KOLUMNA
Menadžment
Poštovani čitaoci, drago mi je
da smo ponovo zajedno. Priti-
sak obaveza i nedostatak in-
spiracije su dali svoj danak, pa
me nije bilo puna tri meseca.
Ako ste mislili da ste me se
otarasili, pogrešili ste. Vraćam
se sa temom koja mi je već
nekoliko meseci „na vrh jezi-
ka“, ali nikako da o njoj nešto
napišem.
Danas pričamo o neznanju.
Pričamo o tome šta je nezna-
nje, koja je njegova priroda i
koje su njegove posledice. Pi-
tamo se u čemu je razlika iz-
među znanja i saznanja, kao i
gde je granica između potreb-
nog i suvišnog znanja. Razma-
tramo koliko nas košta nezna-
nje, a koliko nepotrebno zna-
nje, i ukazujemo na užasne po-
sledice zloupotrebe neznanja.
Otvaramo perspektive prospe-
riteta baziranog na znanju. Po-
kušaću da vam pomognem da
shvatite da je znanje jedno od
najvećih bogatstava koje ima-
mo i da ga kao takvog trebamo
čuvati i uvećavati. Možda ovo
što pišem nije u trendu, možda
prkosi površnosti koja je uzela
maha, možda nekoga čak i ne-
rvira, ali baš me briga. Moja
namera je da vas uverim da
treba ulagati u znanje, jer je
znanje jedan od retkih resursa
koji se trošenjem uvećava.
Pa, da krenemo.
44
KOLIKO KOŠTA
NEZNANJE?
AUTOR: IGOR LAZAREVIĆ, AVENTIN PARTNERS
 Šta je neznanje?
Najprostije rečeno, neznanje je odsustvo
znanja. Drugim rečima, to je situacija kad
neko nešto ne zna. Neznanje je stanje ne-
upućenosti koja može biti svesna (namer-
na) i nesvesna (nenamerna). Svesna (namer-
na) neupućenost nastaje kada namerno za-
nemarujemo ili ignorišemo važne saz-
najne informacije ili činjenice, kao npr. u
slučaju odbijanja razgovora sa lekarom o
prirodi određenog oboljenja. Nesvesna
(nenamerna) neupućenost nastaje kada ni-
smo svesni važnih informacija ili činjeni-
ca, kao npr. u slučaju kada nismo ni svesni
da imamo određeno oboljenje.
Neznanje se u osnovi pojavljuje u tri obli-
ka. Prvi oblik je činjenično neznanje (Fac-
tual Ignorance), koje se odnosi na nepoz-
navanje određene činjenice ili objekta.
Primeri ovog neznanja su odsustvo znanja
o štetnosti duvana, verovanje da se polno
prenosive bolesti prenose vazduhom, od-
sustvo znanja da smo predmet određene
manipulacije, verovanje u glasine i trače-
ve, verovanje da je Zemlja ravna ploča ili ne-
poznavanje metabolizma određenog organ-
izma. Posebni oblici činjeničnog neznanja
su moralno neznanje (Moral Ignorance),
koje se odnosi na odsustvo znanja o etičkim
normama u jednom društvu (npr. nepoz-
navanje određenog običaja ili odsustvo zna-
nja o uvredljivosti određenog ponašanja)
i klasično sujeverje (Superstitions), koje se
odnosi na verovanje da su buduća dešava-
nja uzrokovana nepoznatim procesima
(npr. verovanje da će nam razbijeno ogle-
dalo doneti sedam godina nesreće ili vero-
vanje da ćemo dobiti novac ako nas svrbi
levi dlan). Drugi oblik je tehničko nezna-
nje (Technical Ignorance), koje se odnosi
na odsustvo znanja o tome kako se nešto
radi. Primeri tehničkog neznanja su nezna-
nje o tome kako se koristi gama nož, nepoz-
navanje latinskog jezika ili programskog
jezika Python, kao i nedovoljno znanje za
izradu građevinskog projekta. Treći oblik
je spoznajno neznanje (Cognitive Ignoran-
ce), koje se odnosi na odsustvo saznanja o
tome kako funkcioniše svet ili pojedini nje-
govi delovi, i koje predstavlja fundamen-
talno neznanje o svetu koji nas okružuje.
