Sie sind auf Seite 1von 346

Georgij Gulija

Ehnaton i Nefertiti

Prevela
Ljiljana Šijaković

VUK KARADŽIĆ • BEOGRAD

By

2
ISTORIJSKI ROMANI

Urednik
BRANKA TASIĆ

Naslov originala:
Георгии Гулиа
Фараон Зхнатон
Историческии роман
Издателвство „Художественнал литература”
Москва 1975

3
Beleške o piscu i delu

F
araon Ehnaton je veoma zanimljiva istorijska ličnost. Živeo je
u XIV veku pre nove ere, u doba novoga carstva, i pripadao
XVIII egipatskoj dinastiji. Bio je sin faraona Amenofisa III i
kraljice Tije, rodom Mitanke. Sam je nosio ime Amenofis IV dok nije,
četvrte godine svoje vladavine, započeo versku i političku reformu,
moglo bi se reći revoluciju: srušio je dotadašnjeg najmoćnijeg egipatskog
boga Amona, rasterao Amonove sveštenike, gradu Tebi, sedištu boga
Amona i centru moći sveštenstva, oduzeo primat i proglasio novoga
boga, jedinog i svudaprisutnog sjajnog Atona, Sunčev disk. Tada je
faraon uzeo novo ime, Ehnaton – Sjaj Atonov. Napustio je Tebu i
osnovao novu prestonicu Ahetaton – Atonov horizont – podignutu na
pustom zemljištu ka desnoj obali Nila, i već posle nekoliko godina jedan
od najlepših gradova sveta, grad prepun dvoraca, hramova, vrtova,
spomenika i dućana, živ i napredan. U svim oblastima života, a u
umetnosti naročito, Ehnaton je ostvario promene koje su bile duboke i
smele i značile potpun raskid s hiljadugodišnjom tradicijom. Uz njega je
uvek stajala, podržavala ga i hrabrila supruga, mudra i lepa Nefertiti.
Međutim, posle Ehnatonove prerane smrti, sve se vratilo u staru
kolotečinu. Nežni, nejaki Tutankamon, zet i naslednik Ehnatonov
(Nefertiti je rodila Ehnatonu šest kćeri, ali nijednoga sina) i sam je ubrzo
umro. Bog Amon se ponovo ustoličio u Tebi, nov, snažan faraon
Horemheb spremao se da preuzme vlast, a Ehnatonova prestonica
polako je nestajala pod naslagama peska.
Faraona Ehnatona i njegovo doba sjajno je oživeo i nama približio
Georgij Gulija, istaknuti i omiljeni saaremeki sovjetski pisac.

Georgij Dimitrijević Gulija, rođen 1913. godine u Suhumiju, u


Abhaskoj Autonomnoj Sovjetskoj Republici, pisac veoma popularan u

4
svojoj zemlji, mnogo prevođen u inostranstvu piše istorijske romane
pripovetke i romane iz savremenog života, drame, filmske scenarije po
kojima se snimaju uspešni filmovi. Dobitnik je više književnih nagrada.
Najpoznatiji su mu istorijski romani Faraon Ehnaton, Čovek iz Atine
(Perikle) i Sula, koji čine trilogiju. Trilogija je objavljena na ruskom jeziku
u više izdanja, i do sada je prevedena na desetak stranih jezika.
Oleg Mihajlov, sovjetski književni kritičar, piše o trilogiji: „To je
svakako najznačajnije savremeno umetničko delo o antičkom dobu…
Autor je ovde izvanredan umetnik i studiozan naučnik, i dubok
istoričar, i sjajan poznavalac života, običaja i prilika starog sveta…“
Francuski književnik Anri Stil, pišući u „Imaniteu”, kaže: „Osim
Ðovanelijevog Spartaka, XIX i XX vek nemaju nijednu knjigu koja bi po
umetničkoj istinitosti, sveobuhvatnosti i originalnom prilazu mogla da
se meri sa Gulijinom trilogijom kada je reč o umetničkoj obradi tematike
iz antičkog doba.“

5
6
7
8
9
10
11
EHNATON I NEFERTITI

12
Reč autora

P
ostoje stvari koje se nikada ne mogu zaboraviti.
Tako je, na primer, nezaboravan stari Egipat, ili Kemi,
kako su ga zvali Egipćani.
Svako ko pokušava da shvati izvore svetske civilizacije, mora da
krene od Egipta. A ko se jednom dotakne njegove istorije, arhitekture,
skulpture, književnosti – za ceo život postaje duhovni zarobljenik te za
nas umnogome tajanstvene države Kemi.
Ukoliko smo dalje od tog prastarog doba, utoliko je naše
interesovanje za Kemi veće. Stoga nije nikakvo čudo što sam i ja, kao
jedan od njenih strasnih zaljubljenika, trideset godina proučavao istoriju
i umetnost te zemlje.
Za tri hiljade godina na egipatskom Prestolu smenilo se mnogo
faraona iz trideset dinastija. Verovatno je ovih polubogova sa belo-
crvenom krunom bilo znatno više od dve stotine. Neki od njih vladali su
neobično dugo, drugi – veoma kratko. Ramzes II vladao je šezdeset
sedam godina. Njegov rekord potukao je samo faraon Piop II, koji je
vladao gotovo sto godina ( kakav užas, čak i da je odista bio polubog!),
dok je Šešonk II umro za vreme zajedničke vladavine s faraonom
Osorkonom II, pre nego što je uspeo i da okusi autokratsku vlast. Većina
careva se preselila na polja Ijalu1 posle prirodne smrti. Većina, ali ne svi.
Amenemhat I je, na primer, bio ubijen u svojoj spavaćoj sobi. Kasno u
noći…
Hoću da kažem da su faraoni bili različiti i da su im i sudbine bile
različite. Bilo je među njima i pametnih i glupih, i ratobornih i
miroljubivih. Ali su svi bili despoti. Svi do jednog!
Iz te duge povorke faraona posebno se izdvaja jedan.
On je neustrašivo svrgao nebeskog boga Amona – neverovatno

1 Ijalu ili Ijaru – u egip. mitologiji zagrobni svet, polja raja. Prema
„Knjizi mrtvih“, ovo plodno polje, okruženo zidom od bronze,
obrađivali su pokojnici. Prim. prev.

13
moćnog po svojim zemaljskim sponama, boga koji je postojao više od
hiljadu godina. Svrgnuvši Amona, proglasio je kult jednog jedinog –
opipljivog, vidljivog – boga Atona, sunčanog diska.
Bio je to faraon po imenu Ehnaton.
On se nije odlikovao ratobornošću kao Tutmos III, ali zato je njegova
vladavina bila poznata po velikim umetnicima – genijima arhitekture,
skulpture i slikarstva.
Za vreme njegovog života ljudi su o njemu različito sudili. A može
se reći da se ni posle tri hiljade godina naučnici-egiptolozi ne slažu u
sudu o njemu. Čudno! Jedni pišu o njemu s oduševljenjem. Drugi ga
osuđuju. Niko nije ravnodušan!
Brested ga naziva „prvim individualistom u istoriji“,
„najinteresantnijom ličnošću na drevnom istoku“. Kes o njemu piše: „Taj
bolešljivi, nakazni despot neobuzdanih misli i ponašanja.“ Perepelkin i
Korostovcev se, po mom mišljenju, drže zlatne sredine.
Evo šta kaže Ueli: „Ehnaton je izrekao ,prvu sunčanu reč’.“ A
Bernar: „Umobolni: epileptičar koji je izašao iz pakla da bi porušio
asirsko predanje.“
Evo i Gardinerovog mišljenja: „Biti tako pametan, kao što je bio on,
u to vreme značilo je navući na sebe nesreću.“ A Šarf osuđuje Ehnatona
kao državnika koji je zapostavio interese svoje zemlje.
Pitri kaže: „Kada bi kult Atona bio nova religija pozvana da izmiri
naša naučna shvatanja, mi ne bismo imali šta da zamerimo tačnosti ovog
pogleda u odnosu na sunčevu energiju.“ Antes optužuje Ehnatona za
neograničeni racionalizam. Lange, naprotiv, visoko ceni duhovnu moć
Ehnatona koji se nalazio „na suprotnoj strani od racionalnog i dopro iz
dubina da bi izvršio misiju egipatske kulture“.
Vejgol vidi u njemu blaženog epileptičara i prethodnika Hrista.
Majer i Maspero tumače Ehnatonove reforme kao borbu sa
sveštenstvom. Pavlov piše da je njegovo „učenje… nanelo težak udarac
konzervativnom tebanskom sveštenstvu“. A Matje kaže da je Ehnaton
„krenuo u otvoreni raskid sa aristokratijom i sveštenstvom…“, „sunčani
disk… bio je proglašen za stvaraoca sveta i svega što naseljava ovaj
svet“. Vilson tvrdi da je Atonova „revolucionarna“ partija bila
„ravnodušna prema osvajanju kolonija Azije“.
Naveo sam samo ona imena i mišljenja koja su poznata
egiptolozima celoga sveta.
Takva su shvatanja o ličnosti i reformi njegovog veličanstva Nefer-
Heperu-Ra Uen-Ra-Ehnatona (on se zove i Naf-Huru-Ra, a takođe i
Amenhotep IV). Faraon kao da je juče umro…

14
Ja znam o njemu sve ili gotovo sve što može da zna čovek koji živi u
naše doba. Pročitao sam o njemu brdo naučnih knjiga i satima sam u
Kairskom muzeju posmatrao skulpturu koja ga prikazuje. Ali knjige su
apstraktne, a kamen hladan.
Išao sam po zemlji Ahetatona, sadašnjoj El Amarni. Poznato je da
paleontolozi prema jednoj kosti mogu da rekonstruišu mamuta, ali po
predivnom mermernom pragu na ruševinama Nefertitinog dvorca ili
čak po ogromnom podnom mozaiku Ahetatona teško je zamisliti šta je
tu nekada davno bilo. Ehnatonova prestonica je nestala kao kuća od
leda. Ali ponešto se ipak može pretpostaviti uz pomoć crteža iz grobnica
i šestog čula.
Tako stoji stvar.
A sada pređimo na našu priču. Ona počinje prvih dana meseca
farmutija (januar-februar) i završava se sredinom meseca paonija
(februar-mart) 1347. godine pre nove ere.
Mesto događaja je Ahetaton, prestonica države Kemi.

15
PRVI DEO

16
Na skeli

M
ože li se uočiti granica između noći i jutra? Može, i to jasno,
čak i u farmutiju, mesecu s hladnim ponoćnim nebom i
zimskom svežinom uoči svitanja. Ova granica se uvek može
uočiti ako se stoji na obali reke Hapi2 – carice svih reka; ako se najpre
prođe kroz vatru pustinje i pete peku na peščanom tiganju; i ako je
čovek uza sve to još i gnevan i gladan i ako mu se srce okamenilo, a
svaka mu reč grmi kao rika lava…
– Tako sam dugo čekao na ovaj trenutak – tiho reče Nefteruf,
dašćući kao ranjena zver. – Rekao sam sebi: Nefterufe, ako jednog dana
doživiš da to vidiš – smatraj da si beskrajno srećan. I veruj mi, dragi moj
Šeri, da sam to jednako ponavljao, koračajući po usijanom ugljevlju
pustinje i udišući jaru zemlje, dok su me nozdrve nemilosrdno pekle.
Priznajem da sam tada bio gori i od psa, spreman da žderem strvinu.
Na stotinak koraka od njih nalazila se skela i Nefteruf i Šeri su već
čuli zapljuskivanje vode i prigušen razgovor. Na granici noći i jutra i
tiho pljuskanje vode i tih razgovor jasniji su nego danju, kada se svi
zvuci sveta međusobno nadjačavaju.
Neko je uporno dokazivao da je barka pretovarena, da od njenih
ivica do vode ima samo jedan lakat, da se ne sme kršiti naređenje
glavnog zapovednika, njegove visosti Pauaha. Drugi – mukao i ozbiljan
glas – uzvraćao je da u barci ima još mesta, da on kao glasonoša
zaslužuje posebnu pažnju, da ne sme da čeka. Skeledžija je ostajao pri
svome, dok je glasonoša zahtevao da ga poveze. Najzad se u prepirku
umeša još nekoliko glasova, te je bilo nemoguće razabrati bilo šta…
Ali na krmi se upali baklja i barka lagano zaplovi. Sudeći po svemu,
glasonošu su morali da povezu.
– Poznao sam mu glas – reče Nefteruf i zaškrguta zubima.
Bio je to visok čovek okruglog lica. Prljave rite pokrivale su mu telo
i mogla se razumeti njegova želja da se još pre svanuća prebaci na drugu

2 Hapi – reka Nil.

17
obalu. Zubi jaki kao staklo iz Džahe3 bleštali su mu u tami, pokazujući
njegovu telesnu snagu.
Pravo ime mu beše Userkaf ili Userkef. Ono nije pristajalo
Nefterufu, kao što ni on sam, kao grub odrpanac – nije ličio na čoveka
plemenita roda iz Uaseta4 po imenu Userkaf ili Userkef. Čovek ne
gospodari vremenom, a okolnosti su ponekad jače i od samog
vremena…
– Šeri, ovaj glasonoša mene traži.
– Suviše si podozriv, Nefterufe, i stalno ti se čini da te neko prati.
Traže te gore kraj Hapi, a ne ovde kod zidina prestonice – reče Šeri.
Šeri je stajao uz Nefterufa kao da se skriva od očiju koje ga prate sa
druge obale. Uistinu, faraon ima oči kao jastreb i njegov se gnev širi po
čitavoj zemlji. Zato treba biti uvek na oprezu, treba imati deset očiju i
deset ušiju. I čuvati se. Rođeni u ovo prokleto vreme, oni koji žive na
istoj zemlji sa faraonom prinuđeni su da se ponašaju kao zveri: češće da
puze na trbuhu nego da hodaju uspravno i da biraju guste senke,
izbegavajući svetlost. U Jej-n-rau,5 odakle potiče Šeri, ovu su istinu
shvatili odavno, još za vreme Narmera6 i Hufua.7
Šeri se i po karakteru i po izgledu razlikovao od Nefterufa.
Suvonjavi Šeri kao da je imao ono što je nedostajalo Nefterufu. Nefteruf
je bio spreman da srlja u Veliku zapadnu pustinju da bi postigao cilj. Šeri
je više voleo plodne, iako daleke obale Zelenog mora:8 preko preče,
naokolo bliže. Stanovnike Jej-n-ra, koji se od pamtiveka nalazi nedaleko
od velikog grada Men-Nofera,9 ta blizina je nečemu naučila. Onizak,

3 Džaha – Fenikija.

4 Uaset – Teba.

5 Jej-n-ra – Heliopolis.

6 Narmer – jedan od prvih egipatskih faraona (oko 310. g. pre n.e.).

7Hufu – Keops (oko 2600. g. pre n.e.), graditelj prve (i najveće)


piramide u Gizi.

8 Zeleno more, Uadž-ur; tako su stari Egipćani nazivali današnje


Sredozemno more.

9 Men-Nofer – Memfis.

18
žilav, nezapažen u gomili, Šeri kao da je bio rođen za podmukle
poduhvate, za obilazne manevre, za napad otpozadi, za udarce s leđa –
između lopatica.
Njegovi roditelji su imali velike posede u Delti. Njihova kuća je bila
jedna od najuglednijih u Jej-n-rau, a oni sami behu poštovani ljudi tog
prastarog i prelepog grada. I šta se onda desilo? Zašto je nekad tako
poštovani Šeri prinuđen da u zoru luta pustim obalama i da proklinje
debele i visoke bedeme na ovoj obali? Zašto tako ugledan čovek kao što
je Nefteruf mora da se ponaša kao hijena koja zazire od ljudi? Sve, baš
sve je okrenuo naopako jedan ženskast muškarac koji u ovom trenutku
spava iza debelih i visokih bedema dvorca Ahetatona. Priča o svemu
tome teško da se može ispričati u jednom danu…
Šeri ponovi:
– Nefterufe, ti si suviše podozriv. To su zanatlije koji idu u grad. A
onaj lažljivac se proglasio glasonošom da bi ga primili u barku.
Nefteruf raširi prste, dotle stisnute u pesnicu, i u mraku se ispred
samih Šerijevih očiju ispreči grub dlan koji zamirisa na znoj.
– Pogledaj moj dlan – reče Nefteruf – i kao što je na njemu svaka
linija jasna i razumljiva, tako je i meni jasno i razumljivo sve što se
dešava u izmučenoj zemlji Kemi! Ja vidim našeg tlačitelja sa carskim
znacima i odličjima u rukama. Vidim i one koji se satiru od rada i briga.
Vidim plemstvo, koje je u svim vremenima bilo veliki oslonac Kemi!
Šeri, hoću da kažem da ne čujem samo ušima, već i srcem, da ne vidim
samo očima, već i dušom. Svrgnut je Amon. Naše bogove su prokleli i
svi oni koji umeju da misle trunu u rudnicima zlata. Govorim ovo zato
što sam sve to rođenim očima video. Lokao sam ustajalu vodu i ždrao
crkotinu. I došao sam nezvan i neočekivan ovamo gde su moji
neprijatelji. U jazbinu mojih neprijatelja. Eto gde sam došao.
Nefteruf je govorio vatreno i gromko, kao lav kad riče.
Barka je plovila sredinom Hapi. Svetiljka na njenoj krmi mogla se
jasno videti kao zvezda Sotis.10 A na drugoj obali – sleva nadesno –
nizale su se kuće, nalik na prazničnu povorku. Među njima, kao sunce,
uzdizao se ogroman dvorac. Izgledao je, na granici noći i jutra, kao
priviđenje, kao fatamorgana u Zapadnoj pustinji. Videlo se podnožje
bedema, osvetljeno signalnim svetiljkama, dok se krov ocrtavao kao crna
silueta na tamnozelenom nebu. Duž cele obale smenjivalo se drveće iz

10 Sotis – zvezda Sirijus.

19
zagonetnog Punta sa drvećem iz Retenua,11 žbunje sa ostrva Isi12 sa
drvećem iz Džahe. Zemlja za njih bila je dovezena izdaleka, i drveće
posađeno u nju, te se isto tako zelenelo i isto tako bujalo kao u Puntu,
Džah ili Retenuu.
– Faraonov put vodi duž reke? – ljutito upita Nefteruf.
– Jeste. I dvorac i hram izlaze na taj put, prav i ravan kao strela.
– A na koju stranu ja treba da krenem?
– Čim siđeš na obalu – kreni levo i idi sve dok ne naiđeš na pekaru.
Kad prođeš pekaru, ugledaćeš uzanu uličicu koja će te dovesti pravo na
mali trg – ne veći od manje odaje. Okreni se licem na istok i videćeš kuću
sa širokim visokim prozorom, koji je lepotica Ka-Nefer napravila po
uzoru na Hetite da bi u kući uvek bilo promaje. Veruj mi, od nje možeš
očekivati da će ti biti tako iskren prijatelj kao da je muškarac.
Nefterufu nije bila dovoljna ova preporuka. Bio je veoma podozriv i
teško je mogao verovati ženi, pogotovu lepoj.
– Ona je veoma lepa i prijatna – nastavi Šeri – a pored toga je
odvažna i mudra.
– A ko joj je muž?
– Muž joj je slikar i vajar. Mlad i tih čovek. Rodio se i odrastao u
Naseti. Od ranog jutra mesi glinu ili kleše kamen.
– Imaju li dece?
– Nemaju. Ona je nerotkinja.
Dole na skeli pojavi se neki čovek.
– Barku za glasonošu! – viknu on. Negde u trščaku pljusnu voda od
vesala.
– Ko traži? – dopre odande.
– Glasonoša iz Abua13 za njegovo veličanstvo faraona – život,
zdravlje, moć.14
– Barka plovi ka pristaništu.
Nefteruf uhvati Šerija za ruku.

11 Retenu – Asirija.

12 Isi – Kipar.

13 Abu – Elefantina.

14 To jest, neka mu budu podareni život, zdravlje i moć. Sažet oblik


želje i molitve bogovima (ili bogu Atonu) da ta dobra podare faraonu.

20
– Čuješ? – šapnu on.
– Čujem.
– Glasnik dolazi iz Ta-Netera.15
– U pravu si.
– Dolazi zbog mene!
– Ne! Ne.
– On će javiti da sam pobegao.
– Možda. Ali nisi pobegao samo ti. Nije samo tebi dojadio život u
rudnicima zlata.
– To je tačno.
– Ljudi ustaju da se bore.
– …i da pobede!
Glasonoša se, po svoj prilici, smestio u barku koja je zaplovila ka
drugoj obali. Ova dvojica su je pratila pogledom sve do sredine reke,
gde je utonula u jutarnje senke.
Nefteruf nije skidao pogled sa grada i njegovog glavnog dvorca.
Ono što je posmatrao predstavljalo je pravo čudo stvoreno u toku tri
godine: grad izrastao na ravnom i pustom mestu. Grad koji po lepoti ne
ustupa pred lepotom čuvene Ninive,16 pa čak i same prestonice Hetita.
To je lep ali proklet grad koji je gradio proklet čovek…
– Kurvin sin, kopile! – dašćući izusti Nefteruf.
Šeri je znao o kome je reč…
„Taj ženomuški izrod saterao nas je u rupu u kojoj žderemo zemlju.
Oči su nam pune peska. Aristokratija cele Kemi je u istoj rupi. On je
uspeo da nas satera u rupu! Ja sam došao ovamo da umrem. Ali neću
samo ja umreti! Umreće još neko! Nisam uzalud prešao preko pustinje i
nisam uzalud ždrao zemlju…“
Nefteruf je ličio na pobesnelog bika i od silne jarosti skoro je kidao
odeću sa sebe.
– On je kopilan! Čuješ li, Šeri! On je kopilan, kopilan, kopilan!…
Šeri natera Nefterufa da sedne na zemlju da se izduva, da savlada
bes… Nefteruf je još dugo psovao, a zatim se smiri. Poče ravnomernije
da diše. I sasvim se umiri. Prošao je samum17 i sve se utišalo…

15 Ta-Neter – Punt; verovatno današnja Somalija i susedne zemlje.

16 Niniva – prestonica Asirskog Carstva.

17Samum – jak i vruć vetar koji duva iznad pustinjskih predela


severne Afrike. – Prim, prev.

21
I oni se ponovo vratiše na Ka-Nefer.
– Spasao sam joj život – reče Šeri. – Pre deset godina, kada su
sagradili ovaj prokleti Ahetaton, zamalo da je nisu ukrali vavilonski
trgovci. Ja sam ih sreo u provinciji Gošen i ona mi je poletela u susret.
Njena je majka Hetićanka, a otac – hrabar ratnik iz Men-Nofera. Tako
sam spasao dvanaestogodišnju devojčicu od sigurnog ropstva. Ona je
zaista lavica u obličju krotke ženice i moja je reč za nju zakon. Ona te
čeka.
Šeri pruži prijatelju parče papirusa – tačnije komadić – s pečatom i s
nekoliko za stranca nerazumljivih zavetnih reči…
Nefteruf je u mrklom mraku nestrpljivo tražio obrise barke. Po
njegovom računu, barka je plovila natrag. On mora njome da se prebaci,
jer će uskoro svanuti, a to za njega ne bi valjalo…
– Koliko mu je godina? – iznenada upita Nefteruf, stojeći licem
okrenut prema reci.
Šeri odgovori:
– Trideset četiri. A možda i trideset pet.
– Deset godina je mlađi od mene.
– Da, ali je kržljavko.
– A takvi žive i sto godina.
– Ni govora!
– Tvrdim da žive i sto godina! – Nefteruf se naglo okrenu ka Šeriju:
– Čini mi se da ludim.
– Smiri se, Nefterufe!
– Zacelo nema više naših bogova! Nigde ih više na svetu nema!
– Ne bogohuli!
– Ni Amona-Ra, ni Ozirisa, ni Izide, ni Kora, ni Tota… Nikoga
nema!
– Prestani!
Nefteruf podiže pesnice:
– Pa zašto onda oni sve to podnose? Otkud tolika nemoć? Odgovori
mi, Šeri!
– Oni zasada ćute. Ali njihova presuda će biti surova.
– Koješta!
– Ona će biti kao grom.
– Gluposti.
– Oni će ga svrgnuti.
– Oni? Nikada!

22
– I njihov sud će biti zaista nemilosrdan!
– Samo mu ti i ja možemo suditi!
Nefteruf ponovo opsova, isto onako kao u rudniku. Od takve
psovke i uši bole. On je izreče kriveći lice kao da jede ukiseljenu smokvu:
– Otkrij mi u čemu je snaga tog ženomuškog stvora. Ja nikada neću
poverovati da se Kemi drži na Ehnatonovoj grbači. Nikada! Moram
tačno da znam gde je taj stub na koji se oslanja svod naše države. Treba
znati pravog neprijatelja, a ne podmetnutog. Ko je taj moćni neprijatelj
koji me je prognao u onu strašnu rupu? Ko me je bacio tamo skoro na
same izvore Hapi! Pogledaj, bez hvalisanja ti govorim da se mogu boriti
s lavom. Neću ustuknuti pred zveri! Zar mene da pobedi taj debelguzi?
Pa ja ga uopšte ne smatram čovekom! Njegov pokojni otac, čije je ime sin
sastrugao sa svih kamenih ploča, ulivao je poštovanje. Makar svojim
izgledom. A ovaj?… On je kopile!… Eto ko je on!
Šeri prelete pogledom po vrhovima dvorca i u mislima predstavi
sebi omraženog faraona.
– On… – reče Šeri zlokobno.
– Šta hoćeš da kažeš?
– On je u stanju da učini sve!
– Ne verujem.
– Da učini mnoge stvari… Ako propustimo i najmanju sitnicu – naći
ćemo se pod zemljom. I ti i ja. Zajedno!
– Ti nisi kukavica, Šeri.
– Recimo da nisam.
– Zato ti i verujem… Ali baš sve – bukvalno sve! – govori o njegovoj
malodušnosti…
– Kao, na primer? – suvo upita Šeri.
– Neprijatelji ga svuda gone…
– Tačnije: gde?
– Hetiti na severu… U Retenuu… Etiopljani ga tuku… zar to nije
dovoljno?
– Nije.
– Zašto?
– Zato što on može da nas satera u ovnov rog. Za to će on uvek
imati dovoljno snage i volje. Stoga ti preporučujem opreznost,
opreznost, i još jednom opreznost.
– Ali tako se čovek pretvara u slabića. Opreznost je dobra samo
onda kada je tačno odmerena.
– O tome i govorim.
– Međutim, ti me predaješ u ruke nekakve lepe žene. A to ni

23
najmanje ne miriše na opreznost…
– A, ne! – odsečno ga zaustavi Šeri. – Ama Ne, nisi u pravu. Srešćeš
je. A posle toga ćemo se videti. I tada ćeš mi reći svoje mišljenje, a Dotle,
molim te, nemoj unapred pogrešno suditi o Ka-Nefer. Meni je to veoma
neprijatno… Ona će te upoznati sa njegovom svetlosti Horemhebom…
– Njegovom svetlosti?! – uskliknu Nefteruf. – I Horemheb je postao
svetlost! Eto kako je čudno vreme u kome živimo! Mogu da zamislim ma
koju svetlost samo ne ovog prostaka…
Šeri ga je pustio da se izviče.
Bivši robijaš je sipao pogrde izmešane s prokletstvima i sočnim
psovkama. Nije bilo pametno zaustaviti ga. Za to bi trebalo suviše snage.
„…Pun je gneva zato što je strašno uvređen. Nefteruf je odista došao
ovamo u Ahetaton da bi sam presudio. Samo on i niko drugi! Jer niko
nije tako gnevan kao Nefteruf, a od Nefterufa nema jačeg čoveka. On će
svoje učiniti. On je obavezan da ovo učini!…“
– Nefterufe, jesi li rekao sve što si imao da kažeš?
– Nisam sve.
– Pričekaću. Ja se ne žurim. Slušam te.
Šeri je govorio veoma tiho i spokojno i uspeo je da na ovaj
jednostavan način zaustavi svog žučnog prijatelja.
– Smiri se, smiri se, Nefterufe – reče Šeri.
– Ne mogu to da slušam! Da si ti bio u Žutim planinama, u rupi koja
se zove rudnik zlata – ti bi se drugačije ponašao. Zgrabio bi kamen i
potrudio se da ga ubaciš u dvorište ovog prokletog dvorca. – Nefteruf
pokaza glavom prema drugoj obali. – I to da ga ubaciš tako da pogodi
cilj…
– Sada ćeš morati da siđeš na reku…
Ogromna barka kao crna senka približavala se skeli. Uskoro će se
njih dvojica rastati. Šeri je smatrao da treba još jednom da upozori svog
istomišljenika.
– Nefterufe, bićemo u vezi, nevidljivoj za tuđe oči. Ka-Nefer je dobar
posrednik. A ti se navikni na ovaj grad. Potrudi se da se ničim ne odaš.
Jesi li me razumeo? Da se ne odaš! Računam na tvoj razum: savladaj se,
smiri se.
– Sve me ovo vređa. Veoma vređa. Mogao bih da ridam…
– Smiri se!
Nefteruf reče kao za sebe:
– Našli smo se u istom kolu s prostim ljudima. Držimo se s njima za
ruke kao jednaki. Oni su nam sada saveznici. Uskoro ćemo im se
klanjati. Zahvaljivati im se!… „Hvala vam, spasio si naši! Mnogo vam

24
hvala!…“
Izgovorivši ovo, Nefteruf – ovaj lav – ropski se savi, kao prosjak, i
stade se klanjati, klanjati…
– Smiri se! – naredi Šeri.
Nefteruf se naglo ispravi i sa čudnim osmehom reče:
– Čuj me, Šeri, smatram da je sve ovo potpuno pogrešno. Ti,
potomak plemenitog roda, stojiš rame uz rame s neotesanim, priprostim,
polugladnim seljakom. U savezu si s njim i nazivaš ga bratom, jer ste
obojica protiv faraona. Takvo je vreme došlo! Tako nalažu događaji,
protiv tvoje i moje volje. I mi smo bespomoćni da učinimo drugačije.
Moramo se čvrsto držati saveza sa onima koji se koprcaju u blatu! Sa
ovim jadnim nemhuima.18
Nefteruf pljunu od odvratnosti. Sve mu je to bilo odvratno! Mrzeo je
i sebe, i Šerija, i ceo svet!
A Šeri je bio neverovatno miran.
– Pa šta – odgovori on – držaćemo malo njihovu prljavu šapu u
znak saveza – samo da njega pobedimo. – A onda nastavi zloslutnim
šapatom: – Da pobedimo to čudovište! Tog mrskog stvora!… Misli samo
na to, jer on je žedan tvoje krvi. On, a ne neki obućar, ili neki tamo seljak;
on, a ne nekakav ribar ili krčmar; on, a ne pastir, on, a ne… Jednom reči,
on i samo on… Jesi li razumeo?
– Razumeo sam – promumla Nefteruf.
I on gotovo potrča ka skeli. Šeri sačeka da se barka ponovo udalji od
obale i zaplovi rekom crnom kao mastilo. Zora je bila na pomolu. Noć se
bližila svom kraju. Uskoro će jutro.
Šeri se još jednom osvrnu i pogleda prestonicu, tamo na drugoj
obali, duboko uzdahnu i lagano pođe niz reku.

18 Nemhu – klasa srednjih i sitnih zemljoposednika.

25
26
27
28
29
Kormilar

M
alo je bilo onih koji su želeli da pređu na drugu obalu reke
Hapi: nekoliko seljaka sa grubim vrećama od trske, nekoliko
klesara sa alatom i varošani koji su se vraćali iz daleka.
Nasred palube sedeo je glavni kormilar – prljav čovek srednjih godina.
Njegova od sunca ogrubela koža bila je nalik na koru stare palme.
Izdavao je naredbe promuklim glasom iskusnog mornara. Posmatrajući
ga, Nefteruf zaključi da je kormilar po svoj prilici plovio u Ta-Neter i na
ostrvo Isi. A možda i dalje, nekuda na zapad po Zelenom moru.
U mraku je bilo teško raspoznati veslače. Činilo se da sede negde
duboko, kao u paklu. Odozdo se čulo teško isprekidano disanje.
Nadzornik je ravnomerno po taktu udarao u bubanj, i barka se lagano
kretala ka istočnoj obali Hapi.
Novac za prelaz preko reke uzimao je pisar, koji je sedeo pored
kormilara. Od silnog umora malo-malo pa bi mu glava klonula; jedino bi
se trgao od strogog nadzornikovog glasa.
Nefteruf nemarno pruži pisaru srebrnu pločicu, smatrajući da je to
sasvim dovoljno. Pisar nije odmah shvatio šta mu je tutnuo. Zagledavši
bolje on pokaza pločicu kormilaru, a onda ćutke klimnu glavom
Nefterufu. Kormilar, po imenu Prejemhab, doli riblje ulje u žižak. Na
palubi posta svetlije. Razbuktali plamen visok dva lakta podrhtavao je u
mraku, od čega se okolina činila još mračnijom.
Prejemhab priđe bivšem robijašu.
– Ja te poznajem – reče on.
Nefteruf čak ni obrvu ne pomeri.
– Ti si darežljiv čovek – nastavi kormilar, pod čijom komandom su
radila dva mladića kraj kormila. – Takvi se uvek dobro upamte. Ali još
više mi je u sećanju ostao tvoj majmun. Gde ti je sada on? I kada ćeš
ponovo početi da uveseljavaš dobre ljude?
Nefteruf shvati da ga je kormilar zamenio s lutajućim dreserom
majmuna i reče:
– Majmun mi je uginuo. Njegovu mumiju smo sahranili sa velikim
počastima. Uskoro će mi poslati novog majmuna.

30
– Sa crvenom zadnjicom?
– Možda i sa crvenom zadnjicom.
Kormilar ga je posmatrao zadivljeno. Na njegovom
bakarnocrvenom licu sijao je iskren dečji osmeh. „Svi smo kao deca –
pomisli Nefteruf – kad se povede reč o zabavama.“ Ovaj grubi i
neotesani mornar u trenu postaje dobričina čim mu obećaju da će ga
povesti na interesantnu predstavu, na primer, na borbu vavilonskih
petlova ili jaraca iz Retenua. Ali, izgleda da na svetu nema ničeg
zanimljivijeg od etiopskih majmuna.
– Čuj – reče kormilar ne skidajući ozaren pogled sa bivšeg robijaša –
hoćeš li da ti vratim tvoje srebro? Prevešćemo te džabe.
– Ne, hvala. Nisam ja takav siromah.
– Razume se, nisi siromah… ja bih čak rekao suprotno… a hoćeš li
nam skoro pokazati svog majmuna?
– Uskoro.
– Ako ti budem potreban – uvek sam na skeli. A zovem se
Prejemhab.
Kormilar priđe svojima i poče da šapuće, s vremena na vreme
pokazujući glavom na Nefterufa. Ti pokreti glavom nisu pričinjavali
naročito zadovoljstvo bivšem robijašu iako je on terao od sebe mračne
misli. „A ako je ovo (smicalica?“ – razmišljao je Nefteruf. Za svaki slučaj
bio je spreman da skoči u vodu: bolje da ga pojedu krokodili nego da
dopadne šaka faraonovim pomoćnicima!
I on učini nekoliko koraka duž visoke ivice do onog mesta gde je
počinjala da zjapi praznina. Odozdo se podizao težak zadah i čuli su se
uzdasi. Nije ih mogao prigušiti čak ni bubanj, koji je davao takt
veslačima. Sa bubnjanjem bubnja mešalo se zveckanje lanaca. Među
veslačima verovatno je bilo i robijaša. Kad bi se rasplamsao plamen
uljane svetiljke, videla su se bleda lica oivičena crnim bradicama.
„Azijati“, pomisli Nefteruf. Kao pravi sin zemlje Kemi, bio je prepun
plemenitog prezira prema Azijatima, ali sada mu beše žao tih ljudi koji
zveckaju ropskim lancima.
Nefteruf se nasloni na ogradu palube i pogleda u vodu. Voda je od
crne postala tamnoplava, što beše siguran znak da sviće. Vlastiti život
mu se učini sličan reci Hapi, koja nosi svoje vode ka Zelenom moru,
odlučno, ali bez ikakve radosti. A zar nisu iste takve bile godine koje je
on, Nefteruf, proživeo? Još odmalena, od trenutka dokle dopire njegovo
sećanje – neko ga je podređivao. Najpre je to bio otac ovoga –
Amenhotep III – zatro mu se trag! A sada i sin, ova nakaza. Zverska
mržnja prema porodici Nefterufa nije davala mira ni jednom ni drugom.

31
Mržnja ili zavist na bogatstvo, na ugled roda? Sigurno i jedno i drugo.
Amon-Ra je svedok da su faraoni – otac i sin – raspaljivali mržnju među
najpoznatijim ljudima u Kemi. Koliko je samo porodica nastradalo od
onih na kojima je počivala slava zemlje Kemi, koji su ulivali strah
neprijateljima u dalekoj Aziji?…
Bubanj zamre. Kormilar povika:
– Odloži vesla na levom boku! Veslaj s pola snage.
Barka se okrenu i zaplovi niz reku.
– Diži vesla s leve strane!
Bubanj u taktu poče ponovo da dobuje, ali lagano i sa velikim
prekidima. Odlični veslači veslali su ćutke, tačno izvršavajući sve
kormilarove naredbe. Približavala se desna obala Hapi, obložena
kamenom, ukrašena obeliscima i manjim sfingama. Visoko postavljeni
barjaci njegovog veličanstva dočekivali su barku kao da su živi.
Kormilar, pošto je izdao kratko naređenje svojim pomoćnicima,
priđe Nefterufu.
– Veoma cenjeni prijatelju – prozbori uzbuđenim glasom – ja živim
u onoj kući levo od pristaništa. Na ulazu stoji veslo. Po tom znaku svi
poznaju moju kuću. Ako ikad zaželiš da me vidiš ili posetiš moj dom, za
tebe će se uvek naći hladno pivo i vruće lepinje. Svi će biti srećni, a
posebno moja gazdarica, koja voli zabavne majmune. Uistinu govoreći,
ona me je uvek i vukla na tvoje ulične predstave.
„…Ovo ne valja. Žena bolje razlikuje crte čoveka koga je zapamtila
negoli ovaj dobroćudni kormilar. Ne smem bez naročite potrebe
njegovoj ženi na oči…“
– Kako se zove gazdarica tvoga doma? – upita Nefteruf.
– Tausert.
– Poruči joj da ja veoma cenim njenu pažnju. Poruči da njoj i deci
želim sve najbolje pod plavim nebom.
– Njoj ću to svakako preneti, a dece nemamo. Ona će se veoma
obradovati tvojim dobrim željama. Kažu da vi, ukrotitelji životinja,
imate poseban dar.
– Tačno je – mirno potvrdi Nefteruf, misleći na nešto sasvim drugo.
– Pričao mi je jedan hebrejski trgovac da na svetu postoje ljudi koji
sve mogu. Oni oživljuju mrtve i svojim pogledom, kao otrovnom
strelom, ubijaju žive.
– Da, tačno je.
– Smem li još nešto da te pitam?
– Smeš – reče Nefteruf ne skidajući oštar pogled sa kormilarovih
pomoćnika.

32
Prejemhab je govorio glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja.
„…Ovaj na izgled strašan mornar u stvari je naivan i bezazlen. Ako
mu je žena kao što je on, nemam čega da se bojim…“
– Poštovani prijatelju – nastavi Prejemhab – bio sam na ostrvu
Keftiju19 i tamo sam sreo jednog gotovo slepog bradatog starca. On mi je
rekao: „U mom srcu gori vatra dobra i zla. Ja na svakog smrtnika mogu
baciti strelu dobra ili strelu zla.“ To mi je rekao gotovo slepi starac sa
ostrva Keftija, koje se nalazi u velikom Zelenom moru. Možeš li i ti reći
da i u tvom srcu gori vatra dobra i zla?
– Mogu – odlučno odgovori bivši robijaš.
Kormilar se tako zbuni da od čuda zinu i iskolači oči kao da je na
njega poletela smrtonosna strela zla.
– Gospodaru – izgovori s mukom – u našem domu vrata će uvek
biti širom otvorena takvom čoveku kao što si ti.
– Hvala.
– Moja će ti gazdarica Tausert uvek biti na usluzi.
– Hvala… Ali kako to misliš, na usluzi?…
Nefteruf se malo razveseli. On je veoma želeo da sazna od kakve
mu koristi može biti kormilareva žena, ali ovaj nije imao ni najmanje
smisla za šalu niti dara za ironiju.
– I ja ti, gospodaru, ukrotitelju majmuna, takođe stojim na usluzi.
– Hvala!… Samo pazi da ne udarimo u obalu – opomenu ga
Nefteruf.
Kormilar odjednom dođe sebi. On pogleda na pristanište i povika.
– Hej, svinje, kormilo nalevo, nalevo!… Jače zavijte, svinje, jače!
I potrča da bi sam pomogao u upravljanju teškim kormilom.
Bazaltno pristanište je dolazilo sve bliže i bliže. I ono se crnelo u
ovoj tmini. Ali lako se moglo razlikovati od vode zbog različite prirode
vode i kamena. Nefteruf je imao njuh izoštren kao pas, te mu nije bilo
teško da izdvoji miris vode od mirisa zemlje ili kamena. Bazalt miriše na
mahovinu. Granit na suvu travu. Oblutak – na morsku so, pesak u
pustinji – na kopita i krzno lavova i hijena. Nefteruf je mogao da se kladi
bilo s kim da je pristanište bazaltno. Ružičasto. Možda stvarno u njemu,
bivšem robijašu, postoji tajanstvena moć koju je uočio ovaj kormilar?
Bubanj zaćuta. Veslači su kašljali. Ušmrkivali su vodu i grgorili je u
ustima. Seljaci natovariše teške terete, a zanatlije nestrpljivo pojuriše ka
brodskom mostiću. Barka skoro dotače pristanište. Prejemhab sa svojim

19 Keftiju – ostrvo Krit.

33
pomoćnicima brzo ispravi smer. Barka naglo zaokrenu ulevo, lako
zaplovi niz reku i upravljana znalačkim pokretom velikog i teškog
kormilarskog vesla, desnim bokom se približi pristaništu.
Nefteruf je netremice posmatrao obalu. Osećao je prisustvo ljudi. Da
li su to ljudi koji žele da se prebace na levu obalu? Ili je to faraonova
straža? Treba pripremiti odgovor na sva pitanja. Sa stražom nema šale.
Doći ovamo, u prestonicu, pravo je bezumlje, ludost, koja će ga ili
uništiti, ili će ga podići kao zmaja od papirusa. On oseti kako mu srce
lupa, a kolena klecaju. To mu se retko dešavalo. Inače, kako bi pobegao
iz rudnika, kako bi uspeo da obmane stražu, koja je pojurila da ga traži u
Etiopiji? Odrpanac koji ide u prestonicu ko zna zašto, ko zna kome,
suviše je lak plen za stražu. Uopšte nije potrebno imati pamet mudraca
pa u ovome uočiti nešto neobično. Uostalom, možda je ipak preterano
tako gledati na stvari. Zar je malo sirotinje koja ima želju da dođe ovamo
da bi zidala grobnice? Zar je malo kopača i zanatlija koji su izgubili
ljudski lik?
Ali, ipak, srce je i dalje nemirno lupalo…
„…Ispod pazuha na grudima imam nož. On me neće izneveriti.
Imam otrov u rukavu; i ni on me neće izneveriti. Faraonova straža neće
imati prilike da likuje. U najboljem slučaju, dobiće me mrtvog. I moj leš
može pokazati i samoj nakazi…“
Barka najzad dodirnu kamen. Za obalu privezaše konopce s pramca
i krme. Potom namestiše široke mostiće i ljudi krenuše ka izlazu.
Nefteruf pokuša da se probije kroz njihovu malu, ali zbijenu grupu.
Ali na svom ramenu oseti nečiju tešku ruku. On se okrenu i vide
kormilara.
– Gospodaru – reče Prejemhab s poštovanjem – ne žuri. Neka najpre
izađe ova rulja.
Nefteruf se na to ponosno ispravi i udalji od mostića. Osvetljen
bakljom, putnik bi kratko izgovarao svoje ime i u dve reči objašnjavao
cilj svog dolaska u prestonicu.
Kada na red dođe bivši robijaš, ispred njega stade Prejemhab i
saopšti straži radosnu vest:
– Vidite li ko nam je došao?
Straža se približi. Jedan stražar podiže baklju.
– A, šta kažeš? – upita kormilar.
Stražari su ćutali u nedoumici.
– Zar se ne sećate onog majmuna sa crvenom zadnjicom, koji nas je
prošle godine uveseljavao?
Na ove reči stražari prsnuše u grohotan smeh. Kako da ne! Odlično

34
su se sećali majmuna i njegovog krupnog i snažnog vlasnika, koji je
obećavao da će ukrotiti i lava. Najzad je ponovo došao ovamo. Ali, gde
je majmun?
Kormilar ih umiri.
– Uskoro će stići i on!
Stražari napraviše put Nefterufu i on, klimnuvši glavom svima, ode
svojim putem. I to – uistinu – veoma zadovoljan.

35
Ka-Nefer

N
efteruf je išao iskosa gledajući dvorac, koji se protezao kao
svetloplava gromada duž reke Hapi. Ostale zgrade koje
pripadaju dvorcu gubile su se u tami pred svitanje. Daleke
svetiljke noćne straže označavale su njihove granice, koje su odista bile
ogromne. I pored beskrajne mržnje koju je bivši robijaš osećao prema
faraonu, on je morao priznati da izgradnja ovakvog grada za samo tri
godine, i to na pustinjskom mestu, nešto znači!
I faraonov put, sa skladno postavljenim zdanjima, dvorcima i
hramovima, na koji je Nefteruf ubrzo izišao, zadivljavao je svojom
širinom. Sve je izgledalo tako sagrađeno da se uzajamno dopunjuje.
Ulica je bila osvetljena svetiljkama i pokrivena – doduše mestimično –
vavilonskom smolom. Blata ovde, kako su govorili, nije bilo nikada. To
je takođe bila novina koja se nije mogla osporiti faraonu. Nefteruf je već
po čuvenju znao za hramove: Ben-Ben, Per-Haji, Per-Aton Em-Ahjati.
Oni su prelepi čak i u ovo doba. Isto kao i dvorci.
Nefteruf je morao da prizna sve to. On je očigledno bio dovoljno
objektivan u ocenjivanju mana i vrlina svog protivnika. Kasnije će od
toga imati nesumnjive koristi, jer onaj ko se hvata ukoštac sa iskusnim
vladarom mora dobro da procenjuje ono što se dešava, da predvidi ono
što može da se desi i, kao što kažu mudri Hetiti, da ima dva para očiju:
jedan par za gledanje napred, a drugi za gledanje natrag.
„Ja vidim sve ovo. I sigurno ću videti još mnogo štošta. Ali ništa ne
može da izmeni moje mišljenje. On je saterao u jame mnoge velmože i
ugledne ljude Uaseta. Narugao se starim, iskonskim bogovima zemlje
Kemi i njihovim žrecima.20 Ne, ništa neće promeniti moje mišljenje o toj
nakazi… On je hulja! On je nitkov!…“
Nefteruf prođe pored pekare, odakle se širio miris sveže pečenog
hleba, i stiže do uzane uličice koja vodi ka dragoj kući s neobično
širokim prozorom spolja.

20 Žrec – sveštenik. Prim. prev.

36
Nema sumnje da je Amon-Ra do sada bio naklonjen bivšem
robijašu; sve je išlo tako kao da je neko upravljao odozgo, upravljao bez
greške i precizno. Noćna tama nije iščezavala; noge su ga lako nosile,
kao po dobro poznatoj stazi; kuće su se nizale onako kako je pominjao
Šeri. Straže kao da su namerno izbegavale Nefterufa. Bivši robijaš
nikada nije bio u ovoj prestonici, ali ništa se gore nije snalazio od
starosedelaca. Čemu bi se sve to moglo pripisati? Nefteruf je znao čemu i
kome; on se sa žarom molio velikim bogovima svojih predaka koji ga
nisu napustili ni u najtežim trenucima.
Evo najzad i malog trga, i visoke kuće koja izlazi na trg, i širokog
prozora koji se ne može dosegnuti čak ni ako se poskoči.
Da li ga ovde čekaju ili ne?
Teško je odgovoriti na ovo pitanje. Možda ga očekuju, a možda i ne.
Iako u prozoru gori svetlost, to još ništa ne znači. Uskoro će biti sve
jasno… Nefteruf malo postoja, osluškujući noćnu tišinu. I tišina može
nešto da ti nagovesti ako umeš da je slušaš. Tamo, u planinama, pod
zemljom i na zemlji – Nefteruf je naučio da sluša zavijanje vetrova i
govor tišine. Njegovo uho je postalo kao najpreciznija naprava koja
hvata ono što nije u stanju uho običnog smrtnika. Ali srce je još bolje
naučilo da osluškuje, jer bez njega su gluve čak i najosetljivije uši…
Međutim, u ovom delu Ahetatona bilo je veoma tiho, što je bilo u
skladu s tim trenutkom. Ništa nije nagoveštavalo opasnost koja uvek
lebdi nad glavom svakog smrtnika, a da i ne govorimo o bivšem
robijašu-beguncu i faraonovom krvnom neprijatelju.
On preseče trg sigurnim korakom – ni suviše brzo ni suviše sporo.
Kad bi ga neko video u ovom trenutku, sigurno bi pomislio: „Evo
siromašnog, ali sobom zadovoljnog zanatlije koji se posle ponoćnog
bdenja u radionici vraća kući.“ Nefteruf priđe niskim jakim vratima i
zakuca: opet ni suviše jako, da ne bi probudio susede, a ni suviše tiho, da
bi ga domaćini mogli čuti.
Vrata kao da su se sama otvorila. Negde u dubini dugačkog
hodnika stajala je svetiljka. Iza vrata je bio mrak.
– Jesi li to ti kucao? – upita neki ženski glas.
– Ja te ne vidim – reče Nefteruf.
Žena koja je stajala iza vrata, reče:
– Ovde sam.
– Je li to kuća gospodarice Ka-Nefer?
– Jeste. Ja sam Ka-Nefer.
– Šeri te je mnogo pozdravio. A tvoj nedostojni sluga se pridružuje
njegovim pozdravima i kaže ti: pozdravljam te, gospodarice ovog doma,

37
i nek ti svi dani budu dugi kao kljove slona i postojani u radostima. Ja,
Nefteruf, nedostojan sam tvog gostoprimstva.
Sudeći po ovome, odbeglog robijaša boravak pod zemljom nije
toliko ogrubeo da bi izgubio rečitost i zaboravio na lepo ponašanje.
Njegov pozdrav beše primljen sa dužnom pažnjom i ocenjen sa
dostojanstvom, i on začu iz mraka:
– Nefteruf? Kako retko ime!
– Da, gospodarice, ovo se ime retko može sresti, a dala mi ga je moja
baka, koja je živela u dalekoj oazi – u Velikoj zapadnoj pustinji. Tako se
zvao junak priče koju je ona od početka do kraja napamet znala.
– Je li ti to pravo ime?
Šta da radi? Da kaže ili da zataji? A kakvog smisla ima da od nje
krije svoje pravo ime?
– Izmišljeno je – priznade on.
– Bolje je tako – reče ona.
On nije shvatio šta je bolje.
– Uđi – pozva ga žena.
On pređe preko praga, pun poverenja prema ovom glasu koji je u
noćnoj tami zvučao kao umilna flauta.
„Ako njena spoljašnjost makar i u najmanjoj meri odgovara njenom
glasu – to je velika sreća i za nju samu, a isto tako i za muškarca koji je
gleda.“
Tako je on mislio ulazeći u kuću u kojoj nikad ranije nije bio, kojoj je
verovao isto onako kao što sin može da veruje rođenoj majci.
Tavanica je bila niska i gost je morao da sagne glavu dok ga je žena
uvodila. A kad se nađoše u maloj odaji gde je gorela svetiljka, on,
pomalo iznenađen, ugleda pred sobom jedva crnoputu vitku ženu divno
zaobljenu na pravim mestima, koja je u prvi mah ostavljala utisak malo
lakomislene i luckaste žene. Telo joj se providelo kroz nabore tanke
haljine, i bilo je kao od jedrog drveta – vitko i čvrsto. Oči joj behu
svetlokestenjaste, kao koštice bresaka, a njene punačke usne i mali nos
činili su savršen sklad dok se svetlost odbijala sa njenih belih zuba kao
sa kakve pločice od škriljca.
On ju je posmatrao ushićeno i zadivljeno. I ona je bila iznenađena:
pred njom je stajao čovek nesumnjivo plemenitog roda, sav u ritama,
koje bi pre odgovarale uličnom mađioničaru.
Ka-Nefer ode u susednu sobu i odande se vrati sa umivaonikom, pa
polivajući gosta pomože mu da opere ruke i brižljivo obrijanu glavu, a
onda mu pruži čist ogrtač i sandale od trske.
– Ovo je za tebe, Nefterufe, neću da moj muž vidi moga gosta u

38
takvom stanju.
I, osmehnuvši se osmehom lepotice, dodade:
– Ne zameri na ovom daru koji je tebe nedostojan, ali tako je bolje:
prestonica voli pristojno odevanje i ne ceni uvek pravu pamet.
On joj se zahvali, i kad ostade sam, zbaci sa sebe rite i obmota se
ogrtačem koji je mirisao na Retenu. Potom priđe bakarnom ogledalu
koje je visilo na zidu; ogledao se u njemu i ponovo se zahvalio Amonu-
Ra, koji mu već pune tri nedelje – otkad je počeo da se spušta sa visokih
planina niz reku Hapi – ne uskraćuje svoju milost.
Nefteruf se pope drvenim stepenicama. U prostranoj odaji sa
širokim prozorom čekali su ga domaćica i njen muž – mlad, visok i
suvonjav. Žmirkao je kao da je pokušavao da na gostu uoči nekakvu
beznačajnu i za druge neprimetnu crtu. Uostalom, i njegova profesija je
objašnjavala ova radoznalo žmirkanje: vajar mora da vidi dalje i bolje od
ostalih ljudi.
Evo ljudi u čijim je rukama moja sudbina.
I ne samo moja. Ova lepotica i njen mladi muž… Vajar, koji je često
pored faraona… Šta obećava njihovo gostoprimstvo? Ko je ona? Ko je
on?… Samo da što pre i što bolje saznam sve to…“
– Dojurio sam k vama kao ranoranilac – glasno reče Nefteruf – te se
bojim da sam vas uznemirio.
– O, ne – odgovori domaćica.
– Još malo pa će i njegovo veličanstvo ustati i otpočeti svoj
svakidašnji posao – reče njen muž. – Zar je onda rano?
Ka-Nefer reče, smešeći se mladalačkim i zavodničkim osmehom:
– Moj muž se zove Ahtoj. On je vajar i radi u Džehutimesovoj
radionici.
– Znao sam jednoga…
Domaćica prekide gosta:
– Ako imaš u vidu mladog vajara Džehutimesa iz Uaseta, to je
upravo taj Džehutimes.
– I ti si iz Uaseta? – upita vajar.
– Da, živeo sam tamo od detinjstva. Rodio sam se u maloj oazi Sipi,
koja leži u Velikoj pustinji.
Domaćin i domaćica ga pozvaše da sedne za niski sto i da doručkuje
s njima.
U odaji nije bilo ničeg suvišnog: sećija malo izdignuta od poda,
asure, stočić, nekoliko klupa i dve drvene škrinje pored zida. Širok
prozor bio je zastrt šarenom lanenom tkaninom.
– Mislim da hladno pivo neće škoditi – reče Ahtoj, sipajući napitak u

39
glinene čaše.
Ka-Nefer izlomi na delove vruću pšeničnu lepinju, i ispred svakog
stavi tanjir sa prženom ribom. Za trpezom se povede običan razgovor,
neophodan da bi se gost osećao slobodnije. Pričalo se pre svega o
vremenu, koje se ustalilo čim se reka Hapi povukla u svoje korito. Ahtoj
je bio učtiv, uzdržan sabesednik, koji ume da zabavi gosta, to jest da ga
zabavi s merom, bez nametljivosti. Ka-Nefer je posluživala, pokazujući
pri tom otmenu spretnost. Teško da se može ispričati kako je ova
čarobnica umela da pruži tanjir i s koliko elegancije da ga ukloni i
odnese sve nepotrebno. A za sve to vreme zagonetno se osmehivala, kao
da hoće da kaže: „Šta veliš na ovo, gospodaru? Da se nisi prevario? Da li
je Šeri bio u pravu kada me je onako darežljivo pohvalio?“ Umela je tako
da prenosi svoje misli, ne izgovarajući pri tom nijednu reč, da Nefteruf
pocrvene. On zatraži čašu piva i popi je naiskap, što mu uli malo
smelosti.
Ahtoj je pričao gostu kako vaja bistu koja bi mogla doneti slavu
svakom vajaru.
– Da nisi suviše skroman? – sa osmehom reče Nefteruf, srčući pivo
kakvo odavno nije pio.
– Govorim istinu. Nje se držim i kada je preda mnom glina i kada je
kamen. Ja i njih teram da govore istinu.
– A kako to činiš, Ahtoje?
Vajar podiže obrve, crne i tanke, i reče:
– Pa tako što pokušavam da predstavim prirodu onakvom kakva
jeste. Sličnost s prirodom čini skulpturu vernijom. Ona tada govori
istinu, kao čovek.
Nefteruf se lupi po čelu:
– Sve je to za mene kao čarolija – reče on. – Ja nikada o tome nisam
razmišljao. Sasvim je moguće da kamen govori našim jezikom. Odsad ću
osluškivati njegov glas.
– Njega treba slušati srcem – objasni mladi vajar.
– Ja to umem.
– Ne sumnjam, gospodaru.
– Hoću li videti tvoje delo?
– Ako želiš.
– Veoma želim!
Ka-Nefer se obrati Nefterufu:
– Zamoli ga da ti pokaže caricu…
– O, ne! – vajar odmahnu rukom. – Za to je još rano!
Nefteruf spusti na stočić polupraznu čašu.

40
– Caricu? – iznenadi se on. – Zar nameravaš da vajaš njen lik?
– Da li nameravam? Pa ja ga već završavam!
Nefteruf na to raširi ruke i reče:
– Čuo sam mnogo laskavih reči o tebi. Ali nikada nisam mogao ni
pomisliti da carica lično sedi pred tobom.
– Carica?! – uzviknu Ka-Nefer. – Hajde, reci, Ahtoje, kako ti ona
pozira u radionici.
Ahtoj se zbunjeno osmehnu.
– Reci, reci, Ahtoje – molila ga je žena.
– Ahtoje, može se pomisliti da ona prilikom poziranja ne izgleda baš
pristojno?
– Šta ti je, Nefterufe! To se za nju nikako ne može reći.
Ka-Nefer prošapta lukavo namignuvši:
– On je zaljubljen u nju…
– Ćuti, Ka-Nefer!
– Istina je, on je zaljubljen…
„…Šeri je dobro znao kuda me šalje. Nisam mogao ni slutiti da ću
upasti u tako dobro društvo! Od njih vodi direktan put do carice! Amon-
Ra je očigledno i dalje milostiv prema meni!“
Zaključivši to, Nefteruf se obrati Ka-Neferi:
– Draga gospodarice, ja razumem darežljivost tvog srca kada s
takvom lakoćom govoriš o ljubavi svoga muža prema drugoj ženi, pa
makar to bila i carica. Ovo još više potvrđuje snagu tvoje bezgranične
moći nad čovekom koji ti je nesumnjivo odan.
– U pravu si. – podrža ga Ahtoj. – Čim se Ka-Nefer smeje i šali, znači
da je sigurna u sebe, Ali mogu ti reći u poverenju: nemoguće je ne
zaljubiti se u caricu.
Ka-Nefer donese sveže kolače posute orasima. Novi vrč piva, po
mišljenju Nefterufa, još više oplemeni trpezu.
– Zar je carica tako lepa? – zainteresova se on.
– Kako da ti kažem?…
– Ona je čarobna žena – potvrdi Ka-Nefer.
– Ja se ne bih izrazio tako određeno – Ahtoj je tražio odgovarajuće
reči. – Ona je veoma privlačna. Njena bista je još dobra za ženu od
trideset godina…
– Trideset dve – popravi ga Ka-Nefer.
– Trideset – ponovi muž.
– Ali nije Ahtoje. Ona je gotovo vršnjakinja njegovog veličanstva.
– Ne, ona je mlađa…
Nefteruf postade darežljiv.

41
– Pa dobro – reče on – poklonimo dve godine majci-carici. Nadam se
da je mnogopoštovanoj Tiji sasvim svejedno da li ima dve godine više ili
manje!
– Ne budi tako siguran. Ni ona, kao Ni svaka druga žena, ne želi da
se predaje. Veruj mi, ona je ljubomorna na kćerkine haljine i trudi se da
je nadmaši u odevanju.
Nefteruf se osećao divno. Činilo mu se da ove mlade ljude već
godinama poznaje. S njima je bilo jednostavno, prijatno. Bez obzira na
svoje godine i žena i muž su ga primili sa dostojanstvom iskusnih ljudi.
– A kako to ona pozira Ahtoju? – upita Nefteruf domaćicu.
– Potpuno naga.
– Naga?! – zapanji se Nefteruf. – Zar zaista naga?!
Ahtoj ćutke klimnu glavom.
Nefteruf raširi ruke i sa ironijom iznese svoje mišljenje o tome da u
novoj prestonici, verovatno, vladaju nova shvatanja o vajanju, da je o
novim shvatanjima spoljne politike potpuno obavešten, da je sada
moderno odstupati, da je ta moda zavladala i u Retenu, da je u severnoj
Džahi moderno napuštati položaje, a u Palestini ići natraške, kao i to da i
u Etiopiji hrabra vojska zemlje Kemi pokazuje leđa. Razume se, ne zato
što je plašljiva, već zato što faraon, reklo bi se, nema dovoljno vremena
da započinje rat. Ali sve je to nevažno. Nije reč o tome… Zar nije čudno
da carica velike zemlje Kemi sedi naga pred običnim smrtnicima…?
– Ne običnim – prekide ga Ahtoj. – Zašto običnim?
– A kako naređuješ da vas nazivam? Zar bogovima?
Ahtoj pocrvene: to mu se dešavalo uvek pred nastup gneva ili u
trenutku jakog nezadovoljstva… Na sreću, umeša se Ka-Nefer.
– Ja ću sve objasniti – reče ona naizmenično poklanjajući obojici
muškaraca svoje osmehe, divne kao zora. – Da bi se razumela carica,
treba što bliže prići njegovom veličanstvu – život, zdravlje, moć! I
njegovom velikom domu… I istovremeno – ona se obrati mužu – treba
razumeti i onoga ko je došao ovamo izdaleka, i to prvi put. Ne može
svako razumeti sve tananosti divnog Ahetatona. – Onda se, s osmehom,
obrati Nefterufu: – Zar nije prestonica predivna?
Odgovor je nametala gospodarica kuće. Njoj je bio potreban iskren
odgovor koji bi samo dopunio ono što je ona rekla. I nijedan drugi!
Druga je stvar – zašto? O tome se može zasad samo nagađati…
Nefteruf usu sebi pivo.
– Dobar je ovaj vaš napitak – reče – iako sam ga sada prvi put
okusio. Mogu da kažem da je Ahetaton predivan, iako sam ga video
samo jednim okom i to noću, u žurbi, hitajući u vaš srećni dom.

42
Odgovor se dopade Ahtoju, a još više njegovoj supruzi.
„…Evo odista dosetljivog i lepo vaspitanog čoveka. Ako Nefteruf
pokaže toliko tananosti u svemu – život će mu se u prestonici
osmehnuti, a taj osmeh nešto vredi. Ovaj lepo odgojeni lav nesumnjivo
će naići na razumevanje u prvom redu među ženama u prestonici. A to
je, bogami, poprilično…“
Ahtoj podrža Nefterufa i razvi njegovu misao:
– Da bi čovek zamislio lepotu Ahetatona, treba da prošeta njime ili u
osvit zore ili u suton. I to od Severnog dvorca do Južnog. I ne samo
Putem faraona, već i sporednim ulicama i uličicama. Treba da ide i
zastajkuje pažljivo posmatrajući, pa ponovo da ide i vraća se na staro
mesto, da bi mogao da se divi dvorcima, hramovima i kućama velikaša.
I pored na izgled jednolične raskoši – sve te fasade zapravo se razlikuju i
po detaljima i po svojim proporcijama. Recimo, kuća njegove svetlosti
Horemheba ili kuća njegove svetlosti Mahua. Čovek ih sam mora videti
da bi shvatio šta im je zajedničko u arhitekturi, a šta različito. U prvom
slučaju, to su stubovi, ukrašeni lišćem lotosa, iste visine i debljine kao i
stubovi na Mahuovom dvorcu, koji su sagrađeni u obliku svežnja
stabljika papirusa. Ali ako se bolje zagleda, razlika između zdanja koje je
sagradio Maji i dela Tutuovih ruku postaje uočljiva. Maji svu svoju
pažnju obraća na obradu delova zdanja, dok Tutu više brine o
proporcijama, odnosu ravni zida i otvora u zidu…
– To je veoma složeno – reče Nefteruf. – U svakom slučaju, moja
glava nije sasvim prilagođena za takve razgovore. Ipak, zar ti ne izgleda
čudno, dragi Ahtoje, što i jedan i drugi arhitekta koje si ti pomenuo uvek
moraju da vode računa kako o pojedinim delovima zdanja tako i o
odnosu zidova, prozora, vrata i stepeništa?
– Kako si to lepo rekao! – obradova se Ahtoj. – To je baš ono što ja
zastupam i kao vajar i kao arhitekta, jer ja, sem sa glinom i kamenom,
radim i na planovima kuća i hramova. Bilo bi vrlo dobro kada bismo
mogli da spojimo u jednoj ličnosti talente koje poseduju Maji i Tutu –
gorostasi arhitekture za kakve se u Kemi ne zna još od vremena
Narmera.
– Da se spoje? – nemarno upita Nefteruf. – Da se spoje talenti?
– Zašto da ne?
– Prijatelju moj – nastavi Nefteruf – ne čini li ti se da su i Maji i Tutu,
koje ja ne znam, slavni upravo zato što postoje zasebno, svak za sebe? I
šta bi bilo kad bi se sve na svetu spojilo i pomešalo u jedan veliki tanjir
nalik na sumersko jelo?
Ahtoj je, izgleda, bio priteran uza zid Nefterufovim rasuđivanjem,

43
ali se još nije smatrao pobeđenim.
– Zašto ti smatraš – uzvrati on – da je loše spojiti dva talenta, dva
njihova načela?
– Užasno je – a ne loše!… A najglavnije je to što ti onda ne bi imao
Ka-Nefer!
– Kako to?
– Tako – objasni Nefteruf – što bi se njena lepota, ako bi se išlo po
tvojoj želji do kraja u svemu, morala „razblažiti“ „lepotom“ nekakve
rugobe. Složićeš se sa mnom, Ahtoje, da se ništa ne može oduzeti ni
dodati licu ni telu tvoje prekrasne žene.
Muž pogleda ženu s takvim ushićenjem kao da nije ležao pored nje
cele prošle noći:
– Nikome ne bih dozvolio da je takne, čak ni onome ko daje život
svemu postojećem. Taknuti – znači pokvariti najsavršenije delo.
– Uobraziću se! – primeti Ka-Nefer, prinoseći gostu novo jelo. – Zar
ti se ne čini, Ahtoje, da se mnogopoštovani Nefteruf samo pravi neuk?
– U pravu si. Sad vidim da je preda mnom protivnik koji se do
tančina razume u arhitekturu.
– Daleko od toga! – uzvrati Nefteruf. – Sve u svemu, ja sam čovek
koji ume da ponavlja tuđe misli što ih je negde čuo ili pročitao. A da mi
poverite gradnju kuće – grdno bih se obrukao.
Sa ulice su dopirali glasovi prodavaca voća i peciva. Jutro je
osvajalo.
– Moram da idem – reče Ahtoj, ustajući. – Moj učitelj i starešina
Džehutimes ne voli kada neko od njegovih majstora kasni.
Nefteruf ga upita:
– Mogu li računati na gostoprimstvo u ovoj kući?
– Nemoj da me ljutiš, Nefterufe…
– Da, da – umeša se Ka-Nefer – ne bi trebalo postavljati takvo
pitanje onima koji se smatraju Šerijevim prijateljima.
– To si i lepo i tačno rekla!
Ahtoj se oprosti od gosta. Ka-Nefer ga otprati do vrata, gde supruzi
o nečemu šaputahu. Uskoro se blistava Ka-Nefer pojavi ponovo sa
vrčem piva. Ona pređe pogledom preko stola, i, zaključivši da je sve u
potpunom redu, sede na svoje mesto. Njena kosa, upletena u mnoštvo
tankih vitica, imala je tamnoplavi odsjaj – tako je bila crna i čista.
– Ovde više nema nikoga – reče ona kao uzgred.
– Faraon ima dugačke uši, Ka-Nefer.
– One se završavaju kod praga moje kuće.
– To je dobro.

44
– Ne baš sasvim, Nefterufe.
– Zašto?
– Pa zato što nije rđavo imati uza se doušnika koji neće ništa reći i
neće te izdati.
Bivši robijaš reče:
– A kakva je to uhoda koja te neće izdati?! Zar ima takvih?
Ka-Nefer zatvori načas oči, kao da želi da kaže da ih ima.
– Govori, Nefterufe, slobodno i iskreno, onako kao kad bi
razgovarao sa Šerijem ili sa nekim bliskim prijateljem.
– Zahvaljujem ti, Ka-Nefer! Ja sam u takvom položaju da su mi
potrebne i odane uši i odana srca.
– A ko si zapravo ti?
– Dugo sam iskušavao tvoje strpljenje i čekao tvoje pitanje. Ali sam
ćutao, zato što nisam znao vaš odnos (imao je u vidu Ahtoja). Kao što ni
sada ne znam. U Ta-Neteru tvrde da su žena i muž – dva kraja jednog
štapa…
– Jednog štapa, Nefterufe?
– Tačnije rečeno, pruta. A Hetiti kažu: žena i muž su dobro i zlo.
– A na kom je kraju dobro, a na kom zlo?
– To se svaki put mora posebno određivati.
Ka-Nefer prinese usnama čašu s pivom i pijući ga razmišljala je o
nečemu. Zatim lagano ostavi čašu na sto, još uvek o nečemu
razmišljajući, a onda pogleda pravo u oči svoga gosta. Bio je to pogled i
lepotice i mudraca. I dobar, i surov, i nežan i oštar.
Nefteruf se radoznalo zagleda u nju. Želeo je da pročita u njenim
očima ono što je krio njen jezik. To je užasno teško. To je isuviše teško.
Ali je moguće! Za to je potrebno izmoriti svoje srce i do kraja napregnuti
mozak. Za to je potrebno misliti samo na posao, ne popuštajući ženskim
čarima, na koje su tako lakomi obični muškarci.
Ona je i dalje posmatrala Nefterufa, i njemu se činilo da se našao oči
u oči s mudrom zmijom, kao Sinehut u staroj priči. „Moj život je u
rukama ove žene – mislio je Nefteruf – ona mi ga može pokloniti ili
uništiti radi neslavnog postojanja u dolinama Ijalu. Ona je svemoćna
Izida, ako je verovati Šeriju. Ali je nemoguće ne verovati Šeriju, jer Ka-
Nefer mora biti upravo onakva kakvu je rečima punim pohvale opisivao
Šeri.“
– Ti si u pravu – progovori Ka-Nefer – treba ceo život, kako kažu u
Men-Noferu, biti na oprezu. Biti stalno na oprezu da ne pogrešiš… Zar
to nije uvredljivo, Nefterufe?
– A čega tu ima uvredljivog, Ka-Nefer?

45
– Pa to da se ceo život bude na oprezu… Mene su od detinjstva učili
da se čuvam trske na Hapi, jer tamo žive krokodili. Objašnjavali su mi
da je pustinjski pesak vrlo opasan zbog svojih stanovnika – zmija. Plašili
su me mrakom. Plašili su me žarkim suncem. Ali ne znam zašto su mi
malo govorili o tome da nema ničeg opasnijeg od ljudskog jezika, da je
opasno živeti među ljudima. Da treba, živeći, stalno misliti na to da te na
nešto ne prisile. Čak i noću treba misliti na to. Čak i u snu!
Ona je govorila ženski iskreno. Bez prenemaganja, koje je svojstveno
lepim ženama. Bila je zamišljena, zaokupljena svojim mislima, zabrinuta
zbog nečega…
– Ka-Nefer, zar se u tvojoj divnoj glavi, koja je stvorena za život, za
radost, roje tako mračne misli? Šta predstavlja čovek! Čuj, ja nikada ne
bih pomislio da ti o tome tako mudro razmišljaš.
– Kakve veze ovo ima s mudrošću?
– Ima veze!
– Ne, Nefterufe, ne treba to naše malo, zaista jadno opažanje, u
poređenju sa celim životom, uzdizati kao izuzetnu mudrost! Ja se mogu
uvrediti, zaključivši da mi se ti podsmevaš, kao kakvoj lakomislenoj
sluškinji kraj bunara ili u dućanu trgovca mirišljavim uljima.
– O, bogovi – gotovo zavapi odbegli robijaš. – Zar se tako nevešto
izražavam! Samo sam hteo da ti odam priznanje za ono što ti pripada,
divna Ka-Nefer.
– Recimo da je tako, recimo…
– Kunem se! – Nefteruf podiže desnu ruku iznad glave. Zatim
prekrsti ruke na grudi i ponovi: – Kunem se!
Posle ovoga Nefteruf ućuta i ispruži ruku ka urmama ušećerenim u
medu.
– Verujem – reče Ka-Nefer krotko.
– Meni moraš verovati – plahovito se oglasi on. – U mom položaju
ili se ćuti kao riba, ili se kaže samo čista istina.
Ona je čekala njegove iskrene reči…
On se, pak, seti učenja haldejskih vrača, koji su tvrdili da se ne treba
poveravati ženi, naročito ne mladoj, koja je uz to i lepa. Još je imao
prilike da je slaže, da joj ne kaže istinu, da izmisli svoj život, slično
piscima koji pišu zabavne ili tužne priče na svitku papirusa. Mogao je i
sve da prećuti, mogao je i da ode držeći se saveta vrača. Ali u tom
slučaju morao bi da se odrekne onoga radi čega je došao u ovu prokletu
prestonicu, za šta se zakleo da će živeti i dati svoj život… I on još jednom
odmeri svoj položaj i svoje mogućnosti u ovom gradu… i vide da mu
ništa drugo ne preostaje nego da se poveri ovoj lepotici, koja ga je

46
posmatrala ispitivački. Nema drugog rešenja sem da joj ispriča sve i da
je moli za saradnju… Došavši do takvog zaključka, on oseti olakšanje…
„…Eto, stigao sam do kraja slepe ulice koja se završava zidom. Drugog
puta nema! Ne preostaje mi ništa drugo nego da se naslonim na taj zid i
dobro se isplačem.“
– Ka-Nefer – poče on tiho – deset godina sam jeo zemlju pod
zemljom. U planinama, iza četvrtog slapa reke Hapi, čovek brzo postaje
krtica koja živi u zemlji. I oči mu postaju kao u krtice i on vidi u mraku.
Tražio sam zlato za faraona. A nekada su ga drugi tražili za mene. U
Uasetu je naš rod bio poznat i bogat. Faraoni su nas primali. I više od
toga: muškarci našega roda često su jeli za carskom trpezom, a žene su
postajale bliske caricama i princezama. Tako je nekada bilo. Ali šta se
desilo s nama posle dolaska na vlast ovoga?… Ovog vašeg… Baš ovog…
Našem rodu su prebili kičmu. Neki moji rođaci su stradali u planinama
iza četvrtog slapa, ili u Etiopiji. Drugi su pali u Retenuu ili na hetitskoj
granici. Naši ljudi su stradali i kao obični veslači na lađama koje su
plovile po Zelenom moru.
Ona ga je posmatrala netremice.
On je govorio tiho, mirno, kao da priča o tuđem životu. I u
njegovom glasu nije bilo uzbuđenja, on je zvučao ujednačeno, kao glas
žreca koji čita molitvu. Oči su mu bile suve. A izgledao je tako jak, kao
što može biti čovek koji se nije prestrašio ni zmije koja govori.
Ka-Nefer ga je slušala bez daha; ovaj čovek je godio njenom srcu.
Ona pomisli: „On je odista dostojan te velike stvari za koju se bori.“ Ona
je bila čarobnica, i njeno je srce videlo daleko…
Nefteruf nastavi:
– Neću zamarati gospodaricu pričama o svim nedaćama koje su se
srušile na naš rod. Neću reći ni da smo bili jedini u svojoj nesreći. Mnogi
viđeni ljudi osetili su gorčinu izgnanstva i ukus robijaškog života u
planinama, pustinjama i na morima. Teško je naći svitak papirusa na koji
bi mogla stati cela priča o mojoj nesreći. I teško bi se mogla naći ruka
koja bi umela da opiše sve te muke. Njih može da izdrži samo čovek. Na
svetu nema životinje kadre da podnese nešto slično. Ponekad mi se
činilo da je moja glava mrtva, kao sumerska tikva. A tek kosti – one su se
često pretvarale u vodu i ja ne samo što nisam mogao da stojim na
nogama, već nisam mogao da ležim ni na bokovima niti na leđima. – Na
kraju, Nefteruf jetko zaključi: – I sve to zahvaljujući nastojanjima
njegovog veličanstva Ehnatona – život, zdravlje, moć!
On steže pesnice, i iznenada mu izbi žuta pena na usta, dok mu se
oči zakrvaviše i on ne izdrža.

47
Zaboravivši gde je i ko je pred njim, zašišta kao zmija:
– On je kopilan, kopilan! Kao kurvin sin – on je kopilan!…
Ka-Nefer mu pruži čašu piva. Napitak mu ohladi krv, koja se opet
vrati u žile i u srce…
– Oprosti – prozbori on tiho i pognu glavu pred njom.
– Nefterufe – reče ona – razumela sam sve. Ja sad znam sve o tebi.
Tvoja priča liči na priču onog moreplovca koji se vratio kući živ i zdrav
posle brodoloma, a kao da je ležao pod trbuhom krokodila ili kao da ga
je nilski konj tek ispustio iz svojih čeljusti.
Nefteruf se osmehnu osmehom žalosnijim od plača.
– Gnev i mržnja prema neprijatelju ojačali su mi srce i istesali telo,
kao što hučno more sa svih strana glača oblutak. Sve svoje misli usmerio
sam na jedno: kako da preživim! Mnogo je ljudi pomrlo oko mene.
Lipsavali su kao psi, jer su bili slabi i gnev im nije hranio srca. Čovek bez
gneva skončava pod zemljom kao buba, gasi se kao leptir čiji život traje
samo jedan dan. Tako odlazi onaj u čijem srcu nema želje za osvetom i
pred čijim očima nije stalno lik zakletog neprijatelja. A ja sam živeo i
zaklinjao se da ću se osvetiti. Živeo sam i svakog dana se molio
svemoćnom Amonu-Ra, koji nije svrgnut, koji je živ i čije se ime ne može
uništiti. Uzalud njegovo veličanstvo naređuje kamenorescima da izbrišu
ime boga s kamena. Zalud cepa papiruse da bi uništio ime boga. To nije
u moći čovekovih ruku. I tako sam, eto, stigao ovamo da ispunim svoju
desetogodišnju zakletvu.
– A šta to želiš, Nefterufe?
– Ja?
– Da, ti!
– Zar to nije jasno iz mog pričanja?
– Jasno je.
– Onda zašto pitaš? Ja sam došao do njegovog dvora. Došao sam mu
na sam prag. Dospeo sam do onog mesta gde me on ne čeka. Šeri mi je
rekao: idi! I još je rekao: pomoći će ti Ka-Nefer. Rekao mi je: Ka-Nefer je
umilno sunašce po izgledu i jarko sunce po mudrosti, a njena hrabrost je
ravna hrabrosti razjarene lavice.
– Zar je baš tako rekao?
– Da. Ponovio sam ti njegove reči.
– I ti očekuješ da ti pomognem?
– Ako želiš.
Nefteruf kao da je sedeo pred Ozirisovim sudom. Čekao je njene
reči. Od njih je zavisilo da li će ustati i odmah napustiti ovu kuću. Ili…
Neka ona kaže samo jednu reč. Zašto ga posmatra materinskim

48
pogledom? Da li će biti dovoljno hrabrosti u njenom srcu?…
Međutim, Ka-Nefer je bila onakva kakva je i i izgledala. I njena reč je
bila verna kao i njene oči, iz kojih su zračile velika snaga i velika
nežnost.
Najzad Ka-Nefer reče:
– Radićemo zajedno. Učinićemo ono što je u moći samo pustinjskih
lavova. Nefterufe, budi spokojan pod ovim krovom.
– Ka-Nefer, Kemi će živeti dok se na zemlji rađaju žene slične tebi!
O, ti, Hatšepsut21 naših dana!
I, dirnut, Nefteruf zakloni lice rukama, mrkim kao zemlja, i zaplaka
onako kako plače ranjeni bivo.

21 Egipatska kraljica iz XVIII dinastije; vladala je na početku XV v.


pre n.e. i podigla čuveni hram u Deir-el-Bahariju.

49
Faraonovo jutro

N
ad Istočnim grebenom pojavio se Sunčev disk. Planine, sunce,
nebo – samo tri boje: smeđa, zlatna i tamnoplava.
Iznad prestonice je počinjalo jutro. Senke su se brzo
skraćivale, nestajala je noćna svežina. Samo je reka Hapi, mirno kao i
ranije, proticala ispred dvoraca i hramova, dućana i koliba.
Glavni žrec Atonovog dvorskog svetilišta zakuca na vrata snažno,
gotovo drsko.
– Veličanstvo, – reče žrec zvonkim glasom – besmrtni Aton je
obdario zemlju svojim zracima. Kemi čeka svoga gospodara.
Faraon je ležao na asuri raširenih ruku kao dete. Obli kukovi mu
behu pokriveni tankom tkaninom. Ovaj čovek je bio nekako nežno
ženski skrojen, izuzev mesnatih usana, dugačkog nosa i možda
neskladne brade.
On se začas nađe na nogama. Pogleda na istok, smerno prekrsti
ruke na grudi, i saže glavu pred Sunčevim diskom. A onda se naglo
okrenu i uputi se u salu za prijem, u prolazu gucnuvši vodu.
Ubrzo je bio sasvim bodar. Od jučerašnjeg umora ne beše više ni
traga. Pre je to bio ratnik koji bez pogovora izvršava vojničku komandu
nego vrhovni vladar sveta.
Dodadoše mu veliku krunu i carska odličja – pozlaćeni bič i žezlo
bogato ukrašeno feničanskim dragim kamenjem i slonovačom.
„…Otac me je probudio i ja ponovo idem da zauzmem svoje mesto i
da služim državi Kemi, da bih služio narodima sveta, kao što to čini moj
blistavi otac Aton na nebu…“
Faraon zauze svoje mesto. S njegove leve strane, prekrstivši ispod
sebe noge, sedeli su pisari. Bila su trojica. Njegova presvetlost Mahu –
Onaj Koji Nosi Mahalicu, s desne careve strane – smerno je očekivao
naređenja.
Verni podanici padoše ničice, a već posle nekoliko trenutaka behu
spremni za posao.
– Čekaju li glasonoše? – upita faraon.
– Dvojica – reče Mahu. – Jedan je iz Etiopije, drugi dolazi sa hetitske

50
granice.
Debeli Mahu je teško disao kao da se penje uzbrdo. Faraon ga
pogleda iskosa.
– Jug i Sever – izgovori zlovoljno faraon, misleći na glasonoše. –
Zanimljivo… – On kažiprstom kucnu nekoliko puta po zlatnoj pločici
koja mu je blistala iznad pupka… Izgleda, treba početi od glasonoše sa
severa. Odande sigurno stižu neprijatne vesti. Bolje je u rano jutro najpre
završiti s njima. Saslušati ih – znači upola ih rešiti… Da vidimo šta su još
izmislili ovi Hetiti – reče gunđajući faraon.
Umesto odgovora, nezgrapni velmoža se uputi ka visokim vratima
u duborezu i otvori ih.
– Uđi! – povika umornom glasonoši koji je bio sav beo od pustinjske
prašine.
Glasonoša pođe nekoliko koraka napred i pade ničice na zemlju.
Ležao je nepomično, nemajući hrabrosti da pogleda u blagoga boga –
njegovo veličanstvo Ehnatona, gospodara zemlje.
Mahu uze iz njegovih ruku svitak papirusa i pruži ga pisarima.
Faraon je bio u pravu: vest je bila neprijatna. Uostalom, poslednjih
godina od tih prokletih Hetita samo su se podvale mogle očekivati. Oni
lagano potiskuju Egipćane – čas otvoreno, ne krijući se, čas potajno, ali
se nepokolebljivo kreću prema jugu. I azijatske velmože su se takođe
osmelile. Oni se korak po korak kao teški oblaci primiču graničnim
utvrđenjima u brdima Retenua. Nije teško pretpostaviti šta će se desiti
kroz nekoliko godina. Možda već kroz nekoliko meseci?
– Ustani i priđi – naredi on glasonoši.
Bio je to mlad ratnik iz lako naoružanih pukova, mršav kao motka,
užarenih očiju. Savlađujući umor, on učini nekoliko koraka prema
faraonu.
– Možeš li nešto dodati ovoj vesti? – upita faraon.
– Da, veličanstvo.
– Onda govori.
– Naredi nam da krenemo u napad! Naredi da nam pošalju pomoć!
– Zašto? – upita faraon žmirkajući i skupljajući usne.
– Da bismo ih pobedili!
– Koga?
– Hetite!
– Jesi li tako jak? – reče faraon sa osmehom.
– Ja nisam – odgovori ratnik ponosito zabacujući glavu – ali tvoje
veličanstvo će pobediti neprijatelje i tako ćemo izbeći podsmehe…
Faraon skupi obrve:

51
– Kakve podsmehe?
Glasonoša bez razmišljanja reče:
– Smeju nam se Aramejci, Sirijci, Izraelci, Vavilonjani… Smeju se svi
kojima se prohte…
– Jesi li siguran?
– Svojim ušima sam čuo!… Hetiti skupljaju vojsku. Oni strpljivo
opkoljavaju naše tvrđave i, iznurujući naše posade, dopuštaju im da se
kreću na jug ili, kako oni kažu – na sve četiri strane. A, u stvari, samo na
– jug!
Mahu ga prekide:
– Znači, pomeraju svoje odrede napred, i to samo na jug. U
pojedinim slučajevima okrivljuju suviše tvrdoglave vojskovođe, a u
drugim – građanske vlasti, i uz to se izvinjavaju. Veoma ponižavajuće i
zamršeno. Ali, svoju vojsku ne povlače.
– Da, tako je – potvrdi glasonoša.
Faraon se poguri, saže glavu. Izgledalo je kao da se stidi da sve to
sluša. Izgledalo je da će svakog trenutka skočiti i pozvati vojsku pod
nepobedive stegove svojih predaka, da krene na sever utrtim stazama
očeva i ponovo pokaže svetu pobedonosnu moć Egipta…
Ali on je sedeo nepomično i malo je trebalo da iz ruku ispusti svoja
carska odličja.
– Odlazi – reče Mahu glasonoši, i ovaj puzeći nestade iza
izrezbarenih vrata.
Faraon je nešto šaputao. Pisari su se pretvarali kao da su veoma
zauzeti. Šuštali su svežim svicima papirusa i trudili se da ne gledaju na
njegovo veličanstvo: bilo im je beskrajno žao faraona.
Mahu je znao svoj posao. On pozva glasonošu iz Etiopije. Grubo ga
gurnu kroz vrata i dovede do prestola. A onda se udalji do zida, odakle
je pažljivo posmatrao faraona svojim sitnim bezizražajnim očima.
A kada njegovo veličanstvo Ehnaton podiže glavu, pred sobom
ugleda crnca kovrdžave kose i belih zuba u sivom ogrtaču. Glasonoša je
ostavljao utisak čoveka koji puca od zdravlja.
– Ko si ti? – uplašeno ga upita njegovo veličanstvo.
Crnac odgovori dubokim poklonom.
– Ko si?!
– Glasnik glavnog nadzornika svih carskih rudnika u Kušu.22
– Šta hoćeš?

22 Kuš – Nubija.

52
– Veličanstvo, njegova svetlost Punanh hiljadu puta ti se klanja, ljubi
stope tvojih nogu i šalje ti zahvalnost za sva tvoja dobročinstva.
– Dalje, dalje – nestrpljivo ga prekide faraon.
Očigledno mu je dosadila ova idiotska nagizdanost činovničkog
govora. – Dalje!
Glasnik pogleda prema Mahuu, kao da traži od njega savet. Ovaj
jedva primetno klimnu glavom. Znak je dovoljno govorio.
– Tvoje carsko veličanstvo – reče glasonoša – deset osuđenika
predvođeni Userkafom…
Faraon se pridiže, baci najbližem pisaru bič i žezlo, i obema rukama
se upre o naslone prestola kao da se sprema da skoči.
– Predvođeni – kim?
Crnac ustuknu korak.
– Predvođeni Userkafom… – promrmlja on.
Faraon siđe s prestola i lagano se uputi prema glasniku, stalno
ponavljajući: „Predvođeni – kim?“ On prosto nije mogao da čuje to ime!
Nije mogao! Nije mogao!
– Samo mi nemoj reći da je on pobegao! Samo mi nemoj reći da je
pobegao!…
Crnac nije skidao pogled sa debelog velmože.
Ovaj mu je davao određene znake, bodreći ga.
– Da, pobegao je, veličanstvo – jedva izusti glasnik, ispunjen
strahom.
Faraon se skameni i ućuta, uperivši pogled u beonjače glasnika, dok
je stezao izukrštane prste koji mu pobeleše, kao i snažno stisnute usne.
– Userkaf je podgovorio stražu. Potplatio ju je zlatom i pobegao u
Etiopiju. Za njim je pošla potera. Njegova svetlost Punanh te obaveštava
da će begunci biti vraćeni u rudnike živi ili mrtvi.
Faraon se približi glasonoši na rastojanje od jednog lakta i,
uzdržavajući gnev, reče, tačnije, prošapta:
– Idi i reci svom gospodaru, idi i reci mu da me obavezno obavesti o
hvatanju zločinaca, mojih neprijatelja, mojih smrtnih neprijatelja! Idi i
reci mu da od njega u najskorije vreme očekujem vesti… – Faraon je
gubio dah. Pena mu se pojavi na usnama. Oči mu se zamutiše.
Mahu viknu na glasonošu i ovaj izlete kao strela kroz vrata.
Očigledno presrećan.
Velmoža uhvati ispod lakta njegovo carsko veličanstvo i dovede ga
do prestola.
Širokim hodnicima već su trupkale bose dvorske sluge sa oblozima i
hladnom vodom.

