Zatir SRB Naroda Star Kolasina - Layout 1 PDF

Василије Гаљак
ЗАТИРАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА СТАРОГ КОЛАШИНА

Са Списком страдалих становника села данашње општине Зубин Поток
1
2
Василије Гаљак
ЗАТИРАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА

СТАРОГ КОЛАШИНА
Са списком страдалих становника села
данашње општине Зубин Поток
Kosovska Mitrovica
2018/7526
629 od Kosova
3
4
САДРЖАЈ
I УВОД /7
II ДЕФИНИСАЊЕ ОБЛАСТИ ИБАРСКОГ-СТАРОГ КОЛАШИНА

И ПОДЕЛА ОВЕ ОБЛАСТИ ПОСЛЕ АПРИЛСКОГ РАТА /19
III ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У ОБЛАСТИ

ИБАРСКОГ-СТАРОГ КОЛАШИНА /31
1. Окупација Ибарског-Старог Колашина и период од окупације
закључно са Првом паљевином и протеривањем становништва /31
2. Период до формирања Колашинске четничке бригаде /64
3. Од формирања Колашинске четничке бригаде
до формирања Другог косовског четничког корпуса /107
4. Формирање Другог косовског четничког корпуса
и капитулација Италије /120
5. Време појачаног терора према Србима закључно са
Другим фронталним нападом на Стари Колашин /134
6. Период до ослобођења Старог Колашина /182
7. Стари Колашин под комунистичком влашћу и
ликвидација последњих четника у одметништву /227
IV СТРАДАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА У ШТАВИЧКОМ И

ДЕЖЕВСКОМ СРЕЗУ У СЕЛИМА КОЈА ГЕОГРАФСКИ
ПРИПАДАЈУ СТАРОМ КОЛАШИНУ /317
1. Страдање села Штавичког среза /317
2. Страдање села Дежевског среза (на планини Рогозни) /343
V СТРАДАЊЕ СРБА ДРЕНИЦЕ И МЕТОХИЈСКОГ ПОДРОРА

НА ПРОСТОРУ СТАРОГ КОЛАШИНА /379
1. Страдање Срба Дренице
на простору Старог Колашина /381
2. Страдање Срба Дукађинског (Источког) среза
3. Страдање Срба Пећког среза
5
VI СПИСАК СТРАДАЛИХ СТАНОВНИКА СТАРОГ
КОЛАШИНА (ОПШТИНА ЗУБИН ПОТОК) У ПЕРИОДУ
1941-1947. ГОДИНЕ /407
1. Извори података /407
2. Списак страдалих становника Старог Колашина /413
3. Нови извори за допуну Списка страдалих становника
Старог Колашина /498
VII ЗАКЉУЧАК /501

Мала објашњења ради лакшег читања
и разумевања текста /532
VIII ФОТОГРАФИЈЕ И ПРИЛОЗИ
IX ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
X СТРАДАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА СТАРОГ КОЛАШИНА-SUMMARY
XI СТРАДАЊЕ СРБСКОГ НРОДА СТАРОГ КОЛАШИНА-РЕЗЈУМЕ
XII ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
XIII РЕГИСТАР ИМЕНА
6
I
УВОД
Ништа се у животу не дешава случајно!

Један мој брат по вери, каже: Бог све уреди по своме!
Како сам ја, по струци: дипломирани машински инжињер и по
професији: официр техничке службе, почео у једном тренутку свог
животног века да проучавам историју свог родног краја и да своја
истраживања публикујем, није случајно и има свој развојни пут у мом
животу.
Прво питање сам себи поставио, негде у другом разреду Војне
гимназије: Братство-Јединсто у Београду, зашто: Први светски рат
проучавамо у десетак страница, а Други светски рат у преко двеста
страница?
Због ове огромне разлике у мени се појавио неки црв сумње,
да је то везано за Србски народ! И почео сам у библиотеци: Нада
Димић, преко пута зграде Војне гимназије, код Топчидерске петље, да
тражим књиге са тематиком Првог светског рата. Тада сам дошао до
теме о 1.300 каплара, који су са школовања, директно послати у
Колубарску битку, где су осталим старешинама и војницима знатно
подигли морал и расположење и допринели једној од највећих победа
србске војске у Првом светском рату.
Ђачки батаљон је почетком септембра 1914. године формиран
у Скопљу као би србска омладина била обучавана за подофицирске и
официрске дужности. Батаљоном је командовао потпуковник Душан
Глишић, ветеран Балканских ратова, који је био строг старешина, али
су га војници памтили по очинској бризи за сваког свог подчињеног.
Батаљон је имао шест чета са више од 1.300 војника (ђака) просечне
старости од 21 до 24 године старости. Била је то млада србска елита
која је пристизала са престижних европских универзитета, који су
схватили и осетили да је Отаџбина у опасности и масовно похитали да
помогну у одбрани слободе. Највише младића је стигло са Београдског
универзитета, који су били размештени у посебну чету, која је због
младости и нежности београдских студената носила надимик:
Рузмарини! У Батаљону су на обуци били распоређени и омладинци из
Академског певачког друштва Обилић из Београда, па су стално пре и
после обуке певали, из свег гласа, по касарни.
7
У Ђачком батаљони нису били само синови сељака и занатлија.
Међу 1.300 каплара била су и деца министара, професора, лекара,
свештеника, официра... Били су и синови Љубе Давидовића, Андре
Николића, Јаше Продановића. Петра Перуничића... Србија би требала
да памти речи Андре Николића, министра и председника Народне
скупштине Краљевине Србије: Кад наређује Србија, наредба важи за
све! Он је два своја сина, студенте права: Душана и Радивоја послао у
рат и оба су погинула.
Другог новембра 1914. године, Врховна команда војске
Краљевине Србије произвела је све ђаке Скопског ђачког батаљона у
капларе и наредила им покрет назад у Србију, према фронту. Сви
припадници батаљона су распоређени искључиво на борбеним
дужностима у оперативним јединицама. Већ на путу према фронту у
Параћину, тамо где се састају две Мораве, унапређени су сви у чин
поднаредника. Само у Колубарској битки живот је изгубило око 400
припадника Ђачког батаљона. У одбрани Србије 1915. године, многи
од преживелих бранили су Отаџбину у чину наредника. Међутим, у
србској историји остаће запамћени као Скопски ђачки батаљон. 1.300
каплара. Али, до дана данашњег немају спомен и захвалност који су
уградњом својих младих живота у одбрану Србије заслужили.
Нажалост са војском Краљевине Србије, преко Албаније,
морали су се повући и преживели подофицири батаљона 1.300
каплара. Пошто је Врховна команда рачунала да ће се после завршеног
рата поново вратити на школовање, поново су били прикупљени у
једну јединицу. Када су стигли у Драч, у Албанији да се укрцају за
острво Крф, поцепани и полуголи, боси и крвави, сачекао их је
француски генерал, командат колоне је командовао стројеви корак и
песму. Генерал није могао да верује, да ти младићи који су личили на
покретне лешеве, могу тако да газе корак и певају и почео је да плаче,
а са њиме и сви присутни на кеју.
Историју у војној гимназији ми је предавао човек који је у
Другом светском рату био партизански политички комесар. Да се не би
више пута понављао, свим особама које будем поменуо у овом уводу,
добро се сећам имена и презимена и захвалан сам им на њихов утицај
на моје сазревање и формирање карактера. Мишљења сам да је
професор историје био један од ретких убеђених комуниста које сам
ја упознао у свом животу, али се према нама, ђацима Војне гимназије
односио као према својој деци. И ако је тај прокламовани комунизам,
8
негде бар мало био заживео у установама и институцијама Југославије,
то је било у Војној гимназији. Памтим да је директор гимназије,
пуковник по чину, више пута изкритиковао професоре са објашњењем
да ми ученици нисмо ту због њих, него су они због нас и да морају да
нам поклоне већу пажњу. Иначе, професори су у великом броју били
цивили.
Мало по мало и ја сам се, како кажу моји Колашинци: навадио,
да са часова бежим у библиотеку! Крајем треће године једном
приликом сам побегао са часа историје, са неком малом опаском за
професора (не сећам се шта сам тачно рекао). Неко је то пренео професору,
који ме је пријавио начелнику класе-официру. Био сам дициплински
кажњен и после те дициплинске мере сам мање бежао са часова.
Гимназију сам завршио са одличним успехом и изразио сам жељу да
упишем Војну техничку академију у Загребу. Опет сам, због неких
политичких игара имао много великих проблема и тек на мој
ултимативни став: Или Загреб или напуштам Војску, са готово два
месеца закашњења сам послат на Академију у Загреб.
У Загребу сам носио униформу и имао много више обавеза и
готово занемарио историју. Међутим, негде на половини академије сам
схватио да социјализам и комунизам није то што су нас учили у
гимназији, већ да и ту има подметања, превара, злобе и свега оног што
су нас учили да нема. Наиме, питомци два смера моје класе, (наоружање
и мототехника), и део професора, асистената и инструктора, са ове две
катедре чинили Основну организацију Савеза комуниста. Било је око
тридесет питомаца и мање од двадесет наставног особља. Било је два
пуковника, више потпуковника, млађих официра, подофицира и
цивила. У трећој години стажирања изабран сам за секретара ОО СК.
Већ од првог дана један пуковник се понашао у стилу: Да ћемо сви ми
ту дискутовати и предлагати, а он је ту да даје закључке и руководи.
Већ сам и тада био познат као особа која све што ради, детаљно и
припреми. За један састанак сам се детаљно припремио, почевши од
статута: да смо сви једнаки па до најмањих ситница. Кад сам му при
крају састанка одбрусио да ја водим и председавам састанком и да ми
његове примедбе не требају, пуковник је бурно реаговао, напустио
састанак и отишао право у команду Академије. Пошто сам био
предвидео шта ће се догодити, ја сам пре завршетка састанка дао
оставку по статуту. Не знам колико је укупно састанака одржано
поводом овог случаја, углавном третирано је као велика афера, али све
9
мудре главе нису успеле да пронађу параграф по коме би ме казнили,
тако да сам прошао без дициплинске казне. Имао сам срећу, да
поменути пуковник ми није предавао за време школовања. Академију
сам завршио са одличним успехом, али сам поново био изигран
приликом распоређивања на прво радно место.
И поред многих обећања, и понуде да останем у Загребу за
асистента, ја сам завршио у гарнизону Књажевац, у источној Србији.
Мало место пуно војске, са тридесет три локала где се точи алкохол,
провео сам две и нешто године најлепшег живота. За годину дана пола
града сам познавао лично, а друга половина је знала да сам официр. Ту
сам као млад, поново почео да читам књиге, да купујем часопис Дугу,
где прво почиње да се пише о забрањеној историји Србије. Како је
књижар сазнао да се ја занимам за то, ни данас немам појма, али када
ме је одвојио насамо и понудио ми књигу Вука Драшковића Молитва,
остао сам без речи. Књига је тада била забрањена. Због сукоба са
командантом дивизије сам прекомандован у Косовску Митровицу, али
сам то сматрао као: награду, јер сам био схватио да ме то чека једног
дана. Шта су све о мени написали и какву препоруку послали мојој
новој команди никада нисам сазнао, али је мој долазак у Митровицу
био пуно другачији него у Књажевцу.
Од првог дана боравка у гарнизону Косовска Митровица,
схватио сам да ме третирају као национално опредељеног официра и
да сам под присмотром: безбедњака и политичара. Ко је служио војску
зна да су политичари били одговорни за морално-политичко
васпитање војника и старешина (МПВ), а безбедњаци су били страх и
трепет касарни и само су са командантом контактирали. Шта ми се
све десило и шта сам све преживео по овим питањима могло би да се
опише у једном роману од више стотина страница.
Међутим, ово сазнање ме није уплашило и наставио сам да
живим и радим по мојим начелима за која сам био убеђен да су
национално исправна. Ишао сам код родбине и пријатеља на славе,
поштовао све православне обичаје и крстио се онако како су ме деда
и мајка учили. Ишао сам у манастире и цркве, понашао се као и сви
православни Срби, припадници Српске православне цркве. У више
наврата, када сам био у могућности, приватно и са тренутно
официрске дужности сам помагао првенствено манастире, а потом
цркве и Србе којима је била потребна помоћ. Био сам свестан да сам
у неким поступцима прекорачивао своја овлаштења, али сам веровао
10
да радим добре ствари за мој народ и Српску православну цркву. Чувао
ме је мој добар рад и однос мојих подчињених према мени, па су ми
и претпостављени често гледали кроз прсте. Међутим, било је и
дициплинских мера, казни, судских поступака и на крају сам изгубио
службу у војсци на основу судске пресуде. Да ли ми је жао војне
службе, као одговор цитираћу шта обичан народ каже: Када би се
поново вратио у младост, поново би ишао истим путем!
По мом схватању, као национални Србин, први пут сам
отворено наступио у чувеној: шпанској серији, о наставку 14. конгреса
СКЈ и формирања Савеза комуниста-Покрет за Југославију. Ради
млађих читалаца да подсетим и напишем: ванредни 14. конгрес СКЈ
одржан је од 20. до 22. јануара 1990. године у центру Сава у Београду.
Трећег дана делегација СК Словеније је без образложења напустила
конгрес. Даљем наставку конгреса прво се супроставила делегација
СК Хрватске, коју су подржале делегације СК Босне и Херцеговине и
Македоније. Конгрес је званично прекинут, али је тадашњи
председник ЦК СК Југославије рекао да ће се конгрес наставити. И
онда су србски комунисти кренули у велику кампању за наставак
конгреса са мотом: да сваки члан СК гласа о наставку.
Већини народа је одмах било јасно да су Хрватска и Словенија
кренули у разбијање Југославије и да их наставак конгреса не занима
ни под тачком разно. Личног сам мишљења да смо тада имали
национално свесног Србина и паметно руководство да поведе Србе и
Србију, вероватно би се спасили још једног великог страдања и
затирања Србског народа у 20. веку. Ја сам лично био отворено против
наставка конгреса, што сам данима јавно причао и износио аргументе
и чињенице. Добар део чланова СК из касарне ме подржавао.
Међутим, велики магови комунистичке идеологије, пропаганде и
фалсификовања су успели да ме, да тако кажем: победе! Наиме, у
касарни је било више основних организација СК и све су самостално
гласале о наставку конкреса. Једино основној организацији позадине,
где сам ја припадао, то није дозвољено, јер она није била: дорасла
тренутној ситуацији, па је морала одлуку да донесе на заједничкој
седници са основном организацијом команде. Било је ту дебелог
презнојавања јер је у једном тренутку већина била против наставка.
Колико се сећам било је паузе и додатног убеђивања по ћошковима
војничког клуба где је одржавана седница, потом се више од сат
времена радило на формулацији питања, тако да сви који гласају
11
против, одмах постају народни непријатељи! Када је званично почело
гласање, само смо нас двојица били против: ја и мој: брат Хрват, који
је и данас Колашински зет.
Потом креће фарса са СК-Покрет за Југославију, како је данас
називају: генералска партија основана је 4. новембра 1990. године,
вероватно кад је генералима постало јасно да се СК распада а са њиме
и Југославија и да ће много њих изгубити положај. Да то не би била
чисто војна партија, оснивана је на састанцима са народом и претежно
су цивили били секретари и председници, а официри су глумили
начелнике штабова и саветнике. Пошто су надлежни, који су
формирали нову партију у Косовској Митровици, знали мој став,
нисам имао много притисака да потпишем приступницу. Вероватно
су рачунали да ће ме: сломити на крају. Колико се сећем тек марта
1991. године, из команде армије из Скопља дошао је да разговара са
нама који нисмо потписали приступницу, један пуковник и неколико
потпуковника. Како су нам објаснили, разговор је био: демократски,
састанку неће присуствовати наше претпостављене старешине, не
морамо званично да се представљамо, него само да устанемо и
објаснимо зашто не желимо да потпишемо приступницу. Међутим,
чим је састанак почео видела се режија и претварање састанка у фарсу.
Бина где је пуковник седео била је доста замрачена, тако да је светлост
била присутнима у очи и тешко се могло пратити дешавање на бини.
Око пуковника је седело, колико се сећам, три потпуковника ван наше
јединице и чим неко устане они су превртали неке папире и
дошаптавали се. Одмах сам схватио да се ради о људима који воде
персонална документа и код себе имају наша досијеа.
Не сећам се да ли сам устао четврти или пети и парафразирано
рекао следеће: Ја сам капетан Василије Гаљак, заменик команданта
батаљона, да се ови ваши сарадници, господине пуковниче, не би
мучили тамо са тим, папирима. Не желим да потпишем приступницу,
јер имам осећај да је ЈНА у расулу и да њено руководство не зна шта
ради. По садашњој ситуацији, политика ЈНА је таква да ми једног дана
можете наредити да пуцам у Србе. Будите уверени да то нећу никада
извршти и ако будем морао да бирам ја ћу отићи са мојим народом и
мојим председником... Настао је потпуни мук у сали и после непун
минут састанак је прекинут. Делегација је отрчала код команданта
касарне, живописно ме описала као Србина националисту и растурача
ЈНА. Команданту је наређено или предложено да ми са службене
12
оцене коју сам имао: Нарочито се истиче (5), напише нова: Не
задовољава (1). Реализација ове наредбе је једна посебна прича у
трајању од више месеци.
Вероватно због свих ових догађаја, релативно лако сам пуштен
у другу јединицу, позадинску базу, што је био неки мој циљ. Ради мира
у кући, пристао сам да са дужности заменика команданта батаљона
будем постављен за командира вода. Ову дужност обављао, сам
словом и бројем, два (2) дана и постао Вршилац дужности команданта
Батаљона ремонтне подршке у народу познатог: Војног ремонта. Ни у
новој јединици нисам се много политички поправио, али сам добио
самосталност у одлучивању и планирању задатака и остваривао веома
добре резултате рада. Мој статус је зависио од мојих команданата, који
су се веома брзо мењали, тако да сам их са вршиоцима дужности,
променио више од пет. Неки су ме ценили и величали, други гунђали
и оговарали ме, али моје резултате рада нису могли да оспоре пошто
сам радио на ремонту и исправности војне технике.
У току бомбардовања, међу првима сам похваљен и ванредно
унапређен. Био сам одушевљен са јединством Срба, али сам тек по
завршетку бомбардовања схватио да ја и многе моје колеге нисмо
имали исти циљ. Својом вољом сам одлучио да са мојим
мирнодопским радницима и војним обвезницима (резервистима) останем
на просторе Косова и Метохије. Ово је омогућила Одлука колегијума
Начелника Генералштаба, где је било предвиђено да војна лица
(официри, подофицири и војници по уговору), могу да изаберу да ли желе да
остану или оду, а цивилна лица на служби у војсци, (која су чинила већину
моје јединице) морају остати. Вероватно да су два основна разлога за мој
останак било моје скромно познавање историје и моја сазнања о
дешавањима у Хрватској и Босни и Херцеговини, до којих сам дошао
у контактима и разговорима са мојим колегама који су то преживели
на тим просторима. Одмах по испраћању делова моје јединице који су
отишли у централну Србију и после последње групе коју сам
испратио, прикључио сам се: Браниоцима мостова!
Када је држава Србија, 2004. године, својим одлукама успела да

нас удаљи од мостова, креће моје ново интересовање за историју.
Захваљујући првом Србину који је ухапшен од представника
међународних власти на Косову и Метохији, који је потом успео да
побегне из затвора, почињем полако да се везујем за Равногорски
13
покрет и одлазим осмог маја, на дан: Св. апостола и јеванђелисте
Марка-Марковдан, на централну прославу Равногорског покрета и
ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. 2004. године на Равној Гори
купујем прву књигу из такозване забрањене србске историје. Била је
то књига: Потпуковник Борислав Тодоровић, Последњи Рапорт. Иако
сам имао већи избор, одлучио сам се за ову незнајући које Борислав
Тодоровић. Вероватно су ме привукле речи: потпуковник и рапорт, што
ме везивало за моје животно занимање. Књигу су издали Погледи у
Крагујевцу, 2002. године и у Библиотеци: Равна Гора, носила је број
13. Одмах сутрадан сам почео са читањем и колико се сећам прочитао
сам је за мање од два дана, иако је имала 560 страница.
Када сам је прочитао, био сам збуњен и у неверици. Наиме,
књига је аутобиографског карактера и у првом делу књиге, капетан
Борислав Тодоровић пише о припремама за рат и Априлском рату,
заробљавању, бекству из немачког логора у Нирнбергу, пролазу преко
Немачке и Француске до конзулата Краљевине Југославије у Марсељу,
боравку у француском затвору и одласку у Лондон.
За мене је потпуно изненађење био други део књиге, где
Тодоровић пише о свом доласку у Врховну команду Југословенске
војске у Отаџбини и штаб ђенерала Михаиловића. Тодоровић је у
Србију стигао заједно са војном мисијом коју су предводили амерички
пуковник Алберт Сајц и британски бригадир (генерал) Чарлс Армстронг,
у септембру 1943. године, када је капитулирала Италија. Дража га
поставља за војног изасланика (официр за везу) при страним војним
мисијама. Када је постало јасно да Велика Британија прави заокрет и
напушта Југословенску војску у Отаџбини, амерички пуковник Сајц и
капетан Менсфилд, тражили су од ђенерала Михаиловића, да обиђу
јединице ЈВуО и да оду у Вашингтон где би поднели извештај својој
влади. Пратилац на овом путу био им је капетан Борислав Тодоровић,
који је с њима стигао у Вашингтон. Кренули су са Митровца на Тари,
где је Дража 1941. године водио прву борбу и обишли: Поцерину,
Тамнаву, готово комплетну Шумадију са Гружом, Таковом и
Драгачевом, Голију, Прибој, Горажде, Калиновик и кроз Херцеговину
стигли на море где их је преузео савезнички брод. Тодоровић је током
овог путовања, детаљно описао Дражине команданте и њихове
сараднике и постројавање корпуса и бригада у част савезничке војне
мисије. Тек четрнаестог фебруара 1944. године су се укрцали на брод.
Морам да признам да сам понешто знао о ђенералу Дражи и
14
ЈВуО, али да су имали преко тридесет корпуса нисам. Тодоровићев
опис пута толико је сликовит са пуно детаља, да читаоцу не дозвољава
ни најмањи трачак сумње, да не поверује у његов текст. Тек после
читања овог текста треба се запитати, а коју смо ми историју учили у
школи!?
Капетан Борислав Тодоровић је вероватно једини србски
официр који је био присутан на свим местима где се одлучивало о
исходу Другог светског рата и судбини ђенерала Драже Михаиловића
и његове ЈВуО: Лондон 1943; Врховна команда ЈВуО и штаб ђенерала
Драже Михаиловића 1943-1944; Каиро 1944; Вашингот 1944. и поново
Италија 1944-1945. Да је сваком детаљу посвећивао пажњу, говори и
податак да је потпуковник Борислав Тодоровић остварио: амерички
сан! Био је декан Факултета за финансијске науке у Њујорку и најбољи
брокер за осигурање у историји Америке. И данас најбољи брокер
године добија награду: Борислав Тодоровић!
Већ 2006. године почињу припреме за оснивање Равногорског

покрета Косова и Метохије. Прво је формиран Општински одбор
Ибарски Колашин који у јануару 2007. године, први пут слави своју
Славу Општинског одбора: Обрезање Господње Св Василије Велики
(Нова Година), а већ у септембру се у Брњаку, код школе поставља биста
Тодору Добрићу, Војводи Колашинском и организује први: Сабор
Тодора Добрића. Касније су формирани одбори у општинама северног
Косова и изабрано руководство Регионалног одбора Косова и
Метохије. Почињемо да сваке године обележавамо све више датума
који су везани за историју северног Косова, (Старог Колашина, Косовске
Митровице, Ибарске долине, Рогозне и Копаоника итд.), у Другом светском рату и
за Други косовски четнички корпус. Долазимо до закључка: да смо
танки са историјом и да би било добро када би неко написао Историју
Другог светског рата овог простора, са нагласком на Други косовски
корпус. Разговарали смо са пуно људи за које смо претпоставили да би
то могли да ураде, али смо добијали различите одговоре. Људи којима
је историја професија, и који у већини предају историју ученицима и
студентима, само би нас саслушали без икаквог коментара и одбијали
сваку помисао да то ураде. Историчари, аматери, који се из љубави
баве са историјом су се различито понашали. Неки су нас одбијали са
оправдањем, да они не поседују толико знања да би испоштовали наше
захтеве, док су други тражили велики хонорар, који је за нас
15
малобројне поштоваоце Равногорског покрета, било тешко скупити и
обезбедити. Покушавали смо и да разговарамо са људима који су
памтили та времена, али је најчешћи одговор био: Само сам желео да
Вас видим и шта то Вас занима. О томе нема разговора!
На послетку, негде крајем 2011. године, незнајући у шта се
упуштам, предлажем сарадницима а они то усвајају, да почнем да
проучавам историју Четничког и Равногорског покрета, бележим и
пишем нова сазнања, па ће време показати шта су резултати. Тек после
неколико месеци, схватио сам у колике проблеме сам се упетљао.
Првих две-три године, моја истраживања су личила на рад у руднику,
који има преко тридесет радних места,а ја сам сам. Радим мало дуже
на једном радном месту, а потом трчим у супротан угао и нешто ново
ископавам. И таман кад мислим да сам нешто истражио, појављују се
нове чињенице и сазнања која то демантују. Прво сам почео да идем
сваке године на сајмове књига и пратим нове књиге за које сам сматрао
да имају везе са темом мог истраживања. Потом сам почео да
посећујем архиве у Београду, (Војни архив, Архив Србије, Архив Југославије и др),
и истражујем одређена документа. Обилазио сам и библиотеке,
(Универзитетска библиотека Светозар Марковић; Народна библкиотека Србије и др), где
сам унапред знао које књиге и докторате ћу да тражим и проучим.
Почео сам на све могуће начине да купујем књиге: на претплату, у
књижарама, на сајмовима, на разноразним скуповима и вашарима, на
путовањима, преко интернета, преко пријатеља из целе Србије и
многим другим начинима. Књиге локалних историчара и хроничара
које је било тешко набавити, доста сам позајмљивао од пријатеља и
људи добре воље. Редовно сам претраживао Гугл и историјске чланке
и књиге, за које сам сматрао да ми могу помоћи, преузимао, претежно
у ПДФ формату и правио своју базу података и литературе.
Научни поступак истраживачког рада захтева да се упореде
подаци и чињенице из најмање три извора. За тему коју сам ја
истраживао, постојећа литература и доступни подаци су доста
скромни и недоступни. У многим књигама такозване: забрањене
историје Србије, о Другом косовском корпусу и северу Косова, од
више стотина страница књиге, често нема ни пола странице. Посебно
сам у Војном архиву у Београду пронашао одређена документа, како
би створио оквирну слику о дешавањима у том времену. Прегледао
сам вероватно више од 500.000 страница комунистичке историје. До
најдрагоценијих информација сам дошао у казивањима људи који
16
памте та времена, која су записали, најчешће локални хроничари, а и
сâм сам разговарао са више десетина људи. За потпуно разумевање
догађаја у току Другог светског рата од непроцењиве вредности су
књиге, које ја написала емиграција, људи који су успели да пребегну
на запад и тамо издају књиге. Што куповином, што поклоном, што
преко интернета, што позајмљивањем, данас имам преко сто тих
књига.
После годину и нешто истраживања направио сам прву Мапу
(матрицу) како би књига требало да изгледа. Моја замисао је била да
у уводу књиге дам кратак историјат Четничког покрета, који је
званично настао у Македонској акцији 1903. године. Међутим, да би
разјаснио неке недоумице, морао сам да се вратим на Српско-турске
ратове 1876-1878. године и Берлински конгрес. У протеклом
седмогодишњем периоду, истраживао сам области од овог периода, па
до завршетка Другог светског рата и послератних комунистичких
злочина, закључно са 1953. годином. Мапу за моју књигу сам више
пута мењао, скраћивао и додавао. И кад сам завршавао рукопис да
коначно приредим Монографију Другог косовског корпуса, једно јутро
августа 2017. године, сам устао и почео из Извора које сам поседовао,
да састављам Списак страдалих становника Старог Колашина
(општина Зубин Поток) у периоду 1941.-1947. година. У том тренутку
нисам имао јасну идеју шта желим да постигнем са тим Списком, али
сам осећао да је то неки мој дуг према страдалима мог родног краја.
Вероватно, опет уз Божију промисао, у једном тренутку сам
преломио, да ћу уз Списак, написати текст о дешавањима у
просторима Старог Колашина, у току Другог другог светског рата и
првим годинама нове комунистичке власти и то приредити као,
званично, прву књигу са мојим потписом.
На дан Васкрса,
лета Господњег, 2018.
Василије Гаљак,
раб Божији
Косовска Митровица.
17
18
II.
ОБЛАСТ ИБАРСКОГ– СТАРОГ КОЛАШИНА
И ПОДЕЛА ОВЕ ОБЛАСТИ ПОСЛЕ АПРИЛСКОГ РАТА
Ибарски, или како га у новије време све чешће зову, Стари

Колашин, је област у оквиру покрајине Косова и Метохије која се
налази на северо-западу ове територије. Област се простире уз реку
Ибар, западно од Косовске Митровице. „Ибарски Колашин је област
у долини горњега Ибра између Рогозне, Мокре Планине, Косова и
Рибарићке Клисуре, која га одваја од Штавице и рожајског краја. Он
почиње од Рибарићке Клисуре, тамо где Ибар нагло скреће из северо-
источног у југо-источни правац, а завршава се код села Чабре на ушћу
Јагњеничке Реке... Колашин у овим границама захвата површину од
342 квадратна километра. Његово простирање има неправилан
географски облик, упола му је већа дужина него ширина. Димензије,
узете у ваздушној линији, су: дужина 32, а ширина 16 километара.
И у висинском погледу у Колашину постоје знатне разлике, што
се јавља као последица врло велике разуђености. Са две стране су
планински врхови, а испод њих простране површи у које је Ибар по
средини усекао дубоку долину. Највећи врхови на Мокри су: Радопоље
(1750), Берим (1733), Оклачка Глава (1732), Капак (1591), а на Рогозни:
Црни Врх (1504) и Млијечњак (1388). Висина површи се креће између
800 и 1000 метара, а равни око Ибра од 580 до 679 метара. Висинска
разлика између највише и најниже тачке је 1170 метара. Из овога се
види да је Колашин као целина доста висока област, јер његова средња
висина износи око 1050 метара.“1)
Општина Зубин Поток данас заузима површину од 333,5
квадратних километара и има веома повољан географски положај на
главном магистралном правцу Е-65, Приштина-Косовска Митровица-
Подгорица, са прикључним путем из Рибарића према Новом Пазару.
Зубин Поток је данас удаљен од Приштине 60 километара, 22
кимометара до Косовске Митровице и 55 километара до Новог Пазара.
После бомбардовања 1999. године и самопроглашења Косова и
Метохије као самосталне и независне државе, за Србски народ
посебан значај добија регионални пут Зубин Поток-Исток. Географска
____________
1) Др Милисав Лутовац, Ибарски Колашин, антропогеографска испитивања, издање Српске
академије наука, Насеља и порекло становништва, књига 34, Београд 1954, стр. 61-62.
19
ширина и дужина општине Зубин Поток су: 42,550 северне географске
ширине и 20,420 источне географске дужине.
Општину чине 64 села и насеља од којих је највеће насеље
Зубин Поток, које данас представља административни, културни и
економски центар Старог Колашина. Већа насеља данас су смештена
у доњем делу Ибра, испод бране Газиводе и то су: Газиводе, Вељи
Брег, Доњи Јасеновик, Доње Вараге Зупче, Угљаре и Чабра, која је
једино насеље са шиптарским становништвом. Некадашње месне
заједнице и центри, пре изградње бране, Брњак, Бубе, Бање, сваким
даном имају све мање становништва, док је село Резала као највећа
равница и расксница путева у потпуности потопљено. Са једним
мањим делом своје површине на просторима Старог Колашина данас
се простиру и општине Тутин и Нови Пазар.
Села и насеља која данас припадају општини Зубин Поток су:
Бабиће, Бабудовица, Бања, Бојновиће, Брњак, Бубе, Бурлате, Велика
Калудра, Вељи Брег, Витаково, Војмислиће, Врба, Вукојевиће,
Вукосављевиће, Газиводе, Горње Вараге, Горњи Јасеновик, Горњи
Стрмац, Доброшевина, Доње Вараге, Доњи Јасеновик, Драгаљице,
Драјиновиће, Дрен, Жареви, Заграђе, Загуље, Зечевиће, Зубин Поток,
Зупче, Јабука, Јагњеница, Јунаке, Кијевце, Клечке, Кобиља Глава,
Коваче, Козарево, Копиловиће, Крлигате, Леденик, Лучка Река, Мала
Калудра, Међеђи Поток, Оклаце, Падине, Паруце, Превлак, Прелез,
Пресека, Придворица, Ранчиће, Резала, Рујиште, Тушиће, Угљаре,
Црепуља, Чабра, Чечево, Чешановиће (Ћешеновиће), Читлук, Шипова,
Штуоце.2)
Сва ова села, која данас припадају општини Зубин Поток, пре
и у току Другог светског рата нису припадала Старом Колашину.
После више администативних промена на територији Старе Србије,
од Првог балканског рата па стварања Бановина 1929. године, Стари
Колашин други светски рат дочекује као целина подељена на две
општине: Радичпољску и Беримску. По последњем попису из 1931.
године, Беримска општина имала је 2.658 становника православне
вере и једног становника католичке вере, био је то тада чувени и
познати мајстор Фрањо Растодер у централи у Чечеву, док је
Радичпољска општина имала 3.377 становника православне вере и
имала је једног становника исламске вере.3) Видимо да тада Чабра није
____________
2) Подаци о општини, насељима и селима са званичне презентације општине Зубин Поток и
са Википедије на сајтовима о Зубином Потоку.
20
припадала Старом Колашину, затим село Козарево и многа села са
планине Рогозне: Драиновићи, Шипова, Паруце и друга.
Што се тиче територије данашње општине Тутин, она је
припадала Зетској Бановини, као Штавички срез. Штавица је
Априлски рат дочекала у саставу Зетске бановине. У време турске
владавине, Штавица није била посебна територијална јединица, већ
је административно припадала Рожајима, а привредно гравитирала
Новом Пазару. Тек после Балканских ратова, 1913. године Штавица
добија своју административну самосталност формирањем Штавичког
среза, који се одржао до после Другог светског рата. „Појам Штавице
који се ограничавао на котлину око Тутина, проширен је путем
администрације и на суседне крајеве на десној обали Ибра (Драга-
Мојстир), а такође и на планински обод.
Оба дела ове области пространи су око 731 квадратни
километар (Рожаје 416, а Штавица 365). У Рожају има 32, а у Штавици
27 сеоска насеља, са два привредно-административна средишта.“4
По дефинитивним резултатима пописа становништа из 1931.
године у Краљевини Југославији, Срез Штавица је имао пет општина:
Делимеђе, Ибар, Радуовци, Суви До и Тутин са укупно 16.602
становника, од чега је свега 2.711 било православне вероисповести.5
Може се закључити да је и по површини и по броју становника
Срез Штавица, спадао у најмање срезове у тадашњој Краљевини
Југославији. Узрок томе је, што је срез настао вештачком поделом
између Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, области која је у
време турске владавине била позната под именом: Рожајска или
Трговишка нахија, При чему је Црној Гори припао југозападни део, а
Србији северноисточни део од ког је са проширењима створен Срез
Штавица. Од дела Ибарског Колашина који је припадао Штавичком
срезу, са леве и десне стране Ибра, од Рибарићке клисуре, па до села
Старчевиће са десне стране Ибра и села Струмце, на левој обали, прво
је формирана општина Ибар, а касније је извршена реорганизација
____________
3) Подаци: Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. марта 1931. године, књига
друга, Присутно становништво по вероисповести, издање Државне штампарије у Београду
1938. године.
4) Милисав В. Лутовац, Рожаје и Штавица-антопогеографска испитивања, издавач: Научно
дело Београд, 1960. године, едиција: Насеља и порекло становништва, књига 37. страна 324.
5) Подаци: Дефинитивни резултати пописа становништва од тридесетпрвог марта 1931. године,
књига друга, Присутно становништво по вероисповести, издање Државне штампарије у

Београду 1938. године.
21
и од пет општина формирано је осам, а овај простор су покривале
општине Мојстирска и Рибарићка. Са десне стране Ибра био је мали
број села у којима су живели Срби. Највеће србско село било је
Источни Мојстир, у народу је називан и Српски Мојстир, где је било
око 60 србских кућа и село Пероше, које је представљало засеок
бошњачког села Старчевиће. Према Милисаву В. Лутовцу, у село је
живео један србски род: Кељевићи, са четири куће.6)
Са леве стране Ибра било је више села и насеље Рибариће у
коме су живели Срби. У Рибарићима је већинско било становништво
муслиманске вероисповести, али на овој страни било је и села са
вечинским србским становништвом, а било је и мешовитих села. То су
гледано низ Ибар следећа села: Јелиће, Попиће, Весениће, Врапче,
Језгровиће, Јабланица и Струмце. После завршетка Првог светског
рата, становници Брњака и Оклаца, првенствено породице: Јеремићи,
Јаковљевићи и Добрићи, почели су да купују имања у селима на левој
обали Ибра. Тако су учинили и синови Јеротија Добрића, првог
индустријалца у овом крају, имао је стругару у Мојстирској реци,
Јевто, Тодор и Савотије, купили су имање. „Од 1924. до 1933. године,
када се Јевто мануо политике и одао се више пољопривреди. Те 1924.
године домаћинство Јевта и Тодора продало је имање које су имали у
Андрићима у селу Чечеву, а купили ново имање у селу Језгровиће,
општина Рибариће. У том међувремену мењали су се председници у
Беримској општини који су углавном били захваћени корупцијом и
већина њих били су затварани.“7)
Нови Пазар је пре Другог светског рата припадао Зетској
Бановини и био у саставу Дежевског среза. По попису из 1931. године,
срез је имао је дванаест општина и то: Јошаница, Никољача, Нови
Пазар-град, Полокци, Постење, Пожега, Рајетиће, Сопоћани,
Штитари, Трнава, Војковићи и Врачеви. Захваљујући томе што се
општина протезала између Горњег Ибра (општина Војковићи) и Доњег
Ибра (општине Јошаница, Врачеви и Никољача), дежевски срез је
имао већинско православно становништво и то према попису из 1931.
године: 24.376 православаца на према 17.416 становника исламске
____________
6) Др Милисав Лутовац, ИБАРСКИ КОЛАШИН, антропогеографска испитивања, издање
Српске академије наука, Насеља и порекло становништва, књига 34, Београд 1954. године,
стр. 55.
7) Миломир Добрић, Јевто и Тодор Добрић, родољуби Ибарског Колашина, издање Комино-
Траде Краљево, у Брњацима фебруара 2008. године, стр. 43.
22
вероисповести. Због ове чињенице, председник дежевског среза и
општине Нови Пазар, у току трајања Зетске Бановине били су Срби.
Априлски рат је на овим дужностима затекао Драгољуба Пантелића
као начелника Дежевског среза и Давидовић Душана, који је већ био
у трећем мандату председник општине Нови Пазар.8) После састанка
са немачким генералом, Фридрихом-Георгом Еберхатом, у Косовској
Митровици, већ двадесетдругог априла 1941. године, Аћиф
Хаџиахметовић Бљута је започео са сменом србских кадрова и за
неколико дана остао је изузетно мали број Срба на најнижим
чиновничким дужностима. Оваква насилна промена представника
власти у наредном периоду имаће несагледиве проблеме и последице
по Србски народ.
Села која су припадала општинама Војковиће и Рајетиће,
протежу се југозападним ободом планине Рогозне, од Ибарске долине,
наспрам села Вукојевиће и претежно су србска. То су следећа села:
Виткојевиће, Табалије, Драгочево, Врановиће, Крчмаре, Кељевићи,
Грубетиће, Отес, Војковиће, Гребенова, Јавор, Кашаљ, Рајетиће,
Зуњевиће, Јелачиће и друга.
После краткотрајног Априлског рата и срамног пораза војске
Краљевине Југославије, окупатори и њихови новоуспостављени
пријатељи и помагачи, углавном вишевековни непријатељи Срба:
Хрвати, Арнаути, Бугари, Мађари и други, почели су борбу за
распарчавање и комадање територије Краљевине Југославије и
успостављање своје власти на територији која им је додељена. На
територији данашње Србије успостављене су немачка, италијанска и
бугарска окупациона зона, а свима је припао и по део Косова и
Метохије. Највећа борба се водима између разграничења Немачке и
Италије, као два највећа партнера у нападу на Југославију. Обе стране
су имале супростављене интересе на Балкану и њихово разграничење
ће трајати интезивно више месеци, али устварности интереси су им
били супростављени до капитулације Италије 1943. године. Основна
полазна линија биле су смернице Адолфа Хитлера о подели
Краљевине Југославије. Каснији преговори између немачког и
италијанског министра спољних послова, Рибентропа и грофа Ћана,
на преговорима у Бечу, Немачка је успела да задржи срезове:
Косовско-митровачки, Вучитрнски и Лапски, док је остатак Косова и
____________
8) Група аутора, Нови Пазар и околина, приређивач: Михаило Малетић, издавач: НИП
Књижевне новине, Београд, 1969. године, стр. 302.
23
Метохије припао Италији, осим мањег дела на истоку који је дат
Бугарима. Због италијанског незадовољства, одлучено је да комисије
Друге немачке и Девете италијанске армије, одреде дефинитивну
линију разграничења. То је учињено на састанку у Косовској
Митровици, деветог маја 1941. године, договорили демаркациону
линију, где ће Италијани добити градове, Приштину, Урошевац и
Призрен, а Немачка успети да заокружи већину рудника и погона
Трепче на северу Косова и заједно са Дежевским срезом припојила
немачком окупационом подручју Србије. Као уступке, Италијани су
добили и део Рашке области (Санџака), срезове Сјеницу и Штавицу и
непуне две општине Косовско-митровачког среза, Беримску и
Радичпољску.
Препуштање ове две општине са чисто србским
становништвом, у току рата имаће несагледиве последице по Србски
народ и област Старог-Ибарског Колашина, са околним србским
селима, која смо већ набројали у овом поглављу, страдаће највише на
просторима Косова и Метохије и по страдању, могу се поредити са
веома мало србских области у Независној држави Хрватској. Срез
Штавица са седиштем у Тутину, постаће срез између четири
окупационе области. На северо-истоку се граничи са Дежевским
срезом који је припао војно-управном подручју Србије под немачком
контролом, на северо-западу имаће додира са подручјима која је
окупирала Независна Држава Хрватске, Прибојски, Нововарошки,
Пријепољски и делови Сјеничког среза. Са запада ће се граничити са
Гувернатом Црне Горе, и командом Трупа у Црној Гори, које су чиниле
јединице Четрнаестог армиског корпуса. На југу се наслањала на
италијанску окупациону зону која ће од дванаестог августа 1941.
године бити Указом краља Италије припојена Албанији и тако створен
протекторат: Велика Албанија.
За Србски народ Старог Колашина од највећег значаја била је
граница између немачке и италијанске окупационе зоне. По писању
младог историчара9) и за Бошњаке Штавице та граница је имала
велики значај и кретала се линијом: село Брунчевиће-на југоисток до
села Мало Лукаре-село Велико Лукаре-на исток преко реке Јошанице
правцем између села Жуњевића и села Знуша, на врх Језериште-на
североисток правцем између села Азмиће и села Јелачиће до врха
____________
9) Милутин Д. Живковић, Санџак 1941-1943, докторска дисертација, одбрањена на
Филозовском факултету у Београду, 2017. године, стр. 102.
24
Велики Гаљак-на југоисток до врха Чабар (западно од Звечана).
Цитирајући границу, аутор се позива на италијански извор из Архива
историјског оделења Генералштаба Републике Италије. Спорно је то
што на овом простору не постоје топографски појмови: врх Велики
Гаљак и врх Чабар. Појам: врх Велики Гаљак, може да се односи на
Велики врх са надморском висином 1125 метара, али је вероватније
да се односи на Црни Врх са надморском висином 1479 метара, што је
највиши врх планине Рогозна и одатле је граница ишла даље на југо-
исток преко Млијечњака, надморска висина 1343 метара, други врх на
Рогозни, до села Јунаке. Од Јунака је граница ишла вијенцем планине
Рогозна, до села Војмислиће, где је правила заокрет и спуштала на југ
преко села Кобиља Глава и манастира Дубоки Поток, према реци Ибар.
Што се тиче појма: врх Чабар, не ради се о врху, него о селу
Чабра, које је тада било насељено арнаутским становништвом, а и
данас у њему живе Шиптари. Ево како ту границу, али у супротном
смеру, описује локални хроничар, Будимир Вучинић: „Одмах, по
успостављању својих административних јединица, окупаторске
службе Италије и Немачке, приступиле су територијалној подели
Старог Колашина на две зоне: Северна, која је припала Немачкој и
Јужна која је припала Италији. Граница је ишла изнад села Чабра,
затим узводно уз леву обалу реке Ибар до близу манастира Дубоки
поток и села на Рогозни, припала су Немачкој окупационој зони, а део
од Чабре, па десном обалом Ибра, узводно до Брњака, и делови који
гравитирају Метохији, припао је Италији.“10)
Демаркациона линија између немачке и италијанске
окупационе зоне се од села Чабра настављала даље правцем: Мокра
Планина (кота 1739)-Србица-Милошево-Тепе (кота 1081)-Китка (кота
1154)-Огаште-Доморовце.
Главни креатор политике према Старом Колашину, као
простору који је био насељен србским становништвом, био је верски
вођа муслимана Новог Пазара, Аћиф Хаџиахметовић Бљута. Аћиф је
био муслимански политичар између два светска рата, који је једно
време био и секретар Џемијета, првобитно верско-културног покрета,
а после тога шиптарско-бошњачке странке која је окупљала прваке
Шиптара и Бошњака из Македоније, Косова и Метохије и Санџака.
Као школовани турски официр, који се у току Првог светског рата
____________
10) Будимир Вучинић, Стари Колашин-кроз векове, издање: Удружење писаца Поета из
Београда. У Зубином Потоку 2009. године, стр. 110.
25
борио у чину капетана у турској војсци, по завршетку рата враћа се у
Нови Пазар и почиње да се бави трговином и политиком. Био је један
од најбогатијих људи у Новом Пазару. После окупације у Другом
светском рату, Аћиф почиње да на сваком кораку истиче своје
шиптарско порекло, с намером да албанизује исламско становништо
Санџака и да га припоји, такозваној: Великој Албанији, коју је створио
италијански окупатор. Као један од већих бедема који се супростављао
овој идеји, Аћиф је видео Стари Колашин који је физички делио
Шиптаре и Бошњаке. Стога је Аћиф свим силама настојао да уништи
Стари Колашин и побије и протера Србе са овог простора.
„Аћиф Хаџиахметовић Бљута је рођен у Новом Пазару 1887.
године, у породици Бљута, од оца Емин-аге и мајке Јалдузе. Био је
Албанац, а његова породица је водила порекло из околине Ђаковице.
Будући веома побожан, узео је презиме по свом деди Ахмету, који је у
деветнаестом веку ишао на хаџилук у Меку. Задржао је и очево
презиме Бљута, које посебно истиче од почетка окупације 1941.
године, да би се пред немачком влашћу дефинисао као Албанац.
Добростојећа породица му је омогућила да заврши руждију (нижу
гимназију) у Новом Пазару, после које је једно време радио као
општински писар Вучитрну. Затим уписује и завршава Војну
академију у Битољу. Године 1913. сели се у Турску, где га затиче Први
светски рат.
... често се појављивао у џамијама, али не само због верских
осећања него и да би држао запаљиве говоре захваљујући којима је
ширио свој политички утицај. Веома добро је разумео психологију
масе и вешто се служио дамагогијом и популизмом. Поред тога, један
немачки извор из 1941. године, Хаџиахметовића описује као:
маркантну личност из које избијају безобзирност и енергија.“11)
Одмах после састанка са немачким генералом, Фридрихом-
Георгом Еберхатом, у хотелу Јадран у Косовској Митровици,
двадесетдругог априла, где је генерал сву локалну власт на подручју
окупираном од стране дивизије којом је он командовао, пренео на
Шиптаре и Бошњаке, главни задатак Аћиф ефендије је био да са свим
шиптарским првацима оствари контакте и сарадњу. Осим првака који
су били на састанку у Косовској Митровици, Аћиф ефендија је
настојао да успостави контакте и са другим шиптарским и
____________
11) Милутин Живковић, Аћиф Наџиахметовић Бљута-прилози за биографију 1919-1941, научни
чланак, објављен у часопису: Историја 20. века, број 3/2012. године.
26
муслиманским првацима. Никако се није мирио са чињеницом да је
Дежевски срез припадао немачкој окупационој зони у саставу
скраћене Србије. Тражио је контакт и са представницима Независне
државе Хрватске, како би њене јединице окупирале Дежевски срез и
припојиле га НДХ. Ове тежње су подстицали Италијани, који нису
били задовољни поделом Југославије са Немцима и чињеницом да
нису добили комплетан простор Косова и Метохије. Ова сарадња са
првацима Шиптара омогућиће Аћифу Бљути да одбрани Нови Пазар
у јесен 1941. године од четничких јединица. „У Нови Пазар су
долазиле нове наоружане групе људи, нарочито са Косова и Метохије.
Рачуна се да је око десетог новембра било у Новом Пазару преко 3.150
наоружаних људи. У њему је било око 12 шиптарских барјактара. Од
оружја је набављено из Косовске Митровице 200 пушака, 4
пушкомитраљеза, 150 бомби и 40 сандука муниције; из Пећи, Истока
и других места купљено је за новац 400 пушака, 3 пушкомитраљеза, 50
бомби и 10 сандука муниције.“12) Најпознатији међу шиптарским
барјактарима били су Шабан Полужа, Бислим Бајгора, Селим
Дреница, Азем Галица, Саљи Рама, Сак Фазлију, Куртеш Абази,
Мехмет Градица, Идриз Реџа, и други. Са Шиптарима је био и Бајазит
Бољетинац, бивши официр Краљевине Југославије, командант
шиптарске жандармерије за Косовско-митровачки округ. Бошњаке из
Сјеничког среза су предводили Џемаил Коничанин и браћа Дрешевић,
а из Штавичког среза Мујко Муковић и мула Јакуп Кардовић.
Своју добру сарадњу са шиптарским првацима, Аћиф ефендија
и његови сарадници су учвршћивали мерама које су предузимали на
албанизацији муслиманског становништва Новог Пазара и целог
Санџака. Цитирамо како процес албанизације описује млади
историчар Милутин Живковић, сарадник Иститута за српску културу
Приштина са привременим седиштем у Лепосавићу:
„У духу велико-албанства цео Нови Пазар је од почетка
окупације био искићен албанским заставама, картама Велике Албаније
која је обухватала Дежевски, Сјенички, Штавички и чак, Студенички
срез, те сликама Скендербега. Све улице у граду су промениле имена
и добиле називе по албанским националним јунацима, док су у
општини уведени двоструки печати и штамбиљи на албанском и
српском језику. Да би се муслиманска деца образовала на албанском
____________
12) Мирко Ћуковић, Санџак у народноослободилачкој борби, издање: Нолит Београд,
1964. године, стр. 174.
27
језику, основана је посебна школа кроз коју је прошло свега 76
ученика, док је за пунолетне муслимане био уведен обавезан курс
учења језика (шиптарског). Ове мере пратиле су политику владе у
Тирани, под чијом су се диригентском палицом спроводили слични
процеси у западним деловима Македоније. И тамо су по градовима
мењани називи улица, преобликована презимена словенског
становништва, увођени обавезни курсеви за учење албанског језика
итд. Истовремено са Косова и Метохије долазе разне културно-
уметничке групе и виђенији Албанци у посете, а све са циљем
успостављања чвршће везе између албанског и муслиманског
становништва.“13)
Колико је србска историја, после Берлинског конгреса 1878.
године прекрајана и присвајана, види се по горе цитираној чињеници,
да је Нови Пазар био искићен сликама Скендербега, кога су Шиптари
прогласили за највећег националног јунака. До дана данашњег је
објављено толико историјских података, чињеница и докумената, да је
Скендербег био Србин и да се родио под именом Ђорђе Кастриотић.
Цитираћемо његову биографију из књиге која је објављена 1913.
године и чије се репринт издање појавило у Србији 1999. године:
„Ђорђе Кастриотић је рођен 1403. године од оца Ивана и мајке
Воиславе, кћери српског господара од Полага. Његов прадјед се звао
Бранило Кастриотић, био је управник Канине и погинуо је у Јањини
1379. године, где је вршио дужност намјесника као племић Душанов.
Његов ђед се звао Константин, за кога епирски деспот Мусакије
изриком тврди, да је као српски племић господарио у Серињи, које је
мјесто хан нашао у своме путовању и описао га. Константин се оженио
Јеленом, јединицом и унуком великог Карла Топије, господара од
цијелог арбанашког приморја и наследницом Ђорђа Топија, помоћу
које је добио велики положај и углед међу арбанашким главарима.
Отац Ђорђев Иван везан сродством са старом лозом Топија, а доцније
и са другим важнијим арбанашким кућама био је најглавнији главар у
Арбанији. Са својом женом Воиславом имао је пет кћери и четири
сина. Најстарију кћер Марију дао је за Стевана Црнојевића господара
Црне Горе, Влајку за Стевана Балшића, Ангелину за Владана
Аријанта-Комненовића, Јелу за неког главара у Арбанији а Мамица је
по очиној смрти удата за Мојсила Дибранца. Од синова најстарији
____________
Милутин Д. Живковић, Санџак 1941-1943, докторска дисертација одбрањена на
13)
Ф илозовском факултету Београд, 2017.године, стране 95-96.
28
Реносин умро је као православни калуђер у Синаји, остала тројица
звали су се Станиша, Константин и Ђорђе.
Године 1413. Иван, Ђорђев отац морао је дати Султану за таоце
своја три сина, а међу њима и десетогодишњег Ђорђа, кога Турци
потурчише и назваше Скендербег или Искандербег, што знаћи
господар Александар. Ђорђе је одрастао на Султановом двору и
ратовао уз Турке.
Очевина Кастриотића била је у Маћи и Дибри а наслеђе
Ђорђево по баби долазило му је из целе јужне Албаније на коју је
Ђорђе полагао право, а 1444. године, по смрти свога оца када су на
Турску завојштили Деспот Ђорђе Бранковић, Сибињанин Јанко и
пољско-угарски краљ Владислав, Ђорђе побјеже од Султана, промјени
поново вјеру, дође у Кроју, коју исте године ослободи као и град Љеш.
Године 1467. опсађивао је Кроју Балабан паша, али је Скендербег уз
припомоћ Леке и Николе Дукађина, Стевана Црнојевића, Андреје
Нешића и других српских војвода одбио Турке а Ђорђе Алексић убио
пашу. Исте године кренуо се и султан Мухамед Други противу Ђорђа,
али није могао ништа да учини.
Ђорђе Кастриотић је умро од грознице 1468. године у Љешу
где је и сахрањен у православној цркви Светог Николе, одаклен су га
Турци по освојењу Љеша раскопали и извадили кости, па их разбили
на најситније дјелове, грабили и носили уза се као амајлију, верујући
да их пушка неће убијати.
Ред је и право је да се једанпут расправи питање о томе ко је и
које је народности овај велики јунак и војвода. Зна се да му је прађед
као што рекосмо био Србин, да му је ђед био Србин и отац и мајка
чисти Срби, да му је отац дао свој дјеци чисто српска имена и да у
својој породици како у мушкој, тако и у женској линији, сем бабе није
било никог од арбанашке крви. Но да ли је Карло Топија био Арбанас
то је питање које још није расправљено. Међу Арбанасима нема имена
Ђорђе, Иван, Станиша, Воислава, Мамица, Јелена, Марија, Влајка ни
Ангелина, нити се код Арбанаса могу наћи многосложена имена, већ
обично једносложена Пренк, Ђон, Лек, Биб, Гиљ, Дод, Том, Марк
итд.“14)
____________
14) Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, репринт издање ИГП Прометеј
Београд, 1999. године, стр. 31-33.
29
30
III.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
У ОБЛАСТИ ИБАРСКОГ – СТАРОГ КОЛАШИНА
1. Окупација Ибарског–Старог Колашина и