Tipični primeri spoznajnog neznanja su od-
sustvo znanja o uzroku nastanka univer-
zuma, odsustvo znanja o prirodi tamne ma-
terije ili odsustvo znanja o smislu života.
Filip Armor (Fillip Armour) je 2000. go-
dine napisao članak u kojem je neznanje
podelio u pet osnovnih nivoa. Prema nje-
mu, prvi nivo je potpuno znanje, dok je po-
slednji nivo znanje koje nikad nećemo mo-
ći da posedujemo. On je nivoe neznanja
grupisao na sledeći način:
• Neznanje nultog nivoa (0th Order
Ignorance) – nedostatak neznanja. Ne-
znanje nultog nivoa ima čovek koji može
da dokaže da nešto zna i koji može da po-
kaže svoje znanje u opipljivoj formi, kao što
su npr. poznavanje rada na HPLC mašini ili
poznavanje jedrenja.
• Neznanje prvog nivoa (1st Order Igno-
rance) – nedostatak znanja. Neznanje pr-
vog nivoa ima čovek koji zna da nešto ne
zna i koji lako može prepoznati tu činjeni-
cu, kao što je npr. saznanje neke osobe da
ne poznaje ruski jezik ili da ne zna da uprav-
lja avionom.
• Neznanje drugog nivoa (2nd Order
Ignorance) – nedostatak svesnosti. Ne-
znanje drugog nivoa ima čovek koji nije sve-
stan da nešto ne zna, tj. koji ne samo da ne-
ma znanje o nečemu, već nije ni svestan te
činjenice („ne znam dovoljno da ne znam
dovoljno“), kao što je npr. odsustvo znanja
o nepoznatim fenomenima u prirodi.
BB-INFORMATOR / FEBRUAR 2019. / 285
 • Neznanje trećeg nivoa (3rd Order Igno-
rance) – nedostatak načina. Neznanje tre-
ćeg nivoa ima čovek koji ne zna kako da sa-
zna da postoje stvari koje ne zna da ne zna,
odnosno koji ne vidi adekvatan način da
sazna da ne zna da nešto ne zna. Čovek ko-
ji ima neznanje trećeg nivoa jednostavno
ne može da promeni stvari, jer čak ne mo-
že da reši neznanje drugog nivoa, tj. da sa-
zna šta ne zna. Tipičan primer ove forme
neznanja je neinformisanost izvršioca po-
sla o očekivanjima naručioca posla, kada
naručilac posla nije preneo izvršiocu po-
sla svoja očekivanja (pa tako izvršilac po-
sla ne može da sazna šta trenutno ne
zna).
• Neznanje četvrtog nivoa (4th Order
Ignorance) – meta neznanje. U šaljivoj in-
terpretaciji, čovek ima ovaj nivo neznanja
kada ne zna za prethodna četiri nivoa ne-
znanja, odnosno kada je potpuno nesvestan
da postoje nivoi neznanja. U ozbiljnoj in-
terpretaciji, četvrti nivo neznanja se odno-
si na postojanje stvari koje nikad nećemo
moći da saznamo niti ćemo ikad biti sve-
sni njihovog postojanja. Neznanje četvrtog
nivoa se odnosi na znanje koje će nam zau-
vek ostati nedostupno.
Sve ovo je na mnogo lepši način rekao
Konfučije:
„Ko ne zna, a ne zna da ne zna – opasan
je.
Izbagavajte ga!
Ko ne zna, a zna da ne zna – dete je.
Naučite ga!
Ko zna, a ne zna da ne zna – spava.
Probudite ga!
Ko zna i zna da zna – mudar je.
Sledite ga!“
Inače, pojmom neznanja su se bavili
mnogi filozofi i skoro sve religije. „Ja znam
da ništa ne znam“ je čuvena rečenica ko-
ju je izrekao grčki filozof Sokrat, pokušav-
ši da ukaže na to da što ima više znanja, čo-
vek otkriva pred sobom veći mrak nezna-
nja. To je kao kada se nalazimo u potpunom
mraku i kada ništa ne znamo jer nemamo
svetla, a onda se desi da upalimo sveću i ne-
što saznamo, ali istovremeno vidimo ko-
liko tek stvari nismo saznali. Mnogi nauč-
nici su stoga svesni činjenice da što više saz-
naju to zapravo manje znaju, jer im se ot-
varaju potpuno novi horizonti neznanja.