53
Doručak

S
tari Pentu se lagano penjao uz široke stepenice. U susret mu
je silazio Mahu.
– Veoma poštovani Pentu – obrati mu se dvorjanin – slao
sam po tebe.
– Osećao sam to – prozbori glavni žrec dvorskog svetilišta Het-
Aton. – Šta treba da radim? Da budem ispovednik ili lekar?
– Verovatno lekar.
Pentu je zvanično imao još dve dužnosti: bio je čuvar carskog pečata
i starešina semera.23 Imao je oko sedamdeset godina. Još za vreme
pokojnog faraona Amenhotepa III vršio je jednu od četiri sadašnje
dužnosti, upravo dužnost lekara njegovog veličanstva – život, zdravlje,
moć! Pokojni faraon je umeo da potčini svojoj volji one koji su ga
okruživali. Radio je bez žurbe – polako je pridobijao prijatelje i
neprimetno okretao pogled od onih koji su pali u nemilost. Njeno
veličanstvo carica Tija, u čijim žilama je, kako se tvrdilo, tekla i azijatska
krv, nastojala je da postupa oprezno i promišljeno. Njen suprug je bio
naprasit čovek. Jedan njegov pogled umirivao je neposlušne dvorjane i
semere. Ali je bio dovoljno mudar da ne odbacuje sve caričine savete,
već da uzima u obzir one najvrednije. Faraon je s pravom smatrao da u
teškim državnim poslovima ne treba zanemarivati nijedan savet pre
nego što se o njemu najpažljivije razmisli.
Njegova svetlost Pentu je primetno oronuo za poslednjih godinu
dana. Slabio je sve više – voda je odlazila iz njegovog tela. Međutim,
njegovo lice je zadržavalo isti izraz. Kao da je bilo isklesano od
ružičastog peščanika, na kojem je nebeski vajar urezao hrabrost i
odlučnost. Orlovski nos, obrve prave i crne kao da su ugljenom
povučene, i širok podbradak bili su dokaz da je Pentu u svoje vreme
umeo da iskaže i čvrstinu i upornost. Gledao je žmirkajući. Niko nije
znao šta je u njegovim očima. Ali je zato on video sve i znao sve…

23 Semer – najviši dostojanstvenik, najpoverljivija faraonova ličnost.

54
Mahu je teško disao. On ćutke pruži ruku Pentuu, ali Pentu odbi
pomoć. Žrec se peo na drugi sprat uspravan kao štap koji je držao u ruci.
– Šta je njegovom veličanstvu, Mahu? – upita on.
Dvorjanin sleže ramenima.
– Kao i obično?
– I jeste i nije.
Pentu se zaustavi dva stepenika pre vrha.
– Šta hoćeš da kažeš, Mahu?
– Pogodila ga je vest iz Etiopije.
– Kakva vest?
– Pobegao je Userkaf.
– Pobegao?
Starac uhvati Mahua za ruku i u jednom trenu savlada dva
stepenika, poskočivši kao lopta od vune.
– Šta to čujem? – uzbuđeno prošapta on. – To je loša vest, Mahu!
– Dobra svakako nije.
– A kuda je nestao?
– Kažu da je otišao Etiopljanima.
Pentu zažmiri nepoverljivo:
– Ko to može da potvrdi?
– Došao je glasonoša.
– On nije mogao pobeći sam.
– Sa njim je pobeglo još devet robijaša, najljućih neprijatelja
njegovog veličanstva.
Pentu nervozno udari štapom o kameni pod.
– Mislim da oni imaju pomoćnike. I to među stražom.
– Mogućno je.
– Nije mogućno, već sigurno! A bojim se da ih imaju ne samo među
stražom već i šire. Možda sasvim blizu prestola. Šta veliš?
Mahu poče još teže da diše.
Skloniše se u visoku nišu, gde ih niko nije mogao čuti, tačnije,
prisluškivati.
– Punanh obećava da će vratiti begunce – objasni Mahu.
– Obećava?
– Da.
– Kaži mi, Mahu, koliko daješ za prašinu u pustinji?
– Za prašinu samo prašinu!
– Toliko vrede i Punanhova obećanja!
– Misliš, Pentu?
– Da. Tog Punanha znam odavno. Ja ga ne bih postavio ni za

55
nadzornika nad dvadesetoricom azijatskih robova. A on je kod nas
upravnik provincije! Ako takvi ljudi dođu da upravljaju državom – piši
propalo! Oni samo grabe sebi i svojima. Ne znam da li je osnovana
sumnja da im je i sam Punanh pomogao. Neću da grešim dušu. Jedno je
jasno: Userkaf mora biti uhvaćen. Njega treba što pre vratiti na staro
mesto! U protivnom moguće su svakojake neprijatnosti. Ranjeni lav je
vrlo opasan. – Pentu reče naglašavajući: – Zar već postojećim
neprijatnostima treba dodavati nove?
– Naravno da ne treba – reče Mahu.
– Potpuno si u pravu, Mahu…
Dvorjani se uputiše prema trpezariji njegovog veličanstva.
Koračali su po podu ukrašenom jarkim, živim bojama, a pod
nogama kao da im se prostirao jedan deo obale Hapi. Sredinom se
vijugala utabana staza, žuta, kao u mesecu epifiju. Zelenela se trava. A
na zidovima sa strane uspravljala se trska koja je svojom visinom
nadmašala čoveka. Slika je bila toliko prirodna da se čovek jedva
odupirao želji da razgrne trsku ne bi li ugledao vodu Hapi. Gornji delovi
zidova i tavanica behu plavi kao nebo u mesecu epifiju. U vazduhu su
letele divlje patke i guske, razne manje ptice i grabljivi jastrebovi.
Između zelenih redova rastinja osećao se miris rascvetalih ruža, baš kao
u mesecu epifiju.
Ulaz u trpezariju bilo je teško uočiti jer je ličio na čistinu između
trske, kojom trbušasti krokodili idu na reku i izlaze na kopno. Tako su
zidove i pod naslikali umetnici, prema želji i uputstvima njegovog
veličanstva.
Mahu propusti glavnog žreca i oni uđoše u trpezariju. I ovde se u
svoj svojoj lepoti nastavljao priobalni pejzaž Hapi. Pod nogama, umesto
staze, bila je naslikana prozračna voda, ali dosta plitka – lakat duboka; u
njoj su se praćakale razne ribe: buljave i žmirkave, sive i žute, crvene i
belih trbuha. Bile su kao žive. Praćakale su se u prozračnoj vodi,
nestašno gledajući one koji su se našli iznad njih, kao da ih pozivaju na
riblju gozbu. A po zidovima behu naslikani tankonogi jeleni, srne,
antilope i druge životinje koje žive u stenama Ta-Neter iznad i ispod
Slapova Hapi, u Delti i na Sinajskom poluostrvu, u planinama Retenua i
Vavilona i u pustinjskim prostranstvima. A od riba behu predstavljene
one vrste koje žive u Trščanom i u Zelenom moru, u Hapi i jezerima
Etiopije…
U ovoj sobi sedeli su za stočićima njegovo visočanstvo Semneh-ke-
re – za koga se pretpostavljalo da će biti faraonov naslednik, starešina
carskih žitnica crni Panehsi, žrec hrama Ben-Ben Paujak, velmože Manu

56
i Naht, carski pisar Jahmes i još mnogi dvorjani – pisari, upravitelji i
žreci dvorskog hrama.
U susednoj sobi, na nekakvom uzvišenju, sedela su njihova
veličanstva sa kćerkama. Zajedno sa njima doručkovala je i carica-majka
Tija. Glavni Atonov žrec Eje sa suprugom Tijom – Nefertitinom
dojkinjom – sedeo je nedaleko za odvojenim stočićem. Po pravilima koja
su bila uvedena ovde u Ahetatonu, obed kod faraona proticao je
prirodno, bez naročitih formalnosti. Carev ceremonijal-majstor nije imao
specijalnih briga.
Sobe su bile odvojene jedna od druge lakom pregradom sa širokim
prostorom za vrata koja nisu bila okačena o šarke. Svako ko se nalazio u
velikoj sobi mogao je dobro da vidi celu carsku porodicu. U stvari,
obedovalo se za jednim stolom u jednoj sali, što je bila novina koju nisu
odobravali protivnici njegovog veličanstva. Uostalom, to i nije bio glavni
razlog njihovih neslaganja.
Pentu i Mahu zauzeše svoja mesta. Žrec je loše video. On izvadi
brušeni biljur i prisloni ga na desno oko. Ovaj magijski kamen imao je
čudesnu osobinu da približava udaljene predmete. Sada je on bio
usmeren na faraona. Njegovo veličanstvo je izgledalo umorno. Bio je
bled. Ćutke je jeo kuvanu ribu s gorkim sosom. Hleb od fino prosejanog
brašna bio je još vruć. On je takav hleb veoma voleo. Ali sada je njegovo
veličanstvo bilo mrzovoljno, odlamao je male komade, vrteo ih u ruci i
ostavljao na sto, a da ih nije ni okusio. Bio je to loš znak. On je obično
posle napada neprijatne bolesti brzo dolazio sebi. Voleo je vino. Lično im
je davao imena. A sada nije čak ni liznuo vino, koje je bilo poznato kao
„Atonov izlazak na horizont“ (verovatno zbog bledozelene boje
napitka).
Carica je, naprotiv, izgledala raspoložena. Neusiljeno se došaptavala
s kćerima koje su sedele sa njene leve strane. To su bile: Nefer-Nefru-
Aton-Tašeri, Neferneferura i Setepenra. Meritaton, najstarija kći,
supruga Semneh-ke-rea, nije došla na doručak zbog glavobolje, a
Anhesenspaton je sa svojim mužem-lepotanom, Tutanhatonom, bila u
Severnom dvorcu.
Njeno veličanstvo je očekivalo da joj se car obrati nekakvim šaljivim
pitanjem, kao što je to obično bivalo… A ona bi mu onda takođe
odgovorila šaljivo, i naterala bi prisutne na smeh… posle čega bi se
umešala i carica-majka, dodajući nešto… Faraon je umeo’ da stvori takvo
raspoloženje za vreme doručka, ručka i večere, da se to dugo pamtilo. Za
vreme obeda obavljali su se i poslovi. Ili bi se neko od velikodostojnika

57
zauzimao za nekog hake-hesepa24 koji je nešto zgrešio, recimo, za vreme
skupljanja letine, ili bi se sam faraon setio nekoga od proteranih zbog
male krivice na Sinajsko poluostrvo i pomilovao ga. Jednom rečju, obed
je obed, ali državni poslovi su nešto što je bilo stalno prisutno…
Ali zašto je faraon danas nečujan i tmuran? Nije li on često tužan u
poslednje vreme? Ova pitanja ne postavljaju sebi samo Zentu i Mahu.
Najviše je zabrinuto njeno veličanstvo Nefertiti. I dok se naginje prema
kćeri, misli: „Šta mu je danas?“
I dok dodaje parče divljači najmlađoj kćeri Setepenri, misli: „Zašto
me ne gleda? Zašto ne miluje svoje kćeri?“ Možda okolnost što je Kija u
Južnom dvorcu zabrinjava njegovo veličanstvo.
Faraon je, verovatno, osetio neobičnu nelagodnost koja je vladala za
doručkom, ili je došao trenutak kad je u njemu sagorela ona gorčina koja
mu se uvukla u srce posle razgovora sa glasonošom iz Etiopije. Teško je
reći nešto određeno. Faraon je bio složen čovek. Vijuge njegove duše bile
su zamršenije i od tajnih hodnika piramide Hufu. On se neočekivano
okrete ka njenom veličanstvu i upita:
– Zar ti se ne čini da je danas suviše tiho u ovim odajama?
Njeno veličanstvo se složi da je zaista danas za stolovima tiho. Kažu
da tako jedu oni koji žive u Zapadnoj pustinji, onamo gde se završava
pesak i počinje plodna zemlja – u zemlji Ta-Keft. Ljudi toga naroda ćute
za vreme jela, kao da su im usta puna vode. Faraon se napravi kao da
prvi put čuje za taj narod i poče se raspitivati ko je on i gde živi i može li
se uopšte živeti u Zapadnoj pustinji.
– Mnogi pričaju o zemlji Ta-Keft – reče Nefertiti gledajući muža
ispitivačkim pogledom i zadržavajući ga na njemu. Nešto se dešava s
njim? Ili se nešto s njom dešava? Gde je onaj vrač koji bi mogao objasniti
u čemu je stvar? Među njima nikad nije bilo otvorenog neslaganja. On je
kao i ranije bio učtiv. Ali zaista treba biti obelisk pa ne shvatiti da nešto
nije u redu u ovom velikom domu. A možda i ne samo u domu, već i u
Kemi i na obalama Hapi, na Delti i na jugu? Nisu li ovde, kako kažu
Hetiti, skrivene magareće uši? Dešava se da njih dvoje ništa loše ne kažu
jedno drugome, a ipak u vazduhu lebdi nešto nerazumljivo, jedva
opipljivo i nešto što se može teško osetiti, što oneraspoložuje i što
između dva srca koja vole podiže ledenu stenu kao u planinama
Retenua. Njeno veličanstvo je smatralo da bi trebalo podržati ovakvo
faraonovo raspoloženje, i otkraviti vazduh koji lebdi iznad trpeze.

24 Hake-hesep – guverner provincije.

58
Semneh-ke-re je upravo završavao sa slatkišima kada mu se njegovo
veličanstvo obrati pitanjem.
– Kakav je to narod u zemlji Ta-Keft?
Njegovo visočanstvo odmaknu tanjir, obrisa usne lanenom
salvetom. Mladalački bledo lice Semneh-ke-rea se zarumene, a oči mu
sevnuše kao crna munja. „Evo budućeg faraona – pomisli njegovo
veličanstvo – on ima mašte, i ume da sluša ljude, a što je najglavnije, ima
i dovoljno snage ispod te divne i privlačne maske.“ Semneh-ke-re,
doduše, nije posedovao veliku fizičku snagu. Strela, koju bi on bacio,
mogla bi i da ne pogodi cilj, ali zar je u tome veličina faraona koji
predvodi hiljade i hiljade ljudi? Kažu da se u vreme Narmera kod
faraona cenila snaga bika i proždrljivost krokodila. U to vreme, kažu
učeni žreci, ljudi u dvorcu su kao od šale mogli da pojedu celog bika.
Bilo je dovoljno da njegovo veličanstvo okupi samo tri-četiri
velikodostojnika. I pivo se pilo prekomerno… Ako je istina da ljudine
imaju i snažan duh, onda se o Semneh-ke-reu ništa dobro ne može reći.
Ali ipak, onaj ko ga poznaje zna kako ponosit i snažan duh ima ovaj
mladi princ! Dakle, stara izreka nije sasvim tačna…
Njegovo visočanstvo Semneh-ke-re odgovori ne rekavši ništa više
od onoga što je trebalo reći, od onoga što je potrebno za jedno
razumevanje misli:
– Postoji zemlja na zapadu, i postoji narod na zapadu. Njegovi ljudi,
kao i svi ljudi na svetu, imaju dve noge i dve ruke, kosu na glavi, i dve
sise na grudima. Kao što znate, na svetu postoje četiri rase: rometu –
crvenokošci. To smo mi. Amu – žuta rasa. Oni žive u Aziji. Tegenu –
belci. Oni žive u Libiji. Nehsu – crnci. U Ta-Keftu žive tegenu i nešto
malo nehsu. Tamo postoje gradovi i sela s kanalima i vrtovima u
pustinji, a žene su im lepe i stasite, kao u Delti, i spretne kao i one koje
žive u oazama. Mrtve tamo sahranjuju u stenama i u malim piramidama
od kamena, i to u sedećem, a ne u ležećem položaju. A po tamošnjem
običaju, kada pokojnik pođe u polja Ijalu, on uzme samo onoliko koliko
može u rukama da ponese.
– Je l’ čujete? – reče njegovo veličanstvo, gledajući preda se. Ali nije
bilo jasno kome on to kaže. Eje primeti kratko da je sve to istina. To jest,
istina je to što se govori o Ta-Keftu.
– Ko to kaže? – upita faraon.
5 Ehnaton i NeFertiti
– Mudri ljudi.
– A zar oni postoje?
– Ko? – Eje pruži ruku prema urmama u medu.

59
– Pa, mudri ljudi.
– Ima ih. Čak i ovde, u ovoj odaji.
– Stvarno? – faraon se malo zavali unazad, kao da je hteo da pokaže
svoje jake, snažne vilice. I nasmeja se. Ne, tačnije, prsnu u smeh i zaceni
se od smeha. Posmatrajući ga, počeše da se smeju i ostali.
Smeh se prenosio s jednog na drugog. I uskoro su se svi smejali. Čak
i Nefertiti. Čak i sramežljivi Semneh-ke-re. A da ne govorimo o
princezama, kojima je bilo dovoljno samo pokazati prst, pa da se
smeju…
Pentu se saže prema Mahuu i reče poluglasno:
– Njegovo veličanstvo – život, zdravlje i moć! – se dobro oseća.
Mahu odgovori:
– On će te čekati posle obeda.
U ovoj neočekivanoj veselosti, koja je sve obuzela – a drukčije se ne
može ni nazvati osim „veselosti“, očigledno neprijatnoj i veštački
podstaknutoj, samo je jedna osoba uporno ostala tmurna – njegovo
visočanstvo Eje. On je s negodovanjem posmatrao svoju ženu Tiju –
malo izboranu, ali još živahnu, žustru ženu. Možda je Eje video dalje od
svih. Ili je možda znao više od drugih. Ko to može da kaže? Da je tu bio
prisutan slikar i vajar Juti, on bi sigurno naslikao petnaestak ljudi
lakomisleno veselih i jednog veoma zamišljenog Ejea. Jednog starog
mudraca među lakomislenim ljudima. Jednog ratnika među
podnapitima. Tako bi ih prikazao Juti. I verovatno bi bio u pravu…
Eje najzad reče i dalje ostajući zamišljen:
– Šta je to mudar čovek? Neki pevač koji je putovao po gradovima u
stara vremena – za vreme cara Userkafa, rekao je: mudar čovek je isti
kao drugi, razlika je samo u tome što on više misli, a manje od drugih
brblja.
– To je teško – reče faraon.
– Šta je teško?
– Brbljati!
– Pa ja to i kažem – reče Eje.
Posluga posluži vino, crno kao mastilo kojim pišu u faraonovoj
kancelariji. Ono se zvalo „Izvanredno Ahetatonovo vino“.
Njeno veličanstvo Nefertiti se smejala, dok joj je na duši ležao
kamen…
„…Ehnaton nije više onaj stari. Šta je to sa njim? Kažu, svemu je
kriva Kija, ta vatrena mlada lepotica. Ali zar lepotica može da uznemiri
boga? Nije stvar u tome! Uopšte nije u tome. Ako se Ehnaton u nečemu
ne slaže sa mnom – možemo to raščistiti. Ako mu nisam rodila sina – ja

60
mogu i da odem. Ali sve traži objašnjenje. Ne može se tako ćutke…“
Eje je gledao pravo preda se – kroz ženu, koja je sedela naspram
njega, obuzet svojim mislima. Njegove žilave ruke ležale su na stočiću,
dok (mu je glava bila nagnuta ka levom ramenu…
„…Sada se sve vidi kao na dlanu. Čak i stranac koji ne zna naš jezik
može reći: car i carica nisu u dobrim odnosima. U velikom domu nema
sloge. Veliku ljubav je zamenila velika ravnodušnost. A od
ravnodušnosti do mržnje samo je jedan korak. Mlada Kija radi svoj
posao. Ona razara. To može čak i slepac videti…“
Faraonu nisu davali mira oni ćutljivi mudraci o kojima je govorio
Eje. Na starčevoj obrijanoj glavi kucale su velike i jake žile, a faraon po-«
misli da su baš te žile znaci mudrosti. On je voleo i duboko poštovao
Ejea bez obzira na to koliko on ima žila na glavi i šta govori. Nijedan
Ejeov savet nije bio lakomislen ili nepromišljen. Eje je govorio kao da
kuje reči. Svaka reč je bila kao nebeski metal: imala je svoju težinu, bila je
jasna i pogađala usred srca…
– Čitao sam u starim spisima – reče Ehnaton – da su nekada u Kemi
živeli mudraci. Oni su mnogo naklapali, ali se svaka njihova reč cenila
više od zlata.
– A šta je bilo s njima? – upita Eje.
– S mudracima?… Nestali su, jer, da nisu, obale Hapi bile bi
prekrivene zlatom.
– Verujem u to.
Najzad se i Eje nasmeja.
Faraon podiže čašu; htede da srkne, ali, setivši se nečega ili
ugledavši nešto u čaši, vrati je na mesto, ustade i pođe u svoju radnu
sobu, gde je radio i pisao stihove.
Pentu pođe za njim.

61
Nemir

U
maloj, veoma maloj odaji, ukrašenoj zidnim slikama,
Ehnaton se osećao bolje nego igde. Na zidovima je bilo
mnogo slika koje su prikazivale faraona u raznim trenucima
njegovog života: čas na rukama polunage mlade Tije, čas pored njenog
veličanstva Nefertiti, čas među decom, čas pored mrtve nesrećne
Maktaton koja se, po volji velikog Atona, pre vremena preselila na polja
Ijalu.
Jedan ugao sobe bio je pun čistih svitaka papirusa. Faraon je mogao
u bilo koji čas da zapiše svoje misli bez pomoći pisara. Terasa je izlazila
na širinu tihe Hapi, čiji se vijugav tok nalik na labudovu šiju video kao
na dlanu. Odande je dopirala svežina dok je sunce još bilo na istoku.
Kasnije – posle podne – njegovo veličanstvo bi prešlo u drugu radnu
sobu, koja podseća na ovu, ali sa balkonom okrenutim prema severu.
Ovde je takođe bilo prijatno pisati stihove i na harfi svirati složene
melodije.
Pentu tiho odškrinu vrata i naglo ih zatvori za sobom. Njegovo
veličanstvo se i ne pomeri. Gledalo je u zid, u prazan zid na kome su bili
samo crteži.
Pentu stade iza faraona, gledajući ga oštro u potiljak. Ko bi rekao,
posmatrajući faraona s leđa, da je u njegovim rukama cela zemlja? Ko bi
pomislio da u njemu, u ovom tako slabašnom čoveku, ina snage koja se
može dići ne samo na neprijatelja, već i na samoga boga Amona? Sve će
to ostati tajna čak i za tako iskusnog i mudrog čoveka kao što je Pentu. A
ako je to tajna za Pentua, onda za koga nije tajna?
– Okreni se, veličanstvo!
Ehnaton je i dalje nepomično stajao. On je čuo Pentua, ali u
njegovim ušima je odzvanjao jači glas.
– Veličanstvo!
Faraon se lagano okrenu. Usne kao da su mu bile natečene. Oči bez
života. Uzano lice, za koje se govorilo da je oštro kao bodež, postade još
oštrije. Modra boja lica uplaši žreca. Šta je to s faraonom?
Pentu pruži ruku i stavi je na srce njegovog veličanstva. Zatim mu

62
istom rukom opipa jetru. Faraon je izgledao odsutan. Kao da Pentu ne
pipa njega, već njegovu senku.
– Boli?
Faraon je ćutao.
– Da li te boli? – ponovi pitanje Pentu.
Njegovo veličanstvo duboko uzdahnu i uhvati lekara za ruku:
– Pentu, moje je srce uvek s tobom. Ono me uopšte ne boli. Ni jetoa
me ne boli. Moj ba25 se grči od nepodnošljivih muka. Kao da ga, kao
gusku pre pečenja, probadaju vrućim ražnjem.
Pentu ga je pažljivo slušao.
– Jednom ću ti nešto reći, Pentu. I ti ćeš onda shvatiti zbog čega se
grči moj ba, zašto je teško mojoj duši. A o mom telu – uveravam te – koje
svojom snagom ne uliva neko poštovanje, ne treba da misliš loše. Sto
godina, sto dobrih godina će mi poslužiti samo ako ba izdrži.
Žrec ničim nije pokazivao svoja osećanja. On je služio ocu njegovog
veličanstva, služio je onome ko daruje život svemu što postoji – bogu
Atonu. Zato je žrec morao biti iznad svega zemaljskog i, razgovarajući sa
voljenim Atonovim sinom, morao je sačuvati dostojanstvo sveštenika.
– Pentu – nastavi faraon – hoću nešto da ti kažem. Kad na to samo
pomislim, krv mi se ledi u žilama i izaziva težinu u potiljku. A od te
težine, zglobovi mi ponekad postaju slični vodi… Jutros umalo da
padnem. Da nije bilo Mahua, ja bih sigurno pao. Opružio bih se po podu
koliko sam dug.
Žrec prekide ćutanje.
– Veličanstvo, ja sve znam. Mislim da je tvoj nemir opravdan, jer u
tvojim rukama je sudbina Kemi. Pruži mi desnu ruku.
Faraon pruži dlan. On je bio nežan i malen. Kao ženski.
„…Tako malen a tako jak. Pravo vele: boj se malih… Ruka je jaka, ali
Kemi je još jača. Ruka je lakoma, ali da li će moći da savlada vatrenog
konja koga jaše faraon?“
Pentu je posmatrao linije na dlanu.
– Ti si zdrav – najzad reče faraonu.
– I to je sve?
– A šta bi ti još hteo?
– Ja znam da sam zdrav. Ali hoću da znam: jesu li zdravi i moji

25Ba – u egipatskoj mitologiji jedan od elemenata koji čine čovekovu


bit. Kasnije se upotrebljava u značenju „duše“, mada taj pojam ne
odgovara u potpunosti predstavama Egipćana o ba. – Prim. prev.

63
dvorjani, moj vojskovođa, moji semeri, jer od njihovog zdravlja zavisi i
moje.
Ehnaton prošeta po sobi gore-dole, malo isturivši okrugao stomak.
„…Zaista je veoma ružan. Jadna Nefertiti! Ona zaslužuje da ima
najboljeg lava.“
Faraon je stao ispred žreca dišući vrelim i isprekidanim dahom. Oči
su mu blistale, usne – sočne i nežne kao u deteta – podrhtavale.
– Pentu – reče faraon – meni se čini da je zemlja bolesna. Nisam
bolestan ja, već zemlja! Što više razmišljam o tome – tim više sam
ubeđen u to. Ali najviše me buni njeno veličanstvo. – On je čekao da vidi
kakav će utisak ostaviti na žreca njegove reči. – Čini mi se da me carica
više ne razume.
– Možda je obrnuto!
Faraon se trže, kao da ga je neko gurnuo usred sna.
– Šta si rekao?
– A da li ti razumeš caricu?
I prvi put Pentu vide nešto što dotle nikad nije video! Faraon se
zgrči kao od bola pri pomenu carice. „Da li je moguće?“ – pomisli žrec. –
„Da li je to tako?“
Faraon odgovori, naglašavajući svaki slog:
– Ne želim da znam za nju!
Njegovo veličanstvo je drhtalo od srdžbe.
– Umiri se – reče Pentu.
– Ne mogu! Osećam da se moja žena i moja deca udaljuju od mene.
Narod se udaljuje od mene. Kemi me napušta…
– To ti se samo čini…
– Čini mi se? – faraon odjednom postade ono što jeste –
dostojanstven, odlučan monarh. – Ja vidim suviše daleko. I u tome je
možda moja nesreća. Ti misliš da ja ne znam da oko mene zri
nezadovoljstvo. Da, da, nezadovoljstvo!
– Ono zri uvek i svuda – reče mudri Pentu. – Otkad postoji čovek i
postoji Kemi, svuda i u svako vreme zri nezadovoljstvo. Prebroj koliko
ima ljudi u tvom carstvu. Pretvori se načas u sokola i pogledaj na svoju
zemlju: i videćeš kako je ona velika i kako je mnogo na njoj ljudi, a onda
se pretvori u miša i oslušni šta govore milioni…
– Ništa lepo, Pentu.
Žrec uzvrati:
– Jedni se svađaju. Drugi se vole. Treći su zadovoljni. Četvrti…
Faraon mu nije dao da završi.
– To nije važno, šta misle i čime se bave četvrti. Čemu sve to, ako se

64
u mojoj neposrednoj blizini dešava nešto od čega čovek može da poludi.
– To nije istina.
– Šta to nije istina?
– Ništa se posebno ne dešava.
– Ako te žena ne razume? Ako zet – Semneh-ke-re – misli na svoj
način? Ako drugi zet ne ide istim putem, a tvoje te kćeri ne podržavaju –
zar možeš za sve to da kažeš da nije ništa posebno?
Žrec mu objasni da upravo to i nije nešto posebno.
Faraon se nehotice nasmeja i kao dečak zapljeska rukama. Iznenada
postade tako veseo kao da se napio vina.
– Vrlo dobro! Vrlo dobro! – uskliknu on. – Moji bližnji i prijatelji na
moje oči pretvaraju sivo u belo, belo u crno. Vrlo dobro! Znači, nemam
čega da se čuvam? Znači, mogu da kažem da u državi sve ide
savršeno!… Ne, ne! Nemoj mi odmah odgovarati. Prvo dobro razmisli.
Razmisli i reci mi: da li u državi ide sve sjajno?
Žrec se kao i pre trudio da ne pokazuje ni svoje misli, ni osećanja:
– Veličanstvo, otkad je sveta i veka, nije bilo vladara koji bi mogao
reći: sve je dobro u mojoj zemlji.
– Dalje.
– Ako je čak i postojao takav car, on se onda ubrzo pokajao za svoje
reči.
– Zašto?
– Zato što se osvedočio u ono u šta se osvedočio!
– Ne razumem tvoj knjiški jezik. Govori jasnije, Pentu. Govori kao
što govore na pijaci.
Žrec skupi obrve:
– Pa ja nisam na pijaci. Ja ne prodajem povrće…
– To mi je dobro poznato!… Dalje!
– Ne treba jadikovati zato što u državi ne ide kako valja. Zato to i
jeste država.
– Da li ti to govoriš kao lekar ili kao moj savetnik?
– Kao lekar.
– Da li sam ja po tebi bolestan?
– Jesi.
– I to teško?
– Da.
– Jesi li siguran?
– Jesam.
– Onda me leči.
Faraon se skljoka na asuru, ispruži noge, prekrsti ruke na grudi,

65
zatvori oči i naredi:
– Leči me!
Žrec se nije pomerio s mesta.
– Kažem ti da me lečiš!
Pentu sede na nizak tronožac i ćutke protrlja čelo… U stvari, bio je
ubeđen da govori istinu. Zar baš tako loše ide Kemi? Hetiti nadiru u
pravcu graničnih sela. Ali mogu i da se povuku. A šta je s pobunom u
Retenuu? Ona je ugušena. A s nemirima na etiopskoj granici? Tamo je
oduvek bilo nemirno.
– Veličanstvo – prozbori Pentu ne gledajući faraona – niko od nas
nije stvoren od kamena. Tebi je potreban odmor. Idi, veličanstvo, u Južni
dvorac. Ostani tamo dan-dva. Provedi noć na vodi i uz svetlost baklji,
slušaj muziku. To je neophodno za zdravlje.
– A dalje?
– Šta dalje?
– Ko će se baviti poslovima?
– Ti.
– A ko će se veseliti?
– Opet ti.
Faraon čučnu i upre bradu o kolena. Onako kako je to činio u
detinjstvu. Pentu se još dobro sećao sasvim mladog faraona. Mladog
princa.
– Slušaj, Pentu, odgovaraj prosto i ne pokušavaj da me obmanjuješ.
Pentu se namršti: on nije odobravao faraonovu naklonost prema
jeziku pijace i zanatlija.
– Razumeš li? Ne obmanjuj me!… Šta bi ti rekao ako bi ti došli i
saopštili da je iz kamenoloma pobegao tvoj neprijatelj koga si proterao?
– Naredio bih da ga traže.
– A ako ne mogu da ga nađu?
– Bio bih strpljiv.
– A potom?
– Potom bih naredio da nemarni hake-hesep dobije sto batina.
– Sto batina?
– Možda pedeset. Za prvi put.
– Kakva zamisao!
Faraon udari štapićem od slonovače u bronzanu ploču i reče crncu
koji je ušao:
– Pozovi mi njegovu svetlost Mahua.
Crnac sasluša naređenje, ne gledajući blagog boga. I pođe natraške
prema vratima.

66
– Reci da požuri ovamo!
Crnac odškrinu vrata.
– Da smesta dođe!
Crnac izađe u hodnik.
– Neka malo rastrese onu svoju trbušinu!
Crnac se ne usudi da za sobom zatvori vrata.
– Neka pohita ovamo, taj prljavi nilski konj.
Faraon je bio kao planinska bujica: za tren je mogao sve da uništi na
svom putu.
– Pentu – viknu on preteći pesnicama – ti mi uvek daješ dobre
savete! Ti podlaci se moraju držati strogo. I onda će me više voleti i
poštovati. Ovu tajnu sam naučio iz jednog starog svitka iz vremena
Amenemheta I. Tamo je bilo vrlo lepo rečeno kako treba da postupaju
oni koji imaju vlast u svojim rukama.
– Strogo?
– Upravo tako, strogo, Pentu! Ne žaleći nikoga i ništa. Pričali su mi
da je taj način prvi proverio faraon Narmer, jer se u jednom trenutku
pretvorio od smrtnog vladara u živog boga, kao i ja. Za jedan tren,
Pentu! A ja se već četrnaest godina borim sa svojim neprijateljima i
nisam mnogo postigao.
– Ne bih to rekao, veličanstvo.
Uto uđe Mahu. Tačnije, dokotrlja se. I neko nevidljiv zatvori za njim
vrata.
– Kraj tvojih sam stopa, veličanstvo!
Izgovarajući ove reči, Mahu je gledao žreca. Ali ovaj mu beše
okrenut leđima.
– Mahu – reče faraon – Punanh je ispoljio nemarnost. Dopustio je da
mu onaj Userkaf pobegne u Etiopiju. Za njim je poslata potera. Ali do
sada begunac nije uhvaćen. Zato naređujem da dobije pedeset batina. I
to odmah! A ostali – posle. Uz to mu poručite da traži Userkafa na zemlji
i pod zemljom, u brdima i na vodi! Poručite mu još i ovo: teško njemu
ako ne uhvati i ne vrati begunca! Jesi li me razumeo, Mahu?
– Razumeo sam.
– Pedeset jakih udaraca!
– Razumem.
– I odmah da budem o tome obavešten!
– Veličanstvo, Punanh će dobiti svoje.
Faraon mahnu glavom; Mahu se udalji.
– Jesi li zadovoljan, Pentu?
– Isto koliko i ti, veličanstvo.

67
– Neraspoložen sam. I nisam zadovoljan.
Odnekud iz nabora svoje odežde žrec izvadi bočicu, kanu iz nje
malo mrke tečnosti u čašu i prinese je faraonu.
– Ova tečnost – reče on – umiruje, a to ti je neophodno. Dobijena je
iz drveta koje raste na dalekom Ta-Neteru i liči na čudovište.
Faraon je ispi do dna.
– Kako je odvratna!
– Ali je veoma lekovita.
– Ova smrdljiva vodurina?
Žrec ćutke spusti čašu na sto.
– Pentu, otkriću ti tajnu – poče faraon poverljivo. – Priđi bliže. Još
bliže!… Moje vojskovođe priželjkuju rat. Jedni me zovu na sever, drugi
na jug. Treći savetuju da idem kroz pustinju, u osvajanje nepoznate
države Ta-Keft. Ako krenem na sever, jurišam na jug, prevalim pustinju,
neprijatelj će početi da me poštuje. Amonovi žreci će mi pružiti ruku. I
aristokratija prema kojoj sam bio nemilosrdan, takođe će mi pružiti ruku
pomirenja. A ja kažem, podsećajući ih na sumersku poslovicu: „Pođeš li
da otmeš zemlju svoga neprijatelja, i tvoj će neprijatelj poći da otme
tvoju.“ Shvataš li to, Pentu?
Žrec klimnu glavom.
– Sumerci nisu budale. Sad su se malo primirili, kao da su saterani u
ćorsokak. A Sumerci su druge učili mudrosti. Oni imaju tako smešno
pismo, kao da su ga kokoši grebale kljunom. Mada ja, ruku na srce, ne
mogu reći čiji je rod stariji: naš ili njihov?
Faraon se podiže na noge – lak kao mladić – i pođe prema uglu,
onamo gde su ležali čisti svici papirusa… A onda se iznenada skameni,
lagano se okrenu celim telom prema žrecu i prošaputa:
– A ako želiš, mogu s njima i da zaratim!
– A s kim to, veličanstvo?
Blagi bog ne odgovori s kim.
Za sada je to bila samo njegova tajna.

68
Vrhovni zapovednik

P
o svoj prilici, njegovo veličanstvo bi objasnilo Pentuu kome
želi da objavi rat. Na koga se to „njima“ odnosi. Od žreca on
nije ništa tajio. Čak je, možda, blagi bog otvarao svoje srce
žrecu i lekaru suviše često? U Uasetu govore: „Kakav je to vladar koji
nema tajni?“ Uostalom, narod u Uasetu – pređašnjoj prestonici Kemi –
isuviše je lukav. Tačnije, isuviše je iskvaren životom prestonice,
nadmoćnošću njihovog grada nad svim ostalim gradovima u Kemi. U
Men-Noferu – najstarijoj prestonici Kemi – govore malo drukčije:
„Faraon ne sme da ima više tajni od običnog ratnika koji ratuje u libijskoj
pustinji.“ To su dva suprotna gledišta. Istina je očigledno negde na
sredini. Mesari Ahetatona izražavaju svoj pogled na tajnu ovako: „Bez
tajne i zle namere – jedini je vo koji visi o kuki u mesarnici.“ Ko je u
pravu?… Njegovo veličanstvo bi sigurno nešto objasnilo žrecu Pentuu,
da se u tom trenutku nije pojavio glavni vojni zapovednik Horemheb.
On priđe faraonu teškim korakom, i pokloni mu se. Bio je to grub čovek,
kao nosač. Visok, krupan kao crnački carević. Na njegovom levom
obrazu isticao se ružičast ožiljak – sjajan žig, dobijen u bici s Hetitima.
Horemheb se veoma ponosio tim ožiljkom, jer je za dlaku izbegao smrt.
A mogao je vrlo lako nastradati. Lice mu je bilo gotovo kvadratno –
razmak od čela do brade bio je isti kao razmak od uha do uha – gotovo
kao sunce okruglo, i gotovo kao tikva gledana odozgo…
– Njegovo veličanstvo tek što je došlo sebi –reče Pentu, pokazujući
rukom na krčag.
– Veoma mi je žao, Pentu.
– A zašto?
– Zato što imam neprijatne vesti, pa će i razgovor biti neprijatan.
– To je prirodno, Horemhebe. Ja donosim dobre vesti, a tvoj je posao
da rastužuješ ljude i unosiš u njihova srca led i strah.
– U pravu si. Profesije su nam različite. Stvoreni smo za različite
stvari. Ja se ne žalim.
– Avaj! – odgovori žrec. – Mene baš ta razlika zabrinjava.
Horemheb odmahnu rukom, kao da želi da kaže da sve to nije

69
važno. On stavi jedan do drugoga dva tronošca i reče tako kao da se
obraća vojnicima:
– Sedite: ti, veličanstvo – ovamo, a ti, Pentu – ovamo.
Blagi bog, obuzet svojim mislima, sede na klupu bez reči. Pentuu ne
preostade ništa drugo nego da sledi njegov primer.
Faraon se zagleda u ribicu na podu koju je nameravao da proguta
drugi – jači – podvodni žitelj. Umetnik je prikazao ljupku ribicu kako
bezbrižno pliva ne sluteći strašnu opasnost, dok je iskeženi grabljivac
već čekao, unapred se radujući. Kakva divna ilustracija za razgovor koji
nesumnjivo započinje Horemheb! Kemi mu se pričinjava u liku ove
podvodne grabljivice. Mirno spava i sanja Kemi. Kemi, koja proždire
susedne zemlje. Susedne države. Susedne narode…
– Kao i uvek – poče Horemheb ko zna zašto svečano – ja, kao i uvek,
dolazim s lošim vestima. Hetiti su svakoga dana sve bezobzirniji. Prema
vestima koje imam, oni su upali u predele gradića Nom-ot. Veličanstvo
se verovatno seća tog imena. Pre godinu dana odande su poslali zlatne
umivaonike za tri dvorca u Ahetatonu.
– Da, sećam se – prigušeno odgovori blagi bog.
– Nom-ot ima veliki značaj za severne provincije Džahe – Horemheb
razvi požuteli papirus. – Evo, ovde, veličanstvo, obeležena je varošica
Nom-ot. Njeno stanovništvo je sastavljeno od stranaca, a njom upravlja
tebi odani Hemetat, koji je sada očajan zbog gubitka svog poseda.
Udesno, nešto malo dalje od mora, na šest sehena26 od Nom-ota, nalazi se
naša tvrđava, koju je sazidalo njegovo veličanstvo pokojni faraon. I ovu
tvrđavu su zauzeli Hetiti. Narod Mitanije,27 podstrekivan od kneževa
Retenua, ovde je napao našu vojsku.
Horemheb je svojim debelim prstom opisivao polukrug od varošice
Nom-ot ka istoku i severoistoku.
– Morski razbojnici – nastavi Horemheb – koji su došli na more sa
ostrva Isi, ne ostavljaju na miru naše lađe. Na obali, na samoj hetitskoj
granici, nalazilo se naše stražarsko mesto Nefer-Tua. Njega su zauzeli
neprijatelji još prošle godine u mesecu mehiru. Za pola godine Hetiti su
stigli dovde, do varoši An-Tair. Tvoje veličanstvo će lako izračunati
koliko su Hetiti za pola godine prešli od Nefer-Tua do An-Taira: ravno
dvadeset sehena.

26 Sehen – mera za dužinu – iznosi IX km.

27 Mitanija, država na severu Mesopotamije.

70
Pentu je iskosa pogledao na papirus, ali najviše su ga iznenađivale
grube Horemhebove ruke. Iz njih kao da je curila masnoća, kao da su se
pržile na vatri. Žrecu je bio odvratan ovaj grubi vojni zapovednik. A,
izgleda, nije bio odvratan samo njemu. Zar se faraon iskreno ponaša
prema Horemhebu? Jedva ga trpi. Jednom su čak pokušali da ga smene
sa dužnosti vojnog zapovednika. Ali nisu uspeli. Moralo se odustati od
te namere. Mnogi visoki dostojanstvenici su bili protiv zamene, i
Horemheb je ostao. Nije dobro kada vojnik odluči da čvrsto sedi u sedlu.
Od takvog se može očekivati svakojaka podlost – bilo otvorena ili
potajna.
– Pobunjeni kneževi Retenua… – nastavi Horemheb, pokazujući na
crvenu mrlju – kneževi Retenua prešli su evo ovde planinski greben i
približili se varoši Kodšu toliko, da je naša vojska bila primorana da se
povuče prema moru – vojskovođa pređe malim prstom od crvene mrlje
do kraja papirusa.
Pentu je posmatrao odozgo. On se čak nije ni sagao da bolje
razgleda crtež, već je, kao i obično u takvim slučajevima, pozvao u
pomoć svoj biljur.
Faraon uperi pogled u tavanicu. Visoko, visoko na plavom nebu
letele su ptice. Među njima je bio i soko nehept, koji je u tom beskrajnom
plavetnilu slobodno lebdeo na snažnim krilima na kojima mu je njegovo
veličanstvo iskreno zavidelo. Faraon se pitao: „Zašto je ribi lepo u vodi,
a sokolu na nebu?“ Šta je suština onoga što pliva, i onoga što korača po
zemlji i leti po vazduhu?…
Pentu zapazi faraonov rasejan pogled. Žrec se takođe divio sokolu
neheptu. Odista, na tavanici – tačnije, na nebeskom svodu – lebdela je
ptica. Ona je izgledala kao živa, kao potpuno prirodna – s perjem koje se
presijava od potkožne masnoće, s kljunom sive boje i očima kao ćilibar…
Horemheb utonu u svoj papirus i nastavi da razvija misao o tome da
će nadiranje neprijatelja Kemi trajati i ubuduće. Ono će trajati sve dotle
dokle god njegovo veličanstvo nešto ne preduzme. Da, dok nešto ne
preduzme…
Vojni zapovednik je želeo da se uveri u to kakav će utisak ostaviti
ove reči na faraona. Na njegovo iznenađenje i njegovu žalost, i njegovo
veličanstvo i njegov velmoža su se divili ptici na tavanici. Ne rekavši ni
reči i ne pokazujući svoje nezadovoljstvo, Horemheb zabaci glavu i poče
da posmatra pticu nehept. Tako su posmatrali pticu tri prva čoveka
Kemi, među kojima je bio i sam blagi bog…
– Čini mi se – progovori faraon – da je ovaj soko malo zrikav. Ili
možda ne gleda tamo gde bi trebalo. Nehept traži svoju žrtvu. Na

71
primer, našeg Horemheba. U datom slučaju, jedna od žrtava smo mi.
Jedan od nas. Hoću reći – žrtva ako se ima u vidu pravac grabljivog
pogleda ove ptice. Ali levo oko ne gleda ovamo! Ako se složimo s tim da
levim okom pokušava da odredi rastojanje do mene, onda desnim gleda
Horemheba.
Pentu na to reče da su oba oka uperena u Horemheba i da o nekoj
zrikavosti nema ni govora. Umetnik je znao svoj posao.
On je govorio suviše oštro. Horemheb pokuša da prebaci ovu
oštrinu na faraonov račun. Ali ovaj je odmah reagovao:
– Dragi Horemhebe, poštovani Pentu o tebi govori! Ti se u stvari
malo razumeš u slikarstvo. I u tome nema ničeg uvredljivog. Ja bar tako
mislim…
– Naravno, naravno, veličanstvo!
„Čuj ti, ćelavi majmune – Horemheb se u mislima obrati žrecu –
kada ćeš već jednom prestati da vređaš naše uši svojim glupim rečima?“
– U tome nema ničeg uvredljivog – podrugljivo je ponovio faraon, i
dalje držeći zabačeno glavu i izlažući pogledima svoju veoma
neprivlačnu bradu.
„Prava konjska brada – nastavi da razmišlja Horemheb. – Želeo bih
samo dva dana vlasti i ništa više! Pokazao bih ja njima gde žive pacovi u
pustinji!“
A naglas reče:
– Poštovani Pentu bi trebalo manje da upire nos u tavanicu, a više
da gleda oko sebe i razmišlja o tome šta se zbiva na granicama carstva.
Faraon živnu.
– Kako si rekao? – upita on Horemheba.
– Onako, kako sam rekao! – promrmlja vojni zapovednik.
– Ne, izrazio oi se slikovito, a ja, kao što znaš, volim slikovite izraze.
„Upirati nos u tavanicu“… Tako mi Atona, nije loše rečeno! Dajem reč
da ću iskoristiti tvoj izraz u svojim stihovima. I objaviću da najbolji stih
pripada tebi.
– Ja nisam častoljubiv…
– U to ne verujem.
– Zašto?
Pentu se umeša:
– Zato, što nije istina.
– Šta nije istina?
Pentu prinese oku magični kamen i reče tiho, vrlo tiho, zbog čega je
svaka njegova reč zvučala još jače:
– Zato što u tvom srcu živi častoljublje, kao krokodil u vodi, kao

72
nilski konj u blatu, kao zmija u pustinji. Ti si spreman da uvučeš zemlju
u užase rata samo da bi zadovoljio svoje častoljublje. Ono je kod tebe
pohlepno, Horemhebe! I toliko je nezasito da je u stanju da proguta ceo
svet.
Oči Horemheba se zakrvaviše. Lice mu pocrvene kao lanena tkanina
na koju je prosuto crno vino. Ali on ne bi bio Horemheb i ne bi bio vojni
zapovednik kad ne bi umeo da se savlađuje. Hladio se polako, vrlo
polako, kao priobalni oblutak posle vrelog dana. Najpre se nasmeja –
iskrivi lice, zažmuri prvo na jedno oko, zatim na drugo. Izgledalo je kao
da se četrdesetpetogodišnji ratnik bori sam sa sobom. Nije često imao
prilike za to. Zatim se mišići na njegovom licu zagladiše – zagladi se sve,
osim ožiljka koji je ostavio azijatski bodež.
– Sve je ovo čudno, veoma čudno, veličanstvo – reče on uvređeno. –
Uvek kad dolazim tebi, želim da osetim tvoju milost. Tako sam i danas
došao da bi mi tvoje reči ulile snagu i da bih tvome veličanstvu izneo
pravu sliku stanja na granicama carstva. I šta sam čuo? Pentuovu
zajedljivost, podsmeh iz tvojih usta. A ja nisam zato došao. Moje su uši
kao u zeca: one hvataju svaki tvoj uzdah, kao šum u žbunju.
Faraon se napravi kao da je iznenađen. Njegovo veličanstvo se
obrati Pentuu:
– Jesi li čuo, Pentu? Ne misliš li ti da je poštovani Horemheb u
pravu? Reci i sam, dok on govori vatreno o nedaćama na severnim
granicama, mi zveramo na sve strane, kao neposlušni đaci u školi. On se
trudi da nam okrene glave na pravu stranu, a ja i ti se tome protivimo
kao tvrdoglavi magarci. Pentu, moraćeš da priznaš da je Horemheb u
pravu.
– Da priznam? – obrecnu se Pentu. – Šta da priznam?
On je to rekao tako kao da je bio nasamo s faraonom, kao da tu nije
bio prisutan Horemheb.
– Da priznaš – ponovi faraon – da je on u pravu, a da ja i ti nismo u
pravu.
Njegovo veličanstvo se smeškalo. Njegovo usko lice kao da je bilo
izrezano od papirusa. Na tom licu neobično su sijale krupne oči kao da
pripadaju nekom drugom, a ne njemu. A i mesnati nos mu je štrčao
nekako neobično.
– Spreman sam da to priznam – reče Pentu – ako to želi tvoje
veličanstvo.
– Ja sada ništa ne želim.
„…Lažu, obojica lažu! Faraon odlično zna šta želi, i pravi se naivan
kada mu to odgovara. A ovaj ćelavi majmun Pentu poznata je ulizica

73
koja klima glavom i kad treba i kad ne treba.“
Faraon se namršti. Isturi donju usnu, pa pošto malo promisli, obrati
se svojim slugama sa visine svoga carskog veličanstva:
– Horemheb treba da sazove vojni savet, i da na njemu saopšti sve
ono što smatra za potrebno. To je vrlo važno. Neobično važno.
Horemheb obori glavu. Pentu postade veoma pažljiv.
– Savet će reći svoju reč. Na čelu saveta će biti velepoštovani Atonov
sluga, naš sluga Pentu. On će mi saopštiti odluku saveta. A ja ću se
obratiti bogu. Aton će mi sigurno došapnuti pravu odluku. On neće
napustiti svog sina. On neće napustiti Kemi…
Tako reče njegovo veličanstvo. Horemheb je bio gotovo uveren da je
car neiskren, dok je Pentu, naprotiv, bio ubeđen da faraon govori istinu,
mada ni on nije u to bio baš sasvim siguran.
Audijencija je bila završena.
Za Horemheba.
I za Pentua.
Ehnaton je umeo da pokaže da je razgovor završen.

74
Njeno veličanstvo

O
stavši sam, faraon odjednom oseti prazninu. Duhovnu,
bolnu, neuništivu prazninu. Činilo mu se da propada u nju.
Da leti kao kamen. Čas glavom, čas nogama napred. I bacivši
se na asuru, rukama zakloni lice da ništa ne vidi. Da mu je pred očima
što mrkliji mrak. Taj prokleti razdirući bol u potiljku! Kao da neko u
dubini mozga dubi kamen kamenom. Čak i dublje. Negde pored
grkljana. Kao da mu neko gura grubu i hrapavu ruku na dno želuca…
Pa onda ova mučnina. Ova vrtoglavica!…
Faraon je nepomično ležao gotovo pola časa. Činilo mu se kao da
leži na nekom točku koji je neko besno zavrteo, a koji sad počinje lagano
da gubi brzinu. Što su ti obrtaji bili laganiji, na duši mu je postajalo sve
lakše. I u glavi. I u stomaku. Još samo trenutak… i još jedan… i već mu je
dobro! Sasvim dobro!
On otvara oči, oprezno, veoma oprezno i razdvaja ruke na licu,
takođe oprezno. Sad je cela soba pred njim. Slike kao da su žive. I ribe na
podu. I ptice na tavanici. Sve je opet na svom mestu. Ništa se nije srušilo.
Dvorac stoji čvrsto. Svet se drži čvrsto. Da, srećno je prošlo nešto
strašno, što Pentu naziva bolešću potiljka i leđa, bolešću jetre i glave…
Da, prošlo je! Međutim, ostao je čudan ukus u ustima kao da je jeo
zelene plodove sikomore.28 Zelene urme. Pokvarenu ribu. Nemoguće je
objasniti ovaj ukus u ustima. Ovo je ukus smrti. Tako kaže Pentu. Čovek
koji ga je okusio kao da je bio na poljima Ijalu. Trknuo za trenutak do
njih i ponovo se vratio na ovaj svet.
Njegovo veličanstvo je ležalo nepomično. Samo su velike oči gledale
gore i unaokolo. I on odjednom oseti nadahnuće. Nekakav glas mu je
šaputao reči nove himne upućene njegovom ocu – velikom svemogućem
Atonu. I to tako razgovetno, tako jasno da je bilo nemoguće pobrkati
reči. Kao da je svaki stih odvojen od drugog dubokim uzdahom.
Šaputao mu je da ustane i uzme u ruke pribor za pisanje, da ustane i

28 Sikomora – sikamora, faraonova smokva.

75
zapiše reči kazivane odozgo. S nebesa, koja su se širom otvorila da bi
njegovo blistavo veličanstvo Aton šaputalo svome sinu nove stihove…
Ehnaton se umiri da ne bi propustio ni jedan jedini zvuk tog glasa –
glasa odozgo:

O, veličanstvo vasione,
Koja u tvom srcu rađa ljubav!
O, srce lavovsko tvoje,
Sposobno da primi ljubav!
Da nije vas, da nije vas,
Ko bi čuvao ovo tajno osećanje
Što od zvezda struji ka čoveku?

Faraon pažljivo hvata svaku reč. Nije li baš njemu upućena svaka
ova reč? I ko ju je izgovorio? Njegov blistavi otac. Ne, ne sme se ispustiti
nijedna reč, nijedan slog, ni dah…
Njegovo veličanstvo se umirilo na običnom tvrdom ležaju. Upravo
na ovom ležaju javlja mu se veliki Aton da bi preko svoga sina preneo
svetu mnoštvo novih stihova i himni. Zahvaljujući ovom glasu, cela
Kemi – od Slapova do Delte – čula je glas Atona, poverovala u njega, i
okrenula se od starih bogova i samog Amona…
Njegovo veličanstvo se lagano okrenu i pruži ruke ka mastilu i
papirusu, nežnom kao svila. I poče da piše po kazivanju oca, koji je na
plavim nebesima. Pisao je za Kemi, koja se proteže od Slapova do
Delte…

O, veliki oče, koji si zbacio u provaliju


Mržnju i podlost,
Nisi li ti svojom neustrašivom rukom
Podigao steg ljubavi?

Nisi li ti pozvao narode


Da te prate na dalekom putu –
Narod Džahe i narod Ta-Netera,
Narod Vavilona i narod Mitanije,
Aramejce, Sumerce, Izraelce
I slavni narod prostrane Kemi?

O, oče naš – Disku Zlatni i Živi –


Daj snage svojoj deci,

76
Stavi u desnicu njihovu mač
Koji pobeđuje zlo, zlo, zlo,
I koji ljubav daruje svim ljudima sveta!

On je pisao, i uskoro je himna bila završena. Nije je trebalo ni


ispravljati ni prepisivati. Jer beše napisana po kazivanju onoga odozgo.
Njegovo veličanstvo spusti glavu na ruke. Na čelu mu izbiše graške
znoja. Kroz stisnute zube izlete nešto što nije bilo ni jauk, ni smeh onoga
koji se raduje, jer njegovo veličanstvo je vladalo Kemi ne samo rukom
koja je ličila na granit, već i čudesnom moći pesnika. Krunisani pesnik se
nije oslanjao na svoje ruke u kojima je imao štapić za pisanje. Ali zato je
faraonove ruke, srce i razum vodilo njegovo blistavo veličanstvo Aton.
Sada svi to znaju, ni za koga nije tajna. Zato se ime Atonovog sina slavilo
u svim zemljama sveta.
Diveći se svitku ispisanom kaligrafskim rukopisom, njegovo
veličanstvo se podiže na noge. Na duši mu je bilo lako. Glava mu beše
svetla kao Mesec koji se diže nad pustinjom – tako velik, tako sjajan! I
noge gipke, kao mlada palma…
Ehnaton se uputi prema vratima. Bio je mlad, krepak, savršeno svež,
bez traga umora. Car se osećao kriv pred ženom, jer se za trpezom
ponašao malo neobično. To su primetili svi. Morali su da primete, jer je
faraon stajao kao brvno svakome u oku. Bilo je dovoljno da se on okrene
na ovu stranu, pa da se svi zamisle: zašto li na ovu stranu gleda? Ili da
sagne glavu slušajući žreca, pa da se svi zapitaju: zašto je sagao glavu?
Ili da se osmehne, pa da zapitkuju jedan drugoga: šta treba da znači taj
osmeh, kakav je taj osmeh? Tako su se pitali semeri i velmože. Sa istim
pitanjima su se obraćali jedni drugima pisari i oni odgovorni za važne
poslove. I to je bilo prirodno. Jer ko je gospodar svega? Ko je početak
svih početaka u Kemi i daleko izvan njenih prostora? Ko svetli kao
baklja u državi? Ko je sastavio narod, kao kamenje na piramidama?
Njegovo veličanstvo – život, zdravlje, moć!
On otvori vrata i prođe pored straže, lak kao lane. Noge su ga nosile
napred, napred. Napred, i samo napred… sve do njenih odaja, na čijim
zidovima behu naslikane palme, i sve rastinje Ta-Netera i još udaljenijih
zemalja.
Njegovo veličanstvo pokuca na vrata, da ne bi iznenadilo svoju
ženu i njenu decu. Stražari kleknuše, oborene glave, bojeći se da
podignu oči na gospodara sveta.
Nefertiti je sedela ispred malog bronzanog ogledala dok su joj kćeri
češljale kosu. Mlađa, Setepenra, više je smetala princezi Neferneferuri,

77
nego što joj je pomagala. Mada se i princeza zabavljala, kao i Setepenra. I
zabavljajući se, na svoj je način pričinjavala zadovoljstvo njenom
veličanstvu.
Osećajan car zastade na vratima. On je obožavao ove jednostavne
prizore u kojima su se obična ljudska osećanja moćnika ovoga sveta
potpuno ispoljavala. On je voleo ova mila bića, koja su činila njegovu
porodicu. Njeno veličanstvo uhvati njegov pogled i zbuni se. I njene
kćeri se odjednom ukočiše sa bronzanim češljevima u rukama kao da su
uradile nešto nedozvoljeno. On prekide ovaj neprijatni tajac:
– Došao sam da vas vidim i da vam prenesem malo od svoje snage i
bodrosti. Slabost mi je prošla kao oluja u pustinji. Podigla je mnogo
peska i prašine. A onda se smirila. Pesak i prašina su se slegli i ja sam
zdrav: ponovo sija sunce nad zemljom i duša mi je spokojna.
Ona mu poverova, jer su njegove oči zračile snagom i bodrošću.
„…Došao je kao krivac da se pokaje. Jer odista je krivac onaj ko za
trenutak zaboravi na zakon ljubavi. Došao je sa osmehom na licu, koje je
kao sunce iznad Kemi. A on i jeste sunce Kemi i uvek će to biti…“
Njeno veličanstvo pokaza mesto pored sebe, na kraj asure veličine
dva lakta ispod koje se nalazio vavilonski tepih u bojama duge koja se
pojavljuje iznad Delte.
On sa zahvalnošću prihvati njen poziv. „Ja bih odavno umro –
pomisli on – da nije moje Naftite. Ona je pametna kao zmaj sa ostrva Isi,
i lepa, kao prava kći Kemi. I utroba joj je uvek darežljiva. A deca su pravi
plodovi njene utrobe.**
On sede pored nje i istovremeno snažno zagrli obe princeze. One
najpre ciknuše, a onda se zakikotaše – spontano, bez razloga, kao što to
pristaje devojčicama čija je majka – prava žena, žena nad ženama.
Njegovo veličanstvo poljubi Setepenru pravo u nos, koji je podsećao na
trn ružinog žbunja. A princezu Neferneferuru pritisnu na srce. Ona tiho
reče:
– Pusti me, češljam majku.
I on je pusti.
Njegovo veličanstvo spusti glavu na obnaženo ženino rame.
– Kako si vruć – reče ona.
– To bolest izlazi kroz pore.
– Ali ti si zdrav.
– Da, kao lav!
On je voleo da se hvališe svojom snagom. Činio je to kao dečak, bez
ikakvog predumišljaja, bez računa. Ona je volela tu njegovu osobinu,
zato što je on umeo da voli bez računa, da voli lepote i srca radi, da voli

78
radi dobrote očiju i vreline usana narove boje.
– Bilo nam je dosadno bez tebe – priznade ona.
– Da – potvrdi princeza Neferneferura.
Njeno visočanstvo Setepenra je prema svemu bila ravnodušna. Ona
je imala samo šest godina i reči za nju nisu imale neki poseban smisao.
Nefertiti mu nije verovala. Pitala se da li se on odista u nečemu
promenio. I pokušavala je da prema najsitnijim znacima ustanovi da li
su se u njemu desile neke promene. Ako gledaš mirnu površinu jezera,
da li možeš pogoditi šta se zbiva na njegovom dnu ili u blizini samoga
dna? Samo u jednom slučaju: ako umeš da pogađaš srcem. U ovom
slučaju oči i uši su loši pomoćnici. Njima ne možeš potpuno verovati. A
dubinu jezera Naf-Huru-Ra je teško zamisliti. Kažu da u zemlji Izraelaca
postoji jezero u kome ništa i niko ne može da potone. Sve pliva na
njegovoj površini. Kažu i to da na njegovom dnu nema ničeg. Sve je
mrtvo. A ako je jezero živo? Onda čik pogodi šta je sve u njemu, kad
svaka kap živi svojim životom, često potpuno posebnim. A ta njegova
bolest koja se ispoljava sve jače? A ti napadi? Pa ti bolovi u potiljku? (U
potiljku, koji pričinjava tako mnogo zadovoljstva slikarima, jer nema
ničeg lakšeg nego li nacrtati tikvu nasađenu na tako tanku i visoku šiju.)
Njegovi neprijatelji ga nazivaju Tikvoglavi! Sva ova od starosti trula
aristokratija, ovi Amonovi žreci, sva ova družina iz Uaseta… Kako im je
dojadio! Kako ih je pritisnuo noktom kao azijatsku vaš!…
… Ali šta je to sa njim u poslednje vreme! O čemu razmišlja? Zašto
ćuti kad ostanu nasamo? Možda će doći kraj njegovom čudnom
ponašanju? Možda je danas stigao do krajnje granice? A ovi trenuci…
On je kao i ranije mio, kao i ranije nežan, a u očima mu se iskre zraci
svetlosti…
– Naftita – reče on glasom divljeg goluba, koji beše tako prijatan
njenom uhu – mnogo sam mislio na tebe.
– I ja na tebe. Uvek mislim na tebe. A ti?
On se nasmeja. Pomilova po kosi Setepenru. Devojčica odmahnu
glavom.
– Ja – ne – priznade on pošteno. – Verovatno sam gori od tebe.
Verovatno, zato što suviše mnogo tereta držim na svojim plećima.
– A zar ja ne držim?
On se zamisli:
– Držiš i ti.
Ona reče:
– Ti si sin blistavog Atona. I njegovu snagu nosiš u svojim žilama i
jetri.

79
– To je tačno, Naftita.
– Tvoja je ruka u njegovoj ruci. On te sigurno vodi.
– I to je tačno! Međutim, redovi mojih prijatelja se proređuju. Jedni
žive slobodno, srećnim životom na poljima Ijalu, drugi se pomalo
otuđuju. Uskoro ću ostati sasvim sam.
Ona ga nije tešila: laž joj je bila odvratna. Njeno veličanstvo je više
volelo da u oči kaže surovu istinu osobi koja joj je bliska. Da li će ostati
sam? Moguće je. Ali sve je u rukama njegovog oca – blistavog Atona. On
neće dozvoliti, on nikada neće dozvoliti da Ahnajati ostane sam! To se
neće desiti ni onda ako se njegovo veličanstvo veoma potrudi. Šta je
čovek bez podrške? A faraonu je neophodna podrška prijatelja,
istomišljenika, bližnjih… Neka se osvrne na dugu istoriju Kemi, koja se
proteže sve do prastarog doba. Zar je Narmer bio sam? A Hufu? Džoser?
Sehemhet? Amenemheti? Ili Senusert I?Svaki faraon čija je vladavina
bila uspešna oslanjao se na čvrstu družinu prijatelja. Pri tom oni nisu
imali takvog oca – velikog Atona, s kojim je lakše upravljati na prestolu.
– Međutim – zaključi ona – sve zavisi od tebe. Nemoj skretati s puta
koji ti je izabrao bog, naš bog. Put Atona je prav kao mač. On nema ni
sporednih staza ni bogaza. Skrenuti s puta znači upropastiti svoje delo.
Znači izgubiti prijatelje. Ja ti kažem: ne skreći s njegovog puta i bićeš
srećan!
Poslednje reči njeno veličanstvo je posebno naglasilo. I odjednom,
umesto prelepe žene, pred faraonom je stajala proročica, tačnije –
iskusna osoba, ostarela od teških razmišljanja. On nikada nije video bore
na njenom licu. Možda ih ranije nije primećivao, a sada mu je ona
izgledala kao ostarela, izmučena majka njegovih kćeri.
On se odmače od nje na nekoliko lakata da bi je bolje osmotrio.
Nasuprot svetlosti ona je izgledala i starija i crnoputija. On je bio
iznenađen. Zapanjen. Njenim tonom. Njenom pronicljivošću. Možda
kroz njena usta govori sam Aton? A možda ona hoće da drugi misle
kako je ona bliska sa Atonom? Uostalom, ne prelazi li njegova,
faraonova, snaga na nju? I otkud ona tako sigurno i tako vatreno govori?
On obori glavu. Glava mu je bila glatko izbrijana. Crnpurasta i
sjajna, kao dinja. Tikvoglavi? Neka neprijatelji, ako mogu, pronađu još
jednog takvog Tikvoglavog!
Nefertiti se na brzinu uredi, pozva sluškinju i predade joj decu.
Ostadoše sami. Ona se smeškala. Ponovo postade ona kojoj nema ravne:
prelepa žena, prava Nefertiti! Njega obuzeše najnežnija osećanja. On je
razumeo: ona se i ljuti i pada u vatru samo iz ljubavi prema njemu, iz
dubokog poštovanja prema snazi Atona – vrhovnog i svemoćnog boga.

80
Već je mesec dana, a možda i više, kako je muči. Čas svojim ćutanjem,
čas potpunim zapostavljanjem. Kakav užasan mesec!
Neprijatelje je njihova otuđenost radovala, a prijatelje žalostila. Dvor
je bio uznemiren. Mudri Eje je takođe bio uznemiren, kao da očekuje
strele Azijata. Jedino Horemheb nije skrivao svoju radost. Kao sit nilski
konj u trsci. Kao čovek koji je polokao vrč piva.
Kada se to desilo? Za petnaest godina njihovog supružanskog
života ničeg sličnog nije bilo. Možda se nešto slomilo na njihovim
kočijama, kao što kažu u Uasetu? Žbica se još može popraviti, a sa
osovinom je stvar ozbiljnija…
Nefertiti ode u susednu sobu i odande se vrati sa vrčem hladnog
vina. Potom iz velike kutije ukrašene sedefom izvadi poslastice
zgotovljene od pinjola, urmi i meda. Male drvene tanjiriće od crnog
drveta stavi ispred muža i sebe. Nefertiti zatim iznese i njegove omiljene
kolače, od meda, krupnih oraha i ulupanih belanaca.
Oči mu zasjaše kao u deteta.
– Šta to vidim, Naftita?
Ona je računala na ovaj utisak. Ona nije bila samo žena i majka, već i
predivna ljubavnica. Kao i uvek –ljubavnica. Sa svojih trideset i nekoliko
godina bila je privlačna kao jutarnja zvezda.
On reče:
– Naftita, poznavao sam jednu javnu ženu. Tamo u Uasetu. Svi su
govorili da nema na svetu ljubaznije, privlačnije i milije žene…
Ona se smeškala. Bila je zadovoljna.
– Ta žena je umela tako da ugosti i da bude tako nežna, da su glupi
muškarci ludeli.
– Jesi li i ti s njom spavao, Ahnajati?
– I ja sam podlegao njenim čarima. Jednom sam s njom prospavao
dva dana i dve noći…
Ona se začudi.
– Ne, ležali smo. Nismo spavali – objasni on.
– To je druga stvar.
Ona se smeškala zanosno. Smeškala se sipajući vino u zlatne čaše.
– Šta sam ono hteo da kažem? – On polako dlanovima dotače njene
čvrste bradavice. – Čuj: ona ne vredi ni za tvoj mali prst.
Nefertiti se malo oneraspoloži. Ali on nije opazio tugu na njenom
licu…
„Ti se sećaš nekakve javne žene koja je daleko… a šta je sa ovom
koja živi u Južnom dvorcu… Šta ćeš mi reći za nju ili o njoj? Zar misliš
da ja ništa ne vidim? Zar misliš da ja nemam srce koje voli kao i

81
ranije?… Izgovori, reci njeno ime… Izgovori glasno: Kija… I onda ćemo
razgovarati o njoj…“
On spusti glavu na njeno krilo. Iznad njega kao dva svetla oblačka
na plavom nebu presijavale su se njene usne. Njih kao da je pokretao
vetar iz nebeskih sfera. Usne su mu se približavale. I kada oseti njihovu
svežinu i uporedi tu svežinu sa onom koju je darovala ona, javna žena,
njegovo veličanstvo reče za sebe: „Ne, Naftita je lepša, Naftita je bolja…“
I njihove se oči potpuno spojiše. I postadoše kao jedno – veliko i sveto
oko. Magično oko. Magično oko nebeskog oca…
Ona je izgledala mlada. Kao da nije izrodila šest kćeri. I koža joj se
blistala kao u device. Listovi njenih nogu behu čvrsti kao drvo. Zar je
bila bolja pre sedamnaest godina? Zar je pečat vremena pokvario ovo
divno umetničko delo od mesa i krvi…
– Ti si lepa, veoma lepa – šaputao je on.
– Ti me ne voliš – reče ona.
On nije poricao ovo tvrđenje. Ljubio joj je vrat, obraze, grudi.
– Ne voliš me…
On je celu obasu poljupcima.
– Da li je ona bila bolja?…
On joj se požudno približi.
– Da li je još živa?
– Ne znam.
Sada mu nije bilo do te javne žene…
– Zar sam ja bolja od nje? – upita Nefertita.
– Hiljadu puta…
On je ljubio, ljubio, ljubio. Izgledalo je kao da na svetu nema strasti
koja bi bila jača od ove.
– Hiljadu puta – govorio je on.
– U čemu? Čime? – ispitivala je ona.
– U svemu.
– To nije pravi odgovor.
– Evo u ovome! – to reče i poljubi je u usta. – Evo u ovome! – reče i
poljubi je u levu bradavicu. – Evo i u ovome – reče i poljubi je u desnu
bradavicu. – Eto u tome!
Svaki od ovih poljubaca bio je kao pečat na telu neobično nežne i
gipke antilope.
Najzad ona odahnu… Pruži mu slatkiše. Napoji ga vinom iz svojih
ruku. On halapljivo pojede kolač. Pruži se i za drugi komad srčući vino.
Ona reče:
– Srećna sam.

82
– Jesi li?
– Veoma. Bila sam bolja od nje.
On se zamisli.
– Bila si bolja? – upita on.
– Tako si rekao…
Da li se ona šali ili govori ozbiljno? Da li govori kao srećna žena? Ili
sa običnim ženskim pretvaranjem, koje ne zna za granice čak i pod
svodovima dvoraca?…
On ju je voleo zbog malih nožica i zbog širokih strastvenih nozdrva,
zbog svih ženskih i muških osobina: nežnosti i mudrosti.
– Naftita – reče on zaneto – da li postoji srećan čovek?
– Ako je siromašan.
– A ako je bogat?
– Nikada!
– A ako je moćan?
– Samo ga ljubav čini srećnim. Ljubav, to je barjak iznad šatora.
– Da li ti to sama izmišljaš?
– Delimično.
– A ko ti pomaže?
– Sve žene sveta.
On podiže obrve kao da pita: kako to shvatiti? Faraon bi, kad god bi
mu to odgovaralo, dizao obrve, praveći se da ne razume.
– Da li me dobro razumeš, Ahnajati? – upita carica. – Kada mislim o
sudbini Kemi, srž u kostima mi se ledi od straha pred budućnošću.
Njegovo veličanstvo podiže obrve joph više.
– Pred budućnošću? – upita on.
– Da.
– A zašto, Naftita?
– Zar ti to znaš gore od mene?
On klimnu glavom.
– Gore?!
On opet klimnu glavom. Njeno veličanstvo raširi ruke. Ona nije
mogla da shvati da li on to govori ozbiljno ili se šali…
– Zar ne primećuješ – nastavi carica – zar ne primećuješ da svakog
meseca sve teže razgovaramo? Možda ti smetam? Ili imaš odanije
prijatelje? Ili te oni možda više vole od mene?
Ona mu se zagleda u oči, želeći da u njima pročita istinu – makar
ona bila i bolna, samo da je istina.
Faraon se opruži na leđa. Glava mu je, kao i ranije, bila u njenom
krilu. Reče, gledajući u prazninu nebesa koja su se široko otvarala:

83
– Šta znaš, Naftita, o slučaju koji je opisan u starom papirusu iz
vremena Senuserta I? Bio je to čudan i veoma poučan događaj.
– Na šta misliš?
Faraon duboko uzdahnu i poče:
– Znaš, Naftita, da su se prema tvrđenju mudrih u prastaro doba
dešavale neverovatne stvari. Sada se ljudi više ničemu ne dive. Na sve
su se navikli. A čovek ne može da živi, a da se ne divi. Ujutru, on se
divio svetlosti božanstva, u podne se divio toku reke, a uveče – svetlosti
zvezda. Eto, u ta daleka vremena kada su u Kemi živeli ljudi sposobni
da se dive, neki žitelj pustinje sretne lava koji je umeo da govori.
Carica se osmehnu:
– Lava koji je umeo da govori?
– Zamisli! Govorio je kao čovek. I to ne prosto, kao na pijacama i
trgovima, već učeno, što je pokazivalo da se u njemu krije poznavalac
knjiga.
– Lav? Poznavalac knjiga?!
– Da, Naftita, šta se sve nije dešavalo ranije u ta dobra stara
vremena! I tako, lav srete pustinjaka i reče: „Pred tobom je lav!“ Na šta
mudar pustinjak odgovori: „A pred tobom je čovek!“ Lav se prope na
zadnje noge da bi bio viši od čoveka. I povika: „Vidi koliki sam!“ Čovek
ne odgovori odmah. Lav mu se baš nije mnogo dopao. Malo potom,
čovek reče: „Skloni mi se s puta.“ Zatim ponovi: „Rekao sam ti da mi se
skloniš s puta“ – mada je svuda bio put, s leve i s desne strane, nazad i
napred. U pustinji prekrivenoj peskom svuda je put. Lav je bio
iznenađen. Zbunjen…
– Zbunjeni lav?! – veselo reče carica. – Zaista, samo u ta prastara
vremena mogla su se događati takva čudesa!
Njegovo veličanstvo ne obrati pažnju na njen smeh koji je bio
razdražljiv i pomalo izveštačen. Bio je obuzet lavom koji je govorio
čovečjim glasom, i pustinjakom koji je pokušavao da savlada zver
snagom svog uma. I nastavi:
– Pustinjak opet ponovi: „Skloni se!“ Lav se zamisli i skloni se. On
napravi korak u stranu i pustinjak ponosito prođe i nastavi put. Čak se
nije ni osvrnuo… A znaš li šta je dalje učinio lav?
– Ne.
– Doseti se i pogodi.
Ona zabaci glavu.
– Lav je pojeo pustinjaka.
– Otkud ti to?
– Pa, on je lav!

84
– Pa šta ako je lav? Pametan je kao naš Pentu…
– … ili kao onaj dugonja Horemheb.
– Uzgred budi rečeno, dugonja nas štiti.
– Jesi li ti siguran u to?
Faraon ponovo podiže obrve, kao da su bile na kanapu.
– Pitam te – ponovi Nefertiti – jesi li siguran u to?
On izbeže odgovor. Njegovo veličanstvo reče:
– Lav je zaplakao…
– Ja veoma sumnjam u one koji nas štite. I od koga nas štite? Od
prijatelja.
– Lav je gorko zaplakao…
– Mene štiti od tebe?
– On je plakao kao budalasto dete…
– Ili možda tebe štiti od mene?
– Njemu je dojadio ceo beli svet.
– Baš tako: dojadio!
Faraon beše zanet sopstvenom pričom:
– Zašto se rastužio mudri lav? Ne zato što je bio gladan i što je
ispustio svoj plen. To nije bila tako velika šteta! Već zato što nije shvatio
šta je mislio pustinjak… Naftita, ponekad mi se čini kao da moji
neprijatelji liče na tog lava.
U sobi nastade tišina. U taj popodnevni čas dvorac kao da je
zamirao. Sunce je pritiskalo, kao granitna stena.
Njeno veličanstvo reče:
– Najzad smo došli do suštine našeg razgovora. Želela bih da ga
nastavimo. Ne kao muž i žena, već kao ljudi koji su zainteresovani za
sudbinu zemlje.
– Slažem se! – Ehnaton se pridiže i sede naspram žene – oči u oči,
čelo prema čelu.
Ona nasu vino i pruži mu čašu.
O, kako je divna svežina ovih donjih odaja Ahetatona! Šta se može
uporediti sa njom? Zar ima nečeg sličnog na svetu?… Ona srknu malo
vina… Nigde se ne može naći! Još jednom srknu… Ovakvo vino postoji
samo ovde, u blagoslovenoj Atonovoj prestonici!
– Ahnajati, razgovarajmo o politici.
– Spreman sam na to.
– Kao da nismo muž i žena, već istomišljenici koji traže put ka
zajedničkom cilju.
– U redu, Naftita.
– Odavno tako nismo razgovarali. Zar ne?

85
– Možda.
– Neću da istražujem – zašto.
– U pravu si. Ne treba.
Njene široke nozdrve zadrhtaše. Kao da će iz njih svakog časa, kao
iz kotlića iznad vatre, šiknuti para. A oči, koje su i bez toga bile malo
izbuljene, izgledalo je da će iskočiti…
– Govoriću o svojim osećanjima. Najpre o njima. Po mome, ti si
spreman da se sporazumeš sa svojim protivnicima. Ne pokušavaj da mi
odgovoriš pre nego što me saslušaš. Ovde smo sami, i ja imam pravo da
slobodno izrazim svoje mišljenje.
– Slušam te, Naftita.
– Sporazum s protivnicima je najpogubniji put, jer on vodi
polovičnosti. Sem ako nije zamka za manevrisanje. Za skretanje pažnje.
Za obmanu protivnika… Do sada si išao pravim putem. Svi su govorili:
evo faraona koji ide pravo! Ali odskora pokušavaš da skreneš s pravog
puta… Dozvoli mi da završim, Ahnajati. Dozvoli mi da završim…
Govorim tebi: došao si do granice i stojiš ispred nje. Hoćeš li je
prekoračiti? Hoćeš li ostati sa ove ili one strane granice? Hoćeš li skakati
preko provalije jednim skokom ili u dva? Pre godinu dana na sva ova
pitanja ja bih odgovarala u tvoju korist. Sada ja sve više i više sumnjam u
to da ti ideš svojim starim putem.
– Jesi li završila?
– Ne, nisam. Ovaj dugonja i kasapin, Horemheb, sve čini kako bi
počeo rat i na Severu i na Jugu. Kome je potreban rat? Tvojim
protivnicima! Oni maštaju o njemu. Sanjaju o njemu!
– Rata neće biti – reče tmurno faraon, ali ne mnogo ubedljivo.
– Horemheb ga strašno želi. Na sve moguće načine nas grdi,
okrivljujući nas za kukavičluk. A ja kažem: ako on želi da ratuje, neka
ratuje. Samo bez Kemi! Samo bez naših mladića! Sam! Sam s Hetitima. S
Mitancima. I s kim god hoće neka meri svoju snagu. On ima mač, a ima i
glavu na ramenima koja se lako može odrubiti. Pa šta čekaš onda? Idi,
Horemhebe – junačino, i ratuj!
Ona se tako uzbudi da prevrnu vrč. Sok crven kao krv razli se po
podu u zlokobnom potoku.
– Ako je sve ovo rečeno zato da bih ja promenio mišljenje – reče
faraon – onda je to uzaludan trud. Nema u celoj Kemi sigurnijeg i
mirnijeg čoveka od mene. Čak se ni prvi žrec Eje ne može u ovom smislu
uporediti sa mnom. Moj mač, kako tvrde moji neprijatelji, rđa u ostavi, a
ratna kočija škripi, jer joj je osovina nepodmazana. I vrlo je uvredljivo,
Naftita, slušati reči koje se na mene uopšte ne odnose, ali me ipak

86
pogađaju pravo u srce.
Ona se smiri. Kao da je pretrčala dugačak put. Ali više nije mogla da
se zaustavi. To nije bilo u njenoj prirodi. I zar se u politici može
zaustavljati na pola puta? Ili seci do kraja, ili se uopšte ne prihvataj
posla!
Da, ona od njega mnogo traži. Na kraju krajeva, neka se on i ohladi
prema njoj (njegovo veličanstvo nije opovrglo ovu pretpostavku). Neka
ga ona više i ne viđa, iako je to užasno. Ali Naftita je spremna na sve u
ime velikog Atona, u ime dobrobiti Kemi…
I ona nastavi da razvija ovu misao:
– Slušaj, Ahnajati, šta ću ti reći: nekada smo se ti i ja zakleli da ćemo
smelo ići Atonovim putem. I išli smo. I navukli mržnju aristokratije, i
sprijateljili se s nemhuom. Srušili smo Amona i uzdigli Atona – našeg
boga, našeg oca. Unizili smo staru prestonicu Kemi i uzvisili novu, koju
smo podigli. A ti si u svoje i moje ime izjavio da se protivimo gnusnim
ratovima sa susednim narodima. I više od toga, objavili smo da smo
ravni svim drugim narodima. I odjednom…
– Šta odjednom? – prekide je on uzrujano.
– Odjednom u petnaestoj godini svoje borbe ti skrećeš s pravoga
puta…
– Kuda? – obrecnu se on.
– E, to ja još ne znam.
– A zašto onda govoriš?
Ona napući usne i uperi pogled u pod.
– Da bih te sačuvala…
– Od čega?
– Od kobne greške.
Njegovo veličanstvo se osmehnu. A ona reče:
– Želim da ti, kao nekad, svojim osetljivim uhom hvataš svaku reč
našeg cara i boga Atona.
– U tome sam prilježan. Kao učenik u školi.
– Slušaj ga, i pretvaraj u delo svaku njegovu reč.
– Ja to pokušavam, Naftita.
– Od nedavno u to sumnjam.
On pocrvene od ljutine. Ne, to je već suviše. On to neće da trpi! Ne
može se samo tek tako optuživati praznim rečima!…
Na to njeno veličanstvo reče sa ogromnom hladnokrvnošću, za koju
je bila sposobna samo prva žena Kemi:
– Ahnajati, tvoje veličanstvo Naf-Huru-Ra! Ne ljuti se, ako si u
pravu. Ja ću ti reći: sa strane se bolje vidi. A ja vidim – budući da sam se

87
našla sa strane – da ti skrećeš s puta. Poznato mi je da Horemheb stiče
sve veću vlast, da ga pažljivije slušaš nego ikog drugog. A da li ti je
poznato da Horemheb vodi tajne pregovore s tvojim neprijateljima u
Uasetu i Men-Noferu. I u Delti. Ako si malo radoznao, onda ga upitaj o
čemu je šaputao s jednim Vavilonjaninom.
Ehnaton se trže.
– S kim? – reče on. – Sa Vavilonjaninom?
– Da.
– Kada?
– Pre desetak dana.
Njegovo veličanstvo se zamisli. I reče kao za sebe, ali naglas:
– Pre deset dana… Vavilonjanin… Došaptavao se sa
Horemhebom… Deset dana… Deset dana…
Izgleda da se faraon nečeg prisećao.
– Jedan kudrav trgovac – došapnu mu carica – crnoput, buljook.
Zašto je on došao u Ahjati? Šta traži ovde? Iskusni ljudi kažu da je doneo
vazduha za pola talanta. Vazduha u svojim mešinama za vodu.
– Pa jeste, razmišljao je faraon. – Vavilonjanin i Hetiti… Nešto mi je
o tome govorio Horemheb.
– A šta ti je rekao?
– Neku glupost, Naftita. Neku glupost. Izmišljotinu, Naftita!
– A šta Horemheb traži u trgovačkim kvartovima?
– Verovatno tamo pazari.
– A šta pazari?
– Robu.
– Kakvu?
Njegovo veličanstvo se osmehnu.
– Pa ti kažeš da su trgovci doneli vazduh u mešinama. Možeš li da
zamisliš? Vavilonski vazduh!
– Pa, jeste, to ima veliku vrednost u Kemi.
Faraon ustade i prošeta po sobi. A onda stavi ruke na leđa i poče da
korača tamo-amo, sve brže i brže, tako da ga je bilo teško pratiti. Carici
se zavrte u glavi. Izgledalo je da će njegovo veličanstvo svakog trenutka
potrčati kao vojnik na vežbama. I ona se pitala šta mu je.
Zatim iznenada stade i ćutke uperi prazan pogled u caricu,
mrmljajući nešto za sebe.
– Saznaću celu istinu. Sve će mi to ispričati Vavilonjanin i onda
teško onome ko pokuša nešto da sakrije! Ako je od mojih očiju nešto
utajio? Ili od mojih ušiju sakrio tuđe reči! Sam će za to biti kriv!
Faraon zapreti svojim malim pesnicama.

88
– Dobro si rekao – reče carica. I sa obe ruke pritisnu slepoočnice: u
njima je tuklo kao u kamenolomu, kao na građevini kuća od kamena.
Faraon ponovo poče da juri po sobi, čas sporije čas brže, često se
zaustavljajući ispred carice.
– A sada, Naftita, slušaj… Nešto ću ti reći. I to mora ostati među
nama.
Ona klimnu glavom. U slepoočnicama joj je pulsiralo isuviše jako.
Samo što joj glava ne pukne.
– Naftita, postoje stvari koje su jače od faraona. Život je jači, Naftita!
To ja tebi kažem i nikom više. Mada ti to znaš. Ja uzdahnem u Ahjatiju, a
taj uzdah se čuje u Ta-Neteru ili u Retenuu. On se čuje na mnogo hiljada
sehena unaokolo. Samo što izustim nešto, a ono je već u ušima hake-
hesepa, ma gde da se oni nalazili. Njihove ruke i noge su u službi mojih
želja. Da li je to tako?
– Tako je – reče carica. A u slepoočnicama je, kao za nesreću, osećala
sve jači bol. I videla je krugove pred očima…
– Ja ti kažem, Naftita: faraon koji je srušio Amona nemoćan je pred
životom i pred ljudima koji ga okružuju.
– Nije istina! – uskliknu carica. – Nije istina! Nije istina!
– Kažem ti, Naftita: u srcu osećam zamor. Kao ca sam prošao celu
Zapadnu pustinju. I u duši mi gori vatra, koja se gasi lagano, ali sigurno.
Kažem ti, Naftita: mi nismo više mladi k treba da razumemo ljude…
– Tvoje neprijatelje?
– Ako hoćeš – baš njih!
– I ti to nazivaš zrelošću?
– Da.
– Kada si to shvatio?
– Nedavno.
– Znači, ti bi hteo da okreneš leđa svojim prijateljima?
– Ne.
– Hteo bi da pružiš ruku pomirenja svojim neprijateljima?
On ništa ne odgovori.
– Da im pružiš ruku?
– Možda, Naftita.
Carica reče da joj je teško, da je boli glava, i da bi rado ostala sama. I
on iziđe bez reči.
Ona se spusti na asuru, zabivši nos u dlan. I zaplaka.
Plakala je.
Nije mogla a da ne plače.

89
Trgovac

P
rema trgovačkoj četvrti vodila je široka ulica popločana belim
peščanikom sa dućanima smeštenim visoko iznad nje, čije su
se strme stepenice spuštale od njihovih pragova do kaldrme.
Iznad dućana nalazile su se prostorije za stanovanje s malim otvorima –
prozorima. Iako je ova prestonica bila mlada, sagrađena u pustinjskoj
oblasti, njene trgovine ni u čemu nisu bile gore od čuvenih trgovina u
Uasetu, Men-Noferu, Ej-n-rau ili u Saji. Kakve sve ovde robe nije bilo.
Dolazila je sa svih strana, gde god se samo čulo za ime faraona Kemi. A
gde se ono nije čulo? Bilo je poznato u celom svetu!
I zanatlije su ovde bile odlične. Bilo je tu divne obuće, i najtananije
tkanine, i odličnog oružja, i domaće opreme, i izvanrednog posuđa – od
gline, bakra, bronze i zlata – i sve je to bilo dostupno građanima
Ahetatona! Prolaziš pored radnji i ne znaš šta pre da gledaš. A uđeš li u
radnju, dušu bi dao za svaku stvar. Tako su dobro, tako su lepo i vešto
umeli da rade sve u Ahetatonu, blagoslovenoj prestonici velikog i
moćnog carstva Kemi.
A šta tek reći o ukusnim jelima i poslasticama? Mekane pšenične
lepinje, pečene guske i kokoške, goveđi ražnjići, kolači, medenjaci – to se
sve ovde pravilo i služilo na najbolji način! Pa i prirodno je, jer je ovo
prestonica! Ali nisu sve prestonice iste! Ako je Ahetaton prevazišao
Uaset, šta bi se tek moglo reći o drugim prestonicama sveta?
Vavilonski trgovac Tahura, pun čovek rumenih obraza, bradat, reče
glasno da ničeg sličnog nema ni u jednoj drugoj zemlji. Zadivljen je,
kaže, Ahetatonom, zaslepljen njegovom lepotom, očaran njegovim
ženama i pun poštovanja prema muškarcima, koji kao da su se stekli
ovde iz svih krajeva sveta na izložbu.
Trgovac je sedeo u Userhetovom dućanu i uživao u hladnoj vodi
koju je pio posle ušećerenih kikirikija. Navikao je da u svojoj otadžbini
viče kao da je na trgu. Stanovnicima Kemi glasan govor nije uopšte bio
prijatan, ali Azijatu se to praštalo, kao, uostalom, i mnogo šta drugo.
Jedno je Kemi, a drugo Azija! I nikom ne bi palo na pamet da ovde, u
Ahetatonu, priđe Azijatu, sem njegovom veličanstvu Naf-Huru-Ra, koji

90
je dozvoljavao sebi da govori s Poštovanjem čak o nekakvim nomadima
iz zemlje Sumera. Mada je to sasvim neshvatljiva, čudna i, možda,
bolesna, pojava!…
Trgovac je sedeo prekrštenih nogu na gruboj rogozini. Dobro
odgojeni sinovi Kemi slušali su ga ćutke, sladeći se slatkišima.
– Bio sam u mnogim zemljama – pripovedao je trgovac. – Poznajem
ostrvo Keftiju kao svoj dom. Ostrvo Isi skoro sam celo prepešačio. Bio
sam u Kolhidi, koja se nalazi na severu, i bio sam tamo gde gori voda.
Videle su moje oči gradove velike i male, daleke i bliske. Ali šta se može
porediti sa Ahjatijem? Šta, pitam vas?
Tahura pogleda sve prisutne redom kao da svakom posebno
postavlja to pitanje: „Šta, pitam vas?“… Pitao je i čekao odgovor.
Naročito je dugo i ispitivački gledao Userheta, gazdu dućana,
sredovečnog čoveka obrijane glave.
Starac, koji je sedeo na rogozini, reče:
– Ahjati je lep! To je nepobitna činjenica. Ali postoje gradovi koji se
mogu takmičiti s njim i po lepoti i po veličini.
On je jeo guščiji drob u sosu od žutikovine i zalivao ga hladnim
pivom. Bio je sav izboran. Bore umesto kože! I oči su mu bile usađene u
bore. I usta su mu bila sva u borama – čak se ni usne nisu od njih videle.
Imao je tamnu put, ali nije bio crnac. Ličio je na staru, prastaru palmu.
Tahura je sa interesovanjem posmatrao starca, koji je jeo ovo
najjeftinije jelo.
– Poštovani – reče trgovac – ti sigurno nisi iz ovih krajeva.
– Ne, baš sam iz ovih krajeva.
– Verovatno, odavno nisi bio ovde.
– U pravu si. Mnogo sam išao po svetu.
Userhet se glasno nasmeja. Onako kako samo znaju da se glasno
smeju dobrodušni debeli ljudi, zadovoljni sobom, svojim poslovima,
porodicom, celim svetom. Vlasnik dućana obliza prste umazane medom.
On načini kompliment trgovcu koji navodno ume da vidi čak i kroz
kameni zid i koji je, navodno, toliko izvežbao svoje oko na bezbrojnim
putovanjima da za njega nema više tajni, te se od njega ništa ne može
sakriti…
Veoma polaskan, trgovac pogladi bradu. I svaki njegov gest
otkrivao je pravog Azijatu. Uostalom, on ovo ne samo da nije hteo da
sakrije, već je to isticao gestovima i intonacijom. I veoma učtivo se obrati
starcu:
– Poštovani, po svemu sudeći, ti si čovek koji poznaje mnoge stvari.
Gde se nalazi taj grad koji bi mogao da se poredi s jedinstvenim

91
Ahjatijem?
– Tamo – starac mahnu rukom na zapad.
– Pa tamo je pustinja, uvaženi.
– Usred pustinje. Daleko iza peska. Put donde je veoma težak i dug.
Bez vode. I ni u jednu mešinu ne može stati toliko vode koliko je
potrebno čoveku koji ide na zapad. I ni jedna obuća ne može izdržati taj
put. A noge krvave zbog istanjenih stopala.
– Uvaženi, pa taj kraj je pustinjski. Bezvodan. A na kraju sveta nema
života.
Starac se osmehnu:
– Misliš?
– Siguran sam.
– Bez osnove! Treba da znaš, stranče, da nad svakom silom postoji
druga sila, a nad svakom lepotom druga lepota. Tako je sazdan ovaj
svet. Samo na poljima Ijalu sve diše ujednačeno, i svi podjednako rade!
Sada u centru pažnje nije više bio trgovac, već starac. Zaista: jednu
pametnu glavu zamenila je druga, ne manje pametna! Mnogi su prestali
da žvaću i da međusobno razgovaraju. „Interesantan starac – pomisli
trgovac. – Ko je on? Da li je ulični mađioničar, koji prikazuje neobične
stvarčice? Ili je mudrac koji čini uslugu ljudima za pšeničnu lepinju i
tanjir guščijeg droba? Kako bi bilo da ga malo iskušam?“
– A šta ima tamo, uvaženi, na kraju pustinje? Mi smo se malo
udaljili od našeg razgovora.
Svi su hteli da čuju šta ima tamo, u zemlji fatamorgana i peščanih
oluja. „Tišina! Tišina!” – začuše se glasovi. Kašike prestadoše da
zveckaju. Ljudi zatajiše dah.
– Reći ću vam, reći ću vam – reče starac ne skidajući pogled sa svog
jela – pričaću vam o onome što sam lično video, nemajući poverenja u
druge, što sam lično čuo, verujući da me moj sluh neće izneveriti… Imao
sam tada dvadeset godina i živeo sam u Delti. Jednom sam sreo nekog
bradatog čoveka kao što si ti – starac pokaza na trgovca. – On je došao iz
Džahe, umeo je da pravi raznobojno staklo sedeći na peščanoj obali.
Veštini svojih ruku dodavao je tajne vračanja. Taj čovek je strašnom
mržnjom mrzeo sav ženski rod. Možda ga je nečim uvredila njegova
žena? To više niko nikada neće moći da kaže, jer se preselio u bolji svet,
a za života na ustima je držao katanac. I ovaj čovek, koji je bio jači od
bilo kog pijačnog rvača, predložio mi je da pođem s njim u nepoznatu
zemlju, gde su ljudi viši i zdraviji od nas, gde zloba ne pomračuje srca i
gde mirna ljubav kao kakva šatra nadvisuje sve. Upitao sam ga gde je ta
zemlja, koja podseća na polja Ijalu. On mi je rukom pokazao na zapad,

92
gde zalazi sunce, gde se nalazi pustinja sa fatamorganom i gde duvaju
peščane oluje. Poverovao sam mu. On je bio za mene kao prorok u
zemlji Izraelaca, zemlji proroka.
– I pošao si sa njim! – ne izdrža trgovac.
– Jesam!
– U nepoznatu pustinju?
– Da!
– Udvoje?
– Ne. S nama je bilo još nekoliko usijanih glava.
– I stigli ste?
– Naravno!
– Živi i zdravi?
– Ne. Putem nam je izgorela utroba. Oči su nam se zatvarale od
čireva. A tela su nam prekrile kraste. Samo ja, samo ja dopuzao sam u tu
zemlju i sve video svojim očima i čuo svojim ušima. Moji saputnici su
ostali da leže u pesku. Umrli su zato što im je utroba izgorela od žege i
suše.
– I šta je tamo bilo? I šta je tamo bilo? – kao da nije imao strpljenja
Tahura.
I gazda dućana reče:
– Tako mi očeva praha, srce će mi iskočiti od radoznalosti! Nemoj
nas mučiti, uvaženi.
– Sve ću vam ispričati. – Starac obliza kašiku, kao da odavno ništa
nije jeo. To svima pade u oči, zbog čega odjednom posumnjaše u to da je
starac odista tako mudar i iskusan kao što se predstavlja. Zar mudraci
ližu kašike? Ali ubrzo se uveriše da su mudraci sposobni i za nešto
drugo. Starac nastavi: – Stigli smo u zemlju koja se zove Ta-Keft. Stigli
smo do obližnjeg brežuljka, da bismo umrli nadomak veličanstvenog
grada. Ali samo sam ja, puzeći četvoronoške, kao dete, uspeo da do
njega dođem. Iz kolena su mi curili krv i gnoj. I kada sam izgubio svest,
pošto sam jedva uspeo da viknem: „Pomozite mi!“, kada sam bio kao u
snu, naišao je jedan karavan i spasao me. Prebacili su me u tamošnji
Tape, koji je zaista divan. Ljudi su tamo visoki, i umesto dva imaju tri
uha.
– Tri uha?! Ne dva, već tri?! Pa gde im se nalazi treće uho? – začu se
sa svih strana.
– Treće uho? – starac počeša malim prstom vrh nosa. – Treće uho im
se nalazi evo ovde.
I on pokaza na potiljak mladog čoveka koji je sedeo pored njega.
Uzvik iznenađenja ote se svima koji su se nalazili u dućanu. Svi su

93
se čudili osim trgovca. On se smeškao sučući brk. Njegove crne oči –
crne kao noć – takođe su se smeškale ispod gustih obrva. Trgovac je ili
nešto znao, što može da nadmaši ovu novost, ili nije verovao ni jednoj
jedinoj starčevoj reči.
„Starac može da zatreba. Takvi ljudi su uvek potrebni u određenom
trenutku. Njihove usluge mogu biti od neprocenjive koristi. Ali oni
moraju prema tebi osećati veću obavezu nego prema Ozirisu, veću nego
prema faraonu.“
Trgovac Tahura naredi da starcu donesu pola pečene guske s ražnja,
s koje se cedila mast.
Starac primi gusku kao nešto što mu sleduje, zahvalivši se lakim
naklonom glave Vavilonjaninu. I, otkinuvši vruskavo krilo, reče:
– Ovo mi je nedostajalo! Budući da sam ja, stranče, fino vaspitan.
Nekada su mi prinosili jela sa ostrva Isi i ribu sa ostrva Keftiju. I ja sam
ih jeo malo-pomalo, kao devojka. Ali putovanje u Ta-Keft učinilo je da
postanem proždrljivac i kao hijena večita gladnica.
Vavilonjanin je svojim očima video kako na sve strane lete guščije
kosti oglodane za tren oka. I svi prisutni u sebi rekoše: „On uistinu kao
da nema zube već mlin!“ Dok je starac bio zauzet ukusnom pečenom
guskom, niko ga nije uznemiravao pitanjima.
Posle izvesnog vremena – kada su od guske ostale samo oglodane
kosti – trgovac upita:
– Visokopoštovani, mogu li da saznam tvoje ime?
– Možeš.
Ali ipak ne reče svoje ime. I Vavilonjanin shvati da na odgovor treba
pričekati.
Vrućina je postepeno jenjavala. Vreme ručka je prošlo. Posetioci su
napuštali svoja mesta i išli svojim poslom. I dućan je opusteo. Do same
večeri ovde će biti carstvo sna. Samo je u kuhinji, kao i pre, buktala
vatra, dok su kuvari razmišljali o novim jelima kojima treba da ugoste
posetioce za večeru.
Starac se takođe diže sa rogozine i priđe trgovcu.
– Hvala ti – reče. Potom se duboko pokloni, kao velmoža faraonu.
Njegovi prsti na rukama i nogama behu dugački i tanki. Kao u velmože.
– Stranče, ti si se ponašao kao pravi sin svoje prelepe zemlje. Ja je
poznajem, i reći ću ti: ja se zovem Senefer, Gemipetov sin. Moj dom se
nalazio u Saji, čija je lepota poznata mnogima koji su bili u Delti. Ali sve
je to prošlost. Iščupali su me iz rodne grude. Kemi je za mene postala
isto što i maćeha. Čak sam počeo i da pomišljam na to da me sahrane
negde u tuđoj pustinji.