период од окупације закључно са Првом паљевином и
протеривањем становништва
Област Старог Колашина у Другом светском рату није посебно
освајана од стране немачког окупатора и може се сматрати да је ова
област окупирана освајањем градова: Новог Пазара, Рашке, Косовске
Митровице, Истока и Пећи од стране Шестдесете немачке дивизије
под командом генерала Фридриха-Георга Еберхата и званичног
капитулирања Краљевине Југославије, која је званично објављена
седамнаестог априла 1941. године. Локални хроничари нису забележи
тачно ког датума се у Старом Колашину појавила, вишечлана немачка
патрола, али је остало у памћењу народа да се то десило крајем априла
и да се патрола улогорила код централе у Чечеву. Хидроцентрала је
радила на води Чечевске реке и била је власништво предратних
митровачких индустријалаца Лазара Жарковића и Радослава Брушије.
Централа је електичном енергијом снабдевала становништво Косовске
Митровице и Вучитрна и за немачког окупатора представљала је
објекат од посебног значаја.
У Краљевини Југославији у Старом Колашину била је
стационирана само једна жандармеријска станица у селу Придворица,
на левој обали Ибра преко пута Зубин Потока. Стварањем шиптарске
жандармерије под командом капетана Бајазита Бољетница, са
немачким одобрењем, формирана је жандармериска станица у објекту
централе у селу Чечеву (Коваче). Иако су ова два села поделом Старог
Колашина, припала италијанској окупационој зони, до касне јесени
1941. године у њима ће боравити шиптарски жандарми капетана
Бољетинца. Званична подела Старог Колашина биће успостављена:
Римском нагодбом између Хитлера и Мусолинија, петнаестог маја
1941. године1), стварно стање на терену мењаће се током читаве друге
половине 1941. године. „Подела (Старог Колашина) није случајна.
____________
1) Миломир Добрић, Јевто и Тодор Добрић-родољуби Ибарског Колашина, издање: Комино
Траде Краљево-Брњаци, фебруара 2008.године, стр.53.
31
Окупатор је од својих квинслишких сарадника сазнао да је
Колашин јединствено територијално и етничко подручје, те је то
требало разбити. Укида се Беримска општина, а преостала
Радичпољска општина измешта се у Дреницу. Део који је припао
немачкој окупационој зони прикључен је Бањској (општини Бањска).
Дакле, преузимањем власти и поделе Колашина на две окупационе
зоне биле су прве мере на линији раздора.
Први председник: Колашинске комуне, са седиштем у Србици
(Дреница) био је извесни, Риза Тахири из Дренице, кога касније
замењује Адем Гаши. Гаши је на том положају остао све до
капитулације Италије. Ето, председник српске општине је шиптар, у
којој нема ни једног шиптара, а једино село са шиптарским
становништвом, Чабра, припало је општини Косовска Митровица.“2)
Ова вештачка подела Колашина на две зоне, имаће у каснијем
периоду Другог светског рата, несагледиве последице по безбедност и
животе Срба овог простора. Вероватно да је подела на две зоне Старог
Колашина, имала за циљ потпуну елиминацију Србског народа из овог
простора и успостављање директног додира Шиптара и Бошњака.
Млади историчар Милутин Живковић бележи један од сукоба
између Италијана и жандарма капетана Бољетинца у Старом
Колашину.
„Дана седмог септембра (1941. године) дошло је до инцидента
у селу Придворица у близини Зубиног Потока, чији ће епилог у
многоме погоршати положај Срба. Италијански финанси су наиме,
дошли да преузму граничну караулу коју су до тада у њиховој зони
држали албански жандарми из Косовске Митровице. Албански
командант није желео да преда постају без наређења немачке
крајскоманде, па умало није дошло до сукоба. Немцима је међутим
стигла вест да су Срби напали положаје албанске жандармерије, које
наводно Италијани нису заштитили. То је бацило додатну сумњу на
хришћанско становништво код Немаца, које са овим неспоразумом
није имало никакве везе. Као италијански депутат у Косовску
Митровицу је одмах послат пуковник Дистефано, да образложи цео
ток догађаја, док је команда (дивизије) Пуље повукла наређење о
преузимању карауле... Дистефано је целу ову збрку прекинуо
поручивши немачкој Крајкомандатури да није потребно чистити
____________
Београда. У Зубином Потоку 2009.године, стр. 110.
32
Колашин: јер су Срби мирни и не нападају Немце или Италијане.“3)
У тешким условима окупације и великим бројем окупатора и
његових помагача, који обезбеђују линију подела са једне и друге
стране, виђенији Колашинци, почињу да се скупљају у мањим групама
и да разговарају: шта им је чињети, пошто су били свесни колика им
опасност прети од Шиптара и Бошњака. Пошто су Немци и Италијани
сву власт препустили Шиптарима и Бошњацима, од њих нису могли
очекивати помоћ, и били су свесни да се могу поуздати, како се у овом
крају говорило: У се и у своје кљусе! Почињу са припрема за пружање
озбиљнијег отпора шиптарским и бошњачким нападачима које су
убрзо очекивали. Припреме су предводили виђенији и трезвенији
људи Старог Колашина, као што су предратни председници општина,
учитељи, свештеници, службеници и познатији домаћини. Миломир Ј.
Добрић их набраја: Јевто Добрић, предратни председник Беримске
општине; Милован Миловановић, предратни председник Радичпољске
општине; Тодор Добрић и Голуб Станић, србски домаћини из Брњака;
поп Радуле Божовић, свештеник цркве у Дубоком Потоку; свештеници
Благоје Божовић и Милан Попоповић; учитељи Ђорђе Божовић и
Александар Аца Деспотовић (Јакшић); и виђенији и угледни
домаћини: Миладин Божовић из Придворице; Јеврем и Васко
Јаковљевић из Брњака, засеок Јаковљевићи; Петар Перо Утвић из
Калудре; Јарго Јеремић, предратни жандарм из Брњака; Алемпије
Лемпо Михајловић, краљев гардиста из села Доброшевине; Вукоје
Божовић из Читлука; Милован Поповић из Брњака; Недељко Добрић
из Брњака, Данило Цветнић из Варага; Вукмир Јакшић из Доњег
Јасеновика; Милан Дишовић из села Крчмаре на планини Рогозни;
Богосав Михајловић, свршени учитељ из Буба; Богољуб Бокче Јакшић
из Доњег Јасеновика и многи други. Овом акцијом су били обухваћени
скоро сви домаћини колашинских породица и виђенији људи.4)
Такође још један историчар и хроничар Ибарског-Старог
Колашина, о овом времену пише следеће: „Виђенији и трезвенији
људи Колашина, учитељи, свештеници, службеници, углавном
писменији људи у то време, видећи да чарке и сукоби могу довести до
тешких последица, настојали су да смире страсти наоружаних
____________
4) Подаци: Миломир Добрић, Тодор Добрић-Војвода Ибарског Колашина, издање Комино
траде Ања, Краљево, марта 2011. године, стр. 39-40.
33
Колашинаца. Код Арнаута и Муслимана преовладало је мишљење да
треба прво да се консолидује њихова управна, полицијска и војна
власт, уз помоћ окупатора, а да се онда крене са ликвидацијом
Колашина као српског острва, где су уточиште нашли Срби из
Метохије и Штавичког среза, који су уједно били и најугроженији.
Насупрот помирљивим и трезвеним поступцима једног дела
Колашинаца према агресивним нападима арнаутско-муслиманских
снага, многи из Колашина нису могли остати равнодушни, већ су, уз
помоћ избеглица, реаговали на сличан начин. Отуда сукоби и чарке
бивају све израженији.“5)
Младен Максимовић, из метохијског села Синаје, који је
избегао петог маја 1941. године и у село Брњак стигао преко Мокре
Планине, шестог маја на велики православни празник: Свети велико
мученик Георгије, у народу познат као Ђурђевдан. Младен пише да је
у Брњаку имао удату сестру у породици Ковачевић и да је са дајом-
ујаком Марком кренуо на заказани скуп Колашинаца. „На путу за
Брњак, када дођосмо на рушевинама двора краљице Јелене, видесмо
да се сакупио велики број народа, кршних Колашинаца, међу којима
су била и два свештеника: поп Радуле Божовић и још један коме име
тачно не могу се сетити. Они су прво одржали службу, а после службе
организовали су полагање заклетве: Са вером у Бога за Краља и
Отаџбину! После заклетве поп Радуле Божовић и Тодор Добрић
поздравили су окупљен народ и одржали говоре. Мени је то била прва
заклетва.“6) Младен Максимовић ће четовати на просторима Старог
Колошина, прво под командом Тодора Добрића све до завршетка рата
новембра 1944. године, а потом под командом капетана Будимира Буда
Добрића још близу две године под комунистичком влашћу, све до
поласка са Будом за Грчку двадестдеветог августа 1946. године.
Становници Старог Колашина овом организацијом одреда за
одбрану својих чланова породице, покретне и непокретне имовине
покушали да предупреде окупаторе и њихове помагаче, пошто су их
непријатељи, а првенствено Шиптари и Бошњаци све више
опкољавали и затварили са свих страна и тако онемогућавали
снабдевање са потребним предметима и артиклима исхране за пуко
____________
5) Вучина Добрић, Стари Колашин у Другом светском рату, издање: ЈП Стари Колашин у
Зубином Потоку, 2015. године, стр. 13.
6) Младен Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946. Издање
Pine Insland, IN, USA, 2001. године, стр. 22.
34
преживљавање. Сви путеви и козје стазе према Рибарићу и Новом
Пазару, према Дреници и Метохији и према Косовској Митровици
били су затворени и строго контролисани и покушај преласка овим
путевима често се плаћао главом. За Ибарску долину, према
Лепосавићу и Копаонику, могло се релативно слободно проћи
беспућем преко југоисточног вијенца планине Рогозне, али није био
утабаних путева и најчешће је био потребан водич који добро познаје
терен. Схвативши да се налазе у обручу непријатеља и да је
свеобухватни напад на Стари Колашин само питање дана, поједине
породице већ почетком лета 1941. године, коридором преко планине
Рогозна, напуштају вековна кућна огњишта и одлазе према источним
и централним деловима Србије који су припадали немачкој
окупационој зони. Ова тешка и несигурна времена, локални хроничар
Будимир Вучинић, описао је следећим речима:
„Било је то време које је тражило много напора, снаге, осећања
припадности, нацији и вери да се пре свега сачува достојанство, да се
брзоплето не улеће у сукобе са окупатором, да се, макар и као
избеглице, одржава контакт са деловима породица или пријатеља у
другим срединама, те да се приступи организованијем отпору у циљу
заштите свог краја и људи у њему. Наравно, то није било лако, али
успевало је.“7)
Одржавање овог скупа, својим писањем, потврђује у Миломир
Ј. Добрић, уз напомену да је тада једногласно одлучено да се до
завршетка рата не смеју вршити крвне освете. Да ли је на овом
састанку извршено формирање одреда и одређивање команданта и
командира чета, локални хроничари нису у потпуности сагласни.
Комунистичка историја одбија сваку помисао да се то догодило овога
дана, пошто су они тада још били у савезништву са Хитлером, па је
свако организовање народа за борбу против окупатора и његових
помагача у овом времену, по њиховој историји, немогуће. Миломир Ј.
Добрић, даље пише: „На сабору је формиран Колашински одред (без
идеолошког определења, четнички или партизански). За команданта
је изабран Тодор Добрић, а за командире чета, изабрани су: Голуб
Станић из оклачког засеока: Станићи, поп Радуле Божовић из
Придворице и Алемпије Лемпо Михајловић из Доброшевине код
Зубиног Потока.
____________
Београда. У Зубином Потоку 2009. године, стр. 113.
35
На сабору су, од прилике, донети и следећи закључци:
-Настојати да ни појединачно ни групно Колашинци не буду
узрочници било каквих, а најмање ратних сукоба са комшијама
Шиптарима и Бошњацима;
-Одмах, кренути на организовање и одржавање разговора и
договора са представницима Шиптара и Бошњака наших суседа у
циљу постизања обострано прихватљивих договора о што
сношљивијем суживоту. За остварење овог циља превасходно
користити и постојећа кумства, побратимства и јачих пријатеља из
редова Шиптара и Бошњака;
-И даље прихватати исељенике Србе и Црногорце и осигурати
коридоре за њихов пролазак за Србију;
-Проналазити начине и путеве за снабдевање становништва
основним животним намирницама;
-Радити на прикупљању средстава за набавку личног
наоружања;
-Успоставити обавештајну службу у региону и појачати
осматрања и дежурства. Нарочито у пограничним подручјима.“8)
Што се тиче идеолошког определења, потпуно је јасно из
писања Младена Максимовића, да се заклетва полагала: Са вером у
Бога за Краља и Отаџбину! Партизани су се ипак мало другачије и
другим начелима заклињали. Такође стоји и чињеница да су
Колашинци, а посебно Тодор Добрић каснији Војвода Колашински,
били против братоубилачког рата.
Да је формирање Колашинског четничког одреда било пре него
одреда који су формирани од људи избеглих из Дренице и Метохијског
подгора, сведочи и писање Младена Максимовића: „Код нас је, из
Србије, прво дошао жандармеријски водник Светислав, Светла
(Шапић) Дукађинац, Војвода Дукађински. Њега нам је послао Коста
Пећанац да организује четничке одреде и чете, али да не диже устанак,
него да се само нађе при руци ако неко из Метохије стигне у Колашин,
да му изађе у сусрет и да га пребаци у Србију. Тада су изабрани
команданти одреда и чета из Метохије, док су за Колашин команданти
већ били изабрани.“9)
____________
8) Миломир Добрић, Тодор Добрић-Војвода Ибарског Колашина, издање Комино траде Ања,
Краљево, марта 2011. године, стр. 40.
36
Одмах после овог Сабора Колашинаца у Брњаку, код школе на
Крње (зидине двора Јелене Анжујске налазе се непун км северније
према реци Ибар), почеће се са међунационалним инцидентима, чије
ће последице бити људски животи и на једној и на другог страни. Као
што ћемо из Списка погинулих Колашинаца у Другом светском рату
видети, прве жртве су пале у току Априлског рата, првенствено од
побуњених и наоружаних Шиптара који су на простору Косова и
Метохије убијали мобилисане припаднике Косовске дивизије који су
се после расула Војске Краљевине Југославије враћали кућама. Нисмо
успели да пронаћемо податке, али је један мањи део припадника
Косовске и Ибарске дивизије погинуо и на просторима Албаније и
Македоније, пошто је Косовска дивизија нападала италијанске
јединице у Албанији, а Ибарска дивизија покушала да спречи муњевит
продор немачких јединица у Македонији и кроз Качаничку клисуру.
О појединачним жртвама Шиптара и Бошњака, после Априлског рата,
Вучина Добрић пише:
„Када је убијен Манојло Рашковић у мају 1941. године, настала
је паника у Колашину, јер је већ један човек изгубио живот од стране
Арнаута. Манојло је био млад човек, пун животне снаге, није имао
оружје и када је отишао за Косовску Митровицу, наишао је у Сувом
Долу на једног Арнаута који продаје пушку. Купио је пушку и донео у
Дрен. Пошто је оружје било на цени, он се вратио друге суботе за
Косовску Митровицу и у Сувом Долу поново наишао на Арнауте који
продају оружје отето од војника избеглих из немачког ропства. Поново
је купио пушку и онда пошао кући, али Арнаути су га сачекали мало
даље, убили га и узели пушку. Преко неких одговорних људи,
Дријењани су успели да изму Манојлово тело и сахране га у Дријену.
Ћирко Утвић из Роваца пошао је у Рудник у Метохију да снабде
породицу житом. Једног дана Арнаути су га сачекали на Бањској
планини, убили га и узели му и коња и жито. И његово тело је
фамилија преко познатих људи из Бања успела да узме и сахрани у
своје гробље.
Рафајло Потрић, Ратомир Ђусић, као млади људи из Колашина,
седмог јула (1941. године) су пошли на сабор Светог Јована, (у народу
познат под именом: Ивандан), код цркве у Црколезу и наоружани ушли
у народ на сабору, просто изазивачки. Када су видели Арнаути
наоружане људе из Колашина, почели су да ликују, па реше да изађу
негде на бусију (заседу) и да их убију. Међутим, пошто су на сабору
37
били многи Срби од ауторитета, преко познатих Арнаута спречили су
ту трагедију, обећавајући да се то никада више неће поновити. Но,
жандармеријска станица у Ракошу прекорила је жандармеријску
арнаутску станицу у Зубином Потоку због тога што дозвољавају да
наоружани људи из Колашина иду у Црколез на сабор. Жандари из
Зубиног Потока, када су добили исцрпан извештај и задатак, решили
су да блокирају Ћусиће (засек у селу Загуље), одакле су Рафо и
Ратомир, и једне ноћи дошли су до Дурутовића. Било је свануће када
је устао Трајко Дурутовић. Он је угледао девет жандара Арнаута када
су ишли преко ливаде да опколе кућу. Узео је пушку и убио једног
жандара, а остали су се разбежали и вратили у Зубин Поток, како би
јавили за погибију свог друга. Покупили су виђеније људе из Зубиног
Потока и сутрадан су кренули да преузму тело погинулог жандара,
пренели га за Косовску Митровицу и тамо сахранили.
Коле Ђурић, један од виђенијих људи, пошао је за Зубин Поток
са оружјем да купи намернице. Видевши га наоружаног, жандари нису
одмах реаговали, него су зашли у шуму, на пут којим ће Коле проћи и
у заседи га убили.“10)
У току лета 1941. године, Стари Колашин је најчешће био на
удару вунетарских банди из Дренице и Метохијског Подгора.
Шиптарске оружане снаге под контролом немачког и италијанског
окупатора састојале су се из: шиптарске жандармерије, која је за свој
рад добијала плату и службу вршила у стационарним
жандармеријским станицама које су имале одговорност за територију
која им је додељена и вулнетара-добровољаца, који су били најстарија
и најбројнија наоружана шиптарска формација на просторима Косова
и Метохије. Вулнетари су имали задатак да штите села и градове у
својству помоћне полиције, мобилисали су се по потреби и нису били
плаћени, па је њихов мотив одласка у оружане акције био пљачка и
убијање. Често су са југа и истока упадали по групама у села Старог
Колашина, пљачкајући стоку и покретну имовину и повремено
убијали појединце које би затекли на путу или на раду у њиви и
ливади. „Уместо сејања страха, пљачке и убиства међу Колашинцима
су стварале и јачале отпор, али (у почетку) он није био организован и
усмераван. Отпор је имао карактер повремених сукоба, као што се
догодило у Дубоком Потоку, осмог јуна 1941. године, када су
____________
Зубином Потоку, 2015. године, стр. 11-12.
38
шиптарски жандарми покушали да растуре црквени сабор. Иако
наоружани, жандарми су морали да устукну испред шестстотина
Колашинаца који су голоруки кренули на њих. Слично се десило и два
дана касније на једној свадби у Зубином Потоку.“11) Због ових
повремених сукоба са представницима локалне шиптарске власти,
виђенији и познатији Колашинци морали су се одметати од својих кућа
и боравити на скровитим местима у шумама Колашина, да би потом у
мањим групама почели да нападају шиптарске и муслиманске
наоружане групе, уносећи међу њих страх и несигурност, што је имало
за последицу мањи број напада и пљачки србских села.Треба
напоменути да је половином маја 1941. године, муслиманска полиција
протерала породицу Јефта Добрића, предратног председника
Беримске општине, из села Језгровиће, где су живели на купљеном
имању. Јевто је био принуђен да се врати на очевину у село Оклаце.
Јевто Добрић, као председник општине, који је живео на територији
Рибарићке општине имао је велика познанства и углед међу Боњацима
Штавице. Трудио се да тај свој: капитал, искористи и са
представницима Муслимана договори минималне услове за суживот
Срба и Бошњака, на просторима где су живели више векова. О једним
неуспелим преговорима, пише његов син, Миломир Добрић:
„Средином маја, пошавши на преговоре са муслиманима у
Рибариће, Јевто је прегазио Ибар испод села Табалије, а на супротној
страни, по договору, чекао га је побратим Мајит Елесковић из
Рибарића, наоружан пушком. Упутили су се према Рибарићу и испод
села Струмца, наишла је муслиманска жандармеријска патрола од три
члана. Вођа патроле, иступи напред и рече: Кога је то јутрошње сунце
огрејало да ухвати колашинског председника и да ради са њим шта
хоће? Мајит се повуче два-три корака назад, скиде пушку са рамена и
репетирану упери је према њима, па оштрим гласом рече: По Курану,
онај који први ухвати неког, има право првенства да са њим ради шта
хоће. У овом случају то сам ја, и зато одбите! Патрола је без поговора
напустила ово место, јер је Мајитова породица, имала осморо одрасле
браће који су били кумови српског краља Александра Карађорђевића,
а који су присуствовали његовој сахрани 1934. године. Мајит је тада
био и хоџа који је веома поштован и цењен. Његова вишечлана
породица била је у то време најугледнија у рибарићком крају и
____________
11) Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији, издање
Института за савремену историју у Београду 1991. године, стр. 221.
39
шире.“12)
Да су одабрани и виђенији Колашинци озбиљно радили на
организацији и припрема за одбрану, сведоче многи локални
историчари и хроничари Старог Колашина који су писали о Другом
светском рату. Преко свих могућих канала набављано је наоружање и
муниција. Писали смо да је и вероватно прва жртва у Колашину била
због набавке пушке. Потезане су старе везе и кумства са виђенијим
Арнаутима и Бошњацима, како би се постигли одговарајући договори
о ненападању. Прикупљана су новчана средства за набавку наоружања
за сиромашније људе, који то нису могли урадити сопственим новцем.
Успостављена је веза са Костом Миловановићем, Војводом Пећанцем
и он је послао свог изасланика са одређеном количином новца и малим
бројем наоружања. Био је то жандармеријски наредник Светислав
Светла Шапић, коме је Војвода Коста Миловановић Пећанац, био
доделио звање: Војвода Дукађински. Вршена су одређена извиђања
могућих праваца напада и постављани осматрачи на тим правцима.
Вучина Добрић, учесник многих догађаја у току Другог светског рата
у својој најновијој књизи пише о једним преговорима:
„На Свете Враче, по традицији, одржан је велики сабор у
Брњаку, на Крњу, четрнаестог јула 1941. године. Поред многобројног
народа из околних села, Чечева, Рогозне, Црепуље и других, сабору
су присуствовали и многи виђенији људи: свештеници, учитељи,
деловође бивших општина и избеглице из Метохије. На том сабору
дат је предлог да се удовољи захтеву комшија Бошњака из Старчевића
и Рибарића да се Тодор Добрић састане са њима у Анском лугу код
Ибра, те да се договоре о међусобним односима. Тодор је, на захтев
већине, пристао. Сутрадан, дошли су људи из Брњака, Оклаца,
Виткојевића, Бања, Варага, Струмаца, Врановића, Табалија, Метохије
у Анска поља. Велики број избеглица је био присутан, укупно 250
људи. Бошњаци су били још бројнији. Договорено је да се са обе
стране одреди 30 људи за преговоре. Главни преговарач са српске
стране био је Тодор Добрић, а са бошњачке Ахмет Елезовић,
(вероватно Елесковић). Одабрани су пришли једни другима, неко се
поздравио, неко не, а Тодор се ни са ким није руковао. Онда је Тодор
Добрић рекао: Е комшије, реците шта хоћете? Издвојио се један
крупан човек, Ахмет Елезовић и рекао: Тодоре, ми смо овде комшије,
____________
12) Миломир Добрић, Јевто и Тодор Добрић-родољуби Ибарског Колашина, издање: Комино
Траде Краљево, Брњаци фебруара 2008. године, стр. 56.
40
сваког дана се мешамо, стока и ми код вас, и ви код нас, и ви добро
знате од чега ми живимо. Ми живимо од грађе. Код нас не рађа
пшеница ни кукуруз, већ као што знате, сечемо гору, правимо сплавове
и терамо низ Ибар трупце и чамову грађу до Косовске Митровице и
продајемо Трески у Скопљу. Ви добро знате да овај народ од тога
живи, па вас молим да нам ослободите овај пут од Рибарића до Чабре
и Ибра, да би могли на сплавове грађу, нормално да сплаваримо! Тодор
на то каза: Па то је немогуће, не можемо то да учинимо. Ја могу да
вам гарантујем за 30 или 50 људи који су код мене, али не могу да вам
гарантујем за оволики народ, јер сада се свако наоружао. Има оружја
и онај ко треба и онај ко не треба да га има. Према томе, не могу ништа
да вам помогнем! На то је Ахмет Елезовић рекао: Ако нећете милом,
ми ћемо силом, ми ћемо сутра... Тодор га прекину: Са моје стране ћете
бити слободни, а са друге незнам...
Они су једног дана кренули низ Ибар до Чабре у три сплава,
отерали су их. Други дан, кренули су са два сплава. Неки наши људи
са оружјем изађоше и од шесторице људи убише четворицу. Двојица
су успела да побегну. Тако је пловидба Ибром престала, све до
ослобођења.“13)
Својим доласком на просторе Старог Колашина, Светислав је
као курир Косте Пећанца, донео још два декрета о додељивању звања
Војвода и постављења за команданта одреда. Тодор Добрић је добио
звање: Војвода Колашнски и постављење за команданта Колашинског
четничког војводе, док је Голуб Томашевић добио звање: Војвода
Дренички и постављење за команданта Дреничког четничког одреда.
Тодор ће звање Војводе са понос носити до своје смрти у казаматима
нове комунистичке власти 1945. године, а командант одреда ће бити до
формирања Колашинске четничке бригаде када ће постати командант
првог батаљона у тој бригади. При сусрету са партизанским
командантом Оперативне групе дивизија, генерал-лајтантом Пеком
Дапчевићем, Тодор Добрић ће се са поносом представити као: Војвода
Колашински и у разговору објаснити да је цео Други светски рат
штитио Србски народ Ибарског Колашина од наоружаних банди
Шиптара и Бошњака. Голуб Томашевић ће звање Војводе Дреничког
носити до своје смрти, када ће га на Беле покладе, фебруара 1947.
године ликвидирати јединице УДБ-е и Бригаде народне одбране за
____________
13) Вучина Добрић, Стари Колашин у Другом светском рату, издање ЈП Стари Колашин у
Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, стр. 13-14.
41
простор Косова и Метохије. Својим Дреничанима ће командовати до
завршетка Другог светског рата, прво као командант одреда а потом
као командант Дреничке четничке бригаде. Са четовањем ће
наставити, до свог убиства, под новом комунистичком влашћу.
Војвода Дукађински, Светислав Шапић, иако Младен
Максимовић пише да је требао да организује чете, али да не подиже
устанак, почео је са припремама за борбу и бољу организацију
Дукађинског и Дреничког четничког одреда. За свог заменика је
поставио Рала Вулића, предратног председника општине Исток, за
командире чета Радомира Пумпаловића и Тому Терзића. Заменик
Голубу Томашевић, Војводи Дреничком постао је Макарије Лазовић,
а командири чета Здравко Белошевић и Столета из Белице. У ова два
одреда као борци, а касније и као командири истицали су се: Киа
Пумпаловић из Синаја, Марко Ашанин из Мојстира, Вана Лазаревић
из Дреновчића и други.14)
Да би све то што је урадио добило званичну потврду, валидност
и пропаганду међу становницима Старог Колашина и србским
избеглицама из Метохије, који се задржали на простору Колашина,
Светислав Шапић је у договору са Тодором Добрићем и другим
виђенијим Колашинцима и избеглицама из Метохије, за шести
септембар 1941. године, у славу рођендана Краља Југославије, Петра
Другог Карађорђевића, заказао полагање заклетве Краљу за
Дукађински и Дренички четнички одред и конференцију са ручком за
присутни народ. Заклетва је у свечаном строју, пред својим
командантима и командирима, уз чинодејство свештеника Српске
православне цркве положена код Хајдук воде више села Калудра, док
је конференција на којој је говорио Тодор Добрић, који је са
командиром чете Јаргом Станићем, присуствовао свечаној заклетви,
одржана је на пропланку између села Мала Калудра и Дрен.15) Заклетву
је тог дана положили су и припадници Колашинског четничког одреда
који су се касније прикључили Тодори Добрићу и нису заклетву
положили на скупу шестог маја код школе на Крњу у Брњаку.
Атмосфера напетости у Старом Колашину је стално расла.
Жртава је било све више и више. Посебно огорчење становништва
____________
14) Подаци: Младен Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946.
Издање Pine Insland, IN, USA, 2001. године, стр. 23.
15) Подаци: Др Бранко Н. Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском базену-
косовскомитровачки и студенички срез, издање Приштина 1968. године, стр. 92.
42
Колашина и села која се налазе на северним падинама Мокре Планине:
Брњака, Оклаца, Чечева и других, изазвало је убиство два србска
младића: Тома, сина јединца Тодора Добрића и Миленка, сина његовог
брата Јевта Добрића, једанаестог септембра 1941. године, на Мокрој
Гори.16) Међутим као и код многих датума, хроничар и биограф
породице Добрић, Миломир Добрић пише: „Дана шестог септембра
1941. године Томо и Миленко су ујутру после доручка, кренули са
саоницама и волујском вучом на наше ливаде у Мокрој Гори да би
довезли кући осушено сено. Успут, два километра пре наших ливада,
сусрели су две жене из суседног села које су им рекле: да се неки
наоружани Арнаути врзмају поред наших ливада. Миленков ружан сан
предходне ноћи и упозорење ових жена, нису били убедљиви разлози
(није им се дало) да одустану, већ настављају пут до ливада. Кад су
дошли на ливаду у којој су били пластови сена, пустили су волове и
почели да товаре сено на саоне са својим пушкама на раменима
(вероватно преко леђа, јер би им на раменима сметале за рад). Испод
њих на око тридесет метара даљине текао је поток из мокрогорског
језера за Дреницу (Мокрогорски Подгор), са улегнућем корита и са
израслим шибљем на обале тако да је овај предео представљао добар
заклон и заштиту. Миленко је био на саонама слажући сено, а Томо
му је вилом са земље додавао сено. Сакривене плаћене убице, добро
замаскиране и са одговарајућим грудобраном запуцали су батаром
(плотуном) из седам пушака из правца поточића. Из првог плотуна
Томо буде рањен усред лакта десне руке тако да није могао да пуца из
пушке. Миленко, рањен у зглоб десне ноге скаче са саоница, каже
Тому да бежи ка шумама супротној (западној) страни, а он скида своју
пушку са рамена, легне испред саона пружајући отпор нападачима.
Успео је да испали 15 метака, бацио једну ручну бомбу и да рани
једног нападача. Кад су њега изрешетали, потрчали су према Томи,
сустигли га непосредно пред улаз у шуму, оборили га на земљу,
ставили му пушчану цев у уста и извршили убиство.
За ово време убиства Тома и Миленка, у шуми поред језера
удаљености око 150 метара од места убиства, налазила се група од око
20 људи из Метохије, махом Црногораца, која је ноћима била гост
Брњачана, а посебно наше куће, куће Јефта и Тодора. Ова група том
приликом, није испалила ни један пушчани метак, нити је реаговала на
____________
16) Подаци: Вучина Добрић, Стари Колашин у Другом светском рату, издање ЈП Стари
Колашин у Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, стр. 16.
43
било који други начин. Приликом скупљања оружја на Косову и
Метохији 1955/56. године, у једној арнаутској кући у Дреници
пронађен је Миленков карабин.17)
После овог догађаја нису били могући никакви разговори и
кренуло се у отворени сукоб са осветама. Свима је постајало јасно да
је велики коначан сукоб неизбежан у коме ће Шиптари и Бошњаци
напасти Стари Колашни са све четири стране. Колашин је био на
сталном удару вулнетарских банди Арнаута из Дренице, Метохијског
подгора и Косовске Митровице. Одмах по успостављању арнаутске
жандармеријске станице у Зубином Потоку започето је са
организованим претресима села, ради застрашивања становништва.
Комунистички историчари који су писали историју Другог
светског рата на просторима Косова и Метохије, почевши од Бранка
Бошковића, Десе Пешић, Милије К. Маликовића, Бранислава
Божовића, Милорада Вавића, Милутина Фолића, Милосава Секулића,
Развигора Јакшића и други, заступали су тезу: Да се Тодор Добрић,
тек после породичне трагедије и губитка сина јединца одметнуо у
шуму и ондах формирао четнички одред, који је Коста Пећанац
прогласио за Колашински четнички одред и доделио му звање: Војвода
Колашински. Ову тезу преузима и Војислав Јевтимијевић, хроничар
општине Бањска, данашња општина Звечан, где је у обимној књизи
после дужег истраживања историје Северног Косова од праисторије до
краја двадесетог века написао следећи цитат о судбини Тодора
Добрића: „Крајем јуна или почетком августа 1941. године, албанске
башибозучке групе, извршиле су оружани напад на групу села у
Горњем Колашину на десној страни Ибра, причинивши тешке злочине
Србима Колашинцима. Том приликом убили су сина и синовца Тодору
Добрићу. После тога Тодор се одметнуо у шуму, а с њим је пошло
двадесетак Колашинаца ради одбране од Дреничана и ради освете.
Сазнавши за Тодорово одметништво, Коста Пећанац га проглашава за
колашинског Војводу, а његово људство Колашинским четнички
одредом. То је био чин званичног образовања Колашинског одреда,
првог од љуства са овог простора.”18)
Сматрамо да је у предходном писању у овој тези
____________
Краљево, марта 2011. године, стр. 53-54.
18) Војислав Јевтимијевић, Северно Косово-кроз историју до краја двадесетог века, издање:
Службени гласник Београд, 2008.године, стр. 264.
44
недвосмислено доказано, да се Тодор Добрић од првог дана окупације
Старог Колашина залагао за организовање Срба овог краја за
одбрану од првих комшија: Шиптара и Бошњака. По сведочењу
Младена Максимовића, које је забележио у својој књњизи,
Колашински одред, без префикса четнички је формиран на скупу
Колашинаца шестог маја 1941. године, не велики србски православни
празник: Ђурђевдан, код школе на Крњу у Брњаку. Иако тада није
наглашено да је то четнички одред, положила се заклетва: Кртаљу и
Отаџбини! Као што смо већ писали, Тодор је као командант одреда
преговарао у Анском лугу, после летњих светих Врача петнаестог и
шеснаестог јуна. Пошто декрет о додељивању звања: Војводе
Колашинског није сачуван, тешко је утврдити када је тачно Тодор
произведен у Војводу и када му је Светислав Шапић, Војвода
Дукађински донео тај декрет, али је сигурно да је то било пре половине
августа, пошто у својим документима италијански окупатор већ у
другој половини августа региструје покрете Колашинског четничког
одреда, готово месец дана пре погибије његовог сина. Нажалост и
млади доктори историје: Ненад Антонијевић и Милутин Живковић,
прихватили су ову тезу о Тодору и у свом писању западају у многе
контраверзе, где једне чињенице демантују друге. Цитирамо један
пасус из докторске тезе Милутина Живковића.
„На подручју Колашина се крајем августа појавила једна
наоружана група хришћана, која је крстарила немачком и
италијанском зоном спречавајући, у границама њених могућности,
пљачкашке нападе Албанаца који су трајали још од почетка окупације.
У питању је био Колашински четнички одред предвођен Војводом
Тодором Добрићем, једним од Пећанчевих команданата. Он се
одметнуо из личне освете, јер су му крајем августа у селу Брњаку,
Албанци из Дренице убили сина и синовца. Његова јединица је
бројала око сто људи, који су били распоређени у пет-шест мањих
група.“19)
Као што око многих датума дешавања у Другом светском рату
у Старом Колашину, не постоје јединствени подаци, тако је и око
датума погибије сина и синовца Тодора Добрића, постоји више
верзија. Из цитата Јевтимијевића и Живковића, видимо да они тврде
да се то десило до половине августа, али то је мало вероватно, пошто
____________
19) Милутин Д. Живковић, Санџак 1941-1943, докторска дисертација одбрањена на
Филозовском факултету Београд, 2017. године, стр. 218.
45
се ливаде на Могрој Гори, на надморској висини преко 1.500 метара
косе тек крајем августа и септембра. Као два најприближнија и
највероватнија могу се узети: шести септембар, како тврди
монографија: Пали борци и жртве фашистичког терора Титове
Митровице и околине 1941-1945, издата у Косовској Митровици 1983.
године и Миломир Добрић, син Јевта Добрића, Тодоровог брата, чији
брат Миленко тада погинуо и коме је вероватно отац причао о тим
тешким данима. И други датум је: једанаести септембар, како стоји у
подацима списка Пописа жртава рата 1941-1945. године за општину
Зубин Поток који је извршен у новембру 1964. године, по Одлуци
СИВ-а (Савезног извршног већа) од 10. јуна 1964. године и књизи
Вучине Добрића, Други светски рат, који је као њихов рођак имао 16
година када је извршено убиство и запамтио цео Други светски рат.
Простом анализом цитата Јевтимијевића и Живковића, може
се као најверодостојније чињенице узети тврдње Живковића да се
Тодор са одредом појавио крајем августа и да му је одред бројао око
сто људи. Све остале чињенице су у супротности са изворима и
литературом која је доступна.
Вероватно да је најтежи тренутак у животу сваког
православног и нормалног Србина када изгуби своје рођено дете, а
када се изгуби син јединац, то схвата само онај који је то доживео.
Како је Тодор Добрић прихватио ову тешку породичну трагедију и
губитак сина јединица и како се понашао у наредним данима, као
најверодостојније сведочење, може се цитирати писање његовог
братанца Миломира Добрића: „Сутрадан, седмог септембра 1941.
године, сахрањени су Томо и Миленико на Оклачком гробљу, уз
величаствену, до тада у Брњацима невиђену сахрану. Огроман број
Колашинаца и Колашинки међу којима и три италијанска војника из
Чечевске електричне централе, присуствовали су овој, искључиво
тужној и немој сахрани. На овој сахрани, прераној сахрани јединца и
братанца (синовца), Тодор је скупио снаге и затражио је од својих
кумова, побратима, пријатеља и другова будућих сабораца да му
помогну у одбрани и заштити српског живља у Колашину и околини,
и у освети убијених Колашинаца, међу којима су његов син и братанац.
Треба се подсетити из списка српских жртава шиптарског терора
уписаних у Монографију издатој у Косовској Митровици 1985. године
стоји податак да је у 1941. години у Ибарском Колашину и српским
селима граничног подручја убијено 99 житеља српске националности
46
оба пола, међу којима је 17 Брњачана.
Ја у досадашњем животу нисам наишао на одрасла човека који
је теже поднео смрт својих најближих, као што је то био случај са
Тодором. Док је Јевто, његов старији брат, здраворазумски поднео
болове, дотле се Тодор, после њихове сахране зачуђујуће понашао.
Остављао је утисак одсутне и поремећене нормалне личности. Три
дана после сахране по цео дан би седео на једном балвану у дворишту
изнад куће, завијао цигарете и непрекидно их пушио, нико му ни је
прилазио, ни са ким није разговарао, није узимао храну и пиће. Не
знам, а вероватно и ноћу није, или је мало, слабо спавао.
Четвртог дана око десет часова пре подне дошла су два његова
саборца из засеока Оклачког чији је међусобни однос био такорећи
братски, они су подуже разговарали са Тодором. Рекли су му, поред
осталог, да једна мања група Арбанаса свакодневно обилазе ливаду у
којој су убијени Томо и Миленко и разбијају камење које су наши људи
оставилио да би се знало тачно место њихове погибије. На крају су од
њега затражили његову пушку како би је очистили и подмазали.
Сутрадан непосредно пре мрака обавештени смо да је у току
дана извршена освета Тома и Миленка на ливади у Борју званом
Шубатово на Мокрој Гори. Следећег дана Тодор је обавештен од
Арбанаса католичке вере из Дренице да су јуче приликом освете
убијена шест Арбанаса, од којих су четворица учестовали као
плаћеници у убиству Тома и Миленка.
После добијене ове вести, Тодор је затражио ракију, парче
хлеба и парче сира, попио је две чаше ракије, предходно се
прекрстивши просувши по капи ракије из чаша, појео парче хлеба и
парче сира, поново се прекрстивши уз изговор: Била им је судбина и
божја воља, нека им је лака црна земља! Од тог тренутка Тодор постаје
сасвим друга, нормална личност и не памти се све до његовог
хапшења да је икад помињао њихову смрт.“20)
После ових тешких дана, када се дозвао свести, Тодор Добрић
је схватио да је сукоб са Арнаутима и Бошњацима неизбежан и са
својим саборцима кренуо у борбене акције са противницима да им
нанесе што више губитака и да освети своје невино побије Колашинце,
међу којима су били и његов син јединац, Томо и син његовог старијег
брата Јевта, Миленко. О борбеним сукобима наредних дана Вучина
____________
Миломир Добрић, Тодор Добрић-Војвода Ибарског Колашина, издање Комино траде Ања,
20)
Краљево, марта 2011. године, стр. 54-56.
47
Добрић пише:
„На заказаном месту, више Добре Воде, код Корита, на улазу
код Понора, заседа Тодорова их сачека. Мало је ко утекао. О овом
догађају аутору је говорио и један од учесника, Радован Станић, када
су заједно учитељовали у Брњаку, 1954. године. Из приче Радојка
Мијачића, Тодор је после саме освете рекао: Био сам чудан и
неподношљив и нисам знао шта да радим са собом, али када сам ово
успео са мојим људима да извршим, ову освету, ја сам сасвим други
човек! Поред ове организоване освете, Тодор се одмах други дан
осветио и убио седам Арнаута наоружаних, на Увору, месту где су
убијени његов син јединац Томо и братанац Миленко.“21)
После Мокре Горе, Тодор Добрић је са својим људима прешао
на планину Рогозну, где је двадесетог септембра 1941. године, напао
и спалио Жандармеријску станицу у селу Рајетиће у којој су
службовали жандарми муслимани. Међутим, четничка обавештајна
служба, чије је оснивање покренуто на Сабору у Брњаку шестог маја,
била је добро организована и поуздана, сваки дан је достављала све
више података о припремама за напад на Стари Колашин са свих
страна. Три четничка одреда која су боравила у Колашину:
Колашински, Дукађински и Дренички, били су малобројни, слабо
наоружани и недовољно обучени да би зауставили наоружане
арнаутске и муслиманске масе које су се спремале да крену у напад.
Тодор Добрић је био сељак по занимању, без изучених школа за
командовање, али је као човек са борбеним искуством у акцијама
Косте Пећанца, разумљив и проницљив, разумео да не може
одбранити Стари Колашин и народу препоручио да се са стоком и
делом покретне имовине повлаче према Рогозни, а као командант
наредио четничким командантима и четницима да помажу народу да
се организовано повлачи и да последњи измичу пред наоружаним
масама муслимана и Шиптара.
Како је италијански и немачки окупатор реаговао на појаву
наоружаних србских група у Старом Колашину и како је протекао
период од регистровања наоружаних група до масовног напада
Шиптара и Бошњака и прве паљевине Колашина, описат ћемо у
кратким цртама, користећи податке Милутина Живковића, који се
најчешће позива на документа Архива историјског оделења
____________
48
генералштаба Републике Италије, из четири фонда италијанских
дивизија у Другом светском рату на простору Балкана и италијанске
команде за Црну Гору:
После регистрације и лоцирања четника, италијанска команда
је одлучила да их не напада, већ да започне разговор са њима. По
наређењу пуковника Дистефана, команданта сектора Пећ, мајор
Заното је ступио у везу са представницима Колашинског одреда и
изнео им следеће захтеве: да положе оружје и да се предају, после тога
ће бити пребачени у посебан камп у селу Ракош, општина Исток, где
би били под надзором италијанских војника. Колашинци су то одбили,
али су изразили добру вољу за даље преговоре. Изнели су следеће
захтеве и примедбе: Не желе да предају оружје, јер Арнаути неће
одустати од плачки србских села и протеривања становништа; Не желе
да иду у камп у Ракошу, јер се боје да ће их Арнаути поубијати и
предлажу оснивање логора у Колашину; Захтевају да се на једном
списку евидентирају сви злочини и дела Арнаута према Србима и
приложили попис жртава и материјалне штете на увид италијанском
команданту. На крају су изјавили свој лојалан став Италијанима.
Дистефано је о овом ставу обавестио команданта дивизије:
Пуље, генерала Д`Апонтеа, у Приштини, али је мајору Заноту наредио
да са војском крене у претрес села. За седам дана су Заното и војска
прочешљали села: Ракош, Црколез, Чулије (вероватно Бање), Дрен,
Црепуљу, Велику и Малу Калудру и Чечево. Овим поступком су
Италијани послали поруку Србском народу да су им четници
непријатељи. За време ове рације, седмог септембра код генерала у
Приштини, појавио се немачки официр, који се представио као
командант трупа у Косовској Митровици, представио да су наоружани
људи у Колашину велика опасност и тражио заједничку акцију против
њих. Д`Апонте је изнео мишљење: да је ситуација много мање опасна,
јер се ради о стотинак наоружаних људи, али је оставио могућност
заједничког напада.
Због ицидента у селу Придворици, пуковник Дистефано послат
је као италијански депутат у Косовску Митровицу, где је открио да
немачки официр који је био у Приштини, није командант немачких
трупа већ је стигао из Београда. Пошто коњички капетан Фридрикс
није хтео да подржи његову идеју он се обратио Италијанима.
Дистефано је целу ову збрку прекинуо поручивши немачкој
Крајскомандантури бр. 861 и капетану Фридриксу, изразито анти-
49
српски настројеном: Да није потребно чистити Колашин-јер су Срби
мирни и не нападају Немце или Италијане!
Међутим, иако није доказана кривица четника и колашинских
Срба и да окупатору не прети никаква опасност, што је у суштини било
логично, ако се узме у обзир чињеница да је Колашин са свих страна
био окружен окупаторским снагама и непријатељски настројеним, до
зуба наоружаним, шиптарским и муслиманским становништвом,
чекао се само повољан тренутак и тражио се разлог да се Колашин
масовно нападне.
Мајор Заното је завршио италијанску акцију и известио
команду: да га је локално православно становништво дочекивало са
нескривеним симпатијама, сматрајући Италијане заштитницима од
шиптарског насиља. Народ је самоиницијативно у селима Чечево и
Придворица сам предао 15 пушака и 15 пиштоља, као и нешто ратне
опреме. Предаја, за Србе, драгоценог оружја настављена је у
итлијанској команди у селу Резала, односно у постаји финанса у
Црепуљи. Народу су дата упуства за понашање и упозорење: да
Ибарским Колашином круже шиптарски агенти који шире причу о
скором устанку који ће довести до УНИШТЕЊА СРБА!
Ова италијанска интервенција није смирила ситуацију.
Шиптарски жандарми нису хтели да напусте станицу-караулу у
Придворици и предају је италијанским финансима. Покушан је напад
колашинских четника на њу, али без успеха. Пошто Немци и
Италијани нису имали на располагању довољно војника за све општи
напад на Колашин, они су, уз договор, то препустили шиптарским и
муслиманским јединицама, уз њихову логистичку подршку. Као повод,
искористили су: напад на један муслимански караван који се враћао у
Рибариће, при чему је један муслиман погинуо, а двојица заробљених
претучена и ослобођена. Шиптари и Бошњаци су ово са задовољством
прихватили, пошто им је простор Старог Колашина кочио интеграцију
Санџака у састав Велике Албаније и померање граница на север, до
крајног севера висоравни Пештера и Студеничког среза.22)
И крајем септембра 1941. године кренуо је општи свеобухватни
напад на Стари Колашин. Оно што није спорно јесте чињеница да су
главни организатори напада били ефендија Аћиф Хаџиахметовић
Бљута и Бајазит Бољетинац. Обојица су били школовани официри,
____________
22) Подаци: Милутин Д. Живковић, Санџак 1941-1943, докторска дисертација одбрањена на
Филозовском факултету Београд, 2017. године, стр. 218-222.
50
Бљута је био турски официр у току Првог светског рата, носилац
немачког Гвозденог крста, народни посланик и члан Најужег
руководства Југословенске радикалне заједнице између два светска
рата. Бајазит Бољетинац је био пензионисани коњички капетан, који је
на академији био стипединста Краља Александра Карађорђевића, кога
је Вели Дева поставио за команданта шиптарске жандармерије која је
формирана после Априлског рата. Њихови најближи сарадници су
били официри шиптарске жандармерије, командири муслиманске
полиције и шиптарски барјактари који су командовали вулнетарима.
Нападом жандарма из Косовске Митровице и вулнетарима из Бајгоре,
који су нападали левом страном Ибра, командовао је Бислим Бајгора,
бивши југословенски жандармеријски наредник, кога је Бајазит
Бољетинац унапредио у чин потпоручника и поставио за командира у
шиптарској жандармерији. Са њим су били и Фаик Бољетинац,
Бајазитов брат, такође новоунапређени потпоручник из жандармерије,
Ћазим Бајгора, такође припадник жандармерије и сеоске старешине,
Сувог Дола, Гушавца. Винарца, Чабре и бајгорских села. Групом која
је нападала десном страном Ибра, а која се састојала од дела
шиптарске жандармерије и вулнетара из Вучитрнског и Грачаничког
среза, командовао је Идриз Реџа, предратни председник општине
Жабаре, са неколико официра жандармерије и шиптарских барјактара
из вучитрнског и грачаничког среза.
Дреничанима је командовао Шабан Полужа, који је командовао
свим барјактарима Дренице. Његов заменик био је Мехмет Градица,
официр жандармерије, који је као качак, неписмени сељак из Дренице
и познати разбојник, такође унапређен у официра. Област Дренице је
од ослобођења Старе Србије у Првом Балканском рату важила за
центар отпора србским властима. Из историје је познато да је локално
становништво из ове области морало више пута да се смирује оружјем.
Косовски комитет, који је предводио Арнауте после Априлског рата,
имао највећу подршку из Дренице. У организацији вулнетара, Дреница
је била подељена на пет барјака: Кразмировце, Лауша, Клина, Преказ
и Кобилић. Шабан је у сваком тренутку располагао са 3.000 бораца из
Дренице. По неким историјским изворима један барјактар је
командовао са триста бораца, из чега следи закључак: да је Шабан
Полужа под своју команду имао десетак барјактара. Неки од
барјактара су били Јусуф Градица, хоџа Рамалија из села Укча, Бајрам
Рама, Ајзир Шабановић из Црколеза и други. Такође, Шиптари су из
51
прекокрупске области (Прекокрупље, источни део Метохије који чине:
Подримље, Подгора и Лапушник, обухвата 42 села и насеља у сливу
река Клине и Мируше) могли мобилисати још око1.000 бораца из три
барјака. Дреничани су нападали реком Клина, од насеља Горња Клина,
на српска села: Горње Стрмце, Равни Превлак и Загуље.
Источани и део мобилисаног људства из Пећког и Ђаковичког
среза, који су нападали са полазне линије Исток-Рудник, правцем:
Бање, Суво Грло, на српска села Дрен, Црепуља, Калудра и даље према
Чечеву, предводио је Цољ барјактар, који се преобратио у Шиптара и
узео име Бик Пазари. Један део Пећанаца и Ђаковчана је ишао преко
Мокре Горе и директно напао села Оклаце и Брњак.
Мулиманска полиција Штавице напала је низ реку Ибар, са
леве и десне стране. Предводили су их командири шиптарске
жандармерије: Синан Паљевац и Ђемал Коничанин. Међутим, свако
муслиманско село у Штавици је имало свог команданта. Набројићемо
неке, који ће ту улогу вршити у току целог Другог светског рата: Билал
Бико Дрешевић, село Глоговик; Хивзо Коничанин из села Конич;
Салко Ганевић, село Гујићи; Ахмет Салковић из села Црквине;
Ибрахим Незировић из села Западни (Турски) Мојстир; Неџиб Булић
из села Јелићи; Хуља Ахметовић из села Драга; Зено Зукорлић из села
Орље; Ђемали Дукађинац из села Мелаје; Заптија Куртовић из села
Ђерекаре и многи други.
Муслиманска полиција Дежевског среза која је нападала преко
западног гребена планине Рогозна била је под командом Азема
Аџовића, кога је Бајазит Бољетинац унапредио из чина поднаредника
у чин капетана. Треба напоменути да су напади из овог правца били
најслабијег интезитета. Укупно је на Стари Колашин, који је са
избеглицама, по подацима Недићеве владе бројао око 10.000
становника, напало преко 10.000 наоружаних бораца. По проценама
војних аналитичара, Стари Колашин је пре Другог светског рата имао
око 1.500 војно способних становника који су се могли мобилисати.
Међутим, већина њих је била мобилисана у Косовску и Ибарску
дивизију и један број је изгинуо у борбама са Италијанима и
побуњеним Шиптарима, а већи број је био у Немачком заробљеништу,
тако да се организована одбрана није могла пружити.
Нажалост, као и код многих других догађаја и овде се не може
утврдити тачан датум. У изворима и литератури се помињу
двадесетдруги септембар 1941. године, који углавном заступају
52
старији комунистички историчари: др Бранко Бошковић, др Деса
Пешић, Милија К. Маликовић, као и млађи историчари и хроничари
Другог светског рата на простору Старог Колашина: Миломир Добрић,
Вучина Добрић и Милутин Живковић. Као други датум, који се
најмање помиње, фигурира двадесетседми септембар, који помињу:
Будимир Вучинић и Славиша Бишевац, млади докторант историје
родом из села Црепуља у Старом Колашину. Тридесети септембар у
својим књигама и радовима, протежирају Бранислав Божовић,
Милорад Вавић и Ненад Антонијевић.
Младен Максимовић, који је као четник Тодора Добрића, био
непосредни учесник свих дешавања у јесен 1941. године, о почетку
напада написао је следеће:
„Крајем септембра и почетком октобра 1941. године, Шиптари
су напали Колашин, једни од Дрена, а други од Зубиног Потока,
Дреничани (вероватно је мислио на Бајгорце) уз Ибар и Бањску, а
Бошњаци од Новог Пазара. Италијани и Немци ишли су иза њих и
снабдевали их муницијом, храном и свим другим потребним.“23)
Пошто је професор и историчар Бранко Бошковић, вероватно
први писао о овим догађајима, он је у својој књизи записао следеће:
„Међутим, на ред је дошао и Колашин. Јаке вулнетарске снаге из
Метохије и Дренице, заједно са италијанском војском, нападају
колашинска села на Мокрој Гори, двадесетдругог септембра 1941.
Српско становништво способно за борбу прикључује се Колашинском
четничком одреду и организују одбрану. Јаким вулнетарски снагама и
италијанској артиљерији није било могуће дати јачи отпор.“24) При
навођењу овог цитата, Бошковић се позива на документа из данашњег
Војног архива у Београду, из фондова Недићеве владе и Народно-
ослободилачке војске, као и документа из Архива Музеја Косова и
Метохије у Приштини. Аутори Бранислав Божовић и Милорад Вавић,
који су поседовали велики број докумената и архиве Другог светског
рата на просторима Косова и Метохије у својој књизи не наводе
докуменат на основу ког се опредељују за тридесети септембар.
Млади доктор историје Ненад Антонијевић, у својој докторској
дисертацији, као извор пасуса о почетку масовног напада вулнетара
____________
24) Др Бранко Н. Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском базену-
53
на Колашин, тридесетог септембра 1941. године, позива се на: Архив
Музеја жртава геноцида, Београд, дигитализована грађа, лични фонд;
Бранислав Божовић, збирке: Немачка грађа, Косово и Метохија,
нерегистрована грађа.25)
И као што видимо из горе цитираног најчешће се пише, да су
први напад, вулнетари и шиптарска жандармерија извршили
двадесетдругог септембра 1941. године из правца Косовске
Митровица, уз Ибар, на србско село Зупче. Становници Зупча,
помогнути са четом Колашинског четничког одреда којом је
командовао Алемпије Лемпо Михајловић, успели су да се одбране и
одбију напад Шиптара. И млади колашински докторант историје
Славиша Бишевац, тврди да је све почело у селу Зупчу, али износи
другу верзију: „У село Зупче септембра 1941. године дошли су аге и
бегови да покупе: десетину. Међутим, становништво је пружило
отпор, па су двадесетседмог септембра албански жандарми, вулнетари
и италијански војници извршили напад. Борбе су трајале три дана.
Након тога, тридесетог септембра, уследио је нови напад на Колашин
из више праваца. Из Косовске Митровице долином Ибра, из Метохије
и Дренице, док су из правца Новог Пазара (преко Рибарића),
погранично село Брњак нападале јаке муслиманске јединице.“26)
Међутим, после пет дана, на православни празник:
Воздвижење Часног Крста, у народу познатог као Крстовдан,
двадесетседмог септембра, Арнаути и Бошњаци кренули су у напад
из сва четири правца. Број нападача је увелико прелазио број
становништва Колашина и избеглица из Дренице и Метохије које су
боравиле у Колашину. И поред спорадичне одбране четника и
становништва, на више организованих тачака, добро координиран
напад вулнетара, шиптарске и муслиманске полиције из више праваца
није се могао бранити. Избезумљени народ је узимао децу и
најосновније ствари, које је могао понети у рукама и бежао према
источним падинама планине Рогозне, где се једино могло прећи према
Ибарској долини и даље према Рашкој, Копаонику, Топлици и Србији.
До десетог октобра, до када је трајао овај напад, у историји се често
назива: крвави талас, већи део села Ибарског Колашина је у
____________
25) Ненад Миодраг Антонијевић, Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. године,
докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. г. стр. 329.
26) Славиша И. Бишевац, Страдања становништва Старог Колашина у Другом светском рату,
научни ауторски чланак објављен у Тематском зборнику: Косово и Метохија у Другом

светском рату, издање Филозовског факултета у Косовској Митровици, 2016.г стр. 114-115.
54
потпуности спаљен, опљачкан и побијен велики број стараца, жена и
деце. Практично није постојала породица у Колашину која није била
приморана на напусти кућни праг и да преко Рогозне побегне за
Ибарску долину. Да је ово, вероватно, најтачнија верзија напада на
Стари Колашин, потврђује историјска чињеница, да су Арнаути увек
нападали на православни празник-црвено слово.
У једном извештају Крајскомандатуре бр 838, из Косовске
Митровице, који је крајем 1941. године, упућен претпостављеној
команди, наводи се да су вулнетари и жандарми у Ибарском Колашину
починили: страховита недела. Оценили су да су сва села расељена, а
читав крај уништен и ненасељен (празан).27)
Одбрану Старог Колашина од стране четника отежавала је и
велика удаљеност између појединих праваца напада, а од веза је
функционисала само курирска веза. Да би препешачили Колашин,
како Колашинци кажу: уздуж и попреко, куририма је требало и преко
24 сата. У овим условима није постојала јединствена команда, већ су
команданти и командири појединих група морали самостално да
одлучују и да издају наредбе. Пошто су Дреничани и Метохијци били
најбројнији, на одбрани овог правца био је концентрисан највећи број
четника. Поред Тодорових четника из села Дрена, Црепуље, Мале и
Велике Калудре, Горњг Стрмца, Равног Превлака и Јабуке, којима су
командовали Давид Утвић, Трајко Дурутовић, Доле Ђусић. На овом
правцу су се налазили и Дукађински и Дренички четнички одред.
Командант Дреничана, Голуб Томашевић, Војвода Дренички, је цео
Други светки рат био заједно или у близини Давида Утвића. Заједно су
извршили и напад у Брњаку у Другом нападу на Стари Колашин, када
су ноћу ушли и изненадили опуштене Шиптаре и дебело им наплатили
злочине које су извршили у Колашину. И после доласка комуниста на
власт, наставили су да заједно четују и заједно у једном дану били
ликвидирани. Писање Божовића и Вавића: Дукађински четнички
одред повукао се према Ибарској долини, не покушавајући да пружи
отпор и заштити угрожено становништво. Била је то освета
Колашинцима, што нису прихватили позив за ступање у четнички
одред!,28) представља још једну превару комунистичке историје, која се
____________
27) Војни Архив Београд, фонд Немачка окупаторска војска 1941-1945.године, микрофилм
Праг П-8, снимак 515.
55
темељила на тези о четничкој неслози и свађама на северу Косова, а
где су извори били најчешће по систему: причао ми један човек!
Познато је да су они четрдесет година после Другог светског рата
писали и фалсификовали историју, и да је сваки комуниста у овом
периоду, могао да оде у Удружење бораца да исприча своју причу и
своју верзију догађаја, која би аутоматски постала истина, јер је
Удружење бораца морало да обезбеди лице које би ту причу записало
и доставило надлежним органима.
О другим групама у одбрани Колашина, Вучина Добрић, пише:
„Група простора Чечева са Милисавом Леповићем, Симом Андрићем
и другима; група Радич Поља, на челу са Миланом Божовићем,
Вукајлом (вероватно се односи на његовог сина Радула, пошто се
прота Вукајло био упокојио) Божовићем, Грујом Велимировићем,
Лемпом Михајловићем, Вукојем Докићем и другима; група Рогозне са
Вуксом Бојовићем, Сталетом Луковићем, Ћаћом из Табалија и
другима; група простора Брњака и Оклаца, од граничног простора
Мокре Горе, долином Црне ријеке, Драгочевске реке, до правца Црног
врха на челу са Тодором Добрићем и другима.“29)
Процена Тодора Добрића и његових сарадника је била да ће
Шиптари и Бошњаци свим силама покушати да освоје венац планине
Рогозне и тако потпуно окруже Стари Колашин и униште
становништво. Зато се Тодор са једном групом бораца кретао овим
простором и контролисао га. Предузимао је и мере да шиптарску и
бошњачку намеру осујети. Писали смо да је уништена и спаљена
жандармеријска станица у селу Рајетиће. Бранко Бошковић, пише:
„Крајем септембра 1941. арбанашки квинслизи из Новог Пазара шаљу
три камиона са пратњом за Митровицу преко Рогозне за оружје и
муницију. Камионе су пресрели четници више села Бањске, пратњу
побили а камионе уништили.“30)
Да су ову акцију извели четници Тодора Добрића, говори још
једна акција која је изведена у исто време, када су првом заједничком
акцијом, четници Звечана, Лепосавића и Колашина напали
жандармеријску станицу у Бањској, са циљем да се спречи заузимање
венца планине Рогозна.
____________
Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015.године, стране 17-18.
56
Пошто су шиптарска жандармерија и вулнетари већ били
напали, и напад се одвијао свом жестином у Старом Колашину, Јаблан
Гвозденовић (Виријевић) је са својим сарадницима одлучио да први
предузме акцију и да нападне и разоружа жандармеријску станицу у
Бањској. Ово ће бити прва борбена акција на северу Косова и
Метохије, у којој ће учествовати више четничких јединица, уз
јединствену команду и координацију међу јединицама. Нападом на
жандармериску станицу командоваће Давид Поповић, Војвода
Пилатовачки, а поред Пилатовачког четничког одреда, учествоваће и
четничка јединица Јаблана Гвозденовића и Колашински четнички
одред под командом Тодора Добрића, Војвода Колашински.
Пилатовачки одред и Јаблан Гвозденовић са својим четницима били су
предвиђени да нападну жандармеријску станицу, а Колашински одред
да поседне пут Бањска - Нови Пазар у селу Рудине и тиме обезбеди и
спрећи долазак појачања жандармерији из правца Новог Пазара. За
напад на жандармеријку станицу у Бањској је одређен двадесетосми
семтембар 1941. године. И пореда слабог наоружања са застарелим
пушкама и недостатком муниције за појединине врсте пушака, морал
и одлучност код четника био је на потребном нивоу да би напад успео.
Жандармериска станица у Бањској правила је проблеме при кретању
и пролазу четничких патрола из Старог Колашина у Ибарску долину,
преко Рогозне и обрнуто. Станица је освојена са само једном жртвом,
од залуталог метка погунула је старица, муслиманка Зукија, док су се
жандарми предали, одузето им је оружје и послати су за Митровицу.
Младен Максимовић који је био четник Колашинског одреда и
који се назио на обезбеђењу пута Бањска - Нови Пазар, овако описује
напад на жандармеријску станицу у Бањској. „Од Косовске Митровице
нису добили никакву помоћ, док од Новог Пазара јесу. Наиђоше
Бошњаци на коњима и један од њих зове некога у станици по имену:
Гаирет! Ето нас петстотина! Очигледно да овај није знао да смо ми
поставили заседу са обе стране пута. Један од њих са великом главом
и чалмом и великим ћустеком око врата, сав од сребра, беше међу
њима. Ја бих рекао да је на ћустеку имао преко пет до шест кила
сребра. Тај ћустек смо мислили да дамо у музеј. Но било је ратно
време и не знам тачно шта се са тим ћустеком касније урадило.
Станицу смо заузели без икаквих губитака. Нисмо имали ни једног
мртвог нити рањеног борца, а муслимани ту више никада нису дошли.
У тој нашој бившој станици беше пушака, све нове наше - крагујевке,
57
муниције, жандармеријских одела од најбољих штофова. Ту сам и ја
дошао до нове крагујевке, која предходно никад метак није опалила.“31)
У тренутку када је Србија била поробљена и раскомадана између
Хитлера и његових сателита, помоћи није било ни од куда. Ново
наоружање се могло купити, али Срби са Севера Косова и Метохије,
нису имали пара за куповину, па су као кроз целу историју србске
борбе и ратова, морали да га отимају у директним борбама и
окршајима са својим непријатељима и окупаторима.
О катастрофалним последицама овог првог масовног напада
Шиптара и Бошњака на Ибарски Колашин, који је у историји познат
и под именом: Прва паљевина Ибарског Колашина, пише у својој
књизи и локални хроничар и публициста Вучинић:
„Био је то стравичан покољ. Опљачкана је целокупна покретна
имовина: стока, вредне ствари из кућа, одећа, па и оруђа за рад. Према
попису жртава, убијено је 256 Колашинаца, међу њима највише жена
и деце, јер су одрасли били у збеговима, а број рањених и несталих
није забележен. Опљачкано је 50.000 оваца и преко 25.000 грла крупне
стоке. Ово су егзатни подаци, сачињени након пописа после Другог
светског рата, али су брзо: заборављени, јер новој власти није било у
интересу да открива злочине Арнаута, обзиром да је општа политика
била заснована на: браству и јединству, а откривање ових података
реметило би зацртану политику тог времена“32)
Млади доктор историје у свом закључку износи податке који
такође говоре о стравичним последицама шиптарског и бошњачког
напада: „Тихомир Шарковић је из Рашке такође извештавао да је
Колашин: сасвим пропао-попаљен, опљачкан и расељен. И са
муслиманске стране стизала је потврда о ефикасности оружане акције.
Истакнути муслимански првак Бахрија Абдурахмановић је јавно у
Новом Пазару, хвалио Албанце из Дренице што су Колашин
претворили у: прах и пепео!
Да се није радило о претераним оценама, говори биланс
попаљених цела. Тада су гореле куће Срба у насељима: Зупче, Горње
вараге, Доње Вараге, Црепуља, Калудра (Велика и Мала), Тушиће,
Загуље, Чечево, Оклаце, Брњак, Горњи Стрмац, Доњи Стрмац, Паруце,
____________
32) Будимир Вучинић, Стари Колашин-кроз векове, издавач: Удружење писаца Поета Београд,
у Зубином Потоку, 2009. године, стр. 123.
58
Превлак, Јабука, Драгаљице, Кобиља Глава, Падине, Јагњеница,
Прелез, Резала, Доњи Јасеновик, Доброшевина, Бубе и Бојновиће...
Укупно 28 насеља. Услед опште опасности хришћанско становништво
бежи и из села која нису директно нападнута, као например из: Горњег
Јасеновика, Ковача, Вукојевића, Врбе, Придворице, Ранчића, Читлука,
Газивода, Лучке Ријеке и Вељег Брега. Током акције уништено је 500
кућа, знатно више помоћних зграда и убијено најмање 33 људи. Према
каснијим подацима штаба Беримског (односи се на Колашински)
четничког одреда, крајем септембра 1941. године из Ибарског
Колашина је избегло 606 српских породица са укупно 5.935 чланова.
То је било између 60-80 % од укупног броја српског становништва, у
зависности која цифра њиховог укупног броја се узме као тачна.“33)
Историчар Ненад Антонијевић, у својој докторској дисертацији
пише да је у току 1941. године од Шиптара и Бошњака погинуло 150
становника Старог Колашина.34) Као што видимо, цифре о страдалим
становницима Колашина се умногоме разликују и нажалост никада
неће бити утврђен потпуно тачан број страдалих Срба Старог
Колашина са именима и презименма страдалих.
Какве су и колико тешке злочине чинили Шиптари и Бошњаци
у току прве паљевине Старог Колашина, тешко је и замислити, а
камоли са здравим умом резумети. Колико су то били монструозни
злочини, без икаквих осећања за људски живот и са коликом мржњом
су то изводили може се видети из сећања Милоратке Милуновић, која
је рођена 1933. године у селу Клечке, а удата у селу Бање, која данас,
административном одлуком, чине једно село и која су у то време
чинила гранична села између Дежевског и Косовско-митровачког
среза.
„Памтим кад смо 1941. године бежали од Немаца.35) Убивали
____________
докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. године,

стр. 330.
35) Оно што је интересантно у сведочењу Милоратке Милуновић, јесте чињеница, да она
стално тврди: да су их нападали Немци, а сећа се имена командира групе (Фаик Бољетинац)
и презимена шиптарског жандарма (Малић), која потврђују да се ради о групи бајгорских
жандарма и вулнетара и села са леве стране Ибра (Жеровница, Суви До, Гушавац, Винарце
и Чабра), који су левом страним Ибра, стигли до села Бање и Клечке. Ово је вероватно јака
комунистичка пропаганда, која је после рата све злочине приписивала Немцима и Италија-
нима, а због браства и јединства Шиптаре штитила. Као девојчици, која је била истрауими-
рана догађајима у Другом светском рату, њој је остало урезано да су то били Немци.
59
су нас и палили. Долазили су наоружани у нашим селима, па смо
морали да бежимо и спасавамо се. Први пут кад су дошли било је пред
зиму 1941. године. Немци су отерали нашу стоку, а мој отац и ујак су
пре тога побегли и сакрили су се изнад села Витакова и Заграђа. Мајка
је касније и нас децу одвела тамо. Међутим, Немци су стигли бежанију
и убили су неке наше, а куће у том селу су запалили. Потом узеше мога
малога брата и бацише га у ватру да изгори. Да би ослободили моју
мајку од детета које доји, да би лакше прихватила нови шиптарски дом
у који су је намеравали да је одведу. Моја баба га извади из огња и
баци га у снијег. Они га опет бацише у ватру. Три пута су га бацали у
ватру, а баба га вадила и бацала у снијег да се што пре охлади. Беба је
био, и ја сам га носила иако сам била мала. Моја мајка није могла да
га одбрани. И моја ујна је имала сина од годину дана, а они су и њу
намеравали да одведу. Усред те муке моја баба викну:
– Који је овде старешина да врати дете својој мајки! Главни је
био тај Фаик Бољетинац,36) како га је моја баба звала. Овде је
старешина Фаик Бољетини!, каже један Шиптар (из ове реченице се
види да и Милоратка схвата да се ради о Шиптарима, а не о Немцима).
Вероватно се сажалио на дете, а моја баба наставља:
– Оставите мајку овом изгорелом детету, не би ли га како
излечила и сачувала у животу! А он неће ни да чује. У селу су биле
само жене. Ухватише Шиптари моју мајку и ујну и хоће да их одведу
и ожене се њима. Ми деца склонили смо се у комшилук, а све виримо
и гледамо шта се збива. Људи су побегли или побијени. Један од њих
дрмну за руку моју мајку и викну:
– Дај панталоне, пизда ти материна! Она шта ће јадна, не зна
шта је снашло па другој жени вели: дај ти, бога ти, ако имаш! Та жена
опет трећој каже исто: Дај ти, ако имаш! И наста пометња међу њима.
Онда је изашао један Малић,37 и са оним широким делом пушке удари
моју мајку у леђа и нареди јој:
____________
36) Ради се о потпоручнику жандармерије, који је био заменик Бислима Бајгоре. Иначе, био је
син чувеног качака Исе Бољетинца и Бајазитов брат. Имали су још шесторо браће и сви су
били на положајима у шиптарској жандармерији и локалној самоуправи. Рођен је 1904.
године, а стрељан 1944. године од нових комунистичких власти с квалификацијом: Албанске
оржане групе.
37) Односи се на шиптарског жандарма Малић Бајрама, из села Жеровница, данашња општина
Звечан. Као предводник Шиптара из Жеровнице много зулума и злочина је учинио својим
комшијама Србима из села Житковац, Сендо, Дољане, Жеровница и Бановог Дола. Од нове
комунистичке власти стрељан је 1944. године, под квалификацијом: Народни непријатељ-
лице означено као противник комунистичке власти. После Другог светског рата, због
60
– Ајде са овом женом да тераш ове краве са нама! Ја нисам
могла то да поднесем, па преко неких тараба побегнем ка реци. Не
могу да гледам како ми одводе мајку. Да није било једне краве, моју
мајку и ујну би одвели.
– Терај краву испред нас!, наређују мајци мојој. Баш тада та
крава побеже према штали, а мајка пође да је врати и некако сврну иза
једне куће и побегне им. Мене је стигла у реци. Чујем да вичу:
– Не бежите!, и пуцају за нама. У томе стиже и ујна. Бог нам
помогао да побегнемо. Сишле смо низ реку, па преко Ибра, одемо у
Вукосављевиће, После неколико дана и тамо стигоше Немци.“38)
Из даљег сведочења Милоратке види се да су Шиптари и њеног
брата од ујака бацали у ватру, али само једанпут. Баба је остала да их,
у јединој незапаљеној кући, вида од великих опекотина. Милораткин
братић је после неколико дана преминуо, док је брат од ујака преживео
и доживео дубоку старост.
Из досадашњег истраживања, мишљења смо да је најслабија
евиденција, о страдалој деци у Старом Колашину у току рата. Има
само неколико података, да је страдала породица са петоро деце, да је
страдала мајка са две ћерке, или два детета, док поименично постоје
подаци за десетак малолетних особа. Треба разумети, да је у то време
Стари Колашин био рурално подручје, да се до лекара тешко долазило,
пошто је најближи био у Косовској Митровици и требало је
препешачити или са запрегом прећи и преко шестдесет километара,
да би се прегледало дете. Зато је већина тадашњег становништва
умирање и страдање деце гледала кроз призму: Бог дао, Бог узео!
Поглавље ћемо закључити сећањима Младена Максимовића
на, Први напад на Колашин. Пошто је био директан учесник догађаја,
његова сећања су релевантна и драгоцена за сагледавање и обраду ове
шиптарске-бошњачке акције, под називом: Крвави талас:
„Борбе су се водиле на све стране, преко целог Колашина. Код
Калудре заробисмо једну комору и кухињу са доста муниције.
Побисмо неке Шиптаре, а Италијани кад то видеше, побегоше без
борбе. Италијани нису ратовали са нама. У тој комори је било неких
60-70 сандука наше муниције. Код коморџија беху и неки јадни Срби,
____________
учињених злочина жеровнички Шиптари ће бити протерани из Жеровнице (добили су
понуду за куће и имање по систему: узми или остави и напуштај село), што они и данас
помињу као етничко чишћење.
38) Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, издање Градска библиотека
,,Вук Караџић“ Косовска Митровица, Хвосно, 2009. године, стр. 161.
61
које су Шиптари приморали да им товаре и носе муницију на фронт.
Они су остали са нама. Не знам шта се са њима после десило. Та
муниција нас је много помогла.
Гори цео Колашин, а јадан народ бежи за Србију. Треба да се
пређе Ибар и Рогозна, а Бошњаци од Пазара и Дреничани од Косова
хоће да их пресеку на Рогозни, па трчимо тамо.
Шиптари су заробили неколико српских девојака и жена и
одвели их за Косово, Дреницу, Метохију и Албанију. Све су опљачкали
и попалили. Стоку су потерали да кољу и продају. Посуђе су покупили
и однели. Направили су хаос какав историја не памти. Наши четници
су се јуначки борили. Не би Шиптари никада запалили српски
Колашин да им нису помогли Италијани и Немци. И они то добро
знају. Ми смо у том првом нападу изгубили доста бораца и народа зато
што смо били неспремни и неорганизовани, а они, поред тога што су
се добро спремили, били су потпомогнути и од окупатора. Ми смо
спавали пунух 20 година и ширили браство и јединство. Док су нас у
школи терали да певамо: Србин, Хрват и Словенац браћа су рођена!,
дотле су се Шиптари за сво време спремали како да побију нас Србе.
Навали Шиптари са свих страна и хоће да запале колашинска
села, а ми не можемо да их одбранимо, јер смо малобројни. Са
оружјем и муницијом стојимо да не може бити горе. Они пале све од
реда. Попуштањем фронта још горе. Села су у пламену који се до неба
диже. Тама од дима од запаљених кућа, као најгушћа магла притисла
цео Колашин. На све стране чују се јауци. Убијају и пале Шиптари као
највећи дивљаци и звери. Ми смо заузели други положај, фронт, да би
задржали те дивљачке хорде док се наш народ извуче и пребаци преко
Ибра.
У Колашину беше доста дебелих газда са благом. Шиптари
узимају сву стоку. Из једног тора узеше преко 200 оваца (са јаловињом
око 250) и преко 30 говеда. Чујемо како говеда ричу и како они хоће све
да их покољу, а ми не можемо да их спасимо. Овај Колашинац није
могао ништа да спаси, једва је главу изнео. Неки су потерали благ`о и
по нешто понели са собом на Горњи Ибар где се може пролазити. Није
било моста па смо реку газили. Летње (јесење) доба, па вода није била
велика.
Страшно је гледати сеобу читавог народа. Јадан народ.
Пребацује своје благо на другу страну Ибра. Коњи и говеда прелазе
лако, а овце и козе тешко. Плаше се воде и неће никао у њу. Један од
62
дебелих газда беше негде између Дрена и села Загуља. Одмах када је
окупатор дошао он је пребацио своје благо према Чечеву. Он имаше
велики буљук оваца, преко 200. Беше прави Србенда.39) Жао ми је што
сам му заборавио име. Он је нашој групи давао два брава недељно.
Један у недељу, а дуги у четвртак. Наше вође то нису волеле. Војвода
Дукађинац (Светислав Светло Шапић) давао му је нешто пара, али он
није хтео да прими: Знаш господине, ово би Шиптари све поклали, па
је боље да моји Срби поједу. Бог зна шта ће бити са нашим народом и
са мојим благом, говорио је овај човек.
Одредише неколицину, у којој сам и ја припао, да помаже
народу у пребацивању преко Ибра. Стиже она Србенда са својим
буљуком оваца, а овце никако да уђу у воду. Вешт чобанин извади
крушац (со у облику камена) из свог јанџика и пружи угичу (ован) који
носи звона и још неким овцама, Чобанин, прво идући уназад, загази у
Ибар. Угич и цео буљук оваца, у групи, пође за њим и заплива преко
Ибра. Велика количина вуне као да заустави реку. Два или три јагњета
однесе Ибар. Он је одјавио своје овце преко села Бубе, према
Вукосављевићима. После тога ништа нисам чуо о том великом
Србину.
Одреди Колашина, Дукађина и Дренице одиграли су велику
улогу у спасавању српског народа. Бранили су и држали Ибар док се
сав наш народ није пребацио на другу страну. Шиптарске хорде жедне
српске крви, подпомогнуте артиљериском и минобацачком ватром од
стране Италијана и Немаца, наваљиваље су на наше положаје. Али им
та подршка ништа није помогла. Имали су велике губитке од наших
прекаљених бораца и морали су да се повуку назад на њихове старе
положаје, да би се спремили и још помамније, уз велико урликање,
поново ударе уз помоћ Италијана и Немаца на нас.
Захваљујући познавању сваке чуке на терену ми смо успели да
спасимо наш народ. Када је наш народ прешао на другу страну Ибра,
онда су наши одреди пошли на Рогозну и нисмо дали да се Шиптари
и Бошњаци састану и да нас пресеку на Рогозни.“40)
____________
39) Ради се о Макарију Лазовићу из Рудника, који је поседовао велико имање од Дрена према
селу Бање и по причању старих људи пре Априлског рата имао преко 3.000 оваца. Помиње
се као командант Дреничке четничке бригаде и преживео је Други светски рат.
Pine Insland, IN, USA, 2001. године, стр. 24-26.
63
2.
Период до формирања Колашинске четничке бригаде
Када се напад и погром на колашинско становништво полако
завршавао, и када су Немци и Италијани сагледали стање и последице,
интервенисали су код шиптарске жандармерије и вулнетара, да
прекину са даљом пљачком и убистима и да се врате у места свога
пребивалишта, али је за Стари Колашин то било прекасно. Оно мало
становништва које је остало се концентрисало око Зубиног Потока,
који није био паљен и околних села Доњи Јасеновик, Придворицу,
Ђуровиће, Вељи Брег, Газиводе, Резала, Угљаре и Прелез, која нису
била потпуно попаљена. Збег Срба се налазио у Ковачима код
хидроцентрале, где су очекивали помоћ од италијанске посаде која је
ту боравила. „Да би како, тако оправдали своју неангажованост у
сузбијању насиља над Србима, Италијани појачавају своје карабиње-
рске станице у Брњаку, Лучкој Реци и Зубином Потоку, а Немци у селу
Чабра, те утичу на смањење насиља и пљачки Колашина.“41)
Међутим, Италијани и Немци у току Прве паљевине Старог
Колашина имали су велике трзвице између себе око линије
разграничења, као и у одбрани поступака шиптарских јединица из
своје окупационе зоне одговорности. Највећи подстрекач потпуног
уништења и протеривања Срба био је командант Крајскомандантуре
бр. 861 из Косовске Митровице, коњички капетан Фридрикс, који је на
састанку са италијанским пуковником Дистефаном, у месту
Ђураковац, на путу Косовска Митровица-Пећ, поводом два инцидента,
који су направили шиптарски вулнетари који су нападали са десне
стране Ибра, када су првог октобра у селу Горњи Стрмац, а другог
октобра у селу Дрен пуцали на италијанску јединицу, тражио од
италијанских војних власти: да се шиптарским вулнетарима под
командом шиптарске жандармерије са командантом Бајазитом
Бољетинцем дају одрешене руке да ликвидирају питање Срба у
Старом Колашину и у долину Ибра, и да Италијани, дивизија Пуље,
наоружају Шиптаре са око два милиона комада муниције за србске
пушке које су Шиптари поседовали.42)
____________
64
Реализација овог плана опет је задирала у питање
разграничења Италијана и Немаца. Да би се Шиптарима дале
одрешене руке, потребно је било предати италијанске гарнизоне у
селима Придворици и Резалима, око којих се био окупио велики број
Срба, којима је попаљена и уништена покретна и непокретна имовина.
Дистефано је о овом захтеву капетан Фридрикса известио генерал
Д`Апонтеа, а овај је известио команду такозване Велике Албаније у
Тирани. Командант, генерал Бироли, је одбацио немачке захтеве,
сматрајући да од шиптарске жандармерије у италијанској окупационој
зони не може бити користи, видећи ту продужену руку немачког
утицаја. Као знак добре воље, Бироли је одобрио да се за шиптарске
наоружане формације испоручи одређена количина муниције. После
овог негативног одговора, капетан Фридрикс и Шиптари су схватили
да немају подршку команде италијанских окупационих снага да даље
нападају и протерују Србе из италијанске окупационе зоне и таласи
напада су почели да јењавају, да би се десетог октобра потпуно
зауставили. Међутим Срби су у великом проценту били протерани из
Старог Колашина, а њихова стока и покретна имовина покрадена, док
су куће и други објекти попаљени. Иако су напади престали, мање
групе наоружаних Шиптара су још месецима, тумарали селима Старог
Колашина и пљачкали све оно што су могли да понесу. Цитирамо део
сећања о тим временима Влајка Кошанина из села Газиводе, где је
рођен 1929. године и добро памти догађаје у Другом светском рату.
„Наша кућа није изгорела, али није имало ни шта да се узме из
ње. Сваку пету, шесту ноћ су Шиптари долазили, лупали на врата, на
силу отварали, пљачкали и убијали. Све су већ однели. Једни дођу
траже коња, други кад дођу траже седло и тако редом. Дошла су једну
ноћ тројица. Затекли оца у кући и кажу му:
– Да нам даш седло за коња!
– Немам седло, немам коња, немам ништа! Правда се он, а сву
стоку су пре тога оћерали. Нема шта више да пљачкају, па наваљују
оцу:
– Слушај, пратио ме Мемед (право име: Мехмет) Градица да
ни даш седло и ако не можеш да запамтиш Мемед Градица, запамти
Јусуф Градица.43) Они су нас пратили да нам даш седло!
____________
43) На основу надређених старешина, које Шиптари помињу, евидентно је да се ради о
Дреничанима, који су задали много јада и зулума Србима у Старом Колашину. Мехмет и
Јусуф Градица су учествовали у свим походима на Колошан, па су са Шабаном Полужом
65
– Немам седло! Одговори им отац, а они га пребише и одоше
празних руку, а он је то вече пребегао за Србију.“44)
Италијани су и даље имали проблема са вулнетарима из
немачке окупационе зоне, који су осетили да имају подршку немачке
Крајскомандантуре у Косовској Митровици, то масовно користили и
провоцирали италијанске окупационе власти. О једном таквом
инциденту пише, локални хроничар Другог светског рата, Будимир
Вучинић:
„Да вулнетари нису увек слушали своје наредбодавце, говори
и податак да су у тек основану карабињерску јединицу у Чечеву, поред
хидроцентрале, упали, разоружали карабињере и заузели централу,
која је пре тога била једно од склоништа избеглицама...
Из овог произилази да сама административна подела није
значила и задовољење свих интереса окупатора, већ су постојале
разлике у циљевима остваривања појединачних интереса међу
шиптарима и муслиманима, са честим отказивањем послушности и
самовоље, зависно од тога које извршилац.“45)
Крајскомандантура у Косовској Митровици, за своју мржњу
према Србима и њихово протеривање из италијанске окупационе зоне,
добила је ново ратно жариште, само двадесетак километара северно,
у Ибарској долини и Дежевском срезу који су били у саставу косовско-
митровачког округа, које ће имати великих последица по немачке војне
јединице и немачку експлотацију Трепче.
Србске избеглице које су прешле преко венца планине Рогозна,
прво стајалиште била им је Ибарска долина. Један део је ту нашао
смештај код својих познаника, али је већина морала да иде даље према
Рашкој и Студеничком срезу, док су мање групе прешле преко
Копаоника и стигле у Топлицу, а поједине породице стигле су и до
Ниша. У овом просторима деловао је Недићев Комесаријат за
избеглице и пресељенике, али је ибеглица било много, посебно из
србских насеља у Независној држави Хрватској и италијанске
окупационе зоне са Косова и Метохије, као и Македоније, тако да није
____________
предводили Дреничане и у Другој паљевини Колашина. Били су предводници Дреничана
и у побуни против нових комунистичких власти 1945. године и ликвидирани су у после-
дњим борбама сламања побуне у селу Трстеник, двадесетпрвог фебруара 1945. године.
,,Вук Караџић“ Косовска Митровица, Хвосно, 2009. године, стр. 161.

у Зубином Потоку, 2009. године, страна 111.
66
било могуће за све њих обезбедити смештај. Ситуација са избеглицама
била је све тежа и болнија. Гдегод да су избегличке породице налазиле
смештај, њихов положај је био тежак. Спавали у амбарима без
имовине и средстава за живот, слабо одевени и често гладни,
остављали су потресан утисак очаја и беде. „Били су то тешки дани за
избеглице. Глад, спавање у пољима, болест, страх, замор и све друго
што их је пратило, чак и падавине, суше и личне невоље... али велики
број породица је морао да се потуца селима, подносећи велику
немаштину.“46)
Немци су настојали да се проблеми избеглица из косовско-
митровачког оруга што пре реше повољно по србске породице које су
биле напустиле своје куће и имања. Разлог ове немачке бриге и
настојања била је обрада имања у 1942. години, како би немачки план
реквизиције за потребе немачких јединица, био реализован у
потпуности. Први састанак представника Срба и Шиптара, са циљем
да се ово питање реши, организован је двадесетшестог новембра 1941.
године, у просторијама Фелдкомандантуре у Нишу, која је била
претпостављена Крајскомандантури у Косовској Митровици. Србску
делегацију су предводили Милан Аћимовић, Недићев министар
унутрашњих послова и Војвода Коста Миловановић Пећанац,
командант легализованих четничких одреда. Шиптарску делегацију
су предводили Џафер Дева, у то време начелник косовско-митровачког
округа, Али бег Драга, у име Албанског народног савеза и Ибрахим
Љутви, срески начелник у Косовској Митровици. Састанком је
руководио др Георг Кисел, заменик начелника Војно-управног штаба
Србије.
„Споразум није постигнут, јер су српски представници
захтевали да се све избеглице врате на своја имања. Представници
Албанског народног савеза нису се с тим слагали. Њихов захтев био је,
да се сви насељеници, после 1918. године, врате у места из којих су се
доселили. Дозвољавали су повратком староседалаца, а њих је, у то
време међу избеглицама било мало, знатно мање него насељеника.“47)
Пошто је познато да у Старом Колашину није било насељеничких
породице, и да су све избегле породице биле староседалачке, а по
____________
Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015.године, страна 21.
47) Ненад Миодраг Антонијевић, Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. г. докторска
дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. године, стр. 371-372.
67
подацима Милутина Живковића: њих је било 606 породица, са укупно
5.935 чланова,48) сматрамо да је ово питање требало решавати
издвојено као једну подтачку састанка. Договор о повратку
становништа Старог Колашина, уз чврсте гаранције и заштиту од
шиптарских и бошњачких напада би збринуо још најмање триста
избегличких породица. Међутим, интереси италијанског и немачког
окупатора су били супростављени и није постојао ни милиграм добре
воље да се ово питање реши.
Што се тиче, четничких одреда, сва три су се са народом
пребацили у Ибарску долину. Тамо су већ постојали одреди који су
контролисали одређене просторе. Највећи и претпостављени свима
био је Сухопланиски четнички одред, са Војводом Машаном
Ђуровићем, са седиштем у Рашкој, који је контролисао Ибарску
долину од Церањске реке од Рашке. Ибарски четнички одред са
Војводом Василијем Поповићем, био је смештен у село Поповце и
контолисао је северно-источне падине планине Рогозне. Пилатовачки
четнички одред, са седиштем у селу Копориће и контроплисао је
јужно-источне планине Копаоника са врховима Пилатовица и
Шаторица. Рашку и северно низ Ибар, контролисао је Копаонички
четнички одред са Војводом Мирком Томашевићем. Сви ови одреди су
припадали организацији Косте Пећанца. Капетан Радомир Цветић,
Војвода Сухоруднички, са својим одредом и четама из Дежевског
среза, напустио је Пећанца и пришао организацији пуковника
Драгољуба Драже Михаиловића, формиравши Студеничко-дежевски
четнички одред.
Дукађински четнички одред са Војводом Светиславом Светлом
Шапићем, прешао је Ибар и боравио на падинама Копаоника изнад
потеза: Лешак-Рудница. Колашински и Дренички четнички одред са
својим командантима остали су на падинама Рогозне. Војвода Тодор
Добрић са четрдесет својих четника, одабраних Брњачана, сместио се
код свог познаника и пријатеља, Војводе из Првог светског рата,
Василија Васа Поповића. Остали део прве чете и Дукађински одред
сместили су се у школи у Јошаници. Друга чета Колашинског
четничког одреда сместила се у школи у селу Белуће, где је као учитељ
службовао Милорад Михајловић из колашинског села Бубе. Бројно
стање Колашинског четничког одреда је после Прве паљевине Старог
____________
68
Колашина се полако повећавало, пошто су колашински домаћини,
изгубили сву покретну и непокретну имовину и одлучивали да се
прикључе одреду. Бројно стање одреда у наредних шест месеци је
варилало између 150 и 200 четника.
И само што су се Колашински четници, после више од месец
дана, свакодневних борби, сместили код својих домаћина, крх и
провидан мир бива нарушен и претворен у крвави талас борби са
новим паљењима и убиствима. Шиптари, првенствено из Бајгоре, а
потом и већине Косова Поља и Дренице одлучују, да после споразума
који су постигли Војводе Василије и Давид Поповић, у име Машана
Ђуровића и Џафер Дева и Бајазит Бољетинац у име Албанског савеза,
под патронатом Крајскомандантуре бр. 861 из Косовске Митровице и
њеног команданта, капетана Фридрикса, тридесетог септембра,49) да
прекрше примирје и нападну Ибарску долину. И опет су кренули на
свети србски празник, четрнаестог октобра: Покров пресвете
Богородице. Договорена демаркациона линија је била Церањска река
до њеног уливања у реку Ибар, као десна притока. Шиптари су у рано
јутро прешли Церањску реку и кренули у напад, да попале и униште
Ибарску долину као Стари Колашин. О овом догађају сведочи Настић
Милисав, рођен у Слатини 1932. године, где га је затекао рат и напад.
„Сутрадан су Шиптари из Церање, Кошутова, Бистрице и
Бајгоре, ударили на Слатину... ја сам тада на брду изнад кућа чувао
говеда. Мало пре напада један Србин је викао са брда;
– Одступајте Срби, бежите из села, Шиптари су кренули на
Слатину. Бежите људи! Заоколили су све од Брестова и Борчана!
Виче тај, а пуцају пушке. Отпоче борба. Видим, вуку Шиптари
три-четири мртва Шиптара уз Церањско брдо. Мало времена прође
стигоше од Слатинског гробља и запалише прве куће у Слатини. А
четници беже са брда где је била граница. Мој отац је имао пушку и
одмах се прикључио четницима. Српски отпор је кратко трајао.
Шиптари су протерали Србе до у подкопаоничка брда, а узгред су
попалили Слатину, Каменицу, Вучу, Сочаницу, Тврђан, све до
Лепосавића и Мајдева. Запалили су сва села куда су прошли. Ми
нисмо прве ноћи побегли. Те ноћи су ми убили стрину Даницу Настић.
Имала је дете у колевци...
Прве ноћи по нападу, Шиптари су запалили само оно што је
____________
49) Подаци: Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији,
издање Института за савремену историју у Београду 1991. године, стр. 68.
69
могло брзо да плане. Нису имали времена да се дуго баве паљевином.
Нападали су на српска села према Рашки и Копаонику. Те прве ноћи
отерали су нам сто оваца. Нису покрали, него опљачкали, јавно
отерали. Крађа је кад се нешто узима да не види онај чије је то, а
пљачка, кад то силом оружја чине у присуству породице или домаћина
те имовине. Шиптари су са собом, у напад повели и своју децу. Они су
из српских села пљачкали стоку и коње, а старији настављли борбу.
Мој деда је имао пет товарних коња које су те ноћи отерали. Свима у
Слатини су опљачкали стоку, а свиње где су нашли, убијали су.
Сутрадан догоревају плевње, сена, неке куће. Још се чују пуцњи.
Дошли други Шиптари и пљачкају и убијају кога затекну од Срба.
Почео народ да бежи према Сочаници.“50)
Нажалост, иако је у предходних петнаестак дана попаљен и
опљачкан Стари Колашин, као и општина Бањска и њена села на
јужним падинама Рогозне, која се делимично виде из Ибарске долине,
народ и четници су неспремни дочекали овај напад. Да ли је то
последица постигнутог споразума, па су Машан Ђуровић и његови
сарадници поверовали на реч, великом србомрсцу, коњичком капетану
Фридриксу. Шиптари су и по трећи пут применили исти начин напада,
довукли су и употребили велике снаге састава шиптарске
жандармерије и вулнетара и масовно напали, не обазирући се на своје
жртве. Нема података ни доказа да су их Немци у овој акцији, као у
Старом Колашину, помогли артиљериском ватром и логистичком
помоћу.
Прва на удару су била села Слатина и Каменица. Пошто су од
Косовске Митровице до Каменице на левој страни Ибра, србска села,
Шиптари су преко Бајгоре и брда, довели снаге, а онда су код
Каменице прешли Ибар и напали село. Код Слатине и Сочанице, нове
шиптарске групе су прешле Ибар да би палили села уз долину
Јошаничке реке према селу Гњеждане. До велике борбе дошло је код
гробља у селу Вучи. Драгиша Миладиновић са делом људства Војводе
Василија Поповића, заузео је положаје по ивици гробља и на Шиптаре
који су кренули да пале куће у Вучу, отворио жестоку ватру. Драгиша
је био добро обучен митраљезац и са својим митраљезом нанео је
Шиптарима доста губитака. Успомену на Драгишу првенствено чувају
његови наследници, а потом и сви становници села Вуча и Ибарске
____________
,,Вук Караџић“ Косовска Митровица, Хвосно, 2009. године, стр. 89-90.
70
долине. Цитирамо једно сведочење његовог сина Стојислава
Младеновића (тако стоји у текст):
„О оцу моме Драгиши могу да кажем, а то је опште познато,
када су Шиптари 1941. палили и наваљивали и када је било убистава,
он је са једном групом бранио и стварно одбранио. О томе се није
говорило. Људи сада о томе комотније причају... Да није било њега,
села Слатина и Вуча била би тотално уништена. Са том групом је
одолевао. После тога је дуго прозиван као четник. Имао је доста
оптерећења али је иза себе оставио педесет чланова своје фамилије.
Због његове борбе и политичких ставова нико није могао да се запосли
до деведесетих година. Као и сада што се дешава: Ако не одеш да се
бориш не ваља, а после не ваља ако си се борио. Али, опште је познато
да је митраљезом бранио село од напада. Била му је жеља да на томе
борбеном положају буде и сахрањен. То сам и урадио. Био је добар
домаћин и радник. Цењен је овде био. Озбиљан.“51)
После првог ударног таласа у борбу се укључују Војвода
Басилије Васо Поповић са комплетним својим одредом и Војвода
Тодор Добрић са својим Брњачанима који су били смештени у
Јошаници и заустављен је напад уз реку. Машан Ђуровић је брзо
реаговао и послао веће појачање, тако да су Шиптари заустављени на
линији Лепосавић-Мајдево. У свом походу попалили су десетак села
и убили тридесетак становника Ибарске долине. Четници су се
организовали, укључили све одреде из Ибарске долине и под командом
Машана Ђуровића и вратили Шиптаре на полазну линију на
Церањској реци, коју више до краја рата нису прелазили, али су се
више пута спремали за то. Сведочење о учешћу Колашинског
четничког одреда у овим борбама оставио је Војвода Васо Поповић, са
своје две чувене реченице: Нема борбе против непријатеља без
Колашинаца. Да није било Колашинаца непријатељ би заузео целу
Ибарску долину.52)
До краја 1941. године, Тодор Добрић, Војвода Колашински
учествоваће у борбама са Шиптарима и Бошњацима у Ибарској
долини и Дежевском срезу. Колашинци су учествовали у два напада на
____________
51) Текст Драгиша Миладиновић, преузет из едиције Задужбине Косова и Метохије, објављен
у Часопису: Хвосно, издање Дома културе: Свети Сава, Исток са привременим седиштем
у Лепосавићу, број 49, стр. 71-72.
71
Нови Пазар и у одбрани Рашке. Вероватно да је у тим борбама било и
људских жртава, али из доступних извора и списка страдалих
Колашинаца у Другом светском рату, није могуће утврдити, које и када
страдао у овим борбама. Када су се утврђивале жртве, на власти су
били комунисти и реч четник и њихове жртве се нису смеле помињати.
Младен Максимовић, о жртвама првог напада на Нови Пазар пише:
„У тим борбама око Пазара и Петрове цркве, ми смо изгубили доста
бораца. Погинули су Здравко Белошевић и Ђура Глумац. Здравко
Белошевић је из Црколеза, а Ђура Глумац је био Личанин. Као
жандарм служио је код нас у Истоку и остао са нама да се бори и брани
српски народ. Тад погину неколико наших бораца. Беше магла и за
несрећу дуну ветар и растера маглу. Ми смо остали на голом простору.
Зато смо толико изгинули.“53)
Ђуро Глумац био је у саставу Дукађинског четничког одреда, а
Здравко Белошевић четовођа у Дреничком четничком одреду. Због
страховитих репесалија и тортуре над четничким породицама, многе
нису смеле да пријаве своје чланове страдале у рату, а камоли да
наводе детаље како су погинули као четници. Нажалост, Копаонички
партизански одред и комунисте је у Рашку пустио Војвода Машан
Ђуровић, који је власт од Немаца прузео другог октобра, после
повлачења Немаца, састава две чете, према Косовској Митровици.
Али партизани и њихово руководство је хтело само власт, а не и да
ратује. Машану Ђуровићу постављали немогуће услове на које он није
пристајао. И поред више договора да заједно учествују у борбама
против Шиптара и Бошњака, комунистичко руководство је сваки
договор изневерило и није учествовало ни у једној борби. У ноћи
између деветог и десетог новембра 1941. године, после дужих
припрема и повратка чета које су биле на опсади Краљева, напали су
Рашку. Доживели су тежак пораз од четника и званично организованих
партизанских јединица није било до разоружања Дежевске четничке
бригаде и формирања Моравичко-ибарског партизанског одреда, који
ће такоће бити разбијен и десеткован од јединица Јаворског четничког
корпуса.
Партизанска историографија о овом догађају и Машану
Ђуровићу, пише у суперлативу у корист партизана и с подцењивањем
Машана Ђуровића и његових четника. Међутим сада доступни
____________
72
историјски подаци доказују да је Машан Ђуровић, Војвода
Сухопланински, са својим борцима био апсолутни владар Ибарске
долине, на потезу Церањска река – Рашка и Студеничком срезу.
Почетком октобра и у време борби за Нови Пазар, Машан Ђуровић је
под сталним оружјем и у резервном саставу, који би мобилисао за веће
акције, имао око три хиљаде људи са којима је командовало петнаест
официра и сто подофицира.54) Поред тога Машан Ђуровић је у
сарадњи са Костом Пећанцем, Дражом Михаиловић и Миланом
Недићем, свој одред и четнике обезбедио много боље, новије и
ефикасније наоружање и опрему него што су имали борци
Копаоничког партизанског одреда, што у својим књигама признају и
историчари народноослободилачке борбе. Партизана је било око
шестстотина.
Суштину партизанског издајства код првог напада на Нови
Пазар открива словеначки доктор економије, Александар Бајт, који је
у Другом светском рату био обавештајац ђенерала Драже
Михаиловића: „Друга индиција да се Тито припремао за сукоб са
Михаиловићем је Копаонички партизански одред. Одред се, заједно
са четницима, договорио за заједнички напад на Нови Пазар, који су,
после одласка Немаца, четвртог октобра, држали домаћи муслимани,
албанска милиција у немачкој служби и Шиптари с Косова. Имали су
намеру да га прикључе Великој Албанији. Партизани су у последњем
моменту повукли своје јединице и преко нешто севернијег места
Рашка, долином Ибра, послали их до Краљева и Ужица. Четници су
стога четвртог новембра Нови Пазар напали сами. Доживели су
неуспех: имали су 63 мртвих и 20 смртно рањених и још око 60
рањених који су преживели. Албанци су парадирали српским улицама
града са четничким главама на бајонетима, да би их на крају побацали
на ђубриште жандармеријске команде.“55)
Комунисти су свој одред распоредили северно од Рашке у
простору Баљевца и Ушћа, тако да су им четници чинили појас
раздвајања између њих и Шиптара и Бошњака. У послератном
периоду њихова историја је на разноразне начине оправдавала овакве
поступке и највише се позивала на идеологоју и не сврставање са
четницима. Ево једног таквог написа: „Копаонички одред се није
____________
54) Војни архив Београд, фонд Немачка окупаторска војска 1941-1945. године, микрофилм Праг
П-9, снимак 758.
55) Александер Бајт, Берманов досије, издање Српска реч, Београд, 2006. године, стр. 336.
73
одазивао Ђуровићевом тражењу да партизани интервенишу, јер није
хтео да се идентификује са четничком политиком изазивања
међунационалних сукоба и мржње. Међутим, када су се штабу одреда
обратиле делегације народа овог краја, одмах су упућене возом прва и
четврта чета у сусрет вулнетарима и жандармима, који су се брзо
повукли иза Церањске реке. Том приликом партизани су применили
једно ратно искуство: палили су свежњеве рудничког експлозива, што
је код нападача стварало панику, јер су закључили да их партизани
тукли тромблонским пушкама (помоћу тромблона ручно израђених у
Баљевцу).
У току ових догађаја дошло је до два сусрета партизанског
руководства са Машаном Ђуровићем. Први састанак је одржан у селу
Лешку, на почетку напада албанских квислиншких снага, а други
после повлачења непријатеља. Оба пута разговори су остали без
резултата.56)
Оволико мали пасус садржи толико неистина и фалсификата, да
не треба бити неки велики познавалац да се то региструје. Прво,
аутори с правом наводе да није дошло до борбе са шиптарским
жандармима и вулнетарима. Шта се онда може закључити: да су се
Шиптари уплашили партизана, које нису ни видели и побегли назад!
Прича са експлозивом јесте кориштена, али су то чинили четници, о
чему ћемо цитирати једно сведочење које делује много реалније него
партизнска писања. Највећа глупост овог цитата је о тромблонским
минама. Аутор овог текста је завршио Војно-техничку академију у
Загребу, машинског смера, специјалност: Наоружање и муниција. По
историјским подацима, тромблонске мине нису се користиле у Другом
светском рату. Њихова производња и употреба почеће много касније.
Постојале су, такозване, колске пушке, које су имале појачан метак
који је пробијао тање оклопе, али тромблони нису. Пушке нису биле
конструкцијски предвиђене за тромблонске мине. Партизани су у
својим приручним радионицама могли да произведу бомбе и ручне
гранате, али тромблонске мине веома тешко.
Што се тиче свежњева експлозива, цитирамо сведочења
Ратомира Радомировића, из села Винарце, данас општина Косовска
Митровица, рођеног 1925. године у селу Рујишту, који је као
____________
56) Бранислав Божовић, др Хакиф Бајрами, Милутин Фолић и Милорад Вавић, Партизански
одреди: Копаонички, Шаљски, Ибарски, издање: Војноиздавачки завод Београд, 1981.
година, стр. 158.
74
шеснаестогодишњи дечак, био присутан овим догађајима као
избеглица и Милисава Настића из Слатине, чију смо већ изјаву
цитирали о почетку напада:
„Радомировић сведочи: Убрзо и у Костином Потоку стигоше
Шиптари. Запалише железничку станицу у Лепосавићу и све куће до
Тврђана па кренуше ка Мајдеву. Кад су у Мајдеву запалили једну
плевњу, одмах су из Костиног Потока кренуле жене и деца да беже за
Церову. Кренусмо и ми за њима. Остаде све оно што смо денели из
Винарца и Рујишта и сва имовина тих наших рођака. Бежи народ. Како
ко може сналази се. Бежи сиротиња. Иде једна жена, храмље, три
детета води, а једно носи. Муж јој у ропству и нема никог да јој
помогне. Кука она, плачу она деца...
Свако граби да побегне, гледа само своју муку и невољу.
Ноћили смо у Церови. Ту се направио велики логор од бежаније.
Сутрадан, шта ћемо! Да се враћамо не можемо. Чујемо неки Васо са
јединицом брани Поповце у коме нису ушли Шиптари. Још се чује
његов митраљез, (о овоме смо писали, митраљез Драгише
Миладиновића).
Док нападаше Шиптари Мајдево, стигоше неки српски борци
из рудника: Бело Брдо, и на два коња донесоше експлозив. Поделише
га борцима и научише их како да га бацају. Једни бацају мало
динамита, горе у брда, а други га бацају на Шиптаре, па да изгледа као
да топ пуца и бију гранате. Шиптари су се плашили топова. Мало пре,
него што је то било, зове Шиптар из железничке станице у Лешку
(вероватно из Лепосавића, пошто до Лешка нису стигли), претварајући
се да је Србин, и од овога што се јавио у руднику, наводно тражи
помоћ, питајући га:
– Аман, има ли помоћи од куда! Све Шиптари запалише! Има
ли нека војска да помогне? Али овај са друге стране жице је познао да
је то Шиптар и реко му:
– Само петнаест минута сачекајте, иде грдна војска с`
Копаоника!
Кад су Срби почели да бацају динамит, а вероватно је он
шиптарским командантима пренео поруку да долази српска војска.
Шиптари су почели да се повлаче. Чујемо ми њихове митраљезе и
пушке, пуцају, али све даље и даље, беже. Након тога, за пар сати
одступише Шиптари. Претерали су их наши назад преко Добраве,
Сочанице и Слатине до Церање, а даље нису дали Немци. Онда су
75
Лемпу, тога што се јавио на телефон, поставили за вођу четника. Срби
су поставили стражу на Церањску реку и Шиптари више нису прешли
ту границу.
Настић сведочи: Узели су динамит из рудника, организовали се
и почели да га бацају на Шиптаре који су почели да вучу: Ћуре топи!
Мислише да их Срби гађају топовским гранатама. Срби су их
нападали, бацали динамит на њихове положаје и претили им:
– Чекајте само, Коста Пећанац је са нама и донео је топове!
Одступили су мислећи да су заиста кориштени топови. Тада су их
наши вратили до Церање, а даље нису дозволили Немци. На
Церањској реци су успоставили границу, коју Шиптари нису
прелазили. Све зло што су Србима у том крају урадили Шиптари
учинили су га до тада.“57)
Оно што комунисти и партизани не би сигурно узвикивали је
име Косте Пећанца, тако је ова сведочења потврђују тезу да су четници
бацали експлозив. Такође, у оба сведочења видимо да Немци нису
дозволили четницима да у котранападу пређу Церањску реку и попале
шиптарска села.
Међутим, и Немци увиђају да је коњички капетан Фридрикс
сувише антисрпски настројен, што показује у својим наредбама за
прогон и уништење Срба. „Наређењем опуномоћеног команданта од
четвртог октобра 1941. године о новој организацији војно-управних
команди у Србији, У Косовску Митровицу је премештена
Крајскомандантура бр 838. Премештење ове команде из Шапца у
Косовску Митровицу завршено је двадесетог децембра 1941. године,
док је Крајскомандантура бр 861 премештена у Ваљево. У
војноуправном смислу Крајскомандантура бр 838 је била подчињена
Фелдкоманди бр 610 са седиштем у Врњачкој Бањи.“58)
Годину 1942. Србски народ Старог Колашина, дочекао је у
великом броју у статусу избеглица, без хране, одеће и потребних
средстава за живот. Комесаријат за избеглице је покушавао да помогне
свим избеглим породицама, али број избеглица и пресељеника је био
велик, а помоћи и средстава је било све мање. „И поред указиване
помоћи и прихвата, избеглице нигде нису дочекиване раширених руку.
____________
,,Вук Караџић“ Косовска Митровица, Хвосно, 2009. године, стр. 44-45 и 92.
докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. стр. 183.
76
Банска управа Моравске бановине, после великог прилива избеглица,
предложила је Савету комесара да се граница према Косову и
Метохији затвори, како би се спречио њихов даљи долазак... Проблем
њиховог смештаја и збрињавања задавао је тешкоће квинслишким, али
и немачким властима. Избеглице су распоређиване по селима, где су
надничењем осигуравале минималну егзистенцију. Невоље је било у
томе, што у великом броју породица није било одраслих мушкараца
способних за рад, јер су били у партизанима? (вероватно је већи део
косовских избеглица био у четницима, док се број оних у паризанима
1941. године могао лако пребројати), заробљеништву или убијени, па
је сав терет падао на жене и старију децу.“59)
Већ са првим лепим данима 1941. године, када се Рогозна могла
прећи, поједини колашински домаћини су се у малим групама враћали
у Колашин на пар дана да извиде да ли је ишта остало од њихове
непокретне имовине и да ли је могуће да се неко парче земље обрадити
и по могућности нешто посејати. Невоља је била, што су се и мање
вулнетарске групе са лепим временом шетале кроз села Колашина,
иако су и они знали да више немају шта да украду. Шиптари који су
имали за циљ да села Старог Колашина потпуно очисте од Срба,
патролирали су и превентивно да би спречавали повратак србских
породица, првенствено борбено способних мушкараца. Становништво
које није било избегло, било је сконцентрисано око италијанских
карабињерских станица и појавом лепог времена и они су почели да
обилазе своја спаљена огњишта. „Крајем 1941. и почетком 1942.
године, стално се провлачио проблем избеглица у Србији. То су биле
избеглице које су напустиле своја имања и куће у Косовској
Митровици, Колашину, Рогозни, Вучитрну, Дреници и другим
срезовима. У влади Милана Недића, Комесаријат за избеглице посебно
је истицао проблем избеглица са територије Косовске Митровице,
Вучитрна, Подујева и дела Колашина и Новопазарског санџака, који су
припадали немачкој окупационој зони.“60)
Под сталним притиском, који је Влада Милана Недића вршила
на немачку окупациону власт на челу са опуномоћеним командантом
Србије и његовим помоћницима да се реши статус избегличких
____________
Института за савремену историју у Београду 1991. године, стр. 242-243.
Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, стр. 22.
77
породица са севера Косова и Метохије. И немачка власт, двадесетпетог
априла у Рашкој организује састанак, где су србску страну заступали:
Милан Аћимовић, Недићев министар унутрашњих послова;
Аћимовићев шеф кабинета Душан Лукић; четнички Војвода
Сухопланински, капетан Машан Ђуровић; срески начелник Рашке,
Драгутин Нешић; пуковник Боривоје Јонић, заменик команданта
Српске државне страже и Јован Бркић, делегат Министарства
унутрашњих послова за косовску област. Шиптаре су заступали у име
Албанског народног савеза: Ибрахим Љутви, окружни начелник
Косовске Митровице; мајор Бајазит Бољетинац, командант шиптарске
жандармерије и Ахмет Даца, начелник Дежевског среза. Треба
напоменути да је тог дана Српска државна стража ушла у Косовску
Митровицу и Нови Пазар, па је састанком руководио др Георг Кисел,
саветник Војне управе у Србији, који је заједно са Харалд Турнером,
предходни дан у Косовској Митровици договорио улазак Српске
државне страже. На састанку је постигнут договор у следећих пет
тачака:
„1.- Сви Срби староседеоци из косовске области, срезова:
косовско-митровачки, вучитрнски и подујевски имају се вратити на
своја имања.
2.- Затим, све српске избеглице из поменутих срезова, који су на
законит начин (путем уговора и тапија) купиле имања и кућу од лица
муслиманске вере, такође се имају вратити, као и лица под тач. 1.
3.- Српске избеглице које су у крвној освети или завади са
лицима шиптарске народности, односно Муслимана из Новог Пазара,
чије би присуство и повраћај реметили ред и мир, лојалне и коректне
односе са Шиптарима, односно Муслиманима, изузимају се
привремено од повраћаја.
4.- Оне српске избеглице које живе са својим породицама и
немају никакво ограничење из тачке 3. имају се одмах вратити својим
домовима, као и они домаћини чије су породице код својих кућа.
5.- Одашиљање и повраћај избеглица на њихова имања има се
вршити стално и у групама.“61)
Овим је начињен један мали корак, који је за укупан број
избеглица са Косова и Метохије био кап у мору. Овај споразум се
односио само на немачку окупациону зону, међутим шиптарске и
____________
61) Ненад Миодраг Антонијевић, Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. г. докторска
дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. стр. 371-372.
78
муслиманске власти из ове зоне, нису га поштовале, па избеглице од
споразума у пракси нису имале никакве користи. Милан Борковић
пише у својој књизи, да су се споразумом обухваћале 856 попаљених
кућа које је требало изградити, што значи: да је толико породица
обухваћено споразумом.62)
Споразум није важио за већи део Старог Колашина који је
припадао италијанској окупационој зони, а није важио и за србска села
у срезу Штавица, из којих су се иселиле србске породице из Брњака,
које су између два рата легално, преко уговора и тапија, купили имања
и на њима саградили куће и помоћне објекте. „Колашинцима је
италијански окупатор, ипак, одобрио повратак на своја имања. Но, они
углавном одлазе на имања повремено, у време сезоне радова и то само
дању, а налазили су се по бачилима Рогозне. Они су тако морали
радити, због сталних насртаја шовинистички настројених арбанашких
група на њихову личну и имовинску безбедност. Повратак избеглица
је успораван док се утврди да ли имају право да се врате према
Протоколу. Било је и случајева да се избеглице враћају са својих
имања, јер им није била сигурна лична безбедност.“63) И овај цитат
сведочи о томе да шиптарска жандармерија није хтела и желела, да
обезбеди личну сигурност србским избеглицама.
Ипак, и поред личне несигурности и опасности губитка
живота, колашинске изгеглице су биле принуђене да се враћају, због
неимаштине у избеглиштву и тешке прехране својих чланова
породице. Смештали су се по периферним кућама Колашина на
јужним падинама Рогозне, које нису биле уништене. „Преко дана
одлазили су на имања и обрађивали их позајмљеном стоком и алатом.
Постепено, осећајући се сигурније, поготово када су добили гаранције
окупаторских власти, враћали су се на згаришта и почели да праве
какве-такве куће за становање. Ипак, вулнетари и жандари и даље их
нису остављали на миру. Шиптарски квинслизи се нису мирили с
постојањем Срба у том крају који је представљао препреку ширењу:
Велике Албаније, према Санџаку, за који су сматрали да треба, такође,
да буде етнички чист.“64)
____________
62) Милан Борковић, Контрареволуција у Србији, књига 1, издање ИП Слобода Београд,
1979. године, стр. 342.
косовскомитровачки и студенички срез, издање Приштина 1968. године, стр. 152-153.

