasarni, pa je atmosfera uvek istih razgovora i misli počela
pomalo da me zamara. Dobio sam neodoljivu želju da vidim Anu.
Nisam je video više dana. Bio sam zauzet državnim brigama,
čekanjem na političke vesti i večito istim razgovorima o aneksiji. Morao
sam da odahnem, da odmorim dušu ćaskanjem sa Anom. Imao sam i
specijalni razlog koji je pojačavao tu želju. Rat je bio na pragu, mogao bi
da izbije svakog momenta, a ko zna da li bih imao priliku i vremena da
odem do nje i da se oprostimo. Morao sam, dakle, da je vidim što pre.
Napisao sam pismo i zamolio je da me čeka sutra uveče, pa sam
pismo predao Kolakoviću da ga odnese. Te večeri morao sam da budem
kod oca u dvoru.
Ceo dan sam proveo u kasarni. Kad sam krenuo kući, dežurni oficir
doneo mi je naredbu komandanta puka. Sutra su manevri i moram biti
rano u zoru u kasarni.
Komandant nije znao za moj problem, a naredba je svakako bila
izdata i sa očevom željom. Trebalo je ili da dobijem dopuštenje od
komandanta ili da pođem u zoru na manevre. Pokušao sam da se
nekako izvučem. Pošao sam u kancelariju komandanta, ali mi je njegov
ađutant saopštio da je pukovnik već napustio kasarnu.
Čim sam stigao iz dvora kući, napisao sam novo pismo Ani i objasnio
joj da se sastanak odlaže. Pukovnik je naredio da idem na manevre. Ne
znam da li ću se vratiti istoga dana. Pisaću joj čim budem slobodan.
Sutradan ujutru padala je kiša, hladna martovska kiša, koja je mrzla
krv u žilama. Obukao sam se brzo uz pomoć Kolakovića, naredio da mi
se osedla konj i mrzovoljno krenuo iz toplog stana u mutno, gotovo
zimsko jutro. Kolaković me je pratio do izlaza i pomogao mi da uzjašem.
Kada sam već bio u sedlu, setio sam se pisma.
 − Ponovo moraš da ideš kod gospođice Ane − rekao sam. − Pismo je
u mojoj sobi na stolu. Uzmi ga i odnesi odmah.
− Razumem − odgovorio je Kolaković i sklonio se malo u stranu, a ja
sam odjahao po kiši put Banjice.
Celog dana bio sam na manevrima i dockan uveče, pokisao i ozebao,
stigao sam kući. Nisam imao vremena da u toku dana mislim na pismo,
ali odmah po dolasku, čim sam ugledao Kolakovića, setio sam se Ane i
hteo da saznam ima li kakvog odgovora od nje.
− Jesi li odneo pismo? − pitao sam, dok se Kolaković trudio da mi
skine pokisli šinjel.
Kako je Kolaković ćutao, zastao sam u skidanju kaputa.
− Šta je sa pismom?
Po zbunjenom izgledu moga momka shvatio sam da se dogodilo
nešto ozbiljno.
− Nisam odneo pismo, Visočanstvo − promucao je Kolaković. −
Pismo nisam našao jutros u vašoj sobi.
Sa rukama, na kojima je visio mokar šinjel, upola svučen, jer sam
kod prvih reči prestao da ga svlačim, naglo sam se okrenuo Kolakoviću.
− Kako? Nisi našao pismo? Ko ga je uzeo?
− Ne znam ko ga je uzeo, ali pismo nije bilo jutros u vašoj sobi. Neko
je ušao pre mene i ono je iščezlo.
Kolakovićeve reči kao da nisu doprle do moje svesti… Otišao sam u
zoru, pismo je ostalo na stolu, a nikoga sem Kolakovića nije u to vreme
bilo u blizini… Kao u snu čuo sam samo da se neko usudio da uđe čak i
u moju sobu… Moji neprijatelji, neko od personala… ili je možda i sam
Kolaković u njihovoj službi… Da, da, to je bio Kolaković, to je mogao da
učini samo on, a ja sam neograničeno verovao u njega.
Razočaranje i gnev, bol zbog izdaje, osećanje nesigurnosti u rođenoj
sobi, pod rođenim krovom − sve to odjednom navrlo je u moj um… Moji
protivnici imali su, dakle, saučesnika u osobi kojoj sam se poveravao,
koja je bila stalno kraj mene, u mojoj službi… U magnovenju, razumeo
sam odakle su crpli obaveštenja oni koji su me napadali, − oni koji su
me tužili ocu, − možda i austrougarska štampa… Kolaković… Kolaković
je bio taj, a ja sam tražio špijune daleko od svoje sredine…
Kolaković…
− Gubi mi se sa očiju, izdajico! − dreknuo sam na Kolakovića i
podigao ruku da ga udarim. Ali, na nesreću, ruke su mi bile sputane
šinjelom, koji još nisam bio svukao, pa sam podigao nogu i snažno
odgurnuo Kolakovića. Učinilo mi se da je posrnuo, ali je moja svest bila
nesposobna da to registruje.
− Beži! Beži!
Požurio je vratima, a meni se ponovo prividelo da teško ide i da
posrće.
Cele te noći nisam trenuo. Misao da je i Kolaković u zaveri, da me
špijunira i izdaje, bila mi je nepodnošljiva. Ne zato što sam toliko
verovao u njega, ne, znao sam da su ljudi potkupljivi, − nego me je
užasno pogađalo saznanje da su moji protivnici doprli čak i u
najskriveniji kutak moje slobode, u moju sobu. Otac mi nije verovao
kada sam mu govorio da me špijuniraju ili, ako je i verovao, nije tome
pridavao naročit značaj. Šta da činim? Kako da se oslobodim ovih
neprijatnih zavera i da se odbranim od progona?… Znao sam dobro ko
je inicijator i glavni krivac, a znao sam isto tako da se on vešto krije u
pozadini.
Misli na neprijatelje tako su me ophrvale da sam gotovo zaboravio
da me je Ana čekala. Šta da joj kažem u opravdanje? I šta ako i njoj
jednom otkriju istinu? Ako dozna, ako me prezre i zaboravi.
Pred zoru sam doneo odluku: ispitaću Kolakovića, nateraću ga da
kaže ko ga uči i plaća, pa ćemo zajedno otići ocu. Kolaković će mi biti
svedok protiv glavnog krivca svih mojih nedaća, a Kolaković će morati
da progovori pred ocem.
Sa takvom odlukom legao sam tek pred zoru i mučio se nemirnim
snovima. Već u sedam zvonio sam po Kolakovića.
Na moje zvonjenje nije ušao Kolaković već drugi momak.
− Gde je Kolaković?
Nisam slutio nikakvo zlo i verovao sam da se Kolaković privremeno
sklonio od moga gneva. Možda je dobio i uputstvo da se udalji, a možda
je ovo novi trik da se izbegne isleđenje.
− Kolaković je bolestan − odgovorio je novi momak. − Noćas je
odnet u bolnicu. Ja sam određen da ga zamenim.
Kolaković u bolnici, to je bilo nešto novo, ali još ne mnogo
zabrinjavajuće. Ni slutio nisam da to ima veze sa sinoćnim udarcem.
Otišao sam u kasarnu kao obično, a u podne čekala me je neprijatna
vest. Dežurni ađutant u dvoru presreo me je na vratima moje kuće.
− Veličanstvo želi odmah da vas vidi. Naredio je da odete kod njega,
čim stignete.
Naredba da idem odmah, pre ručka, iz istih stopa, tako
neuobičajena, zabrinula me je.
»Rat« − bila je jedina misao, dok sam žurio u dvor, gde me je čekao
otac. Čim sam ušao, znao sam po ozbiljnom očevom licu da se dogodilo
nešto izuzetno.
− Je li rat, oče?
− Sedi − rekao je otac, a bore na njegovom licu bile su tako duboke
da su mu gotovo izmenile izraz. Gledao me je, a zabrinutost i
strahovanje smenjivali su se u njegovim očima.
− Šta je to sinoć bilo sa Kolakovićem?
Kolaković… Nije, znači, rat… to je neko ispričao sinoćnu scenu.
Objasnio sam šta se dogodilo. Kolaković me je špijunirao, radio je za
moje neprijatelje, bio je uhoda… Tražio sam istragu. Kada sam završio,
otac je klimnuo glavom:
− Kolaković je ozbiljno bolestan. On boluje od hernije. Tvoj udarac
izazvao je perforaciju tankog creva. Njegovo stanje je zabrinjavajuće.
Nemam reči kojima danas mogu da opišem u kakvo me je duševno
stanje dovela vest o iznenadnoj Kolakovićevoj bolesti. Da li je moguće
da se njegovo stanje tako pogoršalo usled jednog jedinog
nepromišljenog udarca?… I da li sam samo ja kriv za to, ja koji nisam
znao za njegovu bolest, koji sam u mladalačkom besu zamahnuo
nogom?… Je li to sudbina htela da mi ruke budu sputane i da udarac
bude jači nego što sam i u najvećem besu mogao da pretpostavim?… Šta
će biti ako Kolakoviću bude još teže?
Ne smem da mislim na to. Neka mi sudbina i naš hrišćanski Bog
pomognu.

***
Veoma sam zabrinut i nespokojan. Sve moje misli su u bolnici. Svaki
čas telefonom pitam kako je Kolakoviću i uvek dobijam isti odgovor:
stanje je teško.
Ne idem ni u kasarnu, ne viđam često ni oca. Samo s vremena na
vreme ulazim u sobu tetka-Ide. Njeno me prisustvo umiruje. Ona ništa
ne pominje o Kolakoviću i trudi se da me razgali, iako očigledno sve zna.

***
Upravnik grada danas mi je poslao protokol o saslušanju Kolakovića
u bolnici. Protokol su potpisali lično upravnik i nekoliko prisutnih
lekara.
Kolaković je zvanično izjavio:
»Preksinoć oko 11 časova uveče, žureći niz stepenice u stanu
Prestolonaslednika, nesrećno sam se okliznuo do dna stepeništa i tom
prilikom sam se udario po trbuhu. Nesreća je potekla tako što sam žurio
da odnesem jedno pismo Njegovog Visočanstva, a stepenice u to vreme
još nisu bile osvetljene. Kako sam ja još od ranije bolovao od hernije,
uplašio sam se da mi bolovi koje sam odmah osetio ne budu veći i molio
sam drugove da me odmah isprate u bolnicu, − što je i učinjeno«.
Čitam protokol, a reči mi igraju pred očima. Kolaković ne govori
istinu, izokreće činjenice, brani me. Spasava moju čast, čast dinastije −
spasava je u momentu kada mu je život u pitanju. Može li moja savest
da prihvati plemenitost čoveka koji sam neizmerno pati, a mene
prikriva?…
 ***

Vest je već prohujala Beogradom i sva čaršija govori o tome…

Šapuću se neverovatne stvari: da je Kolaković pretučen, da su mu rebra
polomljena, da je unakažen od udaraca… Mašta radi, od usana do usana
priča postaje sve jezivija… Danas je izdato i zvanično saopštenje i javno
je citirana Kolakovićeva izjava. Moji prijatelji i prijatelji kuće
pokušavaju da zataškaju skandal. Otac neizmerno pati, ne izlazi iz dvora
i stalno prima lekare. Čujem da se raspituje i za mene. Zabrinut je i za
Kolakovićevo i za moje zdravlje.
Tetka-Ida je ubledela i kao san tiho prolazi dvorom. Jelena je dvatri
puta pokušala da razgovara sa mnom, ali sam je ja svaki put odbio… »Idi
u svoju sobu i ostavi me na miru« − govorio sam joj, ne primajući ni
njeno saosećanje, ni njenu sestrinsku ljubav. Neću da vidim nikoga,
neka mi niko ne izlazi na oči dok ne čujem da je Kolakoviću bolje.
Aleksandar nije u Beogradu. On je u Petrogradu, u Paževskom
korpusu. Možda je dobro što je tako, verovatno bi mi rekao štogod i
došlo bi do reči između nas. Zar meni i ovako nije dosta moje patnje?

***
Četvrti je dan kako se nesreća dogodila, a drugi dan kako ne uzimam
ni hranu ni piće. Ne izlazim i satima besciljno lutam pogledom po sobi.
Neka beskrajna praznina duše i neko čudno osećanje potištenosti i
nemoći pritiskuju me. Vijuge mi više ne rade… kao da je sve u meni
paralizovano i zamrlo.
Otac je juče otvorio vrata moje sobe, pa kada me je ugledao bledog i
unezverenog, uhvatio se obema rukama za glavu i izleteo… »Sine, sine«
− čuo sam kako ponavlja, dok se udaljuje… Da li i njega ova atmosfera
podseća na dane uoči smrti moje majke?
 ***

Nesreća nije mogla da se izbegne. Danas, četvrtog marta 1909.

godine, Kolaković je umro.

***
Kolaković je mrtav, ali njegova smrt ne može la ostane nekažnjena.
Kolaković je mrtav, ali neko mora da plati za njegovu smrt.
Doneo sam odluku i ona je neopoziva. Kriv sam, manje nego što je to
Proviđenje htelo, − ali ja ću da platim.
Danas, drugog dana posle Kolakovićeve smrti, otišao sam kod oca.
Rano u zoru, u njegovu sobu. Stari se tek bio probudio, tek je svitala
zora, hladna i sumorna zimska zora, i spremao se za rad… On uvek
ustaje rano, leti kao i zimi, i obično jaše. Ovih dana nije jahao. Ne zbog
mraza i snega, − pritisnut brigama i on se povlačio u sebe, − u tišinu i
spokojstvo jutra. Tražio je snage u samoći i svakako razmišljao šta da se
učini.
Zatekao sam ga kako skrušeno sedi. Osedeo još više ovih dana,
oronuo… bespomoćan starac… a ima tek šezdeset pet godina. Na licu, u
pogledu, u pokretima − primećivao sam da i sam bezgranično pati. Zar
je to baš njemu trebalo da se dogodi, njemu − najslobodoumnijem biću,
prvom sluzi naroda koga voli… I ja… njegov prvenac, voljeni sin.
Moj ulazak kao da ga je prenuo ne samo iz misli, nego vratio malo u
život, u pokret. Na bledim usnama zaigrao mu je čak osmeh, a taj osmeh
bio je pozdrav rođenog rođenome, − podstrek na bolje raspoloženje i
utehu.
− Došao si, sine moj − rekao je nežno i raširio ruke da me zagrli. −
Došao si ocu. Moramo da razgovaramo.
Prekinuo sam ga bojeći se da će izgovoriti reč kojom bi mogao da
pokoleba moju odluku… Nema utehe za mene, − pa, iako mi srce krvari
− nema utehe ni za oca. Znam kako će strašno uticati na njega moja
rešenost, ali rana neće biti manje bolna ako se nož lagano zabada.
− Čuo si za Kolakovića − rekao sam, a glas mi je bio tako promukao
da sam se i sam uplašio od njegovog zvuka. − Čuo si, a sada čuj i mene.
Kolaković je mrtav, mrtav mojom krivicom − i ja sam došao da ti
saopštim svoju nameru. Ja hoću i moram da abdiciram.
Ako je otac i očekivao da čuje nešto neprijatno, svakako nije verovao
da će baš ovo čuti. Oči su mu se raširile i za momenat je izgledalo da
nije ni svestan mojih reči, da mu mozak ne radi i da me ne razume. A
zatim se naglo digao i zagrlio me.
− Ti ne možeš i ne smeš to da učiniš, sine − njegove drhtave ruke
sklapale su se sve čvršće oko mojih ramena. − Ne, ti to ne možeš da
prirediš ocu. Pomisli na mene, na moju borbu, na to da si mi previše
drag. Šta ću činiti ja, nesrećni tvoj otac?
− Ja sam odlučio, i nemoj još više da mi otežavaš ionako tešku
duševnu borbu. Kolaković je umro, umrla je i moja duša − i najmanje
što mogu da učinim, to je da sebe kaznim. Prestolom hoću da platim
njegovu smrt, i nadajmo se obojica da će mi biti lakše.
− Ali, ti nisi kriv za tu smrt, dete moje − prosto je zajecao otac. −
Razgovarao sam sa lekarima, taj nesrećni čovek umro je od akutnog i
gnojavog zapaljenja trbušne maramice, koje je nastupilo kao posledica
perforacije tankog creva. Ja sam već čitao protokol obdukcije, sutra će
taj protokol biti objavljen u svim listovima. Naši najbolji lekari potpisali
su ovaj nalaz; niko tebe ne može da okrivi za ono što se dogodilo.
− Ali, ja znam šta se dogodilo, oče, a to dobro zna i moja savest.
Kolaković bi bio živ da ga nisam udario. On je umro od posledica udara.
− On je umro zato što ga nisu odmah operisali − planuo je otac. − Do
perforacije creva ne bi došlo da je odmah operisan… Neko drugi, a ne ti,
želeo je njegovu smrt.
− Ali, ta smrt pogodila je samo mene, i savest mi ne dozvoljava da
krivica ostane nekažnjena. Odlučio sam i molim te da me ne sprečavaš.
Svako ko je kriv treba da primi svoj deo kazne, − ja pak, kako rekoh,
hoću da primim onaj najveći.
 Tišina u sobi, zlokobna i teška, kao da je još više pritiskivala naše
zajedničke patnje. Očeve ruke su sada primetnije drhtale, a oči je
skretao da više ne gleda moje lice… Kako je sve bilo drugačije nego
ranije. Kao da sam i ja bio ostareo za ovo vreme Kolakovićeve agonije, −
i kao da je moja mladost nepovratno iščezla.
− Ti imaš još jednoga sina, oče. Pozovi Aleksandra iz Petrograda.
Mnogi će biti zadovoljni kada se on bude našao na prestolu.
− Ali, ja neću biti zadovoljan. Ti si moj prvenac, moja nada, tebe sam
spremao za ovo što ti danas napuštaš. I Aleksandar je moj sin, ali ti si
bio moja uzdanica.
− Ne žali za tim − prekinuo sam oca − ne žali i pomiri se… Ja sam
odlučio i povratka nema. Hoću da abdiciram.
Još jednom su se očeve ruke stegle oko mojih ramena, još jednom
sam osetio njegov roditeljski bol, dok je nekoliko suza skliznulo niz
očevo lice.
Otrgnuo sam se i izleteo da ne gledam očevu patnju.

***
Potpisao sam abdikaciju u prisustvu oca, Krunskog saveta i
nekolicine svojih prijatelja. Sva moja prava preneta su danas na
Aleksandra. Nekoliko članova Krunskog saveta pokušalo je da me
odgovori − ali se sve svršilo kako sam odlučio.
Moja abdikacija teško je pogodila i profesora Petrovića. Pokazao je i
sam volju da me od toga odvrati, ali kada nije uspeo, pomirio se
filozofski sa sudbinom.
− Pogrešili ste, dragi dečko, ali nam ostaje da se tešimo da je to volja
sudbine. U vašoj dinastiji je suđeno da nikada ne vlada prvi sin.
Profesor me je molio da mu za uspomenu poklonim pero kojim sam
potpisao abdikaciju i uzimajući ga izjavio je da će ga kao relikviju čuvati
celog života.
Donoseći vest o mojoj abdikaciji, novine su objavile i moje pismo
upućeno predsedniku vlade Stojanu Novakoviću:
»Najdublje podstaknut neodoljivim dužnostima, koje mi moja savest
u ovom trenutku nalaže u interesu Otadžbine, ja se odričem svih prava i
prerogativa, koji mi po Ustavu pripadaju. Ova moja odluka je
nepokolebljiva, pa molim da prema njoj postupite i učinite sve što treba
da dobije najvišu sankciju. Odričući se za svagda svih prava na presto,
koja mi po zemaljskom Ustavu pripadaju, ja ću ipak uvek biti gotov da
kao Srbin i vojnik svoj život prinesem na žrtvu Kralju i Otadžbini«.
Najveći beogradski list »Politika« pripisao je moju abdikaciju delom
mojoj borbi sa izvesnim starijim zaverenicima, a delom austrougarskoj
štampi, koja je, ozlojeđena zbog moga odlučnog držanja u pitanju
aneksije, koristila svaku priliku da me lažno optuži.
Novine su listom napale i vladu, optužujući je da nije učinila ništa da
demantuje pisanje austrougarske štampe, koja se još od početka
aneksione krize svom težinom bacila na mene, kao glavnog protivnika
aneksione politike. Tako je pisalo: »Kada se danima govorilo o slučaju
Kolakovića i o prestolonasledniku, onda vlada, koja je znala istinu, nije
smela da ćuti. A ćutala je, jer je računala da prestolonaslednik u takvoj
sumnji neće moći da im kvari račune prilikom popuštanja Austriji. Tek
kada je prestolonaslednik napisao pismo u kome se odriče prestola, −
onda vlada objavljuje protokol obdukcije«.
Bilo je dosta istine u ovom tvrđenju novina da se vlada nije držala
korektno. Iako su mi mnogi ministri savetovali da povučem izjavu o
abdikaciji, pa je čak vlada odlučila da je ne prihvati, jer pitanje
abdikacije prestolonaslednika nije predviđeno Ustavom, − i da odluku o
ovome ostavi kralju kao šefu porodice, − ipak je vlada bila dosta
doprinela da su moji protivnici likovali, kada je kralj pod mojim
pritiskom usvojio abdikaciju. Likovala je listom i austrougarska štampa,
uverena da se oslobodila jednog od najvećih protivnika aneksije, pa su
čak bečki i peštanski listovi sa zadovoljstvom tvrdili da je mojim
odstupanjem opasnost od rata znatno opala.
Prijatelji su me, dakle, branili − neprijatelji napadali, − a niko od
njih nije znao istinu. Istinu smo znali samo otac i ja − i nesrećni
Kolaković, koji je tu istinu odneo u grob.
 ***

Forma je ispunjena, čast dinastije spasena, ali nikakvi članci,

nikakva zvanična saopštenja, ne mogu da umire savest i pruže utehu i
zaborav onome koji sam oseća svoj udeo u krivici. Možda će vreme
učiniti da se ponešto zaboravi, možda će i moje osećanje krivice
godinama izbledeti čak i u mome sećanju, − ali rana je za sada teška, a
slika Kolakovića, uplašenog i povređenog, kako hramljući izlazi iz moje
sobe, − ni danju ni noću me ne napušta.
Moju nemirnu savest samo ponekad uzdrmaju očeve reči: »Ti ga nisi
ubio… To je bio nesrećan slučaj« − koje me s vremena na vreme kao
tupim oruđem udaraju po vijugama.

***
Ako sam se ja trudio da zaboravim prošlost − oni koje sam hteo da
istisnem iz sećanja nisu zaboravili mene.
Danas je dolazio kod mene poručnik V. Iako nikoga ne primam, kada
se pojavio bio sam prinuđen da naredim da ga puste.
Pokušavao sam da izgledam raspoložen, ali je poručnik odmah
primetio veliku promenu na meni i očigledno bio je iznenađen.
Posle razgovora o životu na Banjici i zajedničkim poznanicima,
otkrio je pravi razlog svog dolaska.
− Video sam gospođicu Anu. Zabrinuta je što te nema. Pita gde si i
želi da te vidi. Nemam prava da se mešam, ali je ona tako tužna. Obećao
sam joj da ću te naći. Rekao sam još da ćeš ovih dana, ako je sve u redu,
doći do nje.
− Nije trebalo da išta obećavaš u moje ime. Nemam više volje da
produžim naše besciljne šetnje.
Poručnik V. bio je zapanjen ovim preokretom kod mene. Nije znao
šta se sve dogodilo tih dana, pa mu je moja namera da sve prekinem sa
Anom izgledala neshvatljiva i bezdušna. Odjednom je promenio svoj
stav i rekao mi hladno:
− Znači, nemate ništa drugo da joj poručite, Visočanstvo?
Način na koji mi se obratio sada, a osobito naglašena reč
»Visočanstvo«, pogodili su me do srca.
− Nemam ništa da poručim − rekao sam tako naglo da me je
poručnik iznenađeno pogledao. − Recite joj šta hoćete… Da sam
otputovao, da sam bolestan, da sam umro…
Zavladalo je mučno ćutanje. Moj dojučerašnji drug kao da se borio
između prijateljstva prema meni i osude moje surovosti. Iskreno je
saosećao sa Anom.
− Reći ću joj da vas zaboravi, jer i ne zaslužujete njenu ljubav.
To je rekao i pošao vratima.
− Ali joj ne recite ko sam, za ime Boga − dajte mi reč!
Poručnik je zastao, okrenuo se, pogledao me i uzvratio:
− Dajem vam reč, a dao sam vam je i ranije. Zbogom… Vrata su se
zatvorila, − a u meni kao da je utrnulo i poslednje osećanje.
 Bežim od kuće, od porodice, od sebe

Čim je Skupština primila na znanje moje odricanje od prestola i

prenošenje prava nasleđa na Aleksandra i njegovo potomstvo, želeo sam
da odmah otputujem, ali se otac energično usprotivio tome. Moj
odlazak, kaže, rđavo bi bio protumačen. Intrige, koje su posle abdikacije
zamrle, oživele bi ponovo. Rasplamteli bi se glasovi o mome bekstvu,
bekstvu od savesti…
Ne mogu ocu da priredim i ovu neprijatnost, jer on to ne zaslužuje.
Ostaću, − ostaću sve dotle, dok je neophodno. A onda − moji koferi i
moja nemirna savest krenuće sa mnom u izgnanstvo i neizvesnost…

***
Aleksandar je doputovao i danas sam, po njegovoj izričitoj želji, imao
dug razgovor s njim. Bio je vrlo taktičan i pokazao je puno razumevanja
za moju tragediju. Tešio me rečima kakve nisam naučio od njega da
čujem, jer je u životu uvek bio realniji i manje sentimentalan od mene.
Ranije mi se čak činilo da je želeo presto, sada kada je taj presto dobio,
nisam primetio da je oduševljen. Ne zbog prestola, − bio bih nepravičan
prema istoriji ako bih rekao da Aleksandar nije voleo da vlada − ne, nije
to bilo uznemirenje zbog prihvatanja jedne odgovorne dužnosti, − bilo
je to saosećanje sa mojim psihičkim stanjem i posledicama moje
abdikacije.
− Razočaran sam u izvesne ljude − rekao mi je Aleksandar, dok smo
zajedno sedeli u mojoj sobi, a on se trudio da me navede na duži
razgovor i malo razvedri. − Tvoji prijatelji nisu pokazali odviše
odlučnosti pre tvoje abdikacije, a vlada se ponela više nego nemarno.
Štampa je u pravu što je napada. Zašto nisu odmah javno objavili i
Kolakovićevo saslušanje i protokol obdukcije?… Da su to učinili na
vreme, svakako do tvoga odstupanja ne bi došlo. Ti bi…
− Bez obzira koliko je vlada kriva − prekinuo sam ga ja − ne
govorimo više o tome. Možda je vlada mogla da objavi sve to i ranije, i ja
ne znam razloge zbog kojih to nije učinila, ali ova činjenica uopšte nije
uticala, niti je mogla da izmeni moju odluku. Smrt Kolakovićeva
potpisala je akt abdikacije − molim te da to shvatiš i da o tome više ne
diskutujemo.
− Želeo ti da diskutujemo ili ne, ja moram da ti kažem šta osećam. Ti
smatraš da si samo ti kriv i braniš vladu, ne upuštajući se u okolnost da
je i ona doprinela zuckanju u čaršiji… Tebi je to svejedno − kažeš da su
mnogi ministri dolazili i kod tebe i kod oca i molili da abdikaciju
povučeš, ali meni nije svejedno jesu li oni postupili kako treba. Ti
odlaziš, ali ja ostajem i moram sa tim ljudima i dalje da radim. Zar ne
razumeš da je neophodno da saznam sa kakvim ljudima i karakterima
treba da nastavim posao… Vidiš, ja sam uvek bio prijateljski naklonjen
Apisu, sa Pašićem nikada nisam imao reči, pa ipak stav ove dvojice meni
se ne dopada. Apis mi je, preko prijatelja, već stavio do znanja da je
oduševljen promenom na prestolu, − Pašića sam sreo juče i dobio sam
utisak da je i on zadovoljan promenom, jer je pokazao mnogo dobre
volje da zajedno sarađujemo… Ti još nisi ni otišao, a već su tvoji
protivnici otkrili karte. Čak su netaktično zaboravili da sam ja tvoj brat.
− Ti si uvek bio prijatelj Apisa, pa si mu bio prijatelj čak i onda kada
je on otvoreno istupao protiv mene. Zaverenici su mi zagorčali život za
ovo nekoliko godina. Smatrali su da imaju pravo na privilegije, jer su
ubili jednog kralja… »Doveli smo ih na presto« − čuo sam da pričaju, a
ni slutili nisu da se i ja, a ne samo otac, gnušam njihovog dela… Čuvaj
se, Aleksandre, jer oni koji su ubili jednog kralja, kome su se zakleli na
vernost, neće prezati ni od novoga zločina. Apis mi se ne dopada.
Buntovnička je to priroda koja nikada nije zadovoljna. Plašim se da mu
sujeta opet jednoga dana ne zamuti svest.
Ni Aleksandar, koji je slušao, ni ja, koji sam u ogorčenju ovo govorio,
zaista nismo mogli ni da sanjamo da će jednoga dana, u ne tako dalekoj
budućnosti, taj isti Apis izvršiti delo veleizdaje, − i da će Aleksandar,
njegov prijatelj, odbiti da ga pomiluje, dok ću ja, njegov protivnik, stati
u njegovu odbranu i navući na sebe ne samo Aleksandrov gnev, nego i
sve ono što će me docnije stajati slobode…
Sada, u roditeljskoj kući, pod zaštitom oca koji je vladao − nas
dvojica mogli smo da razgovaramo kao braća.
− Nadam se da ću moći da sarađujem s Pašićem − nastavio je
Aleksandar. − Lukav je i opasan, ali je duboko upućen u politiku i uživa
poverenje masa. Trudiću se da između nas ne dođe do razmimoilaženja.
Otac mi je ovih dana govorio o tome. Savetovao me je da dobro pazim,
ali da uvek demokratski vladam. Rekao je da je umoran i da će se uskoro
povući. Možda brže no što se iko nada.
− Kada se otac bude povukao i ti stupiš na njegovo mesto, otvaraj oči
i dobro pazi šta činiš. Ima mnogo ljudi oko tebe koji mi ne ulivaju
poverenje. Čuvaj se udvorica, Aleksandre. Čuvaj se i Pašića, a čuvaj se i
Apisa. Ne govorim ti to što ih ne volim, imam utisak da su obojica tako
slavoljubivi da ti mogu uzdrmati presto.
Aleksandar je, smešeći se, slegao ramenima. Mlad, u senci bliskog
prestola, osećao se siguran.
− Misliću na to kada bude bilo vreme − rekao je, ne sluteći da će
zaista u budućnosti imati priliku da o tome razmišlja… Vreme i sudbina
pokazaće je li tu priliku propustio.

***
Neposredno posle moje abdikacije stigla je i porazna vest; Rusija je
priznala aneksiju. Pod pritiskom Nemačke, koja se solidarisala sa
austrougarskim stavom i čak počela delimično da mobiliše, Rusija se
našla u nezavidnom položaju… Mir ili rat. Car je hitno sazvao sednicu
kabineta i cele noći je sa ministrima rešavao šta da se čini. Kako vojska
nije bila spremna, a država je bila iscrpljena i unutrašnjim nemirima i
nedavnim ratom − moralo je doći do popuštanja. Ispunile su se careve
reči: Rusija je mogla da ide samo do rata, ali ne i u rat.
Velike sile, dakle, savetovale su nam popuštanje i naša vlada je
morala da kapitulira. Priznali smo »da član 25. Berlinskog ugovora nije
povređen aneksijom i da njome nisu oštećeni ni naši interesi« −
raspustićemo vojsku, dobrovoljačke čete i rezervu.
Bratske reči Rusije nisu mogle da nas uteše. Austro-Ugarska i
Nemačka su pobedile.

***
Narod se u bolu i razočaranju povukao u sebe i ljudi na ulici stide se
da se pogledaju oči u oči. Narodni poraz shvaćen je kao lična sramota;
na mesto ranijeg oduševljenja i borbenosti zavladao je svuda duh
potištenosti i osećanja nemoći. Visoko podignuta zastava je pala − i nad
ostacima slavne prošlosti jeca svaka srpska duša.
Bežim od kuće, bežim od porodice, − bežim od sebe. Dane i dane
provodim na Dunavu. Zajedno sa profesorom Petrovićem logorujem u
ribarskim kolibama i delim život sa običnim ribarima. Obučen sam kao i
oni, − imam jedno kapče koje ne skidam. I profesor nosi svoj večno isti
slamni šešir. Lice mu je pocrnelo i ogrubelo od vetra i sunca.
Neprekidno ribarimo, danju i noću, i stari ribari, moji prijatelji,
zabrinuto vrte glavom gledajući me potištenog.
Profesor ćuti, previše razume i previše me voli da bi mi ma šta rekao.
Na reveru njegovog kaputa, čak i ovde na vodi, viri pero kojim sam
potpisao abdikaciju. Ne znam da li će sa mnom krenuti na put, jer ga
dužnost na Univerzitetu sprečava, ali on i ribari jedina su lica koja
mirno podnosim u ovom času. Tu je i otac, ali on predstavlja vlast, a
meni je vlast mrska.
Nekoliko puta sam bio prinuđen da se izvučem iz svoje ljušture − i
to za ljubav oca. Prisustvovao sam blagodarenju u crkvi povodom
očevog šezdeset petog rođendana, ali sam odbio da budem i na večeri,
koja je u dvoru priređena za stotine diplomata i velikodostojnika.
Aleksandar već pomalo ulazi u novu dužnost: prisustvuje
savetovanjima u dvoru, konferiše sa ministrima, obilazi kasarne i
posmatra vojničku obuku. Retko se sretamo; on je sav okupiran onim od
čega ja hoću da pobegnem.
 ***

Napunio sam ovih dana 22 godine, ali nisam primio nikoga.

Diplomate, oficiri i građani danima su se upisivali u moju knjigu, ali
svečanosti nije bilo. Nisam prisustvovao ni blagodarenju u crkvi. Ne
osećam se najbolje, a misao na Kolakovića me još ne napušta. Da nije
oca i profesora, davno bih se izgubio iz ove atmosfere koja me guši.
Car mi je ponudio da me primi u Petrogradski gardijski puk kao
kapetana i da mi podari kneževsku apanažu, ali sam učtivo odbio.
Austrougarska štampa je to prokljuvila i sada, posle aneksije,
blagonaklono piše o tome, iako me je godinama napadala. Otac je ovih
dana potpisao i dvorski statut, kojim se članovima doma zabranjuje da
se žene bez odobrenja kralja. Ako to učine, gube sva prava, i oni i
potomci. Saznao je verovatno za devojku u ružičnjaku, pa se plaši da
ovako očajan ne učinim kakvu nepromišljenost… Može biti miran −
Kolakovićeva smrt izmenila je iz osnova moj život i ubila svaku želju.

***
Krećem na put. Pobrinuo sam se za porodicu Kolakovića, spakovao
kofere − i sutra polazim.
Pošto sam zajedno sa ocem, Aleksandrom i Pavlom prisustvovao
službi božjoj u Sabornoj crkvi, − oprostio sam se sa porodicom. Otac i
Aleksandar nisu ni pokušali da me zadrže. Samo su tetka Ida i Jelena
očajne zbog moga odlaska.
Putujem − napuštam zemlju o kojoj sam u izgnanstvu još kao dete
sanjao, koju sam kao mladić žarko voleo. Napuštam i staroga oca,
napuštam drago tle na kome me svaki kraj vezuje za uspomene. Možda
više neću videti ni cvetnu kućicu na Banjici, moj dragi ružičnjak, ni
mlado devojče koje je prvo probudilo u meni nepoznata osećanja…
Idem… a to ne ide onaj koji je trebalo da stupi na kormilo mile
Otadžbine… ide izgnanik… nesrećnik, čija je duša ubijena, a volja za
životom utrnula i kao iščezla… Suđeno mi je da krenem − a za mnom
ostaje sve što mi je drago i što volim.

***
Ostao sam na putu nekoliko meseci. Pokušavao sam da u tuđini
nađem zaborava i mira, da odagnam misli na prošlost.
Pred Novu godinu vratio sam se u Beograd.
Novu 1910. godinu rđavo sam počeo. Baš uoči dvorskoga bala, koji
se obično priređivao povodom Nove godine, povredio sam ruku u jednoj
automobilskoj nezgodi. Otac je želeo da i ja dođem pa bal, iako mi je
ruka bila u zavoju.
Stigao sam zajedno sa ocem i Aleksandrom. Nisam igrao, ruka me je
bolela, a ni raspoloženja nisam imao za to.
Dok sam stajao u dvorani u kojoj se igralo, iznenadno mi je prišao
austrougarski poslanik Forgač. Malo podrugljivo − upitao me je kako mi
je ruka. Odgovorio sam mu istom merom:
− Lečim je, ekselencijo. Ruka treba još da mi posluži.
Poslanik je promrmljao nešto i brzo se udaljio.
Tek što me je poslanik Forgač napustio, ugledao sam upravnika
grada Beograda, Dušana Alimpića. Imao sam s njim neprečišćene
račune još od abdikacije.
− Baš vas tražim, gospodine Alimpiću − rekao sam mu. − Želim da s
vama raspravim izvesna pitanja.
Alimpić je pokušao da izgleda iznenađen, kao da ne zna za moj
sukob s njegovim službenikom. Osmehivao se i prosto topio od
ljubaznosti.
− Vaše Visočanstvo zna da sam uvek na njegovo usluzi…
− Dobro mi je to poznato, gospodine upravniče, a poznato je to i
vašim špijunima kad me i dalje okružuju vašim »uslugama«. Ipak bih
vas zamolio da me i vi i oni ostavite već jednom na miru.
 − Ja zaista ne znam o čemu govorite, Visočanstvo − činio se Alimpić
i dalje nevešt, a taj cinični stav samo je pojačao moj gnev.
− Vaši mi špijuni ne daju da živim, − povisio sam malo glas, − Dosta
mi je bilo tih »usluga« dok sam bio prestolonaslednik, − danas sam
privatno lice i ne zagorčavajte mi dane. Učinili ste mi ionako previše zla
u prošlosti, pa zar da opet bežim iz Beograda i iz svoje rođene zemlje od
vaših uhoda?
Upravnik se ćuteći poklonio i udaljio.
Ljut zbog sukoba i sećanja na sva zla koja su mi pred abdikaciju bila
učinjena, ubrzo sam se i sam povukao sa bala.

***
Moji protivnici opet su dobro iskoristili moje loše raspoloženje na
balu. Novine su tih dana donosile kratke vesti o sukobu sa Alimpićem,
pa su čak registrovale i moj razgovor sa grofom Forgačom. Razgovor je
zlonamerno izmenjen, a njegov smisao preokrenut. Mesto odgovora:
»Ruka treba još da mi posluži«, napisano je: »Ona još nije svršila svoju
ulogu«. Jasna aluzija na moj stav prema Austriji.
Upravnik Alimpić tražio je da bude smenjen sa položaja. Povodom
toga došlo je do burnih diskusija na sednici vlade. Neki od ministara
protivili su se smenjivanju, drugi su zahtevali njegovo odstupanje, a bilo
je i takvih koji su smatrali da je naš sukob lične prirode i da vlada u to
ne može da se meša.
Moj »veliki prijatelj« Nikola Pašić dobro je plasirao ovaj incident.
Juče po podne, zajedno sa ministrom pravde Kostom Timotijevićem,
koji je − uzgred budi rečeno − samo formalno pratio predsednika, −
došao je kod oca. U ime vlade molio je oca da me kazni i da me savetuje,
da ubuduće izbegavam slične sukobe. − Učinio je ponovo diplomatski
potez.
Čim je predsednik Pašić izišao iz dvora, otac me je pozvao sebi. Kao i
uvek posle Pašićevih intriga, bio je jako ljut.
− Kakva je to opet nova raspra? − pitao je. − Zašto si uvredio
upravnika varoši Alimpića?
− Bilo bi dobro da to pitaš njega, a ne mene − odgovorio sam i sam
ljutito.
− Ne, ja pitam tebe, a Alimpića ću pitati docnije.
Objasnio sam ocu detaljno svoj sukob sa Alimpićem i njegov i
Pašićev stav prema meni. Tražio sam ponovo da me autoritetom svoje
vlasti uzme u zaštitu od špijuna.
Otac me je savetovao, predlagao mi da odem na odmor i nastojao da
me umiri. Branio je i Alimpića i Pašića, ali sam osećao da mi veruje i da
su ga moje reči duboko takle.
Pre nego što ću izići iz njegove sobe, stavio mi je obe ruke na
ramena i rekao:
− Ma šta bilo, ti si moj dragi sin. Učiniću sve da budeš srećan.
Bojim se samo šta će biti kada ja sklopim oči.
Kako ne volim sentimentalnosti ove vrste − izišao sam iz očeve sobe,
duboko impresioniran njegovom strepnjom.

***
Beograd se zabavlja pričama o mome sukobu sa Alimpićem, a
protivnici to ponovo koriste. Austrougarska štampa, koja rado prihvata
svaku priliku da me napadne, puni opet svoje stupce lažima o meni. Kad
čitam austrougarske novine, dobijam utisak da sam na balu prebio
Alimpića.
Planirana akcija Nikole Pašića ipak je uspela. Kralj je popustio
Pašićevoj grupi i postavio me je za komandira čete X pešadijskog puka u
Gornjem Milanovcu, − i ministar vojske, pukovnik Marinović, danas mi
je saopštio naredbu na potpis.
Kada sam kod oca pokušao da naredbu izmeni, odbijen sam
energično. Kralj mi je naredio da idem, pa mi je zapretio da ću, ako ne
odem, izgubiti ne samo čin u vojsci, već po dvorskom statutu i sva prava
člana kraljevskog doma.
 Kolebam se šta da činim. Mislim da odbijem, ali mi profesor Petrović
odlučno savetuje da se povinujem.
Dok se kolebam, i još ne dajem pristanak za odlazak, u Bugarskoj se
čine pripreme za doček Aleksandra, Kralj Ferdinand ga čeka sa
najvećom pompom.
Sudbina se i ovom prilikom poigrala: jedne podiže, a druge obara.

***

Pristao sam. Odlazim u Milanovac. Neka se ova stvar jednom već

skine sa stranica štampe i neka više ne zamara umorne mozgove naših
narodnih otaca. − Idem. Oni koji najviše larmaju da sam pod uticajem
izvesnih lica − znam da misle na moje prijatelje − i ne slute da su me baš
ta lica nagovarala da se naredbi odazovem.
Iako su mi lekari zbog povrede na ruci komisijski preporučili da
ostanem u Beogradu i lečim se − izvestio sam oca da odlazim, a on je
ovim bio zadovoljan. Kada sam ušao kod njega da mu to saopštim,
gledao me je dugo, a onda tiho rekao:
− Bog nije bio pravičan prema meni kada mi je odredio ovakva
iskušenja. Zašto ti nisi sada u Sofiji, umesto Aleksandra?
Razumeo sam dobro očeve reči i ćuteći izišao. Zar stari otac zaista
tako duboko pati zbog moje abdikacije i ovih sukoba, koje stalno
izazivaju moji protivnici?

***
Otac je učinio sve da mi vreme u Milanovcu što bolje prođe. Poslao
je svog dobrog prijatelja, da se postara o mome stanu i mojim
potrebama, pa se pobrinuo da sa mnom krene i moja svita. Njegova
pažnja je bezgranična i dirljiva… Muči ga verovatno misao da ja odlazim
na kaznu, dok se Aleksandar dobro zabavlja. Dopustio mi je da dolazim
u Beograd da lečim ruku, pa mi je čak očinski savetovao da to češće
činim. Po njegovoj želji u Gornjem Milanovcu ću biti dočekan sa svima
počastima. − »U službi redovno slušanje naredaba pretpostavljenih,
izvan službe sve privilegije«, to je očeva odluka. Vlada mi je dala puno
zadovoljenje: Alimpić će biti smenjen sa položaja. Ja ovo nisam hteo, a
nije hteo ni otac, − pa mi sve to liči ka novu Pašićevu ujdurmu.

***
Dok Aleksandar boravi u Sofiji, i dok se u njegovu čast smenjuje
svečanost za svečanošću − ja putujem. Prenoćio sam u Oficirskom domu
u Kragujevcu, pa odatle kolima produžio za Milanovac, gde sam stigao u
podne. Pre mene stigao je i major Pavlović, koji je pridodat mojoj službi,
a stigao je i moj automobil.
Oficiri, sa komandantom Nikolićem na čelu, dočekali su me kod
kasarne. Vreme je bilo rđavo, kišno, ali doček je bio iznenađujuće
srdačan. Kako se našlo puno seljaka na ulicama, aklamacije su bile tako
spontane, oficiri tako raspoloženi, da se moje malo pokvareno
raspoloženje naglo popravilo. Narod, koji je svakako putem štampe bio
obavešten da dolazim po kazni − sve su novine, kao po komandi, ovo
objavile − solidarisao se sa mnom, a ne sa vladom, na čiji sam predlog
kažnjen. Gromoglasni uzvici »Živeo« i »Bog ti pomogao« − razlegali su
se ne samo duž celog moga prolaza, već i dugo zatim, kada sam se ja u
kući svoga domaćina odmarao od dosta zamornog puta. Bila je to ne
samo manifestacija, bio je to protest protiv mojih protivnika… I kao
nekada, pre abdikacije, klicalo se samo kralju i meni…

***
Provodim dane u Milanovcu, a porodica mi se zabavlja. Moja sestra
Jelena, u odsustvu tetke Eko, otvorila je bal u Rimu. I otac je davao bal,
pa je na njemu preko običaja ostao do dva sata posle ponoći. Aleksandar
se vratio iz Bugarske, − i austrougarski poslanik u Beogradu priredio je
večeru u njegovu čast.
Princ Đorđe kao komandir čete X puka u Gornjem Milanovcu. 1910 (u
prvom redu prvi s desna).
Kralj Petar I posle krunisanja prolazi Terazijama.

Kralj Petar I uoči balkanskih ratova.

Knez Arsen Karađorđević, brat kralja Petra I.
 Nikola Pašić.
Dragutin Dimitrijević-Apis.

Vojvoda Stepa Stepanović.

Vojvoda Petar Bojović.
Spomenik Karađorđu na Kalemegdanu (srušen austrijskim granatama u
prvom svetskom ratu), gde je danas Spomenik zahvalnosti Francuskoj.
Proglas srpske vlade za odbranu otadžbine uoči prvog svetskog rata.
Kralj Petar I na položaju za vreme bitke na Ceru.

Princ Đorđe na položaju u prvom svetskom ratu.

 Princ Đorđe prilikom prodora srpske vojske u Srem, 1914. godine.

Princa Đorđa teško ranjenog na Mačkovom kamenu 6. septembra 1914.

prenose u bolnicu.
Kuće: u Birčaninovoj 22 i Krunskoj 12 (sada Proleterskih brigada), u
kojima je stanovao prestolonaslednik Đorđe pre abdikacije.

Kralj Petar I i princ Đorđe prilikom otkrivanja spomenika Karađorđu

11. septembra 1913. godine.
 Jelena se udaje

Za vreme dok provodim prijatne dane u Milanovcu, okružen

simpatijama naroda i svojih drugova iz puka, pregovori između naše
vlade i ruskog poslanika u Beogradu, Hartviga, o očevom putu u
Petrograd, završeni su, vreme posete utvrđeno − i otac je otputovao u
Petrograd.
Ovo je prva zvanična poseta caru, a uz to i prva očeva zvanična
poseta jednoj stranoj zemlji. Kralj ne voli da putuje i, isto kao i ja, ne
voli dočeke i svečanosti. Put u Petrograd ima dvojako obeležje: to je
prvenstveno želja cara i ruske vlade da poprave nepravdu nanetu nam
aneksijom i pred našim i pred stranim javnim mnenjem potvrde svoju
bratsku ljubav prema Srbiji, − a pored ovih želja, to je i potreba da se
uzajamno razmotre sva važna pitanja koja interesuju Rusiju, a životno
pogađaju naše interese. Između cara i oca biće dodirnuta mnoga pitanja
u vezi sa političkom i ekonomskom nezavisnošću našeg naroda, a
naročito biće raspravljano i pitanje ruskih i naših odnosa prema Austro-
Ugarskoj.
Naš narod i štampa sa opravdanim interesovanjem prate očev put,
od koga očekuju velike političke rezultate. Revolt protiv ruske
diplomatije, a naročito ministra Izvoljskog, zamenjen je nadom u novu
rusku zaštitu, a poseta kralja caru podiže dobru volju i oživljava duh
koji je, priznanjem aneksije, poljuljao samopouzdanje i veru.

***
Čitam iz novina da je car srdačno i toplo dočekao oca i u Carskom
Selu i u Petrogradu. Ovoj srdačnosti su se pridružili i svi veliki kneževi,
koji su se naročito osetili pogođeni priznanjem aneksije.
 Kralj je odseo u Carskom Selu, a to je retko ukazana počast. Odmah
po dolasku učinio je posete carici Aleksandri Feodorovnoj i caricimajci
Mariji Feodorovnoj, pa je posetio i više velikih kneževa i kneginja, među
njima obe tetke i njihove muževe. Obišao je neke crkve, manastire,
primao mnoge ministre i velikodostojnike, a posle svih svečanosti
oprostio se sa carskom porodicom i kneževima i krenuo za Moskvu.
Moskva je ocu priredila doček kakav se ne pamti. Svojim
oduševljenim klicanjem narod je hteo da popravi težak utisak koji nam
je priredila ruska diplomatija i splet međunarodnih događaja.
Iz Petrograda otac je otišao za Plovdiv, gde je izmenjao misli sa
kraljem Ferdinandom, pa je zatim krenuo u Tursku.
U Svetoj Gori kralja su dočekali kaluđeri iz svih svetogorskih
manastira. Praćen litijom i arhimandritima, uz pojanje crkvenih
pesama, kralj je pešice išao od obale do manastira, gde je pred
manastirskim vratima primio so i hleb, a službu u zadužbini Svetog
Simeuna Nemanje služili su monasi iz svih srpskih krajeva.
Naši odnosi sa Turcima naglo se popravljaju. Otac je imao duge
političke razgovore sa sultanom i oni su potvrdili uzajamnost gledišta.
Očevi politički pratioci, Pašić i Milovanović, koristili su ovu priliku da
posete ruskog ambasadora Čarikova i izmenjali su s njim politička
mišljenja.

***
Obilazim poplavljene krajeve u Srbiji. Kiša ovih dana neprestano lije
pa su reke nadošle. Morava je poplavila mnoge krajeve u Šumadiji.
Otac se vratio u Beograd i dok sam se nalazio u Čačku dobio sam
pismo od njega da odmah dođem u Kragujevac, gde se on momentano
nalazi. Na stanici, gde je otac stigao dresinom, kaljav i mokar, u pratnji
Pašića i ministra vojske Gojkovića, sačekao sam ga zajedno sa svim
oficirima moga puka. Ovo je naš prvi susret otkako sam kažnjen i
upućen u Milanovac.
Naše prvo viđenje, posle toliko vremena, uzbudilo je oca. Krećemo u
varoš, otac u kolima sa svojim ađutantom, ja u drugim sa svojim
pratiocem, dok se u trećim kolima vozi Pašić.
Za vreme dok se otac odmara od puta i suši od kiše, šetam po tremu
dvora, ljut zbog Pašićevog prisustva. Radost susreta zagorčava mi
dolazak Pašića. Zar je otac morao i njega da povede na ovaj put i da naše
ponovno viđenje bude u njegovoj senci?
Kada je kralj, u pratnji Pašića i svite, izišao iz sobe, trudio sam se da
ne oseti moje neraspoloženje. Pratio sam ga svuda − po skloništima gde
su bile smeštene mnoge ugrožene porodice, a otac je išao iz sobe u sobu,
i onako umoran i star imao je ipak tople reči za svakoga. Kroz blato i
kišu pešačili smo kilometrima. Otac, ja i pratnja uzimali smo hranu sa
kazana, koja se kuvala za postradale; obišli smo sva okolna mesta i,
premoreni, vratili se u Kragujevac.
Kada sam po povratku hteo da se oprostim od oca i odem u svoj
stan, otac me je zadržao. Ozbiljno i sa puno takta objasnio mi je zašto
sam u Milanovcu i zašto je trebalo da budem kažnjen. Uveravao me je
da je pitanje moga kažnjavanja moralo da bude satisfakcija nekim
članovima vlade, koji su smatrali da me treba kazniti.
Prekinuo sam oca:
− Bilo je potrebnije zadovoljiti Pašića nego poštedeti nepravde
rođenog sina. I to onog istog Pašića koji se godinama grešio o moju
slobodu.
− Ne, sine, nije tako. Kada je izbio spor između tebe, moga sina, i
jednog člana vlade, najmanje što sam mogao da učinim bilo je da
obuzdam svoja roditeljska osećanja. Kralj ne sme da bude običan
roditelj u trenutku kada vrši kraljevsku vlast; on mora da se uzdigne, da
zaboravi na lične interese i simpatije, i da možda nepravedno stane na
stranu onoga ko je slabiji.
− A ovde je, znači, bio slabiji Pašić, zar ne?
Kralj je osetio žaoku u mome pitanju i razumeo i moje ogorčenje i
moje misli.
− Da, Pašić je bio slabiji, jer ja sam mogao da ti oprostim krivicu. Da
nisi moj sin, možda bih i oprostio. Ali, da oprostim tebi, sinu koga
volim, to bi bio greh pred narodom i savešću. Svako bi mogao da se
upita da li bih oprostio drugom oficiru i mnogi bi možda pogrešno
zaključili da bih drugoga kaznio… A je li to pravo?… Zar je ovaj narod
malo patio, da bi još mogao da se miri sa privilegijama?… Ne, dragi sine,
moja savest je mirna. Žao mi je što je do ovoga došlo, žao mi je od sveg
srca, ali ti moraš da razumeš oca.
− Oprosti, − bilo je sve što sam rekao, i pitanje moga kažnjavanja
prestalo je da me muči.
Iste večeri vratio sam se sa ocem u Beograd.

***
Aleksandar je proizveden u čin poručnika i otputovao je u Rim.
Uskršnje praznike 1910. godine provodim sa ocem i Pavlom. Otac
govori o mome ponovnom odlasku u inostranstvo. Želi da mi ugodi.
Jutros, kada je objavljen ukaz o odlikovanju, na čijem se čelu nalazio
Pašić − skretao je pogled da me ne gleda. Ja sam se držao odlično. Zbog
oca i za oca trudiću se da ugušim svoje neraspoloženje.

***

Moj put u inostranstvo došao je brže nego što smo otac i ja

kombinovali.
Juče sam osetio bolove i lekarski konzilijum je konstatovao da sam
oboleo od katara u stomaku. Preporučili su mi lečenje u inostranstvu, a
posle toga duži boravak na francuskom primorju.
Putujem prvo u Viši na lečenje, a zatim u Pariz, London i Rim, na
odmor i razonodu. Posetiću i dedu na Cetinju, ići ću svuda gde mi srce
zaželi i činiću sve da se oporavim i odmorim. To je bila kraljeva volja, a i
moja želja. Bilo je, doduše, malo reči o novcu koji mi otac daje za put,
jer otac je skroman po prirodi i štedljiv, ali je i tu došlo do sporazuma.
Krećem odmah u pratnji đeneralštabnog potpukovnika Milovana
Nedića.

***
Na putu me stižu samo neprijatne vesti. U zemlji su nove poplave,
pa ima i žrtava. Voda prodire, a kiše ne prestaju. Otac piše da danima
obilazi postradale. Kralj deli novac iz svojih sredstava i − reči utehe.
Lečenje u Višiju završeno je i ja idem za Nicu i Kan. Bolje mi je.
Nemam bolova.
Dobio sam pismo od Jelene da odlazi na Cetinje radi dedine
jubilarne proslave. Govori se da će prilikom dedinog jubileja doći i do
promene u prestolonasleđu: Danilo će se odreći svojih prava u korist
Mirka. Pronose se glasovi da je Danilo na ovo prinuđen, a ti me glasovi
veoma uznemiruju. Šta se to događa na mome Cetinju? Postoje i tamo
neke zavere i neki Pašić, i je li moguće da Mirko, idol moga detinjstva,
učestvuje u tome?
Naše novine, koje mi ovde stižu, napadaju dedu i tvrde »da je ovo
njegov manevar vezan za njegove težnje da se nametne kao vođa
celokupnog srpskog naroda«. Poznajem dedu. On je možda tašt i
ambiciozan, ali sam siguran da takvih pretenzija nema. Više puta,
otkako sam odrastao, a naročito otkako sam postao prestolonaslednik
Srbije, imao sam prilike da u razgovoru sa dedom čujem i osetim
njegovo mišljenje i njegov stav u odnosu na Srpstvo i naše dve vladajuće
dinastije, − i mogu s ponosom reći da moj deda − knez Nikola − od
našeg dolaska u zemlju nije imao ovakve misli i namere. Ovo tvrđenje
ne potiče iz moje ljubavi prema njemu, već iz saznanja da deda, iako
ponosit što je udao kćeri za prinčeve raznih evropskih dvorova i postao,
kako ga zovu, »tast Evrope«, nikada nije bio tako nerazborit da bi
potezao za nečim što ne može da se ostvari.

***
 Proslava kraljevine u Crnoj Gori objavljena je svečano u prisustvu
celokupne porodice i mnogih predstavnika stranih dvorova. Našu kuću
zastupali su Aleksandar i Jelena. Otac nije mogao da ide, nešto zbog
bolesti, nešto zbog poslova, a ja sam i dalje bio u inostranstvu na
lečenju. Otac se za ovaj svečani dan odužio vladajućem domu bratske
Crne Gore dajući najviše počasne činove u našoj vojsci i dedi i ujacima.
Aleksandar je odneo i orden Svetoga Save u brilijantima, kojim je srpski
kralj odlikovao kneginju Milenu.
Naša štampa i dalje napada dedu, ali je otac i suviše slobodouman da
bi preduzeo ma šta protiv pisanja štampe. On nema običaj ni da
protestuje, ni da demantuje. Jednom je rekao: »Kada kralj protestuje, to
je znak da štampa nije slobodna, jer protest znači donekle i naređenje, a
demanti su nepotrebni, jer događaji sami demantuju sve ono što je
lažno«.

***
Nastavio sam ribarenje na Dunavu i opet se od profesora ne odvajam.
Nisam dugo živeo u spokojstvu, jer otac me je hitno pozvao da se
vratim u dvor. Pozvana je i Jelena, koja još letuje u dvorcu Rakoniđi.
Aleksandar se razboleo.
Čim sam došao u dvor, saznao sam da je stanje Aleksandrovog
zdravlja zabrinjavajuće. Ima visoku temperaturu, celoga dana nije
primao hranu i lekari su konstatovali da se razboleo od trbušnog tifusa.
Dobio ga je prilikom boravka na manevrima. Hitno je pozvan i bečki
profesor dr Hvostek, ali je i on mogao samo da potvrdi da je bolest uzela
maha.
Danima je Aleksandar bolovao, a danima smo otac i ja bili kraj njega.
Slabo je spavao, temperatura nije padala, a puls je bio sve ubrzaniji. Iz
svih dvorova stizali su telegrami.
Treće nedelje Aleksandrovog bolovanja, kada su nam živci bili na
izmaku, došlo je do poboljšanja. Temperatura je pala, bolesnik je počeo
da uzima hranu i prvi put je cele noći mirno spavao.
 Svi smo odahnuli.

***
Aleksandru je znatno bolje. On se već pridiže iz postelje, pa otac
nastavlja šetnje, a ja idem u lov. Vreme je kišno, ribolova nema i
dosadno mi je.
Prošla je i krsna slava bez prijema zbog Aleksandrove bolesti. Prošao
je i Aleksandrov rođendan, pa je u Oficirskom domu davana zabava, na
koju otac nije mogao da ide, već smo ga predstavljali Pavle i ja.