94
Userhet reče, obraćajući se trgovcu:
– Gospodaru, evo još jednoga koji se gorko žali na svoju sudbinu.
– Ne, ne žalim se – uzviknu starac Senefer.
– Kako se ne žališ? – reče Userhet. – Zar nismo malopre čuli šta si
govorio o svojoj sudbini?
– Hoćete da me potkažete?
– O, ne! – Userhet beše gotovo spreman da se zakune. Zar je on
doušnik, a njegov dućan mesto za doušnike?
– Tačno je – reče trgovac pažljivo se zagledajući u starca – Userhet je
poznat kao čestit i vrlo pošten čovek.
Starac se malo umiri:
– U redu, izgleda da se s vama čovek ne može našaliti. Razume se,
vremena nisu baš najsrećnija…. Ali ko je ikada čuo da su ona bila
srećna? Nešto ne mogu da se setim! Da nije za vreme Hufua?…
Trgovac nije spuštao pogled s njega. Ne, nije to običan starac.
Daleko od toga da je naivan. Ima u njemu nečeg neobičnog. Kroz grubu i
kao glib za vreme suše otvrdlu kožu, nazirao se lik drugog čoveka.
Druge krvi. Da bi se to primetilo, nije bilo potrebno biti vidovit. Govor,
maniri, držanje, svedočili su o tome da starac nije uvek bio u tako
jadnom položaju kao što je sada. A ove uvredljive reči? On je strašno
uvređen! Kao mnogi u Kemi… I u Delti. I u drugim mestima…
Starac se spremao da krene. Userhet mu dade pečene semenke od
tikve.
„U naše vreme nemhu se ne žali – nastavi da razmišlja Tahura. – On
je sada na ceni. Znači, ovaj starac Senefer je nemhu silom prilika. A nema
sumnje da je nekada bio visokog roda. – U stvari on to nije ni krio.“
Došavši do takvog zaključka, trgovac ustade da isprati Senefera do
vrata. I na rastanku mu šapnu:
– Uvaženi, veoma bih voleo da te ponovo vidim.
Starac se zamisli.
– Razumeš li, uvaženi? Veoma bih to voleo!
– Važi! – starac klimnu glavom. – Ja živim u poslednjoj četvrti na
putu za grobnice. Poslednja četvrt, poslednja kuća. Pitaćeš za parashita29
Senefera.
– Parashita? – začudi se trgovac.
– Da.

29 Parashit – jedan od onih koji se bave balsamovanjem praveći rez


na trbuhu umrlog.

95
I starac izađe iz dućana.
Tahura se obrati vlasniku:
– Userhete, da li ti poznaješ ovog starca?
– On ponekad svraća kod mene.
– Da jede?
– Da. I plaća za mnogo dana unapred.
– Zašto?
– Ne računa na zaradu.
– On je parashit.
Userhet se namršti.
– Zar je moguće? – reče on sa gađenjem. – Više ga neću pustiti da
prekorači moj prag.
– Naprotiv, naprotiv, Userhete! – zamoli ga trgovac. – Ne samo da
ćeš ga puštati, već ćeš ga i bolje gostiti. Na moj račun.
– Na tvoj?
– Da, na moj.
Vlasnik naredi slugama da pospreme dućan. Dvojica počeše da
izvršavaju njegovo naređenje. Suvonjavi i spretni momci radili su vešto i
hitro.
– Hajdemo u moju sobu – pozva Userhet trgovca. – Tamo možemo
otvoreno razgovarati.
– A gde je devojka koju si mi obećao, Userhete?
– Ja držim svoju reč, Tahura. Sve u svoje vreme.
Trgovac izjavi da je baš sada vreme za zabavu. A posle neće biti
vremena. Čekaju ga grdni poslovi… Vlasnik ga umiri značajno
pokazavši glavom prema otvoru koji je vodio u drugu prostoriju
zaklonjenu lakom tkaninom, iza koje se nešto naziralo… Azijatu se
raširiše nozdrve kao u bivola.
– Tamo?
– Da – tamo.
– Da li je mlada?
– To se ne pita.
– Onda požurimo, Userhete. Brbljajmo o nečemu! Pričajmo!
Izmenjajmo utiske! Radiću sve i svašta samo da mi vreme prođe!
Userhete, telo mi je iznemoglo!
Trgovac s mukom odvoji pogled od tajanstvene zavese, uđe u
susednu sobu i stropošta se na mek ležaj. Ovde je sve bilo kao u njegovoj
zemlji: prijatno, poluosvetljeno i mirišljavo kao u bašti.
– O, Userhete – zastenja trgovac – hajde da pričamo! Daj mi piva ili
vina. Pričajmo! Molim te, požuri ako ne želiš da me uništiš!

96
Pošto se namestiše i pošto se gazda uveri da ih niko ne prisluškuje –
reče smeškajući se:
– Je li, Tahura, zašto ste vi, Azijati, toliko lakomisleni?
– Mi? Lakomisleni? A zašto to misliš?
– Popijmo najpre malo vina – predloži Userhet, sipajući jarkocrvenu
tečnost. U očima mu se zasvetlucaše zlataste iskrice, dok mu se trbuh
ljuljao kao vreća napunjena lanom.
– Neću, prvo reci zašto smo mi lakomisleni?
– Reći ću ti. Vi iznad svega stavljate žene.
Tahura razrogači oči:
– A kako bi trebalo da bude?
– Obrnuto.
– Dakle, iznad svega poslovi?
– Svakako, poštovani Tahura.
Vavilonjanin počeša bradu.
– Vi stanovnici Kemi ste isuviše poslovni – reče trgovac. – I to će vas
jednog dana uništiti. Hajde, reci mi: zar se može zanemariti lepotica čak i
zbog najkorisnijeg posla?
Vlasnik dućana odgovori bez razmišljanja:
– Može.
– Ti to ozbiljno misliš?
– Da. Najozbiljnije.
Trgovac se dugo smejao, držeći se za stomak. „On se pravi da je
mladalački lakomislen“, mislio je Userhet. „Mnogo se pravi, a ja ga do
srži poznajem. On zbog poručenog posla ne bi imao obzira ni prema
rođenom ocu. Isuviše je tašt da bi dozvolio sebi lakomislenu razonodu
na štetu posla.“
Userhet je smatrao da je besmisleno da se prepire o tome šta je
važnije – poslovi ili razonoda. Naročito zato što je kod Azijata – kod
pravog Azijata – reč jedno, a posao nešto sasvim drugo. Pravo govoreći,
i u Kemi ima prilično „Azijata“ po karakteru. I pored toga što imaju
obrijane glave, i poštuju Atona ili Amona, ipak su Azijati. Treba priznati
vlasniku dućana da je uspeo da se uzdigne, bar u ovom slučaju, iznad
nacionalne ograničenosti; jedino što ga je odbijalo od Azijata, to je
njihova prljavština. Oni su se retko prali i nisu se brijali. „U našem veku“
– mislio je Userhet – „kada se za samo tri godine podižu gradovi kao što
je Ahjati, ne možemo se miriti s onima koji ne poklanjaju pažnju čistoći
tela, naročito ruku.“ Čak ni ovaj Tahura, koji nije prvi put u Kemi, nije u
stanju da prihvati ovdašnje običaje, koji određuju redovno pranje celoga
tela. Najvažnija Tahurina osobina je lukavstvo. Ono se bukvalno oseća u

97
svemu, čak i u naborima njegovog svilenog ogrtača, i u njegovim
debelim prstima i sjajnoj bradi…
Tahura se odjednom izmeni: prestade da se smeška, ispravi se, stavi
ruke na kolena, skupi oči kao da se zagledao u daljinu.
– Userhete – reče on tiho – pričaj mi šta se dešava u Ahjatiju. Šta se
čuje u dvorcu? Šta se priča u narodu?
Userhet prinese čašu ustima, srknu malo, vrati čašu na mesto.
Vlasnik dućana je sve to radio polako, smišljajući odgovor.
– Šta da ti kažem? – poče on. – Faraonova reč je kao kamen, a Kemi
je kao granit. Nema sile jače od faraonove…
– Znam to – prekide ga trgovac.
– Nema sile jače od faraonove. Dovoljno je da on samo nešto pomisli
u dvorcu, pa da se njegova reč već čuje iza trećeg slapa Hapi. A njegova
se reč čuje i u Donjem Retenuu i u Libiji.
– I to znam, Userhete.
– … u Retenuu i u Libiji – mirno nastavi dućandžija. – A ti ćeš me
svakako pitati: pa zašto onda njegovo veličanstvo ne ratuje sa Hetitima,
Azijatima u Retenuu i sa Etiopljanima?
– Pogodio si, pitaću: zašto, Userhete?
– On to ne želi.
– Ko?
– Njegovo veličanstvo – život, zdravlje, moć!
– Da li samo on?
– Ne, Tahura, ni njeno veličanstvo ne želi rat.
– Znači, u tome je stvar.
– Ne, Tahura! Stvar je u njegovom veličanstvu.
– A ne čini li ti se da u dvorcu postoje dva shvatanja?
Userhet reče otvoreno:
– Tačno je, postoje dva shvatanja.
– A ko je za rat?
– Njegova svetlost Horemheb.
– Samo on?
– Ne, Tahura. Faraon može da promeni mišljenje. I može se latiti
mača.
– Zašto onda odugovlači?
– On ne želi rat.
– Da li misli njenom glavom, Userhete?
– Čijom – njenom?
– Caričinom.
– On?! – uskliknu Userhet. – Njegovo veličanstvo?! Nikada! Za to je

98
dovoljno da ga čovek makar malo poznaje.
– A da li ga ti poznaješ?
– Samo po pričanju. A čini mi se kao da mi je na dlanu. Posmatram
ga i danju i noću. I, tako sam ga dobro upoznao da mogu da ti kažem,
Tahura, da mu je teško kao čoveku koji se nalazi pod krokodilom.
Trgovac se tobož začudi:
– Znači li to da je njegovom veličanstvu, koji stoji iznad cele
granitne Kemi, teško?
– Jeste, Tahura. Ja iz najpouzdanijih izvora znam da u dvoru nije sve
u najboljem redu. Gledano sa strane, i bedemi su neosvojivi, i barjaci na
kulama se presijavaju, straže čuvaju dvor budnim okom. Ali tako je
samo spolja! Unutra vlada nesloga.
– Nesloga, kažeš, Userhete?
– A kako bi drukčije to nazvao? Car se udaljio od carice. On više ne
sluša njene savete. On sad misli svojom glavom. I uskoro će započeti rat.
Uskoro će priznati i Amona.
– Zar njegovo veličanstvo?
– On lično.
Trgovac raširi ruke: pa to je nemoguće! To liči na izmišljotinu.
Njegovo veličanstvo Ehnaton da prestane da sluša savete njenog
veličanstva Naftite?….
– Da, da, da – ponavljao je dućandžija.
– Šta je dovelo do toga? Zašto je on uvređen?
– To niko tačno ne zna. Može se desiti da je to običan nesporazum. I
ranije se dešavalo slično. Nije da se nije dešavalo, dešavalo se… Samo se
malo ko dosećao. Sve se brižljivo krilo. A sada je to nemoguće. Što da se
krije? I od koga? Ako ni oni to sami ne žele i ne mogu da sakriju!
Trgovac beše začuđen ovom izjavom… To je verovatno tako!
Verovatno je to baš tako! Razume se da je tako! On je razmišljao o tome
čak i u provinciji Gošen, kada je dolazio ovamo, u Ahetaton. Dovoljno je
samo pažljivo posmatrati i slušati narod da bi se mnoge stvari shvatile.
Na dvoru očigledno nešto nije u redu…
– Govorim ti ovo kao da vidim u ogledalu – hvalio se dućandžija
svojom obaveštenošću. – A kad Userhet nešto kaže, onda je to tako.
– Slušam te, pažljivo te slušam…
– Na Istočnom brdu grade grobnicu za njegovo veličanstvo. Buše
stenu dan i noć. Faraon je sam izabrao to mesto. Izabrao ga je za sebe i
caricu. Međutim, rad je prekinut.
– Gde? U faraonovoj grobnici?
– Ne, u grobnici Naftite.

99
– To je veoma čudno, Userhete, veoma čudno! I da mi ti nisi to
rekao, nikada ne bih u to poverovao.
– To nije novost. Svako ko ima oči i uši i nije mnogo udaljen od
zidova dvorca, zna za to. A za grobnicu niko ne zna. Jedino Userhet zna
za to.
Trgovac izvadi iz širokog pojasa četvrtast komad zlata i pažljivo ga
spusti ispred dućandžije. Napravivši malu pauzu, Vavilonjanin izvadi i
srebrnu pločicu. Ugledavši sivkasti metal, dućandžija zadrhta.
– Šta to vidim! – uskliknu on. – Dugo ću pamtiti tvoju darežljivost,
Tahura!
Trgovac je gladio bradu. On nije slušao dućandžiju. Sav je utonuo u
svoje misli…
„…Dakle, šta iz toga proizlazi? Prestonica nova, a nesloge su stare?
Car Hetita misli da u Ahetatonu vlada jedinstvo. A kada se proveri –
ispada obrnuto. Userhet je nesumnjivo dobro obavešten. On nikada nije
omanuo. U njegov dućan dolaze razni ljudi s raznim novostima. I kada
se sve uporedi, dobija se prava slika… Prestanak rada pi caričinoj
grobnici je događaj prvostepene važnosti. A šta sledi posle toga? Po
svemu sudeći, no može se odricati jedno: odnosi između cara i carice
nisu isti kao pre godinu dana. Izgleda da su Horemhebove pristalice na
dvoru sve brojnije. A kako se to primećuje? Da li samo na rečima, ili i na
delu? Ko to može da kaže? Uostalom, i u jednom i u drugom slučaju,
dobijeno obaveštenje je od ogromne važnosti. Naslućuju li to Hetiti – ti
glavni i najjači neprijatelji Kemi? Moguće je da naslućuju. Ali ništa
pouzdanije o tome ne znaju. Pišta pouzdanije…“
– Userhete – progovori trgovac – hoćeš li biti obavešten ako se
obnove radovi na grobnici njenog veličanstva?
– Znaću sve što je potrebno.
– I reći ćeš mi… javićeš bilo gde da se nalazim?
– Ne brini, Tahura.
Trgovca su dalje interesovali neki detalji iz života dvora. Na primer:
na čijoj je strani stara carica Tiji? Njena reč nije poslednja u Kemi. Zar
ne? Samo se ne zna čija je moć veća: njena ili Naftitina…
Userhet reče:
– Ja mislim da bi carica Tija, ako bi na dvoru iznenada iskrsla neka
nesuglasica, bila na strani njenog veličanstva. Ako se faraon ne bi složio
s Naftitinim mišljenjem, onda bi se carica Tija držala po strani. Ili bi u
krajnjem slučaju stala na Naftitinu stranu. Tako stvari stoje!
– A žrec Eje? Šta kažeš za njega?
Dućandžija je uvek imao spreman odgovor:

100
– Eje drži u svojim rukama njegovo veličanstvo. – Userhet steže
mesnatu pesnicu i ispruži je. – Kad Eje nešto kaže, isto je kao da je rekao
i faraon. On mu zamenjuje oca. Faraon se uvek pre nego što će nešto reći
savetuje sa Ejeom. Ovaj je vazda u njegovoj senci. Ali se nikada ne
nameće kao Horemheb.
Tahiru su interesovala još dvojica: šta na dvoru rade prinčevi
Semneh-ke-re i Tutanhaton? Priželjkuju li carsku vlast?…
– Možda Semneh-ke-re – reče Userhet – a za Tutanhatona ne
verujem. On je isuviše mlad. Smatraj da je Semneh-ke-re skoro faraon.
On će biti postavljen za savladara. Ako ne stvarno, onda formalno.
Jedino mu može smetati zdravlje.
– Zar je on bolestan, Userhete?
– Ne, nije bolestan. Ali je slabunjav. Nije bolestan, ali kao da jeste.
Isto kao i Tutanhaton, koji je uz to još i dete.
– I on je bolešljiv?
– Jeste.
– Jesi li ga lično video ili veruješ drugima?
Dućandžija raširi dva prsta i približi ih očima:
– Njima sam video.
Tahuri su bile poznate ove vodnjikave oči, oivičene crvenkastim
kapcima. Da, ove oči mogu mnogo da vide.
– Dobro je, Userhete. Zadovoljan sam tobom.
Dućandžija udari dlanom o dlan, i na vratima se pojavi mlada
lepotica. Nije imala više od osamnaest godina. Njen pupak izazivački je
strčao na trbuhu bakarne boje, ali pogled joj beše smeran. Na desetine
pletenica spuštalo joj se na obla ramena. Ispod noktiju ručnih i nožnih
prstiju vrila je crvena krv. Grudi joj behu kao kruške. U rukama je držala
malu harfu.
Njena ubojita lepota za trenutak zaslepe Vavilonjanina. Kao da je
živa munja uletela u sobu. Kao da se srna pretvorila u devojku. Kao u
bajkama…
– Zove se Maji – reče Userhet.
– Divno ime! A šta ona to ima u rukama?
– Zlatnu harfu na kojoj svira kao niko u Ahjatiju:
Azijat je posmatrao lepoticu sa ushićenjem. Bilo na slepoočnicama
odražavalo je otkucaje njegovog srca. Dućandžija je sve video i sve
razumeo. Hteo je da ustane i da se udalji. Ali trgovac ga zaustavi.
– Userhete – reče on uzbuđenim glasom – MnJi se pojavila na
vreme. Da li bi ona mogla da mi donese parče papirusa i pribor za
pisanje?

101
– Papirus? – začudi se dućandžija.
– Ne duži od dva lakta.
Userhet dade znak lepotici, i ona iziđe iz sobe.
– Ja ću ti doneti sve što ti treba. – reče dućandžija i podiže se da
donese pribor za pisanje i papirus.

102
Vajar Džehutimes

G
ospodaru Userhete! Gospodaru Userhete!
Dućandžija je jedva uspeo da spusti na sto svoj težak
teret. Za trenutak se umiri pokušavajući da pogodi ko ga to
zove. Ako bi trčao na svaki poziv, ni njegove noge, a ni cipele ne bi to
mogle izdržati…
– Tebe zovu – reče trgovac.
– Čujem. Ovde osim mene postoje i drugi ljudi…
Dućandžija se ispravi i izbrisa ruke o lanenu pregaču pošto najpre
razgrnu svoj dugačak ogrtač.
Iznenada dojuri sluga iz kuhinje, rob-Aramejac, i brzo izgovori:
– Njegova svetlost Džehutimes! Njegova svetlost…
Vlasnik mu ne dade da dovrši već ga udari nogom i ovaj izlete iz
sobe.
– O, poštovani Tahura, to je vajar njegovog veličanstva. Džehutimes
lično.
I Userhet istrča. Istrča iz sobe kao živahno psetance koje juri na
poziv svoga gospodara. Trgovac se počeša iza uha štapićem za pisanje.
Razmišljao je šta je korisnije: da li da piše izveštaj o novostima u Ahjatiju
ili da privremeno odloži papirus da bi se upoznao sa vajarom. Trgovac
izabra drugo.
„…Ovaj vajar ima pristup kod njihovih veličanstava. Ne ukazuje ti
se svakoga dana prilika da sretneš takvog čoveka.“
Nije znao da li će mu biti od koristi ovo poznanstvo, a pogotovu s
tako važnom osobom. Za Tahuru je bilo sasvim dovoljno to da je neki
Džehutimee careva poverljiva ličnost, Maltene knez ili velmoža. Šta traži
ovde, u ovom neuglednom dućanu, čovek koji može da vidi lično
faraona? I ovo je samo po sebi bilo vrlo interesantno. Tahura beše
beskrajno radoznao. Bilo mu je potrebno sve da zna! Zar ga nisu zato
cenili njegovi hetitski pokrovitelji? Pa naravno, cenili su ga upravo zbog
toga. Upravo zbog toga!…
Trgovac odloži u stranu svitak papirusa. Lagano se podiže s mesta i
zagladivši bradu i popravivši odeću, polako kao kakav dostojanstvenik

103
uputi se ka vratima.
Nasred dućana stajala su tri muškarca. Jednome od njih, zdepastom,
širokog lica, sa crnom perikom – obraćao se, i to sa velikim poštovanjem,
dućandžija.
– Mnogopoštovani Džehutimes će, kao i uvek, dobiti sve što mu
duša poželi – nije govorio, već kao ptica cvrkutao glomazni vlasnik
dućana.
– Ja znam šta želiš: pržene orahe u medu, i tanke reš lepinjice…
Vajar se smeškao, dečački širokim osmehom. Izgledao je veoma
zadovoljan Userhetovim ponašanjem. On izmenja poglede sa svojim
prijateljima. Coknu jezikom i reče:
– Eto zašto volim ovaj dućan! Shvataju te! Razumeli bi te i da si
nem. Potpuno nem.
Userhet se pokloni vajaru. I pozva ga da sedne za niski okrugli
stočić. Jedan od njegovih prijatelja – nama poznati Ahtoj – svali se na
rogozinu. I zastenja.
– Strašno sam umoran. Strašno umoran…
Njegov primer su sledili Džehutimes i Tihotep, kako se zvao drugi
vajarov prijatelj. Pošto se smestiše, počeše da dobuju dlanovima po stolu
složno uzvikujući:
– Userhete, Userhete, do-ne-si! Do-ne-si!…
– Kunem se prahom svojih predaka! – reče glasno trgovac. – Tako
mi njihovih kostiju, nisam video veselije ljude!
Tahura se duboko pokloni Džehutimesu, stavivši ruku na srce i ne
skidajući pogled sa vajara. Trojica za stolom prestadoše da dobuju.
Odgovoriše trgovcu lakim poklonom. Trgovac reče:
– O, najpoštovaniji Džehutimesu, čija je slava prešla granice Kemi;
dozvoli mi da ti svojim prostim rečima, svojim nezgrapnim jezikom
izrazim svoje najdublje poštovanje. I tebi i tvojim nesumnjivim
sposobnostima.
Džehutimes beše iznenađen. To što mu se stranac obratio zbuni ga i
obradova. Zar ima nečeg lošeg u tome ako si poznat i van granica svoje
zemlje?
– Blagodarim – odgovori Džehutimes. – Ja te ne poznajem, mada
pretpostavljam da si stranac.
– Tačno je, pogodio si. Tvom oštrom oku ništa ne može da
promakne. Na usluzi ti stoji nedostojan sin vavilonske zemlje – Tahura,
poklonik umetnosti i svega lepog. Mada posao trgovca ne dozvoljava
uvek da se obraća pažnja na darove umetnosti, ja ipak uspevam
ponekad da se divim delima kičice ili dleta.

104
Posle ovih reči punih hvale bilo je nemoguće ne pozvati za sto tako
učtivog, tako naočitog čoveka, a uz to stranca i ljubitelja i poštovaoca
umetnosti. I tako se Tahura priključi društvu mladih ljudi. Ustupiše mu
najbolje mesto, pored zida. On je od zadovoljstva češljao bradu prstima
obe ruke, veselo im se zagledao u oči, glasno kašljucao…
– O tebi sam mnogo slušao… – govorio je obraćajući se
Džehutimesu.
– Loše ili dobro?
– Samo dobro! Samo najbolje!
Vajar pocrvene, kao devojka. Zbunjuje se kao đače. I zašto? Od
pohvala skoro nepoznatog trgovca!
– Poštovani Tahura – reče Ahtoj – nema reči koje bi mogle
najpotpunije oceniti sposobnosti i majstorstvo našeg Džehutimesa. On
nema mnogo godina, ali već je naš starešina…
– Da, da – ushićeno ponovi trgovac – starešina, starešina…
– Pri pomenu njegovog imena i sam faraon uzvikuje: on je odista
veliki vajar!
– Sam faraon!… Sam faraon!… – ponovi oduševljeno trgovac.
– Džehutimesovo uho je okrenuto faraonu. On je pravi pomoćnik
njegovog veličanstva…
– Svakako, svakako… – trgovac nije skidao oči, koje su mu kao
zvezde plamtele, sa vajara.
Ahtoj je hvalio svoga starešinu da bi pokazao kako strančeve reči
nisu ništa posebno, jer je Džehutimes čuo i nešto prijatnije.
Tihotep podrža Ahtoja. Razume se, Džehutimesu nema ravnoga, ne
samo u Kemi, već, ako hoćete, ni na celom svetu. Ko je video nešto slično
delima ovoga vajara? Tihotep uperi pogled na trgovca s pitanjem: „Ko?“
Trgovac raširi ruke:
– Mogu vam reći da sam obišao ceo svet, jer trgujem tamo gde je
moguće i tamo gde je sasvim nemoguće.
Džehutimes se glasno nasmeja:
– Zar i tamo gde je nemoguće?
– A zašto da ne? Trgujem i tamo gde je nemoguće!
Ahtoj i Tihotep su se valjali od smeha.
„…Baš su ovo neki veseli ljudi. Bogova mi, retko sam imao prilike
da sretnem tako vedre vajare. Tako se mogu smejati samo srećni ljudi.
Da li je moguće da im radovi koje klešu iz kamena pružaju toliko
zadovoljstvo?…“
Ona ista devojka Maji koja se malopre pojavila pred trgovcem
donese slatkiše i postavi tanjiriće.

105
– Molim vas – reče Tahura – molim vas, dozvolite da vas častim
vinom. Sačuvao sam vino koje će vas zadiviti svojom jačinom i aromom.
Mi, Vavilonjani, u vinu cenimo i jedno i drugo.
– Je li to tačno? – upita Džehutimes obraćajući se dućandžiji.
– Da je vino izvanredno?
– Da.
– Tačno je, gospodo, vino je takvo da se može piti i piti bez kraja.
Ono je zdravo za srce. I od njega se ne muti u glavi.
– A šta ćeš više! – uzviknu Ahtoj.
Maji donese vino, i kad ga je sipala u čaše, svi se složiše da je vino
divno.
– Odakle je? – zainteresova se Džehutimes.
– To je tajna – značajno izgovori Tahura. – Pogodite: ja sam trgovac,
i moj zanat je da trgujem i lutam po svetu.
– U potrazi za dobrim vinom – reče Ahtoj.
– Ne samo za vinom.
Tihotep je nešto šaputao s Maji. Nikada je ranije nije video, mada je
u ovaj dućan i ranije zalazio. Pitao ju je ko je. I da li je odavno ovde. Ali
ona ništa ne odgovori na prvo pitanje, a na drugo odgovori potvrdno: da
je odavno ovde.
– Ne verujem.
– Zašto? – ona se smeškala, pokazujući zube koji su ličili na
plavkastobeličaste mesečeve zrake.
– Eto tako, ne verujem.
– Ali zašto? – ona se smeškala očima, ustima, pupkom koji se isticao
neverovatno pohotno. Celim svojim bićem.
– Ako je tačno da si ti odavno ovde, onda sam ja dosad bio slep.
– Moguće je! – ona se smeškala kolenima koja kao da su bila
isklesana od mermera.
– Ne, ja nisam slep!
Jadni Tihotep, Džehutimesov pomoćnik, ništa od svega nije
razumeo: da li je moguće da ju je sretao ovde u ovom dućanu, a da
nijednom na nju nije obratio pažnju?
– Nisi – reče ona.
– U tom slučaju skočiću u Hapi!
– A zašto?
– Ti još pitaš, Maji? Pa zato što ne treba da živi onaj ko nije u stanju
da zapazi takvu lepotu.
On pokuša da je zagrli, ali ona iskliznu iz njegovih ruku kao riba i
nestade iza zavese.

106
Tihotep se od muke lati čaše. Pio je kap po kap. Uživajući. Udišući
aromu vina i misleći na nju. Nije mogao da ne misli. (To je potpuno
razumljivo sa njegovih trideset godina.)
U uglu odaje stajao je Userhet pažljivo nadgledajući sto. On je davao
skoro neprimetne znake posluzi koja je donosila sve što je bilo potrebno,
ali Maji se nije pojavljivala.
Tahura je opčinio Džehutimesa. Bio je to veoma neobičan trgovac.
Tanana pamet, prijatno ophođenje, i njegovo poznavanje stvari zadivili
su nepristrasnog sabesednika. On je lako prelazio s predmeta na
predmet. Poznavao je države i mora, dok su mu planine i nebo otkrivali
svoje tajne. Ali najinteresantnije od svega bilo je to što je trgovac shvatio
moć kamena. Moć klesara. Vavilonjanin se dobro razumeo u značaj i
sklapanje boja. On je naročito poštovao one koji su bili vešti u vajanju
kolosa. Više od svega, na primer, divio se sfingi koja je stajala ispred
piramide Hufuove. Umetnost je velika, a čovek je mali. Sfinga upravo
dokazuje nadmoć umetnosti.
Džehutimes se nije s tim mogao složiti. Zar umetnost mora da bude
nadmoćna?
– Ne, već da zadivljuje – odgovori trgovac.
– Ni to nije tačno.
– A šta je onda tačno?
– Reći ću ti, poštovani Tahura.
– Slušam te.
Džehutimes otpi gutljaj vina. Njegovo lice, svaki nabor i bora na
njemu izražavali su njegova najdublja razmišljanja. Kao da je vajar
osluškivao unutarnji glas, kao da nije govorio običan smrtnik već kao
neki mađioničar iz trbuha – toliko je čvrsto verovao u umetnost.
Umetnost je činila smisao njegovog života. Kad bi mu rekli da više neće
biti umetnosti – on bi onda tražio da mu oduzmu život!…
Džehutimes reče:
– Vreme gigantskih sfingi je prošlo. Verovatno zauvek. Ako me
pitaš da li žalim za tim, reći ću ti: i žalim i ne žalim. Zaista, ja hodam po
ovoj zemlji, ali živim kod kuće, u četiri zida, i želim da se u mojoj sobi
nalaze neka dela vajara i slikara koja bi mi pričinjavala radost. Čuješ li,
poštovani, šta kažem – radost!
– I tugu – dodade Ahtoj.
– I bol – reče Tihotep.
– Umetnost da pričinjava bol? – začudi se trgovac. – Šta će vam bol?
Zar ga ima malo svuda oko nas? Učinite samo dva koraka i videćete da
ga ima isuviše. Dobro si rekao, poštovani Džehutimese, ona treba da

107
pričinjava radost, radost i samo radost.
Tahurini obrazi se zarumeneše tamnocrvenom bojom. Oni su pucali
od zdravlja, blistali su kao bronzane činije koje je vredna domaćica
izribala peskom i isprala tekućom vodom a potom dobro izglancala.
– I tugu – ponovi Ahtoj.
– I bol – dodade Tihotep.
– Ama zašto? – trgovac se nasmeja tihim, podrugljivim smehom. – A
zašto tugu? Poštovani Ahtoje, pa ti si mlad. Na čelu ti se ogledaju snaga i
zdravlje. Ti gledaš kao soko nehept, a u očima su ti ljubav i radost. Šta će
ti tuga? Teraj je od sebe! Teraj je od umetnosti! Uostalom… – Tahura
zastade – uostalom, možeš i malo tugovati, ako te je dovela u nepriliku
kakva lepotica.
– Lepotica?
– Pa da. Na primer nije došla na sastanak.
– Znači… – Ahtoj podiže uvis kažiprst, – poštovani Tahura dopušta
da se tuguje samo zbog sitnih hirova neke lepotice?
– Ne, može se naći bilo koji povod. Ali u životu, a ne u umetnosti!
Ahtoj srknu iz čaše, a zatim reče:
– Mi se ne razumemo.
Tihotep je sa gađenjem slušao ovog bradonju za koga je život
predstavljao samo radost. Kao da je pred njim skakala teška žaba. On je
bio mlađi od ostalih, i ne bi trebalo da uzima na sebe više od onoga što
odgovara njegovim godinama. Drugom prilikom bi pljunuo i ustao od
stola… Ipak, on ne izdrža:
– Ne, ja odlično razumem!
– Lepo je čuti, mladi čoveče – samo što ne propeva trgovac iz
Vavilona. – Dakle, ti se slažeš sa mnom?
Tihotep ga nije gledao. Oborivši pogled on izgovori vrlo oštro, s
prizvukom zlobe:
– Rekao sam da sam razumeo. A kad kažem razumeo sam – znači,
razumeo sam! A „slažem se“, to je nešto sasvim drugo. Ako želiš da se
raduješ – onda pij vino!
– Pa ja pijem! Pijem, tako mi bogova!
I trgovac srknu, ali tako da se zagrcnu i objasni da mu je vino ušlo u
dušnik.
– Pij, poštovani Tahura. A vajanje ili slikarstvo nisu isto što i vino!
Dobro raspoloženje mogu ti priuštiti jedna kokoška ili jare. Znači li to da
umetnost treba izjednačavati sa živinom? Nijedan vajar nije obavezan da
te zabavlja. I zapamti, stranče: mi nismo ulični glumci!
Trgovac prekrsti na grudi dlakave debele ruke. U znak potpune

108
poslušnosti. Tačnije, potpune pokornosti. I samim tim kao da je
razoružao svog protivnika. Džehutimes prozre to lukavstvo i čekao je
šta će dalje biti. Ali se više ništa nije desilo: rasrđeni mladi vajar zatvori
oči da ne gleda, jer nije odgovarao za svoje ruke, koje su ga prilično
svrbele. Izbiti ovog procenjivača umetnosti bilo bi sušto dobročinstvo…
– Velika gospodo – progovori Tahura tonom krivca – ako sam sebi
dozvolio neku…
Džehutimes ga prekide smejući se:
– Da, dozvolio si. Baš si sebi dozvolio.
– O, ako je to i tvoje mišljenje – onda molim vas da mi oprostite…
Da li je moguće da sam vas uvredio?
– A šta ti misliš, poštovani Tahura?
– Ne znam šta da kažem…
Tihotep srdito dobaci:
– Nema veće uvrede za umetnost i za one koji joj služe nego da se
od nje zahteva da pruža samo radost. I više od toga: umetnost se ne
stvara radi uveseljavanja. Ko hoće bezbrižno veselje – taj će ga uvek naći
i bez umetnosti. Mi često svetu donosimo tužne misli. Mi uznemiravamo
dušu. Ponekad je primoravamo da treperi od straha. Mi žigošemo
podlace! A što se tiče veselja – njega ima mnogo u dućanu poštovanog
Userheta. Zar ne?
Ovo pitanje je bilo upućeno vlasniku dućana. I ovaj se pokloni. On je
poznavao – i to vrlo dobro, ćud mladog vajara iz faraonovih radionica. I
nije se usudio da protivreči, mada mu je bilo sasvim svejedno: da li
umetnost uveseljava dušu ili donosi neprijatna razmišljanja. Ovo je za
njega bilo isto što i jučerašnja žega.
Džehutimes pohvali Userhetova jela i ovim skrenu pažnju
protivnika od njihove glavne teme. Trgovac sa zadovoljstvom iskoristi
pruženu mogućnost i takođe pohvali jela, i to sa istim oduševljenjem s
kakvim je malopre hvalio umetnost, sposobnu da pruža samo radost…
– Da li su i u tvojoj domovini jela ista ovakva? – upita Džehutimes. –
I šta se kod vas najviše ceni?
– Kod mene? I mi u Ninivi imamo ovakve dućane. Samo su oni
malo skromniji. Kod nas se jede i ušećereni orah, krupan i sitan, i
kikiriki. A naš poznati specijalitet je masna ovčetina u ovčijem loju, koja
se sprema na mangalu. A potom se hladi, začinjena raznim travama
sušenim na suncu. Pravo je zadovoljstvo jesti takvo meso. Ali ja
poznajem zemlje – daleko na severu – gde se kobilje mleko – tako mi
bogova! – ceni kao suvo zlato.
– Kobilje mleko?! – uskliknu Ahtoj.

109
Džehutimes ga zaustavi pokretom ruke:
– Ahtoje, i ja tvrdim da ima takvih zemalja. O njima sam slušao od
jednog poštovanog žreca, koji zna Šta ima u zemlji, na zemlji i pod
zemljom. Oni mleko kisele, hlade ga i piju kao što mi pijemo pivo ili
vino.
Trgovac to potvrdi. I više od toga, tako potkiseljeno mleko može da
obori s nogu čak i snažnog muškarca, ako ga popije u većim količinama.
A čemu priče o kobiljem mleku! Postoji zemlja gde gori voda koja izbija
iz zemlje…
– Kako gori? – oprezno upita Tihotep.
– Gori plamenom – ljubazno objasni trgovac, kao da među njima
nije bilo nikakve prepirke. – Kao kad bismo istopili ovčije salo i upalili
ga. Ili riblji zejtin. Buknuo bi plamen.
Svako može zamisliti kakav bi bio plamen kad bi se to upalilo. Ili
ulje koje se dobija iz oraha. Ali kako gori voda, to je teško zamisliti. Ili je
možda to neka posebna voda? Međutim, trgovac je tvrdio da to nije neka
naročita voda, već obična. Koju svi piju i koja izvire iz zemlje. Kao u
oazama. Ili u planinama.
– A ko pali vodu? – upita Ahtoj.
– A kome bi moglo tako nešto čudno da padne na pamet? Najčešće
je to munja: ona udari u izvor i on se zapali. I onda se dim diže prema
nebu, i ljudi se mole vatri. Jer ona ima veliku moć. A moć, kao što je
poznato, uvek pobuđuje poštovanje.
– Ni to nije istina! – progunđa Tihotep.
– Šta to nije istina? – začudi se trgovac.
– Nije tačno da moć uvek pobuđuje poštovanje. Da si rekao da
mudrost pobuđuje poštovanje – to bih mogao da shvatim. Ali moć?!
Trgovac pljesnu rukama:
– E, prijatelju, ti si me dokrajčio! Da li je moguće da sam ti nagazio
na žulj? Može se pomisliti da smo ja i ti neprijatelji. Čim zinem, tebi nije
pravo.
Džehutimes reče pomirljivo:
– Nemoj se ljutiti, poštovani Tahura. Mladost ima jednu
neprocenjivu osobinu: ona ne priznaje sredinu, već ide u krajnost. Mi
vajari, koji nismo daleko od njegovog veličanstva, ne možemo se s
tobom složiti bez posebnih ograđivanja.
– Oprosti mi, Džehutimese, ali Kemi se uvek dičila moći svojih
sinova. Pogledajte u daleku prošlost, pročitajte svitke predaka, i sami
ćete se uveriti da moć nije sramota.
– Od pre izvesnog vremena mi dajemo preimućstvo Mudrosti. Ona

110
je bolja od moći.
Džehutimes isprazni čašu i tresnu je o sto, ali čaša se ne razbi.
Ahtoj razvi misao koju je izrekao njegov starešina. Stvar je u tome
da trihiljadito iskustvo Kemi rečito svedoči u korist mira. Kome ratovi
donose sreću? Samo nekolicini vojskovođa. I možda faraonima. I to ne
svima. Kada bi susedi koji žive na severu i jugu takođe ovo shvatili,
onda bi na zemlji zavladala sreća. Druga je stvar kada upadaju Azijati-
Hiksi i razbijaju ti posuđe u kući. Onda i sami bogovi naređuju da se
latiš mača i da letiš na ratnim kočijama,
– Znači, njegovo veličanstvo se uporno drži mira? – na izgled bez
ikakve skrivene namere upita Tahura.
– Da, tako je! – izgovori Ahtoj.
– Samo mira – potvrdi Džehutimes.
– Vidite… – trgovac protrlja ruke kao da je prozebao pa hoće malo
da se zagreje. – Vidite, pohvalno je želeti mir. Ali ko ti jamči da i Hetiti
žele to isto! Ili, pak, Sirijci? Ili Sumerci? Ili Etiopljani? Ili Libijci? Ja
razumem to što državna mudrost nameće mišljenje da je mir blagodet.
Ali onda to mišljenje ne sme biti nametano samo nekima, već svima.
Ratoborni Hetiti teže ka jugu. Oni potiskuju vaše položaje. A zar ćete vi
sve to mirno posmatrati?
Džehutimes ništa ne odgovori.
– Zar oni potiskuju naše? – upita Ahtoj.
– I te kako!
Tihotep mračno odseče:
– Nije istina!
– Šta nije istina, mladi čoveče?
– Da oni potiskuju naše,
– Ja nisam rekao da potiskuju.
– A šta si rekao?
– Da mogu da potisnu…
Tihotep uzdahnu. Otpi vino. Hteo je nešto da kaže, ali ga preteče
Džehutimes:
– Poštovani Tahura, rekao bih da mi vodimo nepotreban razgovor,
jer se na granicama ne mogu predvideti nikakve komplikacije. Sukobi
mogu uvek da izbiju…
Ne bi se moglo reći da li je on namerno lagao, ili nije poznavao
stvarno stanje. Trebalo je imati ogromno strpljenje njegovog veličanstva
pa ne obraćati pažnju na ispade Hetita. Džehutimes je u dubini duše
osećao da nije sasvim u pravu. Ali nije mogao govoriti drugačije! Nije
mogao, zato što je i sam mislio isto što i faraon. Glavni neprijatelji su

111
ovde, na obalama Hapi, a ne na Tigru i Eufratu. Ko najviše želi pad
njegovog veličanstva? Da li tajni Amonovi žreci (javni su navukli nove
maske) ili hetitski sveštenici? Razume se, Amonovi žreci! Drugim
rečima, rat s Hetitima ne vodi ničemu. Druga je stvar ako Hetiti, uprkos
pravilima, krenu na jug, prema Sinajskom poluostrvu ili provinciji
Gošen. Tek će se od tog udarca otrezniti. Jedino od tog udarca! A pisma
koja sada piše njegovo veličanstvo na hetitskom jeziku i upućuje ih na
sever, sasvim su dovoljno sredstvo protiv rata…
…Da li su to njegove reči, ili reči koje je čuo u dvoru? Možda lično
od faraona. Teško da bi se sam vajar s takvom sigurnošću usudio da
izrazi svoje mišljenje o ratu i Hetitima.“
U svakom slučaju, trgovac je bio veoma zadovoljan razgovorom,
zahvaljivao se bogovima koji su učinili da se sastane s tako velikim
dvorskim ličnostima.
– Po zdravom razumu – reče Tahura – čovek se mora s vama složiti.
Kao što vidim, vaša pamet je dublja i šira nego što čovek može
pretpostaviti, imajući u vidu vaše godine. Video sam starce sedih vlasi:
njihove reči nisu ništa pametnije od vaših, dok vaša pronicljivost
nadmašuje njihovu.
Tihotep se s ponosom osmehnu. Najzad je stranac progovorio
ljudski. On je bio spreman da oprosti Vavilonjaninu sve njegove zablude
o umetnosti i ratu i miru. Glavno je da je čovek shvatio prave reči. A ako
je shvatio, znači dobro je, hvala bogu! Mladi vajar napuni čašu sebi i
Tahuri, a zatim reče:
– U početku mi se učinilo da si pun zlobe. (Na Tahurinom licu
pojavi se izraz zaprepašćenja.) – Da, učinilo mi se! Ali sada mislim
drugačije: ti nisi rđav čovek, mada si malo u zabludi. Ali ti uviđaš svoje
zablude. I tačno ih shvataš. A to ne može svako.
Trgovac se glasno nasmeja. Stisnu Tihotepu ruku i prijateljski ga
potapša po ramenu. A onda ispiše vino u znak izmirenja i prijateljstva.
– Sada kad sam zaslužio blagonaklonost svog mladog prijatelja –
reče Tahura – da li se mogu nadati nečem većem? Nečem što će mi
pružiti duboko uživanje? – govoreći ovo Tahura nije skidao pogled sa
Džehutimesa:
– Mogu li?
Džehutimes ga je, izgleda, razumeo. Pa zar je Tahura prvi koji mu se
obraća s takvom molbom? I mada još nije izrečena, ona mu je na vrhu
jezika. A u suštini je jasna. Džehutimes unapred zna kakva je to molba.
– Ja imam radionicu – reče on – imam radionicu u kojoj sam
starešina sedmorici vajara. Starešina sam i njihovim pomoćnicima, kojih

112
ima petnaest. I kamenorezaca kod nas ima dosta, i sve vrste radnika koji
mogu da obavljaju teške poslove. Userhet zna gde je moja radionica. On
zna put do nje, kao učenik hijeroglif „anh“. Možeš u bilo koje vreme da
dođeš u goste.
Userhet je ponizno klimao glavom kao da je govorio: „Da, znam“;
kao da je govorio: „Znam, kao anh“.
Presrećni Azijat samo što ne zaigra kao jarac, pa naruči da donesu
svima odlično vino „Lepotan iz Ahjatija“. I naredi da lično Maji posluži
vino. A kada se ona pojavi, prelepa i čarobna, trgovac povika:
– Najženstvenija Maji, poljubi svakoga kome pružiš vrč! Poljubi
svakog! Veliki Džehutimes me je pozvao u goste!
I ona na Tihotepovo iznenađenje i nezadovoljstvo posluša Azijata. A
Tihotep sav obamre kada ona spusti na njega žig jevtine ljubavi koja se
prodaje kao luk ili žutikovina na pijaci. Taj znak mu je pekao obraz. I
dok je ona glasno i pohotno ljubila druge, on se trzao. A onda odjednom
poče da se trese kao u groznici, te dohvati vrč i poče da pije vino
neposredno iz njega, da bi stišao nastup ljubomore…
Maji obiđe sve prisutne, i pošto je svakoga od njih poljubila, ponovo
nestade iza zavese.
Trgovac je milovao obraz na onom mestu gde ga je poljubila
lepotica i, prevrćući očima, govorio:
– O, bogovi, šta se to malopre desilo?! Zašto mi je srce sišlo u pete?
Recite mi, dragi prijatelji, šta se malopre desilo s mojim obrazom? Zašto
mi obraz tako gori?
Trgovac se zavali na leđa i podiže noge. Posmatrajući ga, vajari su
se valjali od smeha. Posluga – kuvari, oni koji čiste živinu i oni koji peru
sudove – izviriše iza zavese da vide neverovatan prizor. Maji takođe
izađe iz svog skloništa. Zajedno s njom pojaviše se i njene drugarice –
jedna lepša od druge, jedna mlađa od druge. Tihotep trenutno zaboravi
na Maji. Pogled mu je bio kao u vuka koji se našao u jatu divnih gusaka.
I reče sebi: „Evo obećanog mesta koje sam retko posećivao. Kajem se
zbog toga. Jer šta je život ako prolaziš pored lepotica prema kojima ni
zvezda nije zvezda, već samo glavica bronzanog eksera.“ Tihotepu
zapade za oko jedna preplanula lepotica prelepih nogu i grudi, bedara i
lica, devojčica-žena graciozna i nežna. Vajar ustade i priđe joj, dok su se
ostali zabavljali prizorom koji im je pružao Azijat trzajući nogama, i
upita je:
– Ko si ti?
Ona ga pogleda bez straha i slobodno svojim plavim očima koje su
ličile na staklo iz Džahe i odgovori jasno:

113
– Ja sam Soru.
Kakvo je to ime? Odakle je? On je hteo da čuje još nešto od nje. Da bi
prema govoru mogao da odredi ko je ona i odakle je.
– Kakvo je to ime? – upita on.
– Aramejsko – reče ona.
– Ti si Aramejka?
– Jesam.
– Jesi li odavno ovde?
– Oteli su me pre pet godina.
– Da bi se mučila ovde?
– I da bih volela muškarce – nemilosrdno nastavi ona.
I, možda za inat Maji, on reče:
– Soru, želim da te vidim.
– Onda dođi opet ovamo.
Razgovor se na tome završi. On se povuče, zato što se trgovac vratio
na svoje mesto i bučno brisao znoj sa čela. Devojke se izgubiše. I kuvari
se vratiše svojim ognjištima. I oni koji čiste živinu nastaviše da obavljaju
svoj prljavi posao.
Azijat je osvojio Džehutimesovo srce. Vajar odavno nije sreo tako
razboritog, tako učenog i tako zabavnog čoveka. Dobro je učinio što je
pozvao u svoju radionicu Tahuru. Zar on nije dostojan ljubaznog, i više
od toga, toplog prijema? Da, da, da!… Tahura će ga posetiti, a on će mu
tom prilikom pokazati svoje radove i prirediće gozbu za njega i u
njegovu čast!
Sve je ovo izrazio biranim i za takvu priliku odgovarajućim
izrazima. Ahtoj i Tihotep su klimali glavama, kao da potvrđuju poziv
svog starešine i učitelja.
Kada su se opraštali i zahvaljivali jedan drugome, pokazujući
krajnju učtivost, Tihotep uhvati njen pogled. Pogled uzrujane srne.
Pogled najlepše životinje, čije je telo uznemireno.
On joj klimnu glavom. I ona spusti pogled. Trepavice su joj bile
duge i crne. Jasno su se mogle videti izdaleka. Zar će nekada nestati taj
pogled, Soru?

114
Semneh-ke-re

N
a balkonu prvog sprata, okrenutog prema severu, bilo je
prohladno tog vrućeg dana. Odavde se pružao pogled na
gotovo ceo Ahetaton. S leve i s desne strane duž Puta faraona
nalazili su se hramovi, vrtovi, kuće velmoža, a u daljini kolibe siromaha.
Na suncu se presijavao glavni hram Per-Aton-Em-Ahjati, obložen
ružičastim kamenom. U njegovoj blizini uzdizao se mali hram Het-Aton-
Em-Ahjati. Tamo su se, ka Istočnom grebenu, nizale kuće, kuće, koje su
nestajale u senci sikomora, narova i urminih palmi. Koliko je samo
zemlje bilo potrebno preneti da bi ovo drveće raslo na usijanom pesku!
Koliko je trebalo uložiti truda da bi u svom punom sjaju zasjale zidine
dvorca na pustoj obali Hapi, koju Amon nije oskrnavio svojim
prisustvom.
Njegovo veličanstvo voli, veoma voli, ovaj grad, podignut po
njegovoj zamisli, po njegovim savetima i naređenjima. Grad ima samo
četrnaest godina, ali nigde na svetu nema lepšeg grada od njega. Kažu
da je Niniva prelepa sa svojim visećim vrtovima. A zar je Ahetaton
ružniji? Ne samo da nije ružniji, već je čak i lepši! O tome govore svi koji
su hodali ulicama Ninive i ulicama Ahetatona. A ako se čak ni Niniva ne
može porediti s njim, šta tek preostaje drugim gradovima? Koliko samo
vredi Put faraona! Taj put-lepotan, prav kao strela, sa čije se obe strane
uzdižu građevine! Njih su podizali najbolji arhitekti Kemi. Zar se na
njima ne primećuje ruka Tutua, Hatiaija, Manihetutefa i Maija? Ko ne bi
prepoznao na fasadnim bareljefima rukopis Jutija, Beka i Džehutimesa?
Ali više od svega zadivljuje u ovom gradu njegova čistoća! Prljava voda
sprovedena ispod zemlje teče kroz cevi od pečene gline. Kupatila se lože
i danju i noću i ljudi u Ahetatonu su neobično uredni, tako da se ne
mogu porediti sa drugim građanima Kemi.
Svaka reč njegovog veličanstva težila je vrlo mnogo – bila je teža od
stotinu debena! Kao rezultat toga iznikao je grad, veliki grad na Hapi!
Kako da se ne voli ovaj grad Ahetaton kome nema ravnog?! Njegovo
veličanstvo svakodnevno uživa u pogledu koji se pruža sa Severnog
balkona. To je kod njega kao neka vrsta bolesti. Veoma prijatne bolesti.

115
Njegovo visočanstvo Semneh-ke-re je suvonjav, slabunjav. Pored
njega car izgleda kao pravi div. Ali Kemi je potrebna glava, a ne noge i
ruke. Semneh-ke-re je čovek blistavog uma. Nije im uzalud koren isti –
oni su braća po ocu! Nije važno što im majke nisu iste. Otac je uvek
glavni. Bar kada su u pitanju deca…
– Moram nešto da kažem – poče faraon i ućuta.
„…Zar svu ovu lepotu dati drugome? Lepotu dobijenu krvlju, srcem
i dušom?“
On je imao u vidu ovaj grad, ovu državu, koja je za njega
predstavljala ceo svet. I ove hramove, i ovo drveće u pesku. I ovo nebo. I
Atonov disk. Sve, sve, baš sve! Ali takav je neumoljiv zakon života – dati
drugome ono što se dobija po vrlo skupoj ceni. I faraon ponovi:
– Moram nešto da kažem…
Njegovo visočanstvo Semneh-ke-re je mogao da naslućuje. Ehnaton
je nešto nagoveštavao. Čak veoma jasno.
Reč je o suvladaru. O suvladaru njegovog veličanstva… Zar je
moguće da njegovo veličanstvo Naf-Huru-Ra oseća da mu se bliži kraj?
Zar ne računa na dugu vladavinu? Otkud to? Otkud to u trideset i petoj
godini života? Istina, faraon ne treba da sanja o tome da će na prestolu
biti četrdeset i pet godina, kao Senusert I. To je tačno. Ali, ipak, trideset i
pet godina je veoma malo!… Pa zašto onda žuri njegovo veličanstvo?
Faraon nastavi bez imalo uzbuđenja na licu, u očima i rečima. Kao
mudrac. Kao mudrac koga je iskustvo učinilo još mudrijim. Zvanično.
Dosta hladno. I ozbiljno, kao da izriče odavno smišljenu, odavno rešenu
presudu.
– Semneh-ke-re, ja mislim: svaki vladar velike zemlje – ako ima
pameti – obavezan je da nađe sebi dostojnog naslednika. I da se povuče
u određeno vreme. Pre nego što ga napusti snaga, ili ga pozovu na polja
Ijalu, ili mu iskopne misli, neophodne za vladanje svetom. Ja smatram
da je došlo vreme da i ja izaberem suvladara. Šta ti na to kažeš?
Njegovo veličanstvo je stajalo sasvim blizu, posmatrajući ga
ispitivački. Njegovo izduženo uzano lice bilo je napregnuto od
iščekivanja. Usne mu se stisnuše. Ruka uhvati ruku iza leđa.
Njegovo veličanstvo beše jedva nagnuto napred, sa nogom uz nogu
kao vojnik.
– Očekuješ li moj savet? – tiho progovori Semneh-ke-re.
– Razume se.
Njegovo veličanstvo je sada izgledalo upravo onako kako ga je
predstavio vajar Ahtoj: malo podrugljiv, oprezan, pametan.
– Ja se slažem s tobom, tvoje veličanstvo.

116
– Kako to da razumem?
Bilo je jasno da je faraon očekivao iscrpniji odgovor. Ne kratko –
„da“, „ne“, već opširniji, koji može da izazove razne misli i pitanja…
– Jadan je onaj koji ne ume da gleda unapred…
– To je lepo rečeno, Semneh-ke-re!
– …ko na vreme ne izvuče mač iz korica…
– Divno!
– …. ko ne ide ispred događaja, već se vuče za njima kao mačji rep
za mačkom.
– I to si takođe divno rekao!
Faraon je bio zadovoljan…
– Zato, tvoje veličanstvo… – Semneh-ke-re duboko uzdahnu, kao da
se sprema da se zagnjuri u vode Hapi. – Zato mislim da je tvoja odluka
da uzmeš suvladara potpuno razumna. Svi smo mi Atonove sluge i
deca. Čim nas on pozove, mi odlazimo na polja Ijalu. A niko ne zna kada
će se to desiti. Možda u postelji, možda na putu. Možda za trpezom.
– Tako je…
Faraon skoči s mesta i uzbuđeno poče da hoda po sobi, gledajući
ispred nogu kao da izbegava rupe na podu. Samo bi ponekad bacio
pogled na zidove i slike na njima…
– Rekao sam ti, tvoje veličanstvo, da ti je to dobra i pametna odluka.
I na vreme doneta. Tako i treba u ime tvoga velikog doma… A šta o
tome misli njeno veličanstvo?
– Ne znam! – kratko odgovori faraon.
Semneh-ke-re za trenutak zaneme.
– Nisam je ni pitao – odseče faraon.
„…Ne znam. Nisam je ni pitao“… a kako to da se shvati? Zar je njen
glas postao tiši? Ili nevažniji. Zar nije ona bila uz njegovo veličanstvo u
svim teškim trenucima? Zar nije bila oslonac njegovim mislima? A sada:
„Ne znam“… „Nisam je pitao…“
Faraon podozrivo pogleda brata. Čelo mladog dvadeset
trogodišnjeg Semneh-ke-rea bilo je čisto i mirno. I sama Plemenitost
pozavidela bi mu na izgledu. Žene su maštale o tako mekom i glatkom
licu. Oči su mu zračile nežnošću i bistrinom – što je neophodno čoveku,
posebno vladaru velike države. Ko je rekao da je surovost saputnik
careva? Zašto surovost? I koga je ona i od čega sačuvala u ovom i onom
životu? Čiji je spomen sačuvala od zaborava? Ničiji…
Faraon je znao koga će izabrati. I reče:
– Ti ćeš biti moj suvladar! Ti!
Semneh-ke-rea ovo ni najmanje ne iznenadi. On je znao da je to

117
pravedno. Da to mora tako da bude. Ali upita samo reda radi:
– Jesam li ja dostojan toga?
– Jesi.
– Tvoje veličanstvo, jesi li dobro razmislio?
– Jesam.
– Hoću li moći da odgovorim toj dužnosti kako treba?
– Ne znam. Bićemo zajedno. Kao blizanci. Obećavam ti sve: moć,
hrabrost, mudrost. Jedino što mogu, jer sam već na kraju. Muče me
veliki bolovi ovde… u jetri… u srcu… I ovde… u glavi.
– Da li ću moći, tvoje veličanstvo?
„…Ovaj će služiti Atona, nepokolebljivo. On će poći mojim pravim
putem.“
Odluka njegovog veličanstva izgledala je konačna. Čvrsta.
Neopoziva. Kao i sve što je ranije rešavao. Njegovo veličanstvo reče:
– Ja i ti moramo da razmislimo o važnoj stvari. Ponovo mi je dolazio
Horemheb i zahtevao rat…
Semneh-ke-re se namršti kao dete. Baš kao dete kome su dali drugo
mleko. Na čelu mu se pojaviše bore. I na obrazima. I on poče da žmirka.
– Tražio je rat? – upita on. – S kim? Kada?
– Sa svima! Hetiti zauzimaju neka pogranična sela – ratujmo s
njima! Etiopljani su uvredili našeg kneza – ratujmo s njima! U Libiji su
uhvatili našeg trgovca – ratujmo s njima! Azijatski knežići nisu uplatili
danak u određenom roku – ratujmo s njima! Tom čudovištu se priviđa
samo rat. On samo o ratu sanja. Njemu je svejedno s kim će ratovati.
Samo da ratuje. Da tera regrute u Aziju. Da im nosi hranu i vino. Da
ubija tuđe i svoje. On zaboravlja da bojna kola imaju i Hetiti, zaboravlja
da se koplja i mačevi ne kuju samo u Kemi, da kroz vazduh ne lete samo
naše strele.
Faraon sede na klupu. A naspram sebe namesti Semneh-ke-rea.
Upravo ispred sebe. Na rastojanju ruke. I nastavi kao da razgovara sam
sa sobom:
– Naravno, nije teško upustiti se u rat. Reci Horemhebu samo dve
reči – i evo ti rata. Nije potreban čak ni povod. On postoji! Povoda ima
mnogo. Možeš se uhvatiti za bilo koju sitnicu, pa da započneš rat gde
god ti je volja: ako želiš u Libiji – onda u Libiji, ako želiš u Aziji, onda u
Aziji! Može se ratovati i s Ninivom, sa Donjim Retenuom, sa Sumercima,
koji su na izdisaju. A kakve koristi od toga?! Ratovaćeš u pesku, gutaćeš
prašinu, lizaćeš kamenje od žeđi, a potajno i otvoreno Amonove sluge će
podići glavu iza tvojih leđa…
– A zašto?

118
– Pa to je bar jednostavno objasniti. Kada čovek oslabi, napada ga
svaka vaš. Bilo šta da kažeš, rat je slabost. I pobeda je slabost. Naročito
pobeda! Zapamti to! Kemi nisu potrebne pobede na bojnom polju. Mi ne
nameravamo, kao Hiksi, da se selimo s jednog kraja na drugi. Zar nam
to treba?
– Ne – reče Semneh-ke-re.
– Ko bi želeo da ostavi Kemi, obale Hapi, i da se naseli u prljavoj
Aziji?! Lepo je kada u Kemi stižu dinje iz Azije. Ali živeti u Aziji?!
Razumljivo je to što su Hiksi upali u našu zemlju: želeli su bogatstvo. A
mi čak ni svoje mrtve ne ostavljamo u tuđoj zemlji. Zar nije tako?
– Tako je – složi se njegovo visočanstvo.
– Znači, mi nemamo zašto da ratujemo. Meni stalno poturaju pod
nos ime Tutmosa III. Dive se tome kako je ratovao. Stigao čak do Donjeg
Retenua. Bio je, kažu, pravi junak! Možda je i tako. Nekada su Kemi bili
potrebni ratovi. A sada? Jesu li joj i sada potrebni?
– Nisu! – Semneh-ke-re se plašio čak i same reči „rat“.
Njegovom veličanstvu se nije dopao njegov odlučni odgovor.
Dešava se da se ne može proći bez rata. Na primer, kada postoji velika
pretnja spolja. Tada se rat ne može izbeći. Ali i u takvim slučajevima
treba tačno proceniti da li odista postoji takva pretnja ili je izmišljaju
ratnici. Azijati se svakako moraju držati na uzdi. O tome nema spora. A
glupo je i prepirati se. To je jasno i detetu u kolevci…
– Kada pokušavam da gledam unapred – njegovo veličanstvo se
napravi da posmatra neki udaljeni predmet (čak je i dlan prislonio na
čelo) – kada posmatram daleko unapred, onda vidim da veličina Kemi
nije u ratovima. Čovek se ne može boriti celoga života…
– Ne može – ponovi Semneh-ke-re.
– Njemu je potreban predah…
– Jeste.
– On nije rođen za to da se tuče celoga života.
– U pravu si!
– Već za to da živi. Da uživa. Da se moli njegovom veličanstvu
Atonu. Da stvara himne. Da radi u polju. Da hrani ženu i decu.
– Tako je. Tako je.
– Šta je ostalo od Hufua?
– Ogromna piramida.
– A gde je telo Hufua?
– Odavno je istrulelo!
– Piramidu nisu sagradili ratnici. Niti ljudi kao što je Horemheb!
Već ljudi sa viskovima i čekićima u rukama. Zašto onda mi moramo da

119
dajemo prednost ratu?!
– Ne moramo.
– Pa ja to i kažem!… A šta ćemo s Horemhebom?
Semneh-ke-re se zamisli, kao dete napreže čelo i reče:
– Horemheba bismo možda mogli da oteramo što dalje?
– A zašto?
– Pa zato što je podlac.
Njegovo veličanstvo se iznenada glasno nasmeja. A onda ustade i
smejući se ode do ugla i vrati se.
– Ne, tako se ne može – reče on obeshrabrenom Semneh-ke-reu. –
Na dvoru su potrebni različiti ljudi. Čak i podlaci.
– Zašto?
– Podlaci?
– Da.
– Za svaki slučaj…
Semneh-ke-re je sedeo smerno – uspravno, prekrstivši ruke na
kolena. Iz svega ovoga ispada da treba podnositi podlace, zato da bi se
koristile njihove usluge? Pa to je protiv savesti. Teško faraonu ako mora
da trpi podlaca pored sebe.
Ehnaton nastavi:
– Vremenom ćeš štošta i sam doznati. Prestona sala krije mnoge
tajne. Kada budeš obukao odeždu vladara i stavio na glavu belo-crvenu
krunu – pomirićeš se sa onim što sada ne možeš dopustiti svom srcu.
Onda će ti biti jasno! I sasvim drugačije ćeš gledati u oči zvaničnicima
koji te okružuju. Oni će u tvojim zenicama tražiti tajni smisao. Ali i ti ćeš
se truditi da pročitaš tajne zapise u njihovim srcima. Jamčim ti to! I tada
ćeš shvatiti da su, pored poštenih ljudi, neophodno potrebni i podlaci.
– Ne razumem – tvrdoglavo reče Semneh-ke-re.
– Možda ne razumeš, niti ćeš ikada razumeti, ali ćeš pored sebe
držati podlaca. Sam ćeš uvideti da je bez toga teško. Skoro nemoguće.
– Pa to je užasno! – i Semneh-ke-re se zgrozi. Smučilo mu se.
„…Dragi dečak! Bolji je takav na prestolu negoli nekakav okoreli
podlac. Ni od jednog podlaca zemlja nije imala koristi. Može li podlac da
učini nešto korisno samo zato što je na prestolu? Ne. Takvog nema. Cela
istorija Kemi svedoči o tome… Moj je izbor pravi! Meni je potreban
bogobojažljiv čovek – Atonov sluga bez pogovora. Samo takav će
povesti Kemi ka procvatu. Samo takav uliva nadu. Samo takav odgovara
velikom Disku!…“
– Dakle – zaključi njegovo veličanstvo – izgleda da smo se
dogovorili o podlacima. Unapred znaj da njih ne bi trebalo potpuno

120
odbijati od sebe. Drži ih na uzdi, iskoristi ih po svom nahođenju. Naš
veliki osvajač Tutmos III po svom karakteru bio je glavoseča. Ali budući
po prirodi pametan i obrazovan, on je pridobio sve one
najdostojanstvenije i najopreznije. On kao da je izjednačio tasove na
vagi…
„…Čini mi se da nikada ranije nisam čuo takve reči od njegovog
veličanstva. Po mome, što se tiče podlaca, Ahnajati je imao drugo
mišljenje. Otkud takva promena u pogledima? Znači, Naftita je u pravu
kada se žali na faraona… Tako dakle! – znači savez s podlacima!“
– Moram ti reći, dragi Semneh-ke-re: faraon s godinama postaje sve
zreliji. – Njegovo veličanstvo proteže vrat i iskolači oči, kao da nešto
osluškuje – priznajem da ja tek sada počinjem da razumem svu dubinu
državne mudrosti. Bilo je dovoljno da pružim ruku iznad Kemi pa da mi
se svih dvadeset kneževa Ta-Meta pokore bez pogovora. Dvadeset
dvojica kneževa Ta-Resa klanjaju se mojim stopama. Nema provincije u
kojoj ne bi svrgli omraženog Amona! Moja je moć slična Hapi u mesecu
hajaku kada vode potapaju celu Kemi. Ja ne govorim o ratnoj moći, već o
duhovnoj, nadahnut našim suncolikim ocem. Reci mi iskreno, Semneh-
ke-re, da li je bilo faraona jačeg i odvažnijeg od mene? Hajde, zaviri u
dubinu vekova!
Semneh-ke-re odgovori sasvim iskreno (a drugačije nije ni umeo):
– Ne, tvoje veličanstvo, ti si svrgnuo Amona i uzdigao pravoga
boga, životvornog boga. I Kemi je odvratila od sebe lik Amona, jer je
faraonova reč moćna! I na celom svetu nema više sile koja bi okrenula
unazad tvoju kočiju nalik na sunce. Zar reke teku unatrag?
– Ne teku!
– Ti si pokorio mnogobrojne bogove i svoje ne-», prijatelje – jednim
udarcem. Samo jednim udarcem! – što bi mogao samo pustinjski lav.
Faraonu se dopade ova misao. Kao da ga je neko lako munuo u bok
i ukazao mu na najjaču stranu njegovog karaktera. Bio je vrlo
zadovoljan.
– Da, Semneh-ke-re. Izgleda da si ti u pravu: baš jednim udarcem,
jednim skokom! Koja će budala skakati preko dubokog kanala u dva
skoka?!
Semneh-ke-re je klimao glavom i smeškao se malo ponizno, mada
njegovo veličanstvo to uopšte nije zapažalo. On je, izgleda, uživao u
svojoj moći, koja je okovala zemlju debelim lancem. Na koščatim
jagodicama bledog faraonovog lica pojavi se slabo rumenilo.
Faraon se sasvim približi Semneh-ke-reovom licu. Suvladar je
mogao jasno da čuje isprekidano disanje vladara Kemi. U faraonovim

121
raširenim zenicama kao da se otvarao ceo svet u carstvu noći, gde je
vladao mrkli mrak. Njegovo veličanstvo neočekivano upita:
– A hoćeš li biti veran našem ocu Jatiju?
Faraon je pitao tako kao da drži nož u ruci, spreman da ga zarije u
Semneh-ke-reovo grlo.
– Hoću – odgovori mlađi brat.
– Šta si rekao?
– Hoću! Hoću!
– Vrlo dobro.
Faraon iziđe na balkon, nasloni se na kamenu ogradu, podiže glavu
k nebu i doviknu suvladaru:
– Ne verujem.
– U šta?
– U tvoje reči!
– A šta ti je dalo povoda za to? – Semneh-ke-re proguta gorku
pljuvačku. – Šta ti je dalo povoda za to, Ahnajati?
– Jednostavno, ne verujem.
Semneh-ke-re nije znao šta da radi. Da li da se prepire i dokazuje da
to nije tako? Ali to bi bilo isuviše ponižavajuće! I može li se uopšte
ubediti čovek koji je čvrsto izjavio da ti ne veruje? Njegovo visočanstvo
je sedelo nepomično. Zatim – malo posle – ustade, priđe njegovom
veličanstvu s leđa i spusti mu ruku na rame:
– Ahnajati, reci da si se šalio… Da ti je to izletelo…
Ovaj je ćutao.
– Reci da nemaš razloga za takvo nepoverenje.
Faraon je stajao kao skamenjen.
– Ja čekam, Ahnajati…
Sunce je užarilo Istočni greben, koji se pružio s desne strane. Jara od
kamena osećala se čak onde, na obali Hapi.
Iza gustog šumarka sikomore, koji je rastao ispod balkona, vodio je
Put faraona. Njime su žurile kočije, išli prolaznici, marširali strelci koji
su odlazili na smenu dnevnoj dvorskoj straži.
A kada se Ehnaton okrenu licem prema njegovom visočanstvu,
izgledalo je kao da je prvi put ugledao svog suvladara. On mu se
nasmeši, obuhvati ga oko struka i dovede do zida gde je bilo svežije. A
onda, kao da ništa nije ni bilo, reče:
– Slušaj, brate, napisao sam novu himnu posvećenu Jatiju. Čini mi se
da je uspela. Pročitao spm je pisarima. Njima se cela dopala, izuzev
jednog mesta…
– Kojeg?

122
– Teško je to ovako objasniti, treba da ti je celu pročitam.
– Onda mi je pročitaj, Ahnajati.
Faraon je izgledao iscrpljen i strašno mršav. Ona promena na njemu
desila se bukvalno samo za nekoliko trenutaka. „Sve je ovo zbog njegove
bolesti“ – pomisli Semneh-ka-re. „Ahnajati se iznuruje poslovima i
brigama. Nedavno je navršio trideset i pet, a izgleda već kao starac…“
Njegovo veličanstvo donese svitak i snažnim, iznenada ojačalim
glasom, poče čitati himnu. „Faraonu treba odati priznanje“ – razmišljao
je Semnsh-ke-re – „za divno čitanje. A reči su jednostavne, kao sa pijace.
U himni skoro da ničeg nema od starih prašnjavih tekstova, od kojih su
mnogi sada ili nerazumljivi ili jednostavno smešni.“
Njegovo veličanstvo je s neobičnom energijom uspelo da uvede
jezik zemljoradnika i običnih ljudi čak i u diplomatsku prepisku. Čak su
se i diplomatske note pisale na tom jeziku. Zato je svaka reč koju faraon
napiše ili izgovori tako jasna celom nemhuu – siromašnim ljudima,
sirotinji.
Kad faraon stiže do spornog mesta, upozori Semneh-ke-rea:
– Slušaj pažljivo. – I nastavi čitanje.

Nisi li ti pozvao narode


Da te prate na dalekom putu –
Narod Džahe i narod Ta-Netera,
Narod Vavilona i narod Mitanije,
Aramejce, Sumerce, Izraelce,
I slavni narod prostrane Kemi?

Faraon ućuta. Pogleda ispod oka suvladara i upita:


– Kako ti se čini?
– Nije loše. Čitaj dalje.
– Ništa te ne buni?
– Naravno da me buni.
– A šta?
– Buni me tvoja greška. Kod tebe ona nije današnja. Ti si odavno
rešio da grešiš baš na ovom mestu.
– Misliš na ovo nabrajanje?
– Da.
Faraon baci svitak na pod i pozelene:
– Šta imaš da kažeš?
– Ništa novo.
– Pa ipak?

123
– Zašto da dražimo guske?
– Da bi gakale.
– Misliš li to ozbiljno?
– Ako je ozbiljno, onda ih uopšte ne dražim! To je isuviše sitno.
Nedostojno iole pametnog čoveka. A zar sam ja glup? Reci, jesam li
glup?
– Nisi. Baš naprotiv. Dakle, sve si to namerno činio?
– A možda po naređenju odozgo?
– Ne znam.
– A ti onda saznaj.
Semneh-ke-re je bio miroljubivo raspoložen. On ne bi hteo da se
svađa, da se prepire, da zapodeva kavgu, da se uzrujava i ljuti
Ahnajatija…
– Čuj, brate, ja nisam protiv Toga da budemo poslednji među
narodima. Neka bude po tvome.
Ahnajati ga zaustavi odlučnim pokretom:
– Ne po mome, već po pravdi. Uostalom, ma kako to možda čudno
izgledalo, ja odvajam ova dva pojma: „po mome“ i „po pravdi“. Ako
smo odista veliki narod, onda zašto da ne ispoljimo skromnost! I zašto
da ne stojimo iza svih svojih suseda? Pitam te, zašto?
– To ponižava…
– Koga?
– Naš narod.
– Veliki narod?
– Da, veliki narod.
– Ja verovatno ovo nikad neću shvatiti! Da se veliki narod vređa
zato što ga stavljaju posle Sumeraca? Ili Izraelaca, kojih je šaka jada? Zar
zato da se vređa veliki narod?
– Moguće je…
– Budala će se uvrediti, a onaj ko je veliki neće!
U tome se Semneh-ke-re nije mogao složiti sa Ehnatonom. Bilo šta
da kaže, ne može se narod Kemi staviti iza nekih Azijata ili Etiopljana.
To će svakoga uvrediti! A što je najvažnije, to samo povećava broj
faraonovih neprijatelja, kojih i ovako ima mnogo. Pohod protiv Amona
je skupo stajao. Iako su izbrisana imena božanstva u hramovima, ono
ipak još živi u mnogim srcima. Tetiva je zategnuta. Možda čak isuviše. A
povrh toga, još i ulagivanje susednim narodima! Da li je to potrebno
moćnoj državi na Hapi?
U odgovor na ovo faraon reče:
– Svakoj državi – velikoj ili maloj – potrebna je pre svega pravda. A,

124
to znači, pravda u odnosu na svaku živu dušu… To je jedno! I pravedan
odnos prema susedima. To je drugo! Narušavanje pravde u prvom
slučaju izaziva nemir u državi. Tako je bilo, na primer, za vreme
Sehemheta. On je smenio mnoge semere, za koje se saznalo da su surovi.
Ovim smenjivanjima prethodile su pobune, i to veoma krvave.
Smenjivanja su stigla sa zakašnjenjem. I to od nekoliko meseci… A sada
o drugom vidu nepravde. Pohodi Tutmosa III u susedne države u stvari
nisu rešili nijedno pitanje. Neprijatelji su ostali neprijatelji. Oni su i dalje
ostali tamo gde su i bili, bez obzira na to što je naša vojska gazila njihovu
zemlju. Zar sve to ne navodi na razmišljanje? Šta ti o tome misliš,
Semneh-ke-re?
– Naravno da navodi na razmišljanje. Ali je; vrlo važno do kakvog se
zaključka dolazi posle razmišljanja.
– Tako je… A kakvi su tvoji zaključci?
„Ima li smisla da se prepire? Faraonova upornost je opštepoznata.
Posebno po ovom pitanju. Teško da se on može ubediti u suprotno.
Jedini je put osloniti se na vreme, znajući da vreme leči, vreme ponekad
na nevidljivim krilima donosi tačna rešenja. Nezavisno od tvoje volje…“
– Ja te slušam – uzrujano izgovori faraon.
Semneh-ke-re bespomoćno raširi ruke.
– Razumem te, brate, ti na ovo nemaš šta da kažeš.
– Ne. Meni se čini da ih ne treba nervirati…
– Koga?
– Naše neprijatelje. Plemstvo. Amonove žrece… Suviše si ih stegao
svojim moćnim rukama… Međutim, ni nemhui ti nisu mnogo zahvalni.
– Nemhui! – povika faraon. – A zašto oni nisu zadovoljni?
– Opet zbog tog istog Amona. Ma šta da kažeš, oni ga nose u srcu.
– Pa to je njihova stvar. Mene to ne uznemirava. Amon je izbrisan.
On je izbrisan sa zidova. On je proteran iz duša. Tako je želelo njegovo
veličanstvo Jati. On je to naredio preko mene!
Faraon steže pesnice i kao da se njima brani zaštiti svoje grudi.
Semneh-ke-re je smatrao da je najbolje da ne ljuti faraona, pa saže glavu i
prošaputa:
– Da, blagi bože, tvoja nam usta naređuju, izvršavajući volju
presvetloga!
Faraon uzdahnu sa olakšanjem. I blagi bog je izvoleo da kaže:
– Danas će ljudi videti nešto na prozoru saopštenja. Tebe će videti
zajedno sa mnom!
Semneh-ke-re pognu glavu, ispunjen dubokim poštovanjem.
Iznenada faraon poče da se trza celim telom. Kao da je nagazio na

125
nešto klizavo, gadno. Oči mu se zamutiše i ukočiše kao u mrtvaca.
– Uostalom… – izgovori on muklo. – Uostalom, čemu žurba?…
I on pokaza bratu na vrata. Ne obično, već zapovednički.

126
Večernja novost

U
prozoru je mesec. Danas je nekako mutan. Kao kakva jevtina
igračka od zlata. Onog istog zlata kojeg u Kemi gotovo da
ima koliko i prašine. Ili, jednostavnije rečeno: mesec kao da je
isklesan od kamena, kojeg ima u izobilju u Velikoj zapadnoj pustinji?…
Nefteruf beše obuzet svojim mislima, a Ka-Nefer svojim. Sedeli su u
polumraku. Na ulici su se čuli nečiji koraci! Jedni su se gubili, a drugi
razlegali čas levo čas desno. I u životu je tako: nešto dolazi, a nešto
odlazi kao i ovi koraci…
„Negde na rastojanju od četvrt sehena odavde sedi najmoćniji
faraon i, možda, nežnim prstima steže bradavice na Naftitinim
grudima… A ja se nalazim u tuđoj kući i grickam nokte. Grickajući,
smišljam sto načina kako da uništim surovog faraona, smišljam nešto što
bi ga moglo pogoditi usred srca u slavu boga svih bogova Amona-Ra…“
„…Već se i noć spustila, a ja sam sama, sasvim sama u ovom domu,
gde vlada mir i gde se nalazi muškarac u liku nespokojnog Nefterufa.
Čudan je. Ne može da se obuzda. Ne može da naredi svom srcu da kuca
mirnije. Ne može da ohladi svoj mozak. Dospeo je u takvo stanje da ne
oseća blizinu mlade žene. Nefteruf je kao zver kojoj je krv zamutila
oči…“
„…Ne, ja znam ko sam i zašto sam došao u ovu prokletu jazbinu
zvanu Ahjati. Usne su mi odrvenile, a prsti ogrubeli kao kora palme. A
njoj su potrebni nežni zagrljaji… Samo da se Ahtoj što pre vrati…“
„…On je u stanju da sagleda dalje od onoga što vidi. U njegovim
očima nema muškog zamora. U njemu vri snaga jača od one koja besni u
podivljalom biku. I koliko se ja razumem u ljubav, njegovi zagrljaji
moraju biti vatreni. Pogled mu je kao prava vatrena strela. Život ispod
zemlje ojačao ga je i očvrsnuo. Ali mržnja prema faraonu je sto puta jača
od ljubavi… Sto puta jača…“
Nefteruf se okrete prema njoj. Ona je sedela podalje od prozora.
Mesečina joj je padala na grudi i trbuh. On je već negde video takav
trbuh. Kod dečaka i devojčica, crnoputih dečaka i devojčica u brdima,
čije su grudi bile male kao zvezdice, a trbusi zategnuti. Zategnuti kao

127
koža na bubnjevima.
„…Zar se ovo veče nikada neće završiti?… Kada će se već jednom
pojaviti mladi vajar? Zar da tako glupo i besposleno sedi skrštenih ruku
dopuštajući da u njemu kipti gnev prema faraonu? Da ne doživi i ne želi
da doživi ovo pravo čudo od lepote u liku Ka-Nefer.“
On osluškuje korake sa ulice.
– Čuju se koraci – kaže on.
– Čiji?
– Ničiji određeno.
– Zar se bojiš?
On ćuti i osluškuje korake sa ulice koji tako odjekuju…
– Zar se bojiš, pitam te.
Nefteruf odgovori:
– Veoma.
– Zar si kukavica?
– Jesam. Bojim se da me smrt ne zatekne u besposlici.
On je odlično čuo njeno disanje iza svojih leđa. Ona se takođe bojala
smrti. Oboje su se bojali. Ali kakve veze ovo ima sa smrću? Muškarac
mora da vidi ženu. I pored svih svojih briga. On ne može a da je ne vidi,
ako je pred njim žena, a ne kamen…
On je istovremeno pametan i lukav. Video je mnoge žene. Ali video
je i nebo i zvezde, i vode Zelenog mora i pustinjski pesak. Kao krtica je
puzao na trbuhu u mraku, pod zemljom. Zar je radi žene ovamo došao?
Zašto joj tako šušti prozračna haljina? Zašto iz svoje bujne kose i
ružičastog tela širi mirise Retenua?
– Ka-Nefer – promuklim glasom reče on i is-. kosa pogleda u njene
noge i zlataste nokte na njenim nožnim prstima.
– Slušam te, Nefterufe.
– Da li u Ahjatiju ima mnogo devojaka koje se prodaju?
Ona se iznenadi:
– Devojaka?!
– Da. Onih koje prodaju svoje nežnosti za zlato.
Ka-Nefer lako uzdahnu. Ko zna da li od tuge ili iznenađenja?…
„On je neosetljiv, kao i svaki drugi pravi muškarac u trenutku kada
treba otkinuti sazreli plod. Neshvatljivo je da veliki i jak lav traži
zaobilazne puteve do gazele, umesto da je zgrabi jednim skokom iz
zaleta…“
– Ka-Nefer, pitam te za žene koje se prodaju, a ti ćutiš.
– Zar se to pita?
On se okrete prema njoj. Ceo mesec od jednog roga do drugog bio je

128
u njenim zubima, koji su bleštali više od bilo kog meseca.
„Došao je trenutak kada treba da se reši ono najvažnije: ili će mi ona
biti pomoćnica u poslovima, ili će se pretvoriti u asuru kojom ću se ja
koristiti u odsustvu njenog slavnog muža… Ovaj trenutak sada kuca na
vrata moga srca, i nema više snage koja bi ga zadržala iza njih…“
„…Ovaj čovek želi da se uhvati ukoštac s faraonom. To je dobro. Ali
zar je odista oslepeo ispod zemlje? Oči su mu bistre, kao u ptice nehept.
Ruke su mu snažne kao lavlje šape. A uzana i snažna bedra su mu tako
muževna…“
Ka-Nefer reče:
– Zar si ti ikada video žene koje se ne prodaju?
Šta on to čuje?! Kakve reči izgovara ova bestidna žena i zašto tako
lukavo sija mesec na njenom licu? Ili je to neko iskušenje, koje su mu
priredili bogovi.
– Razmisli šta govoriš, Ka-Nefer!
– Razmislila sam.
– Razmisli još jednom.
– Razmislila sam.
– Razmisli i po treći put! O tome se razmišlja tri puta.
Ona mu se ili ruga ili namerno želi da ga naljuti:
– Razmislila sam tri puta i ponavljam: sve se žene prodaju!
– Stidi se svojih reči, Ka-Nefer.
Ali ona, umesto odgovora, upre noge u njegovo levo bedro. Umesto
odgovora zabaci glavu i odbaci ruke u stranu.
Nefteruf preblede od gneva. Znao je da mora reći nešto što će je
duboko povrediti. Nešto čime će se u ime svih žena koje su tako
nepravedno okrivljene – osvetiti.
– Dobro, Ka-Nefer – uzdahnu Nefteruf. – Neka bude po tvome. A
kolika ti je cena?
Ona odgovori ne gledajući ga:
– Koliko daš. To je stvar tvoje savesti.
– Moje? – povika on.
– A čije bi bila?
– Šališ se, Ka-Nefer!
Ona na to još jače upre svoja hladna stopala u njegovo vrelo bedro.
– Šališ se, Ka-Nefer!
Ona mu stavi noge na trbuh i poče da ga miluje skidajući sa sebe
laku odeću.
– Šališ se, Ka-Nefer!
Ona poče da šišti kao zmija koja puzi pod kamen, i da mu nogama

129
još jače pritiska trbuh. I mesto niže od trbuha.
„…Žene su kao trava, one su kao reka, koje teku svojim koritom.
One su kao lišće na drveću koje skuplja sok i zelenilo od sunčevih zraka.
One su ženke koje ne umeju da zadrže svoju pohotu. Ona je sve ovo
smislila da me iskuša. Ali kako mogu voleti kada mi zakletva pritiska
dušu? Kako je mogu grliti kada sasvim blizu diše najomraženije biće od
svih postojećih!!“
Ko bi bio u stanju da predvidi šta bi posle bilo. Neka se niko ne
hvali time da mu zvezda sija na čelu – niko nikada ne može odrediti put
koji sam sebe ne odredi u jednom takvom trenutku!
„…To sam Amon-Ra lupa na jaka vrata. To on zove Ka-Nefer,
moleći je da što pre otvori vrata. O hvala ti, bože, koji se javljaš tako
zapovednički, tako nepokolebljivo i uporno!“
Ona lagano ustade, popravi odeću i, ne gledajući na Nefterufa, pođe
da otvori vrata. On je čuo kako čvrstim korakom silazi niz stepenice.
Kako je slučajno u prolazu oborila krčag zakačivši ga nogom, od čega se
on po svoj prilici razbio. Zašto je tako dugo silazila?
Kada se Ahtoj popeo tim istim stepenicama, i kada se i ona popela
za njim, gost je sedeo uspravan i ozbiljan, posmatrajući mesečinu i
obasjan mesečinom.
– Čujte – reče Ahtoj. On sede na hasuru, udobno se namesti i najpre
popi samo jedan gutljaj piva, a zatim još jedan, i još jedan.
Ka-Nefer se udalji u dubinu sobe i izgledalo je kao da se slila s
mrakom. Tmina je skrivala izraz njenog lica.
„Naš gost je suviše zabrinut. Gleda samo napred i ne primećuje
nikog oko sebe. On je odista nesrećan čovek. I najmanji uspeh mogao bi
ga dovesti do ludila. Može lako da se oda, jer nije dovoljno lukav. Ne
shvata kako bi mu dobro došla žena koja je odlučila da mu postane
ljubavnica…“
„Bio sam u pravu! Bio sam u pravu. U pravu sam hiljadu puta! Ne
treba dopustiti srcu da ga smekšaju ženske nežnosti. Nisam zato stradao
i jedva preživeo pod zemljom. I ako uživam gostoprimstvo ove kuće,
neću ni dirnuti ženu čiji mi muž pruža ruku prijateljstva. Za utehu naći
ću žene koje se prodaju. One su čak i bolje, jer ne traže ništa osim zlata.
A tvoje srce i duša im nisu potrebni. Bio sam u pravu… Ahtoj se pojavio
u pravi čas. Žena je uvek vrlo jaka. A pogotovu Ka-Nefer. Ja bih bio kao
smuk na njenom dlanu. I ona bi me ismejala.“
„…Naš gost je ćutljiv. Povukao se u sebe kao zmija koja puzi u
rupu. On bi hteo da ga niko ne vidi i da ne sazna njegove misli. Tako je
utučen, veoma utučen poštovani Nefteruf… A domaćica?

130
A gospodarica kuće Ka-Nefer? Nešto sam pročitao u njenim očima.
Nešto je u njima blesnulo kao munja, ali ja sam u njima kao na papirusu
pročitao sve. Shvatio sam tajnu očiju. Džehutimes me je učio pronicanju
u tajnu srca i zahvaljujući tome ja mogu kao mag i čarobnjak da
proniknem u njega…“
– Hteo si nešto da nam saopštiš? – upita Ka-Nefer negde iz dubine.
Njen glas kao da je dolazio iz pogrebne odaje prazne piramide Hufu.
– Ti si rekao „čujte“ – začu se Nefteruf – i meni se učinilo da ćeš
nam nešto saopštiti…
– Da. Imam nešto da vam saopštim. I da je ovo tajna, večito bih je
čuvao i čak je ni gospodarica ovoga doma ne bi saznala. Ali vi morate
poznavati našu prestonicu. Ovde ima toliko jezika i svi su oni bez
kostiju! A Ahjati je kao stvoren za brbljivce i glasine bez kraja okružuju
ovaj grad kao žile baobaba. Ako vam ja ne kažem, reći će vam drugi.
Ako ne danas, onda sutra. Ako ne sutra, onda prekosutra.
Ka-Nefer je ćutala u svom udaljenom kutku. Nije želela da se
pokaže na svetlosti meseca. Vajar kao da nije tome pridavao nikakav
značaj. On je, izgleda, bio zaokupljen vešću koju je i želeo i nije želeo da
ispriča…
„Ova će me žena upropastiti. A ujedno i celu moju zamisao. Ona
stoji u prisustvu svoga muža i ponaša se tako kao da ništa nije bilo. Kao
da nije malo nedostajalo pa da se između mene i nje desi nešto baš na
ovom mestu. Da li je moguće da greši Šeri, čovek u čiju bistru pamet i
bezgraničnu pronicljivost verujem?“
„Naš gost je zbunjen ili je nečim nezadovoljan. Ja sam, istina, malo
popio sa Džehutimesom i Tihotepom. Ali nisam toliko pijan da ne vidim
ono što bi videlo čak i malo dete…“
– Kakva je to novost, Ahtoje? – nestrpljivo upita Nefteruf. – Ka-
Nefer i ja čekamo s nestrpljenjem da nam je saopštiš.
– Ništa dobro – promrmlja Ahtoj.
– Nešto se desilo Džehutimesu? – upita Ka-Iefer. Njen glas je bio
neobično miran. U njemu se osećao hladan ton – neprijatan saputnik
ravnodušnosti.
– Kažu – nastavi Ahtoj glasom kao iz groba – kažu da…
On ućuta. Pogleda Nefterufa, pa ženu. „Oni su se verovatno o
nečemu raspravljali, a možda su se čak i posvađali. Ka-Nefer je isuviše
oštra na jeziku, i nepoverljiva kada oseća da je u pravu…“
– Kažu da njegovo veličanstvo nije baš u najboljim odnosima s
njenim veličanstvom Naftitom.
– To nije ništa novo – reče Ka-Nefer.

131
– Tačno je da nije ništa novo – brzo se složi vajar.
– Kažu da Kija sve više osvaja faraona…
– I to je odavno poznato.
– Semneh-ke-re neće biti suvladar.
– Da li je to istina?
– Tako bar kažu.
Nefteruf se naglo okrenu prema Ahtoju. Mesec mu je osvetljavao
potiljak. Lice mu je bilo potpuno tamno, bez i jedne svetle tačke. Čak se
ni oči nisu videle. Vajar je video samo crnu konturu.
– A ko će biti suvladar? – upita bivši robijaš.
– Kija!
Ka-Nefer pljesnu rukama i sede na hasuru. Ona je munjevito
razmišljala o tome u šta se sve ovo može izroditi. Kija nikada nije bila
odana Atonu. Ta lukava žena je samo na rečima za Atona. Ka-Nefer je
skoro sigurna da se Kija moli Amonu…
– Šta kažeš na to? – upita Ahtoj.
– Nemam šta da kažem. To je jednostavno tako!
– Gospodarice – obrati joj se Nefteruf – ne bi trebalo prerano
donositi zaključke. Ako se ona i moli Amonu, onda to čini u strogoj
tajnosti. Ja bar tako mislim. Jer, ako bi za to saznao faraon, onda teško
Kiji.
Ka-Nefer je tvrdoglavo ponavljala svoje:
– Ona se moli Amonu.
– Onda nam ostaje da pretpostavimo… – Ahtoj pogleda gosta.
Ovaj klimnu glavom i završi njegovu misao:
– …ostaje da pretpostavimo da su oni oboje za Amona. Ja ovo
govorim suviše grubo, kao kasapin na pijaci. Ali vi razumete: ako on i
najmanje sumnja u njena dobra osećanja prema Amonu, znači da je već
protiv Atona. Ili će biti protiv! Pamtite šta sam vam rekao!
Nefteruf je govorio suviše vatreno i otvoreno. Govorio je ono što
misli.
Ahtoj reče:
– Molio bih da se o tome više ne govori! Veliki Aton je u našem srcu.
Put ka Amonu je iščezao bez traga. Obrastao je u travu. Ili, tačnije –
zasut je vrelim peskom… rekao sam vam da će Kija biti suvladarka.
Ka-Nefer nasu pivo koje je, pod plavkastim mesečevim zracima,
ličilo na vavilonsku smolu – crnu i gustu. Onda je upalila svetiljku: dve
koje su se nalazile u uglovima odaje i jednu koja je visila s tavanice.
U sobi odjednom postade svetlije, a mesečevi zraci se povukoše ka
prozoru, a odatle na ulicu, gde su se s vremena na vreme čuli brzi koraci

132
prolaznika.
Ahtoj zakloni lice rukama, kao da se sprema da zaplače.
– O, veliki Atone – reče on uzbuđenim glasom – ne dozvoli
nepravdu, ne uklanjaj jedinstvenu Naftitu od najvažnijih poslova! –
Zatim skloni ruke s lica i obrati se Nefterufu: – Prijatelju, ne možeš ni
zamisliti šta bi se sve desilo kada bi se njegovo veličanstvo posvađalo sa
njenim veličanstvom.
– Ne znam – ravnodušnim tonom reče gost.
– Pa reci mu, Ka-Nefer, šta će biti s Kemi, sa svima nama, ako se
carica udalji od poslova!
Ka-Nefer reče:
– Onda će na njeno mesto doći druga.
– U njenu postelju?! – uzviknu vajar.
– I u postelju – odgovori Ka-Nefer.
Njen muž u nedoumici pljesnu rukama:
– Ti si joj uvek zavidela. Ali dobro upamti: ti si mlađa i lepša, ali ona
je Naftita! Pitaj Džehutimesa šta to znači!
„…Ovaj vajar je sasvim pošašaveo. Njegova žena je nesumnjivo
pametnija od njega. U svakom slučaju, Ka-Nefer mrzi Naftitu. Ona mrzi
Atona i njegovog sina-kržljavka po imenu Ahnajati. Ne bi trebalo
dopustiti da se ovi supružnici posvađaju, ne bi trebalo da se vrata
radionice Džehutimesa zatvore za mene…“
I Nefteruf naglas reče:
– Prijatelji, vi ste mi izuzetno dragi iako vas tek odnedavno
poznajem. Oboje ste mladi i lepi. Pred vama je put koji vas vodi ka slavi.
I ako vavilonski mudraci, od kojih sam se učio mudrosti, uopšte nešto
znaju, vi ćete se sigurno visoko uzdići. Voleće vas i aristokratija i bogovi
zemlje Kemi…
– Bog zemlje Kemi – popravi ga Ahtoj.
– Neka bude po tvome: bog zemlje Kemi. Ali vi morate biti zajedno i
nikakva carica, ma kakva bila njena sudbina, ne sme da vam pomračuje
život.
– Nije tako – uzvrati Ahtoj. On se natmuri i ozlovolji. – Nije tako!
Caričina sudbina je i sudbina Kemi. I ne bi trebalo dovoditi u sumnju
njen položaj. To bi bilo isto kao i sumnjičiti Hapi za nešto loše, dok nam
ona daje život! Ja govorim iskreno: svi vajari i slikari Kemi dali bi život
za njenu sreću.
– To je za svaku pohvalu – reče Nefteruf.
Ka-Nefer je ćutala. Ali njeno disanje su obojica mogli sasvim jasno
da čuju: bilo je to disanje lavice koja s mukom zadržava gnev.