64) Славиша И. Бишевац, Страдања становништва Старог Колашина у Другом светском рату,
79
После завршених борби око Рашке и Новог Пазара и у Ибарској
долини, Колашински четнички одред са Војводом Колашинским,
Тодором Добрићем, сместио се на левој обали Ибра у Ибарској долини
од села Јошаница, до села Белуће. Већи део одреда је био смештен у
школама у селу Јошаница и селу Белуће, док су остали подељени по
мањим групама и смештени по селима на источним падинама Рогозне.
Основна брига штаба Колашинског одреда је била да се зима презими
на овим просторима, да се помогне колашинским породицама које су
остале у Колашину и које су се налазиле у избеглиштву у Ибарској
долини, снабдевајући их основним намирницама преко Комесаријата
за избеглице и пружити им по могућности заштиту када је то могуће.65)
Пре нове године, као легализовани одред преко поручника
Машана Ђуровића, Колашински четнички одред, почиње у сменама
да обезбеђује пругу, на сектору Баљевац-Ушће. После одређивања
петнаестодневних смена у бункерима, враћали су се у место где су
били смештени и чекали следећу смену. Добивали су месечне
надокнаде од Владе Милана Недића, што им је помагало да прехране
своје породице. Односи између штаба Колашинског четничког одреда
и поручника Машана Ђуровића били су поремећени и Машан је више
пута писао Кости Пећанцу о притужбама против Колашинаца. Тодор
Добрић је био не школовани земљорадник, али је имао нерв за
командовање и није хтео да извршава сва наређења Машана Ђуровића,
поготово она где су се вршила кривична дела. Основна карактеристика
Тодора Добрића и његових људи била је да они нису хтели
братоубилачку борбу и проливање србске крви у току целог рата. Ово
ће на крају коштати Тодора Добрића и главе. Петнаестог децембра
Машан извештава Косту Пећанца: „Што се тиче колашинских одреда,
(вероватно овде сврстава и Дукађински и Дренички одред), они нису
низашта, наређења уопште не слушају, лутају којекуда по селима...
Пре неколико дана требала је једна њихова чета да пође у Полумир,
ради осигурања пута и то нису хтели, изговарајући се да ће они остати
тамо где јесу и онда сам морао, када они нису хтели да оду, да одредим
другу чету, уморну, која је тек била дошла из потере за партизанима.“66)
____________
светском рату, издање Филозовског факултета у Косовској Митровици, 2016. године, стр.
117.

66) Војни архив Београд, фонд, Четници Драже Михаиловића, 1941-1945.године, кутија 33,
документ 30/13-5.
80
Посао обезбеђења пруге су обављали одговорно и са успехом
до пролећа 1942. године. Из овог разлога, неки историчари који су
истраживали четничку историју овог времена тврде да је то радио
Студенички четнички одред. Један од најбољих младих историчара,
који се бави четницима, у свом чланку: Четничке јединице у Недићевој
Србији, 1941. године, пише: 59. Студенички четнички одред.
Командант, Тодор Добрић. Јачина око 300 људи.67) Евидентно је да се
ради о Колашинском четничком одреду и њиховом команданту Тодору
Добрићу, јер четничка историја не бележи другог команданта под овим
именом. Што се тиче бројног стања, вероватно је Тодор ротирао своје
Колашинце, да већи број њих заради неки динар да би обезбедио
породицу, јер је била зима и није се могао наћи други посао.
Почетком фебруара у Лешку ће се десити догађај, који ће имати
трагичне последице, по Колашински четнички одред у наредних месец
и по дана. „Другог фебруара 1942. године, у јутарњим часовима, из
групе од око 20 лица који су на путу за Косовску Митровицу заноћили
у Лешку, (заноћили су због прекида железничке пруге), издвојена су
три Шиптара, богата велетрговца, који су одведени у непознатом
правцу, опљачкани и потом убијени. Сумња је пала на Колашинце.
Крајскомандантура из Косовске Митровице наредила је Машану
Ђуровићу да одмах разоружа Колашински одред, открије убице и
изручи их немачким властима. Машан је одговорио да су му
Колашинци отказали послушност и да је немоћан да спроведе
добијено наређење.“68)
Убијени су били имућни људи и трговци на велико: Јахја Жуби,
Абедин Јола и Ћазим Кавалеши. Сва тројица су били политички
неангажовани и уживали углед у Косовској Митровици.69) Пошто
Војвода Машан Ђуровић, није хтео или није смео да се качи са
Колашинцима, новој немачкој Крајскомандантури бр 838, са
командантом, капетаном Лангом,70) преостало је да реши овај случај.
Притисак представника Албанског народног савеза,
____________
67) Александар Динчић, Четничке јединице у Недићевој Србији 1941. године, чланак преузет
са WEB адресе: www. pogledi.rs/category/istorija-2/cetnici-jugoslovenska-vojska/page/141/...
68) Војни архив Београд, фонд Немачка окупаторска војска 1941-1945.године, микрофилм Праг
П-9, снимак 765.


70) Војислав Јевтимијевић, Северно Косово, кроз историју до краја XX века, издање Службеног
Гласника, Београд 2008. године, стр. 233.
81
првенствено Бедри бег Пејанија и Џафера Деве, на немачку окупато-
рску команду, је био страховито јак и константан да се убице трговаца
открију. Њих није итересовала судбина 150 убијених Колашинаца у
нападу на Стари Колашин, али су животи три велетрговца, вероватно
њихових финасијера и дародаваца били добра прилика за подизање
међунационалних тензија и организовање антисрбских демонстрација.
Притисак на немачку окупациону власт је био велики и они су
одлучили да предузму кораке, али опрезно и у погодном тренутку.
Обавештајним радом су дошли до имена седморо колашинских
четника који су извршили отмицу и ликвидацију у циљу освете
страдалих Колашинаца.
„Средином марта, (у доступној литератури помиње се шести
март, што веома веродостојно, пошто су Немци, десетог марта
предузели напад), 1942. године Тодора, који је био у обилазак својих
јединица, (на дужности око Ушћа), у Рашкој хватају немачки војници
и одводе у Косовску Митровицу, предавши га немачкој окружној
команди, Крајскомандантури. Ту је Тодор преноћио. Током ноћи је
саслушаван и вршен притисак на њега да овој команди преда четничке
убице у Лешку тројице трговаца из Косовске Митровице. (Конкретно
су тражили седморо људи по именима и презименима). Да би се
извукао из ове ситуације, Тодор је уз наговор преводиоца, Србина,
иначе доброг Јевтовог познаника, пристао на њихов захтев. Сутрадан
при излазу из команде места, (хотел Јадран), улица је била блокирана
од шиптарске масе на чијем челу је био Бислим Бајгора, шиптарски
првак из Бајгоре, пријатељ краљевске куће Карађорђевића. (Сматрамо
да се ради о грешци, јер је Краљ био у пријатељским односима са
кућом Исе Бољетинца, што су наследили његови синови. Бислим
Бајгора је био предратни жандарм у жандармерији Краљевине
Југославије). Тодор је осетио опасност и обратио се немачком
команданту рекавши да овим путем нема шансе да остане жив. Немци,
на супротни излаз кроз башту хотела одводе Тодора, смештају га у
путно возило и уз пратњу џипова пуних наоружаних војника, околним
улицама пребаце Тодора до краја Косовске Митровице, до турског
гробља. Пратња се враћа у команду места, а Тодора превозе до Рашке,
где су га ухапсили.
Не желећи да испуни дато обећање, Тодор се са једним делом
повлачи у илегалу и не креће се више по местима у којима би га Немци
могли ухватити.“71)
82
Тодор је првенствено седморицу својих бораца који су били
осумњичени, обавестио и томе и рекао им да се повуку у илегалу, а
осталима препоручио да напусте дотадашња места становања и да се
повуку према венцу планине Рогозна. Немци нису пуно чекали и већ
десетог марта 1942. године, предузели су напад. Да би смирили
ситуацију и смањили међунационалну напетост, Крајскомандантура
838 је наредила команди 749. пешадијског пука да са два батаљона
нападне и разоружа Колашинце у школи у селу Белуће код Лешка.
„Акција немачке војске била је изненадна. У раном часовима, док су
се људи умивали у школском дворишту, на њих је са више страна
отворена снажна ватра. Настала је паника и једини правац повлачења,
тачније бежања, био је према оближњим брдима, пошто су десну
обалу Ибра запосели шиптарски жандарми. Напад је трајао кратко, јер
је изненађење било потпуно.
Биланс напада на Колашинце у школи, у Белућу, био је поразан,
поготово што је већина међу њима била ненаоружана. Убијено је
једанаест, а заробљено тринаест људи. Заробљени су спроведени у
затвор у Косовској Митровици, а одатле у логоре које су преживела
само четворица. На тај начин укупан број жртава у овој акцији био је
двадесет људи. Остали су се повукли према Рогозни, где Немци нису
залазили.“72)
Ова немачка акција регистована је у два немачка документа, са
доста контрадикторних чињеница, што потврђује неписану истину: да
што је виша команда, извештаји су све даље од истине:
„Документ бр 45: У рејону Косовске Митровице дошло је до
сукоба немачких јединица с четницима који су се наводно одвојили од
Машана Ђуровића и воде борбе против Албанаца.
Документ бр 64: Делови 749. пешадијског пука су ангажовани
у акцијама чишћења код Рашке. Непријатељ је измакао у планине,
заплењено је оружје и муниција. Због ангажовања новоформиране
Српске граничне страже на подрчју Косова становништво у околини
Косовске Митровице и Новог Пазара је веома узнемирено. Два
батаљона 749. пешадијског пука су отклонила опасност од
истребљења Албанаца у Новом Пазару. Ни на једној страни није било
губитака.“73)
____________
71) Миломир Добрић, Јевто и Тодор Добрић, родољуби Ибарског Колашина, издање Комино-
Траде Краљево, у Брњацима фебруара 2008. године, стр. 63.
83
Међутим овде није био крај страдања четника Колашинског
четничког одреда. Са обезбеђивања пруге нису се сви повукли иако су
знали да је то изазов и опасност по живот. Овим људима наставио је
да командује Тодор Чукић, из Источног-Српског Мојстира један од
четовођа Тодора Добрића.
„Крајем марта 1942. године, Немци су у Ушћу ухватили и
отвореним камионом пребацили у Рашку Јарга Јеремића, Васка
Јаковљевића, Јевта Добрића и Тодора Чукића. За време вожње од Ушћа
до Рашке, Јарго је покушао да побегне. У томе су га спречили Јевто,
Тодор и Васко. Када је камион стигао у Рашку, зауставио се испред
зграде гимназије у којој је била немачка Месна команда, као испостава
фелджандармерије из Косовске Митровице. Радојица Краговић, који је
био један од пратилаца Машана Ђуровића, успео је да Тодора Чукића
одведе у штаб четничког војводе Машана Ђуровића, који је био у
згради преко пута Гимназије. Остала тројица, Васко Јевто и Јарго,
уведени су у просторије Гимназије, односно месне канцеларије.
У међувремену, до почетка суђења од стране преког суда,
Немци су успели да из Косовске Митровице пребаце једног од српских
трговаца, Васа Кандића, књижара, који је био са групом убијених у
Лешку. Он је одиграо главну улогу у препознавању Јарга Јеремића,
једног од учесника у убиству. Сва тројица приведених: Јарго, Васко и
Јевто, саслушани су посебно од стране суда. Јарго Јеремић је осуђен
на смрт вешањем, које је требало да се обави сутрадан у Рашки, на
пијачан дан (субота). Јевто и Васко су ослобођени и пуштени у току
ноћи. Јарга поново уводе у канцеларију која се налазила на другом
спрату и саопштавају му да ће се смртна казна извршити сутра, не у
Рашки, како је пре одлучено, већ у Косовској Митровици, у којој је
субота такође пијачни дан.
Јарга из суднице са другог спрата спроводе два стражара: један
испред, други иза. Када су кренули низа степенице, Јарго доноси
одлуку да гурне стражара испред себе, рачунајући да је боље да га ту
убију неголи да се сутрадан душмани сладе у Митровици. Шта је
наумио-то је учинио. Гле чуда, када је он везаних руку гурнуо стражара
испред себе, стражар позади није могао да пуца, јер би вероватно убио
свог колегу, који се тетурао низа степенице. Тада је, причао је Јарго,
осетио да може и да се спаси, па је низ степенице, преко стражара
____________
Института за савремену историју у Београду 1991.године, стране 98-99.
73) Зборник, ТОМ XII, књига друга, документи: 45 и 64.
84
изашао у двориште Гимназије, дошао до ограде која је била висока
два метра, пребацио везане руке и једну ногу преко тараба. У том
моменту, пристигао је један стражар и ухватио га за ногу која није била
пребачена. Јарго је успео, наглим, трзајем тела, да се пребаци преко
ограде, прешао је улицу и с моста скочио у Ибар, који је био
полузалеђен, и успео да побегне пливајући 500-600 метара низводно.
Немци су пуцали са моста из пушкомитраљеза на Јарга, који је касније
испричао да му је један куршум прошао поред главе.“74)
Јарго Јеремић је успео да се спасе од смртне казне и побегне од
Немца. Када је изашао из Ибра кренуо је према кући са упаљеним
светлом. Међутим, домаћин Саво Росић, онако полусмрзнутог и са
свезаним рукама га је нељубазно дочекао речима: Бежи ми испред куће
да ми је не запале! Јарго се одатле упутио преко брда и шуме и стигао
у село Јериње, код свог пријатеља, такође бившег жандарма. Ту је
преноћио, скинуо лисице са руку и наредног дана, са новом преобуком,
коју му је пријатељ дао, кренуо према Колашину да тражи Тодора
Добрића. Тодор га је прво одвратио од одлуке да се освети Сави
Росићу за негостопримство, а затим му је саветовао и наредио да се
креће само по шумама Рогозне, од Горњих Варга до Црног Врха, уз
пратњу Милана Дишовића и Стојана Призренца. Могао се ноћу
пребацивати и преко Ибра у Мокру Гору и села Брњак и Оклаце. Јарго
Јеремић је био изузетно брз и вешт ратник, кога су одликовали
јунаштво и храброст, под геслом: Свуда стићи и утећи и на страшном
месту постојати! Нажалост, на крају рата прићи ће партизанима и као
командант батаљона у Ибарском партизанском одреду, погинути
(умрети од последица рањавања) у борби са Немцима, код Руднице,
ноћу, трећи на четврти октобар 1944. године.75)
О даљим страдањима четника Колашинаца, подаци се веома
разликују. Подаци говоре да су више пута хапшени на обезбеђењу
пруге око Ушћа. На железничкој станици у Добрим Странама,
ухапсиће Илију и Трајка Андрића, из села Чечева, који ће страдати у
немачким логорима. Касније ће у Полумиру, ухватити дванаест
колашинских четника, од којих је један успео да побегне који су били
____________
Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015.године, стр. 43-44.
75) Бранислав Божовић, др Хакиф Бајрами, Милутин Фолић и Милорад Вавић, Партизански

85
претежно са Рогозне и које је предводио Апостол из Јавора.76)
Вучина Добрић пише, да се једна група четника, која је била
под командом Тодора Добрића и припадала Колашинском четничком
одреду, на обезбеђењу пруге у реону Ушћа, задржала до пред крај
1942. године. Као што је познато крајем септембра 1942. године у
Стари Колашин долази Будимир Будо Добрић, школовани
артиљеријски поручник војске Краљевине Југославије, који ће
формирати Колашинску четничку бригаду. Будо је заједно са Тодором
упозоравао на опасност ту групу четника, да ће их Немци похапсити
и отерати у логор и да се зато врате и ступе у новоформирану
Колашинску бригаду. Крајем октобра 1942. године, Немци ће
блокирати Ушће, похапсити групу од 30-40 четника и отерати у логор
на Бањици. Многи од тих четника умреће у логору Бањица, док ће се
један број спасити тако што ће бити одведени на принудни рад у
Немачку и по завршетку рата вратити у своја села.77)
Талас терора према Србима се појачао у јуну 1942. године, у
току припрема за посету и посете Косова и Метохије од стране
прдседника владе такозване Велике Албаније под протекторатом
Италије, Мустафе Крује. Круја је двадесетседмог јуна 1942. године
боравио у Приштини, где је у свом говору на тргу, где се окупио
велики број Шиптара и Бошњака, између осталог рекао и следеће: „Да
су Албанци за 25 година у Југославији убијани и пљачкани, а сада се
указује прилика сваком Албанцу, да свакоме ко није за Велику
Албанију, да куршум у леђа, јер ноћ решава све проблеме!“78)
После овог говора и хушкања Мустафе Крује, настао је већи и
обимнији терор Шиптара и Бошњака, према Србском народу. Посебно
се повећао број убијених и протераних Срба. У склопу припрема за
посету Крује, који је био миљеник Мусолинија, окупационе власти
Приштине су ухапсили седамнаест угледних Срба и дуго мучили и
пребијали у затвору, тако да су неки од задобијених повреда умирали
не видевши више слободу.
Познато је да су са Мустафом Крујом, од првих дана његовог
доласка на место председника владе, уско сарађивали и представници
____________
Института за савремену историју у Београду 1991.године, стр. 99.


докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. г. стр. 495
86
Бошњака који су вршили власт у Штавичком и Дежевском срезу.
Штавички срез је припадао италијанској окупационој зони, али је
Дежевски срез био под контролом Немаца, међутим то Бошњацима
није престављало проблем да сарађују са Италијанима и владом у
Тирани. Ова сарадња ће имати велике негативне последице по Србски
народ у Старом Колашину, пошто су ова два среза окруживали
Колашин са севера и запада.
„Припајање целог Косова и Метохије, а уз то и Дежевског и
Сеничког среза, албанским првацима обећано је још од стране Немаца
по завршетку Априлског рата. Иако је та одлука брзо суспендована
она ће послужити као основа политичког деловања водећих албанских
колаборациониста у току целог рата. Као главни протагонисти
укључења косовско-митровачке области у Велику Албанију јављају
се: Ферат-бег Драга, његов син и председник АНС-а Али Драга,
професопр Бедри Пејани, Ређеп Митровица, капетан Бајазит
Бољетини и др. Они су уско сарађивали са владом у Тирани коју је
формирао Мустафа Круја, пре свега преко Цивилног комесаријата за
Косово, Метохију, Санџак, Дебар и Стругу, формираним током маја,
(1941. године). На његовом челу био је Фејзи Ализоти. Задатак овог
тела била је организација политичких и управних власти у припојеним
областима.“79)
И други фашистички шиптарски руководиоци из Албаније
долазили су на Косово и Метохију, као и на подручје Санџака,
организовали националне митинге на којима су држећи говоре, заједно
са локалним првацима, покушавајући да са фашистичком идеологијом
индоктринирају веће шиптарске масе, које би потом слали у борбе са
Србским народом. Основна порука са свих митинга је била: Да све
недаће Шиптара кроз историју потичу од Срба и њихове државе. На
митинзима се клицало Великој Албанији и врховном вођи Италије,
Мусолинију, који је створио нову Албанију.
Цитирамо део једног таквог говора, трговца Бахрије
Абдурахмановића, муслимана из Новог Пазара, који ће одмах после
Априлског рата постати Шиптар и који ће се априла 1941. године, у
Косовској Митровици, обратити Шиптарима овим речима: Извињавам
се, што не знам лепи шиптарски језик, па вам се морам обратити на
овом пасјем језику!80)
____________
87
Подразумева се да је Бахрија под: пасјим језиком, сматрао
србски језик, који је био његов матерњи језик и који су говорили сви
његови преци од преласка на ислам. Ипак, Бахрија је за ову ситуацију
окривио Краљевину Југославију, која му ни је омогућила да се у Новом
Пазару школује на шиптарском језику, што му вероватно отац не би
дозволио.
Један од злочина који су Шиптари и Бошњаци, често у
међусобном договору, чинили србском народу у току Другог светског
рата, јесте отимање девојака, младих жена а често и девојчица од
петнаестак година које су одводили својим кућама, а потом често и
продавали. Колико је познато из историсјких докумената, ове злочине
није нико истраживао детаљно и писао о њима, али сви аутори који се
баве дешавањима на Косову и Метохији, пишу у кратким цртама о
овом злочину. „Од тих појединачних препада страдао је већи број
људи, а киднаповано је око двадесетпет девојака и жена, које се никада
нису вратиле нити се зна њихова судбина. Тако Алемпије Ђукић из
Горњег Јасеновика, саопштава трагичну судбину своје ћерке Миљојке
Ђукић, старе двадесет година. Она је киднапована на путу Зубин
Поток-Лучка Река и од тада је више није видео. Из куће Јована
Компировића из Зубиног Потока, одведена је његова кћи Мирјана
Компировић, стара седамнаест година. Добринка Бишевац, кћи
Милорада Бишевца из села Оклаца, стара двадесет година,
киднапована је и одведена за Дреницу и никада се није сазнало шта је
са њом. Жена Благоја Мишковића, мајка једног детета, одведена је из
села Превлак. Њена даља судбина је непозната. Имена осталих
двадесет несталих, (девојака и жена), аутору ових редова нису
позната.“81)
По подацима које поседујемо, ни једна од ових девојака и жена
се не налази у списковима жртава Старог Колашина у Другом светском
рату. Ни оне које се после рата нису вратиле својим кућама, родбина
није пријављивала у попису 1964. године као жртве. Међутим,
Радојевић Николе Љубица је у другом нападу на село Зупче у
септембру 1941. године киднапована од стране шиптарских жандарма
и вулнетара и одведена. Тело јој није никада пронађено. Ипак њено
____________
Института за савремену историју у Београду 1991.године, стр. 204.
у Зубином Потоку, 2009.године, стр. 126.
88
име се помиње у већини постојећих спискова жртава Старог
Колашина, али са различитим подацима о години страдања.
Уз Божју помоћ, сплету срећних околности, добивених
упозорења за бекство и захваљујући сналаживости и отреситости
један део девојака и жена је успео да се спаси шиптарског
киднаповања и одвођења из Старог Колашина. Већ смо у предходном
тексту цитирали изјаву Милодарке Милуновић из села Бања, која је
рођена у суседном, селу Клечке, како су се њена мајка и ујна спасиле.
Из исте књиге цитирамо део изјаве Радунке Радојевић из села Газиводе
како је успела да избегне шиптарско хапшење и одвођење за Дреницу:
„Шиптарске банде су често долазиле у Газиводе, а нарочито
након освајања и похаре српских села на Мокрој Гори. Хтели су и мене
да одведу, јер сам била велика девојка. Да није било једне бабе да нас
обавести на време, одвели би ме. Та баба је била удата у нашем селу,
у засеоку Кућиште, на врх Бранковог Брда, а знала је шиптарски језик.
Чула је од Шиптара, који су прошли кроз Коваче и Горњи Јасеновик
према Газиводу шта планирају, па је послала свога мужа и мојој мајци
поручила:
-Немој да пустиш ноћас да изноћи код остале деце у кући, но
да је пребациш где знаш. Ови Шиптари знају за њу и хоће да ти је
одведу!
То је било 1941. године, уочи Петковдана. Мајка ме поведе, а
Ибар надошао, мутан. Нема близу чуприје. И где су биле чуприје није
се смело ићи, јер су Шиптари та места обично запоседали, да би лакше
похватали Србе. Мајка ме испрати на врх њиве према Лучкој реци и
дођосмо до воде. Ја крену преко реке, вода ми до рамена и не дотичем
више дно, само плутам. Однесе ме вода на другу страну. Ја дохвати
једну врбову грану, а она се откиде и вода ме понесе даље. Мало по
мало, избаци ме вода на другу обалу. Одатле искочим у Штуоце и ту
сам ноћила. Дадоше ми неке жене веш, па сам се пресвукла.
Сутрадан, мајка не сме да ме зове, да не чују Шиптари, а
Штуоце је преко Ибра око километар далеко од Газивода. Они су то
вече, кад ме мајка исптатила преко Ибра њу претукли кундацима, а
пре тога су јој скинули џемпер да га однесу булама, и да је не штити
својом дебљином. У Штуоце нису долазили. Ја сам тамо остала више
од месец дана.“82)
____________
82) Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе... Косовска
Митровица, 2009.године, стр. 131-132.
89
У својој докторској дисертацији, млади историчар Ненад
Антонијевић, писао је и о овој теми. Он пише и о малтретирању и
напаствовању жена старијих годишта што су често радили пред
супругом и малолетном децом. Цитирамо један одломак закључка о
овој теми:
„Отимање девојака и младих жена била је честа појава која је
изазивала посебан страх. Млада девојка или жена присилно је
одвођена у дом отимача, без обзира да ли је ожењен или не. Отмице су
праћене претњама и батинама, али и убиствима. Често су девојке
уцењиване да ће им бити побијена цела породица, а младе жене које
су већ имале потомство, да ће им заклати децу. Отимач је жену
задржавао, имао с њом децу и највећи број отетих жена и девојака је
остао код отмичара и прихватио исламску веру. Само у Ибарском
Колашину су отете најмање 22 девојке. Процена је да је у Пећи и
околини, отето више од стотинак младих жена и девојака. Како се ово
дешавало на читавом Косову и Метохији, сматра се да је отето и
преведено у исламску вероисповест више од 400 младих жена и
девојака...
За време напада на Ибарски Колашин, силоване су и старице
које нису могле да оду у избеглиштво. Познат је случај да је силована
старица која је имала више од 80 година. У селу Зечевићи, вулнетари
су насрнули на жену у седмом месецу трудноће, која им се одупирала
и пошто нису могли да је силују, убили су је.83) У Војмислићу, на
Рогозни, силовали су жену која се недавно удала, а потом су је убили.84)
У Ибарском Колашину вулнетари су родитељима отели тромесечно
дете, чија је судбина заувек остала непозната.“85)
Колашински четнички одред је покушавао да заштити свој
народ од сталног малтретирања и убијања. Вучина Добрић је детаљно
описао пресретање шиптарских сватова, који су киднаповану Србкињу
из Дежевског среза повели за Дреницу. Тодор Добрић, Војвода
Колашински и његови четници повремено су упадали у италијанску
окупациону зону и нападом на шиптарске наоружане банде светили
____________
83) Нажалост, име и презиме ове храбре Србкиње, нисмо успели да утврдимо. По званичним
и доступним списковима у селу Зечевићу, за време Другог светског рата није страдала ни
једна особа.
84) По доступним подацима, вероватно се ради о: Стевановић Косте Петри, која је увршетан
у Списак страдалих.
85) Ненад Миодраг Антонијевић, Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. докторска
дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. године, стр. 349-350.
90
своје жртве. Ово пресретање сватова, десило се на месту Вучја коса.
Овај догађај из пролећа 1942. године, који се вероватно десио крајем
априла, имао је пуно одјека у Старом Колашину и битно утицао на
однос Арнаута према Србима. Као много тога када су чинили зулум
Србима, Арнаути и Бошњаци су се договарали. Тако су се договорили
да из села Цоковиће, из дежевског среза, заробе и отму девојку по
имену Милева и да је предају Арнаутима да је одведу за Косово:
„Целе ноћи трајало је весеље у некој муслиманској кући, која
је и била иницијатор за заробљавање те девојке. Један од комшија
Муслимана није се слагао са овим нечасним поступком, знао је да се
колашински четници налазе на Рогозни. Из безбедносних разлога није
смео ићи сам да пријави овај случај. Отишао је код свог пријатеља
Србина, да он иде код Бубског крша на Рогозни, где је столовао
Војвода Тодор Добрић са својим одредом, и пријави овај нечастан чин
Арнаута и Муслимана, који су у догледно време планирали и да прођу
кроз Колашин са заробљеницом. Када је Војвода сазнао за ову
ситуацију, одмах је реаговао. Позвао је десетак својих људи који су
могли да обаве сваки задатак, у свако време и на сваком месту.
Наредио им је да по сваку цену отму девојку у Ибарском кланцу,
такозвана Вучја коса. Међу десетак одговорних за овај посао, били су
Јарго Јеремић, Јеврем Јаковљевић и Миливоје Јанковић. Скоро
трчећим кораком стигли су до Вучје косе и заузели заседе. Јарго, са
својом групом на самом кланцу, Јеврем на 200-300 метара да их
пропусти напред до Јарга, а Миливоје на импровизованом тарију
(сплаву) у Ибру. Положај терена био је такав да из заседе нико није
могао утећи. Сватови су, са снашом наишли весели, не слутећи шта
их чека, иако су пролазили кроз Колашин. Када су стигли до кланца
Вучја коса, Јеврем их је пропустио, а Јарко, са групом дочекао са
плотуном, а они који су се устремили ка Ибру, били су на Миливојевом
нишану. Сви сватови су убијени. У тој паљби убијена је и заробљена
девојка, снаша. Један од сватова је утекао, рањен, али када је дошао у
воденицу у Лучкој Реци, воденичар Богосав Соврлић, који је чуо
пуцањ, пошто је видео да је Арнаутин, убио га је. Драго Мићовић
додаје да је било 29 сватова и тридесети Циганин, који је успео да
побегне и јави Шиптарима о ликвидацији наоружаних Шиптара,
сватова. Он каже да се девојка звала Милева из села Цоковиће, а
презиме јој се не зна.
Када су дознали Арнаути из Митровице, дошли су жандарми и
91
мобилисали грађане са волујском запрегом из Придворице и Вељег
Брега, уз пратњу италијанских карабињера. Тела убијених однели су
за Митровицу. Изузев претњи и малтретирања грађана, неким чудом,
нису починили никаква убиства у то време. Овај пример истичемо због
тога што после овог случаја Арнаути и Муслимани нису смели да чине
тешке одмазде по Колашину. Постојање колашинских четника на
Рогозни, упозоравало их је да буду опрезни и да не чине недела која су
им се враћала.“86)
О отмици девојака из Брњака и Оклаца, сведоче Јован Станић,
рођен 1931. године у селу Оклаце и његова супруга Драгана Станић,
девојчко Добрић, рођена 1932. године у засеоку Добрићи. Цитирамо
део њиховог казивања:
„Тада су отели девојку Милеву што је била испрошена за
Живка из Зубиног Потока. Седморо деце је имао тај Шиптар што је
узео. Из Избице је био и ту је и њу одвео.87) Из Пресјеке је отета друга
девојка, Стевова сестра. Кад се ослободило наши су отишли да узму
обадвије девојке. Милева је желела да се врати одмах, а ова из
Пресјеке није хтела жива да се врати. Срамота је било, и наши су је на
силу вратили. Живела је око двије године и умрла. Милева се касније
удала за Живка за кога су је били испросили и изродила му троје
ђеце.“88)
Отимање девојака, жена а често и девојчица био је један од
начина да се што више понизи и уништи достојанство Србском народу.
Овај вид ратног терора највише се примењивао на просторима Старе
Србије и Санџака од стране Арнаута и Бошњака. О киднаповањима и
отмицама девојака и девојчица у Штавичком срезу, пише и млади
историчар, Милутин Живковић у својој докторској дисертацији:
„Уз пљачкања, туче и убијања, муслимани су вршили отмице
девојака свих узраста. Оне су затим превођене у ислам, сексуално
злоупотребљаване, продаване или силом удаване за муслимане или
Албанце. Некада су после извесног времена теране, односно пуштане.
Дешавало се и да такозвани: чувари, добро плаћени за безбедност
____________
86) Вучина Добрић, Стари Колашин у Другом светском рату, издање ЈП Стари
87) Село Избице, налази се данас у општини Нови Пазар, а за време Другог светског рата
припдало је Дежевском срезу, Рејетићкој општини. И тада и данас је било мешовито село
са већином Бошњака и Срба. Из овог следи да отимач није могао бити Шиптар него Бошњак.
88) Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, издање Градског музеја
Косовска Митровица, 2009.године, стр. 204.
92
хришћана, међу њима одвоје девојку и на силу је ожене. На овај начин
су између осталих одведене: ћерка Јевте Старчевића из села Дулеба
стара 17 година, ћерка Јована Радетића из Шароња стара 16 године,
док јој је мајка убијена, ћерка Милована Радића из села Дубова стара
14 година, Драгиња Перовић из села Островице стара 17 година, Санда
Ивезић и Даница Миљковић из Сувог Дола и Коса Радовић из
Шароња. Одведена је затим и Милунка Раковић из села Шароње, која
је касније ослобођена. У неким случајевима девојчице су биле млађе
од 10 година.
Да се радило о уобичајној компоненти која је пратила ратовање
муслимана на овом простору, сведоче идентични случајеви у суседним
срезовима. Током септембра 1941. године у Косовско-митровачком
срезу Албанци су отели једну девојчицу, док је силовано њих
једанаест. Све су биле старости између 11 и 13 година. У Ибарском
Колашину су почетком 1942. године такође, забележени случајеви
отмица и силовања жена које су иза мушкараца остале на попаљеним
имањима. Чак је било вести и о томе да се Српкиње: продају, од стране
Албанаца на пијацама као робље. Августа исте године Тихомир
Шарковић је у Рашки обавештен да се стање по овом питању и
погоршало. Албанци су наиме, наставили да отимају и силују: жене,
девојке, па чак и децу од 10 година.“89)
Магистар Павле Иванов Ђелетовић, који се поред педагошког
рада и књижевне критике, бави и историјом и хроником збивања на
Косову и Метохији, у својој књизи Злочини Арбанаса над Србима,
помиње ову тему: „Из докумената објављених у књизи Протеривање
Срба са огњишта 1941-1945. године Владимира Дедијера и Антона
Милетића од 199 лица у пријавама Комисији за утврђивање ратних
злочина спомињу се 42 која су убијена. У приложеном списку жртава
геноцида евидентирана су 405 имена мушкараца, 47 жена и осморо
деце убијених 1941-1944, силованих 26 и један дечак а 12 отетих жена
и девојака.“90)
У овом кратком Џелетовићевом цитату, појављује се још један
монструозан шиптарски злочин, а то је: силовање младих дечака. О
овој теми постоји веома мало извора и текстова, али је у народу
____________
90) Мр Павле Џелетовић Иванов, Злочини Арбанаса над Србима, издање: Удружење писаца
Поета Београд, 2004. године, стр. 97.
93
познато да су Шиптари, као затворена верска заједница, склона
хомесексуализму између себе, па су искористили ратно стање и
надмоћ, да тероришу и злостављају србске дечаке.
Колико је судбина отетих и киднапованих србских жена и
девојака, видимо из казивања Јосипа Красића, из села Коваче, који је
почетком ратне 1941. године, приступио одреду Тодора Добрића и
четницима Косте Пећанца. После расформирања Пећанчевих одреда,
Јосиф приступа граничарима Српске државне страже Милана Недића.
После капитулације Италије, и расформирања караула на планини
Рогозна, Јосиф Красић приступа Колашинској четничкој бригади под
командом Другог косовског корпуса и капетана Жике Марковића. При
крају рата и проласка Оперативне групе дивизија под командом Пека
Дапчевића, Јосиф Красић приступа партизанима. Са Шестом
партизанском бригадом, формираном децембра месеца 1944. године,
после ослобођења Косова и Метохије, стигао је преко Војводине до
Сарајева и борби за његово ослобођење. Демобилисан је крајем 1945.
године, али је због неажурности нових комунистичких власти, после
пуних пет година са пушком у руци и војевања за четири војске, морао
да служи војни рок у Југословенској војсци, који је тада трајао 24
месеца, то јест још пуне две године. Јосиф Красић, помиње могућност
да је један број жена, а посебно девојака, као најмање болну и
трагичну варијанту, ради спашавања своје породице и својих
најближих, добровољно пристале да пођу са својим злотворима
Шиптарима и Бошњацима. Међутим, драма оних које су преживеле
рат и прихватиле исламску веру, настаје ослобођењем и могушношћу
да се врате својој породици. Јосиф Красић сведочи о томе да добар
део тих девојака због блама и срамоте, није хтео да се врати својим
породицама што их је сада изложило зулуму својих рођака.
„Шиптари, док су пљачкали по Брњаку, отели двије девојке које
смо као партизани у пролеће 1945. године пронашли у селу Избица и
вратили смо их. Тамо смо нашли и друге две српске девојке, за које се
причало да су добровољно пристале да се удају за Шиптаре, уз услов
да шиптарска банда која је ухватила српски збег, пусти им мајке са
браћом и сестрама. Оне нису хтеле да се врате, било их срамота јер су
веру промениле. Која није хтела да се врати, њени из куће, тада у
партизанској војсци која је ратовала са Шиптарима, би је убили.“91)
____________
Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, издање Градског музеја
91)
Косовска Митровица, 2009. године, стр. 180.
94
Србском народу Старог Колашина и Косовско-митровачког
округа јавио нови трачак наде и воља за даљу борбу против Шиптара
и Бошњака, када су у априлу 1942. године у места Косовско-
митровачког округа ушле јединице Српске државне страже. Влада
комесара на челу са председником Миланом Аћимовићем, после
вишедневних преговора које је организовао др Харолд Турнер, шеф
управног оделења у штабу Војног команданта Србије, формирана је
тридесетог априла 1941. године, дванаест дана после капитулације
Војске Краљевине Југославије. Милан Аћимовић био је српски
политичар, правник и криминолог по професији, више пута био на
усавршавању у Немачкој, шеф беодрадског оделења полиције и кратко
време Министар унутрашњих послова у Влади Милана
Стојадиновића. Милан Аћимовић је био пронемачки орјентисан.
Да би регулисала статус срезова Косова и Метохије, који су
припојени немачкој окупационој зони, Лапски, Вучитрнски, Косовско-
митровачи и Новопазарски, Савет Комесара је шестог августа 1941.
године донео Уредбу о уређењу управе у области Косова. Овом
уредбом од четири наведена среза створен је Косовски округ са
седиштем у Косовској Митровици, који је придодат у надлежност
Дринској бановини, чије је седиште било у Ужицу. Шиптарима је
дозвољено да у управи бановине имају свог повереника, у рангу
помоћника бана, који би учествовао у решавању свих питања који се
буду односили на Косовски округ. Уредбом је било предвиђено да
срески начелници буду припадници већинског народа у срезу, а да
њихови заменици буду припадници мањинског становништва, ако оно
чини најмање двадесетпет процената становништва у срезу. Остали
чиновници у срезу и општинама , постављали би се сразмерно према
броју становништва: по националном кључу. Ова правила су важила
и за команду и јединице жандармерије, као и за остале државне
институције. Право постављања државних службеника, Савет
Комесара је задржао за себе, и постављање шиптарских службеника,
требало је да се врши у договору са вођама шиптарског народа и
Албанским народним савезом. Уредбом је прописано да сви државни
службеници морају испуњавати законом одређене услове, што се
највећим делом односило на школску спрему кандидата за
службенике. Ова два правила постављања државних службеника,
утврђена уредбом, у будућности ће спречити постављање великог
броја шиптарски кадрова који су у договору са Албанским народним
95
савезом, дошли из Албаније, и који су имали одговарајућу школску
спрему, али нису имали држављанство Србије. Уредбом је у Косовској
Митровици био предвиђен Окружни суд који је био подчињен
Апелационом суду у Нишу. Пореске, управне и финансијске управе и
установе су стављене под надлежност Моравске финансијске
дирекције у Нишу.92) И поред уредбе, која је доста прецизно
дефинисала надлежности и обавезе Савета Комесара, Косовског
округа и Шиптара, није се могла спровести због бојкота шиптарског и
бошњачког народа и њихових вођа, који су имали подршку немачких
окупационих власти.
Увидевши да Влада комесара не може да спроведе оно што је од
њих захтевао шеф управног оделења у штабу Војног команданта
Србије, Немци почињу преговоре са генералом Миланом Недићем,
који се после Априлског рата налазио у кућном притвору у свом стану
у Београду, и посредством Димитрија Љотића и већег броја србских
политичара који су били блиски идеологији немачког национал-
социјализма, Недић пристаје да формира владу. По тврдњи већине
историчара, Недић је пристао када му је Војвода Коста Миловановић
Пећанац потврдио да се ставља под његову команду са својим
четничким одредима. Влада генерала Милана Недића, која је позната
и као Влада националног спаса, формирана је двадесетдеветог августа
1941. године. Влада генерала Недића је више пута покушавала да
успостави власт у срезовима који су припадали немачкој окупационој
зони, али због понашања Шиптара, Бошњака и немачке
Крајскомандантуре бр 861, на челу са капетаном Фридриксом помака
није било. Све до децембра 1941. године, управна власт у такозваној
Недићевој Србија обављала се по моделу Краљевине Југославије,
постојале су бановине, срезови и општине. Уредбом Владе од
двадесетшестог децембра 1941. године, генерал Недић уводи нову
поделу Србије на петнаест округа и град Београд као посебна
теритиријална јединица под директном надлежноћу Министарства
унутрашњих послова.
„Новом територијалном поделом Србије под немачком
окупацијом од двадесетшестог децембра 1941. формиран је Косовско-
митровачки округ који је обухватао Вучитрнски, Дежевски, Лапски,
Митровачки и Студенички срез, што је изазвало још више
____________
Подаци о уредби: Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и
92)
Метохији, издање Института за савремену историју у Београду 1991. године, стр. 49.
96
незадовољства код албанских политичких вођа. Косовско-митровачки
округ иако у саставу Србије био је под снажним утицајем албанских
квислинга, који су радили на прикључењу области: Великој Албанији.
Косовском жандармеријом бројног стања од око хиљаду људи, којој
су били придружени и албански добровољци, (у историјској
литератури познати под именом: вулнатари), командовао је капетан
Бајазит Бољетинац, док су добровољцима командовали сеоски главари
(такозвани: барјактари). Ови жандарми су носили униформе (у
почетку униформе војске Краљевине Југославије) са грбом
Скендербега.“93)
Међутим, већ од почетка 1942. године, Шиптари и Бошњаци
почињу да полако губе подршку од новопрекомандоване
Крајскомандантуре бр 836 на челу са капетаном Лангом. Вероватно
као један од најприоритетнијих задатака, капетан Ланг покушава да
постигне споразум између Срба са једне и Шиптара и Бошњака са
друге стране и успостави јурисдикцију Владе Милана Недића у
Косовско-метохијском округу.
„Ради формирања управних органа у Митровачком округу,
Краскомандантура 838 је, на основу наређења од шестог јула 1941.
године, објављеног у службеним новинама Владе Србије број 98,
организовала разговор између српске и албанске делегације. Разговор
је вођен у канцеларији крајскоманданта, четрнаестог јануара 1942.
године. С албанске стране, у име Албанског националног савеза
присуствује Али Драга, а у српској делагацији били су: Стојан Сакс,
потпуковник, рођен у Љубљани 1900. године; др Гавро Вујачић,
начелник оделења у Министарству здравља, рођен у Мостару 1891.
године; Радомир Ивановић, инспектор у Министарству просвете,
рођен у Ваљеву 1890. године; Владимир Мајсторовић, жандармеријски
капетан, рођен 1905. године; Александар Рокнић, инжињер агрономије
у Министарству пољопривреде, рођен у Медлингу код Беча 1896.
године; Јован Бркић, секретар у Министарству унутрашњих послова,
рођен 1909. године у Пећи и Земон Демић, инжињер, службеник у
Министарству финансија, рођен 1904. године у Горажду, Босна.
Разговорима присуствују крајскомандант, капетан Ланге и
војноуправни саветник др Гехард Ролфс.“94)
____________
дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015.године, стр. 165-166.
94) Војислав Јевтимијевић, Северно Косово, кроз историју до краја XX века... стр. 218.
97
Вероватно је да Шиптаре није представљао само један човек.
По неким подацима, поред Али-бег Драге, шиптаре су заступали и
Ибрахим Љутви, који је тада вршио дужност начелника Косовско-
митровачког округа и Џафер Дева, који је као немачки сарадник држао
све конце власти у округу. Јевтимијевић, изношењем података о
многобројној делегацији Недићеве владе, хтео да укаже на чињеницу
да су сви чланови делегације дошли из Београда и да Србе није
престављао ни један представник који живи и ради у округу. На ову
чињеницу, још пре овог састанка, генералу Недићу су скренули пажњу
бивши сенатор Краљевине Југославије Тихомир Шарковић, трговац и
индустријалац из Рашке и бивши народни посланик Скупштине
Краљевине Југославије, Тодор Михаиловић, учитељ из Косовске
Митровице, који су у једном заједничком писму, написаном
тридесетог децембра 1941. године, изложили генералу Милану
Недићу тешку ситуацију по Србски народ у Косовско-митровачком и
Дежевском срезу. Цитирамо неке делове из наведеног Извештаја у
коме Тихомир Шарковић и Тодор Михајловић износе велики број
примера о тешком положају Срба и великим малверзацијама:
„Само неколико примера:
1) Прописана је нека уредба о заједничкој власти у четири
среза: Подујеву, Вучитрну, Косовској Митровици и Новом Пазару, које
у самом свом акту, клаузулом о четвртини и враћањем народа у средњи
век садржавала је клицу осуде. Ти се крајеви сматрају крајевима
Србије. Међутим сама та уредба иако посве штура, која сада после
паљења српских села и стварањем њихове вештачке већине, само
Арнаутима користи, изазивајући да у тим крајевима влада нечувено и
пуно безвлашће.
2) Док Арнаути заваравају немачке војне власти а нажалост и
наше разне комисије састављене од добронамерних, али апсолутно
необавештених чланова, за које су проблеми ових крајева ,,шпанска
села“, дотле се наш свет масовно, у страховитој беди, сели
остављајући своја згаришта, гробља својих отаца и све оно што им је
најдраже и најмилије.
3) Нашим материјалним средствима, која се Арнаутима –
Косовско албанском комитету, том најизразитијем противнику Србије
и Српства у (...) која се дају у циљу да се помогне наш народ,
издржавају се арнаутски жандарми, организује се њихова милиција и
спрема се ново потајно и страшно крвопролиће да докусуре и оно мало
98
остатака наших...
5) Поред потпуног уништења нашег сељачког живља нарочито
у срезовима Косовско- Митровачком и Дежевском код Срба, трговаца
и занатлија, замро је сваки привредни живот, док Турци и Арнаути под
окриљем Немачких власти добијају пун замах што је донекле у овим
приликама и разумљиво, али оно, што нас као Србе мора болети је да
се у огромним количинама дају монополски артикли: шећер, гас, со,
дуван и др, које разне арнаутске-турске котерије шаљу делом у
Албанију, а делом продају уз баснословне цене и то искључиво
албанско-муслиманском елементу, док их Срби месецима не примају,
наплаћујући таквом трговином и таксе за њихово: Арнаутско
домобранство.
Дешавају се такве аномалије да се шећер, гас, со и др.
монополски производи намењени Рашкој, која већ пет месеци у њима
оскудева превозе немачким камијонима, уз пратњу немачких војника
за Косовску Митровицу и Нови Пазар, где их продају на напред
наведени начин...
У Рашкој где је образован одбор од самих грађана, који је са
успехом из прикупљених средстава најсиромашнијег среза, помогао
безброј четника, издржавао рањенике у неколико болница и помагао
докле је могао избеглице из разних крајева, послати су чиновници тога
одсека са новцем специјално за издржавање избеглица. Међутим, са
собом носе и распис по коме се не признају избеглицама она лица која
су из Митровачког и Дежевског среза којима су куће попаљене, чије су
породице растурене у неколико срезова јер су по појмовима чиновника
одсека за избеглице који о томе и не размишљају ти крајеви Србија,
која ће ускоро оваквим радом бити Србија без Срба, јер тамо
погледајмо истини у очи влада пуна власт Албанског комитета. Ако
пак ти грешници: авај!, немају права на ову потпору и ако су оставили
безброј својих мртвих и ако су своје породице раштркали а сами се
латили оружја да спасу у првом реду част српског народа а преко ове
да бране своја огњишта и своју децу, нису избеглице, онда је нама
уопште не појмљив појам избеглица...
На крају Вас Господине Председниче молимо да нас правилно
разумете, да наредите како би се у овим пословима пошло другим,
правилнијим путем, јер смо сити разних обећања и немачких
команданата који нам свакодневно обећавају и уливају наду у боље
дане, у противном поштедите нас арнаутског изигравања, упутите нас
99
на самобригу, сачувајте нам понос и наоружајте нас стрпљењем, да до
краја рата очувамо добар дух и наду у боље дане, са чиме се наш
српски народ кроз векове одликовао.
Стање је и последњи пут понављамо неиздржљиво и крајње је
време да се нашем бедном народу избегличком осигура повратак на
згаришта или се повуче дубље по Србији и распореди по селима на
зимовање. Свако одуговлачење решења по овом питању представља
злочин. Ово је наша последња реч и последњи апел који Вам
упућујемо најдубљег уверења да испуњујемо своју дужност према
нацији, према својој савести па и према Вами и Вашим подухватима,
не водећи више даљег рачуна како ће се наше мишљење схватити, јер
су и досадашњи наши Апели остали без дејства.“95)
Видимо из цитата, у тачки два, да Шарковић и Михаиловић, не
сумњају у добру вољу Недићевих делагата за преговоре, али се жале
на њихову неинформисаност и на непознавање ситуације на терену и
како сами кажу: проблеми ових крајева за њих су Шпанска села!
Међутим, Јован Бркић и Зенон Демић, остаће до краја рата
Недићеви представници за просторе Косова и Метохије и обојица ће
се бавити обавештајним радом, достављајући Влади Србије, веома
употребљиве и корисне податке о немачком и италијанском окупатору
као и о раду Шиптара и Бошњака. Велику помоћ, имаће од пуковника
Константина Плавишћа, предратног обавештајца Војске Краљевине
Југославије.
На састанку у канцеларији крајскоманданта Ланга, прво је
постигнут договор и сагласност о окружном и среским начелницима.
На свим овим дужностима начелници би били Шиптари, а Срби би
били заменици у Косовској Митровици, (округу и срезу), Новом
Пазару и у Вучитрну, ако поуздана статистика покаже да Срба има
више од 25 посто, у противном Шиптар ће бити заменик. Постигнут
је и договор о осталим службеничким местима, при чему се водило
рачуна о националној структури становништва. Овај договор је Србе
стављао у неповољан положај, јер су многе србске породице под
терором Шиптара и Бошњака напустиле своје кућне прагове и отишле
у Недићеву Србију као изгеглице. За службенике је договорено да
Шиптари не морају испуњавати све законске одредбе о прописаној
школској спреми. Што се тиче Студеничког среза, он је остао изван
____________
95)Милутин Живковић, Неколико докумената о страдању Срба у Новом Пазару, као последица
етничких сукоба крајем 1941... Баштина Приштина-Лепосавић, свеска 32, 2012. године.
100
расправе, пошто у њему нису живели Шиптари.96)
После овог договора долази и до сукоба међу Шиптарима, ко ће
више својих људи поставити на положаје. Посебно су се истицале
струје Али-бег Драге и Џафера Деве. Иако је један број Срба званично
постављен на дужности, нису се ништа питали, а многи нису ни
одлазили на посао, јер нису имали заштиту од шиптарске
жандармерије. Да би решио многе проблеме у Србији, а међу њима и
овај на простору Косовско-митровачког округа, после дужег
договарања и преговарања, генерал Недић Уредбом о устројству
Српске државне страже од трећег марта 1942. године, ствара нове
оружане јединице. Шиптари и Бошњаци који су листом радили за
прикључивање Копсовско-митровачког округа: Великој Албанији,
осећали су да ће морати примити србске оружане формације, али су
заговарили отпор до краја. Тако су дванестог априла 1942. године,
организовали велику концентрацију вулнетара и наоружаних сељака
на простору Косовске Митровице, Шаље, Великом Кичићу и Грмову
код Жабара. На интервенцију Немаца, политички представници
Шиптара су изјавили како се народ супроставља српским школама,
новим српским полицајцима и тражи отпуштање свих србских
чиновника који су постављени на дужности по договору од
четрнаестог јануара.
Да би смирили ситуацију и Шиптарима ставили до знања да
морају извршавати немачка наређења, у Косовску Митровицу
двадесетчетвртог априла 1942. године долазе, из Немачке команде
Србије из Београда, Харолд Турнер, шеф Управног штаба
опуномоћеног генерала у Србији и саветник Војне управе у Србији, др
Георг Кисел.
„Албански народни савез приредио им је изузетан дочек.
Мноштво шиптарских грађана било је на улицама. Фашистичка и
школска омладина начинили су дугачак шпалир, на свим странама
биле су истакнуте немачке и албанске заставе, а дечји хор је отпевао
немачку химну. Испред Турнера, др Кисела и Аћимовића, за кога се
није знало да је српски министар, бацано је цвеће. Када се сазнало да
је са Немцима стигао и Милан Аћимовић, међу Шиптарима који су
учествовали у дочеку дошло је до разочарања и забуне, што се веома
јасно уочавало при крају свечаног дочека.
____________
Војни архив Београд, фонд Немачка окупаторска војска 1941-1945. године, микрофилм Праг
96)
П-9, снимци 488-450.
101
На састанку који је одржан у Крајскомандантури, шиптарском
квинслишком вођству, је још једном одлучно стављено до знања да је
ово подручје неопозиво у саставу Србије и да се мора увести управа
подређена квинслишкој влади Милана Недића. С тим у вези
саопштено им је да ће јединице Српске државне страже бити
стациониране у округу и да ће шиптарска жандармерија ући у њен
састав и бити подрећена српској влади. Шиптарски представници су
се помирили с овим чињеницама, што су на састанку потврдили Али-
бег Драга и Ибрахим Љутви.“97)
Већ наредног дана, двадесетпетог априла, под контролом
немачке војске у Митровицу и Нови Пазар, улазе мање јединице
Српске државне страже, а наредног у Вучитрн и Подујево. Вероватно
у договору Шиптара и Бошњака, чији представници нису били на
састанку у Крајскомандантуру бр 838, велике демонстрације избијају
у Новом Пазару. Организатори Аћиф Бљута и Ахмет Даца су
покушали са народом и пропагандом да спрече улазак Српске државне
страже, али су после немачке претње војном интервенцијом одустали,
као и Шиптари Вучитрна.
Људство Српске државне страже се полако наоружавало и
уводило у посао, најчешће у мешовитим жандармериским станицама.
Бројно стање је варирало и Антонијевић у докторској дисертацији
пише:
„На подручју Крајскоманде 838 су биле и Недићеве формације:
Српска државна стража, која је крајем 1942. године била јачине 36
официра и 939 стражара, а априла 1943. године бројила 29 официра и
658 стражара. Овим формацијама на подручју Косова, (немачка
окупациона зона), а у оквиру Крајскоманде 838, прикључило се и 199
припадника немачке народности код нас, познати под именом:
фолксдојчери, и то из Косовске Митровице 162, Лешка 7, Новог
Пазара 2, Ћићева 3, Обилића 16, Косова Поља 6 и Урошевца 3. Они су
организационо припадали месној групи фолксдојчера чији је вођа био
Мартин Пошарик. Фолксдојчери су представљали основни ослонац
Крајскоманде, а њихов вођа је био немачки тумач. Већина осталих
била је запослена у руднику Трепча и топионици у Звечану.“98)
____________
102
Доласком људства Српске државне страже, Срби Косовско-
митровачког округа, добили су одређену сигурност, сазнање да су
Шиптари под притиском Немаца прихватили: Србску војску, и један
део бројног стања, попуњен је са људством са ових простора. Писали
смо да је Јосиф Красић, из колашинског села Коваче, приступио са
једним бројем Колашинаца, чиме су стекли услове да издржавају своје
породице. У току априла месеца 1942. године, на линији који
разграничавао немачку и италијанску окупациону зону на простору
Старог Колашина, успостављене су три карауле, које су посели
граничари Српске државне-граничне страже. Карауле су успостављене
у селима Чабра, Кобиља Глава и Рајетиће. Као што је познато Чабра је
била насељена Шиптарима и караула је успостављена на западном
делу према србским селима и посада је била мешовитог састава.
Остале две карауле успостављене су у околини, где су живели
искључиво Срби, а и посаде су биле претежно србске. Ово је
првенствено погодовало србским селима која су била у зони
разграничења, јер више нису малтретирани од стране Шиптара.
Погодовало је и Колашинцима који су се враћали из избеглиштва који
су ноћи проводили код пријатеља који су живели у граничним селима,
а преко дана одлазили на своја имања и покушавали да засеју мање
парцеле. Људство Колашниског четничког одреда са Тодором
Добрићем су имали добру сарадњу, пошто је пре тога део нових
граничара био у одреду, и прелазак граничне линије није био тежак и
опасан.
Казивање великог броја Колашинаца у својим изјавама,
потврђује ове констатације. Већ цитирана Нада Милошевић, која је
била удата у селу Падине, само једном реченицом потврђује знатно
побољшање за Србе: После су ту дошли недићевци и четници и
Шиптари више нису смели да долазе! Радисав Стевановић, рођен
1931. године у селу Рујиште, где је претежно боравио и у току Другог
светског рата, детаљније описује насталу ситуацију:
„Талијани су били у Зубином Потоку, а овде нису, (мисли на
село Рујиште). Лакнуло нам је кад су дошли Недићеви граничари. У
Краговиће им је била жандармерија. Шиптари су од тада контролисали
само до школе у Рујишту. Недићевци су нас бранили од Шиптара.
Више нису смели олако ни стоку да отимају нити да нас убијају. Одмах
је по нас Србе било све другачије и боље. Морали смо и даље да се
пазимо од шиптарских банди и пљачкаша, али је долазак Недићеваца
103
улио извесну сигурност код Срба.“99)
Постоји више података и казивања, да су Шиптари, а са њима
и њихови сатрапи Бошњаци, изналази хиљаду разлога да не изврше
оно што је договорено између њих и Срба, уз присуство Немаца.
Договор у Рашкој о повратку избеглица у оквиру Косовско-
митровачког округа, није био завршен до месеца јула 1942. године.
Ово је имало за последицу, необрађивање србских имања, на чему су
они нарочито инсистирали, ради реквизиције за немачку војску.
Капетан Ланге, командант Крајскомандантуре бр 838, у току 1942.
године предузимао је више корака да би се овај споразум спровео.
„Истиче се да је већи број имања избеглица уступљен Арбанасима и
Муслиманима да их обрађују у духу Уредбе о планској пољопривреди
по којој су сва имања требала да се обраде до десетог марта 1942.
године. Како се до тада избеглице нису могле вратити одлучено је да
им се врате и обрађена имаља (засејана), с тим што ће се нагнада
дотадашњим обрађивачима повољно решити исплатом у новцу или
наполичењем, а што ће се накнадно решити. Окружно начелство у
Косовској Митровици накнадно је тражило да се пре слања избеглица
доставе њихови спискови, како би се контролисало да ли се повратак
врши према тачкама Протокола.“100) Кратак коментар овог дешавања:
Закомпликовати и тражити што више извештаја и папира, па се неће
реализовати!
Да повратак избеглица није био завршен до месеца јула
потврђује Конференција Окружног начелства Косовско-митровачког
региона, са среским начелницима и председницима општина које је
организовала Фелдкомандантура бр 610 у Врњачкој Бањи
двадесеттрећег јула 1942. године. Окружни начелник је дао изјаву
листу: Ново Време, од првог августа, где констатује да повратак
избеглица није завршен до овог времена.
Локални хроничар Старог Колашина, Будимир Вучинић,
процењује да се до лета 1942. године у Колашин вратило 70 посто од
укупног броја избеглих, са простора Лепосавића, Рашке, Краљева и
Топличког краја.101)
____________
99) Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, издање Градског музеја
Косовска Митровица, 2009. године, стр. 121.
100) Др Бранко Н. Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском базену-косовско-
митровачки и студенички срез, издање Приштина 1968. године, стр. 152.

104
Капетан Ланг је фебруара 1942. године, од управних власти и
свог војногуправног саветника Герхарда Ролфса тражио да се у зони
његове одговорности, а то је територија Косовско-митровачког окрига
попише сва оштећена и уништена имовина. Међутим,
Крајскомандантуру бр 838, највише у свом раду је успоравала брза
измена састава и руководиоца. Са којим разлогом су Немци тако брзо
мењали људе, тешко је утврдити, али стоји чињеница да су у 1942.
години, променили четири крајскоманданта. Капетана Ланга, већ
тринаестог априла замењује капетан Вагнер. Већ после непуна два
месеца за крајкоманданта долази Лудевиг, кога првог децембра
замењује мајор Вакс. Поред команданта вршене су и друге персоналне
промене у саставу Крајскомандантуре, али се организациона
војноуправна структура није значајно мењала, већ се незнатно
прилагођавала ситуацији.102)
Захваљујући новонасталој ситуацији и постојећим
околностима, многе колашинске породице комплетне или само
поједини чланови, почели су да се враћају, смештајући се у куће и
друге просторије које нису биле запаљене. Многе породице су од
камених зидина које нису изгореле правиле себи минималне услове за
смештај. Најбитнији је био повратак радно способних људи, који је
помагао својим нејаким члановима, који су били остали на огњиштима
или негде у близини. Успели су да брзо освеже своја домаћинства, који
процес је трајао све до Друге паљевине Старог Колашина фебруара
1944. године. Преко дана, уз обазриву стражу, радили су своја имања,
у неким приликама заједнички више породица, а понегде појединачно,
уз недостатак стоке за вучу и оруђа за рад. Сејали су пролетне сорте
пшенице, кукуруз, јечам, овас и у баштама поврће за прехрану. Иако
су Талијани допуштали и подстицали повратак, нису их обезбеђивали
са карабињерима, који су бесциљно шпартали по Колашину.
Појавом масовнијег повратка породица, Колашином почињу
опет да лутају наоружане шиптарске и муслиманске групе,
првенствено вулнетари и муслиманска полиција, које настављају да
пљачкају и тероришу повратнике. Људство Колашинског четничког
одреда, после напада у селу Белуће, више није одлазило у смене на
обезбеђење пруге у Ушћу и боравило је у пограничним селима на
Рогозни. Повремено су мање групе, упадале у италијанску зону,
____________
Ненад Миодраг Антонијевић, Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. докторска
102)
105
пресрећући наоружане Шиптаре и Бошњаке, чиме су им задавали
страх, да престану са пљачкама и терором. Шиптари и Бошњаци су
били подели простор Старог Колашина, и најчешће су навраћали прве
комшије. Вучина Добрић пише да су Брњак и Оклаце најчешће
посећивали Бошњаци из села Старчевиће, (које је дуго припадало
Старом Колашину, али после раздвајања Рожаја и Тутина, додељено
Тутину) и Рибарића.
„Један од таквих напада и пљачки, био је на кућу познатог
домаћина Радивоја Поповића, којем су ноћу малтретирали целу
породицу, а затим опљачкали пар волова. Домаћица Недељка Добрића,
Бојана, чија се кућа налазила у самој шуми, била је сама са четворо
малолетне деце. У ноћ, Муслимани су затворили врата од куће, ушли
у шталу, нашли три краве и потерали их. Шесторо телади нису видели
због мрака. Када су отворили врата куће, Бојана је уз плач, боса по
снегу, два километра до школе, трчала и молила их да јој оставе бар
једну краву због деце. Нису услишили њене молбе, иако су неки
пљачкаши били познати Бојани.
Чувши за те нападе, оружана група Тодора Добрића: Никола,
Недељко и Радојко Добрић, који су се налазили у Јошаници, одмах су
кренули за Брњак и за дан-два стигли тамо наоружани, како би
извидили ситуацију. Навратили су код Николине куће, вечерали, а
Недељко и Радојко су затим кренули својим кућама на спавање. Одмах
након тога Николину кућу су опколили пљачкаши из Старчевића и
Рибарића. Неки су покушали да уђу у кућу, а неки су већ истеривали
волове из штале. Танкосава, Николина снаха их је одвраћала, молећи
да јој не плаше децу, али су они били упорни. Нашавши се у таквој
ситуацији, са оружјем у кући, Никола је из куће, кроз врата нанишанио
и ранио једног од упорних нападача, по имену Азба из Старчевића.
Банда се уплашила, оставила волове и побегла. Оваквих догађаја било
је свуда у граничним пределима Колашина.“103)
____________
103)Вучина Добрић, Стари Колашин у Другом светском рату, издање ЈП Стари Колашин у
106
3. Од формирања Колашинске четничке бригаде до
формирања Другог косовског четничког корпуса
Крајем лета 1942. године ситуација је у Старом Колашину била
релативно мирна и услови за живот становништва су постали
подношљивији. Највећи дотадашњи проблем, прехрана становништва,
побољшала се добрим родом свега оног што је посијано, као и воћа и
шумског биља. Мада се и пре тога користила, од септембра је у
Колашину најчешћа реченица била: Родило као у рату! Глад
становништва у првој половини године био је велики, пошто је све
било опљачкано, а помоћи ни одкуда. Јефто Добрић, предратни
председник Беримске општине, својим политичким везама успевао је,
преко Комесаријата за избеглице и града Краљева, да за избегло
становништво Колашина у Ибарској долини, обезбеди одређене
намернице, првенствено жито и со, а оне су преко Тодора Добрића и
одреда доношене и дистрибуиране по Колашину. Људи су се сналази
на разне начине, од тек искласалог јечма су кидали класове, остављали
неколико дана на сунцу, да принудно сазру, а потом туцали и пекли
хлеб. Гладовали су и четници, јер су за људе Старог Колашина, деца
увек била на првом месту, хлеб и смок (производи од млека: сир,
кајмак, кисело млеко, угрушак и др.) су чувани за њих!
Младен Максимовић, борац Тодора Добрића од првог дана
организације одбране Старог Колашина, која је формирана шестог
маја 1941. код школе на Крњу, забележио је један догађај из прве
половине 1942. године: „Када је дошао нама (мисли на Јевта Добрића),
Тодор му каже:
– Јевто добро да си дошао. Ми покрепасмо од глади. Да ли
можеш да нам набавиш мало жита из Србије? Јевто се брани речима:
– Ја не знам како и одкуда да вам набавим жито из Србије када
је Србија окупирана и сва опљачкана! На то му Тодор одговори;
– Знаш шта Јевто, ми се морамо растурити, а Турци ће онда,
Бога ми, брзо узети Рашку, а можда и Краљево! Јевто се забринуто
замисли.
У том моменту стиже Алемпије, Лемпо Михајловић са једном
кантицом у руци у којој је носио упецане рибе у Јошаничкој реци.
Поздрави се са Јевтом и из оне кантице извади једну рибицу и онако
живу поче да је једе. Шта радиш Лемпо-повика Јевто?
107
– Једем рибу-одговори Лемпо. Па зар живу-упита Јевто?
– Па вала живу! Нешто се мора јести-рече му Лемпо. Јевто тада
оде за Краљево у Србију. Преко председника Краљева успео је да
издејствује да краљевачка општина шаље кукурузно брашно за
Ибарску долину, али не за нас четнике него само за избеглице које
стижу са Косова и Метохије. Јер ако Немци сазнају да брашно иде за
четнике-пострељаће их све. За нас ово кукурузно брашно било је:
златно брашно. Али, ни ова испорука брашна не потраја дуго.
Обуставише је, па глад поново завлада.“104)
Већ крајем 1941. године и почетком 1942. године, четничка
организација Косте Пећанца почиње да слаби и да се осипа због
непостојања јединственог ланца командовања. Команданти
Пећанчевих одреда, који су у већини имали звање Војводе, делују
самостално, не поштују Пећанчеву четничку команду и уместо одреда
који су требали да заведу ред и обезбеде мир они постају реметилачки
фактор. Ово увиђа генерал Милан Недић са својом владом и Штаб
опуномоћеног немачког генерала Србије. Као што смо писали, генерал
Недић ће у марту 1942. године формирати Српску државну стражу, а
последњи Пећанчеви одреди биће расформирани марта 1943. године.
После борбе у селу Белуће, Колашински четнички одред са
Тодором Добрићем, Војводом Колашинским, дистанцираће се од
Машана Ђуровића и организације косте Пећанца. Виђенији људи и
народни представници Колашина, са штабом Тодора Добрића, увиђали
су да је организација Косте Пећанца у осипању и покушавали су да
ухвате везу са ђенералом Дражом Михаиловићем и његовом командом.
Да ли је Светислав Шапић, Војвода Дукађински, у пролеће 1942.
године, кренуо у штаб Врховне команде ЈВуО на Равној Гори, тешко
је утврдити, али је познато да је на том путу, на планини Јавор, убијен
из заседе. Вероватно да је контакт остварен, преко Српског
националног косовског комитета и команданта Косовског четничког
корпуса, капетана Јована Миладиновића. Наиме, капетан
Миладиновић је тридесетог августа 1942. године, послао извештај
ђенералу Михаиловићу, министру војске, морнарице и
ваздухопловства, који гласи: Организацију наше војске сам извршио и
формирао три одреда: Колашински (Косовска Митровица), Летећа
косовска бригада (Грачанички срез) и Шарпланински одред за јужно
____________
104)Младен Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946. Издање
108
Косово и јужну Метохију.105)
На основу информација које му је достављао капетан
Миладиновић и обавештајних података које је прикупљала служба
Врховне команде, где се на просторима Косова и Метохије истицао
поручник, Ратко Поповић, родом из села Грачанице, који је већ 1942.
године, крстарио простором Косова и Метохије и Врховној команди на
Равној Гори достављао обавештајне податке, ђенерал Дража
Михаиловић одлучује да на Косово и Метохију упути још школованих
официра Војске Краљевине Југославије, који би убрзали формирање
Равногорске организације и омасовили покрет у свим срезовима. Због
геополитичког положаја и великог значаја у Косовско-митровачки срез
послата су два официра: у Митровачки крај је послао артиљеријског
капетана прве класе Драгутина Милојевића, који ће формирати
Митровачку четничку бригаду, а у Стари Колашин, артиљеријског
поручника Будимира Добрића.
Поручник Будимир Буда Добрић био је пореклом из велике
породице Добрића из Старог-Ибарског Колашина, која је већином
живела у планинским селима Оклаце и Брњак. Његов отац Мартин је
био по професији учитељ и службовао је у селу Никољача, које се
налазило у дежевском срезу. Засновао је брак са Милентијом Бачанин
из села Врачево, такође из дежевског среза. Будо Добрић, као друго
дете у браку, а прво мушко, рођен је шестог децембра 1912. године у
селу Никољача. Рођен је у ратно време, непосредно после Првог
балканског рата, а убзо ће се догодити и Други балкански рат. Када је
1915. године, Аустроугарска монархија заједно са Немачком
окупирала Краљевину Србију, учитељ Мартин Добрић интерниран је
у Аустрију са више од 50.000 Срба, где нажалост, 1917. године, због
немогућих услова у логору, умире као један од 20.000 Срба који ће
окончати свој живот у логорима Аустроугарске. Тако је Будо Добрић
остао без оца, обавезу његовог подизања и школовања, преузима мајка
Милентија. Будо Добрић основну школу завршава у селу Никољача, а
гимназију уписује у Новом Пазару. У то време Будова старија сестра
завршава за учитељицу и добија посао у Тетову, где се пресељава цела
породица и Будо у Тетову, у школској 1929/30. године, полаже велику
матуру реалне гимназије у трајању од осам година. Исте године
уписује Нижу школу војне Академије Краљевине Југославије и исту
____________
105)Гојко Меденица, Четнички покрет на Косову и Метохији у време Другог светског рата,
сепарат објављен у Годишњаку Архива Косова за 1974-1975. годину, стр. 348-349.
109
завршава у периоду први октобар 1930, до првог октобра 1933. године.
По завршету Академије распоређен је на дужност у гарнизону
Љубљана. Био је млад, свестран и добар официр, који се активно бавио
смучањем и стрељаштвом и био члан соколских организација. Уписује
Вишу школу војне Академије и са успехом завршава 1939. године. По
завршетку школовања, као ђенералштабни артиљериски поручник
распоређен је на дужност водника артиљериског пука у гарнизону у
Колашину у Црној Гори, где га затиче Априлски рат 1941. године.
Пошто се командант Комског одреда, састава један пешадијски пук и
један артиљеријски дивизион, генерал Љубо Новаковић, није предао
непријатељу после капитулације Југославије, и поручник Будо Добрић
је успео да избегне заробљавање и да се пробије у Топлицу, где му је
у селу Бачване, поред Велике Плане живела тетка.106)
Одмах по добијању информација да се пуковник Дража
Михајловић није предао немачкој војсци и да је на Равној Гори
успоставио свој штаб и организује покрет отпора окупатору, пронашао
је прво Горски штаб бр. 12, непредате Југословенске војске за подручје
југоисточне Србије под командом Равне Горе, и прикључио се
Равногорском покрету. Штабом је руководио резервни коњички мајор
Добривоје Маринковић, учитељ из села Трњани код Алексинца, који
је у Априлском рату био рањен и пошто је избегао заробљеништво,
лечио се у Рибарској Бањи. „Ту је боравио заједно са групом
пријатеља, међу, којима су се налазили инжињер у ваздухопловству
Михаило Живић и четнички Војвода Милан Стефановић Парнавеја,
из Буковаче код Јагодине. На састанцима су се договорили да наставе
борбу против Немаца. По доласку ђенералштабног пуковника
Југословенске војске Драже Михаиловића на Равну Гору, мајор
Маринковић је успоставио прве везе са Командом Четничких одреда
Југословенске војске која га овлашћује за рад на прикупљању
официра, подофицира и редова за наставак борбе против Немаца и
поставља на дужност команданта Горског штаба бр. 12.“107)
Мајор Добривоје Маринковић је организовао народ за устанак
____________
106) Подаци о поручнику Буду Добрићу: Подаци из Картона личних и службених података
официра Министарства војске и морнарице, Војни архив Београд, фонд Војска Краљевине
Југославије 1921-1941. године, кутија 115, документ 32/6.
Младен Максимовић, Четнички Одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946. Издање
Pine Insland, IN, USA, 2001.године, страна 203.
107) Зоран Стевановић, Небојша Прокић, Александар Динчић, Добривоје Маринковић,
Равногорац у логорским жицама, идање Народног музеја у Нишу, фебруар 2012., стр. 5-6.
110
у Расини и долини Велике Мораве, претежно на левој обали, и у им
Четничке команде са Равне Горе. У име ове команде Маринковић је
издавао и наређења за мобилизацију, на којима је у заглављу стајало:
На основу овлашћења Врховне команде, а у позивима официрима,
подофицирима и војним обвезницима да ступе у четничке одреде,
стајала је и следећа напомена:
„Наша држава је у ратном стању са непријатељима и њиховим
савезницима. Вама као официру, (подофициру, редову), познато је да
сте положили заклетву Краљу Југославије Петру Другом и
Југословенској војсци. Према томе, дужност Вам налаже, да се без
обзира на прилике, одужите својој Отаџбини... Све остале
организације не одговарају Вашој заклетви. Неизвршење овога
сматраће се као издајство према Краљу и Отаџбини.“108)
Да ли је поручник Будо Добрић добио позив са оваквом
напоменом или се самоиницијативно јавио у Горски штаб бр. 12,
нисмо могли да утврдимо, али оно што је сигурно да је Будо Добрић,
као частан официр, своју заклетву Краљу и Краљевини Југославији
(Отаџбини) испоштовао у потпуности и одласком за Грчку после
завршетка Другог светског рата и четовања по ослобођеној земљи до
августа 1946. године, одбио сваки контакт и сарадњу са комунистима
и новом пролетерском и комунистичком влашћу у Србији и на Косову
и Метохији.
Горски штаб бр. 12 са командантом, мајор Маринковићем био
је смештен у Рибарској Бањи. Учествовали су у неуспелом нападу на
Крушевац. Остаће записано у историји да је први, из Југославије,
успоставио везу са Британцима на Малти, осмог септембра 1941.
године, и послао извештај Југословенској влади у избеглиштву, у ком
је прва реченица гласила: Југословенска војска у земљи постоји! О
свом раду на додељеној територији, деветнаестог маја 1942. године,
написао је опширан извештај Врховној команди ЈВуО. У извештају је,
између осталог, навео да: Штаб тих дана броји 56 људи, од којих је
било осам официра, међу њима и поручник Будо Добрић, три
подофицира, десет авио- механичара и тридесетпет редова.109)
На штаб су прво, по обичају мучки, ударили партизани,
дванаестог фебруара 1942. године. Иако је постојао фактор
изненађења, мајор Маринковић је успео да се одбрани и нанесе пораз
____________
108) Војни Архив, Београд, фонд, Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. кутија 99, док. 2/1.
109) Војни Архив, Београд, фонд, Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. кут. 99, док. 2/1-1.
111
партизанима. Пошто нису могли да га победе, комунистичко
руководство, преко својих веза код Немаца и Бугара, проказали су
место боравка Горског штаба бр. 12 којим је командовао мајор
Добривоје Маринковић. Бугари су трећег августа 1942. године у селу
Бољевац код Рибарске Бање, опколи штаб и већину чланова, што
убили, што заробили на челу са мајором Маринковићем. Поручник
Будо Добрић се спасао тако што је у време напада на штаб био на
извршењу задатка у другом селу са још једним потпоручником. Када
је мајор Кесеровић септембра месеца преузео Расински срез,
поручнику Буду Добрићу је наређено да се јави у Јаворски корпус.
Међутим, већ после десетак дана, двадесетдеветог септембра,
ђенерал Дража Михаиловић, обавештава мајора Ђурића да је све
наведене организаторе поставио за команданте бригада, али се међу
њима налази и име ђенералштабног артиљеријског поручника
Будимира Буда Добрића, који је постављен за команданта Колашинске
четничке бригаде.110)
Највероватније је да је поручник Будо Добрић у Колашин
стигао у другој половини месеца септембра и да је од својих рођака и
познаника дочекан срдачно. По родослову породице Добрић, Тодор
Добрић, Војвода Колашински, је био једно колено испред Буда, и Будо
Добрић био му је братанац (синовац), али га је Торор као школованог
официра Војске Југославије, са чином поручника, поштовао, ценио и
извршавао сва добивена наређења, али је својим познавањем ситуације
на терену и људи, као и својим искуством, тежио да му максимално
помогне по свим питањима организације, формирања бригаде и
командовања. Које поручника Добрића поставио за команданта
бригаде, у литератури постоји више верзија. Војислав Јевтимијевић
пише да је ђенерал Дража Михаиловић, двадесетдеветог септембра
1942. године, известио команданта Косовског корпуса, капетана Јована
Миладиновића, да је именовао команданте бригада по срезовима и да
је за команданта Колашинске бригаде поставио поручника Будимира
Добрића. С друге стране, Вучина Добрић у својој новој књизи пише:
„Оснивање Другог косовског корпуса није ишло лако. Иако је
касније био један од најбројних у Србији, у почетку Жика је био
упућен на четнике Старог Колашина да би мобилизацијом , углавном
избеглица са Косовско-метохијске и Ибарске долине и Копаоника,
____________
Војни Архив, Београд, фонд, Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. кутија 101,
110)
документ 24/2.
112
допуњавао корпус. Отуда потиче иницијатива из Врховног
штаба,долазак Буда Добрића, артиљеријског поручника, који је
одређен да изврши организацију Југословенске војске у свом родном
месту, и постављен за команданта Колашинске летеће бригаде. По
овлашћењу Драже Михаиловића, командант Косовског корпуса
Миладиновић, двадесетдеветог септембра 1942. године, извршио је
постављење...
По доласку генералштабног поручника, Будимир Добрић
формира Колашинску бригаду по упуству Генералштаба
Југословенске војске и морнарице у Отаџбини, два батаљона (Први и
Други), а у батаљонима три до пет чета, као и пратећа чета у одреду
(бригади). За команданта првог батаљона постављен је Тодор Добрић,
а за команданта Другог батаљона Милија Цветнић, учитељ из Варага.
У штаб одреда (бригаде), постављају се Милисав Томовић из Вељег
Бријега за начелника бригаде, а свештеник Радуле Божовић постаје
војни саветник.“111)
Постављење попа Радула Божовића, за војног саветника, како
пишу неки историчари и хроничари, сматрамо да није у складу са
његовим образовањем и искуством. Радуле Божовић је завршио
Богословију у Призрену и од 1932. године је обављао дужност
свештеника у Старом Колашину, са матичном црквом у Дубоком
Потоку. Није имао никакво војно образовање нити борбеног искуства,
па би тешко могао да војно саветује поручника Буда Добрића, који је
завршио и Нижу и Вишу школу војне Академије. Вероватно је
дужност попа Радула Боживића, била: војни свештеник, како се сам
потписао на једном документу, који је народ Севера Косова и
Метохијског подгора, што је била зона одговорности Другог косовског
четничког корпуса, упутио Врховној команди ЈВуО и ђенералу Дражи
Михаиловићу.
Писање Милослава Самарџића, једног од најбољих познаваоца
историје Равногорског покрета, уноси нове недоумице по питању
датума доласка поручника Будимира Добрића у Стари Колашин. У
разјашњавању термина када су разоружани последњи команданти
Косте Пећанца, а то су били Машан Ђуровић, Војвода Ибарски и
потпуковник Момчило Матић, Самарџић пише:
„Чуди ме да Машан још живи, писао је Дража капетану Брани
____________
113
Петровићу, команданту Јаворског корпуса, трећег септембра
1942. године, тражећи од њега да што више ојача јединицу поручника
Буде Добрића из састава Другог косовског корпуса, да би смо и са те
стране имали опкољавање Машана.“112)
Поручник Будо Добрић, је можда већ био стигао почетком
септембра у Колашин, или је био на путу ка њему, али Други косовски
корпус у овом термину још није постојао нити је Дража био издао
наређење за његово формирање. Нисмо могли да утврдимо како је
дошло до грешке.
Како је новоформирана Колашинска четничка бригада,
покривала простор Старог Колашина, у својој књизи описује Будимир
Вучинић: „Бригада је подељена по ранијој територијалној подели
Колашина. Првим батаљоном, састављеним од бораца са реона бивше
општине Беримске и деловима неких села Рибаричке и Рајетићке
општине, као и Рогозне, командовао је Војвода Тодор Добрић и
задужен је за дејства у северном делу Колашина, а Другим батаљоном,
састављеним од бораца бивше Радичпољске општине и нешто
избеглица из Истока и Србице, командовао је Милија Цветнић, учитељ
из села Вараге, до тада проверени патриота и борац за права
Колашинаца, са дејством на јужном делу, а нарочито према реону
Дренице, одакле су далазиле највеће претње. Милија Цветнић уживао
је углед као просветни радник, и са везама које је остварио преко свог
старијег брата Милована, који је био председник општине Радич Поље
и млађег брата Марка, који је држао хан у Чабри, успевао да одржава
комуникацију са великим бројем Колашинаца и тиме их укључује у
своју јединицу, припремајући и обучавајући их.“113)
Људство целе бригаде се претежно држало леве стране реке
Ибар и села која су гравитирала ка планини Рогозни. Команда бригаде
и пратећа чета су најчешће мењали места и кратали су се и са једне и
друге стране венца планине Рогозна: почевши од Јошанице у Долини
Ибра, на левој страни, преко Војмислића, Кобиље Главе, Зећевића,
Бабудовице, Бурлата, Рајетића, Прагова, Опова, Берберишта, Дубоке и
других села на Рогозни. У току зиме 1942. на 1943. годину, на
Праговима су биле изграђене земунице где је био смештен штаб
____________
112) Милослав Самарџић, Генерал ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ и општа историја четничког
покрета, друга књига, издање Погледи, Крагујевац 2005.године, стр. 269.
113) Будимир Вучинић, Стари Колашин кроз векове, издавач: Удружење писаца Поета Београд,
114
бригаде и пратећа чета (штабна чета). Први батаљон са Војводом
Тодором Добрићем, најчешће је био смештен око села Бубе и села која
се протежу западно, уз реку Ибра: Горње Вараге, Клечке, Врановиће,
Бање и друга села. Други батаљон имао је главни пункт у школи у
Лучкој Реци, али су повремено боравили у Вељем Бријегу,
Придворици и селима која су према венцу Рогозне. На иницијативу
Тодора Добрића, Војводе Колашинског, а ради заштите, повише села
Брњака биле су изграђене три земунице у којима су боравили борци
Првог батаљона. Једна земуница се налазила у месту Јела-Долови.
Пошто је у току зиме у селима Брњак, Пресека, Добриће, Поповиће,
било Арнаута и Бошњака који су дотерали стоку на зимску исхрану у
ове крајеве, четници су се морали опрезно и претежно ноћу кретати да
неби били откривени.
Колико је Будо Добрић, као школовани официр, допринео
побољшању организације и дициплине Колашинских четника, види
се из писања Миломира Ј. Добрића:
„По доласку Буда Добрића и по успешном формирању
Колашинске четничке бригаде, његово постављење за команданта
имало је у много чему позитивног напретка у раду четничког покрета
у Ибарском Колашину, што се брзо и осетило. Он, са веома
поштованим људским особинама и карактеристикама, са високим
војно стручним образовањем и знањем, исказао се као личност и војни
старешина који је тада добро дошао у крај својих предака, а чак за
многе био је стварно неопходан. Својим непосредном активношћу
доприноси да јединица поприма колико-толико војно стручно
обележје и вредност, а борци што бољу ратну вештину.
Од првог дана се наметнуо као прави и неопходан старешина.
Старешински однос између њега и Тодора, сасвим сигурно био је на
високом, а за поједине односе на највишем нивоу. Ретко је ко као он за
кратко време , веома успешно упознао Тодорове људске и ратне
способности и вештине и његов старешински ауторитет, његов углед
и поштовање од самог народа и Колашинских бораца. Између њих
никада није долазило до већих неспоразума и неслагања. Разлике међу
њима било је у идеолошкој сфери, а не у српском патриотизму и
родољубљу...“114)
____________
Миломир Добрић, Тодор Д0брић, Војвода Ибарског Колашина, издање Комино траде Ања,
114)
Краљево, 2011. године, стр. 83.
115
После оснивања Колашинске четничке бригаде, јесен и зима
1942. на 1943. годину прошли су у релативном затишју и између
четника са једне, и Шиптара и Бошњака са друге стране, није било
већих оружаних сукоба и борби. Многи Колашинци су се са пушкама
враћали у своја села. Смештали у незапаљене куће и помоћне објекте
и дању вршили расчишћавање својих кућних огњишта и ливада и
припреме њива за пролећну обраду. Непријатељске наоружане банде
су знале да се села чувају са наоружаним стражама и избегавале су
оружане сукобе. Али и даље, Шиптари и Бошњаци су правили планове
за велики напад и поновно протеривање целокупног становништва
Старог Колашина.
Што се тиче персоналног састава Колашинске четничке
бригаде, у доступним архивима нисмо успели да пронађемо спискове
јединица. Архива Другог косовског корпуса је два пута заплењивана.
Први пут су архиву заробиле јединице Пете крајишке дивије приликом
проласка Оперативне групе дивизија преко Рогозне, Ибра и
Копаоника, што је у свом дневнику забележио командант дивизије
Милутин Морача: „У ноћу четврти на пети август извршли смо покрет
на просторију села: Граничани-Лозно-Јелакце. У Граничанима
заплијењена је архива четничког команданта Боже Марковића,
(погрешно је име, ради се о капетану Живојину Жики Марковић,
команданту Другог косовског четничког корпуса, чији је штаб са
приштапским јединицама био смештен на превоју Локвице,
непосредно поред Граничана до поласка за Топлицу по наређењу
ченерала Драже Михаиловића, двадесеосмог јуна 1944. године), и
доста материјала међу којим: 20.000 комада муниције 7,9 мм, 120 мина
за тешки Бацач, 30.000 комада француске пушчане муниције. Пушчану
муницију француског поријекла смо уништили.“115)
Други пут је архива заплењена приликом ликвидације мајора
Жике Марковића, који је чин добио после борби у Топлици,
двадесетчетвртог јуна 1945. године, што је забележено у: Изводу из
операцијског дневника Бригаде Народне Одбране за Космет од 26.
јануара до 5. јуна 1945. године.
„27. јун 1945. године: Оделења трећег батаљона наше бригаде
заједно са оделењима ОЗН-е убиле су чувеног четничког организатора
и вођу, команданта Другог косовског корпуса Жику Марковића са још
____________
115) Милутин Морача, Ратни Дневник, издање ВИЗ ЈНА: Војно дело, Београд 1962. године.
116
три друга, доку су ухватили живог његовог обавештајног официра са
архивом. Жика је убијен у Колашину.“ 116)
У овом малом цитату, има много нетачности, тачно је само да
је убијен мајор Жика Марковић, сви остали подаци су нетачни. По
данас доступним документима и казивањима, Жику Марковића убила
је вереница, учитељица Наталија Виријевић, у јутарњим часовима, на
дан свадбе, двадесетчетвртог јуна 1945. године. Тога дана је била
недеља и велики православни празник: Силазак Светог Духа на
Апостоле, Духови Тројице. Наталија јесте била четнички обавештајац,
али је заврбована од стране ОЗН-е и припремљена да изврши атентат.
Као вереница стекла је Жикино поверење и променила му комплетно
обезбеђење, тако да са Жиком нико није страдао, а лажни пратиоци су
вероватно хапшени ради процедуре. Марковић је убијен на северној
страни Млијечњака, планиског врха другог по висини на планини
Рогозна, где је била граница немачке окупационе зоне и место убиства
је припадало Дежевском срезу. Оделења Бригаде народне одбране су
стигла тек сутрадан, на Духовни понедељак. Наталију је скривао
Србин из села Смилов Лаз, кога је ОЗН-а уцењивала због сина који је
био у четницима, али му то није помогло јер су му комунисти
стрељали сина. Жикини борци нису били другови, већ: Браћа,
православни Срби! Друг који је био одговоран за вођење Операцијског
дневника је све то уписао на Духовни уторак и ставио датум:
двадесетседми јун. Сутрадан је тело однешено у Грачаницу, код
манастира, на православни празник Видовдан и велики народни Сабор
и после тога телу се губи сваки траг, вероватно је закопано на
непознатом месту. Документација је била код Жике, а обавештајни
официр вероватно је учитељица Наталија Виријевић, коју су другови
комунисти за награду, као православку и протину ћерку удали у
Албанију, за шиптарског официра.
Покушаћемо да извршимо реконструкцију персоналног састава
јединица бригаде, по документима која смо користили у овој књизи и
одређених сведочења. Бројно стање бригаде је било променљиво,
мањи број људи је био под оружјем, распоређен у групама, док је већи
део бригаде живео са својим породицама и Колашинска четничка
бригада је била најбројнија пре и током Другог напада на Стари
Колашин, када је бројно стање било око 800 старешина и бораца.
____________
116)Војни Архив, Београд, фонд: Народноослободилачка војска Југославије, 1941-1945. године,
кутија бр. 223, док. 1/1-7.
117
Основне три групе Колашинске четничке бригаде биле су: Команда
бригаде са приштабским јединицама, Први и Други батаљон били су
логистички независни, што значи да су сами месили хлеб и кували
храну и обезбеђивали друге материјане потребе.
По упуту бр. 5 од четрнаестог фебруара 1942. године, који је
прописао ђенерал Дража Михаиловић, четничка бригада је имала
Команду и штабну чету у коју су улазили радиотелеграфиста, теле-
фониста, курири и ордонанси (пратиоци). У Колашинској четничкој
дужности на овим дужностима су били распоређени: поручник Будо
Добрић, Милисав Томовић, поп Радуле Божовић, Алемпије Лемпо
Михајловић, Радојко Добрић, Јордан Добрић-Белко, Вукић Дурутовић,
Радојица Краговић, Вукоје Миловановић-Докић...
Батаљон је имао команду, оделење везе и 2-5 чете. У Првом
батаљону су били: Тодор Добрић-Војвода Колашински, Радојко
Мијачић, Светозар Мијачић, Миро Мијачић, Јарго Јеремић, Милисав
Леповић, Давид Утвић, Василије Јанковић, Мицо Милић, Богдан
Поповић-Белко, Младен Максимовић, Драго Поповић, Радомир
Аврамовић, Милија Утвић, Огњен Утвић, Велимир Станић, Голуб
Станић, Максим Поповић, Трајко Дурутовић, Вучина Поповић, Матко
Леповић, Јарго Станић, Недељко Добрић, Милисав Ђуровић, Богдан
Костић, Велимир Добрић, Вукоман Трифуновић, Петроније
Милутиновић, Бранко Милић, Рајко Јеремић, Васко Јаковљевић,
Радован Аксентијевић, Чедомир Станић, Милош Савић, Василије
Мутавџић, Обрад Радивојевић, Стојан Призренац, Мијат Леповић,
Григорије Вукајловић, Радоје Радојевић, Спиро Радојевић, Радоје
Леповић, Милан Дишовић, Рафо Потрић, Саво Утвић, Тихомир
Ђурић, Доле Ђусић, Станоје Бишевац, Јосиф Красић, Марко Јеремић,
Рајко Добрић, Протка Кокерић, Миро Костић, Чедо Леповић, Милко
Ђукић, Милан Утвић, Трајко Димитријевић, Мирко Илић, Милош
Миљковић, Вукоје Јеремић, Мато Бојовић, Вукајло Јеремић, Милић
Јовановић, Јордан Маринковић, Мићан Марковић, Гаврило Радојевић,
Сталета Луковић, Александар Луковић, Вуксан Бојовић-Вуксо,
Владимир Милојевић, Заро из Пероша, Милан Васиљевић, Миленко
Јовановић, Радојко Костић, Никодин Пантовић, Светозар Ђукић, Тодор
Чукић, Тома Марашевић, Рајко Вранић, Вилотије Бојовић, Добрија
Луковић, Апостол Гвозденовић, Симо Пантовић, Александар Чукић,
Ратко Бојовић, Данило Ђиновић, Божо Мијовић, Ратко Ђусић, Васко
Димитријевић, Драго Миленковић, Апостол из Јавора, Ћачо из
Табалија..
118
У Другом батаљону били су: Милија Цветнић, поп Милан
Поповић, Драгутин Јакшић, Данило Цветнић, поп Благоје Божовић,
Миладин Радосављевић, Радојица Гаљак, Миленко Цветнић, Радоња
Божовић, Вукмир Јакшић, Милисав Миленковић, Милосав Божовић,
Радоје Недељковић, Драго Томовић, Миљан Петковић, Светислав
Гаљак, Веља Недељковић, Владимир Веселиновић, Владо Радојковић,
Јаблан Миливојевић, Драго Васиљевић, Рако Стојановић, Ранко
Томовић, Јанко Вучинић, Милан Ракић, Миладин Павићевић, Шпиро
Јакшић, Вукајло Михајловић, Јоко Стојановић, Косто Соврлић, Јордан
Михајловић, Рале М. Влашковић, Драгутн Божовић, Бошко Чукић,
Богосав Михајловић, Рале В. Влашковић, Светислав Виријевић,
Богосав Виријевић, Григорије Мојсиловић, Борисав Минић, Саво
Чукић, Данило Влашковић, Милован Симовић, Милан Гаљак, Цветко
Ракић, Недељко Влашковић, Владимир Радосављевић, Милован
Живковић, Вукмир Миљић, Вукић Влашковић, Радосав Милетић,
Стеван Мојсиловић, Давид Гаљак, Саво Кошанин. Новица Влашковић,
Аксентије Мојсиловић, Цветко Влашковић, Јанко Стевановић, Грујо
Башчаревић, Коста Катић, Милисав Башчаревић, Вукоје Божовић,
Драго Васиљевић, Милисав Спасојевић, Живко Влашковић, Будимир
Радуловић, Драган Соврлић, Чедомир Марковић, Миладин Јакшић,
Вукоје Вучинић, Миладин Радосављевић, Филип Димовић, Недељко
Марковић...
У штабу и приштабским јединицама Другог косовског
четничког корпуса били су: Бранко Михајловић, Живко Јакшић,
Радивоје Гаљак, Недељко Радовановић...
Једно од питања које септембра 1942. године није уопште
покретано је: Рад школа у Старом Колашину! Наиме, у првом нападу
на Стари Колашин, све школе у Колашину су похаране, оштећене и
запаљене. „У том варварском налету школе су биле прве на удару.
Доживеле су велика разарања, паљења и пљачкања. Потпуно су
изгореле школске зграде у Зубином Потоку, Брњацима, Зупчу,
Црепуљи и Рујишту. Школске зграде у Лучкој Ријеци, Вељем Бријегу,
Бубама, Ковачима и Јунацима, нису уништене у потпуности, али су
биле видно оштећене. Од школског инвентара, библиотеке и школског
архива није остало ништа. Ниједна школа у Колашину у току Другог
светског рата није радила ни дан. Дечији глас замукао је за све четири
године рата.“117)
____________
119
О нераду србских школа у Старом Колашину у току Другог
светског рата, пише и хроничар родног краја Будимир Вучинић. „Од
прве паљевине Колашина, односно од двадесетседмог септембра 1941.
године ни једна српска школа није радила, делимично због тога што су
све порушене, а делимично због безбедности, мада ни полазника није
било много, јер су деца и даље у другим крајевима, далеко од
Колашина.“118)
4.- Формирање Другог косовског четничког