***
Godina 1911. nije obeležena ničim naročitim ni za Evropu, ni za
Srbiju.
Bal koji je dvor priredio uoči Nove godine bio je izuzetno veseo.
Državne i političke prilike bile su sređene, otac neobično dobre volje
zbog Aleksandrovog ozdravljenja, a ja smiren. Cele noći, sve do zore,
zabavljao sam se i igrao na veliku radost tetke Ide, koja je ovo moje
raspoloženje tumačila željom da se ponovo uključim u sve radosti života
i dvora.
Aleksandar se krajem januara vratio u zemlju posle oporavka u
inostranstvu, a otac odmah zatim otputovao u Rim u zvaničnu posetu
Italiji. Nije bio kod tetke Eko još od dana dolaska u Srbiju i ova poseta
nije u stvari imala nikakav politički značaj, niti je izazvala bilo kakve
političke razgovore.
Posle posete Rimu otac je krenuo za Pariz, kako je to bilo
predviđeno, − ali do posete nije došlo. Dok se otac još nalazio na putu za
Francusku tamo je nastupila narodna žalost. Na avijatičarskom polju,
gde se održavala avijatičarska utakmica između Pariza i Madrida,
avijatičaru Trenu slomio se propeler prilikom uzdizanja i avion se srušio
na zemlju. Pao je na veliku masu sveta koja je prisustvovala početku
uzletanja, i tom prilikom poginuo je francuski ministar vojske Berto, a
teže je, između ostalih, povređen i predsednik vlade Monis. Ova vest
zatekla je oca u Bazelu i on se odmah vratio u Beograd.
I Aleksandar je išao u London na krunisanje kralja Đorđa V. Na tom
putu zadržao se neko vreme u Parizu, da bi predsedniku Republike
Falijeru predao očevo pismo i orden Karađorđeve zvezde, kojim ga je
kralj odlikovao, pa se tom prilikom sastao i sa crnogorskim
prestolonaslednikom, ujakom Danilom.
Političke prilike u svetu bile su isto tako zadovoljavajuće. Osim
manjih sukoba između Turaka s jedne strane i Bugara i Grka s druge
strane zbog delatnosti komita u Makedoniji − nije bilo nikakvih drugih
potresa.
Imali smo i promenu vlade. Usled ostavke ministra Stojana Protića
predata je kralju ostavka kabineta. Stariji radikali, a naročito oni iz
Zapadne Srbije, sve više se podižu protiv Pašića. Kralj je želeo koaliciju
svih radikala, ali kako do nje nije moglo da dođe, poverio je mandat
bivšem ministru spoljnih poslova Milovanoviću i on je obrazovao vladu.
Veoma sam zadovoljan ovom promenom, delom zbog odlaska Pašića, a
delom i iz poštovanja prema Milovanoviću, koji je redak državnik i
mudar čovek.
Međutim, najvažniji događaj u ovo vreme za moju porodicu i mene
bila je vest da se sestra Jelena verila. Provodila je leto u dvorcu Rakoniđi
i tu je srela ruskog Velikog kneza Jovana, najstarijeg sina Velikog kneza
Konstantina. Knez Jovan je gardijski potporučnik i carev ađutant.
Uskoro po prijemu izveštaja o veridbi stigla je i Jelena, a mesec dana
docnije došao je i verenik.
Ponaša se kao pravi rođak; svi koji se nađu u njegovoj blizini imaju
utisak da ga poznaju još od malena i da im je rod. Jelenu gleda sa
ljubavlju, a ona se smeši na njega… Odseo je u specijalno određenoj
zgradi na Terazijama, a uveče došao u dvor na intimnu večeru. Ostao je
u Beogradu nekoliko dana, pravio je zvanične posete, išao sa Jelenom i
sa mnom na izlete, obilazio beogradske ulice i okolna mesta,
prisustvovao službi božjoj u Sabornoj crkvi, − i, uvek nasmejan i vedar,
zabavljao nas je ruskim humorom.
 Knez je otputovao, a i Jelena se sprema da putuje. U Petrograd će je
otpratiti otac i Aleksandar, a ja ostajem, Čine se ogromne pripreme da
svečanost bude što lepša. Deda − kralj Nikola i tetka Milica biće Jelenini
svedoci na venčanju, − ruski car Nikola i grčka kraljica Olga
prisustvovaće kao svedoci mladoga kneza. Kako saznajem, u Petrograd
ide i moja draga tetka Vera.

***

Jutros sam ispratio Jelenu, koja odlazi u Petrograd na venčanje. Sa

njom su otišli otac i Aleksandar. Jelena je bila veoma uzbuđena i dugo je
mahala okupljenoj masi. Iskreno joj je žao što napušta Srbiju, ali tu
žalost vidno umanjuje misao da je verenik čeka.
Dok sam stajao kraj vagona i gledao nasmejanu Jelenu kako mi šalje
svoje poslednje pozdrave, sećao sam se Peterhofa, dvorca tetka-Milice i
svog razgovora sa Jelenom u kneževom parku, kratko vreme pre moga
odlaska iz Rusije… Kako smo se jadni i žalosni osećali tada, dok se
raskošni park pružao pred našim očima, a čete lakeja letele na sve
strane, večito u nekoj žurbi i poslu… Sada Jelena ide u Peterhof kao
kraljeva kći, a tamo je čeka njen princ, bliski rođak cara.

***

Danas je nedelja i dan kada se Jelena venčava. U Varšavi je, kako

novine pišu, Jelenu dočekao knez Jovan. Da li je voli? Je li imao priliku
da je upozna i zavoli za ono kratko vreme njihovog boravka u dvorcu
Rakoniđi?
Možda je čudno, ali dok se Jelena venčava i blista u svom sjaju
carske kuće Romanova, ja ne mislim na to venčanje i svoju sestru, već
posle toliko vremena sećam se Ane… Gde je ona sada i da li me se seća?
− Naš rastanak bio je tako nagao i bez oproštaja i ona je ostala svakako
duboko razočarana tokom događaja. Jedan mladi oficir, koji je tako
iznenada ušao u njen život, iščezao je iz toga života još čudnije. Je li
razorio njene iluzije i ubio joj dušu?… Jelena i knez su srećni, a takva
sreća je bila meni uskraćena, kao što su mi bili uskraćeni i mnogi lepi
životni momenti.
Naša štampa piše opširno o Jeleninom venčanju. Ona tu vidi samo
državni interes, onaj interes, kome moraju da robuju kraljevska deca…
taj strašni državni interes, koji je mene lišio toplog osećanja prve
mladalačke čežnje, a jednu lepu i pametnu devojku možda unesrećio
zauvek… Taj državni interes, koji je od mene, u očima drage mi duše,
stvorio nevernika i bez moje krivice. Naša je ljubav bila osuđena na
propast još čim se rodila − i možda je i dobro što se sve svršilo brzo, dok
nas nije nepovratno zahvatio životni huk… Dobro, ne za mene… dobro
za Anu.
Prisustvovao sam molepstviju u Sabornoj crkvi za dug i srećan život
Jelene i kneza Jovana… A uveče, u senci tople letnje noći, dok je
Petrograd u Jeleninu čast bleštao u svetlosti, prekriven cvećem i
lampionima, a Beograd spavao… uzjahao sam konja i krenuo put
Banjice. Hoću baš danas da prošetam pored mog ružičnjaka, onuda
kuda dve godine nisam prolazio, da uspavanoj Ani, preko daha noći,
prenesem sve trzaje moje duboko razočarane duše… Neka joj taj dah
vetra i noći odnese moj poslednji pozdrav i poslednju molbu za oproštaj.

***

Otac se vratio, umoran od silnih svetkovina, a srećan zbog počasti

koje su ukazane našem narodu i našem dvoru. Govori o svadbenim
svečanostima, o poklonima koje je dobila Jelena, o basnoslovno skupoj
dijademi od krupnih brilijanata i bisera, poklonu carice… Da li su ti
pokloni zaloga sreće?… Maloj Ani ja ništa nisam dao, nisam mnogo ni
mogao da joj dam, a ništa nisam ni smeo da joj pružim… Ja, mali oficir
siromašnih roditelja, za kakvog me je ona smatrala i volela.
Prošao je i moj 24-ti rođendan, pa i veliki prijemi u čast venčanja
Jelene. Videli smo i skupocene poklone, u zlatu i brilijantima, koje je
ruski car poklonio svakom pojedincu iz očeve i Jelenine svite…
 Šta će biti kada otac sklopi oči?

Jednog dana Aleksandar i ja dugo smo razgovarali o događajima iz

1903. godine, pa smo dodirnuli i ličnosti izvesnih zaverenika.
Aleksandar, koji je veliki prijatelj sa kapetanom Petrom Živkovićem, a
naklonjen je i Apisu, nije mogao da otrpi izvesne moje primedbe i grubo
mi je prebacio moj stav prema ovoj dvojici oficira, a naročito prema
Pašiću, kojeg sam isto tako kritikovao. Kako ni sam nisam mogao da
oćutim, jer su Pašić i zaverenici izazvali moju životnu tragediju,
odnosno posredno doveli do toga da udarim Kolakovića, − i možda imali
udela u tome što Kolaković nije blagovremeno operisan, − došlo je do
reči, i Aleksandar je ljutito prekinuo razgovor i izašao.
Nekoliko dana potom izbegavao sam da ga sretnem i bio sam jako
iznenađen kada je jednog jutra Aleksandar ušao u moju sobu, dok sam
se spremao da idem u ribolov − i izjavio želju da pođe sa mnom. Nikada
do tada Aleksandar nije pokazivao ni najmanju strast prema ribolovu i
više puta se čak smejao mojoj pasiji, što sate provodim na vodi. Nije
voleo mnogo ni profesora i pravio je često aluzije na njegov račun koje
su me izazivale. U intimnom razgovoru sa mnom obično ga je zvao
»onaj ribar« i kao da je zaboravljao visoke naučne uspehe koje je
profesoru priznavala cela Evropa. Jednom se usudio da mi kaže: »Da
nije bilo profesora Petrovića i njegovih ribara, ne bi došlo ni do tvoje
ostavke«. Ova primedba me je u svoje vreme duboko uvredila, jer je bila
netaktična ne samo prema profesoru, već i prema meni, pošto je moj
slučaj bio daleko ozbiljniji od običnih ribarskih provoda. To je
Aleksandru bilo dobro poznato.
Prihvatio sam Aleksandrovu ponudu i ceo taj dan proveli smo
zajedno sa profesorom na Dunavu. Aleksandar je bio vrlo srdačan i tako
ljubazan sa profesorom da sam mu zaista rado oprostio poslednji sukob.
Ribario je s nama, pa je zajedno s nama i ručao ribu, koju smo kraj obale
pekli i jeli. Ribari, stari i izmučeni majstori, nenavikli da vide
Aleksandra u svojoj sredini, na primitivnom ručku na travi i bez
pribora, gledali su začuđeno u naše malo društvo, koje je ćaskalo i
smejalo se celog dana. Prijateljsko raspoloženje Aleksandra tumačio
sam njegovom željom da se sa mnom izmiri, a ljubaznost prema
profesoru − namerom da mi pokaže kako treba biti predusretljiv i
prema onima koje ne trpimo.

***

Nekoliko dana docnije otputovao sam u Francusku. U sporazumu sa

ocem odlučio sam da nastavim školovanje i da se upišem u Višu ratnu
školu u Parizu, najveću francusku vojnu školu. Uskoro treba da budem
proizveden u čin majora i otac želi da se potpuno osposobim za vojnu
službu. Očeva je ambicija da mu najstariji sin mora biti vojnik, i ta
ambicija ne napušta ga još od mog rođenja. Sada to izgleda malo čudno.
Aleksandar će biti vrhovni komandant vojske, to mu zvanje kao
budućem kralju Ustavom pripada, ali otac i dalje sanja da ja steknem
najviše vojničko obrazovanje.
Štampa je toplo pozdravila moju nameru da se potpuno posvetim
vojsci i naglasila da sam »rođeni vojnik«, koji će se najbolje odužiti
domovini baš kao vojnik. Ne znam da li je štampa u pravu − odavno već
volim matematiku i medicinu.
Aleksandar me je ispratio na stanicu i rastali smo se u najboljem
raspoloženju. Sada, kada odlazim, nije više važno hoće li kapetan
Živković stalno biti u dvoru. Za mene je sigurno da ga neću sretati
godinama, ali me brine da li će Aleksandar moći da se odupre Pašiću i
Apisu, da mu ne nameću svoju volju, koja bi uticala na politiku zemlje.

***
Tek što sam primljen u Višu ratnu školu i tek što sam se udobno
smestio u Parizu, načinivši i više poznanstava sa francuskim oficirima,
drugovima u školi, iz Beograda je stigla vest da otac dolazi u Francusku.
 Pariske novine su donele opširne izveštaje da je kralj Petar sa svitom
krenuo za Pariz u državnu posetu Francuskoj. Ova poseta je već odavno
bila zakazana, ali je morala biti odgođena zbog onog tragičnog udesa u
Isi l’Mulenu. Oca na putu prate predsednik vlade Milovanović, maršal i
upravnik dvora, šef pres-biroa i očev lični lekar. Listovi toplo pišu o
kralju, donose razne anegdote iz njegovog života, veličaju ga kao
demokratu i žele mu dobrodošlicu u zemlji za koju se kao francuski
oficir junački borio u ratu protiv Prusa. Prilikom ove posete, a u znak
sećanja na te dane borbe, Predsednik Republike predaće kralju
»vojničku medalju za rat iz 1870. godine«, koja je sada i osnovana, a čiji
će prvi nosilac biti kralj Srbije, bivši francuski ratnik. Kako novine
podvlače, otac će ovu medalju nositi na prsima za sve vreme svoje
posete.
Francuzi priređuju ocu ne samo svečan, već i sentimentalan doček.
Draga francuska nacija, tako prisna srpskom narodu i njegovom kralju,
ukrasiće očev kabinet u dvoru na Orsejskom keju onim istim
nameštajem koji se nalazio u salonu dvorca Tiljeri prilikom prijema
Karađorđevog izaslanstva 1810. godine. To izaslanstvo primio je u ono
vreme car Napoleon I. − Ovim gestom, svojstvenim samo francuskom
duhu, biće podvučena stogodišnjica prijateljstva francuskog i srpskog
naroda, kao i simpatije koje francuska nacija oseća za unuka junaka
Karađorđa.
Tom prilikom osveženo je i sećanje na istorijske reči koje je
Napoleon Bonaparta − kada su mu rekli da je on najveći vojskovođa
sveta − izgovorio: »Nisam ja najveći vojskovođa, jer raspolažem
ogromnom armijom i naoružanjem. Veći je od mene srpski seljak iz
Topole, Karađorđe, koji goloruk, bez uvežbane vojske, drvenim
topovima, iz temelja potresa silno Otomansko carstvo…«
Čitam novine, gledam okićeni Pariz i srce mi se širi od ljubavi prema
ovoj zemlji i ovom narodu. Oduvek sam voleo Pariz, sećam se kako sam
ga kao dečak teško napuštao, kada me je otac dovodio da ga pre
školovanja u Rusiji upoznam i zavolim. Sada tek razumem očevu
nameru: želeo je da osetim dah i ljubav Francuske pre nego što steknem
drugove i prijatelje u Rusiji, toj tradicionalnoj bratskoj zemlji… Da se ne
vežem previše za Ruse − da znam da ima ljubavi za nas i u zemlji starih
Gala.

***
Otac je stigao, svečano dočekan na stanici u Bulonjskoj šumi.
Posle kraćeg odmora posetio je Predsednika Republike i gospođu
Falijer u Jelisejskoj palati, gde mu je u toku posete Predsednik
Republike predao medalju − spomenicu iz 1870. godine. Zatim je bio
gala ručak, a potom veliki prijem. U govoru održanom na ovom ručku
Predsednik je podvukao da Francuska nije zaboravila da je kralj bio đak
njene oficirske škole u Sen-Siru i da se hrabro borio za Francusku 1870.
godine, rame uz rame sa francuskim vojnicima.
Oca sam sreo idućeg dana kada je u našem poslanstvu u Parizu
primio srpsku koloniju i srpske oficire. Stajao sam u uglu sale za
prijeme i sačekao da se otac prvo pozdravi sa svima prisutnima, pa sam
tek onda prišao. Obradovao se iskreno i rekao da se nadao da će me
videti još na stanici. Tražio je da ga otpratim do njegovog stana, gde sam
ostao sa njim sve do večeri.
U toku razgovora, koji smo vodili u njegovom apartmanu, otac se
naročito zadržao na mom poslednjem sukobu sa Aleksandrom. Želeo je
da mu detaljno opišem zbog čega je došlo do nesuglasica. Kada sam mu
objasnio da je kao povod bilo moje ogorčenje protiv Pašića i Apisa,
insistirao je da se to ne ponovi.
− Uzdrži se od svojih primedaba protiv Pašića − rekao je ozbiljno. −
Aleksandar će biti kralj i biće prinuđen da radi sa Pašićem. Pašić je vođa
najveće stranke u zemlji i Ustav mu daje pravo da kao takav vodi
politiku zemlje. Ako ima kakvih grešaka u tome upravljanju, narod je tu
da mu zameri ili odobri.
Te iste večeri otac mi je priznao da je on savetovao Aleksandru da se
pomiri sa mnom. Molio me da svoje odnose sa Aleksandrom ne kvarim i
da se, ako svoje mišljenje baš ne mogu da uskladim sa njegovim
nazorima, bar priviknem da mu ne protivrečim stalno.
− Ne zaboravi − rekao je otac pomirljivo − da je Aleksandar sada
prestolonaslednik i svojim položajem stariji od tebe. Jednog dana, kada
ja ne budem živ, bićeš prinuđen da mu se pokoravaš i da ga slušaš.
Aleksandar će biti starešina kuće, prvi član dinastije i nosilac svih prava.
Sukob sa njim mogao bi da ti donese mnoge neprilike. Bolno je za mene
što moram da mislim da bi jednog dana mogao da dođeš u položaj da
patiš zbog svoje ponekad nepromišljene iskrenosti. Misli šta hoćeš, ali
ne reci to Aleksandru. Upamti, molim te, da Aleksandar ne zaboravlja
uvrede…
Aleksandar ne zaboravlja, a mogu li ja da zaboravim uvrede − na to
otac nije mislio. Na njegovo navaljivanje pristao sam da napišem pismo
Aleksandru. Rastali smo se doduše prijateljski, Aleksandar i ja − ali to
mu ne daje pravo da misli da su time i politička gledišta nas dvojice
pojednačena.

***
Otac je nastavio svoju posetu, prijemi su se nizali, a građani Pariza
su ga oduševljeno pozdravljali na svakom koraku. Posetio je i Sen-Sir,
svoju nekadašnju školu, i doživeo radosno uzbuđenje što je tu video
svoju sliku i svoj krevet. Prisustvovao je na uzletištu Sen-Sira, zajedno
sa Predsednikom Republike, avionskom letu poručnika Batinia na
biplanu. Tom prilikom poklonio je kapetanu Beranžeu Orden beloga
orla, koji je skinuo sa grudi oficira iz svoje svite.
Otac se vratio u zemlju isto tako spontano i toplo ispraćen, kao što je
bio dočekan. Francuska štampa, pišući o tome, jednodušno je tvrdila da
takav doček i tolike simpatije naroda nisu ukazane pre toga nijednom
vladaru Evrope.

***
Novu 1912. godinu dočekao sam u Parizu opet okružen svojim
drugovima, francuskim oficirima. Bilo je veselo. Obilazili smo kafanice
u Latinskom kvartu, pili francuska vina i drugovali sa studentima svih
zemalja, koji stanuju i uče u ovoj, širom sveta, poznatoj četvrti grada. Ja
slabo pijem, stomak mi ne podnosi piće, a nisam ni navikao na alkohol.
Moji su drugovi pili više, dva-triput sam i ja podigao čašu da nazdravim
francuskoj naciji, našem prijateljstvu i svojoj zemlji Srbiji.
Početkom februara došao mi je u goste Aleksandar. Pisao mi je da
dolazi i želeo je da odsedne u mome stanu na aveniji Šarl Floke. Sačekao
sam ga na stanici i zajedno smo se odvezli prvo k meni, a posle u njegov
hotel, jer u mome stanu nije bilo dovoljno mesta.
Dok je boravio kod mene i dok smo zajedno lutali pariskim
bulevarima, posećivali kafane i barove i išli na pozorišne predstave,
Aleksandar, koji je inače zakopčane prirode i preživljuje sve utiske u
sebi duboko, sada je prvi put preda mnom otvorio srce… Bio je to sada
onaj isti Aleksandar iz dana našeg detinjstva na Cetinju i docnije u
Ženevi. Ali, bilo je to i poslednji put da razgovara sa mnom potpuno
otvoreno, bratski…
− Ponekad žalim što si abdicirao − govorio mi je Aleksandar u tim
časovima svoje iskrenosti − i što si na mene prebacio sve državne brige.
Otac naglo stari, njegov reumatizam i opšte stanje zdravlja više puta me
zabrinjuju. Sve češće govori da bi želeo da se odmori. Hoće da me
proglasi regentom i da se povuče od poslova. A, vremena su opasna…
Oblaci se gomilaju nad Evropom i čini mi se da osećam skori sukob…
Narod i vojska su jednodušni, ali političari mi zadaju brige. Čini mi se da
je Pašić i dalje željan vlasti, a vlast decenijama drži u rukama. Nisam
siguran da ću se slagati sa njim kada otac odstupi. Sada je otac tu i
Pašiću su vezane ruke. Popularnost oca ne da mu da pravi ispade… Šta
će biti kada otac ode? Ne misli li Pašić da iskoristi moju mladost i
neiskustvo pa da prigrabi i ona prava koja po Ustavu pripadaju meni?
Govoreći o Apisu, Aleksandar mi je rekao:
− Imam poverljiva obaveštenja da on nešto buška. Sujeta mu ne da
mira. Demagog je i agitator. Nemam utisak da uvek bira sredstva, a
večito je nezadovoljan nečim. Posle 1903. verovao je da je osigurao svoj
položaj kod nove dinastije, ali sada kao da nije sklon ni toj dinastiji.
Kada si ti bio prestolonaslednik, hteo je da ubije tebe, sutra će možda
poželeti da i mene ukloni.
 − Vladaj kao otac − odgovarao sam Aleksandru na sve te bojazni − i
ne brini… Neka ti ne zamaraju misli Pašić i Apis. Ljubav naroda je
najbolja tvoja odbrana.
Tako smo govorili nas dvojica, februara 1912. godine, u našim
večernjim pariskim šetnjama dok je varoš oko nas blistala, svet se
veselio, a Evropa tonula u blagostanje.
Bilo je to naše poslednje mirno i zajedničko odmaranje izvan granica
naše zemlje.

***
Aleksandar je otputovao u zemlju, časovi na akademiji su
nastavljeni. Vreme je teklo jednoliko, bez naročitih događaja.
Onda je stiglo pismo od oca: predsednik Ministarskog saveta dr
Milovan Milovanović, jedan od onih koji su bili i ostali moji prijatelji,
umro je u Beogradu od uremije. Nije se dugo mučio. Smrt je iznenadila i
sve njegove prijatelje. Otac je veoma ožalošćen, piše sa puno pijeteta o
umrlom državniku i seća se njegovih zasluga. Nagoveštava da će novu
vladu obrazovati verovatno Nikola Pašić.
Istovremeno sa očevim, dobio sam pismo i od profesora. On mi inače
češće piše i sada me poziva da zajedno krenemo na veliki put u ribarenje
dalekim morima. Da iskoristim školski raspust i provedem celo leto na
vodi.
Odgovorio sam da želim da idem. Jedva čekam da raspust dođe i da
se u profesorovom društvu odmorim od svih briga, i ličnih i političkih.

***
Dogodila mi se velika nezgoda. Osećao sam se rđavo nekoliko dana.
Pariski život ili pariska klima u ovo vreme, a možda i nervni potresi
zbog raznih doživljaja, bacili su me u postelju. Lekar mi je dao izvesne
lekove, a ja sam nepažnjom uzeo veliku dozu. To je dovelo do jake
intoksinacije organizma i jedva sam ostao živ. Hitno je pozvan čuveni
francuski psihijatar Ernes Dipre. Posle pregleda poslao je mome ocu
jedan veoma povoljan izveštaj o mojoj bolesti, koji su moj stric Arsen i
dr Sava Petrović pročitali i sa zadovoljstvom mi saopštili njegov sadržaj.
Sećam se da mi je sam doktor Dipre rekao − posle pregleda − da će
se moje zdravstveno stanje, izazvano žestokom intoksikacijom,
popraviti već posle nekoliko nedelja odmora u prirodi. Preporučio mi je
stoga da što pre odem u Švajcarsku na klimatski odmor. * * *
Otac, po prijemu izveštaja doktora Diprea i izveštaja našeg
poslanstva u Parizu, napisao mi je hitno pismo da poslušam doktora
Diprea i odmah krenem za Švajcarsku. Poslao mi je i svog ličnog lekara,
dr Nikolajevića, da me prati na ovom putu.
Lekar mi savetuje da se ne zamaram i ne uzbuđujem dok se
odmaram, ali to je lakše reći nego učiniti. Vesti, koje stižu u Švajcarsku
iz zemlje i inostranstva, obespokojavaju me. Spoljna situacija za nas je
vrlo opasna. Turci nas već duže vremena provociraju, a ovih dana
izvršili su pokolj u Makedoniji. Stranka Mladoturaka, najzad na vlasti,
želi da sprovede reforme u Makedoniji i da satre hrišćanski živalj. Otac i
naša vlada veoma su uznemireni zbog toga. Stanje je tako opasno da je
došlo i do promene vlade kod nas: kabinet Marka Trifkovića je pao i
novu vladu je obrazovao Pašić. Poznato je da je Pašić pogodna politička
ličnost u ovom trenutku, kao pristalica ruske teze: da se održi status-
kvo na Balkanu.
I Bugarska je zabrinuta. Ovih dana je načelnik njenog generalštaba
javno napao politiku Turske i naglasio da čvrsto veruje da će balkanske
države umeti da brane svoja prava − i da su spremne. Njegova izjava
odjeknula je Evropom gotovo kao poziv na rat.
Iako se dr Nikolajević trudi da me poštedi od vesti o ovim
događajima, ja sam dobro obavešten i želim da krenem za Srbiju.
Novine koje primam sve više govore o ozbiljnosti događaja. Tako
saznajem da otac danima konferiše sa Pašićem i da su u stalnoj vezi sa
Bugarima, sa kojima je već zaključen vojni savez. Ugovor o prijateljstvu
i savezu sa njima, zaključen 13. marta, proširen je u Balkanski savez,
kada je sklopljen i vojni sporazum između Bugarske i Grčke. Svi znaci
govore da na Balkanu počinje da se komeša.
Napisao sam ocu pismo da želim da se vratim u Srbiju i od njega
dobio hitan odgovor. Savetuje mi da prvo otputujem kod tetka-Jelene u
dvorac Rakoniđi, a on mi obećava da će me izvestiti, ako se stanje
pogorša. Poslao mi je i kominike koji je izdala naša vlada. Čitam kroz
redove. Ako kominike treba da umiri naš narod, on ne može da umiri i
moje nespokojstvo. Ipak ću poslušati oca. Ako dođe do sukoba, saznaću
to i iz italijanskih novina.
 Hoću da se borim kao običan vojnik

Tek sam stigao u Italiju, a u Beogradu je objavljena opšta

mobilizacija i zakazana vanredna sednica Narodne skupštine.
Istovremeno sa Srbijom objavile su mobilizaciju i Bugarska, Grčka i
Crna Gora.
Vratio sam se hitno u zemlju i bio svedok oduševljenja s kojim je naš
narod dočekao vest o mobilizaciji.
Kralj je prestonom besedom otvorio sednicu vanrednog saziva
Skupštine, izjavljujući da su mobilizaciju diktirale opšte prilike na
Balkanu.
Kraljev govor dočekala je Skupština burnim klicanjem i ovacijama.
Reagovanje poslanika i naroda na ulici bilo je takvo da se jasno videlo da
će Srbi radosno poleteti u okršaj, koji im je nametnut. Svet je satima
čekao na ulicama da pozdravi kralja, a naš prolaz od Skupštine do dvora
ličio je na trijumf pobednika, koji je već srećno završio rat, pa se
pobedonosno vraća u zemlju. Ne zna se ko je toga dana više klicao:
poslanici u Skupštini, koji su stojeći pozdravljali kralja i više puta
prekidali reči njegove prestone besede − ili narod na ulicama.

***
Crna Gora je objavila rat Turskoj i borbe na granicama već teku.
Deda je prvi raskinuo Gordijev čvor, a uzrok tome je bio upad turske
patrole na crnogorske karaule kod Berana.
Objavu rata Crpe Gore Turskoj obznanila su srpskom narodu
vanredna izdanja listova i ceo svet je izišao na ulice. Ogromne mase
građana slegle su se i pred poslanstvima prijateljskih zemalja: Bugarske,
Grčke i Rumunije. Oduševljeno se manifestovalo Crnoj Gori i kralju
Nikoli. Kraljević Mirko, vrhovni vojskovođa svih mojih dečačkih
ratničkih igara na Cetinju, otputovao je u Podgoricu, gde se nalazi
glavni vojni štab crnogorske vojske.
Kao vojnik, i kao oficir srpske vojske, smatrao sam za svoju
najsvetiju dužnost da i sam odmah krenem u prve borbene redove. Otac
je, po Ustavu, bio vrhovni komandant vojske, Aleksandar kao
prestolonaslednik imao je da komanduje Prvom armijom, a celokupna
Konjička divizija padala je pod komandu moga strica kneza Arsena.
Prvog dana posle proklamacije, odmah po objavi kraljevog ukaza,
požurio sam ocu da saznam svoj ratni raspored i svoje dužnosti. U
očevom kabinetu zatekao sam i Aleksandra. Obojica su bili nagnuti nad
stolom i zajedno su posmatrali »opšti ratni plan« i »plan bojišta«.
− Došao sam po svoj ratni raspored, oče − rekao sam uzbuđeno. −
Želeo bih odmah da krenem.
Otac se podigao od stola, za kojim je dotle posmatrao ratne planove,
i polako, starački, pošao prozoru. Nije rekao ni reči i okretao je oči da
me ne gleda.
Aleksandar, naprotiv, začuđeno je podigao obrve i pogledao me
samopouzdano i upitno.
− Raspored? Kakav raspored?
− Tražim da mi se saopšti kojoj armiji pripadam i koje je moje mesto
komandanta − rekao sam malo nervozno, uveren da me Aleksandar nije
dobro razumeo. − Nisam dobio raspored, niti znam kome treba danas da
se javim. Spreman sam da pođem. Neću da čekam.
Otac je opet oborio oči i − za momenat je zavladala tišina. Ova čudna
tišina, u momentu kada sam uzbuđeno doleteo da se sa ocem oprostim,
i kada sam, ponet oduševljenjem i žurbom, jedva čekao da ga zagrlim,
učinila mi se gotovo jeziva.
Sa svih strana, izvan ove sobe, čuli su se glasni uzvici, naredbe,
pokreti. Svet je na ulici galamio, kola kretala, a topot konja ispunjavao
je vazduh… Samo je u ovoj sobi vladala nema tišina.
Ljutito sam lupio nogom o patos. Otac se trgnuo, ali i dalje je ćutao.
− Šta je ovo, zaboga? − povikao sam. − Napolju je huk, vojska kreće,
svi hitaju u komande, a vas dvojica kao da ste okamenjeni.
Otac je hteo nešto da kaže, ali je zastao. Nije više posmatrao šta se
događa na ulici, već je nekako neobično, kao molećivo, gledao u
Aleksandra.
Na očev upitni pogled Aleksandar je malo stisnuo usne i prkosno se
odmakao od stola. Jedan trenutak smo se gledali ćuteći, − a onda je on
krenuo meni.
− Nisi u rasporedu − rekao je odsečno. − Ratni plan ti ne daje
nikakvu komandu. Ne moraš da ideš u rat…
Da je bomba pala između nas, mislim da bi me manje pogodila nego
ove reči.
− Da ne idem u rat?… A rat je već počeo… Šta je tebi?
Bilo je to nešto za mene neshvatljivo… Otadžbina je zvala, svaki
Srbin je kretao iz svoga mesta, iz svoje rodne kuće, od svoje porodice…
Ljudi su polazili sa pesmom na usnama, sa oduševljenjem u srcu,
samo sa jednom mišlju: napred za Otadžbinu!
Dok sam, uzbuđen i u nedoumici, gledao čas u oca, čas u
Aleksandra, moj mlađi brat, do juče tako ljubazan, − kao da je sad
odjednom izrastao preda mnom i pretvorio se u spomenik podignut
velikanima poginulim u ratu.
− Bio sam u Švajcarskoj kada se pravio ratni raspored − izustio je
nemarno, kao da govori o nečem sasvim običnom, a ne o nečem što
predstavlja biti ili ne biti moga života. − Nismo predvideli nikakvu
komandu za tebe. Ostani gde si.
I pre ovoga trenutka, tako svetog i tako sudbonosnog za narod moje
zemlje, i docnije u životu, imao sam više puta, i možda više nego iko,
prilike da osetim i čujem ljudske nepravde, ali mi nijedna nije izgledala
strašnija, teža, uvredljivija i neshvatljivija.
Od detinjstva, od dečačkih igara na Cetinju, pa kroz dane
kadetovanja u Petrogradu i zatim kao prestolonaslednik u Beogradu, −
od kolevke gotovo pa do momenta ovog razgovora, spreman sam za
vojnika. Ljubav koju sam osećao prema Otadžbini i srpskom narodu
razlikovala se od one koju su osećali drugi Srbi. Kao dete izgnanika
sanjao sam u tuđini o ovome tlu, o ovom narodu, o borbi za slobodu i
opstanak baš ovih ljudi koji su danas, sa zanosom i poletom, jurili u rat
− za spas Otadžbine.
Jurili su svi: mlađi ljudi, sedi starci, nedorasla deca. Onaj koji nije
bio u spiskovima išao je u dobrovoljačke čete. Svako se oduživao zemlji
kako najbolje ume i može − svako je nešto hteo da priloži za njeno
dobro, za njenu slobodu, za njenu čast. A iznad svega − na visoko
podignutoj zastavi čovečnosti i ljubavi krupnim slovima blistala je
misao: »Napred, bratu u pomoć, bratu koji strada!«… Podigao se ceo
narod kao jedan čovek, kretalo se u borbu, u krv − u smrt, i nikome ni
na um nije palo da ne krene. Nikome, sem meni, − mladom ratniku od
25 godina, vojniku Otadžbine, aktivnom oficiru srpske vojske, nije bilo
zabranjeno da pođe.
A ko mi to brani?… Rođeni brat, − onaj koga sam u šestoj svojoj
godini učio da drži drvenu pušku u rukama, − onaj koga sam štitio u
dečačkim ratnim igrama… Onaj kome sam dobrovoljno ustupio pravo
da danas ovo može da mi zabrani.
Krv mi je jurnula u lice, u svest − zamračila mi oči, sobu − vidike…
− Ko si ti da mi uskratiš pravo učešća u ratu? − dreknuo sam i
poleteo na Aleksandra. Hteo sam da ga smoždim.
Naglim koracima − neuobičajenim za svoje pokrete − otac se stvorio
između nas dvojice.
− Smiri se, sine moj, − čuo sam roditeljski glas, − smiri se. Ratni
raspored ti, doduše, ne daje nikakvu komandu, ali ako ti hoćeš, idi u rat.
Idi, ja te blagosiljam.
I očeva ruka se podigla na blagoslov.
Pogledao sam u oca, Hteo sam i njemu nešto neprijatno da kažem,
ali me je sprečio bolni izraz njegovog lica. Ipak sam, salutirajući po
vojnički, rekao:
− Ići ću i idem! Niko me u tome ne može da spreči. To je moje pravo,
Veličanstvo.
Čim sam to izgovorio − kao vihor izleteo sam iz sobe.
 ***
Iz istih stopa krenuo sam u svoj stan. Uzeo sam dogled, gurnuo
revolver u džep i naredio da mi se dovede konj. Moj seiz me je spreman
čekao.
− Jaši!… Krećemo!…
Krenuli smo beogradskim ulicama… Kasom, ja napred… seiz za
mnom… Svet se okretao, zastajao, pozdravljao me, nešto mi dovikivao,
− ali ja ništa nisam razumeo. Otpozdravljao sam automatski i jurio
dalje… Napred! Napred!
Ali, kuda? Nigde nisam bio upisan, niko me nije čekao da se javim…
Kralj je bio vrhovni komandant. Prvom armijom komandovao je
Aleksandar, a čika Arsen predvodiće konjicu… Neću tamo. Neću nigde
gde su oni, nigde gde je moja rodbina, koju sam tako voleo, a za koju mi
se danas činilo da je tuđa… Dalje od njih, što dalje i što dalje… Kuda?
Kuda? − lupalo mi je u svesti.
Odjednom mi je sinulo… U Drugu armiju. Njome je komandovao
moj prijatelj, general Stepa Stepanović.

***

Istoga dana javio sam se u štab generala Stepanovića. Stari

komandant je bio preokupiran poslom, ali me je primio odmah. Kada
me je ugledao, raširio je ruke
− Šta je s vama, Kraljeviću? − upitao je uplašeno.
Jedva sam mogao da govorim. Grč mi je stezao grlo, a neizreciva
tuga mi je ispunjavala dušu.
− Došao sam da vam se javim, gospodine generale… Primite me u
svoju armiju.
General me je naterao da sednem i neko vreme posmatrao me očinski.
− Vi niste u sastavu moje armije… Zar nemate komandu?
 − Nemam, generale… Primite me vi… Ne kao kapetana, ne u štab, −
u običnu četu. Hoću da se borim kao običan vojnik, − kao jedinka, − kao
neznani borac.
General me je opet posmatrao duže, očigledno ne razumevajući ono
što tražim od njega.
− Primljeni ste − rekao je zatim srdačno. − Od danas ste pod mojom
komandom… Gde god je moja armija − bićete i vi.

***
Krenuo sam sa Drugom armijom na ratni položaj i 6. oktobra uveče
cela armija se sa svojim štabom zaustavila u Ćustendilu, kao određenoj
strategijskoj tački za izvršenje upada na tursku teritoriju.
Po glavnom operacionom planu bilo je predviđeno da se sve tri
srpske armije sjedine na liniji Ovče Polje − Kumanovo, gde su, po
predviđanju naše Vrhovne komande, imale da se odigraju odlučujuće
borbe.
Prva armija u celokupnom svom sastavu stigla je pre nas na
određeno mesto i zauzela je položaje na izlazu iz planinskih tesnaca
Skopske Crne gore i južnih ogranaka planine Kozjaka. Tu je, po
naređenju Vrhovne komande, ostala da pripremi svoje položaje za
napad i sačeka dolazak naše armije.
Međutim, dok se Prva armija utvrđivala na svojim položajima, došlo
je do bitke koja je rešila sudbinu rata.
Borba pred Kumanovom počela je iznenada 10. oktobra oko 7 časova
ujutru napadom Turaka na naše položaje. Turske snage, koje su se sve
do tada povlačile bez borbe, − skoncentrisale su se kod Kumanova i, u
želji da osujete spajanje naših armija, preduzele su akciju. Naša Prva
armija bila je prinuđena da prihvati borbu, i sa promenljivom srećom,
posle dvodnevne krvave bitke, blagodareći požrtvovanju i hrabrosti naše
pešadije i sjajnom dejstvu naše artiljerije, − bitka je završena pobedom
našeg oružja. Turska Vardarska armija bila je razbijena. Neprijatelj je
pretrpeo ogromne gubitke u ljudstvu i materijalu.
 Druga armija generala Stepanovića, kojoj sam se i ja priključio, nije
stigla na Kumanovsko bojište.
Nemajući uputstvo da pomogne Prvoj armiji, komandant Stepa
Stepanović nije naredio pokret, − i na dan 10. oktobra naša armija je
ostala na svom položaju kod Krive Palanke. Sutradan, 11. oktobra,
komandant je izdao naredbu da se krene ka Kratovu, − i već istog dana
naša armija je stupila u borbu na položajima oko Crnoga vrha, koji su
uporno branili Turci, štiteći prilaz Ovčem Polju, gde su bile
skoncentrisale njihove glavne snage.
Napad na Crni vrh, otpočet 11. oktobra oko podne, trajao je sve do
kasno u noć, i sa kratkim prekidom od nekoliko noćnih časova produžen
12. oktobra − kada je neprijateljski otpor slomljen i naša armija krenula
u progon Turaka u pravcu Štipa.
Kako je Prva armija već 11. oktobra probila odbrambene linije
Turaka i rešila bitku u svoju korist, − neprijatelj je u neredu počeo da se
povlači u dva pravca: jednim delom put Skoplja, a drugim prema Velesu
i Štipu.
Kumanovska bitka, najveća i najkrvavija borba u ovome ratu,
potpuno je demoralisala neprijatelja. Nastala je opšta pometnja i
panika; Turci su bacali oružje, ostavljali mrtve i ranjene na bojištu, − i u
neredu bežali pred našom vojskom, koja je pobedonosno jurila napred.
Posle pada Skoplja, naša vojska produžila je nastupanje put Velesa i
Štipa.
Odmah po oslobođenju Skoplja sreo sam se sa Aleksandrom koji je
na čelu svoga štaba, praćen konjicom i pešadijom, ušao u grad 13,
oktobra oko šest časova posle podne. − Iako je Aleksandar posle ratnih
pobeda bio veoma blagonaklon i ljubazan, moj stav prema njemu bio je
rezervisan i hladan. Nisam mogao da zaboravim poslednji razgovor u
dvoru i njegovu neshvatljivu želju da me odstrani iz rata. Znao sam da
nije bila u pitanju bratska briga za moj život; njegovi razlozi bili su jači i
dublji.
Ipak, kada smo 25. oktobra na železničkoj stanici u Skoplju sačekali
oca, − naši odnosi pred svetom bili su korektni.
Zajedno sa nama oca je dočekala celokupna Vrhovna komanda, sa
generalom Putnikom, strani predstavnici, sveštenstvo i delegacije svih
civilnih vlasti. − U pratnji očevoj, pored Jelene i Pavla, bili su i
predstavnici vlade: Nikola Pašić, Ljuba Jovanović i Andra Nikolić.
Moje ponovno viđenje sa sestrom bilo je toplo i bratsko. − Nisam je
video od dana odlaska u Rusiju, a sada je došla u zemlju da, kao
milosrdna sestra, pomogne ranjenicima.
Jednom dok smo sedeli sami u njegovoj sobi, otac je pokušao da
izgladi težak utisak koji sam, uoči rata, poneo iz roditeljskog doma.
− Ne treba da kriviš ni mene, ni Aleksandra − govorio je on − jer ni
ja, ni Aleksandar nismo želeli da ti nanesemo bol, ne dajući ti
odgovarajuću komandu u vojsci. Bio si bolestan, nisi bio u zemlji, − i to
je jedini razlog što ti ratnim rasporedom nije predviđena komanda.
Ja sam planuo:
− Ne govori tako! Kada se to i gde dogodilo da Vrhovna komanda,
praveći ratni raspored, misli na zdravstveno stanje vojnih obveznika? …
Svi živi i sposobni zovu se pod zastavu; svima njima određuje se
odgovarajuća dužnost i odgovarajuća zamena, ako imaju komandantski
položaj… Ako je ko bolestan, sam će o tome izvestiti nadležnu komandu
i − neće poći u rat… To su propisi, − a kakav sam to ja čudni izuzetak?
Otac je zbunjeno skretao pogled, a mene je ljutina obuzimala sve jače.
− Nemoj samo da kažeš da ste me zaista zbog zdravlja isključili iz
rata − nastavljao sam sve glasnije i sa više ogorčenja. − Moja kratka
bolest, izazvana jakom dozom leka, završila se još u Švajcarskoj.
Uostalom, ne reci − da je ideja o mome isključenju sa komandantskog
mesta potekla od tebe, ili od vaše zajedničke brige za moje zdravlje…
Ideja je potekla od Aleksandra, u to sam siguran, a ti si je samo
prihvatio, oče… A zašto? − Popustio si pred Aleksandrovim sugestijama,
i isto, kao ranije Pašiću, žrtvovao si moja osećanja… Nisi se upitao ni
zašto to Aleksandar čini, − ni dokle ja mogu da trpim sve te nepravde.
Znao sam da me otac voli više nego drugu decu − ali nisam mogao da
se uzdržim da mu ne nanesem bol. A taj bol, kako se videlo na njegovom
licu, bio je neizmeran.
− Uvek si govorio istinu, oče. Reci je i sada… Aleksandar je želeo da
me izbriše iz rasporeda, je li?
 Kako je otac ćutao, kako je njegovo ćutanje bila najjača potvrda
mojih reči, − nisam tražio nikakvo ni objašnjenje, ni opravdanje.
− Aleksandar je okružen mojim protivnicima, a oni imaju veliki upliv
− nastavljao sam svoju optužbu. − Zaverenici, koji vršljaju svuda, nisu
želeli da krenem u rat… To možda nije želeo Petar Živković ili ko zna ko
od onih koji me ne trpe… Razlozi njihovi su providni, ti moraš da ih
osetiš, oče… Hteli su da me udalje i da me izazovu… Malo su me
izazivali godinama, u vreme pre abdikacije − bio im je potreban novi
povod… Moje neučestvovanje u ratu izazvalo bi radoznalost, a ta
radoznalost bila bi iskorišćena trubljenjem o mojoj bolesti… Odmor u
Švajcarskoj potpuno je izlečio posledice trovanja… Samo, ova činjenica
nije išla nekome u račun. Trebalo je održati lažnu vest o mojoj bolesti…
i tu vest raspiriti mojim isključenjem sa ratne dužnosti… A ti, moj otac,
− i nehotice si ih podržao…
Poslednje moje reči duboko su kosnule oca. Setio se, verovatno, svih
nepravdi koje su mi u toku godina činjene, − i kao da je ponovo istina
doprla do njegove svesti.
− Ne govori tako, sine, − u njegovom glasu i pogledu bilo je
neizmerno ljubavi. − Ja nisam tako mislio.
− Nisi mislio, znam, i ja ti praštam. Bio si pod uticajem Aleksandra i
njegove klike, ali ko zna neće li se ovi metodi još koji put ponoviti…
Jednom, zamalo, nije uspelo − možda će uspeti idući put…

***
Ozbiljno sam oboleo od tifusa i hitno vraćen u Beograd. Još u Bitolju
osetio sam se nelagodno. Imao sam groznicu i dr Vladisavljević, koji me
je pregledao, konstatovao je tifus. Mnogi su od tifusa oboleli kod Bitolja,
a ja sam neprekidno bio sa vojskom. Nisam odseo u dvoru. Na moj
zahtev nađen mi je privatan stan i sada ležim u Njegoševoj ulici.
Ugovor o miru bio je porazan za nas, jer je teško štetio naše interese.
Umesto pristaništa na moru, koje smo očekivali da dobijemo, posle
osmomesečnog ratovanja i pobeda, dobili smo nešto krša. Jedno
iskustvo i jedno razočaranje više − to je sve što nam je ostalo.
Bugarske trupe počele su da ulaze i u one krajeve koji su pripali
nama.
Sednica Narodne skupštine u Beogradu, koja je raspravljala na koji
način treba rešiti spor sa Bugarima, i u kome obimu pristati na
posredovanje Rusije − da li bez ograde ili pod izvesnim uslovima, − bila
je naglo prekinuta depešom koja je predata vladi.
Nikola Pašić, predsednik vlade, prihvatio je telegram, pročitao ga, pa
odmah, uzbuđeno, pozvao poslanike da saslušaju sudbonosnu vest.
U dubokoj tišini, drhtavim glasom, predsednik vlade je pročitao:
»Bugari su napali noćas na naše trupe kod Valandova, − čime je
otpočeo rat bez objave«.
 Jedan nagao, a drugi − zlopamtilo

Ratujemo ponovo.
Borbe su ogorčene i traju bez prekida.
Otputovao sam hitno za Skoplje da bih se pridružio vojsci na frontu.
Sa mnom je i Aleksandar, koji se tek bio vratio u Beograd sa
makedonskog bojišta. Sa nama su doputovali i general Smiljanić i
pukovnik Pešić − i oni će ostati sa Aleksandrom zajedno u Vrhovnoj
komandi. Ja sam odbio svaku dužnost u pozadini, želim da opet idem u
prve redove, zajedno sa našom pešadijom.

***
Rano u zoru, 17. juna, Bugari su prešli u napad i time započeli
krvavu i odlučujuću osmodnevnu bitku na Bregalnici, koja se završila
njihovim potpunim porazom. Podeljeni i razbijeni, povlačili su se ispred
nas, a mi smo ih gonili u nezadrživom naletu.
Dok su se vodile borbe na Carevom vrhu, više Krive Palanke, imao
sam jedan neočekivani susret.
Odmarao sam se u kratkom predahu između dve borbe, kada sam
ispred svog šatora čuo poznat glas. Neko je pitao za mene i hteo je da
me vidi, a moj posilni je pokušavao da ga zadrži.
Tek što sam hteo da iziđem iz šatora i vidim ko me to traži, šatorska
krila su se širom otvorila i jedan oficir je ušao. Odmah sam ga poznao.
Bio je to poručnik V., sada već kapetan.
Nismo se videli još od onoga susreta u dvoru, neposredno posle moje
abdikacije. Putovao sam po inostranstvu, posećivao časove u francuskoj
akademiji, a vreme u Beogradu obično sam provodio u ribarenju na Adi.
Nisam znao šta je sa poručnikom i da li je u to doba bio u prestonici na
službi.
Zagrlili smo se kao braća. Bio je na drugom kraju ratišta i kada je
čuo da sam i ja ovde, pohitao je da me vidi.
Posle razgovora o ratu i Bugarima bilo je potpuno prirodno da
evociramo poslednje uspomene. Želeo sam da saznam da li zna što o Ani
i da li su se videli posle moga iznenadnog bekstva.
Priča o Ani rastužila je moga prijatelja.
− Kada si ti onda, davno, onako odlučno odbio da nastaviš
prijateljstvo sa Anom − pričao mi je kapetan V. − ja sam verovao da ti
ništa više ne osećaš za Anu… Šta sam mogao da činim?… Ona me je više
puta pitala za tebe, strahovala je da ti se nije što dogodilo i molila me da
se preko tvoje porodice raspitam o tebi… Nisam mogao večito da te
opravdavam odsustvom, jer to i nije bilo pravo opravdanje. Mogao si da
joj se javiš, a kada ti nisi to činio, morao sam da nešto izmislim, da je
primirim.
− I šta si joj rekao? − pitao sam, dok mi se i od samog sećanja na
Anu nešto i toplo i bolno razlivalo po duši.
− Rekao sam joj da si iznenada morao da otputuješ u inostranstvo, i
da ćeš joj pisati… Bila je zapanjena… »Zar tako, bez oproštaja« − rekla
je tiho, a ja sam krio oči da je ne gledam… Očigledno se nije nadala
rastanku, niti je mogla da se pomiri sa mišlju da je sve među vama
gotovo… Ponavljao sam joj da nisi kriv i da ćeš se vratiti, da zaista nisi
imao vremena da dođeš do nje… − A ona?
− Ona se u prvo vreme bila primirila. Valjda je očekivala da se ti
vratiš.
Zaćutao je. Ćutali smo obojica.
U ratu, na stotinu metara od neprijatelja, kao da smo obojica
zaboravili gde se nalazimo, poneseni nečim što je jače od ratne
opasnosti.
− Kada sam poslednji put bio kod nje, dva-tri meseca po onom
našem razgovoru, činilo mi se da te je pregorela… Bila je živahnija, bolje
raspoložena i kao da više nije patila. Nije pitala za tebe. Rekla mi je da je
dobila stipendiju i da odlazi… − I nikada je više nisi video?
− Nikada. Kućica na Banjici sada je pusta. Deda se odselio kod Anine
majke u unutrašnjost. Ana mi je sama rekla da će i deda napustiti
Beograd i otići… Posle njenog odlaska ostao bi sam. Ana je želela da i on
ode…
Kapetan je upalio cigaretu, pa smo neko vreme obojica išli za svojim
mislima. On se svakako sećao Ane iz onih dana kada smo zajedno jahali
stazama Košutnjaka, − a ja sam razmišljao koliko je taj susret bio
fatalan i za Anu i za mene. Ona je napustila zemlju razočarana srca, − a
ja sam Kolakovićevom smrću preživeo tragediju, koja mi je izmenila
životni put… I sve to samo zbog jednog susreta, jednog mladalačkog
oduševljenja… jednog nikada predatog i nepročitanog pisma…
Kapetan je ostao kod mene još neko vreme, ali više nismo govorili ni
o prošlosti, ni o Ani. Rat je bio oko nas, i novi utisci udaljavali su prošle
događaje i stare rane… Život je prelazio preko minulih žrtava, tražeći
nove.
Kada je uskoro počela naša artiljerijska paljba, kapetan se podigao.
− Nadajmo se da ćemo preživeti rat! − rekao je malo zabrinuto. −
Ostavio sam kod kuće stare roditelje, a nemam mogućnosti da im se
javim.
Zagrlili smo se bratski − kapetan je odjurio svome puku, a ja sam
ponovo morao napred.
U tome času niko nije znao šta se može dogoditi sutra.

***
Pobeda na Bregalnici rešila je i rat. Bugarska je zvanično izvestila
Rusiju da želi primirje i molila je rusku vladu da posreduje. Rusija je
pristala.

***
 Dok su tekli mirovni pregovori i dok se vodila diplomatska borba oko
tekovina rata, ležao sam bolestan u svome stanu u Beogradu. Razboleo
sam se na bojištu, odmah posle bitke na Carevom vrhu i prenesen sam u
Beograd na lečenje. Nisam bio ranjen, ratni okršaji prošli su pored mene
bez posledica, samo sam ponovo navukao tifus. Bolest je bila teška,
moje zdravstveno stanje slabo, a uz to i život u prvim redovima ratišta,
nedovoljno spavanje i umor, oslabili su mi otpornu snagu.
Ležao sam nedeljama, a obilazili su me danomice i otac i profesor
Petrović. Otac mi je donosio vesti o pregovorima, − katkada je
odobravao, katkada kritikovao politiku velikih sila, ali uglavnom uvek
pokazivao zadovoljstvo što je rat završen i što je pobeda naša. Bio je
srećan što smo se Aleksandar i ja živi vratili iz okršaja i pravio je
planove za našu budućnost. Znajući da smo dve potpuno suprotne
prirode, a obojica nepopustljivi, i da je zbog toga više puta dolazilo do
sukoba, otac je u ovim danima pobede i zadovoljstva ponovo apelovao
na mene da izbegavam konflikte sa Aleksandrom.
− Sine moj − govorio mi je otac tih dana − ti si moja najveća briga.
Odavno se ne slažeš sa Aleksandrom, a uoči polaska u turski rat bojao
sam se da ćete se potpuno razići. Ti si previše nagao, a Aleksandar je
zlopamtilo i ume da čeka. On ima mnogo osobina deda Nikole, a ti si sav
na moju porodicu. Ako ubuduće dođe do sukoba, a mene ne bude bilo, ti
ćeš istupati javno, a Aleksandar će ti odgovarati udarcima za koje nećeš
znati odakle dolaze. Zato te još jednom molim, obećaj ocu, da se nikada
više nećeš svađati sa Aleksandrom.
− Ja bih ti to rado obećao, oče − odgovarao sam ja, − ali to nije u
mojoj moći. Ako me Aleksandar ne bude dirao, i ako ne pokuša da nada
mnom ogleda svoju moć i kraljevska prava, − obećavam ti, oče, da ću
izbegavati svaki sukob. Ja nemam ambicija, i sa te strane možeš biti
spokojan. Nikada nisam želeo da budem kralj, ti to dobro znaš, i lako
sam se odrekao prestola… Ali, ponos mi ne dozvoljava, a ni u prirodi mi
nije da saginjem glavu, i to najmanje pred onim kome sam ustupio svoju
krunu.
− Moraš je prikloniti jednog dana ako, ne daj Bože, do toga dođe.
Aleksandar će ti silom svoje vlasti nametnuti svoju volju.
 − Nikada, oče, nikada…
− Imam rđava predosećanja − proročanski je nastavljao otac − i
danima razmišljam o tvojoj sudbini. Hteo bih da te oženim. I
Aleksandar će se oženiti jednog dana… Jelena mi je pisala. Pominje
jednu dobru priliku za tebe u Rusiji. Devojka je mlada i lepa i iz poznate
kneževske porodice. Oženi se i osnuj porodicu. Žena i deca ispuniće ti
život. Hteo bih da te vidim oženjenog pre svoje smrti…
− Žao mi je, oče, ali ja nemam nameru da se ženim. Ako želiš
unučad, oženi Aleksandra… Ne plaši se ni za mene: dođe li do otvorenog
sukoba između Aleksandra i mene, napustiću zemlju i otići u
inostranstvo.
Teške razgovore sa ocem osvežavali su donekle vedri razgovori sa
profesorom Petrovićem. Profesor je kao i uvek govorio o ribarenju i
noćima na vodi.
Ove priče moga dobrog profesora činile su da za časak zaboravim
uznemirenost i očeva predosećanja, koja su mi tih dana ulivala bojazan
u dušu.

***
Najzad se i vojska, koja je završila rat, vratila u Beograd − a sa
vojskom vratio se i Aleksandar. Sve vreme, još od oktobra prošle godine,
sa malim razmacima − nalazio se kraj trupa. Nije žalio sebe, leteo je
svuda, iz Vrhovne komande u prve redove, na front. Pokazao je
neverovatno požrtvovanje i hrabrost i bio pravi vojnik.
Sada je pobedonosno ulazio u Beograd na čelu vojske, a narod i
opština pripremali su mu svečan doček. Opština će mu podariti zlatnu
sablju kao uspomenu na ratove 1912−13. godine. Krenuo je još pre dva
dana vozom iz Skoplja sa celim štabom. Stigao je jutros u Topčider i
odatle konjem odjahao na Banjicu, da se stavi na čelo vojske.
Pojava vojske dočekana je cvećem i usklicima. Na čelu je bio, na
belom konju, Aleksandar, u pratnji načelnika štaba generala Bojovića i
pukovnika Petra Pešića, sa ostalim oficirima iz štaba.
 Toga dana otkriven je na Kalemegdanu spomenik Voždu Karađorđu,
a uveče je bila svečana bakljada.
Za večerom, dok su do nas dopirali razdragani glasovi naroda, koji je
uporno stajao pred dvorom, ja sam, još pod utiskom očevih reči, rekao
Aleksandru:
− Narod te pozdravlja kao oslobodioca i pobednika, a to zaista i
jesi… Bio si hrabar, požrtvovan, to je istina… ali pazi šta činiš. Narod će
zaboraviti sve ovo onoga dana kada ti budeš zaboravio svoje obaveze
prema njemu…
Zatim sam podigao čašu i dok nas je otac gledao uznemirenim
očima, strahujući da se ne pomuti divno raspoloženje današnjeg dana,
osmehnuo sam se na Aleksandra.
− U zdravlje novoga kralja koji se rađa − i stare demokratije, bez
privilegisanih prijatelja i bez loših uticaja!
Aleksandar me je pogledao, ljutito slegnuo ramenima i okrenuo se
Pašiću, koji je sedeo do njega.
− Uvek isti Đorđe − čuo sam da kaže. − Ovo je, izgleda, i na vaš i na
moj račun, gospodine predsedniče.
Otac, uvek spreman da mi pritekne u pomoć i stane na moju stranu,
ponovo se umešao, i u pravi čas, da zagladi mučni utisak mojih reči.
− Za Aleksandra i za Đorđa! − rekao je podižući svoju čašu. − Za
njihovu bratsku ljubav i slogu… Za ispunjenje mojih roditeljskih želja!
Prinoseći čašu usnama, dok su svi prisutni nazdravljali, otac je
gledao na onu stranu na kojoj sam se ja nalazio.
I ovom prilikom otac je želeo da podseti Aleksandra na sve ono što
duguje njemu i meni.

***
Pošto smo položili vence na Karađorđev grob na Oplencu i pošto je
otac otišao u banju na lečenje, krenuli smo na put i Aleksandar i ja. On,
jutarnjim vozom na rivijeru da se odmori, ja docnijim vozom u Karlove
Vari na lečenje. Aleksandar je otputovao dvorskim vagonom,
priključenim redovnoj kompoziciji brzoga voza, dok sam ja, kao i
obično, putovao u rezervisanom kupeu. Dvorski voz je upotrebljavan
samo u izuzetno svečanim prilikama, − i to samo po prethodnom
odobrenju oca.

***
Evropa me umiruje. Zaboravljam rat, zaboravljam događaje koji su
mu prethodili, zaboravljam i svoju prošlost… Ne sećam je se više ni sa
gorčinom, ni sa grižom savesti…
Sve što je nekada bilo kao da je počelo da bledi iz moga sećanja…
Udaljuje se i − tone u nepovrat… Ponekad samo, kao iz neke magle,
vraća mi se iz daljine Anin lik… drag, nasmejan… Hoću li se uvek sećati
Ane?
Ne, ne želim više ni nje da se sećam… Neka joj Proviđenje podari sva
dobra ovoga sveta, a meni − zaborav i mir.