Neznanje u budizmu označava temeljno
BB-INFORMATOR / FEBRUAR 2019. / 285
nerazumevanje stvarnosti i smatra se iz-
vorom svega lošeg, jer sprečava čoveka da
raspozna istinsku prirodu stvari. Budisti-
čko učenje nam ukazuje da iako je po
svom obliku negativno, neznanje nije pu-
ko odsustvo znanja (prisetimo se raznih ni-
voa neznanja). Budističko učenje smatra da
je neznanje uzrok nastanka nečistoće uma
koja nas dalje usmerava ka činjenju loših
i neispravnih stvari. Prevazilaženje ne-
znanja se, prema ovom učenju, postiže zna-
njem i spoznajom, tj. ovladavanjem novim
uvidima u prirodu stvarnosti. Ovo najbo-
lje ilustruju Sidartine reči:
„Čovek vođen pogrešnim razumevanjem,
šta god da telom, govorom ili mišlju predu-
zme, sve namere, težnje i odluke, svi njego-
vi izrazi volje vode do onoga što je nepovolj-
no, neprijatno, neprivlačno, štetno, bolno.
A zašto? Zato što je njegovo razumevanje
loše. Isto kao kad se seme gorkog krastav-
ca položi u vlažnu zemlju, sve materije ko-
je upije iz tla doprinose njegovoj gorčini, ki-
selosti, bezukusnosti. A zašto? Zato što je se-
me loše.“
Šta je znanje?
Ok, sada kada smo upoznali pojam ne-
znanja, ostaje nam da upoznamo i pojam
znanja. Dakle, šta je to znanje? Najjedno-
stavnije rečeno, znanje je sve ono što nam
je poznato. To je odsustvo neznanja. Iako
zvuči jednostavno, znanje je zapravo neuh-
vatljivi pojam. Postoji veliki broj pogleda,
uvida, teorija i debata o prirodi znanja, pa
tako i ne postoji jedna jedinstvena defini-
cija ovog pojma.
Ipak, može se reći da je znanje svesnost,
poznavanje i razumevanje nekog ili nečeg,
kao što su svojstva, činjenice, informacije,
karakteristike, načini funkcionisanja ili
praktična umeća. Znanje se stiče pomoću
kompleksnih kognitivnih procesa, kao što
su opažanje, učenje, komunikacija, asoci-
jacija i rezonovanje. Za znanje se ponekad
kaže da je povezano sa kapacitetom potvr-
đivanja kod čoveka kao vrste.
Ljudi koji se bave duhovnošću često
prave razliku između znanja i saznanja. Ta-
ko imamo da je znanje sve ono što su nas
drugi naučili iz njihovih iskustava (tuđe pre-
nesene informacije), a saznanje sve ono što
smo razumeli iz naše perspektive shvata-
nja (ono što smo sami spoznali). Dakle, zna-
nje se odnosi na mehaničko učenje i upoz-
navanje činjenica, dok se saznanje odno-
si na unutrašnju spoznaju onoga što smo
naučili i provlačenje naučenog kroz naše
unutrašnje „kognitivne filtere“. Posledično,
saznanje leži u osnovi implicitnog znanja
i ima potencijal da traje duže od mehani-
čki stečenog znanja. Inače, grana filozofi-
je koja istražuje mogućnosti, korene nastan-
ka i krajnje domete ljudskog saznanja na-
ziva se epistemiologija ili teorija saznanja.
Povezano sa ovim, vredno pažnje je i mi-
šljenje Rasela Akofa (Russell Ackoff) po ko-
jem se ljudski um može klasifikovati u pet
kategorija. To su podatak, informacija,
znanje, razumevanje i mudrost. Prema
45
KOLUMNA
Farmaceutski menadžment
njemu, podatak je set objektivnih i neobra-
đenih činjenica o nekom događaju, koje su
statične i koje ne predstavljaju osnovu za
formiranje stavova i preduzimanje akcija
(npr. broj 17%). Informacija je podatak
koji je dobio određeno značenje, te kao ta-
kva ima svrhu, cilj, značenje i relevantnost
(npr. informacija da je profitna stopa u 2018.
godini bila 17%). Znanje je set (skup) svr-
sishodno prikupljenih informacija koje
se koriste da bi se razumelo kako funkcio-
nišu pojave u prirodi u društvu. Razume-
vanje je kognitivni proces pomoću kojeg
se stečena znanja povezuju i na taj način
spoznaju. Razumevanje funkcioniše na
raznim nivoima i omogućava nam da
strukturiramo naš sistem znanja u jednu
jedinstvenu celinu. Mudrost se nalazi iz-
nad razumevanja i pored znanja i saznanja
sadrži i odnos prema etici, moralu i save-
sti. Mudrost je povezana sa najdubljim ele-
mentima naše psihe, kao što su bazična
uverenja i verovanja, i pomaže nam da raz-
likujemo dobro od lošeg i ispravno od
neispravnog.