корпуса и капитулације Италије.
Већ са првим знацима пролећа 1943. године, крајем марта,
капетан Живојин Жика Марковић, са двадесетак старешина и војника
из Јабланице долази на јужне падине копаоничког масива и на превоју
Локвице, седамнаест километара северо-источно од места Лепосавић
почиње са оснивањем Другог косовског четничког корпуса. Други
косовски корпус – Горски штаб 193. обухватао је срезове: Косовско-
митровачки, Пећки, Вучитрнски, Лапски, Источки и Дренички. Пре
формирања истог, на територији постојала је само делимична
организација Драже Михаиловића у појединим срезовима коју је
спровео Први косовски корпус. Организацију у косовскомитровачком
срезу спровео је капетан прве класе Драгутин Милојевић, још крајем
1942. године, а у Старом-Ибарском Колашину поручник Будимир
Добрић.119)
Други косовски четнички корпус формиран је на северној
граници своје територије одговорности, са седиштем штаба у
Локвицама, на јужним падинама Копаоника, обухватајући
северноисточну границу Косова, са делом Ибарске долине и Старог-
Ибарског Колашина. Већина зоне одговорности, која је Жики
Марковићу додељена од стране ђенерала Драже Михаиловића била је
насељена Шиптарима и у италијанској окупационој зони, тако да
боравак четника на овој територији није био могућ, није се могло
опстати због Шиптара. Командант Првог косовског корпуса, капетан
Јован Миладиновић, дана једанаестог новембра 1942. године, наредио
____________
119) Прим.др Павле Милошевић Југословенска војска у Отаџбини 1941-1945, издање Српска
Либерална Странка, Београд 2005. године, стр. 168.
120
је тадашњем команданту Грачаничке четничке бригаде, капетану
Живојину Жики Марковићу, да са подручја Лапског (Подујево),
Вучитрнског и Косовскомитровачког среза реорганизује четничку
организацију и формира Други косовски четнички корпус. Пошто је
Жика Марковић, који је био командант Грачаничке четничке бригаде,
желео да са собом поведе у нову јединицу већи део команде и
приштабских јединица, дошло је до сукоба између њега и капетана
Миладиновића, који је захтевао од Драже Михаиловића да капетан
Жика Марковић не буде поставњен за команданта корпуса у
формирању и оптужио га да са поручником Лазаром Милосављевићем
подло врбује људство постојећег корпуса, чији штаб жели да
растури.120)
Када је дошао на Копаоник, осим малобројног људства које је
повео са собом, капетан Жика Марковић, највећу помоћ имао је од
Колашинске четничке бригаде и њеног команданта, поручника Буда
Добрића. Митровачка четничка бригада, у то врема са командантом,
поручником Миодрагом Мишом Поповићем била је под командом
Првог косовског корпуса, а Дукађинска четничка бригада, тада са
командантом Ралетом Вулићем била је у саставу Расинског четничког
корпуса.
За обичног сељака са простора Старог Колашина, Ибарске
Долине, Вучитрна и Лаба, главна угроженост није долазила од
немачког окупатора, него искључиво од Арнаута и Бошњака, који су
били подржавани од Немаца. Арнаутски сан о Великој Албанији је био
покретач великих таласа зулума и терора над Србским народом.
„Повремени сукоби четника са албанским жандармима само су
појачавали уверење избеглица да им је право место међу четницима.
Други их нико није позивао у: борбу против Турака, као су онда
називани Албанци и Муслимани...
Појавом Другог косовског четничког корпуса на Копаонику
повећава се присуство четника на простору око Бањске, поготово на
Рогозни.“121) Повећање броја четника који су боравили уз линију
раздвајања Немаца и Италијана, није се никако уклапала у шиптарску
стратегију за стварање Велике Албаније. Период од формирања
____________
121) Војислав Јевтимијевић, Северно Косово, кроз историју до краја XX века, издање
Службеног Гласника, Београд 2008. године, стр. 255.
121
Другог косовског корпуса до капитулације Италије, био је релативно
миран, без већих сукоба са Арнаутима и Бошњацима. Мање наоружан
групе са одређеним командиром из састава Колашинске четничке
бригаде су боравиле на просторима Копаоника, са улогом заштитнице
Другог косовског корпуса. Жика Марковић је многим Колашинцима
нудио да уђу у састав штаба корпуса, али је већина њих то одбијала са
изговором заштите својих породица у Колашину, освете погинулих
припадника својих чланова породице и покушаја да обнове своја
домаћинста. Штаб корпуса су у већини попунили припадници
расформиране Вучитрнске четничке бригаде који су због притиска
Шиптара морали да се иселе са простора Вучитрнског среза и остаци
Ибарског четничког одреда, капетана Машана Ђуровића, Војводе
Ибарског, који ће под командом потпоручника Михаила Закића
формирати Јуришну чету. Од једног дела бивших Машанових бораца,
почеће да се формира Ибарска четничка бригада, тако да ће обавезе
Колашинске бригаде према штабу корпуса бити све мање.
Други косовски четнички корпус је покривао велики простор.
Поред Косовскомитровачког, Вучитрнског и Лапског среза, који су
наредбом о оснивању Другог косовског корпуса, штаб корпуса је
настојао да се повеже са Дреничким, Источким и Пећким срезом који
се налазе на северу Метохије. Треба напоменути да се 1943. године, у
саставу Косовскомитровачког управног округа налазио и
Новопазарски срез са седиштем у Новом Пазару и Студенички срез са
седиштем у Рашкој. У неким својим белешкама које се налазе на
полеђини званичних докумената, капетан Жика Марковић помиње
Ђаковички, Ораховачки, Суворечки и Призренски срез. У истим
белешкама помињу се везе и за одређене срезове у Албанији.122)
Капетан Жика Марковић, је настојао да успостави везу са свим
метохијским срезовима преко пешадијског поручника Рајевић
Милорада, кога је пуковник Дража Миаиловић поставио за
команданта Метохије. Поручник Рајевић је рођен у Пећи и завршио
је државну трговачку Академију и школу резервних официра за
пешадијске и артиљеријске официре. По завршетку школе за резервне
официре двомесечно стажирање за произвођење у чин резервног
официра извршио је у Митраљеској чети трећег батаљона Двадесет-
четвртог пешадијског пука у Новом Пазару, Војске Краљевине
____________
122)Војни Архив, Београд, фонд, Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. године, кутија 111,
документ 15/4-1.
122
Југославије. Седамнаестог децембра 1932. године произведен је у чин
резервног пешадијског потпоручника, а двадесет осмог јуна 1937.
године унапређен је у чин поручника. Рат га је затекао у родном граду,
Пећи са распоредом у Косовској дивизији. Избегао заробљавање и
приступио покрету Драже Михаиловић.123)
Време релативног затишја и примирја без већих оружаних
сукоба, оба штаба: Другог косовског корпуса и Колашинске четничке
бригаде користили су да образују и среде документа мобилизације и
попуне јединица, како је то наређивала Врховна команда ЈВуО и
ђенерал Дража Михаиловић. На овим просторима у то време није било
партизанских јединица и православни народ се окупио око јединица
Југословенске војске у Отаџбини, тако да нека посебна и велика
пропаганда није била ни потребна. Радило се и на организацији
Равногорских одбора по селима и општинама севера Косова и
Метохије и евидентирање борбено способног и обученог људства за
попуну јединица Другог косовског четничког корпуса. Равногорски
одбори који су припадали Организацији Драже Михаиловића,
организовали су се тако да је свако село и насеље имало Равногорски
одбор величине од три до седам чланова, док је општина у односу на
укупан број села и насеља имала одбор величине од двадесетпет до
тридесетпет чланова. Сеоским одборима руководио је Општински
равногорски одбор, док су Општински одбори били подчињени
команданту округа, кога је одређивао командант корпуса надлежног
за округ, а кога је постављао пуковник Дража Михаиловић. Командант
Косовскомитровачког округа био је резервни мајор Драгољуб
Радојевић, који је био заменик капетана Жике Марковића. Без обзира
на велике хвалоспеве комунистичке историје, комунисти су се били
разбежали са простора Косова и Метохије и није постојао никакав
њихов организовани рад на овим просторима, а посебно у Старом
Колашину. Број сипатизера комуниста могао се пребројати на прстима
руку. И тако малобројни били су припадници четничких јединица, где
су живели у складу са православљем и канонима Српске православне
цркве. Присуствовали су литургијама, љубили руке свештеницима
који су били у четничким јединицама и заклињали се Краљу и
Отаџбини.
О томе колико се променио, на боље, војнички живот
____________
123)Војни Архив, Београд, фонд, Војска Краљевине Југославије 1921-1941. године, кутија
1493, документ 617.
123
Колашинских четника, после доласка капетана Жике Марковића и
формирања Другог косовског корпуса, пише у својој књизи Младен
Максимовић:
„Жика се сместио на Локвице, на Копаонику. Сви четнички
одреди, без обзира како су се до тада звали, подпадали су под Други
косовски корпус. Жика је био изваредан официр, веома добар
говорник и организатор који је знао како да сарађује са народом. На
Локвицама је подигао пекару и кухињу и уредио друге ствари. Тада је
код нас на Копаоник, из авиона, бачен Џорџ Мур и наредник
Даниловић.124)
Даниловић, (Максимовић због дугог времена греши у
презимену наредника), је био стари југословенски дезертер. Ради
знања језика Енглези су га послали нама. Ето, кога и какве су нам
наши савезници слали. Џорџ Мур је прилично знао српски језик.
Одмах смо добили неколико транспорта падобраном са оружјем и
муницијом, два брдска топа, одеће и новца. Корпус се добро снабдео
и опремио.“125)
До Шиптара и Бошњака су вероватно дошле вести о дотурању
савезничке помоћи и бољем наоружању четника, који су наоружани
чували села Старог Колашина, али су они и поред избегавања већих
оружаних сукоба, ковали планове, да терором и зулумима изазову
Колашинце на велики сукоб, где би им задали одлучујући ударац и
поново раселили. Надали су се да ће им немачки и италијански
окупатор поново помоћи као и приликом Првог напда на Колашин, у
јесен 1941. године. Прва прилика им се указала већ маја месеца, исте
године, када је неки Шиптар случајно налетео на четничке колибе у
Боровњаку, изнад села Добриће у Брњаку.
„То је био Садик из Сушице, из Метохије. Његов син Шабан и
брат Елез, купили су у селу Добриће од Јоксима и Николе сено за
стоку, где су и становали. Сено за стоку куповали су многи Шиптари
из Метохије у Брњаку, за жито, јер многи Брњачани нису имали стоку
за потрошњу сена, пошто им је опљачкана 1941. године. У том
интересу четници нису постављали питање, иако су знали да ће бити
____________
123) Ради се о капетану Џорџу Муру и нареднику Данилу Белићу, који су са капетаном Вајдом
и наредником Џорџом, двадесетог априла 1943. године, из авиона спуштени на падине
Копаоника и чинили су британску војну мисију у Расинском четничком корпусу и Другом
косовском четничком корпусу.
124
изложени искушењу, што се и десило. Нико те Шиптаре није дирао,
иако су имали по 60-100 оваца, десетак говеда и коња на зимовању.
Кад су се у пролеће Шабан и Елез, са стоком одселили, остала
им је једна крава са телетом. После пет-шест дана, Шабан је преко
планине дошао и узео краву, задржавајући се два-три дана у селу. У
међувремену, када је отац Садик, иначе председник општине у Истоку,
дознао да му је син отишао сам преко Мокре Горе, уплашио се за њега
и кренуо преко планине за њим. Не знајући прави пут за Добриће,
налетео је на четничке земунице у Боровњаку. Кад су четници видели
да их је Шиптар открио, одлучили су да га убију и затуре траг, што су
и учинили. (Била је то грешка, јер како се касније дознало, Садик је
био један од добрих шиптарских домаћина). Кад му је син стигао у
Сушицу, видео је и он да ће му отац налетети на четнике. Сакупио је
четири-пет својих другова и са коњима преко Дрена, Црепуље и
Чечева дошао тријумфално у Брњак, пуцајући пушком и
узнемиравајући становништво Брњака. Речено му је да му отац није
долазио у село Добриће. Вратио се са својом бандом кући, а тамо му
оца није било. Одмах су знали шта му се могло десити.
Садика, који је пошао у потрагу за сином пресрела је четничка
патрола на преслу у Мокрој Гори. Спровели су га у четничку колибу
која је направљена у Брњаку. У колиби је био командант четничког
батаљона Тодор Добрић, коме је патрола предала Садика јер је видео
где су четничке земунице. Нису смели да га пусте на слободу да их не
би издао. Убили су га код Црвеног Крша на Мокрој Гори и закопали
код Савине воде и тако му затурили сваки траг, јер су знали да ће им
се Албанци светити. У другом нападу Шиптара на Брњак пронашли су
закопано Садиково тело.
Пошто су четничке земунице откривене, одмах се знало за
одмазду и четници су се одселили за Рогозну у колибе Копиловића.
Нико у Брњаку није знао шта се десило, све је нормално радило у
пољима, као да неће доћи ни до какве потере Шиптара. У другој
половини маја 1943. године, група од 200 до 300 Шиптара на челу са
барјактаром Цољем, обучена у италијанску војну униформу, кренула
је преко Мокре Горе у потрагу за убијеним Садиком. Пошто су све
претражили, а и нашли мртвог Садика, упали су изненада у Брњак.
Неколико дана су чинили велике зулуме над становништвом Брњака.
Многи су успели да побегну. У тој хајци ухватили су 30-40 људи, које
су држали под стражом у Основној школи у Брњаку. На све могуће
125
муке су их стављали, те су неки имали тешких последица од батина.
Та оргијања по Брњаку и Оклацима трајала су десетак и више дана. За
освету су убили: Нестора Добрића, Владимира Добрића и Арсенија
Добрића из Оклаца и још једног младића из истог села. Радивоја
Поповића, угледног старијег домаћина који је имао велика познанства
са угледним Шиптарима у Метохији, одвели су жива и зверски га
убили у Метохији. Запалили су четничке колибе-земунице и вратили
се назад са осећањем да су осветили свог суграђанина. Нису наишли
на отпор, јер је тадашња логика четника била да се не изазивају већи
сукоби, због већих и трагичнијих последица по становништво.“126)
Да се терор и зулуми према Србском народу од стране Шиптара
и Бошњака, у првој половини 1943. године, повећавају, бележе и
документа окупаторских снага. О овим дешавањима у својој
докторској дисертацији пише Ненад Антонијевић:
„И Немци су у неким својим извештајима наглашавали да: на
Косову Шиптари тлаче српско становништво!, констатујући да та:
чињеница иде у прилог пропаганди Драже Михаиловића! Херман
Нојбахер, специјални изасланик немачког Министарства иностраних
послова за Југоисток, наглашава у својим мемоарима да су Шиптари
пожурили да протерају што више Срба из дела Косова и Метохије који
су анектирали, па су чак за исељавање узимали: пристојбу у злату!
Милан Недић обратио му се с молбом да заштити Србе, па је Нојбахер
инсистирао да прогон престане. Пошто је његова интервенција остала
без резултата, припретио је оставком. Наводно, касније је Џафер Дева
интервенисао, али и поред тога, Нојбахер на крају закључује да: је
ипак још од 1941. године било учињено много зла Србима! Италијани
су, јула 1943. године, у једном обавештајном извештају указали како се
појачала: теденција дивљања шиптарских власти против српског
елемента! Три дана раније, команда Девете италијанске армије
извештавала је како је једна делегација Срба из Села Башче, у пећкој
префектури, тражила од војних власти интернирање сопствених
породица у циљу обезбеђења.“127
Једино село са именом: Башча, на просторима Косова и
Метохије је засеок Брњака, који је тада био у италијанској окупационој
____________
дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. године, стр. 306.
126
зони, у ненпрефектури Србица, која је подпадала под префектуру Пећ.
Да ли су Срби из Брњака, тражили од италијанског окупатора
интернирање сопстених породица нисмо успели да утврдимо, иако је
вероватноћа оваквог поступка велика, после терора барјактара Цоља
и његових наоружаних људи и стрељања мушкараца из села Бубе и
Горње Вараге, на месту где се Варашка река улива у Ибар. Постоји и
село са именом Башча у Рожајском срезу, али оно није припадало
Пећкој префектури. Посебно су села Брњак и Оклаце са својим
засеоцима били на удару Шиптара и Бошњака у току 1943. године и
готово свакодневно су вршена матретирања и злочини над
становништвом ових села.
Међутим, после десетак дана, јуна месеца 1943. године,
шиптарски жандарми подржани вунетарима и њихове вође, из два
правца: Вучитрна и Косовске Митровице, уз реку Ибар, и из
Метохијског подгора, преко Мокре и Старе планине, крећу у Колашин,
да чине зулум и протерују србско становништво. Да би постигли
фактор иненађења, марш су обавили ноћу и ујутру су били на левој
страни реке Ибар у селима на јужним падинама планине Рогозне.
Група из правца Косовске Митровице, јачине око 150 наоружаних
људи, преко Сувог Дола и Чабре стигла је до Зубиног Потока, потом
је путем стигла до места где се Лучка река улива у Ибар и онда су
скренули десно и Бабудовачком реком стигли у село Бубе које се
налазило на граници окупационих зона. Вук Ђорђевић се сећа ових
догађаја:
„Био сам ту у селу када су Шиптари јуна 1943. године, из
правца Колашина дошли у Бубе. Цео Колашин су ноћу прешли и
стигли овде пред саму зору. Блокирали су наше три куће, које се налазе
у средишнем делу Буба. На спавање су ухватили мога деду Обрада
Ђорђевића и његове синове Сталету и Светозара, комшије
Милосављевиће и Сталету Михајловића из Пресјеке, сестрића мога
деде, који је овде побегао да се сакрије од Шиптара. Ухватили су и
Вилимона Милосављевића и његовог шурака Милоша Аврамовића из
Ћуковца, који је такође, побегао од Шиптара. Такође су ухватили и
Јаблана Милосављевића са синовима Милорадом и Новицом. Када је
свануло, повезли су их и одвели у други део села где су ухватили
Стојка Марковића, Јаша Михајловића и Миленковић Спира. Све су их
повезали у низу и одвели у правцу села Горњих Варага. У Варагама су
блокирали једну кућу из које је кроз прозор искочио човек и побегао
127
им у један поток из кога је пуцао на њих, и убио два Шиптара, док
није и он погинуо.
Шиптари су направили носила, а ови наши су, до улива
Варашке реке у Ибар, носили те убијене Шиптаре. Ту су, везане једног
за другог, побили људе које сам набројао. Само је остао жив Сталета
Михајловић из Пресјеке. Један Шиптар се поврнуо да га: добије
(вероватно докрајчи како се модерно каже: овери!), али га је други
Шиптар гурнуо и рекао му: Он је готов, немој да трошиш муницију!
То је Сталета испричао кад је дошао кући. Излечио се и касније умро
природном смрћу. Ја сам ту био и гледао сам, кад су их везивали и кад
су их одвели. То јутро је била велика магла. Што кажу, прст пред око
се није видео. Тек после подне, око три сата магла се подигла.
Шиптари су журили по тој магли, да их ко не види, да се не би
организовала одбрана. Убијени су сахрањени тек трећи дан.“128)
Као што се види Шиптари су ову акцију, из помоћ временских
прилика извршили изненада са потпуним изненађењем становништва
и четника. На неколико километара, на узвишењу Прагови, налазио се
штаб Колашинске четничке бригаде, али нико није стигао да реагује и
да пресретне Шиптаре. Оно што је Вук Ђорђевић испустио у причи,
да је у село Горње Вараге, стигла друга, већа група наоружаних
жандарма и вулнетара са својим вођама, која је, под заштитом магле,
прешла преко Мокре горе, прегазила Ибар и стигла пред кућу Самуила
Јовановића у рану зору. „Неким поводом у кућу Самуила Јовановића
из Горњих Варага ноћу је навратио Јарго Станић из Оклаца, који је
био у обиласку своје куће, а који је у оно време, био веома кадар свуда
стићи и утећи и на страшном месту постојати! Отресит, вредан и
храбар, то су биле његове особине. Легао је да се одмори од пута. Када
је домаћица куће устала, изашла је из куће и видела пуно двориште
Шиптара. Вратила се назад и рекла: Јарго, пуно двориште Шиптара!
Јарго је скочио, узео оружје и кад је видео опкољену кућу, није таквом
јунаку ништа преостало већ да наоружан пружи отпор. Бацио је бомбу
из куће на Шиптаре, и у тој гужви излетео из куће и заузео положај.
Убио је три Шиптара, међу којима и једног барјактара, и два ранио.
Из заклона из којег је отворио ватру, Јарго није могао да утекне, па су
га Шиптари опколили и бомбом убили.“129)
____________
128)Радојко Јовановић, БЕЛО СВЕТЛО на митровачке црвене записе, 2009.године, стр. 156.
128
Јарго Станић је био један од првих Колашинаца, који се на
скупу у Брњаку, шестог маја 1941. године добровољно јавио у четнике
Тодора Добрића. Избаран је за командира чете и ову дужност је
обављао до своје погибије. Какав је четник био најбоље је, у цитиран
пасусу, описао Вучина Добрић, Иначе, шиптарски барјактари су се
другачије облачили и могли су се лако уочити у маси вулнетара, па га
је Јарго вероватно уочио, када је ускочио у заклон, и добро нанишанио.
Нормално, после ових изненадних жртава, шиптарски жандарми и
вулнетари су се разбеснели, на лицу места су запалили кућу Самаила
Јовановића и у селу Горње Вараге, поред људи које су повели из села
Буба, ухватили још Марка Рашковића из Дрена, Симу Јовановића,
Спира и Косту Миљковића и сву осамнаесторицу, на месту где навео
Вук Ђорђевић, стрељали.
После овог злочина, свима у Колашину је било јасно, да
Шиптари и Бошњаци неће одустати од своје намере: да протерају
становништво из Колашина и да се међусобно споје! Многи грађани
ће појачати мере опреза и престати да спавају код својих кућа, већ по
шумама направили привремене смештаје, где су се после рада на
земљи, ноћу склањали. Четници престали, да групно и преко дана
улазе у италијанску окупациону зону, да не би провоцирали Арнауте.
Слобода кретања становника, побољшаће се у току јула и августа,
пошто ће се, због неизвесности капитулације Италије, велики број
Арнаута из Колашина повући у места свог боравишта, ради договора
и планова за нову ситуацију.
Искористивши примирје које је настало као последица
очекиване италијанске капитулације, капетан Жика Марковић је за
деветнаести август 1943. године, на Локвицама, где се налазио штаб
корпуса и приштабске јединице, заказао смотру бригада Другог
косовског корпуса и народни збор. Поред четничких јединица, збору
је присуствовао и већи број становника Ибарске долине, Старог
Колашина, планине Рогозне и Копаоника. На збору је говорио већи
број говорника, о тренутној политичкој ситуацији и стању на
фронтовима на Балкану и шире. На крају збора, командант корпуса,
капетан Жика Марковић је поздравио све присутне и говорио о
будућим задацима и улози Другог косовског корпуса у наредном
периоду. Колашинску бригаду представљало је око сто старешина и
бораца на челу са поручником Будом Добрићем, Војводом Тодором
Добрићем и Милијом Цветнићем.
129
После овог збора, по одобрењу претпостављених, са тридесет
својих бораца Тодор Добрић, Војвода Колашински, упутио се према
Брусу, у посету штабу Расинског четничког корпуса и његовом
легендарном команданту, потпуковнику Драгутину Кесеровићу. Били
су срдачно и достојанствено примљени у угошћени као представници
легендарног Старог Колашина, где се вековима водила борба за
слободу и спас Србског народа. Запис о овој посети оставио је пратиоц
Тодора Добрића, Војводе Колашинског, Радојко Мијачић из села
Велика Калудра:
„Тамо смо се задржали три дана. Било нам је добро. Кесеровић
је добијао велике борбене ствари од Велике Британије и других
држава, тако да се био обогатио. Били су веома јаки, имали су топове,
бацаче, велико наоружање и онда су се рачунали храбром силом. Тада
је нама (30 људи), свима дато одело и све: доњи веш, капе, ципеле и све
што нам је потребно, али ја и Тодор нисмо то одело облачили, него
смо дали нашим људима, кад смо дошли, онима што су били слабо
обучени. Тада је Кесеровић увидео да се Тодор доста лепо понаша и
бори се за Краља и да би се ослободили, па му је рекао: даћу ти нешто
новца, али реци ми колико? Тодор му је одговорио: па ми се доста
тешко хранимо на Рогозни, јер је сиромашна, а он му је рекао: даћу ти
250 лира Велике Британије. За тај новац ја сам потписао признаницу,
па смо ставили печат и одатле смо напустили трећи дан.“130)
Немци имали информације да ће Италија капитулирати и да ће
се повући из Пакта и напустити рат. Предузимали су темељите и
широке припреме да спремно дочакају тај дан и да не буду изненађени.
У припремама су ишли до најмањих ситница. „Немачке припреме биле
су праћене свестраним пропагандним акцијама. У томе су се служили
лукавствима, истичући како немају никакве политичке и
територијалне претензије према Албанији, већ једино желе благостање
и уједињење албанског народа, посебно да га отргну од бољшевичке
опасности и ослободе италијанског ропства. Истовремено, охрабри-
вали су квинслишко вођство, чији су се апетити, у новонасталој
ситуацији, проширили на: Велику Албанију до Краљева! Пошто је
већина Шиптара била неписмена, штабови немачких тактичких
јединица широко су примењивали усмену пропаганду, такозвано:
дошаптавање. Говорено је, како се италијанска војска припрема за
____________
130)Писана изјава Радојка Мијачића, коју је написао последњих година свог живота, о свом
ратном путу (необјављен текст).
130
прикључење четницима и партизанима, што, по сваку цену, треба
спречити, пошто би такав поступак нанео највећу штету интересима
албанске државе.
Немци су се, у својим плановима, ослањали на шиптарске
квинслинге и томе су биле подређене многе њихове акције. Израдили
су подсетнике за сваког војника, у којима је било прописано како се
треба понашати према шиптарском становништву, да би се избегли
неспоразуми и инциденти. У њима је наглашено како је Албанија
пријатељска земља и скренута пажња да се не сме пљачкати, да се без
позива не смеју посећивати џамије и да се не смеју успостављати везе
са Шиптаркама. Што се Срба и Црногораца тиче, у потсетнику је
наглашено да су они националисти, који стално мисле на ослобођење
своје земље и у опхођењу с њима мора се испољити крајње
неповерење. Посебну улогу, у овом погледу, имала је немачка
обавештајна служба која је радила на што већем ангажовању
шиптарских оружаних формација у разоружању италијанске војске.
То им је било неопходно, пошто нису располагали довољним снагама
за покривање целокупне територије на Косову и Метохији и у
Албанији.“131)
После савезничког искрцавања на Сицилији, које је почело
између деветог и десетог јула, а завршено седамнаестог августа 1943.
године, Велики фашистички савез, који је био на власти у Италији
сменио је са дужности дотадашњег диктатора Бенита Мусолинија
званог Дуче. Међутим, и поред пада фашистичког режима, Италија је
остала у рату на страни Немачке и сила Осовине. Пошто се сваког дана
погоршавала ситуација на штету сила осовине, могло се брзо
очекивати да Италија потпуно и безусловно капитулира. Капитулација
Италије или Примирје у Касибилеу, (као се овај догађај назива у
историјској литератури), потписана је трећег септембра 1943. године,
између Италије и представника савезничких земаља и значила је
прелазак италијанске државе на страну Савезника. Сам чин
капитулације представљао је изузетно важан догађај и прекретницу
Другог светског рата, с обзиром да су њиме силе Осовине остале без
кључног члана коалиције, а западни савезници добили упориште у
континенталној Европи одакле су могли да угрозе Немачку. Чин
капитулације званично је објављен осмог септембра 1943. године.
____________
Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији, издање
131)
Института за савремену историју, у Београду 1991. године, стр. 261-262.
131
Својом капитулацијом Италија је себе отписала из савеза: Силе
осовине. Са њеним одласком, пале су њене творевине, међу којима и:
Велика Албанија, као организационо-административна јединица.
Немци су, уз помоћ Шиптара, за два дана разоружали италијанске
јединице и органе власти. О даљим предузетим корацима, пише
професор др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Иституту, за
политичке науке у Београду:
„После капитулације фашистичке Италије, Немци су
иницирали оснивање и друге Призренске лиге, шеснаестог септембра
1943. године, (само осам дана после капитулације Италије), у
Призрену под покровитељством немачке војно обавештајне службе
Абвер одржана скупштина. На челу су били Џафер Дева, министар
унутрашњих послова Албаније, Бедри Пејани, Исмет Криезу и други.
По споразуму са Немачком лига је добила наоружање од Немаца и
мобилисала је око 50.000 вулнетара (добровољаца). Треба посебно
истаћи да је под покровитељством друге Призренске лиге формирана
терористичка организација: Црна рука. Крајем 1943. године
великоалбанска организација: бали комбетар132), формирала је
специјални: косовски пук. Ова јединица је предњачила и на етничком
чишћењу Косова и Метохије (познати злочини у Пећи и околини).
Када се после капитулације Италије 1943. године већ указивао
расплет у Другом светском рату Албански политички лидери су све
више користили КПЈ за остваривање планова даљег албанизовања и
припајања Косова и Метохије Албанији. Што се приближавао крај
Другог светског рата у КПЈ Косова и Метохије масовно су се
учлањивали и Шиптари. Они су од тридесетпрвог децембра 1943. до
другог јануара 1944. године одржали и Бујанску Конференцију у
Бујану у Албанији да би осигурали континуитет политичке сецесије од
Југославије и припајања Албанији након Другог светског рата. Од 49
учесника Бујанске Конференције само су шесторица били Срби и
Црногорци.“133)
Професор др Радослав Гаћиновић је међународни експерт за
безбедност и супростављање савременом тероризму. Пре више од
петнаест година одбранио је на Правном факултету у Београду,
____________
132) Бали Комбетар-Национални фронт била је шиптарска фашистичка организација која је
званично формирана 1942. године, али је потпуну организацију и улогу добила после
капитулације Италије. Њени чланови су били: балисти!
133) Радослав Гаћиновић, Насиље на Косову и Метохији, оргиналан научни рад, објављен у
часопису: Политичка ревија, број 1, 2008. године, стр. 77.
132
докторску дисертацију на тему: Међународни тероризам и безбедност
Југославије. Нажалост Срби, а посебно њивови прваци и политичари,
слабо читају, а нарочито докторске дисертације. Написао је више
научних радова и стручних књига и посебно се залаже и бори против
ревизије Србске историје, пошто је ближи потомак Владимира
Гаћиновића, члана Младе Босне и учесника Сарајевског атентата, где
данашња западна међународна јавност покушава да кривицу за овај
атентат припише Србији.
Као што Гаћиновић пише, главни организатор Друге
призренске лиге, био је Џафер Дева, родом из Косовске Митровице,
који је цело време Другог светског рата био агент Абвера, а његови
помагачи, познати шиптарски и бошњачки националисти: Муса Шеху,
Аћиф Бљута, Ређеп Краснићи и Бедри Ђинај. Поред њих, заседању су
присуствовали и ушли у руководсто лиге и: Шех Хасан, Аслан
Бољетини, Тахир Зајми-Ђиновца, Лук Симон Мједин, Ћазим Блаца и
Пјетер Вучај.134)
После капитулације Италије, Шиптари су поново добили
национални занос да остваре свој вековни сан и створе: Велику
Албанију, која би се на северу простирала до Краљева и обухватала
дежевски, студенички и сјенички срез. „Капитулацијом Италије
(септембар 1943), тренутно је испарила шиптарска заљубљеност у
италијански фашизам. Место ње је букнула нова љубав нацизам и
нови идол Хитлер. Тако су заједно са есесовцима разоружали
италијанску војску.“135) Овај пут су били потпуно уверени да ће то
остварити, пошто су им послодавци и налогодавци били Немци, у чију
реч су Шиптари без резерве веровали. За узврат су национални прваци
Шиптара, обећали Немцима да ће створити Армију од 200.000 војника,
само да им Немци дају савремено оружје, материјалну помоћ у опреми
и новцу и обезбеде довољан број официра и подофицира. Међутим,
процесом стварања Двадесетпрве СС дивизије: Скендербег,
шиптарски представници нису успели ни ову формацију, која је
требала да броји 25.000 војника, да попуне, већ је она бројала мало
преко 10.000 војника, тако да је мобилизација и попуна буквално
трајала до завршетка Другог светског рата на просторима Косова и
____________
134) Павле Џелетовић, Како је Немачки Гестапо стварао: Велику Албанију, фељтон НОВОСТИ,
наставак: Гестапо нуди државу, штампан двадесеттрећег августа 2012.године.
135) Аћин-Коста Милош, Браниоци Косова, издање Равногорски венац Вашингтон, 1989.
године, стр. 209.
133
Метохије. Као један од главних проблема стварања Велике Албаније,
шиптарско руководство је сматрало простор Ибарског Колашина и
њено компактно становништво, које је било православне вере и које се
упорно бранило и борило за своје кућне прагове и огњишта. И поред
тога што је арнаутска жандармерија и вулнетари у првом фронталном
нападу на Ибарски Колашин, двадесетседмог септембра 1941. године
и наредних петнаестак дана, попалили, опљачкали, побили преко
двестопедесет становника, претежно стараца, жена и деце, тако да су
и Немци, у својим документима, тај простор сматрали за напуштен и
празан, почевши од пролећа 1942. године, Колашинци су почели
полако да се враћају и обнављају куће и окућнице. Формирањем
Колашинске четничке бригаде, која је претежно боравила на простору
Ибарског Колашина и планине Рогозна, становници су добијали
одређену заштиту, а и већина припадника бригаде је радила на обнови
свог имања. Капитулацијом Италије, нестаје и фамозна граница која је
делила Ибарски Колашин на два дела, а већина припадника Недићеве
граничне страже пришла је, са наоружањем и опремом, четничким
јединицама. Посаде Недићевих караула у околини села Чабра, Кобиља
Глава и Рајетиће, пришле су Тодору Добрићу, Милији Цветнићу и
Колашинској бригади.
5.- Време појачаног терора према Србима

закључно са Другим фронталним нападом на Стари
Колашин
Сви аутори који су писали о ситуацији на Косову и Метохији,
после капитулације Италије 1943. године, јединствени су у проценама
да је терор и насиље према Србском народу било појачано са
многостуко већим људским жртвама. Поред појединачних србских
жртава и убистава, која су до капитулације била, тако рећи,
свакодневна, Шиптари и Бошњаци, сада почињу да примењују и
масовне злочине. Поменућемо покољ Срба који се десио у Урошевцу,
у ноћи једанаести на дванаести септембар, када је за неколико сати
мучено и искасапљено 43 Србина. Масовни злочин се десио и у селу
Брестовику, код Пећи, када је наоружана група локалних Шиптара,
упала ноћу, тринестог октобра, у село, на превару ухапсили 23 Србина,
од којих 19 мучили, злостављали и убили, док су четворица успела да
се спасу, бекством. Због киднаповања немачког подофицира који је
134
био распоређен у село Укча, код Истока, шиптарске власти и њихове
јединице, по одобрењу Немаца, у првој половини октобра, стрељали
63 Србина, међу којима је било и становника Старог Колашина. На
путу из Косовске Митровице, где је формиран, за Тирану, Косовски
пук-Регимент Косова, су у периоду од трећег до осмог децембра, у
Пећи и околини убили преко 100 Срба и тачан број жртава никада није
утврђен и поред већег броја сведочанстава. Терор и убиства нису
заобишла ни Сиринићку жупу, где су удружени Бугари и Шиптари,
почетком 1944. године, извршили већи број напада са стрељањем
србског живља. Вероватно најмасовнији напад се десио фебруара
1944. године, на Стари Колашин, са великим бројем жртава, о коме
ћемо детаљно писати на крају овог поглавља.
Основни циљ ових масовних злочина, које су под патронатом
Немаца, чинили Шиптари и Бошњаци, био је да се територија
такозване: Велике Албаније, потпуно расели православно становн-
иштво, поруши и спали њихова непокретна имовина, (куће и помоћни
објекти), посеку и униште воћњаци, разоре и преору гробља и уклони
сваки траг да су Срби живели на тим просторима. „После формирања
Друге призренске лиге и јачањем Бали Комбтара, протеривање је
добило нови замах. Како у обиму, тако и у свирепости. На удару је
било Косово, пошто су Метохија и Дреница, углавном, већ били
расељени почетком окупације. Крајем 1943. године, насељеници су се
одржали још само у Сувом Долу, (код Липљана) и Косову Пољу.“136)
О намерама и размишљањима Шиптара пише Ненад
Антонијевић: „Прогон Срба са Косова и Метохије, створио је
очекивања да ће крај рата на овим подручјима бити дочекан са
територијом на којој живе само етнички Албанци и да ће то бити
аргумент у прилог опстанка Велике Албаније, без обзира ко буде
победник у Другом светском рату. Албански квислинзи су имали
интересе да очекују овакав расплет. Многи су одузели имања Срба и
Црногораца, трговци су остварили велике приходе током окупације,
аге и бегови су повратили своје позиције изгубљене аграрном
реформом између два рата. Једно од најзначајнијих очекивања било је
да се избегне одговорност за злочине и терор над Србима (убиства,
силовања, пљачкања, злостављања и уништење културних добара.)137)
____________
135
Простор Старог Колашина се налазио између Шиптара и
Бошњака и био је трн у оку и једнима и другима, јер је представљао
главну препреку за њихово спајање и проширење границе, такозване:
Велике Албаније, на север, до планине Јавор и Краљева. Као што смо
већ писали, са масовним терором и убиствима, Шиптари су у току
1943. године, почели пре капитулације Италије. Прво је барјактар Цољ,
вршио истрагу у Брњаку и при томе убио више лица, а потом су
заједничком акцијом косовских и метохијских Шиптара, убијени Срби
на ушћу Варашке реке у Ибар. После капитулације Италије, Бошњаци
појачавају нападе и терор према Србском народу у Дежевском и
Штавичком срезу, који се граниче са простором Старог Колашина.
Њихове наоружане групе са својим вођама, све чешће улазе на простор
Старог Колашина и врше пљачке и злочине. Ово су првенствено
радили Бошњаци из граничног села Старчевиће по засеоцима Брњака
и Оклаца. О томе сведочи Аврамовић Радун, рођен 1933. године у
засеоку села Бабиће: Буче.
„Памтим кад су нас у Другом светском рату, нападали Шиптари
и комшије муслимани. Тада су убили Мића Аврамовића, Михајло му
је било име. Погинуо је поред Ибра где се некад Брњачка и Бабићка
река уливале у Ибар. Убили су га муслимани из Старчевића.
Старчевиће је далеко од Буча пет минута хода. Тада су убили и мога
деду Данча Аврамовића. Убили су га у кући у Буче, а ту су убили и
Чеда Станића из Оклаца, који је баш тада дошао код пашенога.
Опљачкали су нас и попалили. Прозоре на кућама, оставили нису.
Из Пероше ми је познато да је погинула Кељевић Јелица и
Гвоздена. Оне су двије погинуле са још двоје мале ђеце. И њих су
напали и побили муслимани из Старчевића.“138)
По подацима Списка Пописа жртава рата 1941-1945. године за
општину Тутин, који је извршен у новембру 1964. године, по Одлуци
СИВ-а (Савезног извршног већа) од десетог јуна 1964. године, са
Јелицом и Гвозденом погинула је Кељевић Драга Сретена, као
двогодишња девојчица, док име друге девојчице није познато. Од
својих комшија из Старчевића, убијени су и: Кељевић Јаблана Милош,
Кељевић Милића Столе, Кељевић Радомира Јевгеније... Списак жртава
није потпун.139)
____________
138) Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, Косовска Митровица,
2009. године, стр. 209.
139) Подаци: Списак жртава рата 1941-1945, Комисије за попис из 1964. г. за општину Тутин.
136
По подацима Милутина Живковића, у току Другог напада на
Стари Колашин од стране Шиптара и Бошњака, погинула је и Кељевић
Марта.
Пероше као село са православним становништвом, за време
комунистичке власти је припојено селу Старчевиће, које је насељено
искључиво муслиманима.
Колико је ситуација на простору Штавице, Дежеве и Старог
Колашина била тешка за Србски народ, говори и чињеница да је
ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, осамнаестог септембра 1943.
године, известио Краљевску владу у Лондону, и замолио њеног
председника Слободана Јовановића да утиче код Енглезе, не би ли
пронашли начина да умире мухамеданце и одвоје их од Немаца, који
су их константно наоружавали и гурали у сукоб.140) У овом периоду
борбе између четника, са једне стране, и Шиптара и Бошњака, са друге
стране, биле су свакодневне. Поред тога што су били малобројни у
односу на противнике, четници су били далеко слабије наоружани са
хроничним недостатком муниције. Шиптари и Бошњаци су од Немаца
добијали и више наоружања него што су тражили.
И комунистичка историја признаје да су на простору
Копаоника, Голије и Рогозна, током 1943 и 1944. године, деловала три
јака четничка корпуса: Расински, Јаворски и Други косовски. Из тог
разлога на овим просторима нису постојале партизанске јединице, али
су Расински и Јаворски корпус, по наређењу ђенерала Драже
Михаиловића и Врховне команде ЈВуО одлазили на запад до реке
Лима и Дрине и на исток до Јабланице, да би се борили са
партизанима. У акцијама су укључиване елитне јединице: јуришне
бригаде, извиђачке чете и пробрани борци из бригада, док је остали
део људства остајао на додељеној територији да заштити
становништво и села. У току 1943. године, Други косовски четнички
корпус није напуштао своју зону одговорности.
Поред обавеза у одржавању реда и мира на додељеним
просторима на Дежевском, Студеничком и Моравичком срезу,
Јаворски корпус је више пута вршио додатну мобилизацију и покрете
према западу и долинама река Лима и Дрине. Писали смо о томе како
су марта 1943. године на овим просторима ангажоване две бригаде
Јаворског корпуса. Остале снаге Јаворског корпуса су у овим
____________
Подаци: Милутин Д. Живковић, Санџак 1941-1943, докторска дисертација одбрањена на
140)
137
операцијама чувале леђа јединицама које су учествовале у борбама.
Друго велико ангажовање Јаворског корпуса десило се октобра 1943.
године, када су комунисти и партизани планирали да продру у Рашку
област и на Косово и Метохију, где би на антисрпској основи
извршили мобилизацију Бошњака и Шиптара и напали четничке
јединице у долини река Западна и Јужна Морава. Дража Михајловић
је својим наредбама о супростављању партизанским јединицама
предвидео и Јаворски корпус и њиховог команданта мајора Радомира
Цветића, коме је предпочинио неке јединице. „Левим крилом
четничких снага командовао је мајор Војислав Лукачевић, а чиниле су
га јединице Првог милешевског корпуса. Центром, на реци Увац,
командовао је мајор Радомир Цветић. На десном крилу били су
Рачићеви Церски и Мачвански корпус, док су напред били истурени
делови Дринског корпуса и Златиборска бригада.“141) У овим
операцијама веома активни су били Немци и Бугари који су нападали
четничке јединице са леђа, настојећи да освоје слободну територију
коју су контролисали јединице Југословенске војске у Отаџбини. О
овим догађајима историчар Бранко Бошковић пише: „Истог дана када
је одржан састанак (седамнаести октобар 1943. године), штаб
Јаворског корпуса добио је депешом наређење од Врховне четничке
команде да изврши мобилизацију и да се упути у правцу Лима са
јединицама у борби против НОВЈ, које су надирале према Санџаку.
Под командом штаба Јаворског корпуса стављене су следеће четничке
јединице: Пожешки корпус, Други милешевски корпус и Друга
драгачевска бригада Другог равногорског корпуса. Задатак ових
јединица је био да дејствују као левокрилна група четничких снага на
сектору Пријепоље-Нова Варош-Прибој.“142) Цветић је у првим
борбама са партизанима успешно напредовао и успео да
двадесетдругог октобра потисне Другу пролетерску дивизију из Нове
Вароши и настави напад ка западу. Већ двадесетшестог октобра, мајор
Цветић добија извештаје о концентрацији немачких јединица у правцу
Ариље-Ивањица и на Јавору. Тих дана су Други милешевски корпус и
Пожешки корпус водили борбе против немачких јединица у области
Кокиног Брода. Да се не би нашао у обручу Немаца са истока и
____________
141) Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета,
трећа књига, издање Погледи, Крагујевац 2006. године, стр. 287.
142) Бранко Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском басену (косовско-митровачки
и студенички срез), докторска дисертација, Филозовски факултет у Београду, 1965. година,

стр. 309.
138
партизана са запада, Цветић је својим и предпочињеним јединицама
наредио првог новембра повлачење изнад села Штиткова.Због ових
насталих околности, мајор Радомир Цветић, није у потпуности
извршио задатак, али је успео да сачува људство и јединице.
Познато је да је ђенерал Дража Михаиловић наредио општу
мобилизацију у Србији, и са једним бројем корпуса из Западне Србије
и четничким јединицама са простора Црне Горе, кренуо према
италијанској окупационој зони, при чему су четници стигли до пред
Сарајево. Да би спречио концентрацију Немаца, Бугара и Љотићеваца
у овом простору, Дража је наредио општу офанзифу на простору целе
Србије. О дејствима Расинског корпуса, историчар Коста Николић
пише:
Јединице Расинског корпуса су током октобра (1943. године),
водиле борбе против љотићеваца, код Трстеника, уз обостране жртве.
А код Врњачке Бање четници су првог октобра напали Немце и убили
осам њихових војника. Према немачком извештају, напад су заједно
извели четници и партизани, што није могуће. Овде партизана није
било, него су вероватно четници Прве или Друге трстеничке бригаде
на лицу места остављали партизанске ознаке, што су иначе често
радили покушавајући да осујете одмазде над присталицама Драже
Михаиловића. Нешто касније, осмог октобра, четници су напали један
немачки одред и код Јелашнице.143)
Што се тиче простора Старог Колашина у току 1943. године,
судбину народа делили су само четници и то првенствено Колашинске
четничке бригаде, а повремено и делови других јединица Другог
косовског корпуса. Партизана није било у кругу од неколико стотине
километара. О промени ситуације на светском нивоу и стања у Старом
Колашину, историчар и хроничар Колашина, Вучуна Добрић пише:
„После немачког пораза код Стаљинграда, победе Црвене
армије код Курска, Орела, Харкова и Кијева, представљале су снажан
ударац снази немачке армије. Падом Северне Африке, савезници су
овладали Сицилијом, да би приморали Италију, на капитулацију и
искрцали се на њеном тлу. Немачка флота била је највећим делом
уништена, а ваздушна превласт је прешла на страну совјетске и
савезничке авијације.
Војно-политичка ситуација у свету имала је велики утицај и
____________
143)Подаци: Коста Николић, Историја Равногорског покрета 1941-1945, издање Српске речи
Београд, 1999. године, друга књига, стр. 193.
139
била је охрабрење за све поробљене народе, и наговештај да је дошао
крај немачком окупатору и брзо ослобођење од фашизма. Отуда расте
утицај националноослободилачких покрета код свих поробљених
народа, за јаче ангажовање у борби за своје ослобођење, а поготово у
крајевима попаљеним и порушеним, као што је српски народ на
Косову, а нарочито Колашин. Међутим, у грађанском рату који је
захватио Србију, два највећа покрета против окупатора, четнички
национални покрет Драже Михаиловића и народноослободилачки
покрет: партизани, трошили су своју војну, политичку и материјалну
снагу у међусобним сударима. НОП је, уз помоћ савезника, у првом
реду СССР-а, и дипломатије, дошао до превласти у земљи, у другој
половини 1944. године.
У истом смеру су се одвијали и догађаји у Колашину, где је све
до половине 1944. године дејствовао само четнички покрет, испрва
Косте Пећанца, а затим четници ЈВуО Драже Михаиловића, у саставу
Другог четничког косовског корпуса: најпре Колашинског одреда, а
касније Колашинске бригаде. Поред многих слабости четничког
покрета у Колашину, сви доживљаји, а и спасавање од окупаторског
зла, делили су се са становништвом. Овде треба истаћи, да ни КПЈ, ни
Комитет КПЈ за Косово, ни била која друга партијска организација,
које су, наводно, деловали на Косову или у Косовској Митровици, нису
ниједним својим протестом или акцијом ништа учинили током рата;
нити су скренули пажњу на шиптарско-муслимански терор у
Колашину, који је по снази и бруталности био јединствен на
Косову.“144)
О јачини и раду Другог косовског четничког корпуса, професор
Бранко Бошковић, први комунистичи историчар који је писао о Другом
светском рату на просторима Косовско-митровачког округа, пише: „У
току 1943. године, формирано је шест бригада и то две од локалног
становништва: Ибарска и Колашинска, и четири од избеглица:
Митровачка, Дреничка, Дукађинска (Источка) и Пећка. Према
извештају среског начелника из Рашке од двадесетосмог јуна 1943.
укупне снаге у Другом косовском корпусу имале су око 1.200 људи, да
је ово људство већином побегло са Косова, одакле је дошло због
убијања и прогона. У извештају се наводи да Корпус не врши никакве
саботаже и да се налази на Рогозни, Мокри и јужном делу Копаоника.
____________
140
Изнети број четника Косовског корпуса може се сматрати тачним или
приближно тачним. Четници који су били регрутовани из локалне
средине били су у такозваном: припремном-стајаћем стању.
Обрађивали су земљу и страли се о својој имовини, а када би им
запретила опасност од вулнетарских снага са Косова били су спремни
да се прихвате оружја и организовано ступе у борбу. Само тај мотив
као и жеља избеглица за повратак на своја имања одржавао је Корпус,
па чак је број четника у њему растао, нарочито 1943. и почетком 1944.
када је на Косову завладао страшан терор и прогони српског живља.
Активни мобилни четници су регрутовани из редова ранијих
жандарма, подофицира и официра, чиновника, надзорника, трговаца,
сеоских богаташа и ретких индустријалаца из локалне средине и
избеглица. Избеглице које нису припадале наведеним професијама
(углавном сељаци) били су нека врста полумобилних четника, што
представља специфичност у односу на друге четничке јединице. Они
су надничили код богатијих сељака у Ибарској долини, а повремено су
се прикључивали четничким патролама.“145)
Иако у овом цитату има доста нетачних података и
комунистичке идеологије, може се сматрати да за то време, са великом
мером реалности, описује стање у Старом Колашину и Ибарској
долини. Овоме вероватно доприноси и чињеница да на овим
просторима није било партизанских јединица и борби партизана и
четника. Што се тиче нетачних података, са данас доступним
истојриским документима и историјским књигама, Колашинска и
Митровачка бригада формиране су у јесен 1942. године, од стране
школованих официра Војске Краљевине Југославије: поручника Буда
Добрића и капетана прве класе Драгутина Милојевића, које је ђенерл
Михаиловић упутио са Равне Горе у ове крајеве. Поред тога, већину
људства у Митровачкој бригади чинили су мештани села Бањске и
Звечанске општине који нису били избеглице. Такође и Дукађинска
бригада је формирана у октобру 1942. године, под руководсвом штаба
Расинског корпуса и мајора Драгутина Кесеровића и била у његовом
саставу до седмог августа 1943. године. Што се тиче активних и
пасивних четника, како их Бошковић назива, то је била реалност,
пошто попаљен, опустошен и сиромашан север Косова није могао
прехранити пуно бројно стање Корпуса.
____________
145)Др Бранко Н. Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском базену-
141
Да је бројно стање корпуса расло и бивало све веће, такође
налазимо писање у комунистичкој историји: Четнички Други косовски
корпус је до краја 1943. због појачаног прилива избеглица нарастао са
1.200 на 1.700 људи и спадао је међу најбројније у Србији.146)
Други косовски четнички корпус је вероватно био најбројнији
за време Другог напада Шиптара и Бошњака на Стари Колашин и
после повратка из Топлице у октобру 1944. године, када је већина
корпуса кренула према Босни. По подацима архиве Корпуса народне
одбране Југославије, у једном извештају, који су писали сарадници
ОЗН-е, само бригаде, без штаба корпуса и приштабских јединица,
броје 1.960 официра, подофицира и војника.147) Велика је вероватноћа
да је у овом периоду, када су остаци већине косовских четничких
јединица пришли Другом косовском четничком корпусу, његово бројно
стање прелазило бројку од 3.000 људи.
Нажалост, подаци о страдалим Колашинцима од капитулације
Италије, до краја 1943. године, су малобројни и контрадикторни.
Већина њих је рађена по сећањима, па се од извора до извора,
разликују година и начин погибије, година рођења, а често се једна
особа појављује под више презимена. Евиденције које данас
поседујемо су рађене у време комунистичке идеологије, па се погибије
четника нису смеле пријављивати, па су се родбина, даваоци података
и пописивачи морали сналазити на различите начине, пишући да су
погинули у НОБ-у, када су партизанске јединице од места страдања
биле удаљене више стотина километара. Вероватно да је највећу
архиву о страдањима Срба на Косову и Метохији скупио Бранислав
Божовић, који је био у оснивачком строју Прве пролетерске бригаде у
Рудом и коме су као официру ОЗН-е и УДБ-е са службом у Београду,
били доступни сви Архиви и документи у Југославији, а после
пензионисања истраживао је и архиве по Европи и Америци. Пред
крај свог живота своју личну архиву је спаковао у 43 пакета и предао
Музеју жртава геноцида у Београду. Историчар Ненад Миодраг
Антонијевић је запошљен у овом музеју и у својој докторској
дисертаци: Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. године,
позивајући се на: дигитализовану грађу, лични фонд: Бранислав
Божовић, збирке: Немачка грађа, Косово и Метохија, нерегистрована
____________
145) Бранислав Божовић, др Хакиф Бајрами, Милутин Фолић-Милорад Вавић, Партизански
Одреди, Копаонички, Шаљски, Ибарски, издање Војноиздавачког завода Београд 1981.
147) Војни Архив, Београд, фонд: Народноослободилачка војска Југославије, 1941-1945. године,
кутија бр. 223, док. 36/10.
142
грађа, пише:
„У Ибарском Колашину је од деветог септембра до
тридесетпрвог децембра 1943. године, убијен 21 Србин и то већином
старији људи као: Милета Продановић 90, (година), Ђорђе Димовић
75, Јеротије Тодоровић 73, Славко Велимировић 68 и више других
лица старији од 60 година.“148)
Као што смо писали у предходном пасусу, не можемо утврдити,
колико се од наведених страдалих Срба нашло у Списку, али су
четворица цитираних од стране Ненада Антонијевића, нашла у списку
по више извора, са одређеним размимолажењем података (година
рођења и година страдања).
У току јесени 1943. године и зиме 43/44. годину, дошло је до
више неформалних састанака и разговора, између представника
Другог косовског корпуса и представника Шиптара и Бошњака.
Најчешће су преговарали представници Колашинске бригаде:
поручник Будо Добрић, Тодор Добрић Војвода Колашински, Милија
Цветнић, Милисав Томовић, поп Радуле Божовић, прота Милан
Поповић и други. Често су били укључени и команданти Дреничке и
Дукађинске бригаде: Рале Вулић и Голуб Томашевић. Према
Приштини, капетан Марковић је одређивао чланове штаба корпуса,
који су знали шиптарски језик. Од Шиптара су преговарали: Шабан
Полужа, Јусуф Градица, Зејнел Садику из Истока, Адем Гаши,
председник шиптарске општине Колашин, Бислим Бајгора, командант
шиптарске жандармерије и други. Са стране муслимана преговарали
су: Бико Дервишевић, Синан Салковић, Фаик Бахтијаревић, Мула
Јакуп и други. Божовић и Вавић у својој књизи пишу: О сарадњи
четника и шиптарских квинслинга на Косову и Метохији, не може се
говорити, јер су између њих постојали само неформални контакти.
Они нису постигли ни један споразум, нити су имали заједничке
акције.
О неформалним контактима и договорима између србске и
шиптарско-бошњачке стране има веома мало сачуваних података. Зна
се да су они трајали од капитулације Италије па до Друге паљевине
Колашина. Мало светла на ову тему, бацају сећања Радојка Мијачића,
пратиоца Војводе Колашинског, Тодора Добрића:
„Кад је Жика Марковић, командант Другог косовског корпуса
____________
148)Ненад Миодраг Антонијевић, Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. године,
143
дознао да се Шиптари спремају да Колашин очисте од четника, спале
села и иселе становништво, послао је своја три делегата-представника
у Приштину да преговарају са вођама Арнаута, да не дође до великог
крвопролића. Преговори су вођени са Шабаном Полужом и другим
руководиоцима Призренске лиге. Договор ове делегације у Приштини
није постигнут, а они су се вратили без икаквог резултата,
саопштавајући Марковићу лоше вести. Марковић им је саопштио да
информишу писмено Колашинску бригаду и напишу три писма:
Војводи Тодору Добрићу, Буду Добрићу и Милији Цветнићу, која
гласе: Да су Шиптари на Косову решили да нападну Косовску
Митровицу, Рогозну, Колашин, уз Ибар и да заузму стару границу до
Рашке. Но ви мобилишите са сваке стране људе и покупите све што је
способно за пушку ко има, да не дозволимо да нам узму Ибарску
долину, Рогозну до Рашке.“149)
После ових писама, нервоза и стрепња у Колашину су знатно
порасле. Сваког дана су вршена саветовања, али и припреме за
одбрану. Нема података колико је људи мобилисала Колашинска
бригада, али се поуздано зна да је њено бројно стање прелазило
петстотина, по неким подацима и више од осамсто, официра,
подофицира и бораца, спремних за одсудну одбрану Старог Колашина.
Како су даље текли преговори, цитирамо Вучину Добрића, из
најновије књиге:
„У међувремену, Тодор Добрић добија писмо од Барла
Џековића из турског Мојстира, свог побратима који је живео као
пензионер у Косовској Митровици, да је сазнао да су се Марковићеви
људи састали са Шиптарима у Приштини и да су преговори били
безуспешни. Он јавља Тодору да има 52.000 наоружаних Албанаца, од
Качаника, цео Космет, Пећ и др. и да ће та маса једног дана напасти
Колашин, али Барло пише: Не низ Ибар, али само за Колашин, од
Митровице до Рибарића. Они даље прелазити неће.
Војвода Тодор Добрић је добио, тридесетог јануара 1944.
године, писмо из Пећи од групе тридесет Шиптара на челу са
Шабаном Полужом, која је дошла у Велику Калудру у кућу која није
била спаљена: кућу Арса Утвића. Они су тражили од Колашинске
бригаде и Другог косовског корпуса да дођу и да се састану у Чечеву,
у такозваној Лијевој Реци (данас непознато место). Тодор није хтео да
____________
149)Писана изјава Радојка Мијачића, коју је написао последњих година свог живота, о свом
144
иде на преговоре, изговарајући да ће са њима разговарати само преко
нишана.
На челу српске стране на преговорима је био Будимир Добрић,
командант Колашинске четничке бригаде, а шиптарске Шабан
Полужа, командант дреничких балиста. Састанак је одржан у Чечеву
у Лијевој Ријеци, близу цркве Анско Поље.
Са четничке стране, поред Буда, на челу делегације били су
Рале Вулић, Јарго Јеремић, Милисав Леповић, Давид Утвић, Голуб
Томашевић, Макарије Лазовић, Вана Лазаревић из Дреновчића, међу
којима су били и пратиоци Будови: Јордан Добрић, Радојко Добрић и
Вукић Дурутовић. Делегацији се придружио и Радојко Добрић,
Тодоров пратилац, Василије Јанковић из Оклаца и Мицко Милић из
Башче, као и тридесет наоружаних људи са српске стране.
Од шиптарских вођа, поред Шабана Полуже, били су Бајрам
Рамо, капетан Сата, албански официр Цољ, и други њихови сарадници
из Метохије. Разговарали су о свему, каже аутор сећања. Будо Добрић
и Рале Вулић, на шиптарски захтев о покоравању Колашина, рекли су:
Ми у Колашину тражимо да не прелазите село Дрен у Колашину јер
је то наша територија, да би се народ повратио на своја огњишта. Они
су одговорили; да ми не прелазимо на страну преко Ибра ка Рогозни,
само до Ибра, али Колашин мора бити чист и нећемо дозволити да
нам Колашинци уливају страх у Метохијски Подгор. Овај опори
разговор није успео, па су Шиптари поново отишли у Калудру у исту
кућу где је одсео капетан Сата, а српска делегација се вратила на
Рогозну.
Преговори су вођени и са првацима Штавичког и
Новопазарског среза. Преговарачи са србске стране били су: Војвода
Тодор Добрић и Будимир Добрић... Циљ ових преговора са
Муслиманима био је успостављање границе утицаја једних и других,
али Муслиманима је био главни циљ да преко Колашина успоставе
директну везу са Косовом, и тако се укључе у: Велику Албанију.“150)
Писали смо да се са комшијама Бошњацима преговарало и 1941.
године, али се није могао постигнут никакав договор, пошто су они
били убеђени да је дошло: њихово време, и да су они ти, који
диктирају услове и да се њихови захтеви морају усвојити, без обзира
што су неповољни за становништво Старог Колашина. Такав однос
____________
145
Бошњака био је и на овим преговорима и пошто србски преговарачи
нису усвојили њихове захтеве, договор је изостао. Незадовољни
преговорима, осиони и убеђени у своју победу, Шиптари и Бошњаци
са својим руководством одлучују се да нападну простор Старог
Колашина.
Цело време преговарања, на планини Рогозни су се одвијали
сукоби између муслиманских полиција и четника Колашинске
четничке бригаде. Треба напоменути да су се четници Колашинске
бригаде кретали и са једне и са друге стране венца и да су држали и
контролисали три општине Дежевског среза: Рајетичку, Војковачку и
већи део Јошаничке. Из тог разлога, Колашинска четничка бригада је
имала и већи број бораца, који су били из србских села са овог
простора. О овим сукобима, до Другог напада на Стари Колашин,
пише Милутин Живковић:
„Насиље није престајало ни у новопазарском крају. Дана
тринаестог октобра (1943. године), припадници албанске
жандармеријр Дервиш Хасановић из Вучје Локве, Спахо Халимовић,
Медо Мулиловић и још једно лице, сви из Чепеље, општина
Врачевска, заробили су Секулић Игњата, Бараћ Живка, два брата из
породице Милентијевића из села Опаве и још два младића чија имена
остају непозната. Све су их побили недалеко од села Опаве на Рогозни,
осим једног Милентијевића који је успео да утекне. Затим су четници
Тодора Добрића упали су у Вучју Локву и тамо убили мештане: Омера
Шаћировића, Мумина Хасановића и Мехмеда Хасановића. Два дана
касније, петнестог октобра у борби са четницима гине и Абид
Бешировић у Грнчарима...
Затим су се (поново) активирали и Колашински четници. Они
су двадесетчетвртог новембра усмртили Белал Бараћа из Лопужња, а
за њиме и Рамиза Дризовића из Вучје Локве... Неколико месеци
касније, у фебруару 1944. године, убијена су још три православца у
селу Цврње, док је суседно Дедилово истовремено расељено. И
четници су узвраћали, али у знатно мањој мери...“151)
Ситуација у србским селима са леве обале Ибра, а посебно на
јужним падинама Розозне, била су у повољнијем положају од села која
су се налазила на десној обали Ибра и северним падинама Мокре Горе,
Мокре Планине и Старе Планине. Већи део Колашинске четничке
____________
151)
146
бригаде боравио је на Рогозни, што је представљало фактор
одвараћања за Бошњаке и Шиптаре да не чине злочине. Такође, могло
се после напада, одмах извршити контраудар и осветити србске жртве.
На десној страни, четници нису могли групно боравити, али су
искључиво ноћу, у мањим патролама, прелазили у циљу спречавања и
одвараћања шиптарског терора и пљачкања. Зато је услов Шиптара у
преговорима, пре Другог напада на Стари Колашин био: Ми не ћемо
прелазити на страну преко Ибра ка Рогозни (лева обала), само до Ибра,
али Колашин мора бити чист (мисли се на четнике) и нећемо
дозволити да нам Колашинци уливају страх у Метохијски Подгор!
Млади докторант историје, Славиша И. Бишевац, из колашинског села
Јабуке, пише:
„Ни 1943. године није престајао терор над српским
становништвом на територији Косова и Метохије. Највећи губици те
године забележени су на простору Митровачког округа. Становништво
Колашина нису могли заобићи вулнетари из Дренице, који су у августу
премлатили и више од два сата злостављали већи број Срба.
Велики притисак и терор спровођени су над Србима Колашина
да напусте своја села како би се населило муслиманско становништво
из Санџака. Забележене су и уцене новцем, али и додатне дажбине ага
и бегова. Ово је био нови повод за сукобе. У новембру је дошло до
пљачке неколико грла говеда у Ровцима. Говеда су припадала Љатиф
аги, а у Ровцима су била на зимовању. Албански жандарми из
Радичпољске општине извршили су препад на село. Ухапшено је 36
чланова из пет породица. Они су држани три недеље у притвору, све
док није надокнађена штета.
Капитулацијом Италије, септембра 1943. године, ситуација се
додатно (ис)компликовала на простору Косова и Метохије, који су
били део њене окупационе области. Уследило је јачање вулнетарских
јединица из Метохије, али и муслиманских из Новог Пазара и околине.
Колашин се поново нашао: измеу две ватре!“152)
И поред чињенице да су Немци елегантно ескивирали захтев
Друге призренске лиге о границама такозване Велике Албаније,
објашњењем да ће се то питање бити решено после завршетка рата, и
одласком два кључна човека Косова и Метохије који су живели у
____________
152)Славиша И. Бишевац, Страдања становништва Старог Колашина у Другом светском рату,
светском рату, издање Филозовског факултета у Косовској Митровици, 2016. стр. 118.
147
Косовској Митровици: Џафер Деве, сарадника АБВЕР-а и
потпуковника Бајазита Бољетинца за Тирану, србска процена је била
да ће шиптарски и муслимански терор у Косовско-митровачком округу
попустити и да ће Шиптари границу такозване: Велике Албаније,
потиснути у други план. Међутим, и поред тога што је Џафер Дева,
новембра месеца у Тирани, постао Министар унутрашњих послова
Албаније у влади Реџепа Митровице, а потпуковник Бољетинац
добити одобрење за формирање одреда за борбу против свих који су
против Велике Албаније, Шиптари су појачали активности, кроз терор
и прогон Србског народа, за померање границе на север. Највећа
потврда ове њихове намере је Други фронтални напад на Стари
Колашин.
Штаб корпуса је поседовао информације да се шиптарски
прваци и Друга призренска лига не мире са чињеницом: да у Ибарском
Колашину постоје Срби, који својим постојањем спречавају ширење
границе: Велике Албаније, према Санџаку и Новом Пазару, што је био
њихов циљ, и да припремају велик и организован напад на овај
простор. Штаб је вршио организационе припреме и израду планова за
одбрану становништва и простора Ибарског Колашина. „У складу са
одлуком да се Колашин поново брани од шиптарских и муслиманских
напада, извршен је распоред одбрамбених снага и то: територију
Јагњенице, Рујишта, Бањске, штитиће Други батаљон под командом
Милије Цветнића; Зупче, Горњи Стрмац, Црепуљу и Дрен до
Курилова, штитиће људство Дреничке бригаде, под командом
Макарија Лазовића и људи са територије Црепуље и Дрена; Велику
Калудру, Чечево, Превију и Берим, браниће Метохијска (Дукађинска)
бригада под командом Рала Вулића и људство Тодора Добрића на челу
са Милисавом Леповићем; рејон Мокре Горе, тзв. место Гробови,
Павлово брдо, Камник, Честе букве, манастир Црна Река, Калуђерске
Ливаде, Бабићко брдо до Ибра у Анском пољу, браниће чете из Брњака
и Оклаца, под руководством Недељка Добрића и Јарга Јеремића; од
ушћа Драгочевске реке, Струмаца, Грубетића до Црног врха на
Рогозни, браниће људство пратеће бригаде под командом Будимира
Добрића. У свим кризним положајима налазило се 20-50 људи а на
линијама назначених положаја од 100-150 људи, веома слабо
наоружаних у односу на противника.“153)
____________
148
Као што по називима јединица, што по људима одговорним за
командовање групама, за одбрану Ибарског Колашина било је
предвиђено више од три четничке бригде из састава Другог косовског
корпуса. То су следеће четничке бригаде: Колашинска, Дреничка и
Дукађинска (Метохијска-Источка). Није јасан појам Пратеће бригаде,
под командом поручника Буде Добрића. Поуздано се зна да је
Колашинска бригада имала два батаљона и њима су већ додељени
рејони: Милији Цветнићу на источном крилу одбране, а батаљон
Тодора Добрића је подељен по четама и развучен на дугачкој линији
од села Црепуље па до реке Ибар у Анском пољу у Брњаку, што је око
педесет километара. Групе батаљона Тодора Добрића, Војводе
Колашинског, на овој дугачкој линије одбране помагале су
новомобилисане групе четника из села из линије одбране. Команда
бригаде и приштапске јединице могле су да броје највише осамдесетак
људи. У помоћ су вероватно пристигли људи са Рогозне из села,
Јунаке, Виријевиће, Бубе, Витакова, Драгочева, Клечака и других. Да
ли је Будо био ојачан са једним батаљоном из Пећке бригаде или
јуришном четом корпуса, немогуће је утврдити, али по одређеној
линији за одбрану био му је потребан велики број људи и добио је
помоћ од Другог косовског корпуса. Пошто ће се касније на простору
Лучке Реке у одбрану укључити командант Корпуса, капетан Жика
Марковић са јуришном четом, највероватније му је у помоћ пристигао
први батаљон Пећке бригаде. Ово посредно потврђује и сведочење
Љубомира Лукића из села Бабића:
„Нас у Брњаку, бранио је одред Тодора Добрића. У јануару
1943. године154) била је јака зима, а снијег дубок. Тада је Тодору стигла
у помоћ јединица из Шумадије.155) Четници су ноћу пробудили све из
села Бабића и издали нам наредбу да се у року од сат времена
пребацимо за Брњак, иначе, сви ћемо изгинути, а село ће бити
спаљено. Ми смо тако и урадили. Што смо могли понели смо. Имали
смо кобилу и мало сточице, што је претекла од пљачки које су се више
пута дешавале од 1941. године. Тодоров одред је наступао од Брњака,
а муслимански и шиптарски фронт се ширио од Старчевића. Брда са
____________
154) Већина становника који су сведочили, из извора бр 3, греши и тврди да се Други напад на
Стари Колашин десио 1943. године. Љубомир Лукић је дао сведочење са велим бројем
чињеница и детаља, али је време погрешио за 13 месеци.
155) Не постоји ни један извор да су Шумадинци били у Старом Колашину 1944. године.
Највероватније се ради о припадницима Пећке четничке бригаде, који су већином