133
Nefteruf podiže čašu s pivom. I izgovori zdravicu koja je, po
njegovom mišljenju, trebalo da stiša strasti:
– Sumerci pre nego što će popiti vino kažu: mir i prijateljstvo ovom
domu i svima koji su pod njegovim krovom!
– Bogami, lepo rečeno – Ahtoj visoko podiže svoju omiljenu čašu od
pečene gline – ružičastu i tananu.
Nefteruf se obrati domaćici:
– A sada, gospodarice, po običaju Sumeraca, otpij malo iz moje čaše.
Ona ćutke uze čašu i žudno je prinese usnama, kao što bi učinio
ožedneli putnik u oazi.
„Žena je kao trava, kao divlja zver; za nju je najvažniji život, koji se
sastoji u ljubavi…“
Tako je sebi rekao Nefteruf.

134
Kada se prepireš sam sa sobom

N
efteruf je ležao na hasuri. Ruke je stavio pod glavu a nos
upravio prema tavanici. Prestonica je spavala. Čak su i
zvezde zadremale. Možda na celom svetu jedino Nefteruf ne
spava. I dvorska straža. Ona sigurno ne spava.
Iza zida od ćerpiča nalaze se Ahtoj i Ka-Nefer. Oni su dugo i
prigušeno razgovarali. Umorili su se i izmučili prepirkom u kojoj
nijedno od njih nije pobedilo. Ni ona… ni on…
Sudeći po svemu, stvar ide nabolje. Kao što kažu u Ta-Neteru,
kapljica po kapljica – rečica. Rečica negde i skrene. Neće da teče po
koritu pravom kao strela. U svakom slučaju, može joj se dati i drugi
smer. Može se i obrnuti natrag. A sa njenim kapljicama, ma kako to
izgledalo čudno, to je teško. Kapljica ima mnogo. Kao ljudi na zemlji. S
njima je teško izići nakraj.
Tamo, pod zemljom, Nefteruf se često zavlačio u neki zabačen kutak
kao krtica i daleko od svih razmišljao usamljen, prepirući se sam sa
sobom. Kao da pred njim nije niko drugi nego on sam, Nefteruf, ali
Nefteruf koji ume dobro da odbrusi.
Tako je i sada zamišljao sebe kako sedi za stolom naspram
zamišljenog Nefterufa.
– Dopustimo za trenutak da su vesti koje je doneo Ahtoj tačne.
Pretpostavimo da suvladar neće biti Semneh-ke-re, već Kija. Šta će se
izmeniti? Dokle god faraon diše – sve će ostati po starom. U tome i jeste
sav užas: dokle god on diše!
– Nije baš sasvim tako. Naravno, faraon-zlotvor može svakoga
pritisnuti noktom, kao azijatsku vaš. U to nema sumnje. Tako će biti, bilo
ko da stane uz faraona – Semneh-ke-re ili Kija. A tebi su, izgleda,
objasnili šta znači Naftitino povlačenje. Zamisli: muž se zaklinje u večnu
ljubav, piše himne i odjednom odbacuje voljenu ženu. I to ne običnu
ženu, već caricu. Da li je to moguće – sam proceni – zar carica nije imala
nijednog istomišljenika? Nije li jednostavnije pretpostaviti da ona na
dvoru ima svoje pristalice, svoje odane ljude? Hajde, razmisli, šta sve to
znači.

135
– Ne treba biti nikakav mudrac da bi se pogodilo do čega će sve to
dovesti.
– A šta misliš, do čega?
– Do dvorskih razmirica.
– Tačno je, prijatelju Nefterufe! Do dvorskih razmirica. Ali u ovo
surovo vreme kada glas ljudi, glas Kemi, znači koliko i žablje kreketanje,
čak i mala dvorska intriga nešto predstavlja. Posvađali su se car i carica.
Dvorjani se međusobno vređaju. Recimo da se ljubavnica penje na
presto ili mu se približava. Jedne će to oneraspoložiti, druge obradovati.
Faraon će morati da se opredeli za jednu ili za drugu stranu, i to
odlučno. Ako se već nije opredelio.
– Treba misliti da će faraon pobediti…
– Najverovatnije je tako. Postoji na istoku zemlja gde zmije igraju uz
zvuke trščane frule. U toj zemlji su čak i siromašni ljudi mudraci.
Zamisli da si jedan od njih – jer si i sam siromah – i razmisli, ali što
hladnokrvnije. Dakle, pobedio je faraon…
– Pretpostavimo.
– A šta radi Naftita?
– Ona je utučena nesrećom. I od nemoći gricka nokte.
– To nije sve!
– Pa šta još?
– Nisi sve rekao. A šta je sa njenim gnevom? Gde su njeni prijatelji,
javni i tajni? Da li oni ćute?
– Mislim da ćute.
– Imaj u vidu da je to samo privremeno. Oni će se povući u sebe,
držaće jezik za zubima. Ali samo privremeno, dok ne dođe njihovo
vreme!
Zvezde opisuju nepoznate putanje, kao da su nacrtane na ogromnoj
činiji. One su čvrsto povezane među sobom. Njihova veza je neraskidiva.
I ovo lagano kretanje nebeskog svoda privlači pažnju obojice
sagovornika.
– Vidiš zvezde! One večno sijaju na nebu. Njihova svetlost će se
večito videti. Zamisli da bi isto tako mogao biti večit i carski dvor sa
svim dvorjanima…
– Nemoj na to misliti! Jedna takva misao može da pomrači čovekov
razum!
– U pravu si, odista si u pravu. Dakle, dvor nije večit. A faraonov
život ima početak i kraj.
– Ima, ima, na našu radost!
– A ako je to tako, onda ne treba potcenjivati nijedno premeštanje u

136
dvorskom sazvežđu. Kija i Naftita – makar živele i za vreme istog
faraona – nisu jedno te isto! Nešto će se sigurno izmeniti. Neka to bude i
nešto beznačajno, jedva primetno, ali će se izmeniti! A onda rešavaj šta
da se radi. Sada je Naftita revnosna faraonova pomoćnica u državnim
poslovima. A kakva će biti Kija?
– Pa šta treba da radim? Da sedim skrštenih ruku?
– To nikako!
– Da nešto preduzmem?
– Svakako!
– Ali se najpre treba uveriti…
– Naša je sreća što su ljudi – milioni ljudi – ravnodušni prema tome
šta se dešava na dvoru.
– Ne, oni nisu ravnodušni. Jednostavno ih niko ništa ne pita. Ljudi
su kao stoka: rade, piju, jedu, spavaju, množe se, umiru. Dvor je za njih
nedostižan, a faraonova vlast je isuviše jaka.
– A ipak, ljudi su ljudi. Njihova reč je reč. Čak su i njihova tajna
prokletstva strašna.
– Tako je! Tako je!
– Treba razmisliti…
– Obavezno!
– Treba se posavetovati…
– S kime?
– Sa Šerijem, na primer…
– A gde je on sada?
– Ili sa Ka-Nefer…
– Popričajmo malo o Ka-Nefer.
– Ona je tamo iza zida. Sa svojim mladim i snažnim mužem. Izgleda
da oni o nečemu još šapuću. A možda se ljube? Škripi pod ispod njihove
hasure. Čuje se lak uzdisaj i kašalj. Muški kašalj… Ona govori. Ona
nešto govori, a on ćuti. Samo pod škripi.
– Sigurno sam pogrešio…
– Misliš danas?
– Jeste, danas.
– Kada je upirala noge u tvoje bokove?
– Da.
– Noge koje su mirisale na aromatična ulja?
– Da.
– Koje si ti odbacio.
– Ti misliš na noge?
– Da, na njih…

137
Nefterufi se ućutaše: ućutaše se i jedan i drugi. Gledali su se pravo u
zenice. A u očima im se odražavalo celo nebo.
– Zacelo bi trebalo da odem odavde. Nikako ne smem da mešam
važnu stvar sa ljubavlju.
– Izvagaj sve to.
– Moguće je da će ona postići svoje…
– Izvagaj i to…
– Inače će me smatrati za osušenu trsku.
– Možda.
– Ali kuda da odem?
– Nemaš kuda da odeš…
– Možda treba da potražim Šerija?
– Bolje budi strpljiv!
Kako je čudna ova beskrajna noć. Kao tamo, u brdima. Nesnosna
noć.
A dan? Zar će on biti bolji?

138
Noć, noć, noć

P
entu, da li ti to dremaš?
– Ne. I ne spava mi se. Razmišljam.
– A o čemu?
– O onome što si rekao, tvoje veličanstvo.
– Oh… Nikako da mi prestane ovaj bol u potiljku.
– Popij malo od onog napitka, tvoje veličanstvo.
– On je tako gorak.
– Ali je koristan. “Njega spravljaju plemena koja žive daleko
odavde.
– A gde?
– Iza zemlje Hetita, tvoje veličanstvo.
– Zar i tamo postoji neka zemlja?
– Postoji! Ali dalje od nje su led i more.
– Ti, Pentu, tvrdiš da taj lek pomaže?
– Veoma, tvoje veličanstvo.
– Kažeš da su ga izmislila neka daleka plemena?
– Da, tako je. Daleka i divlja.
– A kako divlja plemena mogu da izmisle lek,
kakav ti nisi bio u stanju da izmisliš, Pentu? Njegovo veličanstvo
popi gorak čaj spravljen od
trava koje rastu daleko, i namršti se. A onda se uhvati za grudi kao
da mu je muka, pade nauznak na meke jastuke, i pruži ruke kao da se
moli bogu. Faraon je voleo da mu je soba osvetljena noću kao usred bela
dana. Stoga su u svakom uglu goreli žišci. U njima je bilo naliveno riblje
ulje čisto kao ćilibar. A specijalno napravljeni fitilji od lana plivali su u
ulju. Zato su svetiljke gotovo bez dima bogato osvetljavale zidove i
tavanicu.
– Pentu, ja ipak neću zaspati.
– Ni ja.
– Da li je to zbog mene?
– Ne, zbog starosti. Sada mogu i da ne spavam. Ali, kad sam imao
devetnaest godina, čak ni trojica nisu mogla da me probude.
– Tako si čvrsto spavao?
– Voleo sam da spavam. Nisam mogao da otvorim oči. Kapci su mi

139
se zatvarali. To mi se dešavalo kad sam imao dvadeset godina, i u
tridesetoj, dok sada mogu i da ne spavam.
– Ti si naprosto dobar, Pentu.
– Ne, nije zato, tvoje veličanstvo. Meni je lepo s tobom.
Faraon se nalakti. Njegova teška brada, pomalo nalik na konjsku,
podrhtavala je od bola u potiljku.
– S obzirom na to, Pentu, želim da te nešto pitam.
– Slušam, tvoje veličanstvo.
Faraon je žmirkao. Njegovo lice, oštro kao nož, kao da beše spremno
da raseče sagovornika.
– Reci mi otvoreno, bez okolišenja.
– Kao i uvek.
Faraon poče da se primiče Pentuu, sve bliže i bliže.
– Reci mi šta misliš o Kiji?
– O njoj?
– Da!
– Tužan sam, tvoje veličanstvo.
– A zašto si tužan?
Danas sa faraonom očigledno nije sve u redu. U poslednje vreme je
veoma uznemiren. Pentu je razmišljao: „Trebalo bi ga poštedeti… On je
strog. Ali najstroži je prema sebi. Dovesti Kiju za suvladarku – znači ne
žaliti sebe, ni svoje carstvo. Kada je postignuta harmonija i kada su
tasovi državne vage u ravnoteži, nerazumno ju je narušavati bez
posebne potrebe. Ali ako se večita ljubav prema njenom veličanstvu
ugasila, šta onda? Da li lagati sebe, nju i celu državu? Da li se praviti kao
da se ništa nije desilo? Onda će ova laž sama ubiti svaku istinu koja će i
te kako biti potrebna.“
Pentu se poziva na mudrost, koja, vele, mora da pobedi. Zapravo,
tako velika država kao što je Kemi ne može, kažu, da postoji bez
mudrosti! Bez mudrosti nijednog trenutka! To je zlatno pravilo. Njega
treba čuvati. Njega se treba pridržavati…
– To si mi već govorio.
Pentu se napravi kao da nije čuo. To se opraštalo samo njemu i
jedino njemu. Svi ostali za slične stvari skupo su plaćali.
– Na mudrosti se, tvoje veličanstvo, još od vremena njegovog
veličanstva Narmera, temeljila naša država.
– Kako ti blago i jasno govoriš.
– Prema tome, mudrost te ne sme napustiti. Ni za trenutak. Zar
treba već postojećim neprijatnostima dodavati nove?
– A na šta ti to misliš?

140
– Pa, recimo, na situaciju na našim granicama. Hetiti kažu: „U
jednom kazanu se može kuvati samo jedna čorba, a nikako dve.“
– A šta ako se prospe ta čorba?
– Gde da se prospe? – zabezeknu se Pentu.
– Može i na tvoju glavu!
Starac zatvori oči_i pokorno prekrsti ruke na grudi. Faraon leže
potrbuške. Uhvati se obema rukama za glavu i čvrsto je steže,
– Bol mi je skoro prestao – reče on.
– Tvoje veličanstvo, moram ti nešto reći, pa makar se i ljutio. Neka
mi zvezde budu svedoci: govorim istinu, za tvoje dobro!
Faraon progunđa:
– Ono što je za mene dobro, to je dobro i za Kemi.
– Tačno i lepo rečeno – Pentu zadovoljno protrlja ruke, što beše
ružna navika primljena od Azijata.
– Prestani da šuštiš dlanovima! – faraon nije gledao Pentua dok je
ljutito skupljao obrve.
– Tvoje veličanstvo, prestao sam da šuštim.
– A sada produži.
– Rekao sam da govorim istinu za tvoje dobro. Zar se ne može imati
ljubavnica a da se ne odstrani njeno veličanstvo?
– Kija nije ljubavnica!
– Ona se može voleti i većom ljubavlju. Zar u dvoru nema za to
mesta?
– Voleti tajno?
– A zašto tajno? Zašto da se biraju takvi izrazi? Voleti skromnije. Ne
prikazivati svoju ljubav svima.
– Pa to je uvredljivo!
– Za koga?
– Za Kiju! Ljubavi se ne treba stideti! To je moje pravilo.
Ali Pentu je terao svoje:
– Zar ti nisi imao ljubavnice?
– Ali ih nisam voleo.
– Ni sad nećeš voleti…
– Koga?
– Jednu od njih dve.
Faraon protrlja čelo. Prisloni hladan pehar na obrijan potiljak.
Hladna glina mu je prijala kao melem. Glavobolja je skoro prestala.
Samo ga još malo tišti potiljak. Malo, sasvim malo… Čudno je to kako
hladan predmet prislonjen na potiljak donosi olakšanje.
– To uopšte nije čudno – objasni Pentu – svi čovekovi unutrašnji

141
organi povezani su među sobom kao kanali na zemlji. Za vreme
izlivanja, voda iz Hapi teče u sve kanale. Tako se iz jednog kanala može
dospeti u drugi. Srce i glava čine jedinstvo. Zato ne treba uznemiravati
ni mozak, ni srce, jer se oni uznemiravaju zajedno. Skoro istovremeno.
Srcu prija hladnoća na potiljku. I obratno.
– Da, tako je to, moj Pentu.
– Ipak, vratimo se našem razgovoru. Ljubav za faraona, još tako
velikog kao što si ti, njegova je lična stvar. On ulaže u nju celo srce i sav
razum, i ni za koga više ne preostaje ljubavi…
Faraon zavrte glavom. Posmatrao je zvezde i vrteo glavom.
– Pentu, ja ne mogu da živim bez ljubavi.
Starac to nije shvatao. On to nije mogao da shvati čak ni u svojoj
mladosti.
– Bog je zato i stvorio državnu vlast da bi ona smirivala nalete
ljubavi – reče Pentu. – Kažem: nalete. Jesi li razumeo moju misao, tvoje
veličanstvo? Dakle, svaki ljubavni nalet, ako izlazi iz okvira…
– Šta znači iz okvira, Pentu?
– Ako je ljubav neobična…
– Zar je to loše?
– Neobična ljubav?
– Da.
– Neobična znači nešto što dolazi od bezumlja – nastavi faraonov
savetnik, potpuno ubeđen u to da je u pravu. A svako bezumlje je
predmet brige državne vlasti.
– Kako čudno govoriš! – namršti se faraon.
– Predmet državne brige! Takve reči ne razumem! Molio sam te da
se jednostavnije izražavaš. Zaboravi one prašnjave papiruse! Govori kao
čovek! Jesi li imao prilike da posećuješ pijace?
– Šta? Šta?
– Pijace.
– A zašto? – iznenadi se Pentu i pri tom skide periku i obrisa
oznojenu glavu.
– Radi toga da bi se naučio tamošnjem govoru.
Pentu prsnu u smeh.
– Oni baš tako govore – reče on kroz smeh.
– Kako?
– „Radi toga da bi… tamošnjem“… A šta je onda sa lepotom našeg
jezika? Tako tečnog, tako jasnog jezika?
– Jezik iz vremena Snofrua? Ili Džosera? Ili Hufua?
– Makar i iz tog vremena! – uzviknu dvorjanin pošto se povrati od

142
smeha.
– Ne, Pentu, taj jezik je izumro! Samo tebi mogu da oprostim takva
odstupanja. Svaki drugi sluga bi dobio deset batina.
– Ja se ne bojim, tvoje veličanstvo.
– Dobro, dosta! Ne želim da se noćas svađam.
Faraonu je sasvim prošla glavobolja. Ona je obično počinjala sasvim
neočekivano, i isto tako brzo i neočekivano prolazila. Ponekad i bez
pomoći onog čaja od lekovitog bilja. Pa kakva je to onda bolest? Šta bi
sve faraon dao samo da ga izleče!… Posle kratkog razmišljanja reče sebi:
„Neću se odreći Kije pa makar i dalje patio od glavobolje. Podnosiću bol.
Obećali su mi narodne lekove iz Ta-Netera. Glasnike su već poslali na
ostrvo Isi. Ali, bolje je da trpim i glavobolju nego da budem bez Kije!
Ona je moj život.“
„…Ceo ovaj razgovor o ljubavi njegovo veličanstvo je zapodenulo s
jednim jedinim ciljem: da dobije moju saglasnost i objavi svoju odluku
da će Kija biti njegova suvladarka. A šta će mu moja saglasnost? Zar bi
on uzeo u obzir moje „ne“? Ionako će postupiti kako je zamislio! Ali
moja saglasnost mu treba zato da jednom, kada se noću probudi, može
da kaže sebi: ’Čak je i hladni Pentu odobrio moje postupke’.“
„Šta zapravo misli taj starac? Zar zaista uobražava da mi treba
njegova saglasnost? Koješta! Rečeno – učinjeno! I kada bi se sve zemlje
sveta udružile protiv mene, ne bi me ubedile u suprotno! Samo nitkov
može zbog dužnosti da žrtvuje svoju ljubav…“
– Nastavimo razgovor o ljubavi – reče faraon, okrenuvši se na levi
bok i gledajući na starog dvorjanina preko ramena.
– A zar tvoje veličanstvo ne namerava da spava?
– O kakvom spavanju govoriš? Uopšte mi se ne spava! – Njegovo
veličanstvo pruži ruku ka bakarnom ogledalu i ogleda se. Izgledao je
tako kao da se probudio posle čvrstog sna.
– Tačno je, tvoje veličanstvo. Ti si kao ptić koji je tek prhnuo iz
gnezda.
– Hajde da nastavimo razgovor o ljubavi!
– Ja kao veran podanik tvoga veličanstva, kao tvoj sluga, nedostojan
tebe, mogu samo da izrazim svoju zabrinutost zbog svake ljubavi koja
zadaje brige makar i samo još nekolicini ljudi u državi, jer nemoguće je
da se baš nikoga ne tiče da li se dvoje vole ili se rastaju. A ako se tiče,
onda, znači, vlast mora da ima svoje mišljenje. Ja ne mogu drugačije da
mislim. U protivnom ti bi mi odrekao svoju milost.
Njegovo veličanstvo ništa ne odgovori. On je gledao u tavanicu, gde
su nisko na nebu letele močvarne ptice, i u tom trenutku im je zavideo.

143
„Njima ne treba ničija dozvola za ljubav. Njima ne treba ničije mišljenje
o njihovim prijateljicama.” On iskosa pogleda Pentua. Pentu je sedeo
uspravno kao mladić, a oči je držao jedva otvorene. I nije čudo: uskoro
će jutro! Nebo bledi iza Istočnog grebena…
– Pa dobro, ja sam te razumeo – zamišljeno odgovori njegovo
veličanstvo – razumeo sam te. Dobro sam te razumeo. I daj bože da me ti
ne nadživiš!
Starac se trže. Faraonove reči su zvučale zlokobno u ovoj sobi,
osvetljenoj jakim svetiljkama, u ovoj sobi, središtu sveta, gde je svaka reč
njegovog veličanstva imala težinu najvećeg bloka piramide Hufu. Pentu
oseti kako mu se ispod perike znoji teme.
– Ja sam star da bih te mogao nadživeti, tvoje veličanstvo.
– Ja kažem: ne daj bože da me nadživiš.
– Kako to da razumem? – samo što ne zavapi starac, osetivši
nekakav rđav smisao u faraonovim rečima.
Ali ga njegovo veličanstvo umiri:
– Hoću reći da bi se posle mene – ako bi mi se nešto loše desilo – na
tebe okomili toliki ljudi da im broja ne bi bilo.
Pentu sa olakšanjem uzdahnu:
– Ja se njih ne plašim, tvoje veličanstvo.
– Od njih se treba plašiti kao što se plaši azijski zec.
– Ja se ne plašim ni njih ni njihovih pretnji!
– Suviše si samouveren, Pentu.
Faraon iznenada priznade da je gladan. Pentu shvati to kao dobar
znak: želja za jelom je uvek znak zdravlja. Njegovo veličanstvo pljesnu
dlanom o dlan. Uvek samo jedan jedini oštar pljesak. Vrata se otvoriše.
Na vratima se pojavi neko koga Pentu nije video. Faraon je ćutao.
Njegova svetlost Pentu naredi, ne okrećući glavu:
– Voće i pivo… Ne treba pivo! Voće i vino! – i obrativši se njegovom
veličanstvu, reče: – Ja ne bih opterećivao stomak teškom hranom. Pa ni
lakom. Voće će ti utoliti glad, a vino uravnotežiti osećanja.
Faraon reče, kao da nije ni čuo Pentuove reči:
– Njeno veličanstvo će preći u Severni dvor. Ne sutra, ne tako brzo.
A ti ćeš, Pentu, objaviti vest o preuzimanju vlasti moga suvladara.
– Kada, tvoje veličanstvo?
– Kada? O tome treba razmisliti. Razume se, ni sutra ni prekosutra.
Ali to je već rešena stvar.
Pentu mu s mukom postavi najteže pitanje. A faraon je to i očekivao.
– Tvoje veličanstvo, da li o tome nešto zna njeno veličanstvo, majka
tvoje dece?

144
„Ove patke na nebu lete kao da se ništa npje desilo. Zar ovaj patak
mora da polaže računa njima. s kim će ovog proleća podeliti SVOJ suvi
ležaj?…“
– … Da li ona zna za to?
„Patak leti, pogleduje je i diše punim grudima, koje su cela u
paperju…“
– Ona? – rasejano upita faraon.
– Da, ona.
– Ona će saznati… od tebe… Ti ćeš joj to najbolje objasniti…
Donesoše voće – sveže grožđe, nar i suve plodove sikomore. A u
zlatnoj posudi vino – „Najbolje Atonovo vino“. Ono beše kao krv, kao
ahat na faraonovom prstenu.
Njegovo veličanstvo ispi vino. A voća se i ne dotače. Nastavi da pije.
Oraspoloži se. Oči mu se raširiše. Faraon naredi i svom savetniku da
pije. A zatim reče:
– Pentu, ne bi li slušao prijatnu muziku?
I pre nego što je starac uspeo da otvori usta, faraon naredi da svirači
odmah dođu.
– Pentu – reče njegovo veličanstvo – hoću malo veselja. Ja se tako
retko veselim u poslednje vreme! Zar ne?
– Atonov dom je postao sumoran, tvoje veličanstvo.
Nastaviše da piju vino, da jedu grožđe i plodove sikomore.
Faraon sede i visoko podiže zlatan pehar.
– Pentu, moram se malo potkrepiti, jer će me uskoro poslovi pozvati
u prestonu dvoranu.
I faraon pokaza glavom na istok koji je bledeo.
– Ti si još sasvim mlad – reče Pentu, pijući vino u velikim gutljajima.
– Sasvim mlad. Zar je trideset i pet godina mnogo? A ipak, gledam te i
čudim se: odakle toliko snage u tvojim žilama?
Faraon se odjednom smrači. Nos mu se zašilji. A oči mu izgubiše
sjaj, kao da se na njihovom mestu pojavila voda.
Faraon progovori kroz zube:
– Snagu mi daje moj otac, veliki Aton…
Njegove teške vilice su se jedva primetno pokretale, ali su se
pokretale. I to je bilo najstrašnije. Faraon je gledao dvorjanina i nije ga
video. Nešto mu se žuto i teško podizalo ispred očiju. Kao da mu se
ugasio vid. Šta je to?… Da li da prstima spusti kapke kao što se čini
mrtvacima…
„Šta se to dešava s njim? Pobledeo je od gneva. Kapci su mu se
spustili, kao poklopci na teškim sanducima. Sad je baš trenutak da

145
popije gutljaj lekovitog napitka. To će brzo ohladiti vatru koja mu
iznutra zagreva kost na zatiljku…“
– Popij – zamoli on – popij… To će proći.
Faraon popi lek, obliza velike mesnate usne i duboko uzdahnu.
– Naljutio si me, Pentu. Sedi. Ali, kad si ti u pitanju, moj gnev ne
traje dugo, jer te nosim u srcu! Oči mi je zastrlo nešto žuto, slično
poljskom cveću koje u izobilju cveta na obalama Hapi…
Lice njegovog veličanstva povrati normalnu boju. On široko otvori
oči i nasmeja se:
– Gde su svirači, Pentu?
– Čekaju tvoje naređenje.
– Neka uđu.
Četiri pevača domileše na trbusima, ne usuđujući se da gledaju na
blagog boga. A onda odmileše u ugao i stadoše na noge presavijeni, a
ruku skrštenih na grudima. Bili su to muškarci srednjih godina. Jaki.
Skloni gojaznosti. Svi sa istim perikama i istom kratkom odećom.
Vrata se ponovo odškrinuše i na pragu se na kolenima pojaviše
četiri svirača ne usuđujući se da pogledaju njegovo veličanstvo vladara
Gornje i Donje Kemi. Idući na kolenima odoše u ugao, i tamo ostadoše
kao skamenjeni, leđima okrenuti pevačima sa bradama uprtim u grudi.
S leve strane stajali su harfisti – s jednom velikom harfom sa
dvadeset struna i jednom malom sa sedam. Pored njih nalazile su se
velika i mala flauta. I svirači behu isto obučeni. Samo su pevači u
ružičastoj odeći, a svirači u beloj, dok su na glavama imali iste perike,
tako da se nisu mogli razlikovati…
– Pentu – reče faraon, otkidajući zrna od teškog grozda – kada su
svirači i pevači spremni da izvrše svoju obavezu, moraju gledati napred
– s ponositim i veselim osmehom.
– Ja sam im to već sto puta rekao! – naljuti se Pentu i, okrenuvši se
prema sviračima, progunđa: – Šta vam stalno govorim? Ne stojte tako
skamenjeni! Vi donosite radost i uživanje, a gde su vam na licima radost
i obećanja da ćete naslađivati sluh vaših slušalaca?
Pentu je govorio rečima njegovog veličanstva. Da se on pitao,
odavno bi proterao sve ove neradnike koji se samo goje. Kakve vajde od
njih? Samo zato da bi pevali veći deo dana i noći za sopstveno
zadovoljstvo?
„Pentu ih ne voli. Nije mi jasno zašto ih ne voli? A reklo bi se da je
pametan čovek…“
„Ja bih ove gotovane naterao da rade u polju – da gaje žito! Isto tako
i vajare i slikare, koji okružuju njegovo veličanstvo. Svaki komadić zlata

146
je potreban – skoro neophodan! – za plaćanje hrabrosti ratnika i rada
činovnika, a ovde nekakvi besposličari pune trbuhe finom hranom,
zatrpavaju grad kamenim blokovima i zaglušuju dvor zvucima flauta i
harfi…“
„…Ovaj Pentu iz dna duše mrzi muziku. Teško ga čovek može
shvatiti. Nemoguće ga je shvatiti! Zar on smatra da Kemi – veliko
svetsko carstvo – može biti bez pesama i slikarstva, bez himni i kamenih
statua?“
Faraon upita sa osmehom:
– Pentu, reci mi: odakle ti takva mržnja prema svemu lepom?
– Mržnja? – začudi se dvorjanin, a u sebi pomisli: „Čita me, kao
knjigu! On je bog! On je bog! Veliki i jedinstveni bog!…“
– Nemoj me lagati, Pentu. Ja sve vidim!
Starac se od muke preznoji.
– Ja govorim pravu istinu, tvoje veličanstvo.
Faraon odmahnu rukom kao da želi da kaže: dobro, neka ti bude.
On se opruži na hasuri, poduprvši rukama glavu. I pažljivo se zagleda u
svirače i pevače.
– Svirajte himnu našem ocu Atonu – naredi.
Harfisti udariše u strune. Flaute odjeknuše otegnuto i nežno. Levači
zagudeše i činilo se kao da je pred njima stajao prazan glineni sud iz kog
se razleže eho.
„…Gde bi Pentu mogao da čuje nešto slično? Da li kod Hetita, ili
Vavilonjana, ili Sumeraca? Samo je velika Kemi sposobna da stvori nešto
slično od žica i ljudskih glasova i vazduha… Odista je velika država koja
je rodila takve svirače-stvaraoce kao što su Ača, Ramerinta,
Snofrunofru…“
Počelo je da sviće. Vrhovi Istočnog grebena već su potamneli.
Nalikovali su ogromnim ugarcima koji ostaju u ognjištu. To je siguran
znak da će se svakog trenutka pojaviti životvorni i suncoliki Aton. On će
poslati svoje prve zrake svom sinu – blagom bogu, koji živi u Ahjatiju.
„…Zaista je blaženo moje carstvo jer ga obasjava plamen našeg oca,
a moj dvor se utapa u najumilnije zvuke himne koju svet još nije čuo…“
Harfa. Flauta. Velika harfa. Velika flauta…
I glasovi!
Veliki glasovi velike Kemi!
– Vina! – povika njegovo veličanstvo.
Pio je vino koje je bilo Atonu po volji. I slušao himnu sastavljenu u
čast Atona.
Pentu je osećao radost i zadovoljstvo. Dvorjanin je uvek srećan kada

147
je njegovom veličanstvu dobro. Bila je to najveća nagrada za Pentua.

148
Na periferiji

U
suton Tahura pođe da potraži parashita. Išao je lagano kroz
male prljave uličice. Želeo je da izbegne radoznale poglede.
Azijatska brada je i bez toga odavala njegovo strano poreklo.
On pođe istočno od Hapi, prema golim i sivim stenama, onamo gde se
gradila nova nekropola. Dobro je razumeo parashita: treba naći kućicu
koja se po opisu nalazi na samom kraju grada, ako se krene Putem
mrtvih.
Građani su trčkarali od dvorišta do dvorišta. Muškarci, žene, starci i
deca. Izgledalo je kao da su svi zauzeti nekim neodložnim poslovima.
Kao mravi u mravinjaku. Uistinu, malo je ko obraćao pažnju na
azijatskog trgovca: prestonica je živela velikim i složenim životom, i
stranci ovde nisu bili retkost. Uopšte nisu bili retkost!
Tahura se divio prestonici podignutoj za nepune tri godine. I to
gde? U divljoj pustinji, tamo gde se od postanka sveta znalo samo za
kamen i pesak.
„…Trebalo je iskopati jame, doneti plodnu zemlju, nasuti je u svaku
jamu i posaditi u nju drvo ili cvet. I svaku posađenu travku ceniti kao
suvo zlato. Upravo je to trebalo smatrati najvećim čudom grada Ahjatija,
a ne dvorce, hramove i kuće. Mada i dvorci i hramovi i kuće zaslužuju
divljenje i podražavanje. I za mladu Ninivu, čiji se napredak zapaža iz
godine u godinu, bilo bi dobro kada bi mogla da se takmiči sa Ahjatijem
– gradom koji je nikao kao priviđenje ispred zapanjenog putnika u
pustinji…“
U ovom delu grada kojim je išao Tahura, razume se, nema ni te
lepote, ni harmonije, ni čistoće, koje u centru Ahjatija i nedaleko od njega
padaju U oči. Ovde žive pekari i obućari, grnčari i kovači, zidari i
zanatlije koji tkaju fine tkanine od lana. Ovde je i drveće bilo niže –
zakržljalo, požutelo od slabog zalivanja, jer oni koji bi trebalo da ga
zalivaju nisu tako revnosni kao što su oni tamo, bliže obalama Hapi, gde
blista kamen dvoraca i gde se uzdižu senoviti vrtovi velmoža.
Tahura je dugo išao: pravo, levo, pravo, levo. Pravo, desno, pa opet
pravo. Uličice su bile slične jedna drugoj. Sa obe strane su stajali gusto

149
nanizani kućerci, majušne straćare i kolibe iz kojih su dopirali glasovi
ljudi i plač dece. Izgledalo je da će se sve ovo i od najmanjeg daška vetra
raspasti. Ružni nepečen ćerpič koji dobro štiti od vrućine bio je usled
žurbe loše napravljen. Pesak koji je dodavan bio je loše prosejan, a voda
koja spaja glinu i pesak smrdela je na trulež. I sve to zbog štednje
vremena i snage, jer su se ovde vreme i snaga čuvali i trošili samo po
naredbi arhitekata, koji su gradili Ahjati. A njima nije stalo do straćara.
Bila je žega. Nebo je gorelo. Ličilo je na modru lopaticu za žar, tako
zagrejanu da se na njoj mogla peći riba. Neverovatno je kako se održala
njena jaka boja, kako nije izbledela!
Tahura je brektao. Nije bilo lako nositi tako gojazno telo kroz vreo
vazduh. Možda ne bi bilo loše da se sačeka veče? Biće svežije…
Iznenada pažnju trgovca privukoše u početku slabi krici, koji su po
njegovoj proceni dolazili sa pedesetak koraka rastojanja. Kako su krici
postajali sve jači, trgovac je smatrao da bi bilo pametnije da malo uspori
korak.
Neko je psovao i galamio. Pokušavali su da ga umire. Grlati
kavgadžija izgleda nije mnogo birao reči. Doduše, Tahura nije često
imao prilike da čuje reči srditih stanovnika nove prestonice. Ovde se
čovek nije mogao razulariti: prestonički semer ima osetljivo uho i oko
koje sve vidi.
Dok je trgovac razmišljao gde da šmugne da bi pobegao što dalje od
svađe, iz kapije izlete mladić. Iz nosa mu je curila krv. Čelo kao da mu je
bilo rasečeno nožem. Njegov izgled je mogao svakoga da uplaši: mladić
obrijane glave, krupan, mišićav, kao skoro svi u ovoj zemlji, doveden do
besa!
Primetivši trgovca, mladić se nasloni na ogradu od nabijene gline,
malo odahnu i išmrka krv.
– Pomozi mi – reče on škripeći zubima kao vuk koji proždire
mršavu ovcu.
Iz dvorišta istrča nekoliko muškaraca. Oni su razgovarali veoma
glasno, ali ne mnogo razumljivo. Tahura shvati da su pred njim pripiti
ljudi. Jedan od njih se obrati onome koji je stajao pored zida s prilično
miroljubivim predlogom:
– Pepi, hajde da legnemo na hasuru!
Ali Pepi nastavi da se išmrkava i da pljuje krv. Tahura se i protiv
svoje volje nađe sasvim blizu podnapitih ljudi.
– Gospodaru – reče Pepi obraćajući se Tahuri – neću… nikud neću!
– Ćuti, Pepi! – narediše mu.
– Neću da ćutim – uzbuđeno povika Pepi. – Neću da ćutim!

150
On se odmače od zida i zatetura. Razume se, i Pepi je bio pijan.
Jedan visok, vitak čovek – u zrelim godinama – priđe Tahuri. Bio je
tamnoput, kestenjastih očiju. Ali u poređenju sa bojom njegove kože, oči
mu behu svetle.
– N-ne-m-moj se uz-uz-ne-mi-ra-va-ti, gos-gos-gos-podaru! – Bio je
to pravi pravcati mucavac. – Mi smo svi… svi… svi… svoji. Pepi mo-
mo-ra da ide na he-e-titsku granicu. A ta-a-mo, a ta-a-mo… a ta-a-mo…
Mucavac je udarao nogom u zemlju, mahao rukama, ali nikako nije
mogao da se pomakne s mesta. Trgovac je strpljivo čekao da sazna šta je
to „a tamo“…
– A ta-a-mo je rat! – propeva mucavac. – Pe-pe-pi ne-e-će da i-i-i…
– Da ide – dovrši trgovac.
– I-i-de – uporno nastavi mucavac. I odjednom izgovori brzo: – Pre
mesec dana doveo je ženu… Zar da se tako uništava? Ti moraš ići s
mačem i štitom protiv Azijata. A ako već moraš – onda idi.
Stranac ne bi trebalo da zabada nos u ove stvari. Tahura je
razmišljao kako da što pre utekne odatle.
– On je regrut? – iz učtivosti upita Tahura.
– Da, re-e-gru-u-ut. On nije loš mo-mo-momak. On nije kri-kri-kriv:
po-po-pio… popio od muke, a Pepi nikada nije suviše pio…
Pepi progovori plačnim glasom:
– Bolje bi bilo da sam pio! Bolje da sam umro od nekakve strašne
bolesti… Gospodaru, koja je najstrašnija bolest na svetu?
Tahura odgovori:
– Od svih bolesti, guba je svakako najstrašnija. A zašto pitaš?
– Pa zato što bih želeo da se razbolim od nje i ostanem kod kuće! –
kroz ridanje uzviknu Pepi.
– Ču-ču-dan si! – reče mucavac. – Pa tebe će pro-pro-te-te-rati, i ti
ćeš, ćeš, će-ćeš živeti u Za-za-za-padnoj pustinji.
– Pa neka!
– Si-si-isa-ćeš kamenje i žvaa-ka-ćeš suvo tr-tr-nje-e…
– Odlično!
Ostali koji su stajali iza mucavca pobuniše se. Šta to brblja Pepi?
Treba ga silom uvući u dvorište!
– Ja nikuda neću poći – ponavljao je Pepi. – Gde da nabavim tu
gubu? Kaži mi, gospodaru.
– Gospodaru, ni u šta se ne upuštaj s njim…
– Nos mu je razbijen.
– Pao je sa doksata…
– Treba ga umiti…

151
– Zar ne vidiš kako je tvrdoglav?
– Pepi, poslušaj ih…
– Ja mrzim ceo svet! I sve vas!
– Pepi, oni ti žele dobro – reče trgovac.
– Oni su kukavice – eto ko su oni! A ja ne želim da idem u smrt.
Prokleti bili svi Azijati od malog do velikog! Šta će mi oni! Zar mi je loše
u Ahjatiju? Zar mi je dosadila Nefernaji? Zašto da bežim od nje? – Pepi
približi trgovcu svoje lice, i trgovac, ispod krvi i prašine, ugleda lepe
crte. – Ja hoću gubu! Ja to kažem od sveg srca!
– Ti si mnogo pijan, Pepi!
Prijatelji mu se približiše.
– Sklonite se! – zapišta Pepi, uzmičući ka zidu. – Ja ću da bijem!
Sklonite se, kažem vam lepo!
„To je neverovatno“, pomisli Tahura. „I u velikoj Kemi narod je isti
kao i u Vavilonu, Siriji. Zar su se i ovde na obalama Hapi pojavili ljudi
koji mogu da se ogluše o faraonovu naredbu?… Uostalom, šta ja to
pričam? Zar je malo pobuna bilo u Kemi? Zar se malo poštenih glava
kotrljalo po prašnjavoj zemlji… Uzmimo, na primer, ovog Pepija koji ne
želi da ratuje ni da ide u vojsku! A da li ima mnogo takvih? – eto u čemu
je zagonetka!…“
– On je kročio sa doksata – reče dugajlija, dok su ostali ćutke stajali
kraj kapije. – Kročio, a pivo mu udarilo u glavu…
– Zar je tako mnogo popio?
– Pepi je pio vino. Zatim pivo. A onda opet vino, pa opet pivo.
Pepi vikom potvrdi da je sve bilo baš tako. Samo je dodao da je piva
malo popio. Zato što je pivo loše. Ali sa vinom je nešto drugo!
Jedan od njih, koji je stajao po strani – čovek četvrtastog, seljačkog
izgleda – reče:
– Gospodaru, to je moje vino. Ja sam ga dovezao da ispratimo
Pepija. Ko zna šta će on piti kod prokletih Hetita?!
Tahura ga ne bez prikrivene zluradosti umiri:
– I tamo se pravi dobro vino.
– Ali moje je izuzetno.
– Ne sumnjam u to
– U Aziji ima belih vina, kao jutarnje svitanje, i crnih kao večernje
rumenilo.
Pepi naćuli uši. Njegovi rođaci se čudno zgledaše.
– Zar u Aziji ima takvih vina? – upita dugajlija, ne krijući
iznenađenje.
Ostali ponoviše u isti glas:

152
– U Aziji? Takva vina?
Pepi je strašno izgledao: krv mu se zapekla na licu. Mestimično
potamnela – prljava, a mestimično neverovatno čista. Kao da je
zaboravio na svoju nesreću…
– Jesi li rekao u Aziji – teturajući se reče on. – U Aziji? Reći ću ti šta
ima u Aziji. Hoćeš li da ti kažem?
– Reci!
… Pijanac je pokušavao da se nasmeje. Usne mu se iskriviše. Ruke
stegoše u pesnice. – U Aziji ima mnogo vašiju… Mnogo prljavštine… A
odakle bi bilo vina u Aziji?
Tahura zaključi da je najpametnije da se složi s pijancem. Klimanjem
glave potvrdi da u Aziji ima samo vašiju i prljavštine i ništa više…
– Gospodaru – reče dugajlija shvativši da ima posla sa Azijatom i uz
to s neobičnim, sudeći po bogatoj odeći – gospodaru, ti ga ne slušaj! Ti
valjda znaš da je pijan čovek isto što i lud čovek. Pijancu glava ne radi.
Pijan čovek brblja što mu padne na pamet!
Pepi mirno sasluša ove reči. Zatim čučnu kod zida i gorko zaplaka.
Ridao je zaklonivši lice ogromnim dlanovima. Te ruke bi zadale mnogo
nevolja neprijatelju kad bi Pepi dospeo u Aziju.
Dugajlija se postide zbog svog rođaka (možda brata). On priđe
Pepiju i spusti mu ruke na rame… Pijanac nastavi da gorko plače. Trzao
se celim telom kao da su ga tresli za noge i ruke…
– Pepi, prestani! Posmatra te gospodar. On se čudi tvome
ponašanju.
Ostali takođe priđoše Pepiju i sagoše se nad njim. Tahura reče u
sebi: „Evo trenutka kada možeš da pobegneš…“
Tako i učini. Ubrza korak i ubrzo nestade iza ugla. Odahnuvši,
trgovac se ispravi i mirno, bez žurbe, nastavi svojim putem. Slučaj s
pijanim Pepijem začudio je trgovca. Svakako, na svetu ima mnogo onih
koji bi želeli da žive u miru i radosti. Izgleda da se u ovom pogledu
Kemi malo razlikuje od drugih država. A zar se tako nešto može desiti u
samoj prestonici, pored samog faraona čije uši dosežu do kraja sveta, a
čije oči vide duboko ispod vode i zemlje…

153
U porodičnom krugu

O
tišao je – reče dugajlija. – Zamakao je za ugao.
– Pssst… – javi se mucavac. – Vreme nam je da se
gubimo od-odaa-vde!
Ljudi uhvatiše ispod ruku Pepija koji je plakao i, pošto ga uvukoše u
dvorište, zaključaše za sobom kapiju.
Sa doksata siđe žena u godinama. Mršava i tužna. Prava i utučena.
U crnom lanenom ogrtaču. Sirotinjski obučena. Ali ponosita. I nehotice je
izazivala poštovanje. Nije bila toliko stara koliko je preko glave
preturila.
– Usere – reče ona mucavcu – šta ste radili na ulici?
– Na-a-a… – zamuca mucavac.
– Razumem: nagovarali ste ga.
– Na-a-a – nastavi mucavac…
– Ćuti, Usere. Razumela sam! Ali zašto je to moralo da bude na
ulici? Pred drugima? Ko je to sa vama razgovarao?
– Neki… neki gos-gos-podaar.
Dugajlija objasni.
– Verovatno je bio Azijat. Uz to i bogat.
– Ne mogu da vas razumem, Ani – nastavi žena. Potom se okrete
dvema ženama koje su bile mlađe od nje i koje su stajale pozadi. – Da li
svađu treba iznositi na ulicu?
Prisutne žene odrečno zavrteše glavom.
– Ne treba – složi se dugajlija Ani.
– Šta vas je odvuklo na ulicu?
– Pepi nam je umakao…
Pepi je stajao usred malog dvorišta okružen rodbinom. Smirio se i
prestao da plače.
Postarija žena, po imenu Ta-Nefert, nastavi da se poziva na razum:
– Pepi nije mali. – Ako hoće da se isplače, kao žena, neka to radi kod
kuće. A vi ne treba da vodite nepotrebne razgovore na ulici – reče ona
gledajući s prekorom ostale muškarce. – I to ko zna s kim!
User pokuša da se opravda:

154
– Ja i Annn-aa-ni… i Maaa-niaton… Maniaton – onaj četvrtasti, nalik
na seljaka – prekinu ga: – Draga Ta-Nefert, tvoj mlađi sin se ponašao
vrlo čudno…
– Nije trebalo da pijete – reče Ta-Nefert.
Dve žene složno klimnuše glavama.
– Mi nismo ni pili…
– Zaudarate na vino kao iz amfore.
– Tačno je – reče User – malo smo gucnuli.
– Izgubili ste glave. Pogledajte oko sebe i videćete kakva su vremena
u kojima živimo.
Muškarci su složno ćutali.
– Recite u kakva vremena živimo? Niko nas ne sluša – recite
slobodno!
– U prokleta – progunđa Ani.
– To je blago rečeno! – primeti Maniaton.
– To vam je, znači, jasno! – Ta-Nefert uzdahnu.
– I Pepiju to mora da bude jasno!
Pepi je ćutke šmrkao.
– U naše vreme čovek se ne ceni više od nepečenog ćerpiča…
– To je tačno…
– Kad crkne mačka, njoj se odaje svaka počast! Bogati vlasnici je
nose parashitu. Njenu mumiju svečano sahranjuju. A nas? Ko će nas
sahraniti?
Ta-Nefert je govorila tiho. Polako. Uverljivo. Pomalo surovo, bez
milosti prema sebi i prema svima ostalima koji su se nalazili u dvorištu.
Činilo se da je Pepi shvatio da je pogrešio. Izgledalo je da u sebi žali
zbog svoje neumerenosti i plahovitosti, a možda je sebi obećavao da će
ubuduće biti pametniji…
Muškarci su osećali svoju krivicu. To je bilo očigledno. Pokušavali
su da se pravdaju pred Userovom i Pepijevom majkom. I Ani, Ta-
Nefertin zet, muž mlađe žene od one dve, takođe je shvatio da je ispao
budala. Zašto je pio zajedno s nerazumnim Pepijem? A sada, hajde,
izvuci se iz neprilike!… Vlast će svakako o tome biti obaveštena!
– Neprilike nećeš izbeći – predskazivala je Ta-Nefert. – U naše
vreme je ne treba ni tražiti! Ona će te sama naći! Na svakom koraku su
faraonove oči i uši. Semeri su okrutni. Naši kneževi ne znaju za milost. A
povrh svega, tu se pojavio i nekakav stranac! Šta ti je trebalo da se
otkrivaš pred strancem! Reci, zašto si to učinio?
To se ona obraćala Pepiju. I u njemu se odjednom probudi pređašnja
ozlojeđenost:

155
– Pljujem ja na vašeg faraona! Na njegov dvorac! Na sav njegov rod!
Ja se njega ne bojim!
User pokuša da mu zapuši usta. Pepi ga ugrize za ruku, na šta ga
User ošamari.
– Gubi mi se s očiju – prosikta Pepi. – Hoćeš da pojedem tog tvog
faraona zajedno sa celom njegovom porodicom?
– Umukni, bestidniče! – naredi majka.
– Neću da umuknem! Dojadio mi je ovaj život! Ja mogu da okončam
sa sobom za jedan tren. A vi tavorite kao nemušti volovi!
– Pepi, ispavaj se – posavetova ga sestra, kojoj je od straha srce sišlo
u pete.
– Neću!
– Pepi, upropastićeš i sebe i nas!
– Ja neću da ratujem!
– A zašto to vičeš na ulici?
– Zato što mrzim cara!
Ani se naljuti:
– Umukni, nesrećniče!
Pepi se istrže i potrča u ugao dvorišta. Tamo, kraj ograde od
nabijene gline, on se ukoči, Crven od besa i spreman na sve.
Majka naredi:
– Idi da se odmoriš! Ne smetaj! Čuješ li?
– Nemam zašto da se odmaram! Život mi je dozlogrdio!
– Tvoja te žena sigurno zbog ovoga neće pohvaliti.
– I ne treba da me hvali.
– Pepi, sine moj, sažali se na nas…
Pepi ih sve strašno pogleda zakrvavljenim očima i prosikta:
– Kukavni stvorovi! I dobro je što vas tlače! Što vas preziru! Što vas
cede do poslednje kapi znoja!
– Pepi, sine moj, sažali se na nas…
– Ali ja vas ne žalim! Ni sebe ne žalim… Da imam vlast, ja bih spalio
ceo ovaj prokleti grad zajedno sa njegovim đubretom!
– Kad baš hoćeš – spali, samo sada ućuti. Samo nas ne uništavaj i
malo se sažali i na sebe i na svoju mladu ženu. Knez ti to neće oprostiti!
Čuješ li?
– Pljujem ja na vašeg kneza!
Pepi poče tako strašno da psuje da žene behu prinuđene da se
udalje. Ta-Nefert reče odlazeći:
– Vežite ga! Poludeo je!
– Mene da vežu? – Pepi se razgoliti. – Ovo je za cara! Ovo je za

156
caricu!
Od silnog besa Pepi ostade bez daha i bez svesti tresnu o zemlju…
Ani reče:
– Ako baš hoćeš, pojedi cara i nazdravlje ti bilo, ali zašto o tome
vičeš na sav glas?… Hajde da ga unesemo u kuću. Da izbegnemo
neprilike.
I on se osvrnu unaokolo da vidi nema li u blizini nekog stranog.
Proviri na ulicu, ali ni tamo nikog nije bilo… Oni su bili sami u krugu
svoje porodice.

157
Senefer

T
ahura ipak nekako stiže do širokog Puta mrtvih, posle
popriličnog lutanja kroz uzane ulice i uličice prestoničke
siromašne periferije. Činilo mu se kao da se izvukao iz
smrdljive jame. On reši da pođe desno – prema stenama, odakle se vidi
goli Istočni greben.
Put je bio popločan bazaltnim kamenom spojenim vavilonskom
smolom, posutom slojem peska. Imao je utisak da korača po dvorskom
trgu. S leve i desne strane puta bile su posađene palme, sikomore i
drveta zvana „tuab“. Njegove mladice mlađe od godinu dana donete su
iz Ta-Netera. Ono brzo raste, ne traži neke posebne uslove, a vlagom se
snabdeva pomoću dugačkih žila. „Kažu da ove žile buše zemlju poput
svrdla“ – razmišljao je Tahura. „To je skupoceno drvo sa senovitom i
veoma lepom krošnjom.“
U ovom času Put mrtvih beše pust. Kamenoresci koji rade u
grobnicama još ne prekidaju posao. Oni koji su išli da obiđu svoje mrtve
odavno su se vratili. A kome bi palo na pamet da u ovo doba ide na
groblje?
Ispred njega nazirale su se dve-tri kućice. A dalje se prostirala
posivela ravna dolina. Do poslednje kućice nije bilo daleko. Da li u onom
naherenom kućerku živi Senefer?…
Starac kao da je očekivao gosta. Čučao je i žvakao listove žbuna mu,
koji imaju jačinu slabijeg vina. Od njih zubi potamne, a srce ubrzano
kuca. Bogati, naravno, više vole jako pivo ili vino. Žvaću ih samo
siromašni. Pred njihovim očima otvaraju se nebesa, i oni zamišljaju da su
siti. Jednom prilikom, kada umalo nije zalutao u strašnoj Libijskoj
pustinji, Tahura je žvakao lišće mu. Ono mu je ulilo osećanje da se već
nalazi u gradu koji je bio cilj njegovog putovanja; da mu je voda tu blizu,
samo treba da je zahvati. Tako je ležao nekoliko dana u polusnu dok ga
nije našao neki karavan. Eto kakva je moć listova mu!…
Senefer opazi trgovca još izdaleka i veoma se začudi što u to doba i
bez pratioca ide neki očigledno ugledan gospodar. A još većma se
začudi i razrogači oči kad taj isti gospodar naglo skrenu prema

158
njegovom kućerku i stade pred njim.
Starac se pridiže ne verujući svojim očima.
– To sam ja, Tahura – reče trgovac. – Videli smo se u Userhetovom
dućanu. I ti si mi ukazao veliku čast dozvolivši mi da te posetim.
Sve je bilo rečeno suviše jasno i jednostavno, tako da je bilo
nemoguće ne razumeti ove reči i ne setiti se. trgovca Tahure.
– Drago mi je – izgovori starac ispljunuvši ižvakani list mu – drago
mi je.
– Ja dobro pamtim tvoje ime: ti si Senefer.
– A ti Tahura.
– Tako je! – trgovac se veoma obradova što je stari zapamtio njegovo
ime.
– U Kemi je red da se gost pozove u kuću – reče Senefer.
– Takav je običaj svuda gde god sam bio.
– Ali za to treba imati kuću.
Tahura baci pogled na vrata kućice. Ona su bila niska. Sasvim niska.
Kroz njih se moglo ući jedino ako se dobro sagneš. Takav je bio ulaz! A u
skladu s njim bila je i cela kućica, obložena nepečenim ćerpičem.
Trgovac nije bio siguran da li će uspeti da se provuče kroz ta vrata.
Starac pogodi njegove misli:
– Ne brini, ući ćemo. Kakva je da je – kuća je. Treba da uđemo. Ne
možemo ovde razgovarati.
– Da, u pravu si, Senefere, ipak ćemo ući.
Starac prođe prvi kao da je hteo da potvrdi da je bezopasno ući.
Mali prozor, čija je visina bila jednaka širini, osvetljavao je sobu slabom
svetlošću predvečerja. Moglo se reći da je u njoj mračno. Senefer izvadi
žar iz ognjišta i raspali ga. Pomoću lanene vrpce i ovog žara on zapali
glineni žižak.
– Sedi – pozva gosta nastavljajući da se bavi svojim poslom. – U
uglu ćeš naći čistu hasuru. Ona je za goste. Uzmi je, sasvim je čista.
Žižak poče da treperi neujednačenom crveno-žutom svetlošću kao
da je neko uneo bakarni sud od koga se sve oboji crveno-žuto: njihova
lica, hasura na podu, glineno posuđe na policama.
– Kod mene je veoma skromno – nastavi Senefer, smeštajući se na
pod – ali je čisto. Ovde je čistije nego u faraonovim odajama. Veruj, kad
ti kaže Senefer.
Tahura se složi da je u kolibi uredno, da čak ni žena ne bi bila u
stanju da održava veću čistoću. (Trgovac pokaza rukom na tavanicu,
pod, zidove i posuđe.) I odista, u kolibi se nije osećala zagušljivost, tako
karakteristična za boravišta siromašnih. Nije se osećao ni zadah

159
prljavštine, ni miris piva, ni brašna, već se širio opojni miris aromatičnih
ulja, smole, ruža. Odakle ruže u ovom sobičku – mračnom i niskom?…
Senefer se nasmeja tiho kao da je zacvilelo psetance.
– Gospodaru, ti si zaboravio da sam ja parashit. Ja nemam posla
samo sa crevima i žuči, plućima i slezinom. Ja nisam običan parashit
koga kamenuju kada oštrim kamenom otvori trbuh umrloga. Meni je
povereno nešto više…
Starac izgovori ovo s ponosom, ali uzdržano.
– Razume se, Senefere, daleko sam od pomisli da se preda mnom
nalazi običan parashit koji čeprka po tuđim utrobama…
– Ne po tuđim – popravi ga starac – već po utrobama mrtvih.
– To je isto.
– E, ne, gospodaru, grešiš. Mrtvac pripada bogu. Za njega se ne
može reći „moj“, „tvoj“, „naš“, „vaš“. On je božji.
– Jeste, tako je – trgovac se iz učtivosti složi. On nije mogao da
shvati ovaj čudan običaj balzamovanja pokojnika. Čemu to? Zar nije
jednostavnije zakopati ga? Ili spaliti, kao što čine daleko na istoku? Ili ga
obesiti o drvo, kao što rade narodi severa koji se nalaze iza zemlje
Hetita?
– Čime da te ugostim? – upita starac. – Imam listove mu. Tako se to
zove u Ta-Neteru. I mi smo taj naziv prihvatili. Na pijacama ga takođe
zovu mu.
– Poštovani Senefere, ja znam šta je mu, ali ipak, pruži mi
zadovoljstvo na koje bih mogao da računam kao gost.
Starac začuđeno pogleda trgovca.
– Mogu li ja, kao gost, da tražim sve što mi padne na pamet?
– Možeš.
– Hvala ti na tome, Senefere! Ja tražim samo jedno: porazgovaraj sa
mnom, dozvoli mi da uživam u tvojim rečima i sjaju tvoga uma.
– Ah, vi Azijati! – uskliknu starac i pljesnu rukama. – Kakvi ste vi
prepredenjaci! A sad, pošto si uspeo da me razoružaš, moram da ti se
potčinim.
– Ja samo to i želim, Senefere. Ima li nešto prijatnije od razgovora s
tobom? Ja dobro pamtim da si rodom iz Saje. A nisam zaboravio ni ono
što si ti sasvim uzgred rekao, da si nekada živeo u izobilju.
Pretpostavljam da si bio i ugledan i bogat. O tome svedoče tvoje čelo i
tvoj nos i tvoje ruke. Ja imam oko za to i znam šta znači krv čoveka
ugledna roda.
Senefer sasluša trgovca i reče:
– Stranče, ja pamtim tvoju gostoljubivost i tvoju darežljivost. Veruj

160
mi: ja bih ti mogao odgovoriti na isti način da mi nisu razorili dom, da
me ne gone otac i sin. Ja sam jeo pesak na Sinajskom poluostrvu, vadeći
bakar. Živeo sam kao nomad u peščarama Retenua, spasavajući se od
gneva svojih neprijatelja.
– Da li je moguće da su toliko moćni tvoji neprijatelji?
– Moji? – starac se gorko osmehnu. – Pokretom malog prsta oni
uništavaju sve živo. Njihov pogled pretvara u pepeo sve rastinje na
zemlji. A dah iz njihovih nozdrva preobraća gradove u prah.
– Nema šta, Senefere, jaki su ti neprijatelji.
– I to što me vidiš u ovakvom stanju u kakvom sam, to je samo zato
što sam živ. A živ sam zato što nisam umro. A nisam umro zato što se
hranim gnevom. I osveta u mom srcu neprestano ponavlja: „Senefere, ti
moraš da živiš! Moraš da živiš da bi se osvetio!“
– Ja sam mnogo putovao, Senefere. Poznajem zemlje, poznajem
vode, one daleko na zapadu i one daleko na istoku. Ali bez obzira na to
kakvi su odnosi među vladarima, svi žele da trguju. Staklo iz Džahe
oduševljava žene Kemi. Mirisi sa ostrva Ise plene prelepe Vavilonjanke
čeznutljivog pogleda. Ja sam trgovac i preda mnom su otvorene sve
granice, i straže mi ne prave smetnje.
– Svakako! Svakako! – reče Senefer. – Trgovac je poštovan čovek.
– A šta misliš, zašto ja sve to govorim? – Tahura reče tiše. – Zato što
želim da čujem tvoj lep govor, pun poštenja. Ja znam jezik vaše zemlje.
Ali kad sam čuo tebe, rekao sam sebi: „Tahura, evo govora koji je
dostojan da bude govor izabranih ljudi.“
Starac beše zadovoljan. Smeškao se. Čovek je vrlo slab i s mukom
odoleva laskanju. Čak i najjače srce omekša pod uticajem lepo
odmerenih pohvalnih reči. Samo piramida Hufu može da odoli laskanju,
jer ne čuje.
Senefer reče:
– Poštovani gospodaru, ako ti se dopao moj govor, za to su krivi
moji roditelji – ugledni ljudi iz predivnog grada Saji. Ja sam rastao kao
cvet, i moje su uši slušale lepe reči i uzvišene misli. Istina, reč malo vredi
ako ne izražava nešto što ti osvaja dušu i živi kao ptica u gnezdu. Ovo
nešto rađa nove misli, i one, kao goluždravi ptići, sleću s tvojih usana, jer
si bio oplođen velikom mišlju. Reči su samo odgovarajući oblik. One
moraju da budu neobične same po sebi. Ali iza njih, ponavljam, mora da
stoji nešto. Da li si me razumeo?
Tahura ćutke klimnu glavom.
– Zašto su lepi i neodoljivi papirusi starih vremena? Jesi li imao
prilike da ih čitaš?

161
– Nešto sasvim malo, poštovani – brzo izgovori trgovac.
– A ja ću ti reći zašto su oni dobri. – Poče starac oduševljeno. On je
lagano širio ruke u stranu i podbočivao se. Ti pokreti kao da su mu
pomogli da jasnije izrazi svoje misli. – U starim svicima ja nalazim Reč,
koja zrači mudrošću sama po sebi. Kao što zvezda zrači, tako zrači i reč.
Samo upamti: stara reč! Pre hiljadu godina ljudi nisu bili pametniji od
nas. Oni su malo govorili, ali su više mislili. I s razlogom. A kakve vajde
ima od toga ako neko beskrajno brblja? Naši drevni preci su nas učili da
mislimo. A sada? Zar mi nismo svedoci užasnog pada one veštine
izražavanja misli, kojom su se ponosili Amonovi žreci još u vreme
Narmera i Džosera? Po ugledu na faraona, svako teži da nadmaši
pijačnog trgovca, koji kvari naš božanski jezik. Otkada su piljari i
obućari postali naši učitelji? Ja te pitam: otkada?
Tahura ponovi kao eho:
– Otkada?
– Otkada je stupio na presto… – starac prozbori još tišim glasom. –
Od kada vlada ovaj… sa izduženom glavom i konjskim čeljustima.
Trgovac se naježi i upita:
– Zašto šapućeš, zar nas prisluškuju?
– Sve može biti! Sada i zidovi imaju uši.
– Šta ti to govoriš, Senefere?
– Da! – odlučno potvrdi starac.
Trgovac oseti nekakvu nelagodnost. On uopšte nije bio plašljiv
čovek. Ali tek tako, nizašta, da padne u šake faraonove straže?…
Od iznenadnog straha on ustade, iziđe napolje, obiđe kućicu, ali
nikoga ne nađe i vrativši se na pređašnje mesto sa olakšanjem uzdahnu:
– Nema nikoga! Sami smo.
– Zašto sami? – osmehnu se Senefer. – A ti?
– Šta, ja?
– Zar ne možeš imati još jednu dušu?
– Ja da imam još jednu dušu?
Senefer ga umiri. Vlasnik dućana, Userhet, unapred je obavestio
starca o tome ko je Tahura. „Možeš mu se potpuno poveriti“ – rekao je
dućandžija. Userhetova reč za Senefera bila je prava reč, koja je zvučala
kao u starim svicima.
– Šalio sam se, Tahura. Odakle bi ti imao drugu dušu? Poštovani
Userhet je o tebi govorio tako laskavo da te već nosim u svom srcu.
Trgovac se zahvali sa vavilonskom učtivošću. Treba mu odati
priznanje – bio je dobro vaspitan. Aristokratsko oko parashita to je
primetilo još u Userhetovom dućanu.

162
– Zar je potrebno kvariti jezik koji je ostao od predaka? – upita
trgovac, vraćajući se na pređašnju temu.
– U tome i jeste stvar, da nema nikakve potrebe! Ali faraon je
uporan. On je uprkos Amonovim žrecima ostao pri svom; svi se trgovci
tome raduju, a raduju se i oni koji ne znaju jezik. Eto kakva su vremena
došla!
– Treba li to shvatiti tako – reče trgovac – “ da je jezik – iskvareni
jezik – takođe još jedna od faraonovih zamisli?
– O, da! Upravo tako! Sve je veoma lukavo smišljeno. Zna tikvoglavi
kuda cilja! Faraon ide na to da sve živo prignječi kao ogroman nilski
konj.
– I to mu polazi za rukom?
– Na žalost, poštovani, tako je. Zasada mu polazi za rukom.
– A zar nema nikoga da podigne glas?
– Nema!
– Da li se boje, ili se svi slažu s njim?
– Boje se. Strahuju. Drhte po ćoškovima.
– I nije se našao nijedan?
– Kako da ne! Našli su se! Samo, neki od njih su u vodi, drugi pod
zemljom, a treći trule u pustinji. Ali ima ih još…
– Ko su ti?
– Oni koji stisnutih zuba ćute. Oni koji se smeškaju preko volje. Oni
koji čekaju.
– Kako, i oni koji čekaju, Senefere?! Šta oni čekaju?
– Svoje vreme!
– Znači, plašljivo čekaju?
– Ne, ne plašljivo, samo čekaju! To je Amonova ruka, koja kažnjava
nevidljivim mačem.
Trgovac je razmišljao o onome što je starac rekao. U njegovim
očima, koje su bile tamnije od noći, svetlucala je crveno-žuta vatra žiška.
„…Ko bi mogao i pomisliti da u ovoj državi, gde je sve kao gvožđe –
od faraona pa do poslednjeg ratnika – gde je i reč kao gvožđe, ima ljudi
koji misle drugačije, koji misle po svome, koji žive uprkos blagom bogu,
i koji mu povrh toga još i tajno prete?…“
Tahura nije bio iznenađen ovim otkrićem. On je odavno prestao da
se iznenađuje. Njegove oči su navikle da vide neuobičajene, a uši da čuju
čudne stvari. Razume se da će se u masi ljudi uvek naći nezadovoljnici.
Ali zar ovaj parashit, koji se nastanio u samom srcu carstva, nije
neobična pojava? Tim pre što on nije sasvim sam… Zašto onda starca ne
pogodi munja, koja izbija iz faraonovih očiju? Gde je svemoćni

163
Ahetatonov semer, koji zna šta se radi čak i na dnu Hapi.
„Treba misliti, kao što su mislili stari i mudri. Ne treba se žuriti.
Treba biti veoma strpljiv…“ Trgovac je posmatrao izborano starčevo
lice, njegove usne, stisnute u gnevu, i oči, oštre kao strele. Ovaj starac
nesumnjivo zna nešto više. On vidi dalje nego što se čini. I nije se uzalud
smestio ovde, na periferiji.
– O, Senefere, pažljivo sam slušao tvoje reči! Dozvoli da ti postavim
jedno pitanje, koje dolazi od mog neznanja i nerazumevanja.
– Kaži, gospodaru.
– Odgovori mi, Senefere: zar niti koje povezuju narod Kemi i
njegove vladare nisu – gvozdene?
Starac odgovori ne razmišljajući:
– Gvozdene su!
– Eto vidiš, Senefere! – uskliknu trgovac, kao da je dobio veliku
opkladu.
Starac se začudi:
– A šta bi to trebalo da vidim, poštovani gospodaru?
– Gvozdene niti! Gvozdenu državu Kemi! Faraonovu svemoć!
Senefer zavrte glavom i nekako tajanstveno se osmehujući podiže
desnu ruku, kao da traži tišinu i pažnju. Njegov osmeh je bio jedva
primetan; gubio se u mnogobrojnim naborima oko usana. Starac duboko
uzdahnu, kao da mu je bilo žao što je pogrešno, sasvim pogrešno
shvaćen.
– Gospodaru, ti si imao prilike da boraviš po celom svetu. Plovio si
za suncem na zapad. Išao si u susret suncu u dalekim zemljama.
Presecao si put suncu, putujući poslom – sa severa na jug i s juga na
sever.
– Da, tako je.
– Uši su ti bile načuljene, srce ti je kucalo, i oči su ti videle svet.
– Da, tako je – potvrđivao je Tahura.
Starac prekrsti ruke na mršave grudi sa opuštenom i mlitavom
kožom. Potom pronicljivo pogleda trgovca i reče lagano:
– A kako onda možeš da tvrdiš, a da to ne bude protiv tvoje savesti,
da je sve gvozdeno jako i čak večno?! Gvožđe je skupo, veoma skupo!
Ko to ne zna? Ali zar je ono dugovečno? Zar ga rđa ne jede?
– Tačno je, jede ga!
– Gvožđe je korisno samo tamo gde mu je mesto. A država, ma kako
ona jaka izgledala, okovana gvožđem postaje slaba.
– Čudno je to! – reče trgovac. Ne zna se koliko su iskrene bile ove
njegove reči. Ili mu je pamet bila kratka, ili je namerno hteo da ispadne

164
naivan – to Seneferu nije bilo jasno. I u jednom i u drugom slučaju starac
je, izgleda, smatrao da je obavezan da otvoreno iznese svoje mišljenje. U
njegovom srcu kipteo je veliki gnev, i on nije mogao ćutke da pređe
preko ovoga. To je bilo iznad njegove moći. Tim pre što je dugo, tako
dugo ćutao, jeo samo zemlju, čeprkao po utrobama mrtvaca i stalno
ćutao. A koliko se dugo može ćutati?
– Zašto si izgovorio ove reči, poštovani gospodaru?
– Koje reči?
– Rekao si: „To je čudno!“ Zar sam ti ja otkrio nešto novo? Tebi
nepoznato?
Trgovac reče bez ulagivanja:
– Ne, sve to nije novo!
Sada se Senefer iznenadi:
– Reći ću ti istinu: čudno je to što ti i sam sve to znaš, a ipak se čudiš.
Kako da te čovek shvati? Ja počinjem da se gubim u mislima.
– Senefere, mene nije teško razumeti. Ja znam da gvožđe rđa. Znam
da se i gvozdena država može pokriti rđom. Ali kakve veze sve to ima
sa velikom i nepobedivom Kemi? Kako primeniti tvoje razmišljanje na
neograničenu, božansku, svemoćnu vlast? Ja govorim sada samo o
Kemi, koja preko faraona drži u strahu ceo svet.
Senefer zabaci glavu i glasno se nasmeja. Jabučica mu se podiže
visoko. Koža na grlu mu se zateže, dok se na potiljku skupi u mnoštvo
dubokih nabora.
„…Šta ja to čujem svojim rođenim ušima? Šta ja to čujem, nalazeći
se u zemlji Kemi? Kad bi ovo znali Hetiti, samo kad bi znali, krenuli bi
pravo ovamo. Stegli bi svoja srca, koja im ubrzano lupaju i pri samoj
pomeni reči „faraon“. Ali ne, Tahura, nemoj pogrešiti: starac ne čini celu
Kemi… Kao što, uostalom, ni Pepi ne predstavlja Kemi. Zar je moguć
njegov plač u državi kojoj je suđeno da vlada belim svetom?…“
Starac se grohotom smejao, valjao se od smeha. Žile mu od
naprezanja nabrekoše, lice pocrvene, a on se i dalje smejao…
„…Mora da se meni smeje. Sigurno me smatra osobenjakom. A
možda i budalom. Pa neka ga, nek misli šta hoće…“
Senefer upola otvorenih očiju grubim pesnicama obrisa suze koje su
mu tekle od smeha. Trgovac je strpljivo čekao trenutak da se parashit
umiri i da bude u stanju da nastavi razgovor.
– Nemoj se ljutiti na mene, poštovani gospodaru – reče najzad
Senefer. – Nisam se tebi smejao. Iznenada mi je palo na pamet da su
neprijatelji Kemi po nečemu tebi slični. Oni misle: evo junačine,
izabranog da vlada svetom…

165
– Oni tako ne misle.
– Evo države, koja se nikada ne može pobediti…
– Ni tako ne misle.
– Evo vladara Kemi koji drži vlast u rukama jače od Hufua.
– Da, tako već misle.
– A ja kažem… – starac podiže glas. – A ja kažem: ništa od toga nije
istina! Ponavljam još jednom: gvožđe rđa! A mi smo okovani u gvožđe.
Ali ja vidim kraj. A ti?
– Ja sam došljak iz daleke zemlje. Ja s poštovanjem slušam tvoje reči.
– Onda čuj: ili će gvožđe zarđati i niti će se same od sebe pokidati, ili
će smrt odneti vladara i niti će ipak nestati.
– Odneće ga smrt? – upita trgovac.
– Da.
– A kada?
– To niko ne može da kaže.
– I to će biti spas?
– Da.
„…Starcu zloba zasenjuje oči i razum. Faraon ga je isuviše unesrećio
da bi bio u stanju da vidi stvari onakvima kakve one jesu…“
Starac zatrese pesnicom:
– Upamti moje reči, poštovani gospodaru: gvožđe je varljivo. Ono
nije dugovečno.
Trgovac podiže oči, i pogled mu pade na tamnoplavi
četvorougaonik čija je visina bila jednaka širini. On je bio izrazito tamno-
plav, skoro crn, ali je iz dubine njegove boje nešto zračilo. Činilo se kao
da je neki nepoznat, ali veoma darovit slikar okačio na zid svoj rad. Ali
šta zapravo predstavlja ta slika, koja visi odmah ispod tavanice?
„…O, bogovi, pa to je prozor! Mali prozor u malom parashitovom
kućerku. A tamnoplava boja to je boja neba, preko kojeg je čarobnom
kičicom prešlo veče…“
– Dugo sam se zadržao – reče trgovac.
– Nemam te čime poslužiti – tužno reče starac.
– A zar razgovor s tobom nije prava gozba? Šta se može uporediti s
njim? Pečena kokoška? Nju za male pare možeš dobiti u Userhetovom
dućanu. Divljač na ražnju? Ni ona nije mnogo skuplja. Kolači? Od njih je
suviše slatko u ustima. Ne, Senefere, boljeg gošćenja od razgovora nema!
– Pa šta ćemo, verovatno tako treba da govori gost koji iz gostiju
odlazi praznog stomaka.
Posle ovoga usledila je uzajamna razmena ljubaznosti, a potom
trgovac beše spreman da se vrati u grad. Starac reče u sebi: „Nije se on

166
tek tako bez razloga kod mene pojavio. Pa nek bude šta bude: neka
znaju i oni tamo u Ninivi šta se događa u Ahjatiju…“
Isprativši gosta do druma, Senefer se vrati u kolibu i večera ono što
mnogi večeravaju na periferiji Ahetatona – tužna razmišljanja. Zatim
ugasi svetiljku i leže. Ali ne da bi spavao, već da bi gledao u tamnu
prazninu – ima li nečeg boljeg od toga? Senefer oslušnu: ne dolazi li po
njega faraonova straža? Ne, ne dolazi… znači, ni oči blagoga boga ne
mogu sve videti, niti njegove uši sve čuti.
Parashit se podrugljivo nasmeja od radosti i uskoro zahrka.

167
U vajarskoj radionici

D
žehutimes je gledao kroz široko otvorena vrata: evo, ide ona
čijoj lepoti nema ravne na celom svetu… Iza njegovih leđa
stajali su Ahtoj i Tihotep. Oni su je takođe posmatrali. Korača
uspravno, s tihom tugom na čelu i neuhvatljivim osmehom na usnama.
Omanja, vitka žena malog trbuha koja je izrodila šest devojčica.
U čemu je tajna njene neodoljive lepote?… Evo je gde dolazi,
približava se. A iza nje ide lepotica Ka-Nefer, koja vodi ispod ruke
mladu princezu Anhesenspaton.
„…Hoću da znam u čemu je njena glavna moć. Da li u očima,
oivičenim gustim trepavicama? Da li u usnama, nacrtanim marljivom
rukom tvorca sveta? Da li u tome što liči na boginju? U čemu je njena
glavna moć? Jer nemoguće je završiti njen portret ne odgonetnuvši je…
Evo ide njeno veličanstvo, i zajedno s njom ulazi zora. Zora koja
osvetljava svet. Ona greje srca… Evo ide njeno veličanstvo…“
Džehutimes je zabranio da je bilo ko sačeka u tremu.
Ona se penje i stupa na prag. Odjednom, pred njenim očima, kao
priviđenje, iskrsava jedna druga slika: ona dolazi ovamo; na ovom istom
mestu, pre mnogo godina, bila je samo nadstrešnica. Mladi ljudi su
mesili glinu, tesali kamen, pravili od gipsa kalupe. Od toga doba prošlo
je već osam godina: prestonica tek što se podigla. Njeni graditelji i vajari
su radili ispod privremenih nadstrešnica i živeli su u kolibama –
šatorima od platna. Ona je bila mlađa, i on je bio mlađi. Zaklinjao joj se
na večnu ljubav. Ona je hvatala na sebi zadivljene poglede svojih
podanika. Ali to nisu bili pritvorno-zadivljeni pogledi vernih podanika!
Njen lik je izazivao divljenje. Morao je izazivati divljenje. Njen um je
zračio iz njenih očiju. Njena lepota se odražavala u njegovim očima.
Vajari, koji su umeli da cene pravu lepotu, padali su ničice i sa strahom
su podizali oči kao da pred njima stoji sunce. Blagi bog je bio s njom, čak
i onda kad ih je delilo rastojanje… Evo ide on, a levo od njega je ona. On
je dovodi na ovo mesto i veselo pokazuje glavom na mladog vajara i
kaže: „Ovo je Džehutimes. Njegove ruke su mudre i dostojne njegovih
očiju, koje vide nepogrešivo. Vajar mora da ima mudre ruke i oštro

168
oko…“ I on još jednom ponavlja ime „Džehutimes“. Mladi vajar crveni,
obrazi mu gore, i, crveneći, pada na zemlju, da bi se odmah po
naređenju njegovog veličanstva podigao na noge. A blagi bog mu
prebacuje nežno, siguran u sebe, u Kemi, u nju, u ceo svet:
„Džehutimese, koliko puta sam ti rekao da ne unižavaš dostojanstvo te
divne umetnosti kojom do savršenstva vladaš? Ustani!“ Zašto je njegovo
veličanstvo govorilo o savršenstvu umetnosti mladog vajara, kada
takvog savršenstva još nije bilo? Znači da je bio dalekovid! Znači da je
još u nesavršenim oblicima video zalogu budućeg savršenstva!…
Tada ju je njegovo veličanstvo vodilo po još nedovršenoj neudobnoj
radionici, držeći je sve vreme sa svoje leve strane i savetujući vajare:
„Radite ono što vidi vaše oko i zapoveda vaše srce.“ I, smešeći se, pitao
je: „Džehutimese, šta vidi tvoje oko?“
– „Tebe, tvoje veličanstvo“. – „A još šta?“ – „Njeno veličanstvo, našu
veliku gospodaricu.“ – „Gde je vidiš?“ – „Pored tebe, tvoje veličanstvo.
Levo od tebe.“ – „Tačno je, tako nas i prikaži.“ Zatim njegovo
veličanstvo skida periku, i njegova glava na tankom vratu, ružna, kao
sumerska duguljasta tikva – blešti, kao da je od bakra. „A šta sad vidiš,
Džehutimese?“ – „Tvoju glavu, tvoje veličanstvo.“ – „Onda je prikaži
bez ulepšavanja, jer ja sam ružan.“
– „Moje uši slušaju tvoje reči, moje oči oživljavaju od tvojih reči,
tvoje veličanstvo.“ Blagi bog se smeši. On pita: „Džehutimese, da li su
sve čuli tvoji pomoćnici?“ – „Sve“ – odgovori vajar. „Sve“ – kažu njegovi
pomoćnici… O, veliki bože, kako je to bilo davno i kako je to bilo
nedavno!
U njenim očima plivaju krugovi, slični onima koji se pojavljuju na
vodenoj površini veštačkog jezera od slabo bačenog kamena. Malog
kamena… A šta je to sad? Što ga nema? I zašto je niko ne dočekuje?…
Ali samo što to pomisli, ispred sebe na pragu ugleda opruženog
vajara. I pored njega, licima okrenutim prema zemlji, ležali su njegovi
pomoćnici. Njeno veličanstvo ništa nije shvatilo. Ona se okrete prema
Ka-Nefer, sležući ramenima u nedoumici. Dvorište je bilo pusto, nigde
žive duše. A ovde pred njom, divan prizor koji je na ovom svetom mestu
zabranilo njegovo veličanstvo.
Ka-Nefer klima glavom – kao da želi da kaže da tako treba da bude:
pred njenim veličanstvom savija glavu svaki žitelj Kemi. Princeza
Anhesenspaton istrča napred i, posmatrajući muškarce koji leže na
zemlji, pomisli da su to oni pred njom pali ničice.
– Ustanite!
Reče njeno veličanstvo. Ne prelepa žena, već vladarka Kemi i celog

169
sveta, čijem su se glasu potčinjavali čak i mrtvi. Vajari se podigoše na
noge i otresoše prašinu sa svoje odeće.
– Tvoje veličanstvo – obrati se Nefertiti zadivljeni Džehutimes, dok
su mu u očima blistale ponoćne zvezde – molim te, saslušaj me pre nego
što na naše glave sručiš pravedan gnev. Pitaj nas: zašto te nismo
dočekali kraj kapije? Pitaj nas: zašto nas nije bilo u dvorištu? Pitaj nas, o,
gospodarice naša!
– Pitam vas – reče njeno veličanstvo. Ona je govorila onako kako je
govorila uvek: tiho, metodično, iz grudi, a ne sa površine usana. Od tog
glasa srce onoga koji bi je slušao počinjalo bi ubrzano da kuca. Od tog
glasa, ispunjenog dostojanstvom, krv u žilama brže teče…
On je samo čekao takvo naređenje:
– Tvoje veličanstvo, nedostojan tebe portret je skoro gotov. Stoji u
onom uglu. Ružičasti peščanik spreman je da oživi svakog trenutka.
Ahtoj je obradio kamen, koji treba da služi kao ukras. Obojen je sa
odgovarajućom raskoši i majstorstvom. Spreman sam da ti pokažem tvoj
portret od ružičastog peščanika, i čini mi se da ćemo u tvojim očima
ugledati ljubazno odobravanje za učinjeni trud. Ali da li se može
pokazivati mrtav kamen?
Njeno veličanstvo se okrete prema Ka-Neferi:
– Šta ti na to kažeš?
– Ne – odgovori Ka-Nefer. – U pustinji ima mnogo mrtvog kamena.
Više nego dovoljno. Zar ga vajari pokazuju? Čak i ako je ružičasti
peščanik?
– Jesi li čuo, Džehutimese?
– Jesam!
– To je i moj odgovor. Kamen oživljen rukom vajara predstavlja
dostojan prizor. A mrtav izaziva odvratnost.
– Upravo je tako, tvoje veličanstvo!
Princeza zapljeska. Njeno lišce sijalo je kao lice njene mlade i lepe
majke. Princeza reče:
– Ja volim živo kamenje!
– Pravo dete – nasmeši se njeno veličanstvo.
Ahtoj i Tihotep nisu spuštali pogled sa carice – pogled majstora,
poznavalaca svog zanata. Ahtoj je gledao desnu stranu lica njenog
veličanstva, a Tihotep – levu. Obojica su gledali s punim poštovanjem i
netremice. Zaljubljeno, ali i ispitivački. I oni koji su mesili glinu u
susednim odajama i oni što su tucali gips i spremali vodu, posmatrali su
njeno veličanstvo. I sve oči bile su širom otvorene kao oči muškarca koji
proučava veliku knjigu tajni.

170
Džehutimes je još stajao ispred carice, kao da brani ulazak u
radionicu. On nije želeo da ona uđe unutra pre nego što sasluša njegovo
objašnjenje.
– Tvoje veličanstvo, kao što sam rekao, u onom uglu, ispod belog
zastora, nalazi se tvoj portret. On je skoro gotov. Ali to još nije tvoj
portret. Zato što još ne govori tvojim rečima, tvojim glasom. Zato što se
još ne osmehuje tvojim osmehom. Zato što nam ne naređuje. Zato što ne
izgovara reči, velike i tople. Pa on je tvoj dvojnik! Šta mari što si ti od
krvi i mesa, a on od ružičastog peščanika? I peščanik je isto toliko
besmrtan koliko je besmrtan i tvoj lik!
– Ka-Nefer – reče njeno veličanstvo – da li da kaznim Džehutimesa
za ovako laskavo mišljenje o meni?
– Ne – odgovori Ka-Nefer, i s pravom ženskom neposrednošću
dodade: – Zar ne osećaš da on laskavo misli o sebi?
– Stvarno? – Ona prekrsti ruke na grudi. Carica je to činila uvek kad
god bi želela da bude samo žena – moćna, svemoguća, neodoljiva.
Uostalom, kao i svaka žena…
– Ne, – odgovori Džehutimes – poštovana Ka-Nefer nije u pravu.
Nije sasvim u pravu. Ja sam tražio onaj jedinstveni izraz koji će oživeti
portret, koji će učiniti da ispod kože prostruji krv – prava crvena krv.
Rekao sam Ahtoju: „Pronađi taj izraz, on se nalazi negde na licu
njegovog veličanstva.“ Rekao sam i Tihotepu: „Pronađi taj izraz koji se
krije negde na licu njenog veličanstva.“ Ja ne znam gde je: da li u
uglovima njenih usana ili na ovalu kapaka? Na čelu ili bradi? Ja zaista ne
znam gde je. Rekao sam i onima koji mese glinu, i onima koji melju gips,
i onima koji nose vodu: tražite taj izraz, kažite gde je on, jer je portret još
mrtav, a on mora da bude živ. I odlučili smo da ti, tvoje veličanstvo,
sama bez nas pređeš put od kapije do ovog praga. Mislili smo da ćeš biti
zauzeta svojim mislima, da ćeš biti ljuta zbog nepažnje ili ćeš se
obradovati što niko od nas nije narušio tok tvojih misli. Ti ćeš biti ti. A
mi ćemo se potruditi da uhvatimo taj jedinstveni izraz, jednu crtu na
velikom licu, koja će ovenčati naš trud velikim uspehom. Ne običnim
uspehom, već velikim! Stajao sam ovde i gledao sam te, Ahtoj i Tihotep
su te pratili pogledom. Svi su te u radionici bez daha posmatrali. To je
sve što sam imao da ti kažem.
Njeno veličanstvo popravi teške minđuše i pogleda Džehutimesa
pravo u oči. Da, to su bile oči zaljubljenog. Oči divokoze – veoma tamne
i istovremeno svetle kao ogledalo. U njima se čovek mogao ogledati kao
u vodi. Ovaj mladi vajar je još neoženjen. Kažu da nema čak ni
naložnice. Zar je moguće da je sve to zbog one zakletve?… Ona sve to

171
pamti tako dobro kao da se juče zbilo. Pamti kako je rekao: „Onaj ko drži
takvu ruku, mora joj biti veran celog života.“ Na šta je njeno veličanstvo
odgovorilo: „Zar neko može da bude veran celog života?“ Džehutimes je
uperio u nju isti ovakav pogled – pogled preplašene divokoze. Bio je
jako povređen. Zar se ne može verovati iskrenim rečima?! Naravno,
celog života! Njeno veličanstvo se na to osmehnulo svojim tajanstvenim
mnogoznačajnim osmehom, kojim kao da je htela da kaže: „Moj dobri,
dobri čoveče! Zar se može zaklinjati za ceo život?“ I on je pocrveneo. Krv
mu je jurnula u oči. A onda je klekao i uz zakletvu rekao: „Dajem reč da
ću ti celog života biti veran!“ Da li je moguće da će on održati svoju reč,
datu u naletu nepromišljenog i neobuzdanog osećanja?
A on je ponovio: „Celoga života!“ – „Ustani!“ – naredila je ona, i on
je pokorno poslušao…
Od toga doba prošlo je pet godina. Od tog događaja u radionici. I
vajar Džehutimes se još nije oženio, nije našao gospodaricu svoga doma.
Možda bi ga trebalo osloboditi te zakletve?
Njeno veličanstvo reče:
– Ja pamtim tvoju zakletvu, Džehutimese.
I ona mu lagano pruži desnu šaku. (One večeri on je vajao njenu
ruku.)
– I ja je pamtim, tvoje veličanstvo.
Oni su shvatili jedno drugo. Njeno veličanstvo se uputi prema uglu,
gde se ispod belog zastora nalazio portret od ružičastog peščanika. I u
hodu, ne okrećući se, upita:
– I, Džehutimese, jesi li pronašao onu crtu koju si tako uporno
tražio?
A Džehutimes se obrati sa istim, ali nemim pitanjem Ahtoju. Ovaj
odrečno zavrte glavom. Tihotepu se činilo da ju je pronašao, ali nije bio
baš siguran u to.
– Tvoje veličanstvo – umeša se Ka-Nefer, žureći za velikom
gospodaricom i privlačeći sebi princezu – oni je još nisu pronašli. I ti ćeš
morati još jednom da dođeš u radionicu, pre nego što je pronađu.
– Moguće je – složi se carica – umetnost traži beskrajan trud. Ja sam
se toga nagledala. A ranije mi se činilo da vajanje portreta nije teško –
treba samo hteti zaprljati prste glinom.
Ona stade pred postolje. A šta je tamo ispod belog zastora? Dok je
ona ovako stajala – za trenutak, iznenada ju je pogledalo njegovo
veličanstvo. On kao da je bio ljut, kao da je zbog nečega bio ljut na nju.
Ali začas je njegova ljutnja nestala. Trenutno je negde odletela. Prhnula
je kao ptica. Njegovo veličanstvo se osmehivalo ponavljajući: „Volim te

172
več nom ljubavlju… Volim te večnom ljubavlju.“ Tada ona nije htela da
sluša te reči. A sada ih više nije mogla čuti. Zašto „sada“ nije „tada“.
Samo kada bi mogle da promene mesta ove dve male kratke reči! Ona je
„tada“ bila mlađa, ali je ipak shvatila da nema večne ljubavi, kao što
nema ni večnog života izvan balzamovane mumije, izvan sarkofaga i
podzemnog utočišta za telo obuzeto hladnoćom. Sada bi ona htela da
veruje u večnu ljubav, htela bi da misli da postoji takva ljubav. Pa i vajar
se zaklinje u večnu ljubav! Ili je sve to obmana kao i sam život na zemlji,
ovenčan samo besmrtnom istinom postojanja na onom svetu na poljima
Ijalu?…
Džehutimes ćutke skide zastor s kamene statue. Pruži zastor
Tihotepu i pogleda njeno veličanstvo. Ka-Nefer nije skidala oči sa nje.
Ahtoj takođe… Samo je princeza začuđeno posmatrala ovu drugu
majku, koja je imala ružičasto, malo neravno lice.
Džehutimes je još tražio onaj izraz. Onaj jedinstveni izraz koji je
mogao i morao da udahne pravi život u hladan kamen. Njenom
veličanstvu su lako podrhtavale usne dok joj je lice bilo veličanstveno
mirno. Ona je gledala nepomično, vrlo dugo. Gledala se kao u ogledalu i
kao da nije shvatila šta se to zbilo…
Ona tiho reče:
– Zar ovaj rad nije završen?
– Ne, tvoje veličanstvo.
– A šta je još ostalo? Staviti krunu od kamena?
– Ne.
– A šta?
– Po svaku cenu pronaći onaj izraz!
– A u suprotnom?…
– Statua će ostati u mojoj radionici, među nezavršenim radovima.
– Kakav užas!
– Takvo je moje pravilo.
– Strogo pravilo! Meni se čini kao da će progovoriti. To je moj
dvojnik. Zar treba da otvori usta i izgovori reči da bi se poverovalo da je
živa?
– Ne, – reče vajar – ako ona pokrene usne, ja ću narediti da se
odnese dalje od mene. Vajar mora da udahne živu dušu u mrtvi kamen.
Ali postoji granica. Preći je – znači propasti. Svaki otac i svaka majka
rađaju žive ljude. Ali se oni ne mogu nazvati vajarima, tvoje veličanstvo!
Ona se zamisli. Okrete se najpre Ahtoju, zatim Tihotepu. I sasvim
nehotice ih uporedi sa Džehutimesom, pomislivši: „Ovaj s kratkom
riđom perikom – tako malen, a tako velik – rođen je da bude vajar. On je

173
bio izabranik posebne neobične sudbine.“
Ka-Nefer je posmatrala skulpturu s neskrivenom radoznalošću.
Priznala je sebi da ranije nije poznavala caricu. To jest, nije je videla
onakvom kakva je ona u stvari. Ne može se reći da je njeno veličanstvo
bolje. Takođe je nemoguće tvrditi i to da je vajar napravio lepši portret. I
original i ovaj ružičasti peščanik živeli su samostalno, odvojeno jedan od
drugog. Lik koji je rodio drugi lik živeo je u ovom svetu tako kao što
žive u ovom svetu odrasla deca daleko od roditelja, sami sebi zarađuju
nasušni hleb, sami se raduju i sami tuguju u nesreći. Da li je to bilo
otkriće za Ka-Nefer? Zar joj Ahtoj nije baš o tome govorio? Govorio joj je.
Ali ona je tek sada srcem shvatila šta znači kada se dobije ili ne dobije
verodostojan lik.
Džehutimes reče:
– Tvoje veličanstvo, onamo, iza zavese, stoje skulpture princeza. Da
li želiš da ih pogledaš?
– Da, želim!
On dade znak. Nevidljive ruke podigoše zavesu od guste tkanine. I
carica se obradova ugledavši kćeri koje su se smestile na polici od
abonosovog drveta. Čak je i pokojna Maktaton stajala ovde – živa među
živima.
– O, veliki bože – izgovori carica – izgledaju tako kao da će mi
poleteti u zagrljaj! Sve do jedne – glavice mojih kćeri!
Rekavši to ona pomilova princezu po kosi, premazanu mirišljavim
uljima Retenua i čvrsto uvezanu trakama pozadi.
– Ne čini li ti se – reče ona Džehutimesu – da su one glave malčice
čudne?
– Da, čini mi se.
– A zašto ih onda ne popraviš? Zar nemaš dleto? Ili možda imaš
malo pomoćnika?
Vajar je vrteo glavom, kao da kaže da svega ima.
– Pa onda, Džehutimese?
– Njegovo veličanstvo će ih odbaciti.
– A ja? Zar moje mišljenje ne vredi ništa?
Njegova glava je bila čvrsto posađena na vratu. Četvrtasta glava na
grubom seljačkom vratu… On reče:
– U ovom slučaju njegovo veličanstvo }e u pravu.
– A ja?
Džehutimes zaviri u njene sjajne zenice u kojima je bilo na stotine
hijeroglifa. Posmatranje tih hijeroglifa predstavljalo je pravo blaženstvo
za smrtnika.