Zato Nil Fleming (Neil Fleming) kaže:
Sakupljanje podataka nije informacija
Sakupljanje informacija nije znanje
Sakupljanje znanja nije mudrost
Sakupljanje mudrosti nije istina
Inače, Nil Fleming je poznat po tome što
je formulisao VARK model sticanja znanja,
po kojem se znanje stiče vizuelnim putem
(Visual Learning), auditornim putem (Au-
ditory Learning), fizičkim putem (Physical
Learning) i društvenim putem (Social
Learning). Ovaj pristup je kasnije proširen
na sedam načina sticanja znanja, i to na vi-
zuelno (Visual/Spatial), slušno (Au-
ral/Auditory), verbalno (Verbal/Linguistic),
fizičko (Physical/Kinesthetics), logičko
(Logical/Mathematical), društveno (So-
cial/Interpersonal) i usamljeničko (Solita-
ry/Intrapersonal).
Nego, da se vratimo na temu.
Vrste znanja
Prva i možda i najmanje bitna podela je
podela na deklarativno znanje (Know-
what), proceduralno znanje (Know-how),
kauzalno znanje (Know-why), kondiciona-
lno znanje (Know-when) i relaciono zna-
nje (Know-who, Know-where). Druga po-
dela je podela na teoretska i praktična
46
znanja. Teoretska znanja su znanja koja
uglavnom nisu konkretno primenjiva, od-
nosno to su znanja koja objašnjavaju kako
svet funkcioniše, ali koja nemaju značajnu
praktičnu primenu. Praktična znanja su
znanja koja su uglavnom konkretno prime-
njiva, odnosno to su znanja koja obja-
šnjavaju kako se rade konkretne stvari, te
stoga imaju značajnu praktičnu primenu.
Na primer, znanje o elektromagnetizmu je
teoretsko znanje, ali znanje kako se prave
turbine u hidrocentralama je praktično zna-
nje.
Mnogi ljudi zanemaruju značaj teoret-
skih znanja. Smatraju da ako nešto nema
praktičnu primenu onda to nije ni vredno
učenja. Mnogim ljudima nije važno kako
stvari funkcionišu, već im je važno kako da
završe konkretan posao. To je, naravno, ra-
zumljivo, naročito ako se neko bavi strogo
operativnim i tehničkim poslovima kod ko-
jih zaista nije bitno da se poznaje „teorija“.
Međutim, to ne znači da teoretska zna-
nja nisu bitna. Naprotiv, ona su veoma bi-
tna. Naročito ako se neko bavi aktivnosti-
ma kod kojih jednostavno moramo znati
kako stvari funkcionišu. Na primer, teorij-
sko znanje muzike je veoma važno za
kompozitore, teorijsko znanje hemije je veo-
ma važno za hemičare, a teorijsko znanje
ekonomije veoma važno za ekonomiste.
Smatram da je važno imati i teoretska
znanja. Ona nam pomažu da bolje razume-
mo svet i da bolje razvijemo svoja implici-
tna znanja. Bez teoretskih znanja nikad ne
možemo postati stručnjaci u nekoj oblasti,
iako možemo biti majstori određenog za-
nata. Teoretska znanja oplemenjuju i samo
je pitanje koja teoretska znanja su bitna, a
koja nisu. Bez teoretskih znanja postajemo
površni i upotrebljivi samo na operativnom
(tehničkom) nivou.