покупљени из СДС-а и већина су носила тзв-у: Недићеву униформу.
149
супротне стране у односу на Оклачки крај. Та два брда са дубоким
кланцем дели Бабићка река.“156)
Већина комунистичких историчара, нажалост то данас
преузимају и млади професори историје, који тврде: У време када је
почео напад шиптарских квинслига у Ибарском Колашину није било
четника!157) При цитирању овог податка, аутори се позивају на
састанак Општинског одбора СУБНОР-а у Зубином Потоку одржаног
деветог септембра 1988. године (значи четрдесетчетири године после
догађаја), којем је присуствовало деветнаест чланова који су били
присутни у борбама са шиптарским и бошњачким наоружаним
формацијама и тада реконструисали збивања која су предходила
паљевинама и борбеним дејствима. Пошто партизанских јединица
није било у то време у Ибарском Колашину, другови из СУБНОР-а су
се морали борити у четничким јединицама. Да не би признали да су
били четници они тврде да уопште није било четника, што је потпуно
невероватно и нелогично. Постоји могућност да је поручник Будо
Добрић са делом бригаде кренуо на смену или је био на смени, на
граници код Церањске реке и да је тиме нарушен и поремећен ланац
командовања, па су Бошњаци из Штавице прво ударили на сектор који
су обезбеђивали поручник Будо Добрић и Тодор Добрић, Војвода
Колашински. Али да није било четника и четничке организације, ко
би зауставио надирање ових група које су нападале низ Ибар, и оне
би за пет до шест сати дошле до села Зупча и ту се спојили са
шиптарском жандармеријом, балистима и вулнетарима. Потпуно је
сигурно да никаквих других организација за одбрану Ибарског
Колашина у том тренутку није било и нису постојале. Комунистичка
прича о самоорганизованом народу, у теорији ратова не пије воду.
Процес самоорганизовања сувише дуго траје да би вође из народа
преузеле команду, поготову што је то у Старом Колашину већ било
завршено, пошто су прво на Ђурђевдан 1941. године, за вођу изабрали
Тодора Добрића и командире чета, потом је ђенерал Дража
Михаиловић у јесен 1942. године, послао ђенералштабног поручника
Буду Добрића, а стигао је и Милија Цветнић, који је са учитељском
школом био резервни официр Војске Краљевине Југославије и преузео
други батаљон Колашинске четничке бригаде.
____________
Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, 2009. године, стр. 211.
156)
Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији, издање

157)
Института за савремену историју, у Београду 1991. године, стр. 100.
150
Локални хроничари пишу да су прве акције и први напади на
србска села, започели трећег фебруара 1944. године, нападом
муслиманске милиције под командом Бике Дрешевића, Синана
Салковића, Фаика Бахтијаревића и Мула Јакупа с` Вуче, из правца
Рибарића, према србским селима: Оклаце, Драгаљице, Струмце,
Драгочево и Грубетиће.158) Борбе на овом правцу трајале су око
четрнаест дана са променљивом борбеном срећу, али је борбена линија
са мањим одступањем одржавана до седамнаестог фебруара. Шиптари
и Бошњаци су се за овај напад дуго припремали и по неким подацима
вршили су мобилизацију људства за напад у десет срезова.
Свакодневно су на борбену линију довлачили нове и свеже снаге. На
прву вест о нападу бошњачке милиције низ Ибар, поручник Будо
Добрић се почео ужурбано враћати назад преко Рогозне у западни део
Ибарског Колашина где су се већ одвијали напади.
„Сукоб је отпочео око петог фебруара, када су Муслимани из
Штавичког среза упали у Колашин, отели чак 22 девојке и одвели их
у робље. Затим су уценили породице отетих са два милиона динара.
Наплата је извршена у селу Цврње, јужно од Новог Пазара.
Муслимани су искористили прилику и опљачкали што је остало у селу,
после ранијег паљења. При томе су убили три православца. Затим
опљачкали и спалили суседно село Дедилово и кренули према
Врановићима. Тамо је дошло до сукоба са Колашинцима, током којих
гину два четника. Ова чарка је затим искоришћена за општи напад.
Албанско-муслиманске снаге од више хиљада људи из
неколико срезова (укључујући Дежевски и Штавички срез), започеле
су војне операције које су трајале све до двадесетпетог фебруара.
Трупе је као и 1941. године водио барјактар Шабан Полужа из
Дренице. Поред њега ту су били још: барјактар Јусуф Градица, Цољ
Соколи, Адем Гаши из Колашина (био председник општине Нови
Колашин која је створена под италијанском окупацијом), Мустафа
Дургутовић из Злокућа, Синан Салковић, мула Јакуп Адровић, те
Хасан Зукорлић (вероватно предак данашњег муфтије у оставци), из
Орља, вође муслимана из Штавичког и Дежевског среза, односно са
Пештери. Током акције немачка војска се држала неутрално, баш
онако како је то раније учинио њен бивши италијански савезник.“159)
____________
158) Миломир Добрић, Тодор Добрић, Војвода Ибарског Колашина, издање Комино траде Ања,
151
Наредних дана из правца Метохије и Дренице напали су
шиптарски вулнетари. Ове јединице из дреничког среза предводио је
Шабан Полужа, Мемет Градица и Зенел Садик. Из источког среза
јединице је предводио Цољ Барјактари. Једном мешовитом јединицом
од Шиптара из дреничког, косовскомитровачког, и источког среза
командовао је Адем Гаши, који је званично био председник шиптарске
општине Ибарски Колашин. Убрзо су пристигли и балисти, вулнетари
и други плачкаши из суворечког среза којима је командовао Али
Ахмети. Јединица је бројала око четирсто балиста.
Линија фронта прво је пробијена на споју између Дреничке и
Дукађинске четничке бригаде између села Дрен и Мала Калудра. По
извештају капетана Жике Марковића, за пробој је била одговорна
Дукађинска бригада, која се, вероватно, због великог снега и мраза,
повукла у куће у селу Велика Калудра. Шиптари су искористили
пружену шансу и клином на правцу: Рашковићи-Гусињско брдо-Мала
Калудра, повише села Ровци-Бранково Брдо-река Ибар-село Вељи
Бријег, за непуна два сата стигла у село на левој обали Ибра. О вом
продору Будо Вучинић пише:
„Ипак, Колашински борци, (а писали смо да осим четника,
других бораца није било), успевају да читавих 20 дана задрже
напредовање Арнаута. Борбе су биле неравноправне. Арнаути добро
наоружани оружјем које им је оставила италијанска војска после
капитулације (и доделили Немци), а колашински борци имају од
наоружања само оно што су успели да заробе.
Прво на удару било је село Вељи Бријег. Атнаути су успели да
направе: клин, и преко Бранковог Брда, прешавши реку Ибар, упадну
у село. За неколико сати Вељи Бријег је потпуно спаљен. Од 43 куће,
остала је само једна, која је била близу шуме, те нису смели да јој
приђу.“160)
Напад преко Дрена био је по броју шиптарских жандарма,
балиста и вулнетара, главни правац напада и највећи. Пошто се радило
о зимском периоду, Шиптари из Пећи и Ђаковице су ишли овим
правцем, јер је преко Мокре Горе био велики снег и било је тешко
проћи. Само су се неке мање групе младих и физички спремних
Шиптара упутиле овим правцем. О коликој војној сили се ради, која је
у овом случају имала и помоћнике, види се из писања Вучине
____________
160)Будимир Вучинић, Стари Колашин кроз векове, издавач: Удружење писаца Поета Београд,
152
Добрића:
„Рачунало се да је само из правца Метохије и Дренице било
неколико хиљада наоружаних вулнетара. Уз наоружане вулнетаре и
жандарме ушли су и ненаоружани пљачкаши и паликуће. У нападу на
Дрен и Црепуљу испаљено је неколико граната из топова
(минобацача), како би доказали да имају и помоћ немачке војске.
Насупрот јаком отпору Срба, Шиптари су успели да пробију дренску
и црепуљску борбену линију и за дан-два стигли су до Жара и Штипа-
Чечева, где су их дочекале четничке јединице Дренице и Метохије. Ту,
на правцу између Чечева и Брњака, водила се рововска борба. Било је
готово немогуће обуздати масу која је решила да се састави са
муслиманима који су надирали из Рибарића и Старчевића како би
створили обруч око Брњака и Оклаца и заробили браниоце и
становништво. Метохијска и Дреничка четничка бригада под првим
јаким нападом Шиптара повлачила се преко Резала, Тушића и других
места за Рогозну. Тим продором на чечевском фронту и Превији,
Шиптари су шеснаестог фебруара заузели Брњак.“161)
Да су Шиптари били подржани од Немаца, поред минобацача,
које помиње Вучина Добрић, сведочи и мисање Бранислава Божовића
и Милорада Вавића:
„У октобру (1943. године), када је објављена мобилизација
Шиптара од 16 до 60 година, Немци су, такође, разделили Шиптарима
велике количине пушака. Само у Косовској Митровици, октобра
месеца, издато је за неколико дана 2.070 пушака и 750.000 метака.
Немци су им давали наоружање до средине новембра, па су, у вези са
тим, у једном извештају констатовали да је постојала: огромна
сарадња са немачким властима, која је Шиптаре снабдевала оружјем
и муницијом! Настављено је и формирање добровољачких батаљона
које су Немци у потпуности опремали, тако да их је у октобру, било
укупно осам, од којих су три били распоређени на сектору Подујева,
а осталих пет на подручју Приштине.“162
Неки од ових батаљона, крајем године, стићи ће на србско-
шиптарску границу на реци Церањи, ради притиска на Други косовски
четнички корпус и припрема за протеривање Срба из Ибарске долине.
____________
Института за савремену историју, у Београду 1991. године, стр. 467.
153
Поред Немаца, Шиптаре је наоружањем снабдевала и влада
Албаније из Тиране, са председником Реџепом Митровицом и
министром унутрашњих послова Џафером Девом, двојицом рођених
Митровчанаца. Да би повечали и убрзали дотур наоружања и
муниције, њих је крајем године посетила делегација у саставу: Етхем
Ферхати, Ћазим Дева, Адем Воца и Вехби Барјактари.
Највероватније да је линија фронта код Мале Калудре
пробијена петнаести на шеснаест фебруар. После групе која се сјурила
према Вељем Бријегу, много веће групе су преко Ковача и Чечева
кренуле према Брњаку, где су стигле у вечерње часове, где су се
понашили сасвим комотно јер су знали и које су куће незапаљене и
кога ће наћи у селима. Ова чињеница побија писање Будимира
Вучинића, да су Колашинци издржали двадесет дана на линији, пошто
је она пробијена већ десетог дана. Такође, само мањи број Шиптара се
вратио у села Газиводе и Штуоце, где су попали и опљачкали што је
имало и у Коваче код централе се прикључили групи која је кренула за
Брњак. Већи део групе која је попалила Вељи Бријег, сачекала је групу
која је нападала уз Ибар, да би удружене кренуле према венцу Рогозне
и одсекли одступницу становништву Старог Колашина.
Из правца Косовске Митровице, претежно левом обалом реке
Ибар, са великим бројем добро наоружаних балиста, вунетара и
жандарма из косовскомитровачког, вучитрнског и лабског среза
продирао је Бислим Бајгора, официр жандармерије, који је учествовао
и у првој паљевини Старог Колашина. Прво су нападнута села
Јагњеница и Рујиште. Задатак ових јединица је био да освајањем села
Рујишта избију на венац планине Рогозне и тиме пресеку отступницу
борцима и народу преко Рогозне у Ибарску долину. Развила се велика
борба за одбрану села Јагњенице, и због бројности нападача, борци
Другог батаљона Колашинске четничке бригаде, под командом Милије
Цветнића, повлачили су се према селу Рујишту и Падинама, да би
спречили излазак Шиптара на венац Рогозне. Лево крило Другом
батаљону држала је Митровачка четничка бригада, која је
контролисала леву обалу Ибра од моста за село Бањска до студеничког
среза.У овом случају један батаљон Митровачке бригаде је био
распоређен у реону села Козарево и Липовица. Бригада је била
најчешће на планини Кукавица, а њена јужна граница, зоне
одговорности, кретала се линијом села: Бањски Суви До-Локва-Ловац-
Бањска-Лозиште.163) Шиптари су освојили село Јагњеницу, и јужни део
154
села Рујиште, запалили неколико кућа, опљачкали сву вредну
покретну имовину и растерали становништво, које је било принуђено
да по тешким временским приликама, високом снегу и ниској
температури, беже за Ибарску долину. По подацима из Монографије
о Косовској Митровици у овим борбама у току месеца фебруара 1944.
године у селима: Јагњеница, Рујиште, Читлук, Придворица и Козарево,
страдало је седам бораца и становника.
За време ових борби највише се истакао наредник Милисав
Милентијевић из села Јагњенице.О његовом подвигу и јунаштву
сведочење су оставили Радисав Стевановић,рођен 1931.године у селу
Рујишту, и Млађен Компировић рођен 1923. године у Зубином
Потоку:„За време те борбе Милисав Милентијевић (Миленковић)из
Јагњенице, предложен од стране капетана Марковића за одликовање
под именом:Миленковић Милисав),који је пре окупације живео у
(
Врбници (поред пута Косовска Митровица-Доња Клина),отишао је у

шиптарску команду. Био је веома спретан човек. Знао је добро
шиптарски језик,обукао се у шиптарско одело,узео је и немачку
машинку,увукао се у шиптарски логор и у тој њиховој команди пуно
њих је побио. Носио је белу капу, шиптарски говорио па нису
сумњали у његове намере нити су знали да је Србин.После убиства
тих Шиптара,кренуо је ка нашима али је заборавио или још није смео
да скине капу,па су га убили или Шиптари или наши,не знајући ко
је.Осветио им се за неко зло што су му нанели породици у месту где
је раније живео и одакле је морао да побегне кад је италијанска
окупациона војска дала потпуну власт Шиптарима...
Знам да је Милисав из Јагњенице,не сећам му се презимена,
побио доста Шиптара,око петнаест-шеснаест.Он је дошао у борбу у
шиптарском оделу, а пошто је знао шиптарски, запалио је један
огранак шуме припремљен за исхрану стоке,и на шиптарском позвао
Шиптаре да приђу што пре и крену даље.Они су мислили да је то
неки од њихових и пожурили су ка том месту.Он их је сачекао и
аутоматом је побио доста њих.Чини ми се да је и он погинуо.Био је
са ћулавом и у шиптарском оделу и нису га познали наши борци.“164)
Шиптари нису успели да се преко села Рујишта попењу на
____________
164) Радојко Јовановић, Бело Светло на митровачке црвене записе, 2009. године, стране 122 и
153.
155
венац планине Рогозне,већ су морали да надиру поред реке Ибар,
преко села Прелез, Вараге и Читлук према Придворици и Вељем
Бријегу.
И на најтежем и најнеприступачнијем делу борбене линије,
упркос ниске температуре и дубоког снега, стизале су све веће и веће
групе наоружаних Шиптара.
„Борбена линија Мокра гора-Гробови-Павлово Брдо-Камник-
Калуђерске Ливаде-Бабића Брдо до Ибра доведена је у питање иако
су више од петнаест дана вођене рововске борбе. Ни велики снег на
Мокрој гори није могао да спречи неколико стотина Шиптара да крену
преко планине и стигну у Старчевиће и Рибариће како би помогли
муслиманима у тој неравноправној борби. Ову групу дочекали су
брњачки и оклачки браниоци на Павловом Брду и Камнику. Мало је ко
од Шиптара могао да умакне жив, јер су били десетковани и поубијани
у том великом снегу. Брњачку групу бранилаца чинили су, поред
осталих, Богдан Белко Поповић, Драго Поповић, Максим Поповић,
Недељко Добрић, Милисав Ђуровић, Богдан Костић, Вукоман
Трифуновић, Петроније Милутиновић, Мицо и Бранко Милић и многи
други борци. Било их је преко педесет.
Рововска борба водила се на простору од Калуђерских Ливада,
Честих Букава, Старчевског и Бабићког Брда до ушћа Драгочевске
ријеке у Ибар са Муслиманима из Рибарића и Старчевића, уз велики
притисак Арнаута из Митровице. Старчевско и Бабићко брдо
прелазило је наизменично из руке у руку једних и других. Поред
рањених и погинулих на простору Драгаљице-Бабиће, обилазећи
положај, рањен је и поменути свештеник Радуле Божовић. Целим овим
крајем, од Мокре горе и Црне Ријеке до Ибра и ушћа Драгочевске
ријеке, командовао је Јарго Јеремић са својим помоћницима.“165)
Друга велика комунистичка превара и лаж, коју преузимају
локални хроничари и млади историчари и која се пласирала преко
педесет година јесте да: Други косовски четнички корпус и његов
командант, капетан Жика Марковић, никада нису хтели да помогну и
нису помогли становништву Старог Колашина. Цитирамо једно од
најоштијих писања по овом питању: „Од почетка рата до ових окршаја
ни једна друга четничка јединица, или партизанска јединица није
помогла Колашинцима у одбрани Колашина и његовог напаћеног
____________
156
становништва. Овом приликом чим је напад почео, Колашинци су
послали делегацију из Колашина у штаб четничког Другог корпуса
молећи за помоћ и заштиту. Командант корпуса, капетан Жика
Марковић је под разним изговорима одбијао да пружи помоћ. Тих дана
корпус је добио наређење своје Врховне команде да избегава
сукобљавања са шиптарским и муслиманским квинслизима. Други
разлог је био тај што је Колашинце сматрао непоузданим, због отпора
који су пружили четничкој политици и зато што су били противници
борбе с партизанима. Посебно није подносио Тодора, поред осталог и
због тога што није прогањао партизанске илегалце и симпатизере.
Претио му је ликвидацијом, ако тога и тога не ликвидира.
Интересантан је и податак да је Марковићев корпус у току
1943. године примао грдну помоћ од Енглеза у обући, оделу, шаторима,
пешадијском и аутоматском наоружању, муницијом и брдским
топовима. Од те и толике силне и разноврсне помоћи није ни један
метак, а камоли пушку уделио Колашинском одреду, својој подчињеној
јединици.“166)
Основни проблем аутора у овом цитату, је његово определење
за комунистичку идеологију, која и четнике ђенерала Драже
Михаиловића сврстава и квислинге и треба их наружити, исто као и
шиптарске и муслиманске квислинге. Аутор тако, понижава четнике,
као једину војну организацију која је помагала становништву Старог
Колашина, а којој су припадали његов отац и стриц (Тодор Добрић),
као и већина родбине, пошто су међу најелитнијим четницима били,
управо Добрићи. Да ли није хтео да узме у обзир чињенице, које су му
вероватно биле познате, да су у Првом нападу на Колашин у одбрани
учествовали сва три четничка одреда: Колашински, Дренички и
Дукађински, или је то намерно заборавио у реченици: Од почетка рата
до ових окршаја ни једна друга четничка јединица, или партизанска
јединица није помогла Колашинцима у одбрани Колашина и његовог
напаћеног становништва! Што се тиче партизанских јединица, њих
одбрана Србског народа није занимала ни под тачком разно и нису
учествовали ни у једној борби у току Другог светског рата на
просторима Косовско-митровачког рата да би заштитили Србе. Да су
Колашинци слали делегацију код капетана Марковића, аутор да је само
констатацију без иједног доказа, али смо цитирали Радојка Мијачића,
____________
Миломир Добрић, Тодор Добрић, Војвода Ибарског Колашина, издање Комино траде Ања,
166)
157
управо пратиоца Тодора Добрића, Војводе Колашинског, који тврди: да
је Жика Марковић, кад је својом обавештајном службом добио
информацију да ће Шиптари и Бошњаци напасти Стари Колашин,
наредио да се напишу три писма и упуте Буду Добрићу, Тодору
Добрићу и Милији Цветнићу, што није био у обавези, пошто је њему
био подчињени само поручник Будо Добрић, а остала двојица су била
подчињена Буду. Ипак ова писма су постигла циљ, пошто су сва
тројица прионула на припреме и успели да мобилишу преко осамсто
људи што потврђују документа Корпуса народне одбране Југославије:
„Колашинска бригада (као највећа) активног поручника Буде
Добрића из Колашина. Био је и поп Радуле Божовић из Колашина,
командант једног батаљона. (Бригада је давала и по 800 људи.)
Људство домородци-Добрићеви борци. Будо Добрић је рођак Тодора
Добрића, Војводе (Колашинског). Однос њих два био је као земљака.
Тодор иако је био у НОБ-у, мрзео је Турке и настрадао... (од
комунистичке руке).“167) Ако је Колашинска бригада мобилисала
осамсто људи, који им је помогао са набавком пушака, а посебно
муниције за ратовање преко двадесет дана, ако није капетан Жика
Марковић. Ђенерал Дража Михаиловић, нити је могао нити је у овако
кратком периоду послао пушке и муницију, а о партизанима да не
говоримо, пошто је најближа партизанска јединица била удаљена више
стотина километара. Капетан Марковић је у том кратком периоду
добијао и новац и златнике, и у књизи Младена Максимовића се може
прочитати да кад год је могао помагао је Буду Добрића и његове борце.
Аутор, као дугогодишњи резервни официр ЈНА, у овом цитату не
разликује: одред и бригаду. И сам у књизи пише да је Будо Добрић,
формирао Колашинску четничку бригаду, и да је Тодор био командант
Првог батаљона у бригади, тако да Жика Марковић није био
предпостављени старешина Колашинском четничком одреду, него
Колашинској четничкој бригади,
Апсолутно је тачна чињеница да је Тодор Добрић, Војвода
Колашински, био против проливања србске крви. Ово се потврђује
тиме да је Тодор Добрић више пута дочекивао наоружане партизанске
групе, нахрањивао и давао им водиче да их спроведу кроз Стари
Колашин. Колико је разумео комунистичку идеологију и њене циљеве,
не желимо да нагађамо, али му је најгори Србин био дражи од
____________
167)Војни Архив, Београд, фонд: Народноослободилачка војска Југославије, 1941-1945. године,
кутија бр. 223, док. 36/1-10.
158
најбољег Шиптара и Бошњака. Однос Жике Марковића и Тодора
Добрића, треба разумети као двојице старешина, који нису један
другом подчињени. По доступним документима капетан Марковић је
поштовао Тодора Добрића, његовов ауторитет међу борцима и ретко
кад му је издавао директно наређења, једино када се радило о времену
и сложеној ситуацији, де се не би губило време док Будо Добрић, изда
своја наређења. Марковић је био школовани официр Војске
Краљевине Југославије, православац и син србског Солунца, и он није
био за непотребно проливање србске крви. Ово потврђује случај
његовог колеге, поручника Васа Бошковића, родом из Грачанице, који
се 1942. године прикључио комунистима и Жика Марковић, преко
команде Косовског четничког корпуса и Команде Јужне Србије, тражи
да му Југословенса Влада у Лондону одузме чин. Жика потом постаје
командант Другог косовског корпуса, а Бошковић бива заробљен од
Јаворског корпуса. Деса Пешић, позната комунистичка историчарка
пише:
„Са Крајишницима је пошао и Васо Бошковић, бивши
командант Косовског партизанског одреда, који је преживео месец
дана на Голији чекајући извештај Жике Марковића, да ли је комуниста
или не, а извештај срећом никад није стигао.“168) Једини закључак који
се може извући из ових чињеница је да му је капетан Живојин Жика
Марковић, кога комунистичка историја најчешће назива: Кољач
Марковић, и поред тога што је знао да је комуниста и да је погазио
заклетву дату: Краљу и Отаџбини, опростио живот. Васо Бошковић ће
после рата отићи на школовање у Совјетски Савез, постати Титов
генерал и бити узданица Ваздухопловства Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије.
Што се тиче Тодоровог противљења братоубилачкој борби са
партизанима и прикривања илегалаца и сипматизера, није ништа
спорно, и са тиме се слажу у својим сећањима сви Тодорови борци и
познаници, који су преживели рат, али капетан Жика Марковић му је,
по тврдњи аутора, само претио да се не игра својом главом, али су му
главу, на најкрволочнији начин, скинули комунисти, одмах по доласку
на власт. Вероватно да је младим лавовима Одељења за заштиту
народа, (злогласне ОЗН-е), сметао Тодоров ауторитет и поштовање
међу становништвом Старог Колашина и њихова процена је била да ће
____________
168)Деса Пешић, Студенички срез у НОР-у и револуцији 1941-1944, издање Института за
историју радничког покрета Србије и ОО СУБНОР-а Рашка, Београд 1977. стр. 528
159
им у једном тренутку бити препрека за спровођење њихове:
пролетерске револуције! Аутор би требало да буде поштен према себи
и да напише праву истину о Тодору Добрићу, Војводи Колашинском:
да је био велики Србски домаћин, да је био Православац који је славио
крсну Славу и поштовао Свеце, да се заклео Краљу и Отаџбини и да
то није хтео да погази, да је са ових позиција имао велики ауторитет
и поштовање од станиновника Старог Колашина и због тога су га
комунисти убили. Својим писањем у стилу: Тодорово невино и
незаслужено стрељање посматрам са три аспекта: политичког, правног
и психолошко-моралног. Политички-са посредним и непосредним
циљем. Неки су у име братства и јединства, данас лажног,
неутемељеног и острањеног, то једва дочекали. Правни аспект
подразумева увек утврђење одговарајућег стања, је не истинито
чињенично стање, долази правна надградња, чега у случају Тодоровом
није било!169), само уноси пометњу у историјске чињенице и себи
ствара: алиби, за опроштај убицама свога стрица и брањене
комунистичке идеологије.
Нападом Бошњака и Арнаута на Ибарски Колашин, штаб
Другог косовског четничког корпуса и његов командант, капетан Жика
Марковић нашли су се у тешкој ситуацији. Морали су јаким снагама
да бране границу на Церањској Реци, а били су свесни да морају
притећи у помоћ Ибарском Колашину и поред чињенице да су три
бригаде корпуса и батаљон Пећке четниче бригаде, (практично већа
половина корпуса), већ у Ибарском Колашину. Наређена је
мобилизација Ибарској и Митровачкој бригади и припреме за покрет
приштабским јединицама и Пећкој бригади, са командом,
приштабским јединицама и једним батаљоном. Колашинској бригади
није имало потребе наређивати мобилизацију, пошто је капетан
Марковић већ био известио Буда Добрића, Тодора Добрића и Милију
Цветнића да сугурно следи напад на Стари Колашин, и пошто су се
од првог дана сазнања за напад, сваки одрастао и борбено спреман
Колашинац прикључио борбеним групама које су браниле његово село
и околне борбене линије. Аутору књиге је његов отац причао, да се
као мали четрнаестогодишњи дечак укључио у одбрану Лучке Реке.
Пошто га је напад затекао у селу Врба, код породице очеве сестре
(његове тетке), он се прикључио једном од командира чета Другог
____________
160
батаљона Колашинске бригаде, Косту Соврлићу, који је руковао
митраљезом и помагао му да пуни реденике. За одбрану границе на
Церањској реци, капетан Марковић је оставио штаб Ибарске бригаде
са командантом, потпоручником Александром Недељковићем и Првим
активним батаљоном. Ову групу је ојачао и са Јуришном корпусном
четом којом је командовао жандармериски потпоручник Михаило
Закић. Штабу и команданту Митровачке четничке бригаде, капетан
Марковић је наредио да са Другим батаљон приђе ближе селу Рујишту
и са малобројним људством Милије Цветнића ојача борбену линију
изнад села, а да са Првим батаљоном приђе ушћу реке Церање у Ибар,
и да у случају потребе пређе преко реке и помогне у одбрани границе.
Жика Марковић је у овом сукобу имао и отежавајућу околност,
а то је била Наредба Врховне команде ЈВуО и ђенерала Михаиловића
да се борба са Арнаутима прекине и постигне споразум о ненападању.
Ово је била последица дуготрајних преговора између представника
Врховне команде и националног покрета отпора на челу са Мухаремом
Барјактаријем у Албанији о заједничкој борби против немачког
окупатора и заједничком ослобођењу обе земље. „На вест да су
Албанци потукли комунисте код Рожаја, осмог фебруара 1944. Дража
је поручио капетану Жики Марковићу: да нам сада не иде у рачун да
водимо борбу са Арнаутима, односно да: то иде само у корист
комуниста.“170)
Међутим, шиптарски прваци са Косова и Метохије, нису хтели
да сарађују и слушају националне прваке из Албаније и под немачким
патронатом настојали су да очисте целокупан Србски народ са
територије такозване Велике Албаније у границама у којима су је они
планирали. У доготрајно планиран напад на Стари-Ибарски Колашин,
они су укључили наоружане шиптарске јединице, које су опремљене
и обучаване под немачким надзором, из десет срезова са простора
Косова и Метохије и муслиманску милицију из штавичког и дежевског
среза. Више пута смо писали да је Други косовски корпус имао добро
организовану и разгранату обавештајну службу и капетан Марковић је
поседовао податке: да се према Ибарском Колашину креће више од
10.000 наоружаних балиста, вулнетара и арнаутских жандарма, а да
он за одбрану Старог Колашина не може ангажовати више од 1.500
бораца. Као што смо већ цитирали Вучину Добрића, у планирану
____________
170)Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета,
пета књига, издање Погледи, Крагујевац 2010. године, стр. 676.
161
одбрамбену борбену линију било је укључено нешто више од три
бригаде Другог косовског корпуса.
О овим припремама и догађајима у Ибарском Колашину, Жика
Марковић је негде око петнаестог фебруара 1944. године, преко радио
станице потпуковника Драгутина Кесеровића, ђенералу Михаиловићу
послао извештај следеће садржине:
„Моје јединице заузеле су девет села на албанској територији
и држе заузете положаје... Предузео сам све да се борбе прекину.
Водим преговоре са Арнаутима и Бошњацима.“171) Овде се ради о
селима Ибарског Колашина која су насељена Србским народом, али
су због административне поделе, о којој смо писали, села припадала
дреничком срезу и италијанској окупационој зони. Као што видимо и
после капитулације Италије, капетан Марковић се позива на ове
границе и разграничаава територију такозване Недићеве Србије и
територију коју су Немци реокупирали 1943. године.
Ситуација у Старом Колашину се у наредна два дана заоштила
и искомпликовала, и у поподневним часовима седамнаестог фебруара
1944. године, почиње велики обрачун између припадника Другог
косовског корпуса и шиптарских и муслиманских нападача.
Шиптарске јединице су већ пљачкале и палиле по селима Брњака и
постојала је велика могућност да браниоци и народ буду окружени и
потпуно уништени. Други велики циљ шиптарских вођа и барјактара
је био. да се попну на венац планине Рогозне и тако окруже и србске
браниоце и становништво које се налазило на левој обали Ибра и
спрече повлачење у Ибарску долину. Борбе у западном делу Старог
Колашина извршиле су приштабске јединице Колашинске бригаде и
њен Први батаљон, који је био прешао преко реке Ибар, ојачане са
батаљоном Пећке четничке бригаде и групама Дреничке и Дукађинске
бригаде које су пристизале после преласка Ибра. Да би спречили
намеру шиптарских вођа да избију на венац Рогозне, група коју је
довео капетан Марковић, а коју су чинили команда Пећке бригада са
једним батаљоном, која је основана пре два месеца и ово јој је била
прва борбена акција, мобилисани батаљон Ибарске четничке бригаде
и део приштапских корпусних јединица морали су да затворе веома
дугачку борбену линију са великим бројем виталних тачака. Ово је
рађено у координацији са Милијом Цветнићем, командантом Другог
____________
171)Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945.године, кутија бр.
278, докуменат 18/1.
162
батаљона Колашинске бригаде и његови борци су били извиђачи и
курири, због познавања терена.
Главни правци надирања шиптарских банди били су из села
Вељи Брег, где су желели да се преко превоја Голетин, попењу на врх
и крену према селима Кобиља Глава и Падине, чиме би угрозили
нападом са леђа браниоце који су бранили борбене линије изнад села
Рујиште и Козарево. Овде су се водиле жестоке борбе, али су борци,
припадници Другог косовског корпуса издржали и линија није
пробијена. Сећања и те борбе и данас се преносе у народу и цитирамо
део сећања Владислава Влајка Кошанина, који је рођен 1929. године у
селу Газиводе и већи део рата је провео у родном селу:
„У фебруару су у Вељему Бријегу дошли Шиптари са
формираним јединицама и кренули да пљачкају Врбу, Краговиће,
Падине, Лучку Реку и сва села по Рогозни. Четници и Недићевци,
(Пећка бригада је била претежно попуњена са припадницима Српске
државне страже, који су после капитулације Италије остали без посла
и који су носили такозване: Недићеве униформе), су били спремни,
запосели су ту границу и све заравни више Вељега Бријега и чекали
их. Шиптари су непрекидно, уз Павићевски поток према Старом селу,
кидисали к`нима. Снијег велики, а Шиптари јуришали да изађу на ту
преслицу. На ту малу зараван, и да им буде отворен пут према
Краговићу и целој Рогозни. Шиптари су нападали одоздо преко једне
ледине, а Срби су са виших положаја тукли жестоко. Шиптари су
погрешно схватили положаје Срба. Пошто је ту једна пресретна
(зараван), они су мислили да су Срби на другој заравни. Како се
помоле на чистину, наши их бију са левога бока. Ту су погинула и
тројица Срба. У једно време Шиптари су се повукли, а Срби су их
чекали и даље на тим положајима. Срби су тада били организовани и
сложни. Сутрадан су Шиптари зашли по Вељем Брегу, и ђе год су
нашли по неку бабу да може да иде, ћерали су је да им вуче мртве.
Они нису смели да иду и да с`брда узимају своје мртве, а четници им
нису бранили да их носе. Четници би, одсекли прут грабов или лесков.
Свежу у борби страдалог Шиптара за врат и дају га баби да га вуче
низ брдо по снијегу. Обзиром да се радило о великој низбрдици, није
било тешко вући их. Шестдесет и три Шиптара су погинула у тој
борби. После тога ође више нису нападали, само су пролазили у
мањим групама, ако смо нешто сакрили па га виде, да опљачкају.“172)
____________
172) Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, 2009.године, стр. 147 и 148.
163
Друга велика група Шиптара која је бројила више десетина
бораца, кренула је долином Лучке Реке према врховима планине
Рогозна. Склопом топографских целина на терену, они су могли
искористити три пута да се попењу према венцу Рогозне. Први је да
одмах после уласка у котлину Лучке Реке, крену десном притоком,
долином Бабудовачке реке и избију у селу Бубе, чиме би угрозили
залеђину поручника Буда Добрића. За одбрану овог правца
организована је одбрамбена линија од линије села Бабудовица до
засеока села Међеђи Поток, званог Гариште. Други избор Шиптари
су имали код школе у Лучкој Реци, када ова река скреће према
северуистоку, из правца северозапада у њу се улива Бросовачка река.
Одбрана Лучке Реке је организована код места Радошевица, испод села
Врба и Равни Бријег, а правац Бросовачке реке испод села Паљево, где
се у реку улива Лашковински поток. На овим локацијама борбе су
вођене два дана и Шиптари нису успели да пробију линију одбране и
крену према венцу Рогозне. Борбе су биле мањег интезитета од борби
изнад села Вељи Брег, али је и на овим линијама било повређених и
мртвих бораца на обе стране, а поготово на Шиптарској, јер су као
нападачи наилазили на добро организоване и припремљене
одбрамбене линије.
Борбу за спас брњачког становништа и спречавање сусрета
Шиптара и Бошњака, детаљно је у својој књизи описао Вучина
Добрић, који је био судионик тих догађаја и да не би изгубили на
аутетичности, цитирамо један већи део његовог описа:
„Схватајући сву озбиљност ситуације, осамнаестог фебруара
1944. године у Бањама у кући Вуксана Бојовића, састали су се Војвода
Тодор Добрић и Будимир Добрић, командант бригаде, са својим
сарадницима. На основу прибављених извештаја са ратишта, нарочито
упада Шиптара у Брњак, решили су да изврше противудар и спрече
спајање Шиптара и Муслимана по сваку цену, како би спасили
становништво Брњака и Оклаца које је остало поробљено.
Направљен је ратни распоред, иако је тих дана био незапамћен
снег. Распоред на Брњак изгледао је овако: Давид Утвић са 132
наоружана човека и два аутоматска пушкомитраљеза напао је заселак
Брњака: Ћуковац, где се претпостављало да има неколико хиљада
Шиптара. Имајући то у виду наложио је Трајку из Тушића и Миру из
Шпиља да узму 13 људи и ухвате прелаз на Лочки код Бугарске воде
изнад Ћуковца, куда Шиптари морају да одступе, и да их све побију.
164
У ову групу јавио се и Протка Кокерић, који је из тог села. Команда за
напад поверена је Давиду Утвићу и Рафу Потрићу из Калудре са 130
наоружаних људи, јер је у том селу била највећа концентрација
Шиптара.
Рајко и Јарго Јеремић, Милан Дишевић и Васко Јаковљевић, са
96 наоружаних људи, напали су велику групу Шиптара у селима
Драгаљице, Јаковљевиће и Јеремиће и протерали их преко Поповића
и Пресеке. На правцу изнад Пресеке и Ћуковца одређени су Милисав
Леповић и Милан Ђукић са 30 наоружаних људи да сачекају Шиптаре
приликом одступања. Тодор је са 50 наоружаних људи и својом ужом
пратњом, Радојком Добрић, Радојком и Светозарем Мијачићем,
Марком Јеремићем и Василијем Јаковљевићем кренуо преко
Вукојевића за Башчу. Први ће отворити ватру на Шиптаре, а онда
јединствено отпочети борбу на свим ратиштима.
Напослетку, командант бригаде Будимир Добрић, са својих 206
људи преузео је положај према новопазарском крају, од ушћа
Драгочевске реке у Ибар, брдом изнад Струмаца и Табалија у правцу
Грубетића и Црног врха.
Све куће у Башчи биле су пуне Шиптара, а нарочито кућа
Марка Милића, која није била запаљена. Његова фамилија смештена
је у посебну просторију. Када је група од 30 људи Војводе Тодора
отворила борбу на Маркову кућу, која је била пуна. Шиптари су почели
да излазе на врата и прозоре. Бежали су низ њиву, али је тешко ко
могао да умакне. Само је Радојко Мијачић из свог пушкомитраљеза
Брно испалио 750 метака. Тако су ослобођене и друге куће у Башчи,
нароћито захваљујући повољном положају села. Погинуо је небројени
број Шиптара, јер је била ноћ, око 10-11 сати.
Најтежа ситуација десила се у Ћуковцу. Извидницу за Ћуковац,
на челу са Протом (Профилом) Кокерићем, који је иначе из тог села,
са два пратиоца Шиптари су из заседе успели да убију. Када је
отворена борба, после рањавања Давида и Сава Утвића, настала је
велика међусобна борба. Видевши да је велики кркљанац и да
аутоматско оружје Срба слабо дејствује, Војвода Тодор Добрић је
упутио Радојка Мијачића са пушкомитраљезом Брном, а Чеда
Леповића и Светозара Мијачића као помоћнике пушкомитраљеза.
Када је Радојко стигао на место где се водила главна борба, нашао је
Рафа Потрића, једног од угледних четника у оно време. Он му је
показао где је главна снага Шиптара који покушавају да пређу кланац
165
Бугарске воде на такозваној Лочки. Извештен о томе да су
пушкомитраљези замрзли и да као такви нису могли да дејствују у
рукама Милоша Ђурића и Сима Ђукића. Радојко их је, као вешт
пушкомитраљезац оспособио за дејство мокрењем на затвараче, јер је
температора била минус три степена. По утврђеном распореду заузета
су главна места одступнице Шиптара. Уз остало оружје, три
аутоматска пушкомитраљеза почела су да дејствују на Шиптаре који су
решили да пређу брдо преко Бугарске воде. Само на том кланцу
изгинуло је више од једне стотине Шиптара. Остали њих 70-80, у
паници су покушали да пређу ка Превији, где их је дочекала група
Милисава Леповића, Милка Ђукића и Милана Утвића. Убили су
велики број Шиптара у првом налету. Остали Шиптари су кренули
преко Међеђака за Мокру Гору. Велики број њих нашао је смрт у мразу
и снегу. У овој борби погинули су Протка Кокерић, Трајко
Димитријевић из Тушића, Мирко Илић из Шпиља, Ратко Ђусић из
Загуља, Живко Леповић из Чечева и други. Рањени су Давид и Саво
Утвић, као и многи други. У тој борби рањена је и Пера (Петрија)
Кокерић, угледна домаћица, мајка Миленка Кокерића, који ју је пренео
преко Рогозне, под најтежим условима, преко великог снега, али је од
задобијених рана преминула у болници у Београду.
Чета Марка и Јарга Јеремића, Милана Дишевића и Васка
Јаковљевића, по плану је напала Драгаљице, Јаковљевиће и Јеремиће.
Изненадном нападу Шиптари нису могли да дају већи отпор, па су
кренули у бег за Поповиће и Пресеку, не би ли се дохватили Превије
и Чечева. Поред већег броја побијених Шиптара у селима Драгаљице
и Јеремиће, остали су дочекани изнад Пресеке од Милисава Леповића
и његове чете где их је доста погинуло, а онда су преостали натерани
пут Међеђака, на Мокрој гори, где су страдали од мраза и великог
снега. Да је то тачно, потврђују и грађани Брњака, јер је после
ослобођења нађено много несахрањених тела, међу којима је и Ага
Мула, који је био велики плачкаш за време рата и који је, као такав,
добро познат целом Колашину. Када је Тодор са својом пратњом стигао
у Ћуковац, обишао је ратиште и видео да су Шиптари својим главама
платили заузимање Брњака.“173)
Овако великој и потпуној победи ојачаног Првог батаљона
Колашинске четничке бригаде под командом Тодора Добрића, Војводе
____________
166
Колашинског, допринело је више више фактора који доносе резултате
у борбеним дејствима. Први фактор је потпуно изненађење, јер после
четрнаестодневног узмицања и повлачења, Шиптари нису очекивали
да четници за једно поподне могу да се саберу, организују и изврше
противудар по ноћном времену и великој хладноћи. Други фактор је
био тај што је већина ангажованог људства живела на тим просторима
и познавала је сваки путељак, сваки заклон и сваки пролаз и на основу
доброг познавања терена извршена је још бољи распоред љуства
приликом напада и постављања заседа. Трећи фактор су искуство
Тодора Добрића и командира група, који су правовремено реаговали на
сваку непредвиђену околност и усмеравали људе за постизање
максималних ефеката у току борбених дејстава.
На другој страни, поручник Будо Добрић, командант
Колашинске четничке бригаде успео је захваљујући херојском
залагању свих појединаца из његове групе, да заустави напад
муслиманске милиције из правца Рибарића. Овај део линије борбене
одбране био је у тежој ситуацији из разлога, што је био много близу
Рибарићу, и Бошњаци су имали могућност да уводе нове, одморне и
добро припремљене групе наоружаних људи. И поред тога што су
Бошњаци успели да освоје Драгочевску реку, и села Струмце, Табалије
и Врановиће, линија одбране се организовано повлачила и успела је да
се одржи. На овом сектуру, четници су имали три погинула и четири
рањена, међу којима је био и командант бригаде, поручник Будо
Добрић. Када су Бошњаци добили глас да су Шиптари поражени у
Брњаку и натерани на повлачење преко Међеђака и Мокре горе,
обуставили су нападна дејства и почели да се организовано повлаче.
И данас Брњачани са поносом причају о борби коју је Тодор
Добрић, Војвода Колашински, са својим четницима и пријатељима
водио у току ноћи осамнаести на деветнаести фебруар 1944. године.
Преносимо сећања брачног пара: Јована Станића рођеног 1931. године
у селу Оклаце и његове спуруге Драгане, рођене Добрић, 1932. године,
који су били деца и та борбама им је остала у сећању.
„Једне зиме снијег је био велики кад су Шиптари заноћили у
Брњаку, а Тодор Добрић је ноћу покупио своје четнике, направио
заседе и опколио села. Шиптари су лежали по српским кућама из којих
су Срби избегли. Кад су их наши напали пред зору, босе и у гаћама су
их побили. Неки рањени су поцркали по великом снијегу. Рањене су
њихови оставили и побегли. Тај пут су дошли од Чечева са намером
167
кад осване дан да изненаде Србе које пронађу по засецима Брњака, да
их опљачкају и побију. Тодор је њих изненадио. Они су и прије тога
убијали и пљачкали више пута, па су упознали и терен и целу
ситуацију. За своју несрећу ослободили су се у походима на та српска
села, а то је Тодор са својом јединицом искористио.“174)
На телеграм о заузимању положаја и села на албанској
територији, како се капетан Марковић у свом телеграму изразио,
ђенерал Дража Михаиловић му је истог дана преко радио станице
потпуковника Драгутина Кесеровића издао ново наређење, које је
гласило:
„Команданту Другог косовског корпуса капетану Марковићу
саопштите, борба са Арнаутима не иде нам сада у рачун. Арнаути
спречавају из Санџака и Црне Горе упад комуниста на Косово. Борба
са Арнаутима иде само у корист комуниста. Својом борбом са
Арнаутима омогућавате упад комуниста на Косово. Ову су вам борбу
наметнули комунистички елементи у Вашим редовима или можда
други елементи којима иде у рачун упад комуниста на Косово.
Настаните да се борба прекине и расчистите са комунистима у Вашим
редовима.“175)
Капетан Жика Марковић је овај телеграм добио од својих људи
из штаба Корпуса, негде на простору Старог-Ибарског Колашина.
Марковић ће ђенералу Михаиловићу, тек у свом Извештају од
петнаестог марта 1944. године, који ће делегација Другог косовског
четничког корпуса на челу са свештеником Радулом Божовићем, лично
однети у Врховну команду ЈВуО, објаснити да се ова борба морала
прихватити због спасавања становништа и шта би се десило да борба
није прихваћена. Овај део цитираћемо касније. Што се тиче
комунистичких елемената у овом тренутку у јединицама Другог
косовског корпуса и зони одговорности није био јак и нико није одбио
да се бори у Старом-Ибарском Колашину. Захваљујући пропаганди
радио Лондона, осећало се лагано комешање у народу, али је
национални елеменат имао потпуно поверење у Други косовски
четнички корпус. Што се тиче других елемената, које ђенерал
Михаиловић помиње у свом наређењу, Милослав Самарџић даје
следеће обрашњење:
____________
174)Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, 2009. године, стр.204.
Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945.године, кутија бр.
175)
168
„Ти: други елементи, били су британски официри при Другом
косовском корпусу. Према извештајима потпуковника Мирка
Лалатовића, начелника Оперативног оделења Врховне команде, код
партизана у Албанији у ово доба било је четрдесет британских
официра. Такође, Британаца је било и међу албанским национали-
стима. Шеф британске мисије у националном одреду Мухарема
Барјактарија био је пуковник Хирц, а у штабу Муслима Пезе пуковник
Миље, један од вођа Интелиџенс сервиса на Балкану. Расположен је
према нама, (по знацима навода), пише Лалатовић за Миљеа, наводећи
да неки национални одреди у Албанији сарађују са Немцима, а неки
не, али да се ни једни ни други не боре против окупатора...
Према сазнањима четничке обавештајне службе, у Албанији су
се издвојила четири лидера националних јединица: Мухарем
Барјактар, Муслим Пеза, Аћиф Љеша и Абаз Куриа. Све њих познавао
је Јован Ђоновић, предратни посланик Краљевине Југославије у
Тирани, а у ово доба амбасадор у Египту.“176) И по овим подацима се
види да је Британска обавештајна служба била заузела све кључне
позиције у свим земљама на Балканском полуострву, и да је њен рад
био координиран на предају Балкана комунистима и Стаљину. Као што
већ писали у штабу Другог косовског четничког корпуса налазио се
британски официр Џорџ Мур, као шеф мисије и наредник Данило
Белић, британски држављанин србског порекла, који је био
телеграфиста. Ова мисија је имала честе сусрете са британским
мисијама у Расинском и Јаворском корпусу, где су се консултовали и
доносили одлуке. Поред тога, са простора Косова и Метохије,
извештаје су слале британске мисије под шифрама: Анђелика, Рапир,
Каверн 2 и Филд.
Преко својих обавештајаца из редова Шиптара и Бошњака и
Немци су били директни учесници сукоба у Другој паљевини и
пљачки у Старом-Ибарском Колашину. О томе говоре и немачка
документа из књиге Ивана Авакумовића, где пише:У борбама код
Алексинца и Ниша, Бугари су убили 19, заробили 31 Михаиловићевог
војника (извештаји од 13. и 19. фебруара 1944. године), док се
арнаутска милиција под немачком командом борила са четницима на
Косову и на црногорско-албанској граници и палила села у долини
Ибра. По извештају команде Србије од 22. фебруара, Арнаути су убили
____________
пета књига, издање Погледи, Крагујевац 2010. године, стр. 677-678.
169
26 четника.177) Видећемо касније у извештају капетана Марковића
ђенералу Дражи Михаиловићу и Врховној команди ЈВуО, да је
пријавио мањи број погинулих припадника Корпуса. Међутим, број
србских жртава у овом нападу био је далеко већи. Познато је да су
истраживања професора Авакумовића и његова књига унели потпуно
нови приступ у црно-белој комунистичкој историји и помогло многим
млађим генерацијама историчарима да сасвим сигурно закључе, како
је стање непријатељства јединица Југословенске војске у Отаџбини и
осовинских снага у Србији током целог трајања рата било несумљиво
и константно. Такође се кроз ова документа могло сагледати да је
ЈВуО, Србски народ подржавао током целог рата и био спреман да се
жртвује за свој национални покрет.
Откуд немачка војна јединица у селу Чечеву. Разлог је био
Хидроцентрала која је север Косова снабдевала електричном
енергијом и Немци су је сматрали за објекат од стратешког интереса.
После Априлског рата и поделе територије, централа је припадала
италијанској зони. После капитулације Италије у септембру 1943.
године и немачке реокупације, Немци су објекат централе посели са
мањом јединицом и обезбеђивали га двадесетчетири сата. Пошто су
били упознати са ситуацијом и очекиваним сукобима, посада је била
значајно ојачана.
Вође шиптарског националног покрета, задојени документима
Друге призренске лиге о стварању Велике Албаније са границама до
Краљева и Ниша, у напад на Стари-Ибарски Колашин са циљем да
униште одбрану истог и протерају србско становништво, кренули су са
одобрењем Немаца. Када је немачко руководство увидело да и поред
дуготрајних припрема и ангажовања више од десет хиљада људи,
највише захваљујући припадницима Колашинске четничке бригаде и
Другог косовског корпуса који су били укључени у одбрану, немогу
извршити постављене задатке, они преузимају посредничку улогу.
„У хидроцентрали у Чечеву, под окриљем Немаца, састали су
се Шабан Полужа и капетан Жика Марковић. Нико није знао о чему су
њих двојица разговарали, осим да су се двадесетпетог фебруара, и
један и други повукли.“178)
____________
177) Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, издање Института за
савремену историју, Београд 2004. године, стр. 253.
170
Реченица: Нико није знао о чему су њих двојица разговарали!,
звучи доста цинично и подцењивачки према команданту националног
Корпуса, у кога је руководство Старог Колашина имало потпуно
поверење. О лепом времену нису сигурно разговарали, пошто је
напољу био мраз и велики снег. Али, да су разговарали о партизанима
и њиховом комунистичком руководству је више него сигурно. По
доласку на власт, комунисти ће и једног и другог ликвидирати.
Познато је да су ђенерал Дража Михаиловић, његови команданти и
четници, још од 1941. године били највећи непријатељи пролетерског
покрета, али су зато Шиптарима били много тога обећали.
„По паду Рима, формално је нестала: Велика Албанија, коју су
Италијани били створили припојивши Албанији делове Косова и
Метохије и Западне Македоније. Али, суштински, идеја: Велике
Албаније, у ово доба јача, јер су је Албанцима обећали и комунисти.
Италијанска војска је заводила макар какав такав ред на Косову и
Метохији, док после деветог септембра 1943. године албанске
комунистичке групе из Албаније, пошто су се домогле италијанског
наоружања, у повећаном броју прелазе Проклетија. Истовремено,
ојачала је и: народноослободилачка војска Косова, коју су Албанци
сматрали делом: народноослободилачке војске Албаније.“179)
Шиптарско надање и уверење да ће се после рата одцепити од
Југославије и прикључити Албанији заснивају се на одлукама Бујанске
конференције. Конференција је одржана у селу Бујан, које географски
припада Метохији, али је територијално припадало држави Албанији,
у периоду тридесетпрви децембар 1943. године, до другог јануара
1944. године, у трајању од три дана, што је јадан дан дуже од Другог
заседања АВНОЈ-а. Већ првог дана конференције усвојена је Бујанска
резолуција, која у првом члану гласи: „Косово и Метохија је крај који
је насељен највећим делом шиптарским народом, а који, као и увек,
тако и данас, жели да се уједини са Шипнијом. Према томе, осећамо
за дужност указати прави пут којим треба да пође шиптарски народ да
би остварио своје тежње. Једини пут да се Шиптари Косова и
Метохије уједиње са Шипнијом јесте заједничка борба са осталим
народима Југославије против окупатора и његових слугу. Јер је то
једини пут да се извојује слобода, када ће сви народи, па и Шиптари,
бити у могућности да се изјасне о својој судбини са правом на
____________
Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, издање
179)
Погледи Крагујевац, 2016. године, стр. 144.
171
самоопредељење до отцепљења.“180)
Каснијим обећањима Тито и комунистичко руководство успели
су да преваре Шиптаре, који почињу да се масовно учљањују у
Комунистичу партију Југославије и јединице НОВЈ-е. Када су
Шиптари после ослобођења Косова и Метохије схватили да су
преварени, почињу са војном побуном. Тито и његови најближи
сарадници из комунистичког руководства, газе дата обећања и уводе
Војну управу. На просторе Косова и Метохије довлаче више од три
дивизије голобрадих србских младића, преко 50.000 војника, који
силом убеђују Шиптаре да прихвате комунистичку Југославију.
Тако се завршила борба између шиптарских и муслиманских
јединица са једне стране и четника Другог косовског корпуса и
становништва Старог-Ибарског Колашина, са друге стране. Одбрана
није могла одолети бројно и неупоредово јачим снагама и зато се
заједно са становништвом повлачила преко венаца планине Рогозна у
Ибарску долину. У борбама за одбрану и у току повлачења, народ овог
краја је по ко зна који пут, настрадао. Јединице муслиманске полиције
успеле су да стигну до моста у Брњаку и да га поруше, па су четници
и народ са десне стране реке Ибар били принуђени да по великом
мразу газе надошлу и подивљалу реку. Велики снег који је тих дана
падао и постајао све већи, па се становништво могло повлачити само
угаженим пртинама, зашто су били потребни млади и јаки људи.
Поред тога су стрепели да ће нападачи наићи сваког тренутка и
отворити ватру на колону која се као змија кретала по дубоком снегу.
Када би измакли из домета оружја нападача, чекао их је успон на венац
Рогозне, а потом силазак у Ибарску долину.
Тодор Добрић, Војвода Колашински, са својом пратњом и
људством које је поднело највећи терет одбране становништва засеока
села Брњак и Оклаце, за постигнуто примирје сазнао је у селу Бубе,
после повратка са Прагова, где се видео са командантом Будом
Добрићем, где је са њим разменио информације о стању на линијама
одбране и честитао му ране, по старом колашинском обичају. Код
Тодора у штаб су дошла два курира из корпуса и донела телеграм од
команданта Марковића, у коме је по сећању Тодоровог пратиоца,
Радојка Мијачића, писало: Војвода Тодоре, пошто смо постигли
договор са Шиптарима да не ратујемо више. Они се враћају на Космет,
____________
180)Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1988. издање Нолит Београд, 1988. године,
стр. 417.
172
а ви вратите своју војску одакле сте пошли.181)
Нажалост, до дана данашњега нису познате људске жртве и
материјална разарања овог масовног, крволочног и рушилачког напада
Шиптара и Бошњака на Стари Колашин, у трајању од преко двадесет
дана. „Према записнику који је сачињен седамнаестог марта 1944.
године у Министарству унутрашњих послова у Београду, у борбама
од трећег до двадесетпетог фебруара 1944. године, погинуло је 40 а
рањено 20 Срба, (ни за ове борбе нема детаљног пописа жртава).
Набраја се 35 села потпуно спаљених са укупно 900 кућа из којих је
избегло преко 8.000 становника.“182)
Млади историчар, Ненад Антонијевић, у својој докторској
дисертацији, дао је детаљнији преглед људских жртава и материјалних
разарања: „Народ је тешко страдао. Становништво са десне обале
Ибра морало је да по великом мразу гази надошлу реку, јер су балисти
срушили мост у Брњаку. Велики снег је отежавао кретање. Мештани
су морали да препешаче снегом покривену планину Рогозну. Дуж
старог турског пута, биле су постављене албанске заседе. Ретки
становници Рогозне су знали за заседе, па су помагали колонама
избеглица да их избегавају. Преко 8.000 људи је избегло у Ибарску
долину. На згаришта својих кућа вратили су се тек после ослобођења.
Биланс овог напада албанских квинслинга на Ибарски Колашин био је
стравичан: уништено је 15 српских села у којима је изгорело 900 кућа.
Опљачкана је сва имовина, укључујући и оскудан сточни фонд. Четири
девојке су отете и одведене у албанске куће. Убијено је 69 старих
људи, жена и деце. Шесторо је погинуло пружајући отпор. Велики број
је рањен, а многи су умрли касније од последица гажења хладног Ибра
и кретања по великом мразу и снегу.“183)
У овом прегледу најспорнија је бројка села која су опљачкана
и попаљена, пошто у већини аутора који су писали о последицама
Другог фронталног напада Шиптара и Бошњака на Стари Колашин,
стоји бројка: 35 села, па смо мишљења да је ово грешка у куцању.
Што се тиче великог снега и јаког мраза један од
најтрагичнијих и најкарактеристичнијих случаја десио се са угледном
____________
митровачки и студенички срез, издање Приштина 1968.године, страна 217.

183) Ненад Миодраг Антонијевић, Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. , докторска
173
и поштованом сељанком из засека Ћуковац, где су вођене најжешће и
најтеже борбе за спас становништва Брњака. „У тој борби рањена је и
Пера (Петрија), угледна домачица, мајка Миленка Кокерића, који ју је
пренео преко Рогозне, под најтежим условима-преко великог снега,
али је од задобијених рана преминула у болници у Београду.“184)
Што се тиче: албанских заседа на старом турском путу, како
пише Антонијевић, из описа борби, видели смо да се Шиптари нису
успели пробити до, такозване: турске џаде, која из Бановог дола иде
венцем Рогозне. Нападе су могли вршити Бошњаци из Јошаничке и
Врачевске општине Дежевског среза, на северним падинама Рогозне:
Вучја Локва, Берберишта, Каљина, Рватске, Избица и других.
У Списку страдалих становника Старог Колашина у периоду
1941-1947. година, набројали смо укупно 96 жртава, које су по неком
извору убијене у фебруару 1944. године. Међутим, већ смо писали да
већина људи која је сведочила у књизи Радојка Јовановић, тврди да је
Други фронтални напад Шиптара и Бошњака био 1943. године. У току
анализе свих извора, може се закључити да датум и година страдања
жртве, највише варира и веома су непоуздани.
Што се тиче тврдње да је шесторо људи погунуло пружајући
отпор, на основу података из извора, погинуло је вероватно више од
двадесет четника Колашинске четничке бригаде. Жика Марковић је у
извештају ђенералу Дражи Михаиловићу, навео да је изгубио осам
бораца и имао двадесет рањених. Међутим, потом је ђенералу Дражи
за одликовање предложио једанаест погинулих четника, од којих су из
колашинских села, данашње општине Зубин Поток, била шесторица;
Милентијевић (Миленковић) Милисав, из Јагњенице; Божовић
Милисав из Доброшевине; Ђусић Ратко из села Загуља; Кокерић
Профил из зесеока Ћуковац, село Брњак; Леповић Живко из Чечева и
Димитријевић Трајко из Тушића.185)
По подацима из других извора, највероватније, као четници
Колашинске четничке бригаде, погинули су: Илић Мирко, засеок
Шпиље, село Бање; Станић Чедомир, Оклаце; Влашковић Цветко,
Лучка Река; Гвозденовић Апостол, Бање; Стевановић Миљко, Брњак;
Костић Миро, засеок Шпиље, село Бање; Костић Ђорђе, Читлук;
____________
Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015.године, страна 68.
185) Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945.године, кутија бр.
101, докуменат 8, прилог 1.
174
Станић Велимир, Оклаце; Савић Милош, Драгаљице; Влашковић
Новица, Лучка Река; Костић Радомир, засеок Шпиље село Бање;
Бишевац Станоје, Јабука; Спасојевић Милисав, Јегњеница и
Влашковић Живко, Лучка Река.
Поред погунулих и велики број бораца и становника Старог
Колашина у току борби је рањен. Рањен је и први човек Колашинске
четничке бригаде, командант, поручник Будимир Будо Добрић, у
жестоким борбама са муслиманским полицијама на простору
Драгочевске реке и села Табалије и Врановићи. Рањен је и свештеник
Радуле Божовић, обилазећи линије борби према Бошњацима са једне
и друге стране Ибра. У борбама за спас Брњачког становништва рањен
је наредник Давид Утвић, који је командовао највећом групом, као и
његов братанац Саво Утвић и још на десетине других. Интересантан
догађај се догодио у селу Резала, преко кога су се повукле Дреничка и
Дукађинска бригада. У бесу, Шиптари су са десне стране Ибра пуцали
у србски збег, на левој страни Ибра удаљен више стотина метара од
обале, али на доста мањој надморској висини, што је продужавало
домет куршума. Том приликом су погодили дете, Гаљак Радоја
Огњанку, које је погунуло на лицу места и ранили Гаљак Стевану, која
је од последица рањавања касније умрла.
Историчар Милутин Живковић врши анализу попаљених у
уништених села у периоду девети септембар 1943. године, до краја
фебруара 1944. године, у Сјеничком, Дежевском, Штавичком срезу и
Старом Колашину. Цитирамо кратак део о Старом Колашину: „Посао
који су албански прваци почели септембра 1941. године, сада је
заокружен. То се види по усмеравању деловања Полужине: војске,
(барјактар Шабан Полужа, који је командовао Дреничанима). Од 35
попаљених места у Колашину и Штавичком срезу, само је осам насеља
горело и раније. Стога се закључује да је акценат ове акције био на
уништавању села која су раније остала ван домета пламена.“186)
У извору бр. 4, као први смо навели: Записник са списком лица
која су страдала у току Другог светског рата у Старом Колоашину, који
је сачињен у Избегличкој карантинској станици у Равном Гају, 30.
марта 1944. године, где су заједничку изјаву дали и сачинили списак
побијених особа, следећа лица: Орловић Раде, земљорадник из
Стрмца; Ђукић Алексије, земљорадник из Горњег Јасеновика;
____________
186)
175
Јанићијевић Тодор, земљорадник из Варага; Јакшић Радосав,
земљорадник из Доњег Јасеновика, Миленковић Милентије,
земљорадник из Дрена; Станић Радосав, земљорадник из Оклаца.
Из записника ћемо цитирати део њихових свежих сећања којa
се односe на Другу паљевину и пљачку Старог Колашина:
„Од јануара 1944. године почео се проводити у дело план
створен од Арнаута, који се налазе јужно од Новог Колашина, (назив
за део Ибарског Колашина који је припојен Дреници), и Бошњака-
муслимана из Санџака , који се налазе западно од Новог Колашина;
овај план се сатојао у томе да се Бошњаци са Арнаутима споје преко
територије Новог Колашина, чије српско становништво треба да буде
истребљено; преко наших лешева имао је да се успостави нови
етнички контакт Муслимана са источне и западне стране Новог
Колашина. Преко територије Новог Колашина иде сада једини пут
између територије настањене Бошњацима, Санџака и територије
настањене Арнаутима, Дренице; други пут иде преко Србије, али њега
затвара српско-албанска садашња гранична линија. На неколико дана
после Светог Саве, (27. јануар), отпочели су напади са севера од Новог
Пазара на горњу територију Новог Колашина; одмах затим отпочели
су напади и на доњу периферију Новог Колашина из Дренице. Напади
Бошњака нису успели; Напади Арнаута, после отпора који смо им
скоро без икаквог оружја пружали двадесет дана, имали су успеха.
Прво је настрадало село Вељи Бријег; оно је цело спаљено и
опљачкано, сада по други пут. Нама није познато дали је ко у селу
убијен јер смо сви морали ових дана бегати. Одмах после Вељег
Бријега напад је извршен на Газиводе, општина Радичпољска, а после
тога продужен на села Штуоце, општина Радичпољска; Чечево,
општина Беримска; Горњи Јасеновик; Тушиће; Брњак; Вукојевиће;
Орашак; Љајчиће све општина Беримска и Радичпољска. Ова села
попаљена су и уништена од стране Арнаута из Дренице; Бошњаци су
после успеха који су Арнаути имали са своје стране попалили села
Вараге, Витковиће, Врановиће, Табалије, Струмце, Оклаце и
Драгаљице, општина беримска и радичпољска. Сва ова села уништена
су до темеља; у њима се више уопште не познаје да су тамо живели
људи, сем по бескрајним згариштима. Пљачка је извршена овог пута
исто онако као и приликом прве паљевине и уништавања села у току
јесени 1941. године. Нама су сада Срби избеглице из Пећи, са којима
смо дошли у додир у избегличкој карантинској станици у Равном Гају,
176
као и на железничким станицама Кнић и Гружа, изјављивали да је
фебруара 1944. године кроз Пећ поново проведена наша ново стечена
стока и друга имовина. Пре нашег бекства из Новог Колашина тамо су
остала читава села Придворица, Доњи Јасеновик и Зубин Поток; дали
су ова села остала нетакнута до краја од паљевине није нам познато,
јер смо већ били напустили територију Новог Колашина. Разуме се да
су и она опљачкана и то тако да је из њих узето све што се могло узети,
односно однети. У току овог новог уништења Новог Колашина
изгинуло је поново доста становништва; тачан број жртава и њихова
имена нисмо у могућности навести, јер смо и сами били у бекству.
Знамо само да је у селу Пероше, према Новом Пазару запаљено 15
зграда у којима су живе изгореле породице које су у овим зградама
становале, укупно петнаест породица.“187)
Митутин Живковић, у својој докторској дисертацији наводи да
су спаљена следећа села у Старом Колашину: Читлук, Доброшевина,
Вељи Брег, Газиводе, Штуоце, Резала, Коваче, Чечево, Орашак,
Тушиће, Вукојевиће, Брњак, Драгаљице, Оклаце, Табалије,
Виткојевиће, Бање, Клечке, Вараге (Доње), Витаково, Бурлате, Бубе,
Заграђе, Вукосављевиће, Бојновиће. Бабудовица и Међеђи Поток.
Укупно је набројао 27. села. Међутим, део села која се налазе на десној
обали Ибра, припадници Колашинске четничке бригаде и Другог
косовског корпуса, у овим нападима су успели да одбране и у Другом
нападу на Стари Колашин она нису паљена. Из набројаних цела то су:
Бање, Клечке, Витаково, Бурлате, Бубе, Заграђе, Вукосављевиће,
Бојновиће и Бабудовица. Да су ова села освојена, била би угрожена
група којом је командовао поручник Будо Добрић, а Шиптари би из
села Заграђе, Вукосављевиће и Бојновиће, били близу спајања са
муслиманским јединицама из Новог Пазара. Ово потврђује и писање
Вучине Добрића, о кретању Тодора Добрића, Војводе Колашинског,
после борби за спас становништа Брњака:
„Исте ноћи, Војвода Тодор прешао је Ибар чамцем и поново
свратио на починак у кућу Вукса (Вукајла) Бојовића у Бањама. То је
било деветнаестог фебруара 1944. године на дан Задушница. Ту су се
послужили кафом и ракијом, затим одморили од напорне ноћи и борбе
у Брњаку... За кратко време, Тодора су из Бања службено позвала два
официра Жике Марковића...
____________
Љубиша С. Пантовић, Косовско бреме, издање Историјског архива у Косовској Митровици,
187)
Косовска Митровица 2010. године, стр. 80-81.
177
Тодор је демостративно напустио саговорнике. Преноћио је у
Бабудовици код Мартина Стевановић, а онда одсео у школи у Бубама.
Одатле је кренуо у Прагове, код Буда Добрића, честитао му рану и
разменили су мишљења о општој ситуацији и о паљевини
Колашина.“188)
Како су за становништво Старог Колашина, тако су се
завршили тешки дани и за штаб Другог косовског корпуса и његовог
команданта Жику Марковића. Имали су императивну наредбу
ђенерала Драже Михаиловића да се обуставе сукоби са Арнаутима, а
са друге стране четници и народ Ибарског Колашина, очекивали су
велику помоћ у одбрани својих кућних прагова и целог простора. За
обуставу ватре потребне су две стране, а у овом случају националне
вође Шиптара и Бошњака кренули су у одлучујући удар да једном за
свагда заврше са Ибарским Колашином, потпуно га очисте и населе
свој народ, (првенствено муслимане из долине реке Ибра), што им је
била вековна жеља. Био је велики окршај у Старом Колашину, али
капетан Жика Марковић је морао размишљати и о одбрани других
територија своје зоне. Најосетљивија је била граница на реци Церањи,
на десној обали Ибра, која је успостављена још 1941. године, и на коју
су, после капитулације Италије, Арнаути стално наваљивали.
Критична је била и такозвана: турска џада, која се од Бањске
југоисточним падинама пење према венцу Рогозне и освајањем овог
пута, комплетан Стари Колашин би се нашао у окружењу шиптарских
и бошњачких снага. За одбрану Колашина одвојио је више од две
трећине корпуса. После десетак дана, написао је извештај ђенералу
Михаиловићу, и преко делегације Другог косовског корпуса, коју је
предводио свештеник Радуле Божовић, упутио у Врховну команду
ЈВуО. У извештају о нападу Шиптара и Бошњака на Стари Колашин,
написао је и следеће:
„У циљу стварања апсолутне већине, територија изван граница
Војног заповедника Србије је скоро потпуно очишћена од Срба. Тај
талас прогона захватио је и чисто српски крај Старог Колашина и из
тока је резултирао последњи колашински сукоб, започет 2 фебриара
о.г. (ове године). Да Други косовски корпус није интервенисао у овом
случају, организација би апсолутно изгубила сваку подршку и „rezon
d`etr“ постојања у овим крајевима и могла би се једино терором
____________
178
одржати... до прве неповољне ситуације.
Успех?? – Војнички, Арнаути су тучени. По вестима из
њихових извора имају 460 мртвих и много рањених. Да је моменат за
борбу био погоднији, и политички и временски, успех би био
несрављено (несразмерно) већи. Није се могло избећи паљење села из
којих су Арнаути били истерани, нити је ова борба могла бити
одлучујућа и коначна; није се могла заобићи наредба Врховне Команде
о прекиду борбе и, као последица тога, ново паљење напуштених
позиција, ни дуге колоне избеглих, ни сузе, ни клетве, као што су без
нашег утицаја, долазили и благослови прогнаних за херојски подвиг
храбрих, пред небројеним руљама непријатеља. Но једно је најјасније:
Арнаути су стављени пред један нов проблем, нов, за њих непознат
чинилац: оружану снагу Југословенске војске у Отаџбини. Стварни
војни ефекат од неколико стотина мртвих и рањених, за 18 дана борбе,
са минималним губитком од 8 мртвих и 12 рањених бораца, створио
је забуну у непријатељским редовима и подигао морал у
сопственим.“189)
Као један од највећих сукоба између национално освештених
Шиптара и Бошњака и браниоца Србског народа на Косову и
Метохији, припадника Југословенске војске у Отаџбини, под
командом армиског ђенерала Драже Михаиловића, Друга паљевина и
пљачка Ибарског Колашина биће забележена у многим књигама
комунистичке и националне историје. Колика је сила, квантитативно
и квалитативно, била употребљена против малобројног и слабо
наоружаних браниоца Старог Колашина, који уз то нису имали и
довољно муниције, подаци се могу наћи у великом броју локалних
хроника. Цитирамо запис из хронике једног села на равном и питомом
Косовском пољу, из кога се види са каквим еленом и заносом су
Шиптари кренули у напад и како су се вратили:
„Код Шиптара нема колебања кад је у питању верност
немачком окупатору. Они ни тада не виде неминовност скорог краха
фашистичке Немачке. Још се чврсто верује у непобедивост Хитлера.
Једино се тако и може објаснити чињеница да Шиптари тада
настављају са терором над српским народом, који у појединим
деловима Косова и Метохије бива још жешћи и бруталнији. Осетиће
се то у Великој Реци и околини јануара и фебруара 1944. године када
____________
189)Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945.године, кутија бр.
101, докуменат 8/3-3
179
су извршили напад на Српски Колашин. И сада су до зуба наоружани
вулнетари хрли према Косовској Митровици и Србици, можда и
масовније него у јесен 1941. године. Масовно у овај поход иду и
Шиптари из Горњег Становца и других шиптарских села на челу са
Реџепом Бурићем, сада познатим и као Реџеп Становца. Из Велике
Реке и овога пута су пошли Ибрахим и Реџеп Души. Били су ти зимски
дани, дани језе и страхоте за све колашинске породице. Готово сва села
су била попаљена, а било је и на десетине убијених људи. И овог пута
плен је био велики. У повратку су терали читава стада оваца и говеда,
носили опљачкане ствари из кућа. Учесници овог зимског ратничког
похода су се хвалили како су Српски Колашин сравнили са земљом,
куће порушили и попалили, народ протеран.“190)
У извештају који је капетан Марковић, директно упутио
Врховној команди и ђенералу Михаиловићу, Жика је оценио учинак
појединих јединица и навео ко је у потпуности извршио задатак, а ко
је подбацио:
„Борбе су показале да је наш војник на висини какву су могли
да постигну само борци 1912/14 год. Сваки војник је див. Као
јединице, највећи успех су показале: Штабна чета, за њом Дреничка и
Пећка бригада и Други батаљон Колашинске бригаде. Дукађинска и
Први батаљон Дукађинске (вероватно Колашинске) бригаде по
борачком расположењу и способности војника не заостају иза ових –
немогуће би било ма кога издвојити по јунаштву- али њихова команда
није била на довољној висини.
Сви задаци одређени заповестима извршени су тачно и на
време. Али је невојнички дух њихових старешина дозволио да се
заузети положаји напусте без борбе, под изговором да хладноћа и
невреме спречавају њихово одржавање.
Присебност је спасла истурене делове катастрофе, која би због
предњих грешака била неизбежан, али ће будуће борбе проћи свакако
без тога, јер ће се недостаци исправити. У сваком случају, војска верује
у себе.“191)
Видимо да су Дукађинска четничка бригада и Први батаљон
Колашинске бригаде, добили одређену критику, зато што су дозволили
____________
190) Милован Ј. Богавац, Велик Река, на ушћу Лаба у Ситницу, издање: Одбор за проучавање
села САНУ и други, у Београду 1992. године, стр. 50-51.
191) Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. године, кутија бр.
101, докуменат 8/3-3.
180
брз продор Шиптара који су клином пробили одбрану и стигли до села
Вељи Брег, које је у потпуности спаљено и опљачкано, од 43 изгореле
су 42 куће.
И Младен Максимовић, борац од шестог маја 1944. године у
јединици, код Тодора Добрића, оставио је доста уопштена сећања на
другу паљевину Старог Колашина:
„Године 1943. (Младен греши као и део Колашинаца да је напад
био 1943.) у доба као и 1941. године, Шиптари су поново напали
Колашин и почели са убијањем и паљењем свега српског. Међутим,
ми смо тада били много боље организовани него 1941. године, па и
наоружани, тако да смо Шиптаре добро потукли, а нарочито на
Горњем Ибру.
Ибар је однео неке побијене Шиптаре за Косовску Митровицу,
где су их задржале решетке на реци, па вода није могла да их однесе
даље, за Рашку и Краљево. Један муфтија, који је путовао из Турске за
Немачку, снимио је те лешеве, да би касније написао књигу о нама
четницима, преведену на три језика: немачки, француски и енглески,
у којој нас је оцрнио приказавши нас као највеће убице. Лондон је то
схватио врло озбиљно и наша Врховна команда имала је пуно посла да
докаже да су ти поубијани Шиптари, уствари, били фашисти.
А Шиптари, пошто су добро били потучени, затражили су
примирје и преговоре са нама. После преговора они су Колашин
напустили за увек, а наш Корпус се вратио на Копаоник.“192)
Међутим, нису сви Шиптари славили, било је и веома љутитих.
Ево интересантног сведочења Милована Радовановића из села Доњег
Стрмца, које је за време Другог светског рата припадало срезу
Дреница, рођеног 1930. године и већи део рата је провео у свом селу.
Интересантно је да ово село није паљено, већ су одмах после
окупације у село дошле аге и приморале Србе да раде за њих и
обрађују земљу. Одрасли људи су због зулума морали да побегну у
Ибарску долину и даље, а земљу су обрађивали старци, жене и деца,
који су били изложени зулумима и крађама. Ево дела Радовановићевих
сећања о Другој паљевини Старог Колашина:
„У борби Срба и Шиптара у Вељем Брегу, по великом снегу
1944. године, погинуло је пуно Шиптара. То је била борба са
шиптарским јединицама чији су команданти били Шабан Полужа и
____________
192)Младен Максимовић Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946. Издање
Pine Insland, IN, USA, 2001.године, стр. 39.
181
Мемет Градица. Шиптара је било више од једног батаљона.
Мемет Градица је био страх и трепет у Србичком крају. Због тога је
Шабан Полужа побегао у шуму. Мемет му је киднаповао породицу, а
Шабан му запретио погибијом. Међутим, сви Шиптари су саветовали
обојицу да се што пре помире. После упорних савета својих људи
Мемет је пустио Шабанову породицу. Један од најбољих чувара
Мемета Градице, да би га убедио на помирење, рекао му:
Ја могу да те чувам свуда, али он може да се сакрије, па кад
одеш нужду да вршиш да те трефи и убије. Ја не могу сваког трена да
те чувам, боље се помири са њим и мусти му породицу!
Брзо су се помирили, за разлику од нас несрећних Срба.“193)
6.- Период до ослобођења Старог Колашина