***
Vratio sam se u zemlju uoči Božića 1913. godine i zagrlio oca i tetka-
Idu, koji su me dočekali sa suzama. Moje lutanje po Evropi, posle ratnih
dana, izazivalo je kod njih opravdanu bojazan da mi stare rane još nisu
zalečene, i oboje su sa nadom čekali dan da se ponovo vratim pod
roditeljski krov.
Kralj je skromno proslavio slavu 1913. godine, sam, bez ceremonija i
prijema. Mala zakuska za neznatan broj ličnosti bilo je sve, − iako se, s
obzirom na srećno završeni rat, narod mogao da nada balovima i
svečanostima.
Ali, ako su slava i rođendan Aleksandra prošli neopaženo, bal uoči
1914. godine, te kobne godine za Srbiju i gotovo celu Evropu −
prevazišao je sve dotadašnje prijeme.
 Otac je u duši slavio pobedu nad Turcima i Bugarima, dvadeset peti
rođendan prestolonaslednika, i čini mi se najviše − moj iskreni povratak
roditeljskom ognjištu. Otac je, bolje nego iko, osetio da je radost, s
kojom sam se vratio kući, prvi put bila kao i pre moje tragedije i
abdikacije.
Cele novogodišnje noći, pod radosnim tetka-Idinim pogledima, i
često sretanim očima dragoga oca, igrao sam sa beogradskim
gospođicama. Igrao sam neumorno, a iz igre u igru, iz okreta u okret,
bio sam sve više dobre volje… Atmosfera u dvoru, posle toliko godina,
godila mi je… Čak je i Aleksandar primetio moje neobično držanje; dva-
tri puta je skretao pogled meni, a taj pogled je bio vedar i bratski. Možda
se nadao da će se ispuniti očeva želja o našem večitom prijateljstvu i
slozi.
Tetka Ida, koja je ovo moje veselo raspoloženje tumačila promenom
mojih planova o ženidbi, posmatrala je s velikim interesovanjem sve
gospođice s kojima sam igrao. Zacelo se pitala da li sam među njima već
učinio izbor, − dok je sa pažnjom pratila svaki moj pokret, trudeći se da
ne propusti kojoj su najviše namenjeni moji osmesi i pogledi.
Moje dobro raspoloženje palo je u oči i profesoru Petroviću koji se,
preko običaja, nalazio na balu. U kratkoj pauzi, između igara, dok sam
se i sam malo odmarao od silnih okreta, prišao mi je nekako neobično
ozaren.
− Ako se ovako nastavi, − rekao je, praveći aluziju na kćerku jednog
državnika s kojom sam dotle najviše igrao − politički sukobi između vas
i gospođičinog oca biće izglađeni rodbinskim vezama.
Nisam ništa odgovorio profesoru. Stisnuo sam mu ruku i požurio da
opet igram… Prišao sam ponovo gospođici o kojoj je govorio profesor, i
uz zvuke valcera poleteo sam sa njom preko dvorane.
Profesor je, smešeći se, vrteo glavom, teta-Idine oči blistale su,
verovatno u uverenju da je pronikla u moju tajnu, − a ja sam bez
ikakvih planova prosto tonuo u novogodišnju noć, ludu i nezaboravnu,
na osvitku 1914. godine.
 U neko doba noći zakucao je na moja vrata

Približavalo se leto 1914. godine. Narod i dvor su se još odmarali od

ratnih okršaja. Mir je vladao u svetu, mir je vladao u Srbiji, − mir je
vladao i u našoj porodici.
Sredinom juna, otac je otputovao u banju. Reumatizam ga je u
poslednje vreme sve više mučio i bolovi ga nisu napuštali. Umoran je i
teško se kreće… U želji da se uzdrži od svih poslova učinio je presudan
korak: kraljevsku vlast, za vreme odsustvovanja, preneo je na
Aleksandra, iako to nikada ranije nije radio kada se nalazio na lečenju.
Dok je Aleksandar počinjao da vrši kraljevsku dužnost, a ja se
spremao da krenem za Švajcarsku, stigla je vest: u Sarajevu, gde se
nalazio u zvaničnoj poseti, poginuo je austrougarski naslednik prestola
Franc Ferdinand.
Vest o ubistvu austrijskog prestolonaslednika izazvala je veliku
usplahirenost u Beogradu. Svet se uplašio novog rata. Na ulici, u
kafanama, svuda se govorilo: »Evo rata!«
Austro-Ugarska je javno optužila Srbiju i srpsku vladu za atentat u
Sarajevu, pa su odmah započela hapšenja Srba, ne samo u Sarajevu, već
i po čitavoj Bosni. Štampom nahuškane rulje divljački su krenule u
rušilačku osvetu; paleći, pljačkajući i rušeći srpske kuće i radnje i
zlostavljajući srpski živalj. Atentat je dobro iskorišćen; on je bio poklič
da počne krvava odmazda protiv svega što je srpsko ili Srpstvu
naklonjeno. On je i te kako iskorišćen i na međunarodnom političkom
planu. Davnašnje austrijsko neprijateljstvo prema Srbiji izbilo je svom
snagom. Sarajevski atentat uzet je kao povod da se prikriju prave
agresivne namere dvojne monarhije prema Srbiji, koja joj je smetala u
njenom nadiranju na Balkan, − i dalje ka Solunu i Grčkoj.
Danas − kada je od događaja u Sarajevu prošlo više od pedeset
godina, i kada se ja približujem danu svoga poslednjeg daha, − tvrdim
da moj otac i dvor nisu imali nikakva udela u ovom atentatu, pa čak
nisu ni slutili da se priprema. Kralj Petar, rođeni demokrata, nikada nije
bio pristalica ovakvih metoda.
Aleksandar, koji je u to vreme vršio kraljevsku vlast, požurio je
među prvima da telegrafski izjavi svoje saučešće caru Franji Josifu, − pa
je objavljena i sedmodnevna žalost na srpskom dvoru. Otac je
telegrafski izvešten, i odmah je odgovorio opširnim pismom Aleksandru.
Tražio je da se naša vlada što pre ogradi od atentata, a sam atentat
zvanično osudi.
Po prijemu očevog pisma Aleksandar je odmah sazvao sednicu vlade
u dvoru. Rešeno je da se upozori naša štampa da na sve klevete
austrougarskih, kako zvaničnih tako i novinarskih krugova, odgovara
ćutanjem, da se ne bi još više otežala ionako već teška situacija naše
braće u austrougarskoj monarhiji.

***
Preživljujemo teške dane. Beč je zauzeo stav koji ne obećava ništa
dobro. Austrijska štampa nagoveštava preduzimanje zvaničnih koraka
kod naše vlade… Zabrinuti smo i čekamo. Hoće li se ti koraci preduzeti
još pre svršetka istrage i šta će austrougarska monarhija tražiti od nas, −
to su misli koje obuzimaju svest svih Srba, i onih u zemlji, i onih izvan
zemlje… Situacija je opasna, a dani koji dolaze neizvesni. Da li ćemo
uleteti u novi rat i dokle nas može dovesti atentat u Sarajevu, za koji
nismo krivi mi, već rđava politika onih koji nas optužuju. Narod u Bosni
i Hercegovini trpeo je suviše, − tamnice i okovi doveli su ga u veliku
bedu. A sada, kad je grom pukao, za te iste tamnice i okove treba da
odgovaramo baš mi, Srbi, koji smo od tih austrougarskih zuluma najviše
patili.
Nemam mira nigde. Postajem nervozan i nestrpljiv. Nije to ono
raspoloženje iz aneksione krize. Tada, kao i danas, bili smo potišteni
zbog nedela protiv naše braće, ali je naše ogorčenje bilo ublaženo
oduševljenjem i spremnošću da borbom i krvlju pomognemo Srbima
koje tuđinska čizma pritiskuje do zločina. Danas smo isto tako
ozlojeđeni i puni ljubavi za braću Bosance i Hercegovce, ali smo sada
umorni od ratovanja i nespremni za nova krvarenja. Hoće li se još
jednom proliti naša krv i šta možemo da očekujemo od nejednake borbe,
mi − šaka ljudi protiv jedne imperije!

***
Austrijska štampa počela je da nas optužuje da spremamo pokolj
austrougarskih podanika koji žive kod nas. Ako je imala za cilj da stvori
paniku, uspela je. Austrougarski državljani nagrnuli su u svoje
poslanstvo u Beogradu, da potraže zaštitu. Baron Gizl je lično tražio
pojačanje policijske straže pred zgradom poslanstva, i naša policija je
bila prinuđena da zgradu poslanstva bukvalno opkoli, − iako je sve
mirno spavalo, a opasnost nije pretila ni od kuda. Mnogi Austrijanci
pobegli su u Zemun, − samo je baron Gizl, glavni vinovnik ovih glasova,
mirno sedeo u svojoj rezidenciji, iako je dan ranije dao izjavu jednom
stranom dopisniku da je obavešten… »da će Srbi bombama razneti
poslanstvo«.
Pred ovom novom provokacijom nismo mogli da ćutimo; naši listovi
su napali barona Gizla da on lično izmišlja opasnosti kojih nema. Možda
i iz želje za jevtinom hrabrošću, a možda da se preporuči svojim
naredbodavcima kao mučenik.

***
Otac, koji se još uvek nalazi u banji na lečenju, ponovo je uputio
savete Aleksandru.
»Sine moj, − pisao je otac, − veliko je iskušenje koje nam sudbina
ponovo nameće. Austro-Ugarska hoće da nas oglasi krivim za atentat u
Sarajevu, i da ga iskoristi da nas napadne. Putem svojih uhoda
obaveštena je da smo nespremni i da je pitanje naoružanja naše vojske
bilo pre kratkog vremena predmet naših razgovora u Petrogradu. Car je
obećao da nam pošalje oružje, ali treba nam vremena i da stigne i da se
razdeli vojsci. Ni narod nije spreman za nove borbe. Vojska je umorna, a
strah od nadmoćnosti Austro-Ugarske ispunio je sva srpska srca… Mi
zato moramo učiniti sve da do rata ne dođe u ovome času. Neka vlada
odmah pokuša da se nesporazumi izglade i neka za sada obeća da ćemo
preduzeti najenergičniju istragu radi utvrđivanja ima li kakve krivice i
na našoj strani, − kao i to da će krivac, ukoliko ga bude, biti pravično
kažnjen. Učini sve, sine dragi, da se još jednom ne prolije narodna krv i
znaj da bi nam novi rat u ovakvim okolnostima doneo samo neslućene
patnje«.

***
Očev strah pokazao se opravdan.
Naši i austrougarski odnosi sve su se više zatezali.
Tisa, predsednik ugarske vlade, u odgovoru na interpelaciju jednog
poslanika, prvi se zvanično dotakao atentata u Sarajevu. Tvrdeći da je
srpski narod »radosno« primio vest o atentatu, iako ga je srpska vlada
zvanično osudila, Tisa je istakao… »da iako srpska vlada nije
atentatorima dala oružje, ona je materijalno i moralno pomagala
»Narodnu odbranu«, iako se posle aneksije obavezala da će živeti u miru
sa dvojnom monarhijom i razoružati svoje čete«. Tražeći da se spreči
velikosrpska propaganda u Hrvatskoj, Tisa je ipak morao da prizna da
mađarski državljani mirno žive u Srbiji i da glasovi o nekim progonima
nisu imali stvarnog osnova… »Rat je poslednje sredstvo − rekao je
ugarski predsednik vlade − kome se može pribeći tek onda kada se
iscrpe sve druge mogućnosti i sva druga sredstva«.
Na ovaj govor odgovorio je austrijski »Pester-lojd«: »Mir održan po
svaku cenu štetniji je od najštetnijeg rata. Mi hoćemo mir, ali častan
mir. Ako Srbija hoće da omogući održanje takvog mira, onda će i
sporazum s njom lako da se postigne. U suprotnom biće ono što je Tisa
kazao. Biti spreman za rat i primiti rat, to mora želeti svaka država, ako
hoće i dalje da živi kao država«.
I dok se čuju ovako ratoborne izjave − a progoni u Bosni i
Hercegovini se nastavljaju sve žešće − u Sarajevu se produžuje istraga o
atentatu.
Mir je u opasnosti.

***
Progovorio je i predsednik naše vlade, Nikola Pašić, u izjavi koju je
dao dopisniku njujorškog lista »Heralda«.
»Napadi austrijske štampe protiv Srbije − rekao je predsednik vlade
Pašić − produžuju se tako sistematski i tako su neprijateljski i žučni, da
mi moramo da verujemo da se njima ide na to da se pripremi javno
mišljenje na neku intervenciju«.
Pre nego što je dao ovu izjavu, Pašić je dugo konferisao sa
Aleksandrom. Vreme je tako mutno, duhovi na obema stranama tako
naelektrisani, da se mora paziti na svaku reč. − Jedan samo korak, jedna
neoprezna izjava − i vatra može da plane.
Možda je Pašićeva izjava, umirujuća i gotovo izvinjavajuća, bila
sračunata da se svetska javnost obavesti o našim miroljubivim
namerama, − ali ona je teško pogodila duh Srbije. Iako je narod mnogo
krvario u ratovima koji su prošli, iako je vojska bila iscrpljena i
nespremna u ovom trenutku, − pitanje naše časti zahtevalo je da se u
popuštanju ne ide do kraja. Za nas je bio bolji i novi rat nego sramna
kapitulacija, a uz to, ma kako bile miroljubive smernice naše politike,
mi nismo ni mogli ni smeli da pređemo ćutke preko zverstava koja su
vršena nad našom braćom izvan domovine. Otud je ceo narod bio
pogođen završetkom izjave Nikole Pašića… »Mi nemamo nameru da
odgovaramo represalijama. Naprotiv, mi želimo i vodimo politiku
potpune korektnosti i dobrih odnosa prema svim susedima i nadamo se
da će nas austrijska vlada u tim prijateljskim namerama potpomoći«.
Pašićeva izjava toliko me je raspalila i ozlojedila da sam upao u
Aleksandrov kabinet još rano ujutru, čim sam pročitao novine.
− Jesi li čitao šta kaže tvoj predsednik vlade? − vikao sam na
Aleksandra, dok sam mu jutarnje novine gurao pod nos. − Slaže li se
otac sa ovom politikom ili je to samo maslo tvoje i Pašićevo?
Aleksandar je dotle mirno sedeo i radio. Ovih dana je bio mnogo
zauzet; umor neprospavanih noći jasno mu se video na licu. Na moj
ulazak podigao je glavu, a na prve moje reči prebledeo je.
− Pašićevu izjavu odobrio je ceo kabinet, a i ja se slažem sa njom. To
je naš stav u celoj ovoj gužvi.
− Slažeš se, je li?… A znači li to, moj pametnjakoviću, da ćemo mi,
da bismo bili korektni − kako to želi tvoj gospodin Pašić − prihvatiti
svaki zahtev Austrije, kada do njega dođe? Istraga u Sarajevu bliži se
kraju. Danas-sutra možemo se nadati da nam baron Gizl podnese novu
notu svoje vlade…
− Nadajmo se da do toga neće doći − pokušavao je Aleksandar da se
savlada. − Vlada i ja verujemo da ćemo se nekako izvući.
− Izvući? Od čega izvući? − Od onoga za što nas sramno optužuju, a
za što uopšte nismo krivi. Treba li to da znači da ćemo kapitulirati pred
silom i poljubiti ruku koja nam deli udarce… Kuda idete, zaboga, ti i
Pašić?… Da li će narod hteti da prihvati sramio popuštanje pred Austro-
Ugarskom? Mislite li vi uopšte na to šta narod u stvari želi?
− Nije tvoje da o tome misliš, − govorio je Aleksandar. − Naša
politika je bila miroljubiva i ostaje takva. To je jedino što je danas javno
potvrdio gospodin Pašić.
− Da, Austrija želi da nas zaplaši, a predsednik vlade se prvi uplašio.
Možda je vaša politika miroljubiva, kako kažeš; ali ona predstavlja
sramotu za našu istoriju. Nema izvinjenja za one koji čine zločine.
Istorija to nikada ne oprašta, a u politici je zločinac onaj koji greši na
štetu naroda… A šta radi Austrija?… Na vašu miroljubivu politiku − reč
»miroljubivu« izgovorio sam sa puno ironije − odgovara ugušivanjem
nacionalne svesti Srba u dvojnoj monarhiji… A kako tu svest ugušuje,
nadam se da znate i ti i tvoj gospodin Pašić.
Ponovo je Aleksandar zaustio da nešto kaže, još bleđi. Bilo je očito
da ga svaka moja reč izaziva i da prosto traži u sebi snagu da se obuzda.
Njegovo držanje me je još više dražilo. Poželeo sam da je borbeniji,
da bude opet onaj Aleksandar iz bugarskog rata, onakav kakvog sam ga
upoznao na bojištima Bregalnice.
− Šta će reći otac? Veruješ li ti da se on slaže sa ovom politikom
totalnog popuštanja?… Popuštanje neprijatelju uvek dovodi do novih
zahteva… A ne mislite li vas dvojica, ti i Pašić, da će vaša miroljubivost,
kako je vi zovete, stati života još mnogo Srba u Austriji?
− Šta bi ti hteo, dragi moj? Da objavimo rat Austriji?
− Rat, ne, − uzvratio sam − ali da joj pokažemo zube. Da pozovemo
javno mnenje celog sveta da pomogne Bosancima i Hercegovcima. Da
podignemo glas protiv zuluma koji se čine u Austro-Ugarskoj… Reci mi
iskreno ko je bio inicijator ove Pašićeve izjave?
− Ako te baš zanima, reći ću ti: Pašić.
− Tako sam i mislio. A šta na to kaže tvoj veliki prijatelj Apis?
− Apisa se to ne tiče. On je vojnik.
− Čudno. Vojnik koji se uvek meša u politiku. Oficir koji ima
nedostižne ambicije. Zaverenik koji bi hteo večno da ima uticaja.
− Ćuti! − prekinuo me je Aleksandar. − Ćuti! Tvoja netrpeljivost
prema Pašiću i Apisu nema granica.
Jedan trenutak Aleksandar i ja gledali smo se oči u oči.
Podsmešljivost, koju nisam krio, smetala je Aleksandru, koji je u to
vreme verovao Pašiću, dok je počinjao da sumnja u Apisa, što ja u tome
času nisam znao. Trebalo je da prođu godine, da se odigraju mnogi
događaji, pa da Aleksandar shvati koliko su ova dva čoveka svojim
ambicijama uzdrmali i njegov presto i popularnost dinastije.
− Pašić i Apis mogu da čine što hoće, ali neka se ne usude da Srbiji
nametnu sramni mir… − A šta, ako se usude?
− Onda ću se ja obračunati s njima onako kako to dolikuje srpskom
oficiru.
Ostavio sam Aleksandra zanemelog posle mojih reči i pohitao da ocu
napišem pismo.
Pokušaću da utičem na oca. Neka se on vrati i neka svojim
autoritetom izmeni kurs naše sadašnje spoljne politike. Otac nikada nije
bio kukavica. Ako treba da se još jednom ide u rat, poći ćemo uzdignute
glave. Možda su Aleksandar i Pašić u pravu što se tiče metoda političke
borbe, ali me ti njihovi metodi uznemiruju. Nisam ni diplomata, ni
taktičar, ali mi se ipak čini da neko izneverava tradicije… A da li
ovakvim stavom otklanjamo ili ubrzavamo rat?… »Pokaži neprijatelju
slabost i nadaj se − najgorem!«.
Dva dana docnije dobio sam odgovor od oca. Naročiti kurir doneo mi
je poruku: »Umiri se, sine, i imaj poverenja u našu vladu«. To je bio
jedini očev savet koji je provejavao iz svakog retka pisma.
Otac je, dakle, potvrdio i odobrio Aleksandrovu politiku. Naša
kapitulacija biće potpuna.

***
Međutim, miroljubive izjave naših diplomata i političara nisu mogle
da preduhitre opasnost koja se gigantskim koracima približavala.
Dana 10, jula u šest časova posle podne, austrijski poslanik baron
Gizl došao je u naše Ministarstvo spoljnih poslova i zameniku ministra,
Lazaru Pačuu, koji ga je primio, predao notu svoje vlade.
Baron Gizl, koji se sve vreme političke krize marljivo trudio da
sakupi što više dokaza za »krivicu Srbije« u Sarajevskom atentatu, − pa
je dva-tri puta »u strahu« pozivao našu policiju da uzme u zaštitu
njegovo poslanstvo u Beogradu, − držao se hladno i nadmeno prilikom
predaje note. U kratkom razgovoru sa Pačuom zahtevao je da se na notu
odgovori u roku od 48 sati.
Čim je nota primljena, Paču je došao u dvor, pa je Aleksandar, pošto
se upoznao sa tekstom note, hitno pozvao na savetovanje ministra
vojske Dušana Stefanovića. Istovremeno je telefonski obavešten o noti i
pozvan da se odmah vrati u Beograd predsednik vlade Pašić, koji se
nalazio na putu. Zakazana je sednica vlade za isto veče.
Savetovanja Aleksandra sa prisutnim ministrima trajala su duboko u
noć. Rešavalo se o odgovoru na notu i čekao se povratak Pašića. Kako
mi je iste večeri saopštio Aleksandar, mišljenje članova kabineta bilo je
jednodušno.
 Aleksandar, koji se sve do prijema note nadao da će Austro-Ugarska
prihvatiti razumne savete velikih sila da ne prenagli, primio je notu
dostojanstveno i odlučno. Pred sudbonosnim odgovorom naše vlade, od
kojeg je zavisila sudbina zemlje, zaboravio je na naš nedavni sukob.
Dockan u noći zakucao je na vrata moje sobe. Tih dana političke
nestabilnosti i krize spavao sam više puta u dvoru.
− Čitaj − rekao mi je i pružio originalni tekst austrougarske note. −
Ovo prelazi svaku meru. Austrija zaista hoće rat.
Dok mi je pružao austrougarsku notu, nešto čelično i tvrdo izbijalo
je iz cele njegove ličnosti, − jedna nepokolebljiva odlučnost.
− Na ovaj sramni ultimatum Austrije mi nikada nećemo pristati, −
rekao je na izgled mirno, ali su mu se svi mišići lica skupili kao u grču. −
Šta misle gospoda u Beču? Da li zaista veruju da ćemo se mi poniziti do
mere koju oni traže?
− Je li to odluka koja je već doneta? − pitao sam prihvatajući notu −
ili je to samo tvoj stav?
− Za sada je vlada jednodušna − rekao je Aleksandar. − Ujutru se
ponovo sastajemo. Došao je i gospodin Pašić, − i mi ćemo odlučiti kakav
će biti naš odgovor. Ali, to je pitanje samo forme. Uslovi Austro-
Ugarske nikada ne mogu biti prihvaćeni. Ovi sramni uslovi…
Zaćutao je. Ja sam već počinjao da čitam notu i on je pratio utiske na
mom licu. Sada je i sam bio nepokolebljiv; Austrija se poigrala njegovim
ponosom tako netaktično da je za večita vremena prekinula njegovu
neodlučnost. Znao sam dobro, danas i sutra, sve do sastavljanja
odgovora, Aleksandar će zauzimati isti stav kakav sam nekada zauzimao
i ja prema pitanju aneksije. Otud je možda i želeo da sa mnom izmeni
misli o ovom životnom pitanju naše nacije, − iako smo inače vrlo često,
u drugim pitanjima, imali oprečne poglede.
Čitao sam:
»Austro-Ugarska traži da kraljevsko-srpska vlada na prvoj strani
zvaničnih novina od 13. jula donese sledeću izjavu:
»Kraljevsko-srpska vlada osuđuje propagandu, koja je upravljena
protiv Austro-Ugarske, tj. osuđuje sve one struje čiji je cilj odvajanje od
Austro-Ugarske onih teritorija koje tvoj pripadaju i najiskrenije
sažaljeva grozotne posledice tih zločinačkih radnji.
Kraljevsko-srpska vlada žali što su srpski oficiri i činovnici uzeli
učešća u pomenutoj propagandi i time doveli u pitanje prijateljske
susedske odnose, na koje se srpska vlada najsvečanije obavezala notom
od 18. marta 1909. godine da će ih gajiti.
Kraljevsko-srpska vlada, koja osuđuje svaku pomisao i svaki pokušaj
mešanja u sudbinu stanovnika ma koga dela Austro-Ugarske, smatra za
svoju dužnost da oficire, činovnike i celo stanovništvo Kraljevine Srbije
izričito opomene da će ubuduće krajnjom strogošću postupati prema
onim licima koja bi se o to ogrešila i da će se truditi svim silama da to
onemogući i uguši.
Ova izjava ima se istovremeno saopštiti srpskoj vojsci jednom
naročitom zapovešću Nj. V. Kralja i štampaće se u zvaničnom vojnom
listu.
Osim toga, kraljevsko-srpska vlada obavezuje se:
1) da uguši svaku publikaciju koja draži na mržnju i na
preziranjeaustrougarske monarhije i čija je opšta tendencija upravljena
protiv integriteta monarhije;
2) da odmah rasturi društvo »Narodna odbrana« čija se
svapropagandna sredstva imaju konfiskovati i da isto tako postupi
protiv svih ostalih društava i udruženja u Srbiji, koja se bave
propagandom protiv Austro-Ugarske. Kraljevsko-srpska vlada postaraće
se da ta rasturena društva ne produže svoju delatnost pod drugim
imenom ili u drugoj formi;
3) da bez odlaganja odstrani iz javne nastave u Srbiji, kako u
pogleduslužbenika tako i u pogledu nastavnih sredstva, sve što služi ili
bi moglo poslužiti tome da se podržava propaganda protiv
AustroUgarske;
4) da ukloni iz vojske ili iz državne službe sve oficire ičinovnike koji
su krivi za propagandu protiv Austro-Ugarske. Cesarska i kraljevska
vlada zadržava pravo da njihova imena saopšti kraljevskoj vladi uz
predaju materijala koji ih tereti;
 5) da pristane da u Srbiji organi cesarske i kraljevske vladeučestvuju
pri ugušivanju prevratničkih pokreta, uperenih protiv teritorijalnog
integriteta monarhije;
6) da povede istragu protiv onih saučesnika u zaveri od 15. juna,
kojise nalaze na srpskoj teritoriji. U istrazi koja se bude na to odnosila
učestvovaće organi koje će cesarska i kraljevska vlada za to delegirati;
7) da bez ikakvog odlaganja uhapsi majora Voju Tankosića i
izvesnogMilana Ciganovića, srpske državne činovnike, koji su
rezultatom istrage kompromitovani;
8) da uspešnim merama spreči učestvovanje srpskih vlasti
ukrijumčarenju oružja i eksploziva preko granice; − da one organe
pograničnih vlasti u Šapcu i Loznici, koji su izvršiocima zločina u
Sarajevu pomogli da pređu preko granice, otpusti iz službe i strogo
kazni;
9) da cesarskoj i kraljevskoj vladi da izjašnjenje o
neoprostivimizjavama visokih srpskih činovnika u Srbiji i u
inostranstvu, koji bez obzira na svoje zvanične položaje nisu prezali da
posle atentata govore na neprijateljski način protiv Austro-Ugarske;
10) da bez odlaganja izvesti cesarsku i kraljevsku vladu o
izvršenjumera, obuhvaćenih u prošlim tačkama.
Cesarska i kraljevska vlada očekuju odgovor kraljevske vlade do
subote 12. ovog meseca u 6 časova po podne.
Memoar o rezultatima istrage u Sarajevu, ukoliko se odnosi na
činovnike navedene u tač. 7 i 8, priložen je ovoj noti«.
Čitao sam i priloženi memoar o ishodu istrage, koji je glasio:
»Istražni sud je utvrdio: 1) da su plan o ubijanju nadvojvode Franca
Ferdinanda u Sarajevu spremili u Beogradu: Gavrilo Princip, Nedeljko
Čabrinović i Trifko Grabež uz pomoć majora Voje Tankosića; 2) da su
bombe i revolveri s municijom, kojima je zločin izvršen, dali izvršiocima
u Beogradu neki Milan Ciganović i major Tankosić; 3) da bombe potiču
iz depoa oružja srpske vojske u Kragujevcu; 4) da je Ciganović obučavao
izvršioce dela u rukovanju oružjem u šumi pored topčiderskog strelišta;
5) da je Ciganović obrazovao tajni prelaz izvršiocima zločina preko
bosansko-hercegovačke granice, a ulazak izvršioca u Bosnu i
Hercegovinu izvele su pogranične vlasti iz Šapca i Loznice, kao i
carinski službenik Radivoje Grbić, iz Loznice, uz pomoć više drugih
lica«.
Kad sam završio čitanje, upitno sam pogledao Aleksandra.
− Jesi li ti znao za pripremanje atentata i obuku atentatora u
Topčideru?
Na moje pitanje Aleksandar je odgovorio iskreno. Iako još i danas na
njega ogorčen, ja sam potpuno uveren da je on govorio istinu.
− Nisam. Kako sam i mogao da znam i kako bih i mogao da
blagosiljam jedan tako nedržavnički postupak?
− Verujem ti. A da li je to znala vlada, ili bar njen ministar
unutrašnjih poslova? Imali ste do sada prilike da proverite je li ko od
zvaničnih lica omogućio atentat, bilo direktno ili indirektno, pa ako
jeste, znate li ko je?
− Ministar ništa nije znao, a naređena je istraga. Lica na koja se
posumnja da su učestvovala odgovaraće po zakonu, ukoliko njihovo
učešće bude dokazano.
Nastala je mukla tišina, koju su remetili samo nejasni šumovi sa
ulice. Pod teretom teške optužbe i još težih izgleda na skoru budućnost,
ćutali smo obojica. Tišinu je prvi prekinuo Aleksandar.
− Ako ima kakve krivice i do nas, mi sami treba da pronađemo
krivce. Austrija nema prava da se meša u unutrašnje stvari naše zemlje.
Mogla je, doduše, da nam pomogne u istrazi, ako to smatra kao
satisfakciju, ali da zahteva da ona lično vrši isleđenje preko svojih
organa na našoj teritoriji, to je više nego drsko… Opet ćutanje.
− Mi smo zapanjeni austrougarskim zahtevima − ponovo je prekinuo
ćutanje Aleksandar − i jednodušni smo u svome stavu. Naš odgovor
neće zadovoljiti Austriju. Da su tražili samo da osudimo propagandu i
povedemo istragu protiv lica naznačenih u ultimatumu − mi bismo to
prihvatili. Ali, da rasturamo »Narodnu odbranu«, da pristanemo da
austrougarski činovnici u našoj zemlji dele pravdu, a da mi to gledamo i
odobravamo − e, to je i suviše. Austrougarski ultimatum nije samo
mešanje u naše unutrašnje stvari, to je naredba kako treba da
postupimo… Nije mi poznato da je ijedna nezavisna država pristala na
ovakva vršljanja od strane organa druge države na njenom rođenom tlu.
− Popuštali ste odviše, a Pašićeva miroljubivost samo je rasplamsala
ambicije gospode u Beču.
− Znaš, kada sam čuo za atentat − nastavio je Aleksandar ne
osvrćući se na moju primedbu − osudio sam atentatore. Stanje u Bosni i
Hercegovini je ionako preteško; svi znamo kako Austrija tamo postupa,
ali atentat je mogao samo da ga pogorša. Dovedeni su u pitanje i naši
odnosi sa Austro-Ugarskom, a hlađenje tih odnosa odrazilo bi se i na
politiku koju bi austrougarske vlasti povele prema našem življu u
anektiranim krajevima. Ja sam odlučno protiv tako drastičnih metoda
kao što su atentati, jer nalazim da se njima ne postiže cilj. Zar ubistvo
jednog čoveka može da popravi nešto u jednom sistemu, u kome na
mesto jednog nasilnika dolazi odmah drugi?… Ferdinand nije bio
prijatelj Srba, otvoreno je ustajao protiv nas i pretio nam je preko svojih
pristalica. A hoće li se što izmeniti danas, kada njega više nema? Zar
ovaj ultimatum nije nastavak jedne politike koja želi da nas smoždi?
U ovom sudbonosnom času po mir Srbije i Evrope, Aleksandar je
govorio onako kako smo uvek mislili otac i ja.
− Znao sam da ćemo imati neprilika − nastavljao je sada brzo, kao da
govorom mora da ublaži sve ono što ga tišti − i bio sam zajedno sa
vladom spreman na izvesna popuštanja. Nismo spremni za rat. Krvarili
smo dosta sa Turcima i Bugarima, da bismo laka srca ponovo uleteli u
okršaj, i to sa tako velikom silom kao što je Austro-Ugarska. Popuštali
bismo da su zahtevi bili prihvatljiviji, ali ono što oni traže predstavlja
zločin prema slobodi, prema našoj nezavisnosti, prema pravu i države i
pojedinaca… Da dopustimo da nam austrijska gospoda u našoj rođenoj
kući sude, da saslušavaju, hapse i osuđuju na kazne naše podanike − i
da mirno gledamo dok podižu vešala na ulicama Beograda…
Aleksandar je opet zaćutao. Pomisao na posledice prihvatanja
ultimatuma bila mu je tako teška da više nije mogao ni da govori.
− Austrija je odavno navikla na te metode, a Evropa ćuti −
progovorio sam, okrećući glavu da ne gledam Aleksandrov očaj. −
Njihov zulum u Bosni sve je grozniji. Traže nam glave, kao što su tražili
i moju 1908. godine, za vreme aneksije. Napadali su me do otužnosti.
Sećaš li se šta je sve pisala njihova štampa?
− I ti si njih napadao, ali ja sam se uvek uzdržavao od sličnih izjava.
Imao sam korektan odnos prema njima, i to su bile smernice moje
politike. Prijateljstvo sa svim zemljama, naročito sa susedima,
prijateljska ruka svakome ko hoće da je prihvati. Ako su to smatrali
slabošću naše politike, onda su nedorasli da osete pravi ton i smisao
jedne politike… Razgovarao sam noćas sa ocem i on se slaže sa tim da
Srbija ne može da se ponizi i pristane na ultimatum. Uveren je da će nas
Rusija odmah uzeti u zaštitu u slučaju da nas Austrija napadne. Austro-
Ugarska će ovoga puta naići na čeličnu pesnicu.
− A šta misliš da će učiniti Francuska?
− Verujem da će i ona stati na našu stranu. Francuska štampa je još
od početka istrage o atentatu nagoveštavala da u sukobu sa Austrijom
Srbija neće biti sama.
− O nekom našem uništenju ne može biti ni reči! − planuo sam. −
Dok smo mi Srbi živi, do toga neće doći… Ako Austrija baš hoće rat −
imaće ga!
− Da, imaće ga − potvrdio je Aleksandar tiho, dok mu se lice sve više
grčilo, − a imaćemo ga i mi. Treći rat u dve godine… Previše i za
najmoćnije… a mi, mali i izmoždeni… Neka Bog pomogne Srbima da i
ova iskušenja prežive.
− Pomoći će im, videćeš. Prolazili smo mi i do sada kroz teška
vremena. Snaga našeg naroda leži u njegovoj istrajnosti i veri da se bori
za pravednu stvar.
Aleksandar, koji se šetao po sobi dok smo razgovarali, naglo mi je
prišao.
− Hvala ti na ohrabrenju − rekao je toplo i bratski me zagrlio. −
Idemo u rat, osećam, i svi smo složni. Ministri isto misle. Pozvaćemo
danas i šefove svih stranaka… Naš odgovor biće odgovor celoga Srpstva.
 ***

Istog jutra, oko 10 časova, počela je sednica ministarskog kabineta

pod predsedništvom Nikole Pašića. U toku sednice, dok se živo
diskutovalo o ultimatumu, došao je i Aleksandar. Započelo je dugo
konferisanje, i mada je atmosfera bila teška, a situacija za zemlju
kritična, nije bilo ni jednog jedinog glasa koji bi pristao na ispunjenje
onakvog ultimatuma kakav nam je podnet. Slabost vojske nije značila i
slabost našeg morala.
Aleksandar se nije dugo zadržao na sednici. On je vladi preneo
instrukcije koje je dobio od oca i izložio svoje mišljenje. Potom, zajedno
sa ministrima, rešio je da istog dana, putem štampe, objave postojanje
austrougarskog ultimatuma.
Odmah zatim Aleksandar se vratio u dvor, gde je primio šefove svih
opozicionih stranaka. Diskusije su bile duge i, kako se i očekivalo, nije
bilo odvojenih mišljenja. Predstavnici opozicionih stranaka složili su se
u vladinom zaključku: ultimatum Austro-Ugarske mora biti odbijen i…
»vlada treba da postupi onako kako to diktiraju interesi države, trudeći
se u isto vreme da sačuva njeno dostojanstvo«.
Parlamenat je, znači, jednoglasno odlučio: radije u rat, nego u
sramotu.

***
Vest o ultimatumu objavljena je istoga dana posle podne. Narod je
prosto razgrabio novine. Javnost je već ponešto znala o postojanju note,
ali niko nije znao njen pravi karakter. Sada je svakome bilo jasno da
nam je Austrija uputila ultimatum i da smo pred ratom. Beograđani su u
masama izišli na ulice.
Znao sam kako se oseća otac u ovom momentu kada svi sinovi
njegove zemlje i njegovi rođeni sinovi treba ponovo da budu izloženi
novim strahotama rata, − pa sam mu istoga dana napisao pismo.
 »Dragi oče − pisao sam − seti se proročanstva kaluđera iz Svete
Gore, o kome si mi govorio za vreme moje bolesti. Rekao je da će
AustroUgarska imati rat i da će u tome ratu da nestane. Proročanstvo
ima izgleda da se ostvari. Ako dođe do sukoba, pobedićemo sigurno«.
Bila je to slaba uteha za oca, koji je u poznim godinama doživljavao
potres za potresom − i koji je još jednom morao da strepi i za svoj narod
i za svoje sinove.

***

U tako napetom očekivanju osvanuo je i 12, jul4 − istorijski dan za

Srbiju.
Ultimatum je isticao istoga dana u šest časova posle podne, a
odgovor je pre toga roka morao da bude predat baronu Gizlu,
austrougarskom poslaniku na našem dvoru.
Sednica vlade, koja je uoči toga dana trajala do duboko u noć,
nastavljena je 12. jula pre podne. Zatim je za kratko vreme prekinuta i
hitno sazvana u podne, kada su stigli odgovori prijateljskih zemalja:
Rusije, Francuske i Engleske, koje je naša vlada dan ranije izvestila o
sadržini austrougarskog ultimatuma. Svi odgovori, pročitani na ovoj
sednici, bili su ohrabrujući. Evropa se zaista skandalizirala zbog
austrougarske politike, a savezničke sile nedvosmisleno su nam izjavile
da će u potpunosti podržati politiku naše vlade.
U podne istoga dana poluzvaničan vladin list »Samouprava« doneo
je vladinu izjavu.
Ova izjava, koja je odmah prostrujala kroz Beograd, izražavala je
zvanično gledište vlade o ultimatumu i svima davala na znanje kakav će
biti naš odgovor na primljenu notu Austrije.
Naš odgovor je već bio sastavljen i predat ministru spoljnih poslova.
Odlučeno je da ga pre isteka roka odnese u austrougarsko poslanstvo
predsednik vlade Nikola Pašić.
U svom odgovoru na ultimatum srpska vlada je izjavila da se ne
oseća krivom za atentat u Sarajevu i da ne može da primi istražne
austrougarske organe da na njenoj teritoriji vrše istragu, niti da
učestvuju u bilo kakvoj policijskoj, sudskoj ili izvršnoj radnji povodom
ubistva Franca Ferdinanda, − pošto ove radnje smatra kao svoje
suvereno pravo.
Oko dva sata posle podne došli smo u Ministarstvo spoljnih poslova
Aleksandar i ja. Kratko vreme razgovarali smo sa Pašićem, kada je
saopšteno da je u ministarstvo stigao turski poslanik Dževadbej, koga je
odmah primio Pašić, tada i vršilac dužnosti ministra spoljnih poslova.
Po odlasku Dževad-beja Pašić je saopštio Aleksandru i meni da je turski
poslanik prilikom ovog prijema doneo izjave najdubljih simpatija Turske
za pravednu stvar Srbije. Nešto docnije pojavio se u ministarstvu i
Čaprašikov, poslanik Bugarske. U kritičnom momentu za našu zemlju i
Balkan, poslanik Čaprašikov izložio je Pašiću stav svoje vlade u našem
sukobu sa Austro-Ugarskom, naglašujući potpunu neutralnost
Bugarske.
Sednica vlade počela je oko dva časa pod predsedništvom
Aleksandra. Posle pet časova Pašić je, po odluci kabineta, napustio
ministarstvo. Nosio je odgovor naše vlade austrougarskom poslaniku
Gizlu. Narod, koji se bio skupio pred zgradom ministarstva i u ulicama
kojima su kola sa predsednikom vlade prolazila, ćuteći, dostojanstveno,
pratio je ovaj istorijski akt.
U šest časova, tačno u vreme zakazano za istek ultimatuma, Pašić je
predao našu notu baronu Gizlu.
Iako je po sadržini austrougarske note i po zvaničnom saopštenju
naše vlade, datom istoga dana u podne, morao da očekuje negativan
odgovor naše vlade − baron Gizl, samouveren kao i sve veličine, nije
izgleda pretpostavljao da Srbija u ovom času sme da uleti u rat.
Očigledno iznenađen našim odgovorom, baron Gizl je saslušao sadržinu
naše note i odgovorio Pašiću da smatra »ovaj odgovor
nezadovoljavajućim«. Izjavio je odmah da su diplomatski odnosi između
Srbije i Austro-Ugarske prekinuti, zbog čega on napušta Beograd i našu
teritoriju.
Po predaji note, predsednik vlade vratio se u Ministarstvo spoljnih
poslova, pa su savetovanja vlade pod Aleksandrovim predsedništvom
nastavljena do sedam časova. Na ovoj sednici donete su važne odluke: o
seobi vlade, Narodne skupštine i sve pokretne narodne imovine iz
Beograda u Niš, − kao i o objavi opšte mobilizacije naše vojske, s
obzirom da se napad Austro-Ugarske mogao očekivati svakog časa.
Iste večeri, oko šest i po časova, baron Gizl je napustio Beograd sa
celokupnim osobljem svog poslanstva. Njegovom ispraćaju na
železničkoj stanici prisustvovali su nemački poslanik Grizinger i
bugarski poslanik Čaprašikov, − što se moglo tumačiti kao podrška
Nemačke i Bugarske austrougarskoj politici, − iako se Nemačka više
puta u poslednje vreme ograđivala od svih koraka dvojne monarhije,
dok nam je poslanik Čaprašikov još istoga dana potvrđivao neutralnost
Bugarske.
Posle održane ministarske sednice, Aleksandar se odvezao u
Ministarstvo vojske, gde je sa najvišim vojnim predstavnicima detaljno
razmotrio vojnu situaciju, koja bi mogla da nastupi za slučaj rata.

***
Dva dana docnije, 14. jula, objavljena je opšta mobilizacija vojske.
Istovremeno, vlada je izdala narodu proglas koji se završavao
rečima: »Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost, a
građanima, koji nisu pozvani pod zastavu, savetujemo da ostanu kod
svojih domova i mirno rade svoj posao«.
Čim je objavljena mobilizacija kod nas, prijateljske zemlje su
pohitale da nam potvrde svoje simpatije i svoju odlučnost.
Istovremeno sa objavom naše mobilizacije zakazan je i vanredni
saziv Narodne skupštine u Nišu za 24. jul, a u Niš je odmah otputovala i
vlada, zajedno sa celokupnom pokretnom državnom imovinom i gotovo
svim članovima diplomatskog kora.
 Kraljeviću, za vašu brigu nema opravdanih razloga

U trenutku mobilizacije, stanje u vojsci je bilo zabrinjavajuće. Za

ovakvo stanje glavnu krivicu snosili su zaverenici.
Odmah po događaju od 1903. godine, ambicije izvesnih
zaverenikaoficira naglo su oživele. To je dovelo do sukoba između njih i
radikalne vlade Nikole Pašića, i vlada je pobedila. Mnogi zaverenici su
penzionisani. Među onima koji su ostali u vojsci bio je i Apis.
Posle odstranjivanja izvesnog broja zaverenika iz vojske, izgledalo je
da su se oni ostali malo primirili. Neki su čak nastavili i svoju službu u
dvoru i savesno je vršili, ispunjavajući u svemu svoje obaveze prema
državi i dinastiji.
U toku 1906. godine, na onom mom putu u inostranstvo, na kome
me je pratio i Apis, došlo je do izvesnog zbliženja između nas dvojice.
Intimni Apisovi razlozi za ovaj prijateljski stav prema meni nisu mi bili
poznati, ali sam po povratku sa ovoga puta počeo da verujem da mi je
Apis naklonjen. Bio je prijatelj sa Petrom Živkovićem, ali u mome
prisustvu nikada nije govorio o njemu. Nije ni pokušavao da izmeni
moje mišljenje i izgledalo je da mi je prišao iskreno i punim srcem.
Ali, uskoro po dolasku u Beograd, primetio sam da me Apis izbegava.
Nekoliko puta pri našim susretima bio je samo konvencionalno učtiv i
ljubazan, ali u njegovom stavu nije bilo više ni one topline, ni one
srdačnosti koje je pokazivao na putu.
U prvo vreme bio sam iznenađen. Nisam znao šta je izazvalo
promenu u Apisovom držanju i uticalo da zaboravi na naše zajedničke
dane provedene u inostranstvu. Moj način života, koji je nekima
smetao, nije mogao da bude stran čoveku kao što je bio Apis, koji je isto
toliko voleo život kao i ja, i slično meni želeo da iskoristi dane mladosti.
Nešto docnije razumeo sam Apisovu promenu: on se udaljavao od
mene, jer je već bio prišao drugoj strani − onoj koja je želela da vidi
Aleksandra na prestolu. U ovo vreme, Apis je bio naklonjen i Pašiću −
slušao sam da postaje privržen Radikalnoj stranci i da s njenim šefom
Pašićem održava veoma prisne veze. Da li je to bilo baš sasvim tačno, ne
znam, jer su i Pašić i Apis bili, svaki na svoj način, zakopčane prirode.
Pašić je bio lukav i sklon zakulisnim radnjama, a Apis poznat kao
nepoverljiv u službenom radu i odnosima. Njegovo drugovanje sa
oficirima, vedro i naoko srdačno, njegova govorljivost i pristupačnost −
sve one vidne odlike njegove ličnosti zaklanjale su glavnu crtu njegova
karaktera − polovičnu poverljivost. Bilo je poznato da je prilikom
pretresa, koji je policija izvršila u vreme kovanja zavere u 1903. godini,
Apis spalio spiskove i pismene zakletve zaverenika, ali o tome nije
izvestio zaverenike. Želeo je da ih iskoristi, kako bi ih držao privezane i
dalje u zaveri. U ovo vreme bio je i u veoma prijateljskim odnosima s
mojim protivnikom Petrom Živkovićem.
Prividna primirenost zaverenika, koja je u stvari samo tinjala,
buknula je 1907. godine, kada su oni poželeli da i mene uklone sa
prestola. Na ovo ih je svakako podstakao moj nepokolebljiv stav prema
pravima civilnih vlasti i pravima vojske. Ta načela svakodnevno mi je
ulivao otac, a to se u potpunosti slagalo i s mojim nazorima. Vaspitan
demokratski kao i moj otac, ja nisam voleo diktatorske metode, a pored
toga, svaka preteranost u ambicioznosti i veličanju smetala je mom
osećanju prisnosti koja me je oduvek vezivala za narod… Suočeni sa
ovakvim mojim shvatanjem i načelima, a svesni čvrstine moje volje kada
su u pitanju interesi naroda i države − zaverenici, tačnije samo neki od
njih, pokušali su da reše ovaj problem putem manjeg otpora. Aleksandar
im je izgledao popustljiviji i više sklon uticaju, a to je bila njihova velika
zabluda, zabluda koju su uskoro osetili i na sopstvenoj koži.
Kako se zaverenici tada, 1907, godine, nisu mogli da slože, do
atentata nije došlo. Trebalo je tražiti nove puteve koji bi ih doveli cilju.
Vođe zaverenika našle su taj put: izmeniti taktiku. Kada se željeni
rezultat već ne može postići oružjem i zaverama, onda će se do njega
doći zakulisnim radnjama i buškanjem.
Kampanja koja je protiv mene započela putem štampe i proturanjem
neistine u narod, nastavljena je i javno i tajno. Protiv nje podigli su se
moji prijatelji, a kako je njih bilo mnogo i među oficirima − i oficiri su
se podelili. Jedni su bili za mene, a drugi za Aleksandra. Po mome
mišljenju, ovu podvojenost u oficirskim redovima izazvala je ambicija
Apisa i nekih njegovih privrženika. Kako se gotovo cele 1903. godine
pominjalo njihovo ime u narodu, oni izgleda nisu mogli da se pomire sa
činjenicom da polako padaju u zaborav i da će ostati samo oficiri koji po
sili zakona zemlje ne mogu da se mešaju u državne poslove i politiku.
Otuda i sama promena na prestolu, nastala mojom abdikacijom do
koje je došlo dobrim delom zahvaljujući i njihovim zakulisnim
radnjama, u ono vreme vezanim za ličnost moga protivnika Pašića − nije
dovela do ostvarenja njihovog cilja. Pokazalo se da im to, bio Aleksandar
ili ja na vrhu države, neće doneti privilegije. Aleksandar se doduše u
prvo vreme bio vezao za zaverenike, naročito za izvesne od njih,
specijalno za Petra Živkovića, ali je ostao nepopustljiv u odluci da prava
zasnovana na Ustavu koristi u punoj meri.
Ovo je izazvalo zaverenike da i oni iskoriste raniju podvojenost
oficira i stvore sopstvenu grupu. Kako još od prvih dana moga
prestolonaslednikovanja nisu imali podršku u narodu, − a na podršku
političara parlamentarnog režima nisu mogli ni da računaju, osobito ne
na podršku radikala, najjače stranke tada u zemlji, jer se Pašić još 1907.
godine javno izjasnio da »zaverenici rade i protiv kralja i protiv vlade, pa
čak spremaju ubistvo kralja i prestolonaslednika« − želeli su da
organizuju otpor u vojsci. Prvo su pokušali da utiču na delovanje
»Narodne odbrane«, koja je imala za cilj nacionalnu propagandu, i pod
izgovorom da zastupaju nacionalna pitanja, pokušali su njome da
ovladaju. »Narodna odbrana« je, međutim, ostala čvrsta prema svim
pokušajima uplivisanja, ocenjujući ih kao antidržavne i
antiparlamentarne.
Tek 1911. godine zaverenicima je pošlo za rukom da se nekako srede
i osnuju udruženje »Ujedinjenje ili smrt« − u narodu docnije nazvano
»Crna ruka«. Koristeći aneksionu krizu, osobito njene posledice, kada je
vlada bila prinuđena da popusti u svojim nacionalnim težnjama, oni su
istakli, kao svoje glavno geslo, nacionalne interese i nacionalnu
propagandu − i ovom parolom prikrili su svoje prave namere.
Prema poverljivim izveštajima određene službe generalštaba i osoba
odanih dvoru, osoba na položajima sa kojih je bilo moguće da se
sagledaju i mnoge zakulisne stvari, Apis je bio idejni osnivač ovog
udruženja i njegov idejni vođa. Sve što se docnije govorilo i pisalo o
njegovom »prisustvu« u ovom društvu − nije odgovaralo istini. U ovo
udruženje ušli su i mnogi zaverenici, kao i neka građanska lica bez jasne
političke opredeljenosti.
Iako je delatnost ovog udruženja bila javna, članovi »Crne ruke«
delovali su tajno, pa su čak prilikom pristupanja polagali zakletvu da će
tajne ove organizacije čuvati po cenu života. To je bilo i razumljivo kada
se ima u vidu da je cilj same organizacije bio antidemokratski i
antidinastički, što je utvrdila tajna služba bezbednosti, koja je o tome
izvestila na prvom mestu samog kralja. Međutim, moj otac, dosledan
svojoj politici i svome stavu, nije želeo da se bilo šta preduzme protiv
ove organizacije, tako da je ona nastavila da radi. Sećam se da mi je
jednom, kada smo govorili o tome, otac rekao: »Možda »Crna ruka«
zaista radi zakulisno, ali ma šta ona radila, niko nema prava da se meša
u njenu delatnost sve dok se ne pokaže da su njene radnje uperene
protiv države i Ustava. Ja mislim da će sve to ostati puke buntovničke
želje, proklamovane bilo u poverljivim razgovorima, bilo na papiru.«
Pod uticajem očeve politike, a ne smatrajući u ovo vreme kao lične
neprijatelje one koji nisu mislili kao on − Aleksandar nije pokazivao
nikakvu netrpeljivost prema »Crnoj ruci«, pa je preko Apisa, s kojim je u
to vreme bio u prisnim odnosima, dao i svoj prilog u novcu ovoj
organizaciji.
Međutim, »Crna ruka« je došla do punog izraza po okončanju prvog
balkanskog rata, kada je izbio sukob između nas i Bugara oko
zaposedanja oslobođenih teritorija. Zaverenici su napadali vladu,
naročito predsednika vlade Nikolu Pašića kao krivca za popuštanje i
neodlučnost. I odnosi između radikala i zaverenika veoma su se zategli.
Oružani napad Bugara na nas prekinuo je taj sukob i sprečio teže
posledice.
Posle srpsko-bugarskog rata, koji se takođe završio pobedom našeg
oružja, razmimoilaženje radikalne vlade i zaverenika, zataškano ratom,
ponovo je izbilo. Započet 1912. godine, ovaj sukob se pretvorio,
početkom 1914. godine, u pravu političku borbu. Povod mu je bio
donošenje »Uredbe o prioritetu civilnih vlasti«.
 Balkanski ratovi doneli su nam nove, oslobođene krajeve.
Administracija u ovim krajevima, kojom je preko činovnika upravljala
radikalna vlada, izazvala je mnoge sukobe između civilne i vojne vlasti,
jer su obe strane tražile za sebe pravo prioriteta u predstavljanju
oslobođenih oblasti. Civilne vlasti su ovo zasnivale na zakonima i
ustaljenoj praksi, a predstavnici vojske na činjenici da su teritorije
oslobodili svojim pobedama. Radikalna vlada Nikole Pašića, posle
mnogih žalbi i učestalih nesporazuma na terenu, donela je Uredbu
kojom je pravo prioriteta priznala građanskim vlastima, na štetu vojnih.
Donošenje Uredbe duboko je kosnulo sve oficire, a »Crna ruka«
odmah je počela svoju buntovničku praksu. Ističući bučno da je Uredba
sramota i poniženje za celokupnu vojsku, »crnorukci« su uzbudili čak i
Vrhovnu komandu i izazvali solidaran protest svih oficira u zemlji.
Preko poslanika opozicije, članovi »Crne ruke« izneli su ovo pitanje i
pred Narodnu skupštinu. Kako u Skupštini nije dobila potrebnu većinu,
Pašićeva vlada je pala.
Kriza vlade dovela je do daljih odlučujućih događaja. Jedno, čisto
formalno unutrašnje pitanje prešlo je granice običnog političkog spora i
izazvalo nepredviđene posledice. Kralj je stao na stranu vojske. Nova
vlada nije mogla odmah da se obrazuje, jer se opozicione stranke nisu
složile da uđu u koaliciju, a Radikalna stranka nije mogla da sama
ponovo obrazuje vladu i da reši ovo pitanje, jer je baš na tom istom
pitanju i pala. U krizu vlade umešala se Rusija, koja je bila blagonaklona
prema Pašiću, i posle višednevnog konsultovanja mandat za sastav nove
vlade ponovo je poveren Pašiću, s tim što je nova vlada starih radikala
pristala da izmeni Uredbu. Za sve vreme ove krize Aleksandar je bio na
strani vlade.
Ovaj sukob vlade i »Crne ruke« doveo je do bučnih izjava u
Skupštini. Izvesni ministri i narodni poslanici ogorčeno su ustali protiv
zaverenika, pripisujući im buntovničke i diktatorske namere. Sami pak
zaverenici, preko svoga lista »Pijemonta«, osuli su nečuvenu paljbu i na
vladu i na dinastiju. Suočen sa potpuno oprečnim mišljenjem i vlade i
prestolonaslednika u ovom pitanju, otac se, baš uoči samog rata, 24.
juna, sasvim po vukao iz državnih poslova, prenoseći kraljevsku vlast na
Aleksandra.
 Takvo je bilo stanje u zemlji i u vojsci u vreme austrougarskog
ultimatuma.
Zabrinut zbog stava »crnorukaca«, koji su oko pitanja Uredbe uspeli
da uzbune sve duhove u redovima srpskih oficira, rešio sam da ličio
porazgovaram sa predstavnicima vojne uprave i glavnim protivnicima
zaverenika.
Dok je Aleksandar konferisao sa vladom i s njom donosio odluke
sudbonosne po zemlju, posetio sam ministra vojske Dušana Stefanovića.
Ministar je bio sam veoma zainteresovan ovim pitanjem. Posle dužeg
razgovora, on mi je rekao:
− Za vašu brigu, dragi Kraljeviću, nema opravdanih razloga. Oficiri
su imali zaoštren stav prema Pašiću i uoči rata sa Bugarima, pa ipak su
se u tome ratu hrabro i poletno borili. Novi rat ponovo će ujediniti celu
našu vojsku. »Crnorukci« su bukači i zadavali su nam uvek ogromne
brige, ali oni će zaboraviti na sve sukobe kada spas otadžbine bude opet
došao u pitanje. Poznajem dobro tu gospodu i tvrdim vam da će nas
Austrija naći ujedinjene u odbrani naše zemlje i naše slobode. Prevariće
se Austrija što je suviše poverovala svojim žbirima, da će zaverenici
izazvati razdor u našoj vojsci, zaboravljajući da su i oni − Srbi.
Umiren ovim tvrđenjem da se možemo potpuno pouzdati u vojsku,
poželeo sam da čujem šta o uticaju »crnorukaca« misli njihov glavni
protivnik Stojan Protić.
U to vreme ministar unutrašnjih poslova, mudar državnik i retko
pošten čovek, Protić je i ovoga puta bio prilično umeren u svojim
izjavama.
− »Crnorukci«, a naročito njihove vođe − rekao mi je uverljivo −
deluju protiv vlade, jer je to u programu njihove organizacije i duhu
njihovih buntovnih priroda. Ta šačica ljudi, koja je imala pretenzije da
vodi prvu reč u poslovima države, stalno rovari protiv današnjeg
uređenja i protiv dinastije, ali ne i protiv same zemlje. Propast Srbije
pogodila bi i njihove sopstvene interese, a pogodila bi i ono osnovno u
njima: ljubav prema otadžbini i narodu, što ne može da im se ospori.
Nema razloga da se veruje u njihovu izdaju. Njihove ideje o sopstvenoj
vrednosti i njihovoj veličini zahtevaju i tle na kome bi te vrednosti i
veličine dolazile do izraza. Nisu oni glupi. Razdor u vojsci, u vreme rata,
značio bi propast zemlje, a oni to ne mogu da žele. Uostalom, vojska je
bila protiv radikalne vlade jedino zbog pitanja Uredbe, ali sada, pošto je
ta Uredba delimično izmenjena, zaverenici su se opet našli usamljeni.
Protiv njih su i oficiri iz »Bele ruke«, poznate pristalice dinastije, a
protiv njih su i svi oficiri koji ne pripadaju ovim grupama… Pašić je
dobro mislio kada je Apisa hteo da ukloni iz vojske.
− Pa zašto ga nije uklonio?
− Zašto? Zato što se kralj usprotivio tome. Vaš otac nije hteo da
potpiše ukaz o njegovom penzionisanju, iako je i prestolonaslednik
Aleksandar bio saglasan sa Pašićevim mišljenjem. Kralj je kazao
predsedniku Pašiću da je sve to maslo Petra Živkovića, jer Živković ne
voli Apisa još od vremena kada su se njih dvojica razišli i Živković
osnovao »Belu ruku«.
U rečima Stojana Protića bilo je mnogo stvari koje ja nisam znao…
Otac se usprotivio penzionisanju Apisa zato što je Apis teretio
Živkovića. Znači, otac ne veruje mnogo Živkoviću. Sada, posle toliko
godina, shvatio je ono što sam mu ja govorio još pre abdikacije. Ne
veruje mu, iako se Živković nalazi na čelu »Bele ruke«, tako odane
dinastiji. A Aleksandar želi uklanjanje Apisa. Je li to u duhu onoga što
mi je Aleksandar govorio u Parizu − da će Apis za rešavanje nacionalnih
pitanja uvek pribeći terorističkim metodima i delima?
 Padali smo, dizali se i − kao jedan jurišali napred

Dalji događaji bili su prvi predznaci ogorčenog neprijateljstva.