174
– Tvoje veličanstvo, ti nisi u pravu.
Ona se naglo okrenu. Tako naglo da bi joj odeća poletela na jedno
deset koraka, poneta vetrom, da nije bila čvrsto stegnuta oko struka.
Njeno veličanstvo je blistalo, kao jutarnja zora iznad Istočnog
grebena. Nozdrve joj se zarumeneše i raširiše. Obrve, nacrtane drvenim
ćumurom nabavljenim u Ta-Neteru, ličile su na par krila.
– Volim iskrenost! – carica se nasmeja. – Volim Džehutimesovu
odvažnost. – Pa se obrati Ka-Neferi: – A ti?
Ali i Ka-Nefer je bila žena.
– Tvoje veličanstvo, ima muškaraca koji su još odvažniji.
– Šta si rekla?
– Ima još odvažnijih!
– Lepo rečeno, mada nije sasvim tačno… Naravno da ima.
Iza sive zavese lagano iziđe Nefteruf. Jak i snažan kao stub u
Atonovom hramu, koji podupire teški krov. Ispod obrva sevnuše munje,
sposobne da pretvore u prah sve živo.
Njeno veličanstvo ga je videlo prvi put. Uopšte ga nije poznavala.
On ni najmanje nije ličio na vajare koji stvaraju živo kamenje.
Nefteruf se pokloni dubokim izuzetno otmenim poklonom.
– Ko je on? – upita carica Džehutimesa.
– Tvoje veličanstvo – požuri da odgovori na njeno pitanje Ka-Nefer.
– Ako nekad ustreba rob, odanijeg nećeš naći. On je s majmunčetom
zabavljao ljude po ulicama. A sada mesi glinu kod čuvenog
Džehutimesa.
Vajar potvrdno klimnu glavom.
– Ne čini li ti se – prošapta carica – da je on suviše stasit za roba?
Ka-Nefer osmotri Nefterufa od glave do pete: „…U njemu kipi
snaga. Kipi kao voda koja sa visine pada na kameno rečno korito…“
– Tvoje veličanstvo, on će biti odaniji od psa.
– Da li je to on rekao?
– Nije.
– Odakle onda to znaš?
– Pogledaj te oči, koje sevaju kao munje, te usne koje podrhtavaju od
strahopoštovanja.
– Odista? Usne koje podrhtavaju od strahopoštovanja?
– Ah! Tvoje veličanstvo, možda ja i grešim.
Carica se lukavo nasmeja:
– Onda bi mi bilo žao.
„…Carica se uopšte nije ljutila. Ona se čak nekako snishodljivo
držala prema ovom drskom muškarcu, koji je uporno gledao njeno

175
veličanstvo kao sebi ravnu…“
Carica laganim pogledom pređe preko skulptura svojih kćeri i za
trenutak ga zaustavi na neobičnom Nefterufovom stasu. On je stajao
prekrstivši ruke i oborene glave na grudima, kao krivac. I njeno
veličanstvo se u sebi osmehnu: „U mom položaju svaka živa duša je
kakav-takav oslonac…“
Džehutimes dade znak Nefterufu: on povuče prema sebi kraj zavese
i kamene glave devojčica nestadoše. I Nefteruf ostade iza zavese. Njeno
veličanstvo sa olakšanjem odahnu: suviše su blistale oči tog neznanca.
– Dakle, on je vodio majmuna po ulicama? – upita njeno veličanstvo.
A princeza reče:
– Tako bih želela da vidim tog majmuna.
– Videćeš ga – odgovori joj majka.
– Kada?
– Uskoro.
– Da li već sutra?
– Ne.
– Onda prekosutra?
Džehutimes se naže prema devojčici i reče joj smešeći se:
– Uskoro – to znači kroz tri dana.
Princeza klimnu glavom kao prava kći blagog boga – vladara velike
Kemi.
– Džehutimese, vratimo se na moj portret. Da li ste uspeli da
pronađete taj izraz?
Vajar nije žurio sa odgovorom.
Ahtoj priđe portretu i nacrta krug oko usana, želeći time da kaže da
je na tom mestu otkrio taj toliko traženi izraz, a Tihotep ukaza na obrve i
oči. I izuzetnu lepotu nozdrva…
Vajar se posle ovog još više zamisli. On podupre rukama bradu i
ćutke ostade dugo u tom položaju…
Za to vreme carica je pažljivo razgledala portret. Iznenada vide sebe
kako kao pokojnica leži u rastvoru natrona pošto su joj prethodno
parashiti izvadili utrobu kao ribi… A ova skulptura od kamena stoji kraj
njenog uzglavlja i smeška se jedva raširenih očiju… I još gore od toga,
ona vide sebe kako je, na Kijino nagovaranje i po faraonovom naređenju,
zašivenu u vreću pažljivo spuštaju u vode Hapi. Spuštaju je živu. A ona
ne može da diše… Mrtva je!… A ova skulptura od kamena STOJI na svom
mestu i smeši se, jedva raširenih očiju… lepo izvijenog vrata…
Njenom veličanstvu zadrhtaše kolena i učini joj se da će pasti.
Međutim, brzo se pribra ne želeći da pokaže slabost! Ni ovde, ni bilo

176
gde. Ni danas, ni ubuduće!
Džehutimes reče, ne odvajajući pogled od ružičastog kamena:
– Tvoje veličanstvo, moji pomoćnici su u pravu, ali ostaje nam još da
tačno utvrdimo da li je on ispod očiju ili negde kod usana.
Ka-Nefer se tiho nasmeja:
– Ja mislim da Ahtoj i Tihotep olako daju savete kad treba nešto
utvrditi. Nadam se da mi oni zbog ovoga neće zameriti!
– A zar oni neće oprostiti šalu tako lepe žene? – reče carica.
– Naravno da hoće, tvoje veličanstvo. – Džehutimes potapša po
ramenu Ahtoja, zatim Tihotepa. – Oni su vrlo daroviti vajari. Da nema
njihovih očiju i ruku, Džehutimes bi se zapetljao u stotinu čudnih
zagonetki, koje svaki čas pred nas postavlja umetnost vajanja.
Njeno veličanstvo shvati ove reči kao izraz velikodušnosti. Pred
njenim očima proleteše slike prošlosti kada je ona ovde stajala pred
njima usred gline i gipsanog brašna! Čak i ljubav. I njegove zakletve.
– Hajdemo odavde – reče carica Ka-Neferi, uzimajući za ruku
princezu. Nekakva neukrotiva sila natera je da se okrene prema zavesi:
tamo, u njenim naborima, stajaše Nefteruf, prelep, kao skulptura. Sa
crnim munjama u očima…

177
Soru, Soru, Soru

A
šta je čovečji život? Da li je moguće da su to samo senke na
zidu, kao što je tvrdio neki stari pisac? Zar su to samo odsjaji
na vodi, kao što je govorio drugi? Zašto je Soru tužna…
Čemu te misli o senkama, o smrti?…
Ležala je polunaga. Njene grudi gledale su na suprotne strane, kao
dva tvrdoglava jagnjeta. U njenim očima njihale su se senke. One iste, o
kojima govori Soru, jedva mičući usnama kao da govori u sebi. Ležala je
na hasuri čija je boja bila istovetna sa bojom njenog tela. A ako bi je neko
uhvatio za prste? Da li bi i za njih tvrdila da su i oni – senke, krugovi na
vodi, fatamorgane u pustinji? Ti prsti koji su tanki kao trska.
On joj reče:
– Stegnuću ti prste.
Ona je ćutala.
– Pošto ćutiš – stegnuću ih.
Ona ni obrve ne pomeri.
– Još jače? Neće te boleti?
U njenim očima ogledala se tuga. Pila je vino.
– Zar je moguće da te ne boli?
… Zar je ovo vino bolje od aramejskog? Zar u njenoj dalekoj
domovini vino nije isto tako ukusno? Čak je i bolje!…
– Polomiću ti prste…
Kao daleki san javljaju se sećanja na crvenicu i plave reke. Kao da je
juče bilo! A bilo je pre pet godina! Zar nema kraja ovom snu?…
– Prsti će ti sada krcnuti i ostaćeš bez njih.
Kako to neki ljudi polude? Ne mislim na one koje ujedaju besni psi,
ili one koje napadaju besni vukovi, već na one koje ništa ne ujeda, sem
stenica i vašiju.
– Žao mi je tvojih prstiju. Bolje da ih poljubim.
Uzmu tako čoveka i otkinu ga od rodne grude, od doma, od zemlje i
odvedu ga daleko-daleko. A tamo – daleko – daleko, čovek ludi. Ili gubi
razum, misleći da tako mora biti. Takav se čovek pretvara u senku, koja
na zemlji u tmurno vreme…

178
– Naljutiću se ako ne prestaneš da sanjariš.
– Ja ne sanjarim.
– Da li misliš na svog dragana?
– Na koga?
– Na svog dragana.
– A ko je to?
– Slušaj, Soru, ti bi htela da ja poverujem kako ti ni na koga ne
misliš?
– Ne bih!
– A šta znači to – ne bih!
– To znači, da ja stvarno razmišljam. Razmišljam do ludila.
Tihotep se pridiže i malo se odmače od nje, da bi je bolje video.
Vajari su navikli da se odmiču korak unazad da bi im bili uočljivi detalji
na skulpturama od kamena ili gipsa.
– Kaži mi na šta sad misliš. Zašto nisi sa mnom?
– Hoćeš da ti kažem istinu?
– Hoću! Hoću!
Soru se okrenu na leđa. Njene malene grudi ličile su na nedozrele
kruške, a telo joj je bilo kao štavljeno, kao da joj u žilama ne teče crvena
krv. Samo su joj obrazi i ušne resice bili ružičasti. Imala je lepe duge note
i jaka ružičasta stopala. Kao da se tek rodila. Kao da nikada nije išla
bosonoga. Nokti na nogama bili su joj sjajni i boje vatre. Njen venerin
breg se zlatio kao sunčani trougao ispod čvrstog trbuha. Njeno
podšišano zlato bilo je – pomalo oštro. On stavi dlan na trougao i sasvim
ga pokri. A ona prošapta: „Nemoj. Ne mogu da mislim.“ Soru mu skloni
ruku i trougao ponovo zasja tako privlačan, kao da ga je naslikao kakav
slikar…
– Ti me pitaš, Tihotepe, zašto nisam s tobom, a ja sam daleko negde
u svojim mislima.
– Da, pitao sam te.
– Pa eto, ja sada ležim kod tebe. Na tvojoj zemlji. A da nije tako?…
– Kako to misliš – a da nije tako?
– Da je ovo moj dom! Moja zemlja!
Tihotep se začudi:
– Tvoja zemlja?
– Da. Negde u oazi aramejske pustinje.
– Ja bih te isto tako vatreno grlio – reče on.
– A zatim?
– Ne razumem.
– Grlio bi me, a zatim?

179
– Voleo bih te i mislio na tebe.
– Ne verujem ti! U glavi bi ti bilo nešto drugo.
– A šta, Soru?
– Tvoja zemlja! Priznaj da bi bilo tako!
– Tačno je. Umro bih – reče mladi vajar.
– Od tuge?
– Da.
– Maštao bi o svojoj Kemi?
– Da.
– Eto vidiš?! – Soru uperi pogled u tavanicu. Imala je plave oči, s
tamnim zenicama. Zvao ju je plavookom. On priljubi svoj obraz uz njen.
„…Čudno, ležiš s prelepom ženom koja leprša kao leptir i odjednom
se uveriš da ona razmišlja i da je puna briga i puna tuge!…
– Slušaj, Soru, zar ti ne možeš da ne navlačiš tugu na sebe? Ili bi
možda htela da se i ja setim svojih nevolja? Da se setim zato da bih ti se
jadao i žalio ti se. Tako sam čeznuo za ovim trenutkom, a ti gledaš negde
u daljinu. U nebo.
– Ti moraš znati da sam ja od mesa i krvi.
– Znam.
– I u mojoj glavi se roje misli.
– I to znam.
– Mogu da tugujem. Čak i da zaplačem.
– Možeš i da zaplačeš, Soru. To ti dobro stoji. Ja ne volim smešljivce
kojima je sve ravno. Ali moraš priznati da tugu ne osećaju samo žene.
– Misliš da je osećaju i muškarci?
– I te kako!
On napuni pehar vinom i pruži joj ga. Ali ona se i ne pokrenu. Onda
joj on stavi pehar između grudi, pa se naže i poče iz njega piti.
– Uspi i meni – reče ona.
On požuri da joj ispuni želju, ali prepuni pehar, te ga je jedva držao
pazeći da ne prolije vino. Soru brzo sede i prisloni vrele usne na hladan
pehar. Vino je bilo odlično. Ona uzviknu:
– Još!
Tihotep ponovo napuni pehar, a ona ponovi:
– Još!
Vino – crvena krv – iz jednog suda prelazilo je u drugi, lepši. I njene
usne kao da su prirasle za pehar.
Tihotep beše zbunjen: da li da je posluša i još joj sipa?
– Još!
Treba se pokoriti. Ne pruža se čoveku često prilika da takvu

180
lepoticu kao što je Soru služi vinom. Međutim, Tihotep nije prestajao da
se pita: „Šta će biti posle?“ Pijani muškarac je u njemu uvek izazivao
odvratnost. A što se tiče pijane žene, i to veoma lepe, kao što je Soru, on
ni pored svih nastojanja nije bio u stanju da zamisli. Ona je bila potpuno
naga i zanosna u svojoj nagoti – šta će joj vino?
Soru pokaza očima na prazan pehar, ali on reče: „Ne, dosta je.“
Međutim, žena je i dalje uporno gledala pehar.
– Ne!
Vajar je bio odlučan. Soru mu pomilova ruku mekim dlanom kao u
deteta i on se pokori. Omekša. Morao je da ugodi lepoj Soru… Ona otpi
gutljaj, i još jedan. U tom vinu kao da se krila velika moć. Zenice su joj
postajale sve tamnije i tamnije, a sred njih se razgorevala vatra ljubavi.
Soru ispi pehar do kraja i maknu mu ruku:
– Ne. Vino ne pomaže.
Kosa joj beše raspuštena. Dojke okrenute na razne strane. Usne
poluotvorene, a u njima plavi zrak mesečine stegnut između usana boje
granata.
– Neću vino. Hoću da govorim. Muškarci ne vole suvišne reči. Oni
koji dolaze u sporedne sobe Userhetovog dućana plate i traže nežnosti.
Oni ne žele suze. Mojoj prijateljici Maji je vrlo lepo. Ona je vetropirasta.
Njoj je svejedno gde živi…
– A tebi, Soru?
– Meni nije.
– Zar je ovaj divni Ahjati „svejedno gde“?
– Da-
– Zar se tebi ovde ne dopada?
– Ne, ne dopada mi se!
– Ceo svet sanja o tome da živi u Ahjatiju.
– To se tebi samo čini, kao i vašem faraonu. Ja više volim svoju oazu
u kamenitoj pustinji.
– A prljavštinu?
– Možda i rođenu prljavštinu.
– Ogrni se, Soru. Ne mogu tako s tobom da razgovaram. Počeću da
te ljubim.
Ona se obuče. Ali on tada shvati da je potpuno svejedno da li je ona
naga ili obučena u tu prozračnu odeću izatkanu od zraka sunca, meseca
i zvezda koja joj se pripijala uz telo…
Sunce poče da se skriva iza žutog peska Zapadne pustinje. A senke
– dugačke i crne, da padaju na zemlju. Ovde, među senovitim drvećem
ispod visoke nadstrešnice jednostavnog, ali udobnog hladnjaka –

181
izgledalo je kao da se hladi duboka tišina uoči zalaska sunca, koja otvara
put ljubavi i strasnim milovanjima. I nebo je imalo istu boju kao i njene
oči. I nebo je bilo visoko kao raširena šatra nad svetom. Kao i tišina.
– Ja vas mrzim – reče odlučno Soru.
– I mene?
– Ne znam. Kemi je neprijatelj svih suseda. Vaš faraon je surov i ne
oprašta uvrede. Ja želim da umrem.
Ona nije plakala. U njenim očima nije bilo ni suze.
On beše zbunjen. Nije znao šta će s rukama. Ni sa samim sobom.
Crveneo je i bledeo. Šta ona to govori?
– Vaš faraon pretvara u robove takve kao što sam ja. On seče ruke
pobeđenim neprijateljima. On je doneo nesreću našoj oazi.
Tihotep je strpljivo slušao njene reči. Trpeo je uvredu koju nikada
nije učinio drugima. Nedužan je podnosio grdnju. Ona mu se unosila u
lice, upućivala mu oštre reči. U njoj se probudila azijatska tigrica…
Govorila je dugo, sve dok sunce nije zašlo. I za sve to vreme nije se
doticala ni vina ni voća. Govorila je o dobroti, o strpljenju, o ljubavi
prema malim oazama i njihovim stanovnicima. Tražila je poštedu i
milost. Ali od koga? Od Tihotepa, koji nije uvredio ni skulpturu od
kamena, a kamoli živo biće;
Njene reči su ličile na molitvu upućenu bogu. Ali kom bogu? Bogu
Kemi ili aramejskom? Kakvom bogu? Ona je govorila o dušama, širokim
kao more, kao zeleno more, kao nebo. Govorila je o srcima čije je kucanje
lepše od zvukova flaute, jer su dobra. Činilo se kao da ga ne primećuje.
A možda je odista zaboravila na njegovo prisustvo ova krhka žena iz
Userhetovog dućana?…
Vreme je odmicalo. Reči su joj navirale kao izvorska voda, milujući
sluh i uzbuđujući srce. On ju je s vremena na vreme pažljivo posmatrao i
činilo mu se kao da se krhka Soru pretvorila u mudru ženu. Iznenada
mu je na um pala bogohulna misao da je uporedi sa caricom. Ali istog
trena odagna od sebe tu misao, jer poređenje nije išlo u korist njenom
veličanstvu… Ova krhka žena iz Userhetovog dućana…
Ona ućuta.
A on je čekao.
Soru je sedela, obgrlivši rukama kolena, koja su joj bolno pritiskala
neposlušne grudi.
Tihotep je čekao. Da li je završila? Da li sređuje misli? Ne, rekla je
sve što je imala da kaže. Soru obori pogled, spusti glavu i kosa joj
dodirnu zemlju.
On poče obazrivo, pre bi se moglo reći nesigurno. Prilično je dobro

182
znao sve što se ticalo vajanja, i umetnosti uopšte. A sada je hteo-ne hteo
morao da govori o ratu i miru, o ljudima različitih zemalja. Tihotep oseti
skučenost svog uma. On ništa nije znao o Aramejcima, njihovoj zemlji i
životu. Nikada u svom životu nije video zemlju Džahi. Ostrvo Isi bilo
mu je poznato samo po čuvenju. Ta-Neter je veoma daleko. A dalje od
prvog slapa nije se ni makao. Nije ratovao. Nije bio ranjavan. Pa šta bi
onda mogao da govori njoj, koju su istrgli od rodnog ognjišta, od majke i
oca, od braće i sestara? Njoj koja je upoznala poniženje pod tuđim
nebom, glad i hladnoću?
I poče da se priseća onoga što je čuo od njegovog veličanstva, i što
su mu drugi pričali. Uhvati je za ruku, milujući joj gležanj koji je bio
nežan kao latica poljskog cveta.
– Soru, hoću da ti nešto kažem, da ti otvorim oči. A to je istina koju
sam mnogo puta čuo od njegovog veličanstva. Pokušaću da ti ukažem
na greške u procenjivanju stvari._Učiniću sve da me shvatiš i da –
shvativši me – postaneš blaža prema zemlji u kojoj si našla krov.
– Kakav krov? – jetko upita Soru.
– Običan.
– Ti nazivaš krovom Userhetov dućan?
– A zašto da ne?
Soru se osmehnu:
– Šta bi ti rekao da se na mom mestu našla tvoja sestra?
– Moja sestra?
– Da, rođena sestra, ili možda čak i sestra od strica. Šta bi onda
rekao?
– Nisam razmišljao o tome.
– A ako bi razmislio?
Ona beše uporna. Rukama mu obuhvati vrat, privuče ga sebi sasvim
blizu, zavirujući mu u oči, kao u pukotine, kroz koje kao da je mogao da
joj se otvori svet.
„Kako to da ranije nisam shvatio da su ljudi na celom svetu – ljudi?
Soru je najbolji primer za to! A izgledala je kao bezbrižan ptić…“
– Soru, čuj šta ću ti reći: već deset godina Kemi ne ratuje…
– Ko ti je to rekao? – ona je i dalje držala ruke na njegovom vratu.
– To svi znaju.
– A ja?
– Šta ti?
– Ti kažeš „svi“, znači, trebalo bi da to znam i ja. Ali ja sam svedok
suprotnog: rat ne prestaje! On bukti na granicama Kemi…
– Napadaju nas… znači ima rata…

183
– A zašto vas mrze?
– Ko nas mrzi?
– Svi!
– Ja mogu jedno da kažem: da nijedan naš ratnik nije prešao granicu
po naređenju njegovog veličanstva. Kemi daje primere plemenitosti. Mi
poštujemo susede kao da su narodi Kemi. Strogo je naređeno da Kemi
održava mir i prijateljstvo sa svim susednim zemljama. Veruj mi, to je
tako!
– Pa zašto onda ginu ljudi i ne prestaje zveket mačeva i rzanje
izbezumljenih konja?
– Na nas idu Hetiti, kneževi Retenua, vaši kneževi, carevići Džahe,
kneževi Etiopije. Veruj mi, Soru, oni potiskuju naše ratnike. A faraon
uopšte ne želi rat sa susedima!…
– Onda o tome treba da budu obavešteni susedi.
– To je već učinjeno.
– Kada?
– Pre deset godina. I pre pet godina. I pre tri godine. I pre tri dana.
Ona obori pogled i nežno ga odgurnu od sebe. Ličio joj je na nejako
dete koje gleda na svet praznih očiju. Ona mu reče šta oseća. Tihotep se
na njeno iznenađenje složi s njom. Tužno se nasmeši, pa pošto malo
razmisli, dodade:
– Verovatno si u pravu, Soru. Ranije sam po ceo dan i celu noć
jedino razmišljao o svom vajanju. Čak sam i sanjao kako mesim glinu.
Tako je bilo do pre nekoliko dana, dok tebe nisam sreo. A odonda jedino
na tebe mislim.
– Kao o glinenoj maski?
– Skoro. – Njegov je odgovor bio iskren. I to joj se dopade.
– Meni odgovara tvoja iskrenost, ja sam to osetila još u dućanu… pa
šta onda misliš o meni?
– Držim te, evo ovde! – Tihotep uperi prst u svoje čelo.
– A Maji?
– Šta Maji?
– I ona je tamo?
– Ne, samo ti.
– Samo ja? Samo ja? Samo ja?
– Da.
– Ne. odgovori mi: jesam li samo ja?
On se grohotom nasmeja, i da bi joj ugodio, uskliknu:
– Samo ti i jedino ti!
– To mi se sviđa!

184
Vajar je zagrli. Zatim, klizeći niz nju, poče da se spušta sve niže i
niže i priljubi usne uz njene noge. I sa njih je pio kao što se pije voda u
Zapadnoj pustinji. Žudno, žudno! Ležao je tako kod njenih nogu, kao
čovek uplašen od zavijanja peščane oluje i kao čovek koji traži zaštitu na
suvoj zemlji. I, u naletu osećanja, prošapta:
– Soru, mnogo te volim. Ti si pametnija od mene. Tvoje oči vide
dalje od mojih. Ja sam smuk koji živi u zemlji! Pravi smuk!
Soru je pametna, ali je žena. Ona upita:
– Da li si istinu rekao o Maji?
– Pravu istinu!
– Maji je lepa. Ona ume da opčini. Niko ne može da odoli njenim
čarima ako ona to zaželi. Sa devet svojih vradžbina pogađa usred srca.
– Ne veruj u to, Soru.
– Spremna sam svim srcem da ne verujem. Ali sve sam svojim
očima videla. Ako hoćeš, može te začarati.
– Neće imati za to dovoljno snage.
– Maji je učila kod jedne stare Vavilonjanke. Ona je zavolela Maji
kao svoju rođenu kćer. Ti mi moraš dati reč da ćeš je se čuvati.
– Dajem ti reč.
– Hoćeš li mi se zakleti?
Tihotep se zakle. Vratilo mu se dobro raspoloženje. On je uhvati za
podbradak, okrenu joj glavu za „tri četvrtine“ i poče joj se diviti i kao
vajar i kao muškarac.
– Evo lica koje bih želeo da isklešem od kamena i postavim ga pored
carice. Ja to mogu učiniti…
– Da stojim pored carice? – prekinu ga Soru.
– Da.
– Pored žive carice?
Vajar kao da je od tih reči došao sebi, pa poče žmirkati pažljivo
posmatrajući Soru.
– A ti bi htela da stojiš pored žive carice?
– Da; To je moj san.
– Zašto?
On joj okrete glavu malo udesno, zatim malo ulevo.
– Ti si stvorena da živiš u kamenu… U ružičastom kamenu, Soru…
Ako svetlost pada sa sve strane i osvetljava tvoj levi obraz, tvoja će se
lepota utrostručiti. I kamen će vredeti kao srebrna poluga. A možda još i
više.
– A šta može biti skuplje od srebra?
– Ti! Ti si skuplja!… A da li voliš?

185
– Nisam razumela, koga?
– Još nekoga?
– Ne znam…
– Ja sve vidim… Ne, ipak je bolje da svetlost pada zdesna… Čuješ?
Ja sve vidim…
– Samo sam s tobom mogla otvoreno razgovarati o svojoj nesreći.
– Je li to istina?
– Jeste. Istina je.
– Imaš divan nos. Takav još nikad nisam video… Zašto si samo sa
mnom razgovarala? Da li ti ja ulivam poverenje?
– Da.
– Ali ja sam isti kao i svi drugi…
– Imala sam želju da te rastrgnem dok si ležao na meni. Onako kako
to rade vukovi.
– Dakle, ja sam za tebe isto što i drugi.
– Ali, ostao si živ. Nisam te rastrgla. Ti si pravi muškarac, ali se
razlikuješ od drugih. Ti imaš dušu! I ništa mi više nemoj reći. Jesi li čuo,
ništa! Daj mi vina… Svuci me. Ako želiš, možeš mi pocepati odeću. Ona
je kao trava. A možda je još i jeftinija. Ako mi ti narediš, mogu i naga po
gradu da idem… Hajde, poljubi me…

186
Suvladarka

M
ahu i Pentu stigoše na vreme njegovom veličanstvu. Faraon je
imao prazničnu odeću, koju je nosio u izuzetno svečanim
prilikama. Ispod belo-crvene krune Gornje i Donje Kemi i sa
zlatnim ureusom30 na čelu car je izgledao viši i stasitiji. Kruna mu je, po
rečima velmoža, dobro pristajala.
S njegove leve strane stajala je Kija – njegova naložnica (kako su je
nazivali zli jezici, doduše tajno, poverljivo šapćući na uho prijateljima).
Pogled njenih krupnih i pomalo zrikavih očiju kao da se ukočio od
nekakvog iznenađenja u očekivanju opasnosti za koju nije tačno znala
odakle će doći.
Na pojavu velmoža, Kiji se primetno raširiše nozdrve, što je moglo
biti znak gneva ili unutrašnje napetosti, koja se još više pojača kada se
pojaviše Pentu i Mahu.
Ona se od njih nije dobrome nadala. Da su se pitali Pentu i Mahu –
Kiju bi odavno proterali negde u Sinajsku pustinju (gde se nalaze naselja
gubavaca). U dubini duše Pentu i Mahu su bili za caricu, a protiv Kije. A
ko zna, možda i protiv samog faraona. Niko to ne može tačno znati: dok
je palma zdrava i cveta – svi joj se dive, ali dovoljno je… da palma
jednog nesrećnog dana padne, pa da se svi zapitaju šta će dalje biti…
Faraon prekrsti ruke na grudi. Na licu mu se ogledala napetost i
činilo se kao da kraj sebe nikog ne primećuje.
Mahu i Pentu se duboko pokloniše i za trenutak pokriše lica
dlanovima, pokazujući tako da je pred njima pravo božanstvo koje zrači
zaslepljujućom, mada nevidljivom svetlošću.
Njegovo veličanstvo je ćutalo. Duže nego obično. (To je značilo da je
stvar ozbiljna.) Ali još niko nije znao šta faraon namerava.
„…Zar Mahu ništa neće smisliti? On brekće kao nilski konj u blatu.

30 Urej, ureus – sveta kobra-zaštitnmca izrađena od zlata uvijala se


oko dijademe, dok se njena naduta šija propinjala posred faraonovog ili
caričinog čela. – Prim. prev.

187
Zamisao njegovog veličanstva je jasna i ne traži suvišna objašnjenja:
potpuno uklanjanje carice! Njeno mesto će zauzeti ova žena koja se
nakostrešila kao vrabac za vreme nepogode…“
„Pentu je poludeo, ili se pravi lud. U najozbiljnijim trenucima Pentu
se pravi nemoćan ili naivčina i neznalica. Jednom se čak napravio da je
gluv. To je vrlo korisno, kada čovek sve može, kada njegovo pretvaranje
ne pobuđuje posebnu podozrivost. Desilo se upravo ono što se šapatom
prenosilo po dvorskim hodnicima. Dovoljno je bilo da faraon samo
pomisli, pa da jezici već prenose njegove misli. Takva je mudrost života.
Kucnuo je čas: na smenu njenog veličanstva dolazi druga – njeno
veličanstvo Kija…“
Faraon je gladio svoju bradu, koja se u svečanim prilikama lepila ili
vezivala za podbradak – zavisno od želje njegovog veličanstva…
„…Evo onih koji su na moj poziv dojurili kao psi. Nijedan od njih
neće drugome ustupiti kost koju ću im baciti. A baciću im je, ako to
želim. Da li su se dosetili šta se od njih traži, ili će morati da im se
objašnjava ono što je sasvim jasno i razumljivo čak i slepcu…“
Samo Kija kao da ni o čemu nije mislila. Njene oči su bile
ustremljene na dva starca – debelog i mršavog. O, gospode! – da li je
moguće da ovakve ruine mogu biti od neke koristi ogromnoj državi kao
što je Kemi? Zašto ih njegovo veličanstvo drži pored sebe umesto da
dovede mlade ljude, pune snage i odlučnosti, ludo odvažne, uporne i
marljive?…
Faraon upita:
– Šta se čuje na severu, Mahu?
Sever, to su Hetiti… To su Mitanci. To je Retenu. To je Džahi. Sever
znači neprekidan rat – od stvaranja Kemi pa sve do današnjih dana. Od
faraona Narmera do njegovog veličanstva – život, zdravlje, moć. Danas
je Sever sramota za vojsku Kemi, koja se povlači, kao lav na trbuhu: s
rikom i škrgutom zuba. Zato je razgovor o Severu izuzetno poverljiv…
– Pitam te, Mahu, šta je na severu?
Njegovo veličanstvo izgovori ovo zapovedničkim tonom, koji je
pokazivao da svakog trenutka može da pobesni. I to tako da i ne
primetiš taj tren. A onda beri kožu na šiljak!
Mahu je pogledavao Kiju kao da pita može li se pred njom o tome
govoriti…
– Jesi li čuo, Mahu?
– Da, tvoje veličanstvo.
Kija je iskosa posmatrala tog debeljka sa koga bi za kratko vreme
moglo da se odstrani sve suvišno salo – da se istopi kao riba u ulju…

188
Pentu priskoči u pomoć nezgrapnom Mahuu:
– Tvoje veličanstvo, u aramejskoj zemlji napadnute su naše
tvrđave…
– Kako?! – njegovo veličanstvo kao da nikoga nije videlo. – Kako?
Sve tvrđave odjedanput?
– Ne, samo dve. One koje se nalaze blizu planine Mufu.
– Da li je to velika ili mala planina?
– Pruža se sa severa na jug. I u podnožju ima dva sehena. A sa
istoka na zapad samo pola sehena.
– To nije velika planina – reče Kija.
Faraon u znak odobravanja klimnu glavom i reče da bi se za nju pre
moglo reći da je brdašce.
Mahu kao da je došao sebi. Vratio mu se govor i on požuri da
faraonu saopšti nešto važno.
– Tvoje veličanstvo, obavešten sam da se naša vojska u Retenuu
udaljava. Neki pukovi su se u neredu udaljili.
– Kako to, udaljili? – Kija skupi guste oštre obrve.
– Odstupili, povukli se.
Njegovo veličanstvo se obrati Kiji:
– Kada se kaže da su se vojnici udaljili, nikad se ne misli da su
nastupali, čak i ako ratnici jurišaju strmoglavce, dodirujući leđa
neprijatelja vrškom koplja.
– Da, tvoje veličanstvo, sada sam shvatila.
Njene sočne usne, pomalo besramne, skupiše se u uzanu crtu…
„…Ova bivolica će se tek pokazati. I mi ćemo samo po dobru
pominjati našu caricu Naftitu, koja je u svoje vreme bila stroga ali
pravedna tokom svih ovih godina…“
„…Bravo, Kija! S njima baš tako treba. Sluge vole zapovednički
gospodarev prst. Sluge obožavaju cara koji je skinuo glave brojnim
podanicima. Tako, samo tako, draga Kija – naslado duše moje, osloncu
tela moga, vatro što greješ moju krv koja se hladi!…“
Mahu nastavi sa zanosom, koji velmožama ne dolazi odjednom, već
postepeno, a i nestaje polako. Njegovi tragovi ostaju godinama. Velmoža
se u takvom slučaju brzo zgrbavi od mnogobrojnih znakova odanosti
gospodaru i potpunog dodvoravanja.
– Tvoje veličanstvo – život, zdravlje, moć! – Mahu klimnu glavom i
na onu stranu gde je stajala Kija. – Na samoj morskoj obali – malo iznad
linije koju bismo povukli od Kodšua do obale – naši ratnici su se takođe
povukli…
– Nisu odoleli naletu neprijatelja?

189
– Bojali su se da ne upadnu u zasedu.
– Kakvi iskusni vojnici!
– Tvoje veličanstvo, tamo je izginulo hiljadu ratnika.
– Kako?
– Hetiti su napadali.
– Kako su napadali?! Pa ti si rekao da su naši izbegavali zasede.
– Bilo je i zaseda s napadima. Jedna neprijateljeva zamisao čvrsto se
preplitala s drugom.
Faraonu zaigra brada.
– Mahu, koliko sam te puta već opominjao da se izražavaš prosto i
jasno.
Mahu se ponizno pokloni.
– Koliko puta? – pitam te.
– Bezbroj.
– Tačno. Bezbroj puta. Naređivao sam da se odbaci jezik prašnjavih
svitaka. Pogledajte kroz prozor. i videćete najlepšu od svih Atonovih
tvorevina – grad njegove suncolikosti. Dvorci su građeni onako kako se
nikad dosad nije gradilo u Kemi: brzo, kao da je munja sevnula, lepo,
kao da je sunce zamrlo na njegovim zidinama, čarobno, kao da su
mesečevi zraci pretvoreni u mlečno-belo kamenje. Samo su tri godine
prošle, a grad Ahjati veličanstveno se ogleda u vodama reke Hapi! Zar
bismo pomoću jezika kojim ti govoriš savladali gradnju za tako
fantastično vreme? Graditelji Ahjatija te uopšte ne bi razumeli. Oni bi ti
se smejali, i umesto dvoraca i hramova, napravili bi nešto besmisleno.
– Tvoje veličanstvo, to je istina! – reče Kija.
– Istina je, istina je! – složi se Pentu.
Mahu tek što se nije bacio na zemlju – negde između njegovog
veličanstva i Kije. Čak se ne bi moglo sasvim jasno reći pred kim bi pao.
Još samo malo i on je počeo da ljubi male noge ove vitke žene, vatrene
kao parče sunca…
– Oprosti, veliki gospodaru Kemi – promuklo reče Mahu. – Oprosti!
Faraon mahnu rukom. I, kao da nikoga ne vidi pred svojim nogama,
reče Kiji:
– Ne čini li ti se da Hetiti postaju sve drskiji?
– Tako je – odgovori Kija.
– Sjajni Aton mi je svedok da sam svesno izbegavao sukobe s
Hetitima. Naredio sam da se napadima ne uznemirava Retenu. Rekao
sam Horemhebu: s naše strane ništa ne treba da pričinjava neprijatnosti
Etiopljanima. Libijcima sam pružio ruku prijateljstva. Reci mi da li je sve
to odista bilo ili se meni samo tako pričinjava?

190
– Bilo je!
– U tom slučaju, zar nije čudno da mi za svu moju dobronamernost
plaćaju nezahvalnošću? – Faraon je sačuvao spoljašnji mir, pomešan sa
dostojanstvom, kao da pred njim nisu stajala samo dvojica – Pentu i
Mahu, već stotinu velmoža. – Meni je jasan bes Amonovih žreca. Ja im
nisam pružio nikakve radosti. Baš nikakve! Uništio sam im boga i
njegovi delovi su se razleteli na sve strane! Sveto kamenje se iskrivilo
kao ovnovi rogovi. Više ga nikakvom silom ne možeš ispraviti. Izbrisano
je, zauvek je izbrisano mrsko ime!
Kija je zadivljeno slušala faraona, kao da ga prvi put vidi, kao da se
trudi da zapamti njegov lik uoči dugog rastanka.
„…Daleko će stići ova žena. Mahu je brzo shvatio kako i kada treba
pasti na zemlju. Mahu je pametan čovek, iskusan. On vidi šta leži na
dubini od tri lakta pod zemljom. Njegovo veličanstvo se odlučilo.
Semneh-ke-re će morati da čeka. Možda vrlo dugo – sve do polja
Ijalu…“
„…Ne mogu da shvatim: čemu se nada ovaj Pentu? Ponaša se tako
kao da će sada ovamo da uđe njeno veličanstvo, da kaže svoju reč. Ali
zar reke teku unazad? Njegovo veličanstvo ne priznaje promene kad
nešto reši. On ide glavom u zid, kao nilski konj u trščanu šikaru…“
– Ja sam predložio mir susednim narodima. Svima! A da li su oni
iskoristili ponudu? Pitam vas: jesu li je iskoristili?
Koga je on to pitao: Kiju, Pentua ili Mahua? Sve troje su ćutali.
– Pitam vas: jesu li to iskoristili?
Kija reče:
– Ne.
– Pitam vas jesu li to iskoristili? – faraon podiže glas.
– Ne – odgovori Mahu. – Nisu to učinili svi.
– Pitam vas jesu li je iskoristili? – faraon reče još glasnije i
nestrpljivije.
– Oni su to shvatili kao tvoju slabost – progovori Pentu sasvim tiho.
– Kao slabost?
Da-
– A zašto kao slabost?
Sad je bilo jasno da je njegovo veličanstvo želelo da čuje Pentuov
glas i da sazna njegovo mišljenje.
– Tvoje veličanstvo, čovek je stvoren tako da dobro shvata silu, a
slabo se snalazi u razlozima razuma. Svim državama, osim Kemi,
vladaju ljudi. Dakle, ljudske slabosti su svojstvene njihovim vladarima.
Bič u rukama goniča je odličan razlog. A to se ne može reći za dobre reči

191
i za dobre pobude duše. Tvoja božanska osećanja prema svim graničnim
zemljama morala su biti ocenjena kako treba. Ona su morala uliti
poštovanje, divljenje i strah. Ali to se nije desilo.
– A zašto, Pentu? – na Kijinim obrazima planu rumenilo, nozdrve joj
se užasno raširiše, i činilo se da je njeno disanje postalo neočekivano
vruće kao vatra.
„…Dok Pentu razgovara sa njihovim veličanstvima, pruža mi se
prilika da posmatram sa strane. Postaje očigledno da njeno veličanstvo –
ona koja je u Severnom dvorcu – više nije njeno veličanstvo. Da li će
Semneh-ke-re biti suvladar? Sve do jutros se moglo reći: možda. Sada,
pak, sasvim je jasno: neće!… Da li o tome nešto zna Horemheb? Ako zna,
zašto me onda nije unapred upozorio? A ako ne zna, da li treba njega
upozoriti? Obavezno, i to što pre!…“
– Odgovoriću ti – reče Pentu, s polupoklonom (vrat se, ko zna zašto,
nije savijao pred Kijom). – Velikodušnost i dobro srce njegovog
veličanstva – život, zdravlje, moć – bili su pogrešno protumačeni. Da,
pogrešno! I eto, neprijatelji naši sad napreduju… Polako, ali sigurno.
Faraon se trže kao da se uplašio.
– A zašto „sigurno”? Ja razumem „polako“, ali zašto „sigurno“?
– Rekao sam u onom smislu u kome oni razumeju.
– Jesu li ti to oni saopštili?
– Na posredan način. Ko bi o tome otvoreno govorio? Jer Kemi, koju
vodi tvoje veličanstvo nepobediva je lađa, srećna i jaka.
– Da, tako je, Pentu.
Mahu reče:
– Oni još nisu shvatili ono glavno – da ne treba da te razbesne.
– O! – uskliknu faraon. – Mahu je izrekao ono što je meni bilo na vrh
jezika. Tačno je da me oni još ne poznaju! Ali mogu da me razbesne.
Onda ću ja pozvati Horemheba i kazaću mu: čuj, verni moj vojskovođo,
uzmi mač i kreni u rat na te i te zemlje. Zavrni šije njihovim vladarima,
sravni sa zemljom njihove gradove, spali im njive, zarobi im žene i decu!
Šta mislite, šta bi na to rekao Horemheb?
Kija reče:
– Njemu bi zablistale oči od radosti, jer ga dlanovi odavno svrbe.
Mahu dodade:
– Za njega ne bi bilo prijatnije naredbe. On bi potukao neprijatelje
po naredbi tvoga veličanstva.
Pentu klimnu glavom u znak odobravanja:
– Tačno, tako bi bilo.
Faraonu zadrhta brada i on podiže desnu ruku:

192
– Moji neprijatelji će shvatiti svoju nesreću. Lično će se uveriti u to
kad više ništa ne može da se popravi!
„…Šta mu je? Šta mu je? Opčinila ga ova sićušna žena, puna strasti.
Ne, to nije onaj faraon od pre godinu dana, od pre pola godine, ni čak od
juče. Mahu stoji otvorenih usta od zaprepašćenja. On ne veruje svojim
ušima. Nema više velike carice! Ona je u svom dvorcu. Ona je sada samo
žena, i ništa više. Šta će sada biti s Kemi? S kim ćemo razgovarati o
tome? Ko će želeti da o tome razgovara?…“
„…Pentu ćuti. On je iznenađen. Zaprepašćen, kao da ga je iz ugla
ove sobe napao lav. Pentu je veoma iskusan. Pentu je mudar. Kako bi
bilo da se s njim porazgovaram? I to još danas…“
„…Ispred njegovog veličanstva stoje ova dva dvorjanina. I njihovi
jezici se pokreću lagano, kao posle mnogih ispijenih pehara jakog vina.
Nerado se okreću na moju stranu. Oni sve znaju, samo ne priznaju.
Njihov pseći njuh sve oseća, ali ovi psi ne cvile i ne zavijaju od sreće. Ovi
lukavi pametni dvorjani će držati neko vreme jezike za zubima, ali samo
neko vreme…“
– A zašto ti, Pentu, ćutiš?
– Tvoje veličanstvo, razmišljam.
– A o čemu?
– O tvom pravednom gnevu.
– I do čega si došao?
– O, care, tvoja mudrost je nepogrešiva, i tvoja volja je kao kamen
bazalt. Hteo bih još malo da razmislim pre nego što kažem ono što hoću
da kažem.
– A sada ne možeš?
– Hteo bih da nanižem zrnca misli na nevidljivu nit mojih
razmišljanja. Da bih mogao da ih izložim tvome veličanstvu bez
zapinjanja, jer starim i reči mi nestaju iz glave, kao lišće u doba kad vene.
Faraon gotovo zatvori oči. One se pretvoriše u usku liniju izvučenu
kao rukom skriba.31 U takvim trenucima on bi obično očima streljao svog
sagovornika, pokušavajući da pronikne u tajne kutove njegove duše. On
zatrese glavom i reče:
– Dobro! Ovaj razgovor nastavićemo kasnije. Ti, Pentu, porazmisli
još o onome što si nameravao ca kažeš i posavetuj se s Horemhebom. –
Faraon pogleda Kiju. – Porazgovaraj sa njim. On je hrabar čovek… A
sada me čujte: njeno veličanstvo Kija će biti moja suvladarka. Želeo bih

31 Skrib – staroegipatski pisar.

193
da čujem vaš savet: kada i kako ćemo to saopštiti s Prozora saopštenja?
Pentu obori glavu u znak pokornosti. I tako, ne podižući je, reče:
– Tvoje veličanstvo, tvoja je volja bezgranična. Jedan dah iz tvojih
usta…
– Prestani! Govori otvoreno.
– Tvoje veličanstvo…
– Otvoreno!
Pentu podiže glavu, čak je malo i zabaci. I – neka bude šta bude! –
izloži svoju kratku misao:
– To je nemoguće, tvoje veličanstvo. Prema postojećem redu
suvladara mora biti ritualno proglašena za caricu…
Faraon ga prekide:
– Od koga i kad je uveden? Ja takav red nisam uveo. Jer prvi put
određujem suvladarku.
– Tvoja volja…
Faraon ga zaustavi pokretom ruke.
– Ne, ne, ja hoću, Pentu, da saslušam tvoje razloge, a možda, i
iskrene prigovore!
– Zato, tvoje veličanstvo, ja bih morao da znam malo više nego što
znam.
– Ti znaš sve!
– Ja?
– Da, ti.
Pentu, po običaju koji je preuzeo od Vavilonjana, prisloni ruku na
srce, što je značilo da govori od srca, iskreno:
– Zar ja, tvoje veličanstvo, u takvoj veštini kao što je vladanje
velikom državom Kemi, treba da se upravljam prema pretpostavkama
ili došaptavanjima svoga srca? Ako se od mene traže saveti, zar onda
nije neophodno da do tančina budem upoznat sa stvari koju razmatram?
Naša država traži gvozdenu ruku, a to ne znači da tu ruku treba da
usmeravaju ljudi koji su nedovoljno upućeni. Ti si, tvoje veličanstvo, luč
koji osvetljava postupke svih i svakoga posebno. A mi, tvoje nedostojne
sluge, pozvani smo da u tvojim božanskim mislima i zapovestima
otkrivamo onaj jedini mogući smisao koji ih čini vidljivim i opipljivim.
Ukratko: mi smo kopači koji obavljaju mali, ali veoma važan deo posla u
skladu s tvojim rečima.
– I šta iz toga proizlazi?
– Ja, tvoj verni sluga, moram da shvatim svojim malim umom…
– Zar ti ne shvataš?
– Ne baš sve, tvoje veličanstvo, ne baš sve.

194
Iznenada Kija stade na Pentuovu stranu:
„…Ovaj starac nije baš tako tupav i jadan sluga kao što se
predstavlja. Ali zašto mu se ne bi reklo sve, da bi mogao da shvati? I to
bez ograđivanja. Kao što je poznato, ova ograđivanja su veoma važna za
činovnike u njihovoj igri koju oni svakodnevno vode…“
– Tvoje veličanstvo – glasno reče Kija – Pentu je u pravu u jednom
smislu: on hoće da čuje iz tvojih usta nešto što će mu razbiti sumnju.
– To je istina!
– Misliš? – upita faraon nepoverljivo, iskosa gledajući na dvorjane.
– Da – odlučno odgovori Kija.
Faraon je razmišljao samo jedan tren: kao i uvek kada je hteo da
saopšti ono što je odavno rešeno, odavno sazrelo u njegovoj nespokojnoj
glavi. Zatim naglo obgrli Kiju i svečano reče tihim, ali zapovedničkim
glasom:
– Saopštavam vam, Pentu i Mahu, da će od sada ona biti moja žena
– i to jedina – i proglašavam je za svoju suvladarku na svetom prestolu
Gornje i Donje Kemi. Neka moja bezgranična ljubav prema njoj pobudi u
vama obojici, a preko vas i u svim mojim slugama potpuno i
bespogovorno veličanje njenog veličanstva Kije. – Faraon predahnu i
upita:
– Šta treba još da učinim pa da se ni ti, Pentu, ni ti, Mahu, više ne
pozivate na svoju neobaveštenost?
Faraon se i ovoga puta pokazao kao odlučan čovek koji sebe lišava
svih puteva za povlačenje i koji u tren oka razjašnjava svaku zamisao.
Pentu i Mahu se pokloniše u znak bezgranične poslušnosti. Njegovo
veličanstvo malo sačeka, a onda reče:
– Sada kada znate sve, dužnost vam je da se na odgovarajući način
postarate da pripremite pojavu njenog veličanstva – moje suvladarke na
Prozoru saopštenja.
Posle ovoga se njegovo veličanstvo, jednako držeći Kiju u zagrljaju,
uputi ka vratima koja su vodila u unutrašnje odaje. Kada se koraci
utišaše, dvorjani su još neko vreme skamenjeni stajali, zapanjeni
veličinom događaja, dok su na sebi osećali skrivene poglede koji su ih
bez sumnje pratili.
Pentu podiže ruke prema tavanici i uskliknu:
– O, veliki Atone, čuvaj nam našeg svemoćnog i mudrog gospodara!
Za njim te iste reči ponovi i Mahu, dodavši:
– … Svemoćnog, najmudrijeg, našeg blagog boga!
I obojica poljubiše tragove nogu njegovog veličanstva i tragove
nogu njenog veličanstva. I, srećni, uzmakoše ka izlazu, kao da car i

195
carica još stoje ispred njih.

196
U Severnom dvorcu

P
rinceza Meritaton zateče caricu kako tiho tuguje. Sedela je u
samom uglu svoje omiljene sobe, ukrašene crtežima Beka,
koji su predstavljali mirišljavi vrt u mesecu epifiju. Svuda na
zidovima beše naslikano bujno zelenilo. A kroz zelenilo na tavanici
providelo se nebesko plavetnilo. A na podu, voda se prelivala u plavim i
bezbojnim malim talasima. Kao da je neko bacio kamičak u ovo jezero, u
čijoj su vodi plivale raznovrsne ribe: jegulje, šarani, somovi, štuke,
glavate i zle kao Azijati. Slikari su uspeli da tako prirodno i tako živo
mrtvim bojama naslikaju ovaj vrt da je, čak i usred žege, ovde u ovoj
sobi izgledalo sveže.
Carica je sedela na hasuri skupljenih nogu i naslonjena na jastuk
izvezen zlatom. Bila je lepa, kao i uvek, i, kao i uvek, na izgled mirna.
Meritaton, koja je već napunila petnaest godina, glavom dade znak
mužu, koji je stajao na vratima, i oni uđoše tiho, na prstima. U sobi je bio
mrak – gorela je samo jedna svetiljka. Vladala je ona sumračna tišina od
koje u ušima zvoni, a srce ubrzano lupa.
Princeza zagrli majku i spusti se pored nje. Semneh-ke-re se smesti
na nisku klupu. Mladi čovek je izgledao kao neko ko se upravo pridigao
posle preležane teške bolesti: lice mu beše bledo, a oči, te dobre dečačke
oči, behu bez sjaja. Široke jagodice i nos pravilnog oblika kao da su imali
dvostruko poreklo: muško i žensko, grubo i nežno.
– Majko – reče princeza dodirujući svojom ru~ kom caričinu ruku –
nemoj… Ne tuguj…
– Ne mogu – prošaputa majka.
„…Kći pokušava da umiri majku. Ali ko za to ima snage? Zar je
njenom veličanstvu potrebna uteha? Ona je isuviše velika za to. Ona je
isuviše jaka za to…“
Semneh-ke-re se priseti situacija kada je carica bodrila druge, čak i
faraona. Upravo je carica ulivala njegovom veličanstvu čvrstinu i
odlučnost kada bi one ponekad napuštale bolešljivog faraona. Zar je
došlo vreme da se teši njeno veličanstvo, da joj se kažu reči kojima niko
ne veruje i kojima se ne može verovati? Soko uvek mora biti spreman za

197
napad. Sa najveće visine! Pad, a ne uzletanje čini sokola sokolom, inače
bi to bio vrabac koji se valja u prašini. O čemu da se priča sa caricom? Ili
možda da se sedi tako kao da je pred tobom pokojnik?… Na sreću – kao
što to često biva – u pomoć je došla slaba ali i moćna žena. Njeno
veličanstvo. Ona upita:
– Kako je u dvoru? Šta se priča?
– O čemu, majko?
– O meni, na primer?
Meritaton je smatrala da se treba držati samo istine, čak i u ovom
teškom trenutku. Tako ju je učio njen otac. Tako je vaspitavala svoje
kćeri carica.
– Mnogi saosećaju s tobom. Ali pokorno ničice padaju pred
suvladarkom…
Ona nikako nije htela da izgovori to omraženo ime: Kija!
Carica se zagleda u jednu tačku – u list vinove loze, tako svež i
zelen. Šta je na njemu čitala? Čiji je lik na njemu videla?…
– Ne – reče ona.
– Šta to „ne“?
– Niko ne saoseća sa mnom. Meni to nije potrebno! Grozd koji je pao
na zemlju – ne pripada više vinogradu.
– Majko…
– Saslušaj me do kraja. Nikakvo sažaljenje mi nije potrebno! Ne
treba sažaljevati mene, već Kemi. Ja mislim na to šta će biti dalje. Treba
misliti na boga, velikog Atona. On mora stalno živeti u srcu Kemi. Treba
misliti na to šta će raditi naši ratnici na granicama Kemi. Na to šta
nameravaju da čine Amonove sluge koji nisu položili oružje. I na to – a
to je glavno – šta misli njegovo veličanstvo. I suvladarka.
– Majko, ma šta da se govori – dvor je na tvojoj strani.
– Zidovi?
– Zašto zidovi?
– Temelji? Stepenice? Prozori? Vrata?
– Ja govorim o velmožama, majko.
– Oni su kao mlada palma: dune li vetar, i oni se povijaju, ali isto
tako lako se podižu i isto tako lako savijaju na drugu stranu. Ne, ne,
kćeri moja, ne pominji mi velmože!
– Ali lično sam čula od njih…
– I oni su to rekli bez straha?
– Da.
– To je vrlo rđav znak. Veruj mi, to nije dobro! Kemi se od iskona
drži na gvozdenoj disciplini. Bez discipline bismo odavno propali. Reč

198
izgovorena u Ahjatiju, Men-Noferu ili Uasetu mora se čuti isto tako
jasno i u Ta-Neteru, u Retenuu ili u Libijskoj pustinji. Faraonova vlast je
neprikosnovena. Ona je božanska, te o njoj obični smrtnici ne smeju da
sude – a pogotovu da je osuđuju zbog bilo čega. To čak ni velmože ne
smeju. Opominjala sam na to tvog oca. I to ne jednom. Ali on je, izgleda,
slušao nešto drugo. Ta žena preuzima isuviše na sebe!
– A šta će sad biti, majko? – Meritaton sa žaljenjem i saosećanjem
pogleda caricu. To je bilo najviše što je mogla dozvoliti sebi, a da ne
povredi majku. Carica je hrabro podnosila udarac koji je u izvesnoj meri
i za nju samu bio neočekivan. Ona je bila svesna toga da odnosi s
faraonom postaju svakim danom sve gori. Delimično je to pripisivala
Horemhebovim intrigama i njegovim ljudima. Moglo se očekivati da će
faraon proglasiti Semneh-ke-rea za svog suvladara. Najverovatnije je da
bi se njihovi čisto porodični odnosi takođe vremenom pogoršali. Ali zar
je bilo potrebno tako nerazumno prekidati s njom? I tako nepromišljeno
za suvladarku proglasiti Kiju? Jer sve to, hteli – ne hteli, činiće
sumnjivom kako unutrašnju, tako i spoljnu politiku! I mora, svakako,
uzdrmati božansko Atonovo ime. To jest, faraon sam sebi zadaje udarac
čije se posledice možda neće ispoljiti odmah, ali će se svakako ispoljiti.
Ili, možda, on misli da je Amonovo ime sasvim zaboravljeno? I da su
sasvim nestali žreci koji mrze faraona? I žreci, i njihovi bogati
pokrovitelji…
Semneh-ke-re ponudi carici svoje usluge. Nešto nalik na
posredovanje, jer je u faraonovoj blizini.
– Ja ću razgovarati s njegovim veličanstvom. Ne mogu da verujem
da on sve ovo čini u napadu bolesti, jer napad prolazi. Ako je tako, onda
će njegovo veličanstvo verovatno objasniti šta se to dešava. Svi se pitaju
zašto je izabrao Kiju i ko je ona?.
– Loše je ispalo – reče princeza, stežući majku za ruku. Ova joj
uzvrati na isti način.
– Naša draga carica je vrlo dobro prosuđivala sve što se odnosilo na
državne stvari. Suvladarka Kija je izazov celom svetu.
– I ne samo izazov – ispravi ga carica. – To je takav potez koji može
da poljulja državne temelje…
– I to neprimetno.
– Postepeno!
– Onda, postavlja se pitanje, draga carice, čemu sva ova neverovatna
borba u toku sedamnaest godina. Stradanje, muke, trošenje snage,
zdravlja, ako se sve može izgubiti samo za nekoliko dana?
Carica tužno sleže ramenima i reče:

199
– Ispričaj mi: šta je bilo danas?
Semneh-ke-re pogleda u ženu. Učini mu se da je ona potvrdno
klimnula glavom, dajući mu tako znak da može da priča. Mladi čovek se
snebivao: da li da sakrije nešto, da li da ulepša? Princeza mu opet dade
znak glavom…
– Draga carice…
– Slušam te – bezbojno se javi njeno veličanstvo.
– … Njegovo veličanstvo, nasuprot običaju, sam je proglasio…
– I ona je bila tamo? Na prozoru? – prekide ga carica.
– Njegovo veličanstvo ju je držalo u zagrljaju… – Semneh-ke-re
zape.
– Slušam te. Hoću istinu!
– … u zagrljaju. Na Prozoru saopštenja, dok su svi ležali opruženi
na zemlji i klicali im. Izvikivali su njeno ime i molili je za milost.
– Da li je to dugo trajalo?
– Ne tako dugo. Njegovo veličanstvo je bacalo zlato. Mnogo zlata!
– A šta je radila ona?
– Kija?…
– Možeš i da ne pominješ to ime.
– Ta žena je stajala pored njega. Izazivački podignutog nosa, kao da
je upravo završila razgovor sa bogom.
Princeza potvrdi ovo. Da, svi su obratili pažnju na njen nos. I oči su
joj sijale…
– Pričajte, pričajte…
Carica kao da je htela da je muče nabrajanjem najbeznačajnijih, za
nju uvredljivih sitnica. Kao da joj je ovo poniženje pričinjavalo
zadovoljstvo. Kao da se žurila da iskapi celu čašu žuči.
– Draga carice, ljubio je pred svima…
– Da, to liči na njega…
– Meritaton je zatvorila oči da ne gleda.
– Zašto?
– Da ne vidi.
– Naprotiv – carica uzdahnu. – Zašto da ne vidi? Sve se to dešava u
Ahjatiju, u Kemi. Pa zašto onda zatvarati oči?! Da su mene pozvali, ja
bih, naprotiv, gledala široko otvorenih očiju. Znajte: svaka sitnica se niže
u sećanju naroda Kemi, pisari će je zapisati na papirusu. Buduća
pokolenja znaće sve i doneće svoj zaključak…
– Ali, majko, na to treba dugo čekati! – reče princeza jedva
zadržavajući suze.
– A zatim? – upita carica.

200
… Iza slapova Hapi ima mnogo stena. One su čvrste kao nebo. Kad
bi se naša draga carica pretvorila u jednu od stena – na celom svetu ne bi
bilo jače stene od nje…
– A zatim?
– On je rekao da je zadovoljan svojim podanicima. Rekao je da će
biti dobar i milostiv prema njima, jer tako želi ta žena.
– Dobar i milostiv?
– Da. Rekao je da će nove himne posvetiti suvladarki i da će ove
himne biti najbolje od svih njegovih himni.
– Moguće je!
– A odlazeći okrenuo se i glasno rekao: „Mahu, dosuđujem sto
udaraca štapom semeru Ahjatija. Čuo sam da je u ovom gradu neki
sumanut mladić kidao sa sebe odeću, odbijajući da ide u vojsku.“ Potom
se udalji, grleći je. A dvorjani su posle ovoga dugo ostali zaprepašćeni.
– A zatim?
– Zatim smo došli ovamo.
– Zašto vas je pozvao na Prozor saopštenja?
Semneh-ke-re je imao potpuno jasno mišljenje o tome. Smatrao je da
je on to učinio zato da bi carica o svemu saznala iz prve ruke. I da bi
ozlojedio Semneh-ke-rea.
– Da, verovatno – izgovori carica.
Nedaleko od nje – na rastojanju od jednog lakta, podigavši desnu
nožicu i okrenuvši glavu unazad, na zelenoj travi pasla je plašljiva
jarebica. Oči su joj bile kao crni pesak. U njima su se odražavale misli i
opreznost. Carica je posebno volela ovu jarebicu. Mogla joj se satima
diviti. I činilo joj se da ptica u svakoj prilici misli isto što i ona. I kad je
radosna. I kad je srećna. I kad je brižna. Tako je lepa ova jarebica! Lepa je
i sada dok joj se neko prikrada u šipražju. Uznemirio ju je šum suvog
lišća. Srce joj ubrzano lupa. Zar nije sada isto i sa caricom? Zar nije i ona
isto tako uznemirena? Nisu li i njene oči iste kao u te jarebice?
– Kćeri moja, ni ti, ni tvoj muž, ne treba da pokazujete… Ne treba da
tugujete.
– Oči su mi pune suza.
– Obriši ih.
– Srce mi je isuviše uvređeno.
– Umiri ga.
– Mi mislimo na tebe.
– Ne treba. Ima boga! On ustaje svako jutro da bi video Kemi.
– Da, ustaje.
– On prosuđuje šta je ovde dobro, a šta loše.

201
– Da, prosuđuje – s puno poštovanja ponovi princeza.
Semneh-ke-re je slušao caricu diveći se njenoj mudrosti i
bezgraničnoj, zaista muškoj uzdržanosti.
– Znajte da će odsad svaka vaša suza i tužni uzdah biti zabava za tu
ženu.
– Pa šta da radimo?
– Da se uzdate u našeg svetog oca, koji je na nebu, u oreolu svog
diska.
– Mi se u njega i uzdamo – izgovori princeza u naletu
strahopoštovanja.
– On će okrenuti srca na onu stranu na koju treba. I ljudi će naći
pređašnju dušu. Svetli naš bog neće napustiti Kemi. On će biti s nama i u
ovim ] teškim danima. I u ovim, i u onim koji dolaze.
Caričin glas je izdajnički podrhtavao. Ali oči su joj bile sjajne, i po
njima se ne bi moglo reći da joj je u srcu nemir a na duši neugodno kao
posle gutljaja prokislog piva. Njen zet je smatrao da treba da se udalji.
Činilo mu se da će mati i kći naći pogodne reči, koje će ih umiriti i
dovesti u ravnotežu duhovne snage koje su bile uzburkane poslednjim,
možda kobnim događajima. Njegovo visočanstvo oprezno ustade i
lagano iziđe, pažljivo zatvorivši vrata za sobom.
Dvorac utonu u tamu. Negde kraj hodnika, kao na kraju sveta,
gorela je svetiljka. Tužni dvorac s tužnom caricom! Razne stvari se
dešavaju u životu. Tako se, eto, desilo i to da je veseo, živ dvorac, pun
smeha i snage, odjednom postao kao grobnica.
Njegovo visočanstvo Semneh-ke-re razmišljao je o budućnosti,
tačnije o sutrašnjem i preksutrašnjem danu. Šta ih čeka? Šta sprema
faraon zemlji? Kakve su Kijine namere? Da li će faraon zaboraviti ljubav
prema Naftiti, ljubav za koju su znali svi do poslednjeg nemhua i
parashita. Ljubav opevanu u himnama, odraženu u slikarstvu,
ovekovečenu u delima vajara i skriba? Njegovo visočanstvo je shvatalo,
tačnije osećalo da je nastalo doba neizvesnosti, nemira i borbe. Ali borbe
s kim? S faraonom? To je nemoguće. S Kijom? To je isto što i s faraonom!
S Horemhebom? S Pentuom? Koji bi mudrac bio u stanju da kaže s kim
predstoji borba? Ali, iskušenja svakako predstoje. Treba biti spreman na
sve.
Kemi je ogromna zemlja. Prostire se od Gornjih slapova Hapi pa sve
do Zelenog mora, u koje se uliva Hapi, a i dalje – sve do azijatskih
poseda, i do države bradatih Vavilonjana. I još dalje! Ogromna zemlja,
ogroman narod! Ali čemu sve to bez božanske glave? Čemu svet bez
božanstva? Ako se Veliki Dom u Ahjatiju zaljulja u očima sveta, šta će

202
onda Oiti s Kemi? Okrenuće se od nje prijatelji, osmeliće se neprijatelji,
koji već ionako potiskuju faraonovu vojsku…
Što je više o svemu tome razmišljao, njegovo visočanstvo Semneh-
ke-re je sve više osećao nemoć u državnim poslovima. On je mogao
sasvim određeno odgovoriti samo na jedno pitanje: između cara i carice
je sve svršeno! Napukli kamen nikada više ne može biti ceo. Pukotina
zauvek ostaje. Faraon nije od onih koji se vraćaju. Jednom donetu
odluku on ne menja. Daj bože da se sve na tome svrši. Proterivanje u
Severni dvorac nije najgore što očekuje ljude na visokom položaju.
Njegovo veličanstvo Amenhotep III, njihova veličanstva pređašnji
faraoni Kemi, u svoje vreme dali su odlične primere za to kako treba
umirivati nepokorene: vreća, kratak kanap za vezivanje vreće, i – svete
vode Hapi! Tako se ućutkuju oni koji osećaju na sebi beskrajan faraonov
gnev…
Semneh-ke-rea prođoše žmarci. Nedaleko od dvorca lagano,
veličanstveno teku vode Hapi, noseći na sebi odraz gotovo polovine
neba. Zvezdanog. Čistog. Tajanstvenog…
Iza vrata, sasvim blizu Semneh-ke-rea, plakala je carica. Ona je grlila
kćer, i obe su plakale. Žena je pobedila caricu – vladarku. Žena koja je
godinama, ne znajući za umor, pomagala faraonu savetima i rađala mu
decu – nije izdržala! Ona je pustila na volju svojim osećanjima, svojim
suzama, svojoj tuzi…
Tako su plakale dve prve žene Kemi. Prve i najlepše žene velikog
grada Ahjatija.
Uzalud su u prijatnoj sobi šuštale trske i letele sve ptice Hapi:
grobnica ostaje grobnica!

203
Kod pekara

N
edaleko od doma Ka-Nefer, na uglu susedne uličice, živeo je i
držao pekaru poštovani Maniaton. (Ranije Maniamon. Ne
treba ga pomešati s rođakom mucavca Usera.) Čovek oko
četrdeset pet godina. S velikim trbuhom i hladnom glavom. Sipljiv i
pronicljivog pogleda: znao je čak i ono što se dešava pod zemljom, kao
da je upravo završio razgovor s krticama i tekunicama. Jednom reči,
pravi prepredenjak. Umereno prevejan u trgovini, i bez sumnje pošten
porodični čovek. Imao je običaj da o važnim stvarima površno sudi. Pod
reči „površno“ podrazumeva se izvesna neozbiljnost. Jedni su to
pripisivali njegovoj nepromišljenosti, a drugi – vezama s kancelarijom
semera Ahetatona. Sumnjali su da je doušnik. A doušnici su, kao što je
poznato, odvajkada smatrani uhodama. Jer ako ne usmere svog
sabesednika u potrebnom pravcu, vrlo često neće imati šta da dostave.
Uistinu, i Nefteruf je posumnjao da je doušnik. On je kod njega kupovao
hleb za Ahtoja i Ka-Nefer, pazeći da ne izgovori nešto suvišno. (Nefteruf
je obavljao ponešto od domaćih poslova da ne bi ispalo da je pravi
gotovan.) Međutim, pošto je pažljivo razmotrio sve, odbegli robijaš
zaključi da nije u pravu. Maniaton nije nikakav doušnik, već
jednostavno brbljivac kakvih ima mnogo na belom svetu. Mogao je
kazati jedno, a kroz jedan sat sasvim drugo. Apsolutno suprotno. Po
rečima duhovitih prestoničkih ljudi, u pekarevoj glavi je duvala
promaja. Međutim, ponekad je umeo da misli vrlo originalno. I čak
pametno. On nije tražio od svojih sagovornika da učestvuju u
razgovoru. Bio je srećan ako ga pažljivo slušaju i ne prekidaju.
Istoga dana kada se proneo glas o novoj faraonovoj suvladarki,
Nefteruf je čekao da se iz peći izvadi svež hleb. Maniaton je pio pivo i
nudio njime Nefterufa. Pomoćnici su se muvali oko peći i tiho psovali,
tražeći od dvojice robova čas drva, čas vodu, čas brašno.
– Jesi li čuo? – upita pekar, nestrpljivo žureći da prvi saopšti
prestoničku novost.
– Ne, ništa nisam čuo.
„…Sudeći po pekarevom uzbuđenju, novost je nesumnjivo veoma

204
važna. Ako me obraduje, jednog dana ću mu se zahvaliti. Tako je
uznemiren! Pije pivo u malim gutljajima. Kao da treba da ohladi srce…“
– Znači, tako – reče pekar – njegovo veličanstvo je izabralo. Najzad
znamo ko je suvladar.
– Kako? Zar se dosad nije znalo?
Pekar se takođe začudi:
– A zar si ti to naslućivao?
– Ja? Ne!
– A meni se čini da su ti već sve ispričali.
– Nikako, poštovani Maniatone. Ja sam prosto pretpostavljao da je
carica suvladarka.
– Slušaj, Nefterufe, nije ovo isto što i zabava s majmunom. Ja ti
govorim o važnim stvarima. Znači, o državnim stvarima, a ti ko zna na
šta misliš. Odmah se vidi da si prava budala.
Nefteruf se gotovo uvredi, ali se trže: zar se može ljutiti mali čovek,
jadan po svom položaju, ulični zabavljač? Upravo tako se Nefteruf
svojevremeno predstavio skeledžiji srećne ruke.
– A zašto sam ja budala, Maniatone?
– Zato što si ništavilo!
– A šta si ti?
– Ja? Ja nisam budala zato što nešto značim. – Pekar se potom malo
zamisli pa reče: – Ali ja sam pred semerom budala. Pred njegovom
ženom sam takođe budala. Pred njegovim veličanstvom sam ništavilo,
prah njegovih nogu. Eto ko sam ja.
Pekar je oduševljeno govorio o svojoj ništavnosti, i o svojoj nadmoći.
On je bio poreklom od nemhua, od najsamouverenijih nemhua koji su
po prvi put osetili da su ljudi tek za vreme njegovog veličanstva Naf-
Huru-Raa. Ali su dobro znali svoje mesto. Na to su ih drugi stalno
podsećali. Sa svoje strane, ti ljudi su bili zadovoljni što mogu da
ućutkuju one koji su po svom položaju niži od njih.
Maniaton iskolači oči. Poče da dahće i zakašlja se.
– Da, Nefterufe, ti si budala. A ako baš hoćeš tačnije, ti si i glupan!
Reci, zar nije tako?
– Pa, vidiš…
– Šta da vidim?
– Ti me malo poznaješ…
– Ja?
Nefteruf se žurno povuče.
– Hoću reći, da si malo video kako ja radim s majmunom.
– I ti to nazivaš radom?

205
– A zašto da ne?
Pekar s prezrenjem pljunu:
– Ne, ti ne bi trebalo više tako da misliš!
– Pokoravam se, gospodaru Maniatone.
Pekar pažljivo pogleda Nefterufa. Tako pažljivo da ovaj pomisli da
nije možda Maniaton u njemu prepoznao aristokratu Uaseta.
„Ovaj pekar tako slobodno brblja… tako se čudno ponaša… I ne boji
se ušiju svojih kalfi. Da li ovu pekaru čuvaju sami bogovi, ili je možda
ahjatski semer u srodstvu sa ovim domom? A o tome da je on doušnik –
nema ni govora; pa on nikom ne da usta otvoriti…“
– Reci mi, Nefterufe – reče pekar, zaključivši nešto – zašto se ti meni
tako strašno dopadaš?
– Ja? – začudi se bivši robijaš.
– Da, ti. Mogu da zamislim kakav bi od tebe ispao pomoćnik s tim
tvojim ručerdama i lavovskim telom. Ako ikada zaželiš da ostaviš svoje
majmune, znaj da ti moja pekara stoji na usluzi.
– Od mene da postane pekar?! Pa ja nikada u životu nisam ni video
kako se testo… Nefteruf zape. Očigledno je požurio sa odgovorom. A
gde se žuri? Da li ga iza ugla čekaju majmuni u kavezu?
– Ne ljuti se, Nefterufe. Ja uopšte nisam hteo da uvredim tvoje
majmune. Ja ti to samo kažem za svaki slučaj. Ako ti ikada padne na
pamet tako nešto… Hoću reći, da bi mi bilo drago. Spreman sam da te
uzmem za ortaka. Imaj u vidu i to da ne može svako da ima pekaru u
prestonici. Čak ni tako neuglednu kao što je moja.
„…Nikada ne treba pustiti jeziku na volju. Ako istrčiš, kajaćeš se…
Sam ćeš za to biti kriv. Ovaj pekar ništa rđavo nije predložio. U mom
položaju ovo je pravo blago. Dobro razmisli, Nefterufe. Ka-Nefer je
ćudljiva žena. Sve što zaželi, to i ostvari. A ti bi trebalo da znaš,
Nefterufe, da prevara udate žene ne ostaje tajna. U svakom slučaju, pre
ili kasnije, ona mora da se otkrije. Prema tome, ne besni kao kakav
konj…“
– U pravu si, Maniatone: tvoj predlog je dostojan svakog poštovanja
i mešenje hleba nikako se ne može porediti s majmunima. Dozvoli mi,
ako se nisi predomislio, da malo razmislim o njemu.
– Ja da se predomislim? – pekar se pobuni i povika: – Hapu! Dođi
ovamo, Hapu!
Hapu se odmah pojavi. Bio je to hitar riđi pomoćnik, sav beo od
brašna. Imao je oko dvadeset i pet godina.
– Molim, gospodaru.
– Reci ovom čoveku šta znači moja reč.

206
– Reč koju si ti dao?
– Da, ja!
– O, gospodaru, ja ništa tvrđe nisam video. Ona iz tvojih usta izlazi
kao čisto zlato i nikada ne tamni. Ne menja smisao. Ona ili pobeđuje kao
mač, ili kao božanstvo donosi blago.
– Jesi li čuo, Nefterufe?
– Jesam, gospodaru.
– Hej, Nofere! Nofere! Gluvi zeče! Dođi ovamo!
Pekar pozva i drugog pomoćnika. I ovaj s teškim batom upade u
sobu, kao loše ispečen hleb. Bio je to mali, a uz to i debeli momak,
velikih otromboljenih usana, klempavih ušiju, visokog čela i upadljiva
zgnječena nosa.
– Evo lepotana! – pekar s gađenjem pokaza prstom na rugobu, da ne
bi bilo nekakve sumnje u to ko je taj lepotan. – Nofere, šta ti kažeš, kakva
je moja reč?
Nofer se nasmeši, kao da je probao melasu: usne mu zašljapkaše kao
da je neko bos prešao po mokroj zemlji i zaunjka:
– M… m… m… tvoja reč… je čvrsta… i… i… k… kao… m… m…
m… kost…
– Dobro, gubite se! – naredi Maniaton kalfama. – Nefterufe, jesi li
čuo? A nisam se s njima dogovarao. Ako hoćeš, mogu pozvati i svoje
robove. To su Azijati. Oprao sam ih i obrijao, te sada pristojno izgledaju.
– Verujem ti, verujem! – požuri Nefteruf. – Ka-Nefer te je tako
hvalila da sam ti pozavideo.
– Ka-Nefer je prava lepotica. – Pekar se obliznu. – A uz to i poštena
žena. Poštena gospodarica kuće.
– Razume se, razume se.
Maniaton coknu jezikom i prstom pripreti Nefterufu:
– Reci, zar ti se ne dopada ta lepotica?
On napravi grimasu kao da se doseća nečega…
– Meni?
– Da, tebi.
– Ja sam samo gost u njenom domu.
– Pa šta onda?
Nefteruf raširi ruke. Zašto je tako uporan ovaj pekar? On kao da
hoće nešto da dokaže i čeka da okrivljeni sam prizna krivicu. Okrivljeni?
Ali za šta?… Ne, on se jednostavno šali… On sam ima rđave misli. A
sumnja u drugog. Samo to…
– Ja dobro vidim, Nefterufe. Ti nisi samo tek tako mogao proći
pored nje. Njene ruke su ipak uhvatile nešto između tvojih nogu!

207
Rekavši to, pekar se glasno nasmeja. Potom otpi pivo i nastavi da se
grohotom smeje. Nefteruf se za trenutak zbuni. Odista se zbuni.
– Dobro – reče Maniaton, povrativši se od smeha – rado verujem da
si odoleo. Međutim, ja sam spreman da se opkladim s tobom.
– Sa mnom?
– Da, s tobom. Daj mi ruku!
– A zašto da se kladimo?
– Ne zašto, već u što. U deset vrča odličnog piva.
– To jest?
– Ja kažem da te ona privlači. Uzeće te silom. A šta ti na to kažeš?
Nefteruf gluplji položaj od ovoga nije mogao zamisliti. Kakva
opklada? Pri tom veoma uvredljiva i za Ka-Nefer i za njega! Ali nema
kud! Pekar je držao svoju maljavu ruku u vazduhu.
– Pruži mi ruku! – vikao je.
Nefteruf je imao silnu želju da udari po njušci ovog pekara ogrezlog
u salu! I da nestane… Ali zar je zbog toga došao? Zar je došao ovamo da
bi se tukao s Maniatonom?
I pruži ruku. Stisnuše jedan drugom ruku. Maniaton levom rukom
„preseče“ ruke kao znak da je opklada sklopljena! Posle ovoga pekar se
smiri i ispi pivo nadušak.
Nefteruf oprezno reče:
– Ali ti si počeo nešto drugo.
Pekar izbulji oči:
– A šta?
– E… E… E… Da! Rekao si da je njegovo veličanstvo – život,
zdravlje, moć – izabrao novog suvladara.
– Da, da, da, da, da! – samo što ne zapeva lakomisleni vlasnik
pekare. – Tačno je! Dešava se da se zakačiš za nešto i – teraj! Njegovo
veličanstvo Nefer-Heperu-Ra Uen-Ra – život, zdravlje, moć! – odista je
sebi izabrao suvladarku, a caricu Naftitu je oterao. Ona sada u Severnom
dvorcu lije suze.
– Carica plače?
– A šta joj je preostalo? Ljubomora! Njegovo veličanstvo se juče
pojavilo na Prozoru saopštenja. Kažu da je njeno veličanstvo Kija bila
kao sunce, kao bog koji se pojavljuje. – Pekar je pričao o tome sa
zluradošću, neshvatljivom za Nefterufa.
– Ja vidim da ti je ta Naftita zapržila čorbu, gospodaru Maniatone.
– Zar samo meni?! – pekar podiže stegnutu pesnicu kao da nekome
preti. – Ja i moji prijatelji možda nismo ponaosob bogati, ali zajedno smo
jaki. Ne bojimo se čak ni velmoža. A ko je podbadao faraona protiv nas?

208
Protiv nemhua, takođe? Ko?
– Zar je moguće da je to činila carica?
– Ona lično! Dok su se oni tamo u dvoru borili protiv Amona i
ostale ološi – mi smo im bili potrebni. A kada je Amon svrgnut, a
aristokratija savila repove – onda smo im postali teret. Nismo više ljudi.
Raste nova aristokratija. Pravo iz blata! A ko je gradio ovaj grad –
Ahjati? Mi! Ko je pomagao njegovom veličanstvu? Mi! A sada, kada
prestonica blista, čuvena u celom svetu, sve nas mogu i na đubre baciti!
A sve je to caričino maslo! Veruj mi!
„Izgleda da je vreme da pođem. Samo da mi da hleb, pa da se što
pre izgubim odavde. Ovaj pekar mnogo galami. Ne daj bože, svevideći
Amone-Ra, da ovamo zaviri neko od činovnika!…“
– Poštovani gospodaru Maniatone, nije li slučajno gotov hleb za
gospodaricu Ka-Nefer?
Ali pekar nije hteo da ga pusti. On se još nije napričao. Neće valjda
da razgovara s tom stokom koja je lišena i ljudskog lika! Onom što peče
hleb u neverovatnom dimu…
– Da li mnogo žuriš?
– Mnogo.
– Žao mi je. A imao sam još toliko da ti kažem! Tako mi se mnogo
nakupilo na duši. Kad ćeš opet doći?
– Već sutra.
– A da li želiš sa mnom da radiš?
– Dozvoli da tvoj predlog prenoći.
– Dođi da ti nešto šapnem! – i pekar šapnu Nefterufu: – Samo pazi
da ne pokvariš svoju gospodaricu.
I prsnu u smeh. I tako, smejući se, pođe po hleb, iznese dva hleba –
vruća, mirišljava – i utrapi ih Nefterufu.
– Pamti moj savet, jesi li čuo? Nemoj da pokvariš svoju
gospodaricu…
Nefteruf bi s najvećim zadovoljstvom hlebovima gađao ovu hulju,
ali dobro je znao ko je, zašto je ovde i u ime čega živi. Samo da ne izgubi
vlast nad sobom zbog neke sitnice.
Svež pšenični hleb mu je pekao ruke…

209
DRUGI DEO

210
U parku Južnog dvorca Maru-Aton

V
eče je bilo divno, kao na Jutijevom platnu: na tamno-plavom,
gotovo crnom nebu sijao je bakarno-zlatasti mesec, kao tek
izliven u sinajskim rudnicima bakra. A svud unaokolo
nepomično su stajale crno-zelene palme i sikomore, kao granitni stubovi,
dok je voda bila svetla i prozračna.
U dalekom kutu dvorskog parka bilo je skoro pusto, dok su sa
veštačkog jezera, tamo gde se faraon odmarao s Kijom, dopirali muzika,
pesma i smeh i gde su buktale rasplamsale vatre.
Jezero je bilo prilično veliko i duboko. Dugačko trista šezdeset lakata
i tri tota;32 široko sto osamdeset lakata i četiri tota. A svud skoro ista
dubina, iznosila je sedam lakata. Na sred jezera uzdizalo se ostrvce s
palmama, šarenim šatorom, i zelenom pokošenom travom – pravi
odmor za oči.
Voda je imala boju neba, a noću mastila. I vatre su na njoj izgledale
kao žive.
Carica-majka Tija udalji se odavde sa njegovim visočanstvom Ejeom
– starim prijateljem svog pokojnog muža, pod izgovorom da ima
glavobolju. Istina, uz faraonovu primedbu: „Još od njegovog veličanstva
Džosera sve ugledne žene se izgovaraju na glavobolju kada žele da se
udalje.“
Carica izabra otvoreno mesto podalje od zidina, drveća i žbunja.
Tako je bilo sigurno da će se sačuvati od tuđih ušiju.
Oni se polako osvrnuše oko sebe; u blizini nije bilo nikoga, samo su
iz daljine dopirali zvuci muzike. Ona je podsećala na pevanje hiljade
ptica, koje je priroda obdarila visokim pevačkim majstorstvom. Činilo se
da i mesečevi zraci odzvanjaju kao strune – takvo je bilo veče i takva je
bila muzika…
– Veoma sam zabrinuta – reče carica.
– Da sam se ja pitao, ovamo uopšte ne bih dolazio. Nije mi jasno šta
ću ja ovde. Čini mi se kao da sam dugo ležao, savladan teškom bolešću:

32 Lakat i tot – egipatske mere za dužinu.

211
sve je u meni pregorelo, noge me jedva drže. Glava mi je prazna kao
tikva. Draga Tija, ja nemam pred tobom tajni: stvari loše stoje.
– Ja sam upravo htela to tebi da kažem, mnogopoštovani Eje. Kome
ću reći, ako ne tebi? Prijatelji odlaze: jedni – na polja Ijalu, drugi – sve
dalje i dalje od srca. Reci mi šta se to desilo? Moj rođeni sin me izbegava
kao da sam došla iz neprijateljskog tabora. Šta će biti dalje?
Carica je govorila tiho, skoro šapatom. Stajala je uspravno. Izgledala
je još sitnija pored visokog i mršavog Ejea, nalik na stari jablan.
– Putevi carice Naftite su odsečeni – strogo reče Eje. – Ona se više
nikada neće pojaviti ni ovde ni u Glavnom dvorcu. Smatraj da je pod
katancem, kao ptica u zlatnom kavezu.
– On je tako odlučio?
– Još nije. Ali stvari se kreću u tom pravcu.
– Zar se ne može na njega uticati?
– Pa ti ga dobro poznaješ!
Carica duboko uzdahnu. Nju, sićušnu Mitanku prćastog nosa,
zaprosio je Amenhotep III od mitanskog cara ne bi li obezbedio mir s
Mitancima. Ali mira s njima nikada nije bilo.
– Avaj! – reče Tija. – Ja ga dobro znam… Kada se rodio, svima nam
se činilo da neće preživeti nijedan dan. Ko bi rekao da će postati tako
jak!…
– Samo duhom – popravi je Eje.
– Da, duhom. Oborio je na kolena svoje neprijatelje. Uspeo je da
svrgne velikog Amona! Ko bi to mogao da uradi?
– Samo tvoj sin!
– Da, samo moj sin! I eto, kad je dospeo do vrha, dešava mu se nešto
neverovatno… Pitam te: šta će biti s Kemi?
Eje odgovori:
– Ono što je suđeno.
– Zar se u državnim stvarima oslanja ka sudbinu? – Carica popravi
periku, bolje se zavi u vuneni šal, kao što to čine Mitanke.
– Ne – odgovori Eje – ali od nekog doba – da.
– A kako se to može razumeti, Eje?
Žrec ne odgovori odmah. On oslušnu muziku i zagleda se u
mesečinu prosutu po zemlji.
– Stvar je u tome što niko ne zna Kijine namere. Kakvi su njeni
planovi? Ko zna? Faraon je zaljubljen u nju do ušiju…
– Da, ali moj sin ume da odvoji osećanja od posla. Ta osobina ili
svojstvo njegovog karaktera – kako hoćeš – do sada ga nije dovodila u
nepriliku. Seti se šta si mi nekada govorio.

212
– Na šta zapravo misliš?
– Jednom si mi rekao: „Tvoj sin će slomiti sebi vrat. On se latio
nečega što je van njegove moći. Svrgnuti Amonove žrece nije tako
jednostavno, jer iza žreca stoji čitava aristokratija.“
Žrec nije poricao – koliko se sećao, govorio joj je nešto slično.
Nešto čime je tada hteo da spreči nepromišljene korake. Svrgnuti
Amona u Kemi – bilo je isto što i zbaciti Mesec s neba. Ovaj Mesec koji
tako jasno svetli. Eje reši da osveži caričino pamćenje:
– Tvoj sin je nameravao da izvrši taj nečuveni poduhvat u toku
jedne godine. Ali, poslušavši me, odlučio je da to bude učinjeno u roku
od dve godine. A na to je otišlo više od deset godina znoja, krvi i života!
Deset godina da bi se najzad moglo reći: Amon je svrgnut. Ali, ja te
pitam: da li je Amon odista svrgnut? Da li je sveštenstvo pobeđeno? Da
li je aristokratija, koja je bila protiv faraonovih namera, bačena u bezdan?
– Jeste – odgovori carica bez kolebanja.
– Nije! – istim tonom odgovori žrec.
– Jesi li siguran, Eje?
– Jesam.
– Imaš li za to dokaza?
– Imam. Jesi li videla kako tinja vatra u pepelu? Ona se ne vidi, ali
ako joj prineseš dlan, oseća se toplota žara. Ja pretpostavljam da u Kemi,
u njenoj dubini, tinja nešto slično, ali nije tako jednostavno zapaziti šta se
ispod pepela krije. Njeno veličanstvo je bilo u stanju da vidi i ispod
pepela.
– Ti govoriš o…
– Da, o Naftiti… Ona je pomagala da se nešto vidi, nešto što je
ponekad izmicalo njegovim očima.
Muzika se mogla jasno čuti. Naročito s naletom vetra koji je duvao s
Hapi. Razlegali su se zvuci flaute, kao pesma slavuja…
– Ja uopšte ne znam Kiju – gotovo zastenja Tija. – Samo sam je
videla. Ona je lepa, privlačna. Ali ništa više ne mogu tome dodati. A
sada je suvladarka!
Carica izgovori ove poslednje reči tako značajno da se Eje čak
uznemiri: možda stara carica zna više od onoga što govori. Možda njen
sin sa njom deli svoje tajne misli?
„…Ama ne, nikako. Stara Tija, draga stara Tija nikad me dosad nije
lagala. Sećam se kako je jednom došla k meni ne misleći na opasnost, da
bi mi saopštila najvažniju faraonovu tajnu o pohodu na Hetite. Tajnu
Amenhotepa III, svoga muža… Tija mi ne bi prećutala ni najmanju
tajnu…“

213
– On me izbegava – požali se Tija na sina. – I ćuti, kao sfinga u
hramovima Men-Nofera. A ja ništa ne mogu da pitam, zato što je ona
stalno sa njim.
Flaute odjeknuše kao veselo ćurlikanje slavuja. Samo su u Kemi
sposobni da sviraju tako i naslađuju sluh svoga vladara. Na svetu nema
boljih flauta od ovih!…
– Tija, rekli su mi da Naftita strašno tuguje. Plače krišom.
– Ne mogu da verujem!
– Da, da, plače.
– Ponosita Naftita? – sićušna i jaka Tija pogleda od glave do pete
mudrog Ejea – visokog i mršavog čoveka. – Ako su zli jezici to i rekli, ti
tome nemoj pridavati nikakav poseban značaj!
– Nisu zli jezici, Tija, već tvoja unuka, princeza Meritaton.
– Kako? Zar taj devojčurak?! – Tija lupi nogom o zemlju. – Daću joj
ja, bez obzira na to što je udata.
Eje se osmehnu:
– Nije potrebno. Već sam joj rekao sve što je trebalo.
– Jesi li joj rekao?
– I to vrlo ozbiljno.
– A šta je ona na to rekla?
– Izgleda da je shvatila.
– O, naš veliki bože, Atone! Kako smo svi mi mali i kako je ogromna
Kemi! Kako vladati njom ako su svud oko nas takve brbljivice i tako
lakomislena deca!
Eje ne htede da je uverava u suprotno. Naprotiv, on dodade da se
glavna nesreća sastoji u tome što se mnogo carske dece namnožilo i
upita je ko će, u slučaju da se nešto strašno desi, povesti Kemi putem
blagostanja.
– Da li ti to mene pitaš, Eje?
– Da, tebe.
Umilni zvuci flaute i uzvišeni zvuci harfe dotakoše njihov sluh. Bilo
bi lepo da ih čovek sluša umesto da…
– Tebe pitam, Tija.
Eje beše uporan. Želeo je da čuje njen odgovor. A unapred je znao
kakav je. Pa zašto je onda pitao? Da li zato da bi je u nešto ubedio? Ili da
bi nešto proverio? Ili možda samo zato da bi potvrdio ili opovrgao svoje
mišljenje?
– Ko će voditi Kemi?
– Da. Posle nas. – Eje ne reče: „Posle njegovog veličanstva.“ Umesto
toga, on je rekao neodređenije: „Posle nas.“ A ko je to „nas“? Carica

214
majka? Pentu? Horemheb? Ili on?
– Ne znam šta ti osećaš, ali ja predosećam…
– Šta?
– Ni sama tačno ne znam. Kažu da životinje predosećaju zemljotres i
beže. Kriju se na skrovita mesta. A ko njima javlja o predstojećoj nesreći?
– Ne znam.
– Ni ja ne znam.
– Pa to mogu da osete samo životinje, Tija.
– Ali mogu i ja jer sam majka, Eje.
Orkestar zasvira muziku za igru. Flautama i harfama pridružiše se i
bubnjevi. „Robinje izvode faraonovu omiljenu igru“ pomisli Eje.
„Možda mi gledamo suviše crno? Njegovo veličanstvo ništa manje ne
oseća opasnost od bilo koje životinje. Ako on nalazi vreme za veselje,
znači, nije sve tako loše kao što izgleda…“
– Ja verujem u njega. – Eje odmahnu glavom u pravcu jezera.
– A glavobolje?
– On je još mlad. Ima samo trideset i pet godina, Tija!
– On je za mene još dete. I ja moram misliti na njega. Čak i ako to
ništa ne znači. Sve što je uradio moj pokojni muž, i sve što sada radi moj
sin, ne može, ne sme da se raspadne jednog kobnog dana!
Bubnjevi se pomamiše. Gotovo zaglušiše zvukove ostalih
instrumenata.
– I neće – odseče Eje.
– Jesi li potpuno siguran?
Eje pruži svoju snažnu ruku mrke boje.
– Dajem ruku za to.
– Ja sam uvek verovala u tvoju mudrost. U tvoja osećanja.
Eje podiže ruku buneći se protiv ovog – „u tvoja osećanja“. Kakve
veze imaju osećanja kada se govori o upravljanju državom? I to takvom
kao što je Kemi: ogromnom, jakom, u punom procvatu. Stvar uopšte nije
u osećanjima. Na čemu se zasniva snaga i moć države? Na
bespogovornoj poslušnosti naroda. Dok je faraonova reč sveta i
gvozdena, dotle je čvrstina državne vlasti obezbeđena…
– Da, da, svakako – promrmlja Tija, obuzeta svojim mislima.
Eje nastavi:
– Granit je manje čvrst i lakše podleže rušenju nego naša država. To
treba da ti je savršeno jasno, Tija. Pretpostavimo za trenutak da njegovo
veličanstvo nije želelo da svrgne Amona. – Žrec poćuta neko vreme. – Ja
kažem, pretpostavimo za trenutak. Ko bi, pitam se, smeo da digne ruku
na božanstva Kemi? Ko?

215
Ona sleže ramenima. Eje nastavi.
– Zapravo, ni ja to ne znam…. Pre svega, moramo da odamo hvalu
našim precima: faraonima Narmeru, Džoseru, Hufuu i mnogim drugim.
Oni su stvorili carsku reč, čvrstu kao nebo. A šta je to reč? Da li samo
reč? Ne, ne samo reč! A batine!? A leđa po kojima su slobodno šetale
batine? Narod ima uši na leđima! A one dobro čuju kad osete batinu.
One dobro razumeju njen jezik. Reč-batina vremenom je postala reč-
kamen, reč-stena. Kemi opstaje na toj reči! Ako želiš da proveriš čvrstinu
Kemi, prvo pitaj: kakva je postala reč, naša stara reč, koja je ponikla iz
Velikog Doma?
– Ti ulivaš sigurnost, Eje.
– Ja govorim istinu, Tija!… Faraonova reč je isto toliko čvrsta kao što
je bila u prastaro doba. I više od toga: sada je još čvršća. Vremenom, ona
se usavršila. A i batine semera deluju sa više iskustva, jer su semeri i svi
kneževi naučili da slušaju njegovo veličanstvo onako kako to još niko i
nikada nije umeo.
„Moj sin je otišao suviše daleko. Njegovom delu neophodni su čvrsti
temelji. A da li oni postoje?…“
Eje je bio siguran da su temelji nepokolebljivi! A možda je on samo
želeo da je umiri? Možda ]e govorio reda radi? Ali njegove oči… One
nisu lagale. Ali da li se može verovati očima dvorjana? Život je na dvoru
kao vaga: sve prate budne oči. Stotine očiju. Ili su to oči ljudi pohlepnih
na vlast ili željnih bogatstva, ili slavoljubivih, ili zavidljivih, ili
neprijateljskih. O, bože, čega sve nema na dvorovima!
– Reci mi, Eje: da li ti poznaješ Kiju?
– A zašto da je poznajem?
– Ti bi morao da se upoznaš sa drugom osobom u državi.
– Zašto?
– Da bi znao kako se treba ponašati u odgovarajućem trenutku.
– Zar to zavisi od mlade žene po imenu Kija?
– Ali ta mlada žena je suvladarka!
– Misliš?
Eje čudno, vrlo čudno pogleda Tiju. Teško je bilo reći da li se
smeškao, ili je to bila grimasa krajnje zluradosti. Njegove tako dobre,
sočne usne zadrhtaše.… Eje je prilagodljiv. U to nema sumnje. I odan je
faraonu isto onako kako je bio odan njegovom ocu, pokojnom
Amenhotepu III.
– Ja ne mislim, Eje. Kija je stvarno proglašena za suvladarku. Ili sam
ja to sanjala? Čini mi se da si joj se i ti poklonio, kada se pojavila na
Prozoru saopštenja.