По завршетку борби у Старом Колашину и обавештења
капетана Жике Марковића, да је са Шабаном Полужом постигао
прекид ватре и договор о повлачењу свих наоружаних јединица на
почетне положаје пре почетка борби. Поред команданата бригада, које
су биле укључене у борбама у Старом Колашину, капетан Марковић,
је и овај пут испоштовао и обавестио команданте батаљона
Колашинске четничке бригаде, Војводу Тодора Добрића и Милију
Цветнића. Пратиоц Тодора Добрића, Радојко Мијачић, у својој писаној
изјави сведочи да је Тодор добио писмо у ком пише:
„Војвода Тодоре, пошто смо постигли договор са Шиптарима
да не ратујемо више, Они се враћају за Космет, а ви вратите своју
војску одакле сте пошли.“194)
Наоружане шиптарске јединице које су биле из других срезова
Косова и Метохије су се вратиле својим кућама, али су Шиптари
задржали власт у Старом Колашину. Шиптарска жандармерија и
органи шиптарске власти наставили су да раде, као да се ништа није
десило и даље су вршили пљачке и реквизицују од малог броја
домаћинства која су остала и терали Србкиње, које нису избегле, да
им спремају храну, кувају разноразна јела, перу одећу и врше сву
осталу потребну услугу.
____________
,,Вук Караџић” ДЛ ,,Св.Сава” Хвосно, Косовска Митровица, 2009. године, стр. 170.
194) Писана изјава Радојка Мијачића, коју је написао последњих година свог живота, о свом
182
Занимљив је извештај за месец фебруар 1944. године, који je
Недићевој влади послало Окружно начелство Косовско-митровачког
округа, и његов начелник Ибрахим Љутви, о политичкој и другој
ситуацији у округу:
„У најузбурканијем месецу, услед колашинских догађаја, било
је најмање штетне делатности и кривичних дела што се памти и у
једном другом месецу. Овај округ дефакто је један од најмирнијих и у
погледу политичке ситуације најчистији од округа, где никада до данас
није било неких масовних илегалних покрета и акција, сем
појединачних случајева, којима се не може придавати неки већи значај.
Овога пута био је озбиљно угрожен услед масовног долажења четника
под оружјем са Копаоника. Захваљујући свестрано заузетим
енергичним мерама округ је прошао без икаквих ма и најмањих
последица по грађане и њихову имовину као и по општу ситуацију.“195)
Да се не ради о великом броју жртава и огромном материјалном
разарању, овај начелников извештај би био најбољи: хумор! За
Љутвија, једног од шиптарских предводника, преко 70 жртава, 35
спаљених села и преко 8.000 протераних становника, од којих је
већина остала у Косовско-митровачком округу, су ситнице које нису
нарушиле политичку ситуацију у округу. Ово наводи на закључак: да
су само: илегални покрети, опасни и од већег значаја, док је са
циљевима и предузетим мерама о померању границе, такозване,
Велике Албаније, на север, он упознат и не придаје велики значај.
Треба нагласити да је и Дежевски срез, припадао Косовско-
митровачком округу у коме су Бошњаци, њихова жандармерија и
новоформирани ХИПО батаљони, (помоћни батаљони од
мобилисаних Бошњака, са немачким командним кадром) и периоду од
капитулације Италије до краја фебруара 1944. године, убили преко сто
цивила, спалили и попљачкали 22 србска села и у потпуности
раселили Сопоћанску и Штитарску општину, Дежевског среза.196)
После Друге паљевине Старог Колашина је остао мали број
села која нису потпуно спаљена, и број стараца, жена и деце који нису
избегли био је минималан. Изузетак су била села: Зубин Поток, Доњи
Јасеновик и Придворица, која Шиптари нису палили ни у једној
____________
183
паљевини и у њима су били сместили своје органе власти:
председничку канцеларију, жандармеријску станицу и све друго.
После Друге паљевине, велики број Срба, чије породице су биле
остале у Колашину, а они били избегли у Ибарску долину и један део
њих се вратио на радна места у погонима Трепче, обратио се немачкој
команди у Косовској Митровици, да им се породице пребаце у
Митровицу и Ибарску долину. Пошто су тада Немци били господари
целог Косова и Метохије, они су преко Префектуре из Пећи, која је
била надлежна за Стари Колашин, регулисали дозволу да се
седамдесет србских породица исели и оде према Централној Србији.
Међутим, арнаутска власт у Колашину, и поред тога што им је
Префектура из Пећи наредила да ово изврше, није желела да пусти ни
једног Србина или Србкињу из Колашина.
Преко немачке команде, интервенисао је Комесерјат за
избеглице и пресељенике, преко своје испоставе у Косовској
Митровици. О овом проблему писао је Будимир Вучинић у својој
књизи:
„У овом документу стоји да је Гојко Гапић Призренац, у
својству шефа испоставе Комесаријата, заједно са директором
рудника: Трепча, извесним господином Хелвигом, дипломираним
инжињером у униформи капетана немачке војске, са којима су били и
ратни саветник Крајскомандатуре, господин др Новдендорф, капетан
и комесар граничне трупе, фолксдојчер Ротов, са још седам војника у
немачким униформама, пошли у службени обилазак Колашина, јер је
требало да из Колашина пребаце породице раније пребеглих људи,
који су упослили или су били упослени у руднику Трепча и фабрике у
Звечану. Екипа се упутила старим путем, левом обалом реке Ибар. Оно
што су видели и доживели, најаутентичније говори писани извештај
Гојка Гапића, у којем стоји:
... Одмах иза Косовске Митровице, наишли смо на села Зупче,
Јагњеница и Прелез. Посматрајући ова српска села, нисам могао
запазити ни једно живо створење. Ни на једној њиви нисам могао
уочити радника. Као да је завладала пустош. У њима још штрче зидине
рушевина из 1941. и ове из 1944. године.
Стижемо у Чабру, на сектору граничне линије и без задржавања
ступамо на територију Колашина, који је припао Албанији. Наилазимо
на села Вараге и Угљаре, која леже на десној обали Ибра. Опет
пустош. Нигде живе душе. Да се бар са које стране чује лавеж паса
184
или глас певца, богатог и некада прелепог Колашина. Као да је све
пропало у земљу, а богати воћњаци проређени сечом. Заостало дрвеће,
обавијено црном кором, као да тугује у дугокој црнини за изгубљеним
господаром. Ретко се где на по некој колиби могао назрети дим на
димњаку. То је био знак да има још заосталих Срба у Колашину и због
њих смо се запутили, не би ли их избавили.
Стижемо у најбогатије село у Колашину, Придворицу. На већем
делу лепих двоспратница зјапе полупана врата. Нигде читавог
прозорског окна. Амбари и кошеви потпуно празни. Све је опљачкано.
На коњима прелазимо Ибар и стижемо до општинске зграде. Тамо
наилазимо на штаб албанских жандара, који је смештен на првом
спрату куће Стане Божовић, удовице покојног Чедомира Божовића,
чији је супруг убијен. Вођа албанске жандармерије, Алил Барјактари
из Лауше, прилази ми да се поздрави. Како добро говорим његов језик,
није слутио које сам националности. На доњем спрату куле приметио
сам неколико српске дечице која су се престрашеним погледима нешто
договарали гледајући у нас...“197)
Поред вође жандармеријске станице у Зубином Потоку, по
наређењу Немаца, жандарми су успели да нађу и приведу, секретара
тадашње Колашинске општине, Шиптара Истрефа Гашија. Међутим,
Гаши није показао вољу да сарађује са Немцима, и тврдио је да су они
раговарали са породицама и да оне не желе да се иселе. На наговор
Гапића, који је изваредно говорио немачки језик, екипа је пошла да
обиће околне србске куће. У кући Радомира Компировића, зетекли су
жене и децу, који су их гледали унезверено са страхом и неверицом.
Када су их, уз помоћ Гапића, почели испитивати, жене и деца су им
кроз плач и сузе почели причати каквом су све малтретирању и терору
изложени и која су им злодела учинили Арнаути, општински
службеници и припадници шиптарске жандармерије. Убрзо су у кућу
дошле и жене из суседних кућа и почеле да причају о арнаутским
силовањима. На немачко питање: да ли знају да им је омогућено
преселење, сви у глас су одговорили: да им то нико никад није
понудио!
О тим тешким злочинима из тог времена, после више од
педесет година, сведочи Млађан Компировић из Зубиног Потока, који
је као дечак, запамтио цео ток Другог светског рата:
____________
у Зубином Потоку, 2009. године, стр. 147-148.
185
„Овде су нас шиптарске руље нападале свако петнаест дана.
Једну је предводио Мемет Градица, другу Шабан Полужа, трећу неки
Цољ, четврту Ајзер Шабановић из Црколеза. Ћазим и Бислим Бајгора
су предводили Шиптаре са Бајгоре... Морали смо да им спремамо да
једу. Јели су на месту где смо имали хан, где је сада задружни дом у
Зубином Потоку. Старешине су јеле у хану, а руље на ливади. Једном
приликом су им из Варага спремали да једу, а кад су се враћали,
затекне их нека друга шиптарска руља и побила је неке од њих.“198)
Из наведеног цитата се може закључити, да и када Шиптарима
чиниш све по њиховој вољи, живот ти је у опасности, јер се никад не
зна како ће Шиптари реаговати. У Србском народу, постоји изрека: Да
ти Шиптар исто мисли и када га пустиш да ти се попење на главу, и
када му ти ногом згазиш главу!
При другом фронталном нападу Шиптара и Бошњака на села и
становништво Старог Колашина „голгота Колашина трајала је више
од двадесет дана. Мало ко ју је истицао, све до данашњег дана, да би
нови ослободиоци 1945. године могли са највећим некажњеним
злочинцима градити: браство и јединство. Они су показали своје право
лице и у другој Југославији. Ослобођењем Колашина новембра 1944.
године, од стране ослободилаца НОБ-а и партизанских одреда
Југославије, дошло је до нових идеолошких покрета: за братство и
јединство, без обзира на злочине које су Шиптари починили Колашину
и његовом становништву. По тој идеолошкој одредници, Колашинци
су морали заборавити сваку помисао на четворогодишње зулуме
својих комшија. Браниоце и заштитнике својих домова: четнике,
прогласили су за издајнике, као најокорелије балистичке зликовце.
Војвода Тодор Добрић и свештеник Радуле Божовић, који су били мач
и душа Колашина за време рата, стрељани су у тајности и без икаквог
суђења.“199)
Немачки официри, Хелвинг и Новдендорф, одлучили су да
преко Гапића и Ротова, обавесте српске породице, да ко жели да се
исели, до пет часова поподне буде са породицом испред општине у
Зубином потоку. Преко жена су послате поруке у околна села: Вараге,
Угљаре, Јабуку, Придворицу, Доњи Јасеновик, Вељи Брег и Газиводе.
____________
186
Када су ово чули Шиптари, почели су да се окупљају и организују,
како би спречили исељавање Срба из Колашина. У маси окупљених
Шиптара било је општинских чиновника, жандарма, граничара,
финансијских стражара и највише вулнетара. Атмосфера је постајала
све више затегнута и неизвесна. Још већи револт Арнаута се десио
када су се пред општином појавила тројица припадника Колашинске
четничке бригаде, бивши чланови Српске граничне страже: Косто
Радојковић из Вељега Брега, Шпиро Спасојевић из Јагњенице и
Ратомир Арсић из Превлака. И до њих је дошао глас о могућности
иселења, па су дошли да се пријаве. Шиптари су покушали да их
ухапсе, али су их Немци заштитили, и они су са женама и децом
почели да формирају колону од пристиглих жена и деце.
„Енергично иступање Комесара Ротова изазвало је дивљачко
расположење код Арнаута. Приметило се да се неки приближавају
сошкама на којима је наслоњено оружје, но Немци се нису дали
уплашити. Одважнији Арнаути су се у другом крају дворишта
окупили, и Гојко Гапић некако сазнаје да се они договарају да омету
пребацивање становништа, а ако у томе не успеју, да омету бар
пребацивање стоке, која је са појединим групама почела да се
појављује на платоу испред општинске зграде, а знали су да ће из
Колашина кренути и становништво и њихова стока, што је доводило
у питање даље снабдевање арнаутских јединица. Један број жандарма
је некуда отишао. Показало се касније да су они поставили нове
страже и са леве и са десне стране реке Ибар, у намери да изазову
неред и тако одузму бар стоку.
И док се све то тако комешало, из српских затворених кућа
почеле су да излазе многе жене и деца, са стварима које су могли
понети и нешто стоке коју су могли потерати. Групе су се полако
спуштале према Ибру и неорганизовано, већ почеле формирати
колону. Они који су стигли раније кренули су, а остали пристизали,
како је ко могао.
Немци су стрпљиво чекали, схатајући да многи из удаљенијих
села нису могли тако брзо да пристигну. Око пет сати поподне колоне
су пошле, једна левом обалом Ибра, такозваном: старом џадом, а друга
десном обалом, путем који није био уређен, тешко се кретало, али је
колона одмицала.“200)
____________
у Зубином Потоку, 2009. године, стр. 150-151.
187
Шиптари и жандарми, су са на обе стране Ибра, на левој у селу
Чабра и на десној на излазу из села Зупче, поставили заседе са циљем:
да зауставе избеглице и да их врате натраг. Међутим, енергичном
интервенцијом Немаца, а посебно комесара Ротова, при чему су
записивали имена жандарма, овај њихов покушај је пропао и колоне су
безбедно стигле на периферију Митровице и кренуле према Ибарској
долини и Сочаници. Тако се петог априла 1944. године, иселило преко
двестапедесет жене и деца, са три поменута, бивша граничара.
Територија са становништвом Старог Колашина је област, на
простору Косова и Метохије, која је највише страдала од Арнаута и
Бошњака у току Другог светског рата. Можда су још неке области,
насељене Србским народом, на простору новосторене усташке
Независне државе Хрватске, биле изложене већим зулумима и
протеривањима, али на просторима данашње Србије, страдање
Србског народа у Колашину не може се поредити ни са једном другом
облашћу. Патња и зулуми Срба су трајали од почетка Првог напада и
паљевине Колашина, септембра 1941. године, па до ослобођења у
новембру 1944. године. Шиптари су стално били присутни у
Колашину, и стално вршили малтретирања и пљачке, а веће злочине су
чинили у таласима, при чему су на врху пирамиде злочина биле Прва
и Друга паљевина Старог Колашина. Видели смо у изјави Млађана
Компировића, да су најмање једном у петнаест дана посећивали свако
село и сваки засеок и вршили малтретирање становништва и плачке
покретне имовине и стоке. Посебно су правили акције за протеривање
виђенијих Срба, који нису одговарали њиховој власти и били им
препрека њиховог зулума. Ево једног сведочења на ову тему:
„Наша кућа није изгорела, али није имало ни шта да се узме из
ње. Сваку пету, шесту ноћ су Шиптари долазили, лупали на врата, на
силу отварали, пљачкали и убијали. Све су већ однели. Једни дођу
траже коња, други дођу траже седло и тако редом. Дошла су једну ноћ
тројица. Затекла оца у кући и кажу му: Да нам даш седло за коња!
Немам седло, немам коња, немам ништа! Правда се он, а сву
стоку су пре тога оћерали. Нема шта више да пљачкају, па наваљују
оцу: Слушај, пратио не Мемед Градица да ни даш седло и ако не
можеш да запамтиш Мемед Градица, запамти Јусуф Градица. Они су
нас пратили да нам даш седло!
Немам седло! Одговори им отац, а они га пребише и одоше
празних руку, а он је те вечери пребегао за Србију.“201)
188
Шиптари су и даље чинили терор и појединачна убиства, све до
августа месеца, кад је кроз севернио део, Старог Колашина, преко
планине Рогозна, прошао Пеко Дапчевић, са Оперативном групом
дивизија. О злочинима у току четврте године ратовања, Ненад
Антонијевић, пише: „У Ибарском Колашину су 1944. године убијена
82 Србина. У августу су убијени: Јован Ђукић, Радоња Орловић и
Богдан Михајловић, у септембру: Симеон и Станоје Бишевац и Вуксан
и Вукајло Бојовић, а у октобру: Сретко Томашевић.“202)
Са овог поименичног списка Ненада Антонијевића, Јован
Ђукић, Радоња Орловић, Симеон Бишевац, Станоје Бишевац,и Сретко
Томашевић, пролазе у Списку страдалих становника Старог Колашина
по више извора и вероватно су убијени у току 1944. године.
Михајловић Богдан је уведен у списак, на основу писања Ненада
Антонијевића. Вуксан Бојовић је не постојећа личност, пошто се у
извору бр. 2, такође појављује, као Вуксо и Вукајло Божовић и
сведочењима је утврђено да се ради о једној особи која је погинула
1944. године на планини Рогозна.
После завршетка Друге паљевине Старог Колашина, у овом
простору, поново настаје привидан мир. У Колашину су биле две
жандармеријске станице, у Зубином Потоку и код хироелектране у
Чечеву, и после завршетка борби, по одобрењу Немаца, Шиптари су
вишеструко повећали бројно стање. Прехрана ових станица је падала
на мали број становника Колашина који нису отишли у избеглиштво.
Осим договора у Хироцентрали у Чечеву, капетан Марковић и
поред великог броја преговора са вођама Шиптара, није могао да
постигне никакав договор. Уложен велики рад и напор није уродио
никаквим плодом. С друге стране, Немци су све више наоружавали
Шиптаре и давали им сву потребну опрему, одећу и обућу, и муниције
у изобиљу. При томе су им стално обећавали померање границе:
Велике Албаније, на север, до линије коју су они желели, а то је до
краја Ибарске долине, пред град Краљево. Осокољени наоружавањем
и сталном обећањима, Шиптари и Бошњаци, почетком пролећа 1944.
године, поново почињу да припремају напад којим би померили
границу.
____________
189
„Капетан Жика Марковић известио је двадесетдеветог априла,
(1944. године), како се: Бошњаци и Арнаути и комунисти опет
спремају да очисте српски живаљ све до Рашке! А ово је његов
извештај од петнаестог маја:
Данас су Арнаути напали на село Слатину (прво србско село
после линије раздвајања на реци Церањи). Један погинуо. Поседнута
је граница са њихове и са наше стране.“203)
Ситна непријатељства и звецкање оружјем трајало је у зони
Другог косовског корпуса у току целог првог полугодишта 1944.
године. Намачка документа су забележила велики број
антинационалистичих активности јединица ђенерала Драже
Михаиловића против Немаца, јединица Недићеве владе и Српског
добровољачког корпуса. Средином маја у области Новог Пазара,
бележе борбе између четника и муслиманске милиције.204)
Током и после борби у Другом нападу на Стари Колашин, у
овом простору замрла је свака привредна активност, а посебно
пољопривреда, од које је живео велики број становника Колашина.
Пролеће ће њиве Колашина поново дочекати неузоране и непосијане.
Поред малог броја радне снаге, велики проблем је био и недостатак
запрежне стоке, коју су Шиптари и овог пута попљачкали. Сложеној
и несигурној ситуацији допринослиле су шиптарске и муслиманске
патроле, које су свакодневно крстариле по селима, и ако би нашли
нешто вредно, то је одмах било опљачкано. Велики број становника,
који су и 1941. године били у избеглиштву, са лошим искуством код
повратка и поновног прогрома, сада су се теже одлучували на
повратак, тако да је повратак трајао и до 1946. године, значи две
године после ослобођења Старог Колашина.
Да су Шиптари и Бошњаци планирано уништавали Стари
Колашин, како би га систематски испразнили и протерали Србски
народ, говори и податак да су у току Друге паљенине Колашина,
запаљени и конаци манастира Ваведења пресвете Богородице у
Дубоком Потоку и просторије најстарије основне школе у
Колашину.205)
____________
203) Милослав Самарџић, Генерал Дражс Михаиловић и општа историја четничког покрета,
204) Иван Авакумовић, Михауловић према Немачким документима издање Института за
савремену историју, Београд 2004. године, стр. 258.

190
Крајем јуна 1944. године, ђенерал Дража Михаиловић,
одлучује да потпуковнику Драгутину Кесеровићу, команданту
Расинско-топличке групе корпуса, пошаље у помоћ Четврту групу
јуришних корпуса, са командантом, потпуковником Драгославом
Рачићем, да заједничким снагама очисте Јастребац, Копаоник,
Топлицу, Косаницу и Јабланицу од партизанских јединица и успоставе
Равногорску власт. Овој групи корпуса, ђенерал Михаиловић,
предпочињава и Други косовски четнички корпус.
Наређење ђенерала Михаиловића о покрету, пред штаб Другог
косовског корпуса и његовог команданта, капетана Марковића,
поставља многа тешка питања на која се морало дати одговор.
Ситуација у Старом Колашину је била тешка и неиздржљива за Србски
народ. Ако би наредили да Колашинска четничка бригада, крене за
Топлицу са целокупним бројним стањем, голоруки народ би поново
био препуштен на милост и немилост Арнаутима и њиховој
наоружаној жандармерији. С друге стране, штаб и капетан Марковић,
су били упознати са ставом Колашинаца, чије предводник био Тодор
Добрић, Војвода Колашински, да не желе братоубилачку борбу са
браћом Србима, па макар они били и: комунисти! У великим борбама
приликом другог напада Арнаута и Бошњака на Стари Колашин, Тодор
Добрић се потврдио као искусан и прекаљени командант, и са својим
људством имао је изваредне резултате у одбрани свог родног Брњака
и Оклаца. С друге стране, и рејон Милије Цветнића је био велики и
практично су борци Другог батаљона контролисали долину реке Ибар
од Косовске Митровице и прелазе из Дренице, преко Суве Планине.
Како је донешена одлука о томе ко ће поћи за Топлицу, а ко остати,
данас је немогуће утврдити. Ову одлуку и збор Колашинске бригаде,
који је заказао комадант Будо Добрић, комунистичка историја највише
злоупотребљава и пише о великим свађама међу четницима, до којих
вероватно није могло доћи, пошто су били под заклетвом Краљу и
Отаџбини и упознати шта значи: одбијање наређења и гажење
заклетве. Скуп који је уједно представљао и мобилизацију, заказан је
за двадесетшести јун 1944. године у селу Дубока на планини Рогозна.
„Корпус је, међутим, доживео још један пораз. Када је издао
наређење Колашинској бригади, да крене у борбу против НОВЈ у
јужној Србији, већина му је отказала послушност. Више од 120 људи,
са командантима батаљона Милијом Цветнићем и Тодором Добрићем,
рекли су јавно на збору, да се никада нису борили против партизана и
191
да неће ни убудуће, већ да им је циљ заштита српских села од напада
шиптарских квислинга... Уз Жику Марковића у корпусу је остало само
неколико људи у штабној чети, са командантом бригаде поручником
Будом Добрићем.“206)
Поред комунистичке приче, да Жика Марковић није желео да
помогне четницима Колашинске четничке бригаде у Другом нападу
на Стари Колашин, прича о одбијању Колашинаца да пођу за Топлицу
је дрга велика лаж и превара, која се провлачи кроз целокупну
комунистичку историју, а коју, нажалост, данас преузимају и млади
историчари.
„Жика Марковић и Будо Добрић са својим јединицама кренули
су преко Копаоника за Топлицу, водећи при томе рачуна да се не
сретну са Оперативним јединицама Пека Дапчевића. Будо је кренуо
са својих 70 бораца, а у Топлицу је стигао само са 30 бораца, јер су
остали (40) благовремено напустили своју ову јединицу. Када су
стигли у Топлицу, окршај је већ био завршен тако да у њему нису
учествовали ни његови, ни четници Жике Марковића, већ су се даљим
путем преко опаоника и Рашке вратили на Рогозну и део Колашина,
страхујући свакодневно да не буду откривени и ликвидирани.“207)
Ниједна чињеница која је наведена у овом цитату није тачна.
Подацима из комунистичке историје, демантоваћемо једну по једну
чињеницу овог злонамерног и идеолошки обојеног писања. Будо и
Жика су за Топлицу, по наређењу ђенерала Драже Михаиловића,
кренули са Локвица двадесетседмог јуна 1944. године, када се Пеко
Дапчевић још борио у Босни, а Оперативна група дивизија није била
ни формирана. Предходни упад партизана као командант предводио
је Милутин Морача. Као командант корпуса, капетан Живојин Жика
Марковић, издао је своју наредбу, где је пре покрета, у којима је издао
задатак и наређења свим подчињеним јединицама. Колашинској
четничкој бригади, као првоподчињеној јединици, што заначи да је
била најбројнија, је наредио:
„1) Колашинска бригада креће правце: Локвице-Боранци-Бело
Поље (десно)-Судимље-село Доњи Левићи (источно)-село Жарево-
село Радмановци, где се задржава на преноћишту и обезбеђује
____________
Института за савремену историју, Београд, 1991. године, стр. 343.
192
претстражама. Нарочиту пажњу обратити на правце: село Батоте-село
Магово да не би били изненађени.“208)
И већ наредног дана, двадесетосмог јуна 1944. године, капетан
Жика Марковић је дошао у борбени додир са партизанским
јединицама и кренуо у напад на њих. Дајемо приказ шта о томе пише
у монографији бригаде на чије је батаљоне капетан Марковић, напао:
„У критичним тренуцима наређено је команданту Другог косовског
четничког корпуса да подчињене јединице прикупи у рејону Луковске
бање да нападну бок и позадину борбеног распореда Двадесетпрве
српске дивизије. Командант тог четничког корпуса успоставио је везу
са командантом Расинско-топличке групе корпуса ради садејства и
заједничких координираних напада. Почетак противудара најпре су
осетиле јединице Четврте српске ударне бригаде. Двадесетосмог јуна
у преподневним часовима, кад се зачула неочекивана пуцњава у
Шошићима, источно од тригонометра 1349 на Огледни. На ватру није
одговарано, али су батаљони Четврте српске припремљени за борбу и
вршена су извиђања терена према Шошићима. У подне је уследила
топовска и минобацачка ватра на положаје Бригаде. Трећи батаљон је
пружио отпор нападачима. Дошло је до борбе прса у прса недалеко од
Шошића. Четници су били бројно надмоћнији и тешко су се
заустављали. Више их је изгубило живот и рањено. Из позадине су
довели појачања, па се батаљон који је имао неповољније положаје
морао повући. Неколико бораца је рањено, а живот изгубио храбри
Ватрослав Стојановић.“209)
Што се тиче бројног стања Будових четника, то јест
Колашинске четничке бригаде, одговор делимично даје Вучина
Добрић, у својој књизи, где је написао и неколико афирмативних
страница о четницима у Старом Колашину. Цитирамо један део:
„У том циљу и командант Колашинске четничке бригаде,
Будимир Добрић, објављује мобилизацију и заказује дведесетседмог
јуна 1944. године (вероватније: двадесетшестог, јер бригада правцем:
Дубока-река Ибар-Локвице, није могла прећи за пар сати да би кренула
са корпусом), зборно место у селу Дубока на Рогозни. Настала је
велика дилема код вођа колашинских четника. Није им се напуштао
____________
208) Војни Архив, Београд, фонд, Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. године, кутија 101,
209) Милорад Гончин, Четврта српска ударна бригада, издање Института за савремену историју
и други, у Београду, 1996. године, стр. 155
193
родни крај и нису хтели против своје браће партизана, а да свој крај и
даље препусте шиптарским и муслиманским бандама. Та дилема
владала је у првом реду код Војводе Тодора Добрића и многих
симпатизера НОР-а, који су се временом умножавали на овом
простору. Но, ипак је одлучено да се изврши команда. Од око 400
људи, Колашинаца, присутних на збору у селу Дубока, 243 се
определило да крене на Копаоник.“210)
Колико је аутору познато, а требало би да му је познато обзиром
да је био високи официр, ни једна војска у историји ратовања није
функционисала на принципу добровољности. Добровољци су били
пожељни, јер су били национално свесни и предњачили у акцијама.
Војвода Мишић је изговорио чувену реченицу која је остала у народу:
Више може један који хоће, него два која морају! Војска се увек
мобилисала под одређеним условима и законима. Партизане су на
добровољној основи предводили комунисти, који су били идеолошки
опредељени за пролетерску револуцију, али је већина бораца, поготово
у другој половини 1944. године, мобилисана по принципу: Или си са
нама, или си краћи за главу!
Међутим, да је поручник Будимир Будо Добрић бригадом која
је бројала преко 200 људи и која се формацијом уклапала у Упут број
5, ђенерала Драже Михаиловића, о формирању четничких јединица, а
међу њима и бригаде, потврђује овај цитат из комунистичке
историографије:
„Четничка Колашинска бригада, у којој је било око 300 људи,
налазила се у селу Дренови, у општини врачевској. С њом су биле и
неке друге јединице Другог косовског корпуса. Одатле су се упутили
за село Бербериште, а потом у Ибарски Колашин. Они су спроводили
пропаганду за мобилизацију, поново истичући потребу борбе против
Албанаца. Мобилизацију за потребе Другог косовског корпуса у
рејону Јошанице спроводио је познати предратни режимлија Васо
Поповић, који је још 1941. године био један од истакнутих војвода
Машана Ђуровића.“211)
Ради се о времену после повратка Другог косовског корпуса и
Колашинске четничке бригаде из Расинског округа, где су учествовали
____________
211) Бранислав Божовић, Хакиф Бајрами, Милутин Фолић-Милорад Вавић, Партизански
одреди, Копаонички, Шаљски, Ибарски, изд. Војноиздавачки заводи Београд 1981. стр. 465.
194
у борбама Битке за Србију. Вратили су се шестог септембра и већ
наредни дан разбили Ибарски партизански одред и изашли на
Локвице, нашли што су нашли и видели шта су видели и за видела,
како говори народ Колашина и Ибарске долине, вратили се у
Лепосавић и исте вечери прешли реку Ибар, где ће боравити до краја
рата. Ово је била једина борба, сада већ, мајора Жике Марковића, са
партизанима, за време Другог светског рата у Ибарској долини и на
северу Косова. Комунисти свој пораз у овој борби правдају тиме да су
их напале све стациониране снаге у Ибарској долини и да су стално
побеђивали и смањивали Други косовски корпус, који је крај рата
дочекао са већим бројним стањем него што се вратио из Расине. Овај
партизански извештај није датиран, али се ради о половини септембра
1944. године, када је Будо Добрић кренуо према Колашину. За успешно
командовање и борбу против партизана од двадесетосмог јуна до петог
септембра, значи више од два месеца, капетан Жика Марковивић и
поручник Будо Добрић су добили чинове и одликовани од стране
Врховне команде ЈВуО и Владе Краљевине Југославије у изгеглиштву.
За време које смо навели четници Другог косовског корпуса су
прешли више од 1.500 километара, углавном под борбама што је у
потпуној супротности од тврдњи у цитату. Прошли су пут од
Копаоника, низ реку Топлицу, поред Куршумлије, преко Косанице
стигли у Јабланицу, до планине Кукавице и око реке Јабланице. За
Расину су се вратили, мало севернијом маршутом, при чему су у
одласку нападали паризане, а у повратку се бранили. Даћемо описе
само две борбе, једне из Битке за Топлицу и друге из Битке за Србију.
Колашинска четничка бригада је све борбе са партизанима
изводила у саставу Другог косовског корпуса. Корпус је био крајна
десна јединица у наступајућим борбама. Ђенерал Михаиловић, прво
га је подчинио потпуковнику Кесеровићу и Расинско-топличкој групи
корпуса. Када се Рачић уклинио са својом Чертвртом групом јуришних
корпуса, ђенерал Михаиловић Жикин корпус подчињава њему. Рачић
је по потреби, стављао Жику Марковића под команду својих
подчињених јуришних корпуса.
У свом наређењу од једанаестог јула за размештај четника и
припреме за предстојећу акцију против јединица НОВЈ у Топлици,
мајор Рачић не помиње Други косовски корпус. Вероватно да је био
распоређен у додиру са Петим јуришним корпусом, пошто је исти био
на десном крилу распореда и организовао обезбеђење и извиђање са
195
три стране у правцу, села Плен и Плоча и према планини Жељин. У
наредном свом наређењу од тринаестог јула, Рачић издаје задатак
Другом косовском корпусу да од четрнаест часова до мрака заузме
просторију у реону села Спанци-Дубрава-Пљаково. У наређењу, мајор
Рачић обавештава да су све снаге намењене и планиране за напад у
правцу Јабланице, а да ће им детаљна упуства, директиве и заповести
доставити накнадно на новим заузетим просторијама. Команданти
корпуса ће известити штаб Четврте групе јуришних корпуса о
заузимању одређених просторија и месту штаба свог корпуса. Исхрану
људства организовати на терену.212)
Милослав Самарџић пише: „Пети јуришни корпус капетана
Милоша Марковића, уз садејство Другог косовског корпуса капетан
Жике Марковића, борбом прса у прса потукао је четрнаестог јула
преостале делове Двадесетпрве дивизије и Јастребачког партизанског
одреда, на коти Црна Чука. Комунисти нису стигли ни да распакују
контејнере оружја, муниције и хране, које су им два енглеска авиона
спустила неколико сати раније. И овог пута иза себе су оставили
рењенике и комору.“213) Ово је још једна потврда тезе, да су
партизански борци за комунистичко руководство били потрошна роба,
која се у овом периоду попуњавала присилном мобилизацијом. Да би
прикрили ове чињенице познате већини преживелих бораца, у
послератном периоду, погинулима су додељивани ордени и похвале и
снимани грандиозни филмови о биткама за рањенике. Монографије
Четврте и Седамнаесте српске бригаде не пишу о овим борбама
четрнаестог јула. Обе пишу о припремама за извршење маневра у
покушају извлачења према Копаонику.
Најбољи опис ове борбе, дао је Милош Коста-Аћин, један од
команданата ђенерала Драже Михаиловића, који је родом из Књажевца
и капетана Жику Марковића и косовске четнике видео је само на
конференцији у селу Барбатовцу. Успео је да емигрира на запад, и
живи у Америци где је написао више од четрдесет књига, од којих су
14 о Југословенској војсци у Отаџбини и њеним борбама. Мада се
датуми не слажу, из цитата се види да се ради о борбама на Црној
Чуки:
____________
212)Зборник, Том XIV, књига трећа, документи 212 и 216.
четврта књига, издање Погледи, Крагујевац 2007. године, стр. 600.
196
„После успешно завршене Копаоничке операције, настављено
је гоњење Двадесетпрве и делова Двадесетпете непријатељске
дивизије у троуглу реке Јужна Морава-реке Топлица-Копаоник. Ради
узнемиравања непријатеља и што снажније припреме претпостојећег
разбијања непријатеља, мајор Рачић је уводио по деловима ноћу шести
на седми јул Трећи јуришни корпус у борбу. Пред свануће седмог јула
отпочео је свом жестином напад.
Јунак тога дана био је Други косовски корпус. Већ око осам
часова својим неустрашивим надирањем преко шумских, веома
испресецаних планинских стрмина корпус је успео да јуришом
поколеба непријатеља. У једночасовној борби махом прса у прса,
понегде су обе стране биле обучене подједнако у енглеске униформе
и са енглеским наоружањем, али су Косовци носили кокарде а
интернационалисти петокраке, била је сломљена добро утврђена
непријатељска одбрана. Косовци су нешто после девет часова били
господари правца надирања Плавчево Брдо-село Пачарада-Црна Чука.
После десетковања Четврте непријатељске бригаде на Црној
Чуки и продора Другог јуришног корпуса на положај село Доњи
Плочник-село Горњи Плочник-Барбатовац, непријатељ је био
растројен и приморан на одступање на целом фронту. Делови
прослављеног Другог косовског корпуса под командом капетана Жике
Марковића продужили су енергично гоњење непријатеља и ушли у
село Сагоњево. Правилно проценивши ситуацију, мајор Рачић је
наредио седмог јула у 16,30 часова уништење заокружене
Двадесетпрве дивизије, сада одсечене без наде од Двадесетпете
дивизије.
Делови Двадесетпрве дивизије у расулу покушали су да нађу
спас бекством у јужном правцу, мада су знали да се Бугари налазе у
Куршумлији. Други косовски корпус је успео да се вештим маневром
забаци иза леђа непријатеља код кога је настала ужарена паника.“214)
Друга борба одиграла се у току повлачења Расинско-топличке
групе корпуса, у чијем саставу је био и Други косовски корпус, после
наређења повлачења због недостатка муниције, после противудара
када су јединице Оперативне групе дивизија потисли са десне обале
Западне Мораве до Бруса и Александровца, које су освојили.
____________
214)Милош Аћин-Коста, Српска крв Стаљинова власт 1944, издање Равногорски венац,
Вашингтон, 1990. године, стр. 2.922
197
Пошто је наређено повлачење, Други косовски корпус се у
оквиру распореда јединица Расинско-топличке групе корпуса
повлачио југоисточно од Александровца, правцем: село Стојници-село
Доброљубци- село Трнавци, према селима Горње и Доње Ратаје, која
се налазе северноисточно од Александровца. Пошто су се Рачићеви
корпуси већ у току двадесетдеветог августа повукли на почетне
положаје са којих су кренули у напад на партизане, за Кесеровићем и
његовим четницима је кренуло доста партизанских јединица. У
документима комунистичке историје налазимо следеће податке о
кретању према селу Ратаје. У заповести штаба оперативне групе
дивизија од двадесетдеветог августа 1944. године, штабовима Пете,
Седамнаесте и Двадесетпрве НОУ дивизије за напад на четнике на
сектору Милентија-Брус-Разбојна, од четири борбене колоне, две се
упућују према селу Ратаје:
„Десна колона: Командант пуковник Милојевић (Милоје
Милојевић, командант Двадесетпрве НОУ дивизије). Састав: Четврта
и Пета српска бригада (из састава Двадесетпрве дивизије), извршиће
напад општим правцем Криви Брод-село Стројинци-село Доброљупци
(Јелењак, кота 508)-село Боботе-село Ратаје. Мањим дијеловима
обезбиједити се од правца Разбојна-Блаце.
Десна бочна колона: командант потпуковник Рауш (Стево
Рауш, командант Прве крајишке НОУ бригаде). Састав: К-2 (Прва
крајишка НОУ бригада) и Шеста српска бригада (из састава
Двадесетпрве дивизије), извршиће напад општим правцем Штитари-
Новаци-Ратаје, обухватајући непријатеља својим десним крилом и
обезбеђујући се од Крушевца. Лијево од вас напада десна колона, а
десно нема наших дијелова.“215)
Састав и задатак ових колона убацује у свом извештају и штаб
Пете НОУу дивизије, који је добио задатак да нападне четничке снаге
на сектору Милентија-Плеш. И тридесетог августа у реону села Ратаје,
долази до велике борбе између партизана и четника Расинско-
топличке групе корпуса у чијем се центру нашао Косовски јуришни
корпус команданта, капетана Живојина Жике Марковића. Податке о
овој борби налазимо у допунском Извештају команде Косовског
јуришног корпуса од првог септембра 1944. Команданту Расинско-
топличке групе корпуса о борбама против јединица Оперативне групе
____________
215) Зборник, Том I, књига једанаеста, докуменат 73.
198
дивизија НОВЈ тридесетог августа. У Зборнику, Том четрнаест, књига
четири, стоји напомена да предходни извештај који је капетан Жика
Марковић доставио са положаја Ратајска чука, није пронађен.
У извештају капетана Жике Марковића, пише: „Са корпусом
двадесетдеветог на тридесети август преноћио сам у селу Ратаје. На
Новачко брдо истурио сам био Митровачку и Дреничку бригаду. У
зору тридесетог августа у 05,30 часова ове две јединице биле су
нападнуте од јачих комунистичких снага. Борба је била жестока и
дрска и с једне и са друге стране. У једновременим јуришима војници
мојих јединица измешали су се са комунистима. Обзиром на јачину
комуниста наредио сам извлачење јединица које су биле у борби. Са
осталим јединицама посео сам био према заповести Ратајску косу и
са овог положаја штитио извлачење Митровачке и Дреничке бригаде,
које су се под борбом извлачиле на главни положај. Међутим на
положају Ратајска коса нисам могао да дам отсудну одбрану, јер иста
не одговара условима доброг положаја, па сам на овом положају
оставио само заштитне делове док сам са осталим снагама посео
положај на Ратајској чуки. Комунисти су за све време стално вршили
нападе али су ватром из бацача и топа који су прецизно тукли
непријатеља ометани, јер су им наношени велики губици.
Десно од мене налазиле су се јединице Расинског корпуса који
су без стварне потребе мењале положаје, нарочито Крушевачка
бригада. Лево се налазио Јастребачки корпус али између мојих
јединица и јединица Јастребачког корпуса постојао је велики
међупростор непоседнут и празан. Ово су комунисти осетили и око
шеснаест часова почели су, користећи се овим међупростором,
подилажење, те је постојала опасност да не зађу за леђа мојим
јединицама. Због овога сам своје лево крило морао да повучем у назад
и да га појачам, а једновремено да ватру из бацача и топа као и тешких
митраљеза пренесем на ту страну и тучем непријатељско десно крило,
које је вршило подилажење. Комунисти су за извесно време били
заустављени али су одмах за тим још жешће почели напад и из
неколико бацача тукли наш положај. Борба је трајала све до осамнаест
часова, када је услед навала комуниста било немогуће одржати се на
положају. Јединице десно од мене већ су биле напустиле положаје и
постојала је опасност да будем са целим корпусом блокиран. Због
овога наредио сам напуштање положаја и извлачење људства са
прихватом. Међутим једна комунистичка група ипак успела је да се
199
увуче у позадину и да из села Велућа туче наше војнике при
извлачењу, тако да је било тешко одржати људство под командом, али
и поред свих напада успео сам обзиром на саму борбу и тешку
ситуацију да корпус са релативно малим губицима извучем.
Према изјави једног одбеглог партизана, који је насилно
мобилисан, према мом корпусу налазила се једна цела дивизија, чији
је штаб био у селу Ратаје, где је дошао после одласка, извлачењем
мојих јединица. Исти су у нападу били невероватно дрски и
насртљиви. Поред тога што су им стално наношени губици они су
ишли напред преко лешева својих другова, те сам имао утисак да су
пијани или луди. У борби су учествовале и женске.
У овој борби имао сам следеће губитке: четири убијена, осам
рањених и четири нестала војника, четири коња мртва, више војника
контузованих од бацача. На терену због тога што су ми коњи убијени
остали су ми четири сандука са енглеском муницијом. Исто тако
комунисти су запленили једна кола са храном, која је требала да се
изнесе на положај.“216)
О овој борби писао је и Милослав Самарџић: „Капетан Жика
Марковић, командант Другог косовског корпуса, у писму Кесеровићу
од првог септембра детаљно наводи утрошак муниције, бомби и
граната, који је јединица имала претходних дана. Тај списак сведочи
о жестини окршаја. Други косовски корпус је утрошио 10.979
митраљеских и пушчаних метака калибра 7,9 мм, 3.700 метака за
митраљезе: шварцлозе, калибра 8 мм, 7.300 комада енглеске муниције
калибра 7,7 мм, 1.200 комада америчке муниције калибра 7,7 мм, 48
бомби за бацач калибра 81 мм, 60 бомби за мали италијански бацач
калибра 47 мм, 43 гранате за италијански топ калибра 47 мм и 200
комада ручних бомби. Молим да се попуна муниције изврши одмах, а
нарочито енглеском, а нарочито муницијом и ручним бомбама, стоји
на крају Марковићевог писма.“217) Сву ову муницију Други косовски
корпус је утрошио у борбама у рејону села Ратаје. Што се тиче
сведочења одбеглог партизана, видели смо у наређењу штаба
Оперативне групе дивизија да је према Ратајима кренуло четири
партизанске бригаде, што је више од дивизије, у две колоне, од којих
је једном колоном, са својим штабом, командовао Командант
____________
216)Зборник, Том XIV, књига четврта, докуменат 54.
четврта књига, издање Погледи, Крагујевац 2007. године, стр. 625.
200
Двадесетпрве дивизије.
У Извештају штаба Четврте српске НОУ бригаде Двадесетпрве
НОУ дивизије од тридесетпрвог августа 1944. године, штабу дивизије,
о борбама против четника око Алексанровца, за тридесети август,
пише следеће: „Непријатеља није било у Кривом Брду и бригада је
продужила у наступном маршу у своме правцу, без застоја до самог
Јелењака (кота 508), где смо заузели положај, ухватили везу лево и
десно, испитали ситуацију испред нас, и после два сата бригада је
наставила маршовање датим правцем.
Када смо стигли до села Ратаје, један батаљон К-1 (Прва
крајишка бригада), водио је борбу са непријатељем (четницима
Гордића и Жике Марковића). Батаљон је у прво време протерао
непријатеља из села и очистио два положаја северозападно од села.
Но непријатељ је извршио против напад и успео преовладати поново
свим положајима осим самог села. Батаљон је вршио три узастопна
јуриша на непријатељске положаје и био сва три пута одбијен. Око
четрнаест часова притекли смо у помоћ са нашим Првим и Другим
батаљоном, са другим батаљоном, сдесна у леви бок непријатеља, а с
Првим у центар (батаљон К-1 био је на нашем левом крилу); после
седам до осам добро бачених мина, батаљони су извршили сложно
јуриш. Непријатељ је прилично у нереду отступио са првог положаја.
Не дозвољавајући да непријатељ на миру лепо поседне следећи даљи
положај, уз даље дејство нашег минобацача, наши батаљони су врло
живо вршили јуриш за јуришем и заузимали чуку по чуку, тако да до
првог мрака је непријатељ био протеран са свих положаја, натеран у
долину Мораве и даље све до реке гоњен непрекидно од стране нашег
Првог и Другог батаљона. Наш минобацач имао је добре поготке.
Потрошено је четрдесет мина.
Непријатељ је располагао са два лака и једним тешким
минобацачем и једним топом мањег калибра. Наших су два лакше
рањена и један контузован. На нашем сектору непријатељ је имао два
мртва и већи број рањених. Три смо заробили, од којих и једног
Талијана. Запленили смо једног коња са самаром и четири сандука
бугарске муниције (око 3.000 метака) и већи број (око десет),
дефанзивних талијанских бомби.“218)
У напомени за непријатеља уз овај докуменат пише да се ради
____________из Летеће бригаде Расинског корпуса и Другог косовског
о четницима
218) Зборник, Том I, књига једанаеста, докуменат 90.
201
корпуса. Презиме Гордић које се помиње у цитату односи се на Николу
Гордића, резевног поручника Војске Краљевине Југославије и рођеног
брата Богдана Гордића, Пећанчевог команданта Гочког четничког
одреда и Војводе Гочког. По књизи Прим. др Павла Милошевића,
Никола Гордић није био командант летеће бригаде. „Корпус је имао, од
септембра 1944. године, формирану групу трстеничких бригада.
Командант је био поручник Никола Гордић.“219)
И на крају што се тиче повратка, Други косовски корпус, са
приближно 1.000 старешина и војника није се враћао пешке преко
Копаоника. Него је између Трстеника и Крушевца, на некој локалној
железничкој станици, укрцан у воз и довежен до Лешка, или
Лепосавића, ноћу шести на седми сепрембар, и раном зором кренуо
према Локвицама, удаљеном 17. километара и напао Ибарски
партизански одред.
Док се Други косовски четнички корпус, враћао из Јабланице
према Расини, Оперативна група дивизија са командантом Пеком
Дапчевић, кренула је из области Берана према Копаонику. Да би
уништили партизанске јединице у простору Берана ојачали мостобран
на реци Лиму, од Андијевице до Бродарева, Немци су испланирали
операцију: Драуфгенгер, која је требала да се изведе у периоду: од
осамнаестог до двадесетшестог јула 1944. године. Ова операција је у
комунистичкој историји позната као: Андријевичка операција и њеном
реализацијом требало је уништити јединице НОВЈ у северној Црној
Гори, на простору Андијевица-Чакор-Колашин-Беране-Бијело Поље-
Бродарево. При планирању операције, Немци нису испоштовали своја
оперативна правила и на пет партизанских дивизија јачине до десет
хиљада бораца, послали око седам хиљада својих војника и савезника.
Међутим у овој операцији, Немци и њихови савезници
доживеће потпуни пораз од партизана са великим људским жртвама.
Да би сагледали колико су партизанске јединице напредовале у
борбеној готовости, обучености и опремљености, цитирамо Закључак
о непријатељу из извештаја команданта Двадесетпрве брдске СС
дивизије: Скендербег, уз напомену да је командант дивизије у то време
био СС бригадирфирер и генерал мајор Вафен СС Аугуст Шмидхубер.
„У операцији: Драуфгенгер, нису више учествовали бандити у
досадашњем смислу, него се радило о трупи, јединствено
____________
219)Прим.др Павле Милошевић Југословенска војска у Отаџбини 1941-1945, издање Српска
Либерална Странка, Београд 2005. године, стр.150.
202
униформисаној на енглески начин, врло добро опремљеној и обученој,
под упадљиво добрим руководством. У аутоматском наоружању
непријатељ је био далеко надмоћнији у поређењу са нашим
јединицама. На четири до пет њихових бораца долазио је један
енглески митраљез, док је велика већина била наоружана аутоматима.
Непријатељ је мало употребљавао пушчану ватру и ова је већином
била карактеристична за наше јединице.
Непријатељско руководство правилно је уочило да ми немамо
довољно снага за осигурање путева за дотур. Користећи земљиште,
које је било нарочито погодно за то, непријатељ је предузимао,
правилно ценећи те околности, са тежиштем на превој Чакор, масиван
удар у наше дубоко залеђе, са циљем, да се пут којим се врши
снабдевање, рушењем многобројних мостова, трајно онеспособи за
саобраћај.
Очевидно је да је село Велика, насељено Црногорцима, на
одоварајући начин непријатељу пружало помоћ. Према изјави једног
заробљеника из Велике, тамо су поново боравила пропагандна
оделења бандита и заврбовали су двадесет младих Црногораца.
Становништво није никада извештавало о доласку ових црвених
пропагандних оделења. Тако исто нису обавештавали о преласку
младића на страну бандита и одласку у Црну Гору. У одбрани,
непријатељ се борио жилаво и огорчено и стално покушавао да
изгубљено земљиште поврати противударима.
У нападу, непријатељ је примењивао тактику да са оделењима
наоружаним аутоматима и великим бројем митрељеза изврши продор
и да главним снагама место продора што више продуби а не прошири,
да би у даљем току могао да дејствује иза наших леђа. Непријатељ је
тежио да ноћ користи за инфилтрирање кроз наше предње линије.
У великој мери биле су присутне и проститутке, такође у
енглеским униформама.
Према подударним изјавама официра, подофицира и војника
Четрнаестог СС пука и Оклопног гренадирског јуришног батаљона,
који су се нарочито истакли у борбама са бандама, борбе у току
операције: Драуфгенгер, биле су досад најжешће и не могу се
упоредити са онима у операцији: Реселшпрунг. Може се слободно
узети, да су западни савезници били на најбољем путу да на
територији Црне Горе организују ефикасну и оперативно способну
трупу за потпомагање њиховог искрцавања у залеђу немачке обалске
203
одбране. Степен обучености и борбена вредност ових
милитаризованих бандита показала се изненађујуће добро. Јединице
и њихове старешине могу се изједначавати са најбољим европским
трупама. Само ангажовању јединица које су се истакле у борбама са
бандитима може се захвалити што су три и пола батаљона успела да
везују масу од шест непријатељских дивизија и да им нанесу велике
губитке.“220)
Већ двадесетшестог јула Оперативна група дивизија, састава:
Друга пролетерска, Пета крајишка и Седамнаеста источно босанска
дивизија, добијају задатке да изврше припреме и групишу источно од
Берана, ради покрета. И двадесетосмог јула 1944. године, дивизије су
кренуле у три колоне, правцем: село Суви До-Село Зуњевићи-огранци
планине Рогозне-комуникација Нови Пазар (на отсеку Лескова Глава-
село Шанац, стара турска чада)-река Ибар. Оперативна група дивизија
је кренула у нови продор у Србију, на крилима извојеваних победа над
Немцима и СС дивизијама и морал и борбена спремност јединица и
сваког партизана је била висока. „У кратким борбама брзо је савладан
отпор делова Легије: Кремплер и Борбене групе: Бендл. Тридесетог
јула достигнута је планом предвиђена просторија: село Долово, село
Рвенице, село Лескова, село Суви До. Овде је непријатељ истога дана
упутио у напад преко Пештерског Поља један батаљон, Пука:
Бранденбург, са шест тенкова, али га је Друга крајишка бригада
разбила и, наневши му осетне губитке, натерала на повлачење.
Сутрадан, тридесетпрвог јула Оперативна група дивизија избила је у
простор село Бубе, село Војковиће и село Знуша.“221) Ради се о селима
на планини Рогозно која су настањена србским становништвом и
налазе се јужно од Новог Пазара, на линији према реци Ибру и селима
Брњака у западном делу Ибаског Колашина. Простор планина
Копаоник и Рогозна, као и Ибарски Колашин, покривале су мале
јединице Другог косовског корпуса које су биле остављене на терену
ради заштите становништва, док су Ибарску долину, на делу Косовска
Митровица-Рашка, због значаја железничке пруге и пута који су кроз
њу пролазили, штитиле немачке јединице, јединице Руског заштитног
корпуса и делови Српске државне страже.
О овој могућности продора партизанских јединица, капетан
____________
220)Зборник, Том XII, књига четврта, докуменат 103.
221)Војни историски институт Југословенске народне армије, Завршне операције за
ослобођење Југославије 1944-1945, издање у Београду, 1957. године, стр. 33.
204
Жика Марковић је упозоравао Врховну команду Југословенске војске
у Отаџбини и ђенерала Дражу Михаиловића у свом извештају од
петнаестог марта 1944. године: „Комунистичке снаге покушавају да
преко Црне Горе продру и потпуно овладају Косовом и Јужном
Србијом. Један разлог више да се националном проблему у овим
крајевима поклони већа пажња и правовремено да лек.“222)
На простору северног дела Старог Колашина, Оперативна
група дивизија направила је кратки одмор, ради одмора људства и
припрема за напад на Ибарску долину. Писали смо о томе како
комунистичка историја тврди да је дошло до свађе у Колашинској
четничкој бригади и како су Будо Добрић и Жика Марковић
бојкотовани за одлазак у Топлицу. Демантом ових тврдњи,
првенствено са писањима из комунистичке историје, видели смо да је
то далеко од истине. Пошто су Шиптари и Бошњаци нон-стоп
нападали границе зоне одговорности Другог косовског корпуса,
капетан Марковић је био принуђен да остави део снага корпуса за
заштиту становништва и граница зоне одговорности Корпуса.
Првенствено је остало људство Колашинске четничке бригаде и
Ибарске четничке бригаде. Пошто је граница коју су покушавали да
заштите Колашински четници била најдужа, то су из бригаде остала
оба команданта батаљона: Тодор Добрић, Војвода Колашински и
Милија Цветнић, са близу петстотина људи. Групом остављеном из
Ибарске бригаде, командовао је Богдан Радојичић, који је био
командир чете и који је на женидби свога сина покумио капетана Жику
Марковића. Група је имала за задатак да контролише простор Локвица,
на којима је закопан одређен број наоружања и муниције и границу на
Церањској реци. И Митровачка четничка бригада је оставила једну
мању групу из састава Другог батаљона, да контролишу југо-источне
падине планине Рогозно и села северно од Бањске, који је чинио
међупростор Старог Колашина и Ибарске долине.
Штаб Оперативне групе дивизија, који се кретао за средњом
колоном, дана другог августа 1944. године, дошао је у реон села
Вукосављевиће, где се срео са Тодором Добрићем, Војводом
Колашинским. О овом сусрету у монографији о Тодору Добрићу пише:
„Другог августа 1944. године у селу Вукосављевићу дошло је до
сусрета између Пека Дапчевића, команданта Оперативне групе
____________
222)Војни Архив, Београд, фонд, Четници Драже Михаиловића, 1941-1945.године, кутија 101,
документ 8-3.
205
дивизија и Тодора Добрића, команданта првог батаљона Колашинске
четничке бригаде, по захтеву Пека Дапчевића. Пеко је изразио
поштовање за његов високи патриотизам, усамљену одбрану у овом
крају од фашистичких слугу и, том приликом, ту је, по овлашћењу
врховног штаба НОБ-а Југославије, доделио звање војног саветника,
као признање за његову дотадашњу активност. Осим тога, Пеко је,
овом приликом уручио Тодору и ове поклоне: војнички двоглед,
пиштољ марке: Валтер, крагујевачку денфазивну ручну бомбу и налив
перо. Тодор је том приликом изразио жељу да са целим његовим
батаљоном пређе у његове јединице, јер не жели да падне у руке
досадашњим слугама окупатора, Албанцима. Пеко и Тодор су се
договорили да, након ослобођења Београда, на Пеков позив, Тодор да
се прикључи јединицама Пека Дапчевића, а при пролазу Оперативне
групе кроз део Колашина, четрдесет бораца из Тодоровог четничког
батаљона приступило је овој групи дивизија.“223)
Овај сусрет је регистован и у документима јединица НОБ-а. У
изводу из Операцијског дневника Друге пролетерске дивизије за други
август 1944. године, пише: Четници са планине Рогозне из одреда
староколашинског који нису хтели да се одазову позиву за напад на
наше снаге у Јабланици, послали су делегате за преговоре са нама. Ми
смо им дали упуства и они су се вратили.224)
Миломир Добрић пише да је до сусрета дошло по захтеву Пека
Дапчевића, а у операцијском дневнику пише да су послали делегате на
разговор. Како мали број очевидаца прича, Тодор Добрић као прави
србски домаћин, је са својим штабом и обезбеђењем, не више од
тридесетак људи, као што је и све србске борце који су пролазили
преко Ибарског Колашина, дочекао Пека и његово људство, на месту
Столови, на пољани изнад села Вукосављевића. Причају да му је Пеко
пружио руку и рекао му: Војводо, ја сам се до сада са Војводама гледао
само преко пушчаних цеви и нишана, а с тобом ћу да се братски
изљубим! После љубљења, Пеко му је рекао: Нешто мало људи имаш
Војводо, на шта је Тодор Добрић одговорио: Имам ја генерале преко
петстотина наоружаних и обучених људи за борбу, али немамо храну,
одећу и обућу. Пеко му је одговорио: Покупи их ти Војводо и доведи
у моје јединице, биће свега што будете тражили. Као прави србски
____________
Краљево, 2011. године, стр.97.
224) Зборник, Том I, књига деветата, докуменат 180.
206
домаћин из Ибарског Колашина, где гост, без обзира на веру и куда
путује, није остао никада без хране, оброка и преноћишта, Тодор
Добрић Војвода Колашински је увече за Пека и његове људе спремио
вечеру у суседном селу Бубе, где су разменили поклоне и постигли
договоре о којима се пише у комунистичкој историји.
Деснокрилна, Седма крајишка дивизија, под командом, у то
време, пуковника Милутина Мораче, је прошла јужним падинама
планине Рогозна, и делом села која се на њима налазе, а која припадају
Ибарском Колашину. У свом дневнику, који је водио сваког дана,
пуковник Милутин Морача ће за први и други август, записати своја
запажања и процене о Ибарском Колашину:
„ ... На маршу првог августа стигли смо на терен Старог
Колашина. Већина села је попаљено. Народ се добрим делом одселио
у Ибарску долину. На ове који су остали у попањеним селима наш
долазак оставио је лијеп утисак и радо су нас дочекивали. Говорили су
о звијерствима Шиптара са тенденцијом освете. Мада је овај крај
послије повлачења наших одреда из Србије 1941. године био под
четничким утицајем, овај се утицај није оснажио. Постоји четничка
бригада, али она није учествовала у борбама против партизана. Њени
припадници су отказали послушност и у последној великој офанзиви
на наше снаге у Топлици и Јабланици и вратили се кућама. Кажу да би
се борили против окупатора, али немају људе да их организују. Вође
су им под четничким утицајем.
Други август: Изјутра смо на свечан начин прославили
трогодишњицу устанка народа Босанске крајине. Предали смо
дивизијску прелазну заставу Четвртом батаљону Десете крајишке
бригаде, који је у једномесечном такмичењу показао најбоље
резултате.“225)
Другог августа, по православном црквеном календару,
прославља се Свети Илија пророк. Прослављање Светог Илије је
укорењено дубоко у традицију Србског народа, који га још назива и
громовником. Колико је комунистичка пропанганда била первидна са
наменом да превавари Србски народ, један од доказа је и Честитка
којом командант Пеко Дапчевић, припадницима Пете крајишке
дивизије честита трогодишњицу борбе, где уз поклич: Живјела славна
Крајина и њени херојски синови!, потписује: другог августа
____________
225)Милутин Морача, Ратни Дневник, издање Војноиздавачког завода ЈНА: Војно дело, у
Београду 1962. године, ст. 261.
207
1944. године, на Илиндан!226)
Прослава је одржана у селу Вељи Брег, које се налази на левој
обали Ибра и које је у Другом нападу на Стари Колашин, прво потпуно
спаљено, осим једне куће, о чему смо писали.
Што се тиче писања Миломира Добрића да се четрдесет
Тодорових бораца прикључило јединицама Пека Дапчевића, као и у
предходном цитату, није тачно. Пеко Дапчевић је наредио Миладину
Радуловићу Крцуну, који је био започео попуњавање Ибарског
партизанског одреда, да ступи у контакт са Тодором Добрићем и
преузме обећане борце. Тодор је одбио да крене с њима, али је Тодоров
четовођа, Јарго Јеремић, предратни жандарм, са тридесетак људи ушао
у састав Ибарског одреда и погинуо као командант батаљона у борби
са Немцима код Руднице. Да би контролисали Тодора Добрића,
комунисти су у његов штаб убацили предратног комунисту, правника
Гојка Бачанина, и Тодор до краја рата није напустио Стари Колашин и
планину Рогозну.
После извиђања и прикупљања обавештења и података о
непријатељу, штаб Оперативне групе дивизија, другог августа, у
вечерњим часовима, издаје Заповест штабовима Друге пролетерске,
Пете Крајишке и Седамнаесте источнобосанске дивизије за напад и
рушење железничке пруге Рашка- Косовска Митровица на сектору
Рудница-Рамна. „Штаб Оперативне групе, уочавајући, прикупљање
снага противника, оценио је да форсирање Ибра треба извршити што
пре. За напад је одређена ноћ, трећи на четврти август 1944. године.
Пета дивизија је добила задатак да дејствује на десном крилу на
сектору Рамна (наспрам Слатине)-Лепосавић; Друга дивизија, као
централна јединица, на сектору Лепосавић-Лешак; а Седамнаеста
дивизија на левом крилу на сектору Лешак-Рудница. Фронт напада
био је дуг тридесетједан километар (пружном линијом). Пре напада
прикупљени су подаци о снагама противника и о најпогоднијим
правцима дејства. Ангажовани су железничари на прузи за извођење
предходних саботажа.“227)
Подаци о броју погинулих партизана приликом форсирања
Ибра се веома мало разликују у документима и монографијама
____________
226) Слободан Ш. Шпего, Илустрована Монографија Прве крајишке ударне пролетерске
бригаде, Одбор Прве бригаде за писање и издавање монографије, Београд 1986. стр. 159.
227) Др Бранко Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском басену, издање у
Приштини 1968. године, стр. 232.
208
јединица које су учествовале у борбама. По подацима историчара
Петра Вишњића, партизани су имали следеће губитке: „У борбама на
Ибру, према накнадно прикупљеним подацима, Друга дивизија је
имала 23 погинула и 52 рањена, Пета дивизија је имала 11 мртвих и 49
рањених, Седамнаеста дивизија: 18 погинулих и 35 рањених, укупно:
52 мртва и 136 рањених.“228)
Закључак је да су партизани у овој борби изгубили више од
једне чете бораца, па су по преласку у подкопаоничким селима
започели са мобилизацијом, по систему како су их научили Британци,
а који смо већ цитирали: Ако ниси са нама ти си против нас и краћи си
за главу!
Милија К. Маликовић, учитељ из Рашке, о овим борбама пише
и следеће: „Четвртог августа су настављене борбе око Ибра.
Противник је настојао с великом упорношћу да из свог гарнизона у
Косовској Митровици и из Рашке продре у долину Ибра,
употребљавајући тенкове и артиљерију. Али су јединице крилних
дивизија одбиле све његове нападе и нанеле му веће губитке. Ту је
заробљено 25 четника и заплењено 2.160 метака, 25 пушака, један
шарац, два товарна коња и архива једне четничке бригаде. Четвртог
на пети август прешле су Ибар и две бригаде левокрилне колоне.“229)
Четници у овим борбама нису апсолутно учествовали. Овде се
ради о групи из Ибарске четничке бригаде, под командом четовође
Богдана Радојичића, која је остављена да би заштитила народ и
границу, међутим, она ће се, добровољно, одмах предати партизанима
са поклоном који му је кум оставио на чување. Због издаје заклетве
Краљу и Отаџбини и гажења кумства, Богдана ће стићи: Божја клетва,
и изгубиће главу.
После завршетка борби у Расинском округу, сада мајор, Жика
Марковић, одбија да се са осталим четничким корпусима повуче за
Босну и са одобрењем ђенерала Драже Михаиловића, шести на седми
септембар 1944. године, стиже на север Косова. Са Корпусом је стигла
и Колашинска четничка бригада, команданта, сада капетана, Будимира
Буде Добрића. Мајор Жика Марковић је издао наређење да се одмах
ујутру из Лепосавића крене према Локвицама. Бројно стање Другог
____________
228) Петар Вишњић, Битка за Србију, књига прва, издање Боаградска књига Београд, 1984.
године, стр. 81-82.
229) Милија К. Маликовић, Рашка и околина, географско-историјски преглед, издање
Историјски архив Краљево, у Краљеву 1971. године, стр. 156.
209
косовског четничког корпуса било је око 1.000 старешина и бораца,
који су се више од два месеца калили у борби са партизанима и
превалили веома дуг пут, тако да су били у доброј физичкој кондицији.
За ова два месеца, вршена је делимична попуна корпуса, са
избеглицама Пећког, Источког, Дреничког и Косовско-митровачког
среза, које су избегле у Каратинску избегличку станицу у Равном Гају,
преко људства Српског националног косовског комитета, којим је
руководио резервни мајор Саво Миличевић, насељеник из косовског
села Суви До код Липљана.
Треба напоменути да је капетан Марковић, поласком за
Топлицу у борбе са партизанима, у договору са својим штабом, Други
косовски четнички корпус преименовао у Косовски јуришни корпус и
под тим именом издавао наређења. По повратку из Расине на север
Косова, сада мајор, Живојин Жика Марковић, поново врши
преименовање и сада га назива: Добровољачки избеглички корпус.
Ово је вршено због успешније пропаганде међу становништвом и
боље и успешније попуне корпуса.
Као што смо писали, одмах по доласку у Ибарску долину, мајор
Марковић је, користећи фактор иненађења, одлучио да нападне
Ибарски партизански одред, који се био стационирао на превоју
Локвице, где је некад био његов штаб и приштабске јединице. Са око
хиљаду старешина и бораца, корпус је под борбом, успео да се попење
на превој Локвице, утврди и пронађе део закопаног наоружања,
муниције и остале опреме и врати се пре мрака у Лепосавић.
Нормално да комунистичка историја не признаје овај пораз и
правда га тиме да су нападнути од свих наоружаних формација које
су постојале у Ибарској долини. Цитирамо део једног извештаја:
„На дан седмог септембра ове године напали су на наше
положаје четници Другог косовског корпуса комбиновани са једним
батаљоном Руса, око 150 шуцполицајаца, једним одредом
добровољаца и недићевцима. Укупна јачина непријатеља била је око
1.200-1.300 бораца. Имали су велики број аутоматског оружја, три
бацача и један топ. Борба је почела у шест часова а завршена у
четрнаест часова и двадесет минута. Непријатељ се повукао у правцу
железничке станице Лепосавићи, где се прикупио и отишао за Рашку.
До сада знамо да је непријатељ имао шест мртвих и око десетак
рањених. Запленили смо један пушкомитраљез и мале количине личне
спреме. Ми смо имали једног мртвог и једног рањеног.“230) Ако се узме
210
однос снага да је Одред деветог имао 345 бораца, по извештају, од чега
је више од стотину било не наоружано, и време трајања борбе, однос
губитака делује не реално. Међутим, и сами оперативни комунистички
команданти, а касније комунистички историчари, признају да су
извештаји подчињених команданата много повечавали бројеве
погинулих непријатеља, а умањивали своје жртве. Већ смо писали да
се Други косовски корпус из Крушевца вратио са преко 900 старешина
и бораца и претпоставити је да су сви учествовали у овој акцији. Што
се тиче осталих група које се помињу у извештају, вероватно нико
други који се помињу није се пео на превој Локвице, али их је Штаб
Ибарског партизанског одреда набројао, узевши у обзир за све које је
чуо да постоје. Шуц полиција је била организована од стране немачке
Крајскомандатуре за обезбеђење објеката, насеља и путне
инфраструктуре и била је искључиво попуњавана са Бошњацима и
Шиптарима, тако да је готово немогуће да су се налазили у
Лепосавићу. У србским местима на северу Косова ову улогу су
обављале пољске и граничне јединице Српске државне страже.
Трагајући по литератури и причама преживелих, дошли смо до
података, да је ово била прва оружана акција Другог косовског корпуса
и команданта, мајора Жике Марковића по повратку из Битке за Србију,
а циљ акције је био доћи на превој Локвице, где се дуго налазио Жикин
штаб. Није познато да ли се корпус из воза искрцао на железничку
станицу у Лешку, па је преко ноћи стигао у Лепосавић, или се
директно искрцао на железничку станицу Лепосавић и под
околностима тактичког изненађења кренуо према Локвицама. Треба
узети у обзир да се Локвице налазе на надморској висини преко 1.300
метара, врх брда 1377 метара и да су удаљене осамнаест километара
од Лепосавића. Надморска висина Лепосавића је око петсто метара, па
је за савлађивање ове даљине и разлике у надморској висини потребно
преко четири сата усиљеног марша, без борбених дејстава и тешке
опреме. Жикин циљ је био да дође до Локвицама, јер је у тренутку
кретања у борбе у само њему и његовим старешинама познатим
земуницама био оставио наоржање, муницију и експлозив и другу
опрему. Уз ситна пушкарања пробио се до Локвица, што је могао од
материјала је понео са собом, а што није минирао је и уништио.
Организовано се повукао према Лепосавићу и прешао на леву обалу
____________
230) Зборник, Том I, књига дванаеста, докуменат 161.
211
Ибра. Део корпуса је кренуо према Лешку, а део према Јошаници.
Један део се сместио у селу Доњи Крњин и вероватно средства о
којима пише Милутин Миљо Секулић, делимично потичу од
складишта на Локвицама. И аутори монографије о Ибарском
партизанском одреду наводе да је циљ овог Жикиног напада било
место његовог штаба и да су се успешно пробили до Локвица.
Поменути Милутин Миљо Секулић је родом из Доњег Крњина
и када је Жика са Корпусом стигао у његово село имао је четрнаест
година, па је добро запамтио детање. Тек 2012. године издао је своју,
аутобиграфску књигу, из које цитирмо: „Одатле са војском пешке
долази у Горњи Крњин, крајем септембра 1944. године. Смешта се у
основну школу са командом где је Жика преноћио а војска по кућама
код Андрије и Филимана Секулића и Петра Пешића. Било је у селу
око 150 четника који су били опремљени углавном лаким наоружањем.
Имали су и доста товарних коња. Те вечери када су дошли основали су
магацин за смештај намирница за исхрану у подруму Петра Пешића.
У магацину су оставили доста пушака, бомби и другог лаког
наоружања.“231)
У овом цитату речи: Одатле, односи се на железничку станицу
Лешак, где Секулић тврди да се Марковић са својим људством
искрцао, док је видљиво да греши око датума доласка Корпуса из
Расине, пошто комунистича историја потврђује борбу од седмог
септембра.
Мајор Жика Марковић је по доласку у Ибарску долину, са
својим Штабом и сарадницима, пар дана је прикупљао обавештајне
податке и сагледавао новонасталу ситуацију на северу Косова и северу
Метохије, који су били додељена зона Другог косовског четничког
корпуса. Добро је био информисан о стању на ратиштима Србије и
потезу западних савезника да јединице Југословенске војске у
Отаџбини испоруче на милост и немилост партизанима. Борбама у
крушевачком округу, сагледао је сву страхоту братоубилачког и
грађанског рата. Знао је и за наредбу друга Тита, коју су партизани
беспоговорно извршавали, да се заробљени четници одмах и на лицу
места стрељају, а да се свима другима понуди прелазак у партизанске
јединице. Знао је да би преговори са партизанским и комунистичким
првацима на терену била мукотрпни и не би дали никакве резултате,
____________
231)Милутин Миљо Секулић, Био сам скитница о Секулићима и другима из Горњег Крњина,
издање Центар за културу: Сава Дечанац, Лепосавић, у Лепосавићу 2012. стр. 184.
212
пошто локални руководиоци не би смели да потпишу никакав
споразум без консустација са руководством Комунистичке партије
Југославије, а њихов став је био да са командантима ЈВуО нема
преговора и да их треба побити. Као хладан туш водом у зимском
периоду, припадници корпуса су примили говор Краља Александра
Другог Карађорђевића, у коме је он он препоручио свим јединицама
ЈВуО да се ставе под Титову команду. Сви припадници ЈВуО на челу
са ђенералом Драгољубом Дражом Михаиловићем овај потез су
доживели као забадање ножа у леђа од стране најмилијег и најдражег.
Ево како Младен Максимовић описује насталу ситуацију: „Највеће
изненађење и разочарење доживели смо дванаестог септембра 1944.
године, када је наш краљ Петар Други Карађорђевић из Лондона,
преко радија, одржао говор у коме нам је наредио да се ставимо под
команду маршала Јосипа Броза Тита. То смо доживели тако као да је
ударио гром посред нас и све нас побио. Сви смо били, како се код нас
каже, ошамућени. О том краљевом говору сви су причали: то није био
краљев глас, то је комунистичка пропаганда. Комунисти су нашли
некога ко има сличан глас као и наш краљ. Знате њихову пропаганду,
само да нас деморалишу. Па наш краљ Петар је син нашег великог
краља Александра. Није он то говорио. То је био неко други, били су
најчешћи комантари. Један каже: шта знаш можда је скренуо с`пута?
Свашта се причало. Тада смо у целом Покрету почели да певамо
песмицу: Ми за краља; краљ за Тита; докле ћемо Бога питај!
Краља Петра Другог Карађорђевића пратила је велика несрећа
од дана када је убијен његов отац краљ Александар. Када га је Черчил
позвао и приморао да говори преко радија, нико од Срба није био крај
њега да му каже да је боље да погине него да говори против себе и
целог српског народа. Нама је из Лондона јављено шта се и како се
све десило. Како је Черчил присилио краља Петра да говори и како су
се комунисти увукли у енглеску владу. Свакако, Черчил је урадио један
сраман и прљав посао када је приморао младог краља Петра на један
такав говор, говор који је лично био уперен против њега, а за нашу
националну борбу и српски народ штетан. Ми смо имали радио
станицу и слушали смо вести. Знали смо све шта се у свету дешава.“232)
Говор је унео велику стрепњу и међу већину Срба са севера Косова и
Метохије, који су били прави србски домаћини, нису били много
____________
Младен Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946. издање
232)
Pine Insland, IN, USA, 2001. године, стр. 54-55
213
школовани, али су били велики верници и Светосавци који су славили
Крсну славу и свог заштитника дома и породице и били одани Краљу
и Отаџбини. Нису могли да схвате како их њихов Краљ позива да се
придруже безбожницима, како су они називали комунисте и којима
ништа од оног што су они поштовали није било свето.
Ипак, мајор Жика Марковић, као школован краљев официр и
већ прекаљени ратник и командант није клонуо духом. Негде, дубоко
у подсвести је веровао да ће се ратна срећа преко ноћи окренути и да
Србијом неће завладати комунисти и њихова идеологија. Таква вера
није га напуштала до краја живота. У шта је све веровао, шта је сањао
и шта је планирао однео је са собом, не можемо рећи у гроб, пошто му
се гробно место до дана данашњег не зна. Ситуација на терену јесте
била измењена, али је још увек на свом терену био владар и почео да
доноси одлуке и предузима мере. По доступним документима и
причама људи који памте та време није желео фронтални сукоб са
партизанима, али им се није ни узмицао када су они са много мањим
снагама тражили борбе. По доласку у Ибарску долину мајор Марковић
је са својим Другим косовским четничким корпус имао војну предност
у свим елементима борбе, а посебно у људству и наоружању.
Прве кораке је предузео на делимичној попуни јединица свога
Корпуса и постављење старешина на упражњеним местима,
првенствено људи који су били пришли партизанима. На место
команданта Ибарске четничке бригаде поставио је жанадармеријског
потпоручника Михаила Закића, а за начелника штаба Апостола
Бојовића.233) Будо Добрић је већ био одредио нове команданте
батаљона, са којима је ратовао у Топлици, Косаници, Јабланици и
Расинском округу. Нажалост о овим борбама постоји мали број
писаних докумената, тако да се немогу утврдити имена нових
команданата. Можемо само нагађати, да су вероватно то биле четовође
из села на јужним падинама Рогозне.
Потпоручник Михаило Закић био је родом из села Остраће,
засеока Симичиште, школовани официр Жандармерије Краљевине
Југославије и припадник четничког покрета од првих дана окупације
1941. године. Био је припадник Сухопланинског одреда код Машана
Ђуровића, а по његовом расформирању ставио се на располагање
Ибарској четничкој бригади и Другом косовском корпусу.
____________
233)Војни Архив, Београд, фонд, Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. године, кутија 101,
214
Младен Максимовић, који је цео рат био са Тодором Добрићем,
у својој књизи пише о јакој комунистичкој пропаганди, која је код
већине Срба убијала вољу и веру у даље пружање отпора против
новоуспостављене комунистичке власти. Цитирамо један одломак, где
Максимовић врши анализу четничке и комунистичке власти:
„Равногорски четнички покрет није организовао никакве
политичке часове, нити је претио народу и приморавао га да мора да
приђе четничкој организацији. Све је била лична воља. Ко нам је
пришао-пришао је сам и добровољно.
Са комунистима и другима то није био случај. О томе најбоље
сведочи летак следеће садржине, који смо ми једном приликом
пронашли, а у коме је, између осталог, писало: Кад ми створимо нашу
државу неће бити жандара да вас туку, као што су вас до сада тукли.
Неће бити богатих и сиромашних. Сви ћемо бити једнаки. Зашто да
богаташ има толико богаства, а да ти немаш ни парче хлеба? У нашој
држави, поред жандарма, неће бити ни пореза, ни судова-који ти суде.
Шта ће ови попови који бенаве народ сваке недеље причама о Богу?
Где је тај Бог? Друже, јеси ли ти видео тог Бога? Шта ће нам те цркве?
Те објекте треба употребити за гараже и у друге сврхе за добробит
народа, да народ боље живи. Знате ли, другови, да краљица Марија
има свој ауто, а ти немаш ни опанке? Па зар не видите да је краљ све
покрао!? Династија Карађорђевић и капитализам се морају срушити...
Комунисти су добро знали кад убију веру у српском народу да
су, онда, убили свог највећег противника. Зато су, својом пропгандом
највише деловали против Цркве, вере, богаства и династије
Карађорђевић.
Ни један српски краљ није живео толико раскошним животом
као што је, касније, живео Јосип Броз-Тито. Например, он је имао:
неодређену, плату (узимао је из државне благајне када и колико је
хтео), што ни један српски краљ није радио.“234)
Сматрамо да цитат све говори и потребе за коментаром су
сувишне. Напоменућемо само да је у Србском народу остала
легендарна реченица Хајла Селасија, цара Етиопије, који је после
посете Југославији и Титу, прокоментарисао: Ако сам ја Цар, шта је
онда Тито!
Пошто се радило о тешким временима, када је веома тешко
____________
234)Младен Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946. издање
215
било доћи до хране, посебно што је Стари Колашин био комплетно
спаљен фебруару 1944. године, и становништво протерано, њиве су
остале неузоране и непосејане, тако да није имало ни шта пожњети,
штаб и мајор Марковић нису вршили велику мобилизацију и поред
тога што су контролисали велики број села у Ибарској долини и сва
села Рогозне. Бројно стање, сада, Добровољачког избегличког корпуса,
до краја рата се кретало између 1.400 и 1.500 старешина и бораца. Ово
демантује комунистичку историју која пише:
„Жика Марковић се до коначног расула свог корпуса
непрестано налазио на левој обали Ибра. Људство, нарочито оно које
је у последње време било мобилисано, осипало се и дезертирања су
узела масовне размере. Како наводи шеф Обавештајног сектора
Ибарског одреда у свом извештају Главном штабу НОВ и ПОЈ Србије
и Другој пролетерској дивизији од двадесетдеветог октобра, Жика
Марковић је, према провереним подацима, упутио писмо Штабу
Ибарског одреда. Сељак који је требало да га преда, наишао је у време
када је Ибарски партизански одред водио борбу с вулнетарима,
уплашио се и није се појављивао како би га предао. Његова садржина
се није могла сазнати, с обзиром да писмо никад није пронађено.“235)
Да је Жикино бројно стање било стабилно и да није било
дезертирања масовних размера, потврду налазимо у подацима које
доставио свом команданту, помињани шеф Обавештајног сектора
Ибарског партизанског одреда. Ради информације читаоцу, треба
нагласти да се ради о резервном официру Јемуовић Родољубу Роду из
Рашке, који је више од годину и по дана био у четницима, под
командом Дежевске бригаде и Јаворског четничког корпуса. Јемуовић
је био правник са левичарским идејама и 1941. године, није се
укључивао у партизане, да би се почетком 1942. године прикључио
четницима и поново дао заклетву Краљу и Отаџбини. Двоструку
заклетву, када је постао резервни официр и када се прикључио
четницима, погазио је новембра 1943. године, када ће са Миладином
Радуловићем разоружати Дежевску четничку бригаду. Наиме, у
извештају штаба Ибарског партизанског одреда од двадесетрећег
новембра 1944. године, Главном штабу НОВ и ПОЈ Србије, пише:
„Кољаш Марковић, (односи се на мајора Жику Марковића), са
око 1.500 људи налазио се до јуче у Рогозни. Покушава да преко
____________
235)Бранислав Божовић, Хакиф Бајрами, Милутин Фолић-Милорад Вавић, Партизански одре-
ди, Копаонички, Шаљски, Ибарски, Војноиздавачки завод Београд 1981. године, стр. 492.
216
црвеноармејаца, који су побегли код њега, пошаље писма руском или
бугарском команданту, у којима пише да он никада није водио борбу
против партизана, већ је од истих био нападан када је он нападао
Немце и моли да му пошаљу официра за везу, који би преузео команду
над његовим корпусом. Два оваква писма смо ухватили са куририма.
Детаљне податке о непријатељу и ситуацији на овоме сектору
доставља вам наш обавештајни центар. (на челу са Родољубом
Јемуовићем, бившим четничким официром).236)
Само да подсетимо читаоца, да се буквално ради о задњим
данима борби за ослобођење Косова и Метохије. Наиме, Косовска
Митровица је ослобођена двадесетпрвог новембра од стране
преобраћених Бугара, а не двадесеттрећег новембра како су комунисти
прослављали. Велико је питање: Одакле код мајора Жике Марковића,
у јединицама црвеноармејци. На ово питање комунистичка историја
не даје одговор, јер би у темељу изменио, такозвану њихову: Истину,
коју они покушавају да наметну. Са познатим подацима и чињеницама,
о овоме ћемо писати касније. Сада ћемо покушати да дамо одговор по
питању курира мајора Жике Марковића.
Већ смо писали, да је мајор Марковић био свестан да са
локалним партизанским командантима не може постићи никакав
споразум о заједничкој борби. Из тог разлога Жика је покушавао да
ступи у контакт са руским или бугарским командантом. Вероватно,
после договора са својим штабом, већ првог новембра, мајор
Марковић је упутио патролу са писмом, адресираним: Совјетском или
бугарском команданту у Куршумлији, коју је предводио одробљени
совјетски официр из састава црвеноармејаца које помиње
комунистичка историја. И мада комунисти тврде, да је патрола
ухапшена у селу Влајиња у Бајгори, сада позната документа доказују
да се пробила до Куршумлије. Милослва Самарџић, пише:
„Сходно Дражиним инструкцијама, Марковић је писао да је цео
Други косовски корпус спреман да настави борбу против Немаца у
садејству са савезничким трупама. Стање корпуса додатно је отежавао
проблем смештаја, исхране и лечења великог броја црвеноармејаца,
америчких, британских и грчких заробљеника, које су четници
одробили у дотадашњим борбама против Немаца. Зато је Марковић
предложио да све њих преузме совјетско-бугарска команда, као и да та
____________
236) Зборник, Том I, књига петнаеста, докуменат 62.
217
команда размени официре за везу са Другим косовским корпусом.
Писмо је послато по савету једног од одробљених официра, совјетског
ваздухопловног капетана Ивана Андрејевича Фесенка. Андрејевич се
нашао на челу делегације послате да ухвати везу са: руском командим.
Међутим , српски део делегације ухапшен је одмах по приспећу у
Куршумлију, и потом ликвидиран, док је Андрејевич доспео у Сибир,
попут многих осталих заробљеника који су: видели Европу.“237)
Као курире и пратиоце капетану Андрејевичу, мајор Марковић
је послао Вукоја Миловановић, који је био познат под презименом
Докић, из штаба Колашинске четничке бригада, који је живео између
села Угљаре и Зубин Поток и Милана Милошевића из села Сврачак,
у тада, Вучитрнском срезу, припадник приштабских јединица. Вукоје
је био познати пратиоц, који је прво пратио Јевта Добрића, Торовог
брата за Куршумлију код Косте Пећанца, а потом у Београд, код
Милана Недића, потом свештеника Радула Божовића на Светосавски
конгрес, а потом поново у марту код ђенерала Драже Михаиловића.
Иако, Самарџић пише да су ликвидирани, Вукоје Докић је преживео
рат и дочекао дубоку старост. Како је Вукоје Миловановић преживео
рат, у својим сећањима описао је Млађан Компировић из Зубина
Потока:
„Вукоје Миловановић из Угљара (пореклом из Доњих Варага)
је био у четнике. Налазио се у јединици која је боравила око Мајдева,
(осам километара од Лепосавића). Једном приликом су га одредили да
иде са још двојицом четника да ухвате или ликвидирају неког
комунисту који је требало да се увече врати кући, да вечера. То је било
у неко село око Мајдева. Изненадили су га, ушли су у кућу, узели
машигевер на зиду окачен и разоружали су га. Фамилија му је
закукала, а Вукоје се сажалио на њега и укућане и рекао им:
Ћутите! Немој да кукате. Неће му бити ништа. А пошто више
не може да једе од страха, спремите му у торбу леба, па нека бежи, а
ми ћемо да испалимо рафале у ваздух и да кажемо да нам је побегао!
Тако је и било, а пре него што је отишао, тај партизан је питао Вукоја
за име и презиме.
Касније, кад се ослободило, комунисти су некако ухапсили
Вукоја у Угљару, и одвели га у затвору у Нишу (Млађан греши,
ухапшен је у Куршумлији). Тамо, где су их испитивали, Вукоја су
____________
218
одвели у неку канцеларију на спрат ради саслушања. Догодило се да
га је видео баш тај комуниста кога је некад пустио да побегне. Вукоје
је био преплашен, дрхтале су му руке, чекао је смртну казну. Онај га
питао:
– Је л’ познајеш ти мене?
– Ја, јок!
– Како јок! Је л’ знаш кад си ме ухватио у кући, за вечером, а
кад су моји закукали ти им рече да чеш ме пустити да побегнем, па си
тако и урадио! Е то сам био ја!
Кад се Вукоје смирио рекао му:
– Сад ће да те један мој одавде одведе код моје куће, и да тамо
седиш дог те не среде и окупају, а до тада да носиш моје одело.
После недељу дана пустио га кући, и дао му написмено да га
нико у путу, ни код куће не дира што је био у четнике. Кад се вратио,
ови комунисти у Митровицу су хтели да га поново ухапсе, али он им
је показао оно писмо и пустили су га. Тај комуниста из Ниша му је
помогао и пензију да добије као борац, иако је ратовао као четник.“238)
Овај поступак Вукоја Миловановића је још један јак аргуменат
за тезу: Да Срби са севера Косова и Метохије нису желели
братоубилачки рат и проливање србске крви и да су их комунисти, због
борбе за власт посвађали, како и данас причају малобројни становници
који се сећају тих времена.
Нажалост, судбина другог курира, Милана Милошевића је
непозната. Становници Сврачка и околних села: Доња Судимља,
Самодрежа, Ропица, Виљанце, Маврић и Недаковац, који су данас
расељени у Северну Косовску Митровицу, сећају се да је у Горњем
Сврачку живела једна породица Милошевића и да је убрзо после
Другог светског рата одселила, вероватно због губитка свог члана
Милана Милошевића и комунистичког притиска на четничку
породицу. Међутим у списковима Државне комисије за проналажење
и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни
остаци стрељаних после ослобођења 1944. године, (после дванаестог
септембра), за Косово и Метохију и Нишки округ, нисмо успели да
пронађемо име Милана Милошевића. Вероватно је ликвидиран пре
званичног успостављања органа злогласне ОЗН-е и не зна се где му је
гробно место.
____________
238)Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, издање Градска библиотека
,,Вук Караџић” ДЛ ,,Св.Сава” Хвосно, Косовска Митровица, 2009. године, стр. 154-155.
219
После дугог трагања успели смо да разрешимо и судбину
Милана Милошевића. У Списку Пописа жртава рата 1941-1945.
године за општину Вучитрн, који је извршен у новембру 1964. године,
по Одлуци СИВ-а (Савезног извршног већа) од десетог јуна 1964.
године, пронашли смо да у граду Вучитрн пише: Милошевић Филипа
Милан, рођен 1911. године, убијен 1945. у затвору.239) Вучитрн је ипак
имао мало Срба, да би двојица његових грађана, србске
националности, била стрељана по завршетку рата под именом и
презименом: Милан Милошевић.
Пошто се ближио крај рата на просторима Косова и Метохије,
а патрола за Куршумлију се није јављала и сумња да су ухапшени
постајала је све већа и већа, мајор Марковић и штаб Добровољачког
избегличког корпуса, одлучују да нападну немачке колоне које се
крећу преко планине Рогозне и у Ибарској долини. Ове борбе Другог
косовског четничког корпуса на Рогозни и Ибарској долини за
комунистичку историју предсатвљале су једну од најчуванијих тајни
која се мора систематски негирати и потпуно елиминисати, јер је за
њих и њихову прогаданду мајор Жика Марковић симбол сарадње са
немачким окупаторима и његовим сарадницима. Вероватно је о овим
борбама први писао, Енглез Џон Лодвик, кога је Други косовски
корпус ослободио немачког заробљеништва и који је објавио чланак у
часопису Спектатор, седмог јула 1946. године. Међутим, као и многе
истине о грађанском рату у Србији за време Другог светског рата, и
ова је била под контролом комуниста и њихове пропаганде да случајно
не доспе до јавности у Југославији и Србији. Тек појавом књиге
Младена Максимовића, борца Другог косовског корпуса од
формирања до расформирања, почело је да се пише о овим борбама.
Цитирамо делове из његове приче коју је он назвао Србин из Бањске.
„Рано ујутру новембра месеца 1944. године, стиже код нас један сав
зајапурен човек и каже: Браћо, дошао сам да вам кажем да је синоћ
код нас у Бањску заноћила једна немачка колона са око 60-70 коњских
кола. Кола су покривена шаторима испод којих мислим да има 10-12
војника. И они терају око 30-35 заробљеника, који иду пешице. Немају
капе и гологлави су.
Командант нашег корпуса Жика Марковић одмах је наредио да
се блокира пут у дужини од једног километра. Наређено нам је да нико
____________
239) Извор: Музеј жртава геноцида, Београд.
220
не сме да пуца све док Немци не уђу у блокаду. Испред колоне ишао
је један Немац на мотоциклу. Иде, па стане да сачека колону, па опет
тако. Када је колона ушла у заседу напали смо их са свих страна.
Највише смо их побили у колима. Ретко ко да је успео из њих да
искочи. Остали су се предали. Ми нисмо имали ни једног мртвог нити
рањеног борца. Време напада заробљеници су легли на земљу, тако да
ни од њих нико није страдао. Међу заробљеницима било је једанаест
Американаца, три Енглеза, два Руса, и неколико Грка и Бугара. Један
руски пилот био је огорчен према њима. Каже да му нису дали ни воде
да пије.“240)
Међутим, Џон Лодвик у свом писму које је објавио у часопису
Спектатор, тврди: Ослобођени су: један елитнији британски официр,
три војника, 11 америчких ваздухопловаца, 26 Бугара и 380 Руса.241)
Руски официр кога помиње Младен Максимовић, био је:
совјетски ваздухопловни капетан Иван Андрејевич Фесенко, кога ће
мајор Марковић упутити као вођу патроле за Куршумлију. Одробљени
Руси, су црвеноармејци, које помиње комунистичка историја, која
поново прави превару, изједначавајући црвеноармејце и припаднике
Руског заштитног корпуса који су се били предали Другом косовском
корпусу. У нападима на Немце учествовала је и Колашинска четничка
бригада са капетаном Будом Добрићем. У овој првој акцији на
Рогозни, Другом косовском корпусу, садејствовала је и група Тодора
Добрића, која се кретала јужним падинама Рогозне.
Када је увидео да је прва патрола ухапшена, Марковић пише
друго, писмо уз које прилаже препис првог и опис борбе на Рогозни.
Овај пут је писмо насловио само на совјетског команданта, а за вођу
је одредио бугарског поручника Бојинова, који је после капитулације
Бугарске пришао четницима и за обезбеђење му је дао седам
црвеноармејаца. Водичи су били Срби, који су се мењали од села до
села. Како је ова патрола ухапшена, није познато, али партизани нису
смели да их стрељају.242)
Мајор Марковић је Совјетима нудио корпус јачине близу 2.000
(у писму се помиње бројка од 5.000, ово је вероватно процена мајора
____________
240) Младен Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946. издање
241) Подаци са WEB адресе: mycyty43.rssing.com/chan-9143310/all_p6.html
242) Бранислав Божовић, Хакиф Бајрами, Милутин Фолић-Милорад Вавић, Партизански
одреди, Копаонички, Шаљски, Ибарски, издање Војноиздавачког завода Београд 1981.