Austrijski monitori napadali su na Dunavu srpske brodove, a zatim
su digli u vazduh most na Uvcu − ali na te provokacije Srbija nije
odgovorila.
Može se reći da je zvanično odgovorila Engleska, koja je odmah
zatvorila prolaz kroz kanal Lamanš za sve brodove, − što je naročito
pogodilo Nemačku, jer je na ovaj način bila potpuno otcepljena od
svojih kolonija. − Odgovorila je i Rusija, zabranjujući svaki izvoz ljudske
i stočne hrane za Austriju i Nemačku.
Spremala se velika međunarodna borba − to se osećalo jasno, − a
diplomatija je još jednom pokušala da je spreči. Evropa je uznemireno i
pod oružjem stajala na mrtvoj straži, − i obe zavađene strane preteći su
odmeravale snage.
Austrija nije htela nikakvo posredovanje. Zaslepljena mržnjom,
opsenjena svojom veličinom i moći − nije slušala ni glas razuma, ni
savete velikih sila. Možda je to bila i njena sudbina − ona o kojoj je
govorio kaluđer iz Svete Gore. Ministar spoljnih poslova AustroUgarske
Berhtold uputio nam je odlučujuću reč svoje imperije:
»Pošto kraljevska srpska vlada nije dala zadovoljavajući odgovor na
notu koju joj je predao austrijski poslanik u Beogradu 23. jula 1914.
godine5, carska i kraljevska vlada nalazi za potrebno da sama da
zadovoljenje svojim pravima i interesima, − i radi toga pribegne
oružanoj sili. Austro-Ugarska smatra, prema tome, da se od ovog
trenutka nalazi u ratnom stanju sa Srbijom«.
Objava rata zatekla je Srbiju na nogama. Sve što je bilo sposobno da
nosi pušku, a pozvano mobilizacionim proglasom pod oružje, doletelo je
u vojne komande.
 Skupština je bila zakazala vanrednu sednicu u Nišu, vlada i državna
imovina već preseljeni, mobilizacija izvršena, − i Srbiji je još jedino
ostajalo da s puškom na gotovs čeka na dalje austrougarske poteze.

***
Mobilizacija vojske izvršena je pod vrhovnom komandom
Aleksandra, a načelnik štaba Vrhovne komande bio je vojvoda Putnik,
stari i zaslužni ratnik.

***
Objava rata Srbiji od strane Austro-Ugarske uvukla je mnoge države
u sukob.
Na mobilizaciju ruske vojske Nemačka je odgovorila ultimatumom
kojim je zahtevala da se ruska mobilizacija obustavi u roku od 12
časova. Kako Rusija nije na to pristala, Nemačka joj je objavila rat.
Nemačka je isto tako objavila rat Francuskoj, kao saveznici Rusije, −
i na dan 19. jula Francuska je izvršila opštu mobilizaciju svih vojnih
snaga.
Posle objave rata Francuskoj, Nemačka nije dugo čekala. Povredila
je neutralnost Luksemburga i, ne poštujući međunarodne propise,
zaobišla preko teritorije Luksemburga iza leđa francuskoj vojsci, − i rat
je na toj strani Evrope započeo.
Istovremeno sa Nemačkom, i Austro-Ugarska je prešla u napad.
Počela je da bombarduje Beograd.

***
Bombardovanje Beograda trajalo je neprekidno šest dana i šest noći.
Neprijatelj nas je tukao iz svih svojih artiljerijskih oruđa, a Beograđani
su bombardovanje dočekivali u kućama, ujedinjeni u otporu,
dostojanstveni i odlučni u nepopuštanju. Lične tragedije izazvane
bombardovanjem ustupile su mesto čvrstoj rešenosti: pobediti ili
umreti.
Dana 23. jula crnogorska vlada je uputila notu Austro-Ugarskoj,
kojom je prekinula svoju neutralnost i prešla na stranu Srbije. Engleska
vlada je u isto vreme izjavila svoju rešenost da vojskom i flotom
pomogne Francusku i Rusiju, − a grčka vlada i grčki kralj pohitali su da
nam stave na raspolaganje svoje savezničke usluge.
Engleska je na to objavila rat Nemačkoj, a Nemačka je uputila
ultimatum Belgiji, tražeći da se izjasni na koju će stranu. Belgija je
odgovorila da će pomagati Francusku − i time je automatski stupila u
rat na strani saveznika.

***
Otac se vratio u Beograd. Iako više ne vrši kraljevsku vlast, on stalno
konferiše sa predstavnicima vojske. Diskutuje o svakoj eventualnosti i
održava vezu i sa vladom i sa Skupštinom u Nišu.
Austrijanci nas i dalje zasipaju vatrom, ali ne prelaze u napad. Obe
vojske, i naša i njihova − stoje jedna prema drugoj na obalama Dunava i
Save. Vrše se obostrana osmatranja, ali nijedna strana ne prelazi
granicu.
Rusi se tuku sa Nemcima. Borbe Belgijanaca sa Nemcima kod Liježa
ne prestaju. Stupila je u borbu i engleska flota u Severnom moru…
Ratni film se okreće vrtoglavom brzinom, a poprište mu je cela Evropa.

***
Tako je otprilike izgledalo stanje na ratištima kada sam 28. juna
krenuo na redovno izviđanje na bedeme Kalemegdana. To je bila moja
svakodnevna osmatračnica, sa koje sam dogledom posmatrao šta se radi
na strani neprijatelja.
Od prvog trenutka bombardovanja bio sam sa vojskom. U zgradi
Glavnog generalštaba razmatrao sam sa oficirima karte predela gde je
moglo da dođe do okršaja i razgovarali smo gde i kako bi mogla da se
prihvati borba. Sa gradskih bedema vršili smo izviđanja i pratili kretanje
austrijskih jedinica koje su, nadomak Beograda, posedale obalu.
Moja netrpeljivost prema Austriji bila je dvojaka: kao Srbin nisam
mogao da zaboravim sramno vreme aneksije iz 1908. godine, i još
sramniji njen stav u ovome ratu. Lično sam pak bio kivan zbog onih
neprijateljstava koja je javno ispoljavala prema meni u vreme aneksije.
Napadi njene štampe, izmišljeni i tendenciozni, bili su mi još u svežem
sećanju, pa iako niko pametan nije mogao u njih da poveruje, vređali su
moj ponos. Opisi skandala, koji se nikada nisu dogodili − uz to i jedno
glupo tvrđenje da me je neki mlađi oficir čak vukao za uši, i to, kako su
Austrijanci napisali, Voja Tankosić, kao da je to uopšte bilo moguće s
obzirom na moj tadašnji položaj prestolonaslednika, a napose na moju
temperamentnu prirodu, − i sve ostale novinarske patke, kojima su
bečka piskarala zabavljala svoje čitaoce, padali su mi na um, dok sam sa
drevnih bedema posmatrao prve čarke naših i neprijateljskih trupa. Sa
mnom su bili komandant divizije, jedan major, moj ađutant, profesor
Petrović i moj prijatelj Vlada Ilić. Stajali smo na bedemu i gledali
dejstvo naše artiljerijske vatre. Odmeravali smo njene pogotke i
komešanje koje su oni stvarali u neprijateljskim redovima.
Profesor Petrović, zadovoljan preciznošću tih pogodaka, okrenuo se
komandantu divizije i rekao mu smešeći se:
− Ako ovako nastavimo, gospodine generale, rat će brzo biti gotov.
Naši majstorski gađaju. Pogledajte preko, na onu stranu, kako im
naši artiljerci ne dozvoljavaju ni glavu da promole.
Svi smo pogledali u pravcu na koji je ukazivao profesor.
Neprijateljski vojnici, sabijeni u provizorne zaklone, pratili su fijukanje
granata sa naših bedema. Vatra je bila učestala i pogoci su bivali sve
precizniji. Jedna granata je pala posred gomile vojnika koji su stajali na
nekom uzvišenju bliže obali. Po uzbuni, koja je nastala, moglo se
naslutiti da ima i mrtvih i ranjenih.
 Zaustio sam nešto da kažem o prizoru, kada je odjednom, sa druge
strane obale, zazviždala nad našim glavama haubička granata i zarila se
u zemlju, baš u blizini mesta gde je stajao profesor Petrović. Povikao
sam profesoru i oficirima da se zaklone iza bedema, ali pre no što se iko
od nas i pomakao, doletela je nova granata i ponovo tresnula u
neposrednoj blizini naše osmatračnice. Ni ona nije eksplodirala. Za
ovom, doletele su munjevito brzo još dve granate, ali i one bez dejstva.
− Svaka peta pali! − povikao je u šali profesor, ne mičući se sa
osmatračkog mesta. − Ako Švabe ovako produže, možemo ostati ovde
sve dok ne padne noć.
Još profesor ovo nije dorekao, a začu se novi fijuk i odmah za njim
snažna eksplozija. Osetio sam udarac u potiljak, jaka svetlost mi je
zasenila oči i bedem nada mnom počeo je da se ruši. Pao sam istog
trenutka, obliven krvlju. Čuo sam samo da je neko nešto doviknuo, a
zatim sam imao utisak da mi se zamračuje svest i da me komadi bedema
zasipaju.
Kada su se dim i prašina razišli, profesor i major, koji su ostali
nepovređeni, poleteli su da vide šta je sa nama ostalima.
Komandant divizije i Vlada Ilić bili su gotovo zatrpani ruševinama
zida i pretila im je opasnost da se sruče niz visoki bedem, pošto je
granata srušila zid, pa su se našli samo na korak od provalije… Ja sam
ležao na suprotnom kraju bedema, licem okrenut zemlji, s ranom na
potiljku, iz koje je tekla krv.
Profesor i major prvo su pritrčali meni. Oslobodili su me ruševina i
pažljivo izneli na ravno tle. Nisam bio ni teško ranjen ni onesvešćen, već
samo ošamućen eksplozijom, zatrpan i s lakšom ranom na potiljku.
− Kako vam je? − pitao je uplašeno profesor. − Možete li da stanete
na noge?
Kada sam uz njegovu pomoć uspeo da stanem i kada su mi obrisali
krv, koja mi je kapala po vratu i licu, požurili su da pomognu
komandantu i Vladi Iliću, koji su se i sami bili oslobodili ruševina.
Obojica su bili lakše povređeni.
Posle toga našeg prvog ratnog krštenja seli smo u kola i krenuli u
varoš.
 U prvoj apoteci na koju smo naišli previli su nam rane, pa je svaki
otišao na svoju dužnost. Komandant divizije pravo svojim vojnicima na
novu osmatračnicu, a profesor i ja natrag u dvor.

***
Prvi ratni dani doneli su nam prve pobede i nove ratne prijatelje.
Francuzi su ušli u Elzas, Englezi su se iskrcavali u Francuskoj i
Belgiji, a ruska konjica na nekoliko mesta prodrla je na austrougarsku
teritoriju, Belgijanci su se još hrabro držali kod Liježa, a na
ruskonemačkoj granici stanje je bilo bez promena. Portugalija je rešila
da pomogne Englesku, a u dalekom Japanu stvarao se jak pokret u
korist saveznika. Jedino je Italija bila neutralna.
Međutim, prve prave pobede na početku rata odneli su baš izmučeni
i loše snabdeveni srpski vojnici. Naše trupe su tukle austrougarske
korpuse u krvavim borbama na Ceru.
Dalje pobede nizale su se jedna za drugom u toku prve polovine
avgusta. U jednom naletu povratili smo i Mačvu, koja je kratko vreme
bila u austrougarskim rukama i sredinom avgusta cela naša teritorija
bila je očišćena od neprijateljskih vojnika…
U krajevima u koje je bila prodrla, austrougarska vojska se ponela
zverski. Mnoga sela bila su uništena. Neprijatelj je palio i razarao,
ubijao naš živalj, žene, decu i starce, vešao i streljao, ne propuštajući
priliku da opljačka sve što je mogao.

***
Od početka borbi bio sam na Drini s vojskom i zajedno s vojnicima
prolazio kroz sve tegobe ratničkog života. A tih tegoba bilo je
napretek…
Gledao sam ratnike kako, borbom iscrpljeni, kreću napred
drumovima izrivenim granatama. Gledao sam starije ljude kako,
otcepljeni od komore, sede kraj prašnjavog puta i utoljuju glad koricom
hleba iz seljačke torbe koja im, umesto vojničkog ranca, visi o ramenu,
− dok ih austrijska artiljerija zasipa paljbom, a mitraljeski meci pršte
oko njih… Gledao sam kako žuljevite ruke težaka guraju topovske kare,
vuku municiju i bez roptanja jure s mesta na mesto da svuda
pomognu… Gledao sam izmučena lica, pomodrele ruke koje stežu
pušku, dok im se vojničke čuturice njišu o ramenu… Gledao sam
zaglibljene topove, koje vojnici izvlače iz blata, slušao vojničke uzvike i
gacao i sam po bespuću bojišta… Gledao sam, živeo u toj sredini, delio
dobro i zlo sa stotinama i hiljadama srpskih vojnika i patio gledajući ih
kako pate posle dva junački izdržana rata.
I svi ti užasi novoga rata upili su se duboko u moju dušu i postali
sastavni deo mene samog. Sada se ratovalo da bi se iz neprijateljskih
ruku otrgla bezbrojna spaljena ognjišta, čitavi opustošeni krajevi,
pokopale hiljade nevinih žrtava pobijenih na kućnom pragu, − a sve to
postizala je jedna umorna i iscrpljena vojska.

***
Početkom septembra odigrala se bitka na Mačkovom kamenu. Bila je
to jedna u nizu bitaka, a najžešća i najkrvavija otkako je počeo rat.
Borbe za Mačkov kamen, važnu strategijsku tačku, počele su 5.
septembra u zoru, napadom naše vojske potpomognute artiljerijskom
vatrom. Neprijatelj je bio utvrđen na vrhu Mačkovog kamena, južnom
delu grebena planine Jagodnje, a njegova artiljerija, sa mnogobrojnim
oruđima, bila je pritajena u gusto obrasloj šumi. Teren ratnih operacija
išao je u prilog neprijatelju, jer su mu visina položaja i šumoviti zakloni
davali preimućstvo nad nama. Mi smo se nalazili najvećim delom na
otvorenim planinskim obroncima, izloženi sa svih strana pogledima
neprijatelja. Naša artiljerijska vatra nije bila naročito efikasna zbog
neravnog odnosa položaja i snaga, i same razvučenosti baterija.
Borbe su se vodile celog dana, ali sve dok nije pala noć linija fronta
nije se pomerila. Istina, neke naše pešadijske jedinice približile su se
neprijatelju i izbile na manje planinske grebene. Borbena jedinica prvog
bataljona petog prekobrojnog pešadijskog puka, kojoj sam ja pripadao,
toga dana nije stupala u borbu.
Idućeg dana, 6, septembra, moj puk je ubačen u prvu borbenu liniju.
Iako neprekidno zasipani vatrom neprijateljskih haubica, pošlo nam je
za rukom da se posle nekoliko časova borbe bez predaha probijemo i
izbijemo na grebene Oglavca. Tu smo, po naređenju, zastali da
sačekamo pojačanje pešadijskih i artiljerijskih snaga…
Oko tri časa posle podne, kada su pojačanja stigla, naređen je juriš,
kako nas mrak ne bi omeo.
Jednovremeno kad i drugi, poleteo je napred i moj bataljon. Na
gotovo brisanom prostoru, slabo zaštićeni našom artiljerijom, jurišali
smo prema vrhu, uz gromoglasne pokliče.
Preskačući jendeke, s puškom u rukama, jurili smo uz brdo ne
obazirući se ni na pešadijsku, ni na artiljerijsku vatru, koja je kosila…
Kuršumi su zviždali oko nas, vazduh je bio zasićen dimom, eksplozije su
bacale na sve strane kamenje i zemlju, jaruge su nam smetale, posrtali
smo, padali i dizali se − ali smo kao jedan nezadrživo jurili dalje…
Neprijateljske vojnike nismo videli. Po artiljerijskoj vatri, koja je
dolazila sa njihove strane, mogli smo samo približio da odredimo gde se
nalaze − pa smo nasumice hrlili njihovim položajima… Neka neodoljiva
sila vukla nas je napred, da što pre izvojujemo pobedu.
A u tom zanosu, u tom jurišanju napred i samo napred, u toj zbrci
vojničkih glasova, paklenoj kanonadi i ognju, naši su redovi bili sve
proređeniji… Neko je jauknuo… Nekome je ispalo oružje, a mnogi su
posustajali… Jedan fijuk, drugi… jedna eksplozija, druga… i nekoliko
vojnika je palo kao pokošeno oko mene… Niko se nije ni osvrnuo…
Koliko li će ih stići do vrha?
Odjednom sam posrnuo. Bol, oštar bol u stomaku počeo je da mi
razdire utrobu… Zanosim se… malaksavam… Ruka sa oružjem mi
posustaje… Korak napred… još jedan korak… i ne mogu više… Osećam
da sam pogođen… Da li je ovo kraj?

***
 Sa Mačkovog kamena, posle previjanja na bojištu, kolima sam prenet
u Krupanj.
Na putu za Krupanj, dok sam ležao u naručju svojih pratilaca, auto
kojim sam prevožen, zastao je. U susret su nam hitala druga kola.
− Kralj − čuo sam uzbuđeni šapat svojih pratilaca.
− Dolazi kralj!
Stizao je brižni otac, izvešten već o borbi i mome ranjavanju.
Minut docnije gledao sam nad sobom uplašeno lice sedoga kralja.
− Kako si, sine? − bile su prve reči, dok se stari roditelj, u strahu i
nadi, nadnosio preko ivice kola i pružao obe ruke da me zagrli.
− Dobro, oče, ne brini. Metak me je okrznuo, ali ću preboleti. Lekar
Simović kaže da rana nije smrtonosna.
− Hvala Gospodu! Neka ti je sretna rana, sine.
Dva automobila krenula su u dva suprotna pravca. Ja − put Valjeva i
Niša, na operaciju i lečenje, a stari kralj svojim vojnicima na položaj.
Nije bilo vremena za reči − trebalo je ohrabriti one druge, koji su još bili
izloženi smrti u nepoštednoj borbi.

***

Ozdravljenje od zadobijene rane išlo je normalnim tokom. Trpeo

sam previjanja, preglede, primao medicinske usluge, i ponovo sanjao o
danu povratka na front.
Dvadesetak dana po dolasku u bolnicu, kada sam po savetu lekara
već počeo pomalo da ustajem iz postelje, primio sam dopisnika ruskog
lista »Rusko slovo«. On me je obavestio o pobedama naše vojske, o
kojima sam, doduše, slušao od ranjenih oficira u bolnici, ali za koje sam
strepeo da nisu malo preuveličane radi utehe nas bolesnika. Naše trupe,
kako je rekao ruski novinar, prodiru sve dublje u Bosnu.
− Simpatije Evrope za Srbiju uzimaju sve više maha − govorio mi je
ruski novinar. − U Francuskoj se osnivaju klubovi prijatelja Srba, a
engleska štampa apeluje na građane da novcem i sanitetskim
materijalom pomogne srpski otpor. Za Srbiju se čulo još u balkanskim
ratovima, ali ono što Srbi čine danas ovekovečiće ih u Evropi. Mi, Rusi,
ponosni smo na vas.

***
Po mome dolasku u bolnicu obišao me je u Valjevu i francuski vojni
ataše, pukovnik Furnie. Poseta je bila kurtoazna; došao je da mi poželi
skoro ozdravljenje.
Sa pukovnikom Furnieom porazgovarao sam srdačno i toga susreta
se i danas sećam sa toplinom i zahvalnošću.
Odmah posle francuskog pukovnika ušli su u moju sobu i neki naši
oficiri. Među njima je bio i pukovnik Apis.
Kao što sam već ranije rekao, Apis je bio prijatelj mojih protivnika i
već duže vremena nisam ga više ubrajao u one koji su mi naklonjeni.
Njegov dolazak u moju bolesničku sobu protumačio sam kao akt
ratničkog druželjublja. Pred opasnostima koje su u novim borbama
imale tek da nastupe zaboravljalo se na lične sukobe i netrpeljivost.
Kada je francuski pukovnik otišao, naši oficiri su ostali kod mene.
Pričalo se, kao i uvek u to vreme, o ratu i ratnim podvizima.
Odjednom, pukovnik Apis pokazao je veliko interesovanje za bitku
na Mačkovom kamenu.
− Čuo sam da ste ranjeni u jurišu − rekao je. − Poleteli ste napred,
na bajonet, a vojnici za vama.
− Tako je, pukovniče. Morali smo da zauzmemo položaj… Pobeda je
bila u pitanju. Komanda je želela da unese više elana u naše redove.
Pukovnik. Apis kao da je prečuo moje objašnjenje. Možda je sebi
hteo da dočara bitku na Mačkovom kamenu i sećao se verovatno i onoga
što se pričalo o mome uzviku: »Napred, junaci! Za pobedu!«
− Bilo je mnogo mrtvih u jurišu − primetio je on, posle kraćeg
ćutanja. − Vojnici su jurišali i padali oko vas.
 Nisam odmah razumeo na šta cilja i mirno sam prešao preko
njegovih reči.
− Nijedna žrtva nije velika kada je Otadžbina u pitanju, zar ne,
pukovniče?
− Svaka žrtva je bolna − rekao je on. − Treba se kloniti nepotrebnih
žrtava.
Prisutni oficiri, koji su osetili Apisovu žaoku, verovatno zato što su
već o tome govorili pre nego što su došli kod mene, umešali su se u
razgovor.
− Juriši su gotovo uvek odlučujući u bitkama, kao i za moral vojnika,
− primetio je jedan mladi poručnik. − Sećam se borbi u ratu protiv
Bugara gde su juriši odlučivali ishod… Bilo je to…
Priča se nastavila. Apis nije više potrzao juriše i razgovor je tekao u
prijateljskom tonu.
Nekoliko meseci docnije, kada je trebalo da se već vratim na front i
kada sam zatražio odgovarajuću komandu u vojsci − setio sam se celog
ovog razgovora sa Apisom i bilo mi je jasno da je posle moga ranjavanja
bilo novih buškaranja, opet sa istim ciljem: da me udalje iz vojske.
Život u bolnici bio je podnošljiv. Obilazili su me mnogi prijatelji,
mlade devojke su mi donosile cveće, dolazili su i nepoznati da me vide i
pozdrave. Otac mi je često pisao, ali nije mogao da me posećuje, jer su
ga prilike zadržavale većinom u Nišu, gde su zasedavale vlada i
Skupština.
Jednoga dana, sećam se, posetio me je i general Dušan Stefanović i
dugo ostao kod mene. Razgovarali smo, naravno, o vojnoj situaciji, o
novim bombardovanjima i patnjama koje narod preživljuje. General je
pričao i o junačkoj pogibiji braće Darka i Vladislava Ribnikara, koji su
pali na bojištu pred početak bitke pa Mačkovom kamenu. Sa tugom sam
slušao o ovoj dvojici naših rodoljuba, koji su pali u dva dana, jedan za
drugim, žrtvujući život za otadžbinu.

***
 Oporavljam se. Izišao sam iz bolnice i krećem se po gradu. U Nišu
sam već nekoliko dana.
Ratni događaji su se donekle izmenili dok sam bio u bolnici. Rusi još
uvek napreduju. Na tlu Poljske vode borbe sa Nemcima, − najveće
borbe u ovom ratu, po broju ljudstva, jer u njima učestvuju dva miliona
Rusa i isto toliko Nemaca.
Kod nas − čarke na svim frontovima. Austrijski monitori
bombardovali su Šabac. Njihovi avioni leteli su iznad Cetinja. Deda je
uputio apel Italiji da se odluči i pomogne saveznicima.
Francuzi i Englezi napreduju na svojim frontovima. Belgijanci,
pomognuti engleskom eskadrom bojnih brodova, odolevaju nemačkim
napadima.
Najzad je u Sarajevu počeo pretres Principu i drugovima zbog
ubistva Franca Ferdinanda. Optužnica ih tereti za veleizdaju i dva
ubistva sa predumišljajem.
Teror nad srpskim življem u Bosni i Hercegovini i dalje besni.
Austro-Ugarska se sveti za poraze koje trpi u ratu.

***
Kako se moja rana zalečila, vratio sam se u Beograd. Nisam imao šta
više da čekam u Nišu i moje mesto je bilo kod moje čete.
Zatekao sam varoš još više razrivenu nego ranije. Prestonica je
ostala prva borbena linija.
Iste večeri kada sam stigao jedno neprijateljsko izviđačko odeljenje
pokušalo je da pređe na našu stranu. Puškaranje na obali čulo se i u
kraju gde sam se ja nalazio. Građani su opet izleteli iz kuća u strahu da
Austrijanci nisu ušli u grad. Ali, sve se brzo smirilo, jer su naši odbili
napad.
U Beogradu novine još izlaze i donose opširne izveštaje o
austrougarskim zverstvima u okupiranim srpskim krajevima.
Niko u Srbiji ne sumnja da će rat biti završen pobedom savezničkog
oružja, ali da li je dovoljna samo pobeda kao odmazda za tolike žrtve i
tolika zgarišta?

***
Početkom novembra Austrijanci su velikim snagama napali na
Smederevo. Usred noći, dok je sve spavalo u varoši, austrijska vojska se
čamcima prebacila na našu obalu. Naše jedinice su pružile otpor,
uprkos nadmoćnosti neprijatelja. Vodile su se borbe prsa u prsa, u
mraku i opštem haosu, koji je potrajao sve do jutra. Pored Austrijanaca
tu su nas napadali i Nemci. Sledećeg dana posle podne napad je odbijen
i neprijatelj je u panici pobegao preko Dunava.
Niko nije ni slutio da je ova pobeda kod Smedereva bila i naša
poslednja pobeda, pre nego što će se ratna sreća okrenuta za izvesno
vreme.
Već 5. novembra naša vojska je počela da se povlači na liniji Valjevo
− Ub. Napuštene položaje zaposedao je neprijatelj. Iznurena i u
oskudici, promrzla od naglog zahlađenja, bijena jakim kišama i
vetrovima, − vojska je teško odolevala.
Još krajem oktobra, pritisnute daleko nadmoćnijim neprijateljem,
naše trupe su bile prinuđene na izvesna odstupanja. Ostavili smo bez
boja Loznicu, Šabac i Valjevo i kretali put Šumadije. Naredba za
povlačenje, koju je izdala Vrhovna komanda naišla je na nezadovoljstvo
vojnika. Zaboravljajući umor, nesanicu i glad, promrzlost i rane,
srpskim ratnicima se nije mirno odstupalo sa rođene grude. Sve su se
upornije čuli protesti vojnika da se ne odstupa. »Hoćemo da branimo
naša ognjišta do poslednje kapi krvi. Neka u našim kućama neprijatelj
nađe i naše leševe!« − to je bila otporuka Vrhovnoj komandi.
Međutim, bez obzira na sve to, Vrhovna komanda je naredila da se
linija fronta ispravi − i Beograd ostavi neprijatelju.
Na dan 15. novembra srpska vojska je evakuisala prestonicu. Sneg i
vetar zasipali su opustele ulice posle povlačenja poslednjih ešalona.
Beograd je sada ličio na razbojište izgubljenog rata… Ličio je na grad
koji je prestao da postoji…
Bio je to smrtno ranjeni Beograd, koji sam napuštao i ja u
odstupanju na nove položaje.
 Dogodilo se − nemoguće

Austrougarske kolone, koje su nastupale u tri pravca sa ogromnom

vojskom i ratnim materijalom, raspolažući svim vrstama najmodernijeg
oružja, potisle su nas sa položaja kod Maljena i Suvobora i približavale
su se Kragujevcu, − srcu Šumadije.
Iscrpljena srpska vojska povlačila se sve više i više.
I tada, dok je izgledalo da je poraz neminovan i da nema više spasa
za Srbiju, kod tih istih umornih i iscrpljenih vojnika neočekivano se
pojavio stari kralj.
Sišao je ćutke u rov prve borbene linije. Zapanjeni vojnici izmakli su
se da mu naprave prolaz. Sigurnim korakom prišao je jednom borcu,
uzeo iz njegovih ruku pušku, naslonio se na grudobran i počeo da puca
na neprijatelja…
Pošto je ispraznio šaržer, spustio je brzometku i okrenuo se
vojnicima.
− Deco moja − rekao je − vi ste se zakleli da branite svoju Otadžbinu
i svoga kralja… ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer život i vaš i
moj pripada samo našoj dragoj Otadžbini Srbiji. Mi moramo ili pobediti
ili umreti… Ja sam došao ovde među vas da umrem sa onima koji ne
žele da budu krivokletnici prema svojoj Otadžbini i koji hoće da ginu za
njenu slobodu!
Evocirajući zatim, običnim narodnim rečima, slavnu prošlost Srbije i
njene petovekovne borbe za oslobođenje, kralj je nastavio:
− Sada je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, ognjišta i njive,
Možda među vama ima i onih koji su posustali, i zato, svaki onaj koji ne
može dalje neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući… ja mu
praštam…
Reči staroga kralja, spontane i roditeljske, načinile su čudo. Oni isti
klonuli ratnici podigli su glave i, kao preporođeni, odjednom su gromko
uzviknuli: »Živeo kralj!… Napred!«
Tako je počela nova srpska ofanziva. Letelo se napred kao u zanosu,
− napred u pobedu. Već istoga dana povraćeni su Maljen i Suvobor i
hitalo se Valjevu.
A kada je krenula napred, srpska vojska nije mogla da se zaustavi.
Dve nedelje posle pada Beograd je ponovo oslobođen. Evropa je bila
zadivljena našim pobedama, a naši prijatelji, koji su naše novembarske
neuspehe smatrali već kao potpuni poraz naše vojske − bili su zapanjeni
njenim uskrsnućem… Ono što je dotle svima izgledalo nemoguće,
dogodilo se…
Drugog decembra kralj je ušao u oslobođeni Beograd.
U varoši su još trajale borbe. Naši su po ulicama razoružavali
poslednje austrougarske vojnike. Ono malo Beograđana koji su još ostali
u svojim domovima radosno su klicali oslobodiocima i kralju.
Pošto je u Sabornoj crkvi zahvalio Bogu na pobedi, kralj je krenuo u
dvor. Pred širom otvorenom dvorskom kapijom ležala je na zemlji
prostrta austrougarska zastava, koja se dve nedelje vijorila na glavnom
kubetu kraljevskog doma.
Kralj je prešao preko zastave, a odmah za njim stigli smo u dvor
Aleksandar i ja. Nešto docnije, suzama pozdravljena, umarširala je u
Beograd i glavnina naše vojske.

***
Ponovo uspostavljena vlast otvarala je privremena skloništa, delila
pomoć narodu, zatvarala napuštene i polurazorene zgrade i prebrojavala
žrtve. Pravljeni su spiskovi mrtvih i odvedenih… Počinjala je delimična
obnova, iako se znalo da krvavi događaji još nisu završeni.
U to vreme Srbija je preživljavala i tešku dramu: glad i epidemiju.
Glad se javila kao posledica neobrađivanih polja i uništenih sela i
gradova. Rezerve su usahle: tri rata u dve godine potpuno su iscrpeli
ekonomsku i finansijsku snagu… A snage prijatelja, koje bi jedino mogle
da priteknu u pomoć, trošile su se i same u ratnim okršajima i
finansijskim naporima.
Glad i rat doneli su i bolesti. Pegavi tifus je kosio, a lekova i
sanitetskog materijala nije bilo dovoljno. Epidemija se širila, naročito u
vojsci, gde su slabi higijenski uslovi i iscrpljenost organizma
predstavljali plodno tle. Redovi vojnika su počeli da se proređuju, a
bolnice su iz dana u dan bile sve pretrpanije onima kojima je pomoć bila
preko potrebna. Vapilo se za novim, odmornijim snagama, ali tih snaga
nije bilo. Sve što je doraslo, sve što je moglo pušku da nosi, bilo je već u
boju. − Od ove epidemije pegavca umrlo je i mnogo lekara.
Engleska i Francuska pohitale su da nam pomognu. Nedeljama i
nedeljama, u razne krajeve zemlje, u vojne bolnice i prihvatilišta,
pristizale su njihove misije, sa lekarima, bolničkim osobljem,
sanitetskim materijalom i čitavim bolničkim opremama… Ne malen broj
engleskih gospođa napustio je svoje domove i svoju zemlju da na
ratištima i u bolnicama srpskim, pod stalnom opasnošću od zaraze, svim
svojim moćima, samopregorom i svom svojom plemenitošću −
doprinesu ozdravljenju i održanju srpske nacije, koja je teško krvarila.
Francuske misije otvarale su takođe svoje bolnice, pružale svesrdnu
pomoć i sve činile da se užasne posledice rata bar malo ublaže…
Zaslugom tih misija, i samopregorom našeg sanitetskog osoblja, koje je
zaraza kosila kao plevu − epidemija je ugušena, ali ratna snaga zemlje
još nije mogla da se podigne.
Odmah po Božiću, otac je otputovao u banju na lečenje. Bio je već
bolestan kada je obilazio front, a događaji koncem godine poljuljali su
još više njegovo slabo zdravlje.

***
Početkom 1915. godine Beograđani su počeli da se vraćaju u svoj
grad. Oživela je varoš, sumorna lica dobijala su vedriji izraz i boju. Svi
su raskrčavali ruševine i uklanjali tragove ratnih strahota.
 Izišla su i prva izdanja novina.
Došlo je i do priznanja naših zasluga od strane saveznika. Ruski car
Nikola II odlikovao je Ordenom svetog Đorđa oca i mene − za ratne
zasluge.
Specijalna vojna misija, koju je uputio engleski kralj Đorđe, pod
vođstvom generala Pedžeta, − obišla je kralja u Nišu i čestitala mu u ime
Engleske na sjajnim pobedama naše vojske. Stigla je i francuska misija,
predvođena proslavljenim generalisimusom Pokojem, da u ime
Francuske preda čestitke za oslobođenje zemlje.
Napredovanja na savezničkim frontovima su se nastavljala. Ruska
vojska je i dalje prodirala u Mađarsku, a Francuzi i Englezi nizali su
uspeh za uspehom na moru, Italija je iskrcavala trupe u Valoni, ali nije
preduzimala nikakve vojne operacije.

***
U toku januara, posle oporavka od rane i ratnih napora, lekari su mi
ozbiljno savetovali da idem na odmor. Zabrinuti otac gotovo mi je
naredio da ih poslušam. Otputovao sam za Italiju, a zatim u Francusku.
Kratko vreme bio sam gost moje drage tetke Eko i kralja Emanuela,
koji su se iskreno obradovali mome dolasku. U vreme moga boravka u
bolnici poslali su mi nebrojene poruke. Sada, na odmoru, tetkina ljubav
prema meni, tako neiscrpna u vreme moga detinjstva, pomagala mi je
da se oporavim. Tih dana kralj Emanuel rekao mi je: »Italijanski narod i
ja imamo puno simpatija za stvar saveznika. Neće dugo proći i Italija će
ući u rat«.
Reči kralja Emanuela su se brzo i obistinile. Nalazio sam se u
Francuskoj kada je Italija, 12. maja, stupila na stranu saveznika. Ovu
novost mi je saopštio naš poslanik u Parizu.
Nekoliko dana docnije austrougarska flota bombardovala je
Veneciju, − i ratne operacije su time započele.
 ***

Savezničke sile, u želji da privole Bugarsku da i ona stupi u rat,

pozvale su njenu vladu da se izjasni hoće li to da učini ili ne. Istovetan
poziv upućen je i rumunskoj vladi.
Bugarska vlada je odmah odgovorila; ući će u rat na strani saveznika
samo ukoliko joj saveznici zajemče da će joj biti vraćena sva prava iz
srpsko-bugarskog ugovora zaključenog uoči rata sa Turskom.
Saveznici su smatrali da je bugarski zahtev opravdan, pa su uputili
nalog svojim poslanicima u Srbiji da kod naše vlade podejstvuju da se
saglasi sa bugarskim uslovima.
Shvatajući svu ozbiljnost ovog pitanja, naša vlada je odmah pozvala
šefove svih političkih stranaka, upoznala ih sa predlogom saveznika i
saslušala njihova mišljenja. Pošto su odbačeni bugarski uslovi, vlada je
čitavu stvar iznela pred Narodnu skupštinu, kao jedino pozvanu da u
ime celog naroda da svoj odgovor. Aleksandar je jednovremeno
otputovao kod kralja u Topolu da ga upita za savet i mišljenje. Kralj se u
potpunosti saglasio sa stavom svoje vlade.
I pored ponovljenih pritisaka na našu vladu da se popusti, − na
tajnoj sednici naše Narodne skupštine jednoglasno je odlučeno da se
zahtev saveznika ne prihvati, jer se u smislu člana 4. našeg Ustava
državna teritorija ne može ni smanjiti ni razmeniti bez pristanka Velike
narodne skupštine, koju, međutim, u ovo ratno vreme nije bilo moguće
sazvati. Tako je Skupština ovo sudbonosno pitanje prenela na vladu,
ukazujući joj puno poverenje.

***
Situacija u Evropi još više se zamutila. Centralne sile, koristeći naše
odbijanje bugarskih uslova, nastojale su da izazovu rat između Bugarske
i njenih suseda − Srbije i Grčke, − dok su sile Četvornog sporazuma
ulagale sve napore da na bazi ustupaka Bugarskoj stvore savez
balkanskih zemalja.
Živa diplomatska aktivnost nije popravila, već je pogoršala situaciju
na Balkanu. Bugarski kralj Ferdinand oglušio se o sve savete opozicije
da se ostane po strani i naredio je opštu mobilizaciju.
To je bio odgovor Bugarske − saveznicima. Na bugarsku mobilizaciju
odgovorila je Grčka svojom mobilizacijom.
Mobilizacija Bugarske nas je zabrinula. Preduzete su sve mere za
slučaj da nas Bugari napadnu. Prijateljske zemlje pohitale su da uvere
našu vladu da će eventualni bugarski napad na nas smatrati objavom
rata i njima, i da će poslati svoju vojsku protiv Bugara. Jednovremeno,
celokupna saveznička štampa napala je Bugarsku.
Predstavnici Sila sporazuma predali su 15, septembra Bugarskoj
ultimatum da u roku od 48 časova demobiliše svoju vojsku i konačno se
izjasni − ukoliko ne demobiliše − da li će ući u rat i na čijoj strani.

***
Rok za ultimatum je istekao, a Bugarska nije odgovorila. Njene
opozicione stranke odbile su ponudu da uđu u sastav vlade. Diplomatski
odnosi saveznika sa Bugarskom još nisu prekinuti, ali je već jasno da će
Bugarska preći na stranu Centralnih sila.

***
Očekujemo napad Bugara. Rumunija, koja je u odbrambenom
savezu sa Grčkom, počela je da šalje svoje trupe na bugarsku granicu.
Engleski general Hamilton, komandant savezničkih trupa na
Dardanelima, iskrcao se sa svojim štabom u Solunu, − a predsednici
engleske i francuske vlade svečano su izjavili pred parlamentom da će
poslati svoju vojsku i obezbediti svu potrebnu pomoć Srbiji i Grčkoj, ako
ih Bugari napadnu.
 ***

Tako je stajala vojna i politička situacija kod nas i u Evropi kada sam
ja, 1915. godine, zvanično zatražio od Vrhovne komande da mi se dodeli
odgovarajući komandantski položaj u vojsci. Imao sam prava na to: bio
sam potpukovnik, učestvovao sam stalno u ratovima od 1912. godine,
dva puta sam ranjavan i nebrojeno puta odlikovan. Dve Karađorđeve
zvezde, najveće naše odlikovanje u ratu, dobio sam na bojnom polju, te
nije bilo nikakva razloga da ne dobijem komandu.
Na moje traženje odgovoreno je ćutanjem. One iste mračne sile, koje
su mi zakulisno godinama zagorčavale život, ponovo su pružale pipke.
Neko nije želeo da mi se dodeli komanda, − i potuljena aktivnost
protivnika oživela je svim raspoloživim snagama.
Kako je rat sa Bugarskom bio na pragu, a ja ponovo nisam imao
nikakav vojni raspored, baš kao i pred rat sa Turcima, potražio sam
načelnika štaba Vrhovne komande, vojvodu Radomira Putnika. Stari
ratnik, veliki patriota i jedan od proslavljenih komandanata naše vojske,
pokazao je puno simpatija i razumevanja za moj zahtev.
− Ja zaista ne razumem kako vi do danas niste dobili nikakav
komandantski položaj − rekao je iskreno stari vojvoda. − O tome sam
već više puta govorio u štabu… Mogu vam samo jedno reći: to što vam
komanda nije do danas dodeljena, tražite uzroke na drugom mestu, a ne
kod nas − vojnika.
Aluzija je bila jasna. Stari vojvoda, taktičan i mudar, nije mogao više
da mi kaže, ali i to je bilo dovoljno.
Pravo od vojvode pohitao sam kod Aleksandra.
− Šta je s mojim traženjem da mi se dodeli komandantski položaj? −
pitao sam ga. − Uputio sam službeni akt, ali mi ni do danas ništa nije
odgovoreno. Nećeš valjda reći da Vrhovna komanda još razmatra
mogućnost da se jedan potpukovnik stavi na odgovarajuće mesto.
Aleksandar se osmehnuo. Kao regent i kao vrhovni zapovednik
srpske vojske imao je pravo da odlučuje o mojoj vojnoj karijeri… U
ovom trenutku mogao je da mi se oduži za sve ono što je godinama
tinjalo između nas… A uz to, njegova klika, zbijena u redovima, uporno
je bila protiv mene.
− Što će ti komanda? − pitao je podsmešljivo. − Ranjen si i vreme je
da se odmoriš. Ima dosta ratnika i bez tebe…
Aleksandrove reči bile su ne samo surove, nego i neistinite. Zemlja je
dobrim delom bila okupirana, a umornoj vojsci bio je potreban svaki
vojnik. Ulazak Bugara u rat, koji se očekivao svakog časa, mogao je
samo još više da pogorša ionako tešku situaciju.
− Šta znači to »da se odmorim«? − pitao sam revoltirano. − Da odem
iz vojske? Da ne učestvujem više u ratu?
− Rat će se voditi i bez tebe − cinično je odgovorio Aleksandar. − Idi
u Francusku i šetaj se… U Parizu ima puno lepih žena.
− Znači li to da nisam više potreban zemlji?
− To ne kažem, ali ne verujem da će se tvoja odsutnost primetiti u
vojsci… Odobravam ti neograničeno odsustvo. Možeš još sutra da
otputuješ. Obavestiću nadležne da si otišao na oporavak.
Uvreda je bila tako strašna, da sam stegao pesnice. Aleksandrov
cinizam dovodio me je do besa. Imao sam želju da ga udarim, pa da mu
nikada više ne padne na um da tako razgovara sa mnom… Kako sam
mogao da se borim protiv takvog stava?… Praznim rečima i golim
rukama − jedinim mojim oružjem.
− Da li se ti šališ sa mnom kad mi preporučuješ neograničeno
odsustvo? Rat je, a ja sam ratnik. Dužnost mi je da budem na frontu.
− Ni Pavle nije na frontu − hladno je primetio regent.
− Pavle? Ne pominji mi Pavla. Hoćeš, znači, da me porediš sa tim
»maminim sinom«?
Intimno, između sebe, Aleksandar i ja često smo nazivali Pavla
»maminim sinom«. Još u detinjstvu imali smo različite sklonosti. Pavle,
osetljiv i slabunjav, nikada nije hteo da učestvuje u našim dečjim
ratničkim igrama. Docnije, u toku godina, sve se više potvrđivalo da je
drukčiji nego mi. Otac je često govorio: »Kao da nije Karađorđeve loze«,
− i mi deca primali smo te očeve reči kao neki Pavlov nedostatak.
Nemati Karađorđeve krvi, bila je to uvreda, − i Aleksandar je dobro
znao gde sada cilja.
Uvreda je morala da bude oprana uvredom, Aleksandar je bio ratnik,
ali je njegova klika imala u svojim redovima mnogo onih koji nisu ni
omirisali barut. Bio je trenutak da mu vratim milo za drago.
− Čudo me nisi uporedio sa Pašićevim sinom, koji juri žene po
Evropi dok Srbija ratuje, ili sa tvojim prisnim prijateljem Petrom
Živkovićem… On doduše ne juri žene… ali je u pozadini… Pričuvaj malo
svoje vojnike od njega…
Aleksandar je mnogo voleo Petra Živkovića i dobro je osetio smisao
mojih reči. U Beogradu se svašta govorkalo… Znao sam to ja, a znao je
to i Aleksandar. Beogradske priče, o kojima smo često slušali obojica,
izazivale su moje osmehe, ali je Aleksandar bio ogorčen zbog njih. Sada,
u ovom duelu reči, on nije mogao da svari uvredu.
− Ostavi na miru Živkovića! − uzviknuo je ljutito. − Ako i dalje
produžiš da vređaš oficire, staviću te pod sud… Dosta mi je… − Misliš da
me time uplašiš, je li, »vrhovni komandante«?
− Napolje!
Pokazao mi je vrata, baš isto onako kako nam ih je nekada pokazivao
deda na Cetinju. Samo, ja sada nisam imao šest godina i nisam bio
unuk, već stariji brat.
− Ostavi te tvoje »komandantske« zapovesti za druge, ja ih se ne
plašim. Izići ću, naravno, ali posle tebe. Ako ko treba da napusti ovu
sobu, to ćeš biti ti, a ne ja.
Za sve vreme razgovora stajao sam na sredini sobe. Sada, na
Aleksandrovu želju da odem, spustio sam se na fotelju kraj njegovog
stola. Ni na pamet mi nije padalo da ga poslušam.
Prvi put u svom životu Aleksandar je naišao na otpor, a otpor nije
podnosio ni u detinjstvu.
Nekoliko trenutaka je ćutao, bled i neodlučan, a onda je ljutito
izleteo iz kabineta. Posle njega izišao sam i ja.
Iste večeri spakovao sam svoj prtljag i otputovao u Francusku.
Napuštao sam zemlju, da nikada više ne učestvujem u boju, − da daleko
u tuđini preživim sam sve poraze i sve pobede Otadžbine.
 Vrhovni komandant me je odbacivao, brat se surovo igrao mojim
nervima, a sudbina me osuđivala na još jedno, i to najstrašnije
odricanje.
Moja vojna karijera bila je zapečaćena.
 Apis mora da umre

Mučne događaje, koji su docnije nastupili, pratio sam daleko od

svoje zemlje.
Poraz naše vojske, evakuaciju zemlje, okupaciju − sve sam to
preživeo sam, daleko od porodice.
Bio sam ogorčen na Aleksandra, a naročito na njegovu kliku koja mi
je uskratila jedinu ambiciju, izazvanu ratom: da u granicama svojih
mogućnosti poslužim opštoj stvari. Moja očekivanja da ću dobiti
komandu u vojsci razbila su se o otpor mojih neprijatelja, i sve vreme
ratovanja mogao sam da se odužujem svojim osećanjima i tradicijama
jedino kao običan borac, dajući Otadžbini samo ono neposredno i lično,
što sam kao izolovana jedinka mogao da dam.
Živeo sam u Parizu i otuda pratio teške dane naše propasti, Iako su o
toj propasti − povlačenju srpske vojske − napisane mnoge knjige, sve
one zajedno, mislim, nisu bile dovoljne da opišu strašnu tragediju naše
vojske i izbeglica, koji su se, opkoljeni sa svih strana daleko
nadmoćnijim neprijateljem, povlačili prema poslednjim tačkama granice
− prema Albaniji.
Zajedno sa vojnicima i građanima povlačio se i stari kralj. Iz
poslednjeg grada svoje države, posle molbi upućenih Bogu da se ponovo
vrati, krenuo je u izgnanstvo.
Put koji je naša vojska, zajedno s kraljem, prevalila preko albanskih
gudura postao je legendaran u našoj istoriji.
Slabo opremljeni vojnici, iznureni borbama koje su i u povlačenju
morali da vode, bez sna i odmora, posrćući od gladi, jedva su se probijali
po snegu i mrazu albanskim bespućem. Bez komore i zaklona, danima
bez hleba, zasipani snežnim vejavicama, boreći se sa lavinama koje su ih
kosile i odnosile u ledene ponore, promrzli, stupali su stonu po stopu
prema moru… Spas je bio daleko, a snaga na izmaku. Hiljade i hiljade
boraca je palo, ostavilo kosti u krševima Albanije, noseći duboko u srcu
tugu za izgubljenom domovinom i svu gorčinu pretrpljenog poraza.
Na volovskim kolima, koja su vukla četiri vola, sedeo je pogureni
kralj. U vojničkom šinjelu, bez toplog obroka hrane, uz pomamno
fijukanje vetra i nalete snežnih smetova, bez mogućnosti da se bar noću
malo okrepi snom, bolestan i skrhan poznim godinama, a još više onim
što je preživljavao u sebi, stari kralj je delio sudbinu svoga izgnanog
naroda. Na retkim predasima, kad bi na putu, zajedno sa vojnicima i
izbeglicama, zastao kod kakve napuštene krovinjare, odricao se svih
»privilegija«, da bi svoj topli čaj ustupio nekom iznurenom borcu. A na
bespućima, gde nije bilo prolaza, ti isti izmučeni vojnici nosili su svoga
starog i iznurenog kralja na svojim ramenima − dok su im od
iznemoglosti klecala kolena.
Mučno povlačenje, koje je trajalo danima i danima, donelo je nove
strahote. Bolesni i prozebli vojnici, kada su najzad stigli na granice
bratske Crne Gore, padali su kao snopovi. Oni preživeli morali su dalje,
do Valone − preko Skadra − a kada su tu stigli do mora, ljudi su ličili na
žive leševe.
Put do Valone otvorio im je potresni defile u Skadru pred
savezničkom specijalnom vojnom misijom, čiji je zadatak bio da utvrdi
da li uopšte još postoji srpska vojska. Vojna misija je stajala na balkonu
zgrade štaba srpske Vrhovne komande u Skadru i čekala da se odozdo,
iz široke ulice, pojave ostaci negda slavne vojske.
A kada je započeo taj tužni defile, nije bilo čoveka koga nisu gušile
suze. U pravom vojničkom poretku, u besprekornom stroju, pod
oružjem i pukovskim zastavama, marširala je, doduše, jedna vojska, ali
kakva? Bili su to kosturi, ustali iz groba, da pokažu da je srpski vojnik u
stanju i da iz mrtvih uskrsne i da se iznova bori, dok ne oslobodi svoju
rodnu grudu od neprijatelja.
»Bio je to marš živih leševa pod oružjem« − napisao je tada veliki
francuski novinar i pisac Anri Barbis, koji je takođe bio toga jutra na
balkonu sa savezničkom vojnom misijom − i koji je i sam zaplakao pred
ovim potresnim i nezaboravnim prizorom.
I pomoć je stigla − pomoć u brodovima i svemu ostalom što je bilo
neophodno da se prihvate klonuli borci.
U toku celog januara 1916. godine prevoženi su srpski vojnici na
ostrvo Krf, da se tamo leče, oporave i odmore. Ali, i tamo se umiralo.
Smrt je kosila nepoštedno ove žive kosture. Mali brodići odnosili su
danima mrtve na ostrvo Vido, odakle su zatim spuštani u more.
Tako je postala legendarna »Plava grobnica« u kojoj je srpski pesnik
Milutin Bojić ovekovečio stradanje jedne junačke vojske.

***
Posle propasti Srbije cela moja porodica bila je rasturena. Otac se
oporavljao u Grčkoj od teških posledica povlačenja kroz albanske
gudure. Deda Nikola, po padu Crne Gore, nalazio se u Bordou, a
Aleksandar je bio kod vojske u Solunu, kuda je otišao sa prvim
odredima oporavljene vojske sa Krfa.
Sa Krfa i iz Soluna stizale su mi u Pariz samo neprijatne vesti.
U izbeglištvu, odnosi između vojske i vlade veoma su se zaoštrili.
Vojska je optuživala vladu, a napose predsednika Pašića, da je svojom
neodlučnošću dovela do propasti, jer je suviše verovala saveznicima − da
nas Bugari neće napasti − i time sprečila Vrhovnu komandu u njenoj
nameri da prvi udarimo na Bugare i tako osujetimo da nas ponovo
mučki ne napadnu. Sa svoje strane vlada je pokušala da odgovornost za
poraz prebaci na vojsku i njenu Vrhovnu komandu.
Kako je Aleksandar stao na stranu vojske, Vrhovna komanda je u
celosti smenjena i na mesto ostarelog i bolesnog vojvode Putnika
postavljen je za načelnika štaba general Petar Bojović.
Smenjivanje Vrhovne komande izazvalo je veliko nezadovoljstvo
među oficirima. Oni su tvrdili da je isključivo vladin pogrešan potez
doveo do vojnog poraza, zato što je vlada, svojim kolebanjem, dopustila
neprijatelju da mirno razmotri novonastalu situaciju, da promeni svoj
ratni plan i otvori − treći front.
Nezadovoljstvo oficira počelo je da se ispoljava javno i bučno, i
podelilo je vojsku: pripadnici »Crne ruke« to su iskoristili za širenje
svojih buntovničkih ideja, a oficiri − pripadnici »Bele ruke« da se čvršće
vežu za dinastiju.
U takvoj zaoštrenosti, koja je prevazilazila granice slobodnog
mišljenja i kritike, izbila je i velika afera: izvesni oficiri, pripadnici
»Crne ruke«, optuženi su za veleizdaju i svi članovi centralnog odbora
ove organizacije bili su uhapšeni. Na čelu optuženih našao se njihov
vođa, pukovnik Apis. Neposredan povod za ove mere bio je pokušaj
atentata na Aleksandra, u avgustu 1916. godine.
Optužnica protiv Apisa i drugova prvobitno je bila podignuta zbog
veleizdaje. Rečeno je da su se oni »spremali da sa izvesnim delom vojske
pređu na stranu neprijatelja«, − ali je u toku istrage izmenjena. To je
učinjeno kada je prilikom pretresa stanova optuženih pronađena arhiva
»Crne ruke«, pa su im sada stavljene na teret »prevratničke namere u
cilju da zbace zakonite državne vlasti i zavedu diktaturu«.
U toku pretresa, koji se vodio pred prekim sudom u Solunu,
optužnica je proširena i zbog pokušaja atentata, kao logične posledice
prevratničkih ideja i delanja. Iako nije bilo pouzdanih dokaza da su
optuženi, kao pripadnici organizacije »Ujedinjenje ili smrt«, odnosno
»Crne ruke«, bili zaista umešani u pokušaj atentata, − preki sud je neke
optužene osudio na smrt, a među njima i Apisa.

***

Čim sam saznao za presudu prekog suda, otputovao sam za Solun.