216
– Istina?
– Da li se ti to sve vreme šališ, Eje?
– Ne, ne šalim se, draga Tija.
Ona lagano pođe širokom alejom. A za njom pođe i on, idući na
izvesnom rastojanju kraj nje. Muzika kao da im se sama približavala.
Kao da im je plovila u susret. Od flauta su se razlegali zvuci prijatni kao
ćurlikanje slavuja. Harfe su se mogle čuti jasnije. Naročito onda kada
zaćutaše bubnjevi.
On progovori ponovo. Što je moguće tiše. Da bi ga samo ona mogla
čuti:
– Tija, čuj šta ja o tome mislim, a nadam se da i ti misliš isto. Veoma
mi je žao zbog njegovog raskida sa caricom. Naftita mu je bila oslonac. I
njemu i svima nama. Ona je bila muškarac kada se ticalo državnih
poslova. Tija, veoma je važno da se i u krevetu muškarcu šapuću
potrebne reči korisne za Kemi. Ja ne znam šta će mu šaputati Kija.
– Ni ja ne znam.
– Ali, dok je on zdrav, mene ništa ne plaši.
– Ni mene.
– On neće skrenuti s puta.
– A Horemheb?
– Šta, Horemheb? Ta neotesana vojničina zna svoj posao i svoje
mesto. Kada bude potrebno – pozvaće ga.
– Ja ga se bojim. Bojim se njegovog ožiljka na licu i njegovog
krupnog stasa. I očiju. I misli koje su mu na srcu.
– Kojeg on nema.
– Tačno. Nema srca… Neka ga moj sin pošalje u Ta-Neter. Ili u
Retenu. Ili u Libiju.
Eje zavrte glavom:
– Njegovo veličanstvo želi da Horemheb ostane na svojoj dužnosti.
Tija obori glavu.
– U tom slučaju, čuvaj se Horemheba!
– Nisi se dobro izrazila.
– A kako bi trebalo?
– Čuvajmo se Horemheba!
– Ako tako više voliš, Eje. Ako tako više voliš…
Do kraja aleje bilo je još daleko. Ali već se moglo nazreti jezero,
ostrvce na njemu i ploveće barke. Na obalama, na ostrvcu i na barkama
gorele su baklje. Svetlost mnogobrojnih baklji odražavala se na
ustalasanoj površini uvećavajući njihov broj. I činilo se kao da je ceo svet
obasjan svetlošću.

217
Eje i Tija priđoše obali. Upravo u tom trenutku ispred njih je
prolazila faraonova barka. Na leopardovim kožama ležala je Kija. Ležala
je kao da je bila rođena carica. Njegovo veličanstvo opazi majku i podiže
ruku u znak pozdrava. Sudeći po svemu, faraon se izvanredno
zabavljao, onako kako to već odavno nije činio. Kija se napravi da je
zauzeta svojim mislima i da nikoga i ništa ne primećuje…
Svirači su pratili svoga vladara u posebnoj barki. Svirali su od sveg
srca.
Faraonova lična straža – uvek naoružana do zuba – i danas je stajala
u punoj ratnoj opremi: na ostrvcu, na obalama, na zidinama koje
okružuju Maru-Aton – Dvorac veselja. Eje primeti da je danas straže bilo
više nego obično i on to reče carici-majci.
– On se zabavlja – primeti Eje – ali ono glavno ne zaboravlja.
Tija ga uhvati za ruku i isprekidanim glasom ga upita:
– Eje, da li se od nje čovek može sačuvati?
– Od koga, Tija?
– Od smrti.
On se usiljeno nasmeja. Usiljenost njegovog osmeha bila je
očigledna.
– Tija, kakve te to misli more u ovo prekrasno veče… Ja…
Ona ga zaustavi:
– Dobri moj Eje! Ni ti ni ja nismo više mladi, Ja predviđam dan kada
ćemo odvojeno poći na polja Ijalu. Prvo ja, a kasnije i ti. Zar je neumesno
razmišljati o tome trenutku? I ma šta ti o tome rekao, Eje, ja sam uvek
više volela ovaj svet od polja Ijalu. Isto su tako mislili i moji preci. Oni su
mi zajedno s krvlju preneli ta osećanja. Ali ostavimo sada to. Ja mislim
na sina. On je veliki i moćan. I sada je na vrhuncu slave i sjaja. Čak i
ovde, na površini ovoga jezera, on je bog, gospodar svega postojećeg. A
ja uz ovu čarobnu muziku razmišljam o smrti. Pitam te: gde je njegova
smrt? On je naredio da se u Istočnim brdima iskopa grobnica za Naftitu.
Sada će isto učiniti i za Kiju. Moja je skoro gotova. A na sebe on i ne
misli! Reci mi: ko će se umesto njega pobrinuti o njegovom večnom
prebivalištu? Ko?!
Eje reče:
– Suvladarka.
Carica nezadovoljno odmahnu rukom.
– Možda njegovo visočanstvo Semneh-ke-re?
– Zar taj dečak, Eje?
– Zašto da ne? – I ne baš mnogo ubedljivo dodade: – Ili možda
njegovo visočanstvo Tutanhaton? Kada poodraste…

218
– Jadno slabašno dete! Tako ga volim! Rastao je pred mojim očima.
Uvek je bio bolešljiv i slab!
– Imaj u vidu, Tija, da ni tvoj sin nije neki gorostas. A i sama vidiš
kakav teret nosi! A njegova je reč kao u stara vremena, jednaka samumu
u pustinji, od koga se žuta zemlja kovitla prema nebu i leti brže od ptice.
– On sve češće ima glavobolje. Ni Pentu više nije u stanju da mu
pomogne svojim lekarijama. Ne, neće proći tek tako zbog svrgavanja
Amona, sramoćenja njegovih žreca i tajnog i javnog rata sa Uasetom!
Pored njih ponovo prođe barka s faraonom i Kijom. Ovoga puta ona
se osmehnu carici, prijateljski klimnuvši glavom. I barka se ponovo
izgubi u mraku i u odblescima baklji izmešanih u svečanom neredu.
– Ona je mlada i lepa – gotovo sa zavišću progovori carica.
„…Neću joj reći ništa o onome što mislim i što se dešava na ovom
svetu. Kada se u državi zbiva nešto neobično – onda to treba pažljivo
razmotriti. Šta se sve nije dešavalo u toku dve hiljade godina! Carice
nisu samo napuštali, već su ih ponekad prisiljavali na ćutanje. Na večno
ćutanje na dnu Hapi, ili u talasima Zelenog mora. Ali Naftita nije samo
carica. Ona je bila duša svega onoga za šta se borio faraon. Ona je bila i
pored njega i u njegovom srcu! I nije joj se on uzalud zaklinjao na večnu
ljubav. Sada kada je carica Naftita zapravo zatvorena u Severnom
dvorcu, treba se što pažljivije osvrnuti unaokolo i videti šta je zajedno sa
caricom otišlo iz Velikog dvorca, a šta je ostalo. Kada se na moru
podigne talas, on nikada ne ostaje usamljen. Za njim nailaze drugi.
Kakvi su ovo talasi i o čiju lađu oni udaraju?… Gde je Pentu? Sada je
veoma potreban Pentu…“
– Eje, tako si se duboko zamislio da me ne čuješ.
– Istina, Tija? Osetio sam da me nešto tišti u grudima, i pomislio
sam da je to možda od ove svežine.
– Moguće je, Eje. Vreme je da pođem kući. Moliću se njegovom
veličanstvu Atonu da sačuva Kemi i njenog vladara.
– I ja ću mu se moliti, Tija.
I on je dovede do nosiljki. Tija se okrenu prema njemu i gotovo
molećivo prošapta:
– Nemoj me napustiti, Eje.
Žrec joj se duboko pokloni. Zastor izvezen zlatom se spusti, i snažni
robovi – Etiopljani, okruženi stražom, gipkim hodom ponesoše tešku
nosiljku.

219
Na ostrvcu veselja

U
zbuđen, rumenih obraza, njegovo veličanstvo siđe sa barke i
uputi se prema Nadstrešnici razmišljanja, na čijem su podu
ležale nove hasure i jastuci, tvrdi i meki. Na niskim stočićima
nalazila se hladna guščetina, vino u visokim i tankim sudovima i voće.
Faraon je voleo da se hleb, koji miriše na vruću peć, iznese na trpezu
neposredno pre početka obeda. Kija zauze mesto pored faraona. Zatraži
hladnu vodu i voće u medu.
Svirači se smestiše na obalu nasuprot dvora. Straža ćutke zauze
svoje mesto. Dvorjani su tiho razgovarali u alejama.
– Učinilo mi se – reče Kija – da je njeno veličanstvo zabrinuto.
– To ti se samo učinilo.
– I Eje je takođe bolestan ili zbog nečega zabrinut.
– I to ti se takođe učinilo.
Kija se gromko nasmeja. Uhvati ga za ruku i vatreno je poljubi.
– Mnogo te volim – priznade njeno veličanstvo.
Ona je sva zračila: i očima i licem, i celim telom! Od Kije se širila
svetlost kao od sunca. Bože, odakle joj toliko moći – neiscrpne ženske
moći?! Da li je suđeno da se ikada ugasi ovaj luč, koji srcu donosi toliko
radosti? On je u mislima upoređivao čas sa snopom zlatastog zraka u
mraku, čas sa najslađom Pesmom, čas jednostavno sa ženom od krvi i
mesa, ali koju je rodilo nebo, začevši je tamo negde u najčistijim i
najvišim sferama…
– Učinilo ti se – ponovi on. – Naprotiv, zap nisi primetila kako su
bili veseli za ručkom?
– Verovatno, tad sam mislila samo na tebe.
– To ne valja.
– Misliti samo na tebe?
– Da.
Kija se začudi. Poče ubrzano da diše. Nije mogla da shvati o čemu
on to govori. Zašto ne bi bilo dobro ako misli na faraona, na svoga
muža? Kao suvladarki, njoj mora sve da bude jasno!
– Odseci mi ruku – reče ona sa osmehom, pružajući mu zagasitu

220
šaku, jedva pocrnelu – ako sam te razumela.
On uze njenu dugačku šaku sa dugačkim tankim prstima u svoju
ružnu malenu ruku. I tog trenutka mu se činilo da nikad ništa slično nije
video.
– Draga moja Kija, ti si dužna da razmišljaš o državnim stvarima: mi
sada nismo! u barci, već pod Nadstrešnicom razmišljanja. A o meni
potom…
– Tako je! – uskliknu ona kao dete. – A ja sam na to zaboravila!
Obećavam ti, ovde, na ovom mestu, izbaciću iz glave sve sem državnih
stvari.
On je potapša po obrazu. I u isti mah priznade sebi da nikada nije
imao prilike da dodirne takve obraze: čvrste, nežne, zdrave. „Srećan
sam“ – reče u sebi, dok ju je dugo i netremice posmatrao…
– Dobro – reče on zavrtevši glavom. – A sad ćemo morati da
razjasnimo jednu stvar…
Faraon naredi da mu dovedu na ostrvo starešinu odgovornog za
prepisku sa inostranim državama. Ovaj je sa svicima papirusa u rukama
i sa strahom već čekao na obali da ga pozovu.
Uskoro starešina pisara – ne više mlad, suvonjav muškarac krivih
nogu – pade ničice pred njihovim veličanstvima. Posle nekog vremena
on podiže glavu. Polako, sasvim polako, da ne oslepi od sjaja božanskog
lika.
– Ustani, Useninefere! – naredi faraon.
Pisar ustade i čučnu nedaleko od njih, da bi dobro čuo svaku
faraonovu reč. I istog trena pretvori se u uho.
– Reci mi, Useninefere: šta sam ja naredio u vezi s prepiskom sa
inostranim državama?
– Sva se pisma moraju pokazivati tebi, tvoje Beličanstvo.
– I još?
– I, pre nego što ih sastavimo, moramo te pitati, tvoje veličanstvo.
– I još?
– …a šta bi to još moglo biti? Njegovo veličanstvo ispituje suviše
strogo. To znači da je starešina pisara zaboravio ono najvažnije…“ Kija je
s nestrpljenjem čekala Usenineferov odgovor.
– Moraju se pisati na jeziku države u koju se upućuju – izgovori
starešina pisara u jednom dahu.
– Tako je!… A zašto si onda poslao pismo caru Mitanije na našem
jeziku?
Useninefer je pokušavao da se seti kada je i kakvo pismo poslato
Mitancima. Izvanredno pamćenje njegovog veličanstva je zapanjivalo

221
sve. Bilo je pravo čudo šta on sve pamti. On je znao koliko ima mera33
žita u ambarima, koliko ratnika na granicama i garnizona u tuđim
zemljama. Njegovo veličanstvo je sve video jer je bio bog. U to se mnogo
puta uverio starešina pisara Useninefer, koji se sada pred njim od straha
preznojavao.
– A da li ti uopšte znaš o kom je pismu reč?
Useninefer se iznenada seti, i reče: da!
– Njeno veličanstvo želi da čuje šta ti kažeš o tom zlosrećnom
pismu, Useninefere.
Pisar reče:
– Tvoje veličanstvo – on je gledao Kiji pravo u zenice – mi tražimo
da nam se preda begunac koji je ubio svog starešinu u Severnom
Retenuu, zarivši mu nož u leđa, između lopatica, i onda pobegao u
Mitaniju. Prema dogovoru, car Mitanije je obavezan da vrati zločinca.
Faraon klimnu glavom: doista je sve tako.
– Ali reci mi, Useninefere, na kom si jeziku napisao pismo?
Starešina se lupi po čelu:
– Zaslužujem kaznu, tvoje veličanstvo! Pismo je napisano na našem
jeziku.
– A kako je trebalo?
– Trebalo ga je napisati na jeziku Mitanaca, tvoje veličanstvo.
Faraon malo poćuta, a onda pogleda Kiju i ona odmah shvati da ona
treba to da reši.
– Pismo vratiti! – naredi Kija. – Napisati novo.
Useninefer pade na zemlju. Grebao je zemlju nosem i lizao je
jezikom kao tele slan kamen.
– Ono je sada daleko, tvoje veličanstvo. Glasnik njegovog
veličanstva juri brže od vetra!
Na to faraon zavuče ruku u nedra i izvuče papirus.
– Je li ovo? – upita on.
Useninefer ne poverova svojim očima! „On je bog! On je bog! On
doseže preko pustinje. Preko Zelenog mora. Preko brda. Noge me
izdaju. A kolena i kosti pretvaraju se u vodu…“
Faraon stisnu usne. Oči mu se smanjiše i postadoše kao zrnca peska
u sunčan dan. Pretvoriše se u sjajne tačkice prepune gneva. Prepune
besa. A vilice mu zadrhtaše, kao pred napad.

33 Mera – jedinica za težinu. Upotrebljava se za merenje žitarica.


Iznosi 16 kg.

222
Starešina pisara zemljom ogreba nos. On pljusnu licem na zemlju
kao u vodu i krv mu se pojavi na nosu i na levom obrazu.
Faraon nije skidao pogled s njega. Blagi bog je počinjao da kipi, kao
voda u vojničkoj manjerki: polako, polako… što je povećavalo
uzbuđenje svakog ko je bio svedok njegovog gneva…
Kija razvi svitak. Pored svega svitak beše napisan hijeroglifima, a ne
uprošćenim brzopisom. Njegovo veličanstvo Ehnaton je mrzeo staro
pismo. Ta odvratnost rodila se u njemu još za života njegovog oca, još u
vreme kada ga je stari učitelj Ihotep učio veštini pisanja. On je govorio
svom učeniku: „Uši su ti na leđima.“ I batine su sledile za batinama.
Njegovo veličanstvo Amenhotep III naredio je Ihotepu: „Carević mora
biti pismeniji od svih. Ti mi, Ihotepe, za to glavom, odgovaraš. Ne žali
batine. Budi strog. Zahtevaj od njega mnogo. Ništa ne opraštaj svom
učeniku!** A učenik je bio bolešljivo, slabunjavo dete…
Faraon Ehnaton je požurivao učenjake govoreći: „Sačinite što
jednostavnije pismo. Učinite ga lakim.“ I učenjaci su, prostirući se pred
njim, uporno tvrdili: „Biće izvršeno, tvoje veličanstvo. Ali stvaranje
božanskog pisma traži duplu pažnju… Biće izvršeno, tvoje veličanstvo.“
I na tome je ostalo! Štapovi su šetali po leđima učenjaka. Pa ipak je sve
samo na tome ostalo!
– O veliki bože naš, ti koji daruješ život svemu postojećem, ti koji
gnevom plamtiš, kao naš otac Sunce, ako želiš da obratiš svoj sluh glasu
onoga koji sluša tvoju volju…
– Želim! – odseče faraon.
Starešina pisaca se ohrabri… „Njegovo veličanstvo upravlja prema
meni sluh svoj. I gnev u njegovim očima prolazi, kao peščana bura u
pustinjama zapada. A njegova milost posle bure dolazi kao svežina…“
– Krivac će biti strogo kažnjen, tvoje veličanstvo, a moje će oči i uši
verno služiti tebi…
– I njenom veličanstvu – faraon pokaza glavom na Kiju.
– … i njenom veličanstvu. Ni leđa, ni vrat, ni prste nećemo žaliti da
bismo iskupili svoju krivicu. A pismo ću lično ja prepisati na jezik
Mitanaca i poslaću ga po glasniku, onako kako je to uvek naređivalo
tvoje veličanstvo.
– Dobro!
Useninefer hitno ustade, otrese prašinu sa svoje odeće kratkim,
jedva primetnim pokretom ruku. I sa svitkom poče da uzmiče sve do
same vode, gde sede u čamac i ne prestajući da se klanja krenu na drugu
obalu.
Sledeći koga je faraon primio bio je semer Ahetatona, njegova

223
svetlost Psaru mlađi. Sin Psarua lovca. Neustrašivog lovca na zveri, koji
je bio u stanju da pogodi zver u oko, u ugao vrapčijeg oka na rastojanju
od trideset koraka. Psaru mlađi glodao je kožu u obućarskoj radionici
kad ga je faraon zapazio. Savijao je leđa, šijući obuću, kad mu je njegovo
veličanstvo naredilo: „Psaru, ustani! Odsada ćeš služiti kod mene.“ A
posle četiri godine njegovo veličanstvo mu je reklo: „Psaru, pošto si me
za sve ovo vreme verno služio, želim da te vidim na čelu moje prekrasne
prestonice, koja je kao novorođenče – čista i blistava.“ Tako je Psaru po
faraonovoj volji postao semer prestonice, semer velikog grada Ahjatija
koji se izdigao na obalama životvorne Hapi. Psaru je lično, svojim
rukama, polagao kamen u temelje grada. Gledao je kako hiljade robova –
Azijata i Etiopljana – podižu domove i hramove, kopaju veštačka jezera
n bazene, sade drveće i grade puteve, popločane granitnim pločama i
ulice, prelivene vavilonskom smolom – glatke, kao podovi u dvoru.
Gledao je i to kako na gradskoj zemlji u ogromne jame nasute plodnom
zemljom donetom sa obala Hapi sade smokve, palme razmišljanja, razne
sorte grožđa, nar, urmine palme, i badem, kako hiljade robova i raznih
zanatlija lome kamen u podnožju Istočnog grebena. Obrađuju ga i
dovoze u grad Ahjati. Kamenoresci se dan i noć sagibaju nad tim
ogromnim blokovima, a graditelji mese glinu, gase kreč; drvodelje tešu
grede i daske; moleri farbaju kapije, vrata, prozore; majstori iz starog
Men-Nofera – zlatoruki majstori svog zanata – stavljaju u prozore
liskune i skupa raznobojna stakla iz Džahe. Gledao je kako graditelji
rade i dan i noć, a vajari i slikari se među sobom takmiče u svojoj
umetnosti, jer je njegovo veličanstvo od njih mnogo očekivalo.
I samo za tri godine iznikao je Ahjati. Tamo gde je nekada bila
pustinja, nastao je grad fantastične lepote, dotle neviđen na svetu. U
grad su iz susednih i dalekih zemalja dolazili trgovci i poslanici da ga
razgledaju. I svi su mu se divili: jer je čak i Niniva, koja je predstavljala
čudo za Azijate, u poređenju sa Ahjatijem još izgledala kao selo. I Sve se
ovo zbivalo naočigled Psarua mlađeg. Desilo se čudo: za svega tri
godine podignuta je prestonica. Kao da je sama nikla iz besplodnog
peska. Kao u bajkama iz vremena faraona Hufua.
Da nije Psaru mlađi bio svedok svega ovoga po milosti njegovog
veličanstva, on bi jedva mogao da poveruje u takvo čudo, jer mnogi su,
slušajući njegove priče, nepoverljivo vrteli glavama. A ti nepoverljivi su
bili stranci koji su živeli u Uasetu i Men-Noteru, prikovani za svoje
omiljene gradove, koje nikad nisu napuštali. Ti stari gradovi su isto tako
kao i Ej-n-ra i Saji bili ovenčani legendama i narodnim predanjima.
Tamo bi svaki ćerpič i kamen mogao da priča o prastaroj Kemi: od

224
samog osnivanja carstva njegovog veličanstva Narmera pa sve do
sadašnjih dana. Ali šta mari ako među stanovnicima Ahjatija i nema
legendi i predanja! Oni zato imaju prestonicu kao iz bajke, novu kao
novorođenče, svetlu kao dan, i moćnu kao lavlje srce! To i jeste čudo nad
čudima. I oštroumni Azijati pred njom ne stoje uzalud široko otvorenih
očiju, i ne drhte uzalud neprijatelji Kemi, nemajući hrabrosti da na njega
podignu ruku. Jer snagu Ahjatija čine i mudrost, i moć, i lepota i
neustrašivost Kemi. A ko je postavljen za glavnog semera ovoga grada?
Nekakav nepoznati Psaru mlađi! Podignut iz prašine i blata. Iz teskobne
ostave. Iz smrdljive radionice. Otrgnut od kože koju je od gladi glodao. I
ko je to učinio? Njegovo veličanstvo. Nije gledao na njegovo poreklo;
uzdigao ga, čak, uprkos njegovom poreklu; više je voleo da kraj sebe ima
što više vrednih i odanih ljudi nego ljude ugledna roda. Tako mu je
naredio njegov otac, veliki Aton, koji se šeta po nebu kao po svom
dvorcu. Jer Kemi i jeste njegov dvorac!…
Faraon dočeka prestoničkog semera srditim pogledom, dugo ne
izgovarajući ni jednu jedinu reč. Kija je oborenog pogleda ćutke sedela.
Nesrećni semer je drhtao, ne znajući šta je to skrivio faraonu. U tom
trenutku sa zadovoljstvom bi zubima isitnio komad granita samo da se
živ i zdrav izvuče odavde. Ali ko bi mogao da kaže šta je na pameti
blagom bogu, dok on ne otvori usta i njegove reči ne dopru do sluha?
Možda će ga pokuditi za nemarnost ili će izmisliti strašnu kaznu za ono
što će se posle dugo pamtiti u zemlji Kemi? Ali najstrašniji su ti trenuci
dok njegovo veličanstvo ćuti, s pogledom sličnim letećoj streli. Tada
jedino moliš boga da on što pre progovori pa makar to bilo i nešto
najstrašnije makar ti se strela zarila u srce.
Faraon najzad progovori muklim glasom, koji kao da je dolazio
odnekud ispod zemlje:
– Psaru, mojih ušiju su se dotakle loše vesti. Grad, koji je za mene
draži od srca, pokazuje neposlušnost…
– O, ne, veliki care, to nikada neće biti!
– Hteo sam da kažem: ne ceo grad, već njegovi nedostojni građani.
– Tako je to, tvoje veličanstvo.
– Jedan od regruta je plakao kao žena odbijajući da digne mač u
zaštitu svoje zemlje. I još je jedan sledio njegov primer.
– Tvoje veličanstvo, oni se nisu dogovarali.
– Tim gore!
– To su budale koje su se zaljubile u devojačke butine.
– A da li se može opravdati ratnik koji je vezan za suknju?
– Nikada, tvoje veličanstvo!

225
– A šta ako ratnika čekaju ratni podvizi?…
– Nikada, tvoje veličanstvo!
Faraon naćuli uši:
– Šta to nikada, Psaru?
– Hoću da kažem, tvoje veličanstvo, da nema opravdanja za mladog
ratnika koji izbegava služenje u vojsci.
– Da li su samo ova dvojica ispoljila neposlušnost?
– Ne, tvoje veličanstvo! Pet stotina batina dobio je jedan mladić –
kamenorezac, za to isto.
– Da li je živ?
– Umro je, tvoje veličanstvo, iskrvario.
– Zar se i to dešava u Ahjatiju?
Semer je ćutao. Stideo se. Veoma se stideo! Želeo je da se pred njim
otvori zemlja pa da propadne u nju.
Faraon reče, obraćajući se Kiji:
– Treba li sve oro pripisati mojoj popustljivosti?
Ona odrečno zavrte glavom.
– Onda, možda – lenjosti semera?
Kija se zamisli.
„Evo gde mi smrt dolazi od ruke ove prelepe žene, koja plamti od
ljubavi prema njegovom veličanstvu.“ Tako pomisli Psaru mlađi.
Kija reče:
– Psaru je nevin.
Faraon se trže. Kao da je on bio okrivljen za ove grehe. On zbunjeno
pogleda u Kiju, ne shvatajući.
– Verovatno sam ja za to kriv, Kija.
– Ne, tvoje veličanstvo.
– Pa ko onda?
– Ne znam. Samo sam sigurna da nije Psaru! Zar nije on kaznio
mladića?…
– Mladiće – ispravi je Psaru koji je drhtao kao prut.
– Ah, tako! Ovo još više olakšava sudbinu semera. Zaista je
nemoguće za sve sumnjičiti svoje sluge. Sumnja vodi ka opštem
sumnjičenju. Ona onda prelazi na sve. I tada se čak sumnja i u vrhovnog
gospodara.
Njegovom veličanstvu se učini da to ne govori Kija, već da iza nje
stoji neko drugi – mudriji, iskusniji, i reče:
– Ponovi, šta si rekla.
I Kija ponovi sve, od reči do reči:
– Zaista je nemoguće za sve sumnjičiti svoje sluge. Sumnja rodi ka

226
opštem sumnjičenju. Ona onda prelazi na sve. I tada se čak sumnja i na
vrhovnog gospodara.
Njegovo veličanstvo veselo raširi ruke, a Psaru se uplaši takve
odbrane. Beše spreman da se nje sasvim odrekne. Njegovo veličanstvo
zna šta govori, kada govori i kome govori. Sumnjama ne bi trebalo da
ima mesta…
Ali njegovo veličanstvo je u mislima bilo daleko. U oblacima, gde
zapoveda njegov zlatoognjeni otac. Njegovo veličanstvo razgovara sa
njim, kao i uvek u časovima razmišljanja. U trenucima razmišljanja.
Nebeski otac nikad nije ostavljao svoga sina bez saveta. Nikada nije žalio
ni snage, ni vremena za blagoga boga na zemlji. Nije tražio zahvalnost.
Činio je to nesebično. Jer on je faraonov otac.
I blagi bog izvole da kaže:
– Kija je u pravu. Ona je u pravu!
Zatim oćuta i dodade:
– A Psaru nije u pravu. Uopšte nije u pravu!
Hladan znoj obli mladog semera. On se skameni. Jer su za njegovo
srce reči njegovog veličanstva bile isuviše teške.
Kija je ličila na mladu lavicu spremnu na dvoboj. Faraona je
zabavljala njena ratobornost. „Proživeo sam trideset i pet godina. Video
sam i dobro i zlo. Svojeručno sam stvarao i jedno i drugo, prema naredbi
nebeskog oca. Sličan sam velikoj piramidi, i sav svet je pred mojim
nogama. A danas vidim ženu kojoj ništa ne predstavlja da mi
protivreči…“
On je bio u pravu. Ali zašto je zaboravio onu drugu?… Onu koja mu
se ne jednom suprotstavljala svojim mišljenjem. Tačnije, dodavala
svojim mislima njegove misli. I stavljala do znanja da je pobedio on, a ne
ona. I to je činila u ime zajedničke stvari. Zar je njegovo veličanstvo
zaboravilo na sve to?
Semer je stajao nepomičan. Drveće u vrtu kao da se okamenilo,
postalo je nepomično kao i on. Isto je bilo i sa mesečinom na nebu i sa
samim nebom. I sa ribnjakom, u kome su plamteli odsjaji baklji, i sa
dvorjanima – ćutljivim i strogim.
Kija pade u vatru:
– Ja, tvoje veličanstvo, ne mogu da razumem tvoje reči: – jedno
isključuje drugo. Ako jedno govori „da“, onda drugo govori „ne“. Treba
li tražiti naročit smisao, ili je njihov smisao tako jasan da ga smrtnici
teško mogu razumeti? Ako je ovo poslednje, onda te preklinjem da
ponoviš, da bih o tome mogla da stvorim jasnu predstavu.
Faraon se osmehnu. On podiže desnu ruku i dlanom se uhvati za

227
potiljak. Kao da je osetio bol. Ili kao da je tamo mogao naći odgovor za
Kiju.
On reče:
– Neko kao da mi je prislonio usijani bakar i peče mi potiljak. Kao
da me žigoše. A zar sam ja bezdušna stoka koju žigošu u tuđem stadu? I
odakle taj bol? Da li je on po volji mom ocu, koji plovi širokim sferama,
gde je sve čisto i mirno? Ko će mi odgovoriti?
I on zastenja.
Kija se uplašeno pridiže i nagnu napred pokušavajući da mu zaviri
u oči. Međutim, on je zaustavi odlučnim pokretom leve ruke, ne
skidajući desnu ruku s potiljka:
– Ne treba, Kija! Ja razgovaram s njim!
Ona dade znak semeru, i ovaj poče da uzmiče ka barci koja je stajala
na niskom pristajalištu. A kada kormilar zavesla, semer pogleda na
mesec i u mislima mu se zahvali. Bilo mu je sasvim svejedno da li je to
božanstvo sunca ili zli čuvar sveta. Psaru mlađi beše ubeđen da je njegov
zastupnik i dobročinitelj tamo gore, na nebu. A kakav je on – to uopšte
nije važno…
Faraonu je bilo lakše. Bol u potiljku prestade, pomerajući se ka
slepoočnicama i izgubi se na njima. Kao da je ispario. Ubrzo beše opet
dobro raspoložen, kao uvek posle napada. I tek tad primeti da nema
semera.
– Ja sam mu naredila da se udalji, tvoje veličanstvo.
– Prava si mudrica!
– Da li ti je bolje?
– Da. Bolje mi je.
I, kao i uvek posle napada bolova, on oseti veliku snagu. Faraon
privuče Kiju i prošaputa:
– Hoću da budem s tobom.
Faraon je šaptao nežno. Kao povetarac usred palmove šumice.
Negde u oazi usred peščane pustinje. Tamo gde je dašak vetra na
posebnoj ceni. Kao i njegova nežnost ovde, u ovom ogromnom gradu
neobuhvatnog carstva.

228
Šeri

V
est da je u prestonicu stigao Šeri zapanji Nefterufa. Zašto?
Kada? On to nije znao. O tome mu ništa nije rekao mladić
koji mu je vest o Šerijevom dolasku saopštio na najpoverljiviji
način. Bivši robijaš je ovo odmah preneo Ka-Nefer.
– On je ovde? – upita ona, krajnje iznenađena.
– Da.
– A gde je odseo?
– U kući jednog parashita…
Ka-Nefer se namršti. Ona je na mnoge stvari navikla. Međutim, ovi
trboseci pokojnika oduvek su joj ulivali odvratnost i strah.
– Ništa, ništa – umiri je Nefteruf. – Parashit nije ono najstrašnije.
Mene interesuje nešto važnije.
Nefteruf oslušnu ulične zvuke: u te rane jutarnje sate bilo je veoma
tiho. Ahtoj je spavao u svojoj sobi. Bilo je sasvim bezopasno vreme za
razgovor.
Nefteruf nastavi, kao da proverava tok svojih misli:
– Šta znači ovaj iznenadni Šerijev dolazak? Ovo pitanje postavljam i
tebi i sebi. Da sam u stanju da odgovorim na njega, ne bih te njime
opterećivao. Kako se on rešio na to? I šta znači ta poseta?
Ka-Nefer raširi svoje gipke i dugačke ruke. Nije znala šta na to da
odgovori i sama je čekala objašnjenje od Nefterufa. Tog jutra beše
izuzetno lepa. Kao da joj jučerašnji dan nije bio zamoran. Kao da se
dovoljno naspavala. Kao da nije pola noći probdela razmišljajući o
svemu i svačemu…
On prošeta po sobi krajnje zbunjen, potpuno nezainteresovan za
prisustvo lepe žene. Sva njegova interesovanja svodila su se na jednu
jedinu stvar, koja je u sebi krila tako mnogo tajanstvenog. I odista:
Šerijev dolazak ukazuje na krajnje zaoštrenu situaciju. Ali kakva je to
zaoštrenost? Šta ona donosi?
I on poče da govori, kao sam sa sobom:
– Ako za trenutak pretpostavimo da je naša stvar krenula najgorim
putem, onda Šeri ne bi trebalo ovamo ni nos da pomoli. Zašto bi srljao u

229
propast? Bilo bi dovoljno da nam da znak. Znači, stvar na ide tako loše.
Pa ako nije loše, šta je onda po sredi? Znači li to da je nastupilo vreme da
se nešto preduzme? Moguće je. U tom slučaju opravdan je njegov
dolazak u prestonicu. Ovde on može biti od veće koristi nego ma gde! Ja
se tešim mišlju da je sve baš tako, a ne drugačije. – On se zaustavi i
pogleda je ozarenim pogledom, punim nade u nešto bolje! – Dakle, ja
dolazim do konačnog zaključka: naša pobeda je bliska!
Ka-Nefer se začudi njegovim razmišljanjima. I njima kao da je sve to
išlo glatko. Ali nema ničeg određenog. Ničeg sigurnog. Sve je dolazilo
od osećanja, od srca, ali ne i od razuma! Zar je u ozbiljnom poduhvatu
dopustivo nešto slično?
On kao vrač pogodi njene misli.
– Ka-Nefer, ja sam čovek od krvi i mesa. Mnogo sam grešio u životu
i verovatno ću još mnogo grešiti. Da li me čuješ?
– Da. Čujem te – reče ona.
– Učinilo mi se da si daleko odavde.
– Ne. I ja razmišljam.
– Rekao sam da ću verovatno grešiti još mnogo u svom životu.
– Kad ne bi bilo onih koji greše, Nefterufe, kako bi nastajali
mudraci?
– U pravu si. Ja sam izbrbljao skoro sve što sam imao. Sad je na tebe
red.
Ka-Nefer je bila mudra žena. Ne po godinama. Ona je u svojoj glavi
imala hiljadu zmija, a svaka od njih je bila ravna umu najmudrijeg
čoveka. Ka-Nefer je videla dalje od bilo kog drugog. Imala je njuh
istančaniji od zverinjeg. Bila je azijatska tigrica s tigrićima. Sušta
predostrožnost i pronicljivost! Takva je bila Ka-Nefer!
– Ti svakim danom postaješ sve pametniji – lukavo žmirkajući reče
Ka-Nefer.
– Ja?
– Da, ti, Nefterufe. Ti više ne grdiš faraona. Shvatio si da je grdnja
samo uzaludan trud. A nije ni bezopasan. Muškarcu više odgovara
akcija.
Nefteruf skide periku i baci je u ugao.
– U pravu si! Ja nemam šta na to da kažem. Drago mi je što sam
postao pametniji. Bilo bi gore kad bih čuo od tebe da sam postao
gluplji… Ali to je sitnica… Zar ne primećuješ da sam se sav pretvorio u
uho?
Žena nije žurila da sa njim podeli svoja razmišljanja:
– Ti ćeš već danas sve saznati, Nefterufe.

230
– Da li da se spremim za nešto opasno?
– Možeš. U našem položaju to nikad ne smeta.
– Čak i ako mi Šeri kaže da napustim ovaj grad – ja nikuda neću
otići odavde.
– Iz ovog doma, ili iz ovog grada?
– Iz grada!
Njoj se to baš nije mnogo dopalo. Više bi volela da je rekao – „iz
ovog doma“. Ali ona se potrudi da otkloni sve svoje lične želje u ime
uzvišenijih i nesumnjivo važnijih želja, i reče:
– Ja znam Šerija. On je čovek koji vidi pustinju iza brda i iza pustinje
– oazu. Šeri nikada neće poći pravo, isturujući prsa neprijateljskim
strelama. On će pokušati da zaobiđe utvrđena mesta. On će pronaći
bogaze kojima niko nije hodao.
– To je loše! – uskliknu Nefteruf. – Ja sam pre za pravi put, za
odvažnost, negoli za zaobilazne puteve.
Ka-Nefer se nasmeši. I Nefteruf odjednom oseti njenu nadmoć nad
sobom, njenu mudrost iznad svoje i dubinu njene duše. „…Ona je
veoma pametna, i njen um može da odbije nekog muškarca. Ako Ahtoj
to još ne zna i još nije imao prilike da oseti snagu njenog uma, to je samo
zbog toga što je neobično zauzet svojim vajanjem. Glina je za njega
važnija od njenih misli, dubina njenog srca manje mu znači od komada
obrađenog kamena. Vajar, izgleda, i ne sanja s kim deli postelju. I to je
dobro! Šta bi se s njim desilo kad bi osetio njenu nadmoć – onako kako je
ja u ovom trenutku osećam…“
– Ti nisi u pravu, Nefterufe. Prsa ne treba isturati neprijatelju. To
zna svaki ratnik. A šta da se kaže o čoveku koji je nitima vezan za
sudbine mnogih ljudi – bliskih i dalekih? Ima li on pravo da ide glavom
bez obzira? Reci mi: da li ima?
Bilo je nemoguće protivrečiti joj, i on odlučno zavrte glavom.
– Eto, vidiš, i ti se sa mnom slažeš! Čuj šta ja mislim: Šeri nije došao
u prestonicu tek tako. Ja ću poći za Šerijem, čak i ako mu vežu oči.
Spremna sam da učinim sve što on naredi. Veruj mi: on zna nešto što ne
znamo ni ja ni ti. Ako je tako, onda ćemo uskoro možda morati i prsa
isturiti, i životom platiti. Ali ćemo možda i pobediti. Veruj mi – faraon je
dobro obavešten, ali ne o svemu. Godinama iznad dvora lebdi strašna
senka Ejea. Onog istog Ejea koji stoji uz faraona! I Horemheb plete svoje
intrige. Starešina straže Mahu takođe ne spava. Pentu se trudi da
odgonetne vihor koji besni oko dvora. A faraon je ovim vihorom
odsečen od ljudi, kao palma okružena sa svih strana peskom! I to je sreća
za nas. Što je faraon slabiji, tim bolje!

231
Nefteruf se baci na kolena pred gospodaricom doma i pritisnu njene
ruke na svoje grudi.
– Reci mi, o mudra ženo – progovori on šapatom – da li se ljulja ta
omražena palma! Ja ti verujem! Ja žudno očekujem tvoje reči!
Ona se nije klonila pohvala. I primi ih kao nešto normalno.
– Da, Nefterufe, ljulja se. I, to, izgleda, snažno.
Na ove reči taj ogrubeli čovek koji je upoznao mrak zemlje poče da
se divi ženi kao kakvom božanstvu i kao proročici obrati joj se još tišim
glasom:
– A da li će se ostvariti cilj moga života? Da li ću ugledati palmu
oborenu u prašinu?
– Hoćeš – bez okolišenja odgovori Ka-Nefer.
Bivši robijaš naglo ustade i odmače se od nje na nekoliko koraka.
– Zašto ti ja tako verujem, Ka-Nefer, ja koji nikada i nikome nisam
verovao?
A ono što je sada od nje čuo natera ga da joj poveruje još više. Više
nego sebi. Više nego bogu. Više negoli svim božanstvima Kemi.
– Zato, Nefterufe, što me voliš…
– Šta si rekla?
– Zato što me voliš… Voliš…
Izgovarajući ove reči – u nekom smislu za njega svete – ona se slatko
protezala. Kao dete. Kao da je niko nikada nije voleo. Kao da je prvi put
doživela to osećanje.
A on se još jednom uveri u njenu nadmoć. Ličio je na dečaka koji
oseća grižu savesti jer su ga uhvatili u nestašluku, a on ne želi da prizna
svoju krivicu…
– Nemoj – reče on odlučno – nećemo se oko toga prepirati. Ali, tako
mi bogova, jednom ću te podsetiti na ovo rano jutro i na tvoje reči.
Ona zakloni lice dlanovima. Kao da se od nečeg usteže… Bivši
robijaš joj oprezno priđe i pogleda je odozgo. Kao na životvoran izvor,
koji izbija u pustinji. Ali sada ne bi trebalo ni trenutka misliti na druge
stvari! Možda će se večeras nešto dogoditi u kućici parashita Senefera na
putu za Grad mrtvih?… A šta se to tiče žena? Kod njih je srce na prvom
mestu, pa onda duša. A razum je negde na kraju, negde u skrivenom
kutku.
Ka-Nefer je bila neodoljivo lepa. Prava žena! Telom, licem, rukama i
dugim nogama kao u srce…
On se lagano okrenu od nje, i brzo – gotovo trčeći – priđe zidu i
nasloni se na hladan ćerpič da se malo ohladi… A ona, mada ga nije
gledala, savršeno je sve osećala i uporno je ponavljala:

232
– Voliš me… Voliš me… Voliš me…
– Prestani – stade je preklinjati on.
– Voliš me.
– Molim te, prestani.
– Voliš me.
– Pobeći ću iz ove kuće.
– Voliš me.
– Neka bude po tvome. Samo prestani!
– Dobro – pristade ona.
On poče da frkće. Kao da su ga izvukli iz vode. Kao da je bio u
čeljustima krokodila. Tresla ga je laka, neprijatna groznica. On sede na
pod… I ču glas koji je dopirao s nebesa:
– Neću kriti, Nefterufe, osvojio si mi srce. Utisnuo si na njemu svoj
žig; uvek ćeš moći da me pronađeš. A na tvoj znak prstom – poći ću za
tobom i neću se ni osvrnuti na prag svoga doma, jer duša mi je s tobom.
Bogovi su mi svedoci. I ako mi usliše molbu – biću najsrećnija među
ženama.
Bile su to jake reči, razložne i pune ljubavi. Sada više ni on nije bio u
stanju da savlada svoja osećanja koja su i bogovi videli, a koja je
sputavao zbog zakletve, date negde u dubini brda. Rekao je tada sebi:
„Ti, Nefterufe, ne treba da upoznaš nikakve radosti – ni duhovne, ni
telesne – sve dok ne osvetiš svoje bližnje, sve dok se ne osvetiš za uvrede
koje ti je naneo faraon Ehnaton! Dotle ti nema ni radosti, ni smeha, ni
ljubavi, bez koje čovek nije čovek!“ Tako je sebi govorio Nefteruf,
kopajući zlato za riznicu vladara Kemi. Možda je on ovde, u Ahetatonu,
pogazio svoju zakletvu?
– Ka-Nefer, tvoj dom mi je pružio krov i zaštitu u trenutku kada
sam bio u teškom položaju, kada sam bio prinuđen čak i svoje ime da
krijem. Ja sam se zaklinjao pod zemljom. I biću lišen radosti sve dotle
dok… Da li se izmenilo nešto što bi učinilo da pogazim zakletvu? Zar
faraon i dalje ne vlada Ahjatijem? Zar se, kao i pre, ne gaze prava
velikog Amonovog Uaseta? Ništa se nije izmenilo, samo što je Nefteruf
pobegao iz zatočeništva da bi ispunio volju bogova…
Nefteruf je sve ovo izgovorio vatreno, kao mladić, i ubedljivo, kao
veoma iskusan čovek. Ali nijednom nije povisio glas. Nijednom nije
pokrenuo ruku da bi gestom potkrepio svoju reč. Govorio je tako kao da
ponavlja odavno naučenu i dobro zapamćenu molitvu. Sedeo je pravo
kao figurica ušepti.34 Samo su mu se usne jedva micale. Ka-Nefer je s

34 Figurica stavljana u grob. Ona, po verovanju starih Egipćana,

233
mukom hvatala njegove reči. I kada je Nefteruf izgovorio sve u jednom
dahu, gospodarica kuće je ćutala dugo, dugo.
„…On je veoma uvređen i duboko nesrećan zbog svog položaja.
Dugo je patio, ali je verovao. Verovao je u svoju sudbinu koju
predodređuju bogovi. Nefterufu je određena velika sudbina jer je nje
dostojan. Makar mu sada tama obavijala Put, makar sada bio ponižen i
prinuđen da se skriva kao slepi miš. Jaki postižu svoj cilj! Zar zemlja ne
postoji radi njih? Ona nije stvorena za bojažljive, već za jake, koji umeju
da hodaju po mraku i da nalaze svoj put…“
On je čekao da čuje njene reči. I pitao se: šta će posle svega reći ova
prelepa žena ovekovečena u gipsu i kamenu mnogih vajara?
Ali tog trenutka uđe Ahtoj – svež, ispavan, umiven. On pozdravi
gospodaricu kuće i njenog gosta, pun snage i oran za rad.
Ahtoj im s radošću saopšti (kao da se o tome malopre govorilo):
– Naš učitelj i starešina Džehutimes pronašao je onaj tako traženi
izraz koji je oživeo lice njenog veličanstva. Dodao je dve male brazde
oko usana. Živ kamen – što je skulptura bila kada je izišla ispod njegovih
ruku – sada je potpuno oživeo. I svako ko je video portret njenog
veličanstva pun je hvale.
– To je dobro – ravnodušno reče njegova žena.
– Kako da ne? Naša voljena carica kao da je ponovo podignuta na
presto. Ali ovoga puta ne uz pomoć žreca, već vajara.
– Tako je – potvrdi Nefteruf. – Kada sam prvi put video tu kamenu
statuu koja je bila kao živa, umalo nisam ispustio sud sa vodom.
Ahtoj i za vreme obeda nastavi da se divi skulpturi. Govorio je o
tome da ona još nije završena, da joj nedostaje carska kruna, koju on
pravi. Ali i kruna će biti napravljena. Svet će biti zadivljen
Džehutimesovim majstorstvom…
– Zar? – procedi kroz zube Ka-Nefer.
– Razume se! – potvrdi Ahtoj. On visoko podiže parče pečene guske.
– Tako mi ovog najslađeg parčeta!
– A da li je carici sada do toga, Ahtoje?
Ahtoj prestade da žvaće. Zagleda se u Ka-Nefer. I reče, obraćajući se
Nefterufu:
– Izgleda da je ona već sahranila caricu.
Nefteruf sleže ramenima: bilo je to van njegove pameti…
– Nefterufe, čini mi se da si nešto hteo da kažeš?

putuje na polja Ijalu s pokojnikom i tamo obrađuje zemlju umesto njega.

234
– Ja? Ne, nisam. I šta bih imao da kažem? Ja tu nemam nikakvog
uticaja; moj posao je da donesem vodu, da zamesim glinu i da što pre
stanem na svoje noge i oslobodim vas svog prisustva.
– Čuješ li – obrati se Ahtoj ženi. – Naš gost izgleda da nije nama
zadovoljan. On jedva čeka da nas napusti.
– Da li je to tačno? – Ka-Nefer se napravi da je iznenađena.
– Tačno je, ali samo donekle – reče bivši robijaš. – Meni je ovde lepo.
Čak isuviše. To i jeste razlog…
– Dobar odnos prema tebi je razlog? – povika Ahtoj.
– Da. Ne bi trebalo iskušavati strpljenje simpatičnih domaćina…
– Da popijemo vino – predloži Ahtoj. – Ono će nas raspoložiti.
Nefteruf nije dozvolio da ga mole. On priljubi usne uz čašu i poče
da pije kao bradati Azijat koji umire od žeđi.
Ahtoj i Nefteruf uskoro napustiše kuću: čekao ih je posao u
Džehutimesovoj radionici-

Šeri se pojavi u Seneferovoj kolibi potpuno neočekivano. Parashit


čak ne poverova svojim očima. Šeri je bio bez perike – prašnjav i umoran
kao neki kamenorezac. Njegovo četvrtasto lice, ćoškaste vilice, ravan
podbradak, odavali su pravog Šerija – aristokratu, čoveka volje i uma.
Šeri još s praga saopšti:
– Ovamo treba da stignu dva čoveka. Mislim da jednog od njih
uopšte ne poznaješ. A kad se pojavi drugi, potrudi se da ne pokažeš ni
čuđenje ni strah.
– Strah?
– Da.
– A ko će to biti?
– Saznaćeš kad bude vreme.
– A taj drugi… ko je on?
– Ime mu je Nefteruf.
– Nefteruf? Čudno ime. Ono je malo poznato u dolini Hapi.
– To mu nije pravo ime. Onaj koji ga nosi je begunac iz rudnika.
Čovek uglednog roda koji je poslat u rudnike zlata, odakle je pobegao i
postao prosjak. Skoro svi njegovi su nastradali ili tavore negde u brdima.
Hrane se gušterima. I proklinju dan svoga rođenja. Nefteruf je došao
ovamo da se osveti.
Šeri podiže desnu ruku i nastavi:

235
– Eto, tako ti je to, poštovani Senefere: jedni su postali parashiti,
drugi – prosjaci, treći podivljali kao vukovi. Ali sve ih objedinjuje jedno:
mržnja prema faraonu, mržnja prema njegovom imenu i prema svim
njegovim istomišljenicima.
– I želja za osvetom – dodade Senefer.
– Istinu si rekao, poštovani.
Parashit pokaza mesto gostu na hasuri i iziđe.
Bilo je već kasno. Grad je spavao. Svetiljke na glavnoj kapiji dvorca
behu pogašene. Prva noćna straža obilazila je opustele ulice. Na
dvorskom pristaništu nije pristajala ni jedna barka. A prestonička skela
primala je poslednje zakasnele putnike. Bližila se ponoć.
Oko parashitove kolibe beše pusto i mračno. Na zemlji je vladala
zlokobna tišina.
Senefer tri puta obiđe oko svoje kolibe. Čas bi stao da oslušne tišinu,
čas bi se prislonio uz zemlju i osvrtao na sve strane, kao zver u trskama
reke Hapi. A onda, pošto bi se umirio, ulazio bi u kolibu da saopšti
Šeriju da je sve mirno. A kada se začuše koraci na putu, Senefer odmah
upozori na to da neko ide.
On iziđe i uskoro uvede Nefterufa.
– Stigao sam – reče čovek koji je došao.
– I ja sam ovde – odgovori Šeri.
Oni se zagrliše. A Senefer brižljivo zatvori vrata drvenom rezom.
– Ovo je Senefer – reče bez ikakvog okolišenja Šeri. – Istina, on nije
jeo grudve zemlje, ali je prinuđen da čeprka po utrobama pokojnika. To
je veliki Senefer iz Ej-n-ra! Njegov je dom progutala vatra, ambari su
opljačkani, a zemlju mu je prisvojio faraon.
– Drago mi je što te vidim, Senefere – pozdravi ga Nefteruf. –
Pravedan Šeri uvek govori istinu. Ja sam navikao da mu verujem.
Dovoljne su mi njegove reči pa da mi tvoje ime postane drago.
Senefer se pokloni s poštovanjem:
– Poštovani Nefterufe, ne ustručavaj se, izvoli na skromnu večeru i
pivo. Ja uopšte nisam očekivao ni tebe ni Šerija. A moj stomak je navikao
na glad.
Reda radi Nefteruf okusi sušenu ribu i zali je pivom. Da mu je neko
pre deset godina u Uasetu rekao da će jednoga dana sedeti u društvu
zaverenika u parashitovoj kući, on bi tužio brbljivca. A eto sada se nalazi
u ulozi zaverenika, i to upravo u parashitovoj kolibi! Nije li čudno??
Jedan od potomaka uglednog uasetskog roda i siromahova kuća – zar to
nije nešto neshvatljivo?! I sve se to desilo po volji jednog bića – nije
važno da li je ono božanskog ili zemaljskog porekla! Važno je to da se

236
desilo u civilizovanoj velikoj zemlji Kemi! Na obalama svete reke Hapi.
Nije li to neshvatljivo?!
– Nefterufe – reče Šeri – ja sam upozorio Senefera. Hoću da to isto
ponovim i tebi. Sada će ovamo doći jedna veoma važna ličnost… jedan
dvorjanin… ni ti ni Senefer nemojte da pokažete nikakvo iznenađenje.
Ni rečima, ni ponašanjem, ni izrazom svojih očiju.
Naprasit Nefteruf ne izdrža:
– Doći će ovamo nekakav dvorjanin?!
– Tiše, tiše, Nefterufe! Nikada nemoj zaboraviti da u prestonici čak i
zidovi, i podovi, i tavanice imaju uši! Ovde postoji jedno ogromno uho.
Teško zamislivo. Ono čuje čak i najmanji šum u trskama Delte.
Nefterufe, čuvaj se uhoda! Obuzdaj svoje uzbuđenje, budi hladan kao
riba. To je moja velika molba. Tačnije – naredba.
– Pokoravam se – promrmlja Nefteruf i dlanom tako jako pritisnu
usne da mu zapucketaše vilice u predelu ušiju.
– Sa tim dvorjaninom govoriću samo ja. A vi slušajte i pamtite.
– A ako se on obrati nama?
– Odgovarajte kratko. Lakonski.
Šeri je bio napregnut, uzdržan. Kao da je pripremao i sebe i svoje
istomišljenike za veliko iskušenje. On savi noge ispod sebe i prekrsti
ruke na grudi, zagledavši se ispred sebe. Nekuda u daljinu. Kroz zidove
kolibe.
Nefteruf ga je odavno poznavao. Još u detinjstvu je slušao o njemu.
Zatim su se sretali u Uasetu. Išli su zajedno u školu. Zajedno su učili
hijeroglife. Gotovo istovremeno su dobijali batine koje je delila darežljiva
ruka učenog žreca. Šeri se još onda izdvajao od ostalih. A sada je priznati
vođa nevidljive, brižljivo skrivene opozicije. Njen glavni vođa. A u
slučaju potrebe i njen zapovednik. Oko njega se skupljaju svi
nezadovoljnici, svi faraonovi protivnici. Kao što se moglo i pretpostaviti,
jedan od nezadovoljnika uvukao se i u sam dvor. Veoma je zanimljivo
saznati – ko je to? Mada, na kraju krajeva, to nije ni važno. Najvažnije je
da je tu Šeri, prema kome svi istomišljenici osećaju poverenje. Bez
takvoga poverenja nemoguće bi bilo započinjati borbu protiv faraona…
Senefer iziđe napolje, i ponovo triput obiđe oko kolibe, pažljivo se
zagledajući u tminu, naslanjajući se na zemlju i njušeći noćni vazduh.
Bilo je tiho i mirno u ovom zabačenom kutu prestonice. I on se vrati na
svoje mesto, dobacivši kratko:
– Nikoga nema!
Šeri poče izdaleka:
– Na nesreću Kemi, rodila su se dva faraona: Ehnaton i njegov otac

237
Amenhotep III. A pre njih Kemi je napredovala, svuda su vladali mir i
red. Ljudi su radili. Za njih su mislili faraoni. Uzmimo, na primer,
Tutmosa III. On je ratovao. I gradio kanale. Proterivao je nepokorne
daleko na obale Hapi i u Libijsku pustinju. Zar je bilo loše? Kemi je
napredovala! Njeni neprijatelji su drhtali od straha. Dešavalo se da
faraon kine u Uasetu, a da mu u Etiopiji i Retenuu kažu: „Na zdravlje!“
A šta se sad dešava? Potiskuju nas. Više nam se ne klanjaju u Džahi.
Hetiti nas preziru. Mitanci nam se rugaju. Etiopljani samo čekaju
pogodnu priliku da nas unište. I to toliko godina posle uništenja Hiksa i
dolaska na presto Kemi njegovog veličanstva Ahmesa I. A šta se sad
događa? Umesto da se ide napred i da se na pristojnom rastojanju drže
naši neprijatelji…
Šeri je pogledao čas Senefera a čas Nefterufa.
– On – Šeri pokaza prstom preko levog ramena, u pravcu grada – on
nije našao ništa bolje nego da se zaleti kao ratoboran ovan i uništi kip
Amona – našeg hiljadugodišnjeg boga, koga nosimo u srcu, i u jetri, i u
glavi i duši. On je smatrao da svojim čelom sve može. Ali i nosorog, ta
opasna životinja juga – razbija čelo o tvrdo drvo ili kljove slona. Može se
izbrisati ime velikog boga Amona sa zidova hramova i obelisaka, ali se
ono ne može tako lako iščupati iz srca hiljada i hiljada ljudi. Mogu se
proterati čitave ugledne porodice. Uaseta, Men-Nofera i Ej-n-Raa u
rudnike da tamo istrunu, ali je nemoguće zadobiti naklonost čak ni
običnog nemhua. A zašto? To je veoma jednostavno!
Šeri objasni: zato što nemhu ne traži himne Atonu i pesme, već
nešto stvarnije, nešto kao što su položaji, imanja, učešće u unosnim
pohodima na tuđe zemlje. To je potrebno nemhuu. A šta radi faraon?
Zasada samo obećava. A već je prošla decenija ispunjena praznim
obećanjima. I tome nema kraja. Ona se ponavljaju kao molitva. Sa istim
ubeđenjem, monotonijom i – avaj – sa istim rezultatom. To jest, pružena
ruka nemhua, ruka koja prosi, ne dobija ništa, sem vazduha koji je iznad
dlana. Koga može da zadovolji vazduh, pa makar bio poklonjen zajedno
s nebom?
Nefteruf i Senefer su ga pažljivo slušali, opravdano pretpostavljajući
da će posle toga slediti važni predlozi. Ni jednog ni drugog nije trebalo
ubeđivati. Njihova mržnja prema faraonu i njegovim dvorjanima bila je
nepokolebljiva i dugogodišnja. Faraon je sam stekao svoje neprijatelje;
on ih je svojeručno stvarao veoma marljivo, kao grnčar koji peče glinene
ćupove… Možda je Šeri pokušavao nešto da osveži u svom pamćenju? I
u pamćenju svojih prijatelja? Moguće je da su to bila njegova glasna
razmišljanja, ponekad tako neophodna čoveku koji se rešio na veoma

238
važan i opasan korak. Sada niko to sa sigurnošću ne može da tvrdi.
Međutim, ako je mrtva zemlja u stanju da zapamti reči, iskazane sa
neobičnom strašću, onda će nesumnjivo nekada biti u stanju da obnovi
samo na izgled spokojan Šerijev govor.
– Dalje? – upita Nefteruf. – A dalje?
Šeriju se nije žurilo. On otpi gutljaj piva i ponovo prekrsti ruke na
grudi.
– Shvatite, ja sve to govorim zato da bismo i ja i vi tačno razjasnili
šta se dešava u zemlji. Znači, tu su nezadovoljni nemhui, ogorčena
aristokratija, i Amonovo sveštenstvo koje ključa od nezadovoljstva
saterano u ćošak. Šta treba još? Zato imamo oči i uši da bismo sve videli i
razumeli. Šta proizlazi iz svega ovoga što ste čuli?
Šeri nije dao slušaocima ni usta da otvore. Sam je odgovorio na
pitanje:
– A iz toga evo šta proizlazi: naša velika država ima glinene noge.
Napravio ih je grnčar i prilepio. Zar je moguće održati se na glinenim
nogama?
– Samo za kratko…
– Tačno je, Senefere. I to vreme može da dođe pre nego što i
pretpostavimo.
– A možda je već i došlo?
– Nefterufe, da li ti to tvrdiš?
– Ne, samo naglas razmišljam, Šeri!
– Došao sam ovamo da bih vam saopštio da je to željeno vreme
došlo!
Nefteruf i Senefer se za trenutak skameniše. A onda odbegli robijaš
iznenada uhvati Šerija za ruku i poljubi je ćutke kao pas koji se na svoj
način zahvaljuje dobrom gospodaru.
Senefer podiže ruke i poče se moliti bogovima, jednako, kao za sebe
ponavljajući: „Da li je moguće?…“
Iznenada se iza vrata začuše nečiji koraci.
– To je on!
Šeri je bio siguran da je to baš on.
– Otvori, Senefere!
Starac se brzo podiže na noge i priđe vratima iza kojih kao da ga je
očekivala strašna opasnost.
– Slobodno otvori, Senefere!
Šeri nije dopuštao misao da bi to mogao biti neko drugi sem njega,
koga su očekivali. I Senefer obazrivo podiže drvenu rezu i odškrinu
vrata. Uzana traka slabe svetlosti pade na onoga koji je stajao na pragu.

239
U kolibu uđe debeo, zadihan čovek. Kao da je iz vode izišao. Ko je
to?
– Dobro došao, Mahu! – Šeri reče tiho, sasvim tiho, i pođe u susret
onome koji je ušao.
Da, bio je to Mahu, starešina dvorske straže, u čijim se rukama, ako
se tako može reći, svakog trenutka nalazio život njegovog veličanstva.
Čovek kome se poveravao vladar obe zemlje Kemi, čovek koji je
predstavljao oči i uši i bio oslonac njegovog veličanstva. Ko nije znao za
Mahua? Čak su i deca čula za njega. Njime su plašili neposlušne i
nestašne, govoreći im: „Doći će Mahu i dobićeš batine“, „Mahu će ti
odseći uši“, „Spavaj – ili će te uzeti strašni Mahu“. Da, čak su i deca na
svoj način poznavala ovog Mahua, a da i ne govorim o odraslima. Pri
pomenu njegovog imena lupala su srca od straha i drhtali su svi koji su
živeli između Delte i Etiopije. I semeri su dobro znali kakva je zverka
Mahu. Ako je njegova svetlost Eje, po njihovom mišljenju, oličavala
lukavstvo i podmuklost, a Horemheb neobuzdanu vojsku, onda je Mahu
predstavljao besprimernu surovost, o kojoj možda nije slutio ni sam
faraon. Mnogi su se pitali: „Kako može njegovo veličanstvo – život,
zdravlje, moć! – da trpi tako bezdušnog, neumoljivog čoveka kao što je
Mahu? Ili je to neophodno za faraonovu vlast?“ I eto, sada, upravo taj
Mahu stiže u ovu kolibu. Zašto?
„…Ako je i Mahu ovde“ – pomisli Nefteruf – „znači, stvar je mnogo
ozbiljnija nego što se može pretpostaviti. Ako živi faraonov bič – a Mahu
je upravo bič – smatra mogućim da napusti dvor i razgovara sa
zaverenicima, onda je stvar napola dobijena. To znači da se vlast ljulja,
snažno ljulja. A i Šeri ne bi tek tako doveo u opasnost sebe i svoje
istomišljenike…“
Senefer je razmišljao:
„…Veliki Amon je ovamo pozvao ovog Mahua, koji samo na taj
način može da iskupi svoju krivicu pred bogom. Ovu priliku mu pruža
Amon-Ra, jer Mahu je kriv isto koliko i faraon. Eto tako se rasvetljava i
proverava jačina vlasti, koja je pokušala da svrgne hiljadugodišnje
božanstvo, uraslo u meso i uliveno u krv cele Kemi, svih njenih ljudi…
A Mahu je razmišljao:
„…Tu su tri čoveka. Jedan od njih je nesrećni parashit. Drugi je
svetu nepoznat čovek, ali, sudeći po njegovom izgledu, veoma odlučan.
Može li se čovek osloniti na tako jadnu snagu u tako neobično teškoj
stvari kao što je borba s faraonom?“
On nije žurio da sedne; ispod oka je razgledao sobu i prisutne u njoj.
– Mahu, nalaziš se među tebi odanim ljudima – reče Šeri smatrajući

240
da je neophodno da mu to predoči. – Hoću reći da će svaka tvoja odluka
ostati među nama. Niko za to neće saznati sem zidova.
– Zidovi nisu manje opasni od ljudi – izreče Mahu. I sede na nisku
klupicu.
– Poštovani Mahu – reče Senefer. – Zar je moguće da se i ti bojiš
uhoda?
Mahu je dugo ćutao. Trljao je ruke kao da su prozeble. Glasno
brektao. Radoznalo gledao svakog od tri muškarca pogledima hitrim
kao kamičci u letu…
– Kada se krene sa uhođenjem – poče on – onda se mora sakupiti
mnogo uhoda. Ne jedna, dve ili tri. Mnogo uhoda. Zato što je jedan u
koga se sumnja uvek u vezi s mnogima. Znači, uhođenje se širi. I šta
onda treba raditi? Moraju se uhoditi i uhode, i uhodine uhode i
uhodinih uhoda uhode… I šta se na kraju dobija?
Šeri zavrte glavom, mada je dobro znao šta se dobija.
– A znate li kako se pravi brodsko uže? Uzme se laneno vlakno. Ne
deblje od dlake. Vlakno se uplete s vlaknom. I još s jednim vlaknom – i
eto prvobitne niti. Onda se prvobitna nit uplete s prvobitnom niti i eto
debele niti. Od hiljade takvih niti, vešto upletenih, dobija se uže debelo
otprilike kao ruka. Kao jedan obuhvat! U takvom užetu pronaći
prvobitno vlakno i pratiti njegov put bilo bi isto toliko teško koliko
pronaći obeleženo zrnce peska u Zapadnoj pustinji. Šta hoću time da
kažem? Hoću da kažem da u slučaju kada veliki gospodar sakupi grupu
doušnika, gomilu uhoda, koja se neverovatno brojno uvećava, onda
svako od nas ima jednaku mogućnost da bude uhvaćen od strane tih
krajnje radoznalih ljudi. I to bolesno radoznalih. Nije važno u čije su ime
oni bili sakupljeni, ko ih je sakupljao i kuda upućivao. Ja pratim tebe, ti –
mene, nas dvojica – trećega, sad nas trojica – četvrtoga – biću kratak:
onaj koji stvara ovu silu, često i sam dospeva u njenu mrežu. Reci mi,
Šeri, da li sam u pravu?
– U pravu si – bez okolišenja se složi Šeri.
– Eto zato se bojim ovih zidova iako lično upućujem uhode i imam
ih i ovde. – Mahu steže ruku u pesnicu, od čega mu debeli prsti
zapucketaše.
Nefteruf upita:
– Da li si i ti, poštovani Mahu, u njihovoj vlasti?
– Upravo tako. Samo, njima je mnogo lakše nego meni.
– Izaći ću da pogledam da li je sve u redu – reče Senefer.
Mahu se samozadovoljno osmehnu. Za taj osmeh na njegovom
tamno-crvenom licu, osvetljenom žiškom, pre bi se moglo reći da je bio

241
zastrašujući negoli dobrodušan.
– Nemoj se zamarati, Senefere, mi smo svi pod nadzorom budnog
oka mojih uhoda. Oni su opkolili tvoju kolibu.
Nefteruf se nehotice skupi, kao da očekuje udarce. Samo Šerijevo
spokojstvo – ako je Šeri odista bio spokojan – zadržavalo ga je da ne
pobegne.
Mahu reče:
– Vreme prolazi, Šeri. Šta imaš da mi saopštiš? I da li ja moram da
slušam to u prisustvu ovih poštovanih ljudi?
– Da, Mahu.
– Slušam te, sav sam se pretvorio u uho.
Šeri odlučno izjavi:
– Svako od nas je spreman da žrtvuje svoj život!
Mahu klimnu glavom.
– Svi zajedno ili svaki posebno! Rekli smo sebi: život ili smrt!
– Reči dostojne poštovanja!
– On se više ne može podnositi…
– Hoćeš da kažeš – Ehnaton?
– Da! Pogaženo Amonovo ime mora biti ponovo vraćeno!
– Zašto?
– Kako zašto? – začudi se Šeri.
– Upravo tako: zašto?
– Da bi sjaj Kemi bio večit…
– Ta-ak-o…
– Da bi ponižene ugledne porodice ponovo ovladale svojom
pređašnjom moći…
– Nije loše…
Iznenada se začu škrgutanje zuba kao da je gladan lav iz zemlje
iznikao, i, ugledavši ljude, zaškrgutao zubima, unapred uživajući u
plenu. Ovde, u ovoj kolibi, stvarno je bio lav, ali lav u liku Nefterufa.
– Poštovani Mahu – reče on, s mukom se uzdržavajući da ne vikne –
uzmi moje ruke koje su dugo bile u dokolici, a sposobne su da
raskomadaju divljeg bivola, i naredi im da učine nešto nečuveno, nešto
od čega će se zatresti svet…
Mahu kao da je želeo da se uveri u to i preko ramena pogleda
Nefterufove maljave, mišićave i punokrvne ruke.
– Malo je – promrmlja dvorjanin.
– Čega je malo?
– Ruku!
Šeri reče:

242
– Mi imamo još.
Gde?
– Ovde, u ovom gradu…
– I još?
– U Uasetu.
– Malo je!
– U Men-Noferu.
– Malo je.
– U Delti.
– Nije dovoljno!
– I u dvoru.
Mahu upitno pogleda u Šerija:
– U dvoru?
– Da.
– A ko je to? Može li se saznati?
– Može.
– Ko je?
– Ti!
Mahu se osmehnu:
– I ti smatraš da je to dovoljno?
– Sasvim!

243
Duboko u noći

P
robudiše ga po faraonovom naređenju i povedoše u dvor.
Bakuro pisar beše zaista iznenađen – jer je bilo veoma kasno.
Neshvatljivo! – Vodili su ga lično njegovom veličanstvu.
Razlog tome je mogao biti ili nešto izuzetno dobro ili nešto što ni
najmanje ne sluti na dobro.
Dok su išli, pogledavao je stražare, naoružane kopljima i lakim
štitovima, obuzet svojim mislima. Omanjeg rasta, slabunjav pisar je
izgledao jadno u poređenju s krupnim dvorskim stražarima. Neko sa
strane mogao bi pomisliti da vode uhapšenika.
Najpre presekoše jedno dvorište, pa još jedno. A onda prođoše kroz
vrt i malo dvorište, Pa opet kroz jedno novo dvorište i kroz vrt, dok
najzad ne stigoše do sale. Prođoše i kroz nju, kroz sobe, hodnike.
Stigavši do malih vrata, stražari kao ukopani stadoše ne usuđujući
se da prekorače prag, već ćutke pokazaše na kvaku. Bakuro poče da broji
otkucaje svog srca: jedan, dva, tri… ko bi izbrojao?! Nalazio se ispred
spavaće sobe njegovog veličanstva, što je predstavljalo svetinju nad
svetinjama za koju nikad nije ni sanjao da će videti. A sad, šta je, tu je. I
on otvori teška vrata.
Car sedi podvijenih nogu. Na mekim jastucima. Okružen jakim
svetiljkama. Lako odeven. Razgolićenih grudi. Držao se za srce. Na prvi
pogled bio je nadmen. A u stvari na licu mu se odražavao bol.
Bakuro dodirnu čelom hladan pod, na kome behu naslikani sočna
trava, zeleni papirus i male ptice.
– Sedi! – faraon pokaza na dugačku nisku klupu. – Jesi li iznenađen,
Bakuro?
Bakuro se sada više nije bojao. Iznenada se bog zna zašto ohrabrio.
Beše u stanju čak i da odgovara. I da jasno misli.
– Ne, tvoje veličanstvo.
Pred njim je bio blagi bog. Mali. Slabunjav. Može se reći, Bakurov
dvojnik. Ako je reč o ramenima, trbuhu i nogama.
– Zar nisi iznenađen što si pozvan tako kasno?
– Ne. Zato što, tvoje veličanstvo, Kemi živi i radi i danju i noću, i

244
zahteva budnost i danju i noću.
– To je tačno – reče faraon, i uperi u pisara kažiprst leve ruke
(desnom nastavi da masira srce). – Nekako se čudno ponašaš, Bakuro!
– Ja?
– Da. Ti. Često te posmatram. U prestonoj dvorani. Drugačiji si od
ostalih. Čini mi se da uvek misliš na nešto drugo. Večito si odsutan, iako
se nalaziš u blizini.
– Razmišljam, tvoje veličanstvo.
– To je dobro. Misao izdvaja čoveka od životinje. Misao koja bdi i
danju i noću.
– Baš tako, tvoje veličanstvo.
– Odavno sam te zapazio. I odlučio sam da porazgovaram s
tobom… Koliko imaš godina?
– Četrdeset, tvoje veličanstvo.
– Malo si stariji od mene.
– Za jedno pet godina, tvoje veličanstvo.
– Zar je to mnogo?
– Da, mnogo je. Ja već osećam starost…
– Je li to istina? – obradova se faraon. – A ja je ne osećam!
– Život, zdravlje, moć! – uzviknu Bakuro u naletu osećanja.
– Ja te veoma često posmatram, Bakuro.
– Nisam to primetio, tvoje veličanstvo.
– Ti nisi kao drugi. Da li si nekad dobio neku nagradu?
– Jesam. I to najveću.
– A kada i zašto si je dobio?
– Malopre. A zašto – to ne znam. Ovaj razgovor ze najveća nagrada
za jednog smrtnika!
Da li on govori istinu? Da li je to istina, Bakuro? Hajde, podigni
pogled na njegovo veličanstvo… Gledaj pravo! Gledaj ne trepćući!…
„…Ovaj pisar govori istinu. Poznavao sam mu oca. Bio je pisar. I
očev otac je takođe bio pisar. Ali, koliko se sećam, oni nisu
aristokratskog porekla. Jedan od Bakurovih predaka išao je u pohode na
Azijate sa vojskom Tutmosa III. To su veoma pošteni ljudi! I zašto bi
lagao? U njegovim tamnim očima ogleda se samo istina. One trepću. On
ih ne krije, ne gleda u stranu.“
– Da li umeš da govoriš istinu, Bakuro?
Pisar nije žurio sa odgovorom.
– Da li si ti, Bakuro, iskren čovek?
– Tvoje veličanstvo, tebi ću reći samo istinu.
– To je vrlo dobro! Ti čak ne možeš ni da zamisliš koliko je to dobro!

245
Ne možeš živeti sa čovekom pod istim krovom i lagati ga. To je
nepodnošljivo! A naš zajednički krov je – nebo!
– Pravo veli tvoje veličanstvo… Ja od svoje dece tražim samo istinu.
– Bakuro, na pravom si putu. Hajde reci mi: šta ti misliš o faraonu
dok ga u prestonoj dvorani slušaš, ili beležiš njegove reči… Mnogi su mi
pisari providni kao liskun. A često sam se pitao: o čemu di misli ovaj
pisar? To jest, kakve ga misli more?
– Kada beležim reči tvoga veličanstva?
– Da, onda. Ali istinu mi reci!
– Niko se i nikada nije interesovao za ono što ja mislim.
– Čak ni tvoj starešina?
– Ni on.
– Čak ni šta misliš o papirusu na kome pišeš?
– Ni o tome.
– … Ni o mastilu?
– Zašto? On misli da mu je sve poznato i bez mene.
– …Ni o nekakvom hijeroglifu?
– Ni o čemu!
Faraon pomisli: kako se može živeti na svetu ako tvoje mišljenje
nikom nije potrebno? On zamisli sebe na mestu pisara probuđenog
usred noći. Možda su ga digli iz postelje dok je spavao sa ženom?
Moguće je…
– Slušaj, Bakuro: jesi li spavao sam ili sa ženom?
– Sa ženom.
– Je li mlada?
– Dvaput mlađa od mene!
– Ti me verovatno proklinješ?
Pisar pocrvene kao vavilonski ćuran.
– Dobro – reče faraon – ako ne ti, onda tvoja žena gunđa.
– Možda!
– Bakuro, ti mi se dopadaš. Zar je tako vatrena da bez tebe ne može
ni časak?
– Ne može, tvoje veličanstvo. Naročito noću.
– Kako?! Imaš je i danju?
– Ako se ukaže slobodan trenutak. Ona je upola Azijatkinja, upola
crnkinja.
– Gde si našao takav spoj dve vatre?
– Ovde. U prestonici.
Faraonu vragolasto zasjaše oči, kao dve zvezde Sotis. Njegovo
veličanstvo beše oduševljeno pisarevom otvorenošću i on dobi želju da

246
razgovara o nečem ozbiljnijem nego što je razgovor o ljubavi prema
mladoj i vatrenoj ženi.
– Da li si ikada razmišljao o Kemi i njenom vladaru?
– Da, tvoje veličanstvo.
– A šta si mislio?
– Veoma se bojim…
– Slobodno govori – bodrio je faraon pisara.
– Najpre gledam unazad – i vidim čitav niz desetina, stotina godina.
One se gube negde daleko – daleko… I čini mi se da dospevam u noć
bez kraja. Tako je mnogo vremena iza nas. Zatim gledam napred.
– I šta vidiš? – nestrpljivo ga prekide faraon.
Pisar slegnu ramenima. On nije hteo da ražalosti njegovo
veličanstvo. Pogotovu u ovo kasno doba. Ali faraon je čekao
napregnuto, isturivši snažnu bradu.
– Čini mi se da nam napred na putu stoji magla…
– Šta? Šta?! – uzviknu faraon.
– Magla.
– Kakva magla?
– Mrak, tvoje veličanstvo.
– Hm… Mrak… Kakve tu veze ima mrak? Možeš li se izraziti
preciznije?
– Mogu.
– Pa u čemu je onda stvar? Ja čekam, Bakuro.
– Tvoje veličanstvo, pitam se šta će biti s Kemi kroz sto godina?
Slušam tvoje reči, beležim ih, a u sebi ponavljam: šta će biti s Kemi kroz
sto godina? Šta će biti s Hapi? Šta će biti s našim unucima i praunucima?
– Zar je to tvoja dužnost, Bakuro?
– U tome i jeste stvar, što nije! Zato u svom srcu čuvam svoje tajne
misli. One ostaju sa mnom. Meni je s njima i lakše… I teže…
Pisar ućuta.
„…Interesantna ličnost! On sedi i zapisuje tuđe reči. A svojih ima
napretek! Mogle bi se i zapisati. Bakuro misli… Bakuro gleda u
budućnost. A to je isključivo faraonovo pravo. I pravo njegovih najbližih
pomoćnika. Oni su takođe dužni da gledaju napred. Ali ko će od njih šta
reći?! Ćute, a ako otvore usta – obavezno lažu. A ovaj ne. A ovaj je
izgleda istinoljubiv…“
– Govori, Bakuro, govori! – naredi faraon. – Šta još vidiš sem magle?
– Zar je to malo?
– Istinu govoreći – nije. Ali zar se magla ne završava? Ona obično
ispari…

247
– Ne znam – tmurno progovori Bakuro.
– Ali zašto – magla? – uporno je pitao faraon. – Naređujem ti da
završiš misao. Da otkriješ tok svojih razmišljanja!
Pisar se iznenada uhvati za glavu. Skide periku, kao da je bila od
gvožđa i okivala mu glavu.
– Tvoje veličanstvo! – gotovo plačnim glasom povika. – Prosudi
sam: Kemi je kao bačva za vino obručima stegnuta sa svih strana. Postoje
takve bačve kod Mitanaca… One se prave od drveta. Zamisli sada:
bačvar koji dobro zna svoj zanat napravio je tako jake i tesne obruče, da
bi svaki sastavni deo te drvene bačve iz sve snage vikao, kada bi mogao
da viče.
– A zašto bi vikao, Bakuro?
– Zato što je stisnut, zato što ne može slobodnije da diše. Tako je i s
Kemi: svaki njen sin je stisnut sa svih strana, njemu je određen put,
obruč mu ne daje ni najmanje mogućnosti da se pomeri s mesta. Kao što
je poznato, strog red koji zahtevaju vojni zapovednici ne podnose svi
vojnici. A šta tek da se kaže o običnom čoveku, o nekom Psaru-
zemljoradniku, o nekom Bakuru-čamdžiji? On jedva diše, tvoje
veličanstvo. Vlast kneževa je surova: ovo ne smeš, ono ne smeš! Ovo ne
govori, ono ne izgovori! Idi desno, a ne levo! Sada idi levo, a ne pravo!
Reci mi, tvoje veličanstvo, koliko može ovoga „ovo se ne sme, ono se ne
sme“ da izdrži čak i najstrpljiviji čovek, kao što je naš?
Car je dobovao prstima po klupi na koju se oslanjao rukom. On je
želeo da sluša, a ne da govori, Želeo je da sluša ne prekidajući svoga
sagovornika. Klimanjem glave bodrio je pisara.
– Tvoje veličanstvo, zašto u pustinji ima tako mnogo peska? Odakle
se stvorio pesak? Davno, u staro doba, tamo je bilo samo kamenje:
veliko, srednje, malo. Ali kamenje. Međutim, sunce je neštedimice žarilo.
Od jutra do mraka kamenje je jedva stizalo da se preko noći ohladi, da bi
se danju ponovo grejalo na neverovatnoj pripeci. I kada se pokazalo da
ovom iskušenju nema kraja, kamenje je počelo da puca jedno za drugim.
Nije moglo da izdrži tu žegu, tvoje veličanstvo. I na mestu jednog
kamena pojavilo se na hiljade zrnaca peska. Ona su prekrila sve živo –
svaku travku – i otada počinje pustinja. A šta misliš, šta će se desiti ako
se obruč o kome sam govorio bude sve više zatezao?
– Ti hoćeš da kažeš da će nastati pustinja?
Pisar kratko klimnu glavom. I izraz njegovog lica beše takav kao da
se Kemi na njegove oči pretvorila u pustinju koju je sunce sagorelo. Beše
mu mnogo žao njegove rodne Kemi, u kojoj je odrastao i u kojoj će biti
sahranjen sa svim počastima ili bez njih…

248
– Tvoje veličanstvo, ljudi u državi sličnoj našoj ne mogu dugo živeti,
kao ratnici u kasarnama negde u provinciji Gošen, ili na Zemlji sinajskoj.
– Ti, dakle, proričeš našoj zemlji propast?
– Da.
– Da li skoru?
– To ne znam.
– Da li si upravo to imao u vidu kada si govorio o magli?
– Da.
Car obori velike teške kapke.
– Ti si rekao strašnu stvar, Bakuro.
– Moguće je. Ali naredio si da budem iskren.
– Bakuro, reci mi, šta misliš: mogu li ja nešto da učinim da bih
rasterao tu maglu?
Pisar se oseti veoma nelagodno: nije mogao da ide protiv svoje
savesti, a nije se usuđivao da kaže sve do kraja. Istovremeno je otišao
suviše daleko u svojoj iskrenosti, i bilo je gotovo nemoguće zaustaviti se
na sredini, jer ako je zaslužio gnev njegovog veličanstva, zakasnelim
ćutanjem neće iskupiti svoju krivicu.
„…Ima gotovo šest godina kako sam zapazio ovog pisara. Uvek je
bilo nečeg neobičnog u njegovoj usrdnosti i maštovitosti, koja je izbijala
iz njega, možda i protiv njegove volje. Često sam mislio na njega. Ali
zašto nikada nisam našao vremena da porazgovaram sa njim? Zar jedini
moji sagovornici treba da budu Merira i Pentu, ili Eje i Horemheb?
Uostalom, šta ja to govorim? Zar sam malo razgovarao s najrazličitijim
ljudima iz redova nemhua, a takođe i sa običnom sirotinjom? Ali, da bi
se našao tako iskren čovek kao što je ovaj Bakuro, trebalo bi se dobro
potruditi…“
– Bakuro, nastavi. Pruži mi zadovoljstvo!
– Izvoli, tvoje veličanstvo.
Bakuro se sasvim umiri. Srce mu je kucalo ravnomerno. Disanje mu
beše ujednačeno. Kao da razgovara sa svojim najintimnijim prijateljem, a
ne sa gospodarom sveta.
Iznenada faraon preblede. Uhvati se za srce. Široko otvori usta, kao
da mu nedostaje vazduh. To potraja nekoliko trenutaka. Čelo mu se
obilato orosi graškama hladnog znoja. I on se osmehnu.
– Sad mi je bolje – reče on.
– Šta ti je, tvoje veličanstvo?
– Kad bih bar znao. Boli me evo ovde. – On uze Bakurovu ruku i
prisloni je na srce. – Evo ovde. Da li znaš, Bakuro, šta to može biti?
– Tvoje veličanstvo, ti si jednostavno umoran…

249
– A da li i tebe boli srce, Bakuro?
– Je li ovde?
– Da, ovde. Ispod sedmog rebra.
– Boli me.
– Da li često?
– Noću.
– Sad mi se još više dopadaš. Ja i ti nemamo samo iste brige, već i
bolest… A čime se ti lečiš, Bakuro?
– Ničim.
– Ti ne piješ evo ovakvu gadost? – faraon podiže glineni sud i otpi iz
njega smrdljivu tečnost. – Ovo mi savetuje Merira. A u onom sudu je
Pentuov lek. Svako od njih naziva svoj lekoviti napitak „eliksirom
života“. Ja pijem iz oba suda. Redom. Naizmenično. Šta ti na to kažeš?
– Ti im ne veruješ, tvoje veličanstvo?
– Ja?
– Da, ti.
– Zar Atonov sin može da se spusti na to? A šta može da napravi
čak i najstrašnija tečnost?
– Može da oduzme život, na primer.
– Misliš?
Faraon sa strahom pogleda Bakuru, kao da je ovaj izvadio nož iz
pojasa. Ali istog trenutka zatrese svojom kratko podšišanom perikom i
glasno se nasmeja:
– To je nemoguće, Bakuro! Nemoguće je ne verovati! Inače bi se sav
život pretvorio u strašno mučenje, jer je čak i tako svemoćnom sinu boga
Atona, kao što sam ja,-. neophodna čovekova ruka. A ako mu je
neophodna – onda mora da veruje. Ne sme da ne veruje. Makar
najbližima.
– A ako te oni prevare?
– Ti se ne izražavaš dobro, Bakuro. Bolje reci: a ako te varaju?… Reci
u sadašnjem vremenu!… Da, da! Nemilosrdno me varaju gde god mogu.
Ali još od Narmera postoji običaj: ako si uhvatio – kazni. Ako nisi, onda
veruj. A šta bi ti predložio u zamenu?
– Ne znam, tvoje veličanstvo. Ti si već učinio nemoguće uzdigavši
našeg velikog boga Atona i osramotivši Amona. A Amon se rodio pre
Narmera. To si učinio ti, tvoje veličanstvo. Pa zar onda ne možeš da
pobediš prevaru?
– Želeo bi to da znaš?
– Veoma.
– Onda slušaj: ne mogu! Lakše je pobediti boga.

250
Sada se za srce uhvati Bakuro:
– Preklinjem te, tvoje veličanstvo, ne govori dalje! Čuti iz tvojih usta
takvo priznanje – znači izgubiti veru u sebe, u sam život i u boga!
– Međutim, to je tako. – Faraonu zablistaše oči, i on čvrsto steže
usne. Nešto divlje se probudi u njemu. Njemu kao da je bilo veoma
prijatno da malo izmuči ovog malog pisara koji isuviše mnogo razmišlja.
Bakuro je izgledao snuždeno.
– A sada, tvoje veličanstvo, ja mogu da kažem samo jedno: magla ne
samo da neće nestati, već će sasvim obaviti Kemi, i tada, koristeći njen
zastor, uhvatiće nas pod miške ili Hetit Supiluliume, ili Mitanac
Dušratu, ili još nekakav nečasni Azijat. Posle svega ovoga što sam čuo
od tebe, mogao bih to ponoviti i pod mukama.
Faraon mahnu rukom. Bilo je nečeg beznadežnog u ovom gestu. A
možda se to samo pričinilo pisaru? Sve može biti: u ovaj kasni čas kada
boli srce i oseća se težina u glavi…
– A ko će ti, Bakuro, zabraniti da ponavljaš istinu?
– Možda Eje?
– Ne.
– Možda Pentu?
– Ne.
– Onda Merira?
– Ne.
– Horemheb?
– Ne.
Pisar raširi ruke kao da hoće da kaže da ništa ne razume…
– Nema tu šta da se razume, Bakuro: svi će oni biti veoma
zadovoljni ako se tvoje reči ispune.
– Zar oni toliko mrze Kemi?
– Ne, oni mrze mene!
Faraon izgovori ove reči gotovo ravnodušno, kao da govori o
prednosti urmi nad smokvom ili obratno. I uz osmeh, kao da prati borbu
ovnova iz Retenua. Ili petlova iz Džahe. Rekao je to tako kao da mu je
sve to bilo dobro poznato još od pamtiveka. A sada samo ponovio istinu
koja mu je dojadila.
– Ti si veliki, ti si veoma veliki! – iskreno izgovori pisar.
– Tebe su iznenadile moje reči, Bakuro?
– Ne.
– A šta onda?
– Tvoja trpeljivost, tvoje veličanstvo. To je ono što me je survalo u
tako žalosnu nedoumicu.

251
– Loš stil, Bakuro. Mnogo je arhaičan. Ko još u naše vreme govori
„survalo me“? To miriše na prašinu starih papirusa, Bakuro. A ti nisi
običan pisar, već carski!
Pisar pocrvene kao dečak. On podiže ruku do visine ušiju i duboko
se pokloni:
– Oprosti mi, tvoje veličanstvo. Ja suviše kopam po drevnim
knjigama… To verovatno, nije dobro…
– Grešiš – reče faraon. – Dobro je. Ali ipak treba da ostaneš ono što
si. Jesi li me razumeo?
– Da, tvoje veličanstvo, razumeo sam.
– A sada nešto o trpeljivosti. Svi ovi ljudi – faraon pokaza širokim
pokretom na vrata – moji dvorjani – slični su lutkama koje se pokazuju
deci na uličnim predstavama. Oni su bez duše i bez srca. To je upravo
ono što se zove državna vlast. Bez njih bi propala Kemi. Bez njih bi
mladi prestali da slušaju i poštuju starije. Dan bi se pretvorio u noć, a
noć u dan.
Faraonov glas je zvučao odlučno i zapovednički.
– Ne – uzvrati Bakuro – to je baš ono što će nas upropastiti.
– Šta si rekao? Zar Kemi postoji samo jednu godinu?
– Ne, ne jednu.
– Zahvaljujući vlasti!
– Možda…
– Čvrstoj disciplini…
– Možda…
– … sličnoj granitu.
– Možda…
– … gvožđu…
– Možda… Ali seti se, tvoje veličanstvo, seti se obruča i bureta…
– Da, setio sam se…
– Bure je celo dok mu je jak obruč i dok je u njemu vino ili pivo. Ali,
ne daj bože da ostane prazno – odmah bi se rasušilo. Obruči ne bi
pomogli! I ono bi se tako raspalo da ne bi mogao da ga pokupiš.
– Ali bez obruča bi se još brže raspalo.
– Može biti.
– Ti možda uopšte ne misliš na bure iz Mitanije?
Pisar reče tiho, vrlo tiho i pokorno:
– Ja imam u vidu život, tvoje veličanstvo, samo život.
Faraon lagano ustade držeći se za srce i duboko uzdahnu: jedanput,
dvaput, triput…
– Hajdemo gore – predloži on.

252
Oni iziđoše u hodnik i uzanim stepenicama popeše se na ravan
krov. Ovde je bilo sveže. S reke je duvao povetarac. Nebo beše visoko,
zvezdano. Veliki grad je odavno spavao i sanjao. Ko zna šta? To ne bi
pogodio čak ni blagi bog. Ko bi posumnjao u misli koje se roje u glavi još
ne tako starog pisara? Ali eto: pokazalo se da on nije sasvim običan
čovek već zaista iskren i da ima neobične misli! Ko bi to pomislio,
gledajući prilježnog Bakura? Dobro je što njegovo veličanstvo vidi oštro
kao čarobna ptica nehept!… A ovde se govori o onome što se sanja!
Koliko ljudi – toliko i snova. A posebno u Ahetatonu, gde život ključa –
neumoran prestonički život, gde hiljade velmoža, viših činovnika, raznih
starešina, pisara, vajara, arhitekata, vinogradara, vrtlara, obavljaju svoj
posao i šalju naredbe u sve krajeve Kemi. Njegovo veličanstvo se još
držalo za srce.
– Ovde je lepo – reče on.
– Veoma, tvoje veličanstvo.
– I prija mi srcu.
– I mome, tvoje veličanstvo.
– Svež vazduh je lekovitiji od svih Pentuovih magičnih formula.
– Ja ih nikada nisam čuo.
– I od njegovih lekovitih napitaka…
– Moguće je.
Faraon uhvati pisara za ruku – rukom nežnom i vlažnom:
– Bakuro, ipak, nema boga koji bi bio veličanstveniji od Atona!
– On je naš otac i pokrovitelj, tvoje veličanstvo!
Faraon dovede pisara do same ivice krova:
– Pogledaj, Bakuro: svet je hladan, taman, slep. A zašto? Zato što je
moj otac, veliki Aton, otišao s horizonta. Pomisli za trenutak: šta bi se
desilo kada bi on sasvim otišao? Nestalo bi toplote sa polja, kanala, reka
i mora. Biljke bi prestale da rastu. Sve bi živo izgubilo svežinu. Uvenulo
bi. I na kraju umrlo.
Faraonovo lice je imalo modru boju kao da je sasvim bez krvi.
Mesec ga je učinio takvim. A oči su mu u mraku sijale još jače. Teško je
bilo odvojiti se od njih.
Njegovo veličanstvo dovede pisara do istočne strane. I pokaza na
planinski lanac koji se pre naslućivao u daljini nego što se video. Car je
posmatrao pisara, ruku je ispružio napred kao vojskovođa koji poziva u
boj.
– Ali dovoljno je da se moj otac, Aton, samo pojavi iznad planinskog
lanca i da samo pogleda Kemi, pa da se sve živo ustremi k njemu, da sve
trijumfuje i uznosi njegovo ime. On nam nosi toplotu i svetlost. Život

253
daruje zemlji! Reci mi, gde, čiji i kakav bog se tako brine o svojoj deci?
– Nema takvog boga! – u zanosu uskliknu pisar.
– Tačno, Bakuro! I on je otac moj koji me je rodio i postavio za
kormilo Kemi, dao mi je da upravljam velikim, moćnim narodom kao
što je i sama država, kao što je Hapi, narodom koji je nepobediv i
neuništiv. – Faraon odjednom poče da govori šapatom, vrlo poverljivo,
sasvim se približivši svome malom, jedva primetnom podaniku: –
Bakuro, samo je meni dato da otkrijem tajnu njegovog veličanstva, moga
oca, i da o njoj pričam ljudima, da im otvorim oči i da im dam da vide
njegova dela. Noću, kada se spava, kada spavaš i ti, ja čujem njegov glas
kojim naređuje svome sinu da izvrši njegovu volju u Kemi i u svim
susednim zemljama. Da, Bakuro, kažem ti to, jer je istina!
Pisar oseti kako ga prožima jeza od koje kolena počeše da mu
klecaju. Njegovo veličanstvo mu se odjednom učini ogromnim, pravim
kolosom, koji se upire u nebo. Pisar pade na kolena i poče da mu ljubi
noge, odeću i ruke. Blagi bog beše milostiv: on ne odgurnu od sebe
svoga roba, već nastavi da govori:
– U ime boga, moga oca, srušio sam mnoštvo lažnih bogova.
Mnoštvo bogova na čelu sa Amonom, i svim njihovim žrecima i
pomoćnicima. Ja sam gurnuo u jamu za prljavu vodu sva imena bogova
Kemi, bogove svakog grada i svih gradova zajedno, koji su skrnavili srca
tokom hiljadu i još hiljadu godina. Ja sam ih zbacio kao stare glinene
pehare, i oni su se razbili u paramparčad i sada se više ne bi mogle
skupiti čak ni njihove krhotine. To sam učinio ja, baš ovom rukom –
faraon zatrese desnicom – zanavek će biti samo tako, a nikako drugačije!
Tako će biti Bakuro, samo tako! Jača od svega je svetlost. A naš je bog
ima. Toplije od svega je vatra. On je ceo u plamenu zlata, a zlato je slično
nepodnošljivo jakom plamenu. – I njegovo veličanstvo svečano pročita
nove stihove:

U srcu njegovom oganj je uzvišen


Što plamti plamenom večnim.
Na njegovom čelu oganj je zlatan
Što se ne hladi,
Što ne umire,
Životvoran oganj!…

I pre nego što je završio, faraon se uhvati za srce – već ko zna po koji
put ove večeri – i osmehnu se kao krivac:
– Bakuro, zašto srce boli?