Sledeća važna podela je podela na ekspli-
citna znanja i implicitna znanja. Eksplici-
tna znanja (Explicit Knowledge) su objek-
tivna znanja koja se mogu lako formulisa-
ti i prenositi. To su znanja koja se lako ko-
difikuju, zapisuju, saopštavaju, prenose i de-
le. Implicitna ili prećutna znanja (Impli-
cit or Tacit Knowledge) su subjektivna
znanja koja osoba nosi u svom umu i ko-
ja se ne mogu lako formulisati i prenosi-
ti. Implicitna znanja se teško kodifikuju, za-
pisuju, saopštavaju, prenose i dele. To su
znanja kojima se teško pristupa i koja se te-
ško mogu izraziti na sistematičan način. Na
implicitna znanja utiču intuicija, instink-
ti, iskustvo, verovanja i vrednosti, i ona su
u osnovi kreativnih i inovativnih procesa.
Zato Mišel Polanji (Michael Polanyi) kaže:
„Znamo više nego što možemo da kažemo.“
Na primer, ako naučimo recept za tortu
mi smo stekli eksplicitno znanje. Međutim,
veština pravljenja lepe, sočne i ukusne
torte je implicitno znanje. Implicitno zna-
nje je u neku ruku veština primene ekspli-
citnog znanja. To je ono što se zove Know-
How. Evo još jednog primera. Jedna stvar
je poznavati gramatiku i pravila nekog
stranog jezika (eksplicitna znanja), a sasvim
druga stvar je imati „osećaj“ za neki stra-
ni jezik (implicitna znanja). Na primer, mo-
žemo savršeno dobro znati pravila za upo-
trebu neodređenog i određenog člana u en-
gleskom jeziku (eksplicitno znanje), ali
iskustvo i osećaj su ono što će učiniti da čla-
nove koristimo na pravi način (implicitno
znanje).
Konačno, postoji i podela na indivi-
dualno i kolektivno znanje. Individual-
no znanje je znanje koje postoji u
umovima i veštinama poje-
dinaca. Ovo znanje se
koristi za rešavanje
pojedinačnih pro-
blema i vezuje se
za autonomiju ra-
da pojedinca. Ko-
lektivno znanje
je skup akumuli-
ranih individual-
nih znanja na ni-
vou jednog kolek-
tiva. Često se naziva
„organizacionom me-
morijom“ ili „kolektiv-
nim umom organizaci-
je“. Kolektivno znanje
se često materijali-
zuje u politikama,
p ro c e d u ra m a ,
normama itd.
Dva japan-
ska autora,
Ikudžiro
BB-INFORMATOR / FEBRUAR 2019. / 285
Nonaka (Ikujiro Nonaka) i Hirotaka Takeu-
či (Hirotaka Takeuchi), tokom 90-tih su for-
mulisali model kreiranja znanja na nivou
organizacije i objasnili su kako se lična
eksplicitna i implicitna (prećutna) znanja
konvertuju u kolektivna znanja i postanu
dostupna svima u organizaciji. Ovaj model
se zove SECI model i obuhvata četiri dimen-
zije: socijalizaciju, eksternalizaciju, kombi-
naciju i internalizaciju. Socijalizacija je pro-
ces konverzije implicitnog u implicitno zna-
nje i vrši se tako što članovi organizacije me-
đusobno razmenjuju (prenose jedni na dru-
ge) svoja implicitna znanja putem opser-
vacije, imitacije, interakcije, diskusije i
obuke. Eksternalizacija je proces konver-
zije implicitnog u eksplicitno znanje i vr-
ši se tako što članovi organizacije artiku-
lišu svoja implicitna znanja korišćenjem
tehnika kao što su modeliranje, vizualiza-
cija, apstrakcija i konceptualizacija. Kom-
binacija je proces konverzije eksplicitnog
u eksplicitno znanje i vrši se tako što čla-
novi organizacije međusobno razmenju-
ju (prenose jedni na dru-
ge) svoja eksplicitna
znanja pomoću
tehnika kao što
su kombinova-
nje, sortira-
nje i slično,
što kao re-
zultat ima
stvaranje
novih formi eksplicit-
nih znanja. Internaliza-
cija je proces konverzi-
je eksplicitnog u implici-
tno znanje i vrši se tako
što pojedinci usvajaju
eksplicitna znanja i na osno-
vu toga prave okvir za svoja im-
plicitna znanja i formiranje svojih
mentalnih modela, najčešće putem
procesa koji se zove „Lear-
ning by Doing“.