Hteo sam da pokušam sve što je bilo u mojoj moći da se smrtna kazna
ne izvrši. Aleksandar je jedini mogao tu da odluči. Otac se potpuno
povukao od poslova i sva kraljevska vlast bila je u Aleksandrovim
rukama. Ako je hteo, mogao je da pomiluje osuđene, da preinači kaznu,
da spase srpsku čast i ne dozvoli da srpski oficiri, u jeku rata, budu
pogubljeni kao izdajnici.
Ne gubeći ni časka, uzbuđen i ogorčen na presudu suda, uleteo sam
u Aleksandrov kabinet. Nisam razgovarao nasamo s njim još od dana
sukoba u Nišu, iako smo se pokatkad viđali. Bratska ljubav među nama,
često i u mlađim godinama stavljana na probu, sada se još više hladila
pod teretom teških uspomena. Osećao sam se ponižen stavom koji je
Aleksandar despotski zauzeo prema meni, a naročito njegovim
odbijanjem da mi prizna ono na što se posle moje abdikacije obavezao.
Bio sam, uz to, i prevaren: prilikom potpisivanja moje abdikacije
prihvaćen je moj uslov da mi se da jedno komandantsko mesto u vojsci.
Aleksandar je znao za taj uslov, iako nije prisustvovao abdikaciji, i
njegovo docnije odbijanje da ispuni ono na šta sam ja imao prava,
tumačio sam njegovom zlom voljom prema meni i željom da se ja, kao i
svi ostali, bezuslovno pokoravam njegovoj kraljevskoj volji. Moja pak
priroda, nenaviknuta na stegu, bunila se protiv svih tiranija, a
Aleksandrovi postupci prema meni bili su diktatorski.
Ponos mi je bio uvređen i jedino su životi osuđenih oficira i revolt na
sudsku presudu mogli da me nagnaju da ovoga puta pređem preko
svojih principa. Nisam bio sposoban da molim, − ali mi je u dnu duše
tinjala misao da će Aleksandar izići u susret mojoj opravdanoj želji. Bio
je to, ujedno, i akt pomirenja, popuštanje starijeg brata pred
kraljevskom vlašću mlađega.
Kada sam stupio u kabinet, Aleksandar je bio zauzet. Na šum vrata
podigao je glavu. Nenaviknut da ga neko prekida u radu, a naročito da
se u njegov radni kabinet ulazi bez prijave, bio je već spreman da ljutito
dočeka onoga koji ga uznemirava. Kad je ugledao mene, izraz na licu
mu je bio tako začuđen da se zacelo ne bi više iznenadio da je i sam đavo
ušao u njegovu sobu.
Nisam mogao da odgonetnem šta je u tom trenutku pomislio, pošto
je uspeo da se brzo savlada i da bude konvencionalno ljubazan i srdačan.
− Ti? − rekao je tiho, polazeći mi u susret. − Kakva te slučajnost
dovodi u Solun i kod mene?
Trudio se, očigledno, da bude predusretljiv i samo onaj ko ga je
dobro poznavao kao ja mogao je da primeti da je celim svojim bićem bio
na oprezi i gotov na otpor. Moj iznenadni dolazak u ovom trenutku,
teškom svakako za njegovu savest, − a osobito posle našeg poslednjeg
sukoba, − nije mu nagoveštavao ništa prijatno.
Pružili smo jedan drugom ruku, ali na njegovu ljubaznu ponudu da
sednem ostao sam i dalje stojeći. Nisam mogao da zaboravim cilj svoje
posete, niti da prikrijem ljutinu koja me je gušila.
− Da li je istina ono što sam čuo? − upitao sam dok je Aleksandar
ponovo sedao za svoj sto, za kojim je u poslednje vreme danonoćno
radio. − Da li je moguće da je to istina?
− Šta si to čuo? − pitao je Aleksandar mirno, podižući oči sa
zainteresovanom pažnjom.
Ta naročita zainteresovanost njegova samo mi je potvrdila da zna, u
stvari, i šta sam to čuo i zašto sam došao u Solun. Moralo mu je biti
poznato šta se uopšte govori posle izrečene presude prekog suda, pošto
je bilo notorno da ima mnoge dostavljače, koji su ga tačno obaveštavali
o svemu šta se šapuće u vojsci.
− Čuo sam da je Apis osuđen na smrt. Da li sam dobro čuo?
Aleksandar je počeo nervozno da skuplja papire po stolu i kao da je
smišljao šta da mi odgovori. Bilo mi je jasno da mu je ovaj razgovor vrlo
neprijatan.
− Istina je − rekao je najzad. − Sud je osudio Apisa na smrt, pošto je
njegova krivica dokazana… Moramo se pomiriti sa tim. Žalim i sam, ali
Apis je kriv.
Miran ton Aleksandrovih reči razdražio me je… Da li ovaj čovek
shvata šta sve ovo znači?… Obema rukama oslonio sam se na ivicu
njegovog stola, da ne bih pesnicom tresnuo o sto.
− I ti ćeš dopustiti da Apis bude streljan?
− Nisam ga osudio ja, osudio ga je sud.
− Tako. A zar ne pomišljaš na to da je ceo taj vaš proces sramota za
sve nas, za vojsku, za tebe?… Evropa je zgranuta. U ovo ratno vreme,
prognani, donosimo presude i streljamo svoje oficire u tuđoj zemlji…
Zna li vlada šta čini?… I kako je smela da dozvoli taj proces i tu sramnu
osudu?
− Ako ima kakve sramote zbog osude, onda ta sramota nije ni moja,
ni vladina. Sramota je za one koji su baš u ovo ratno vreme hteli da
naprave haos.
− Ali, ti možeš to da popraviš i da pomiluješ osuđene. Ti to čak
moraš da učiniš. Krv Apisova i drugih pašće na tebe, na oca, na
dinastiju.
Aleksandar, dotle miran i pribran, naglo je ustao. Vređalo ga je to što
pominjem nepravdu i dinastiju. O sličnim pitanjima često smo i ranije
raspravljali.
− Šta hoćeš od mene? − uzviknuo je besno, unoseći mi se u lice. −
Hoćeš da aminujem zločin? Da pustim krivce i time otvorim vrata svoj
mogućoj anarhiji? Da ćutim i kad se na mene puca? Ili treba, možda, da
zamolim Apisa da ponovo organizuje novi atentat?… Divno, bogami…
Mome bratu je krivo što atentat nije uspeo… Trebalo je da me Apis
ubije, je li?
Nisam želeo da branim Apisa, ni njegovu buntovnu kliku, niti sam
zbog toga došao. Za mene lično osuđeni su bili krivi, ako ne za atentat i
šurovanje sa neprijateljem, a ono za buntovno držanje u vojsci u vreme
rata. Međutim, sud je za ovo mogao da ih osudi na gubitak čina − da im
skine oficirske epolete − pa eventualno da ih osudi i na vremenske
kazne… Došao sam ne da se upuštam u to da li je presuda trebalo da
bude ovako drakonska ili ne, već da sprečim njeno izvršenje… To sam
hteo od sveg srca. Aleksandrova neukusna primedba da sam želeo da ga
ubiju − bila je tendenciozna.
− Ne govori koješta. Apis je kriv, ali on ne sme da bude pogubljen.
Rat je. Izvršenje kazne nad njim porazno bi odjeknulo u svetu. Uz
to, Apis ima i svojih prijatelja u vojsci. Doduše, danas ih je vrlo malo, jer
ga se sada svi odriču, ali bi ipak moglo da dođe do revolta. Razmisli,
molim te, o tome i u poslednjem času popravi ono što nije ni trebalo da
se učini. Pokaži da umeš da se uzdigneš. Osuda je odmazda, a možeš li ti
danas da dozvoliš sebi tu odmazdu! Presto ne sme da bude ukaljan.
Niko se neće ni upitati jesu li osuđeni krivi ili ne, već: jesu li pogubljeni
ili ih je kralj velikodušno pomilovao!…
Aleksandar me je gledao podsmešljivo, ispod oka, ali se videlo da je
duboko pogođen mojim rečima. I sam se, verovatno, ovih dana ne
jednom pitao kakav će odjek izazvati izvršenje presude prekog suda u
redovima naše vojske i u stranoj štampi.
− Apis ti je bio prijatelj, seti se − pokušao sam i dalje da ga ubedim i
pokolebam. − Bio ti je prijatelj u mnogim trenucima, stao je na tvoju
stranu i onda kada smo se ti i ja razilazili… U ime tog prijateljstva
savladaj svoje razumljivo ogorčenje. Ne sveti se!
Opet je nastupilo kolebanje i već sam počeo da verujem da se moje
reči dotiču Aleksandrove duše. Možda se u ovom času sećao svih
negdašnjih dokaza Apisovog prijateljstva i njegove privrženosti u
vremenu kada sam se ja nalazio kraj prestola.
Očigledno je bilo da se bori sa sobom… U interesu istine i istorije,
mogu to i danas da tvrdim… Bio je uvek ponosit, a Apis nije imao takta.
Kad god je mogao, kad god mu se pružila za to prilika, napadao je baš na
Aleksandrov ponos − a to nije bilo ni mudro, ni promišljeno. Aleksandru
sam njegov položaj nije dozvoljavao da odgovara na Apisova izazivanja,
ali je zato godinama skupljao u sebi gorčinu, − i ona je najzad morala da
nađe oduške… Sve te strašne udarce, usmerene na njegov ponos, plaćao
je danas Apis.
Sve mi je to prolazilo kroz misli, dok sam stojeći kraj Aleksandra
osećao njegovu unutrašnju borbu. Moje su ga reči dirnule u srce i
probudile njegovu malo uspavanu savest. Nije mu bilo lako − videlo se
to na njemu − da Apisovu smrt ponese na svojoj savesti.
− Traži da ti se donesu spisi suđenja i pomiluj osuđene − nastavljao
sam uporno. − Pomisli i na porodice osuđenih. Pomisli i na oca. Seti se
da otac nije potpisao nijednu smrtnu presudu ni u doba mira, i da je
uvek bio protiv smrtne kazne. Seti se kako nam je nekada govorio… »da
i poslednjem zločincu treba pružiti šansu«. Apis je politički zanesenjak,
a za političke krivce otac je uvek imao razumevanja. Prihvati očeve
principe − tim pre što smo u ratu.
Ako su moje ranije reči malo i pokolebale Aleksandrovo uverenje,
ove reči kojima sam hteo da ga podsetim na očeva gledišta samo su
pogoršale Apisove izglede. Aleksandar nije voleo nikakva poređenja
između očevih i njegovih shvatanja, − jer takva poređenja fatalno su se
završavala po Aleksandra. To sam ja bio smetnuo s uma.
Njegove neodlučnosti odjednom je nestalo.
− Nikada! − progovorio je strogo, a u njegovom stavu namah se
javilo vladarsko dostojanstvo. − Nikada… Ako od mene bude zavisilo,
nema milosti!
Sve do toga trenutka nisam verovao da je Aleksandrovo ogorčenje
tako ogromno. Umeo je da se sveti, to sam znao, − govorio mi je o tome
i otac − ali da nema osećanje umerenosti, da ne ume da oceni šta može,
a šta ne sme da učini, da dozvoli da lični razlozi prevagnu nad
državničkom mudrošću − to nisam mogao da shvatim. Obojica smo bili
vaspitani u duhu demokratije, koju je gajio otac, i obojica smo još
odmalena bili očevici očevih reagovanja na lične uvrede i netrpeljivosti.
Najzad, obojica smo se školovali u najslobodoumnijoj zemlji sveta, u
Švajcarskoj.
Nisam imao iluzija da razlozima mogu promeniti Aleksandrovu
odluku sada, kada sam bio svestan koliko je ona nepokolebljiva. Nisam
pripadao ni njegovoj kliki, koja je umela da odobrava i pljeska. Znao
sam i da oko Aleksandrovog prestola ima puno Apisovih neprijatelja, a i
zavidljivaca, koji danas, u času Apisove nesreće, žele »čvrstu ruku«.
Ostalo mi je, znači, da učinim i poslednji pokušaj.
− Aleksandre, − rekao sam povišenim glasom, a reči su odjekivale u
sobi u kojoj smo sada stajali jedan prema drugom, ne kao braća, već kao
dva protivnika spremna na borbu. − Aleksandre, ustupio sam ti presto,
vlast i moć, i nikada od tebe nisam tražio ništa na što nisam imao prava.
Sada prvi put tražim da mi nešto učiniš. Želim pomilovanje Apisa i
drugova. Učini to za mene, Aleksandre!
Poznavali smo se još od najranijih dana. Aleksandru je bilo dobro
poznato da se teško rešavam da molim i da ove, danas izgovorene reči,
nikada neću zaboraviti. Jer, danas sam prvi put u svome životu − molio
− i bude li tu moju molbu odbio, znao je da više neće imati brata.
Izgledalo je da Aleksandar za trenutak odmerava šta mu više
konvenira; da li da se osveti Apisu ili da izgubi moje prijateljstvo,
Kolebao se. Licem mu je prešlo samrtničko bledilo, a ruke su mu
podrhtavale. Drhtali su mu i damari na čelu, dok se ponovo nadnosio
nad svoje papire, rasturene po stolu… Bio sam njegov brat, jedini, i
teško je bilo prekinuti sve rodbinske veze − Možda je pomišljao i na
oca… Šta će reći stari kralj kada mu budem ponovio ovaj naš razgovor?
… Otac, koji nikada neće odobriti ovu osudu − otac, koji je penzionisao
oficire-zaverenike koji su ga doveli na presto, − otac, koji je prezirao
primenu sile…
Pobedio je zao instinkt. Aleksandar je odlučio: Apis mora da umre.
− Ostavi me na miru! − rekao je ponovo mirno, a ta mirnoća bila je
kod njega najopasnija. − Nikada neću potpisati pomilovanje onih koji su
želeli moju smrt.
− Je li to poslednje što imaš da mi kažeš?
− Poslednje.
Bili smo na ivici nerava obojica. Izgledalo je da će. ako samo još koji
trenutak ostanemo zajedno, doći do fizičkog obračuna, kao nekada kada
smo se u detinjstvu tukli krišom od oca. Ponavljala se scena iz Niša −
samo sada još strašnija − i očigledno poslednja između nas.
− Raskinuo si i ono poslednje što nas je još vezivalo kao braću −
rekao sam − i sada je sve svršeno među nama!…
Poleteo sam vratima. Kada sam ih otvorio, čuo sam za sobom
Aleksandra:
− Anarhisto!
Reč je odjeknula i u predsoblju. Oficir koji je stajao kraj ulaza
uplašeno je ustuknuo i zbunjeno pogledao u mene.
− Odnesite čašu vode svome komandantu da se umiri! − izgovorio
sam brzo i napustio zgradu pod čijim krovom milosrđu i dobroti nema
mesta.
Napustio sam Solun još istog dana.
 Tako nastupi Aleksandrovo doba

Godine su prolazile… a istorija ispisivala nove stranice.

U Rusiji je izbila revolucija − i završila se obaranjem carskog
režima… Car i njegova porodica izgubili su živote… Životom su platili i
mnogi veliki kneževi i carski dostojanstvenici… Moja sestra Jelena
nekim čudom se spasla. Posle dugog tamnovanja uspela je da zajedno sa
svojom decom napusti rusko tle i stigne u Evropu.
Jula 1917. godine potpisana je Krfska deklaracija kojom su Srbi,
Hrvati i Slovenci proklamovali sporazum o stvaranju nove
jugoslovenske države, pod dinastijom Karađorđevića.
U proleće 1918. započela je velika saveznička ofanziva. Savezničkim
snagama komandovao je proslavljeni francuski maršal Foš, a srpskim
vojvoda Mišić, kao novi načelnik štaba Vrhovne komande, na mesto
generala Bojovića. Francuskim i engleskim trupama na Solunskom
frontu komandovao je vojvoda Franše D’Epere.
Na dan 20. septembra iste, 1918. godine, Aleksandar je, kao vrhovni
komandant srpske vojske, izdao zapovest srpskim ratnicima: »Napred u
Otadžbinu ili u smrt!«
Srpska vojska, koja je samo i čekala da padne ova komanda, snažnim
naletom izvršila je proboj Solunskog fronta − i nezadrživo počela da
oslobađa svoju porobljenu zemlju. Padali su grad za gradom − i
Bugarska je zatražila mir. Tako je započelo veliko napredovanje. Od 12.
oktobra do 1. novembra hrabri srpski ratnici, potpomognuti svojim
junačkim saveznicima, oslobodili su celu Srbiju.
Pošto je 1. novembra oslobodila Beograd, srpska vojska je prešla
Savu i Dunav.
Narodna skupština u Podgorici proglasila je 26. novembra
ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom pod dinastijom Karađorđevića. Pet
dana docnije Aleksandar je proklamovao ujedinjenje svih Srba, Hrvata i
Slovenaca u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, pod dinastijom
Karađorđevića.
Međunarodnim političko-diplomatskim ugovorima sa
AustroUgarskom i savezničkim državama određene su granice nove
Kraljevine.
Dana 10. septembra 1919. zaključen je u Sen Žermenu ugovor kojim
je Austro-Ugarska priznala nezavisnost države Srba, Hrvata i Slovenaca.
Naša zemlja postala je slobodna.

***
Oslobođenje zemlje i njeno ujedinjenje zatekli su me u Parizu.
Nisam želeo da se vraćam u zemlju − nisam želeo da ponovo vidim
Aleksandra. Poslednji razgovor koji sam imao s njim u Solunu i njegovo
odbijanje da mi ispuni molbu − prekinuli su sve niti koje su me vezivale
za njega.
Međutim, iako nisam imao želju da se vraćam, prilike su me
nagonile na to.
Moja sestra Jelena, koja je sve do revolucije stalno živela u
Pavlovsku − odmah do Carskog Sela − vratila se iz Rusije u Beograd.
Čim je Jelena stigla u Beograd, otac mi je napisao pismo.
»Star sam, dragi moj sine − pisao je otac − i želeo bih da te vidim pre
svoje smrti, Jelena i Aleksandar su ovde, dođi i ti, da vas otac sve zagrli,
pre nego što me volja Gospoda pozove k sebi«.
Očevo pismo, pisano rukom njegovog sekretara, vratilo me je u
zemlju.

***
Otac i sestra dočekali su me sa razumljivim uzbuđenjem. Oca nisam
video nekoliko godina, a sestru Jelenu sreo sam prvi put posle 1914,
godine, kada je doputovala iz Rusije da kao milosrdna sestra pomogne
našim ranjenicima.
Ali, ako su me otac i sestra prihvatili sa toplinom i ljubavlju,
Aleksandar je od prvog dana počeo da mi otvoreno pokazuje svoje
neprijateljstvo.
Odmah po mome dolasku postavilo se pitanje moga stana. Dvor je
bio razrušen i onesposobljen za useljenje. Otac je sa svojim ordonansom
i seizom živeo u jednoj usamljenoj vili na Topčiderskom brdu, a Jelena,
zajedno sa svojom decom, bila je zakupila neki stančić u blizini očevog
doma.
Nenaviknut da sam rešavam ovakve probleme, obratio sam se upravi
dvora da mi pronađe pristojnu zgradu u koju bih mogao da se uselim, −
kao i da mi stavi na raspolaganje neka kola i dva-tri konja za jahanje.
Dani su prolazili, a dvorska uprava nije odgovarala na moj akt. Kako
za to vreme nisam imao ni odgovarajući stan, ni potrebno vozilo − što
sam sve po dvorskom statutu kao član doma morao da imam − uputio
sam novi akt upravniku dvorske ergele i konjušnice, pukovniku Đorđu
Krstiću. Sutradan dobio sam zvaničan odgovor:
»Danas popodne dobio sam naređenje od Prvog ađutanta Nj. V.
Kralja da vam ne mogu stavljati na raspolaganje ni dvorske ekipaže, ni
dvorske jahaće konje.«
Zabezeknut ovim odgovorom, u kome se nedvosmisleno otkrivala
Aleksandrova želja da me do krajnosti ponizi i izloži neprilikama −
nisam znao šta da činim.
Otac je bio star i nemoćan. Provodio je vreme u kraćim šetnjama i
ležanju i više se ni u šta nije mešao. Sve državne poslove vodio je
Aleksandar, a oca niko nije pitao ni za savet, ni za mišljenje. Ne verujem
da je više i bio u stanju da shvati političke i dvorske igre − njegov duh se
već pripremao za večni mir.
Kako, dakle, ocu nisam mogao da se obratim da me uzme u zaštitu
od Aleksandrovog zuluma, rešio sam da se požalim vladi.
Dana 23. marta 1921. godine, dve-tri nedelje po svom povratku u
zemlju, uputio sam zvaničnu predstavku Ministarskom kabinetu.
Iako sam znao da je Aleksandrova moć u zemlji ogromna i da će se
vlada ustezati da mi na ovu predstavku odgovori, ipak sam strpljivo
čekao odgovor.
Ali, dani i meseci su prolazili, a ja sam i dalje stanovao u tuđem
stanu, nemajući ni kola, pa čak ni konja da ga uzjašem i krenem ocu,
čija je vila bila dosta udaljena od varoši.

***
U međuvremenu, očev život se bližio kraju. Iz dana u dan, iz časa u
čas, osećalo se da polako nestaje. Umirao je tiho i gotovo neosetno:
umiralo je jedno retko srce, jedna retka čovečnost, jedna istorija. Gasile
su se oči koje su gledale uvek samo pravo, nestajalo je jedne čestitosti
koja nije znala za nepravdu, iščezavala je zauvek jedna velika duša, koja
je znala samo za ljubav. Umirao je jedan stari kralj − velik u svojoj
skromnosti, velik u svome požrtvovanju i nesebičnosti.
Jednoga dana, u avgustu 1921. godine, kralj je preminuo. Preminuo
je sam, u svojoj skromnoj sobici, na vojničkom krevetu. Niko od njegove
dece, igrom slučaja, nije bio kraj njegovog uzglavlja u tome času.
Nalazio sam se u svom privremenom stanu u varoši kad je očev
ađutant doleteo da me pozove. Domaćin, u čijoj sam kući bio gost za ovo
vreme, izišao je da otvori. Čuo sam da se pominje moje ime − pa onda
neku usplahirenost i šapat… Neko je sprečavao pridošlo lice da uđe.
Izišao sam i sam − pun neke slutnje… Pred vratima je stajao očev
ađutant.
− Kralju je pozlilo? − pitao sam ga uplašeno. − Zove me, je li?
Moj domaćin i ađutant izmenjali su zbunjeno poglede… i ja sam ih
razumeo.
»Otac je umro« − prostrujalo je kao munja kroz moju svest. − »Otac
je mrtav« − … i neki bolni grč stezao mi je grlo.
Znao sam da je oslabio i posustao i da su mu dani izbrojani, ali sam
se podsvesno zavaravao da smrt neće doći tako brzo… Priroda čoveka
hoće da se nada i onda kada nade nema …
Požurio sam da pripašem sablju i uzmem svoju šapku, pa sam sa
ađutantom hitno pošao očevoj kući.
Dok smo kolima jurili preko Topčiderskog brda, misao da je otac
umro potpuno usamljen, bez ikoga svog kraj postelje, mučila me je do
bola. Krivio sam zbog toga i sebe, i ađutanta, i osoblje očeve kuće.
− Zašto me niste pozvali ranije? − nisam mogao a da ne upitam
ađutanta, koji je ćutao da mi ne smeta u mojim tužnim mislima.
− Kralj je umro iznenada, gotovo u snu, − tiho je odgovorio oficir. −
Kada sam ušao, bio je već mrtav.
Saznanje da je otac umro u snu pružilo mi je malo utehe. Proviđenje
mu je uskratilo patnju, poštedelo ga je misli o deci, koja nisu bila kraj
njega… Jelena i ja se nismo nadali da je smrt tako blizu… Aleksandar
nije bio u Beogradu. Otišao je na lečenje u inostranstvo. Bio je i sam
bolestan.
U očevoj kući već je bilo mnogo sveta… Lekari, ministri, neka meni
nepoznata lica, osoblje kuće. Svi su se, ćuteći, sklanjali da ja prođem …
Na gvozdenom krevetu, u pohodnoj generalskoj uniformi, blaga
izraza i prekrštenih ruku − ležao je otac… Zastao sam pred njegovim
odrom.
− Došao sam na poslednji raport, oče! − prošaputao sam tiho, ne
odvajajući oči od nežnog roditeljskog lika, od sklopljenih očiju koje su
za mene zračile samo ljubavlju. − Došao sam, oče − tu sam.
Blede očeve usne bile su nepomične. Otac nije mogao više da vidi da
sam došao, da mi poželi dobrodošlicu i da se obraduje… Ruke njegove
nisu mogle više da me zagrle, da me privuku sebi, da me podrže… a tako
mi je bila potrebna njegova blaga reč i njegova podrška.
Stajao sam nem i nepokretan pred odrom i osećao da je očev odar
istovremeno i odar sve moje buduće životne topline i nežnosti… Jedina
veza koja me je još spajala sa porodicom i roditeljskim ognjištem − bila
je nepovratno prekinuta.
Otac… Danas imam mrtvoga oca …
 A sutra?…
Jedna ruka me je prijateljski dodirnula.
− Umro je jedan veliki kralj − čuo sam poznati glas kraj samog uva.
− Umro je jedan veliki čovek i veliki otac.
Okrenuo sam se.
Pored mene je, potresen, stajao predsednik vlade Nikola Pašić.

***
Očevom smrću rasturila se i moja porodica.
Posle pogreba, kada sam se sa Jelenom i tetka-Idom našao u očevom
opustelom domu, sve troje smo osetili da je nestalo spone koja nas je
jedino još vezivala za Beograd − i da će vetar novih strujanja baciti
svakoga od nas na drugu stranu. Jelena je odlazila u Kan, ja sam
razmišljao još kuda da krenem, a tetka Ida je isto tako želela da se
povuče.
Tako nastupi Aleksandrovo doba.
Trebalo je da svaki član porodice izabere na koju će stranu, a da tim
rasturanjem narod i čaršija ne osete da se smrću staroga kralja
raspadalo sve ono za što se on celog života grčevito držao: porodični
dom i porodično ognjište.

***
Pošto je otvoren očev testament i pošto sam svoj deo nasledstva u
novcu dobrim delom podelio humanim ustanovama − ponovo sam
spakovao svoje kofere.
Za Beograd me ništa više nije vezivalo.
Aleksandar nije čekao ni da otac zaklopi oči da bi otkrio svoje
karte… Nije više bio brat − bio je protivnik koji počinje da se sveti.
Zašto?
 Za bratsku ljubav koju sam mu pružao u detinjstvu, za kraljevski
presto koji sam mu ustupio… ili možda za onu nežnost, koju je otac više
ispoljavao prema meni − svome prvencu − nego prema ostaloj deci.
Nisam želeo da se upuštam u razmišljanja šta Aleksandar oseća i
smera… Jedno sam znao: da ne mogu da očekujem ništa dobro… Dobro
je jedino to što otac neće videti ono što me je čekalo…
Ni u vladu nisam više verovao… Ona mi još nije odgovorila na moje
traženje… Nemam ni stana, ni porodice, ni toplog kutka… Zbogom,
Otadžbino moja! Zbogom, iluzije moje mladosti!
Mesecima sam lutao po Evropi. Tražio sam zaborav i utehu.
I deda je već bio mrtav. Završio je u izgnanstvu, razočaran u svoje
Crnogorce… i u Aleksandra… Ugasio se, ali nije oprostio što mora da
umre u tuđoj zemlji.
Profesor Petrović mi je pisao često. Godine ga nisu izmenile.
Njegova osećanja za mene bivala su sve jača.
I tetka Ida je pisala − pisala puno i nežno… Trudila se da mi dočara
toplinu porodice, da me snagom svojih osećanja podseti da ipak nisam
sam.
Bio sam sam… ipak!

***
A onda, odjednom, dobio sam neku neodoljivu želju da se vratim…
Zemlja mi je bila dom − tome domu morao sam da se okrenem.
Pre nego što sam odlučio da ponovo kažem zbogom samačkom
životu po hotelima i restoranima, hteo sam da utvrdim na što ću naići u
svojoj Otadžbini.
Po drugi put sam napisao pismo vladi, drugo zvanično pismo posle
rata od 1914.
»Svojom predstavkom od 23. marta 1921. godine, obratio sam se
Kraljevskoj vladi u nameri da joj skrenem pažnju na nepravedno
postupanje moga brata prema meni i da je umolim da nađe puta i
načina da se tome jednom učini kraj. Pored svih izraza simpatija, koje
sam tom prilikom pojedinačno dobio od strane članova vlade, a što je za
mene onda bilo i utešno i laskavo, moja je predstavka ostala bez ikakvog
stvarnog rezultata.
Bolest i smrt moga Oca, kao i nadanja da će se moj brat − kao kralj −
hteti i umeti uzvisiti nad sitnim obzirima i ništavnim razlozima, kojima
se rukovodilo njegovo dosadašnje sistematsko ponašanje prema meni,
zadržali su me da ma šta preduzmem, da svojim nesumnjivim pravima
člana doma pribavim poštovanje.
Međutim, moje savlađivanje i strpljenje pokazalo se kao besciljno, a
moje nade kao neosnovane. Od strane dvora, a na sva moja traženja,
ništa nije učinjeno da mi se u Beogradu nađe odgovarajući stan, tako da
sam pored sve svoje žarke želje da boravim u Srbiji bio primoran da se
potucam po tuđem svetu.
Moj brat još ni do danas nije opovrgnuo svoju nečuvenu naredbu,
koju je lično prošle godine izdao Upravi dvorske ergele i konjušnice, da
mi se zabranjuje upotreba dvorskih prevoznih sredstava, iako na to ima
zakonito pravo svaki član doma. Moj brat i danas, kao kralj, čini sve da
što više osetim do kakvog sam položaja i stanja doveo sebe svojim
nezainteresovanim ustupcima i obzirima, koji su me, u svim teškim
prilikama i mučnim raspoloženjima, zadržavali od prenagljenih
postupaka, neprijatnih i za vladu i za mene. I danas, posle tolikih
dokaza o mojoj strpljivosti, i posle toliko vremena u kome je mogao
dovoljno da razmisli o prirodnim odnosima, koji bi trebalo da postoje
između nas, on kao da očekuje od mene neka naročita moljakanja i
sitničarska cenkanja za ono za što je apsolutno nepotrebno moliti i
cenkati se. Obećanja o komandi u vojsci, koja su mi još pre 13 godina
data s njegove strane, nisu ni u kakvom vidu održana. Naprotiv, on je
stvorio i naročiti inspektorat za sebe, samo da meni ne bi dao obećanu
komandu. Njega čak ne uzbuđuje i ne tišti ni pomisao da je time porušio
sve moje ideale, koje sam još od detinjstva gajio za vojnički život, a
suprotno njegovim nekadašnjim idealima, naklonostima i osobinama.
Njemu je potpuno mirna savest što mi je svojim postupcima naturio
jedan besciljan život, za koji ja po svojoj prirodi nisam stvoren, ali na
koji sam upućen njegovim ničim neopravdanim, sebičnim i nebratskim
strahovanjem, da mu u kom obliku ne budem na smetnji.
Žalostan je, i u postojećim monarhijama jedinstveni fakat da
vladalac svojim postupcima dovede dotle, da se u ovakve stvari mora
mešati i kraljevska vlada. Ali, mojoj strpljivosti i uzaludnim večitim
iščekivanjima došao je kraj i ja sam rešen da se ni od čega ne
ustručavam u odbrani onoga što mi i bez ičije milosti pripada − pa ma
kakve neprijatnosti mogle iz toga proisteći i za mene, i za njega.
Međutim, pre no što do toga dođe, ja ovim činim još jedan pokušaj
da redovnim putem dobijem zadovoljenje, te da se bar zna da sam
iscrpeo sva sredstva. Ja molim kraljevsku vladu, kojoj po svome položaju
jedino mogu da se obratim, da izvoli izdejstvovati:
1 − da moj brat jednom shvati svoje najelementarnije dužnosti kao
šef doma i da ih izvršuje bar u interesu ugleda doma, ako su kod njega
ugušena već sva druga osećanja;
2. − da mi se u Beogradu nađe odgovarajući stan, te da ne budem
kao dosada ostavljen da ga sam lično tražim po privatnim kućama,
izložen neprijatnostima koje iz toga proizlaze;
3. − da mi se stave na raspolaganje dvorska prevozna i sva
ostalasredstva koja sam ranije imao, a koja bezuslovno pripadaju
svakome članu doma;
4. − da mi se od njegove strane pismeno zagarantuje da mi se ono
štomi na taj način bude stavljeno na raspolaganje neće oduzimati ni
davati prema trenutnim raspoloženjima, jer je do sada dovoljno
pokazano da i takvim eventualnostima mogu biti izložen;
5. − da se, ako se bude rešavalo pitanje o mojoj budućoj apanaži,
vodiračuna o potrebi da se ona budžetski utvrdi, nezavisno od kraljeve
apanaže kao do sada, te da ne bih bio izložen neprijatnostima da ona
zavisi od ičijeg nahođenja i volje.
Ne budu li ovi moji potpuno opravdani zahtevi uvaženi, učiniću sve,
to naglašavam, da se svuda sve ovo u pojedinostima sazna, kao i da sam
iscrpeo sve redovne puteve, − kako bi odgovornost pala na njega, a ne
na mene.
Molim da budem preko poslanstva u Parizu izvešten o tome da li će
vlada povodom ove predstavke preduzeti što treba.«
U razumljivom uzbuđenju, pitajući se kakav će biti odgovor naše
vlade i da li će do njega uopšte doći, otputovao sam u međuvremenu na
Pirineje da se odmorim.
Spokojno sam provodio dane, ne sluteći šta se događa u Otadžbini,
kada mi je iznenada stiglo pismo od profesora Petrovića iz Beograda.
»Vratite se odmah u zemlju, dragi Kraljeviću − pisao je profesor −
jer se ovde događaju čudne stvari. Ne znam šta je tome uzrok, ali stari
neprijatelji podigli su novu hajku. U domaće i strane novine puštaju se i
održavaju senzacionalne vesti o vašoj teškoj živčanoj bolesti, o
odvođenju u sanatorijum, o nekom interniranju na strani, i ko bi znao o
kakvim glupostima… Ovo je gore no što je činila bečka štampa za vreme
aneksije. Imam utisak da su te stare austrougarske tendencije
inspirisale sada vaše protivnike da u narod bace neodgovorne neistine. −
Dođite odmah, da što pre spasavamo vaš ugled i da ovoj jadnoj zemlji
sprečimo još jednu bolnu aferu«.
Dok sam čitao profesorovo pismo, imao sam utisak kao da je sve
zamrlo u meni. Da li je moguće da se dešava i ovo, o čemu mi je pisao
dobri profesor? Da li je moguće da jedna šačica ljudi, neodgovorna u
svojim postupcima, može nekažnjeno da uništava moj život, i isto tako
nekažnjeno da obmanjuje naš narod i svu svetsku štampu? Znao sam ko
se nalazi iza ove nedostojne kampanje, i ko je predvodi. Znao sam sve −
a ukoliko sam više znao, utoliko sam neodoljivije želeo da to jednom
dokrajčim.
Istoga dana poslao sam profesoru telegram da se vraćam, prekinuo
odmor i ponovo seo u voz − put Otadžbine.

***
Dok sam još bio na putu za zemlju, moji protivnici, smatrajući
svakako da se naša javnost dosta zabavljala njihovim tendencioznim
izmišljotinama, pustili su u zlo doba jedan stereotipan i bedan zvaničan
kominike:
 »Prema zvaničnom izveštaju iz Pariza sve vesti o bolesti Nj. V.
Kraljevića Đorđa i o njegovom interniranju − neistinite su i
tendenciozne«.
Neko je već znao da se vraćam, nekom nije bilo po volji da se istina
utvrdi − i neko je želeo da se u poslednjem trenutku ogradi.

***

Profesor Petrović sačekao me je na železničkoj stanici. Bio je jako

zabrinut, iako se trudio da to ne pokaže.
− Dobro je što ste došli, mladiću − rekao je zagrlivši me. − Moramo
preduzeti sve što je potrebno da se ovom zlu stane na put.
Idući njegovoj kući, gde mi je spremio pravi mali doček, profesor se
okomio i na vladu i na moje protivnike.
− Šta nam vredi, moj Kraljeviću, što smo ratom uveličali zemlju,
izvršili jedinstvo i podigli svoj ugled, kad se sada ovako radi? Hrabrost
naše vojske doprinela je pobedi našeg oružja, ali nije mogla da ulije i
pamet nekim našim političarima. Zemlja nam je ujedinjena i proširena,
ali je suprotnosti nacionalnih i ličnih interesa sve više rastržu. Videćete,
ako ovako potraje, uskoro će doći do mnogih političkih potresa, a sve na
štetu naroda.
− Ali, ko je za sve to kriv, profesore? − upitao sam zgranut svim
ovim što sam čuo.
− Ne znam, Nisam političar, a nemam ni pretenzija na to, ali
verujem da su krivi šefovi političkih stranaka i dvorska klika… Ko ti sve
danas ne vršlja u ovoj zemlji. Svako ti ističe neke svoje principe, i pod
tim parolama hoće sve više sebi da prigrabi.
− Kažete, profesore, da vršlja i dvorska klika − iako sam pažljivo
slušao, ipak nisam mogao da odolim svojim mislima koje su me i dovele
u Beograd. − A ko je sada tu najvažniji?
− Ko? Vaš »prijatelj« Petar Živković, naravno. On ima najjači uticaj i
prvi je od povlašćenih. Njegova se reč sluša… a iza te reči stoji vaš brat.
Vi dobro poznajete Živkovića. Taj nema ni skrupula, ni osećanja mere.
Ko nije uz njega, taj je protiv njega, a biti protiv njega − opasno je…
− Da, da. Nije to više onaj kapetan iz moje rane mladosti. Sada je to
general, komandant celokupne Aleksandrove garde, ličnost koja drma…
Taj intrigant, taj zli duh Solunske afere… Nego, recite mi, profesore,
kako danas stoji Pašić?
− Nećete mi verovati, ali mislim da ne stoji najbolje. Između vašeg
brata i Pašića počelo je neslaganje još u Solunu, a sada mi se čini da je
to razmimoilaženje još jače. Imam utisak da Aleksandar nešto sumnja…
− Da sumnja? U koga?
− Ne znam. To zna samo vaš brat, a on to ume da krije. Jedan
prijatelj mi je tu skoro pričao da se još odmah po ujedinjenju
Aleksandar usprotivio davanju mandata Pašiću da sačini koalicionu
vladu. Rekao je, kažu, da mu Pašić ne predstavlja stvari kakve su one
uistinu. Da ne može da sarađuje sa Pašićem, jer Pašić radi kako sam
hoće, i to ne otvoreno, već zakulisno.
− Pa dobro, ko je onda inicijator ove kampanje protiv mene? Ko
ponovo hoće da me uništi?
Sve do ovog časa verovao sam da mi je poznat inicijator svih
klevetničkih glasova o meni, ali me je profesor sada pokolebao.
− Ne znam. Možda svi zajedno, možda neki od onih koji ne mare da
vas vide ovde i kojima je smetala istina izneta u vašoj predstavci vladi.
No, udesićemo mi njih. Čuće se i vaša reč uskoro… − Kako?
− Sad, kada ste ovde, neće biti teško. Pojavljivaćete se svuda, neka
vas svako vidi, neka svako govori o vama… Vaše apelovanje na vladu
pogodilo je mnoge. Vlada ćuti, ali vi se morate obratiti Skupštini. To je
jedini put.
− Hvala vam. Sutra ujutro idem u Predsedništvo vlade. Videću šta će
moći da se učini.

***
 Već sledećeg dana preduzeo sam korake.
Beogradska čaršija uveliko je komentarisala nedavno objavljene vesti
o meni i moj dolazak pao je kao grom iz vedra neba. Svako je hteo da me
vidi, da se lično uveri koliko ima istine u ranijoj kampanji, da sam
prozre i oceni. Ova radoznalost veoma mi je smetala. Imao sam utisak
da se sve što je u meni lično javno razotkriva i da se u najtananija moja
osećanja i misli uvlače njuškice onih koji bi hteli da me razgolite. Bio
sam privezan za sramni stub, i svako ko je želeo mogao je da me osudi
ili požali.

Početak povlačenja 1915. godine.

Kralj Petar I u povlačenju 1915. godine.
Kralj Petar I posle povlačenja kroz Albaniju.
Francuski general Saraj i engleski general Mahon u poseti kralju Petru
I, 1916. godine.
 Regent Aleksandar i princ Đorđe na osmatračnici.

Dragutin Dimitrijević-Apis pred vojnim sudom u Solunu.

Sa pogreba kralja Petra I, s leva na desno: princ Đorđe, princeza Jelena,
knez Arsen i knez Pavle.

Princ Đorđe i profesor Mika Petrović-Alas u Francuskoj, prilikom

posete fabrici »Krezo«, 1917. godine.
Đorđe Karađorđević kao major.
 Stari lovački dvorac pa Belju, u kojem je princ Đorđe bio u zatočenju
godinu dana.

Paviljon u Toponici, sa gvozdenim rešetkama na prozorima, gde je princ

Đorđe proveo 15 godina.
Đorđe Karađorđević kao zatočenik u Toponici (snimak teleobjektivom).
 Zabranjuju mi ulaz u dvor

U takvom psihičkom i nervnom stanju ponovo sam se obratio vladi.

Ali, pre no što je ona i mogla ma šta da učini, moje pitanje
zainteresovalo je Skupštinu.
Na dan 3. avgusta 1922. godine, narodni poslanik Pavle Anđelić
uputio je javno pitanje predsedniku Ministarskog saveta Nikoli Pašiću.
»Kako se naša javnost već duže vremena zanima pismima Kraljevića
Đorđa, upućenim vladi, i kako su vesti puštene u javnost o zdravlju
Kraljevića Đorđa tendenciozne i štete ugledu monarhije i države, − a
vlada ni do danas nije odgovorila svojoj dužnosti da spor između
Kraljevića Đorđa kao člana doma sa starešinom doma Nj. V. Kraljem
reši u smislu Kraljevićevih zahteva, − to molim da mi javno, u Narodnoj
skupštini, odgovorite:
1. − Zašto kraljevska vlada nije uspela da opravdane zahteve
Kraljevića Đorđa reši po članu 57. Ustava i Statuta kraljevskog doma?
2. − Zašto je dozvolila da se u javnosti šire neistinite vesti o
Kraljeviću Đorđu kao članu kraljevskog doma?
3. − Hoće li ikada kraljevska vlada učiniti sve što do nje stoji da
seovo pitanje u kraljevskom domu što pre raspravi, te da se ugled i
interesi monarhije i države ne štete?
4. − Hoće li vlada obavestiti i Narodnu skupštinu?«
Kao što se moglo i pretpostaviti, predsednik vlade Nikola Pašić nije
uopšte odgovorio na ova postavljena mu pitanja. Naprotiv, počela su da
se nižu razna zvanična saopštenja, koja su samo potpirivala vatru i
stvarala zlu krv između mojih prijatelja i mojih protivnika.
Vlada je stala da daje zvanične izjave putem štampe, pa kako su one
bile i netačne i nepotpune, jer se jednim delom pokušalo da se stvari
prikriju, a drugim delom da se ja lično zastrašim − kao da je to bilo
moguće − bio sam prinuđen da svom snagom reagiram. Pošto su te
izjave objavljivane u svim domaćim listovima, smatrao sam da imam i
pravo i dužnost da na njih javno odgovorim u istim listovima, jer ako je
zvaničnim krugovima bilo dopušteno da iznose na javnost sve što hoće o
mome pitanju, onda ni meni nije moglo biti uskraćeno pravo da, tako
izazvan, javno kažem što treba da kažem.
Prva reakcija na moje izjave u štampi bila je kraljeva depeša poslata
sa Bleda 13. avgusta 1922. godine, a upućena Prvom ađutantu.
»Njegovo Veličanstvo Kralj zabranjuje ulaz Kraljeviću Đorđu u dvor, −
upotrebu automobila, konja, kola, benzina. Njegove konje iseliti iz štale,
− pukovnik Josipović.«
Iz ove depeše jasno se videlo da su mere protiv mene još više
pooštrene. Dok mi je ranije, prvom depešom, koju sam pred vladom
napadao, zabranjivana samo upotreba dvorskih vozila i konja, sada mi
se uskraćivalo i pravo na ulazak u dvor, pa su čak i konji, koje sam za
svoj novac kupio, imali da dele moju sudbinu: da budu izbačeni iz
dvorske štale kao što sam ja bio izbačen iz roditeljske kuće.
S druge strane, sve moje izjave davane štampi, kojima sam samo
ispravljao netačnosti i nepotpunosti zvaničnih saopštenja, − smatrane
su kao skandal i krivice, dok javna saopštenja vlade u listovima, koja su
mi i davala povoda da se branim, nisu bila ni skandalozna ni kriva.
Pošlo se i dalje.
Na predlog predsednika vlade, Nikole Pašića, kralj Aleksandar, u
smislu odredaba Porodičnog pravilnika, odlučno je: da se za vreme od
dve godine lišim svih dvorskih počasti i da mi se odredi mesto
stanovanja negde u unutrašnjosti Srbije. Shodno tome, vlada mi je
odredila kao mesto stanovanja Niš i iznajmila mi tamo jednu privatnu
kuću.
Kada mi je ovu odluku zvanično saopštio zastupnik predsednika
vlade Kosta Timotijević, odlučno sam mu odgovorio da joj se ne mislim
pokoriti, s obzirom da su svi moji navodi u štampi bili istiniti i tačni, − a
kada bih se pokorio i pristao da izdržavam kaznu, samim tim bih
potvrdio da sam učinio neku krivicu, a što je i svrha ovog naređenja.
Posle ovoga nastali su mnogobrojni, dugotrajni i mučki razgovori −
zvanični i nezvanični − sa Timotijevićem i pojedinim ministrima, u
kojima se i neposredno i preko mojih prijatelja pokušavalo da se
privolim na odlazak u Niš.
Na pitanje jednog ministra da li smatram da je za mene obavezan
Dvorski statut ili ne, odgovorio sam da ga smatram obaveznim samo u
slučaju ako obe strane ispunjavaju svoje obaveze.
Nastavljena su zatim zastrašivanja, vređanja, ponižavanja, da bih se
moralno skršio i prinudio na izvršenje onoga što se od mene tražilo.
Naposletku, kada su sva sredstva iscrpljena, a ja uspeo da ostanem
miran i pribran, pristupilo se krajnjoj meri: oduzimanju apanaže i
svođenju mojih primanja na moju potpukovničku platu, koju sam kao
aktivni oficir imao. Na moj protest protiv pomenute odluke, predsednik
vlade Pašić, u ime svoje vlade, uputio mi je i odmah objavio u štampi
pismo: da će mi se apanaža ne samo vratiti već i povećati, ali samo u
slučaju ako se bezuslovno pokorim Aleksandrovoj naredbi i otputujem u
Niš. Pošto sam pa sednici Ministarskog saveta, održanoj 6. oktobra
1922. godine, kategorički izjavio da to ni u kom slučaju ne mislim da
učinim, jer bi to bilo priznanje izmišljene mi krivice − a osim toga moja
borba nije borba za materijalne koristi i privilegije − vlada je zatražila
saziv Krunskog saveta o ovom pitanju.
Istovremeno sam putem štampe izjavio da kraljevi postupci idu za
tim da me moralno i materijalno unište. Moralno unižavanje potiče iz
činjenice da se ništa nije preduzelo da bi se u našoj i stranoj štampi
demantovale skandalozne izmišljotine o mojoj bolesti, − a što je svakako
imalo za cilj da se javnost pripremi na nešto, − a materijalno iz činjenice
da sam oduzimanjem apanaže doveden u položaj da vodim život koji
nije u skladu s mojim položajem člana Kraljevskog doma. Odbijam da
sam »iznosio neistine« − što hoće da mi se imputira − a ne smatram da
će i Krunski savet moći da reši moje pitanje, ako mu se ne pristupi sa
više iskrenosti i dobre volje.

***
Pošto su se svi pokušaji da se moj otpor slomi razbili o moju
nepokolebljivu volju da istrajem i da se ne dam lomiti na pitanjima gde
su i pravo i istina na mojoj strani − pristupilo se pripremama za Krunski
savet.
Pozvani su članovi saveta za 12. novembar 1922. godine, a optužni
materijal znalački je sređen.
Moja situacija stajala je ovako: po članu 57. Ustava bio sam član
doma i to pravo ni po čijoj volji nije moglo da mi bude oduzeto, a da se
time ne pogazi Ustav. Savet nije mogao ni da mi oduzme, ni da mi
smanji apanažu, pošto je ona bila automatski vezana za moje pravo
člana Kraljevskog doma. U slučaju, pak, da mi se oduzme pravo člana
doma, onda ne može biti ni reči o tome da mi dvor nasilno odredi mesto
stanovanja.
Krunski savet, koji smo svi čekali, mogao je da izrekne samo jednu
kaznu: isključenje iz Kraljevskog doma zanavek. To je bila i najteža
kazna po Dvorskom statutu.
Ova kazna bila bi, u mome slučaju, neefikasna. Ja sam kraljevom
naredbom već bio izbačen iz dvora, lišen privilegija člana doma, a
dvorske ceremonije i počasti nikada nisam voleo. S obzirom na situaciju
u kojoj sam se nalazio, ja sam i neosuđen već bio teško kažnjen: bez
stana, bez prevoznih sredstava, bez prinadležnosti… Ni gde glavu da
sklonim, ni dušu da odmorim…

***
Što se više približavao dan sastanka Krunskog saveta, nastajala je
sve veća užurbanost u političkim krugovima − i sve življe pretresanje
moga slučaja u javnosti.
Od jedne proste, čisto unutarnje, porodične stvari načinjeno je
političko i državno pitanje.
Novinari su me danonoćno opsedali, čekali me pred kućom, na ulici
− svuda. Branio sam se kako sam znao. Nisam hteo da komplikujem
stvar i još više zaoštravam odnose.
 ***

Uoči sastanka Krunskog saveta, 11, novembra uveče, predsednik

vlade Pašić pozvao me je u svoj dom na večeru. Nije to bio prvi poziv. U
vreme rešavanja mog pitanja bio sam njegov čest gost i na čajevima i na
večerama.
Pašić i svi članovi njegove porodice bili su vrlo ljubazni prema meni i
stalno su me uveravali da će moje pitanje biti rešeno onako kako ja
želim. Ovu promenu u Pašićevom ponašanju prema meni pripisivao sam
onome što sam saznao pri dolasku u Beograd od profesora Petrovića, −
da su se odnosi između Aleksandra i Pašića ohladili, − pa sam čak
poverovao da Pašić tajno prelazi na moju stranu, a da to ne ispoljava
javno zbog Aleksandra, u očekivanju svoga trenutka. Ukoliko sam
poznavao Pašića, ovo je potpuno bilo u njegovoj prirodi.
U toku večere, Pašić mi je otvoreno rekao:
− Nema razloga da strepite od sutrašnje odluke, Kraljeviću, jer ću se
ja sav založiti za vašu stvar. Vi treba da dobijete zadovoljenje.
− A zar to zadovoljenje nisam mogao da dobijem bez Krunskog
saveta? I zar je bilo potrebno da se diže tolika uzbuna u javnosti zbog
toga?
− Bolje je što se ide na Krunski savet − rekao je Pašić, posle kraćeg
razmišljanja. − Sukob između kralja i vas ne može da reši sama vlada.
Umiren rečima predsednika vlade, i posle jedne dobre večere, vratio
sam se u svoj stan, u kuću Dragoljuba Milovanovića, u Strahinjića bana
broj 50 − gde sam od dolaska u zemlju bio gost.

***
Oko ponoći prenulo me je iz sna jako srčano i nervno uznemirenje.
Probudio sam se sav u goloj vodi. Srce mi je lupalo tako kao da će da
iskoči.
Uznemiren ovim stanjem, koje nikada dotle nisam osetio, ustao sam
iz postelje i uzeo valerijanove kapljice.
Ponovo sam legao, ali nisam zaspao. Obuzeo me je odjednom neki
čudan osećaj, zahvatila me je visoka temperatura i za trenutak mi se
zamračila svest.
Poslednjom snagom uspeo sam da ustanem. Pridržavajući se za
nameštaj i zidove, došao sam do stepeništa i, onako malaksao, sišao sam
u prizemlje, gde se nalazila soba moga domaćina.
Lupao sam u vrata i probudio Milovanovića. Videći me onako, u
vatri i unezverenog, on me je prihvatio da se ne srušim, i upitao
uplašeno:
− Šta je, zaboga, to sa vama?
Ne dobivši odgovor, dodao je tiše:
− Vi ste u vatri… Šta se dogodilo?
Jedva sam prikupio snagu da mu odgovorim:
− Večerao sam kod Pašića… Ne znam da li ću dočekati da svane…
Ako mi se nešto desi, obećajte da ćete to obznaniti…
I sam vrlo uplašen, pridržavajući me obema rukama, Milovanović je
uzvratio:
− Ne govorite tako, Kraljeviću. Pozvaćemo odmah lekara i biće vam
bolje. Hajdemo, polako, u vašu sobu. Treba da legnete…
U sobi, Milovanović mi je dao čašu vode i upitao me treba li on da
telefonira za lekara. Rekao sam mu da ću toliko moći da učinim i sam.
Uspeo sam da dohvatim telefon i da pozovem doktora Đorđevića, a
zatim i dežurnog ađutanta u dvoru, pošto lekar nije bio kod kuće.
Ađutantu sam saopštio da mi je pozlilo i zatražio sam da mi hitno uputi
lekara, što je ovaj i obećao.
Pre nego što je lekar došao, palo mi je na um da se sklonim u koje od
savezničkih poslanstava, uveren da sam trovan i da to treba da saopštim
nekome kome se ne mogu zapušiti usta. Ustao sam i − srušio se na
pod…
 ***

Kada sam otvorio oči, ugledao sam kraj postelje trojicu lekara: dr
Antića, dr Đorđevića i dr Pavlovića.
− Kako vam je? − pitao me je dr Antić, koji mi je držao ruku. − Šta se
to desilo s vama?
− Večerao sam u kući predsednika Pašića… Noćas mi je pozlilo.
Verujem da sam otrovan…
Lekari su se zgledali i, ne govoreći ništa, pristupili pregledu. Njihov
zajednički nalaz bio je: jako ubrzanje srca, intenzivno ubrzanje pulsa,
dilatiranje zenica, sušenje grla, jako fizičko, psihičko i nervno
rastrojstvo − sve simptomi trovanja alkaloidima.
Ova dijagnoza, koju nisu krili preda mnom, otvorila mi je oči…
Danas posle podne treba da se održi sednica Krunskog saveta, na koju
sam pozvan da izložim svoje zahteve. Trebalo me je dovesti u stanje da
ne mogu da dajem otpor i pribrane odgovore, da ne mogu da izgovorim
tešku optužbu. Trebalo mi je potpuno skršiti volju da se i dalje borim i
pripremiti me da ćutke pređem preko svih nepravdi kojima sam
godinama izlagan; trebalo me je iscrpsti i psihički i fizički do te mere da
mogu posle da rade sa mnom što hoće… A, ako bi se desilo nekim
slučajem ono najgore, prolile bi se krokodilske suze nad tužnom
sudbinom jednog mladog čoveka, pred kojim je bila sjajna budućnost, a
kome je, eto, Usud dodelio tragičan kraj…
Sinula mi je, isto tako, pred očima i činjenica da su isti ovakvi
metodi morali i pre ovoga još koji put, naravno u nešto manjoj meri, biti
oprobani. Setio sam se one nesavladljive dremljivosti, potpune
utučenosti, odsustva volje i energije, i nemogućnosti da vladam sobom,
na ranijim dvema ministarskim sednicama, na kojima su me saletali da
idem u Niš.
Bilo mi je odmah jasno i očigledno ko je mogao i imao interesa da
stvori i privede u delo jedan ovako pakleni plan. Nezajažljive ambicije
jednog lukavog političara htele su da iskoriste ovu na izgled nepolitičku
borbu između Aleksandra i mene − da bi brzo i lako prvo svršile sa
mnom, a onda, u toku razvoja događaja, pogodile i drugu ličnost:
zakonitog naslednika prestola, Aleksandra.
Sve to rekao sam i prisutnim lekarima, moleći ih da to ne zaborave,
ako ne budem dočekao jutro.

***
Sutradan došao je Pašić. Ulazeći u moju sobu, rekao mi je:
− Čujem da vam je noćas bilo zlo. Mora biti da ste pojeli nešto, pa ste
pokvarili stomak.
Šta sam mogao na to da mu odgovorim? Da mu kažem da me je on
trovao i da znam zašto je to učinjeno?
Zato sam mu mirno rekao:
− Svakako ste u pravu, gospodine predsedniče. Verujem da sam
nečim pokvario stomak.
Pašić me je molio da ovo ne uzmem suviše tragično, dodavši da će
sve uskoro da bude dobro. Posle toga mi je savetovao da kralju napišem
pismo, pošto neću moći da prisustvujem Krunskom savetu. Podneo mi
je već pripravljen koncept tog pisma i umolio me da ga pročitam i
potpišem. Pismo je u stvari predstavljalo moje izvinjenje Aleksandru i
priznanje moje krivice.
Odbio sam odlučno.
− Iako sam bolestan i iscrpljen, gospodine predsedniče, nikada mi
nećete iznuditi potpis na jedno ovakvo pismo. Još sam gospodar i svoga
razuma i svoje volje, da bih mogao da negiram sve ono što sam danima i
mesecima govorio. Ne zaboravite da imam o tome i dokaze u rukama.
Pašić me je samo pogledao, stavio koncept pisma u džep i bez reči
izišao.

***
 Prozrevši Pašićevu igru koja je pogađala koliko mene, toliko i samog
Aleksandra, onako malaksao, napisao sam pismo Aleksandru:
»Ja sam se razboleo i želeo bih da te vidim. Razmislio sam da je
krajnje vreme da u interesu i našem i zemlje, naš sukob bacimo u
zaborav i odgovorimo poslednjim željama našeg oca… U opštem
interesu izjavljujem da u svemu priznajem Dvorski statut«.
Pre nego što sam poslao pismo Aleksandru pozvao sam telefonom
profesora Petrovića i svoga ličnog prijatelja Stevu Aćimovića.
Obojica su se složili sa sadržinom pisma, pa je Aćimović uzeo na
sebe da pismo odnese u dvor.
Još Aćimović nije bio odmakao od moga stana, a ja sam ponovo pao
u zanos. Imao sam čudne vizije, buncao sam, i profesor koji je bio
prisutan pozvao je Milovanovića na savetovanje šta da se dalje
preduzme, Kako mi je profesor docnije pričao, Milovanović je uporno
zastupao gledište da se odmah prenesem u neki sanatorijum, dok se
profesor protivno tome, ne znajući kako ću ja na to docnije da
reagujem.
Tek je diskusija o mome eventualnom prenosu bila završena, a u moj
stan je upao Miroslav Spalajković, naš poslanik na strani, inače moj
dobar prijatelj.
Bio je vrlo užurban.
− Probudite Kraljevića kako znate − govorio je glasno i uzbuđeno, a
ja sam kao kroz san slušao njegove reči. − Nemamo vremena ni za
odlaganje, ni za razmišljanje. Krunski savet je već na okupu i samo se
još čeka hoće li Kraljević da potpiše ovo pismo koje sam doneo.
Spalajković i profesor jedva su uspeli da me povrate i podignu.
Milovanović je napustio sobu čim je Spalajković ušao.
− Potpišite ovo pismo, molim vas − insistirao je Spalajković,
podižući me sa jastuka i pridržavajući rukom moju glavu da ponovo ne
klone. − U vašem interesu, Kraljeviću. Hitno je.
Ne znam šta sam od svega ovoga u onom trenutku razumeo, ali se
sećam da su me i profesor i Spalajković držali, dok mi je Spalajković
podnosio neku hartiju na potpis.
 Bio sam slomljen, u poluzanosu, potpuno lišen volje i u fizičkim
mukama. Želeo sam samo da se ponovo spustim na uzglavlje i da me ovi
ljudi ostave na miru da utonem u san.
Ali, Spalajković nije dozvoljavao da klonem. Tapšući me po licu,
drmusajući me da se rasanim i priberem, stalno mi je podmetao hartiju
pod ruku, ponavljajući neprestano kao kakav refren:
− Potpišite. Potpišite.
Ne znajući gotovo ni gde sam, ni šta se sa mnom zbiva, prihvatio
sam mahinalno pero koje mi je pružao Spalajković, − i, dok su me on i
profesor pridržavali, nemajući snage ni da pročitam ono što mi je
podneseno, stavio sam na hartiju nekoliko reči i svoj potpis i odmah
nanovo klonuo na uzglavlje. Bio sam u takvom stanju da nisam bio
svestan onoga što činim. Da mi je u tome trenutku traženo da potpišem
učešće u kakvom zločinu ili svoju smrtnu presudu, učinio bih to odmah,
bez i najmanjeg kolebanja i razmišljanja. Profesor mi je docnije pričao
da je Spalajković i glasno pročitao to pismo pre nego što sam ga
potpisao, ali je to učinio na takav način kao da me u poslednjem
trenutku spasava od smrti, te ni profesor, obično uvek staložen i
pribran, nije imao prosto volje da reaguje.
To iznuđeno mi pismo glasilo je:
»Žalim dosadašnje moje postupke kojima sam iznošenjem neistina
nanosio neopravdane uvrede tebi, kao šefu dinastije i države − čime sam
se ogrešio o odredbe statuta, koje sam potpisao. Stoga te molim da sve
ovo što je do sada bilo predaš zaboravu i da budeš uveren da ću ja
ubuduće sve dužnosti koje sam primio na se potpisivanjem statuta −
ispunjavati kao i svi ostali članovi doma«.
Pismo je bilo potpisano, Spalajković ga je brzo zgrabio iz mojih ruku
i − još brže izleteo iz kuće. Dvorski automobil čekao ga je pred zgradom.
Moji protivnici su najzad mogli da likuju. Ono što nikada ne bi dobili
od mene ni po cenu moga života, dobili su bez ikakvog mog opiranja, u
stanju moga zanosa i totalnoj odsutnosti moje volje.

***
 Krunski savet, koji je imao da donese definitivnu odluku o meni,
sastao se istoga dana uveče. Pošto je pročitano ono »moje« pismo, koje
je Spalajković odneo, savet je našao da prema novonastaloj situaciji ne
treba da donosi nikakvu odluku − i članovi su se razišli.
Moja borba bila je za ovaj mah okončana. Okončana, ne
zadovoljenjem mojih zahteva, nego mojom totalnom kapitulacijom, koja
mi je iznuđena na mučki i podmukli način, pošto sam prethodno
doveden u takvo telesno i psihičko stanje da su mi svaka volja, energija i
svest − bili slomljeni.

***
Nekoliko dana docnije, čim sam se toliko pridigao da mogu da
stanem na noge, još bolestan i iscrpljen − otputovao sam u moju drugu
Otadžbinu, Francusku.
U dnu moje duše putovali su sa mnom osećanje nanete mi nepravde
i bol poniženja zbog iznuđenog mi pisma.
Nisam dugo čekao da se oslobodim onoga što me tištalo. Napisao
sam brošuru o svemu što mi se dogodilo u zemlji, štampao je u nekoliko
hiljada primeraka i tajno doneo u Otadžbinu. Profesor se prihvatio da je
prikrije i diskretno rasturi.
Kada sam, odmah zatim, hteo da napustim Beograd i da se vratim u
Francusku − bio sam ovoga jutra uhapšen.
−−−−−−−
−−−−−−−
 Sve staro, samo − rešetke nove

… Šum ključa, koji se okretao u bravi, raspršio je prošlost. Iščezle su

uspomene i blede senke nepovratnih dana − i opet sam bio sam, u
zabačenoj kancelariji kraljevske blagajne.
Vrata su se otvorila i onaj isti kapetan, koji je jutros naredio da me
okuju, ušao je u sobu. Pratila su ga dva žandarma.
− Molim vas da budete mirni − rekao je kapetan učtivo. − Imam
naređenje da vas izvedem. Ako nam ne budete pravili neprilike,
skinućemo vam okove.
Kako sam ćutao, oficir je to shvatio kao saglasnost da mu neću
smetati i naredio je da mi skinu okove. Jedan od žandarma prišao mi je i
moje su ruke očas bile slobodne.
Pokušao sam da se podignem, ali sam se samo zaneo i ponovo sručio
u stolicu. Kapetan me je pažljivo uzeo ispod ruke.
− Idemo − rekao je uljudno. − Želite li što? Vode?
Doneli su mi čašu vode i okvasio sam ispucale usne.
Nisam osećao ni glad, ni žeđ. Bolela me je samo glava i telo mi je bilo
iznureno.
Ćuteći smo izišli iz sobe. Oficir me je opet držao ispod ruke, a
stražari su išli za nama. Nisam se opirao, nisam ni imao snage za to.
Pred zgradom, kod ulaza, čekao je upaljeni automobil. Lagano, tako da
se gotovo nije čuo ni bat žandarmskih koraka, ušli smo u kola. Jedan
žandarm napred, pored šofera, oficir i drugi žandarm pored mene, jedan
s jedne, drugi s druge strane.
Napolju je već bio mrak. Ulice slabo osvetljene i puste. Prozori na
zgradama još svetle, ali će uskoro i oni utonuti u mrak. Nad
poluzamrzlom čaršijom lagano se spušta mir majske noći − a u mojoj
duši obamire i poslednja želja… Ništa više i ne mislim. Da li je i korisno
da o nečem razmišljam?
Sporednim ulicama stigli smo do savskog pristaništa. Pristanište
opustelo, pogdegde neka svetiljka i odsjaj iz vode… Moja Sava, koja me
je danima radovala, kada sam se naginjao nad njom iz čamca. Kod
pristanišnog doka, usidren čeka brod… To je »Mačva« − krstario sam
njime Dunavom mnogo puta u veselom društvu… Danas je i ovaj brod
tužno ćutljiv… kao da je izmenio i fizionomiju i vedri izgled.
Preko postavljenog mostića ulazimo u brod i − »Mačva« odmah
kreće.
Neki simpatičan omanji gospodin hita mi u susret. Ima nečeg
prijatnog u njegovim plavim očima, kojima kao da žmirka, dok mi
prilazi.
− Ja sam doktor Stojimirović − kaže ljubazno i srdačno me prihvata,
dok umornim korakom polazim u salon broda. − Vaš poštovalac i vaš
prijatelj.
Prvo lice koje me od jutros sa simpatijama gleda, i prvo koje govori o
prijateljstvu i uvaženju… Zar ima još dobrih ljudi i prijatelja?… Dugi,
beskonačni sati čekanja u dvorskoj kancelariji i sati ronjenja u prošlost,
kao da su utrnuli moja osećanja i za sadašnjost i za stvarnost… Jesam li
ošamućen ili se produžava ono stanje obamrlosti volje i živaca?
Ušli smo u salon. Jako osvetljenje posle celog dana provedenog u
mraku − smeta mi očima. Doktor mi pomaže da sednem… Nekako
čudno gleda on u mene, i ja u njega… Ili se to možda meni samo
pričinjava…
− Ako ste mi prijatelj − reči mi se cede sa sasušenih usana − ako ste
mi prijatelj, recite mi šta je sve ovo i kuda idemo?
Doktor se smeši. Zadovoljan je što sam progovorio… Da ne misli da
sam zaboravio da govorim?
− Putujemo na kraljevsko dobro Belje. Tamo je rezervisana vila za
vas. Potreban vam je odmor, Visočanstvo.
− Odmor? Pa ja sam hteo u Pariz − za trenutak mi se vraća sećanje.
− Tamo me čekaju… I šta ću ja na Belju?
− Žao mi je. Vaš program je izmenjen. Meni je naloženo da vas
otpratim u Lovački dom na Belju.
Ućutali smo obojica. Jedan momak je prišao stolu i doneo mnogo
jela i pića… Miris jela, dobro zgotovljenog, draži čula… I kocke leda za
moje suvo grlo.
Dok doktor večera, a ja ne mogu ni zalogaj da prihvatim − moj novi
saputnik priča… Što li ovaj čovek tako mnogo govori?… I šta?… Da
treba da sam dobre volje, da je ovaj put u interesu moga zdravlja… Zar
sam bolestan?… Od čega?… Pa ništa me ne boli, samo mi se, eto,
nekako čini da sam jako umoran.
− Pijte − čujem doktorov glas i vidim kako mi puni čašu. − Pijte.
Umorni ste. Biće vam bolje.
Da pijem? Pa ja nikada nisam pio… Ako treba da pijem, piću…
Jednu… drugu čašu. Doktor doliva, a ja brzo iskapljujem… Neka
prijatna toplina zagreva mi telo…
Popio sam čašu-dve i doktor mi više ne sipa piće. Ja hoću još, ali se
piće diskretno uklanja sa stola.
− Sada ćemo da spavamo. − Doktorov glas je nekako tih i dalek. −
Pomozite mi da ga odvedem… − kao da se obraća nekom trećem licu. −
Hajdemo…
Dalje ništa nisam čuo, ili sam možda i čuo, ali se ne sećam šta. Samo
mi je ostalo u svesti kako me neko vodi i zatim polako spušta na
postelju… Jesu li se to vrata ponovo zatvorila?… Možda jesu, a možda i
ne… Doktor kaže da treba da se spava… kako je prijatan ovaj krevet… i
ovo što me uljuškuje.