254
– Ti si umoran, tvoje veličanstvo. Mnogo radiš.
– Tako mi naređuje moj otac…
– Ali on ti želi dugovečnost…
– Znam.
– Biće mu žao kad sazna da te boli srce.
Faraon učini nekoliko koraka napred a onda nazad. Udisao je
duboko, duboko.
– Više me ne boli.
Blagi bog beše zadovoljan: nije više osećao bol. On prekrsti ruke na
grudi. Upre težak podbradak u jabučicu. I, okrećući se lagano na
potpeticama pozlaćenih sandala, letimično osmotri grad – tvorevinu
svojih ruku. Učinivši pun zaokret, reče:
– On spava. Hajdemo i mi na spavanje…

255
Nagrade

U
podne sledećeg dana, ka mostu koji je prelazio preko Puta
faraona, počeše da pristižu zvaničnici. Jedni su išli pešice,
druge su nosili u nosiljkama. Vojni zapovednici su dolazili u
bojnim kočijama. Ubrzo Put faraona beše toliko zakrčen da se njime nije
moglo proći,. ni pešice ni kolima. Samo je ispred samoga mosta ostao
slobodan prostor: oko deset koraka unaokolo.
S leve i desne strane od Puta protezali su se dvorski bedemi od
ćerpiča prekidani pilonima ili uličicama koje su odvajale jedno dvorište
od drugog, ili vrt od dvorišta. Na pilonima su se vijorili raznobojni
barjaci. Dvorska straža, postrojena sa obe strane mosta u njegovom
podnožju, visoko je dizala ratne barjake. Laki žagor lebdeo je nad
gomilom, odevenom u raskošno praznično ruho.
Ali malo je ko znao zašto i kojim povodom su se okupili dvorjani.
Moglo se naslutiti da će se car nekome zahvaliti, nekoga nagraditi ili da
će objaviti neku važnu odluku. Davno su već navikli na to da se on ne
savetuje sa savetom starešina, već bira savetnike svaki put po svom
nahođenju. Pa ipak, kakvim povodom je ova svečanost? Čak ni Eje nije
to znao. Ali se pravio da je u toku svega…
– Tvoja svetlosti – obrati mu se Tefnaht, starešina gradnje svih
carskih spomenika – da li bi mi rekao šta nas očekuje za neki trenutak?
Eje se osmehnu zagonetno:
– Tebe to veoma interesuje, Tefnahte?
– Ne, stvarno – umeša se Nehempaton. (Kao starešina carskih
vinogradara, on se nalazio blizu mosta, na kom je trebalo svakog
trenutka da se pojavi njegovo veličanstvo.) – Odista, šta bi to moglo biti?
Verovatno nekoga očekuje nagrada…
Eje ironično primeti:
– Možda su nas okupili zato da nekoga javno ukore?
I opet se na njegovom hladnokrvno-mudrom čelu pojavi zagonetan
osmeh. „…S našim carem nešto nije u redu. Još odnedavno on ne bi
učinio nijedan korak a da se prethodno ne posavetuje. Druga je stvar što
je faraon mogao da uradi drugačije, suprotno savetima. Tako reći da

256
naglo zaokrene tamo kud namisli. A sada?… Čak i beskrajno odanog i
teško obolelog Meriru to počinje da vređa… Ali šta da se radi? Njegovo
veličanstvo, verovatno, to bolje zna…“ Merira I, glavni Atonov žrec,
koga je car „postavio umesto sebe“ u glavnom hramu Per-Aton-Em-
Ahetaton – već je nekoliko meseci teško bolestan. Niko ne zna od čega.
Ali se faraon i pored toga s njim mogao posavetovati. Ali ne… ta Ki]a.
Kija, Kija… Sada ona rešava sudbinu Kemi, samo ako se reč „rešava“
može primeniti na nekoga ko ]e pored faraona…
Do Ejea se probiše glavni juvelir njegovog veličanstva Meriptah,
stari neimar Bek, nadmeni velmoža Ahmes, ogromni žrec Panehsi (pravi
crnac), Parenefer, koji pere ruke caru… Svi su oni umirali od
radoznalosti. A Eje se pravio da sve zna, čak i ono što ne zna.
Nedaleko od njih stajao je Tutu – uobražen, lukav i mudar kao
Azijat, Tutu koji se bavio inostranim poslovima, starešina svih carskih
mahalica, starešina obe carske riznice i nadzornik svih carskih radova.
On je ćutao duboko zamišljen, ničim ne pokazujući da ne zna ništa o
ovome. Eje ga je neprimetno pratio pogledom, misleći da je možda taj
laskavac obavešten bolje od njega.
Horemheb se naže prema Tutuu i šapnu mu nešto na uho. Tutu
klimnu glavom. Horemheb se iskezi. Reče još nešto. Tutu ponovo
klimnu glavom.
„…Prepredenjak Tutu je verovatno odavno sve nanjušio. Nije on
kao vojničina Horemheb. Tutuu ništa ne može da promakne. A takvi su
ljudi uvek na ceni. Oni su uvek potrebni. Bez njih se ne može. Jedino što
Tutu ne zna, to je da piše himne. Ali zato on laska caru, kao da je njihov
znalac. I to čini tako da bi se moglo pomisliti da celoga života ništa
drugo nije radio nego samo himne sastavljao…“
– Poštovani Eje nešto krije od nas – reče Parenefer. On je račlao i
zato nije bilo uvek jasno šta kaže. Nekada je brijao brade. Od brijača
postao je ugledna ličnost. Ali je i dalje ostao bukvan-brijač…
– Da, krijem – važno odgovori Eje.
– Tvrdim da ni ti ne znaš…
– Kako se uzme!
Bek – suvonjav, star, iskusan vajar – reče:
– Pravo je gospodara da krije svoje namere, kao što je sluge da ih
doznaje.
– Što ja i radim – progunđa Parenefer.
– Zasada bez uspeha. Ja pretpostavljam nešto drugo…
– A šta to?
– Moramo se naoružati strpljenjem.

257
Parenefer se ironično nasmeši. A Bek reče:
– Šta, nije li tako, Parenefere?
– Tako je, upravo tako, poštovani Beče!
Iznenada se glasan šapat razleže iznad otmene gomile. Orkestar
poče da svira, zaklonjen ispod mosta. Hor žreca zapeva svečanu pesmu.
Ne prođe ni trenutak, a gore u velikom otvoru pokaza se njegovo
veličanstvo Naf-Huru-Ra Nefer-Heperu-Ra Uen-Ra Ehnaton. Pola
koraka iza njega koračalo je njeno veličanstvo Kija. I svi koji su stajali
ispred faraona duboko se pokloniše. I ne beše nikoga ko se nije poklonio.
I ne beše nikoga ko ne bi izrazio njegovom veličanstvu pokornost i
bezgraničnu ljubav. I orkestar je svirao svečano i glasno…
Faraon žmirnu i pažljivo pogleda Put. Kakav prijatan prizor! Prvi
ljudi Kemi savijeni pred njim u verno-podaničkom poklonu. Leđa, leđa.
Glave se nalaze negde dole. Samo leđa! I još – i zadnjice…
Muzika stade. Gomila je lagano razgibala leđa. I tad se razleže glas
Ipija, starešine carskih odaja. On je čitao sa svitka, stojeći iza njegovog
veličanstva.
Eje pomisli:
„…A doskora je sve bilo drugačije… Pored njega je stajala Naftita, a
oko njih divne kćeri. I nikako se ne bi moglo desiti da u ruci svitak drži
Ipi, koji se sada odande dere. Ali vreme leti brzo. Nećeš stići da se
okreneš – a iznad tvoje sede glave pojaviće se novi vladar…“
Eje se osvrnu oko sebe – lagano, dostojanstveno, sa unapred
spremnim osmehom na usnama. Oči mu behu na oprezu. A glava
ispunjena različitim, veoma različitim mislima. O svemu i svačemu.
Uzgred i o budućem vladaru. Ako se desi najgore njegovom veličanstvu
Ko će doći? Ko? Nema njegovog visočanstva Semneh-ke-rea… Dečak
Tutanhaton igra se s kamenčićima kod Naftite, u Severnom dvorcu. A
onda ko će?…“
Eje klizi oštrim pogledom po licima: okruglim, mršavim, starim,
mladolikim, mladim, mladićkim… – Ko će? Ko?… Ovaj, sumnjam. Onaj?
Nikada! Čvrsto, kao granitni obelisk, ukopan u put stoji Horemheb. On
nikog ne gleda. Ne gleda ni gore, ni dole, ni desno, ni levo… Horemheb,
Horemheb… Eje kaže „ne“ – pogled mu klizi dalje, dalje, u krug. A gde
je Semneh-ke-re? Zar nije njemu bilo obećano suvladarstvo? Zar nije on
pravi prestolonaslednik?
Ipi oglašava carski ukaz. Carska milost je bezgranična. Ona ističe
svakog vernog slugu, ma gde bio, blizu ili daleko. Sud njegovog
veličanstva je pouzdan. Svima je dobro poznata njegova darežljivost.
Tako se i sada otvorilo njegovo veliko srce u susret njegovim robovima

258
koji su ovde prisutni, u podnožju visokog mosta, na Putu faraona.
Pročitano je ime Eje. Car se osmehuje svom starom učitelju. Kijine
ruke sipaju zlato. Čisto zlato koje se na suncu presijava kao vatra.
Okruglo, izvijeno u vidu mladog meseca. Zlato u šipkama. Sve to pada
odozgo sa beskrajnom darežljivošću. Eje je zahvalan. On hvata nagradu.
A car se smeška. Daruje mu svoju blagonaklonost i zlato. Blagi bog širi
nad njim svoje ruke, koje ističu nagrađenog vernog slugu.
Čita se ime Tutua… Ime Horemheba… Ime bolesnog, teško
bolesnog Merire I… Čuje se Panehsi, Pauah, Hotijaji, Ahmes,
Nehempaton, Ipi, Juti, Bek, Džehutimes, User, Pentu, Api…
Ova i mnoga druga imena. Znana i poznata svima. U oba dela
Kemi. Imena se razležu po Putu. I svaki prozvani glasno veliča njegovo
veličanstvo, njeno veličanstvo, ceo Veliki Dom blagoga boga… Nagrade,
nagrade, nagrade… Pljušte nagrade. One padaju kao zvezde s neba. I svi
likujući posmatraju njegovo veličanstvo. Faraon pruža zahvalne ruke
ocu koji je gore. Koji je na nebu. Pravo iznad glave. Čiji svaki zrak – anh
– život – daje toplotu svemu što postoji na zemlji.
Ipi čita ime Bakuro.
– Ko je to? – pita Horemheb.
Tutu začuđeno sleže ramenima:
– Ko je to?
Eje s mukom pokušava da se seti tog imena. Ko je to? Čime je
zaslužio nagradu i milost njegovog veličanstva? Koji Bakuro? Možda,
pisar? Ako nije on, ko bi mogao biti?
Nasred kruga izlazi Bakuro: uspravan, bled, uzbuđen. Pada na
zemlju i leži prostrt. Dotle njegovo veličanstvo ćuti, a onda kratko
izgovara: „Ustani“.
Pisar se podiže. Nedostojan. Ne sme da podigne pogled.
– Bakuro – čuje Bakuro glas njegovog veličanstva.
– Bakuro – izgovara Kija.
– Evo tvog roba – kaže Bakuro.
Kraj njegovih nogu pada nagrada. On ne stiže da pokupi zlato sa
zemlje. A zlato jednako pada s neba. I svi iznenađeno gledaju na ovo
čudo – jer nagradu prima nepoznati pisar. I svi se pitaju: zašto? Jedni –
sa velikom radoznalošću. Drugi sa zavišću.
Bakuro je zbunjen. Pokunjen. Nije očekivao to. Ali ko je očekivao?
Pisar uzmiče. Samo da ne nagazi slučajno na nogu nekom velmoži!
Orkestar ponovo zasvira: hor zapeva svečanu himnu Atonu, koji
posmatra visoke zvaničnike ovog sveta sa beskrajnog nebeskog
plavetnila.

259
Njegovo veličanstvo lagano prelazi na zapadnu polovinu dvorca.
Pola koraka iza njega korača Kija, danas tako izuzetno lepa i tako po
volji njegovom veličanstvu i velikom bogu na nebu.
Frule su umilno zvučale dok su harfe prijatno dirale dušu. Glasovi
muškog hora veličali su toplu ljubav prema bogu Atonu.
Prema kapiji koja se nalazila na desnoj strani lagano su se kretali
viši dostojanstvenici da bi na otvorenom, ispod široke nadstrešnice
usred prostranog dvorišta obedovali sa njegovim veličanstvom.
Bakuro ostade sam sa velikom nagradom, koju je jedva mogao da
ponese. Činilo mu se da sanja. Tačnije, da je sve to nastavak jučerašnjeg
sna, koji je usnio kada se posle razgovora sa njegovim veličanstvom
vratio kući.
Bakuro beše sam…
Sasvim sam…

260
Odluka

N
efteruf oprezno pređe prag. Tako oprezno i nečujno izlazi lav
na proplanak, spreman na sve.
– Gospodarice, jesi li sama?
Ka-Nefer klimnu glavom da jeste. Ahtoj je pozvan na ceremoniju
kod „Prelepog mosta“, koji premošćuje Put faraona.
– Tamo sada dele nagrade – saopšti Nefteruf. – Gospodarice, imaš
posetu.
Iza Nefterufovih leđa pojavi se Šeri. Na izgled miran. Staložen.
Mudar.
Ka-Nefer mu pruži obe ruke, srećna što ga posle tolikog vremena
opet vidi. On je bio njen učitelj. Njen spasilac.
Ka-Nefer se pokloni.
– Dobro došao, poštovani Šeri – reče ona.
On je brzo uspravi, poljubi očinskim poljupcem u čelo i prigrli na
srce.
– Znao sam da ćeš izrasti u lepoticu. Ali nisam mislio da ćeš postati
tako čvrsta, sa srcem kao kremen.
Ka-Nefer smesti dragog gosta, a onda donese krčag hladnog piva,
pšenične lepinje i hladnu teletinu. Šeri se i ne dotače jela. Odmah pređe
na stvar. Kao da nije imao ni časak slobodnog vremena.
– Hoću da govorim, Ka-Nefer.
– Ovde nema nikoga sem nas.
U sobi je bilo polumračno i zato prohladno. Svi troje su sedeli na
hasurama. Laka zavesa na prozoru se njihala od daška rečnog povetarca.
– Ka-Nefer, hoću da te upoznam s mojim mišljenjem. Ako primetiš
bilo kakvu netačnost – zaustavi me. Stvar je isuviše ozbiljna. Mora se
sagledati sa svih strana. I niko ne bi trebalo da izbegava primedbe –
stroge ili dobronamerne. Ponavljam: stvar koju smo preduzeli isuviše je
ozbiljna. U nas se uzdaju naši istomišljenici. Ako ne uspemo zbog naše
nadmenosti ili neznanja, biće to velika sramota za nas!
– U pravu si, Šeri.
– Trostruko si u pravu – potvrdi Ka-Nefer.

261
Šeri napravi pokret – kao da razvija papirusni svitak, a onda
prozbori lagano i tiho, kao da ga čita.
– Krenuću od pretpostavke. Pretpostavimo da će uskoro bogovi
pozvati faraona na polja Ijalu. To se može desiti. I po volji bogova i po
volji ljudi kao što smo mi. I tako faraona više nema. Ja kažem:
pretpostavimo! Ko bi bio zakoniti naslednik? Ko?
– Njegovo visočanstvo Semneh-ke-re – odgovori Ka-Nefer.
– A Tutanhaton? – reče Nefteruf.
Odista, ove dve osobe su im izgledale kao jedini mogući naslednici
carskog prestola Kemi. I ne samo njima. Poznavaoci dinastičkog nasleđa
mislili su to isto. Ali ko zna zašto, Šeri je jednako ponavljao:
„Pretpostavimo“, „pretpostavimo“.
– Pretpostavimo da se desi onako kako vi mislite: Semneh-ke-re ili
Tutanhaton. Prvi, mada još mlad, nešto predstavlja, a drugi je još dete.
Koliko on ima godina? Da li ima sedam?
– Devet – odgovori Ka-Nefer.
– Neka ima jedanaest! Neka ima i petnaest! To još nije vladar!
Semneh-ke-re – takođe nije mnogo iskusan čovek. On verovatno nema
više od dvadeset i tri.
– Imaj u vidu – primeti Nefteruf – ovaj, sadašnji, stupio je na
presto… Šta mislite, kada?
– Kad je imao samo sedamnaest.
– Eto vidiš! Znači, ne treba potcenjivati mlade godine.
– To je tačno – složi se Šeri. – Pa ipak, oni nisu zreli ljudi. Još su
deca! A izrod, kao ovaj, rađa se jednom u sto godina. Da li se slažete?
Ka-Nefer klimnu glavom.
– U tom slučaju – nastavi Šeri, još više spustivši glas – ostaje nam da
razjasnimo: ko će stajati iza njih? Ko? – on se zaustavi i pogleda
Nefterufa i Ka-Nefer. – Ko? Da li Eje? Da li Tutu? Ili Horemheb? Ili
Pentu?… Možda Merira I? Uostalom, ovaj se teško razboleo i teško da će
se dići… I to je sve! Eje je veoma lukav. Dvoličan. Opasan. I veoma
proračunat. Može se moliti Atonu. Ali i drugome. Ako treba – i do
zemlje će se klanjati Amonu. Verujte mi, tako je…
Niko ne reče suprotno.
– Tutu… Kada je reč o dvorskim intrigama – ne treba nikoga gubiti
iz vida. Čak i pokvarenjaka kakav je nesumnjivo Tutu. On zna i strane
jezike. Naklapa hetitski. Sporazumeva se na jeziku Mitanaca. Aramejci
ga razumeju. I Etiopljani takođe. Ne mogu mu se osporiti sposobnosti.
Rekao bih da je sposoban za sve. Njegov dolazak bi bio ravan propasti
Kemi. Ali mnogo je onih koji mu ne misle dobro i put ka prestolu mu je

262
zatvoren!
– Samo ako ne bude u dogovoru s Horemhebom ili nekim drugim.
– Mislim da je to isključeno, Nefterufe. A kako vam se dopada
Horemheb, taj vojskovođa u punoj snazi – kavgadžija i bezdušna
vojničina?
Ka-Nefer ga je dobro poznavala. Ona mu se dopadala. Čak su se
jedno vreme i sastajali (ali, naravno, to je Ka-Nefer prećutala). On je grub
u ophođenju sa ženama. Snaga iz njega prosto bije. Pravi besni bik! Lav
u lovu! On je kao zao duh! Ka-Nefer se nehotice nasmeši. Nefteruf uoči
taj smešak.
„Nisu joj uzalud zadrhtale usne pri pomenu Horemhebovog imena.
Razumem njegov ukus. Uostalom, i njen. Žene kao što je ona veoma su
dopadljive… A privlačna je i gruba muška snaga. A on je uz to i vojnik
na bojnoj kočiji. Kud ćeš više?
Šeri reče:
– Eto ko je opasan! U slučaju nekakvih potresa iza dvorskih zidova,
hrabar vojskovođa i teško naoružani puk mogu da dovedu na presto
sasvim neočekivano lice. Zato Horemheba ne treba ispuštati iz vida.
Sledeći koji bi mogao da dođe u obzir je Pentu. Ali on je isuviše star i
sklon mudrovanju. Često je u oblacima. Sve u svemu, on je čovekoljubiv,
A takvi nisu sposobni da ugrabe vlast.
Ka-Nefer je bila zapanjena Šerijevom obaveštenošću: on je živeo
daleko od prestonice, i ovamo je dolazio samo nakratko. Znači, on ima
nekoga ko ga o svemu obaveštava. I to ne jednog. Kako bi inače toliko
znao o životu na dvoru?…
– Da li me razumete? – nastavi Šeri. – Recimo da faraon, kome je već
odavno vreme da ostavi na miru državu i narod, ode na polja Ijalu, i na
njegovo mesto sedne Semneh-ke-re, mi unapred moramo da znamo ko
će biti pravi vladar… to može biti Eje, ili Horemheb, ili Tutu. To je jedino
na šta možemo da računamo u ovom slučaju!
Nefteruf steže pesnice:
– Ja sam spreman na sve, i meni je svejedno ko će posle doći. Samo
da ne bude više ovaj, koji nas je doveo do prosjačkog štapa, napravio od
nas skitnice, gladne šakale u pustinji! Da li je važno – ko će doći?! Po
meni, najglavnije je da njega više nema! I sama pomisao na to čudovište
uzanog lica, na to stvorenje nalik na ženu dovodi me do ludila. On je
kurva – to je on!… Ne treba razmišljati o tome šta će kasnije biti! Reci šta
ćemo sada da radimo! Reci šta ja treba da radim! Ja ne žalim svoj život!
Ja vam ga predajem! Samo mi recite šta treba da radim! Dajte mi mač i
recite, kada i kuda da idem!… On je kurva – to je on!…

263
Gnev mu je bio sličan ognju. Bio je čvrsto rešen… Šeri mu stavi ruku
na rame i ćutke je neko vreme zadrža. A onda reče, pokušavajući da
umiri prijatelja:
– Nefterufe, tvoj bes je plemenit i potpuno opravdan. Ali te ipak
molim da me saslušaš do kraja, i mirnije razmišljaš zajedno sa mnom…
– Ovde sam skoro mesec dana i dojadio mi je nerad!
– Slažem se da ti je dojadilo. Ali zar si mislio da će se sve desiti u
toku jednog dana?
– Ne, ne u toku jednog dana…
– Dovoljan je i najmanji promašaj – i mi smo propali! Propala je
stvar zbog koje smo ovde, zbog koje smo spremni da se odreknemo
života.
– Ja sve razumem, Šeri, ali hoću da kažem samo jedno. Mene ne
interesuje šta će biti posle – Nefteruf naglasi reč „posle“ – važno je samo
to da njega ne bude! – on naglasi i ovu zamenicu – slušaj, Šeri, ma ko
došao posle… Gore od ovoga ne može biti! Nikada! Da li se slažeš?
– Izgleda da si u pravu.
Ka-Nefer reče:
– Poštovani Šeri, Nefteruf je nesumnjivo u pravu. On govori istinu.
Ko je uništio naš uticaj u Aziji? Faraon. Ko je doveo najuglednije ljude
Kemi do propasti? Faraon. Ko je pokušao da zamahne na veliko
božanstvo, ko je izbrisao ime sveblagog Amona u hramovima? Faraon.
Ne, Šeri, teško je zamisliti nešto gore.
Šeri nestrpljivo odmahnu rukom. Zavrte glavom, pokazujući da mu
je sve to odavno poznato i da mu je dosadilo da sluša jedno te isto.
– Tako mi bogova, i ti i Ka-Nefer dokazujete očiglednu istinu.
Odista je vrlo važno da ga se oslobodimo. Ali ipak treba misliti i na
budućnost. Ili ćemo, kao i pre, tavoriti? Zamislite da se posle njega
pojavi neki Horemheb, koji bi i nas i sve naše istomišljenike udavio u
vodama Hapi. Da li to smemo da previdimo?
Rekavši to, on upitno pogleda Nefterufa.
Čekao je odgovor. Čekao je da mu pokažu poverenje.
– Šeri, ti mnoge stvari vidiš, a još više znaš. Ja i Ka-Nefer te veoma
cenimo. Ali moraš da shvatiš i moje nestrpljenje.
– Shvatam.
– Sve moje muke, koje sam pretrpeo u brdima… Ispod zemlje.
– Ja te zaista duboko žalim zbog toga.
– Reci mi samo jednu reč… Naredi… Pokaži prstom put, i ja ću
krenuti. Vez razmišljanja… S mačem u ruci!
Šeri je bio neumoljiv:

264
– Ne, Nefterufe, ja neću da naređujem. Neću da pokazujem prstom
pre vremena. Zato što bi neuspeh – značio kraj svemu…
– Važno je da taj kraj bude i njegov kraj!
– Budi mudriji. I ne sumnjaj u to da će pobeda sigurno doći…
– Sama?
– S tobom. S njom. Sa mnom. S nama! – izgovori Šeri, pokazujući
prstom na Ka-Nefer, na Nefterufa, na svoje grudi i široko razmahnuvši
ruke oko sebe. – Da li ti je sad jasno?
– Ovo – jeste – reče bivši robijaš.
– Sada još samo dve reči, i ja prelazim na ono što te najviše
interesuje. Znači, tako: najverovatnije je da će na presto želeti da dođu
Semneh-ke-re i Tutanhaton. Ponavljam još jednom: ni jedan ni drugi
sami po sebi nisu jaki. A neće biti jaki ni u ulozi faraona. I mi ćemo imati
posla s Ejeom ili s Horemhebom. Ili s Tutuom ili Pentuom…
Nefteruf je znao na koga se odnosi to „mi“. Reč je bila o jakoj
protivničkoj grupi koja je radila u dubokoj tajnosti. Međutim, faraon i
oni oko njega nisu samo naslućivali njeno postojanje, već su donekle bili
i obavešteni. Ali, u najbližoj faraonovoj okolini nalazili su se ljudi koji su
u izvesnoj meri podržavali aristokratiju i Amonove žrece. Kao što smo
videli, Mahu je napravio svoj izbor. A bilo je i takvih velmoža-semera,
kao što su Eje i Horemheb – koji nisu pokazali posebnu usrdnost u borbi
protiv aristokratije i Amonovih žreca. Svake godine postajalo im je
jasnije da faraon ide suviše daleko, da sve češće može bez njihovih
saveta, da sve radi na svoju ruku. Semeri su primetili da je faraon
natovario na sebe prekomeran teret, koji bi mogao da smrvi čak i nekog
snažnog čoveka. Koliko se može podnositi ova muka, koja je vezana za
borbu protiv boga i protiv aristokratije? Savez staroga boga Amona i
stare aristokratije, usavršene u intrigama, suviše je tvrd orah da bi se
mogao jednostavno slomiti. Čak imajući u vidu i vlast faraona obe
zemlje Kemi. Čak i kada se zapoveda tolikim mnoštvom činovnika…
Šeri je sve to uzimao u obzir. On se nije žurio. Šta znači jedna godina u
poduhvatu kao što je borba za život ili smrt? Samo jedan trenutak! I
treba delovati nasigurno. I ljude kao što je Nefteruf – nesumnjivo
korisne u određeno vreme, treba držati na uzdi. Oni su puni besa – i to je
dobro. Ali bes nije uvek dobar savetnik. Najčešće je obratno…
– A šta je „glavno“? – nastavi Šeri nestrpljivo kao da priča deci bajku
o Sinehuti i strašnoj zmiji, koja je razumela čovekov jezik. – Slušajte me
pažljivo. Ono što ću vam sad reći ne ponavljajte čak ni u sebi. Zaboravite
na to. Sve do dogovorenog znaka. To ne treba da čuju ni zidovi, ni
prozori, ni vrata, ni pod, ni tavanica. A da i ne govorim o ljudskim

265
ušima.
On zatraži čašu vode. Ni vino, ni pivo, već vodu.
„Znači, gori mu unutra“ – pomisli Nefteruf. – „Srce mu je kao
kamen na pripeci, samo što ne pukne. On samo izgleda hladan. Brige i
strah krije duboko u sebi, i možda mu je i zbog toga teže nego nama…“
Šeri popi nekoliko gutljaja vode, i spusti čašu na klupu. I tad Ka-
Nefer primeti kako mu prsti jedva primetno podrhtavaju. Voda je u
takvom slučaju bolji svedok od očiju.
Šeri je govorio tiho, da se činilo kao da govori samo za sebe.
– Ja ne bih vredeo ni prebijene pare kada ne bih mislio na to šta će
biti s faraonom. On mora otići! Bilo gde! Na polja Ijalu. Ili još dalje! Ne
treba imati sažaljenja prema vladaru koji nije poštedeo ni božanstva, ni
ugledne ljude Kemi i njenog glavnog grada Uaseta. Bilo šta da mu se
desi… Razmislimo: šta bi moglo da mu se desi?…
Šeri savi palac.
– Da umre prirodnom smrću – reče Ka-Nefer, i nozdrve joj se
raširiše. O, kako je ona mrzela faraona! A tu mržnju joj je ulio Šeri, koji ju
je odgojio…
– Tačno, Ka-Nefer.
– A zašto bi on morao da umre? – upita Nefteruf gospodaricu kuće.
– Pa kao i svaki živ stvor kad za to dođe vreme.
– Kada? Danas ili kroz deset godina?
– To niko ne može da kaže.
– A zašto? – upita Šeri. – Faraon nije kamen. Nefterufe, jesi li video
faraona?
– Odavno ga nisam video.
– Veoma je bolestan. Možda sad umire.
Nefteruf samo što ne poskoči od iznenađenja i radosti. I beše u
stanju da izljubi Šerija.
– Ne, ne – zaustavi ga Šeri – on i ne pomišlja na to. Ali, i on, kao i
svako drugi, može umreti svakog dana i časa. Danas, sutra ili kroz deset
godina…
Nefteruf poče nezadovoljno da dašće. Ka-Nefer popi vino ne bi li se
malo smirila…
– … ili kroz deset godina. A zašto ja to govorim? Zato da se ne
nadamo isuviše u prirodnu smrt, već da sami nešto preduzmemo.
Setimo se kako ]e bilo ubijeno njegovo veličanstvo Teti…
– Njega su na polja Ijalu otpremili telohranitelji – progunđa
Nefteruf.
– Tačno. A njegovo veličanstvo Amenemhet I?

266
– Ubijen je u svojim odajama.
– Tačno.
– Ti si, Šeri, zašao u duboku starinu. A mi živimo u novo doba. Ja
pretpostavljam da je faraon oprezniji.
– Moguće je. Ali pretpostavljam i…
Nefteruf ga prekinu:
– Stani, Šeri. Čuj i mene, sad sam ja na redu. Dozvoli da ja kažem
koju reč… Ja ću odgovoriti – kako? Pogledaj mi ruku. Njom mogu da
ubijem divljeg bika, bez obzira koliko je star. A sad gledaj! – Nefteruf
izvuče iz pasa vešto sakriven mali bodež koji je blistao kao zvezda u
noći. – Evo ga! On može da dosegne do srca, kao pčela do cveta. On će
za tren oka iz grudi izvaditi dušu. On može sve…
Nefterufove oči zakrvaviše se od mržnje. Prsti, skupljeni u pesnice,
pobeleše od stezanja. Mali bodež se kao zmija izvijao u njegovim
rukama.
Šeri beše veoma zadovoljan. Trljao je ruke. Ka-Nefer naiskap popi
vino. O, kakav je junak ovaj Nefteruf!…
– Dragi moj Nefterufe, ti si nam pokazao „kako“ ćeš, ali nam ništa
nisi rekao o tome kada i gde ćeš to uraditi.
– O tome treba zajedno da razmislimo… Čuo sam da faraon
posećuje vajarovu radionicu.
– Da, to je istina, – potvrdi Ka-Nefer.
– U Džehutimesovoj radionici ja donosim vodu u zemljanim
loncima i mesim glinu. Spreman sam čak da mesim i stajsko i svako
drugo đubre, a vi dobro znate zbog čega sam spreman na sve. Ja ga
čekam. Ruke su mi u glini, a ja čekam. Donosim vodu – i čekam. Čistim
podove i čekam. I moram ga dočekati!
– Jesi li to ti namestila Nefterufa u radionici?
Ka-Nefer potvrdno klimnu glavom.
– Vrlo dobro, Ka-Nefer!
– Šeri, ja smatram da je upravo u radionici najjednostavnije sresti
njegovo veličanstvo.
– Ne samo u radionici – primeti Šeri. – A na dvoru?
– Tamo je teže dospeti.
– Kome? – Šeri ponovi svoje pitanje: – Kome?
– Imala sam u vidu Nefterufa…
„…Starac je sve predvideo. Mudra glava! U takvoj stvari treba
dobro otvoriti oči. I misliti za sedmoricu. Treba videti kroz zidove, čuti
ono što ke čuju drugi. Neću se iznenaditi ako faraon još danas ode
svojim precima. A zar Mahu sedi skrštenih ruku? A šta namerava Eje? Ili

267
Horemheb. Jedno je jasno: nije malo onih koji ne misle dobro faraonu. To
je tačno! Ali kakva vajda od toga? Ne može se to odlagati u nedogled…
I Nefteruf reče naglas:
– Ako je vuk opkoljen sa sviju strana – to još ne znači da je i uhvaćen
i da se lovci mogu odmarati i veseliti.
– Ne znači, Nefterufe – složi se Šeri.
– Vukovi imaju naviku da pokazuju zube čak i u samrtnom ropcu.
– I to je tačno.
– A ja ću morati da ponovim ono što sam već rekao: nismo li isuviše
spori? Ne čini li vam se da se isuviše oslanjamo na svakojake povoljne
okolnosti, koje moramo da čekamo?
– A šta da se radi?
– Ja sam, Šeri, rekao da treba preduzeti nešto!
Ka-Nefer reče:
– Žurba ima svoje mane. A odugovlačenje – svoje. A gde je sredina,
najtačnija sredina koja nam je neophodna? Imajte u vidu da faraon ima
osetljiv sluh i dugačke ruke. Ko može da tvrdi da on živi u potpunom
neznanju? Ko može da kaže da on ništa ne zna o nama? A onaj Mahu?
Zar je on bog? I on je čovek. I njemu nije nepoznato izdajstvo. A šta ako
mu se nekim slučajem učini da je naša stvar osuđena na propast?
Ali Šeri odlučno odbaci ovu sumnju. Sve, sve, ali Mahu je rekao ono
što je imao. Skupo bi ga koštala izdaja. On to dobro zna… Šeri se obrati
bivšem robijašu:
– Ja molim i naređujem jasno: ti ne bi trebalo da preduzimaš ništa
slično… Da li me razumeš? – Ništa! – dok nas ne obavestiš – mene ili Ka-
Nefer. Ako faraon dođe u radionicu – zagledaj ga dobro, razmisli o
svemu, budi hladnokrvan. Savladaj se!
Nefteruf nešto promrmlja.
– Šta si rekao, Nefterufe?
– Ništa.
– Da li si me razumeo?
– Jesam.
– Ne žuri. Moraš mi verovati. Ja znam šta govorim. Da li me čuješ,
Nefterufe?
„…On je isuviše ozlojeđen, pa je kao zver. On ništa ne čuje, i ne
može da čuje…“
Šeri se zagleda u bivšeg robijaša. Velika je uvreda naneta potomku
najuglednijeg roda Uaseta. Nefteruf će izvršiti ono što je naumio.
Sigurno će izvršiti… Neka bude šta bude!…

268
Semeri ljubimci

H
oremheb se doveze bojnim kočijama pred Ejeovu kuću. Pre bi
se moglo reći da su ga konji, iz čijih nozdrva kao da je
sukljala vatra, brzi kao ptice iz starih priča, doneli na krilima.
Vojnog zapovednika provedoše kroz bujan vrt ispunjen izuzetno
senovitim sikomorama, prelepim narovima kakvih nadaleko nije bilo i
palmama koje behu jedna lepša od druge. U tom vrtu tako izbujalom
kao da je star sto godina, nalazili su se i kavezi s najraznovrsnijim
majmunima. Bilo ih je malih kao psići, paperjastih kao mačkice, i onih sa
crvenom zadnjicom, sa grivom kao u lava. Da li je istina da ovoj zbirci
majmuna može da pozavidi čak i zverinjak njegovog veličanstva?
Starešina odaja, koji je dočekao Horemheba, potvrdi da majmuni
koji pripadaju Ejeu po broju vrsta prevazilaze faraonove majmune.
Kako si rekao? – zapita Horemheb.
– Tvoja svetlosti, rekao sam da „prevazilaze faraonove majmune“.
Načelnik Ejeovih odaja beše mlad i hrom. On jako pocrvene,
shvativši da je rekao nešto dvosmisleno. Horemheb se glasno nasmeja i
munu mladog čoveka svojom jakom pesnicom u trbuh.
– Lepo rečeno – faraonovi majmuni! Tako mi svega, lepo! Kako se ti
zoveš?
– Nahtiju, tvoja svetlosti.
– Divno, divno, Nahtiju! Ti si u pravu: svi smo mi faraonovi
majmuni! Majmuni njegovog veličanstva. Ha-ha-ha-ha! Pa i ti si takođe
majmun!
Zbunjeni Nahtiju pocrvene. Kako da razume ovog grubog
vojskovođu? „…Njima je lako da se šale i podsmevaju. A šta ako ovaj
razgovor stigne do ušiju cara! Šta to znači – faraonovi majmuni? To se
može shvatiti kao poniženje samoga sebe. Ali se može shvatiti i sasvim
drugačije… Šta s tim ima Horemheb? On za to neće odgovarati. Batine
mogu da zaigraju na leđima Nahtijua. I to sasvim lako…“
– Tvoja svetlosti, ja sam imao u vidu prave majmune, one koji su u
zverinjaku njegovog veličanstva.
Horemheb raširi noge, podboči se, potom se isprsi, smešno zakoluta

269
krupnim očima i stade se nečujno smejati.
– Nahtiju, a šta ti misliš, šta sam ja mislio?
– Tvoj nesrećni sluga to ne može da zna.
– Hajde, pogledaj me u oči!
„…Horemheb je omiljeni semer njegovog veličanstva. Kao što je i
Eje. Samo Eje je star, a Horemheb je u punoj snazi. Dovoljna bi bila samo
jedna reč njegove svetlosti pa da od Nahtijua ne ostane ni koščica! Zašto
se on tako uporno raspituje o majmunima?…“
– Gledaj me pravo u oči!
„…Mali je, izgleda, kukavica. To je veoma smešno – faraonovi
majmuni! A zar nije tako? Mi i jesmo majmuni njegovog veličanstva.
Trčimo kao u kavezu. Prevrćemo se. Vrtimo zadnjicama – neko
crvenom, neko koščatom…“
Nahtijuovo lice beše četvrtasto. Skoro kao mesec na nebu: rastojanje
od uha do uha bilo je isto kao od čela do podbratka. Jednom reči, pravi
sin zemlje Kemi. Samo što je bio hrom. Za ratnika je to velika mana, a za
starešinu odaja, verovatno, prednost. Eje ga ne drži uzalud… Nahtiju je
imao oči crne kao ugalj, i skoro buljave. Nepokretne. Kao pošten čovek.
– Šta je? Jesi li se uplašio, Nahtiju?
– N-ne – s mukom izgovori Nahtiju.
Horemheb ga uhvati za podbradak kao dete:
– Ti si nas nazvao majmunima. I dobro si to učinio!
– Ne, ne! – uzviknu Nahtiju uplašeno.
Ali Horemheb ga nije slušao, već je grabio prema širokom doksatu.
A Nahtiju je stajao zbunjen, ne shvatajući šta se desilo i kakav je smisao
tim nevinim rečima „faraonovi majmuni“ dao ovaj grubi vojni
zapovednik. A šta ako Horemheb prenese to gospodaru Ejeu, i uz to s
nekim posebnim značenjem? Treba prisluškivati šta će Horemheb reći
domaćinu.
Nahtiju pojuri ka žbunju koje je raslo pored severnog doksata…
Eje dočeka uglednog gosta u velikoj sali i povede ga na doksat, u
tihi kutak, zaklonjen od rečne svežine.
– Imaš zanimljivog slugu – reče Horemheb.
– Kojeg? – upita Eje.
– Nahtijua.
– Da. Taj mali je bistar.
– Ja sam to odmah shvatio. On nas je nazvao faraonovim
majmunima.
– Kako? – Eje naćuli uši.
– Faraonovim majmunima…

270
Nahtiju ništa više nije slušao. I to je bilo sasvim dovoljno.
On oprezno iziđe iz žbunja i iz sve snage – koliko mu je hromost to
dozvoljavala – pojuri da se s nekim posavetuje šta da radi ako ga
Horemheb okrivi za težak greh brbljivosti…
A Eje i Horemheb nastaviše razgovor, zaboravivši na „faraonove
majmune“.
– Duboko poštovani Eje, došao sam za savet. Za prijateljski savet –
podvuče vojni zapovednik. – U Aziji nas toliko potiskuju da nam tamo
uskoro neće ostati ni komadić zemlje od starih poseda.
– Potiskuju, kažeš?
– Da – veoma cenjeni. Još nikada nismo bili tako poniženi od tih
Azijata.
– Zar?
– To je sasvim tačno.
– Kakav užas!
„…Starac se samo vešto pretvara da ni o čemu pojma nema: A
međutim, sve mu je dobro poznato. I to iz prve ruke. Od njegovih ljudi
vrvi Kemi – od Delte do Stenovitih planina. A pravi se kao da se tek
probudio…“
– Da, visokopoštovani Eje, ja sam mnogo puta o tome obaveštavao
njegovo veličanstvo…
– I šta je bilo?
– Ništa nisam shvatio iz njegovih odgovora.
– Bili su tako duboki?
„…Starac hoće da me uhvati za reč. Ali od toga ništa neće biti…“
„…Ovom vojskovođi nikako ne stavljaj prst u usta jer će ga odgristi.
Ne mogu da shvatim zašto faraon drži pored sebe ovu vojničinu. Zar ne
bi bilo bolje da ga pošalje negde daleko? Na primer u Džahu, neka tamo
ratuje s Hetitima…“
– Moguće je da su reči njegovog veličanstva bile isto toliko slikovite
i duboke kao i njegove himne. Ali ja sam grub čovek i razumem samo
naredbe.
Eje ga je iskosa posmatrao: kao da je hteo da kaže ne pravi se
naivnim, ne pokušavaj da praviš budalu od starog bika.
– Da, naravno, reči njegovog veličanstva nisu nam uvek razumljive.
Njegovim ustima govori božanstvo koje sija i sve nas greje. Treba se
dobro napregnuti da bi se potpuno shvatio smisao njegovih reči.
– Poštovani Eje, reči koje izvoli da izgovori njegovo veličanstvo –
život, zdravlje, moć! – mi nikada nećemo shvatiti. Jer šta smo mi u
poređenju sa sinom boga? Zaista smo majmuni o kojima govori Nahtiju.

271
Njegovo veličanstvo – život, zdravlje, moć! – vidi ceo svet i čuje otkucaje
naših srca. On je ovde, na pragu, i kaže nam: mir s vama, sluge moje,
robovi moji!…
– … Majmuni moji.
– Kako?
Eje mirno ponovi:
– Majmuni moji.
Horemheb zinu od iznenađenja.
Eje reče:
– Čuj me, poštovani Horemhebe: ili ćemo biti licemeri i uzalud
gubiti vreme, ili ćemo razgovarati kao ljudi, životno zainteresovani za
blagostanje Kemi. Ja tako mislim. Znam da i ti misliš tako. Ne možeš
drugačije. Zar ne?
Horemheb mahnu rukom, kao da hoće da kaže da je odista vreme
da prestanu da se prave ludi i da treba da počnu da razgovaraju iskreno.
„…Ili Eje hoće da me izda, ili je on stvarno nečim nezadovoljan. Za
svaki slučaj biću oprezan. Ovaj starac nije od onih koji govore otvoreno.
Za svaku izrečenu misao on ima u rezervi još dve. Jednu za svoje
opravdanje, ako bude potrebno, a drugu – za zadavanje udarca. I tako,
odjednom tri misli. To je više nego dosta…“
„Megdandžija! Kavgadžija! Grubijan! Ova junačina će daleko
doterati samo ako mu se na vreme ne potkrešu krila. Meni su govorili – i
to ne bez razloga – da on gleda dalje od Etiopije ili Sinajskog poluostrva.
Taština vojskovođe nema granica ako oseti da mu dozvoljavaju da radi
po svom nahođenju. Takav vojskovođa ne bira svoje neprijatelje,
Dušratua ili Supilulijuma, već svoje drugove, do kojih može lakše da
dođe…“
Eje reče
– Da, ti si u pravu, Horemhebe: mi gubimo Aziju; doduše, ne
konačno. Postoji još mogućnost da spasemo tamošnje posede.
– Postoji, tvoja svetlosti, postoji!
Učtivi Eje upita gosta šta bi želeo da jede: pečenu gusku, ili
kokošku, parče govedine s roštilja ili teleće srce na štapiću od drenjine?
Horemheb se namerno zamisli. On reče da Pentu savetuje da se ne
preteruje s mesom. Pentu kaže: što manje mesa, a što više povrća – bilo
kog povrća, čak i obične trave. Na Ejeovo pitanje: neće li se čovek u tom
slučaju pretvoriti u preživara – Horemheb odgovori da Pentu ovo
pitanje ostavlja otvorenim. U Mitaniji postoji divan običaj da se jede
kuvano meso, a u izuzetnim prilikama – meso s roštilja. Eje reče da je to
stvarno divan običaj. Izgleda da ključala voda ispira iz mesa nekakve

272
škodljive sastojke. I tada meso postaje najčistije i najprirodnije… Ali ako
bi se do kraja slušao Pentu i svi njegovi saveti, reče Horemheb, onda se
uopšte ne bi smela piti obična voda iz blagoslovene Hapi koja daruje
život, i voda iz oaze u pustinji. A na pitanje zašto, Pentu tvrdi da je to
zato što se čovek sastoji iz vode i vatre. A između vode i vatre postoji
stalna borba: čas pobeđuje vatra – i onda čovek žudi za vodom, čas
pobeđuje voda i tada se čovek deblja. Nema potrebe dodavati vodu
vodi. Šta bi na to rekao poštovani Eje?
Semer se osmehnu, tajanstveno namignuvši vojskovođi. Zar je za to
potrebno posebno objašnjenje? Na pitanje: može li se piti voda ili ne,
najbolje je, da bi se izbegle duševne patnje – piti vino ili pivo.
– Oho! – uskliknu vojskovođa, pljesnuvši dlanom o dlan. – Eje, s
tvojom mudrosti se ne može izići nakraj. Ako voda stvara pometnju,
onda su vino ili pivo napici koji ne dopuštaju dva tumačenja. A ako je
tako, onda je za muškarca prava sreća da pije vino. Voda i vatra, koji se
nalaze u vinu – naročito u dobrom vinu – tako su se sprijateljili da
nikada neće da naškode čoveku.
Ove reči gostoljubivi domaćin shvati na svoj način i naredi slugama
da otvore najbolje amfore s prošlogodišnjim vinom – belim i crnim – i da
ga donesu u nekoliko krčaga. Ako je vino bilo brzo izabrano, onda se
gost sa izborom jela očigledno nije žurio.
– Guska je masna – reče on.
– Kokoška nema taj nedostatak.
– Jeo sam je jutros.
– Onda izvoli govedinu. I to bubrežnjak.
Horemheb se glasno nasmeja:
– Onaj komad koji se nalazi blizu mokraće?
– Pa, ako hoćeš, blizu mokraće.
– Ne razumem zašto su najbolji komadi baš oni koji se nalaze blizu
bubrega?
– To je jasno, jer se i čovek začinje negde između mokraće i izmeta.
– Tačno! – povika vojskovođa. – Ako se i žene, ta divna stvorenja,
takođe začinju blizu mokraće, onda ja bez kolebanja biram goveđi
bubrežnjak!
„…Ovaj čovek je zaista prava prostačina – ograničen je u svojim
mogućnostima da se razmeće finijom šalom. Jadni Horemheb! Šatori,
život u vojničkom logoru i muštranje vojnika nisu mogli da mu
nakaleme fini ukus. Uostalom, možda je to i bolje. Mokraća takođe nije
loša tema za vojnički humor. Dovoljno je da se vojnik malo napije pa da
počne svašta da govori. Šta može na primer, biti veselije od takve priče?

273
– Mitanac je izmazao Hetita svojim izmetom, a Hetit izmokrio Mitanca
od glave do pete… Ceo logor se valja od smeha i traži nove slične priče.
Ili, evo još jedne omiljene teme: deset asirskih ratnika siluju zarobljenu
Vavilonjanku, a njoj je i to malo, i bradati Asirci posramljeni beže…“
Eje je bio u pravu. Posle samo dva popijena pehara vina Horemheb
je razvezao beskrajnu priču o nekom Aramejcu koji ništa nije uspeo da
uradi s mladom zarobljenicom zato što se opoganio… I tako dalje.
Ali Horemheb uopšte nije tako naivan kao što izgleda. Za svoje
napredovanje u službi on je imao da zahvali samo njegovom
veličanstvu. Pravo govoreći, on nije pripadao nekom rodu poznatom po
ugledu ili podvizima. Njegovo veličanstvo je nešto videlo u njemu kad
ga je izabralo za starešinu vojske. I tako je od malo poznatog oficira
postao njegov omiljeni semer. Razume se, sve se to ne postiže samo
grubim šalama. Ne može se osporiti da je Horemheb sposoban za mnoge
stvari. U slučaju potrebe on bi mogao, bez griže savesti, gaziti i preko
leševa svojih drugova. A, osim toga, on je neobično odvažan, energičan i
hrabar. I grub kao svaka vojničina. Nemoguće je ne računati na njega.
On poseduje realnu snagu – vojsku! U njegovim rukama je mač.
Horemheb sažvaka meso kao vuk antilopu. I ubrzo beše
dobroćudno i pristojno raspoložen.
Eje, veoma iskusan i oštrouman čovek, koji je osedeo slušajući
dvorske intrige, čekao je da Horemheb otpočne glavnu temu razgovora,
zbog koje ga je i posetio. Pauku se, naravno, nije žurilo. On je samo po
jedva primetnom podrhtavanju svake niti paučine osećao da se vreme
približava…
Horemheb odjednom prestade da se šali. Pogled mu se zadrža na
peharu s vinom. Zatim podiže dve crne šljive koje su mu služile kao oči,
i reče:
– Eje, hoćeš li mi objasniti, šta se to zbiva sa njegovim veličanstvom
– život, zdravlje, moć?
Eje ćutke zavrte glavom. Zar Horemheb i sam ne shvata šta se
dešava sa njegovim veličanstvom? A istovremeno stari semer je osećao
da zapovednik vojske pokušava da zapodene iskren razgovor, jer ga
nesumnjivo nešto uznemirava. Eje bi veoma želeo da zna šta je to. Ali
reči podstreka Horemheb od njega neće čuti. Eje će ga samo slušati…
ćutati i slušati…
„Stara lisica-sveznalica. A pravi se kao da je juče ugledala svet. Eje je
mnogo radio za faraonovu dobrobit. Njegovo veličanstvo se u svim
poslovima oslanjalo na njegove savete. Njegove i Merirove, koji, izgleda,
ispušta dušu (što je nesumnjivo dobro). On čeka da ja sve izbrbljam. Ja

274
treba da otvorim dušu, a on samo neodređeno da klima glavom. Ako
slučajno njegovo veličanstvo nanjuši da smo razgovarali – Eje će, kao i
uvek, ostati po strani… E, neće baš tako biti! Malo ću ga namučiti…“
Horemheb otpi gutljaj vina:
– Mene brine njegovo zdravlje…
– I mene, poštovani Horemhebe.
– Da li bi se moglo ubediti njegovo veličanstvo da više pažnje
poklanja odmoru, a manje državnim poslovima?
– Meni to nije pošlo za rukom. Pokušaj ti.
„…Znači, ćutiš, Eje?… Probajmo onda s drugog kraja. Zagolicao
sam te pod pazuhom – i ništa. A šta ako pokušam s petama?…“
– Poštovani Eje – njeno veličanstvo Kija se svima veoma dopala na
dan podele nagrada.
– Je li?
– Veoma! Držala se dostojanstveno i čak veoma skromno.
– Pa šta ćeš, Horemhebe, skromnost joj ne možeš oduzeti.
– Bila je neobično upadljiva u svojoj purpurnoj odeći, a i zlatan
ureus joj je divno pristajao.
– Jeste, Horemhebe, jeste.
„…Ovaj semer zna Naftitu još od kolevke. I veoma je blizak sa
starom caricom Tijom. Dosta je napora uložio da bi njegovo veličanstvo
postalo ono što je sada. U svim prilikama se slagao sa njim, uvek mu je u
znak odobravanja klimao glavom. Ali mora se priznati da Eje nijednim
svojim sudom nije odao svoj udeo u nekoj stvari – bilo dobroj ili lošoj. A
to treba umeti! I imati poseban karakter!…“
– Poštovani Eje, sa svih strana moglo se čuti da je njegovo
veličanstvo ispravno odabralo, da je njegovo veličanstvo zaustavilo
pogled na najdostojnijoj!
– Moguće je, Horemhebe, moguće je.
– Roditi šest kćeri, a ni jednog sina – to zaista nije u redu! Jadna
Naftita, koja sada samuje u Severnom dvorcu, mora to da shvati.
– Naravno, naravno.
– Njegovo veličanstvo ju je volelo i dan i noć, jednako maštajući o
sinu.
– Da, da, da…
– A sina nema, pa nema…
– Da, da, da…
– Njegovo veličanstvo je izabralo onu pravu…
– Izabralo je… Izabralo je onu pravu, Horemhebe.
Eje ponudi gosta pečenim mesom, i to zaista lavovskim zalogajem –

275
ogromnim, crveno-mrkim, malo krvavim komadom koji je mirisao na
dim. Horemhebu se zažariše oči kao u zveri koja je pretrčala preko
Istočne pustinje.
On prihvati ponudu.
Krupni sluga se iskezi i, na Ejeov znak, veštim pokretom skide meso
sa ražnja i ogromna glinena činija zveknu kad meso pade u nju.
– Uzmi malo i od ovog prekomorskog zeleniša. Doneli su mi ga sa
ostrva Isi. Kažu da ga Hetiti obožavaju.
– A šta sve oni ne obožavaju? – upita Horemheb. – Oni sve jedu. Ali
i pored svega su Azijati, mada su malo bolji i čistiji od stanovnika
Retenua i Vavilonjana.
– Mitanci takođe vole zeleniš.
– Da. Oni imaju svakojakog mirišljavog zeleniša, i ljutog i nakiselog.
– Imaju čak i gorkog.
– Ubedio si me, Eje: uzeću ovu vezicu. Ako se pretvorim u tele –
greh na tvoju dušu.
Oni potom popiše u zdravlje njegovog veličanstva, za napredak
velikog doma u Ahetato u i cele Kemi. Horemheb izgovori samo
nekoliko reči, a Eje – tri puta više i kitnjastije. Kao da im je iza leđa stajao
sam faraon ili starešina njegovih doušnika – Mahu. Razmislivši,
Horemheb održa pohvalni govor upućen zemaljskom božanstvu. Eje ga
je slušao, naoružan strpljenjem (toga je imao dosta).
– Tako je, Horemhebe, tako je – odobravao je.
Horemheb pade u vatru i poče veličati vojne poduhvate njegovog
veličanstva, za koje je odlično znao da ih uopšte nije bilo, ako se ne
računa sramno odstupanje u Aziji, u Libijskoj pustinji i u Etiopiji. A šta
onda, zapravo, ostaje? Vojne parade na dvorskom vežbalištu?
Eje je izigravao ovčicu. Stalno je klimao glavom pijući vino. Samo
jednom dodade jednu reč u beskrajni Horemhebov govor. Faraonov
genij je nedostižan i neobuhvatan, rekao je Eje. Ali najbolje od svega što
je stvorio, armiju, ovekovečio je ratnim podvizima…
– Čime? – upita oprezno Horemheb.
– Podvizima.
– Kakvim, Eje?
– Pa ratnim.
Horemhebu nabrekoše žile na vratu. On pocrvene i zdrobi kost
zubima. Eje se trže od krckanja kosti.
„…Eje se očigledno ruga. Otvoreno se ruga. Samo kome? Njegovom
veličanstvu ili meni?…“
– Eje, da li pod tim ratnim podvizima tvoja svetla i duboka pamet

276
podrazumeva i odstupanja?
– I odstupanja, takođe.
– I ono panično bežanje, Eje?
– A zašto da ne?! Ako nema drugog izlaza.
– Eje, zar i prepuštanje rođene zemlje neprijatelju?
– Da.
– I stoke, Eje?
– Na žalost, da.
– I ljudi, Eje?
– Sve se dešava, Horemhebe. Samo neki veći čovek, koji bi svojim
umom nadmašivao njegovo veličanstvo, mogao bi jednim pogledom da
obuhvati njegove postupke koji predstavljaju naše pobede.
„…Očigledno da neko u žbunju ili iza zavese koja zaklanja vrata
prisluškuje ovaj razgovor. Drukčije je nemoguće crno nazvati belim.
Mora da je ovo neka Ejeova podvala, drugačije ne može biti. Ali kakva? I
zašto? Zar samo zato da bi mi naškodio?“
Nastupio je sumrak. Eje naredi da donesu svetiljke. I to one veće, od
alabastera. Ne toliko zbog svetlosti koliko zbog grejanja. On nije voleo
svežinu meseca paonija. Više je voleo vreli epifij s prijatnim mirisima
livada i polja, škripom kola koja odvoze letinu. U mesecu epifiju mogu
se koristiti mahalice, hladnim pivom oterati vrućina. A paoni traži toplu
odeću. Od Delte dolazi hladan vazduh i kuće su veoma hladne. Možda
je paoni malo bolji od prethodnog farmutija, ali oba su neprijatna.
Tri žiška rasporediše oko njih. U odaji postade prijatno i toplo.
Horemheb zatraži da udalje žiške od njega. Njemu ne samo što nije bilo
hladno, već mu beše toplo od popijenog vina u kome je bilo dovoljno
vatre.
Eje se ogrnu jagnjećim krznom, a preko nogu prebaci leopardovo
krzno.
– Čovek se mora čuvati u mesecu farmutiju i paoniju – reče on.
Horemheb veselo dodade.
– I u epifiju – od vrućine, i u totu – od vode, i u hojaku od plućnih
bolesti. Jednom reči, cele godine!
– Ali ipak najpre u farmutiju i paoniju, kada voda u čoveku
pobeđuje vatru. Tako uči Pentu.
Horemheb odmahnu rukom:
– Ako slušaš mudrace, onda bi trebalo da odmah čim se rodiš legneš
u sarkofag. Ja loše poznajem stare knjige, a sadašnje uopšte ne čitam. Ali,
pričaju da ima pametnih ljudi koji kažu: čini samo ono što ti je prijatno,
što ti čini zadovoljstvo. Ja se držim toga pravila.

277
– Po tvrđenju naših moreplovaca, ljudi koji žive zapadno od Hetita
su pametni. Oni poštuju isto pravilo koje i ti, Horemhebe. Ne znam da li
to čine svi? I da li među njima ima i pametnih i glupih? Kod svakog
naroda postoji izvestan broj i jednih i drugih.
– Glupih je više, Eje!
– Slažem se. Ali meni je došla do ruku jedna vrlo stara knjiga. Uzeli
su je od jednog pljačkaša grobnica. Taj nevaljalac se uvukao u grobnicu,
izgubljenu u pesku, i opljačkao je, odnevši pri tom zlata za dvadeset
debena. A možda i više. Njemu su oduzeli dobro sačuvani svitak.
Hakehesep kraja u kome je bio uhvaćen lopov poklonio mi je svitak. U
njemu je pisalo da se glupaci rađaju na smenu s pametnima, kao dečaci i
devojčice. Deca, začeta u mesecu epifiju, gluplja su od one koja su začeta
u mehiru.
– O, veliki Atone! – uskliknu Horemheb. – To je za mene velika
radost.
– Zašto, Horemhebe?
– Njegovo veličanstvo se rodilo u mesecu hojaku – znači da su ga
njihova veličanstva začela u mesecu mehiru.
Eje se osmehnu. Horemheb je bio toliko ozbiljan da je Eje dobio želju
da se od srca nasmeje, ali se savlada.
– O, da, Horemhebe, to i mene raduje. – A potom ga upita:
– A u kom si se ti mesecu rodio, Horemhebe?
– U mesecu mesoru. Baš u vreme izlivanja Hapi.
– Baš si srećan!
– Da, ja se ne žalim na svoj mesec. A ti, Eje, kada si ti začet, ili je to
tvoja majka krila?
– Ne, ja sve znam. Avaj, rođen sam u mesecu epifiju!
Horemheb se glasno nasmeja i prodrma semera za rame:
– Eje, ne veruj staroj knjizi. Bolje veruj meni. Ti si pametniji od svih
rođenih u toku svih meseci u godini: i u mesoru, i u hojaku, i u totu.
Jednom reči, u toku svih meseci!
– Ti me tešiš zato što sam rođen u mesecu epifiju.
– Nije mi to ni na kraj pameti! – odgovori vojničina, ne shvativši
ironiju. – I ja bih želeo da sam se rodio istog meseca u kome i ti!
– Hvala ti na tome.
Horemheb upita domaćina: da li će biti nešto slatko. Bilo bi divno
kada bi bilo ušećerenih urmi i kolač – ak, napravljen sa orasima i testom
zamešenim s medom.
– Biće i ak, a biće i još nešto.
– Posle pečenog mesa uvek ide nešto slatko – reče Horemheb.

278
Njegovo snažno telo moglo bi da zatraži i još nešto, što bi svakog drugog
odmah oborilo na zemlju. Na primer, piće ua-am, koje se dobija tako što
se crno vino meša sa belim, a onda se tome dodaje jako pivo i nekoliko
kašika meda, pravog, čistog pčelinjeg – bijit, potom se svemu tome
dodaju sečene breskve, jabuke, kruške. Piti ovaj napitak prava je
poslastica naročito ako je čovek jak i potpuno zdrav.
Dok su jeli slatkiše, Horemheb otvoreno upita:
– Šta namerava da radi nova gospodarica Velikog Doma?
Eje raširi ruke.
– A ja znam – ne bez grubog lukavstva saopšti Horemheb.
– Šta?
Eje odgurnu kolače, koje nije ni dodirnuo.
– Ja znam – reče Horemheb.
– Slušam te.
– Hoćeš li iskreno da ti kažem?
– Hoću.
Horemheb reče to tako kao da govori o još jednom parčetu kolača
ak, koji je bio izuzetno ukusan:
– Da kida glave. Kao pilićima. Prvo tebi. Zatim meni. Pa Mahuu. I
Tutuu. I…
– Stani malo – zaustavi ga Eje. – To su priče.
– Kakve priče?
– Najobičnije. Priče za malu decu.
– Oprosti, poštovani Eje, ako sam rekao nešto što ti nije po volji. Ali
dužnost mi nalaže da uvek govorim istinu. Posebno tebi. Uostalom… –
Horemheb podiže pehar. Pogleda na dno. – Uostalom, možda su sve to
samo bajke. A ja znam koliko te voli njegovo veličanstvo. On nikada
neće dozvoliti da povrede njegovog semera-ljubimca.
Eje se natmuri:
– On ne voli samo mene. Ni prema tebi se ne ponaša ništa gore. Sve
mi je to dobro poznato, poštovani Horemhebe.
– A šta rade dva omiljena semera njegovog veličanstva kada su
zajedno? – Horemheb visoko podiže pehar. – Oni piju u zdravlje
njegovog veličanstva – život, zdravlje, moć! Neka blagi bog vlada sto
godina u svom Velikom Domu! Samo sto godina! Ne manje!
I oni iskapiše.
„…Horemheb ni jednom reči nije otkrio cilj svoga dolaska. Ali se
moglo ponešto naslutiti. Vojničini se čini – i ne bez osnova – da u
Velikom Domu nešto nije u redu. U Velikom Domu ima velikih
nesuglasica, to je očigledno. Da li je Horemheb nameravao da osigura

279
moju podršku ili mi nudi svoje prijateljstvo? Ili me upozorava na
nekakvu opasnost! Ali kakvu? S njim treba biti oprezan. Izdaće te, a da
ni okom ne trepne. Zariće ti bodež u telo, a neće prestati da se smeje… A
ipak, on mora da je nečim ozbiljno uznemiren…“
„…Eje se pravi kao da je sfinga. Jedna od onih što strče usred peska
nedaleko od Men-Nofera. Savest mi je čista. Došao sam ovamo otvorena
srca. A on?…“
– Poštovani Eje, tvoja je mudrost poznata u obe zemlje Kemi. Ne
kažu ljudi uzalud: to je čovek koji misli mudro. Ne kažu uzalud: to je
čovek dostojan da bude prvi smer. Ne govore uzalud: to je čovek čija
ruka zna sve tajne pisma, on je pravi veliki pisar! Uho njegovog
veličanstva te sluša, jer si ti um i savest Kemi. Semeri te slušaju,
govoreći: on je naš učitelj. Veruj mi, poštovani Eje, ne govorim ti to zato
što sam jeo s tvoje trpeze i okusio tvoje divno vino, već zato što je to –
potreba moga srca i moga jezika.
„…O, bogovi, suprotstavite se zemaljskim silama koje bi učvrstile
vlast ovog Horemheba pred licem svih iskušenja Velikog Doma…“
„Starče, kad ćeš najzad da nas oslobodiš svoga lukavstva i večitog ni
„da“, ni „ne“? Zar je tako malo mesta ostalo za raku? Ili su osiromašili
prostori polja Ijalu?…“
Tako su razgovarali u ovaj predvečernji čas dva velika semera, dva
miljenika njegovog veličanstva. I u tom trenutku niko živ – ni prorok, ni
smrtnik, ni besmrtnik – ne bi mogao da prorekne da te večeri meseca
paonija sede jedan naspram drugoga budući faraoni velikog carstva.
Njihovo častoljublje je očigledno iščezlo. A oni sami ispali su slabiji
od svoje sudbine i još slabiji od okolnosti.

280
Ljubav, ljubav, ljubav…

T
ihotep nije više mogao da zamisli život bez nje. A i Soru je
osećala užasnu prazninu ako ne bi videla Tihotepa makar
izdaleka. Bilo samoga ili u društvu prijatelja vajara prilikom
ručka u Userhetovom dućanu. On je pomišljao da je uzme za
gospodaricu svoga doma. Znao je da će Userhet za nju sigurno tražiti
otkup. I to ne baš mali… Tačno je da nema žene skromnije i poslušnije
od Aramejke. Šaljivčine kažu – ako hoćeš da budeš srećan, onda treba da
uzmeš tri žene: Egipćanku, koja će štedljivo voditi domaćinstvo,
Aramejku, na kojoj do mile volje možeš iskaljivati bes, i Mitanku, od koje
nema veselije žene na svetu.
Prijatelji su savetovali Tihotepa da požuri sa odlukom. Oni su se
nudili da posreduju u pregovorima sa dućandžijom, govoreći: „Soru je
prošla sito i rešeto – od nje se ne može naći bolja žena.“ Jedne večeri
Soru obuče svoju najlepšu haljinu od najtanje vavilonskesvile, na glavu
stavi novu kestenjastu periku, oko vrata ogrlicu s perlama iz Džahe, a na
ruku skupocenu grivnu od „nebeskog gvožđa“ i pojavi se kod Tihotepa.
Bila je sveža kao čista voda u najboljoj oazi za koju tek kad je popiješ
možeš da kažeš kakvo je čudo.
On ju je ushićeno gledao; kao da je prvi put vidi. I iznenada oseti
duboko poštovanje prema bogu koji je zajedno sa ovim svetom i svim
što postoji stvorio i divnu Soruu. Šta je to što utiče na nju da iz dana u
dan postaje sve lepša, sve prozračnija, sve lakša, viša, tanja, nežnija,
uspravnija, vatrenija, privlačnija? Kakva to sila kipti u njoj, pretvarajući
je od grešnog zemaljskog stvora u biće koje je sišlo s neba?
Tihotep je dosta slušao o staricama koje su sposobne da svojim
čarolijama čine neverovatna čuda – da pretvore muškarce u magarce,
lepotice u rugobe, a rugobe u neopisive lepotice, zdrave u bolesne, a
gubavce u zdrave ljude. Soru nema potrebe za uslugama takvih starica.
U to nema sumnje! A ipak je neverovatno: ona sva cveta, zadivljujući sve
svojom lepotom.
On je istovremeno bio i iznenađen, i potišten, i zbunjen. I njoj se
učini da je nije prepoznao. Ili je možda zaboravio. To se dešava

281
ureknutima od zlih očiju. Možda su mu zavidljivci na nepoznat način
zamaglili oči.
Oni su stajali jedno naspram drugoga, u njegovom domu, među
žišcima koji su osvetljavali malu sobu nestvarnom svetlošću.
– Reci makar nešto – zamoli ga ona.
– Jesi li to ti, Soru? – najzad izgovori on.
– Da, ja sam!
– Reci mi ko te je stvorio tako lepom?
– Zar misliš da sam lepa?
– Izuzetno! I svakim danom si sve lepša!
Soru zaplaka od, sreće. Suze-radosnice potekoše joj niz nežno
rumene obraze.
– Koji je taj čarobnjak?
– Hoćeš da ti kažem?
– Reci mi, reci.
I ona prošapta:
– To je ljubav. Ljubav, ljubav – ponavljala je. – Tvoja ljubav!
Tihotep beše tužan. Njegovo mlado lice, kao pozajmljeno sa
najboljih Džehutimesovih i Jutijevih skica, beše malo izduženo i bledo.
– Šta ti je? – prošapta Soru i učinivši dva mala koraka nežno mu se
obesi o ramena dodirujući vrhovima prstiju pod. On zatrese glavom kao
pospan konj koji otklanja san. Kao ptica koja širi krila i ugleda Soru u
svim njenim bojama, kao dugu nad morem, kao sjaj dragulja iz Ta-
Netera. On je zagrli, podiže u naručje i odnese do ležaja koji je mirisao
na lišće retkog drveća juga.
Oni legoše jedno pored drugog. I on uze njene tanke i nežne prste u
svoje i diveći im se stade ih posmatrati tako pažljivo kao da želi da je
uhvati u nečem nedozvoljenom.
„…Ovo su prsti princeze. Prsti stvoreni za najtananiji ručni rad i
ljubav. Njihov najvažniji zadatak je nežnost. Njihov posao je da miluju
ljubavnike čas nežno, čas grubo. Da ulivaju novu snagu muškarcu koji je
onemoćao od burne strasti. Burne i neobuzdane i donekle neprirodne…
On je gledao u tavanicu; tužan kao i pre, nesvesno se igrajući njenim
prstima. Soru je osećala da je on odsutan. Nije mogla to da ne oseća, jer
je naučila da posmatra muškarce i da po neznatnim promenama izraza
lica određuje raspoloženje. Naučila je to protiv svoje volje, kao što mlada
lavica uči da nabavlja hranu, razvijajući njuh i neverovatnu osetljivost za
raznovrsne šumove i svakojaku pisku.
Ona ne izdrža i upita:
– Izgleda da ne voliš što sam došla… Ili ti možda nije dobro?

282
– Pogodila si.
– Znači, bolestan si?
– Da, od posebne bolesti.
– Od koje?
– To čak nije ni bolest.
– A šta je onda?
– Kako da ti to objasnim, Soru? To je posebno duhovno stanje kada
te ništa određeno ne boli, ali ti je celo telo lomno.
– Za to postoji dobro sredstvo, Tihotepe.
– Misliš na vino?
– Da.
– Ne, Soru, ne verujem da ono može da pomogne.
On zatvori oči i dalje je držeći za prste. A onda poče da ih steže…
Najpre slabije, a onda sve jače i jače.
– Ne boli me. – reče Soru.
Vajar joj na to pusti ruku.
– Rekla sam da me ne boli.
Soru se pripijala uz njega priljubljujući svoje usne uz njegove. One
behu hladne, ukočene. Jednom prilikom neki libijski trgovac joj je rekao:
„Soru, tvoji poljupci bi mogli i mrtvog da ožive.“ Soru je to dobro
zapamtila. Još mnogo laskavih reči govorili su joj najrazličitiji muškarci –
mladi i oni u godinama, mladići i starci… Ali ovoga puta njeno iskustvo
ostade nemoćno.
Soru nije skidala oči s Tihotepa. Njegov, uvek tako dubok pogled,
beše površan, bez svežine. Bilo joj je teško: zar se tako završava ljubav?
On je zagrli, nasloni usne na njeno uho i prošapta joj:
– Ne ljuti se, Soru, zbog mog raspoloženja…
– A za to je kriv…
– Nisi ti.
– Ko je onda?
Tihotep se pridiže, namesti je pored sebe i uhvati oko struka.
– Kriv je, možda sam bog.
– Bog?
– Da, Soru. Druge krivce ne vidim. On raspolaže i dobrim i zlom.
On čini milost i odvraća jedne od drugih.
Soru reče:
– Tebi se nije dopadala moja zamišljenost. Sada smo izmenjali uloge.
Ja sam postala lakomislena od ljubavi, a ti si tužan…
Mladi vajar zavrte glavom.
– Svako ko voli Kemi i ko je predan njegovom veličanstvu, ne može

283
da ne tuguje. – Sudeći po njenom pogledu punom nedoumice, Tihotep
shvati da je potrebno neko detaljnije objašnjenje za koje on nije imao ni
snage ni želje. Zato progovori, tiho i brzo: – Raskid između njegovog
veličanstva i Naftite predstavlja nešto ozbiljnije nego što je u prvi mah
izgledalo. Kada kuća naprsne, treba videti kuda vodi pukotina…
– A kuda vodi, Tihotepe?
– Bojim se da ona nikud ne vodi, već samo otkriva mračnu prazninu
koja zjapi.
– Da li je to strašno?
– Jeste. Ta praznina preti da nas sve proguta.
Ovo proročanstvo je bilo neprijatno. Soru nije odmah mogla da
shvati šta se može desiti.
– O kakvoj praznini govoriš, Tihotepe?
– Kako?! Zar treba objašnjavati o kakvoj je praznini reč? A da li nju
uopšte uznemirava nešto što nema neposredne veze sa njenom
otadžbinom ili ljubavlju? Kao što je, na primer, sudbina Kemi.
– Šta? Šta? – začudi se Soru.
– Sudbina Kemi – ponovi on.
– Mili moj – zaguguta ona – pa ti me zamenjuješ sa caricom. Ili sa
samim faraonom. Reci mi, da li si me zaista zamenio?
– Dakle, ti ne razbijaš glavu takvim sitnicama?
– Iskreno govoreći, ne. Kakve ja veze imam s tim? Dovoljno imam
svojih briga. A tebe prosto ne mogu da prepoznam. Uvek si bio
raspoložen. A sada? Čuj, Tihotepe: ti si odista dostojan da budeš ako ne
faraon, ono bar semer. A ja sam pomislila da si zavoleo neku lepoticu.
Reci, da li si zaljubljen? Zakuni mi se!
– Soru, zar je moguće da ti nikada ne pokušavaš da pogledaš u
budućnost zemlje u kojoj živiš?
– Ko me za to pita? Ko sam ja ovde? I kakav značaj ima to da li ja
gledam u budućnost ili ne?
Njen izraz lica beše tako detinjasto nežan i tako bezazlen da ga to
odjednom oraspoloži. On pade na ležaj i nasmeja se.
– Šta ti je? – upita ona. – Čemu se sada smeješ?
– Jednostavno tako… Ili si ti možda veoma pametna?… – on ne
završi misao.
– Ili… nastavi… dovrši, Tihotepe.
– Ili si veoma glupa?
Soru se na ovo ne uvredi:
– Zaista? Jesi li siguran u to da sam glupa?
– Samo se pitam jesi li ili nisi…

284
Ona napući usne…
– Svejedno mi je da li sam glupa ili nisam. Važno mi je da me voliš!
Kada ja volim – onda samo volim! Onda zaboravljam na sve neprilike.
Onda mi se čini da sam srećna.
Šta čovek na ovo da joj kaže? Poznato je da su žene isto što i trava
na livadi. Travi su potrebni sokovi, potrebna je svetlost i toplota sunca.
Možda još i cvrkut ptica. A do drugog joj nije stalo. Ljubav je za ženu
sve. Ona ne može bez ljubavi. Uz ljubav ona će podneti svako iskušenje.
Stavi je sa voljenim u praznu barku, i ona će zaploviti u Ta-Neter. A
možda još i dalje! A zar je Zapadna pustinja prepreka za zaljubljenu
ženu, čije srce privlači drugo srce?
– Slušaj, Soru, da li u životu ima stvari koje su važnije od ljubavi?
– Ne znam. Možda bi ti mogao da kažeš šta je važnije?
– Državni poslovi, na primer.
– O njima brinu faraon i njegovi semeri.
– Lepo.
– I hake-hesepi.
– To je tačno.
– Eto vidiš! – zaključi Soru. – Ima ko da misli na državne poslove.
– Ti pričaš o nečem drugom! Dozvoli da ti objasnim… Zamisli da
sutra ostanemo bez krova…
On pričeka da vidi šta će ona reći. Soru ne pokaza ni najmanje
čuđenje:
– Zar svi imaju krov nad glavom? Ja poznajem nemhue koji kao
pacovi žive u rupama. Oni rukama zatvaraju usta – da se ne čuje kako
proklinju faraona i njegove semere.
– Tako, znači! A zašto ih proklinju?
– Zato što nemhu živi kao ispod krokodila. Kao čovek koji se nađe
ispod tog čudovišta. Nemhui su mislili da je došlo njihovo vreme, pošto
je aristokratija svrgnuta, a pokazalo se da uopšte nije tako! Svi ti nemhui,
sva ta gladna sirotinja danas glođe kožu. Sirovu kožu umesto mesa. Zar
je to život?! A ti pominješ krov nad glavom. Bez njega se još i može. A
bez hleba – nikako!
Tihotep posive:
– Po meni, Soru, ti živiš lagodno. Odakle onda sve to znaš?
– Zar nemam oči?
– Imam ih i ja.
– Znači, loše vide.
– Ja nisam slep!
– Čovek može i pored očiju da bude slep.

285
– Ti me iznenađuješ!
Soru ga zagrli. Približi mu se sasvim blizu. Oči u oči.
– Iskreno mi reci, Tihotepe, šta znaš o životu nemhua? Šta znaš o
životu drugih gradova, drugih obližnjih i dalekih sela i naselja?
U tom trenutku Soru mu je izgledala jaka i odlučna. Drmusala ga je
kao da ga budi iz dubokog sna.
– Da li ćeš mi reći nešto?
Tihotep se nasmeši.
– Volim te.
– Ne! To nije dovoljno. Ti si opet u meni probudio malog mudraca.
Odgovori mi: može li nemhu živeti gore od ovoga?
On je ćutao.
– I psi žive. I domaće životinje. I zveri u pustinji. Isto onako kao što
živi nemhu: od jutra do sutra – u poslovima i brigama, s nadom u bolji
život posle smrti. Zar nije tako?
– Ti to bolje znaš.
Ona napući usne, spusti ruke na kolena i obori glavu:
– Tihotepe, ti si sav u svojim kamenim skulpturama,
On se glasno nasmeja.
– Za mene je kamen – život.
Tihotep nije prestajao da se smeje.
– Ti isto kao i semer živiš na dvoru.
On se gotovo zagrcnu od smeha i pade na postelju trzajući se celim
telom.
Ona se sve više ljutila:
– Osvrni se oko sebe i videćeš koliko ima bede! Koliko nesreće!
Vajar se i dalje smejao.
– A najnesrećnija od svih sam ja!
Na ove reči Tihotep skoči i nežno je zagrli. On je na Soru gledao kao
umetnik.
– Mila moja – reče on – da nije njenog veličanstva Naftite, ja bih
rekao da si ti od svih žena sveta jedina prava žena.
– Govoriš isuviše učeno. Ne razumem te sasvim.
– I ne trudi se da me razumeš! Ni ja sam ponekad ne razumem svoje
reči. Hoću da kažem da ti neočekivanim zaokretima misli i raspoloženja
ispoljavaš pravu ženstvenost.
– Ispoljavam? – začudi se Soru.
– Ženu sa svim vrlinama i nedostacima.
– … „Tihotep je pismen, pametan, mnoge stvari poznaje. Nije ga
uzalud Džehutimes, za koga kažu da je veliki vajar, uzeo kod sebe. On u

286
našem dućanu uvek ima počasno mesto. Njega svi poštuju, a Tihotep je
njegov bliski prijatelj. A zašto li je, danas tako…“
– Da li voliš Naftitu?
Vajar pljesnu rukama:
– Šta ti pada na pamet?
– Pa sam si to rekao.
– Šta sam rekao?
– Da je Naftita vrednija od mene. Zato si loše raspoložen?
Tihotep reče:
– Da ne bi pogrešno tumačila stvari, moram ti nešto objasniti.
Zamisli, čovek seda u barku, u nameri da pređe preko Hapi baš onamo
gde ima najviše krokodila i o, užasa! – iznenada vidi da mu barka
propušta vodu. Bočne strane se rasušile, smola se odlepila, i voda ulazi,
kao po kanalu za navodnjavanje u mesecu mesoru. A na drugoj obali
čeka ga najlepša žena na svetu. Njegova voljena i odana izabranica. Ali
barka ne može da stigne do obale. Ona neumitno ide na dno, dok se
proždrljive čeljusti krokodila pružaju prema njemu. – Tihotep zaćuta, a
potom upita: – Šta bi ti na to rekla?
Soru, koja je živo predstavila sebi ženu kako čeka svog voljenog,
beše užasnuta. Od srca je žalila ženu koja stoji na drugoj obali Hapi i
mora da bude svedok njegove smrti!… Soru zakloni lice rukama. Činilo
joj se kao da čuje gromoglasne vapaje – koji razdiru dušu i prodoran plač
žene, koja gubi voljenog… Kada joj on silom skloni ruke s lica, vide kako
joj niz obraze teku krupne suze kao kapljice kiše u Sajisu i na ostrvu Isi.
– Ti plačeš, Soru?
Ona jecajući klimnu glavom.
– Nemoj se žalostiti, molim te.
– Tako mi je žao te žene.
– A njega?
Soru ništa ne odgovori. Njena bezazlenost beše beskrajna i prirodna,
a duša čista kao tek napravljeni i isušeni papirus: mogao si pisati na
njemu šta ti je volja! Tihotep pokuša da ublaži utisak koji je na mladu
ženu ostavila ova obična priča.
– Soru, kada sam ti govorio o barci, imao sam u vidu našu Kemi. A
sebe sam zamislio u liku čoveka u barci…
– A žena na obali?
– To si ti.
Na ove reči ona zarida. Tihotepu beše potrebno mnogo napora da bi
je malo smirio. U tome mu pomože najprostije i najoprobanije sredstvo:
vruć i dug poljubac posle koga je mogao na miru da nastavi svoju priču:

287
– Ako se Kemi desi ono najgore, zar ćemo mi moći da izbegnemo
njenu sudbinu? I šta bi značile sve pesme ljubavi u poređenju s tom
katastrofom? Ja sam to prvi put juče osetio kada sam saznao za opasnost
u kojoj se nalazimo.
– Ljubav se ne može ni sa čim porediti. Ona je iznad boga.
– Ne huli na boga!
– A ja tvrdim da je iznad boga – tvrdoglavo ponovi Soru.
– Vama Azijatima je svejedno: bog ili ljubav!
– Ne, nije nam svejedno, Tihotepe. Mi ljubav. stavljamo iznad svega!
A vi ste ovde u Kemi isuviše čitali stare knjige, isuviše ste se bavili
svojim pismenima. Međutim, najlepša pismena su pismena ljubavi.
Ona izgovori ove reči sa dubokom verom u njih, sa svom strašću i
žarom.
– Vi ste isuviše proračunati – nastavi ona – vaša znanja potiskuju u
vama najplemenitija osećanja. Jutros su se dva čoveka prepirala u
dućanu. Samo što se nisu potukli! A onda su seli na suprotne strane i
počeli da pišu žalbe sudiji. Zar to dolikuje muškarcima?
– A šta je trebalo da urade?
– Trebalo je da spor reše tučom.
Tihotep pomisli da se, povrh svega, pred njim nalazi naivno dete.
Zar je bolja tuča od sudske rasprave? O, veliki bože, do koje mere su
zaostali ti Azijati! Kolike su oni neznalice! Čak bi i prelepa Soru bila
spremna da svađe rešava pesnicama.
Ona je bila puna prezrenja prema toj dvojici:
– Nakostrešili su se kao vrapci, nabavili pribor za pisanje i papiruse
i počeli brzo da pišu tužbe. A onda su pojurili sudiji da od njega potraže
pravdu!
– Soru, oni su postupili razumno.
– Zar?
– Potpuno!
– I ti bi isto tako pisao tužbu?
– Ako bi bilo neophodno.
– Neki čovek zatekao je ljubavnika kod svoje žene…
– Žalosno!
– I šta misliš, Tihotepe, šta je uradio?
– Ne znam.
– A ja znam.
– Pa onda mi reci.
– Predao je ljubavnika sudu. Skupio svedoke i dokazao njegovu
podlost.

288
– Ali zar on nije postupio po zakonu? – reče Tihotep.
Ali to je bilo iznad njene predstave o ljubomori i vernosti. Muž je
trebalo da odrubi glavu i njoj i njenom ljubavniku…
– Kakva surovost! – uskliknu vajar.
– Ne – odlučno reče Soru – ako voliš, spreman si na sve. Šta je čovek
bez ljubavi? Isto što i kamen na putu. Oblutak. Kremen iz koga dobijaju
iskru pomoću kresala. Nebeskog gvožđa. Svom dušom mrzim
bezosećajne.
„Soru je lavica, prava lavica! Ona će s jednakom strašću rastrgnuti
neprijatelja i milovati voljenog. Takva žena kao što je Soru nikad neće
znati pravu vrednost ni piramide Hufu, najveće tvorevine Hemijuna, ni
Irtisenovih skulptura, jer oni nemaju čak ni posredne veze sa onim
osećanjima koja obuzimaju nju. Ranije sam je upoređivao, kao i sve žene,
s travom, a sada mislim da je ona prava lavica – i njene misli i postupci
su neobuzdani kao u lavice. Tako je to!…“
– Dobro – reče on pomirljivo – pa dobro, ako smo mi stanovnici
Kemi isuviše promišljeni, mi zato nismo ljubomorni, nismo ni mnogo
ratoborni, a zakone veoma poštujemo.
– Vi ste parničari – dobrodušno reče Soru.
– To su jake reči.
– Vas samo interesuje pisanje tužbi i vrzmanje po sudovima. Neko ti
oduzme malo zemlje, stoti deo arura35 a ti odmah u sud! Prevarila te
žena, a ti u sud! Uvredio te sused, a ti u sud! Pobegao ti rob, a ti opet u
sud!
Tihotep se uhvati za glavu.
– Soru! – povika on. – A kako bi ti postupala da si muškarac?
– Šta? Da sam muškarac? – Njene oči zasjaše zlokobnim sjajem. – Ja
bih svojim rukama zaklala onoga koji mi je naneo nepravdu!
– Da, Soru, ti nisi Izida.
– A ja to ne bih ni htela.
– Nisi ni Izida ni Aštoret…
– Rekla sam ti da ne bih ni želela da ličim na njih…
– Uostalom… – on joj lakim nežnim pokretom dodirnu bradavicu. –
Pa ipak, ti imaš nešto slično Aštoreti.
Ona mu odmaknu ruku, podboči se, i visoko podiže glavu:
– Ja se toga ne stidim! Da, ja sam žena koja liči na Aštoretu. Ja joj
služim i predajem se ljubavnim nasladama u ime Aštorete.

35 Arura – mera za zemlju. Oko 0,27 hektara.

289
– Ja te obožavam upravo zbog toga – reče Tihotep.
I, kao i svi njihovi susreti, i ovaj se završi na isti način. Ona lagano
skide sa sebe svilenu odeću i obnaži se. On prisloni usne na njen pupak
zategnut i majušan kao u deteta. Preplanuli trbuh beše joj topao i
savitljiv kao tek ispečen hleb.
Svuče se i on i okrenu joj leđa, kao da pokušava da uporedi svoj rast
sa njenim. U poređenju sa njim ona je bila mala i krhka. Ona obuhvati
njegova bedra i zastenja… A on je onda podiže na ruke i tako držeći je
na rukama tri puta pređe sobu jednako je ljubeći.
– Nosim te kao svetlost – reče on.
– Imaš velike ruke.
– Nosim te kao tajanstven, neshvatljivo divan miomiris.
– Ceo si sačinjen od žila, Tihotepe.
– A tvoje su grudi kao dve ptičice koje, kao što je rečeno u jednoj
staroj knjizi, samo što ne prhnu.
– One te žele.
– Tako si vruća kao kamen usred pustinje.
– Pa onda me ohladi!
– Čime? – upita on drhtavim glasom.
– Dobro znaš čime…
On je usnama tražio njene usne. Ona ih je krila. Krila ih je dok joj je
telo malaksavalo a usne šaputale:
– Volim te… volim… volim…

290
Među vajarima

U
Džehutimesovoj radionici bili su Juti i Bek kada se iznenada
pojavio faraon s Kijom u pratnji dvorske svite. Džehutimes je
pokazivao svojim prijateljima skicu reljefa na ploči na kojoj je
bio prikazan car kako pruža ruke njegovom veličanstvu Atonu, kao da
čita svečanu himnu u čast božanstva svetlosti i toplote. Ahtoj i Tihotep
su stajali iza gostiju, s puno poštovanja slušajući Džehutimesovo
objašnjenje.
Napolju se najpre čuo nestrpljiv topot konja, upregnutih u kočije
njegovog veličanstva, a malo zatim lično se pojavilo njegovo veličanstvo,
a za njim i Kija. Stari Bek brže od drugih pade na kolena, pozdravljajući
blagoga boga, a potom su i ostali sledili njegov primer.
– On! – uzviknu jedan od onih koji su u susednoj odaji mesili glinu.
Ovo „on“ beše izgovoreno veoma značajno. Nije bilo čak ni potrebno da
se pita na koga se to „on“ odnosi.
Nefteruf pojuri ka zavesi da se uveri da li je to stvarno „on“. Bivši
robijaš oprezno razgrnu zavesu koja je bila sva u teškim naborima i
ugleda blagog boga koji se carski smeškao, posmatrajući radionicu i
vajare koji su klečali. Bilo je nečeg neobičnog u toj neuglednoj figuri, u
tom oštrom kao bodež licu, u njegovim očima, u celom njegovom
držanju. Možda nečeg božanskog. Nečeg odlučnog. Nečeg što je
odražavalo moć. Ili sve zajedno – i jedno, i drugo i treće.
Kija se držala smerno. Kao da je po strani. Pošteno govoreći, i u njoj
je bilo nečeg uzvišenog. Možda zbog blizine njegovog veličanstva? Kako
bilo da bilo – ona je carica. I bez obzira na stav prema njoj nije joj se
moglo poricati dostojanstvo…
Nefteruf ponovo pogleda faraona. To je dakle on! Nekada je bila
dovoljna samo jedna njegova reč pa da ceo blistavi Nefterufov rod ode u
nepovrat! Samo jedan dašak iz njegovih usta pa da se Nefteruf nađe u
nedrima zemlje. Duboko pod zemljom! Da bi kopao zemlju kao krtica i
vadio zlato za njega… Ruka bivšeg robijaša se nehotice krenu ka malom
bodežu, od kojeg se Nefteruf nije razdvajao ni danju ni noću… Bilo bi
potrebno učiniti samo jedan skok kao zver, pa da se sve svrši i odmazda

291
bude izvršena. I da Kemi za tren oka dobije novog vladara. A s novim
vladarem…
Nefterufu se od silne napetosti čelo orosi znojem. Bivši robijaš je
netremice posmatrao faraona sve dok ne oseti oštar bol u slepoočnicama.
Od vrhovnog vladara Kemi razdvajalo ga je samo rastojanje od deset
lakata i zavesa. Zar je to neka prepreka? To je samo jedan… sve u svemu
samo jedan skok…
„…Osam godina sam maštao o ovom susretu… Mislio sam o tome
dan i noć. Odavno sam odlučio kako da postupim u ovakvom trenutku.
Govorio sam sebi da neću razmišljati. Govorio sam da će to biti kao udar
munje. Govorio sam…“
Dok je Nefteruf tako razmišljao, oseti kako mu neko nežno spušta
tešku ruku na rame. Tako tešku da se teža ne može ni zamisliti. I začu
iza sebe brektanje, koje je podsećalo na brektanje nosoroga koji
predoseća opasnost.
Nefteruf se naglo okrenu i nađe se oči u oči sa ogromnim,
mišićavim, kudravim crncem belih zuba, crvenih usana i belih beonjača,
koji se smeškao osmehom za koji bi se moglo reći da je i dobar i zao.
Nefteruf nije odmah shvatio šta se zbiva.
Crnac reče tiho, sasvim tiho:
– Njegovo veličanstvo izgleda vrlo dobro.
– Da – ote se Nefterufu.
A crnac nastavi:
– Video sam, gospodaru, s kakvom ljubavlju posmatraš našeg
vladara – život, zdravlje, moć! I ja ga takođe veoma volim. Mi ga svi
volimo. On je velik kao Hapi.
Crnac je mirisao na beli luk i meso i vrskao je i mucao, te ga je
Nefteruf s mukom razumeo. A uz to je govorio šapatom – tiho, sasvim
tiho…
– Da, da – reče Nefteruf.
– Gledaj, gledaj – savetovao mu je crnac, ne skidajući mu ruku s
ramena. Od svega Nefteruf je dobro razumeo samo to da je u čvrstom
zagrljaju ovog crnca – očigledno telohranitelja njegovog veličanstva. I
tad mu postade jasno da mu je faraon dalek kao zvezda Sotis koja
upravlja izlivanjem Hapi i da ne treba da se miče. Ni napred ni nazad.
Ni desno ni levo… Zbogom, snovi!…
– Gledaj, gledaj – zlokobno je šaputao crnac.
Faraon je pažljivo zagledao one koji su klečali. Bilo je u tom pogledu
nečeg sitničavog. Možda mu se nešto nije dopalo? Ali Šta bi to moglo
biti? Vajari nisu očekivali faraona, te stoga nisu ni bili prigodno odeveni,

292
izuzev Beka i Jutija, koji su došli u posetu. Džehutimes se nalazio u
prašini, Ahtoj beše zamazan glinom, a Tihotep žut od prašine.
Faraon se napola okrete Kiji i reče:
– Ovo su najbolji vajari u Kemi. Na celom svetu nema vajara koji bi
bili dostojni da stoje pored njih.
Pri tom faraon kao da je želeo da kaže: pa čak i takvi kakvi su, oni
su samo prah preda mnom.
Ona klimnu glavom i jedva zažmirivši nastavi da ćuti, dok je celo
njeno držanje govorilo da je puna poštovanja prema ovim čuvenim
ljudima Kemi koji su robovi i verni podanici i njenog veličanstva.
Zatim se njegovo veličanstvo obrati vajarima. Govorio je
poluglasno. S prekorom. Kao da se ljuti na njih, lagano savijajući desnu
ruku u laktu i stavljajući je na grudi i ponovo je lagano spuštajući.
Njegova reč beše jasna i odmerena. On se dva-tri puta okrete prema Kiji,
kao da joj stavlja do znanja šta misli. Kao da govori samo njoj. Činilo se
da u celoj prošlosti Kemi nikada nije bilo drugog vladara koji bi više
odgovarao toj visokoj božanskoj dužnosti od njegovog veličanstva.
Vajari su ga pažljivo slušali, čekajući znak da se podignu. Ali kako
njegovo veličanstvo nije davalo nikakav znak – namerno ili zbog
rasejanosti – oni su i dalje klečali. Ubrzo beše jasno da faraon ne čini to iz
rasejanosti već smišljeno, kao u svim svojim poslovima.
On reče:
– Sve nas je stvorilo i blagoslovilo njegovo veličanstvo Aton! Jer on
je bog-vladar svega postojećeg i stvorenog na zemlji. Njegovo
veličanstvo, moj nebeski otac, govori sa mnom, i moje reči su njegove
reči, koje on izgovara u svojim svetim i tajnim besedama. Kemi je
najbolje delo boga celoga sveta i svevidećeg i svestvarajućeg. A ono što
je najbolje u Kemi to su vajari i pisci, arhitekte i muzičari, jer ono što su
oni stvorili nema cene. Ja vam izjavljujem u ime svoga oca, koji se vozi u
zlatnim kočijama preko plavog nebeskog polja, da vama, dostojnim
sinovima, ne priliči da klečite ovako čak i u mom prisustvu. Nadam se
da vam ovo poslednji put govorim. Bek, najmudriji i najpoštovaniji
među prisutnima, i svi ostali koji su ovde, moraju ponosito ustati i
ispraviti se zato što uživaju milost njihovog cara i oca njihovog cara, koji
jezdi nebom.
Pošto njegovo veličanstvo izgovori ovo, robovi se digoše sa zemlje
po njegovoj želji, jer želja njegovog veličanstva beše zakon za njegove
robove. Kija učini nekoliko koraka napred i nađe se okružena slavnim
vajarima. I, obraćajući se njegovom veličanstvu, reče:
– I moje su uši čule iskrene reči pune pravednosti i mudrosti. Neka

293
odsad tako i bude pod ovim svodovima, gde svaka od ovih
neprocenjivih ruku širi slavu naše države, i Veliki Dom čini utočištem
blagoga boga.
– Džehutimese – reče njegovo veličanstvo – pokaži svoje radove,
koje nisam stigao da pogledam. Nasladi mi oči kamenom oživelim pod
udarcima tvoga dleta.
Džehutimes je dobro umeo da sluša naredbe njegovog veličanstva.
Uostalom, kao i Bek i Juti. A onaj ko to nije umeo – kao Maji – sada u
dalekoj pustinji pije smrdljivu vodu iz mešine, i noću sanja ovaj prelepi
grad i radionice gde je i faraonova vlast ograničena, jer faraoni mogu
osvojiti Retenu ili Libiju, ali nema sile, sem sile vajara, koja je u stanju da
izvaja tako nešto lepo. Faraon je mnogo puta izražavao to svoje
mišljenje, a ovoga puta rekao je to tako određeno da nikakvo drugačije
tumačenje nije dolazilo u obzir.
Džehutimes je pokazivao kamene i gipsane kalupe. On je prelazio
od jednog rada na drugi. Njegovo veličanstvo je razgledalo svaki kip
detaljno i s najvećom pažnjom.
A crnac se nije odmicao od Nefterufa. Svojim dahom disao mu je
pravo u potiljak. Bivši robijaš shvati da ne može da se makne od ovog
dugajlije. On primeti još nekoliko ljudi koji su oprezno dežurali u raznim
uglovima radionice ne shvatajući odakle su se tu stvorili. Ali beše mu
savršeno jasno da su faraonovi telohranitelji dovoljno pouzdani i da bi
svaka pomisao o nekom pokušaju bila pravo bezumlje… Tako je
Nefteruf od tog trenutka predstavljao vernog podanika koji se preko
svake mere divi njegovom veličanstvu, pokorno uzdiše i ponavlja
obraćajući se crncu:
– O, kako je on velik! O, kako je on mudar!
Crnac je klimao glavom, bečio oči i potvrđivao.
Njegovo veličanstvo priđe jednom kipu pokrivenom grubim
platnom koji očigledno još nije bio završen. Džehutimes pomisli da će
faraon narediti da skinu zastor.
Ali pronicljivi faraon kao da vide šta taj zastor skriva, pa se naglo
okrete i reče:
– Zar ne treba bez svakog ulepšavanja jače podvlačiti karakteristične
oblike lica i tela?
Ovo pitanje ne beše nikom određeno upućeno. Bek, kao najstariji
među njima, odgovori:
– Tvoje veličanstvo, to i jeste goruće pitanje svih vremena i, koliko je
meni poznato, čak i u prastara vremena – recimo, još u vreme Imhotepa
– postojali su pametni ljudi koji su smatrali da treba uhvatiti ono

294
najglavnije.
Njegovo veličanstvo primeti sa smeškom.
– A ipak su svi likovi ličili na Ozirisa ili Tota.
– Da, tako je bilo.
– Zašto?
– Zato, tvoje veličanstvo, što se nije našao čovek koji bi do kraja
mogao da shvati ovu istinu i prenese je drugima, kao što to, recimo, činiš
ti.
Faraon pokuša da proceni reči starog vajara! kakav je u njima odnos
istine i laskanja? Ali, kako ]e njegovo veličanstvo dobro poznavalo Beka,
on odustade od sličnog istraživanja. To bi bilo uvredljivo za Beka, a i za
samog faraona. Znači, Bek ]e rekao suštu istinu. Iskreno govoreći, zar
nije on, Ehnaton, uporno tražio jedno: ne ropsku sličnost, već sklad s
prirodom, isticanje onoga što je karakteristično, bez detalja. Ne, Bek ne
laska. I zašto bi starom vajaru bilo potrebno ovo laskanje na pragu
smrti? Čak i onaj neprijatni slučaj sa vajarom Maji, koji je bio poslat u
kamenolome pod zgodnim izgovorom da tamo bude starešina, ne bi
mogao da utiče na odvažnog Beka.
Tako je njegovo veličanstvo uverilo sebe da Bek govori istinu, i da u
njega treba imati puno poverenja.
– A da se našao takav čovek? – upita faraon vraćajući se na Bekove
reči.
– Onda bi se, tvoje veličanstvo, Džehutimes rodio pre hiljadu
godina.
– I ne bi bio s nama?
– Ne bi, tvoje veličanstvo.
Faraon podiže ruke prema nebu.
– Hvala ti, oče moj, što Džehutimes živi baš u moje vreme! – A
potom, bacivši ispitivački pogled na prisutne, dodade:
– A takođe i ti, Beče, i ti, Juti, i ti, Ahtoje… I ti…
Njegovo veličanstvo zape.
– Tihotepe – došapnu mu Džehutimes.
– I ti, Tihotepe! Dobro je što svi vi živite u ovo vreme, u Ovom
čuvenom gradu – Ahjatiju! – Za ovo svoje mišljenje faraon je tražio
potvrdu od Kije.
– Tako je! – reče ona. – To je vrlo dobro!
– Uzgred bih nešto rekao i o prestonici – nastavi faraon. – Iskreno
rečeno, ona je građena nemarno, nesolidno…
– Ti si zahtevao brzu gradnju – reče Juti.
– Tačno je.