Konačno,
vredi spo-
menuti i po-
delu na
naučna i
BB-INFORMATOR / FEBRUAR 2019. / 285
filozofska znanja. Naučna znanja su zna-
nja koja su zasnovana na empirijskim i
naučnim istraživanjima, na postojanju
vidljivih puteva dokazivanja i na primeni
naučne metode. Filozofska znanja su zna-
nja koja su zasnovana na promišljanju i
predstavljaju formu spoznaje sveta u kome
živimo uz pomoć logičkih misaonih pro-
cesa. Naučna znanja su po svojoj prirodi vi-
še konkretna i eksplicitna, dok su filozof-
ska znanja po svojoj prirodi više duhovna
i implicitna, i teže da prerastu u saznanje
(razumevanje) i mudrost.
Heuristike
Nakon što smo dovoljno „zagrebali“ po
pitanjima znanja i neznanja, jedan za-
ključak se sam nameće – ne možemo uvek
sve znati. Vrlo često ćemo biti suočeni sa
situacijama u kojima moramo da deluje-
mo brzo ili sa situacijama kada nemamo
dovoljno informacija i znanja za donoše-
nje prave odluke. Takve situacije zapravo
preovlađuju u našim životima i zato se če-
sto ponašamo neracionalno.
Mentalni alat koji nam pomaže da na što
bolji način razrešimo ovakve situacije na-
ziva se „heuristike“. Šta su heuristike?
Heuristike su jednostavna i efikasna um-
na pravila koje ljudi često koriste prilikom
rasuđivanja i donošenja odluka. To su
svojevrsne mentalne prečice koje obično
uključuju fokusiranje na jedan aspekt
kompleksnog problema i zanemarivanje
ostalih aspekata. Heuristike su metode i
tehnike učenja i rešavanja problema koji su
bazirani na iskustvu. Heuristike se koriste
da ubrzaju proces pronalaženja dovoljno
dobrog rešenja u situacijama kada sprovo-
đenje detaljnog istraživanja (sticanja kom-
pletnog znanja) nije praktično izvodljivo
iz raznih razloga (pritisak vremena, urgent-
nost situacije, mentalni pritisak itd). Heu-
ristike podrazumevaju korišćenje pred-
rasuda, generalizacije, intuicije, nagađanja,
uopštenih pravila, opšteg osećaja, kao i br-
zog logičkog razmišljanja.
Heuristički metod ne garantuje optimal-
no, logičko, racionalno ili savršeno rešava-
nje problema, ali nam omogućava da
ostvarimo postavljene ciljeve. Razlog zbog
kojih koristimo heuristike je nešto što se
zove „kognitivna ekonomija“, koja predstav-
lja potrebu i težnju da se kognitivno napre-
žemo samo onoliko koliko je potrebno da
bi sticali potrebna znanja i rešavali konkre-
tne probleme. Ukoliko ne bismo vodili ra-
čuna o kognitivnoj ekonomiji, vrlo je ve-
rovatno da bismo doživeli mentalni kolaps.
Heuristike postoje da bi nas od toga zašti-
tile i one se smatraju našim evolutivnim
nasleđem. Praksa je pokazala da se heuri-
stike najčešće koriste prilikom donošenja
kompleksnih odluka (kupovina kuće ili do-
nošenje pravne presude) i odluka pod
vremenskim pritiskom (odluke u sportu ili
odluke u poslu).
Naravno, sve ima svoju cenu. Cena upo-
trebe heuristika su sistematične devijaci-
je od racionalnog rasuđivanja i logičkog raz-
mišljanja. Ta cena ponekad može da bude
veća od benefita koji ostvarujemo tako što
sebi obezbeđujemo „lakše koračanje kroz
život“ i dolazi nam na naplatu u vidu ko-
gnitivnih predrasuda (Cognitive Bias) ko-
je ponekad mogu da nam u manjoj ili ve-
ćoj meri naude tako što nas udaljavaju od
racionalnog rasuđivanja i logičkog raz-
mišljanja.
Racionalno neznanje
Slično heuristikama, postoji i pojam
„racionalnog neznanja“ (Rational Igno-
rance), koji se odnosi na uzdržavanje od sti-
canja znanja o nekom pitanju u situaciji ka-
da troškovi sticanja znanja prevazilaze
potencijalnu korist od stečenih znanja.
Logika je jednostavna: zašto bismo stica-
li određeno znanje kada dovoljno dobru
odluku možemo doneti i bez sticanja tog
znanja?