221
Марковића да толико може мобилисати са територије коју
контролише), наоружаних обучених и прекаљених бораца и могућност
мобилизације још 10.000 старешина и бораца. Међутим, комунистичка
историја својим писањем у стилу: Други косовски корпус је, у то време
(мисли се на крај октобра и почетак новембра 1944. године), био
сведен на око 300 људи, од којих неки, због почињених недела нису
смели помишљати на предају.243), покушава да омаловажи и изигра
руглу, једног школованог официра и прекаљеног команданта. Колико
је било стварно бројно стање Другог косовског корпуса, на крају рата
већ смо писали. При изношењу ове понуде Совјетима, мајор Марковић
се руководио чињеницом, да су у јесен 1944. године, њему пришла
национална руководства готово свих срезова са Косова и Метохије.
Под својом командом имао је девет бригада, са смањеним бројним
стањем, али по наређењу Совјета, Марковић је сматрао да се оне могу
брзо попунити, људством са терена и избеглицама из Недићеве Србије,
поготову што је командна структура била попуњена. Поред шест
бригада које су биле у саставу Другог косовског корпуса, стигли су
делови бригада које нису одступиле за Босну са Првим косовским
корпусом, а то су: Грачаничка четничка бригада, којом је командовао
Васа Закић, питомац Војне академије из Приштине. Бригада је бројала
између 70 и 100 људи, на северу Косова, док је у околини Приштине
било још 300 припадника бригаде; Шарпланиска четничка пригада,
којом је командовао потпоручник Богдановић, родом из Сијериничке
жупе. Бројно стање око 150 људи: Лапска четничка бригада, којом је
вероватно командовао, капетан Величко Голубовић. Жика је од првих
дана имао групу људи из Лапског среза, која ће бити знатно ојачана
после одласка Првог косовског корпуса за Босну. Ова бригада је
бројала око 150 људи.244)
Примаријус др Павле Милошевић пише да је јесени 1944.
године у састав Другог косовског корпуса ушла и Гњиланска четничка
бригада са командантом, капетаном Драгутином Лазићем. Пре тога
била је у саставу Јабланичког корпуса.245)
Поред тога мајор Марковић је у штабу имао велики број
____________
Института за савремену историју, Београд, 1991. године, стр. 346.
244) Подаци: Војни Архив, Београд, фонд: Народноослободилачка војска Југославије, 1941-
1945. године, кутија бр. 223, док. 37/5-10.

245) Прим.др Павле Милошевић Југословенска војска у Отаџбини 1941-1945, издање Српска
Либерална Странка, Београд 2005. године, страна 167.
222
активних и резервних старешина, који су учестовали у рату од 1941.
године: поручник Јован Благојевић, активни жандармеријски
поручник, родом из Призрена; Лазар Милосављевић, пензионисани
поручник жандармерије, који је био обавештајац и командант
Грачаничког среза; резервни поручник Рајевић Милорад, родом из
Пећи, командант Метохије; активни потпоручник Дима Вичић из
Приштине; резервни мајор Дризић Ђорђе, некадашњи командант
Неродимског четничког одреда; резервни капетан Ђорђевић Танасије,
учитељ из Приштине и многи други, које ће комунисти пострељати
као народне непријатеље.
О борбама у Ибарској долини између Немаца и јединица
Другог косовског четничког корпуса под командом ђенерала
Драгољуба Драже Михаиловића, писао је у својој књизи и професор
Иван Авакумовић: „У долини Ибра, Михаиловићеви људи, који су
ранијих година ометали железнички и путни саобраћај, трудили су се
да спрече окупатора, да дигну у ваздух железничка постројења у
новембру 1944. године.
... Данас је јасније него икад да је грађански рат између
Михаиловићевих снага и партизана много сузио обим борбе против
окупатора. Братоубилачки рат, који Михаиловић није хтео а који је
Тито распиривао, дозволио је немачкој војсци да се са сразмерно
малим губицима одржи у Југославији. И поред свих жртава које су
Михаиловићеви људи и партизани поднели у неравним борбама са
Немцима и хвалисања титовске пропаганде за време и после рата, број
убијених Немаца био је сразмерно мали. По једном извештају Врховне
команде немачке војске (ОКН) од седмог априла 1945. године, који је
недавно објављен у Москви и Западној Немачкој, на Балкану је
погинуло свега 20.276 и нестало 21.848 немачких официра,
подофицира и војника између двадесетдругог јуна 1941. и
тридесетпрвог марта 1945. године.
Велико је питање колико је Немаца страдало од партизанске
пушке за разлику од Савезничког бомбардовања на Балкану, грчких и
албанских герилаца, Црвене армије, бугарске војске , после деветог
септембра 1944. године, и на крају у борбама са Михаиловићевим
одредима. Да допринос Југословенске војске у Отаџбини на том
важном питању није био мали, показује поред остало, и изјава
британског писца Џона Лодвика, кога су четници избавили из
немачког заробљеништва у новембру 1944. године. По њему број
223
убијених Немаца за време његовог тронедељног боравка код бораца
Другог косовског корпуса мајора Живојина Марковића, није могао
бити мањи од 800.
На овај број убијених Немаца, Авакумовић даје следеће
коментаре:
1. Просечно сваки педесет и трећи немачки војник који је
погинуо или нестао на Балкану између Хитлеровог напада на
Совјетски Савез и тридесетпрвог марта 1945. године, био је убијен од
бораца једног од многобројних корпуса Југословенске војске у
Отаџбини.
2. Мајор Марковић је за три недеље убио више Немаца (800)
него главнина Титове војске за време скоро целе четврте офанзиве
(двадесети јануар-март 1943) када је, по извештају немачке команде
Југоисток (први април 1943.), погинуло или нестало 700 Немаца.
3. Други косовски корпус за непуних месец дана убио је свега
двадесет и један посто мање Немаца него што су партизани и четници
за време Шварца (Пете офанзиве), када је по званичним немачким
документима погинуло или нестало 1008 Немаца.“246)
Када су трупе Отечаствене војске Бугарске, двадесетпрвог
невембра 1944. године, ушле у Косовску Митровицу, после пар дана,
због недостатка хране и лекова, мајор Марковић је бугарском
команданту упутио свог обавештајног официра, Луку Радоњића, са
тешким рањеницима који су страдали у борби са Немцима и доктора
Гедеона Аљковића.247) Лука Радоњић и већина рањеника су стрељани,
док су доктора Гедеона Аљковића, који је пре рата био један од
најпознатијих специјалиста социјалне медицине у Краљевини
Југославији, комунисти свирепо пребијали и мучили, тако да је
покушао самоубиство. Од последица пребијања Аљковић ће убрзо
после рата преминути.
Из свих наведених извора и података, може се извући закључак
да су борбе између јединица Другог косовског четничког корпуса са
командантом, мајор Живојином Жиком Марковићем и немачким
колонама које су се повлачиле трајале од почетка новембра 1944.
године, па до дана потпуног напуштања простора севера Косова и
____________
246) Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, издање Института за
савремену историју, Београд 2004. године, стр. 270,
247) Милош Аћин-Коста, Дража Михаиловић и Равна Гора, жртвовање Србије 1944, издање
Равногорски венац Вашингтон, 1990. године, стр. 3.215-3.217.
224
Метохије, крајем новембра исте године. Корпус је у овим борбама
имао одређене губитке, али су они били вишеструко мањи од
немачких. Корпус је крај Косовске операције дочекао са оперативним
бројним стањем око 1.500 старешина и бораца и контролом планине
Рогозне и простора Старог Колашина.
Борбе за ослобођење Старог Колашина нису вођене. Немачка
посада код хидроцентрале у Чечеву се повукла крајем Косовске
операције, а четници Другог косовског корпуса и Колашинска четни-
чка бригада су наставиле да контролишу овај простор. Комунистичка
власт ће завладати овим просторима тек када мајор Жика Марковић и
његов штаб донесу одлуку о распуштању корпуса и то реализују око
петог децембра. У повлачењу Ибарског партизанског одреда са
ослобађања Новог Пазара, Милија Цветнић, са својим другим
батаљоном остаће на јужним падинама Рогозне. При формирању
партизанске Шесте косовскометохијске бригаде, Милија и већи део
његовог људства неће у њен састав, него ће остати у Старом Колашину
да уводе нову комунистичку власт и комунистичку идеологију.
Тако се у Старом Колашину завршио Други светски рат и
владавина четника, где није опаљен ни један метак у братоубилачкој
борби између четника и партизана. Партизани су пар пута прошли
кроз Колашин, и Тодор Добрић их је домаћински дочекивао и прија-
тељки испраћао. Најбројнија је била Оперативна група дивизија под
командом Пека Дапчевића. У народу није остало сећање на партизане,
па данас и у петогодишњој Стратегији развоја општине Зубин Поток,
пише:
„Други светски рат становништво овог краја дочекује између
чекића и наковња, са једне стране окупиран је немачким и
италијанским јединицама које су биле потпомогнуте балистичким
јединицама са Косова, Метохије и Дренице, тако да је овај крај скоро
сасвим спаљен док је већи део становништва расељен. Покрет отпора
су чиниле углавном локалне јединице и Југословенска војска у
Отаџбини, односно њен Други косовски корпус под командом мајора
Жике Марковића.
Партизанске јединице су се појавиле тек у јесен 1944. године
(боље рећи почетком зиме), када је почело ослобађање ових
крајева.“248)
____________
248)Стратегија развоја општине Зубин Поток 2013-2017. године, издање Института за
територијални економски развој, априла 2013. године у Зубином Потоку, стр. 4.
225
Вучина Добрић, родом из познатог колашинског села Брњак,
који се прво као дечак од седамнаест година, у избеглиштву у Топлици,
пркључио четницима Косте Пећанца, а потом 1944. године Ибарском
партизанском одреду, о браниоцима Старог Колашина, пише:
Голготу Старог Колашина и његовог становништва у периоду
1941-1944. године, „мало ко ју је истицао, све до данашњег дана, да би
нови ослободиоци 1945. године могли са највећим некажњеним
злочинцима градити: браство и јединство! Они су показали своје право
лице и у другој Југославији. Ослобађањем Колашина новембра 1944.
године, од стране ослободилаца НОБ-а и партизанских одреда
Југославије, дошло је до нових идеолошких покрета: за братство и
јединство, без обзира на злочине које су Шиптари (и Бошњаци)
починили Колашину и његовом становништву. По тој идеолошкој
одредници, Колашинци су морали заборавити сваку помисао на
четворогодишње зулуме својих комшија. Браниоце и заштитнике
својих домова: четнике, прогласили су за издајнике, као најокорелије
балистичке зликовце. Војвода (Колашински), Тодор Добрић и
свештеник Радуле Божовић, који су били мач и душа Колашина за
време рата, стрељани су у тајности и без икаквог суђења, а командант
Колашинске бригаде Будимир Добрић је са двадесетак (Будо је у Грчку
стигао са седам својих бораца) Колашинаца успео да се спаси
бекством у иностранство. У одсуству је осуђен на 20 година робије.
Остали предводници Колашина или су се ставили у службу нове
идеолошке власти, или су им одузета сва грађанска права, у складу са
револуционарном паролом: Ко није са нама, он је издајник народа и
државе! Ту еткету Колашин је у митровачком и косовском подручју
носио кроз читаву послератну владавину самоуправног
социјализма.“249)
Расформирањем Другог косовског четничког корпуса, на
простору севера Косова и Метохије званично су остале само
партизанске јединице. Убрзо ће почети шиптарска побуна против нове
комунистичке власти. Срби ће се поново наћи између чекића и
наковња. И поред агресивне комунистичке пропаганде да су Србији и
Србима дошли слобода и лепши дани, Србија, а тиме и север Косова
и Метохије, доживеће нове страхоте и страдања. Какву су слободу
добили Србија и Срби, а самим тим и Србски народ Старог Колашина,
____________
226
најбоље је описао млади историчар Ђорђе Бојанић, рођен у Косовској
Митровици: „Један од основних задатака нове власти у Србији био је
да се дотуче: великосрбски шовинизам. Нова држава је снагом своје
организоване власти, у име комунистичке револуције, систематски
прогонила своје противнике. У том циљу извршена су масовна и тајна
убиства десетина хиљада људи. На удару су били скоро сви они за које
се претпостављало да неће прихватити идеологију комунизма и ново
друштвено уређење. Према тадашњим званичним ставовима, судије
нису биле обавезне да имају правно образовање и да познају законе.
Уместо тога, од њих се изричито тражила: безгранична оданост
тековинама народноослободилачке борбе. Судска делатност се вршила
у складу са линијом КПЈ, која је била универзални закон за све
злочине. Ти судови, уз војно искуство, највише пресуда су изрекли
грађанским слојевима србијанског друштва.
... Комунистичка партија Југославије искористила је трагично
стање Србског народа за време рата у циљу преузимања власти по
сваку цену, без обзира на људске жртве и материјална разарања. На
жалост Југословенска војска у Отаџбини под вођством генерала Драже
Михаиловића, била је изложена у исти мах контравезним оценама
савезника, посебно Енглеза, који нису хтели да разумеју свесрбску
ситуацију.
Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата
изгубили све што је Србски народ изграђивао кроз векове. Ама баш
све смо изгубили!“250)
7.- Стари Колашин под комунистичком влашћу и

ликвидација последњих четника у одметништву
Писали смо да су штаб Другог косовског четничког корпуса и
командант, мајор Живојин Жика Марковић, после обухватне и
садржајне анализе новонастале ситуације и закључка да су комунисти
освојили власт, донели одлуку да расформирају Корпус. Када су
последње немачке борбене заштитнице замицале преко планине
Рогозне и низ Ибарску долину, последњих дана новембра 1944. године,
на врху планинског венца Рогозна, са својим јединицама Другог
косовског четничког корпуса, остао је командант, мајор Жика
____________
250)Проф. Ђорђе Бојанић, Историја Срба, издање Свен Ниш, у Нишу 2011. године, стр. 163-
164.
227
Марковић. Мада се није осећао пораженим, био је свестан да су уз
помоћ Црвене армије и нагло преобраћених Бугара, партизани са
својим руководством на челу са Комунистичком партијом Југославије
дошли на власт. Схатао је да би свака даља борба била узалудна и
водила дубље у братоубилачки рат и беспотребно проливање србске
крви. После готово две године током којих је био владар простора на
северу Косова и Метохије, знао је да за корпус долазе тешки и сурови
дани. Без потребног снабдевања са оружјем, муницијом, одећом и
храном, знао је да неће дуго моћи да се одупре налетима партизанских
јединица, које су биле добро наоружане и снабдевене од стране
западних савезника, који су само пре нешто више од годину дана
снабдевали војне јединице Југословенске војске у Отаџбини оружјем,
војном опремом и новчаним средствима. Великим политичким играма
између Енглеза и Американаца и политичким кусурањем између
Черчила и Стаљина, ђенерал Дража Михаиловић и његове јединице
препуштене су у Србији, на милост и немилост Црвене армије и
Титових партизана. Жика Марковић је био добро информисан о
борбама и ситуацији у Србији и да је Дража већини јединица наредио
покрет према Босни. Био је обавештен и о Конференцији команданата
у Ивањици и о закључцима те конференције. Такође, му је тешко
падала и чињеница да није успео да успостави директни контакт са
командантима Црвене армије и Друге бугарске отачаствене армије.
Као школован официр и прекаљени командант, гајио је наду да би у
директом контакту са њима могао постићи споразум о сарадњи и да
цео Други косовски корпус са командним кадром стави у њихову
службу. Вероватно мајор Марковић није био упознат са преговорима,
које је водио капетан Предраг Раковић, тада командант Првог
јуришног корпуса, са партизанима, али у архивима и литератури
нисмо могли пронаћи никакав траг, да је мајор Марковић преговарао
са партизанским командантима у Ибарској долини.
И као што је мајор Марковић очекивао, већ првог децембра,
партизани Десете српске бригаде, из правца Косовске Митровице,
преко Звечана, напали су четнике који су били стационирани у селима
Рујиште, Козарево, Липовица, Локва и Ловац. Првенствено су то били
припадници Митровачке четничке бригаде. Са мањим губицима
бригада је одступила према врховима Рогозне, док је један део људства
заробљен. „Укупно је заробљено једанаест четника, седам Италијана
и пет белоруских емиграната. Четници су имали и седам рањених. У
228
Штабу Четвртог батаљона су добили појачану пратњу четнички
официри из Штаба Косовско-митровачке бригаде: обавештајни
официр, капетан Бошко Бошковић, начелник штаба Душан Крстовић,
лекар др Гедеон Алковић, водник Благоје Блашко и наредник Васа
Радмиловић. Од плена Бригада је задобила дванаест пушака, један
пушкомитраљез бренгал, шест оквира, 530 метака и седам ручних
бомби. Четврти батаљон је имао једног лакше рањеног борца.“251)
После напада на Митровачку бригаду, више дневних дискусија
и расправа и непроспаваних ноћи, штаб и мајор Марковић, одлучују да
расформирају корпус и да се људство корпуса подели у три групе.
Једна група млађих војника би се прикључила паризанским
јединицама и људству корпуса које се већ од лета налазило у тим
јединицама. Друга група припадника корпуса, старијих годишта и која
се није експонирала у пропаганди против партизана и комуниста би се
вратила својим кућама и наставила свој тешки сељачки живот. Трећа
група коју би првенствено чинили официри и подофицири и мањи број
војника, прешла би у илегалу и до даљнег се скривала по планинама
севера Косова и Метохије, у почетку као веће групе, а касније би се
организовали у тројке. Најтежи моменат је престављала зима и снежни
прекривач који су отежавали кретање и обезбеђивање хране. Сачувано
је веома мало сећања на спровођење ове одлуке, а најдрагоценије је
Младена Максимовића, који је у својој књизи записао:
„Немачке колоне које су ишле преко Бањске и Рогозне, нема их
више. Корпус је кренуо за Колашин. Прешли смо Горњи Ибар и већ
стигли у Колашин. Дошли смо близу места где се Колашин дели са
Метохијом. Нема се више куд. Београд и цела Србија су у
комунистичким рукама.
Близу села Црепуља изашао је цео Корпус. Први говор одржао
је командант корпуса Жика Марковић, а онда и Буда Добрић. Говори
су били дуги и тешки: Ми смо издати! Нашем српском народу дошло
је још једно ропство и Бог зна докле ће трајати. Ко год жели може да
иде својој кући, нагласиле су наше старешине.
Тежак је био тај растанак. Растали смо се са великим болом и
тугом. Уз грљење, само се чуло: Збогом брате и чувај се! Свако је
понео са собом оружје и сву опрему и отишао куд је знао и умео.
Рале Вулић са Источанима отишао је за Исток. Радомир
____________
251)Радован Тимотијевић, Десета српска НОУ бригада, издање Института за савремену
историју Београд, у Београду 1991. године, стр. 340.
229
Пумпаловић и командант Жика Марковић за Синаје. Жика је отишао
са намером да га неки Латини пребаце за Грчку. Тодор Добрић и поп
Радуле Божовић са својим батаљоном, где сам и ја припадао, отишли
су за Митровицу. У Митровицу смо стигли пред сам мрак и сместили
се у једну велику зграду где смо добили вечеру. ...
После расформирања нашег Корпуса највећи број отишао је
својим кућама, рачунајући да нису ништа криви. Сви који су били
млађи, партизани су их мобилисали у своје редове. Увек има слабића
и кукавица. Партизани су са њихом пропагандом и лажним обећањима
успели да их придобију, тако да су неки од тих наших бивших четника
постали њихови шпијуни, почели да раде за партизане и многе наше
четнике довели у тежак положај, а у оно време ништа није било лакше
него изгубити главу. Нико ником није ни за шта одговарао.“252)
О овом догађају, своја сећања казивао је и Млађан Компировић,
који је рођен 1923. године у Зубином Потоку и који се као младић у то
време сећа догађаја. „У јесен 1944. стигоше четници у Зубин Поток,
Будо Добрић са својим одредом, и у једној кући поставише штаб.
Стиже убрзо и Тодор Добрић са његовим одредом, те у нашој кући, у
великој соби где беше прострта тала одморише једно пола сата. Убрзо
отидоше за Црепуљу јер се тамо скупило пуно четника. Ту су у путу,
док се нису распознали и споразумели, замало изгинули од јединице
неког Паја из Ликовца. Тамо су сви заједно заноћили. Кад је било
ујутру Будо је рекао Тодору:
Ти Тодоре да примиш ову моју војску код тебе у одред. Хоћу да
их распустим све. Само ћу седамнаест људи да поведем са собом, да
пређем границу и побегнем од комуниста.
Ту су се загрили, изљубили и поздравили. У тој јединици био
је мој кум Велимир Добрић, а звали смо га Пуро. Међутим, они нису
знали да је ту био убачен и један Титов шпијун. ...
Тад га проказа онај Титов шпијун и исприча комунистима како
се Тодор изљубио са Будом Добрићем и како је примио његову војску.
Отерали су Тодора у ћелију код попа Радула.“253)
Већи део људства који није желео да се преда вратио се према
Рогозну, где се налазио штаб Корпуса са приштабским јединицама.
____________
Pine Insland, IN, USA, 2001.године, стране 64-65.
230
Групом је командовао капетан Будо Добрић, који је у одсуству мајора
Марковића, био једини школовани и пре рата активни официр.
Међутим, већ петог децембра у повратку са борби за ослобођење
Новог Пазара, други батаљон Ибарског четничког батаљона, случајно
се сусреће са једном великом групом припадника штаба и
приштабских јединица, која се без борбе предаје. У овој групи, која је
бројала 51 лице, био је и заменик команданта Корпуса, резервни мајор
Драгољуб Радојевић, родом из Топлице. У групи је било и преко десет
жена из Призрена, Приштине, Пећи и других градова Косова и
Метохије. Остали ће, као и већина жена, бити кратко ислеђивани и без
икакве судске пресуде стрељани у Косовској Митровици. Људство ове
групе чини основицу чувеног ОЗН-ниног Списка стрељаних лица бр.
285. Стрељан је и резевни мајор Радојевић Мојсила Драгољуб, чувени
солунски борац из Топлице и носилац Карађорђеве звезде.У Списку
стрељаних су и Душан Крстовић, начелник штаба Митровачке
четничке бригаде, жандармеријски наредник Васо Радмиловић и
водник Благоје Блашко, који су заробљени у борби са Десетом српском
бригадом. Од жена су стрељане: Буздимировић Душанка из
Приштине; Ђаковић Загорка из Приштине; Јаничијевић Цвета из
Приштине; Кнежевић Марија из Приштине; Марковић Стака из
Приштине; Савић Јоргић Славојка; Симић Милена из Приштине;
Вујачић Радојка из Вучитрна; Јакшић Милка из Вучитрна; Чемерикић
Радмила из Призрена; Мрваљевић Радмила из Призрена; Вулић
Јаглика из Витомирице, Пећ; Протић Стоја из Пећи; Стаменковић
Марија из Пећи; Студић Каћа из Косовске Митровице и многе
друге.254)
После расформирања Другог косовског корпуса, заједничке
вечере, коју је како пише Млађан Компировић, организовала
Колашинска четничка бригада, мајор Живојин Жика Марковић је са
Радомиром Пумпаловићем, који је био командант батаљона у
Дукађинској четничкој бригади, отишао за Метохију. Младен
Максимовић у својој књизи пише: Рале Вулић са Источанима отишао
је за Исток. Радомир Пумпаловић и командант корпуса Жика
Марковић за Синаје. Жика је отишао са намером да га неки Латини,
(Шиптари, католици), пребаце за Грчку! Младен је следећи пут видео
мајора Жику Марковића, на Млијечњаку, када их је капетан Буда
____________
254) Подаци на WEB адреси: www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs
231
Добрић, у пролеће 1945. године, послао на Копаоник да ухвате везу
са Мирком Томашевићем и другим четницима који су презимили.
Жику су нашли на Млијечњаку, са Натом Виријевић и два четника који
које они нису познавали. Жика им се пожалио да је много лоше
прошао у Метохији и да је једва живу главу изнео из Метохије. Веза са
Латинима није успела. Она је била велика глупост коју сам урадио.255)
Вероватно око половине месеца децембра из Метохије се враћа
и мајор Живојин Жика Марковић, командант Другог косовског
четничког корпуса. У видео изјави Миладина Мада Виријевића, из
села Зечевићи, које се налази на јужној падини Млијечњака, другог по
висини врха планине Рогозна се каже: За нашу славу Аранђеловдан,
(двадесетпрвог новембра 1944. године), у селу су били и четници и
партизани, и да се целу ноћ пуцало по селу, али не у борби него у сврху
прославе Аранђеловдана и слободе која се назирала. После неколико
дана на Млијечњаку се појавио командант Жика Марковић.256)
Пошто се ради о датуму, пре ослобођења Косовске Митровице,
када су немачке колоне још пролазиле Ибарском долином и венцем
планине Рогозна и када се комплетан Ибарски партизански одред
налазио на Копаонику, док је Други косовски корпус био на планини
Рогозни, ова Мадова изјава долази под сумњу. Постоји могућност да
се нека партизанска патрола наменски пробила до села Зечевића, код
неког домаћина на славу, али је то још један податак да Жика
Марквовић није желео борбу са партизанима и да их је пустио да
прославе славу, јер је неупоредиво имао више бораца на Рогозни.
Највећа вероватноћа да су то били људи из више јединица Другог
косовског корпуса, (например: приштабске јединице, Колашинска и
Митровачка бригада), који су се међусобно поздрављали у име
слободе како су је они замишљали и нису ни слутили да им долази
веће ропство и страдање него за време Немаца.
Ако је познато да је Жика Марковић, највероватније распустио
Други косовски корпус, четврти на пети децембар, или ноћ пре тога,
и отишао за Метохију, вероватно се после десетог појавио на
Млијечњаку. Да је прошло десетак дана од доласка дела људства
корпуса до доласка говори и Мадова изјава, да је одмах по доласку,
капетан Будо Добрић наредио људству да почну са копањем две
____________
255) Подаци: Младен Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946.
издање Pine Insland, IN, USA, 2001. године, стр. 64 и 83.
256) Видео изјаву узео Славиша Ђукић из Зибиног Потока. Писац поседује снимак на ЦД-у.
232
земунице изнад села где би људство зимовало. Међутим, када се
вратио Жика Марковић, он и Будо су после разговора и анализе донели
закључак да је боље да се раздвоје и поделе људство ради безбедности
и могућности напада партизанских јединица. Капетан Будимир Будо
Добрић, са једном групом припадника Другог косовског корпуса,
првенствено житеља беримске општине и источког и дреничког среза,
прелази на десну обалу реке Ибра и почињу да се крију по Мокрој
гори, Мокрој планини и Сувој Планини. У том тренутку ова Будова
група бројала је око педесет људи. Група која је четовала по Рогозни
и Копаонику, бројала је преко сто припадника, из чега се може извући
закључак да је око десет посто, више од стопедесет припадника
Корпуса отишло у илегалу и одметништво од нових комунистичких
власти.
У свом победничком походу, остварењу циљева пролетерске
револуције и успостављања новог режима власти, комунисти се
увелико ослањали на прву тајну политичку полицију коју су
формирали у току Другог светског рата. Ова организација под називом
Оделење заштите народа, (у неким историјским документима помиње
се и као: Оделење за заштиту народа), званично је формирана
тринаестог маја 1944. године, док је рат још трајао и у памћењу народа
и историји биће позната по скраћеници ОЗН-а и пароли: ОЗН-а све
дозна! Наредбу о њеном оснивању издао је Јосип Броз-Тито,
генерални секретар Комунистичке партије Југославије и командант
Народноослободилачке војске Југославије, у својој резиденцији
испред пећине у Дрвару. За првог начелника ОЗН-е постављен је
Александар Ранковић, члан најужег руководства КПЈ, који ће касније
постати симбол Државне безбедности, до потпуног уклањања са
политичке позорнице 1966. године, на Брионском пленуму КПЈ. ОЗН-
а за Србију формирана је у јуну 1944. године и за њеног првог
начелника постављен је Слободан Пенезић, звани Крцун, предратни
студент Пољопривредног факултета у Земуну, који се од првих дана
устанка у Србији 1941. године бавио борбом против такозване: пете
колоне. Пошто у току рата КПЈ и њено руководство нису имали
дефинисан став о Косову и Метохији и шиптарском народу су
обећавали много тога, формирана је посебна ОЗН-а за Косово и
Метохију и за њеног првог повереника именован је Чедомир Чедо
Мијовић, али је због не спрођења у потпуности партијске линије о
стрељању свих Срба који би у једном тренутку могли да сметају новим
233
комунистичким властима, брзо је смењен и за новог начелника
постављен је Спасоје Ђаковић, члан обласног Комитета КПЈ за Косово
и Метохију. Формирана су и посебна оделења ОЗН-е за Македонију и
Санџак, којима су руководили Бане Андреев и Ђорђе Перуничић.
Спасоје Ђаковић је рођен у селу Коњухе у Црној Гори. Гимназију је
завршио у Врању, где је по дипломирању примљен у КПЈ. У Београду
је студирао Правни факултет и био партијски активан у органима КПЈ
и почео да професионално обавља партијске дужности. Пре избијања
Априлског рата послат је у Ђаковицу на дужност политичког
секретара Ђаковичког среза, ради реорганизације партије и
придобијања чланства, посебно међу досељеницима са простора Лике,
Далмације, Босне и Херцеговине и Црне Горе. После капитулације
Војске Краљевине Југославије, прешао је у свој родни крај где је
обављао дужност политичког секретара за срез андријевички и
секретара окружног комитета за Беране. Поред ових дужности постаје
и члан Покрајинског комитета за Црну Гору. Када се 1944. године
оснива ОЗН-а за Црну Гору, Спасоје Ђаковић бива именован за
руководиоца исте. Међутим, руководство КПЈ доноси одлуку да је по
задатку партије, потребнији на простору Косова и Метохије и Спасоје
Ђаковић убрзаним поступком, бива кооптиран за члана Обласног
комитета КПЈ за Косово и Метохију и именован за повереника
(начелника) ОЗН-е за косовско-метохијску област.257)
Дивља чишћења народних непријатеља, сарадника окупатора и
ненародних елемената у Србији и на Косову и Метохији су почињала
и самим нападом за ослобођење града или места. Одређени повереник
ОЗН-е и његови сарадници за тај град или место, већ су имали
припремљене спискове за хапшења и ликвидацију. Спискови су стално
допуњавани и увећавани разним дојавама и подацима проверених
људи са тог терена. Људи су одмах хапшени и затварани у
импровизоване затворе који су се формирали у ослобођеном месту...
Под удар нових ослободилаца долазиле су све структуре које су
живеле и радиле у ослобођеном месту. На челу тог таласа првенствено
су биле политичке вође и органи државне управе, као и капиталисти
и индустријалци, без чије елиминације није било могуће увести
пртолетерски систем економије. Међу хапшенима били су и радници
у култури, школству, медијима и други. Није било групе или
____________
257)Подаци: Спасоје Ђаковић, Сукоби на Косову, издање Народне књиге, Београд, 1986.
године, Напомена о аутору.
234
друштвеног слоја у коме није било жртава репресије, хапшених и
ликвидираних људи. Тако у јесен 1944. године на просторима Србије
и Косова и Метохије, почиње терор који није забележен ни у једном
делу бивше Краљевине Југославије, јер за нове ослободиоце:
комунисте, није постојала никаква контрола. „Припадници ОЗН-е
добили су одрешене руке за све могуће мере, јер су добили власт у
земљи где их скоро уопште није било претходне три године. Такође,
они се нису појавили као доносиоци реда и поретка, већ као
победничка сила у грађанском рату, која је требало да се освети
највећој покрајини Југославије-Србији, где су они и по војничкој снази
и политичком расположењу народа били најслабији. У свим другим
покрајинама Југославије партизани су три претходне године држали
пролазно власт у својим рукама, па су могли да врше чишћење и
ликвидацију противника. У Србији, међутим, нису имали власт, па то
нису могли да изведу. Кад су најзад њом завладали, требало је да за
неколико месеци постигну оно што је другде урађено за неколико
година. Тако је започела владавина страха. Партизанска правда
функционисала је са судовима без закона, судијама без икаквог
правног знања, са оптуженима без одбране и осудама без призива.“258)
Људи су хапшени и затварани у затворе, кратко испитивани по
најужаснијој процедури коју су комунисти усавршавали од првих дана
пролетерске револуције, не дуже од пар недеља, и онда у највећој
тајности, у ноћним сатима без сведока стрељани на одабраним
локацијама изван града. Од куће су буквално киднаповани, тако да
родбини и пријатељима нису даване никакве информације, а често су
они који би тражили објашњења били затварани, тако да бих страх
спречио даља испитивања. У првим месецима после победе партизана,
људи су стрељани без пресуде и икаквих папира, који су се у већини
случајева касније израђивали и покривали ове злочине. Сваком од
срељаних, ко је имао неку имовину, она је била конфискована у корист
пролетерске револуције. И за ове имовине касније су прављена
решења о одузимању имовине. Да су комунисти многе злочине
испланирали и пре доласка у Србију, може се наћи и у записима
њихових идеолога и хроничара. Тако је Милован Ђилас, док је био на
власти, у једној препирци са Владимиром Дедијером записао и ово:
____________
258)Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, Формирање ОЗН-е у Србији и Београду и
ликвидације: Народних непријатеља 1944, научни чланак објављен у Часопису Историја
20. века, број 2/2010.
235
Још пре нашег уласка у Београд ми смо установили критеријуме по
којима ће следбеници Недића и Љотића бити убијани на лицу места.
Ово је већ било објављено, иако се већина следбеника Љотића и
Недића повлачила са Немцима. Засигурно међу убијенима било је и
оних које би и најгори и најнеправеднији суд поштедео. Ову
констатацију обојица аутора су објавили у својим делима.259)
И како је Владика Николај Велимировић у својој Молитви за
Србски народ записао: Сва се земља покри труповима верних Твојих,
не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших
и не одјекне болно у душама нашим.
Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгорби
споменик.
Сва је србска земља гробље!
Атмосферу и догађаје после успостављања нове комунистичке
власти на простору севера Косова, Метохијског подгора и Дренице,
најбоље описује, Младен Максимовић, који је као борац Колашинске
четничке бригаде, побегао од партизана и прикључио се групи
капетана Буда Добрића у одметништву:
„Пошто су комунисти завладали, 1944. године, од велике
диктатуре, убиства, терора, стеге и лажне пропаганде, све се промени,
па, чинило нам се и ваздух. Народ се збунио што га снађе, кад толико
манастира и цркви на Косову и Метохији, а црквено звоно се нигде не
чује! О недељној служби, литургији, крштењу, венчању или некој
другој традицији: нема ни говора! Нигде попа. Све се ућутало. Све је
пусто, као да је све покопано и потонуло. Људи један са другим не
смеју да причају. Плаше се један другога да га не опшија (што би
Колашинци рекли: оцинкари): оде глава! Нигде се не чује народна
српска песма или неко весеље. Све је тужно. Све што се чује то су
шиптарске сурле, гоч, тамбура и дефт (деф или дарие, ударачки
инструмент) и песме шок (друг) Тито. Велика вика-прави урнебес. Ми
смо народноослободилачка војска!, а до јуче су били са Немцима и
Италијанима и убијали српски народ, а и сада су продужили да га и
даље убијају у тој њиховој војсци-чудо невиђено! Дошли из Албаније,
права ардеја, уш (вашка) и рђа. Нешто невиђено што нико не може
описати. Са њима су и неки јадни Срби, од најгоре расе. После толико
____________
259)Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, издање Младост
Загреб и др. 1981. године, страна 722; и Милован Ђилас, Власт (Мемоари), издање Наша
реч у Лондону, 1983. године, стр.14.
236
злочина над побијеним, покланим, силованим и опљачканим српским
народом, шиптарска злодела нису уопште узета у обзир или судске
поступке. Као да се ништа није десило.“260)
Као и у већини србских градова и села и у Старом Колашину,
нова комунистичка власт удара, што би Колашинци рекли, прво у:
главу! Први ухапшени припадник Колашинске четничке бригаде био
је свештеник Радуле Божовић. Радуле Божовић је био и шеф верског
оделења Другог косовског четничког корпуса, али је већину рата
провео са својим Колашинцима. Писали смо да је у Другом нападу
Шиптара и Бошњака на Стари Колашин, рањен у првој борбеној
линији. На неким документима потисивао се: Радуле Ј. Божовић, поп
из Колашина, војни свештеник.261) По неким сведочењима људи који
памте та времена, међу њима и његов син, Маринко Божовић,
професор књижевности, тврде: Радуле је од својих дојучерашњих
сабораца, четника, позван да дође у штаб Другог батаљона Ибарског
партизанског одреда, који се био стационирао на јужним падинама
Рогозне. То је било око десетог децембра 1944. године, пошто ће
батаљон већ тринаестог бива на постројавању у Косовској Митровици
и улази у састав Шесте косовско-метохијске бригаде НОВ-е. Пошто
је сматрао да ништа ружно у рату није урадио и да је невин, радо се
одазвао на разговор. Међутим, у штабу је ухапшен и оружано
спроведен у импровизовани затвор ОЗН-е у Косовској Митровици.
Поп Радуле Божовић рођен је 1909. године од оца Јована и
мајке Јоване, рођене Радојевић, у селу Придворица, тадашња општина
Радичпољска, садашња Зубин Поток, у Старом Колашину. После
основне школе у Дубоком Потоку, завршио је 1931. године,
Богословију у Призрену. После школе почео је да ради као свештеник
у свом родном месту, са матичном црквом у манастиру Дубоки Поток.
Потицао је из веома цењене и велике породице. За време рата, носио
је мантију и радио као свештеник. Када би Шиптари и Бошњаци
напали, није се устучавао да уђе на прву линију и да се са осталим
борцима брани свој родни завичај, Стари Колашин, као што смо већ
писали у Другом нападу на Стари Колашин биће и рањен.262)
____________
261) Војни Архив Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. године, кутија бр.

237
„Прота Радуле Божовић, који је увршћен у она лица,
патриотски оприједељена у Српски национални комитет на Косову,
припадао је плејади изузетних, честитих и часних људи. Важио је за
човјека који никада и ни пред ким није знао да сагне главу, да избегне
поглед, да се покори. Поштовао је своју вјеру, свој свештенички позив,
вјеровао у српство и за њега се залагао. А тада је на Космету, међу
дивљим Шиптарима било тешко остати и опстати. Ибарски Колашин,
Зубин Поток, Зупче, Газиводе, заправо су била права брана насртајима
како Шиптарима са једне стране, тако и муслиманима који су слушали
фашисте, са друге стране. Међу њима свима прота Божовић је био
стамена фигура око које су се окупљала национална осјећања српског
живља. А у прилог је ишао и однос који је према својим
сународницима и саплеменицима имао велики књижњвник, путописац
и пријатељ великог броја знаменитих Срба тог времена, Григорије
Божовић, који ће на жалост доживјети судбину свог брата Радула,
(Григорије је био једно колено старији и био је Радулу, како кажу: даљи
стриц).
Али вратимо се проти. Као симпатизер четника Драже
Михајловића (погрешно презиме), као припадник Српског
националног комитета, као онај који је четнике благосиљао када су
полагали заклетву Краљу и Отаџбини, прота Радуле је под овим
оптужбама ухапшен и спроведен у Косовску Митровицу, у затвор.
Тамо га је дочекао, крвнички расположен (како ми је у разговору о
Расиму-јаду рекао сада публициста и књижевник Живорад
Михајловић Шиља који је тада радио у ОЗН-и, имао чин мајора и био
носилац Партизанске споменице 1941. године; примедба аутора
цитата) иследник Расим Черкез. Веровало се да и о овоме неће бити
сачувана документа. Ту и тамо остане по који лист, остане траг. У
простору и времену. Тако је било и са протом Божовићем, са човјеком
који ће бити језиво мучен док је ислеђиван. Испитиваће га: нова власт,
уз батине.
Чупање браде, ломљење прстију и ријечи: признајеш ти све то,
мајку ти четничку!... Божовић је био храбар, достојанствен и стојички
је све то подносио. Испитивали су га о Григорију, о Добрићима, о
Џелетовићима, о Жики Марковићу, команданту Другог косовског
корпуса. Он није себе бранио. Бранио је честите и поштене људе јер
је осећао шта им се спрема. За себе се није плашио. У делу записника
који је сачуван само је остало: Радуле Божовић нити је био, нити ће
238
бити издајник свога народа, нити ће против њега радити, а грех на
душу свим онима који желе да ме на правди Бога оптуже, оклеветају!...
Стријељан је у праскозорје а да му се гроб као и многима не открије.
А разлога за стријељање није било. Можда по Расиму зато јер је био
Србин и на основу монтираних оптужби.“263)
Ово није први пут ауторима, да пишући са позиција
комунистичке идеологије, о комунистичким злочинима над Србима,
да ли свесно или несвесно, покашавајући да им створе алиби, уствари
омаловажавају и руше ликове великих националних Срба, који су
предводили Србски народ. Прота Радуле Божовић није био симпатизер
четника Драже Михаиловић, већ човек који је међу првима приступио
четничком покрету, на Ђурђевдан 1941. године, прво је био код Косте
Пећанца, као и сви четници Старог Колашина, да би по расформирању
ових одреда био један од предводника иницијативе да се ступи у везу
са Равном Гором и да се ставе под команду ђенерала Драгољуба Драже
Михаиловића. Лично је имао част, да као један од ретких Колашинаца,
два пута у току рата са њим лично разговара. Први пут је то било са
Светосавском конгресу у селу Ба, јануара 1944. године, а други пут у
марту исте године, када га је капетан Жика Марковић, послао као вођу
делегације корпуса, код Драже.
Друга чињеница је да прота Радуле Божовић, као свештеник
није благосиљао четнике при заклетви, него их је као православни
свештеник у духу канона Српске православне цркве, заклињао на
Библију и Крст и вршио њихово помазание.
Да ли случајно или намерно, у сачуваним документима ОЗН-е,
УДБ-е и војних судова, првих година комунистичке власти, једина
сигурно тачна чињеница је: да је дотично лице стрељано! Сви остали
подаци су дискутабилни и тешко их је утврдити. Види се да су више
пута преписивани, да се при томе или испусти неко слово, или се
промени, па се дешава да се једно лице појављује више пута у
списковима. За Косовску Митровицу, карактеристичан је Лука
Радоњић, шеф Обавештајног оделења у Другом косовском четничком
корпусу, иначе, предратни шеф Железничке станице у Косовској
Митровици. Он се у радним документима Комисије за тајне гробнице
убијених после 12. септембра 1944. године, за подручје Косова и
Метохије, која потичу из Архива ОЗН-е (Оделења за заштиту народа)
____________
263)Мр Павле Џелетовић Иванов, Жељко Видаков Зиројевић, Косметске судбине, издање
аутора, Београд 2003. године, стр. 75-76.
239
и УДБ-е (Управа државне безбедности), који су предати и чувају се у
Архиву Србије у Београду. Појављује се под именима: Лука Радоњић,
Лука Радињић, Лека Радињић, Лека Радоњић...
Спорни су и датуми стрељања. За попа Радула Божовића у
Картону регистра жртава Комисије за тајне гробнице убијених после
12. септембра 1944. године, пише да је стрељан седмог јануара 1945.
године,264) на велики, један од два највећа, православни празник:
Рождество Христово, Божић. Касније ћемо видети да има и других
датума. За Косовску Митровицу, као датум стрељана, за велики број
жртава је уписан: осамнаести јул 1945. године. Неки други доступни
подаци, потврђују, да су сва та лица срељана до краја јануара 1945.
године, а да су осамнаестог јула, заведена документа, која су накнадно
израђена за стрељана лица.
Многи детаљи о стрељању проте Радула Божовића, откривени
су у току поступка његове рехабилитације. Цитирамо део озвештаја о
том поступку:
„Свештеника је, према подацима из записника, саслушавао
иследник Расим Черкез испитујући га да ли је сарађивао са
окупационим властима и подржавао: организацију Драже
Михаиловића, с ким је био у контакту, да ли познаје Срећка
Чемерикића, свештеника Драгог Кујунџића, капетана Јована
Миладиновића, Петра Тркљу, Новицу Џелетовића...
На сва ова питања свештеник Радуле Божовић је негирао да је
икада сарађивао са окупационим властима и да је икада радио против
свог народа и своје земље... Тврдио је да у Зубином Потоку није било
правих четника, већ су то били људи који су под заклетвом Краљу и
који су бранили села од Шиптара. Негирао је да је вршио окупљање
чланова и симпатизера Драже Михаиловића... Тврдио је да никога није
убио, никога није издао, нити је било шта радио против Срба, навео је
Окружни суд у Београду у образложењу о рехабилитацији Радула
Божовића.
Утврђено је да је Оделење ОЗН-е у Косовској Митровици,
после саслушања, послао допис ОЗН-и за Косово и Метохију у
Приштини у коме тражи: даља упуства, како да се поступа са
ухапшеним свештеником. Даља упуства, приштинске централе ОЗН-
е нису пронађена, али је Божовић убрзо: стрељан! Окружни суд у
____________
240
Београду тражио је податке о њему од Архива Србије и БИА-е, али су
ове институције одговориле да не поседују досије и документацију о
смрти овог свештеника. Пред судом је сведочио Вучаина Добрић,
професор историје у пензији, који је рекао да је познавао Радула
Божовића који је био пријатељ његовог оца. Изјавио је да је овај
свештеник по повратку из Равногорског покрета, коме се прикључио
као интелектуалац, а не као борац, око месец дана пре хапшења
боравио у свом селу. Позван је у партизански штаб: Други батаљона,
(Ибарског партизанског одреда) у село Вуча код Лепосавића, одакле је
спроведен у ОЗН-у у Косовску Митровицу.
После тога сведок Добрић ништа није чуо о свештенику
Божовићу све до јануара 1945. године. Тада је, као водник у народној
одбрани, позван у ОЗН-у где је видео плакате на којима је писало да
је преки суд осудио: попа Радула, на стрељање и и да је казна
извршена. Међутим, Маринко Божовић је дошао до књиге: Земља
стење, а небеса ћуте, коју је у емиграцији објавио Милан Бојчевић,
под псеудонимом Војин Симић. Бојчевић и сам ухапшен од ОЗН-е у
Косовској Митровици, тврди да је: поп Радуле, стрељан седамнаестог
фебруара 1945. године, да је претходно био везан и да су му запаљена
брада и коса... Нове власти су конфисковале и кућу Радула Божовића
у којој је следеће две деценије била: станица милиције!
Његова удовица Радојка Божовић остала је са петоро малолетне
деце, без прихода (и крова над главом). Умрла је 1992. године.“265)
Свештеник Радуле Божовић, рехабилитован је: Решењем Вушег
суда у Београду, које је потисала судија Оливера Пајић, донетог
двадесетседмог септембра 2007. године.266) Чланови судског већа биле
су: Бранислава Босиљковић и Мирјана Аранђеловић. Веће је у изреци
Решења написало:
Усваја се захтев Божовић Маринка из Београда, за
рехабилитацију покојног свештеника Радула Божовића из
Придворице-Ибарски Колашин, рођеног 1909. године у селу
Придворица, тадашња Општина Радич-Пољска, садашња Општина
Зубин Поток у Ибарском Колашину, од оца Јована и мајке Јоване,
рођене Радојевић, па се утврђује да је покојни свештеник Радуле
Божовић стрељан без судске и административне одлуке 1945. године,
па се утврђује да су ништавне све правне последице оваквог чина,
____________
265) Подаци на WEB адреси: www.politika.rs/rs/clanak/9324.
266) Аутор поседује копију Решења.
241
укључујући и казну конфискације имовине покојног Радула Божовића.
А у закључку Решења, пише: Из свега што је утврђено и
наведено, испуњени су услови Закона о рехабилитацији, за примену
одредбе чл. 5 став 1 Закона о рехабилитацији Републике Србије, па је
поднети захтев за рехабилитацију усвојен и одлучено је као у изреци
решења.
Помињани Милан Бојчевић, алијас Војин Симић, који је једини
оставио писани траг о тамновању свештеника Радула Божовића, је,
такође, једна од ОЗН-иних енигми послератне владавине комуниста.
Жељко Видаков Зиројевић, професор историје, публициста и
књижевник, иначе, бивши припадник безбедностних и обавештајних
служби војске, коме ме су међу првима постала доступна документа
ОЗН-е и УДБ-е, оптужије га да је комунистички провокатор и
подказивач и да га је ОЗН-а плански убацивала у челије са
осумниченима и ухапшенима ради прикупљања информација.267)
Како је Милан Бојчевић, родом из Топлице, по занимању
правник, доспео у затвор ОЗН-е у Косовској Митровици, шта је у
њему радио и како се ишчупао из канџи ОЗН-е, вероватно неће се
никада сазнати. Да га је ОЗН-а довела, да га убацује у ћелије као
провокатора и подказивача, вероватно да га не би тако лако пустила, а
посебно не би дозволила да емигрира у иностранство. Углавном, оно
што је познато, Милан Бојчевић је већ 1946. године био у Немачкој. Са
свежим сећањима, написао је и објавио књигу: Земља стење, а небеса
ћуте, коју није смео да потпише својим именом и презименом, већ је
издао под псеудинимом: Војин Симић. Ту је дао одређена сведочења
о мучењу и страдању свештеника Радула Божовића. Цитирамо
неколико реченица, до којих смо дошли из других извора:
„ОЗН-и је било главно да открије поверенике и воћство
Краљевског југословенског отпора у земљи, а нарочито у овом крају.
Поп је увек ћутао као гроб (тада је имао 35 година живота), а ударце
примао као награду својој идеолошкој делатности и постојаности.
Најзад је дошла и велика ноћ његове смрти. Те сам ноћи био и ја на
реду...
Командир који је одређен за стрељање наређује: Скидај све, а
ма све до голе коже, кожу ћемо вам ми скинути пре стрељања! Радуле
од оца Јована Божовића, проговори командир: спреми се! Понеси
____________
267)Подаци: Жељко Видаков Зиројевић, Истина о судбинама, издање: Тропикал принт, Београд
2003. године.
242
Свето писмо да се препоручиш твоме Богу. Ко зна! Можда ће ти
помоћи, можда ће те и спасити! Поп Радуле сломљен с ногу, стесан на
45 кгр, сав модар и изубијан, под теретом робијашких ланаца изађе у
ходник из ћелије и викну гласно потресно и снажно, да се не само
затвор проломи, већ и цела Митровица: О Господе уморна је душа
моја, док не почине у Теби!
Поп Божовић је једини од окованих. Његов је ход пропраћен
звеком тешких синџира... тада поп изговори једно снажно, као очајник,
сливено као олово: Збогом!
Мало после тога, страшан и очајнички крик запомагања и
јаукања допирао је до наших ћелија. То су неким женама упалили косе
пре стрељања, како смо касније сазнали. Али онај ко нас је с тим ОЗН-
ним специјалитетом упознао, био је попов аманет: Пренесите свету
нека зна, да су попу Радулу Божовићу запалили косу, браду и бркове
после тешких мука у: ослобођеној, Отаџбини!
Изломљене и унакажене жртве пренете су на рукама до
камиона, одведене на оближњи ћувик источно од касарне
Двадесетчетвртог пука у Косовској Митровици и тамо стрељане.
Плотуни спасења и освете стизали су до наших ћелија. Причао ми је
после један очевидац, партизан, узбудљиво да је поп Радуле на
стрелишту онако сможден тражио да му дозволе да каже своју
последњу жељу. Уместо говора и грдњи, српски свештеник је
узвикнуо: Живела слобода, живео Краљ, живео Дража! Кад је
последњу реч изговарао, плотун га је пресекао, јер комунисти ни од
самртника не желе да чују... (истину због које стрељају људе).268)
Сматрамо да је овим цитатима сваки коментар сувишан! Треба
пажљиво прочитати, запамтити за вечнаја љета и пренети
покољењима, да се Србском народу никада не десе оваква страдања и
да никада више не удари Србин на Србина.
Да су Срби хтели да бране свог, у народу поштованог попа,
говори и сведочење Млађена Компировића, рођеног 1923. године из
Зубиног Потока. Међутим, читаоц треба да схвати, да се тада за свако
гунђање у своју браду губила глава, а не за јавно изношење ставова
који су супротни комунистичкој идеологији и њиховој новој власти и
брањење човека кога су они прогласили за народног непријатеља:
„Поп Радуле је, за време Краљевине Југославије, био
____________
268)Војин Симић, Земља стење, а небеса ћуте, пишчево издање, Немачка 1946. године, стр.
116-118
243
комуниста. Био је Поп и комуниста. Кад је наступила окупација
отишао је у четнике. Ту је живео у Колашину и наше породице су се
познавале. Кад су га комунисти затворили крајем 1944. године, отишли
су Спиро Компировић, Петко Јакшић, и још неки одборници да га
бране у Митровицу. Да га бране од комуниста и да траже да га
ослободе. Тад су им, један комуниста рекао:
– Јесте ли дошли да браните попа?
– Јесмо!
– Знате ли ви да је он био у преком суду код Драже
Михаиловића! Они усташе.
– Знате ли ви да је он убио партизанку Цану! То је била нечија
свастика.
– Је ли знате да је Недић послао 60 пари волова Колашину и он
је појео те паре! Марш кући! И најуре их из Митровице силом.
Поп Радуле је остао у затвору и стрељан је на Баиру, дан два
после стрељања Тодора Добрића. За поп Радула је било обавештење о
стрељању, истакнуто на бандеру, а за Тодора нису јавили ништа. Нису
смели да јаве од његове војске. Стрељали су их на Баиру и тамо су их
привремено сахранили. Кад сам ја био у војску, тих дана смо по
наредби чистили касарну и гледао сам када су заробљеници
откопавали лешеве побијених Срба и товарили их на камионе. Негде
су их однели да се покопају и сакрију, и да им се не знају гробови. Тад
је неко по оделу познао леш неког Србина из Митровице који је
стрељан са Тодором и поп Радулом. Ја сам као војник чувао те
робијаше да не побегну. Гледао сам како лешеве ваде из земље и бацају
на камионе.“269)
Тврдњом да је поп Радуле Божовић био комуниста, мало је
преслободна тврдња Млађена Компировића. Вероватно да је Радуле
Божовић, као млади свештеник, био близак левим идејама и желео је
бољу и организованију Краљевину Југославију, а посебно праведнију
за Србски народ. Ово је желео и ђенерал Дража Михаиловић, Стеван
Мољевић, Драгиша Васић, већина младих школованих официра који
су се прикључили Дражи, као и већина подофицира и бораца.
Комунисти су ретко стрељали своје чланове и поред смртних грехова,
они су их осуђивали на смрт, а потом преименовали у временску казну
и после краћег робијања, постајали су им највернији и најоданији
____________
269)Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, издање Градска библиотека
,,Вук Караџић” ДК ,,Св.Сава” Хвосно, Косовска Митровица, 2009. године, стр.154.
244
сарадници за прљаве послове. Српска православна црква је имала
своје распопове који су приступили комунистима и најпознатији од
њих је распоп Влада Зечевић, који ће својим потписом забранити
повратак Срба на просторе Косова и Метохије. Иначе, по доступним
документима и сазнањима која поседујем, својом личном и
материјалном одговорношћу тврдим: До краја Другог светског рата у
простору Старог Колашина, није постојала организација
Комунистичке партије Југославије, а Комунистичка партија Србије ће
бити основана тек после рата.
Нова револуционарна власт, коју су комунисти формирали на
просторима Косова и Метохије, прихватила је затечено стање и није
санкционисала тешке геноцидне злочине које су Шиптари починили
према Србском народу, уз прећутну сагласност немачког, италијанског
и бугарског окупатора. „На оснивачком конгресу Комунистичке
партије Србије, одржаном од осмог до дванаестог маја 1945. године,
Јосип Броз Тито је између осталог рекао Арбанасима на конгресу: Ми
знамо да сте ви отишли у немачку војску, да сте се борили против нас,
али то не значи да ми сада позивамо вас на одговорност! Овим речима
Јосип Броз извршио је аболицију ратних злочинаца Арбанаса у име
КПЈ и државе што је у супротности са међународним уговорима и
обавезама које је Југославија потписала и преузела.
Овакав став КПЈ и револуционарних власти био је наставак
трегедије Срба Косова и Метохије. Нема разлике између италијанског
или немачког команданта иза чијих леђа се прогањају Срби и
југословенског догматског револуционара (нажалост, свештеник
Српске православне цркве, поп Владо Зечевић) који не дозвољава
повратак својим сународницима на разрушена и отета огњишта или
омета оне најупорније који долазе на своја станишта.“270)
Комунизам су на Косово и Метохију, донели Срби насељеници
из Црне Горе и Херцеговине, како су их Срби-домородци (који дуго
живе на овим просторима) звали: дођоши! Краљ им дао земљу,
обезбедио новчаним донацијама кућу и окућницу, у знак захвалности,
део њих је прихватио комунистичку идеологију и директно утицао на
несрећу Србског народа са катастрофалним последицама у Другом
светском. Ово потврђује и чињеница да од 55 бораца Копаоничког
партизанског одреда који су ушли у састав Прве пролетерске бригаде
____________
270)Јован Пејин, Затирање Срба у Метохији 1941-1944, издање Дома културе: Свети Сава
Исток и часописа Хвосна, са привременим седиштем у Лепосавићу, 2004. стр. 12-13.
245
(49 бораца) и Друге пролетерске бригаде (6 бораца) није било ни
једног земљорадника из групе домородаца.271) У великој већини били
су радници Комбината Трепча, и по неки матурант, столарски радник,
трговачки помоћник, железничар, службеник, радник стругаре и
студент. Инрересантан је податак да комунистичка историја стално
форсира податак, како су на железници и њеним радницима имали јако
упориште. Ако знамо податак, да је шеф железничке станице у
Косовској Митровици био Лука Радоњић, главни обавештајни официр
Другог косовског корпуса, тешко је поверовати да су његови радници
били на супротној страни.
Млађеново сведочење је од великог значаја, али уноси
противречност, са неким сачуваним документима. У чувеном ОЗН-
ном Списку бр. 285, пише:
Радуле Божовић, свештеник из Колашина. Био у четнике при
преком суду, осудио неке наше другарице на смрт. Изашао је на листи.
Тодор Добрић, земљорадник из села Оклаце. Био у четнике и
борио се против партизана. На листи није излазио.272)
Да је поп Радуле Божовић, стрељан пре Тодора Добрића, говори
писање Вучине Добрића, активног учесника тих времена. Ради се о
реченици иследника, поручника Расима Черкеза у извештају
начелнику ОЗН-е, Спасоју Ђаковићу: „Напомињем да су Добрића
водили и на стрељање попу Божовићу, али се он није уплашио, већ је
попу Божовићу узвикнуо: Срешћемо се горе код Бога!“273)
Миломир Добрић и Жељко Зиројевић тврде, да је поп Радуле
Божовић стрељан четвртог јануара 1945. године, између 20 и 21 час, са
још двадесеттројицом затвореника. А за Тодора Добрића, тврде да је
стрељан петог јануара између 19 и 20 часова, као последњи у групи од
дванаест заробљеника и осуђеника на смрт. Ово је у противречности
са казивањима Млађена Компировића и Картоном регистра жртава
Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944.
године, где пише да је свештеник Радуле Божовић стрељан седмог
јануара 1945. године, док за Тодора Добрића није уписан никакав
датум само година: 1944, што опет није у складу са неким изнешеним
____________
272) Миломир Јевтов Добрић и Жељко Видаков Зиројевић, Живела Србија, Правда ће стићи
кад тад, казивање о смрти Тодора Добрића, издање Комино Траде Краљево, Београд август
2008. године, стр. 8.
246
чињеницама и подацима.
О Тодору Добрићу, Војводи Колашинском, доста тога смо већ
написали. Овде ћемо покушати да објаснимо како је Тодор Добрић, од
сарадника партизана и комуниста доспео у затвор ОЗН-е, где ће после
кратког ислеђивања бити стрељан. Писали смо да је после сусрета са
Пеком Дапчевићем, Тодор сво време до ослобођења Косова и
Метохије, провео на планини Рогозни и Старом Колашину. У
Монографији, о свом стрицу: Тодору Добрићу, Миломир Добрић,
пише:
„Штаб Ибарског партизанског одреда, тих дана, сумњао је у
Тодора да не сарађује са Будом. Истина је, да се код њега тих дана
повечала дневна нервоза, не због борбе мотива у себи, за коју страну
да се определи што је он нешто раније учинио, већ је нестрпљиво
очекивао позив Пека Дапчевића из ослобођеног Београда. Штаб
одреда настоји да: олакша, отежано стање код Тодора и зато одређује
Гојка Бачанина, предратног правника и тада политичког комесара
батаљона у одреду, да Тодору стално прави друштво и буде уз њега, јер
га је Тодор истински ценио, поштовао и у њега је имао највише
поверења. Штаб, такође одређује једног од својих курира (у даљем
тексту: курир) за такозваног: ордонаса Тодоровог, који ће све до
његовог хапшења и физичке ликвидације бити у обавештајној
(шпијунској) функцији, подносећи надлежном официру безбедности,
па и команданту одреда, редовне извештаје. Мора се признати да је
ова замисао ителигентно срочена и исто тако спровођена док им је
требало.“274)
Да је Тодор Добрић одржавао везе са Будом Добрићем, после
његовог повратка из Расинског округа и да је са њиме сарађивао,
постоји много доказа и писаних трагова. Младен Максимовић, који је
цело време рата био под Тодоровом командом, пише о дешавањима
после званичног расформирања Другог косовског четничког корпуса
(око петог децембра 1944. године):
„Тежак је био тај растанак. Растали смо се са великим болом и
тугом. Уз грљење, само се је чуло: Збогом брате и чувај се! Свако је
понео са собом оружје и сву опрему и отишао куд је знао и умео.
Рале Вулић са Источанима отишао је за Исток. Радомир
Пумпаловић и командант корпуса Жика Марковић за Синаје. Жика је
____________
274)
247
отишао са намером да га неки Латини пребаце за Грчку. Тодор Добрић
и поп Радуле Божовић са својим батаљоном, где сам и ја припадао,
отишли су за Митровицу. У Митровицу смо стигли пред сам мрак и
сместили се у једну велику зграду где смо добили вечеру.“275)
О растанку Тодора Добрића и Буда Добрића, после
расформирања Другог косовског корпуса, сведочи, и већ помињани,
Млађен Компировић из Зубиног Потока:
„У јесен 1944. стигоше четници у Зубин Поток, Будо Добрић са
својим одредом, и у једну кућу поставише штаб. Стиже убрзо и Тодор
Добрић са његовим одредом, те у нашу кућу, у велику собу где беше
прострта тала одморише једно пола сата. Убрзо отидоше за Црепуљу
јер се тамо скупило пуно четника. Тамо су у путу, док се нису
распознали и споразумели, за мало изгинули од јединице неког Паја из
Ликовца. Тамо су сви заједно заноћили. Кад је било ујутру Будо је
рекао Тодору:
– Ти Тодоре да примиш ову моју војску код тебе у одред. Хоћу
да их распустим све. Само ћу 17 људи да поведем са собом, да пређем
границу и побегнем од комуниста!
Ту су се загрлили, изљубили и поздравили. У тој јединици је
био мој кум Велимир Добрић, а звали смо га Пуро. Међутим, они нису
знали да је ту био убачен и један Титов шпијун, заборавио сам како се
звао. После тога, Тодор је са одредом пошао за Митровицу и поново
стигоше у наше село и у нашу кућу. Наредише мом оцу да им закоље
два овна, да једе војска, па да продуже пут. Мене послаше у Јабуку да
узмем две овце за та два овна. Да бирам од оваца које су повратили од
Шиптара, а које су Шиптари опљачкали од Срба за време окупације.
Кад сам се вратио, они су јели и отишли за Митровицу. У Митровицу
су партизани давали Тодору десет Шиптара да буду у његовој
јединици, а он неће да их прими и кад ови наваљиваху он им одбруси:
– Нећу их! Четири године ја браним Брњаке од њих. Побили су
Колашинце где су стигли. Села су попалили по неколико пута, убили
су ми сина Томислава и братанца Миленка. Све ћу их побит` које ми
будете дали!“267)
Вучина Добрић, као судионик тог времена, који је лично
____________
248
познавао Тодора Добрића о том времену пише у својој последњој
књизи: „Војвода Тодор имао је битног утицаја на целокупни четнички
покрет, не само у Колашину већ и шире, на прилажење људства у
Народноослободилачку војску и партизанске одреде Југославије, у
којем је 1944. године учествовао. После ослобођења Новог Пазара, он
је са својим људством кренуо преко Рогозне и Колашина и стигао у
Косовску Митровицу десетог децембра. Успут му се прикључује око
700 војних обвезника који стижу у Косовску Митровицу.
На дан формирања Шесте бригаде Тодор је изазвао велико
незадовољство због утапања његових бораца у шиптарску масу и
индолетног односа НОВ-а према барјактарима арнаутских вођа, који
су за време рата палили Колашин и остала села на овом подручју. Та
чињеница унела је још већу дозу нервозе вођа НОВ-а према Тодору,
који је сада под командом Главног штаба НОВ-а Косова. Због тога није
узет ни у какву комбинацију у слободи, већ је направљен план о
његовој физичкој ликвидацији.
Пошто је његов штаб био смештен у кући познатог шиптарског
домаћина: Риза Деве из Жабара, између тринаестог и двадесетог
децембра позван је да дође на разговор у Штаб бригаде, који се
налазио у кући Мите Марине испод Гимназије у Косовској
Митровици. Из свог средишта кренуо је у Штаб око десет часова. Са
њим је пошла свита, која га је пратила као лично обезбеђење, од 7 до
10 људи, до зуба наоружаних. Када су стигли у кућу Мита Марине, где
је био Штаб одреда (бригаде) све је било припремљено за хапшење.
Пустили су Тодора да уђе на други спрат, у канцеларију команданта и
комесара, који су га чекали.“277)
О детаљима организације и хапшења, детаљно пише Тодоров
братанац, Миломир Добрић, који даје доста детаља, али не окривљује
људе који су организатори и кривци хапшења:
„У ходнику зграде у којој је био штаб бригаде, Тодора је
дочекао Глигорије Шарковић, командант бригаде и рекао му да дође у
канцеларију, а да његови пратиоци сачекају напоље, нека се прошетају
по граду јер са Тодором имају важан нешто дужи разговор, па када
заврше разговор позваће их курир да дођу. У канцеларији су били
командант Шарковић, полит-комесар Ђурић и официр оперативац
ОЗН-е из Косовске Митровице.
____________
Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, стр. 128
249
Дијалог између Тодора и присутних текао је на следећи начин:
Тодоре, чули смо да си добио пиштољ од генерала Пека и то валтер и
о томе ћутиш и не хвалиш се! Јесам!, рекао је Тодор, али не осећам
потребу да се хвалим и о томе причам!
– Је ли пиштољ код тебе! По добијању потврдног Тодоровог
одговора, затражили су му да га погледају! На тај начин су Тодора
буквално и срамотно разоружали, јер је остало његово лично
аутоматско наоружање остало у ходнику.
Сада се јасно види коју је улогу имао: курир при Тодоровом
хапшењу. Цео шири простор око зграде штаба био је двоструко
опкољен и туда није могло без пратње проћи ни једно наоружано лице.
У обезбеђењу су се налазили борци, махом Шиптари. Према изјави
Расима Черкеза, поручника Митровачке ОЗН-е у Тодоровом хапшењу
учествовали су чланови ОЗН-е и њихови сарадници.
Курир, је напустио штаб бригаде заједно са Тодоровим
пратиоцима са добивеним инструкцијама да их у граду што више
замајава.
Око једанаест часова испред зграде штаба бригаде пристиже
путничко возило и Тодора везаних руку напред изводе из зграде,
испред њега су два пратиоца наоружаних са аутоматима уперених
напред, иза њега су: дежурни официр бригаде, у даљем тексту: Писар.
Организатори хапшења су, ради сваке сигурности, одлучили да Тодора
одведу за Приштину, што је преко Баира, Свињара и Вучитрна и
учињено. У тренутку Тодоровог изласка из зграде и уласка у путничко
у путничко возило, у окружењу у све четири улице на удаљености од
око сто метара није се могла видети жива душа. Од тог момента
Тодору Добрићу се, за његово људство, губи сваки траг.“278)
Захваљујући Браниславу Божовићу, Милораду Вавићу, Жељку
Зиројевићу, Павлу Џелетовићу, Вучини Добрићу, Миломиру Добрићу,
Војиславу Јевтимијевићу, Будимиру Вучинићу и дргим историчарима
и хроничарима Косова и Метохије, до јавности су стигли Записници о
саслушавању Тодора Добрића, Војводе Колашинског и свештеника
Радула Божовића. Да ли су ти записници оригинални, или их је ОЗН-
а више пута преписивала и фалсификовала, тешко је утврдити. Да ли
намерно или случајно у тим документима има више нелогичности и не
спојивих догађаја. У писму од шестог јануара 1946. године, којим
____________
278)Миломир Добрић, Тодор Добрић, Војвода Ибарског Колашина, издање Комино траде Ања,
250
Расим Черкез обавештава друга Ђаковића, да су Тодор и Радуле
стрељани, уз напомену: Ово достављам без знања начелника
Мијовића, за вашу употребу!, пише да је Радуле Божовић стрељан
четвртог јануара, а Тодор Добрић другог јануара, уз напомену: да су
Добрића водили на Радулово стрељање. Да ли је ово грешка приликом
куцања или намерне махинације, али је закључак, да је ОЗН-а много
докумената правила после стрељања лица, што потврђују неки њени
припадници под старе дане живота.
Углавном, у Старом Колашину, остала је прича, да је Тодор
Добрић стрељан што није хтео Шиптаре у његовој јединици. Ово
потврђује у својим казивањима и Тодоров сестрић, Чедомир Гаљак,
рођен 1927. године у селу Резала:
„У Митровицу су комунисти хтели да убаце Шиптаре у
Тодоров одред. Он је испољавао неслагање због тога, није крио ништа,
па је говорио Шиптарима:
Јебаћу вам мајку ја. Омркнут ће те у јединици а осванути
нећете ни један! После га је неко проказао.“279)
Опште је познато у Старом Колашину веровање: Да сестра
највише воли брата, а да су сестрићи везани за ујака. Ово што Чедомир
говори, вероватно је више пута чуо од своје мајке, која је плачући за
својим братом, препричавала зашто јој нове комунистичке власти
убише брата.
Како је формирана ОЗН-а за Косово и Метохију. Спасоје
Ђаковић, је као проверени партијски кадар и човек који је већ обављао
дужности у Оделењу заштите народа, изабран да на Косову и
Метохији успостави и организује службу ОЗН-е. Почетком октобра
Ђаковић савезничким авионом одлази у Италију, у Бари, где се тада
налазио део Врховног штаба НОВ и ПОЈ, добије последња упуства и
инструкције за своје ново постављење и задатак партије који се мора
беспоговорно извршити. Ђаковић је са Миладином Поповићем,
секратаром Обласног Комитета за Косово и Метохију, авионом из
Барија пребачен у Ниш, петнаестог октобра 1944. године, дан после
ослобођења Ниша. У својој књизи: Сукоби на Косову, Ђаковић је
изузетно ретко помињао ОЗН-у и њен рад и ово је једно од ретких
помињања, где се види чврста веза између КПЈ и ОЗН-е. „У то време
на територији лапског среза у Подујеву били су чланови ОК КПЈ:
____________
Радојко Јовановић, Бело светло на митровачке црвене записе, издање Градска библиотека
279)
,,Вук Караџић” ДК ,,Св.Сава” Хвосно, Косовска Митровица, 2009. године, стр. 154.
251
Миладин Поповић, Душан Мугоша и Спасоје Ђаковић. Комунисти су
тада много учинили да не дође до шовинистичких испада од стране
бораца НОВЈ (међу којима је било много нових и неискусних) и од
припадника бугарске армије. ОЗН-а за Космет кретала се заједно са
Обласним комитетом и ефикасно је деловала, стрељајући четничке
зликовце, који су се кретали са Немцима припремајући се за бекство
на Копаоник, након повлачења Немаца.“280) Сви Срби и други
становници Косова и Метохије, који су стрељани пре ослобођења
градова и села и у току борби за ослобођење, нису ушли у спискове
ОЗН-е, већ се третирају као ратне жртве. Градови на Косову и
Метохији 1944. године, ослобађани су овим редоследом: Подујево,
четвртог новембра; Лапски срез (мало Косово), осмог новембра;
Ђаковица, деветог новембра; Гњилане, шеснаестог новембра; Пећ и
Урошевац, седамнестог новембра; Призрен, осамнаестог новембра;
Приштина, деветнаестог новембра, Вучитрн и Исток, двадесетог
новембра; Косовска Митровица, Страри Трг и рудник Трепча,
двадесетдругог новембра; Лепосавић, двадесетседмог новембра.281)
Одмах по ослобађању места или града, Ђаковић је доносио
наредбу о одређивању повереника за то место, који је раније био
одређен и припремљен. Одмах се кретало са хапшењем људи за које се
сматрало да представљају опасност за нови комунистички режим или
је требало да се конфискује њихова имовина. Паралено са
формирањем повереништва за ОЗН-у формирани су и народно-
ослободилачки одбори, као органи новоуспостављене власти, који су
тесно сарађивали са повереништвом ОЗН-е око спискова за хапшење,
формирање затвора, откривања, хапшења, саслушавања и кажњавања
припадника окупаторских, квинслишких, националних снага и
њихових сарадника. Као извршни органи кориштена је новофор-
мирана народна полиција, присутне партизанске јединице, а за веће и
планиране акције јединице Корпуса народне одбране Југославије.
„Земаљско оделење заштите народа за аутономну област Косово и
Метохију формирано је у току новембра 1944. године и у току истог
месеца образује се пет опуномоћства при командама подручја у
Приштини, Урошевцу, Призрену, Пећи и Косовској Митровици. У току
јануара 1945. године формирају се, уместо опуномоћства, четири
____________
Спасоје Ђаковић, Сукоби на Косову, издање Народне књиге, Београд, 1986. стр. 202.
280)
Подаци: Хронологија народноослободилачког рата 1941-1945, преузето са WEB адресе:

281)
www.znaci.net
252
окружна и двадесетдевет среских опуномоћства ОЗН-е. На челу тих
органа ОЗН-е нашли си се: Чедо Мијовић, Али Шукрија, Душан
Карић, Љубо Шотра, Аљуш Гаши, Димитрије Кољковић, Назми
Курсани, Чедо Топаловић, док је начелник и даље био Спасоје
Ђаковић. Та косметска опуномоћства су се састојала, углавном, од два-
три оперативца, младића са непуних двадесетпет година, који су
трагали за државним непријатељима и одметницима.“282) Изучавајући
доступна документа ОЗН-е и написане материјале косовско-
метохијских историчара и хроничара који су се бавили овом темом у
последње време, може се са великом сигурношћу тврдити да су у ОЗН-
и радили и следећи кадрови: Расим Черкез, пуковник Мартин
Виријевић, Гојко Меденица, Тахир Ибрани, Велибор-Бора Морачић,
Живорад-Шиља Михаиловић, Миладин Павличић, професор Драги
Морачић, Мехмет Хоџа, Милош Миљковић, Чедо Филиповић, Ређеп
Гаши из Пећи, Џавид Нимани, Џевдет Хамза, мајор Мирко Перовић,
Слободан-Стрелац Филиповић, Радојко Видачић, Душан Вујисић и
многи други. Пошто је питање ОЗН-е у комунистичкој историографији
било ТАБУ тема и о њој се никако није смело писати, а и оно мало
докумената која су сачувана у протеклом периоду су систематски
уништава, тешко је извршити реконструкцију кадрова и положаја. Са
сигурношћу се зна да је Чедо Мијовић био повереник (како га Расим
Черкез зове: начелник), за север Косова и Метохије, да је Расим Черкез
био начелник ОЗН-е за Косовску Митровицу, а Велибор-Бора Морачић
за Приштину. Милош Миљковић, Мартин Виријевић, Драгутин
Јакшић, Никола Кокерић, Илија Денић и други, били су оперативци
који су поред Косовске Митровице, покривали и општине: Звечан,
Лепосавић и Зубин Поток.
Које у тој спрези између народноослободилачких одбора и
Оделења заштите народа потписао пријаву за Тодора Добрића,
Војводу Колашинског и свештеника Радула Божовића, видимо из,
више пута помињаног, писма које је Расим Черкез написао Спасоју
Ђаковићу. У првом пасусу пише:
„Сходно достављеној пријави друга М. Цветнића и Божовић
М. о ухапшеним лицима Радулу Божовићу, свештенику и Тодору
Добрићу, организатору четника у рејону Ибра и Колашина, а после
саслушања и суочења међу иманованим, извештавам вас следеће!“283)
____________
Марко Лопушина, Убиј ближњег свог, Југословенска тајна полиција 1945-1995, издање
282)
Народне књиге, Београд 1997. године, стр. 44.
253
Ко су М. Цветнић и М. Божовић. Припадници Колашинске
четничке бригаде, до јесени 1944. године. М. Цветнић је: учитељ
Милија Цветнић, командант Другог батаљона Колашинске четничке
бригаде, који ће са делом свог људства прићи партизанима и постати
командант Другог батаљона Ибарског партизанског одреда. Неће ући
у састав Шесте косовско-метохијске НОО бригаде, већ ће са
пробраним људима остати у Старом Колашину, да контролише
политичку ситуацију и Колашинцима намеће комунистичку
идеологију. М. Божовић је Миладин Божовић, предратни учитељ у
Старом Колашину у периоду 1931-1941. године, у Радичпољској
основној школи у Зубином Потоку.284) За време рата налазио се у штабу
Милије Цветнића.
Како је Миладин Радуловић Крцун, предратни комуниста и
шеф лабараторије у Трепчи, а први директор Трепче, после рата,
изјавио: Пријава њихових земљака, рођака и комшија их је непосредно
осудила на смрт!285)
Као што смо већ писали, ОЗН-а и Народноослободилачки
одреди су чврсто сарађивали и ОЗН-а је хапсила по припремљеним
списковима, али је од одбора тражила да неко из његове најближе
околине и родбине напише за дотичну особу пријаву. Радуле и Тодор
су као виђенији људи са учитељима Милијом и Миладином били
пријатељи и сарадници пре рата, у рату су се поново заклели Краљу и
Отаџбини и били: браћа по оружју, под заклетвом! Миладин је био по
крвном сродству, рођак Радулу Божовићу, док је Тодор, преко своје
снаје, био пријатељ са Божовићима.
Као задње питање у вези стрељања Радула и Тодора, покушат
ћемо да разјаснимо ситуацију са партизанком Цаном и чија је она била
свастика. Из предходног писања, а посебно из казивања Млађена
Компировића, њена смрт је највећи узрок стрељања свештеника
Радула Божовића и Тодора Добрића, Војводе Колашинског.
Цана Радовановић је била учитељица из Новог Пазара. У
литератури могу се пронаћи да се звала: Станка и Станика. Била је
последња учитељица, пред Други светски рат, у селу Бање, које
____________
284) Подаци: Вучина Добрић, Просветитељство и школство у Старом Колашину, издање ЈП
Стари Колашин у Зубином Потоку, 2010. године, стр. 343, 348.