***
Probudio sam se sa osećanjem teške glavobolje i uznemirenosti. Po
zvuku i ljuljuškanju osećam da se sve kreće. Gde sam to?
Otvorio sam oči i gledam oko sebe. Ležim na nekom krevetu, još
uvek u svojoj oficirskoj uniformi. Neko mi je svukao čizme i pokrio me
ćebetom. Ruke su mi slobodne, ali mi bride otečeni zglavci. Mokar
peškir mi je prebačen preko čela. Na stočiću kraj mene moj časovnik,
novčanik i sitnice iz mojih džepova.
Otkuda ja − u vozu? Kako sam dospeo ovde? Da li putujem za Pariz?
Pokušavam da se setim. Sinoć sam sedeo sa profesorom i pričao.
Govorili smo o mojoj brošuri i mome putu, o tome da ćemo uskoro u
ribolov po Severnom moru… Govorili smo još o nečem… o čemu to
beše?… Jesam li pio? Čudno, ja nikada ne pijem, pa ipak osećam
mamurluk, nelagodnost, težinu u glavi i udovima. Ne mogu da se
dignem, a ne mogu ni misli da povežem… Šta se zbilo? Gde je profesor?
Pritiskujem rukom vlažno čelo i pokušavam da izazovem sećanje…
Da, da, znam, jutros sam bio u blagajni dvora i tamo se nešto sa
mnom desilo… Šta?… Neko me je oborio na pod, savladao, vezao.
Vezao? − reč me celog prožima, udara po nervima i dovodi do besa.
− Vezao? Ko je onaj što me je vezao?
Pridigao sam se i ponovo gledam oko sebe. Prostor oko mene je
malen, jedan ležaj i stočić, a iznad stočića okruglo prozorče… Kao
kabina broda.
Brod?… Pa ovo nije voz, ovo je lađa… Neko me je doveo na brod…
»Mačva« − razbistravaju mi se misli i sećanje navire. − To je
»Mačva« − ja sam na brodu… Onaj oficir, oni žandarmi, stari blagajnik
dvora… Gde su oni? Jesu li i oni ovde?
Svest mi se lagano vraća i već nazirem šta se dogodilo sinoć… Znam,
trebalo je da putujem u Pariz… Neko me je sprečio, vezao… Žandarmi i
onaj kapetan, koji je naredio da me okuju. Šta hoće oni od mene? Kažu
da idem na Belje?… Zašto?… Neću da idem. Neću da me silom odvedu…
Eto, ustaću odmah i pobeći ću… Brzo, što brže.
Ustao sam naglo i nešto je palo. Čuo sam tresak i − vrata su se
otvorila. Pojavilo se neko lice… Čini mi se da sam već negde sreo ovo
lice. Ko je to?
− Dobro jutro − kaže to lice, a ja se sećam da sam ga video juče,
jutros ili sinoć. − Kako ste?
Ovaj mi je čovek poznat… pa to je onaj doktor što je sinoć večerao sa
mnom… Zar i on putuje?
 Doktor je ušao, ostavio vrata otvorena i seo kraj mene na postelju.
Gledao me je kao da se poznajemo još odavno i kao da smo prijatelji.
− Probudili ste se u pravi čas. Za četvrt sata stižemo.
− Na Belje? − izleće mi reč, koje se odjednom sećam.
− Da, uskoro ćemo biti tamo. Brod pristaje u blizini. Ako želite,
možete da se pripremite za izlazak.
Doktor se ponaša prirodno, baš kao da zajedno idemo na neki izlet.
Ne pominje sinoćni razgovor, a ja ga ništa ne pitam. Pomogao mi je da
ustanem, pa smo zajedno izišli na palubu. Nikoga nema oko nas − ne
primećujem nikoga ni u blizini. Jesmo li doktor i ja sami? Žandarmi,
znači, nisu na brodu.

***
Kao što je doktor i rekao, četvrt sata docnije »Mačva« se zaustavila u
blizini obale. Nije bilo ni pristaništa, ni šteka. Samo se neki čamac, pun
uniformisanih lica, otisnuo ka brodu.
Čamac je pristao sasvim uz »Mačvu«, spuštene su stepenice i doktor
i ja sišli smo u čamac. U čamcu su bili žandarmi. Oni su nas prihvatili, a
»Mačva« se istog trenutka, punom parom, počela da udaljuje. Vraćala se
istim putem, ka Beogradu.
Na obali nas je čekao brek sa upregnutim konjima i poslugom. Kraj
kočijaša je seo neki mlađi čovek, doktor i ja s jedne strane, dva
žandarma sa druge i − brek je krenuo.
Dok brek klizi ujednačenom brzinom, doktor i žandarmi ćute,
kočijaš požuruje konje, a ja gledam ozelenela polja, što promiču. Šume,
zasejane ravnice, pašnjaci, pogdegde koja kuća, poneki zaselak, pa opet
šuma. Jedno čobanče mahnulo je za kolima koja jure. Veselo, kao da
zavidi putnicima koji se voze… Da li zavidi i meni, zatvoreniku iz
luksuzne kočije, koga kao piona na šahovskoj tabli povlače bez njegove
volje?… Kuda?… I dokle, i zašto?… Zna li ovo čobanče kako je divno biti
slobodan, kako je divno biti miran građanin, kako je divno ne biti
princ?… Zna li ovo čobanče kako je strašno ne biti slobodan, ne biti
građanin, a biti princ?… Zna li ovo čobanče kako je zamorno imati
nelojalne protivnike, kako je nekorisno boriti se s njima i kako je
besciljno pripadati klasi u kojoj su intrige i borba za vlast smisao života?
Borba? Da li ovo počinje borba, ili se završava?… Borba jednog
jedinog čoveka protiv cele moćne dvorske klike, protiv kralja lično…
Borba jedinke protiv koje se digla čitava vlast zemlje, borba Davida sa
Golijatom… Zar onaj oficir nije pomenuo reč »naređenje«… a ko mu je
izdao naređenje da me okuje? Jedan od mojih protivnika, vlada ili sam
Aleksandar?
Konji kasaju, doktor i dalje ćuti, a ja i dalje razmišljam. Što ću na
Belju i šta me tamo čeka? Da li je moguće da me lišavaju slobode u
jednoj zemlji u kojoj postoji zakonitost? Hoće li me saslušati i izvesti
pred sud? I za šta to treba da odgovaram?… Napisao sam samo brošuru,
da bih svoje prijatelje upoznao sa istinom. Da operem čast, da odbacim
klevete, da i dalje ostanem uspravan, kao što sam navikao da uvek u
životu stojim.
Prošao je jedan sat, a možda i manje, i kola su uletela u beljski park.
Zaustavljamo se pred Lovačkim dvorcem. Doktor mi pruža ruku i
pomaže da siđem. Žandarmi mi ne prilaze. Gledaju me nekako sa strane
i zbunjeno, Možda je i njima čudno što se voze dvorskim brekom i što
sam ja s njima.
Opet vidim jednog oficira. Žuri sa vratnica dvorca kočiji. Učtivo
salutira preda mnom, ali ja ne gledam u njega.
Brzim korakom, svestan svog ponižavajućeg položaja sužnja −
ulazim u Lovački dvorac, a doktor i oficir žure za mnom da me sustignu.

***
Nekoliko dana je prošlo, Provodio sam ih sa doktorom u šetnjama po
beljskom parku. Uvek nas je pratio po jedan žandarm. Ako bismo išli
kolima, sedeo je preko puta nas, ili na boku uz kočijaša. Ako bismo pošli
pešice, išao je za nama. Nikada mnogo udaljen, ali ne i suviše blizu.
 Već prvog dana mogao sam da uočim kakav me život čeka na Belju.
Imao sam prava da šetam po parku, ali ni koraka dalje, i uvek u
naoružanoj pratnji. Žandarm koji me je pratio nije nosio pušku, ali je u
futroli imao oružje, a ono je, znao sam, uvek bilo spremno. Preduzeto je
sve što je bilo potrebno da se i sam pokušaj bekstva onemogući.
Nova uvreda očekivala me je prve večeri, kada sam pošao na
počinak. Posle večere sa doktorom, popeo sam se na sprat, gde se
nalazila moja soba. Toplo majsko veče nagnalo me je da otvorim prozor.
Otvarajući ga, primetio sam da je spolja, za ragastov, zakovana rešetka.
Ovo staro, nekada carsko-ćesarsko zdanje, poznavao sam od ranije.
Lovio sam ovuda zečeve i srne i više puta provodio po nekoliko dana pod
ovim krovom. Sve je bilo isto kao i nekada, − samo su nove bile
gvozdene rešetke na prozorima. Dvorac u rešetkama! Pretvoren u −
tamnicu.
Poleteo sam da potražim oficira.
Samo što sam otvorio vrata sobe, jedan žandarm se stvorio ispred
mene.
− Što želite, Visočanstvo?
− Odmakni!
Odmakao se, ali pošao je za mnom, Sada još bliže nego u šetnji.
Dok sam jurio niz stepenice, a žandarm za mnom, iz soba u
prizemlju izleteli su oficiri i nekoliko žandarma. Prišao sam pravo
oficiru.
− Ko je stavio rešetke na prozore? − vikao sam da se razlegalo
dvorcem. − Ko je naredio da se stave?
Još nesvestan da je naređenje došlo sa najvišeg mesta, krivio sam
nedužnog oficira i poželeo da ga smoždim. Zar mi se ne dopušta ni da
slobodno udahnem vazduh, da gledam kroz prozor u zelenilo, − ako već
od ljudi moram da se zgražam?
Uhvatio sam oficira za prsa i dalje vikao: − Ko je naredio? Ko je
naredio? Ko?
Utom se između nas dvojice stvorio doktor Stojimirović.
− Hajdemo, Visočanstvo − rekao je i sam uzbuđen, uhvatio me pod
ruku i poveo put svoje sobe. − Oficir nije kriv. Dozvolite mi da vam to ja
objasnim.
Tu, prvu neprijatnu noć na Belju, proveo sam gotovo do svitanja u
doktorovoj sobi. Biranim rečima, sa taktom koji se ne zaboravlja, doktor
mi je objasnio da je naredba izdata sa najvišeg mesta i da sve njegovo
protivljenje postavljanju rešetaka nije naišlo na razumevanje. Trudio se
da me umiri. Davao mi je reč da će sve ove mere uskoro prestati i da su
preduzete samo u cilju da me slome i zaplaše…
Da me slome − nikada! Da me zaplaše − još manje!…
Ali, dobri doktor je želeo da mi olakša položaj i ulije nadu…
Da sam tada znao da će me ove tamničke rešetke pratiti godinama, u
beskonačnost, da sam znao šta me tek čeka, oteo bih te iste noći
revolver od oficira i ubio se.
Nisam znao − i verovao sam. Verovao sam doktoru, verovao u
pravdu, verovao u ono što mi je doktor govorio.
Imao sam još vere u ljude − jer… bilo je to prvo vreme mog
zatočenja.

***
Tri-četiri dana po ovom događaju, ta vera u ljude bila je dobro
poljuljana.
Kada sam jednoga jutra ustao i pošao u trpezariju na doručak,
doktora Stojimirovića nisam zatekao za stolom. Svakoga dana inače
silazio je pre mene i uvek bih ga ugledao kako za stolom čita jutarnje
novine.
U prvom trenutku to što doktor nije na mestu, kao obično, smatrao
sam slučajnošću i zatražio sam da se doručak donese. Doktor će zacelo
uskoro stići, pa ćemo zajedno opet u vožnju kolima po šumi. Kada je
momak spustio doručak na sto, i to serviran samo za mene, zazvonio
sam po oficira.
− Vidite, šta je to sa doktorom − rekao sam mu. − Zamolite ga da
dođe.
Oficir me je pogledao začuđeno. Moje ga je pitanje iznenadilo.
− Doktor nije u svojoj sobi − izustio je najzad. − Izišao je jutros rano.
Bio sam iznenađen. Zašto je doktor izišao i kuda? Varoš je daleko, a
ništa mi sinoć nije govorio o tome da će nekuda ići… Ako je izišao sam u
park, vratiće se brzo. Pričekaću sa doručkom.
Desetak minuta je prošlo, pa zatim još deset. Postajao sam
nestrpljiv. Odsustvo doktorovo bilo je neobično i pomalo zabrinjavajuće.
Dokle da ga čekam?
Zazvonio sam ponovo i ponovo je ušao oficir.
− Vidite da li je doktor uzeo kola − naredio sam. − Pitajte da li je
rekao kuda odlazi i kada će se vratiti.
Oficir se brzo vratio sa tačnim obaveštenjem.
− Gospodin doktor je još u zoru naredio da se upregnu konji i
odvezao se na železničku stanicu. Nije rekao ni kuda ide, ni kada se
vraća. Kočijaš koji ga je odvezao već je ovde.
− A doktor?
− Ostao je na stanici.
Zgranut ovim što sam čuo, poleteo sam u doktorovu sobu. Bila je
prazna, bez doktorovog prtljaga.
Sve mi je bilo jasno. Zabranili su mu čak i da se oprosti sa mnom.
Opet sam se našao sam. Bez prijatelja i bez ikoga da porazgovaram.
Tamnica je postajala sve teža, a samoća koja me čekala − najteža.
Izbezumljen od bola, koji me je gušio, povukao sam se u svoju sobu.
Kao nekada u detinjstvu, zaželeo sam da zaplačem, ali sada nije bilo više
kraj mene ni tetke Ide, ni drage Eko, da me uteše, a nisam ni imao šest
godina.
Oko mene je sve bilo hladno, ledeno − rešetke na prozorima, stražari
pred vratima − i grcao sam pod teretom nove izdaje.

***
 Dan za danom je prolazio, a monotonija se uvlačila među zidove
moje tamnice, da nagriza moju svest i zamračuje misli.
Minut za minutom, satovi Lovačkog dvorca otkucavali su vreme,
koje je odmicalo.
Sat za satom tekao je moj život ubistven po svojoj jednolikosti.

***

Majske dane zamenile su letnje žege, a za ovima stigla je jesen. Lišće

je žutelo na drveću, padalo po tlu i, nošeno vetrom, ćarlijalo pod
prozorima moje sobe.
Usamljen, navikao na tišinu i samoću, pratio sam tok vremena,
promene u prirodi i promene u mojoj duši. Nadu je zamenila sumnja,
očajanje je sledilo neizvesnosti, a krajnja apatija počinjala je da
nagoveštava da sam se pomirio sa sudbinom. Umirala je moja
mladalačka žudnja, ali je stalno i sve više rastao moj otpor prema sili,
koja me je prikivala za mesto… Bio sam prikovan za krst ispaštanja, ali
se nisam predavao.
U prvo vreme, odmah po zagonetnom odlasku doktora
Stojimirovića, čim sam preboleo njegovu izdaju i pomirio se sa mišlju da
moram biti sam, − verovao sam da ću bar dobiti kakvo pismo. Satima i
satima, sedeći uveče kraj prozora, još za lepih dana, mislio sam na svoju
sestru, tetka-Idu i profesora Petrovića. Šta li je s njima? Da li znaju gde
sam i zar ništa ne mogu da učine da me oslobode? − Jelena je već davno
morala da primi moje pismo, kojim sam je obavestio da dolazim u
Francusku. Ona se svakako već raspitivala o meni i kada je doznala da
me nema, zacelo je preduzela kakav korak. Tetka Ida je mogla da čuje u
Beogradu šta se desilo, sem ako se moje zatvaranje nije držalo u
tajnosti… A šta je sa profesorom? Zar nije već pokušao da me pronađe u
Parizu, i kada su mu u hotelu »Kontinental« rekli da nisam dolazio − zar
nije posumnjao da se nešto dogodilo sa mnom? I brošura je kod njega.
Trebalo je da me izvesti šta je učinio s njom.
 Tih dana trzao sam se od svakog šuma. Ako bih čuo kakvu glasnije
izgovorenu reč, ako bih osetio neki neuobičajeni pokret ili primetio
neobičnu živost među ljudima u kući − verovao sam da mi neko dolazi.
Ko? Sestra ili profesor, draga teta Ida ili čak možda moja tetka Eko? …
Ma ko bio od njih, neka mi je dobro došao.
Kad bi se zaustavile kočije pred kućom, ili bih u šetnji opazio da se
kakvo lice približava dvorcu, uvek mi se budila nada…
Slušao sam šumove, pokušavao da raspoznam korake, trčao iz sobe
da čujem je li ko ipak stigao… A svi koraci, svi šumovi, svi razgovori,
donosili su samo razočaranje i bol. Poticali su uvek od osoblja kuće, i
umesto dragih lica koja sam očekivao, iskrsavala su preda mnom mrska
lica žandarma… uvek ista. Dodir sa spoljnim svetom bio je prekinut;
trebalo je čak i da zaboravim da postoji nešto izvan ove tamnice, u kojoj
sam mogao da vidim samo uniforme mojih čuvara i visoke grane beljske
šume…
Jedina promena bila je promena − vremena. Kao da se i sama
priroda trudila da me svojim raznovrsnim bojama otrgne od uvek istih
slika. Sunce se rađalo i zalazilo, zelenilo menjalo boju, a tople zrake
smenjivali su kiša i sneg…
Ove promene bile su jedina moja razonoda. Kada bih u šetnjama po
snegu ili kiši, po vetru ili suncu, nalazio mir u cvrkutanju ptica ili fijuku
vetrova − bio sam zahvalan Proviđenju, baš kao da su sve te promene
bile poklonjene samo meni, − da ih osetim i da me razgale.
Ipak, nisam gubio ni nadu, ni otpornu snagu, ni želju da istrajem.
Naprotiv, kao da su me sumorni dani podsticali u uverenju da moje
tamnovanje nije večito, da će se tamnička vrata jednom otvoriti, da će
doći kraj mojoj samoći bez promena, − i da više neću gledati uniforme
žandarma… Te uniforme, koje su me podsećale na gubitak slobode, tako
su mi išle na nerve da sam omrznuo i sopstvenu uniformu oficira.

***
Mislio sam često i na Pašića. U ovim danima dubokog razmišljanja
razumeo sam njegovo neprijateljstvo za vreme moga
prestolonaslednikovanja i tumačio ga željom da me odstrani. Razumeo
sam ondašnju njegovu borbu protiv mene, iako nisam odobravao
sredstva kojima se služio − ali sada, u zatvoru na Belju, nikako nisam
mogao da shvatim zašto je nastavio tu borbu i posle moje abdikacije,
kada je cilj bio ostvaren, a neprijatelj oborio koplje. Kao političar, morao
je da bude svestan da je moje odstupanje od prestola bilo neopozivo, a
kao čovek blizak ocu i dvoru − da primeti da nikada nisam ni čeznuo za
vlašću. Šta je, dakle, mogla da bude pobuda njegovih neprijateljstava −
pobuda koja je dovela do onog iznuđivanja inkriminisanog pisma − i do
novih zaoštravanja između Aleksandra i mene?… Nije li lukavi političar
imao još kakav cilj − i šta bi moglo da bude predmet njegove nove
opreznosti, koja je mene bacila na Belje?
Moji sukobi sa Pašićem počeli su ubrzo po mome dolasku u zemlju.
Bio sam mlad, svojevoljan i samostalan, a Pašiću se to nije dopadalo.
Naročito mu se nije svidelo što nisam potpao pod njegov uticaj. Svi
njegovi predlozi, ukoliko su bili lične i privatne prirode, odbijali su se od
mene, kao što se odbijaju dva tela različite materije. Ni u jednom
trenutku nije uspeo da me uklopi u svoja shvatanja − bio sam gluv za
sve ono što je on hteo da mi nametne.
Moje prijateljstvo sa profesorom Petrovićem samo je povećalo
Pašićevu netrpeljivost. Želeo je da mi sam bude prvi savetodavac, a
verovao je da mu to pravo daje činjenica što je vođa najjače stranke u
zemlji i što ima upliva na većinu u Skupštini. Ja sam se okrenuo
profesoru. Pašić je hteo pak da spreči profesorov eventualni upliv,
smatrajući da to pogađa njegovu politiku, a uz to nije ni voleo profesora.
Kada nije uspeo, okrenuo je drugi list. Lukav po prirodi, ništa nije činio
otvoreno. Poneka ubačena sugestija ocu, poneki nagoveštaj u kome
kralj nije osećao pozadinu − mutili su moje vode u ono vreme kada još
nisam znao odakle vetar duva.
Čim sam to primetio, Pašićevu zlu volju prema meni tumačio sam
ličnim neslaganjem, a tek docnije shvatio sam da je to imalo politički
cilj. Da nisam bio budući šef države, moja lična shvatanja ne bi
interesovala Pašića, niti bi smetala njegovom osećanju lične veličine
koja je nametala svoju volju, ali se nije priklanjala ni pred čijom tuđom.
Hteo je uvek da bude prvi, a njegovoj bolesnoj opsesiji o ličnoj vrednosti
smetala je popularnost drugih, jer mu se činilo da uzdizanje drugoga
umanjuje njegov državnički ugled. Ta sujeta slična Apisovoj − bila je
povod borbe prvo protiv mene, a docnije se preokrenula u borbu protiv
Aleksandra.
Svoje mišljenje o sopstvenoj vrednosti Pašić je vešto nametao, a
umeo je da se bori skriveno i podmuklo, pa se tako može razumeti
njegov prodor ka vođstvu u stranci, na čijem se vrhu, posle, godinama
zadržao, iako nije bio ni umniji ni politički obdareniji od onih iznad
kojih se uzdigao. U to vreme U Radikalnoj stranci bila je čitava plejada
velikih ljudi, i svi oni posebice imali su možda i bolje kvalitete od samog
Pašića. Njegovo izbijanje na čelo stranke može se, dakle, tumačiti jedino
zakulisnim radnjama i njegovom specijalnom darovitošću da izabere
oružje za borbu. Ako mu je ko mogao da koristi, umeo je da ga
pridobije, ali ako nije imao koristi, nije imao ni skrupula.
Pitao sam se ne jednom u toku svoga tamnovanja da li je Pašić
uopšte voleo monarhiju i da li je, u osnovi, bio koristan za nju − iako se
decenijama predstavljao kao prvi poštovalac krune.
I, ko je bio taj čovek koji je godinama odlučivao o spoljnoj i
unutrašnjoj politici Srbije, vodio većinu u parlamentu i uživao puno
poverenje moga oca?
Mislim da je Pašić jako želeo vlast i da ga nije mnogo zadovoljavala
uloga vođe jedne stranke u parlamentarnom režimu, gde su se stranke
menjale na vlasti, a mandati zavisili od rezultata izbora i bili poveravani
različitim licima. Hteo je da ima vlast uvek, i to vlast nezavisnu ni od
čije volje − ni od naroda, ni od kralja. Kralj je bio iznad njega i Pašić je
češće morao da se priklanja kraljevom mišljenju, a to nije odgovaralo ni
njegovoj prirodi, ni njegovim ambicijama.
U toku vladavine Obrenovića, radikali su retko imali vlast i Pašić
nije mogao da dođe do izraza. Kralj Milan je proganjao radikale, došlo je
do Ivanjdanske afere, Pašić je bio zatvoren i u toku suđenja odrekao se
svojih drugova i jednomišljenika veoma lako, kao što se odricao svega
što nije bilo u duhu njegovih dogmi. A dogma mu je bila: »Napred ka
vlasti« − i te zvezde vodilje držao se do svoje smrti.
 Dolaskom oca na presto, u Srbiji je zavladao parlamentarizam.
Stranke su slobodno isticale svoje programe, još slobodnije išle na
izbore, u toku kampanje javno kritikovale državne organe i voljom
naroda dolazile na vlast ili odlazile sa vlasti. Umesto ličnog režima,
došao je demokratski režim, umesto samovolje poslednjih Obrenovića,
koji su svaki čas ukidali Ustav − zavladao je duh potpune slobode,
zasnovan pre svega na neprikosnovenosti ličnosti i na pravima slobode
zbora, dogovora, i punoj slobodi štampe.
Ovo doba bilo je doba cvetanja za Pašića. Uvođenjem
parlamentarizma, Radikalna stranka je mogla da konkuriše, da se bori i
da pobedi. Lukavstvom i zakulisnim radnjama izvojevano vođstvo
dovodilo ga je na rukovodeći položaj u zemlji, a to je bio njegov
vazdašnji cilj.
Ali, Pašiću nije bilo dovoljno da bude predstavnik i vođa samo jedne
stranke i da se zajedno s njom penje i − pada. Njegove pretenzije vodile
su ga dalje − a tim pretenzijama, kako ja mislim, smetala je monarhija.
Iako je lično izigravao najvećeg monarhistu u zemlji i predvodio
monarhističku stranku, Pašić je, u osnovi, uveren sam, radio protiv
monarhije. Bez monarhije, kao predstavnik najjače političke stranke,
imao je izgleda da vlada zemljom i dospe na sam njen vrh. Sa kraljem u
zemlji, osobito sa demokratskim kraljem kao što je bio moj otac, on je
mogao u najboljem slučaju s vremena na vreme da bude samo
predsednik vlade.
Međutim, ako bi se uzelo da je Pašić imao takvih ambicija − u šta
sam ja lično uveren − prilike u Srbiji nisu bile podesne za njihovo
ostvarenje. Narod je tada listom bio za monarhiju, a parola »za Kralja i
Otadžbinu«, istaknuta na zastavama, bila je simbol svekolikog Srpstva.
Boriti se protiv monarhije nije bilo ni popularno, ni moguće. Svako ko bi
to i pokušao − unapred bi bio osuđen na neuspeh.
Lukava Pašićeva priroda to je osećala i pritvorno tražila druge
puteve. Ako je već nemoguće boriti se protiv monarhije u celini, nije
bilo nemoguće boriti se protiv nje delimično, odnosno protiv određenih
lica koja predstavljaju smetnju.
Prvi na njegovom putu nije bio kralj − prvi sam bio ja. Otac star, pre
vremena iznemogao i bolestan, nije predstavljao opasnog protivnika. Ja
sam bio mlad, energičniji, i moje je vreme tek dolazilo, Trebalo je, zato,
prvo slomiti mene.
Kako?
Ustav, osnovni zakon zemlje, bio je na mojoj strani, jer nije
predviđao promenu prestolonasleđa osim dobrovoljnog odstupanja od
prava na presto. Idući, dakle, svome cilju − mogao je da se bori samo
mojom ličnom voljom protiv mene lično, a za prepredenog čoveka kakav
je bio Pašić, to nije bilo neizvodljivo.
Borba se, stoga, vodila oko mene, vodila se potajno, ali energično i
bez biranja sredstava. Osnovno je bilo samo da se karte ne otkriju pre
vremena, a u tome je Pašić bio pravi majstor.
Kakve su bile dalje Pašićeve pretenzije?
Razmišljajući o tome na Belju, došao sam do uverenja da je Pašić −
slično Apisu − čim je osetio da sa mnom neće ići glatko, upravio oči na
Aleksandra, nadajući se da će tu možda naići na povoljniji teren. Kao
vođa monarhista mogao je da se održi samo u monarhiji − monarh mu
je bio potreban − ali pošto je želeo da vlada apsolutistički, monarh je, po
njemu, morao da bude lice slabe volje, to jest samo pod njegovim
uticajem. Sa mnom to nije moglo da bude i trebalo je tražiti drugog… U
ovome su zaverenici i Pašić imali podudarno mišljenje i podudaran stav.
Izbora nije bilo − pošto sa mnom ne ide, ostaje samo Aleksandar.
Ali, Pašić nije unapred mogao da zna kakav će biti Aleksandar − da li će
biti pogodniji od mene za njegove ciljeve. Morao je da reskira, ali za
odlučno reskiranje Pašić nije bio sposoban. Trebalo je da radi lagano i
oprezno da me na neki način dovede u položaj da se sam odreknem
prestola, a jednovremeno da pripremi Aleksandra na to: da ga je on u
stvari doveo na presto, a ne moja lična volja − kao i da privoli oca da na
jednu ovakvu kombinaciju pristane.
Veština i strpljenje doveli su do cilja. Ja sam abdicirao, Aleksandar je
došao na moje mesto, i Pašić je ostvario što je hteo. Doduše, i sama igra
slučaja pripomogla mu je u tome, ali i da nije bilo onog tragičnog slučaja
sa Kolakovićem, Pašić bi se već snašao.
A da li je bio postignut cilj?
 Aleksandar se pokazao kao tvrd orah i odmah se uvidelo da su
njegovi nazori drugačiji od mojih. Dok sam ja bio svim srcem
demokrata, kao i otac, Aleksandar je počeo da ispoljava sklonosti koje
su se još manje svidele Pašiću. Želeo je da za sebe prigrabi više prava
nego što mu je to pripadalo, a uz to, i sam je bio dovoljno lukav da
prikrije svoje prave namere, pa je počeo da Pašića tuče njegovim
vlastitim oružjem… Kada su, uoči rata sa Bugarima, zaverenici listom
ustali protiv Pašića, Aleksandar je stao na Pašićevu stranu i time
zaverenike još više razdražio u borbi protiv radikalne vlade.
Ovu borbu o vlast zaoštrio je Solunski proces. Pašićev sukob sa
zaverenicima za vreme rata doveo je čudnom diplomatskom igrom do
zloglasne solunske presude, koja je nepovoljno odjeknula i u Srbiji i u
inostranstvu, pa samim tim bila štetna i po dinastiju i po vladu. I
Aleksandar i Pašić želeli su odmazdu, ali kada je do te odmazde
došlo i kad je ona izazvala neželjene posledice, i Aleksandar i Pašić
pokušali su da svoje učešće u tome umanje, prebacujući odgovornost
jedan na drugog, Aleksandar nije hteo da pomiluje Apisa − ja to najbolje
znam i tvrdim − ali je docnije davao izjave da je od strane vlade i suda
pogrešno izvešten o stvarnom činjeničnom stanju, koje je i dovelo do
izricanja smrtne presude, − dok je pak Pašić mirne savesti svu krivicu
bacao na Aleksandra, tvrdeći čak pred izvesnim licima da je i sam
pokušavao kod Aleksandra da izdejstvuje da se izvršenje smrtne presude
spreči.
Odnosi između Aleksandra i Pašića, koji još od početka prvog
svetskog rata nisu bili iskreni ni s jedne strane, pogoršali su se odmah
po oslobođenju i ujedinjenju zemlje. Aleksandar se otvoreno izjasnio da
ne želi da Pašiću da mandat za sastav koalicione vlade, a Pašić je, i
mimo Aleksandrove želje, koristeći podršku nekih političara, šefova
drugih stranaka − uspeo ipak da obrazuje koaliciju, i silom Ustava
primora Aleksandra da mu poveri mandat.
Sve ovo, po mome shvatanju, bili su uzroci uzajamne netrpeljivosti
kralja i njegovog dugogodišnjeg prvog ministra.
A kada je do te totalne netrpeljivosti došlo, onda su obe strane
preduzele korake da jedna drugu onemoguće.
 Prepredeniji od Aleksandra, pa i iskusniji, a uz to uplašen za svoj
položaj, Pašić je prešao u ofanzivu. Stara ideja o razdoru u kraljevskoj
kući − kao glavnom činiocu protiv dinastije − ponovo je oživela u
mislima ovog prevejanog političara. Ali, dok se ranije, u potpuno
istovetnoj situaciji, služio Aleksandrom da mene obori, sada je okrenuo
list i poslužiće se sa mnom da naškodi Aleksandru. To mu nije bilo teško
da postigne, Aleksandar i ja već smo se bili mimoišli na pitanju
komande u vojsci − ko zna nisu li i tu bili umešani, osim zaverenika, i
Pašićevi prsti. Docnije, bilo je notorno da se Aleksandrovo i moje
mišljenje nije usklađivalo ni u pitanju »solunske presude« − pa je čak
bila i javna tajna da sam ja zbog Aleksandra ostajao u inostranstvu i po
oslobođenju zemlje.
Pašićeve namere postigle su najveći uspeh posle mog povratka u
zemlju. Nalazeći se u tom trenutku na čelu vlade, imao je mogućnosti
da me neispunjavanjem mojih opravdanih zahteva i ćutanjem na moje
upućene mu predstavke − još više ogorči protiv Aleksandra. Docnije,
raznim zvaničnim saopštenjima i izjavama u štampi raspirio je ovaj lični
sukob i taj isti sukob postavio kao političko i državno pitanje. Pored
toga, svojim intrigama bacio je u javnost, i našu i stranu, vest o mojoj
bolesti − pa je čas potvrđivao, čas demantovao razne glasove, koji su svi
zajedno išli na štetu dinastije.
U jednom tako nemogućem stanju, i po mene i po Aleksandra,
izbacio je svoj poslednji adut. Počeo je da igra dvoličnu igru. Dok je
podbadao Aleksandra protiv mene − umesto da ga savetuje i smiruje −
istovremeno je meni pokazivao sve svoje simpatije, tvrdeći da je na
mojoj strani i po potrebi zauzimajući čas ovakav, čas onakav stav. Doveo
je do javne polemike, do Aleksandrovih nebratskih postupaka prema
meni i najzad do moje otvorene reakcije − što je sve izazvalo javno
mnenje da se umeša i čaršiju da se zabavlja i iživljava sukobom.
Iznošenjem mog pitanja pred Krunski savet − mojim onemogućavanjem
da se branim usled pokušaja trovanja na večeri u njegovoj kući − i
iznuđivanjem od mene onog famoznog inkriminisanog pisma −
krunisao je razdor u dinastiji i javno izložio kritici i osudi i Aleksandra i
mene.
… Prvi put, sada na Belju, u dugim časovima samoće i razmišljanja,
shvatio sam do potpunosti ovu Pašićevu igru.
Igra je postigla svoj cilj: nije više bilo ni odstupanja, ni popravljanja.
Razdor između Aleksandra i mene, dotle potpuno privatne prirode,
postao je sada ne samo javan, već je predstavljao i političko i državno
pitanje, i sve ovo uzelo je fatalan obrt.
I šta će biti dalje?
Dokle će ići ova borba, koja je od Aleksandra i mene načinila dva
ogorčena protivnika, i − ko će u njoj da podlegne?
Ja? − Ne!
Neka me moji principi stanu i života, kao što su me već stali slobode
− ali neka i Pašić i Aleksandar zauvek shvate da će pre imati moj leš,
nego što će slobodno dobiti moju izjavu da se odričem onoga za što sam
se borio.

***
Moje misli, u stalnoj dokolici, često su se zadržavale i na generalu
Petru Živkoviću, prvom miljeniku dvora i najuticajnijem
Aleksandrovom savetodavcu.
Petar Živković me nije trpeo. Nije me trpeo još od prvih dana − od
vremena moga dolaska u zemlju.
Naša uzajamna antipatija pojačana je mojim stavom u Solunskom
procesu i njegovom sramnom ulogom u osudi zaverenika. Ta
netrpeljivost, koja se graničila sa neprijateljstvom, rasplamsala se u
sukobu koji smo imali neposredno pred moje hapšenje. Slučaj u
Topčideru, pred glavnom kapijom gardijskog kruga, kada je Živković
demonstrativno okrenuo leđa da me ne pozdravi, a ja osmehom načinio
aluziju na ono što se o njemu po čaršiji pričalo, − raspirio je još više
plamen… Živković se požalio prvom kraljevom ađutantu Hadžiću, a ovaj
je njegovu žalbu referisao kralju. Prvi ađutant mi je napisao pismo, na
koje sam ja odgovorio svojom optužbom… Kako nije bilo nikakve nove
reakcije od Aleksandrove strane − sukob se bar prividno završio u moju
korist.
 Ali − ni Živković ni ja nismo mogli da zaboravimo novu uvredu. Ja to
nisam krio, a Živković je, kao i uvek, čekao svojih pet minuta.
Da li je što ponovo govorio Aleksandru, i da li ima i nekog njegovog
udela u ovoj mojoj nesreći − i ne plaši li se ta mizerija moje osvete, kada
jednom odavde iziđem?…

***

U ovim danima večite dokolice i ubistvene izolacije razmišljao sam

često i o mome dragom profesoru Petroviću − i trudio se da proniknem
u suštinu onoga što nas je godinama najčvršće vezivalo. Sem ljudi, koji
su mi rođenjem bili najbliži i onih koji su mojim tadanjim položajem bili
pozvani da stalno budu uz mene − profesor je bio prvi za koga su me
vezivala prava, duboka i iskrena osećanja: ljubavi, poštovanja i divljenja.
A kako je to počelo?
Vidim sebe kao petnaestogodišnjeg dečaka, netaknutih osećanja,
osetljivog na zbivanja oko sebe − spremnog da bez ikakve rezerve
prihvati uticaje koji bi neposredno mogli da deluju na njegovu dušu, da
uprave njegova stremljenja i povedu ga onome što predstavlja pravi cilj i
smisao života. − S jedne strane stoji moj otac, koji me poznaje i voli,
strahuje i strepi, jer sagledava sve opasnosti u koje ja sa svojom
prirodom mogu da zapadnem, s obzirom na moj položaj koji će često
tražiti da se baš ta iskrena i neposredna priroda savlada i uguši, ako to
razum, dužnosti i neumoljivi protokol budu zahtevali. − S druge strane
stoji profesor Petrović koji po prirodi svojoj ne trpi formalnosti, a
obaveze protokola smatra kao nešto protiv čega se treba boriti u želji da
se oslobodi sopstvena ličnost.
Profesor ne voli formu − on odbija čak da primi i jednog stranog
ambasadora kada mu ovaj dolazi na Topčidersko brdo, da mu učini
zvaničnu posetu. On je toga momenta zauzet rešavanjem matematičkih
problema − i svako uznemiravanje smatra kao atak na svoje misli i ličnu
slobodu. Činjenica da ambasador stoji pred vratima − njega ne
uznemirava. On je toliko udubljen u svoje probleme, da na sve ostalo i
zaboravlja… Njegov život dokaz je njegovog odanog služenja
matematici, ribarenju, naučnim putovanjima, muzici, ljudima… On
ponire u taj višestruki život i sve što ga odvlači od toga ističući formu
nad sadržajem − odbacuje bez milosti, kao nešto što sputava njegovo
pravo da slobodno živi i deluje.
Otac, iako po prirodi nije formalista, duboko je svestan tih formalnih
obaveza koje mu položaj nameće − i on im služi istom merom, kao i
onome što predstavlja sadržinu tog položaja. Odgovornosti su često
formalne, ali su odgovornosti… U takvo shvatanje položaja hoće i mene
da uputi. On me savetuje, on želi da i ja nedvosmisleno prihvatim
protokol, jer je on formalno nepromenljiv…
Između te dve prirode, u osnovi tako različite, stojim ja i gotovo
podjednako volim i oca i profesora. Trudim se da se prilagodim obojici,
da uskladim i sebe prema njima − i njih u sebi… Hoću da budem
poslušan sin svoga oca − a hoću i da živim onim prirodnim životom,
kojim smeju da žive svi obični ljudi… Treba da savladam svoju prirodu,
da može da primi na sebe najveće dužnosti, a istovremeno da ne uništim
u sebi sitne radosti života… I, šta je prevagnulo?
Da smo tada bili sami, otac, profesor i ja − među nama nikada ne bi
došlo do sukoba. Ali, oko nas bilo je mnoštvo ljudi sa ličnim interesima,
ambicijama, ciljevima − velikih potreba, a malih mogućnosti… Za
njihovu igru i kombinacije bio im je potreban materijal… a taj materijal
pružao sam im ja neštedimice… Ribolov, jahanje, blatnjave čizme u
dvorskim odajama, lovački psi, vratolomne vožnje automobilom,
preskakanje santi − sve to zajedno, u veštoj režiji onih koji su to hteli da
iskoriste za svoje određene ciljeve, dovelo je do toga da oni pređu u
akciju… Mi smo u porodici svi za njih bili samo figure na šahovskoj
tabli. Svaki moj bezazleni postupak povlačio je za sobom dalekosežni i
smišljeni potez. Prelomna tačka je bila dostignuta kada je očevo
poverenje prema meni, na izgled, bilo poljuljano njihovim intrigama,
pisanjem u štampi, napadima…
Objašnjenja sa ocem, koja su nastupila − i razmimoilaženja posle
kojih sam bio izložen čak i kaznama − dovela su do moga definitivnog
opredeljenja za onaj svet u kome živi profesor, − za one ljude koji imaju
čista srca, pobude i osećanja − I što je veći pritisak na mene dolazio od
strane dvorske klike, predsednika Pašića i zaverenika − to sam se ja više
povlačio u sebe, vezivao se za profesora i − odbacivao formu.
A kada je, mnogo kasnije, došlo do otvorenog sukoba između
Aleksandra i mene, ja nisam shvatio da sam za Pašića bio bilijarska
kugla kojom je on, preko mene, pogađao Aleksandra.
I sada, u ovom zatočeništvu, ja sam ponovo izložen apsurdima.
Lekari žele da me ubede da nisam normalan, a služe se sredstvima koja
su suprotna onima kojima bi se to moglo postići. Oni ne shvataju da u
meni ne mogu slomiti duh, ni poljuljati veru u razum, u pravičnost
onoga za što sam se borio, − i da me ne mogu odvratiti od uverenja da
moja borba nije završena i da me u njoj ne mogu sprečiti ni sila, ni
zatvor, ni pritisak…
A dokle će ovo da traje? Dokle ću ja moći da odgovaram na udarce,
povlačeći se u sebe i nalazeći snage da istrajem u spoznaji da je moj
sistem vrednosti jači od onoga kome služe svi oni koji su me dovde
doveli − ili me ovde drže. Jedni su me uklonili, jer su me smatrali suviše
jakom individualnošću da bi mogli nesmetano pored mene da vršljaju i
da se oglušuju o demokratske principe, kojima sam želeo da služim, isto
kao i moj otac. Drugi su se bojali da bih mogao da im ugrozim vlast do
koje su došli mojim dobrovoljnim odricanjem od nje… A moji lekari?
Najveći nesporazum između njih i mene je u tome što ja smatram
lekarski poziv kao najuzvišeniju službu čoveka čoveku, − dok moji
lekari, naprotiv, predstavljaju plaćenike režima i pokorno služe
ciljevima koji se u osnovi kose sa etikom baš toga uzvišenog lekarskog
poziva.

***
U ovoj sivoj, jednoličnoj i teškoj atmosferi, u koju prodiru sećanja i
na intrige i na životna razočarenja, − ponekad, u dugim, besanim
noćima, javljao mi se jedan blagi lik; Ana.
Vidim je čas nasmejanu, srećnu, bezbrižnu, punu poverenja u mene i
ono što oseća, − onakvu kakvu je pamtim iz vremena naše zajedničke
sreće. −Vidim je i brižnu, ćutljivu i povučenu u sebe, − onakvu kakva je
morala biti u danima moga neobjašnjivog nestanka…
Šta li je mislila i osećala? Da li je saznala istinu ili je ta istina zauvek
ostala sakrivena za nju − ako nije znala − ili u njoj, ako je znala i od
mene je krila?
A je li znala?
Prvi put u ovim danima ta misao počinje da me muči… Sada, kada iz
daljine prohujalih godina prodirem u ono što je predstavljalo naš kratki
životni susret − čini mi se kao da je Ana i mogla da zna… Mogla je da
otkrije istinu koju sam tako brižljivo krio od nje − mogla je da tu istinu
prihvati kao blagoslov neba ili kao tešku neminovnost koja je sputavala i
činila neostvarljivim naše mladalačke želje… Mogla je da je shvati, da je
primi i − da mi je oprosti.
A ako je znala, zašto je krila od mene da je zna? Da li je tome uzrok
želja da me zadrži, namera da me ne izgubi, − sujeta da joj pripadam
uprkos svim preprekama koje su nebo i društvo okrenuli protiv nas? − I
je li njena pobuda u ovome uvek bila čista − onakva u kakvu sam ja
verovao, onakva − kakvu joj i danas žele da pridaju moje misli?…
Ana…
Neka me sudbina još više proganja − neka me tragedije još više
ubiju… ali, neka mi Nebo ne oduzima i poslednju iluziju…
Hoću da verujem u Anu − i ja verujem…
 U predsoblju pakla

Ako je nada na osvetu održavala moj duh, strpljenje me je napuštalo.

Došla je i zima, zima 1925. godine, − a ja sam i dalje bio na Belju. I
režim prema meni bio je isti.
Katkad samo, i to veoma retko, dolazio je doktor Stojimirović na
Belje. Nije se zadržavao dugo i njegovi obilasci imali su karakter kratkih
lekarskih poseta bolesniku. Nije me lečio ni od čega: bio sam zdrav,
snagom i duhom jak, voljom svojom nesalomljiv. Izgledalo je čak da se
navikavam na otpor. Cela moja priroda bila je očeličena za borbu do
kraja.
Prilikom prvog doktorovog dolaska, posle onog iznenadnog bekstva,
obojica smo se trudili da i ne pomenemo taj nemio slučaj. Njemu je bila
neprijatna ta uspomena, − moja duša bila je zatvorena za njegovo
prijateljstvo. Svaki od nas ispunjavao je svoju dužnost: on da dođe, a ja
da ga primim. Prećutni sporazum o uzajamnom podnošenju bio je
jedina posledica nekadašnjih kratkih simpatija.

***
Ove zime, provedene na Belju, imao sam jednu duševnu krizu.
Ne sećam se tačno kako, ali mi je odjednom tamnica postala
nepodnošljiva. Hteo sam napolje po svaku cenu. Da li je to bila želja za
društvom, potreba da čujem bar jednu jedinu reč od nekoga, ali od
nekoga koji ne pripada krugu mojih čuvara − ili su me zidovi Lovačkog
dvorca počeli još jače da stežu − tek misao da što pre napustim Belje i
njegove šume rasla je danomice u meni.
Jednog dana nisam mogao više da izdržim. Kada je oficir ujutru, kao
i obično, otvorio vrata zgrade, a žandarm pošao za mnom kao senka
koja me svojim večnim praćenjem u stopu dovodi do bezumlja − zgrabio
sam žandarma i oborio ga na tle.
Žandarm je pao u sneg, a ja sam počeo da bežim. Ne misleći da je
bekstvo bilo nemoguće, jer su oko nas bile samo šume, a nigde u blizini
bilo kakvog skloništa, počeo sam da trčim kroz sneg i smetove, nošen
samo željom da što dalje pobegnem od ove atmosfere, koja me je gušila.
Dok sam trčao, čuo sam revolverske hice iza svojih leđa. To se
žandarm podigao i pucao u vazduh da upozori druge.
Za tili čas, i oficiri i svi žandarmi dvorca poleteli su za mnom.
Kroz snežno bespuće, kroz šumsko drveće, preko nanosa i prepreka,
trčao sam napred, a hajka gonilaca za mnom. Ličilo je na lov, na pravi
lov, samo što su lovci bili žandarmi, a ja sužanj, njihova divljač.
Hajka nije potrajala dugo. Višemesečno zatočenje učinilo je svoje:
ubrzo sam klonuo. Obruč se sužavao oko mene, sve više i više − dok me
najzad gonioci nisu opkolili sa svih strana. Niko nije pucao, nije smeo
da puca − lov se vodio bez oružja, a tišinu šume samo su remetili uzvici
gonilaca. Po tim uzvicima mogao sam jedino da razaberem gde su.
Kada sam najzad, posrćući kroz sneg, bio opkoljen − nisam imao
snage ni da se držim na nogama. Klecao sam, znoj mi je kapao sa lica, a
u telu kao da nije bilo više snage… Moji gonioci su me prihvatili i više
odvukli nego odveli u staro pribežište.
Nekoliko dana zatim vrata dvorca se nisu otvarala, pa je opet,
jednoga jutra, oficir ušao u moju sobu.
− Hoćete li da mi obećate, Visočanstvo, da više nećete da bežite? −
pitao je učtivo, a ja sam znao da i ovoga puta postupa po nekoj novoj
naredbi. − Ako obećate, šetnje mogu da se nastave.
Iako sam ga svom dušom prezirao, i njega i njegove naredbodavce,
dao sam reč da neću ni pokušati da napustim dvorac i Belje. Šta sam
najzad i mogao da učinim protiv desetak naoružanih ljudi, iza kojih je
stajala celokupna državna vlast − i sam kralj?

***
 Pomirio sam se sa činjenicom da se silom ništa ne može i ponovo
sam, bar prividno, prihvatio stari način života.
Međutim, ako sam se mirio sa mišlju da nema bekstva, nisam se
mirio sa mogućnošću da i dalje trpim. Ako ne mogu da iziđem slobodno
iz ove tamnice, onda dobro − izneće moje mrtvo telo.
Svoju odluku da raskrstim sa životom pokušao sam da ostvarim.
Prilikom jedne šetnje, dok je od mraza pucala kora na drveću, skinuo
sam svoju zimsku dolamu i sve što sam imao na plećima. Ostale su na
meni samo oficirske čakšire i čizme.
Stražar je zabezeknuto gledao kako se svlačim, ali nije rekao ni reči.
On je bio tu samo da me čuva da ne pobegnem, a ja sam sve drugo
mogao da činim. Sloboda da se svučem nije mi bila uskraćena nikakvim
kraljevskim dekretom.
Polunag legao sam u sneg. Želeo sam da dobijem zapaljenje pluća i
da umrem. U ono vreme nije bilo penicilina i svako zapaljenje moglo je
da bude smrtonosno.
Stražar je i dalje stajao kraj mene i ćutao. Nije znao šta treba da
preduzme, jer njegovi naredbodavci svakako nisu mogli da predvide i
ovakav slučaj.
Minuti su prolazili, a ja sam ležao u snegu. Osećao sam kako mi se
postepeno koči gornji deo tela. Glava je počinjala da me boli, a mišići se
stezali. Malo-pomalo nisam više osećao ni hladnoću, a neka prijatna
obamrlost razlivala mi se celim telom.
Žandarm je čekao da prođe pola sata, a možda i više, pa je, uplašen
da će mi se nešto dogoditi, izvukao revolver i pucao u vazduh. Ponovo je
zvata pomoć da mi se onemogući oslobođenje od muka. Svako je
shvatao svoju dužnost kako je umeo i znao, a pitanje moje ličnosti i
mojih osećanja nije igralo nikakvu ulogu.
Pomoć je odmah i stigla. Nisam mogao da se odupirem i onako
poluobamrlog čuvari su me podigli i uneli u kuću. Stavili su me u
postelju i hitno pozvali lekara.
Došao je i lekar, neki mlađi čovek − svukli su me i trljali. Miris
alkohola širio se po sobi, dok su žandarmi leteli na sve strane, a oficir
zabrinuto stajao sa lekarom kraj moje postelje. Bolestan i u opasnosti po
život, bio sam sada ponovo čovek i član vladajućeg doma, − sat ranije,
još zdrav, predstavljao sam za sve oko sebe samo sužnja.
Trljanje i lekovi brzo su pomogli. Moj pokušaj je bio osujećen.
Sudbina se još jednom poigrala sa mnom: nisam mogao da živim kako
hoću, a nisam mogao ni da umrem kako sam hteo.
Kao posledica ove avanture, pojavila su se u Lovačkom dvorcu dva
bolničara, koji su imali da bdeju nad mojim životom. Njihovi beli
mantili malo su ubijali monotoniju, i moje usamljeno gnezdo pretvaralo
se iz zatvora u oporavilište.

***
Prošla je i zima, prošlo je i proleće 1926. godine, − a ja sam i dalje
čamio.
Ali, što se više bližilo leto, osećalo se da će se uskoro nešto dogoditi.
Čuo sam više puta kako žandarmi govore među sobom da odlaze sa
Belja natrag za Beograd.
Priče mojih čuvara, koje sam katkada, krišom, slušao iz svoje sobe,
ulivale su mi novu nadu. Ako čuvari odlaze, onda to znači da će se vrata
tamnice najzad otvoriti i − biću slobodan.
Slobodan!
Prosto nisam mogao da verujem u ono što je izgledalo verovatno.
Zar je moguće da su moji protivnici odustali od daljeg progona i da
najzad uviđaju da me nikada ne mogu slomiti! Reč, koja je trebalo da mi
otvori tamnička vrata, još nije, niti će ikada sleteti sa mojih usana.
Nikada neću pristati da se pokorim, a oni su to, izgleda, počeli da
uviđaju.
Kuda ću odavde? − pitao sam se u tim časovima, kada se vera u
slobodni život budila u mojoj svesti, a svi damari kucali brže, probuđeni
u svojoj prividnoj obamrlosti i uzbuđenju pred onim što ih ponovo čeka.
Bio sam još mlad − imao sam 38 godina. Odlučio sam da odmah
otputujem u Pariz i da se više ne vraćam u zemlju. Tu sam nameru imao
još pre hapšenja, a sada ću moći da je ostvarim.
U tom očekivanju slobode i kombinacija o novom životu došao je i
dan 9. jun 1926. godine.
Čitajući neku knjigu u svojoj sobi − večito sam čitao samo
medicinsku literaturu − čuo sam kako su se zaustavila neka kola pred
ulazom u Lovački dvorac. Malo zatim otvorila su se vrata zgrade i počeo
je razgovor između lica koje je dolazilo i oficira koji mu je izišao u
susret. Iako nisam mogao da razaberem svaku reč, čuo sam da se više
puta pominje moje ime. Napregao sam svu pažnju, bacio knjigu i
približio se vratima. Nepoznato lice se već pelo stepenicama. Sada sam
mnogo razgovetnije mogao da pratim razgovor.
− Imam naređenje da ga vodim odmah − govorilo je to nepoznato
lice odlučnim glasom koji ne trpi protivljenje. − Spakovaćete samo ono
što je najpotrebnije. Ostalo ćete poslati docnije.
Dakle, istina je… Idem… Idem zauvek… Sloboda je tu… za ciglo
nekoliko minuta izići ću napolje. Zatvor i žandarmi biće samo ružna
uspomena.
Kažu da ljudi uoči smrti, i to neposredno pred samu smrt, prežive
ponekad ceo svoj život u svojoj svesti, − a ja sam sada, za samo jedan
jedini minut, video sve godine koje su bile tek preda mnom… Čim se
vrata otvore, požuriću pravo na stanicu. Neću svraćati ni u Beograd,
tamo me više niko ne čeka… Iz Pariza ću pisati sestri da odmah dođe i
uskoro ćemo biti zajedno. Pisaću i profesoru čim stignem; sada ćemo
svakako moći da ostvarimo i onaj put na Severno more, koji smo pre
moga zatvora kombinovali… Taj put, viđenje sa sestrom, ribarenje po
dalekom moru, ti dani sa profesorom ublažiće mi ovu godinu zatvora…
Da li će da ublaže?… Hoće, hoće… Sestra i profesor će učiniti da sve
zaboravim… A Pariz?… I Pariz će učiniti. Tamo, u slobodnom Parizu,
pozvaću novinare, sve novinare slobodnog sveta… Neka strepe moji
protivnici i tamničari. Razgolitiću njihovu igru, njihovu podlost i svu
njihovu perfidnost u skrivanju prave istine. Neka ceo svet čuje šta su
učinili sa mnom, kako su me sramno držali u tamnici celu godinu, da se
ne bi čula moja reč… Sada ću ja da govorim. Saznaće se metodi mojih
neprijatelja, njihovi metodi, kojima su hteli da me potpuno izoluju.
 Ali, imam li ja prava da ovo sve saopštim inostranoj štampi? Nije li i
Aleksandar praunuk Vožda Karađorđa, kao i ja, i neću li time baciti
senku na svetli lik pradede?… A otac? Šta bi rekao na sve to otac da je
živ?… Zar mi nije uvek govorio da se uzdržavam sukoba sa
Aleksandrom?…
Ne, ne… Ćutaću!…
Izmakao sam se od vrata i ponovo uzeo knjigu. Lice koje dolazi ne
sme da primeti kako ga nestrpljivo čekam. Poniženje je da pokažem
slabost… Zar da neprijatelji poveruju da su me slomili?… Ne, nisu me
slomili.
Čulo se kucanje i, u pratnji oficira iz dvorca, ušao je neki stariji
oficir. Bili su bez oružane pratnje.
− Gospodine potpukovniče − rekao mi je nepoznati oficir, a to je bilo
prvi put u tamnici da mi se obraćaju na ovaj način − imam naređenje da
vas povedem sobom. Budite ljubazni da se odmah spremite.
Da me povede sobom? Zar neću odmah moći da idem sam i kuda
hoću?… Da me povede… Kuda?… Verovatno za Beograd, da mi uruče
moja dokumenta i da mi se zvanično izvine… Pa, primiću izvinjenje, bar
prividno… Sada je glavno: da se jednom već otvore ova vrata i da me
puste.
− Neću ništa da ponesem sobom. Ne želim da me ma šta odavde
podseća na beljski zatvor. Možemo da krenemo odmah. Ovog trenutka.
Učinilo mi se da su moje reči malo zbunile oba oficira. Glas mi je
zvučao vedro, veselo, ma koliko sam se trudio da to ne pokažem − i ovo
kao da je iznenadilo starijeg oficira. Pogledao je u mladog kapetana,
onoga što me je do sada čuvao − i lagano se okrenuo prozoru. Tako, u
tome stavu, pričekao je da se obučem, da potrpam sitnice u džepove i da
pođemo.
Pred vratima zgrade stajao je automobil i dva vojnika s puškama…
Šta će ovi vojnici ovde i pod oružjem? Zar me i u poslednjem času
zvanično sprovode?
Ušao sam u kola. Do mene je seo oficir, a straža napred. Uputili smo
se pravo na beljsku stanicu. Sporednim ulazom dolazimo pa malo
udaljeni kolosek, gde već čeka lokomotiva pod punom parom. Uz
lokomotivu je prikačen samo jedan vagon, iz dvorskog železničkog
parka.
Oficir, tada sam tek primetio da je pukovnik, pomogao mi je da se
popnem u vagon, ali nije ušao za mnom. Jedan vojnik, opet s puškom,
stražari u hodniku. Izmiče se da prođem, a jedan drugi, koji kao da je
samo čekao naš dolazak, otvara vrata kupea.
Još nije potpuno ni otvorio vrata, a ja sam ustuknuo. Ugledao sam
rešetku na prozoru vagona…
Rešetka − na dvorskom vagonu…
Hteo sam natrag, ali me je jedan od stražara lako gurnuo u kupe i, s
puškom na gotovs, stao na vrata.
Puške u rukama vojnika i gvožđe na prozoru, vratili su me u
stvarnost… Osmotrio sam kupe i seo na postelju. Ona dva naoružana
vojnika, licem okrenuti meni, postavili su se kraj otvorenih vrata kupea.
Voz je krenuo − onaj pukovnik ostao je na stanici i nešto je
dovikivao jednom licu, koje se nalazilo u vagonu, ali koje nisam mogao
da vidim. Vojnici na vratima spustili su puške »k nozi« sa vidnim
olakšanjem što je voz krenuo…
Ostavljam onima koji budu čitali ove redove da prosude kako sam se
osećao u tome času… Umesto slobode, ulazio sam u još strašnije i
svirepije sužanjstvo. Rešetke na prozoru, puške na gotovs… vidni znaci
da sam »opasan po okolinu« − ličili su mi na predsoblje − pakla!
…
Je li ovo kavez za zveri?… Nisu li nekada, davno je to bilo, i ljude
zatvarali u kaveze?… Nisu li u kaveze zatvarali i hrišćane pre nego što
ih prepuste zverima?… Je li ovo još onaj vek u kome se progone
hrišćani?…
Ili sam možda ja zver, a ne oni?
Očajanje, koje me sve više obuzima, ne da mi da mislim…
Unezvereno gledam u lica uplašenih vojnika, a oni još čudnije gledaju u
mene… Kao da sam zaista zver, koje treba da se plaše.
Pokušavam da se smirim i prilazim prozoru… Moj pokret stavlja
vojnike u stanje pripravnosti… Kao da očekuju skok pantera koji ih
vreba…
Bol, poniženje, nemoć − naizmenično me sveg obuzimaju. Hteo bih
da kažem ovim vojnicima da nisam opasan, da nikome u životu nisam
učinio zlo − da svim ljudima sveta želim samo dobro… Hteo bih da
viknem, da kriknem kao ranjena zver − ali mi glas zamire u grlu…
Stražari šire oči − ja paćenički gledam u njih − a voz juri… juri.
Koliko je sati proteklo u tome nemom gledanju, ne mogu da se
setim, ali znam da je voz leteo, prolazio stanice nesmanjenom brzinom,
bez zadržavanja i mimoilaženja sa drugim vozovima, a ja ukočeno
sedeo, nesposoban da se pokrenem, nesposoban da mislim. Čula kao da
su mi utrnula, utonula u užas poniženja i surovost zbivanja… Da sam
bar mogao da utičem na ova dva nedužna vojnika da me ne gledaju tako,
jer taj strah koji se ogledao u njihovim očima − prosto je nepodnošljiv…
A voz je jurio sve brže i brže − oslobođenom prugom dok ja ne
prođem… Kada smo prvi put stali, lokomotiva se zaustavila daleko od
stanice. Neko vreme, dok smo stajali, ništa se nije čulo, a onda je
odjednom odjeknuo neki glas: »Odstupi«! To je jedan od mojih oružanih
sprovodnika udaljavao neko radoznalo ili slučajno zalutalo lice iz blizine
vagona… Niko nije smeo da vidi dvorski vagon sa krunom i − rešetkama
na prozorima.
Voz je nastavio put, a ja sam se polako smirivao.
Kada se voz zaustavio u Beogradu, bio sam prilično primiren. Kroz
prozor vagona video sam poznata mesta u gradu; Savu preko koje
promičemo, stare kuće kraj mosta i desno od njega moju Adu. Ona me
podseća na ribolov i profesora… Da li bih mogao da napišem cedulju, da
je bacim kroz rešetke na prugu i da obavestim profesora da sam ovuda
prošao i da me vode u nepoznatom mi pravcu?… Možda će neki dobar
čovek naći cedulju i potražiti profesora…
Već sam počeo ispod oka da gledam svoje stražare, čija je pažnja bila
malo posustala i − spremao sam se da neopaženo izvučem notes, kad me
je nova misao zadržala. Pismo ću možda moći neprimećen da napišem, a
ako bude sreće, izbaciću ga i na prugu da stražari ne vide, pa ako
Proviđenje to bude htelo − profesor će ga dobiti… A šta onda?… Šta
može da učini profesor protiv čitave dvorske klike, protiv celokupnog
državnog aparata koji se voljom kraljevom pokrenuo protiv mene?…
Zar da profesora izložim svoj osveti ljudi bez skrupula − dvorskim
ulizicama, kojima su dopuštena sva sredstva?
Svoju sudbinu moram sam da podnosim − i podnosiću je.