Pogledajmo npr. poslodavca koji želi da
izabere jednog od dva kandidata koji nu-
de da završe određeni zadatak po ceni od
7 EUR po satu. Poslodavac će težiti da iza-
bere radnika koji može na najbrži način da
završi pomenuti zadatak. Pretpostavimo
da je cena jednog dana testiranja kandida-
ta 100 EUR. Ako je poslodavac već obavio
jedno testiranje i došao do saznanja da će
oba kandidata izvršiti zadatak negde izme-
đu 195 i 205 sati, postavlja se pitanje da li
je racionalnije da poslodavac sprovede još
jedan krug testiranja ili da primeni neku
jednostavniju metriku za donošenje odlu-
ke (npr. bacanje novčića). Sve govori u pri-
log tome da je za poslodavca u ovakvoj si-
tuaciji racionalnije da primeni jednosta-
47
KOLUMNA
Farmaceutski menadžment
vniju metriku nego da sprovede dodatni
krug testiranja koji će ga koštati dodatnih
100 EUR.
Princip racionalnog neznanja prilikom
donošenja odluka često je praćen prime-
nom gore pomenutih heuristika. Ovde je
važno znati da je u pitanju „svesno indu-
kovano neznanje“ u cilju rešenja problema.
Ovi principi se često primenjuju prilikom
donošenja poslovnih odluka, u marke-
tingu prilikom odabira proizvoda i u poli-
tici prilikom javnog izbora kandidata.
Upravljanje neznanjem
Upravljanje neznanjem (Ignorance Ma-
nagement) je savremena tehnika učenja ko-
ja polazi od činjenice da je mnogo raciona-
lnije učiti samo ono što je potrebno (što se
ne zna) nego učiti sveobuhvatno i ono što
nam nije potrebno. Doprinos ove metode
je u tome što nam pomaže da prepoznamo
granice svog neznanja i usmeri nas ka
učenju neophodnog. Upravljanje nezna-
njem svakako nije bolji model učenja od
upravljanja znanjem (Knowledge Manage-
ment), ali nam u određenim situacijama
može pomoći da brzo razumemo nepoz-
nato, da lakše rešimo tekuće probleme i da
ostvarimo kratkoročne koristi. Naravno,
ovakva metoda učenja sa sobom nosi
brojne opasnosti, kao što su zanemariva-
nje implicitnih znanja ili sve veće prisustvo
Daning-Krugerovog efekta.
Idiokratija
Robert Proktor (Robert Proctor) je 1995.
godine objavio knjigu pod nazivom „Rato-
vi raka: kako politika oblikuje ono što
znamo i ono što ne znamo o raku“. U ovoj
knjizi, Proktor opisuje kako industrija i po-
litika manipulišu činjenicama i podstiču
širenje neznanja kao osnove za manipula-
ciju i ostvarivanje partikularnih interesa.
Proktor i kasniji autori ukazuju na to da se
neznanje u savremenom društvu širi si-
stemski kao novi kulturološki obrazac.
Širenje neznanja se vrši na razne načine:
vođenjem lažnih uravnoteženih debata, za-
trpavanjem netačnim informacijama, iz-
vrtanjem činjenica, korišćenjem logičkih
grešaka, preusmeravanjem pažnje na ne-
bitne stvari, veličanjem gluposti, upotre-
bom dečijeg jezika itd.
Na osnovu onoga što je Proktor pisao to-
48
kom 90-tih godina nastao je pojam „agno-
tologija“ (Agnotology), koja predstavlja
proučavanje kulturalno izazvanog nezna-
nja ili sumnje u postojeća znanja, naroči-
to putem objavljivanja netačnih ili ob-
manjujućih naučnih podataka. Ova poja-
va pogoduje onima koji žele da ostvare svo-
je partikularne na uštrb opštih interesa, a
kao uzroci ove pojave se pominju mediji,
korporacije, država i drugi subjekti koji ko-
riste neznanje za manipulaciju. Pored
agnotologije, valjalo bi spomenuti i Bran-
dolinijev zakon, poznat i kao „Bullshit
Asymmetry Principle“, po kojem je količi-
na energije koju je potrebno uložiti kako
bi se na argumentovan način oborila ne-
ka dezinformacija obrnuto proporcionalna
količini energije koja je potrebna da se ta
dezinformacija proizvede. Ove dve pojave
često su praćene i pojavama kao što su an-
tinauka (Antiscience), anti-intelektuali-
zam (Anti-intellectualism) i anti-elitizam
(Anti-Elitism).