295
– Grad je podignut samo za tri godine – dodade Bek.
– Tačno je. I ne mnogo solidan.
Džehutimes reče:
– Upravo je tako.
– Dokazi nisu potrebni – reče faraon. – Ako hoćete, mogu vam skoro
na svakom koraku pokazati tragove žurbe. Zar nije tako?
I ovoga puta ne beše jasno kome je bilo upućeno pitanje.
– Tako je – potvrdi Džehutimes. – Baš tako!
A u sebi pomisli:
„…Njegovo veličanstvo vidi kroz zemlju. Zna šta se dešava na nebu,
pa, kako onda ne bi poznavao grad koji je sam podigao?…“
Faraon se nasloni na zid. A u mislima beše negde daleko, daleko…
Kija upita Džehutimesa:
– A šta je ispod onog zastora?
Vajar ne odgovori odmah. Svi oboriše poglede sem njegovog
veličanstva, koji je bio odsutan.
– Tvoje veličanstvo, to je glava jedne žene.
– Odista? – u Kiji se razbukta radoznalost. – A da li se može
pogledati?
– Rad još nije završen…
– Nije važno… Htela bih da znam kako izgleda nezavršen rad.
Ne usuđujući se da protivreči, vajar skloni zastor, i Kija se zagleda u
kip njoj tako dobro poznate žene. I iznenada se oseti nelagodno od
njenog pametnog, blagog i vedrog pogleda…
Zatim se okrenu Džehutimesu:
– A po meni rad je završen. Vi ste bez ikakvog laskanja prikazali lice
te žene. Ona je zaista prelepa.
I faraon, koji kao da se u tom trenutku vratio odnekud, zagleda se u
skulpturu.
– Treba je završiti – posavetova on. – Treba joj nešto staviti na glavu.
On to izgovori ravnodušnim i apatičnim glasom. Izgledalo je kao da
je veoma umoran. Ili je, kao i pre, u mislima bio negde daleko.
– Da – odgovori Džehutimes – sada radimo na ukrasu za glavu.
Najzad smo našli odgovarajući materijal. Još samo da pronađem kamen
za oči koji mora da bude specijalno prozračan.
– Treba je završiti… treba je završiti… – ponovi njegovo veličanstvo
i uputi se ka izlazu i u tom trenutku susrete Nefterufov pogled koji je
blistao u naborima zavese. Bivši robijaš ugleda njegove tamno-
kestenjaste oči koje behu pomalo zamišljene, bolešljive i uplašene. Iz tih
očiju je moglo mnogo da se pročita!… Faraon ne obrati pažnju na

296
Nefterufa: zar ima malo onih koji gledaju njegovo veličanstvo?!
Car je koračao lagano. Očigledno čekajući Kiju koja je razgovarala sa
vajarima još uvek o, po Džehutimesovom mišljenju, nezavršenom
Nefertitinom portretu. Džehutimes je bio iznenađen njenim
dobronamernim tonom punim poštovanja, bez trunke razdražljivosti ili
ljubomore, kao da govori o Nefertiti koja nije više među živima.
Bek pomisli:
„…Ova žena je stigla daleko, a otići će još dalje.“
Džehutimes joj je odavao puno priznanje. Tako se može ponašati
samo velika žena, žena koju je život učinio mudrom, žena koja je uspela
da se uzdigne iznad sitnica, iznad ognjišta i grnadi za kuvanje. Tako bi
se mogla ponašati samo još jedna jedina žena na svetu: njeno veličanstvo
Nefertiti…
Faraon se nestrpljivo zakašlja. I Kija požuri k njemu. I oni oboje
izađoše, u pratnji vajara u smernim pozama. Pre nego što će se popeti na
bojnu kočiju s pozlaćenim žbicama, njegovo veličanstvo reče
Džehutimesu:
– Više ponosa! Imajte u vidu da ste vi faraoni u svom poslu. –
Popevši se, on završi svoju misao: – Nijedan faraon Kemi, počev od
Hufua, ne bi mogao da napravi ono što vi pravite!
Faraon spusti ruku na rame Kije, koja je stajala pored njega, i dade
znak da krenu.
Vajari se duboko pokloniše.

297
Pismo za Hatušaš36

T
ahura tek kasno u noć završi pismo. Ono ispade poveliko.
Ali, skromno govoreći, ni ono o čemu je u njemu pisalo nije
bilo malo. Tahurini prihodi nisu se merili talantima. Tu je
zlato prisutno tako reći nevidljivo. Zato što ga ima mnogo – na talante i
debene. Sada ga nema. Ali će ga biti. Za to je samo bila potrebna pobeda
Hetita, njegovog veličanstva Supilulijume, pa da to bude prava dobit! A
karavan robe i vreća zlata su u poređenju s tim sitnica! Prava sitnica
nedostojna Tahure, koga ceni lično car Supilulijume.
Tahura je nameravao da ovo pismo pošalje po glasniku. Ali ne
Hetitima, već u Vavilon. U svoju domovinu. Odatle bi trebalo da dospe
u ruke njegovog veličanstva, koji će sigurno reći: „Ne drema moj verni
sluga Tahura. On pažljivo sluša moje reči.“ Tako će reći veliki
Supilulijume, jer će mu pobedu, tačnije ključeve pobede, dobaviti lično
Tahura, koji ovde boravi kao trgovac…
Ovaj vavilonski trgovac u prolazu pisao je na papirusu na
aramejskom jeziku i kada, na kraju, stavi svoj potpis, pozva Userheta,
dućandžiju kod koga je iznajmljivao sobu. Dućandžija se iznenadi
dužini pisma. Po njegovom mišljenju to je bila čitava knjiga.
– Trgovinski izveštaj mora biti detaljan – značajno izgovori Tahura.
– Razumem.
– Da bi moj glavni gospodar mogao da stekne pravu sliku.
– Naravno, naravno.
– A inače kakva vajda od putovanja s robom?
– Nikakva.
– Čuj, Userhete, hoću da ti ga pročitam. Ne celo! To bi bilo zamorno
i za tebe i za mene! Moram da poredim tvoje mišljenje sa svojim.
Dućandžija klimnu glavom i smesti se na hasuru, a trgovac približi
sebi svetiljku i upitno pogleda Userheta.
– Svi spavaju. Sve je mirno – reče dućandžija.

36 Hatušaš – prestonica Hetitskog Carstva.

298
I Tahura pročita:
– „Poštovani moj gospodaru Tašute, piše ti Tahura, tvoj odani sluga,
i usrdan u svom poslu iz velikog grada velike Kemi, koji se nalazi na
svetoj reci Hapi. Piše ti moleći bogove da pošalje…“ – Ovo ćemo
preskočiti. – Dalje: „Grad Ahetaton je lep i pogodan za život. On je
prestonica sveta, dostojna njenog vladara. Njegovo veličanstvo Nefer-
Heperu-Ra Uen-Ra Ehnaton je zdrav – nek mu veliki Aton da sto godina
srećnog života!… – to je reda radi, Userhete. Ako slučajno uhvate pismo.
A sad ću preći na glavnu stvar. Na ovo onde (trgovac ćutke pređe
pogledom preko papirusa.) Slušaj, Userhete: – „Što se tiče cene zlata, ne
može se reći ni da je mnogo skupo ni da je mnogo jevtino. Ono je bez
nekog velikog sjaja. A razumljivo je i zašto: unaokolo ima više krtih
glinenih grnića nego zlata. Nemoguće ih je smestiti u jedan kovčeg: ili će
se polomiti grnčarija, ili će zlato ispasti.“
Trgovac upita dućandžiju: – Da li će to biti jasno onima koji će ga
čitati u Hatušašu?
– Po mom mišljenju, hoće.
– Onda čuj i ovo. Ovo je vrlo važno. „Zlato je uvek na ceni, čak i ako
je malo potamnelo od prašine ili od prljavštine. Ali se ne zna koliko će
ono sijati. Imaj u vidu, moj gospodaru, da ovde duvaju vrući i peščani
vetrovi, posebno leti, i nemoguće je očekivati da će se poluga sijati pod
bilo kojim uslovima. To isto treba reći i za grnčariju. Rado bih je kupio
za tebe, ali mnogo je skupa. U Ninivi ili Vavilonu, kao i kod Mitanaca,
ona je mnogo jevtinija. Za svaki slučaj spremaj novac. Spremaj što više
novca. On će verovatno biti potreban za vašar…“
Trgovac se zagleda u Userheta:
– Šta misliš?
– Sve je veoma tačno.
– Jesi li siguran?
– Potpuno. Siguran sam, zato što je sve tako, a nikako drukčije.
Poverljivi ljudi su mi rekli: njegovo veličanstvo – zlato – nalazi se među
grnčarijom. Imati posla sa grnčarijom je loše. Grnčarija se razbija o
zemlju ili tone u vodi. Naftita nije samo žena. I Kija nije samo ljubavnica
u ženskoj polovini dvora. To su dve suprotne sile. Što se tiče tereta – sve
je u redu. Od reči do reči. Od početka do kraja.
– I ja tako mislim, Userhete. Ja sam takođe njuškao. Kao neumorni
pacov. Mi isto mislimo. Zar ne?
– Tako je, Tahura!
– Evo još jednog mesta u pismu koje bih želeo da ti pročitam. Slušaj,
Userhete: „Nudio sam robu mnogim nemhuima, ali su oni odbili da je

299
kupe, ne zato što je skupa, već zato što nemaju zlata. Jedan deben za njih
predstavlja čitavo bogatstvo. Tako žive nemhui. Molili su me da im dam
robu s tim da je plate iduće godine. Ali ja nisam pristao.“ Userhete, šta
kažeš na ovo?
– Kažem da je i to istina, zato što nemhui već gladuju. Faraon nije
ispunio svoje obećanje. Njegovo veličanstvo im je već okrenulo leđa.
Trgovac beše zadovoljan: dobro je što imaju isto mišljenje! To je vrlo
dobro! Jer njegovo veličanstvo Supilulijume ovde ima i oči i uši. Mnogo
očiju i ušiju! On skuplja sve što čuje od Tahure i što čuje od drugih čija
imena trgovac ne zna i nikad ih neće saznati…
– A sada mi reci, Userhete: šta bi bilo ako bi pismo dospelo u ruke
faraonovim pisarima?
– Pa šta?
– Šta bi rekli pisari?
– Oni bi ga pročitali i rekli da je reč o trgovcu odanom svojim
poslovima. Šta bi mogli drugo?
– Ne znam.
– Samo to, Tahura! – Userhet stavi ruku na čelo kao da mu glava
gori od vatre. A onda, pošto malo poćuta, reče: – Ja bih nešto dodao…
I zaćuta… Trgovac ga nije požurivao. Nasu sebi hladne vode i
ovlaži grlo. Učini to još jednom.
– Hladna voda je zdrava – reče on.
Userhet je i dalje ćutao.
– Mogu još nešto dodati, Userhete. Na svitku ima još mesta.
– Da, da, Tahura…
I ponovo zaćuta.
„…Ovaj dućandžija je pametan. U Hatušašu umeju da pronađu
prave i pametne ljude. Odane za velike pare. Userhetu dućan donosi
manju dobit od dobiti koja mu u vidu zlata curi iz Hatušaša. Njegovo
veličanstvo Supilulijume ne škrtari na zlatu ako ima koristi. Userhet je
nesumnjivo pametan i koristan čovek…“
– Tahura – progovori dućandžija kao da se prenuo iz dubokog sna –
hoću nešto da te posavetujem. Ako se složiš, onda to i dopiši.
Trgovac klimnu glavom.
– Ako, pročitavši tvoje pismo, njegovo veličanstvo u Hatušašu
upita: „A šta će se desiti s Kemi ako bogovi pozovu sebi njenog faraona?
Ko će stati na kormilo velike Kemi?“ Šta ćeš na to odgovoriti, Tahura?
Trgovac se našao u neprilici…
„…Ovaj dućandžija daleko gleda. On nema oči, već magična stakla
koja se liju u Džahi i koja su sposobna da pokazuju i uveličavaju malo

300
primetne stvari. On je trostruko u pravu!…“
– Userhete, ako imaš odgovor na ovo pitanje – ja ću ga odmah
dodati.
Trgovac razvi svitak, uze s police pisaći pribor, koji se nalazio u
pernici od crnog drveta.
Dućandžija reče:
– Kija je proglašena za suvladarku. Ti to znaš, Tahura. Kada vladar
umire – dešavaju se mnoge stvari. Često i one koje se uopšte ne mogu
predvideti. Umesto unapred pripremljenog vladara, dolazi drugi. Carica
Hatšepsut je nasledila presto svoga supruga. A šta će biti s Kijom?
Trgovac sleže ramenima.
– Zato, Tahura, treba nešto predvideti. A šta zapravo?…
Pretpostavimo da to neće biti Kija. Onda, ko bi to mogao biti? –
Dućandžija savi palac na levoj ruci. – Prvo: Semneh-ke-re može doći na
presto. Zaista može. A ako ne bude Semneh-ke-re? Onda može princ
Tutanhaton. A sad prosudi: Kija, Semneh-ke-re, Tutanhaton… Rekao bih
da je ta žena jača od obojice. Rekao bih još i to da su bogovi pogrešili
stvorivši Kiju kao ženu, a ovu dvojicu kao muškarce. Trebalo je da bude
obrnuto.
– Tvoja misao mi se dopada, Userhete.
I Tahura bez reči dopuni svoje pismo:
„Trgovac koji je obećao da će kupiti sve ulje za podmazivanje rekao
je: ’Ako ja iz bilo kog razloga ne kupim ulje’, onda ću obavezati ili svoje
pomoćnike da to učine, ili ženu koja vodi brigu o mom domaćinstvu, ili
pak moja dva bliska rođaka. Oni su, doduše, mladi i neiskusni, ali se
nadam da će im se roba dopasti.“
– Pravi čovek mora sve da predvidi – reče Tahura, zadovoljan
dodatkom. Od zadovoljstva trljajući ruke on glasno progrgori grlo.
Dućandžija Userhet je ćutao, prekomerno skupljajući čelo kao i uvek
kada je mnogo i napregnuto mislio…

301
„Kao u grobnici“

N
jegovo visočanstvo Semneh-ke-re odškrinu vrata. Odaja je
izgledala prazna. U njoj je bilo polumračno i neprijatno. I on
je već nameravao da pritvori vrata kad ga neko pozva. Bio je
to njen glas. Semneh-ke-re nije odmah primetio Nefertiti. Ona je sedela u
uglu. Na visokoj klupi. Uspravna kao na prestolu.
– Jesi li sam? – upita Nefertiti.
– Jesam.
– A gde je Meritaton?
– U svojoj sobi. Odmara se. A kako se ti osećaš, tvoje veličanstvo?
– Ja? – Nefertiti energično prekrsti ruke na grudi. – Želiš li iskren
odgovor?
– Ako to može da podnese tvoje srce.
– Kao u grobnici, dragi Semneh-ke-re.
– Kao u grobnici? – ponovi on. Izgledao je tužan, umoran, zbunjen.
– Da.
Na ovo nije znao šta da kaže. Zašto kao u grobnici? Živ čovek nikad
ne treba sebe pre vremena da ukopava. To bi bilo samo na radost
neprijateljima.
– Kome, Semneh-ke-re? Neprijateljima?
– Da. Neprijateljima.
– A gde su oni?
Njegovo visočanstvo se još više zbuni. Sada je u polumraku već
mogao da razazna sve: nju, visoku stolicu s naslonom, klupe, i ugašene
svetiljke od alabastera. Kroz male prozore koji su se nalazili gotovo
ispod tavanice probija se plavičasto-ljubičasta večernja svetlost. Tačnije,
bilo je to nebo plavičasto-ljubičaste boje. A još tačnije – komadi neba. Sva
tri prozora odaje imali su oblik kvadrata i iznosili su po tri lakta.
Semneh-ke-re sede na klupu levo od njenog veličanstva i odgovori
na njeno pitanje:
– Neprijatelji, to su dojučerašnji prijatelji.
Ona je bila bleda, smirena i beskrajno umorna. Kao da je dugo
bolovala od groznice. Strašne i uporne groznice koja iz čoveka iscedi i

302
poslednje sokove. Avaj! – propala je iako je imala pređašnje držanje. Čak
je i ostarela. O, bože, veliki i milosrdni, prelepa Naftita je ostarela! Kako
joj ta strašna reč ne pristaje! Ostarela je za samo jedan mesec!
– Ti si to dobro rekao, Semneh-ke-re. Neprijatelje treba tražiti među
bliskim prijateljima. Takva je istina o onima koji imaju vlast. Zar ti može
postati krvni neprijatelj neko od žitelja Ta-Netera ili neko od šardana?37
Prvi tvoji neprijatelji su tvoji pomoćnici koji svakodnevno s tobom jedu i
spremni su da ti sto puta na dan laskaju. Eto gde treba tražiti
neprijatelje! Čak ni Hetiti nemaju veze s tim! Zar su me oni zatvorili u
ove hladne odaje? Zar su moji neprijatelji stigli iz zemlje Mitanaca ili
Retenu ili Vavilona? Da li su mi Aramejci neprijatelji? Ili Libijci ili
Etiopljani?
Semneh-ke-re se sav skupi i vrat mu se uvuče u ramena. Doduše, on
nikad nije ni bio neki džin. A sada se smanji i postade sasvim mali –
majušan.
– A kako se osećaš? – upita Nefertiti. – Nisam te videla čitave dve
nedelje.
– Loše – priznade on.
– Zašto loše?
– A zašto bih bio dobro? Zar ima razloga za radost? Ne mogu očima
da gledam tu ženu. A moram!
Nefertita uzdahnu:
– Ja joj ne zavidim.
– Ti imaš tananu i blagorodnu dušu.
– Ne.
– Šta ne?
– Nije stvar u duši. Jednostavno sam se nečemu naučila. Nagledala
sam se svačega. Nešto sam shvatila. Naša je sreća što se mi ljudi
možemo nečemu i naučiti, za razliku od hladnog kamena. I, istinu
govoreći, ja ne žalim sebe. Uopšte ne žalim! Ali, da će živeti velika stvar
za koju bih dala život?
Ona se pridiže na ruke i naže napred, spremna da skoči kao srna.
Semneh-ke-re nije mogao da odgovori ni „da“ ni „ne“. Stvar zavisi
od ljudi. Ljudi zavise od smrti. Njihovo vreme je strogo odmereno. I
čovek u vremenu je kao pile u ljusci: ne može se prekoračiti granica! __
Ona podiže desnu ruku i odlučno prigovori:

37 Šardani – morski razbojnici s Krita, Kipra i drugih sredozemnih


ostrva.

303
– Ja ne govorim o maloj, ličnoj stvari, već o stvari koja je u srcima
mnogih. Koja vodi državu. Kuda? Po jasno izabranom putu. Ako taj put
zavisi samo od jednog čoveka, od jednog života, od broja dana njegovog
života – znači, njegova stvar je mala, i malo se tiče drugih. Reci mi, da li
sam u pravu ili nisam?
Ni ovde Semneh-ke-re nije mogao da odgovori ni „da“ ni „ne“. To je
veoma složeno, gotovo zamršeno pitanje. Nije dovoljno samo da te slede
hiljade i hiljade otvorenih očiju i srca, već i to da su ti neprijatelji slabi.
Ne zato što ih je malo. Ili zato što su uništeni ili pretvoreni u prah, ili
oterani u pustinje. Ili su živi zakopani u zemlju negde na etiopskoj
granici. Neprijatelji moraju da oslabe sami po sebi. Da oslabe zato što
nemaju čime da se suprotstave tebi, tvojim mislima, tvojim postupcima,
tvojoj mudrosti.
Na svetu ima mnogo ljubitelja borbe ovnova. U tim borbama sve se
kao po dogovoru dešava: ovnovi se zaleću i pošteno se sudaraju čelima.
A ko će pobediti? Onaj čije je čelo jače. Da, samo će taj pobediti! Ali ljudi
nisu ovnovi i nikada neće to biti mada su po svoj prilici nekada ličili na
životinje. Misao se mora sudariti s mišlju. I čija će biti pobeda? Čija će
misao da trijumfuje? Bojna kočija, ma kako teška bila, nikada neće
dokazati ko je u pravu ako pored nje, tačnije, ispred nje, ne leti misao.
Jasna, istinoljubiva, divna Misao koja hvata za srce.
Semneh-ke-re je govorio vatreno, uverljivo, čak i pomalo ljutito. Taj
umiljati Semneh-ke-re – iznenada govori tako ljutito! Ona se prema
njemu ko zna zbog čega ponašala kao majka – popustljivo i nežno.
Možda zato što je rastao na njene oči? I teško ga je mogla zamisliti na
prestolu. Svakako da mu vlastoljublje ne manjka. Kao i mnogima oko
prestola. Ali da li će biti dosta pameti? Istina, niko se dosada od faraona
nije žalio na pomanjkanje pameti. Ali to baš ništa ne znači. Ehnatonu
niko od njegovih najbližih nije bio ni za mali prst. On ima i volju i
pamet. On je car i po svom osećanju i po svom rođenju: car je i po načinu
mišljenja i po rukama! Treba mu odati priznanje. Bilo bi dobro kada bi i
po svom zdravlju bio car. Car bez zdravlja isto je što i nerotkinja…
Na nesreću, čovek nije dugovečan. On dolazi na svet bez svog
pristanka. A i odlazi bez svog pristanka. Čak ga i ne pitaju: da li je za
života sve stigao da uradi? Da li je sazidao sebi grobnicu? Da li ju je
dovoljno ukrasio? I Ehnaton se pokorava opštim zakonima. A zakoni su
isto toliko humani koliko su i nehumani. O tome treba voditi računa, što
Ehnaton i čini. Ali da li je on razuman? Može se pretpostaviti da će
presto naslediti Kija. A šta to znači? Najnovija carica Hatšepsut. Da li će
ona povesti Kemi? I kuda će je povesti? Kraj nje će ostati Eje, Horemheb,

304
Mahu, Tutu… Da li će ostati? Ko će u stvari vladati? Ako ne Kija, onda
Semneh-ke-re. Ili dečak. Mili dečak – Tutanhaton. Pretpostavimo da će
tako biti. Da li će biti okružen istim ljudima? A ko će biti pravi vladar:
Semneh-ke-re, Tutanhaton ili oni koji će biti oko njega. Na koju će stranu
veliki i milosrdni bog Aton koji sija na nebu okrenuti sudbinu Kemi i
Velikog Doma?…
O Semneh-ke-reu su od mladosti govorili da je simpatičan, sklon
dubokom razmišljanju, pažljiv prema okolini. On je bio omiljen i na
dvoru. A njegova se sujeta retko ispoljavala. Blaga narav Semneh-ke-rea
odgovarala bi svima: pristalice i verni privrženici boga Atona bili bi
sigurni da će njegovo visočanstvo biti u njihovim čvrstim rukama, a
Amonovi privrženici nadali su se da će, ako Semneh-ke-re ikada postane
faraon, povratiti sjaj Amona i njegovih žreca kao i smrtno uvređene
aristokratije.
Izvor blagosti njegove naravi Pentu je video u njegovom
obrazovanju. Semneh-ke-re je bio veoma načitan. Već sa deset godina
lako je čitao i pisao. Sa petnaest već se odlično snalazio u starim
tekstovima iscrtanim na zabačenim grobnicama i opljačkanim
piramidama. U svojoj dvadesetoj oženio se pametnom Meritaton, i od
toga dana svi su u njemu videli budućeg faraona. Ehnaton nikada nije to
osporavao. Nedavno – umalo da ga proglasi za svog suvladara. Ali i
posle ženidbe s Kijom faraon je svakom prilikom podvlačio svoju
blagonaklonost prema Semneh-ke-reu.
Sve nagle promene u Velikom Domu uvek su izazivale potrese.
Posebno su potresale njegove žitelje. U retkim prilikama to je osećao i
narod. Iskreno rečeno, Semneh-ke-re je bio ubeđen da će raskid
njegovog veličanstva s Nefertitom biti kao zemljotres ili pomračenje
sunca. Međutim, ništa se slično nije desilo. Sve se dogodilo mnogo
jednostavnije. Skoro da čovek zažali! Kao da se ništa nije pokrenulo, kao
da se divna carica nije našla u „grobnici“. Uostalom, njegovo
visočanstvo je i sada uvereno da je u Kemi sve mirno samo zato što
narod ne zna celu istinu o voljenoj carici. I ovu svoju misao on žustro
izloži Nefertiti.
Carica se začudi njegovoj naivnosti. Šta se naroda tiču dvorski
prevrati i intrige? Ko zna šta se dešava iza ovih visokih zidina, u
Ahetatonu? Ko sada vlada? Ko će vladati kroz jedan sat? Zarobljeni
šardani pričaju da negde na zapadu, na ostrvima Zelenog mora, narod
sam bira svoje careve. Ali to više liči na priču. Kemi odvajkada počiva na
nepokolebljivoj faraonovoj vlasti. Narod tu nema udela. I još se nikada
nije pojavila takva sila koja bi srušila Kemi…

305
– A Hiksi? – upita Semneh-ke-re.
– Šta Hiksi?
– Zar su oni malo vladali našom zemljom?
– Ne, kako malo? Čitavih dvesta godina. Tako bar piše u starim
knjigama.
– A ti si rekla da je faraonova vlast oduvek bila nepokolebljiva.
– Dvesta godina nije večnost! A vlast faraonova je nasledna, jedina i
zauvek slavna!
Semneh-ke-re se vrati na priče šardana.
– Oni pričaju svašta – primeti on nemarno.
– Sve su to gluposti! Ko bi pristao da se odrekne svoje vlasti? Ko?!
Car?!
– Da, car. Tako kažu šardani, Naftita.
Njeno veličanstvo reče da se u Kemi dešava nešto čudno. Kažu da
mladi ljudi veruju nekakvim pričama stranaca, ne sluteći da zarobljenici
mogu iz najlošijih pobuda da prevare lakomislene.
– Nije tako! – uzvrati njegovo visočanstvo – ja tačno znam da iza
Libijske pustinje žive ljudi koji su poznati po tome što sami biraju cara.
– Biraju? – začudi se carica. – Na koje vreme?
– Tri puta po tri godine.
– Na devet godina?
– Oni kažu: tri puta po tri! Svake tri godine oni priređuju neku vrstu
provere, kao što se nekada kod nas slavio hebsed.
– Kažu da su tada ubijali cara.
– Na praznik hebseda?
– Da.
– Na žalost, ubijali su! I birali novoga.
– Kakav užas.
Caricu obli hladan znoj.
– Tako je nekada bilo kod nas – nastavi Semneh-ke-re. – Oni koji
žive iza Libijske pustinje ne ubijaju careve. One koji ne izdrže proveru –
jednostavno proteruju.
– A zatim?
– Biraju drugoga.
– Oni onda moraju da propadnu – progovori carica skupivši obrve.
– Naprotiv, oni napreduju.
– Jesi li ti to lično video, Semneh-ke-re?
– Ne, samo sam čuo kako o tome pričaju.
Nefertiti zavrte glavom. Ona ispruži ispred sebe ruku i kažiprstom
učini pokret koji je značio „ne“! Tako kao što čine nemi na pijaci u

306
Ahetatonu.
– Semneh-ke-re – reče carica ožalošćeno – nadam se da ti tako ne
misliš…
– A šta zapravo?
– Ono o izbornim carevima.
– Rekao sam da sam sve to čuo od stranaca.
– Treba sve to da zaboraviš!
– Ja ću to zaboraviti, duboko poštovana Naftita, ali da li će to isto
učiniti i drugi?
– Tvoje reči se slušaju.
Semneh-ke-re se nasmeši blagim, gotovo bolešljivim osmehom.
Odakle ovaj izraz bolešljivosti kod dvadesetpetogodišnjeg mladog
čoveka, kad on ni od čega specijalno ne boluje?
Kakva šteta što Nefertiti nije mogla da pokloni njegovom
veličanstvu nijednoga sina. Šest kćeri! Sve kćer do kćeri! A kako je on
želeo sina! Kako, se nadao svaki put kad bi čuo da je bremenita. A ono
sve same kćeri! Divne, mile, ali kćeri: Meritaton, pokojna Maktaton,
Nefer-nefru-Aton-Tašeri, Anhesenspaton, Neferneferura, Setepenra…
Dobre, mile, voljene, nežne… Kćeri, kćeri, kćeri… Na koga se može
osloniti? Na slabunjavog Semneh-ke-rea ili malog Tutanhatona?…
Nefertiti je morala da uloži veliki napor da se ne rasplače. Ne, njene
suze ne mora niko da vidi! Čak ni Semneh-ke-re ne treba da zna za to.
Ni on, ni ma ko drugi! Nije važno da li je to neko blizak ili nije… Jedino
možda za to mogu da znaju njene kćeri. Možda jedino one?…
– Ja želim samo jedno – reče Semneh-ke-re – želim da njegovo
veličanstvo živi što duže. Da ga bolest što pre napusti.
– Kakva bolest? – upita Nefertiti.
– Njegova bolest…
– On je zdrav… On je sasvim zdrav – oštro reče Nefertiti. – Car sebe
ne štedi. On je sav u mislima. I danju i noću… Sam brine za sve, a ima
samo jedno srce!
Semneh-ke-re se malo začudi. Zar žene – žene koje su ostavili
muževi – ne postaju azijske tigrice? Zar se u njihovoj duši ne rađa velika
zloba? Zloba prema mužu koji ju je ostavio…
– Naftita! Ti me zapanjuješ, Naftita!
– Čime?
– Ne mogu ti reći…
– Ali ti si dužan da to učiniš.
Semneh-ke-re ustade. Prošeta ispred nje i stade. U sobi je vladao
polumrak. Možda zbog Nefertitinog prisustva? Ili se nebo jače

307
zasvetlelo?… Nebo, koje se ulivalo kroz prozore…
Semneh-ke-re je bio sićušan. Tačnije, pre je ličio na odraslog dečaka i
po svojoj telesnoj građi i po visini. „…O, Kemi, patnice! Onima na koje
se ti oslanjaš potreban je jak oslonac…“ Nefertiti je videla svoga zeta od
glave do pete. Od tankih nogu do krhkih ramena.
– Naftita – prošapta on.
– Slušam te…
– Ti si velika carica.
Njoj beše smešno.
– Kako ti je to palo na pamet, Semneh-ke-re? Ali njemu ne beše do
smeha. I reče:
– Bez obzira na sve, ti još voliš njegovo veličanstvo!
Nefertiti reče energično i odlučno:
– Mi ga moramo voleti, Semneh-ke-re, zato što smo svi mi deca
Kemi i jedinog i mudrog boga Atona! – Istina je, Naftita!
On joj se pokloni ceremonijalnim poklonom kojim se klanjaju samo
pravoj i velikoj carici.

308
Džehutimesova molba

U
kasni čas, kada se Userhetov dućan obično isprazni,
neočekivano se pojavi… Šta mislite ko? Lično Džehutimes.
Starešina vajara. Miljenik njegovog veličanstva. Došao je sam.
Bez prijatelja. U ovaj vrlo kasni čas.
Glavno pravilo dućandžije beše da se ničemu ne čudi. Kome sve nije
padalo na pamet da svrati kod njega? U dućanu je bilo ukusne hrane.
Ovde su bile i najlepše devojke. Ovde se svako poštovao. Ovde su svi
bili krajnje uslužni i pažljivi. Nije važno što se u gradu već smenila prva
straža. Nije važno ni to što zvezde umorno svetle. Nebesko kretanje se
drži svoga reda, a zemaljski život – svoga. Što se tiče Userheta, on može
uopšte i da ne spava. Malo odrema i dovoljno mu je! Tako je proveo ceo
svoj život i vlastitim trudom i nastojanjima stekao poštovanje i izvesno
bogatstvo. A ima i svoju glavu. On uvek njome razmišlja, bez tuđe
pomoći…
Dućandžija dočeka vajara srdačno. Čas se savijao u poklonu, a čas
se ispravljao sa osmehom.
– Radio sam ceo dan – reče Džehutimes. – Radio sam i oči mi ništa
ne vide osim kamena. Čak nisam primetio ni kad su otišli moji
pomoćnici.
– Zar ti se nisu javili?
– Moguće je… ali ja ništa nisam čuo…
– Kako to? – dućandžija beše iznenađen. Kako čovek može toliko da
se zadubi u rad da ništa ne vidi i ne čuje? Zar se može tako raditi?
– Svašta se dešava, Userhete… Idem ovamo i mislim: svratiću u
dućan – možda će se naći koji komad guščetine kod dobrog dućandžije?
Dućandžija ponudi Džehutimesu da sedne. Radnja je bila potpuno
prazna, ako se ne uzme u obzir neki čovek koji je završavao večeru. Bio
je to krupan čovek srednjih godina. Na izgled snažan. Na izgled
najobičniji seljak koji gazi blato na svom polju pod vrelim sunčevim
zracima zavivši glavu lanenom maramom… Gazi i gazi i gazi blato…
Otkuda je naišao ovaj od puta umoran seljak koji još nije ni stigao da
se opere… Džehutimes je mislio da će danas u ovo kasno doba moći da

309
porazgovara sa Userhetom u četiri oka.
Dućandžija odmah shvati u čemu je stvar. Njegova profesija – javna
i tajna – naučila ga je da čita duše, da naslućuje važne stvari po
beznačajnim znacima, da vidi ono što drugi ne mogu. I on požuri sa
objašnjenjem:
– Poštovani Džehutimese, ovaj čovek koji u slast jede meso je moj
rođak koji živi kod hesepa Emsuha. On tamo ima malo zemlje. Zove se
Ipi.
– Ipi?
– Da. Isto kao i starešina carskih odaja. Ali ovaj Ipi živi malo gore od
onog Ipija.
– Svakako, Userhete – složi se vajar.
– Ma šta ja to govorim?! Ovaj Ipi jede glinu i pesak, a onom Ipiju
carevom, blato čak ni pozlaćenu obuću ne dodiruje.
– Moguće je, Userhete, moguće je.
– Ma šta ja to govorim, Džehutimese?! Ovaj Ipi spava na slami i
buve mu piju krv i zimi i leti. A onaj, carski Ipi, ne zna ni šta je to buva:
da li se ona jaše ili se lovi u ševaru!
– Možda je i tako.
– Ma šta ja to govorim, Džehutimese?! Ovaj Ipi je naučio da sluša
muziku svoga stomaka. A onaj Ipi naslađuje svoj sluh samo harfom, ili
flautom, ili pevanjem grlatih pevača i pevačica!
– Sve je moguće, Userhete.
Dućandžija ozbiljno pade u vatru. Steže pesnice. Na vratu mu
iskočile žile. Čelo mu se od naprezanja orosi znojem.
– Ma šta ja to govorim, Džehutimese?! Ne samo ovaj Ipi, već i cela
njegova porodica jede blato i kamen, koji brusi zube, dok se porodica
onog Ipija naslađuje divljom patkom, jarebicom i živinskim mesom.
Džehutimes je ćutao.
– Ma šta ja to govorim?! Gledaj koliko dece ima ovaj Ipi! – I
dućandžija poče da broji: – Ua, son, hemet, aft, tua, sas, sehef…
– Sesenu – došapnu seljak.
– Da, tako je! Sesenu!… Osmoro. Osam usta. Osam stomaka. I svi
hoće da jedu. Hoće hleba, i mesa, i masnoće – Userhet se obrati seljaku: –
Ipi, pokloni se ovom velikom gospodaru, koji svakoga dana gleda cara
kao sada ti mene.
Ipi ustade, napravi korak napred i zamalo da razbije čelo prilikom
poklona.
– Veliki gospodaru – reče on – sve što kaže Userhet – živa je istina.
Ima već pedeset leta kako živim na ovom svetu. Pravo je čudo što sam

310
još živ. A to govori da je čovek odvratno biće koje može da živi. On je
stvoren samo za to. Napuni stomak bilo kojim đubretom i postojaćeš. Po
ceo dan ja sa porodicom berem trave. Beremo koprivu. Beremo travu
miu i travu umu. Beremo čak i uad-uad, od koje crkavaju muve.
– Kakve su to trave? – upita vajar. – Nikada za njih nisam čuo ni
loše ni dobro.
Seljak objasni:
– Tako ih mi nepismeni ljudi nazivamo. One rastu u močvarama.
Naš učeni hake-hesep se smeje kada čuje ove nazive. On je došao k nama
iz Men-Nofera, grada koji je odvajkada poznat po učenosti. A u naše se
trave ne razume… Ali nije mi namera bila, veliki gospodaru, da o tome
govorim. Kada bi nam ti ukazao milost i uredio da dobijem samo pola
arura zemlje koja se pruža odmah pored moga polja gde se nalazi jedno
slobodno parče, onda bih ja sa svojom porodicom nekako preživeo svoj
vek. Ne bismo umrli od gladi.
Dućandžija reče:
– Sada si, Džehutimese, sve sam čuo.
Vajar sede na klupu. On stvarno beše veoma umoran. A sada još i
ovaj seljak, koji ga dotuče svojom pričom. O, milosrdni bože, kakve sve
sirotinje ima u ovoj velikoj državi, gde se na pustom mestu za tren oka
podižu divni gradovi.
– Kako se zove tvoje selo, Ipi?
– Moje? Je l’ ono gde živim s porodicom?
– Da, to.
– Ono se zove, veliki gospodaru, jednostavno: Žablji Izmet!
– Kako?
– Žablji Izmet, veliki gospodaru!
Vajar s nepoverenjem baci pogled na dućandžiju. Ali ovaj klimnu
glavom:
– Da, Džehutimese, baš tako se zove to selo, jer je samo takvog
imena dostojno. A kako bi se još moglo nazvati selo u kome njegovi
stanovnici, kao krtice, žive u zemlji i glođu zemlju? Suvu i tvrdu.
– A jesi li ti, Ipi, video žablji izmet?
– Ne, veliki gospodaru.
– Da li je on zelenkast?
– Ne znam.
– A možda je mrk? Nalik na zemlju.
– Ne znam. Ono što ne znam – ne znam! Ali kakvog to ima značaja,
veliki gospodaru?
– Baš nikakvog! Meni nikada nije pao na pamet žablji izmet.

311
Seljak sede na svoje mesto i oliza masne prste.
– Ipi – reče Džehutimes – ja te mogu izvajati u kamenu ili gipsu.
Mogu ti pokloniti komad bazalta, ali nemam da ti dam ni komadić
zemlje.
– A da zamoliš? – s nadom upita seljak.
– Koga da zamolim?
– Svejedno koga: njegovo veličanstvo – život, zdravlje, moć! Nosioca
mahalice koji stoji desno od cara, starešinu sve zemlje. Zar je malo onih
kojima se možeš za to obratiti? Samo malo milosti za mene i to je sve.
– Ipi, da li celo tvoje selo gladuje?
– Skoro celo, veliki gospodaru!
– A zar tvojim susedima zemlja nije potrebna?
– Verovatno da jeste.
– Pretpostavimo da ti dobiješ zemlju, a šta će oni?
Seljak se zamisli. Tačnije, nije mogao da shvati kakve on veze ima sa
njima? Ali iznenada mu sinu:
– Veliki gospodaru, moj se život broji danima, a njihov mesecima.
Pa eto, iz toga i sam zaključi: ko je onda u najbednijem položaju u selu
Žablji Izmet?
– Svakako da si to ti – uzviknu dućandžija – jedino ti! Ja to odlično
znam!
– Verovatno da je tako – promrmlja snužden vajar. – Verovatno da
je tako…
Seljak pade na kolena ispred Džehutimesa. Vajar pokuša da ga
podigne, ali uzalud. Taj koščati seljak beše veoma težak, a uz to se još i
opirao.
– Veliki gospodaru – nastavi Ipi, gotovo kroz plač – reci mi,
odgovori mi na pitanje: zašto mi koji oremo zemlju, uzgajamo žitarice,
gajimo egoku i šaljemo decu u sigurnu smrt u neke daleke pohode,
moramo da crkavamo od gladi? Zašto nemamo zemlju kada bez nje ne
možemo? To je isto kao kad bi žreca ostavili bez žrtvenika, obućara bez
čekića, a ribara bez mreže.
Vi bi zaista trebalo da imate zemlju – reče vajar. – To ja mogu bez
zemlje.
– To je istina! To je istina! – povika seljak – naš faraon – život,
zdravlje, moć – isto je to govorio. Doduše odavno. Ali od te zemlje nema
ništa! Šta je s njom?
– Još sutra ću posetiti njegovu svetlost Tutua – obeća Džehutimes. –
Reći ću mu: seljak Ipi nema zemlju…
– Ima, ali vrlo malo – popravi ga precizni Ipi.

312
– Ima, ali vrlo malo…
– Ako stojim na njoj, onda kokoška nema gde da zgazi.
– Sve ću to ispričati njegovoj svetlosti Tutuu, a onda ću svratiti
ovamo da prenesem Userhetu šta mi je on rekao.
Seljak izvadi iz putne torbe parče prljavog papirusa i pruži ga
vajaru:
– Evo ovde je sve rečeno. To je pisao naš seoski pisar.
– Dobro, Ipi, uzeću tu tvoju žalbu.
Seljak poče da ljubi vajaru noge. Zbunjeni Džehutimes gledao je u
dućandžiju molećivo, pokazujući mu da mu je neugodno i veoma
neprijatno.
– Ali zašto? – primeti dućandžija. – Neka Ipi izlije svoju dušu. On
od toga što će poljubiti noge tako velikom čoveku neće propasti.
Najzad se Ipi podiže i uzmaknu ka stočiću. Vajar zatraži vino za
sebe i za Ipija. Popivši čašu vina Džehutimes reče dućandžiji:
– Userhete hteo bih da razgovaram s tobom.
– Sav sam se pretvorio u uho…
– A gde bismo mogli da razgovaramo?
– Ovde!
Dok su oni ovo govorili, seljak se izgubio. Vajar nije shvatio da li se
Ipi tome sam dosetio ili mu je Userhet dao znak.
– Userhete, sedi ovde, preko puta mene. Tako je zgodnije… Nisam
došao tek onako k tebi.
– Slušam te, Džehutimese, pažljivije nego što jagnje sluša zov svoje
majke. Slušam te isto onako kao što poslušni sin sluša savete svoga oca.
– Hvala ti, Userhete. Došao sam da ti nešto kažem i zamolim te, u
nadi da ćeš imati srca za ovu stvar i učiniti dobro. Dobro za čoveka koga
volim, jer mi je on kao mlađi brat.
– O, Džehutimese! – uzviknu dućandžija. – Milo mi je da čujem ove
reči. Dovoljno je da ti izraziš želju, pa da je tvoj sluga ispuni, jer za mene
nema veće radosti nego da služim tebi, velikom gospodaru.
Džehutimes se pretvori u ševar koji osluškuje zapljuskivanje Hapi u
vreme izlivanja. „…Dućandžija je isuviše predusretljiv, on obećava pre
nego što je i saznao šta ću ga moliti. A to znači da će razgovor
potrajati…“
– Userhete – svečano poče vajar – kod mene radi moj mladi prijatelj
po imenu Tihotep. Ti ga poznaješ, a i on tebe. Ti ga poštuješ, a i on tebe.
– Tako je, tako! – žustro reče dućandžija. – Ja ga stvarno poštujem,
jer je on toga dostojan. A ni on nema zbog čega da se ljuti na mene… On
uredno plaća dugove te nemam potrebe da trčim kod sudije i pišem

313
žalbe. Tihotep je ispravan. I ja ga nosim u srcu.
„Dobro poštovani Userhete, umetniče kuhinje, majstore kutlače i
roštilja! Videćemo šta ćeš govoriti kasnije… Posle mog predloga…“
„…Hajde, poštovani vajaru, nemoj misliti da imaš posla s komadom
neobrađenog kamena. I mi ponešto znamo, iako nismo vajari i ne vrtimo
se oko njegovog veličanstva. Iznesi, iznesi svoje misli, govori šta ti treba.
A onda ćemo se dobro nagađati, jer tako veliki ljudi ne dolaze sa
običnom stvari!…“
– Kod tebe u dućanu radi devojka po imenu Soru.
– Da, Džehutimese, radi. Ta devojka je živa vatra. Ona se od
detinjstva navikla na rad. Ali nije samo to, ona je i prijatna devojka. Svi
koji dolaze ovamo isto tvrde: ona je divna devojka! Za nju sam dao
gomilu zlata. Aramejski trgovci su velike tvrdice. Oni ti u pustinji ni
peska ne bi dali.
„…A kakav si ti, dućandžijo, dostojni sine Kemi, bratiću Hapi,
pljunuti naslednik ćifta i tvrdica! Sad ćemo da vidimo koliko ti je široka
duša i koliko darežljivo srce…
– Dakle, Userhete: moj prijatelj i mlađi brat tako ja nazivam
Tihotepa – zavoleo je Soru. I Soru je zavolela tebi dobro poznatog
Tihotepa.
Dućandžija se napravi da je veoma iznenađen ovom izjavom. Kako
to da Tihotep voli Soru, a Soru voli Tihotepa?! Kada su uspeli da se
zavole? Da li su rekli jedno drugome da se vole? Da li su se dopisivali?
Da li je neko bio posrednik?…
„…Ah ti stara lopužo, Userhete! Zar tebi treba sve do kraja
sažvakati? Zar tebi, prvom svodniku u prestonici? Zar tebi, koji držiš
dućan zbog veselih i lakih devojaka?…“
– Poštovani Userhete… – vajar napravi dosta veliku pauzu. Zatim
mu se ponovo istim rečima obrati i ponovo malo poćuta. (Sa ovim
dućandžijama drugačije se ne može.) – Oni nisu samo poznanici. Oni se
vole. I ne vole se samo izdaleka, već su se i nekoliko puta videli. I ne
samo što su se Videli, već su i ležali na postelji ljubavi…
– Kako?! – pobuni se Userhet. – I sve to iza mojih leđa?!
– Zašto iza tvojih leđa? Činili su to na tvoje oči, Userhete. Uz to i za
pare, koje si ti dobio.
– Ja?!
– Da, ti!
– Pare – za Soru?
– Upravo za Soru.
– Da li je moguće, Džehutimese?

314
– Neka ti ne bude žao, Userhete. Tim pre što su tvoje devojke
čuvene.
– To je tačno, moje devojke su savršene.
– Svi se dive tvom ukusu.
– I to je tačno!
– Oni se vole, Userhete. Tihotep nudi i srebro i zlato i ja se nadam
da ćemo se ja i ti dogovoriti.
Userhet poče nadugačko i dosadno da nabraja sve vrline koje krase
Soru. Govorio je da ona ume dobro da kuva, da je dobra domaćica, i da
poseduje ostale ženske osobine…
– A što se tiče ženskih osobina, ne moraš o tome mnogo da pričaš –
prekide ga vajar – one su dobro poznate.
– Pa verovatno – složi se Userhet.
– Mislim da ih nije ocenio samo Tihotep. – Džehutimes se osmehnu.
– Možda.
– Možda si i ti bio jedan od onih koji su je ocenjivali…
Dućandžija se samozadovoljno nasmeje.
– Je si li, ili nisi?
– Već sam za to star.
– Ali, ipak?
– Mogu ti reći da u ženskoj polovini kuće imam lepotice, jednu
lepšu od druge, izuzev moje žene.
– Da li ti je žena stara?
– Nije samo stara već je i rošava. A suva je kao stablo palme koju je
oluja oborila. Ali sa njom u prijateljstvu i ljubavi žive druge lepotice
kojima ne dozvoljavam da dolaze u ovaj dućan. Čuvam ih samo za sebe.
„…Stari majmune! Tebi bih ja nabavio majmunicu sa crvenom
zadnjicom iz zverinjaka njegovog veličanstva. Zar se ti razumeš u žene?
Potrudi se da još bolje pečeš guske i meso na roštilju, jer ti je to posao…“
– Soru je naša ljubimica. Ja bih rado prodao bilo koju drugu robinju.
Ali Soru?… Prosto ne znam šta da ti odgovorim.
– Zašto ne znaš? Reci cenu. A ja ću reći svoju, pa ćemo se do mile
volje pogađati.
– Da li sada? – upita dućandžija.
– Odmah i ovde.
– U tom slučaju idem po vino. Ne ide pogađanje bez vina. Bez vina
posao neće uspeti.
– Daj vino!
U dućanu beše polumrak. Gorela su samo dva žiška, nemilice
dimeći. Osećao se miris pržene ribe. Pod od gline od koga se širila

315
toplota beše mekan kao tepih. Neko je pored zida skoro nečujno hrkao.
Hrkanje beše podnošljivo i propraćeno tankim pištanjem.
Dućandžija nasu vino pošto je prethodno pokazao pečat na
zapušaču od gline. Džehutimes na njemu pročita: „Najbolje vino
Ahetatona“.
… Userhet je odlučio da se ozbiljno pogađa. Izneti takvo vino –
nešto znači! Milostivi bože, samo da završimo do jutra! Sudeći po krčagu
predstoji nam dug razgovor…“
Userhet iznese voće, ušećerene urme. I veliki komad hladnog mesa,
koji bi i lavu bio dovoljan, a kamoli čoveku.
– Dovoljno bi bilo samo meso i vino – reče vajar, tražeći očima nož.
– Sve u svoje vreme – izjavi dućandžija.
– Tačno. A ko to hrče, Userhete?
Gde?
– Tamo iza zida.
Dućandžija oslušnu i nemarno odmahnu rukom:
– Jedan trgovac. Ne znam tačno da li je iz Vavilona, ili iz Ninive.
Čini mi se da je iz Vavilona. Tih vavilonskih trgovaca ima svuda, kao
vrabaca. Vrzmaju se po celom svetu. Putuju, plove, trguju, varaju.
– Kao svi, Userhete! Kao svi – izgovori vajar i podseti domaćina da
na stolu nedostaje vrlo važan predmet – nož.

316
Audijencija

N
a faraonov poziv u Veliku salu za prijem dođoše Pentu i Eje.
Oni sa sigurnošću zaključiše da je faraon dobro raspoložen. U
početku je tako i bilo. Faraon dočeka starce učtivo, ponudi im
da sednu na klupe i upita ih da li bi možda radije sedeli na hasurama, na
kojima je prijatnije, a i razgovor bi bio manje zvaničan, jer su ti stubovi
užasni – oni pritiskuju čoveka. Jednoga dana čovek će morati da se njima
pozabavi i izmisli nešto prihvatljivije. O tome treba razmišljati bez
mnogo odlaganja. Ovako ili onako, mnoge hramove i zdanja u
Ahetatonu treba zameniti solidnim kamenim zdanjima. Ne daj bože da
padne kiša – sreća što je nije bilo!
– i od prestonice bi ostala samo uspomena.
– „…Njegovo veličanstvo je, izgleda, odlučilo da prezida grad. Zato
nas je i pozvao. Sudeći po izrazu Ejeovog lica, on ništa o tome ne zna.
On je čak iznenađen, iako iz sve snage pokušava da to ne pokaže…“
… Njegovo veličanstvo smatra da, ne dirajući ono što je podignuto,
može odmah pored toga sazidati nova kamena zdanja. Iskreno govoreći,
sa ovim ciljem – tačnije zbog prethodnih pretpostavki – on je već naredio
Tefnahtu, starešini izgradnje carskih spomenika, da potraži odgovarajući
kameni kop koji ne bi smeo da se nalazi daleko. Kamen ne bi trebalo
dovoziti iz daleka…
„…Nesumnjivo je jedno: faraon započinje novu izgradnju. Više mu
ne odgovara ovaj grad. Potreban mu je dugovečniji, prostraniji,
veličanstveniji. Potreban mu je savet i on će ga dobiti. Ja vidim da je
Pentu donekle zbunjen ovim. Ali šta da se radi? Faraona treba
poznavati…“
Ehnatonu ne odgovoriše da li će sesti na hasure ili klupe. Onda im
on ponudi da sednu na masivne i udobne klupe koje su tu bile i koje su
mirisale na smolu.
Kada sedoše, njegovo veličanstvo reče:
– O gradu ćemo kasnije razgovarati. Najpre bih želeo da s vama
podelim druge misli. Potreban mi je vaš savet.
Na ovo se Eje i Pentu još više iznenadiše. Kakav savet? O čemu?

317
Ako ne o gradu, onda o čemu?
– Ne tako davno… – poče njegovo veličanstvo – tačnije, nedavno
sam razgovarao s jednim neuglednim pisarom. Vi ga, verovatno, ne
znate. Mada pretpostavljam da ste ga videli, a možda ste mu čak i
diktirali. On se zove Bakuro…
– Kako?
– Bakuro.
– Onaj mali, neugledni pisar? – upita Eje.
– Da. Da.
– Onaj slabašni pisar koji se i svoje senke boji? – zainteresova se
Pentu.
– Taj, taj. Ja sam s njim razgovarao skoro pola noći…
– Pola noći?! – začudi se Pentu.
– Da.
– I pored toga, tvoje veličanstvo, što sam ti zabranio noćna bdenja?
– Aha. I pored toga.
– To je nerazumno s tvoje strane, tvoje veličanstvo.
– Slažem se. Ali ima trenutaka kada ti je do besvesti potreban
sagovornik…
– Pa mi smo ti na usluzi, tvoje veličanstvo, u svako doba dana i
noći…
– Hvala ti na tome, Pentu. Ali meni je bio potreban upravo Bakuro.
On mi je rekao nešto o čemu stalno razmišljam.
Faraon obiđe semere. Napravi nekoliko krugova pre nego što će se
zaustaviti, da bi nastavio da govori. I poče:
– Taj pisar Bakuro je čovek koji razmišlja. Moj prvi utisak o njemu je
bio da on samo ispisuje tuđe misli. Jedino sam po njegovom pogledu
zapazio da nije sasvim tako. I pozvao sam ga na iskren razgovor. Ja
smatram da čovek koji te interesuje treba da govori iskreno, ili da uopšte
ne govori. Zar ne?
Pentu reče: „Tako je.“ A Eje neodređeno sleže ramenima.
– Zato smo mi iskreno razgovarali. On je otvoreno izložio svoje
misli. Po meni, ne plašeći se nikoga i ničega… Zbog čega su mali ljudi
opasni? Zbog čega? – upita faraon.
– Tvoje veličanstvo – reče Eje – mi te pažljivo slušamo.
– Odgovoriću vam zbog čega: zbog toga što nemaju šta da izgube!
Ako ti, Pentu, ili ti, Eje, mislite na svoju korist pre nego što kažete „da“
ili „ne“ – onda Bakuro nema šta da izgubi. Pisar je svuda potreban, za
razliku od semera.
Faraon ne bez zluradosti pogleda svoje semere. Ali oni se ni

318
najmanje ne uplašiše od reči njegovog veličanstva. Oni su dobro znali
svoju vrednost…
– A šta je govorio taj Bakuro?
– To je interesantno – reče Eje.
– Veoma – podrža ga Pentu – umirem od želje da čujem šta je rekao
taj Bakuro-pisar.
– Nemojte se pre vremena smejati Bakuru. – U faraonovom glasu se
osetilo negodovanje. – Bakuro smatra da će Kemi utoliko pre propasti
ukoliko je naša vlast čvršća.
– Šta će propasti?
– Kemi.
– Od jake vlasti?
– Tako ispada… Hoću da čujem šta vi na to kažete. On je govorio
isuviše uverljivo da bi se na njegove reči pljunulo ili zaboravilo. Isuviše
mračno, da bi se sa njim čovek složio. Ili da bi imao hrabrosti da mu
kaže. „Ti si u pravu“.
Faraon se iznenada uznemiri. Obrazi mu planuše. Čvrsto steže
vilice i ispod njegovih jagodica pojaviše se kvrge. Oči mu se toliko
zatvoriše da su ličile na proreze. Podbradak – pomalo konjski – preteći
se isturi napred.
– Taj Bakuro je ispričao nešto nalik na priču iz starog doba. Mitanci
– a možda i neki narod dalje od njih – prave drvenu burad za vino ili
pivo. Tu burad učvršćuju obručima. Bakuro je govorio o veoma čvrstom
obuhvatu tih obruča. Ti obuhvati, koliko sam ja razumeo, i uništiće našu
državu. Eto šta on misli! A sada ću ja da ćutim, a vi ćete govoriti.
On sede na klupu bez naslona. Sede uspravno u očekivanju šta će
reći semeri.
„Njegovo veličanstvo je uznemireno… Ne bio ja Eje ako nisam u
pravu! Glupo predskazanje nekakvog Bakura ne može da ostavi tako jak
utisak. Ovde nešto nije u redu. Pričekaću da vidim šta će reći Pentu…“
„…Eje ćuti. Međutim, trebalo bi da on prvi nešto gukne. On je bliže
njegovom veličanstvu. Uz to ima i njuh kao pustinjska lisica: strvinu
oseća nadaleko, na mnogo sehena. Postoji mudro pravilo: ne žuri! Neću
se istrčavati! Nisam dete…!“
– Ja vas slušam – reče njegovo veličanstvo.
„Ko će od njih dvojice prvi da počne? Da li Eje? Ali njegovo je
pravilo da čeka! Da čeka i razmišlja. A kad razmisli, da prećuti, ako je to
moguće. A ako nije, da kaže nešto što ni na šta ne obavezuje… Možda će
početi Pentu? Verovatno. On je veoma iskusan i pošten starac. Život ga
je mnogome naučio. Naučio ga je toliko da pokušava da vidi nešto i

319
onamo gde već odavno ničega nema… Tako će obojica čekati da vide šta
će kazati onaj drugi, po mogućstvu sakrivši svoje mišljenje u mnoštvu
zamršenih rečenica… Pentu je duboko uzdahnuo. Napunio je grudi
vazduhom, kao da želi nešto da kaže… Tek što nije rekao…“
Pauza je bila isuviše duga. Postalo je neprijatno. Njegovo
veličanstvo bi moglo svašta pomisliti o svojim semerima! Nema se kud –
treba nešto reći… I Pentu poče:
– Tvoje veličanstvo, koliko sam razumeo, neki Bakuro-pisar…
– On uopšte nije „neki“, Pentu! On sedi u mojoj sali i marljivo
zapisuje.
– Dakle, pisar Bakuro je izrazio mišljenje koje je uznemirilo tvoje
veličanstvo. Ja tvrdim da njegova misao nije nova. Čitao sam dokumenta
jednog sudskog procesa koji se dešavao za vreme njegovog veličanstva
Hor Nahtneb-Tejnefer-Iniotefa II. To je bilo pre gotovo osam stotina
godina. Tačno sam izračunao. Računao sam zajedno sa astrologom
Userom Mlađim.
– I šta se desilo u to pradavno vreme, Pentu? – Faraon izmenja
kratak pogled sa Ejeom. Dvorjanin lukavo namignu. Kako to razumeti?
Kako hoćeš!
– Ispričaću vam šta se tada desilo! U to vreme je živeo neki Bakurov
dvojnik po imenu Ani. Bio je kovač, a i otac i ded mu behu kovači. On je
po svoj prilici bio odličan majstor. Ali, u glavi mu nešto nije bilo kako
treba. Kao, uostalom, kod svih odličnih majstora. I eto…
Tu faraon prekinu semera.
– Ne žuri – reče on. – Hajde ponovi.
– Šta da ponovim?
– Šta si hteo da kažeš time da u glavama odličnih majstora…
– Hteo sam da kažem to, da ako je majstor odličan – on, znači, ima
svoju glavu. Misli svojom glavom. Sam sve vidi.
– Da li svako ima svoju glavu, Pentu?
Semer zavrte glavom kao mula na pojilu,
– Ne, tvoje veličanstvo. Smem da tvrdim da to nije uvek slučaj! A
odlični majstori uvek imaju svoju glavu. Uzmi, na primer,
Džuhutimesa…
– On ima svoju glavu! – sa zadovoljstvom izgovori faraon.
– Bek?…
– I on!
– Juti?
– Takođe i on!
– Eto, vidiš, tvoje veličanstvo. Moje reči se potvrđuju.

320
– A šta oni rade sa svojom glavom?
Eje izgovori „hm“ kao da se pita: šta stvarno rade s njom?
– Oni uz pomoć svoje glave a ne tuđe izlažu svoje misli, a ne tuđe. I
to je sve!
Faraon pokretima dlanova predstavi njihanje broda na moru:
– Svoja glava. Svoje misli. Svoja glava. Svoje misli….
– Bakuro te je zbunio. A onaj Ani kovač zbunio je njegovo
veličanstvo Hor Nahtneb-Tejnefer-Iniotefa II. U čemu je razlika? U
vremenu, tvoje veličanstvo!… Ani je govorio: treba uvesti praznik
hepsed onako kako je on nekada postojao. A šta to znači? Ubijati
faraone! Eto šta znači! Zato, govorio je Ani-kovač, što se ne može trpeti
vladavina jednog čoveka. Ne može se trpeti da reč jednog čoveka bude
kao kamen i ruke svih, i da ta reč sputava jezike svih. Eto o čemu je
razmišljao Ani!
– A šta mu je to trebalo, Pentu?
– I o tome piše u starim papirusima. Ani je želeo samo jedno:
slobodu.
– Šta je želeo? Šta je želeo? – upita faraon mršteći se.
– Slobodu!
– Zašto mu je bila potrebna sloboda?
– Ne znam.
– Zar je on bio rob?
– Ne, bio je nemhu. Ali daj im slobodu – Pentu pri tom pokaza
prstom na zid – daj im slobodu, i onda će tražiti još nešto… Na čemu
počiva država? Na, kao kamen, čvrstoj reči njegovog veličanstva,
njihovih veličanstava, svih vladara Kemi sada i za navek! Da, tako je!
Pentu završi svoj govor, tri puta udarivši dlanom o dlan.
– Ali šta ti misliš o Bakuru?
– Šta mislim?! – semer pljesnu rukama: zar se nije jasno izrazio? –
Šta mislim? Bakuro se ne razlikuje mnogo od Anija. Oni kao po
dogovoru govore istim rečima. Ovaj Bakuro je izmislio staru priču o
nekoj posudi koju prave Mitanci. Jedino se u tome razlikuje od Anija. Pa
zar je u tome suština? Da li je Bakuro izgovorio reč „sloboda“?
– Ne sećam se. Može biti.
– Ako je nije izgovorio, onda će je izgovoriti! On se usudio da tvom
veličanstvu izloži nešto što, po mom dubokom ubeđenju, šteti Kemi.
Faraon spusti glavu i podiže je ispravljajući leđa:
– A sada si na redu ti, Eje.
Eje klimnu glavom. Počeša vrh nosa. Počeša se po potiljku, počeša
se po čelu. Tačnije, ovlaš ga protrlja sa dva prsta, kao da pokušava da

321
izgladi bore.
– Šta je još rekao taj Bakuro?
– Mnogo štošta. Ali mene je zainteresovala ta stara priča o
mitanskom buretu – reče faraon.
– Da li zato što je to najvažnije?
– Da.
– Da li zato što je baš u tome tvoje veličanstvo nešto sagledalo?
– Da.
Eje nastavi kao da je razgovarao sam sa sobom:
– Carski pisar koji lično viđa velikog gospodara, koji sluša njegove
reči i koji te njegove reči zapisuje na papirusu, odjednom skreće tvoju
pažnju na neku bajku ili neku staru priču, nije važno šta. Ali je važno da
li je ta stara priča izmišljena negde daleko ili ju je sastavio sam pisar. Jer,
kao što je poznato, pisari svih vremena bili su majstori za to. Njihova
pamet je stalno budna. Njihove oči kao da stalno traže nešto. Čak im se
ni noću ne spava. Pisari svih vremena bili su izvori nekih nekorisnih
misli.
– Da li misliš na sve pisare?
Eje se nije žurio sa odgovorom. Kako da se to shvati? Da li baš na
sve pisare? Svakoga ko je naučio da čita i piše?…
– Tvoje veličanstvo, pismenost je uvek bila izvor… kako bih to
rekao?… Pismeni su ljudi uvek mnogo uobraženi. To treba imati u vidu.
Ako oni o tome otvoreno ne govore, to uopšte ne znači da oni o sebi
drugačije misle. Hoću da kažem sledeće: treba uvek biti oprezan s
pisarima. Pisar s priborom za pisanje i papirusom u rukama je opasan
čovek. On može pokorno da beleži tvoje reči, ali pri tom u duši, potajno,
da te ismejava, ako mu se zbog nečega tvoje reči ne dopadaju.
– Tako, dakle! – povika faraon, kao da su mu upravo otvorili oči na
odvažno ponašanje pisara. Kao da on to i sam nije znao.
– Tvoje veličanstvo, treba da mi veruješ! Pisari nisu mnogo pouzdan
svet. Hoću da kažem: treba im češće zavirivati u dušu. I to veoma
duboko. Zašto? Zato da bi se otkrilo nešto što može da bude štetno po
vladare-samodršce. Postoji jedan način da se oni čvršće drže u rukama.
– A koji? – nestrpljivo upita faraon. Pentu klimnu glavom kao da
hoće da kaže da je to veoma važno.
Eje savi palac leve ruke:
– Jedan način je gušenje.
– Kako? Kako?
– Gušenje – mirno ponovi Eje.
– Koga gušiti? – faraon se čak podiže s klupe, što je za njega bilo

322
neočekivano.
Eje se nasmeši:
– Ne gušenje u pravom smislu te reči, ali skoro. Da im ne preostaje
vreme za razna glupa razmišljanja…
– … Glupa razmišljanja – izgovori faraon, tačnije ponovi kao eho.
– Rad, rad, i još jednom rad – to je sudbina pisara! Reči mu uleću u
uho i on ih zapisuje na papirusu. On treba da savija leđa pišući i da ih od
pisanja ne ispravlja. On mora da čuje velike reči. To je sudbina, pravedna
sudbina pisara!… Takvu sudbinu su im odredili dalekovidi samodršci,
najrukatiji vladari. I presto je čvrsto stajao!
– Postoji i drugi način – reče Pentu.
– A koji?
– Takođe vrlo jasan – odgovori Pentu. – Ali ima veliki nedostatak.
– Zanimljivo…
– Čovek je biće koje misli. A pisar, pogotovu! Tu je potrebna mera.
Eje primeti da je mera potrebna svemu. Čak ni životvorno izlivanje
Hapi ne bi trebalo da prelazi granice koje su mu bogovi odredili.
– A kako odrediti granice? – upita Pentu.
– Kakve granice?
– Granice razmišljanja.
– Njih određuje njegovo veličanstvo – svečano izjavi Eje.
– Na koji način?
– Izražavanjem svoje volje. Svojom naredbom.
Pentu ne beše zadovoljan ovim odgovorom i reče:
– Začeto pile u jajetu nije teško primetiti: dovoljno je jaje pogledati
prema svetlosti. Ili ga samo malo promućkati pored uva. Ili ga razbiti.;.
Ali šta uraditi kada su u pitanju misli?
– Koje misli?
– One koje su pisarima u glavi.
Faraon je sa zadovoljstvom pratio prepirku semera.
I jedan i drugi su nesumnjivo pametni ljudi. I više od toga: lukavi
su! Naročito Eje. Oni su veoma mudri i veoma iskusni. Govore pametno,
iako se na izgled ne slažu u mišljenjima, na kraju će se ipak složiti u
glavnoj stvari. Ne mogu da se ne slože, jer žive na istom brodu koji plovi
na svetskom okeanu, i nemaju kud…“
Pentu objasni:
– Saznati šta se dešava u glavi pisara isto je tako teško kao što je
teško pogoditi nameru sitog lava. Glavu pisara ne možeš osvetliti kao
kokošije jaje. Ne možeš mu je ni razbiti, da bi saznao kakve mu se tamo
misli roje. Što ga više zaplašuješ, tim dublje se on kao miš uvlači u svoju

323
rupu. U sebi će te grditi, dok će ti se keziti neiskrenim osmehom.
Gledaće te neobično tužnim očima, a u sebi će te potajno ismejavati. Zar
nije tako?
Eje odgovori:
– I tako je i nije tako.
– A kako je onda?
– Pentu, ti si hteo da govoriš o drugom načinu. Kakav je on?
– Vrlo jednostavan, Eje! Hrani pisara što bolje, daj mu najbolje vino,
podaj mu što više zlata, pruži mu život sjajan, kao zvezda Sotis…
– I onda?…
– I onda će ti biti rob. Dušom i telom. I verno će te služiti. I nikakvo
mitansko bure mu neće pasti na pamet. Ako me upitaš kako mi je to palo
na pamet, reći ću ti da ovu mudrost nisam otkrio ja. Ona je bila poznata
– i to veoma dobro – još za vreme Piopija.
– Ne razumem – umeša se faraon. – Ne razumem: zar se život ne
menja? Zar je i Piopi II lupao glavu da bi pogodio misli nekakvih pisara?
– Da, tvoje veličanstvo – odgovori Pentu. – Čak i tako veliki i stari
faraon kao što je bio Piopi II nije mogao tačno da zaključi koji je način
bolji: prvi ili drugi?
– A zar nema trećeg načina? – faraon pokaza tri prsta, kao da je
Pentu gluv. – Zar nema trećeg?
– Trećeg? – dvorjanin se uhvati za glavu kao da mu glava puca od
bola, kao da se raspada na delove. – A šta će treći, tvoje veličanstvo?
Jedino ako spojiš ova dva načina! Istina, može se i ovako: pružiš mu
ukusan kolač pa ga zatim lupiš. Kažu da i to pomaže.
Faraon klimnu glavom. Ovo klimanje glavom podstaknu mudrog
dvorjanina na dalju improvizaciju. Pentu slikovito raširi ruke:
– O, veliki i milosrdni bože! Šta može biti poučnije od udarca posle
kolača. Ma kako on bio loše ispečen – ipak će izgledati najuspelije delo
veštog kuvara! A zašto? Zato što je udarac gori. Pričaju da je jednom
nešto slično u pradavna vremena primenilo njegovo veličanstvo
Detkara-Ases. To sam pročitao na steni iza trećeg rečnog praga. Tako je
on učio pameti svoga pisara. I uspeo je da srećno vlada dvadeset i osam
godina.
Eje se ćutke smeškao. Smeškao se tajanstveno i značajno.
– Hteo si nešto da kažeš? – upita ga faraon.
– Ja?
– Da, ti!
– Ne, ništa… Ništa posebno…
– Ali ipak? Reci nam…

324
– Zbilja, ništa…
Njegovo veličanstvo udari rukama po kolenima, pokazujući time da
se dovoljno naslušao koječega i da će sada sam govoriti. On prođe
nekoliko puta gore-dole. Napravi pet koraka napred, pet nazad, a zatim
iznenada stade pored stuba i nasloni glavu na njega.
– Ja sam vas pažljivo slušao. Kazaću vam istinu iako znam da se ona
ne dopada svima. Moj svevišnji otac mi je svedok da sam mnogo puta
gubio zbog svoje iskrenosti. Pa ipak…
Faraon je gledao gore, kao da je tražio savet od boga, koji je negde u
plavim sferama. Na njegovom čelu i u očima pojavi se sinovljeva
pokornost i poslušnost. Osluškivao je. I samo su do njega dopirale
poznate reči odozgo i usne njegovog veličanstva kao da su ih pokorno
ponavljale. Faraon je stajao ukočeno, ne gledajući svoje sagovornike…
– Razmišljao sam o rečima toga pisara Bakura. Odmeravao sam ih.
Nisam mogao drugačije postupiti, jer su mi duboko ušle u dušu. Onaj ko
ima uši ne bi trebalo da propušta reči koje dolaze sa strane. Uostalom,
zašto postoje uši? Pitam vas: zašto? Ako su uši potrebne svakome – onda
su stostruko potrebne vladaru, jer on u svojim rukama drži sudbinu
celoga sveta. Zato sam i slušao Bakura. Zato, ali i ne samo zato…
Njegovo veličanstvo je pažljivo osluškivalo zvuke koje ne čuje niko
sem odanog i smernog sina njegovog veličanstva Atona. Dvorjani su
sedeli kao okamenjeni…
– Slušao sam tog Bakura još i zato što je govorio neobične stvari koje
nikada ranije nisam imao prilike da čujem. Moguće je da se nešto slično
dešavalo i ranije u Kemi. U davno prošla vremena. Govorim da je
moguće. Ako je tako, onda je neophodno priznati neku stalnost
vremena. Međutim, poznato je da svet nikada pre toga nije video grad
koji je sličan Ahjatiju, i tako munjevitu brzinu s kojom je podignut. Ne,
svet dotle nije znao za to!…
Glas njegovog veličanstva postajao je sve odlučniji dok je gledao
semere koji su sedeli u smernim pozama. Pogled njegovog veličanstva
postade sličan pogledu ptice nehept – neumoljiv i svevideći…
– A himne stvorene u ovom velikom gradu? Zar su u Kemi ikada
ranije čuli nešto slično?
– Ne – reče Eje.
– Ne – potvrdi Pentu. To je bila istina. Njegovo veličanstvo je to
dobro znalo. Kao i njegovi neprijatelji – javni i tajni. Pri čemu su mu i
jedni i drugi odavali dužno priznanje. Stvarno, kada je i ko stvarao
melodičnije himne? A muzika koja ih je pratila? Ko je udahnuo život u
ove harfe i flaute, i ove lire i doboše? Učinile su to verne sluge njegovog

325
veličanstva, koje su pažljivo slušale savete faraona i tačno ih izvršavale.
A skulpture Džehutimesa, Jutija, Beka?… Zar one ne dokazuju da je
Kemi napredovala od prastarih vremena, kada su građene piramide
blizu Men-Nofera? Ne, čovek se ne bi mogao složiti s mišljenjem da se u
Kemi ništa ne menja. Znači, ni Bakurov dvojnik nije mogao tačno da
izgovori one reči koje je te noći govorio pisar Bakuro.
„…Njegovo veličanstvo hoće pošto poto da se nečim razlikuje od
faraona Narmera, faraona Džosera i njihovih potomaka. Ako se Pentu
odvaži da ga razuveri u to, navući će na sebe veliki gnev. Faraon će sam
reći po čemu se razlikuje od svojih velikih prethodnika, a šta ga čini
sličnim. On će sve to sam reći…“
Eje je gledao u jednu tačku: na malu neravninu na uglačanom podu.
Gledao je, mislio i slušao. A Pentu od umora zatvori oči, ali nije spavao.
On nikada nije spavao u prisustvu njegovog veličanstva. Samo mu je
bilo prijatnije da sluša zatvorenih očiju. Faraonu je bila dobro poznata ta
njegova navika.
– Razmišljao sam o Bakurovim rečima. Nisam mogao drugačije.
Saslušavši vas i slušajući savete svoga oca, blistavog Atona, rešio sam da
objavim naredbu…
Negde između stubova, na kraju sale, promače prilika starešine
carskih odaja – Ipija. Car mu je naredio da pošalje dva pisara i ovaj je
žurio da izvrši naređenje.
Njegovo veličanstvo upre rukom o stub kao da namerava da ga
pomeri s mesta i ljutito reče:
– Izdaću naredbu i cela će se Kemi – od Pragova do Delte, od
azijskih pustinja do Libije – pretvoriti u bazalt. Mi smo i sada jaki, moćni
i nepobedivi. Ali ja ću napraviti od Kemi jedinstven vojni logor. To će
biti bazaltni poljski logor. Čak će i disanje biti ujednačeno, a da i ne
govorim o koracima, u poređenju s kojima će koraci najboljeg puka
izgledati neusklađeni. To ću narediti i sprovesti!… Objaviću ovu
naredbu!
Car je stezao pesnice. Izgledao je kao borac pesnicama kakve
obožavaju u azijskoj Ninivi.
Bio je to neobičan prizor: strašan kržljavi car! Ali nešto drugo je tu
bilo važno: kakva će to biti naredba? Na šta će se odnositi?

326
Iste noći

K
ija.
– Slušam te.
– Kija.
– Ovde sam, tvoje veličanstvo…
– Kija… Ne zovi me tako…
– A kako da te zovem, mili moj?
– Tako kao sada.
– Dobro, mili moj.
– Jesu li to tvoje grudi?
– Ne, tvoje su. One pripadaju tebi.
– Je l’ zato što ih volim?
– Ne, već zato što si ti moj gospodar.
– One su tvrde kao jabuke.
– Zar ti se to ne dopada?
– Volim ih.
– Jabuke?
– Ne, već tvoje grudi…
– One pripadaju tebi.
Ehnaton je tražio njene oči. A umesto njih – nalazio je duboku
dubinu. Tražio je njene usne. A umesto njih – nalazio je sveže narove,
velike, glatke i privlačne. Žudeo je da je celu obujmi. A umesto nje
nalazio je lagan plamen koji žeže. O, Kija, ko te je rodio? Zar žena od
krvi i mesa? Ili si rođena tamo, na nebu pored velikog oca Atona?…
– Čuj, Kija, ponekad izgledaš kao biće iz bajke.
– Šta je to na meni nestvarno?
– Ili si svetica…
– A šta je to?!
– Bojim se da te dodirnem.
– Zagrli me.
– Čini mi se da ću se jednom probuditi i neću te videti. Sve će biti
kao neki san.
– Čvršće me zagrli!

327
– A možda sam ja – san?
– Stegni me jače… Ja volim kada mi pričinjavaš bol…
– A šta ako se ti jednoga dana probudiš, a mene nema…
– Ćuti…
– Da li ćeš plakati?
– Molim te, ćuti.
– Kija, da li ćeš plakati za mnom?
– Ne dam ti da govoriš…
Njegovo veličanstvo je svakim danom sve snažnije osećalo da ne
može bez nje! – Ona je bila u njegovom srcu. Bila je njegov život. Kako je
do sada živeo bez nje?… On se nasloni na njeno uvo i poče jedva čujno
da joj šapuće:
– Hoćeš li mi roditi sina?
– Rodiću ti mnogo sinova. Ja sam mlada. Mi ih moramo imati
mnogo.
– Baš ćeš mi sina roditi?
– Samo sina. Zato što te volim… A kada se voli, kažu da se želje
ispunjavaju.
– Da, to je istina.
– Možda sam već začela sina?
– Može biti. Ja nisam imao sina. Samo kćeri. Ne znam šta s njim da
radim.
– Sa sinom?
– Da.
– Treba ga obrezati.
– Znam…
– A potom podizati junaka.
– Kako?
– Prepusti to meni, voljeni moj.
– Prepuštam.
On je ljubio resicu njenog uha… Čvrstu kao bobovo zrno…
– Odakle ti takva resica?
– Je li slatka?
– Slađa je od meda.
– I ona je tvoja, mili moj.
– A ovo?
On malim prstom – samim njegovim vrhom – dodirnu udubljenje
na trbuhu, majušno udubljenje na beloj čaši…
– Da li je i on moj, Kija?
– Svakako.

328
– Samo moj?
– Samo tvoj, samo tvoj…
Njegovo veličanstvo beše ludo od sreće. Od obilja osećanja… I svoj
vrući obraz nasloni na njen trbuh. Beše kao pčela na cvetu.
Ona se smejala. Bilo joj je prijatno. A i Ehnaton beše na vrhuncu
sreće. Ona je to savršeno razumela.
On je upita, ne bez lukavstva:
– A ako ja umrem?
– Prvo ću ja.
– Ali ako ipak prvi umrem ja?
– Ali zar nisi naredio da se zida grobnica zamene?
– Pa šta onda?
– Znači, prvo ću umreti ja!
– Nije istina.
I on se ponovo pripi uz nju. Iznova se pitao: „Ko ju je izvajao? Gde
je taj genijalni vajar?“ Pitao se, a dobro je znao ko je. Nije mogao da ne
zna. Ona je njegovo delo, delo onoga koji sija na nebu!…
On zamire. Grli je spajajući se s njom… Odakle je ona? Ko ju je
izvajao? I zašto se tako kasno zbližio s njom?!
Kija zabaci ruke unazad. (Pazuha, koja joj je berberin obrijao, behu
glatka kao morski oblutak.) I bledo-ružičaste bradavice stremile su, kao i
ruke, nekuda gore ili u stranu.
Ona je ležala sa poluzatvorenim očima, malaksala od ljubavi sa
voljenim. Ona će mu roditi sina. I opet će mu roditi sina. I rađaće mu sve
same sinove. Koliko god on to želi toliko će mu i roditi…
Beše noć. Gluva noć. Zemlja je spavala. Nije spavala samo straža. I
nije spavala Kija. I nije spavalo njegovo veličanstvo.
– Da li si umoran?
– Nisam!
– Ti si željan ljubavi.
– Tvoje ljubavi. Samo tvoje!
Oni su gledali gore u tavanicu koja je pri svetlosti jednog jedinog
žiška ličila na nebeski svod pod kojim lete ptice naslikane Jutijevom
rukom…
– Neću ti reći da ću te voleti večito. Jednom sam to već rekao.
Doduše, ne tebi. Hteo bih da ti to dokažem…
I oni ponovo legoše. Ćutljivi. Srećni.
On zažele vina, ona takođe. Sedoše polunagi i počeše da ispijaju
najpre gutljaj po gutljaj, a onda kap po kap, uživajući kao u ljubavi u
divnom vinu koje se zvalo „Najbolje Atonovo vino u Ahetatonu…“

329
– Čuj – reče on – ja sastavljam naredbu koju ću poslati svim hake-
hesepima. Narediću da se isklešu reči naredbe na granitnim stubovima. I
da se ti stubovi postave u svim provincijama. I dok ti stubovi budu
stajali s tim tekstovima – Kemi će biti cela neosvojiva.
Setivši se naredbe, njegovo veličanstvo od sreće podiže pehar iznad
glave svom dužinom ruke. A zatim ga iskapi…
– Ako smo bili ovako čvrsti – reče faraon čvrsto stežući pesnicu –
onda ćemo posle naredbe biti još čvršći. To će biti naredba o tome kako
treba dalje živeti. Ona će pretvoriti Kemi u jedinstven vojni logor.
Nepobedivu pesnicu! Provincija će izgubiti svaku vlast! A faraonova
vlast će neobično ojačati!
Njegovo veličanstvo steže pesnicu iz sve snage. Čak i koščice na
nadlanici mu pobeleše. Krcnuše zglobovi – pesnica postade mala, ali
jaka. Kija je dodirnu, pomilova je, I složi se s njim da mu je pesnica
dobra.
Faraon beše zadovoljan, veoma zadovoljan. Videćemo, šta će reći
brat Supilulijume, brat Dušrata, brat Uziru i ostala braća-neprijatelji,
odneo ih zao duh! Kemi je čvrsta, jedinstvena kao nikad. Ali to nije
dovoljno: ona će biti kao bazalt! Njegovo veličanstvo neće čuti nikakvo
gunđanje. Vladaće disciplina, disciplina i još jednom disciplina! Kao u
vojsci. I još jača! To je jedini put za Kemi. Drugoga nema i ne može
biti!…
Faraon nastavi da se zajedno s Kijom divi svojoj pesnici. Ona mu je
odobravala. Da, glava u državi mora biti jedna kao što je rekao neki
mudrac u stara vremena: „Druge glave moraju da se pokoravaju, ili da
mirno odlaze u grob.“ Jedna glava, jedna misao, jedna volja! I onda se
može na miru spavati. Blagostanje Kemi biće obezbeđeno. A Hapi će teći
sve dok na nebu sija njegovo veličanstvo veliki Aton…
– Tako je! Tako je! – potvrđivao je faraon.
A da li zna Kija ko mu je dao ideju za tu naredbu? Svakako ne zna!
Odakle bi i znala, ako on ni jednom rečju nije spomenuo tog pisara
Bakura? Ponekad se desi da dobar savet dobiješ od onoga koji misli
sasvim suprotno. To jest, tvoj savetodavac je ubeđen u jedno, a daje ti
ideju za nešto drugo. Ono što je pravilno po tvom ubeđenju, nepravilno
je po njegovom mišljenju…
– Ne čini li ti se da ti taj pisar više nije potreban?
– Ne, zašto, Kija? Naprotiv, hoću da mu dam povišicu.
– A zašto?
– On će biti moj stalni tajni savetnik. On će mi savetovati jedno, a ja
ću, možda, uraditi drugo. On je čovek otvoren kao dobro uglačano

330
bronzano ogledalo. A bez ogledala se ne može. Zar ne?
– Pa valjda.
– Isto se tako ni bez Bakura ne može. Neka se on uveri u to da Kemi
napreduje uprkos njegovim rečima. Uprkos njemu.
„…Ili je to novi miljenik, ili nevin hir njegovog veličanstva? Zar će
neki pisar, nepoznat svetu, davati savete vladaru Kemi? To je toliko
smešno da se o tome mora ćutati. Treba sve ovo ispričati Mahuu. On će,
verovatno, preduzeti nešto. Sigurno će preduzeti. Mahu zna svoj
posao…“
Faraon nastavi da razmišlja glasno. On sve može. Treba samo da
zaželi – pa da Supilulijume bude uništen. Dušrata će zaćutati. A onaj
vrtirep Uziru nestaće s lica zemlje. Samo, njegovo veličanstvo zasada to
ne želi. Tutmos III je stigao gotovo do planina koje se nalaze iza zemlje
Mitanaca, a zašto? Da li radi danka? Možda. Međutim, sve će to prestati
jednoga dana, ako garnizoni nisu u blizini. Ali i garnizoni su za vreme.
Ozbiljno govoreći, sigurnije od svakoga danka je zauzimanje
neprijateljske zemlje. Ne vojskom, već narodom koji ide iza nje. Ali ko iz
Kemi želi da se preseli u prljavu Aziju? Ko? Možda samo kažnjenici
kojima je sve svejedno – da li će biti u kamenolomu ili u Aziji! I
Etiopljani će takođe morati da razmisle, da se počešu po glavi, i da
stišaju u sebi svoje strasti. I Libijci – takođe. Jednom reči, Kemi će
neprijatelje postaviti na svoje mesto. Njihova kolena će se pretvoriti u
vodu kao i njihove kosti!
Ona je slušala i radovala se. I odista, zašto da se ne prekinu sve te
priče o tome da se njegovo veličanstvo plaši, boji rata, i više voli
povlačenje od napada? Zašto ne odrešiti ruke Horemhebu? Taj…
Faraon je odlučno prekinu:
– Ja nisam rekao da ću zaratiti. Nisam to ni pomenuo. Rekao sam
nešto drugo. Kemi će biti čvrsta kao pesnica. Ona će biti jedinstvena:
imaće jedno srce, disaće jednim dahom, i imaće jedinstvene misli. Eto
takve Kemi će se uplašiti neprijatelj. A zašto ratovati? Bez velike potrebe
to ne vredi! Jer svaki rat – ranije ili kasnije – treba završiti. A kako? Da li
ćeš sam izmisliti kraj ili će ti ga nametnuti? Da li razumeš, Kija, da li
shvataš da je rat veoma složena stvar!
Izgledalo je da ona sve to shvata, ali se pita da li i pored svega toga
treba beskrajno sputavati Horemheba! Ako ga svrbe ruke – srećan mu
put! Put u Aziju mu je otvoren. U Etiopiju, takođe…
– Putevi rata su uvek otvoreni – značajno reče njegovo veličanstvo. –
Hapi se ne razliva bilo kad, već u određeno vreme. Za to je sveta reka
izabrala mesec tot, a ne epifij ili mesore, već – tot. Zapamti to, Kija.

331
Njegova misao nije tražila dalja objašnjenja.
– Imaj u vidu još i to, Kija, da za osvajanje drugih zemalja i naroda
nije dovoljno imati samo oružje, vojne kočije, neprobojne štitove, koplja i
strele, praćke i topuze. Kada smo odlazili u Aziju, svaki je vojnik, sem
oružja, nosio sobom i svoga boga: neko Amona, neko Atuma, neko
Anubisa, neko Tota, neko Ra-Hora Ahutija, neko Ozirisa, neko Izidu, Šu,
Mat. I ne samo Azijati, već ni mi sami nismo razumeli svoju vlastitu
svetu vojsku. A sada? A sada svi svojim očima vide i veličaju našeg
velikog i jedinog boga koji sija na nebu i koji me je izabrao za svoga
jedinca.
Ona uze ruku njegovog veličanstva i poče da je ljubi.
– Kao što je velika Hapi izabrala mesec tot za izlivanje tako ću i ja
sam izabrati mesec kada će se moji ratnici razliti kao Hapi u pravcu Ta-
Keft, i u pravcu Etiopije, i u pravcu Mitanije i dalje, i još dalje, dalje. Na
istok, na zapad. I moraće da nam se potčine. Keftiju i Isi biće kao Saji i Ej-
n-ra: naši, potpuno naši! Kao stepenice koje vode sve više i dalje.
– Tako je, tako je – šaputala je Kija privijajući se uz njega.
Njegovom veličanstvu su se priviđala neobuhvatna prostranstva Ta-
Netera, Zapadnog mora, Istočnih država, i svih država Ta-Kefta –
bogatih i gusto naseljenih…
Na kraju on reče kao da se radi o svršenoj stvari:
– I zahvaljujući čemu sve to?
– Tebi!
– Ne sasvim. Zahvaljujući naredbi koju će odneti u sve krajeve
Kemi.
On iskosi pogled. I na njenim grudima vide dva mala stražara –
bradavice, od kojih su se širili prijatni mirisi. Glavice im behu ružičaste,
čvrste i izazovne.
I faraon ih pažljivo, veoma pažljivo, zatajivši dah, dodirnu prstom.
Prvo jednu. Zatim drugu.
Njegovo veličanstvo beše srećno…

332
Tahura ponovo piše

V
eoma poštovani i veoma mudri moj gospodaru, koga voli i
uvek sluša njegov sluga, pokorni Tahura, koji sada trguje u
velikoj Kemi!
Tahura moli bogove da tebi i celoj tvojoj porodici pošalju takvu
blagodet koje si ti jedini dostojan. I bogovi slušaju moje molitve, koje su
molbe roba tvoga, trgovca Tahure.
Prodajem robu. S prodajom ne ide ni brzo, ni sporo. Trgovac, kome
sam došao i koji je veliki trgovac ove zemlje, dobroga je zdravlja. On je
zasada dobar kupac i neka bude uvek tako! Trgovac ove zemlje, kao što
je dobro poznato, sada je krepkog zdravlja. Njegovi pomoćnici se nadaju
da će mu još dugo služiti, govoreći: „Gospodar naš je vešt u trgovačkim
poslovima i jak je po svom duhu i srcu.“
A oni pomoćnici koji su se nadali da će nekada zameniti svoga
gospodara u njegovom poslu, sada su klonuli duhom, jer se njihov
gospodar zakleo da će živeti mnogo godina. Ako se to iz bilo kog
razloga ne desi po volji bogova, onda moje prethodno pismo o njegovim
pomoćnicima potpuno ostaje na snazi. Ovi pomoćnici, bez obzira na sve,
nadmeću se među sobom. Ne znam da li se oni uzdaju u svoje kupce?
Ali moram saopštiti sa zadovoljstvom da kupac spava ili drema, ne
učestvujući u velikoj trgovini na vašaru. I to je tvoja sreća, jer gospodar
vašara ovde sa svojim intrigama živi sam za sebe, a kupac ove zemlje sa
svojim brigama sam za sebe.
Želeo bih da saznam od tvog veličanstva da li će biti nekih
uputstava u vezi s kupovinom lana i njegovom cenom? Ako budeš
darežljiv, ja bih najponiznije molio da pošalješ svome slugi što više
možeš talanata zlata ili srebra, jer život ovde nije jevtin. Za hranu
izdvajam grdne debene, a da i ne govorim o tome koliko mi odlazi na
čašćavanje trgovaca.
Takođe žurim i da ti saopštim da je tvoj pokorni sluga saznao i to da
glavni trgovac o kome govorim namerava da popravi krov svog dućana.
I da podupre zidove novim podupiračima, tako da bi dućan ne samo
dobro služio, već i izazivao strah kod susednih trgovaca. A ovaj strah,

333
kao što ti je dobro poznato, dolazi od toga što se jedan trgovac obogaćuje
i postaje jači i onda se trudi da uništi svoje suparnike u trgovačkim
poslovima.
Tako su danas pričali ljudi koji dobro poznaju trgovi