***

U Beogradu se nismo zadržali dugo. Opet smo stali na pustom

koloseku i opet je ona straža iz vagona izišla da brani prilaz… Vojnici na
vratima moga kupea ponovo su bili u pripravnosti… Iako su preduzete
sve mere opreznosti, trebalo je biti budan… Ovo je grad gde žive hiljade
ljudi koji me vole, ovo je mesto koje valjda ponajviše saoseća sa mnom…
i u dobru i u zlu.
A čemu sve te misli? Niko u ovom času ne zna da sam ovde, na
slepom koloseku, iza rešetaka, čuvan kao zločinac… dok mi se dušom
razliva tuga…
Voz ponovo kreće. Sada je sasvim izvesno da me vode negde u
Srbiju. Prošli smo Topčider, a zatim mnoga druga draga mi mesta…
Savladan umorom i nagomilavanjem uspomena, zaklopio sam oči.
Probudilo me je naglo kočenje voza.
Naslućivao sam da smo stigli cilju, jer su stražari ponovo digli puške
na gotovs. Ispred vagona više lica je trčkaralo i čuli su se uzbuđeni
glasovi. Dvojici mojih čuvara iz kupea prišla su sada još dvojica.
− Stigli smo − rekao je neki glas, a ja se nisam ni osvrnuo da vidim
ko je. − Molim vas da iziđete.
Kada sam izišao, primetio sam gde sam. Voz se zaustavio u blizini
Niša, između Toponice i Mezgraje, − na pustoj pruzi, gde nema ni
stanice, ni železničkog osoblja. Posle tajanstvenog putovanja dolazio je
još tajanstveniji istovar. Niko nije smeo da bude prisutan, niko nije
smeo da me vidi. Priča o mome sužanjstvu nije smela da prodre u narod
− trebalo je da nepovratno iščeznem iz sećanja onih koji nikada nisu
hteli da veruju neistinama, koje su pronosili o meni moji neprijatelji.
Pošli smo pešice. Bio sam opkoljen stražom sa svih strana. Niko nije
ništa govorio.
Preda mnom je Toponica − lečilište za duševno obolele.
Prolazimo pored bolničkih zgrada. Mimo nas promiču lica u belim
mantilima i začuđeno gledaju ovaj sprovod… potpukovnika u uniformi,
opkoljenog do zuba naoružanom stražom.
Prolazimo ceo bolnički krug i stižemo do jednog usamljenog
paviljona.
Na vratima paviljona stoje dve osobe, koje me dočekuju. Jednu
dobro poznajem: to je doktor Stojimirović, a druga mi je nepoznata, ali
docnije ću imati prilike da je gotovo svakodnevno viđam. To je lekar
Toponice, doktor V.6
Doktor Stojimirović mi polazi u susret. Smeši se na mene kao stari
poznanik i prijatelj, baš kao da smo se sreli na kakvom zabavnom
prijemu. Za njega ovaj susret nije možda neki značajan događaj − ali za
mene je on stravična stvarnost, s kojom treba da se pomirim.
− Čekamo da vas pozdravimo, Kraljeviću − kaže doktor Stojimirović
potpuno prirodno, kao da ne vidi žandarme oko mene i kao da ne
stojimo pred mojom novom tamnicom, kojoj po svaku cenu hoće da
utisnu pečat lečilišta za umobolne. − Ovo je doktor V… Kako ste
putovali i da li ste umorni?
Kako sam putovao?
Odgovorio sam mu:
− Izvrsno, doktore, samo kako se poželeti može. Dvorskim vozom i
sa svečanom svitom!
To sam mu rekao i − širokim pokretom predstavio mu svoju svitu.
Odmah zatim prezrivo sam pogledao oba lekara i, bez reči,
prekoračio prag moje tamnice u Toponici, koja je od danas moj novi
dom.
Niko nije ušao za mnom. Čuo sam samo zveket gvozdenih rešetaka,
koje su se spustile iza mene.
 ***

Sutradan imao sam prilike da ponovo vidim doktora V.

Još se nisam digao iz postelje kada su se vrata moje tamničke sobe
otvorila. Ušao je dr Stojimirović u pratnji dr V.
Cele te noći nisam zaspao. Svirepa stvarnost nije mi dala ni oka da
sklopim. Preda mnom je tek bio život, neizvestan po trajanju i režimu,
neizvestan po metodama mojih tamničara, neizvestan ni po mogućnosti
moga trpljenja. Morao sam da naviknem svoje misli na novu situaciju, a
to je bilo utoliko teže što sam nekoliko meseci ranije bio uveren da mi
predstoji skora sloboda… Trebalo se moralno pripremiti za nova
trpljenja i crpeti snagu iz već posustalih nerava… Trebalo je likvidirati
nadu i pomiriti se sa onim što me čeka.
Čim su lekari ušli, želeo sam da saznam zašto sam doveden baš ovde,
u duševnu bolnicu, i dokle tu treba da ostanem. Protekle neprospavane
noći rešio sam da im izložim ceo svoj slučaj i da ih iskreno upitam kakve
su namere onih koji su me tu doveli.
Potpuno pribran i odlučan da vladam sobom, bez obzira šta ću čuti
od lekara, dočekao sam ih mirno, trudeći se da ne pokažem ni antipatiju
koju osećam, ni prezir koji me guši.
Doktor V. je bio pripravan da mi na svako pitanje odgovori. Objasnio
mi je da sam sa Belja doveden ovde, pošto se našlo da su uslovi u
Toponici bolji, a način lečenja podesniji. Ovde ću − rekao je − imati
lekare, negu i sve što mi je neophodno.
− Ovaj paviljon smo specijalno uredili za vas i u njemu ćete imati sve
što vam bude potrebno − rekao je doktor. − Vi još niste videli zgradu.
Imate biblioteku, sobu za odmor i sobu za spavanje. Tu je i dobar kuvar,
koji vam po želji može pripremati sve što hoćete. Najzad, tu imate
bolničko osoblje i poslugu.
− A zašto je potrebno da ja stanujem ovde, doktore? − upitao sam
mirno, iako sam u sebi škrgutao zubima od srdžbe. − Imajte na umu da
ja ovde nisam po svojoj želji i da mi nimalo nisu potrebni ti vaši
apartmani.
− Vi ste bolesni − rekao je lekar tiho − i učinićemo sve da što pre
ozdravite. Ako nam u tome budete pripomogli, vaš boravak ovde uopšte
neće biti dug.
− Tako. A da li biste bili ljubazni, doktore, da mi kažete od čega ja to
bolujem?… I kako da vam pripomognem?…
− Bolujete od slabih živaca, ali to će, kako rekoh, brzo proći.
− Nije čudo ako su mi živci popustili. Trpeo sam dugo, a godina na
Belju samo je mogla još više da ih oslabi… Nego, jesu li ovo metodi
kojima ih lečite?… Zatvor, žandarmi, rešetke na prozorima i vratima − a
ponekad, kao uzgred, puške i okovi.
Doktor V. se zbunio. Sagnuo je glavu i tobož počeo da zagleda svoje
ruke.
− Uostalom, doktore, ne upuštajući se u vaše lekarske metode, želeo
bih da znam da li vi ljude sa bolesnim živcima uvek negujete na ovaj
način? Ili je to praksa samo za one opasne?… Znam priličan broj osoba
sa slabim živcima, pa ipak one i dalje slobodno šetaju ulicama… Samo, ti
bolesnici svoje slabe živce nisu ogledali ni na predsedniku vlade, ni na
onima koji su oko njega… Moji živci su se usudili da se pobune, da
dignu glas, da kažu istinu − a to je, izgleda, »najteži simptom živčanog
oboljenja«.
− Nisu samo u pitanju bolesni živci − doktoru je očigledno teško
pala moja ironija − vaš slučaj je teži… Vi patite od manije gonjenja.
− Od manije gonjenja? Na osnovu čega to zaključujete?
− Čini vam se, na primer, da vas truju… svuda vidite zaveru protiv
sebe…
− Da li znate šta govorite, doktore? − prekinuo sam ga. − Ja
strahujem da me ne otruju?… Pa zar nisam išao baš tamo gde je to bilo
izvodljivo − u kuće svojih protivnika?… Ako mislite na onaj slučaj kod
Pašića, zar se ne sećate da se to desilo uoči zasedanja Krunskog saveta,
veče pre nego što će mi iznuditi ono inkriminisano pismo, zbog koga
sam i napisao brošuru… Možda vam nije poznata istina… Večerao sam
u kući predsednika vlade i te iste noći mi je pozlilo… dobio sam
temperaturu i grčeve… Lekari su konstatovali sve simptome trovanja
alkaloidima… a posledica toga bila je obamrlost volje… Sutradan, u
onom stanju u kome sam bio, podneto mi je pomenuto fatalno pismo da
ga potpišem… Da sam sumnjao da će me trovati ili, kako to vi »stručno«
kažete, da sam patio od manije gonjenja i zavera, zacelo ne bih ni otišao
na tu večeru… Oni koji strahuju ne plaše se tek posle svršenog čina, već
unapred, i neće se odazvati pozivu… Kažete da se bojim za svoj život, a
svi znaju da nikada ne nosim oružje… Kada bih se nekoga plašio, nosio
bih uza se uvek pun revolver… Nisam ga imao ni onda kada su me
hapsili, i dobro je što ga nisam imao, jer biste vi lekari inače obznanili
da sam došao da ubijam u trenutku pomračenja svesti… Kažete da mi se
čini da me truju i da svuda oko sebe vidim zavere − a da li mi se i sada
čini da priviđam rešetke, stražare sa punim puškama, zatvor i okove?…
− Ima i drugih simptoma kod vas − rekao je dr V. otvoreno, gledajući
me sada pravo u oči. − Vi mrzite svoju porodicu.
− Mrzim porodicu? To prvi put čujem, doktore. − Oca sam uvek
voleo, a on je voleo mene više od Aleksandra i Jelene. Sestru sam voleo
celog života, a volim je i danas. Sa dedom i bakom bio sam u najboljim
odnosima. Kada je deda, posle ujedinjenja, prekinuo sa našom
dinastijom, održavao je veze jedino sa mnom. Ja sam ga obilazio i u
njegovom izgnanstvu. Tetka Jelena je prezrela Aleksandra baš zbog
moga hapšenja… Ako smatrate da je bolesno to što ne volim Aleksandra,
onda pogledajte malo bolje ovaj moj zatvor, ove rešetke i naoružane
straže… pa mi iskreno i otvoreno recite, i kao čovek kao lekar, može li
neko da voli svog tamničara… Gde je ta logika, u koju vi hoćete da me
ubedite, da žrtva treba da voli svog tiranina i da je to prirodno
osećanje?… Nas dvojica se zaista ne slažemo u svojim zaključcima, ko se
može voleti, a ko ne… Meni se čini da cela vaša dijagnoza ne potiče iz
vašeg lekarskog uverenja i vaše savesti, doktore, već vam je
nametnuta… Zato tražim da me pregledaju strani lekari, kojima ne
može da se nametne dijagnoza… Pozovite, na primer, čuvenog
francuskog psihijatra, doktora Ernesta Diprea, ako je još živ, i verujte
mi da ću prikloniti glavu pred njegovim nalazom… Doktor Dipre je
nepodmitljiv, njegova dijagnoza ne bi išla u račun onima koji me ovde
drže… Oni bi koristili njegovo mišljenje kad bi ono bilo nepovoljno za
mene, ali ovako, to mišljenje nije za javnost… Ne znam da li znate da je
Pašićeva politika i dovela do moje abdikacije, da su me na razne načine
izazivali i da su najzad uspeli da me razjare… A jesam li ja kriv što u
jednom trenutku, pre mnogo godina, nisam mogao da se uzdržim?
Jesam li ja kriv što je Kolaković bio bolestan i što nisu hteli da ga
blagovremeno operišu u bolnici?… Najzad, ja sam za svoj greh platio
prestolom, slobodnom svojom voljom, a čime su platili drugi?… Da li je
zabolela glava predsednika vlade Pašića, kada je uvideo dokle je doterala
njegova podla politika?… I je li ikada iko saznao koliki je bio njegov
udeo u celoj ovoj tragediji, koja je tako teško opteretila moju savest?
Dok sam govorio, doktori su slušali napregnuto. Očigledno im ove
činjenice nisu bile poznate i sada su pažljivo pratili moja izlaganja.
Verovali su mi − nisu mogli da ne veruju, jer ovo što su čuli bila je
iskrena ispovest, koja je sama sobom tražila razumevanje i saosećanje…
− Doktoru Stojimiroviću je poznata moja borba sa Pašićem, govorio
sam mu o tome na Belju, ali on nije psihijatar, on je lekar internista i ne
shvatam zašto su baš njega izabrali da se pozabavi mojim slučajem… Vi,
doktore, vi ste psihijatar i ja apelujem na vas kao na stručnjaka…
Ukoliko, pak, ne odlučujete samostalno, dajte mi, ponavljam, strane
lekare da me pregledaju… Uostalom, kako biste hteli da verujem u vašu
dijagnozu, kad sam za sve vas bio zdrav u trenutku potpisivanja onog
iznuđenog mi pisma, a već sutradan teško bolestan, čim sam
demantovao njegovu sadržinu?… Zar može čoveku da se imputira da je
duševno oboleo samo zato što se pobunio protiv jednog čina, iznuđenog
mu u afektu ili u delirijumu trovanja?… Ako bi se svaki demanti shvatio
kao nelogičan, onda bi bilo mnogo ljudi, a osobito političara, koje bi
trebalo oglasiti za bolesne i zatvoriti, jer su demantovali nešto što su pre
toga rekli.
Tako sam govorio doktoru V., toga prvog jutra u Toponici, u
prisustvu doktora Stojimirovića, uveren da će moje reči imati uticaja.
Nisam mogao da pretpostavim da je moja presuda već izrečena i da,
govorio ili ne, ostajem i dalje tu gde sam, a kako to traže moji protivnici.
Doktor V. je saslušao sve moje argumente, a onda se uljudno sa
mnom pozdravio.
 − Vaš položaj je neobičan − rekao je polazeći − i verujte mi da ćemo
učiniti sve što je u našoj lekarskoj moći. Budite samo strpljivi. Ovo ne
može dugo da traje.
»Ovo ne može dugo da traje« − ponavljao sam doktorove reči
mnogih idućih dana, u uverenju da će se vrata tamnice otvoriti čim
doktor V. bude poslao svoj izveštaj nadležnom mestu.

***

Zatvor u Toponici teži je od beljskog zatvora. Istina, imam komfor,

na koji nisu navikli ostali zatvorenici. Udobno sam smešten, hrana je
dobra, posluga su mi bolničari i žandarmi. U drugom delu paviljona
smeštena je straža: jedan oficir i šest žandarma. Stražari se smenjuju,
uvek su po dvojica pred vratima moje sobe. Na svim prozorima su
rešetke.
Ovde mi je sloboda više uskraćena. Na Belju sam imao ogroman park
i mogao sam da šetam u pratnji čuvara po velikom prostranstvu punom
stoletnog drveća. Toponica ima manju šumu, pogdegde koje drvo,
usamljeno i bez mnogo hlada. Dvorište je skučeno i osim sunca, koje za
toplih dana prosto bije u prozore, mogu da vidim još jedino − nebo.
Nema mnogo ni ptica, i one kao da beže iz ove atmosfere, u kojoj caruje
mrtvilo.
 Stazom bola

Tamnička vrata su uvek zatvorena. Teški čelični rolo spušta se i

podiže u određeni sat, kada mi je dozvoljeno da iziđem na vazduh. Taj
sat je strogo propisan: uvek u isto vreme rešetke me propuštaju da
iziđem, da bi se predveče nemilosrdno spustile opet iza mojih leđa… A
napolju, na suncu, čeka me staza, kratka kružna staza, baš ista onakva
kakve sam viđao prilikom obilaska robijašnica… Nekada sam žalio
sužnje, gledajući ih kako prolaze uvek istim korakom… istom stazom…
u istom ambijentu… Danas sam i ja zatvorenik, koračam ispred
naoružanog čuvara i ćutim. Dozvoljeno mi je da udišem vazduh, ali ne i
da govorim… Mogu da govorim sam sa sobom jedino, ali živci me još
služe… A jaka, čelična volja, jača od gvozdenih rešetaka, ne dozvoljava
mi da pokažem koliko sam ponižen… Koračam, nekada lagano, nekad
brže, − i to je jedino što moji tamničari mogu da primete… Ispred sebe
vidim samo uvek isti udaljeni pejzaž, a iza sebe čujem odmereni bat
vojničkih koraka.
Prvoga dana nazvao sam ovu stazu »via doloris«7 − i ona je to ostala
za mene dugi i dugi niz godina… Staza moje patnje, staza moga bola,
staza stradanja… Tu stazu i danas pamtim… Katkada je i noću sanjam…
Ona je i u snu moja »via doloris«.
Jedina razonoda u Toponici mi je radio. Moj novi drug, moj jedini
prijatelj, moj dragi sagovornik i saputnik u gorkim časovima očajanja ili
dokolice. Slušam ga neprekidno, jutrom i večerom, noćima bez sna, − u
retkim prilikama kad mi se čini da ću pokleknuti…
Slušam ga često i samo zato da bih čuo govor… živu reč… Mnogo
puta ga ostavljam otvorenog i kad pođem u šetnju… Kada svira ili
govori, dok koračam, imam utisak kao da me neko čeka u sobi.
A dani promiču, dani bez izgovorene reči, dani bez nade… Zašto već
jednom ne dođe taj doktor V. da opet pričamo? Neka mi slobodno
govori da sam bolestan, neka govori šta hoće i o čemu hoće, ali samo da
čujem glas…

***
Doktor V. je i došao. Ostavio me je, izgleda, nekoliko dana da se
naviknem na novu sredinu. Kad je pretpostavio da sam se već navikao,
došao je.
Jednog jutra, vrata su se opet otvorila pred njim. Ušao je nasmejan i
dobre volje. Bio je to unapred proračunat stav, pogrešan metod jednog
psihijatra. Njegova vedrina i radost života, kojima je odisalo celo
njegovo biće, isticali su još više razliku između slobode i zatočeništva.
Ali, odbacio sam ovu misao − dobro je ipak što je došao.
Nekoliko konvencionalnih pitanja o zdravlju i raspoloženju − kao da
mogu da budem raspoložen − i razgovor je prirodno potekao putem koji
mene muči.
− Doktore − govorio sam − neću da se upuštam u zatvorske uslove,
jer znam da to nije vaše delo… Godina dana na Belju otvorila mi je oči:
uslovi se neće promeniti sve dok ne pokleknem, dok ne pognem glavu i
ne priznam da sam grešio, i da su bili u pravu oni protiv kojih sam javno
ustao, − oni koji su me doveli dovde. Ne pravdajte se, nema opravdanja.
Ostavimo to da ide kako je pošlo. Mali ste vi, doktore, da bilo šta tu
izmenite, ali možete da mi kao lekar bar donekle ublažite usamljenost.
Dopustite mi posete. Izvestite moju sestru, neka dođe. Ona me ne može
izvesti odavde, ali će mi biti lakše kada je budem video. Moja sestra neće
doneti turpiju, da prestružem zatvorske rešetke. Ja nisam kriminalac, a i
kriminalcima je dozvoljeno da primaju posete.
Lekar je osećao da sam u pravu − to sam zapazio po izrazu njegovog
lica − ali mi ništa nije odgovorio. Nije mogao da propisuje uslove mog
tamnovanja, niti da ih menja. Te uslove su davno još propisali drugi, a
on je imao samo da sluša.
− Ako nećete da pustite moju sestru, pustite mi nekoga od mojih
prijatelja. Profesora Petrovića, predsednika Demokratske stranke Ljubu
Davidovića, republikanca Jašu Prodanovića, ili moga prijatelja Voju
Veljkovića − koga vi budete hteli… Jednoga bar, da s njim
porazgovaram…
Tih dana tamnovanja nisam još shvatio da je baš ovo što tražim od
doktora V. za mene strogo zabranjeno. Moji protivnici su odmah po
mome zatvaranju javno objavili da sam oboleo, i dolazak jednog od
mojih prijatelja teško bi pomrsio njihove račune. Svako, ko bi me video,
mogao bi sam da oceni koliko su istinita zvanična saopštenja, koja su
moji protivnici putem štampe zlonamerno pustili u javnost. Nisam znao
da je istoga dana, kad sam uhapšen, objavljeno saopštenje predsedništva
vlade, koje je glasilo:
»Pošto je stanje zdravlja Kraljevića Đorđa postalo takvo da je preko
potrebno promeniti način njegovog života, pod stalnim nadzorom
lekara, to je na osnovu čl. 13. Porodičnog pravilnika za članove
Kraljevskog doma, Nj. V. Kralj odredio Kraljeviću Đorđu mesto
stanovanja, koje odgovara ovim uslovima i pridao mu naročite lekare«.
Za ovo saopštenje saznao sam tek 16 godina docnije, kada su Nemci
okupirali moju zemlju i vrata tamnice bila preda mnom otvorena.
Međutim, doktor V. je znao istinu. Znao je da sam naredbom
kraljevom upućen na Belje, a docnije, istom takvom naredbom,
premešten u lečilište za umobolne u Toponici. Znao je doktor još i to, da
je sam kralj odredio njega da me čuva, kao što će nešto docnije odrediti
još jednog tamničara u belom mantilu − dr N. Ta dva lekara, ti slepi
poslušnici naredaba sa najvišeg mesta − biće moji tamničari dugi niz
godina i zagorčavaće mi vreme tamnovanja više nego same rešetke i
zidine kojima sam bio okružen.
Doktor V. nije znao samo za ovo prvo vladino saopštenje − pročitao
je on sutradan, po mome hapšenju, i objašnjenje koje su naknadno dali
dvor i vlada.
Dvorsko objašnjenje, štampano u »Politici« od 3. maja 1925. godine,
glasilo je:
»Kada su juče izjutra naši čitaoci čitali saopštenje, Kraljević Đorđe
već nije više bio u Beogradu. O tome su se u toku jučerašnjeg dana i
noćas saznale ove pojedinosti: Od pre izvesnog vremena Kraljevića
Đorđa neprestano goni misao da je stalno u opasnosti. U depresiji, sa
tom fiks-idejom, on je čak tvrdio da je jednom bio trovan i od tada on je
napregao sve svoje sile, na jedan neuobičajeni način, da se sačuva.
Najpre je oko sebe prikupio ljude u koje je imao poverenja. Najmio je
jednu kuvaricu, koju je plaćao pet hiljada dinara mesečno. Nikada nije
obedovao sam, već uvek u društvu nekoliko svojih prijatelja. Najzad je i
ta opreznost izgledala nedovoljna Kraljeviću Đorđu, u čijoj je duši i
uobrazilji opasnost iz dana u dan rasla, sve više i više, tako da je
naposletku prestao da se hrani u svojoj kući i neprestano menjao mesta
obedovanja. Pre desetak dana Kraljević je, iznuren fizički i nervno,
otišao svome nekadašnjem učitelju, a sada penzionisanom pukovniku
gospodinu Milivoju Anđelkoviću. Izloživši mu svoje teško duševno
stanje, Kraljević je privoleo pukovnika Anđelkovića da ga primi na
hranu. Od tada je pukovnik Anđelković morao i da noćiva u
Kraljevićevom stanu. U ovakvom duševnom raspoloženju, Kraljević
Đorđe je lako gubio poverenje u svoje najbolje prijatelje i u najverniju
svoju poslugu. Razdražljiv, on ih je često napadao, da bi se opet posle sa
njima mirio. Tako isto objašnjivo je, da je u takvom duševnom stanju
Kraljević Đorđe dolazio često u sukob sa onima, za koje je mislio da ga
gone. U svojim napadima njih naročito nije štedeo, čak ni na javnim
mestima. Ti su napadi u poslednje vreme učestali i oni su doveli do
poznate odluke. Ta odluka je saopštena prekjuče Kraljeviću Đorđu.
Rečeno mu je, da mu je kao mesto stalnog stanovanja određeno državno
dobro Belje, gde će po uputstvima lekara imati da nastavi lečenje do
konačnog ozdravljenja. Kraljević Đorđe od juče se nalazi na Belju«.
Kao što sam rekao, za vladino saopštenje i ovo objašnjenje, koje je
dvor poslao »Politici« da ga objavi kao svoje − saznao sam mnogo
godina docnije, kada ni Aleksandar ni Pašić nisu više bili živi, da bih
mogao da se s njima objasnim i da ih upitam mnogo štošta. A pre svega:
ako bi se uzelo da sam zaista oboleo, kako to objašnjenje kaže, da li bi se
i čime mogli pravdati metodi lečenja, kojima sam bio podvrgnut punih
šesnaest godina neprekidno. Da ih upitam kakvom sam lečenju na Belju
bio podvrgnut, kad za čitavo to vreme nisam video nijednog drugog
lekara, osim ponekad dr Stojimirovića, a on nije bio nikakav psihijatar,
već dobro poznati internista. Nije mi poznato da duševne bolesti leče
internisti, a još manje mogu da primim da ih leče − tamnicom i
rešetkama. Oni, koji boluju od manije gonjenja mirni su bolesnici i za
njih nisu potrebni ni naoružani žandarmi, ni čelične žice na prozorima i
vratima.
Ali, o tome docnije.
Ovde nastavljam samo da izlažem svoj teški život, za koji su mi, osim
Boga i moje reči, još jedino svedoci nekoliko preživelih lica − oni
žandarmerijski oficiri, koji su me čuvali u Toponici.

***
Moj život u novoj sredini produžio se, dakle, uobičajenim tokom.
Nekoliko meseci docnije, ne sećam se tačno vremena, stigao je i
doktor N.
Jedne noći zaboleo me je zub. Bol je bio neizdržljiv i cele noći nisam
ni trenuo. U pola noći zvonio sam da se pozovu lekari. Dežurni oficir
otišao je da ih probudi.
− Imam neizdržljive bolove, doktore. Vodite me odmah zubnom
lekaru.
Sanjivi doktor N. za minut se rasanio i sva mrzovolja ga je namah
prošla. Našao se neočekivano u bezizlaznom položaju. Ima naredbu da
me drži potpuno izolovanog, a ne može da primi odgovornost da me
ostavi bez pomoći. Ako umrem, biće kriv, i kao lekar i kao čovek. Uz to,
oni koji su me zatvorili svaliće svu krivicu na njega.
Uprkos užasnim bolovima, doktorova skoro bezizlazna situacija
počela je da me zabavlja. Iako to ničim nisam pokazivao, u dnu duše
razlivalo mi se neko naročito zadovoljstvo što tiranija prema meni
pogađa i moje lekare − čuvare.
− Pokušaću da vam dam nešto za bolove! − rekao je dr N. nastojeći
očigledno da se nekako izvuče iz škripca. − Umirićete se i zaspati.
− Ostavite vaše lekove! − počeo sam da vičem, jer mi se ukazala
prilika da se i sam svetim. − Hoću zubnog lekara, čujete li? Nećete vi
valjda da se oglasite i za zubara, kao što ste se oglasili za psihijatra! …
Dovedite lekara odmah ili me vodite njemu!
− Ne mogu nikud da vas vodim. Zvaću lekara da dođe. Pričekajte.

***
Lekar je došao, neki zubar iz Niša. Dao mi je injekciju i bolovi su
uminuli. Kako nije znao da je zabranjeno da sa mnom govori, pričao je
sve vreme dok se bavio mojim zubima.
Razgovarali smo prijateljski i pri rastanku pozvao sam ga da ponovo
dođe.
− Dođite, doktore. Vi ste ionako prvi čovek koji me je video ovde…
Ne ubrajam tu žandarme i psihijatre.
Zubar je nekako neobično pogledao u doktora N., čvrsto mi stisnuo
ruku i izašao, praćen žandarmima.
Kada je otišao, okrenuo sam se doktoru.
− Tamnica će postati tamnica i za vas, doktore. Ako moram da
ostanem ovde, onda ćete mi svake noći praviti društvo.
Izišao je besan, a ja sam se prvi put nasmejao u mome sužanjstvu.

***
Moji tamnički lekari mnogo su mudriji nego što sam pretpostavljao.
Razmislili su o sinoćnjem slučaju i doneli odluku. Bolovi mogu i da se
ponove, može doći i do kakvog drugog oboljenja, − a oni su prenebregli
da to predvide. Greška mora da se ispravi.
Jutros su pred mojim paviljonom osvanuli majstori i još u ranu zoru
probudila me je lupa njihovih čekića. Ruše zidove i rade punom parom.
Jedna soba paviljona pretvara se u zubnu ordinaciju. Urediće se i sve
drugo: rendgen, terapija, razni medicinski aparati… Ako hoću, mogu
slobodno sada da bolujem. Doktori se baš svojski staraju za moj život −
ako ne i za moju dušu…

***
Paviljon je uređen, majstori su otišli i više ne čujem ni udarce čekića
koji su remetili tišinu.
Građenje zubne ordinacije obeshrabrilo me je. Kada se misli na
toliko vremena unapred, onda znači da nema mnogo izgleda da se ma
šta izmeni.
A kako bi se i izmenilo? Čime?
Ja sam i rečima i postupcima za ovo vreme tamnovanja stavio svima
do znanja da se neću izmeniti, i da sam elemenat koji se ne savija, Moji
protivnici, pak, nisu krili svoj stav: dok ne popustim, biće ovako…
Dokle?
Pomisao na to da je ovo stalno, nepromenljivo, i da će to tako ostati
za mene sve dok budem mogao da osećam i razumem dovodi me do −
bezumlja.
Slobode nema − ona će doći samo posle smrti.

***

Danima nemam volje ni da ustajem, ni da ležim. Teško mi je da se

krećem, još teže da ostanem nepomičan… Udovi me već bole, celo mi
telo trne od nekretanja… Nekoliko sati šetnje dnevno po istoj stazi malo
je za mene. Sve se u meni buni − sve se još opire − ne da.
Satima čitam. Poručio sam mnoge medicinske knjige, sve same
naučne rasprave čuvenih psihijatara sveta i − proučavam metode
lečenja bolesnika od manije gonjenja. Hoću da upoznam simptome
oboljenja i terapiju koja se primenjuje. Hoću da budem siguran u to da
li ovi surovi moji lekari primenjuju tačno metode kojima se ta bolest leči
− Hoću da budem spreman za diskusiju s njima, da budem obavešten
kako o tome misle oni lekari koji leče po svojoj savesti i znanju, a ne po
instrukcijama.
Danas je godina dana kako sam u Nišu. Slavim godišnjicu samoće i
očaja.
U vreme svojih šetnji po dvorištu kruga bolnice urezao sam u jedno
stablo datum dolaska − neka ostane uspomena na moje ropstvo.
Radim isto što i Robinson Kruso i, začudo, često mislim na njega…
A, ukoliko više mislim, utoliko mu više zavidim. Robinson je imao svoje
ostrvo, svog papagaja, svoga Petka i − slobodno se šetao po svome
carstvu. Moje carstvo je ova tamnica, ova »via doloris« − … ova gruba
lica tamničara i još mrskija lica dvojice mojih nazovi psihijatra…
Robinsona je zla sudbina bacila u samoću pustog ostrva; mene su
ovde doveli zli ljudi, koji nemaju savesti…
Gledam urezane cifre i srce mi se steže…
Koliko će još vremena proći i hoće li pored ove današnje crtice doći
još neka, koja će označiti novu godišnjicu?…
I šta znače godine…

***
Danas sam gledao ptice kako lete i dobio sam jednu ideju…
Odgajaću fazane… Biće to dobro za moje nerve, koji počinju da me
muče… − i biću srećan kada ptičice budu poletele iz gnezda… Njihov let
doneće mi bar neku iluziju o slobodi.
Pozvao sam doktora N. i izložio mu svoju zamisao. Ako već ne mogu
nikuda da idem, ako niko ne može da mi dođe, mogu bar nešto da radim
i da se zanimam.
Doktor N. nije ništa odgovorio. Razmisliće o mome predlogu.

***
Predlog je odbijen. Umesto gajenja fazana predloženo mi je − da
stružem daske.
O, zla sudbino, jesi li morala baš meni da dodeliš, uz ovakve patnje, i
ovakve lekare psihijatre!
Doktor N. je, znači, uveren da mi je svejedno šta ću da radim. U
njegovoj glavi je isto: zanimati se gajenjem plemenitih ptica ili
struganjem dasaka… Ima li taj čovek vijuga u glavi, kad pojednačuje
jednu plemenitu razonodu sa testeraškim zanimanjem − ili se kod njega
umesto vijuga ukrštaju konopci?…
Ne znam šta sam sve rekao u lice ovome »humanisti« kad mi je
saopštio svoju odluku, ali pamtim da sam grmeo i da mi je od toga bilo
lakše.
− Napolje! − vikao sam razjareno. − Napolje, mučitelju duše… Duša
ti je mračna, kao i tvoji metodi…

***
Užasne su ove noći bez sna − noći koje kao da večno traju…
Katkada, čekajući da sati odmaknu, pričinjava mi se da je vreme stalo…
Zar će se moje trpljenje otegnuti u beskonačnost, u tok bez kraja… A
jutra koja sviću, uvek ista… uvek jednolična…
Noćas sam malo spavao i usnuo majku. Došla je meni, onako isto
mlada kakvu je pamtim iz dana njene tragedije, i stavila mi obe ruke na
ramena.
»Budi strpljiv, sine« − šaputala mi je blago, dok su me njene ruke
milovale po kosi. − »Ne pati toliko. Budi strpljiv«.
Bio sam strpljiv, te noći kao i prethodnih − ove noći kao i svih
idućih, koje će tek doći…

***
Moji doktori me sve više draže. Potraje li ovako, počeću da dobijam
napade čim ih ugledam.
Jutros mi je doktor N. rekao:
− Vi imate fiks-ideju da vas je gospodin Pašić trovao. On nije
sposoban za tako nešto.
O, Gospode. Pašić nije sposoban za tako nešto!… Pašić?… Zar neko
može da zaboravi sve zakulisne radnje, za koje je bio sposoban Pašić,
kada su to diktirali njegovi interesi? I šta je prema svemu ovome jedno
drogiranje, kojim mi je Pašić onemogućio da pred Krunskim savetom
kažem istinu?
Nastave li doktori da me ovako provociraju, ne znam dokle ću moći
da se savlađujem.

***
A doktori ne prestaju da me provociraju na razne načine.
Kad me obilaze, pokazujem im medicinske naučne knjige, koje
čitam. Podvlačim im odlomke koji se, kako oni kažu, odnose na moju
bolest − i uporno im dokazujem da su njihovi metodi ne samo naučio
nedopustivi, nego i zločinački.
− Ostavite te vaše knjige − obično mi odgovaraju V. i N. i preko svih
mojih traženja prelaze ćutke. Naučne knjige i mišljenja čuvenih svetskih
psihijatara kao da ih ne interesuju, bar u mom slučaju.
Ovo je samo dokaz više da me ne izoluju zbog bolesti, već zbog nečeg
drugog…

***
Čudno, ali sve moje misli vraćaju me u prošlost, − i ta prošlost, tako
davna, izgleda mi bliska…
Opet vidim dragu kuću na Cetinju i čujem kikot dece u parku iza
dedinog dvorca. Razabiram i draga lica: Mirka, Veru, lica mojih malih
rođaka po baki… i tamo u daljini, sve dalje i dalje, nazirem još jedno
lice: gle, to je moj mali brat Aleksandar… Zaklanja se iza mene u igri, a
ja ga štitim… Vidim kako jurim ulicama Cetinja, kako se penjem na
stabla starih hrastova, kako čekam pred jazbinom lisicu… Ko je tu, kraj
mene… Mali Stanko. Zar se on više ne ljuti što je moj deda knez?…
Satima tonem u prošlost i vraćanje u stvarnost liči mi na buđenje iz
sna… Neću da se budim. Zar moram da se budim, da bih video ovaj
uvek isti krajičak neba i slušao bat stražarevih koraka?
O, ti strašni, ubistveni koraci koji me prate sve dok ne utonem u san,
da bih ih ponovo čuo ujutru kada se budim… Ti strašni, mrski, pogubni
za nerve koraci, čiji me bat podseća na jezivu stvarnost, goru od pakla…
i čiji se kraj ne vidi… Ima li još nade za mene i može li je uopšte biti u
mome srcu, dok slušam ovaj ritam cokula ispred vrata i prozora moje
otmeno uređene tamnice?
 Visočanstvo, vaš brat je poginuo

Nada u neku promenu sve je manja. Prvih dana, pa čak i prvih

meseci, verovao sam u prolaznost moje patnje. Čekao sam da se otvore
vrata tamnice i da ugledam slobodu. Ali, prolazili su dugi dani, prolazile
još duže noći − dani i noći uvek isti − a vrata su ostajala zatvorena…
Niko ni zakucao nije na njih, niko nikada nije upitao jesam li živ…
Da li niko?
Ne, nije istina, varam se, mnogih dana i večeri moja dva lekara − dva
verna moja čuvara, širom su otvarali vrata da me svojim prisustvom još
više dotuku… da mi glasno kažu ili muklo stave do znanja uvek iste reči,
zlurade i jetke, da se moja sloboda može iskupiti samo jednom jedinom
cenom: mojim potpunim slomom.
Možda u njihovoj lekarskoj svesti ta cena i nije bila skupa: pognuti
glavu, priznati krivicu bez krivice, i zatražiti oproštaj… Oproštaj, koji
vam nude i daju uz blagoslov, − oproštaj koji pominje Sen Žist za vreme
francuske revolucije: »Oproštaj koji žele da vam sugeriraju, smrtna je
presuda vašoj slobodi«!
Ponavljao sam ove reči doktoru V. i doktoru N. nebrojeno puta i
uvek dobijao isti odgovor: »To se ne odnosi na vaš slučaj«.
Pa kakav je to moj slučaj na koji se, po mišljenju mojih čuvara, ne
odnose nikakvi propisi i režimi svekolike nauke sveta? − Kakvo je ovo
famozno moje oboljenje, za koje medicina ne zna, a ljudi nemaju ni
leka, ni razumevanja, ni srca.
Katkada, u retkim prilikama, lekari nisu pominjali moju bolest − i to
su bili svetli momenti kada mi se činilo da uviđaju da mi razum nije
pomračen − i da mi to svojim ćutanjem potvrđuju.
A dokle će moj razum ostati nepomračen, dok u zatvorenom
prostoru protestujem i vičem, a niko neće da čuje moje proteste? Zar
nije i Galilej tvrdio da se zemlja okreće, dok su mudraci osporavali ovu
istinu?… A šta je postigao Galilej? Popustio je pred pritiskom, popustio
je pred silom, popustio pod prinudom.
A mogu li ja da popustim? Da pognem glavu kao Galilej, da priznam
da se zemlja više ne okreće… da priznam da je Pašićeva politika prema
meni bila ispravna, da sam bio bolestan i da sam ozdravio… Da sam
samo uobražavao da imam protivnike, i da sve ono što su oni činili sa
mnom − nije bilo istina.

***
Jutros rano, gledajući dogledom šta se radi na onom krajičku
zemljišta koje mogu da vidim sa prozora moje sobe, ugledao sam
zabavan prizor.
Nekoliko mališana se igralo s jednim dečjim biciklom. Bicikl je
pripadao nekom dečaku − docnije sam čuo, upravnikovom sinčiću − i on
se vozio na njemu. Katkada samo, i to retko, dozvolio bi i drugoj deci da
se provozaju… Vožnja na biciklu izazivala je oduševljenje kod svih
mališana: njihove oči, dok su vozili točak, blistale su od sreće.
Dečja igra i radost raznežile su me i uzbudile. Kad sam ja već
nesrećan, neka bar deca budu srećna. Seo sam i napisao pismo jednoj
pariskoj robnoj kući, da mi odmah pošalju pet dečjih bicikala, − za
svakog mališana po jedan.
Unapred sam se radovao dečjem zadovoljstvu i sreći, kada budu
ugledali bicikle, − i sa nestrpljenjem sam čekao da stignu.

***
Bicikli još nisu stigli, a jedan srećan događaj razbio je monotoniju
mojih dana. Vera u život mi se vratila − ja ponovo dišem.
Kada su se juče otvorila vrata moje tamnice, dežurni stražar, koga
dotle nisam video, pošao je za mnom na »via doloris«.
 Po ustaljenom običaju, vojnik je ćutao. Tri koraka iza sebe čuo sam
njegove korake.
Šetao sam možda deset minuta, možda pola časa − vreme je za mene
davno prestalo da postoji − kada sam osetio da mi se koraci stražara
primiču, Malo užurbano i kao sa strahom.
− Kneže − čuo sam tihi glas. − Pismo za vas.
Nisam smeo da se okrenem, da se ne bih odao. Ako zaista ne sanjam
i ako sam dobro razabrao, stražar se obraćao meni… Neko se u šetnji
usudio da me oslovi… Gospode, da ga ne uhvate u prestupu?
Koračam napred, istim, ujednačenim tempom i mislim… Da li da se
okrenem?… Da nas ko ne spazi?… Kako da uzmem to pismo, a da ne
ugrozim sigurnost ovog dobrog čoveka koji mi donosi nešto što me
možda vraća životu?… Kako?
Kod luka staze zastajem za trenutak. Ovde niko ne može da nas vidi.
− Daj pismo − šapućem. − Daj ga, brzo…
Stražar se ne usuđuje da sasvim priđe, i spušta na zemlju hartiju, a
ja je u magnovenju podižem… Zatim obojica nastavljamo šetnju, istim,
ujednačenim korakom… Niko ništa nije video… Nema opasnosti da mi
pismo oduzmu.
Dok guram pismo u džep svog mundira, osećam da ne mogu da
koračam od uzbuđenja. Noge mi klecaju, misli se kovitlaju, a bilo
udara… udara… Ko je taj koji me se seća? Čije je ovo pismo, koje stežem
drhtavim prstima, i nosi li ono vest o skoroj slobodi?
Nisam mogao dugo da izdržim neizvesnost. Prekinuo sam šetnju pre
vremena i požurio u svoju sobu. Oficir na ulazu začuđeno me je gledao.
U sobi cepam omot i pred mojim očima ubrzo lebde krupna slova
moje drage Knobo.
»Nesrećna sam zbog tebe − pisala je moja sestra Jelena − i
preduzimam sve da tvoju sudbinu izmenim. Intervencija kod
Aleksandra nije uspela; on se pokriva mišljenjem lekara − psihijatara,
koji te, kako on kaže, leče. Ja ne verujem u njegova pravdanja, ali ne
vidim za sada nikakvog načina da ti pomognem. Posredovanje tetke Eko
ostalo je bez rezultata, i Eko je ogorčena na Aleksandra. Kako za sada
stvari stoje, ona je zauvek raščistila s njim… Ostaje nam još jedino nada
i vera u Boga, i ja te molim da ne zaboraviš nikada da milost Svevišnjeg
ne napušta onoga koji veruje… Veruj i nadaj se − to ti je moja poruka,
koju ti šaljem, gušeći se u suzama«.
Suze su i meni kapale dok sam čitao sestrino pismo, pa iako ono nije
donosilo nikakvu promenu u mome životu, podizalo mi je duh. Nisam
više bio sam, moja dobra Knobo bila je uz mene − saosećala sa mnom i
ostaće sa mnom ma šta se dogodilo u budućnosti. Između dva brata
opredelila se za mene i nikakva neistina ni danas, ni sutra, neće moći da
je pokoleba.

***
Čudim se što više ne viđam decu u dvorištu lečilišta. Otkako sam
napisao onu porudžbinu za bicikle deca se ne igraju više blizu moga
paviljona. Ranije sam ponekad mogao da ih posmatram dogledom, − ali
otkako su se igrali biciklom, nema ih više.
Nema ni odgovora na moje pismo pariskoj firmi. To je prvi put da je
jedna velika robna kuća prenebregla da odgovori svojoj mušteriji.
… Mnogo godina docnije doznao sam da su bicikli stigli i da su čak i
njih moji protivnici koristili kao dokaz moje bolesti.

***
Dani prolaze uvek isti… Da li se mirim sa sudbinom i zatvorom? Da
li je moguće da se čovek navikne na sve, pa i na potpunu tišinu i
izolaciju?
Razgovaram sa kišom, sa snegom, sa oblacima… Gledam ih kako
plove i pričam s njima… Pitam ih da slučajno ne promiču iznad
poznatih mi mesta i da li vide draga lica koja pamtim… Zabrinuto lice
moje sestre, uplakano lice tetke Ide, namršteno lice profesora
Petrovića… Mogu li da im odnesu moje poruke, moje uzdrhtale želje,
moj ropski vapaj… I da li taj vapaj može da se čuje u ovoj grobnoj tišini,
u kojoj ništa ne remeti ropac sužnja…

***
A dani se nižu, jednoliki i teški, ispunjeni košmarom. Noći još
strašnije.
Noćas sam video Kolakovića… Prilazio mi je iz neke velike daljine i
sve je više rastao što je bio bliže…
− Kolakoviću − pitao sam ga ja u snu − jesi li se vratio, Kolakoviću?
A on me je gledao tupo, bez izraza, i − gubio se sve dalje i dalje − u
nepoznatu tajanstvenost. Postajao je sve manji i manji i − iščezao je.
Probudio sam se u znoju i groznici.
Buđenja su mi pokatkad teža od sna. Da li se ja uistinu i budim ili je
ovo poslednja agonija životne otpornosti?
Kada će se otvoriti ova teška vrata, koja me odvajaju od života? Kada
će nestati ovih rešetaka koje mi onemogućavaju da gledam svet onako
kako sam ga nekada gledao? I kada ću prestati da slušam ovaj
ujednačeni bat stražarevih koraka?

***
Radio me još uvek podseća da postoji život i izvan ovog kruga…
Puštam ga satima, neprekidno… Puštam ga, jer samo tada čujem govor
ljudi i znam da sam živ.
Živ sam, to osećam, a to mi potvrđuju i lekari, kada mi dolaze.
− Kako ste pavali? − pitaju me ponekad, a ja, iako želim da slušam
glasove, drhtim od želje da ti glasovi zamuknu… Neka me ostave u ovoj
samoći… Dosta mi je njihovih neprekidnih ponavljanja: »vi ste bolesni«
ili »tako se vaša bolest leči«.
 ***

Nemam ni misli, obamirem duševno i telesno… Samo mi radi još

svest, strašna i zlokobna svest koja me podseća na stvarnost… Gospode,
zašto mi ne oduzmeš razum, zašto mi ne uskratiš pamćenje, zašto me
podsećaš na bolje dane?… Gde je moja sestra Jelena, gde je tetka Eko?
Zar one zaista ništa ne mogu da učine da mi umanje patnje?
Patnje? − Zar ja patim?

***
Noćas je bila uzbuna u krugu. Čuo sam glasove, trku stražara,
uzbuđena dozivanja i odgovore.
Nešto se događalo pred mojim zatvorom, nešto je uznemirilo vojnike
koji me čuvaju, nešto neobično poremetilo je tok svakidašnjice.
A onda, kada je prestala uzbuna, čuo sam tihi šapat:
− Dobro je što ga nisu probudili − govorilo je neko lice ispod
prozora. − Šta bi bilo da je počeo da viče, da ih doziva?… Seljaci bi
provalili… ne bismo mogli da im se odupremo…
Seljaci? Zar su dolazili seljaci? I zašto je dobro što ih nisam čuo? I
ko je to trebalo da se odupre?
Ne spavam. Slušam. Ljudi pod prozorom još šapuću, ali više ne
mogu da razaberem šta govore…
Neko je dolazio ovde − ovde, u ovaj večiti mir… Zar ima života oko
mene i zar još postoji kretanje?

***
Prošlo je već više godina i − zareza na onom stablu sve je više…
Ponekad ih brojim, juče sam izbrojao osam… Osam zareza, osam
godina…
 Dani lete, meseci lete, lete godine… Sa prozora sobe posmatram
kako iza proleća dolazi leto, kako sneg zasipa moju stazu, kako se
ponovo budi novi život… U prirodi ima promena − samo se ja ne
menjam.
Menjam se i ja… Bore na licu postale su dublje, oči nekako upale,
kosa počela da sedi…
Koliko to imam godina?

***
Nekada danima čitam. Kada me to uhvati, ne izlazim uvek ni u
šetnju. Biblioteka ima sve više knjiga, stalno ih dobijam iz Francuske, od
mojih knjižara. Kako je dobro što mogu da raspolažem svojom
imovinom, − i kako je čudno što mi i to nisu uskratili… Sada imam puno
knjiga iz istorije i nauke, a najviše iz medicine, Političke knjige ne
dobijam, njih i ne tražim, a ako bih ih i tražio, cenzura ih ne bi
propustila… Nikada nisam čitao romane, sada bih želeo da ih čitam… U
romanima ima ljubavi, života, a ja sam zaboravio šta je to…
Godinama nisam ni video ženu − žena je pojam koji je iščezao iz
moje svesti… Je li iščezao i iz moje želje?… Ne znam, ne znam.
Zašto ne dođe neko da razgovaramo, da pričamo − da mu kažem
kako mi je? Da ga pitam gde su moji prijatelji… Ima li živog nekoga od
onih koje sam voleo.
Lupam u vrata. Lupam golim rukama po stvarima u sobi. Zidove sam
išarao parolama, pišem ih kada mi je mnogo teško.
Na onom zidu, tamo, kraj prozora, zabeležio sam misao jednog
velikog čoveka, Francuza: »Istina je preča od koristi. − Anri Poenkare«.
A nešto dalje, na drugom zidu, ispisao sam redove: »Svaka prinuda je
jalova i gnusna. − Anri Poenkare«. Ispod toga narodnu izreku: »Ko zlo
radi − zlo će mu i biti«.
Hoće li ko ikada pročitati ove zapise? Hoće li razumeti da su to bili
krici moje duše… glasovi bezumlja… bolni vapaji protiv nepravde?…
Hoće li ikada ko ući u ovu tamnicu?… Neko, a da nije lekar.
Neka mi samo ne dolaze više lekari − čuvari. Neka me puste da
mirno proživim svoje poslednje dane.
Zar nemam ni toliko vlasti da im uskratim ulaz?

***
Krize počinju, nervi mi se naprežu − želja da vidim ljude i da
govorim, sve više me obuzima… Da zaista ne poludim… Zašto se jednom
ne zaletim i lupim glavom tako da namah skratim ove muke?
Hteo-ne hteo, morao sam da pozovem doktora N. Bolje da se
svađam, da vičem, da praskam − ne mogu više da ćutim.
Danas sam vikao… Na moje gromoglasne povike, doleteo je dr N.
Kao i obično, pokušao je da me umiri… Glupak… Veruje li on zaista da
njegove neinteligentne teorije mogu da me uteše, da mi zamene
oduzetu slobodu, da učine da zaboravim poniženje, kome sam izložen?
Da budu uteha za mladost koja mi prolazi u izolaciji − za život koji
iščezava u nepovrat u ovoj atmosferi pakla…
Smrt? Ima li bar smrti da mi donese slobodu?

***

Ako je smrt rešenje svega, onda želim da umrem. Nemam snage da

se borim − hoću da iščeznem. Moji neprijatelji ne mogu da me
primoraju na dalje patnje, u mojoj je moći da ih prekratim.

***
Danima razmišljam na koji način da sebi oduzmem život. Oružja
nemam, nemam ni gajtana, u šetnju me prati uvek naoružan stražar…
Nisam ni sam. Često, a naročito noću, imam utisak da me posmatraju.
Kako? Otkuda? − Ne znam. Ispitivao sam sve zidove, lupao po njima,
pomerao nameštaj i tražio tajne otvore kroz koje bi mogli da me
kontrolišu… Ništa nisam našao, pa ipak sam siguran: neko me gleda i
kada verujem da sam sam.
Kako bi bilo da napadnem stražara i otmem mu pušku? Treba
razmisliti… To nije neizvodljivo.

***

Nisam oteo pušku − nisam ni pokušao… Ako ne bih uspeo, mogli bi

mi uskratiti šetnje kao na Belju.
Ostaje mi jedino da snažno lupim glavom o zid i da tako završim.
Danas sam i to pokušao. Zaleteo sam se, udario svom snagom o zid i
− pao.
Ležao sam bez svesti, ko zna koliko, i opet došao svesti… Probudio
sam se na podu. Osećao sam užasne bolove…
Živ sam… I Bog se zaverio protiv mene… Živ sam…
Podigao sam se s mukom. Posrćući, došao sam do kreveta i legao.
Niko nije ni primetio šta sam učinio. Niko nije ušao da mi pruži
pomoć.
Da sam umro, našli bi me tek mrtvog i − niko ne bi bio kriv.

***
Prošlo je nekoliko dana, fizički bolovi su oslabili, ali je došlo do
psihičke promene. Ako već ne mogu da oduzmem sebi život, mogu da
istrajem − i istrajaću.
Kada su danas lekari došli, dočekao sam ih pribrano i mirno. Hoću
da se borim. Boriću se sa lekarima pomoću mišljenja priznatih
naučnika, boriću se istrajnošću volje, čvrstom odlukom da ne
pokleknem. Stajaću gordo i uspravno, kao usamljeni hrast, i nikakva
stihija neće moći da me obori.
Samoubistvo je kukavičluk, priznanje nemoći. A ja ne priznajem da
sam nemoćan… Moram napred… Moram da pobedim u borbi za istinu…
Ja ne napuštam borilište…

***
Ponovo pišem po zidovima. Pišem olovkom, krupno i razgovetno −
neka to ostane. Ispisujem misli velikih ljudi, pišem i − optužujem.
Ne prestajem da slušam radio. Slušam ga i danju i noću. Najčešće
slušam iz Sofije prenos, prenos svete liturgije na ruskom. Ova služba
Božja podseća me na moje dečaštvo, kada sam, kao ruski kadet u
Petrogradu, prisustvovao liturgiji u crkvi Vojne akademije. Slušam i
vesti. Kad ne mogu da učestvujem u događajima, mogu bar da čujem o
njima.
Juče sam čuo vest: Aleksandar putuje u Pariz, u zvaničnu posetu
Francuskoj. Ide zajedno sa kraljicom i tamo će im prirediti srdačan
doček.
Kraljica Marija oduvek je bila moja simpatija. Dobra, skromna,
otmena − prava kraljica. Video sam je samo jednom: plave oči i ljupki
osmeh… Nešto toplo je zračilo iz celog njenog bića.
Moji neprijatelji su izmišljali da ne volim kraljicu, da sam u borbi sa
Aleksandrom napadao i ovu zaista retku ženu i majku… Kraljicu, koja je
u meni uvek izazivala divljenje svojom skromnošću, koja je sama kupala
svoju dečicu i davala na krpljenje njihove cipelice, dok bi o prazniku
majki − Matericama − obuvala i odevala mnoge sirotane…
Zimi, godinama, kraljica je išla prestoničkim ulicama u istom
kaputu, a na balovima i svečanim prijemima bila je jednostavnije
obučena od mnogih svojih zvanica.
Kako je prljavo proračunata bila ova kampanja da ne volim kraljicu,
koju su svi voleli… Ako sam prema kraljici ikada imao neko drugo
osećanje sem divljenja, onda je to jedino mogla da bude žalost što je
Aleksandrova žena − i što zbog toga ne mogu da imam priliku da njoj
sve objasnim.
I sada, dok u tamnici slušam da ona putuje vozom za Pariz, moje
misli joj žele srećan put… Siguran sam da ona i ne sluti gde sam i kako
mi je… Da zna, da naslućuje − uveren sam − imala bi samo suze za moju
sudbinu.