Dejvid Daning (David Dunning) je još je-
dan autor koji se bavio ovim pitanjem, a po-
sebna oblast njegovih interesovanja je bi-
lo širenje neznanja putem Interneta. On
upozorava da Internet pomaže u propagi-
ranju i širenju neznanja, jer je to mesto gde
svako ima priliku da bude vlastiti stručnjak,
što takve ljude čini podložnim raznim
manipulacijama od strane onih koji žele da
namerno šire neznanje zarad ostvarivanja
svojih ciljeva. Dejving Daning je inače za-
jedno sa Džastinom Krugerom (Justin
Kruger) formulisao poznati „Daning-Kru-
gerov efekat“ kao kognitivni poremećaj kod
kojeg osobe sa manjkom znanja u određe-
noj oblasti pate od iluzorne superiornosti,
verujući da su njihova znanja i veštine mno-
go veće nego što zapravo jesu.
Ovome treba dodati i čuveni članak
Noama Čomskog pod nazivom „10 strate-
gije manipulacije“, sa kojim su mnogi ve-
rovatno već upoznati, kao i knjigu „Propa-
ganda“ autora Edvarda Berniza (Edward Ber-
nays), u kojoj govori o svesnoj i organizo-
vanoj manipulaciji navikama i načinom
razmišljanja masa (crowd) putem suptilnog
uticaja propagande.
Mnogima je bilo u interesu da ukorene
neznanje duboko u kulturu kako bi mogli
da manipulišu, od drevnih religija, preko
srednjevekovnih dogmi, pa sve do medij-
ske propagande i zloupotrebe ideja slobo-
de, pravde i ravnopravnosti u političkom
životu mnogih zemalja.
Italo Kalvino (Italo Calvino) je to rezimi-
rao rečima: „Zemlja koja uništava svoje
obrazovanje ne čini to samo zbog nedosta-
tka novca. Ne! Zemlja koja uništava svoje
obrazovanje je pod vlašću onih koji od šire-
nja obrazovanja strahuju. Jer, neobrazova-
nim narodom se lakše manipuliše.„
Reči Roberta Proktora, Dejvida Daninga,
Irvina Šika, Noama Čomskog, Itala Kalvi-
na i drugih i dalje odjekuju i upozoravaju
nas da se borimo protiv neznanja i mani-
pulacije, a naročito protiv „kakistokratije“
(Kakistocracy) iliti vladavine najgorih, naj-
nekvalifikovanijih i najbeskrupuloznijih čla-
nova jednog društva. Zato često volim da
kažem: „Učite deco, proći će i njihovo.“
Cena neznanja
Nakon svega rečenog, postavlja se pita-
nje da li uopšte treba i pominjati koja je ce-
na neznanja. Skoro u svim životnim situa-
cijama mogu se naći primeri kako nezna-
nje može da nas košta. Primere ipak neću
navoditi, jer ih ima zaista mnogo. Ipak ću
ukazati da neznanje ima visoku cenu tek
kada se primeni, kako na poslu, tako i u ži-
votu. Što se tiče poslovanja, zaista treba sta-
viti prst na čelo i razmisliti da li više gubi-
mo ako neko napravi grešku zato što mu
nismo pomogli da stekne znanje ili više gu-
bimo ako nekome pomognemo da stekne
znanje i tako predupredimo štetu. U poslu,
ništa ne košta više od neobučenog radni-
ka.
Neznanje ima svoju cenu i u ličnom ži-
votu. Opet napominjem da postoji bezbroj
primera i situacija u kojima je znanje va-
žno, bilo u vidu praktičnog znanja, bilo u
vidu informisanosti, bilo u vidu poznava-
nja nekog itd. Želeo bih za kraj da navedem
samo još nešto što mnogi previđaju, a to
je nezadovoljstvo i neispunjenost zbog od-
sustva znanja i saznanja. Čovek je biće ko-
je je po prirodi radoznalo i željno znanja.
Ukoliko čoveku uskratimo mogućnost da
zadovolji tu svoju „glad za znanjem“, čini-
mo mu veliku štetu – ostavljamo u njemu
jednu veliku prazninu.
Neznanje košta.
Neznanje boli.
Zato znanje.
BB-INFORMATOR / FEBRUAR 2019. / 285