***

Dva-tri dana nisam slušao radio. Čitao sam neku medicinsku knjigu
koju sam dobio iz Pariza, − i čitao sam je baš u trenutku kada je
iznenada ušao u moju sobu dežurni oficir.
Začuđeno sam podigao oči, jer se to nikada ranije nije desilo.
− Visočanstvo − rekao je uzbuđeno − dogodila se strašna tragedija.
Kralj Aleksandar, vaš brat, poginuo je pre nekoliko časova u Marselju.
U prvom trenutku nisam shvatio šta je to rekao dežurni oficir i
trebalo je da prođe još nekoliko trenutaka dok sam razabrao šta se
desilo.
− Kralj?… Poginuo?…
− Poginuo je u Marselju − ponovio je oficir potreseno. − Izvršen je
atentat na njega…
Bol i neka neizvesnost ogledali su se u njegovim očima… Njegov
kralj je bio mrtav, a on je meni, kraljevom bratu, saopštavao vest…
Zavladala je grobna tišina. Oficir kao da je čekao da nešto kažem − a
ja sam bio zanemeo. Mahnuo sam mu samo rukom da me napusti, on je
izašao, a knjiga mi je iz ruku skliznula na pod…

***
Ostavljam čitaocu da sam pretpostavi šta sam mogao da osećam u
trenutku kada sam saznao za Aleksandrovu smrt…
Aleksandar je bio moj brat i sve uspomene iz detinjstva bile su
vezane za njega. Imali smo zajedničku mladost, dobre i teške dane delili
smo bratski… Ali, Aleksandar je umeo da zaboravi da mi je brat… Umeo
je da zauzme despotski stav čak i prema meni, svome rođenom bratu…
Umeo je da zaboravi da me godinama drži izolovanog… a te strašne
godine ja nisam mogao da zaboravim…
Cele te noći sam probdeo. Nisam ni pokušao da legnem. Razne misli,
i lepe i ružne − mučile su me…

***

Prva promena koja mi je pala u oči odmah posle kraljeve smrti − bila
je iznenadna ljubaznost kojom su počeli da me okružuju moji tamničari.
Najednom kao da nisam bio ni zatvorenik, ni bolesnik − bio sam ponovo
kraljevski princ, i za stražare, i za bolničare, i za sve ostale. Kao
omađijani, svi su sada za mene imali duboko poštovanje i
predusretljivost. Umesto mrgodnih i zlovoljnih, sada sam video samo
odana lica, doduše tužna − kralj je bio mrtav, zemlja u neizvesnosti − ali
su sva ta lica želela da me uvere u svoju privrženost. Kralj je bio mrtav,
a osim malog prestolonaslednika, koji je imao samo 11 godina, ja sam
bio najbliži prestolu. Vrata tamnice mogla bi još danas da se otvore i −
da nastupi era moga uticaja.
To otvaranje tamničkih vrata, u njihovom sagledavanju novonastale
situacije, očekivali su svi oko mene: lekari, stražari i posluga. Sećam se
da mi je te iste večeri jedan od stražara zakucao na vrata. Ušao je i stao
kod ulaza.
− Visočanstvo − rekao je skrušeno − molim vas da verujete da mi je
ova služba ovde padala teško. Ja nisam kriv.
Gledao sam ga, i to saznanje o labavosti ljudskih karaktera nije
izazivalo u meni nimalo prijatne misli.
− Nisi kriv, znam − odlazi!
Niko više nije dolazio. Nisam znao šta rade, ali sam dobro znao šta
misle i osećaju… Varaju se. Nikada se nisam svetio − to nije crta moga
karaktera − najmanje bih se svetio nad malima i nemoćnim. Moje
ispaštanje došlo je po višoj sili − ljudi oko mene samo su vršili svoju
dužnost. Da li su svoju dužnost vršili i lekari, neka im to kaže njihova
savest. Svako od nas mora jednom da umre, i svako od nas poneće
sobom i svoje grehe.
 Ni samog sebe više ne poznajem

Znao sam da su vlada i ceo narod uzbuđeni Aleksandrovom smrću i

da moje pitanje ne može biti odmah razmotreno. Noćas niko neće doći;
doći će verovatno ujutru, možda u toku dana, kad vlada završi sednicu i
reši najhitnija pitanja. Mora se otvoriti i kraljev testament; verovatno je
njime odredio namesnike. Prestolonaslednik je maloletan i u njegovo
ime vladaće oni koje je Aleksandar odredio… Pitanje otvaranja
testamenta, a zatim sednica vlade, uzeće dosta vremena… Pa onda
sahrana… ne, pustiće me pre sahrane… Možda će neko naći da treba i ja
da se pojavim na pogrebu… neprijateljstva prestaju posle smrti… Sutra
ujutru, možda još u zoru, vrata tamnice će se ipak otvoriti. Ko li će doći
da me izvede? Vladin izaslanik, kraljev ađutant ili, možda, kraljičin lični
ordonans… Ne, kraljica nije u zemlji. Ona će tek docnije stići… U
dubokoj tuzi možda se neće ni setiti mene… Možda je Aleksandar bio
dobar prema njoj, a ostala je sama sa tri siročeta. Deca će odrasti, neće
vi upamtiti oca… Ko zna, znaju li uopšte da imaju strica. Možda im je
neko rekao da sam zao čovek, da ne volim njihovog oca… da sam činio
zla i njemu i dinastiji.
A šta, ako kraljica ne zna da sam živ i da sam ovde? Ko će onda
narediti da me puste?…
Treba ipak da ostanem miran. Ako kraljica nije u zemlji, tu je vlada.
Nemoguće je da vlada ne zna gde sam, − javno ili tajno morala je to da
čuje… Pašić je odavno mrtav, a današnji predsednik Nikola Uzunović i
ne poznaje me… Šta bi on i mogao da ima protiv mene?… Najzad, tu je i
Skupština, tu su i šefovi stranaka, tu je i opozicija… Neko me se mora
setiti − pa ja sam ipak rođeni brat Aleksandrov… Danas, kada svi misle
na njega, danas kada se samo o njemu govori, ne mogu ni ja da budem
zaboravljen… Dobro ili zlo − sa ljubavlju ili sa mržnjom, − dospeću u
centar pažnje… Ne kao neki pretendent − svi znaju da sam oduvek
izbegavao titule i položaje − već kao sin staroga kralja Petra, kao član
doma, kao najbliži srodnik dece, koja su ostala… Neka prođe samo ova
duga, duga noć − noć neizvesnosti i nada… noć koja donosi rešenje…
Noć koja donosi slobodu.
Sloboda!… Hoću li umeti da budem slobodan, da ponovo živim, da
zaboravim? Hoću li umeti da koračam posle devet godina nekretanja i
ležanja?
Sloboda!
Sutra ujutru, kada mi budu rekli da sam slobodan, napustiću odmah
zemlju… Nisam licemer, bilo bi nelogično da čekam sahranu, Svi znaju
šta mi je sve učinio Aleksandar… Otići ću u Pariz, pisaću sestri i
profesoru… Šta li radi moja sestra? Godinama je nisam video. Kako li
izgleda? Je li ostarela, je li osedela? Ja sam i ostareo i osedeo. Da li će
me poznati? Ovde sam već devet godina. Imao sam trideset sedam kad
sam uhapšen − koliko to sada imam?… Četrdeset šest… pa ja sam već u
godinama.
I profesor je star… Davno je prevalio šezdesetu… Šezdeset šest,
dvadeset godina više od mene. Kako li se on drži? Ide li još u ribolov ili
se već povukao?
Je li živa moja tetka Ida? Kako će plakati kada me ugleda ovako
izmenjenog. Moram odmah otići da je vidim. Moram. Uvek me je
mnogo volela, uvek je bila dobra prema meni… Kako me je ljubila na
Cetinju i u Ženevi.
Čekaju me… svi me čekaju… Hoću li moći da izdržim do sutra, sada,
kada znam da izlazim, sada, kada su i minuti dugi…

***
Noćna šetnja po sobi je prošla − dočekao sam svitanje na nogama.
Treba da požurim da se pripremim za odlazak… nije potrebno da se
zadržavamo kad budu došli.
Obukao sam se, obrijao i seo kraj prozora… da čekam.
Oko osam sati uneli su mi doručak. Doručkovaću, znači, u Toponici
− ne mari, bar ću i to da prebrinem.
Posle doručka ponovo čekam… Minuti prolaze… Već su otvorili
Aleksandrov testament… Sada verovatno vlada zaseda… Još samo malo
strpljenja… Moram biti strpljiv.
Otvoriću radio da čujem šta se događa… Posmrtna muzika − to sam i
mislio… Posle muzike neko govori − opisuje atentat…
Atentat − zašto su ubili Aleksandra? Govorili su da ja hoću da ga
ubijem, a ja to nikada nisam ni pomislio. I ko ga je ubio? Ko stoji iza
atentata? − Aleksandar je bio dobar patriot, hrabar ratnik − a je li bio i
dobar kralj?… Ne znam − nije bio dobar brat, to znam i to ne mogu da
mu oprostim… Otac mi je uvek govorio da pazim da mu se ne zamerim,
a ja sam se zamerio.
Zamerio? Čime?
Smrt je strašna… a Aleksandar je mrtav… Može li da se mrzi i posle
smrti?
Neću da mislim… Sudbina nam nije bila naklonjena, ni meni, ni
njemu… Neću da mislim… Neka samo što pre otvore ova tamnička
vrata, − da izletim, da zaboravim… Zaboraviću i da sam imao brata.
A zemlja? Nikada neću zaboraviti narod, koji sam voleo… Kako su
mi klicali nekada kada sam dolazio u neko mesto… kada bih projahao
na konju… Zašto mislim na to klicanje i te pozdrave i mahanja, sada,
dok čekam da se vrata otvore i da zauvek odem?

***
Još čekam… Misli naviru, a uspomene se bude − davne uspomene.
… Trka je, konjička trka, na Banjici, 1905. godine… Trka s
preponama… Jahači su konjički oficiri, jašem i ja… Svi su stariji od
mene, osamnaest mi je godina. Jedva sam izmolio od oca odobrenje da i
ja učestvujem. Borimo se svi za nagradu: kraljevu sablju…
Ja već imam jednu zlatnu sablju, dar stranog vladara… divna je, u
brilijantima… Voleo bih da pobedim…
 Otac gleda trku. Na konju sam, kojeg mi je poklonio sultan, to je
moja verna Edika, anglo-arapske pasmine. − Pre trke, Edika mi je
obećala da će pobeda biti naša… Sporazumeli smo se dok sam je
milovao po grivi i tapšao. Ona me neće izneveriti.
Dat je znak za polazak i Edika je poletela. Ne plaši se utakmice,
sigurna je u sebe, u mene, u pobedu… Letimo − svi u grupi… Prepona…
još jedna… i opet prepona… Preskačemo ih lako, Edika se izvija − za nju
ne postoje prepreke… Iza jedne prepone izdvajaju se dva jahača i
sustižu nas… Njihovi brzi konji ne trče više pravo cilju, trče na Ediku i
mene… Hoće da nas ometu − da omoguće onima iza nas da nas
prestignu… Njihovi konji sapima dodiruju Ediku, hvataju je u makaze…
Edika se odvaja, jedna noga mi je iskliznula iz uzengije i malo sam se
okrenuo na sedlu… Ne mari, Edika me nosi kao na krilima… Opet
prepona, i sada nikoga nema oko nas… Samo da nas niko više ne
sustigne… Napred! Napred!
Izbili smo na čelo trke i moramo tako i da ostanemo… Cilj je blizu,
već smo dva puta proleteli ispred tribina… Da li mi se to čini ili zaista
publika samo mene bodri?…
Sve smo bliže cilju… Publika na tribinama je na nogama… Svi kliču.
Neko pokušava da nas stigne, to zaključujem po topotu iza nas…
Dockan… Proleteli smo kroz cilj… tribine se prolamaju. Prvi sam! Prvi!
Penjem se na tribinu da pozdravim oca. Kralj me dočekuje stojeći,
grli, a oči mu blistaju od ponosa… Visoko, iznad sudijske lože, podiže se
Edikin broj… Niko mi ne osporava pobedu, ali sablja pripada drugome…
Po kraljevoj odluci, sablju dobija oficir koji je stigao drugi, zlatan očev
sat dobija treći… Ja ništa nisam dobio. Tako je i pravo − kraljeva
nagrada ne može da pripadne njegovom sinu.
I Aleksandar je na tribini. Steže mi ruku, raduje se… »Trčaćeš i ti,
Aleksandre − govorim mu. − Trčaćeš i bićeš i ti prvi«… a on se smeši − i
taj mi je osmeh nagrada… od brata − bratu…
Aleksandar je mrtav…

***
 Neko je ušao. Doktor V. Sam je… Ne prate ga stražari… Poslednjih
godina lekari su ulazili uvek u pratnji naoružanih stražara… Prvo bi ušla
straža, pa onda tek lekari − oružano obezbeđenje. Plašili su me se.
Čudnovato, da se doktor odjednom ne plaši.
Doktor je seo. Upalio je cigaretu, zavalio se u naslonjaču i gleda me.
− Ubili su nam kralja − kaže. − Velika je to nesreća za zemlju.
Ćutim. Možda me provocira.
− Ceo svet je u žalosti… Niš je zavijen u crno… Zacelo je vama
najteže… Brat…
Ništa nisam odgovorio.
Nekoliko minuta ćutimo. Doktor prekida tišinu:
− Nadate li se da će se i vaše pitanje sada rešiti?
− Kako to mislite »da li se nadam«? U to sam uveren… Ne vidim
nikakvog razloga da treba i dalje da ostanem ovde. Jedino ako vi i
doktor N. ne želite drukčije.
− Što se mene tiče, ja nisam protivan da se postupak prema vama
izmeni… Do toga će svakako i doći. Verujem da ni doktor N. nema ništa
protiv.
− A šta ćemo sa vašom dijagnozom, doktore?
Izgledalo mi je kao da doktor V. nije ni čuo ovo pitanje. Nekako
zamišljeno i odsutno gledao je iznad mene, u natpise na zidu. A onda se
odjednom prenuo i zagledao u mene sa neprikrivenom radoznalošću.
− Šta nameravate da radite kada budete izišli?
− Otputovaću odmah iz zemlje… To sam već davno odlučio, to je jače
od mene.
− U Francusku?
− Da, u Francusku… Tamo mi je sestra… Nas dvoje imamo samo
jedno drugoga…
Doktor se na to zadovoljno osmehnuo i žurno krenuo.
 ***

Po doktorovom odlasku doneli su mi ručak. Ali, šta je sa glasnikom?

Čitaću, da prekratim vreme. Duhovi su vrlo uzbuđeni, pa je logično
da u ovom času svi imaju druge preokupacije… Čekao sam godinama,
čekaću još… Šta znače sati u ovom beskonačnom čekanju?
Sati… Vreme do sada nije postojalo za mene, a danas postoji…
Minuti su dugi… minuti nadanja i očekivanja − minuti sudbine koja se
rešava.
Posmatram kazaljke koje odmiču − a one se ne žure − pomeraju se
lagano, tako lagano da mi se čini kao da se i ne kreću.

***
Prošlo je podne, prošlo je veče − došla je još jedna noć… I ove noći
nisam mogao da zaspim… To je druga noć kako čekam…

***
Ne otvaram radio − ne slušam vesti… Čekam… Misli li ko na mene i
oseća li kako je strašno, kako je ubistveno ovo čekanje?

***
Trećeg dana ujutru saznao sam istinu. Strašnu, neshvatljivu istinu…
Tamnička vrata se nikada više neće otvoriti preda mnom…
Nikada, nikada…
Otvorio sam radio da čujem šta se događa u zemlji… moram da
čujem, moram da znam − ludim od neizvesnosti… Strah, strah za koji
do sada nisam znao, uvukao se u moje misli… Koliko je to vremena već
prošlo i da li iko zna da ja više ne mogu da čekam?
Radio grmi… objavljuje važnu vest.
Kraljica još nije stigla, ali je namesništvo već obrazovano.
Namesništvo? Ko je namesnik? Da li sam dobro čuo?
Pavle?… Pavle?…
Gospode, zar nisi imao milosti? Zar moram sve nade da sahranim −
zar je sve ovo čekanje bilo uzalud?
Pavle − pa to je isto što i smrtna presuda… Pavle, koji me nikada nije
voleo…
Smrt? Ne, gore od smrti…
Vreme opet odmiče, a ja gotovo uvek ležim. Ne ustajem, ne čitam,
ne slušam radio. Neću više da znam šta se događa izvan ove tamnice − u
zemlji koju volim.
Ime koje sam čuo ubilo je u meni i poslednju nadu. Pavle je prvi
namesnik, najveća ličnost u zemlji − onaj koji ima sada da odluči o
mojoj sudbini… Tu sudbinu već znam: doživotno tamnovanje.
Aleksandar mi ni testamentom nije dozvolio slobodu…
Moji lekari su svakako već dobili instrukcije i njihov će stav ostati
nepromenjen.
Izdržaću − dok budem mogao. Plašim se samo da mi u novom
očajanju ne mrkne svest.
Zajedno sa nadanjima otišle su i želje.

***
Prestao sam i godine da brojim…
Kosa mi je već gotovo sasvim seda i opada. Kada sam se jutros
pogledao u ogledalu, učinilo mi se da lice koje gledam − ne poznajem.
Prestao sam da mislim i o prošlosti. Ona me više ne uzbuđuje, a
budućnosti nemam.
 Teško mi je, a kada mi je najteže, kada mi se čini da tonem, da
iščezavam − slušam muziku. Jedino me još akordi umiruju i vraćaju u
život.
A da li je dobro da se vraćam?

***
Pošto je moja sudbina odlučena i nikada mi se neće pružiti prilika da
kažem istinu − neka se ta istina sazna posle moje smrti.
Počeo sam da beležim svoja sećanja.
Tako sam utonuo u svoje srećno detinjstvo… Dok pišem,
preživljujem one dane provedene na Cetinju… dane u Ženevi… dane u
Petrogradu. Misli me vraćaju i u dane mladosti, provedene u dragoj
Srbiji − i u lepše i u one manje lepe dane…
Napisao sam i tri pisma, s tim da budu uručena tek posle moje smrti.
Jedno je za moju sestru, drugo za tetka-Jelenu od Savoja, a treće, ono
najvažnije, Aleksandrovom najstarijem sinu, njegovom nasledniku
prestola − Petru.
Petra ne poznajem, Nije imao ni pune dve godine kada sam
zatvoren. Možda nikada nije ni čuo za mene; saznaće o meni tek onda
kada će sve biti dockan da se popravi…
Sva tri pisma stavio sam u svoju malu valizu i često ih vadim, da bih
se uverio da su još tu. Ima nečega ohrabrujućeg u mojoj želji da se
jednom čuje i moja reč.

***
Danas sam navršio pedeset godina i jutros, prilikom šetnje po »via
doloris«, urezao sam dvanaestu crtu u stablo. Trinaesta godina kako
tamnujem.
Pedeset godina… Kako ta brojka zlokobno udara po mojoj svesti!
 Kosa mi je gotovo sasvim opala − duboki zalisci sve se više šire.
Umorno mi je i telo − ubija ga ovaj život bez kretanja… Umoran mi je
pogled koji već trinaest godina gleda iste slike… Umorna mi je svest,
koja se više ne nada…
Tri godine je prošlo od Aleksandrove smrti, a ništa se nije izmenilo u
monotoniji mog tamnovanja.
Pedeseti rođendan… Nekada sam u ovaj dan dobijao poklone na
Cetinju i u Ženevi, − pisma i telegrame od oca i rodbine u Petrogradu −
prijemima i svečanostima slavio se ovaj dan u Srbiji.
Danas sam ga, kao obično, proslavio sam… Izvadio sam ona tri
pisma iz valize, gledao ih i milovao… U dubokoj skrušenosti, nemo i s
tugom, saopštio sam im da imam pedeset godina…
Koliko li će još ova pisma čekati ovde, u ovoj usamljenoj sobi − pre
no što budu otvorena?
* * * Dve godine docnije počele su promene.
Nemačka, koja je anektirala Austriju i okupirala Čehoslovačku, −
okomila se na poljski Dancig.
Slušam na radiju kako Hitler grmi… Hoće »životni prostor«… Malo
mu je što su se granice Nemačke proširile u nedogled, nego još nešto
traži.
Hitlerova želja za ratom je neutoljiva. Odbija svako moguće razumno
rešenje da se izbegne sukob. Kaže da hoće samo Koridor, ali njegova zla
volja i podmuklost otići će još dalje… Posle Koridora tražiće Dancig, a
posle verovatno i celu Poljsku… Zar nije i do sada tako radio?
Ali, pitanje Poljske nije isto što i pitanje Austrije… Poljska ima
odbrambene saveze, a i bez toga, velike sile Zapada ne mogu dopustiti
da Hitler proguta još jednu veliku državu, kao što je učinio sa
Čehoslovačkom.
Francuska i Engleska neće moći da ostanu mirne. Tu su ugovori − tu
je novo snaženje Nemačke… Opšti rat je na pomolu − niko neće moći da
zaustavi krvavu stihiju, ako Hitler i dalje ostane uporan.
A Italija? − Da li će ostati neutralna ili će i ona, kao saveznik
osovine, uleteti u rat?
 Kralj Emanuel ne trpi Nemce. Tetka Eko ih mrzi iz dubine duše, ali
šta može da učini kuća Savoja? Italijom suvereno vladaju Musolini i
fašistička stranka, a kralj Emanuel je samo figura na prestolu.
Događaji me uznemiruju. Ako bukne povi požar, teško da će mimoići
Jugoslaviju.

***

Prenuo sam se iz apatije i danima pravim ratne kombinacije.

Čitam novine, ali naši izveštaji su veoma šturi i vrlo obazrivi…
Cenzura kosi… Niko ne sme da se zameri Hitleru − niko ne zna šta
može da bude sutra.
Nesrećna Poljska! Ko još može da joj pomogne.

***
Dani su kritični. Evropa je u znaku čekanja…
Engleska i francuska diplomatija čine očajničke korake da Hitlera
obuzdaju. Nadaju se još u mogućnost pregovora, iako je Hitler
pokrenuo celu svoju vojnu silu na granice Poljske.
Hitler hoće rat − i svi su izgledi da će ga uskoro i izazvati.
 Bunker u krugu mog paviljona

Počelo je…
Nemačke grupe upale su u Poljsku i napreduju silovito. Poljaci
pružaju očajnički otpor, ali snaga nemačkog oružja tako je ogromna i
prodorna, da je ni natčovečanska hrabrost poljskih heroja ne može da
zadrži.
Engleska je objavila rat Hitleru − rat je objavila i Francuska. Nema
sumnje, rat će se sigurno završiti pobedom savezničkog oružja, ali kada?
Nesrećna Poljska već grca pod čizmom zavojevača.
Ne odvajam se od radija i novina.

***
Rat se nastavlja…
Hitler je održao govor i predložio konferenciju o sporazumu, ali su
Engleska i Francuska najodlučnije odbile svaku mogućnost pregovora.
Dosta je bilo popuštanja Hitleru, sve će odlučiti oružje.
Duboko sam zabrinut.
Teške godine stoje pred Evropom. Nezajažljivost i bahatost jednog
manijaka baciće je neminovno u krv, u patnje − u iskušenja.
Pred patnjama prijatelja zaboravljam na sopstvene patnje…
Francuska je moja druga otadžbina; Engleska uživa sve moje poštovanje
i divljenje.

***
 Rat se proširuje… Nemačka ređa pobedu za pobedom.
Pošto je »munjevitim ratom« pokorila Norvešku i Dansku −
Hitlerova Nemačka jednovremeno je napala Belgiju, Holandiju i
Francusku.
Očajnički otpor i hiljade žrtava nisu mogle da zaustave nemačke
trupe, koje nadiru prema Parizu… Engleska vojska je bila prinuđena da
se povuče iz Belgije, a belgijski kralj Leopold zatražio je primirje…
Holandija je učinila isto.
Francuska se hrabro drži. Mažinovljeva linija još nije probijena.

***
Nemci bombarduju Pariz…
Ne mičem se od radija, ne ispuštam novine, ne prestajem da pratim
događaje.
Ogromni ratni potencijal Nemačke lomi francusku odbranu.

***
Nemci su ušli u Pariz… u moj dragi Pariz.
A pre toga, sa balkona zgrade Predsedništva vlade u Rimu, Musolini,
verni Hitlerov saveznik − objavio je italijanskom narodu i čitavom svetu
da Italija stupa u rat protiv Francuske i Engleske.
Malaksala Francuska nije mogla više da se odupire. Renoa je
zamenio Peten i Francuska je zatražila primirje.
Primirje je i potpisano.

***
Zastava Francuske je spuštena, a srca svih ljudi širom Evrope kao da
su prestala da kucaju od užasa i tuge.
Oči slobodnog sveta upiru se jedino još u Englesku. Ministar
spoljnih poslova Halifaks održao je govor. Nedvosmisleno je poručio
Hitleru: rat se može završiti samo pobedom ili potpunim slomom jedne
od ratujućih strana.
To je stav Engleske.
Engleska je ostala sama… Sama… na mrtvoj straži porobljene
Evrope…
Nemačka se sprema na odlučan napad. Hiljade brodova, motornih
čamaca i ribarskih brodića, spremni čekaju u lukama Lamanša da na
prvi mig podivljalog Hitlera zadaju poslednji udarac jedinoj još
slobodnoj velikoj sili Evrope.
A za to vreme, dok se srca svih porobljenih naroda ujedinjuju u
molitvama Bogu za spas i pobedu engleskog oružja − nemački
bombarderi danonoćno razaraju London.

***
Prošli su letnji meseci 1940. u kojima je cela porobljena Evropa
strepela od invazije na Englesku, ali do invazije nije došlo.
Naprotiv. Preporođena, osnažena, nepokolebljiva u želji za
odmazdom, Engleska je počela da uzvraća udarce.
Nemačka je sve manje opijena slavom i pobedama; njeni gradovi
utonuli su u mrkli mrak, ulicama Berlina ne odjekuje više smeh
pobednika. Nad zamračenom i pokolebanom Nemačkom, uz fijuk
bombi i zaglušnih eksplozija, engleski piloti neustrašivo potvrđuju
nacistima svoju odlučnost da istraju i pobede.

***
Jesen 1940. godine donela je nove događaje.
 Mađarska je pokleknula i prišla Trojnom paktu, Nemci su okupirali
Rumuniju, a Bugarska je pred sudbonosnom odlukom; da se opredeli.
Rat u Africi besni… Italijani se povlače u Libiji pred naletom
engleskih trupa… Englezi bombarduju Romelove formacije.
Italija je u ratu i sa Grcima.

***

Rat se približava našim granicama i počinje da zabrinjava one koji se

staraju o mojoj »bezbednosti«.
U krugu mog paviljona podiže se bunker. Podiže se o mome trošku,
iako me niko ne pita želim li ja takvu zaštitu.
Podizanje bunkera za slučaj napada iz vazduha pokazuje nameru
mojih tamničara da me u Toponici usidre na vjeki vjekov − pošto su
verovatno uvideli da sam se u toku ovih godina tamnovanja i sam
pretvorio u bunker.
Ceo svet je uskomešan, narodi su u ratu, cela jedna civilizacija preti
da iščezne, a stanje za mene ostaje nepromenjeno. Zatvorska vrata, koja
se u ratu otvaraju i pred najtežim kriminalcima, za mene će ostati
zatvorena. Jedan jedini zatvorenik, koji ni na slučaj rata nema prava na
slobodu − to sam ja.
Sloboda? − Da li bi i moglo da bude slobode u jednom ratom
pobeđenom i okupiranom kontinentu − u potlačenoj i u bedu uvijenoj
Evropi?

***
Podizanje bunkera napreduje, a moje sužanjstvo se nastavlja u istom
kavezu, sa rešetkama i ogradom, pod večnom stražom i spolja i iznutra.
Krećem se svojom betoniranom stazom, svojom »via doloris« − večno u
istom krugu kao konj upregnut u dolap. Satima i satima, uvek istom
stazom, katkada usporenije, katkada brže. A kada posustanem od umora
i monotonije, odlazim u sobu da prilegnem i da na taj način bar malo
skratim dan… A posle kraćeg predaha opet isti program: čitam, gledam
u vrhove drveća − pa opet oko gumna… I tako ta automatska dolapska
terapija traje bez ikakvih promena već punih petnaest godina…
Petnaest godina!
Petnaest godina sužanjstva, petnaest godina izolacije, petnaest
godina borbe sa nesavesnim lekarima − petnaest godina mojih
besciljnih dokazivanja i njihovih ciničnih odbijanja i svih razloga i svih
predloga… A uz to − kao najnepodnošljivije − te njihove nemoguće
psihološke metode.
Duboko uvereni da sam kao većina podložan materijalnim dobrima,
moji lekari su petnaest godina pokušavali da me slome i podmite. Nudili
su mi sve blagodeti samo da odustanem od dalje borbe, od traženja i
dokazivanja istine… Nudili su mi sve: materijalna dobra, vlast − pipali
su, tražili slabu tačku i − borili se sa mnom… Bila je to igra »karote i
biča« − tako poznata finom francuskom duhu… Ja sam bio njihov
»magarac«, a oni su mi pružali čas »karotu«, čas »bič« Ali, ja nisam hteo
»karotu«, jer »karota« je predstavljala moralni poraz, lažno priznanje
krivice − sve ono protiv čega sam se podigao i što me je dovelo i do
Toponice… Ključ moje tamnice bio je u mome džepu − trebalo je samo
sagnuti glavu i pokoriti se pred protivnicima − primiti »karotu« iz
njihovih ruku i ponovo imati sve: slobodu, apanažu, počasti… A ja − ja
sam izabrao bič… Bič, koji me je petnaest punih godina nemilosrdno
tukao po svesti − po osećanjima, po nervima.
Kako sam duboko prezirao svoje lekare! Petnaest godina nisu mogli
da shvate da mi je istina milija od života, i da su materijalna dobra često
puta i teret… Za moju prirodu, za moju psihu, za moja shvatanja, to je
bio atak na moju životnu filosofiju, na cilj postojanja i zbivanja, a to sve
ovi takozvani psihijatri i njihovi instruktori nisu mogli da razumeju i
osete. Ništa na svetu ne može toliko da zaprepasti kao kada se čuju
takve besmislice i kada se neko suoči sa takvim nerazumevanjem.
U tome paklu, u toj petnaestogodišnjoj izolaciji, ja sam ostvario
jedan psihološki majstorluk: stabilitet. Održati moral, sačuvati svest,
istrajati − to je bila moja zvezda vodilja kroz sve te duge godine
izolovanja, bez ikakvih promena i olakšica.
 Moji surovi lekari nisu mi čak dozvolili ni da se poslužim štakama,
kada sam u sužanjstvu bolovao od išijasa − da bi me time još više
iznurili, ubrzavajući i na taj način slom moje duge voždovske
rezistencije i strpljenja, koje je čak i njih vremenom sve više čudilo i
unižavalo.
Već posle dve-tri godine takvog hermetičkog izolovanja imao sam
osećanje da sam sve dublje i dublje potisnut u dno neke pećine, pa sam
baš time postajao čvršći, sažetiji u sebe i − otporniji. U takvom
ambijentu čovekovo biće se okameni kao hrastovina, koja postaje sve
tvrđa što duže stoji u vodi… Kada bi se ruka držala zalivena u gipsu
mnogo manje od petnaest godina, ona bi se morala atrofirati, a kamoli
živčani sistem… Treba videti taj usamljeni kavez usred šume, iz koga se
bezmalo šestinu jednog veka gledalo samo u vrhove drveća − pa
verovati.

***
Mnogo puta sam, u dugim časovima samoće, razmišljao o tome da li
su moji lekari bili dobronamerni u svojim postupcima prema meni. Jesu
li metodi, koje su primenjivali od momenta mog zatvaranja i izolacije,
ispunjavali uslove koje propisuje medicinska nauka za ovakve i slične
slučajeve?
Dr N. i dr V., kojima je bilo povereno moje čuvanje ili, kako su oni
govorili, lečenje, nisu se lično trpeli − često sam to primećivao − ali su
sasvim prirodno bili uvek složna braća u svom tajnom psihijatrijskom
konzilijumu i svojoj usamljenoj dijagnozi − kada sam u pitanju bio ja −
njihov zajednički pacijent.
Izgledalo je da je ona ista sila, koja ih je zajedno stavila da bdeju nad
mojom sudbinom i mojom »blagodeti« − imala magnetsku snagu da ih
privuče jednog drugome, kada je u pitanju bio stav prema meni −
primena lečenja, tretman i lekarska dijagnoza.
Ova dva lekara, od kojih je jedan još živ, najbolje su znali kako sam
za ovih petnaest godina bio tretiran… Oni su odgovorni za moju
usamljenost, za moje upropašćene godine i teške posledice koje su iz
svega toga proizašle.
Godine izolacije ostavile su neizbrisiv trag na meni. To su posledice
neprekidno zategnutih živaca i potpunog lišavanja svega što lekarski i
zakonski propisi nalažu − kao i stalnog i strahovitog savlađivanja i
strpljenja, s kojima se pod prinudom moralo boriti protiv stava i metoda
mojih lekara, koji su željno očekivali čas da u borbi posustanem, pa da
raznim nagodbama, kompromisima i budalastim ponudama pokušaju da
mi svoj stav nametnu − i time me još više ponize… A taj njihov sistem −
kao sistem zastrašivanja − u odnosu na mene bio je jalov i smešan, što
oni nisu mogli da prozru.
Na takva njihova shvatanja mnogo puta sam im odgovarao:
− Mi smo dva sveta, upamtite jednom za svagda, i od drugog
materijala smo sadeljani. A zbog toga što ne shvatate i te najobičnije
stvari, vi ste mi odvratniji kao neznalice, nego kao moji mučitelji.
Međutim, ma šta im govorio, moji lekari nisu mogli ili nisu hteli da
shvate da moja priroda ne dopušta sugestiju − odnosno da joj ne
podleže − i da u osnovi moje borbe, ma kako bila različita njihova
mišljenja − s obzirom da su se njihova mišljenja samo ovde razlikovala −
stoji činjenica da mi je famozno pismo od 12. novembra 1922. godine
moglo biti samo dopingom iznuđeno. Zanimljivo je, uostalom, da se ono
što je tada bilo odmah i odjednom postignuto dopingom − ali samo
trenutno − nije dalo više postići drugim načinom ni posle petnaest
godina teškog hermetičkog izolovanja.
Nameće se pitanje zašto su moji lekari tako postupali: iz neznanja,
materijalnih koristi ili nakaradnog shvatanja nekih »viših državnih
interesa«, koji bi mogli kao mišljenje da im se sugeriraju ili nametnu? …
Ne mogu i ne želim da tvrdim da su to činili iz koristi ili državnih
interesa, − i to ostavljam svakom pojedincu da sam prosudi po svojoj
logici, intelektu i poznavanju ljudskih duša. Znao sam samo jedno, i to
tvrdim, da to nisu činili iz neznanja, jer ukoliko im ovi savremeni
metodi nisu bili ranije poznati, ja sam ih lično više puta, pokazivanjem
naučnih knjiga i citata, upozoravao na pogrešnost njihovih metoda, pa
sam im mnogo puta i naglašavao da je to što sa mnom čine ravno
zločinu.
A zašto nisu postupali po lekarskim propisima i lekarskoj etici?
Zato što bi prekidom izolacije nastupilo doba primanja poseta, i to
ne samo poseta porodice i prijatelja, već bih ja mogao da pozovem i
strane psihijatre, čime bi se dirnulo u srž moga pitanja, − a to je bilo
ono najvažnije, što moji lekari nisu smeli da dozvole.
Bazirajući svoju borbu sa lekarima baš na uverenju da će nastupiti
trenutak kada će izolacija morati da bude ukinuta, da će jednom doći do
primanja poseta i da će mene pregledati strani lekari − čijeg se stručnog
mišljenja nijednog trenutka nisam plašio − ja sam uporno tražio da se
izolacija zameni internacijom, ali mi moji lekari, baš iz straha od tih
poseta, ovo nikada nisu dozvolili, već su me i dalje davili produžavanjem
izolacije u beskonačnost, da bih − kako sam to naveo − utonuo u nju i
tako nestao.
Zbog svega ovoga, zbog ove pandur-terapije, ja sam strašno trpeo, ali
nisam klonuo, pošto je baš to i otkrivalo činjenice, kako one svakom
vidljive, tako i one koje su na prvi pogled bile nevidljive, − i ublažavalo,
donekle i kompenziralo moje duge patnje. Time se jedino i može
objasniti što sam ipak, koliko-toliko, uspeo da izdržim tu nametnutu mi,
destruktivnu i kobnu izolaciju. Kako bi to automobilista rekao: moj se
motor kretao »na malom gasu«, ne trošeći pogonsku energiju − moju
psihičku i fizičku snagu.
Moja računica za dugih godina moga stradanja bila je samo u tome
da što duže istrajem, iako sam pred sobom imao sliku večnog ponora,
doživotnog zatočenja − pa sam se održavao samosavlađivanjem do
krajnjih granica. Za mene je bilo bitno da, koliko je to u mojoj moći,
sačekam trenutak kada će se moći da čuje i glas istine − pa ma taj
trenutak platio najdužim trpljenjem.
Ja sam u toj dugoj i teškoj izolaciji bio kao potopljen i disao sam na
slamku − štedeći sebe, čime sam dobijao u vremenu, što je bilo
najbitnije, jer, valjalo je istrajati u duhu one misli koju je izrekao bivši
predsednik francuske Republike Pol Penleve: »Ima rasprava koje mogu i
umeju čekati«. I ja sam umeo i mogao da čekam, i da sa prezirom
odbijam sve besmislice koje su mi nudili u vidu ustupaka, pogađanja,
poravnanja − kao da je moglo da bude cenkanja i poravnavanja u onom
što je za mene predstavljalo više od života.
Na jednoj ceduljici, koju sam slučajno sačuvao, a koju mi je uputio 6.
februara 1937. godine po jednom od svojih službenika, doktor N. mi je
napisao: »Pašić i Aleksandar su vam činili zla«.
Pitam se: kad su moji lekari priznavali fakat da mi je činjeno zlo,
zašto su onda ti isti lekari, zajedno sa onima koji su mi to zlo činili, svim
sredstvima i tako nemilosrdno radili na tome da me tako dugo zadrže u
kobnom izolovanju − i time zlo produže i uvećaju?
Moguć je samo jedan odgovor na to: plašili su se Pavla.
Pavla koji je vršio kraljevsku vlast, Pavla koji je voleo presto, Pavla
koji je čak išao Hitleru na podvorenje da bi na prestolu bio što
bezbedniji.
A kakav je bio Pavle?
… Iskrsavaju mi u mislima sećanja na naše zajedničko detinjstvo.
Bilo je to u Ženevi − u ono vreme kada je Pavle živeo u našoj kući u
ulici Monetije − i kada ga je češće obilazila njegova tetka po majci,
kneginja Demidov…
Kneginja je bila veoma bogata, a Pavle joj je bio najbliži srodnik…
Dolazeći u Ženevu na viđenje sa sestrićem, kneginja je donosila Pavlu
mnoštvo poklona, a pri odlasku davala mu čitave pregršti zlatnika…
Pavle je neizmerno voleo ove zlatnike i ljubomorno ih čuvao. Nije se
odvajao od njih. Nosio ih je po repovima i zveckao njima preda mnom i
pred Aleksandrom, − pa smo ga više puta zaticali kako ih riba i trlja, da
bi im dao što više sjaja… Ova Pavlova strast podsticala je na smeh
Aleksandra i mene. Mi nismo bili navikli da imamo zlatnike i svoj lični
džeparac, koji smo nedeljno dobijali od oca, koristili smo za nabavku
sitnijih potreba ili smo ga trošili po poslastičarnicama i zabavnim
parkovima. Pavle nije trošio svoje zlatnike, ali je obilno koristio naš
nedeljni džeparac i raznim sitnim željama mamio Aleksandra i mene na
izdatke koji su i te kako pogađali naš mali budžet, u kome je svaki
novčić bio proračunat da se utroši razumno i sa štednjom… U tom
»ortakluku« džeparca obično sam ja, kao najstariji, prvi bio na udarcu.
Moj se novac trošio uvek i do poslednjeg santima, Aleksandrov
pokatkad, a Pavlov nikad. Kad bismo Aleksandar i ja pred kraj sedmice,
ponekad, ostajali bez ijedne pare u džepu, Pavle nam je prkosio svojim
zlatnicima, ali mu nikada ni na um nije padalo da i on što priloži našem
zajedničkom troškarenju…
U sećanju mi iskrsava i slika jedne male epizode koja se desila u
Beogradu, nekako odmah po našem dolasku u zemlju, − a koja ništa
manje nije karakteristična po ocenu Pavlovih sklonosti… Jednom smo
nas trojica upali u veliku dvoranu Staroga dvora, gde su radnici na
zidovima učvršćivali očeve inicijale. Videći već pričvršćeno početno
Slovo očevog imena »P« i nad njim kraljevsku krunu, Pavle se sa
blaženim osmehom okrenuo Aleksandru i meni:
− Gledajte − rekao je ponosno − ovo može da se pročita i kao »Pavle
I«!
Aleksandar i ja smo se zgledali. I dok sam ja pomislio da je u pitanju
samo jedna njegova detinjarija, Aleksandar je to protumačio drukčije.
− Gle na šta Pavle puca! − rekao je i grohotom se nasmejao, a zatim
mu se duboko poklonio i dodao: − A mi, Vaše Veličanstvo?
Radnici na lestvicama prsnuli su u smeh…
Pavle je voleo da bude centar pažnje. I tu je naše malo društvo imalo
različite stavove. Ja sam bio na oca i nisam mnogo mario za počasti i
bleštavi sjaj − Aleksandar je to voleo i nije krio tu ljudsku slabost, a naš
rođak Pavle je to u tolikoj meri ispoljavao da je to svakome padalo u oči.
Pavlova neskromnost, koju je pokazivao još u mladim danima, često
je zabrinjavala moga oca.
Sećam se da mi je jednom, uznemiren zbog Pavlove taštine, rekao:
− Pavle će skoro otići na studije u Englesku… Tamo će ga već
engleska skromnost izlečiti od tih bubica.
… Otac se prevario. Ni engleska skromnost nije izlečila Pavla.
Događaji su to potvrdili.
Posle Aleksandrove smrti, kada je sticajem okolnosti došao na
kormilo zemlje, Pavle se pokazao u pravom svetlu.
Prvi potez mu je bio da me zadrži u zatvoru − kako sam ja i
pretpostavio, čim sam čuo da je on postao namesnik.
U času Aleksandrove smrti, njegov sin, naslednik Petar, imao je tek
11 godina. Druga dvojica su bila mala dečica. Sem kraljice-majke i
mene, deca nisu imala bližih srodnika.
Aleksandrovim testamentom kraljica-majka nije ni pomenuta, što je
zaprepastilo ceo svet, a naročito mene. Očekivao sam da će ona biti
nosilac kraljevske vlasti do punoletstva naslednika i ni za trenutak
nisam mogao da pretpostavim da će Aleksandar poveriti Pavlu vršenje
te vlasti − i to njemu za koga je uvek govorio da je sujetan, lakom i tašt.
Ove tri Pavlove slabosti − sujeta, lakomost i taština − i zadržale su
me tamo gde me je zatekao marseljski atentat.
Pavle se plašio − plašio sa razlogom.
Plašio se da ja, kao najbliži srodnik Aleksandrove dece, posle
kraljice-majke, − koja je bila samo majka i uvek daleko od svih intriga
dvorske kamarile − ne ustanem protiv njegovih namera, koje bi mogle
da ugroze prava dece.
Tadašnje moje mišljenje − da je Pavle želeo da ostane na prestolu −
potvrdili su i događaji koji su potom sledili.
Ubrzo posle Pavlovog dolaska na vlast pojavila se u Zagrebu knjiga
»Kralj Petar II i Knez namesnik Pavle − potomci starih srpskih vladara«.
Autori ove knjige, pisane po porudžbini, tvrde da kralj Petar II potiče od
Stevana Nemanje, a da je Pavle potomak još starijeg srpskog vladara −
Uroša I Bele.
Ova knjiga je besplatno deljena iz kancelarije Kraljevskog
namesništva, ali kada je u Beogradu izazvala buru podsmeha, bila je
povučena.
Nešto docnije na scenu je stupio i Pavle lično. Godine 1940. otišao je
u Berlin da se pokloni Hitleru. Ovaj put u Berlin bio je samo uvertira u
ostvarenje njegovih želja da se učvrsti na mestu koje je odgovaralo
njegovoj ambiciji. U tome je mogao da računa jedino na Hitlera, jer od
zapadnih demokratija, slobodnih i parlamentarnih, tako nešto nije
mogao da očekuje.
A da je hteo, i da je to zaista bilo tako, posvedočiće docnije priznanje
Musolinijevog ministra spoljnih poslova, grofa Ćana − bliskog saradnika
Pavlove klike tih dana − koje je objavio u svojim memoarima, gde
doslovce kaže: »… Još jedan razgovor sa Hitlerom. Bavi se isključivo
Jugoslavijom. Raduje se što je Duče načelno pristao. Namerava da
pozove kneza Pavla u Berlin i da mu predloži velike stvari: spreman je
da pomogne kneza Pavla, čija je žena veoma tašta, da se popne na
presto. Meni izgleda to teško − Pavle je odviše malo Srbin ponašanjem
da bi ga njegov narod mogao voleti«.
Posvedočiće to, docnije, i reči velikog državnika, predsednika
engleske vlade Čerčila, koji je, govoreći o Jugoslaviji, napisao:… »Kralj
Petar II je još kao dete umakao iz perfidnih kandži kneza Pavla«.
Iz ovih istorijskih svedočanstava proizlazi: da je Hitler nekim čudom
pobedio, Pavle bi vrlo rado i odano služio svoga novog gospodara,
odnosno gospodara »Nove Evrope«, uređene po nacističkom uzoru, koji
bi ga, doduše, nagradio prestolom, dok bi ga u duši prezirao zbog te
prljave igre.
Toga, dakle, Pavla − koji je sedeo na prestolu i želeo da na njemu
ostane − plašili su se i moji lekari psihijatri.
 Pitanje će ostati bez odgovora

U spletu ovih mojih razmišljanja, događaji su uzeli neočekivani tok:

Jugoslavija je prišla Trojnom paktu.
U strahu od engleskih pobeda u Libiji i napredovanja grčkih trupa u
Albaniji, Italija je zatražila pomoć od Hitlera. A ta pomoć je najbrže
mogla da joj stigne preko naše teritorije − i Nemačka nam je − po
kazivanju Pavlove vlade − stavila nož pod grlo.
Opkoljena sa svih strana, sa ratom na svojim granicama, prepuštena
sama sebi, nemoćna i slaba pred pretenzijama Italije na Hrvatsku i
Dalmaciju − Jugoslavija je izabrala najgori put: izdaju.
Danas, 25. marta 1941. godine, predsednik vlade Dragiša Cvetković
potpisao je u Beču pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu − danas je naš
narod, prvi put u svojoj istoriji, doživeo da ga njegova vlada sramno izda
− danas su listom sva rodoljubiva srca morala da zadrhte od poniženja…
Danas − ovog strašnog 25. marta 1941. − naš narod je, znači, trebalo
da pogne glavu umesto da je uzdigne, kao što su to činili njegovi slavni
preci − i da na stranicama svoje ponosne i dične prošlosti krvavim
slovima ispiše reči neverstva i izdaje, reči njemu vazda strane! Izdaja!
To je današnja sramna kapitulacija bez otpora. To nije izdaja samo svog
naroda i svojih tradicija, već i svojih prijatelja iz prošlog rata.
Danas smo prišli neprijatelju − pružili smo ruku onima koji su u
crno zavili celu Evropu, kao i svoju rođenu zemlju − Evropu koju su
krvlju natopili, − pružili smo je nacistima da bi i dalje, i uz našu
podršku, pustošili, palili i gazili.
Strašna vest me je oborila u postelju… Zar je trebalo da dočekam i
ovaj dan?… Ovaj strašni… ponižavajući dan.
 ***

Dva dana su prošla u nekoj jezivoj tišini… Nigde da čujem

uobičajene šumove… ni bat koraka, ni smenu straže, ni glasne naredbe
dežurnog oficira… Kao da je sve oko mene zamrlo i skamenilo se.
A, onda, odjednom − došlo je radosno uzbuđenje.
Kada sam jutros otvorio radio, čuo sam odlučan glas mladog kralja
Petra:
»U ovome teškom trenutku za naš narod odlučio sam da uzmem u
svoje ruke kraljevsku vlast«.
Jugoslavija se prenula − otrgla se iz kandži nacističkih zavojevača,
poslušala glas naroda.
Opet smo u savezničkim redovima, tamo gde nam je mesto.
Slušam preko radija kako narod kliče: »Bolje rat nego pakt«! Slušam
rodoljubive govore protiv Hitlerovih porobljivača, slušam oduševljene
pozive na otpor.
Ponovo se vraćam u davne dane 1908. godine, dane aneksije − dane
nezapamćenih manifestacija narodnih masa…

***

Beograd je bombardovan… Rano, u nedeljno jutro 6. aprila, dok su

građani još spavali, stotine Hitlerovih »štuka« bacile su svoje razorne i
zapaljive bombe na jedan usnuli, nezaštićeni grad…
Slušam vesti: hiljade i hiljade žrtava, hiljade i hiljade porušenih
kuća, hiljade i hiljade popaljenih ognjišta… Hitler!
Da li je čovečanstvo ikada videlo i upoznalo jedno ovakvo čudovište?

***
 Odveli su me silom u bunker… Neprijatelj baca bombe i oko nas…
Čujem kako nemački bombarderi tutnje iznad drveća i zgrada Toponice
− i lete dalje… da poseju smrt i suze među stanovništvom Niša…
Na ulazu u bunker trgao sam se. Doktor N. i njegova porodica bili su
u bunkeru.
Cela Toponica, svi bolesnici, sve osoblje bilo je napolju, izloženo
bombama, bespomoćno, ostavljeno samo sebi − samo smo dr N., članovi
njegove porodice i ja bili u zaklonu… Kao da je u nama, u dr N. i meni,
bilo seme jugoslovenstva, koje neprijatelj nije smeo da zatre!
Poleteo sam doktoru.
− Što ćete vi ovde? − grmeo sam i glas mi je odjekivao među
zidovima bunkera. − Što ćete ovde?… Idite, idite smesta odavde!… Idite
vašim bolesnicima… Vaše je mesto tamo, uz njih.
A onda, u besu, u nemoćnom otporu:
− Napolje!
Doktor se nije ni pomakao… Ćutao je… Možda se i stideo, ali je volja
za životom bila jača.
Okrenuo sam se sa prezirom… Kao da je i moja mržnja gasnula pred
strahotama rata koji je besneo oko nas.
Pitao sam se u sebi: hoće li se već jednom otvoriti vrata ove tamnice,
da više ne gledam ovo mrsko lice mog dugogodišnjeg mučitelja?

***
Vrata su se ipak otvorila, ali ne onako kako sam ja želeo.
Jutros je dežurni oficir ušao u moju sobu:
− Visočanstvo − rekao je glasom u kome se osećala naklonost i neka
tek probuđena toplina. − Vi odlazite iz Toponice. Molim vas da se
pripremite.
U prvom času hteo sam da odbijem da ma kuda krenem… A onda…
pomisao na promenu… možda i na slobodu… kao da je najednom
prodrla u moju svest.
… Napolje odavde… Samo napolje… i što dalje odavde… iz ovog
pakla… iz ove grobnice u koju su me živog sahranili.
Pred tamničkim vratima čeka dr N. Ulazimo u auto, a za nama
naoružana straža… Iza nas neki kamion, natovaren…
Ćutim… Kola kreću… Kroz bolnički krug, na drum, i nekuda dalje.
Auto juri − a ja obema rukama stiskam glavu… Je li to nesvestica…
ili to svi direci kraj puta jure pravo na mene?
Prostor… Beskrajan prostor u kome ne umem da se snađem.
Šesnaest godina tamnovanja i izolacije uništili su u meni sposobnost
orijentacije… vidike… prostore i vreme.
Da li je moguće da je sve tako blizu? A opet… sve tako daleko…

***
Iste večeri stigli smo u manastir Kalenić. Spavao sam u nekoj
zapuštenoj sobi manastirskog konaka − a žandarmi su stajali pred
vratima.
Sutradan, prenoćili smo u Topoli, a narednog dana stigli smo u
HanPijesak.
Pred nekom zgradom, nešto dalje od nje, kola su se zaustavila.
Čekali smo nešto. Oko nas, u blizini, neki ljudi su trčkarali, dozivali
se − nešto radili. Sve je bilo nekako uskomešano i užurbano.
Izišao sam iz kola, Stražar s puškom − za mnom.
Šetam oko kola i, po ustaljenoj navici, idem u krug… Levo, desno −
pred farove, ka zadnjem delu, pa opet pred farove.
Prošao je jedan sat, prošao i drugi − a mi i dalje nešto čekamo. Ne
prestajem da šetam, strpljivo, čas sporije, čas brže.
A onda, kao da su me blizina ljudi i užurbanost koja je vladala oko
mene, − odjednom trgli iz moje šesnaestogodišnje apatije. Naglo i
neočekivano, posle tolikih patnji, rodila se u meni neka snažna,
divovska volja za otporom.
Zastao sam, obazreo se na sve strane oko sebe i uputio se pravo
doktoru N. koji je stalno ulazio u obližnju zgradu i izlazio.
− Šta čekamo? − dreknuo sam na njega.
− Čekamo kralja − odgovorio je doktor N. − On treba svakog
trenutka da stigne.
Kralja? Zašto njega?
Pa kralj je još dečak. I kakve on ima veze sa ovim mojim pokretom?
Zna li on uopšte da ja postojim? Zar i njime čvrsto ne upravljaju drugi −
oni koji su naredili da i mene dovedu ovde? Zar još hoće da me drže u
svojim kandžama?
Nisam hteo da se povinujem više ni fizički, kao što se punih šesnaest
godina nisam povinovao psihički.
− Hoćete li i dalje da me držite zatvorenog, vi − zlikovci? − počeo
sam da vičem tako jako da su se, čini mi se, i planine oko nas orile. −
Hoćete li da i dalje eksperimentišete sa mnom? Malo vam je bilo
šesnaest godina? Hoćete li sada da se zaklonite iza kralja, koji još ne
poznaje ni vaše metode, ni vaše zakulisne radnje, ni vašu perfidnost?
Mislite li da ću se uhvatiti u tu vašu novu zamku?
Iznenada, prestao sam da mislim na sebe… Oni su pomenuli kralja…
A šta kralj traži u ovom bespuću?
Okrenuo sam se doktoru.
− Zašto dolazi kralj? − upitao sam glasom koji je tražio odgovor bez
pogovora.
− Kralj i vlada napuštaju zemlju i odlaze u inostranstvo. Mi treba da
krenemo s njima.
− Kralj?… Vlada?… A narod… A vojska?
Doktor je samo slegao ramenima. Razumeo sam odmah.
− Čujte, čujte me dobro! Ja ne idem nikuda… Ja ostajem ovde.
Kao vihor uleteo sam u kola, a doktor N. za mnom.
− Kreći! − viknuo sam šoferu, pored koga su i dalje sedeli žandarmi
pod oružjem. − Kreći natrag!
 Svi su ćutali… Niko ni reči da izusti. Kao da su i doktor N. i moji
pratioci, stražari, u magnovenju shvatili da sam odjednom prestao da
budem njihov uhapšenik, i da mi se niko više ne može da suprotstavi,
iako sam goloruk.
I, kola su krenula natrag − putem kojim smo i došli.

***
Prenoćili smo, uz put, u nekoj žandarmerijskoj stanici, a sutradan
smo stigli u Pljevlja.
Došao sam bolestan. Temperatura i jak nazeb oborili su me u
postelju.
Idućeg jutra, dok sam ležao, ušla su u moju sobu tri mlada nemačka
vojnika. Mesto je toga jutra palo.
Salutirali su propisno i prišli mojoj postelji.
Znali su ko sam.
− Visočanstvo, vi ste zarobljenik − rekao je jedan od njih. − Vaša
straža je već razoružana. Vaša kola od ovog časa pripadaju nemačkoj
armiji.
Klimnuo sam glavom, a oni su na to opet propisno salutirali i izišli.
Idućeg dana ušao je kod mene jedan nemački oficir. Bio je to vojni
komandant Pljevalja.
Pošto me je vojnički pozdravio, obratio mi se na tečnom francuskom
jeziku:
− Došao sam, Visočanstvo, da vam saopštim da kao zarobljenik
ostajete ovde sve do dalje naredbe. Ja sam juče izvestio Berlin o vašem
prisustvu. Čim iz Berlina stignu potrebne instrukcije, saopštiću vam šta
je dalje odlučeno.
Ništa mu nisam rekao na ovo, i oficir se uljudno udaljio.
 ***

Bolestan i iscrpljen, tužan zbog porobljavanja zemlje, ostao sam u

Pljevljima nekoliko dana. Sa mnom zajedno, kao da nisu mogli da se
otkače od mene, kao prikovani zakonom inercije, bili su i dr N. i moja
sada razoružana straža.
Jedne večeri opet je došao kod mene onaj isti nemački oficir.
− Po naređenju iz Berlina, vi od ovog časa možete da napustite
Pljevlja. Auto će vam još večeras biti vraćen.
Sledećeg dana, u zoru, auto je stajao pred kućom.
U pratnji doktora N. i mojih ranijih čuvara ušao sam u kola. Šofer je
bio na svome mestu.
− Kreći za Beograd! − naredio sam.
Ponovo, posle šesnaest godina, mogao sam opet da gospodarim
svojim postupcima.

***
Najzad sam prispeo i u Beograd.
Kola polako prolaze kroz razrušenu varoš. Ulice razrivene, mnoge
kuće su sravnjene sa zemljom, a mnoge druge teško oštećene. Na
trotoarima i duž kolovoza zjape rupčage od bačenih bombi. Sa nekih
polurazrušenih zgrada, kroz napukline, vide se delovi nekadašnjih
stanova i ostaci nameštaja. Dućani napušteni, a kroz otvorena vrata i
razbijene prozore naziru se prazni prostori… Prolaznici retki… Poneka,
u crno zabrađena žena preskače preko oborenih električnih i
telefonskih stubova i čitavog spleta žica. Podiže oči i nekako izgubljeno
gleda u naša kola, kao da ne veruje da neko može i danas da se vozi.
Pred zgradom Hipotekarne banke, tada glavnim nemačkim štabom −
auto se zaustavlja. Na ulazu nas presreće nemački oficir. Kada mu moji
pratioci kažu ko sam, vodi nas dugačkim hodnicima. Zastaje pred
jednim vratima, prijavljuje nas i propušta da uđemo.
Ulazim u kancelariju, oborene glave, a za mnom ulazi i doktor N.
Nemački general, zacelo komandant Beograda, ustaje i polazi nam u
susret. Uljudno nas pozdravlja.
− Želim da se prijavim, gospodine generale − govorim, a jedva sebe
čujem. − Ja sam aktivni potpukovnik jugoslovenske vojske.
Oficir, koji me gleda nekako čudno, kao da je prečuo moje reči,
Osmehuje se i ljubazno me pita:
− Da li Vaše Visočanstvo želi da ostane u Beogradu?
Po njegovom držanju i tonu kojim mi se obraća zaključujem da je
dobio instrukcije iz Berlina i da je već ranije izvešten o mome dolasku…
Moj boravak u Beogradu − zvanično je odobren.
− Hoćete li da se nastanite u dvoru na Dedinju? − upitao me je, ne
čekajući moj odgovor na svoje prvo pitanje.
Da li dobro čujem? − Dvor?… Nemački komandant nudi mi dvor!…
Dvor koji mi je naredbom rođenog brata uskraćen… Dvor koji su
napustili oni koji pripadaju mome domu… Sinovci… deca moje krvi…
potomci Velikog Vožda…
Nikada nisam želeo dvor, iako me je u svoje vreme teško pogađala
nepravda kad sam iz njega isključen… I ko mi ga danas to nudi? −
Neprijatelj koji je okupirao moju zemlju, zarobio moj narod, i doneo
pustoš i bedu… Posejao smrt i stravičnost ropstva… Zar ovaj Hitlerov
general ne shvata šta osećam u ovom času, dok stojim izgubljen pred
njim, i kako me teško pogađa i njegova predusretljivost i njegovo
saosećanje, koje mu se − i pored urođene krutosti − ogleda u očima?
− Želeo bih kakav mali stan… Samo da se negde sklonim i odmorim
− uzvratio sam. − Negde u varoši…
− Nastanite se gde god hoćete, samo, molim vas, ne u varoši − kaže
general još predusretljivije. − Negde u okolini, na Topčiderskom brdu ili
Dedinju… Možete potražiti vilu… Vi ste − slobodni!
Slobodan!… Šta li govori ovaj nemački general?… Slobodan − posle
šesnaest godina tamnovanja, posle šesnaest godina neprekidnog
maštanja o slobodi!
 I ko mi daje slobodu? − Hitlerov general i predstavnik… Zavojevač
koji je oduzeo slobodu celom mom narodu!
Slobodan!?
Noge mi klecaju dok silazim stepenicama, a u glavi mi se muti…
Napolju, pred vratima zgrade, zastajem.
Slobodan sam… Slobodan… Ja?
Grad ćuti… Porobljeni građani povukli su se u kuće… To mrtvi grad
u bespuću ropstva tuguje za slobodom… A ja − da li je to zaista
moguće… da sam ja… ja… jedini slobodan?… Jedini… I, kuda ću?
Stana nemam, porodice nemam, nikoga ne poznajem u gradu, u
ovom mom gradu čijim sam ulicama šesnaest punih godina samo u
snovima i mislima prolazio… Niko i ne zna da sam ovde… ni da sam
živ…
Mahinalno uvlačim ruku u džep… U njemu samo neke sitnice i −
propusnica koju mi je dao nemački general…
Nemam ni dinara… Šesnaest godina nisam video novac. (Nije mi ni
bio potreban − bilo je dovoljno da samo napišem što želim… i dobijao
sam, bez novca…) A sada?
Nekako ću se snaći…
Opet posrćem… Čujem korake iza sebe… Pa to je doktor N. Opet on!
… Hteo bih da se okrenem, da mu doviknem da ode već jednom − što
dalje od mene… da me jednom za svagda ostavi na miru − da sam
slobodan!
Da li sam slobodan? I, zar ima još nekoga danas ovde slobodnog?…
Ovde, u ovom polurazrušenom i popaljenom gradu… u celoj zemlji u
čitavoj porobljenoj Evropi?…
Jedva koračam… Telo mi je malaksalo, srce se steglo, a u ušima mi
se ponavlja odjek jedne jedine reči: SLOBODA!
Zastajem da predahnem − slobodan… a u mislima mi uskrsava
pitanje koje će zauvek ostati bez odgovora:
− Zar je trebalo da ceo jedan narod, moj narod… narod čiji sam i ja
sin, izgubi slobodu − da bih je ja stekao?
ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ

ISTINA O MOME ŽIVOTU

1988 − drugo izdanje

Tiraž:
5.000 primeraka

Štampa:
OOUR „Slobodan Jović“
Beograd, Stojana Protića 52

Izdavači:
Ivanka Marković-Sontić
Vladimir Vasić
Pero Drvenica

Za izdavače:
Ivanka Marković-Sontić
Beograd, Jove Ilića 104

Grafička oprema:
Dušan M. Obradović
 Napomene

1 Profesor Mihailo Petrović je bio ribarski majstor.

2 Ovde su izmenjena imena svih lica, koja se pominju u Rusiji, osim
imena članova porodice autora i članova carske porodice.
3 Ime je promenjeno.
4 Datumi su po starom kalendaru.
5 Austrijski datumi su računati po novom kalendaru.
6 Imena dvojice lekara u Toponici ne želim da otkrivam javnosti.

7 Staza bola.