285) Подаци: Миломир Добрић, Тодор Добрић, Војвода Ибарског Колашина, издање Комино
траде Ања, Краљево, 2011. године, стра. 116.
254
географски припада Старом Колашину, али је у то време
административно припадало Дежевском срезу. У Списку Пописа
жртава рата 1941-1945. године за општину Нови Пазар, град Нови
Пазар, који је извршен у новембру 1964. године, по Одлуци СИВ-а
(Савезног извршног већа) од десетог јуна 1964. године, нашли смо
следеће податке: Радовановић Вучка Станика, рођена 1919. године,
Српкиња, погинула 1942. године у НОБ-у, Рогозна.286) И мада у овој
реченици има доста погрешних података, са великом вероватноћом
може се тврдити да су то њени подаци. Разјашњење њене судбине,
почећемо једним цитатом из комунистичке историје:
„Слично се десило и са Цаном Радовановић, учитељицом и
осведоченим патриотом, која је остала у Колашину, после преласка
Ибарског партизанског одреда, којем је формацијски припадала, која
је идејно припадала и четничком и партизанском покрету, вођена
идејом заједничке борбе против окупатора и такву идеју ширила током
службовања у селу Белуће, али и касније, доласком у Стари Колашин.
Активност Цане Радовановић из Новог Пазара, током боравка у
Колашину, од шеснаестог новембра 1943. године до средине фебруара
1944. године била је врло запажена. Учитељица по образовању, умела
је да окупи, објашњава и једном речју, плени оне који је слушају.
Једнако су је ценили сви у Колашину, па је вест о њеној активности
допрла и до четничког команданта Косовског Корпуса. Да би Цану
Радовановић спречио да сарађује са партизанским командантима,
Жика Марковић шаље ултимативну наредбу Буду Добрићу да се Цана
ликвидира.
Догађаји ко ји ће уследити показаће прави карактер, моралну
чврстину и међусобне односе Колашинаца. Кључну улогу у спасавању
Цане Радовановић и исценирању њеног, наводног, убиства играју
Милан Дишевић и Јарго Јеремић. Цана није убијена. Вештим
маневром, командант је добио уверавање да је наредба извршена. Цана
је скривена код родбине Милана Дишевића и тако, још једном спасена
част Колашинаца, а задовољена сујета неких команданата...
Ова група се ставила на располагање партизанима, помогла око
прикупљања хране за пут, обезбеђивала одлазак према Мокрој Гори и
даље за Црну Гору.
Обзиром да је командант Ибарског партизанског одреда тешко
____________
255
рањен, његово даље путовање са одредом није било могуће, па је штаб
донео одлуку да остане на Мокрој Гори. Наиме, тајно је напревљен
договор са породицом Вучине Добрића, односно са његовим оцем и
мајком, а да други нико у селу нити шире не зна, да Миладин
Радуловић, са борцем Радојем Бојанићем остане изнад села Брњака,
где је припремљена земуница...“287)
Међутим, ову лепу, срцепарајућу, идеализовану и филмизирану
причу демантује, много података и чињеница које су данас доступне
и потврђене. Прво кроз Стари Колашин није прошао Ибарски
партизански одред (он ће бити формиран тек у јесен 1944. године),
него остаци разбијеног Ибарско-моравичког партизанског одреда. Овај
одред формирао је Миладин Радуловић Крцун, предратни комуниста,
који је стожер комунистичке историје на простору Косовско-
митровачког округа где су припадали Дежевски и Студенички срез.
Наиме, после бекства партизана и комуниста из Србије и овог
простора, почетком 1942. године, Миладин Радуловић ће се
прикључити капетану Радомиру Цветићу и Јаворском четничком
корпусу. Своје снове о пролетерској револуцији и доласку на власт
закопао је дубоко у себи и све обавезе новој заклетви Краљу и
Отаџбини је извршавао дициплиновано и беспоговорно. Пошто је био
резервни официр, на Цветићев предлог, ђенерал Дража Михаиловић га
је поставио за команданта Дежевске четничке бригаде. Искористивши
Цветићево одсуство, који је са већим делом корпуса отишао у борбе
против партизана, Радуловић је, као официр који је остао на терену да
командује људством за одбрану Србског народа, разоружао код места
Одвраћеница на планини Голији, почетком новембра, уз помоћ
његових другова извана, поверену му четничку бригаду.
„У току ноћи трећи на четврти новембар 1943. године, долази
група од тридесет бораца, повезује се са Радуловићем, који је окупио
све стражаре и патроле, затим и једне и друге расподелио по групама
за улаз у одаје планинског дома. Претходно је разоружао три четника
из штаба корпуса који су спавали у посебној згради поред планинског
дома. Дошло је до пушкарања у две просторије. Један четник је
погинуо, два су рањена, а од нападача један је рањен. Четници су се
сви предали у зору четвртог новембра 1943. године. Одржан им је
говор и истакнуто да четници сарађују са окупатором и да их
____________
256
савезници више не признају. Саопштено им је да су четници разбијени
на Лиму. Понуђено им је да ко хоће може да се прикључи партизанима,
а остали да иду кућама. Скренута им је пажња да не сме нико више ићи
у четнике и ако се који ухвати да ће бити стрељан. Остало је шест-
седам њих а остали су се разишли. У овој акцији заплењено је: два
тешка митраљеза са тридесетхиљада метака; двадесетосам
пушкомитраљеза, неутврђен број машингевера, око двеста пушака са
већом количином муниције. Поред наоружања, заплењене су две радио
станице, око двеста оваца, неколико говеди, седамдесетпет килограма
вуне, текстила и нешто златника, брашна и пасуља. Прехрамбене
намирнице и стоку у већини је дата избеглицама на Голији.“288)
Када је чуо за догађај на Одвраћеници, мајор Цветић је био
изненађен и љут на себе, што је комунистима много тога опростио и
прогледао кроз прсте. Одмах је са летећим батаљоном и делом
студеничких бригада кренуо назад. У извештају Дражи Михаиловићу,
двадесетог новембра 1943. године, пише: За издају Радуловића дознао
сам на Јавору где сам се са Војом Лукачевићем повукао због Немаца.
Са 150 људи кренуо сам у правцу Дежевског и Студеничког среза... У
Остатији сам сазнао да је Радуловић са 64 партизана на Рудну. Одмах
сам кренуо у потеру за њим, али су ми измакли и упутили се према
Жареву. Ја сам их гонио до Ибра, па пошто сам сазнао да је једна група
остала са ове стране, то сам за њима упутио летећи батаљон под
командом, покојног, потпоручника Ковачића који је добио задатак да
са Другом студеничком бригадом настави гоњење.“289)
Чим је о овоме сазнао, ђенерал Дража Михаиловић је наредио
да се у потеру укључе и јединице Расинског и Другог косовског
четничког корпуса. Одред је са Миладином Радуловићем прешао
преко реке Ибар, на потезу између Биљановца и Ушћа и на десној
обали ушли у зону одговорности Расинског корпуса. Девети новембар
су данили у селу Копривница, и потпуковник Кесеровић је по
добијању информација одмах издао наређење Јуришном одреду, у
коме између осталог пише:
„Имам тачан извештај да се једна група комуниста пребацила
преко Ибра са правца Голије у Копривницу, општина Планска, срез
____________
288) Бранко Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском басену (косовско-митровачки
и студенички срез), Докт. дисерт. Филоз. факултет Универзитета у Београду, 1965. стр. 311.
257
Студенички и тамо мобилише...
За уништење групе у селу Копривници, Планска општина има
се одмах извршити концентрација Друге трстеничке и Жупске
бригаде у селу Рогавчини, Жељин, где ће команданти заједнички
створити план за масовни напад и уништење ове групе комуниста. За
стварање плана треба имати тачне податке о јачини комунистичке
групе и где се налази. Командант комунистичке групе у селу
Копривници јесте бивши командант Дежевске бригаде Јаворског
корпуса, резервни поручник Миладин Радуловић...
Ситуација је такве природе да се мора радити брзо, врло хитно
и енергично. Комунистичке групе на означеним местима морају се
уништити потпуно.“290)
Одред је извиђањем утврдио да су покрети четничких јединица
повећани и да је према њима кренуо део Расинског корпуса, а знајући
да су потпуковник Кесеровић и његови четници већ прекаљени борци
против партизана, одлучили су да десном обалом крену према
Косовској Митровици, јер су очекивали нову групу бораца из Косова.
Прошли су поред Јошаничке бање и јужним падинама Копаоника
стиги до села Гувништа. Село Гувниште налази се североисточно од
Лешка и на граници студеничког и копаоничког среза. Гувниште је
припадало студеничком срезу, а околна источна села: Бело Брдо,
Лескова, Црнатово, Миоковиће и Земаница копаоничком срезу,
општини Блажево, док је Гувниште било у општини Бистрица. У
Гувништу ће доћи до кључног окршаја између партизанског одреда и
групе из састава Јаворског корпуса коју је послао мајор Цветић. Ова
борба догодила се у вечерњим сатима, четрнаестог новембра 1943.
године.
Ибарско-моравички партизански одред изгубио је у борби на
Гувништу 17 људи, што погинулих што заробљених. Цветић је,
међутим, обавестио Дражу Михаиловића да је било 11 погинулих, а
десет живих ухваћених, од којих је девет одмах заклано. У Билтену
Обавештајног оделења Недићеве владе наведено је да је било 15
убијених и 10 заробљених и рањених партизана. Очигледно да су и
Цветић и срески начелник из Рашке, чији је извештај објављен у
Билтену, преувеличали губитке Одреда, иако су они били заиста
велики. Што се четника тиче, погинули су командант Летећег
____________
290) Зборник, ТОМ XIV, књига трећа, докуменат бр. 30
258
батаљона, потпоручник Душан Ковачић и командир Бањске чете
наредник Јован Арсић, а двојица су рањена, (подофицири).“291)
Треба нагласити да је у овом сукобу тешко рањен и командант
Одреда, резервни поручник Миладин Радуловић, кога су борци морали
да носе приликом повлачења. Што се броја погинулих партизана,
тешко је утврдити, али житељи села Гувништа са којима смо
разговарали тврде да је на споменику који су: Другови подигли својим
палим борцима, било исписано двадесеттри имена и презимена.
Према Старом Колашину упутила се група са рањеним
командантом, мања од тридесетак људи. По уласку у зону Колашинске
четничке бригаде, биће ухапшено још десетак бораца, међу којима и
Станика Радовановић. Што се тиче дилеме куда бежати, коју намеће
комунистичка историја, партизани су знали да се њихови другови
крију у далекој Јабланици, па су познајући ставове Тодора Добрића: о
братоубилачкој борби и проливању србске крви, покушали да се преко
Старог Колашина пребаце у Црну Гору. Ухваћени партизани су
упућени у штаб Другог косовског четничког корпуса, где су саслушани
и укључени у јединице. Једино је Цана Радовановић задржана у
Колашину, пошто се Тодор Добрић, сажалио на њену младост, а можда
је и познавао када је била учитељица у Бањама и ставио је под своју
заштиту. Треба напоменути да су Шиптари и Бошњаци убили Тодору
сина јединца и да му је остала још само ћерка.
Комунистичка историја тврди да је заробљене партизане
спасао, правник Александар Недељковић, командант Ибарске
четничке бригаде. Недељковић јесте оверавао записнике, а испитивао
их је војни судија, а шта су изјављивали, заробљеници види се из
запиника који ћемо цитирати.
У Војном архиву у Београду, пронашли смо Записнике о
саслушавању четворице ових заробљених партизана, који су сви
изјавили да насилно и обманом мобилисани у партизански одред. Ради
се о грађанима Метохије, који су као избеглице били у Јаворском
корпусу. Записници о саслушању су рађени у Горском штабу 193,
штабу Другог косовског четничког корпуса, са датумом тридесети
новембар 1943, године. Посебно је интересантан случај Рајевић В.
Јована, из села Бањице, општина Врело, срез Исток. Рајевић је био
____________
291)Бранислав Божовић, др Хакиф Бајрами, Милутин Фолић-Милорад Вавић, Партизански
одреди, Копаонички, Шаљски, Ибарски, издање Војноиздавачког завода Београд 1981.
године, стр. 408-409
259
школован и био је на дужности подпредседника финансијске контроле
у Косовској Митровици. Службу је напустио петог марта 1943. године
и побегао у Расински огруг код потпуковника Кесеровића. Даљи његов
пут по записнику о саслушању текао је овако:
„Мајор г-дин Кесеровић ме је примио у службу, где сам био до
првог маја ове године. Ту сам вршио дужност интенданта. По
одобрењу капетана Брајевића, заступника г-дина Кесеровића, пошао
сам био у Црну Гору. У Црну Гору нисам успео да се пребацим, па сам
ступио у одред мајора Цветића, осамнаестог маја ове године. У одред
Цветићев био сам све до четвртог овог месеца, када је дошло до
преврата Радуловићевог са активним партизанима.
Питање: Опишите ми догађај од четвртог овог месеца.
Одговор: Око четири часа ујутру упали су у Дежевску бригаду
око педесет партизана. Један од њих је изјавио да су: браћа партизани,
и да нам је живот загарантован. Ђока Ђокић поручник бригаде ми је
изјавио: да су Црногорци заузели Пећ и да треба да пођемо тамо. Ја
имам породицу у Пећи, око двадесет чланова, па сам с тога пошао. Ми
смо сви разоружани и пошли, нарочито избеглице, и били смо са њима,
док нисмо видели да смо преварени. Са нама је пошао и Радуловић
командант бригаде.
Питање: Зашто се нисте бранили приликом овог преврата?
Одговор: Спавао сам. Они су упали у кућу са оружјем у руци.
Ја од страха да не будем убијен, оружје сам бацио, јер је то Радуловић
и Ђокић наредио, који су били моји претпостављени.
Питање: Где сте провели време од четвртог овог месеца док вас
наше власти нису ухватиле?
Одговор: на Гувништу, у срезу Студеничком, били смо
нападнути од четника, мени непознатих. Ту је вођена борба. Они који
су изгинули, они су били дали отпора. Ја пак нисам уопште давао
отпора, већ сам гдедао да искористим прилику да побегнем. Ја сам и
пре тога хтео да побегнем, али ми Радуловић није дозвољавао да се
удаљим.
Питање: Где сте ухваћени?
Одговор: Мене није нико ухватио. Ја сам се уверио да сам био
преварен, па сам с тога тражио од мога пријатеља Кокерић Миленка из
села Брњака да ме доведе у везу са командантом Колашинске бригаде,
како би ступио поново у редове наше војске, одакле сам обманом
других отишао. Миленко је јавио команданту Колашинске бригаде да
260
сам код њега и да желим да ме прими у редове наше војске. Чим је г-
дин Добрић, командант бригаде сазнао, да се ту налазим, он је дошао
са својим пратиоцима и ја сам му се сам предао.
Питање: Имате ли још шта да кажете?
Одговор: Наглашавам, да никада нисам био партизан, нити се
осећам партизаном. Да сам хтео да идем у партизане, ја бих отишао
још петог марта ове године, када сам напустио службу, а не бих био у
редове наше војске све до четвртог овог месеца, док преваром
претпостављених старешина Радуловића и Ђокића, нисам скренуо са
правог пута. Напомињем, да сам желео да останем у редове партизана,
ја не бих одатле побегао, нити бих тражио везу са командантом
Колашинске бригаде, да ме као Србина, прими у редове наше војске,
чијим редовима припадам!“292)
Записник је потисао војни судија, а оверио командант Ибарске
бригаде, поручник Александар Недељковић, који је по струци био
правник. Остала тројица су били припадници Српске државне страже
на служби у дежевском срезу и Дежевској четничкој бригади су
приступили после капитулације Италије, деветог септембра 1943.
године. Ради се о: Радисаву Пераловићу из села Жач, општина
Ђураковац, срез Источки, земљорадник, стар двадесетдевет година,
вере православне, нежењен, неосуђиван; Душану Пераловићу из села
Жач, стар двадесетједну годину и Милораду Милачићу, из села
Ђураковац, срез Источки, стар двадесетједну годину. Сви су изјавили
да су преварени, а да им је Радуловић саопштио да морају поћи са
њима, јер је командант Цветић на фронту разбијен и четничка акција
пропала. Сви су се добровољно предали Колашинској бригади и
непознато им је где се налази Радуловић, који је предводио
партизане.293)
Што се тиче рањеног Радуловића, споразум је преко
посредника постигао Бојанић, на основу ранијих веза и познанстава,
са Недељком Добрићем, званим Ђељо. Са Радуловићем и Бојанићем
остао је и Шиптар Ђоко Ђокић, бивши официр СДС-а. Тодор је знао
за ову ситуацију, пошто је Недељко био један од четовођа у његовој
јединици. Да би смањио своју грижу савести, и по његовој замисли,
____________
261
одагнао сумњу, Недељко Добрић је око нове године, вероватно после
14. јануара, пошто се тада више поштовао Јулијански календар,
испекао брава, вероватно прошлогодишње јагње, и звао штаб Тодора
Добрића да их почасти. Знајући ко му борави у подруму, по причи која
је остала у народном предању, Тодор је извадио бритву, (тако се у
Колашину зове оштар нож који се склапа), одсекао плећку и пружио
домаћину уз речи: Домаћине, знам ја да ти имаш пашчад. Ево ти ово
да нараниш оно твоје пашче!
Тодор је дуго контролисао Цану Радовановић. Али је она на
указано гостопримство, узвраћала безобразлуком и комунистичком
пропагандом. Није хтела да подвије реп, као многи комунисти,
помињани Радуловић, потпоручник Родољуб Јемуовић, Мартин
Виријевић, Драги Крена и многи други, посебно у Јаворском корпусу,
поштује домаћина и важећа правила понашања. Њену нарав и
понашање, најбоље описује реч, коју Колашинци често користе, била
је права: Калаштура! Тврдоглава, разуздана, неваљала, раскалашна и
још много тога. Као што смо писали у време њеног боравка у Старом
Колашину, било је стање највећег терора Шиптара и Муслимана. Што
се тиче њене сарадње са партизанским командантима, о томе је могла
само да сања, пошто су исти били више стотина километара удаљени
од Старог Колашина и Рогозне. У хаосу који је настао Другим нападом
Шиптара и Бошњака, Цана Радовановић се отргла контроли и
двадесеттрећег фебруара пронађена је мртва, на Рогозни. Нормално, за
њену смрт, комунистичка историја оптужује четнике, али и поред
апсолутне власти, нису успели да пронађу кривца. Људи који памте та
времена, тврде: да су њену смрт одробијали људи који је никада у
животу нису видели! Видимо да је Цана погинула на планини Рогозна,
али не 1942. године и не у НОБ-у.
О томе каква је била политичка ситуација и расположење према
партизанима и комунистичкој идеологији говори чињеница да је
Радивоје Гаљак, припадник приштабских јединица Другог косовског
четничког корпуса, само за реченицу: Људи играте туђу игру. Стиже
Пеко Дапчевић са огромном војском!, осуђен на двадесетпет батина
преко леђа, које је једва преживео. Ово се десило више од четири
месеца после Цанине погибије.
И на крају, Станика Цана Радовановић, била је рођена сестра
Горице Божовић, такође учитељице, супруге Миладина Божовића, који
је потписао пријаву за Тодора и Радула. Људи који памте та времена,
262
тврде да је то учинио под притиском своје супруге.
Како се Миладин Радуловић Крцун, одужио својим:
добротворима, говори и чињеница да је Тодор Добрић стрељан, и
поред тога што му је Крцун, више од три месеца, био командант, а
Недељко Добрић је добио посао, до којег је морао да пешачи више од
четрдесет киломенатара.
Како је покушао да: опере своју душу и смањи грижу савести,
може се видети по његовој изјави о стрељању Тодора Добрића.
Миладин Радуловић, Крцун, изјавио је:
„Тодор Добрић је припадао четничком покрету али није био
непријатељ за партизане. Требало је бити изведен пред суд и сигурно
би или добио неку малу казну или би био ослобођен. Међутим, пријава
његових земљака, рођака и комшија га је непосредно осудила на смрт.
Сматрам да је био добар и частан човек. Друг Мијовић је у праву што
тражи да се његов случај до краја испита и да се казне они који су га
осудили без суда и послали у смрт. Сматрам да одговорност сноси
ОЗН-а, друг Расим Черкез, али и другови: Писар, и Кокерић као и они
што су га пријавили а сада се види највероватније лажно и
непоштено.“294) Изјава по систему: сви су криви, а мене оставите на
миру!
Као јединствени закључак ове целе приче о стрељању
свештеника Радула Божовића и Тодора Добрића, Војводе
Колашинског, могао би да гласи: Да су многе дате речи комунистичких
руководилаца погажене и да је њима битна била пролетерска
револуција, а људи и добротвори су потрошан материјал!
Што се тиче снаге Тодорове војске, коју помиње Млађан
Компировић, четничка рука правде ће на крају стићи правника Гојка
Бачанина, који је више месеци пратио, шпијунирао и замајавао Тодора,
али му ништа није помогао. У Списку Пописа жртава рата 1941-1945.
године за општину Лепосавић, село Врачево, који је извршен у
новембру 1964. године, по Одлуци СИВ-а (Савезног извршног већа) од
десетог јуна 1964. године, нашли смо следеће податке: Бачанин Чеда
Гојко, рођен 1910. Србин, убијен од четника 1945. непознато, село
Цоковић!295)
Припадници ОЗН-е су почетком побуне Шиптара на Косову и
____________
Краљево, 2011. године, стр. 116-117.
263
Метохије, убрзали своја ислеђивања и стрељања, тако да је за време
Божичних и Новогодишњих празника стрељан велики број Срба,
вероватно због очекивања већих борби и пражњења затвора. „Од
двадесетог новембра 1944. године па све до десетог јануара 1945.
године на просторима Косова и Метохије стрељано је 687.
(шестоосамдесетседам) Срба, Црногораца, Херцеговаца, Крајишника,
Личана и то махом највиђенијих људи. Сасвим је сигурно да би један
број ових људи који су стрељани, да је којим случајем био изведен
пред суд, прошао са временском казном или би чак био ослобођен.
Овако, стрељан је велики број невиних.“296) Нажалост, код једног
мањег броја припадника ОЗН-е, који су у овим временима доносили
одлуке о животу и смрти, под старе дане прорадила је савест, па су у
својим исповестима оставили драгоцене податке за реконструкцију
ових догађаја. Један од помоћника Спасоја Ђаковића, Гојко Меденица,
који је носилац Партизанске споменице и пензионисан као пуковник
УДБ-е, изјавио је: „Ми у ОЗН-и смо тада радили даноноћно, такорећи
без предаха. Велики број пријава оптужених требало је провјеравати
а времена је било мало. То је узроковало и грешке, да уз суво дрво,
како се оно каже, изгори и понеко сирово. Да је тих дана било
редовних судова, засигурно је да сви оптужени не би били осуђени
најстрожом казном. Такав је случај био и са Тодором Добрићем јер
сам о њему знао још из активности које смо водили према Жики
Марковићу. Чак је и Пеко (Дапчевић) држао до тог човека.“297)
Већ крајем новембра, обавештајна служба партизанских
јединица је имала податке да се Шиптари припремају за побуну. И
стварно, другог децембра 1944. године, балистичке јединице нападају
Урошевац, а двадесеттрећег децембра Гњилане. Комунистичко
руководсво је било у паници и тражило је помоћ од руководства
Комунистичке партије и друга Тита. Тридесетог новембра,
информисали су Главни штаб за Србију, да се на терену Ибарског
Колашина и планине Рогозна налази Други косовски четнички корпус
јачине 3.500 четника.298) И стварно ово је било претерано, Други
____________
296) Миломир Јевтов Добрић, Жељко Видаков Зиројевић, Живела Србија, Правда ће стићи кад
тад, казивање о смрти Тодора Добрића, издање Комино-трејд, Краљево-Београд, 2008.

264
косовски корпус није имао наоружања за 3.500 људи, али га је
подржавало целокупно становништво са ових простора, Већа је
вероватноћа да је бројно стање корпуса било приближно извештају
обавештајног официра Ибарског партизанског одреда, око хиљаду и
по официра, подофицира и војника. Побуна шиптарских сепаратиста
и велике операције у Дреници смањиће притисак на преостале делове
Другог косовског корпуса. У једном периодичном извештају штаба
Четрдесетшесте дивизије НОВЈ за период од двадесетчетвртог
децембра 1944. године, до осмог јануара 1945. године, пише:
„Извиђачки делови извештавају: у селу Дољане и у селу
Липовица разоружали смо три Дражиновца. Четници у овом крају
враћају се својим кућама, јер су увидели да немају зашто даље да се
крију по планинама. Запленили смо пет пушака у селу Горњи Стрмац.
Ухватили смо четири Дражиновца...
Шести јануар: Овог дана се није радило због празника: Бадњи
дан и прославе истог у духу традиција народних. Но овога дана су нам
извиђачки делови довели шест четника из корпуса Жике Марковића,
који су, по њиховом исказу, намеравали да се предају. По њиховој
изјави, корпус се растурио, а сам одметник Марковић, креће се по
селима са једном тројком. Код ова шест четника нађено: три пушке,
три стројнице и три пиштоља...
Овога дана издали смо заповест батаљонима за акцију која
поћиње деветог овог месеца, за чишћење терена на Копаонику. За
дејство одређени други и први батаљон.“299)
Од ослобођења севера Косова, простор Старог Колашина,
Рогозне, Ибарске долине и јужних падина Копаоника, контролисала
је Двадесетпета НОВ бригада из састава Четрдесетшесте дивизије.
Штаб бригаде био је лоциран у управној згради рудника Трепча у
Старом Тргу. Задатак партизанских јединица које су контролисале
поверени им простор, био је да у сарадњи са новооснованим
Народноослободилачким одборима по селима и насељима, врше
пропаганду за нову комунистичку власт и хапсе све оне који су
показивали и најмањи отпор новим властодршцима. Помоћу
обавештајног рада и оружаних притисака на породице лица која су се
скривала по шумама, настојали су да иста ухапсе или ликвидирају. За
спровођење ових мера у Старом Колашину био је задужен учитељ
____________
299)Војни Архив, Београд, фонд: Народноослободилачка војска Југославије, 1941-1945.
године, кутија бр. 1342, док. 1/7.
265
Милија Цветнић, који је био командант батаљона у Колашинској
четничкој бригади а потом Другог батаљона у Ибарском партизанском
одреду. Нове власти су лукаво користиле наслеђа од пре рата и све
верске скупове који су се одржавали до рата комунисти су одобравали.
На њима су њихови предводници држали говоре, чија се порука
садржала у наметању њихове идеологије и учвршћивању њихове
власти. Команда оперативне групе НОВ за Косово и Метохију, крајем
јануара 1945. године, започела је са формирањем Бригаде народне
одбране Југославије. Међутим, због масовне побуне Шиптара,
формирани батаљони су хитно упућени у Косовску Митровицу, а
потом у борбе по Дреници, тако да се одложена свечаност формирања
бригаде одржала тек једанаестог марта на улицама у Приштини:
„Од тога дана ова бригада поприма карактер бригаде која чува
ред и закон. У томе правцу, на томе пољу чине крупне кораке.
Претреса терен и врши чишћење села и градова од преосталих
народних непријатеља. Праве замашне акције, које почињу сутрадан
по прослави дана формирања...
Деветнаестог априла 1945. године у Приштини распоређени су
батаљони по терену Космета. Штабови батаљона добили су стална
места боравка. Тако, Штаб првог батаљона пошао је у Призрен. Штаб
другог батаљона остао је у Приштини. Штаб трећег (батаљона) у
Косовску Митровицу, док је Штаб четвртог батаљона смештен у
Урошевцз. Овакав распоред је последица сређених прилика на
Космету. Штабови са својим људством имали су задатак да
нормализују прилике на својим подручним теренима, да обезбеђују
важне објекте и установе, да контролишу исправност јавног
политичко-економског живота и да уништавају банде и непријатеља.
Тада се због повољних прилика поклонила велика пажња на
политичком, војничком и културно-просветном раду. Тај се рад у
колико су то дозвољавале прилике спроводио по плану. У натјецању за
војнички престиж, за уздизање политичке свести како војника тако и
становништва у чијој су се средини налазили наши батаљони, за
културну делатност међусобно су се такмичили. Бригада је тиме дала
свој допринос на свим тим пољима и тиме стекла велики углед и
поверење код народа. Тако да данас не изостаје ни у ком погледу иза
других бригада које су прошле кроз исте фазе развитка и које су
живеле под истим или сличним условима.“300)
Овај цитат је из Историјата Бригаде КНОЈ-а за Космет, који је
266
писан у октобру 1945. године и није потписан, али се по дијалекту
може закључити да аутор није аутохотни Србин са Косова и Метохије.
На крају куцаног текста, као ПС, налив пером је дописано: У вријеме
доласка Пете косметске бригаде у састав Бригаде НО, узето је такође
и људство које је било у четама при среским пуномоћствима и
окружним оделењима ОЗН-е у броју од 700 бораца!
Овим поступком је извршена централизација јединица које су
опслуживале ОЗН-у, па је и људство које је пратило Милију Цветнића
ушло у састав Трећег батаљона. За ове јединице вршен је одабир
људства, па су многи млади искусни борци Другог косовског
четничког корпуса интегрисани у ове јединице. Како се у то време
вршила попуна јединица на овим просторима и какав је био квалитет
попуне, видимо из једног извештаја штаба Четрдесетшесте дивизије:
„Стање људства у јединицама: Разлика у броју људства између
садашњег нашег извештаја и прошлог јесте преко деветсто људи. Ту
допуну смо добили од стране Корпусне војне области из Ниша.
Квалитет људства је веома слаб, тако да су већина деца, да висина
старости просечно износи 16-17 година. По нашем мишљењу,
мобилисање тако младих дечака више уноси деморализацију у нашу
војску, него што је појачава. То ради тога што много њих плачу,
физички су заиста слаби и неспособни да им се додели пушка. Увек
траже да иду код маме и оца назад. итд.“301)
Младићи Милан и Цветко Ракић из села Зупча, који су већи део
Другог светског рата провели у избеглиштву у Топлици и по повратку
1945. године присилно су мобилисани у партизанске јединице, у
својим сећањима оставили су сведочанство о невероватним
поступцима комунистичког руководства, који су се, вероватно,
примењивали само на просторима Косова и Метохије.
„ Милан Ракић, сведочи:
Нас је команда упутила за Пећ, као посебну српску чету. Тамо
је много Срба погинуло од Албанаца у време окупације од 1941. до
доласка партизанских јединица 1945. године. Када су дошле
партизанске јединице, Срби из тих крајева су тражили да се казне
злочинци који су касније ушли у партизанске јединице. Партизани су
____________
300) Војни Архив, Београд, фонд: Народноослободилачка војска Југославије, 1941-1945.
године, кутија бр. 222, док. 2-11.
кутија бр. 1340, док. 4/3.
267
стрељали те шиптарске злочинце и настала је пометња у командама.
Наша јединица је добила задатак да све те партизанске јединице које
су вршиле страљање шиптарских и албанских злочинаца спроведе до
Пећи. У Пећи их је преузела друга јединица, а затим су одведени у
Скадар, Тирану и Кукс у Албанији. За оне Шиптаре који су већ
стрељани као злочинци, Албанци у партизанским јединицама су
одабрали и стрељали Србе партизане. Ту је био и Цвејо (Цветко
Радић), мој комшија. Ја сам га спроводио на стрељење које су вршили
албански партизани. И његова јединица је по жалбама Срба стрељала
те Шиптаре који су чинили злочине над Србима за време окупације, а
сад их заробили други партизани и предали албанским јединицама.
Поређали и њега да стрељају. Он се подбацио некако иза неких
степеница, па се тако спасио.
Стрељали су их само због тога што су они стрељали злочинце
из Албаније који су харали и убијали Србе по Метохији за време
окупације од 1941. до 1945. године. То се све дешавало у пролеће 1945.
године. Каква је ту смутња била није ми јасно. Пострадаше Срби
партизани од партизана Албанаца, а њима су их предали такође Срби
партизани међу којима сам и ја био. После су оно што је остало од
војске послали у Словенију да бране Трст, формирајући нове
партизанске јединице. Партизанска команда је и казане поделила,
посебно је била шиптарска кухиња, а посебно српска. И тада је била
нека смутња и међусобно убијање...
Ове чињенице потврђује Цветко Ракић и сведочи: На силу смо
касније одведени у Албанију, где су и мене албански партизани извели
на стрељање и случајно сам се спасао. Нека смутња комунистичка је
била. Ми смо били партизани, а они су дозволили да нас албански
партизани стрељају. Спасили смо се нас шесторица, а стотине
југословенских партизана, који су били заробљеним, побијени су тада.
То су нас стрељали вулнетари, албански жандари из Албаније. Нису
гледали дал` је Србин или Турчин, или Шиптар, све су редом стрељали
нас који смо били у Косметским бригадама. Највише је било нас Срба.
Постројили су нас, изводе по четворицу и стрељају. То је радила
партизанска војска Албаније по одобрењу комунистичке команде
југословенске војске.
Ми смо били југословенска партизанска војска коју је заробила
наша војска и предала нас у Албанији албанским јединицама, које су
нас стрељале. Ђаво је само знао зашто се то чинило. Ја и дан данас не
268
знам зашто су то чинили и да ли је Тито за то знао. Стрељали су нас
по четворо. Само шишти шарац. Не можемо да побегнемо постројили
нас и свуда блокирали. Около нас њихова војска, а унутар те блокаде
изводе нас и убијају. Они су тражили неке кривце, а стрељали су нас
редом. Ко је крив био и зашто нисам сазнао до дана данашњега.
Стрељали су српске партизане, јер су наши партизани, по
казивању Срба из Метохије, стрељали злочинце из Албније који су за
време окупације од 1941. до 1945. године убили на хиљаде Срба у
Метохији. Ни Тито нити ко други није нас заштитио. Ја сам имао
срећу, само ме је Господ Бог спасао. Подметнуо сам се некако испод
оних који су већ били погођени, а касније сам отишао и јавио се за
распоред. Нико ме није питао ни од куда сам дошао ни где сам био, ни
како сам жив претекао. То је било у Тирани, Куксу и Скадру у пролеће
1945. године, где нас је врховна команда Албаније по задатку
стрељала. Ми смо отишли да их ослободимо, а они нас стрељали.“302)
Да је у партизанске јединице, по одобрењу руководства
Комунистичке партије Југославије, приступило много шиптрских
зликоваца чије су руке до лаката биле крваве од србске крви, сведочи
и писање Младена Максимовића:
„1944. године, српски комунисти су примили Шиптаре у своје
редове, па чак и оне који су колико до јуче убијали српски народ. Сада
су под комунистима, наставили даље убијање Срба, само су
променили ознаку на капи: метнули су петокраку!
Једна Српкиња каже неком Шиптару: Кадрија одкуд сад ти ту?
До јуче си убијао српски народ, па сад си дошао да нас опет убијаш!
Е ја сам ово дуго чекао. Ми смо сад једно. Ако тако говориш ја ћу те
затворити!, одговара овај Шиптар, док јој једна партизанка довикује;
Другарице, немој да вређаш! Нема више Србин, Турчин... ми смо
једно. То је било док је краљ владао. Ми смо сада за братство и
јединство.“303)
Крајем априла 1945. године, тачније двадесетосмог априла, на
северу Косова, па самим тим и у Старом Колашину долази до замене
јединица Југословенске армије. Ранија зона Двадесетпете бригаде,
сада се поверава већем броју јединица Педесетдруге косовске
____________
,,Вук Караџић” ДК ,,Св.Сава” Хвосно, Косовска Митровица, 2009. године, стр. 127, 129-130.
269
дивизије. Простор Колашина и Рогозну преузима Четврта косовско-
метохијска бригада, која ће Штаб бригаде сместити у село
Придворица, док ће се трећи батаљон, ради контроле планине Рогозне,
распоредити у Бањској. Ибарску долину је преузела Друга косовско-
метохијска бригада.304) Писали смо да је Трећи батаљон Бригаде НО
већ половином априла распоређен у Косовској Митровици.
Довлачењем нових, знатно бројнијих и квалитетнијих снага, нове
комунистичке власти створили су услове да крену у обрачун са
четничким групама које су четовале по планинама севера Косова и
нису признавале новоустоличене органе комунистичке Југославије.
У архиви Корпуса народне одбране смо нашли један извештај
ОЗН-е, под називом: Кретање банди у срезу Митровачком, на којем
нема датума, али се вероватно ради о крају априла или почетком маја,
када је извршена смена јединица. Из извешаја се види, да се у
избеглиштву налази преко сто бивших припадника Другог косовског
четничког корпуса, при чему је у појединачном набрајању, најбројнија
група из општине Бањска, на челу са Јабланом Гвозденовићем,
предратним председником општине Бањска и командантом Другог
батаљона Митровачке четничке бригаде. Цитирамо делове тог
извештаја који се односе на простор Колашина:
„ Банде четника: У општини Радичпољској и Беримској има их
скоро стално и то Колашин: у село Чечево стално долазе банде од
двадесет четника са њиховим војводом Будом Добрићем, исто тако у
Лучкој Реки се највише и снабдевају. Њихово наоружање према
добивеним подацима је: седам машигевера, осам пиштоља, две
противтенковске пушке, два пушкомитраљеза и шест српских пушака.
У село Црвени (Колашин) налази се група од седам људи са
вођом Светозаром Ђукићем. Они седам четника од оружја имају: два
машигевера, три српске пушке, два војнодржавна пиштоља.
У околини села Буба креће се једна група четника. Број те групе
нам је непознат.
Једна група четника под вођством Живковић Радоја, креће се на
реону општине Лепосавићке, Слатинске, последњи извештај од
четвртог априла 1945. године, кажу да се спустали и у Метохију
пропагирајући и агитујући за Краља...
Намере су им сада, саботирати на сваком кораку, спречавање
____________
304)Подаци: Војислав Јевтимијевић, Северно Косово, кроз историју до краја XX века, издање
Службеног Гласника, Београд 2008. године, стр.а 295.
270
на сваком кораку и то: Избегавање мобилизације и правилне
реквизиције, сада намеравају под претњом да надморају сељаке да
гласају за Краља. Паролесу им Краљ се мора повратити, избиће сукоб
између Енглеске и Америке са једне стране и Русије (Совјетског
савеза) са друге стране, сигурна пропаст НОП
(Народноослободилачког покрета). Краљ има за себе 27.000 старих
Југословенских војника све од Срба под воћством Драже
Михаиловића, чика Пере Рачића (Драгослава), са храном и одећом.
Пароле спроводе сами упадајући у разна села, а делимично
преко тајних и вешто камуфлираних агената...
Општина Радич Пољска:
1.- Михајловић Алемпије, из села Доброшевине;
2.- Михајловић Бранко, из села Доброшевине;
3.- Димовић Филип, из села Вараге;
4.- Марковић Недељко, из села Бубе;
5.- Томовић Милисав, из села Вељи Брег;
6.- Виријевић Светислав из села Ранчиће.“305)
Четници су одређену моралну и материјалну подршку добили
спуштањем обучене диверзантске групе припадника Српског
добровољачког корпуса-ЗБОР-а на планини Копаоник. У организацији
збораша Ленац Владе у Аустрији је обучено 30 припадника и требали
су да у две групе, авионом, буду спуштени на Копаоник. Прва група је
успешно завршила спуштање, док се друга спустила у околини
Подујева и одмах похапшена. Ову тему је мало историчара
истраживало, тако да су подаци малобројни и контрадикторни. Вавић
и Божовић пишу да се прва група спустила између првог и другог
марта на Копаонику, изван простора Косова и Метохије.306) Међутим,
по писању Младена Максимовића, који је био присутан на Копаонику,
то се десило једанаестог или дванаестог марта 1945. године. У својој
књизи Максимовић даље пише:
„Њихов вођа звао се Павловић. По чину је био капетан и беше
врло пријатан човек. Остали беху млађи, а међу њима беше и неколико
богослова који на капи уместо круне носише крстиће. Павловић је
тражио да се одмах састане са командантом Другог косовског
____________
кутија бр. 223, док. 2-10.
306) Подаци: Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији,
271
корпуса Жиком Марковићем и рече да му је тако наређено. На први
састанак са Жиком пошло их је шесторица.
Павловић се овако представи Жики: Господине Марковићу са
групом добровољаца бачен сам на Копаоник. Наређено ми је да
ухватим везу са вама, да водимо борбу против комуниста, а после у
слободи свако ће одговарати за свој рад! Тако је господине Павловићу!
Одговорио је Жика Марковић. Они су донели сваког новца којим су
нас помогли.“307)
Максимовић ће у својој књизи написати, да је мајор Жика
Марковић, са својим групама одржавао везу, преко курира, при чему
је посебно уважавао капетана Буду Добрића, и да кад код имао слалао
по куририма новац у различитим валутама.
Међутим, по подацима ОЗН-е, вођа обе групе, који се спустио
на Копаоник, звао се Огњен Михајловић, виши интелектуалац из
Београда, са напоменом да му ово није право име, и да његово право
име није знао нико из групе.308)
И нормално, да су ове смене јединица, са појачаним бројним
стањем, одмах почеле да дају резултате, јер је борба била
неравноправна, пошто су се четничке групе већ више од пола године
скривале по шумама и горама без икакве помоћи и биле све
малобројније, са недостатком муниције.
„ Већ 5. маја после подне је батаљон (Трећи из Бањске),
обавештен да се у: околини Бањске појавила група четника! У ствари,
та група се и раније скривала на истим теренима, али је тек сада:
узнемирена и покренута! Сутрадан је извршен детаљан претрес ближе
околине Бањске и том приликом откривено једно склониште и у њему
14 пушака и 2 сандука муниције. Осмог маја овај батаљон је наставио
са претраживањем терена и ухватио два четника наоружана
аутоматима. Један од њих је био Милисав Томовић, а други Радојица
Краговић.
Шеснаестог маја овом батаљону предала су се још два четника,
а следећег дана (седамнаестог маја) јединице су блокирале терен на
којем се, по добијеним обавештењима, налазила мања група четника.
Том приликом ухваћена су још три четника.
____________
кутија бр. 223, док. 38-10.
272
Двадесетог маја ухваћен је још један четник, а двадесеттрећег
маја је пао у руке војника: активни четнички вођа од 1941. године,
Љубо Радовановић, (Љубомир М. Радовановић, родом из села
Липовице, који се међу првима прикључио четничкој организацији.
Није имао чин и по потреби је командовао мањим групама. Осуђен је
на мању временску казну и по издржавању исте, запослио се у Управи
бање у Бањској, где је радио до пензионисања. Његови пријатељи и
грађани Бањске и околних села, углавном су га звали: Војводо, уместо
именом). Наредног дана овом батаљону се предао још један четник са
терена Бањске.
У међувремену (једанаестог маја) на простору Колашина
делови Четврте бригаде Педесетдруге дивизије открили су једну
четничку земуницу и у њој два аутомата и 12 пушака. А у Ибарској
долини шеснаестог маја делови Друге бригаде Педесетдруге дивизије
ликвидирали су команданта растурене Ибарске четничке бригаде
(потпоручника Михаила Закића) и једног падобранца из групе
спуштене 23/24. марта на јужном делу Копаоника.“309)
Треба напоменути да је Милисав Томовић био начелник штаба
Колашинске четничке бригаде, али је пре рата живео у Бањској, па се
због породице скривао на простору Бањске. Радојица Краговић је прво
био лични пратилац поручника Машана Ђуровића, и после убиства
Машана и расформирања његовог одреда, приступио је Колашинској
четничкој бригади и био пратилац Милисава Томовића.
Мајор Жик Марковић је задужио потпоручника Михаила
Закића да одржава везу са групом под командом капетана Павловића
(како га зове Максимовић), тако да су они боравили у његовој близини
са водичима које им је одредио Закић. Максимовић тврди да је по
њихом откривању погинуло неколико падобранаца и два четника. Са
Закићем је погинуо и капетан Павловић који је био у енглеској
униформи, па се у изворима може наћи да је погинуо енглески официр.
Јевтимијевић греши када тврди да је са Закићем погинуо:
падобранац из групе спуштене 23/24. марта на јужном делу
Копаоника. Тога дана је спуштена друга група, на простору Лаба,
имеђу села Брадаш и Велика Река, око десет километара од Подујева.
С групом је спуштено седам сандука муниције и једна бала са
наоружањем, опремом и храном. Група је уништена на овом простору
____________
309)Војислав Јевтимијевић, Северно Косово, кроз историју до краја XX века, издање
273
и није успела да се споји са првом групом.310)
Из писања Војислава Јевтимијевића, видимо да су активности
штаба Четврте бригаде и два батољона који су били распоређени на
простору Старог Колашина, били несразмерно мали у односу на
њихов трећи батаљон који је био стациониран у Бањској. За овакво
понашање постојала су два разлога. Први је да су се четничке групе
(најчешће тројке), из Колашина скривале на већим надморским
висинама Мокре Горе и Рогозне, а други је да су својом нактивношћу
маскирали мрежу, коју је ОЗН-а плела око команданта Другог
косовског корпуса, мајора Живојина Жике Марковића. Кључну улогу
у овим догађајима имала је Жикина вереница, учитељица Наталија
Ната Виријевић, протина ћерка.
На планини Рогозни било је око десетак тројки које су успешно
презимиле зиму и скривале се по густим и озелењеним шумама.
Најближе Жики Марковићу, била је тројка коју је предводио Светислав
Виријевић из Ранчића. Успешно су се на Рогозни скривали и Бранко
Михајловић, Миодраг Миша Поповић, Недељко Марковић и други.
На источним падинама Рогозне, више села Гњеждане, налазио се
командант Митровачке четничке бригаде, капетан Зарија Заро
Радовановић са својим људима у одметништву. Међутим, учитељица
Ната, уз помоћ и инструкције ОЗН-е све је више плела мрежу око
прослављеног команданта Другог косовског корпуса, који ју је
неизмерено волео и имао апсолутно поверење у њу.
Ната Виријевић је последњи пут, код Марковића на Млијечњак,
дошла петог или шестог јуна 1945. године. По изјави Војислава
Јевтимијевића, просветног радника и локалног хроничара, она је код
Жике побегла, два или три дана после православног празника: Свети
цар Константин и царица Јелена. Овај празник се у Србском народу
празнује трећег јуна и 1945. године празник је пао у недељу. Нове
комунистичке власти су неколико година после победе и завршетка
Другог светског рата одобравали да се прослављају православни
празници као у Краљевини Југославији, али су скупове народа
користили за своје пропагандне активности и држање говора. Те
године централна прослава свете Јеле, како се у овим крајевима назива
овај православни празник, организована је у непосредној близи мајора
Марковића, у кориту Лучке Реке, испод села Прољетиште на месту
____________
310)Подаци: Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији,
274
званом: Црквиште. Место се налази југоисточно од Млијечњака и
удаљено је мање од десетак километара. Испред нове комунистичке
власти, говор је одржао учитељ Милија Цветнић, некадашњи
командант Другог батаљона Колашинске четничке бригаде, али се
1944. године, приклонио комунистима и поратним годинама био један
од главних пропагатора идеја комунизма у Ибарском Колашину. У
разговору са писцем књиге и Вучином Добрић, у његовом стану у
Београду, Јевтимијевић који је био присутан на том скупу, каже да се
одлично сећа: да је Ната Виријевић била изузетно расположена и да
није пропустила ни једно коло, које се свирало на скупу. После два три
дана, у народу се чуло, да је Ната побегла у шуму код мајора Жике
Марковића.
Мадо Виријевић који је, како смо видели, био курир села
Зечевића и носио храну и друге потребштине Жики Марковићу, у
изјави тврди: да га је последњи пут видео у петак, двадесетдругог јуна.
Како Мадо прича, Жика и Ната су за недељу, двадесетчетвртог јуна
били заказали свадбу. Двадесетчетвртог јуна 1945. године, у недељу,
прослављао се православни празник: Силазак Светог Духа на
апостоле, Духови: Тројице. Када је Мадо стигао, Жика Марковић је
разговарао са Светиславом Виријевићем. Ната је била отишла да
донесе воде. Уз букву поред Жикиног шатора био је прислоњен ован
на ражњу, који је био припремљен да се испече за свадбу у недељу.
Светислав је последњи пут покушао да Жики Марковићу каже да је
Ната шарена и да ради за комунисте. Жика је бурно и импулсивно
реаговао на Светислављеве речи и почео повишеним тоном да му се
обраћа. Како Мадо прича: У знак протеста, Светислав Виријевић се
окренуо и из немачког митраљеза МГ 42, у народу популарно називан
Шарац, који је и у рату и после рата стално носио, у по бела дана,
испразнио пун реденик.311) Није се ни поздравио са својим
командантом, већ се онако бесан, упутио према своме скровишту. Био
је то вероватно последњи припадник Другог косовског корпуса из
ратног времена са којим је мајор Жика Марковић имао контакт и који
се завршио без поздрава. Мадо, даље прича, да је у петак увече морао,
по очевом наређењу да крене за Косовску Митровицу, пошто је субота
пијачни дан. Тада се пешке или са коњем ишло од Митровице и пут је
трајао целу ноћ. Када је у недељу стигао у Зечевиће, отац га је
____________
311) Видео изјаву узео Славиша Ђукић из Зибиног Потока. Писац поседује снимак на ЦД-у
275
известио да је на Млијечњаку убијен неки човек. Мадо је питао оца:
да ли на рукавима и коленима има ојачање од коже и кад му је отац
потврдио рекао је: То је мајор Жика Марковић, четнички командант.
Када је и како тачно убијен Жика Марковић, нема поузданих
података. По доста извора, требало би да је тачна тврдња Мада
Виријевића, да је убијен у ноћи испред планиране свадбе, која је била
заказана за недељу, а то значи: двадесетчетвртог јуна 1945. године.
Ово потврђује и србски крволок Спасоје Ђаковић, тадашњи шеф ОЗН-
е за просторе Косова и Метохије, који је у својој књизи написао: После
повлачења Немаца Жика Марковић је остао са шестдесет четника и
тридесет дезертера Руса. Није му било лако. Потере које је
организовала ОЗН-а задавале су му посебне муке. Свакако, најтеже
му је пала комбинација ОЗН-е од двадесетчетвртог јула 1945.
године.312) Једина која је знала праву истину, била је учитељица
Наталија Ната Виријевић. Да ли су оперативци ОЗН-е, после убиства
Жике Марковић, узели изјаву од Нате, није познато. До данашњих
дана овај докуменат није нигде у литератури споменут, а и у архивима
где смо тражили нисмо га успели пронаћи. Ната је после убиства
побегла у село Цмилов Лаз. Потера и органи ОЗН-е су стигли тек
сутрадан пред ноћ. Жикино тело је донешено у Косовску Митровицу,
где је два дана било изложено испред хотела Јадран. Двадесет осмог
јуна, на Видовдан је однешено за Грачаницу и било изложено испред
манастира, да би га народ који се окупио поводом великог србског
православног празника: Видовдана, видео и уверио се у ефикасност
нових комунистичких органа власти. После тога тело му је закопано
или бачено у неку јаму, тако да му се до дана данашњег не зна гробно
место и где му почивају кости. За награду, а ради братства и јединства,
учитељица Ната Виријевић је удата за капетана Војске Албаније и
отерана у Албанију.
Следећу велику представу за народ, нове комунистичке власти
и органи ОЗН-е, приредили су страљањем два Србина, који су
оптужени да су јатаци одбеглих четниника, на месту Илиница између
села Јабука и Црепуља. „То су Василије Ђурић из Црепуље и Ћирко
Цветковић из Бања. Циљ је био застрашивање Колашинаца који су
помагали четничким остацима. Издао их је Зајо Арсић који је био у
њиховим редовима.“313)
____________
312) Спасоје Ђаковић, Сукоби на Косову, издање Народне књиге, Београд, 1986. стр. 140.
276
Када се овај догађај одиграо тешко је утврдити. У Картону
регистра жртава Комисије за тајне гробнице убијених после 12.
септембра 1944. године, за Ђурић Сава Василија, по знимању
мувтаџија, пише да је стрељан 1947. године, док за Цветковић Ђирка,
рођеног 1908, по занимању земљорадник, пише да је стрељан: по
ослобођењу.314) По неким другим доступним подацима и писањима
стрељање је извршено, са великим процентом вероватноће, 1945.
године, после убиства мајора Жике Марковића. Међутим, споран је
датум стрељања. По шаблону рада нових комунистичких власти, то је
вероватно урађено, на неки православни празник, када се народ
околних села и Старог Колашина окупљао на Илиници, црквишту и
светилишту народа околних села. У току једне године, на Илиници су
се народ и омладина два пута окупљали и прослављали. Прво је: Први
четвртак после православног празника: Силазак Светог Духа на
апостоле, Духови: Тројице, (Бели Четвртак), када се обележавала
литија и друго: Двадесетпрвог септембра, Рождество пресвете
Богородице: Мала Госпојина, када се слави слава. Пошто је те године
на први четвртак после Свете Тројице, падао: Видовдан, а и убиство
мајора Марковића је било близу, већа је вероватноћа да је стрељање
извршено у септембру. Ово потврђује и састав делегације која је
присуствовала убиству. Делегацију Косовске Митровице, предводио
је чувени србски крволок, тада начелник општинског начелштва ОЗН-
е, поручник Расим Черкез са својим сарадницима. Делегацију ОЗН-е
из Приштине предводио је Љубо Поповић, а делегацију из Београда
Душан Карић.
О томе, како су комунисти поступали са својим противницима
и како су проверавали и челичили своје младе кадрове, говори
извештај Окружног партијског комитета, послат из Велике Плане
централи у Београду новембра 1944. године. Извештај је у Архиву
Србије пронашао млади историчар Немања Девић, родом из Велике
Плане, и публиковао га. Између осталог у извештају пише:
„Из приложеног списка ОЗН-е види се колико смо их до сада
ликвидирали. Требало би их још толико да буде. Код ликвидација које
захтевају конспирацију помало смо грешили, али сада већ успевамо
да боље организујемо конспирацију... Ликвидацију врши батаљон. На
ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих
____________
Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, страна 123.
314)Подаци на WEB адреси: www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs
277
начина који стоји на расположењу. Његова одлучност,
револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу:
изражава се ту најбоље! Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и
скоро никако не може бити комуниста...“315)
Међутим, ова велика фарса за народ са крвавим завршетком,
није имала великог одјека међу Колашинцима и све четничке тројке
(било их је више од десет), које су се скривале септембра 1945. године
успеле су да презиме зиму и дочекају ново пролеће и олиставање гора
и планина, које су вековима одбеглим Србима били колевка и дом.
Група четника којом је командовао капетан Буда Добрић
извршила је добре и обимне припреме, предузела све потребне
безбедносне мере против откривања и ликвидације, и у периоду од
лета 1945. године до поласка за Грчку није имала губитака. Младен
Максимовић о тим припремама пише. „Вукић Дурутовић и ја од Буде
добисмо задатак да пронађемо где ће да презимимо зиму. То није било
лако. Све смо претражили и тек под саму Мокру Гору, на Вражју Главу,
испод једног камена, нађосмо један некомфоран заклон. Унутра је
било толико тесно да нисмо могли да се исправимо, али бољег
склоништа није било. Зиму 1946. године, ту смо презимили. Како је та
земуница била од камена, унутра је било као у фрижидеру. Ватру
нисмо смели да ложимо чак ни у дане када је дрвеће пуцало од
мраза.“316)
Непозната је година осуђивања и стрељања Радовановић
Недељка и Радуловић Будимира. За Радовановић Недељка, рођеног
1920. године у селу Вараге, који је по неким подацима био пратиоц
мајора Марковића (вероватно крајем 1944. године), У Картону
регистра жртава Комисије за тајне гробнице убијених после 12.
септембра 1944. године, пише да га је осудио Војни суд Војне обласи
Космета, Војно веће Косовско-митровачког подручја. Предмет је
заведен под бројем 295/45 са датумом: петнаести април 1945. године.
Међутим у картону пише да је година страдања: 1944, а датум
страдања: после ослобођења, што је потпуно контра дикторно. У
евиденцији страдалих уведен је на основу докумената Војног суда, а
нема га у списковима ОЗН-е.
Будимир Радуловић, рођен 1914. године у селу Заграђе,
____________
315)Објављено у дневном листу: Блиц, десетог децембра 2017. године.
278
стрељан је на основу пресуде Војног суда за Приштинско војно
подручје, двадесетдеветог октобра 1945. године.317)
Талас комунистичког стрељања и убијања свих који би, по
њиховим проценама, могли засметати новој комунистичкој власти,
преплавио је у првим месецима слободе Србију и однео више десетина
хиљада живота, најчешће невиних Срба! Апсолутну власт у тим
данима имали су ОЗН-а и војне јединице, које су уско сарађивале са
новооснованим народним одборима. Када су увидели да нису успели
да заплаше Србски народ, који је и даље пружао отпор, почели су да
мењају политику и поступке. Највише припадника Равногорског
покрета се скривало, на простору између Чачка, Краљева, Крушевца и
севера Косова, где су биле велике планине: Голија, Јавор, Јелица,
Жељин, Гоч, Копаоник, Рогозна, Мокра Гора, Мокра Планина и друге.
Скривали су се борци Другог равногорског корпуса, Јаворског
корпуса, Расинског корпуса и Другог косовског корпуса. Већ крајем
1944. године, нове комунистичке власти започињу са оснивањем
Народне милиције по срезовима. Војне јединице су добиле задатак да
помогну формирање полиције, а контролу над полицијом требало је да
врши један члан Народног одбора. Из једног Наређења за формирање
милиције Жичког среза, цитирамо део упуства о односу Народне
милиције са широким народним масама:
„Народну милицију треба васпитавати тако, да при вршењу
дужности има правилан и пристојан однос према свим странкама, без
обзира да ли долазе исте код Управних органа по позиву или се
приводе као осумњичени. Држање Народне милиције према народу
треба да буде такво, да народне масе, дужности Народне милиције
схвате као своје дужности. Својим држањем и правилним вршењем
дужности, Народна милиција треба да задобије љубав и тада ће народ
исте проказивати и предавати фалсификаторе, зеленаше, прекршитеље
саобраћајних прописа и убице; једном речју, Народна лилиција треба
да задобије симпатије народа у толикој мери, да народне масе постају
њен сарадник и активни извршилац одлука власти.“318)
Цитираћемо више аутора, претежно оних који су писали о
просторима на северу Косова, Старом Колашину и Ибарској долини и
сведочења обичних људи, на тему: односа власти према Србском
____________
Подаци на WEB адреси: www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs
317)
Међуопштински историјски архив Чачак, Фонд: Окружни Народни одбор Чачак, кутија 1,
318)
Наређење ОНОО Чачак од 25.12.1945. године.
279
народу, да би читаоц могао формирати слику о тешким временима,
посебно према оним породицама које су биле проглашене за
непријатељске.
„Идеолошка острашћеност је у то време била у пуном јеку, још
увек су трауме из предходног рата биле веома свеже, а један део
припадника Равногорског покрета је и даље опстајао у деловима среза,
тако да речи потпредседника Среског народног одбора (СНО-а)
(Краљева), Момчила Радовића звуче потпуно у духу времена: Ускоро
ће буктати куће јатака и куће курира четника јер све молбе нису
помогле. Да, сви знају где се налазе земунице, ал нигде да се пронађу!
Било је и предлога да се породице недоступних припадника четничке
организације узимају као таоци, али формално СНО није донео
званичну одлуку по овом питању, сем што је петнаестак дана потом
усвојио уопштену формулацију да се према породицама равногорских
команданата села предузму оштре мере, то јест: да оне осете чврсту
руку!
Иако је нова власт чврсто контролисала град, ближу околину, и
наважније саобраћајне правце, рурални и планински део Жичког
среза, као и осталих срезова је постао уточиште и поље деловања
бројних група равногорског покрета.“319)
Монографија о Косовској Митровици и околини, где је писано
и о Старом Колашину, пошто је у тренутку издавања Монографије,
Колашин био у саставу општине Косовска Митровица. О остацима
Равногорског покрета, написано је следеће:
„Истовремено, јединице Народно-ослободилачке војске су
чистиле терен и од четничких банди. У Ибарској долини и Ибарском
Колашину крили су се Жика Марковић, командант корпуса и Будо
Добрић, командант Колашинске четничке бригаде. На граници
косовско-митровачког среза налазио се и капетан Мирко Томашевић,
са око 1.200 четника, од којих се 300 пребацило преко Ибра, на леву
обалу, с намером да се на Рогозни прикључи Жики Марковићу.
Четничке јединице биле су захваћене деморализацијом која је облике
панике и брзо су се распадале. Четничка група Жике Марковића, Буде
Добрића и Михаила Закића, била је сведена за сасвим кратко време на
тридесетак људи. Они су осмог маја 1945. године, водили борбу са
јединицама Народно-ослободилачке војске и том приликом заробљено
____________
319)Јован Д. Симијановић, Краљево-Ранковићево град у социјализму 1944-1955, докторска
дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Београду, 2017. године, стр. 47.
280
је неколико четника, међу њима и начелник штаба четничке
Колашинско-митровачке бригаде. Последњи остаци четника
ликвидирани су двадесетчетвртог јуна 1945. године, када је убијен
командант Другог косовског четничког корпуса-Жика Марковић.“320)
Реч: истовремено, односи се на борбу против балиста, који су
почетком 1945. године на Косову и Метохији подигли велику оружану
побуну. Шиптарска комунистичка историја у целом послератном
периоду, покушавала је да изједначи четнике и балисте, што је
природно неспојиво. Колашинско-митровачка четничка бригада
никада није постојала, него су то биле посебне бригаде. Осмог маја је
ухапшен Милосав Томовић, који је био начелник Колашинске бригаде,
који се крио са припадницима Другог батаљона Митровачке бригаде.
Послератну ситуацију у Старом Колашину, најбоље је у две
реченице описао локални хроничар, Будимир Вучинић. У својој књизи
је написао следеће:
„Успоставом нове власти, након ослобођења, Колашин се није
нашао на листи приоритета за послератну обнову и изградњу. Како
Колашинци нису имали значајније учешће у народноослободилачком
рату Југославије, нова покрајинска власт их је и даље третирала као:
четнички крај, и тај печат носили су до данашњих дана, што је имало
за последицу да се мења третман и политичка подобност, те да се
настоји да изостане свака значајнија помоћ.“321)
Овде треба нагласити, да се после проласка Пека Дапчевића са
Оперативном групом дивизија, велики број Колашинаца придружио
партизанским јединицама и да су у завршним операцијама стигли до
Сарајева, Загреба, Ријеке и борбе за Трст. Много тих бораца је
положило животе за ослобођење Југославије. Вероватно да је
процентуално у односу на број становника, учешће Колашинаца било
једно од највећих на Косову и Метохији. Разлог запостављања Старог
Колашина био је у људима који су водили Колашин, који нису хтели да
се замерају Шиптарима, а свако ко би се мало успротивио, за награду
је слат на дужност за Београд са обавезним обезбеђењем стана велике
квадратуре. Мало по мало, Шиптари су остварили све своје замисли у
вези Старог Колашина и протеривања Србског народа.
____________
320) Одбор за издавање монографија, Али Шукрија и др. Косовска Митровица и околина, 1979.
Косовска Митровица, издање Института за историју Косова у Приштини и др. стр. 413.
281
Део ових чињеница о послератној ситуацији, потврђује и
казивање Компировић Бранка, који је рођен у Зубином Потоку, али је
време између два светска рата провео у селу Букошу, тада Вучитрнски
срез, да би са породицом 1941. године, био принуђен да напусти кућу
и имање и сво време рата био изгеглица. После ослобођења 1945.
вратили су се у Букош, да би после НАТО бомбардовања поново
постали избеглице. Цитирамо мали део његовог сведочења:
„Кад су дошли комунисти земља је била опустошена,
сиромашна, па смо ми Срби сматрали да је морало тешко да нам буде.
Само нека је сигурно за животе. Комунисти су увели реквизицију и
узимали месо, жито, вуну. Хаос су нам чинили. После оних мука за
време окупације, ми нисмо хтели да кажемо да смо против државе и
власти. Били смо изнурени од окупатора, а нарочито сатрвени од
Шиптара, а комунисти то нису хтели да разумеју и схвате, него су нас
Србе баш тада економски и духовно уништавали.“322)
Војислав Јевтимијевић у својој књизи пише:
„Трећи батаљон ове бригаде лоциран је у Бањској, са задатком
да контролише простор западно од Бањске до Падина, обезбеди:
потпуно уништење одметничких банди!, помогне: уздизање и јачање
органа народне власти, поспеши: развијање културно-политичког рада
са народом. У заповести Штаба дивизије посебно се указује на
правилан однос војске према народу и: не дозволити ма и најмањи
самовласни иступ појединаца или јединица, према месном
становништву.
Доласком овог батаљона, у Бањској је заиста појачан политички
рад са становништвом. Скоро сваке недеље се организују приредбе са
игранкама уз блех-музику батаљона. У исто време отпочиње претрага
за одметницима по шумама и контрола свих путних праваца.“323)
Цитирамо и сведочење, Младена Максимовића, који је готово
две године посматрао нове комунистичке власти из одметништва у
шумама и горама и са малим бројем контакта са члановима своје
породице. Максимовић пише:
„А када су комунисти 1944. године узурпирали власт, уместо
да га сажале и помогну му (мисли на Србски народ), они су на њега
____________
,,Вук Караџић” ДК ,,Св.Сава” Хвосно, Косовска Митровица, 2009. године, стр. 144.
Службеног Гласника, Београд 2008. године, стр. 295-296.
282
наметнули реквизицију и покупили му и последње зрно жита, стоку и
свако јаје, које су слали: братској Албанији! Народ је почео да кука,
којој Албанији, па до јуче су нас клали, убијали, силовали, пљачкали
и палили и шта све од нас нису радили, а ви одузимате од нас и
помажете тај убилачки народ. То није право! Комунисти су се бранили:
Друже ти си против наше државе. Ти си саботер. Ми смо исти народ.
Та неправда је била за време Краљевине Југославије, тога нема више.
Теби је одредила наша управа да донесеш 100 јаја, вола, краву, 100 кг
жита и ти их мораш донети. Ако ти кокошке не носе ти их снеси или
ћеш ићи у затвор. Братску Албанију морамо помагат! Тако је наш јадан
и сав измрцварен народ морао да иде далеко и да обезбеђује тражене
намете.
Тито је забранио да се врате Срби насељеници, који су били
насељени на Косову и Метохији за време Краљевине Југославије, а
српске комунистичке вође су довеле Тита, чуте као највеће кукавице.
Па зар то нису издајице српског народа? Цвили народ, до бога се чује.
Све је уништено и сатрвено. Немаш се ком жалити. Шиптари су нам
убили једног свештеника, а када је црква послала другог одмах су и
њега убили. Нашег Рашко-призренског владику интернирали су за
Албанију. У Албанији је и умро. Немамо ни патријарха, интернирали
га Немци у Немачку. Црква је поражена и потпуно уништена.
Вође српских комуниста су одговорне пред историјом српског
народом за сва недела која су према Србима и српским земљама
урадили, како су све распарчали и упропастили за хиљаду година, а
можда и више.“324)
За крај ћемо цитирати Љубомира Мојсића, који је рођен 1940.
године у селу Равни Превлак, где је после рата провео цео живот.
Љубомир сведочи:
„Ја ћу у име истине и згажене правде на штету слабијег, а
невиног српског робља да испричам приче о продуженим шиптарским
злочинима, шта нам се дешавало када смо магистралом носили дрва,
да продајемо у Митровици. Од продаје дрва смо једино стицали новац
којим смо куповали опанке, петролеј, со, шећер, зејтин и плаћали
аутобуске карте за себе и децу која су ишла у школу у Митровицу и
порез. Остале потребштине за облачење и храну, породице у селима су
саме производиле. Живели смо без путева, без струје, без помоћи
____________
283
државе. Комунистичка власт је нама Србима додатно отежавала и
онако тежак живот. Тада су нам комунисти и планину отели, па ни дрва
нисмо имали довољно, а кад су видели да и тада опстајемо на својој
дедовини, увели су реквизицију и забранили нам да држимо козе, још
су их за џабе одузимали.
Тако нешто православном српском народу пострадалом у
окупацији могао је да учини само слуга ЂАВОЛОВ. Нећу да причам
о овим мукама које нам је комунистичка држава учинила, бранећи нам
да користимо наше шуме и нашу планину чак и за испашу стоке коју
смо запатили после рата. Од тешкога и теже је имало.
Једног дана воловском запрегом смо пошли у Митровицу да
продамо огревна дрва. Пошли смо изјутра. Из својих села путовали
смо читав дан, истрпели две контроле шумара и намерна њихова
малтретирања. Кад су нас уставили код Зупча, ту милиција и шумар
спроводе процедуру контроле и папира и обележених дрва. Иде шумар
редом и све исто пита и записује, и стиже код рођеног брата, до његове
запреге, и рече му:
– Име, име оца и презиме?
– Па брат сам ти, све знаш и сам? А шумар понавља јачим
гласом:
– Име, име оца и презиме! Марво једна сељачка и непослушна!
Овај се наљути, па му опсова и мајку и оца и све по списку, и
хтеде да га удари. Ту их милиција раздвоји и написаше му прекршајну
пријаву, те ми настависмо даље.
Мало нам беше лакше, пада ноћ, а ми смо се примакли
Митровици. Кад сване већ смо на местима продаје одморни и ми и
волови за које смо увек носили сено, а воде је било свуда. Тако смо и
раније радили. Тај пут нас ноћ хватала кад смо стигли у шиптарско
село Кошутово. Нас, који смо тада терали дрва у колони, било је више
од десет, са десет пари волова.
С’ нама је био и Божо из Јабуке, сиромах, који није имао својих
волова, већ их је позајмио од комшије Вучете, да одвезе и прода дрва
и да заради неку пару за животне потребштине. Ја сам му још на
почетку пута предложио да иде први у колони, а он је рекао да су моји
волови бржи и да ја идем први, а он ће последњи да поштеди туђе
волове форсирања брзине хода. Тако смо и пошли. Правили смо
растојање да могу између запрежних кола да се склоне аута и камиони
што нас претичу и да не дође до удеса. Није нам било први пут да
284
терамо дрва у колони, знали смо да последња и прва кола у колони
морају бити обележена фењером и ради своје безбедности тако смо
увек и радили. Били смо на домаку Митровице. Божо је ишао задњи и
имао упаљен фењер, кад нас је ухватила сутон на путу. Фењер је био
обешен на лотре високо, да се види. Гори фењер и сви у колони се
повремено окрећемо да видимо докле је колона, а то нарочито радимо
кад ко претиче колону.
Ја сам био први и чуо сам превише јако брујање мотора које
траје и бива све јаче. Схатио сам да возач тога камиона није видео
запрегу испред себе јер не успорава возило да би се припремио да
претиче колону. Пут је ионако био лош и без смањења брзине, колона
се не може претицати. Све ја то већ видим иза Божових кола. Чује се
јака хука, не даје ни жмигавац, нити скреће. Видео сам да је фењер
бљеснуо и угасио се, а мотор је и даље тутњао. Кад сам видео да ће да
удари у кола, или је већ био ударио, ја сам скочио са стране. Уплашио
сам се иако сам био први у колони.
Кад је ударио у она Божова кола, како је то пукло... Лом по путу.
То може да верује само онај који је чуо и видео. Кад сам рипио са
мојих кола, моји волови су осетили и уплашили су се од те буке, те су
скренули у десну страну па сам се повредио. Све ми кољена била
модра, јер сам ударио у точак од кола. Оне волове које је Божо терао,
камион је на месту убио, кола поломио, а дрва растурио. Фап је отишао
према шиптарском гробљу и ту се зауставио. Камион беше
власништво предузећа: Тутин-Јендека, тако је на њему писало. Возач
је био Бошњак из Сјенице. Сигурно је приспав`о за воланом. Божо
стење, не кука, а цио крвав не може на ноге да устане. Кола
поломљена, а волови нестали, збијени као гомиле меса поред пута.
Дрва по путу, а цела колона поремећена, кола се искривила. Онај
бошњак се расањивио, снуждио се и чучнуо поред камиона. Ми се
скупили и како знамо помажемо док чекамо да дође милиција...
Кад је дошла милиција, дошао је, сећам се тога имена и никад
га нећу заборавити, саобраћајац Енвер, Шиптар. Још неки су били са
њиме који су га звали Енвер. Обишао је место удеса гледао са неком
слабом батеријом и цвокоће устима, као све му јасно како се то збило.
Јасно и нама сељацима, а неће бити њему милицајцу. Хоћемо да му
кажемо нешто он нас прекида, јави се сумња у мени.
Он је нас убеђивао толико тврдо да фењер није горео, као да
није имао преча посла да ради. Ми смо мислили сажаљева случај па
285
нема речи за штету Божову, па цокће устима. Ми доказујемо да лаже,
осећа се мирис сагорелог петролеја, види се да је горео фитиљ.
– Ма није и није и није! Говори он и виче на нас. Хоће да нас
заплаши. Виче, хтеде и да нас бије. После се драо и претио нам
затвором. Они милицајци што су са њим били, сви исто причају и сви
вичу на нас. Трајало је то дуго. Возач камиона, после смо видели, био
је бошњак.
Онај полицајац, Енвер-Шиптар сачинио је такав извештај са
увиђаја да је суд бошњака, возача камиона, без икакве сумње
ослободио одговорности, а Божа прогласио кривим за саобраћајну
незгоду. Несретни Божо је био тешко повређен у куку. Једна нога му
остала краћа од друге за десет сантиметара и остао је сакат док је жив.
Комшији је сатро волове, а кривим је проглашен за тајдан. Дрва није
вредно помињати, муку у путу такође.
Не могу да схватим како то правде уопште нема. У окупацији
су нас палили и убијали Шиптари и муслимани, а окупатори само
гледали. Кад је дошло: ослобођење, теже нам је било, али овога пута
они што су владали и у суду су лагали. Значи, правду су гурнули
дубоко у понор, а кривду су издигли високо, да је само нису видели у
срцу слепи Срби.“325)
Једну од пропагадних мера коју је Јосип Броз Тито и његови
сарадници, у послератном периоду, често користили, да кажемо
злоупотребљавали, била је свеопшта амнестија и аболиција
политичких осуђеника. Прва позната амнестија за припаднике
Југословенске војске у Отаџбини, требала је да наступи после говора
и позива Петра Другог Карађорђевића, краља Југославије, дана
дванаестог септембра 1944. године, да се јединице ЈВуО и сви они
припадници, који нису: окрварили руке, ставе под Титову комнду.
Међутим, за овај прелазак јединица и људства нису се договорили
услови под којима би комунисти преузели припаднике Равногорског
покрета, тако да су Тито и његови команданти сами одређивали
услове, који су подразумевали стрељање свих официра и подофицира
на лицу места, а после испитивања и злостављања, један мањи број
људства су распоређивали у своје јединице. Свесни те чињенице
Дражин командни кадар је покушавао да сарађује са Совјетима око
услова заједничке борбе против Немаца. Као командант највеће
____________
,,Вук Караџић” ДК ,,Св.Сава” Хвосно, Косовска Митровица, 2009. године, стр. 175-178.
286
четничке групације у околини Чачка и Краљева, капетан Предраг
Раковић је после стрпљивих и упорних договора остварио неки успех.
„После оваквог наступа Раковићеве делегације, Совјети су
попустили и потписан је споразум о сарадњи у шест тачака.
Предвиђено је да Први јуришни корпус остаје под Дражином
командом, да му неће бити одузимано оружје, да ће заробљенике
предавати Совјетима. Да ће свим совјетским и четничким трупама док
трају операције командовати потпуковник Гаделшин и командант
Деведесеттреће дивизје пуковник Саличев, док је за четнике нарочито
била важна тачка број шест: У борбама у области Чачка неће
учествовати партизани.“326)
Међутим, када су за овај споразум чули комунисти, одмах су
преко руководства КПЈ упутили Совјетима оштар протест, а на терену
нису поштовали споразум и при сваком сусрету пуцали су без опомене
у четнике. Тако да је сарадња између четника и Совјета трајала око
десетак дана. Совјети су под притиском КПЈ-е и њихова авијација је
тридесетпрвог октобра бомбардовала четнике љубићких бригада, а
потом је уследио копнени напад партизана са леђа, тако да су се
четници нашли у седвичу, између Немцима и партизана. Треба
напоменути да је са леђа нападала Прва југословенска бригада,
састављена углавном од усташа који су заробљени испод Стаљинграда
и којом је командовао усташки официр Марко Месић. Одлучним
нападом четници су се пробили и одсупили у правцу Јелице.327)
Комунисти су већ двадесетпрвог новембра 1944. године
прогласили општу амнестију, која се није примењива на политичке
противнике и која је имала првенствено прогандни карактер пре свега
за светску јавност. Да је ова амнестија првенствено била намењена
светској јавности, потврђује и сведочи допис Владимира Рибникара
упућен председнику ФНРЈ-и, Јосипу Брозу Титу:
„Потребно је да се свет увери да се по амнестији и поступа.
Потребно је да ОЗН-а пусти из затвора известан број ухапшених које
амнестија обухвата. И то да пусти одмах, без одлагња да не би
непријатељи могли да тврде како ми доносимо законе на папиру и из
демагошких разлога. И Енглези су примили амнестију врло добро.
____________
327) Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамљена прошлост, књига три: Агонија и слом,
издање Међуопштински историјски архив Чачак и др., Чачак 2004. године, стр. 149.
287
Јуче ујутро пробудили су ме телефоном и честитали ми. За њих је
амнестија сензационална ствар и Харисон ми каже да ће у савезничкој
јавности изазвати најбољи утисак.“328)
Овај законски пропис је донешен под именом: Одлука о општој
амнестији лица која су у четничким јединицама Драже Михајловића
учествовала или их помагала или су учествовала у јединицама
хрватског и словеначког домобранства. Из наслова се види да је
погрешено презиме ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Одлуку
је донео АВНОЈ и имала је само 6 чланова:
„У чл. 1 пише: Даје се амнестија свим лицима која су у
четничким јединицама Драже Михаиловића учествовала или
помагала...; чл 2: Ова амнестија се протеже и на она лица из члана 1
која се још налазе у саставу тих јединица, а која их до 15. јануара 1945.
год. напусте, пријаве се и ставе на располагање војним властима...; чл.
3: амнестија из члана 1 даје се без обзира да ли је кривични поступак
покренут, пресуда изречена или постала извршна...; чл. 4: Амнестија
се не односи на она лица која су осим из дела члана 1 починила или
раније или после обнародовања ове одлике друге злочине као убиства,
паљевине, пљачке, силовања итд; чл 5: Амнестија се не протеже на
она лица која и после проглашења ове амнестије злонамерно продуже
вршења дела из члана 1 ове Одлуке.“329)
Као и сваки правни акт и ова Одлука је толико компликовано
написана, да је обичан грађанин није могао разумети. Такође није
познато, да ли је ова Одлука, помогла неком од становника Старог
Колашина и да је на основу ње пуштен из затвора ОЗН-е. Косовска
Митровица је била далеко од Београда, позорница где се одигравала
представа за светско јавно мњење, и ту су одлуке ОЗН-е биле изнад
свих правних аката. Познато је да су четници Старог Колашина, само
бранили своја села и чланове својих породица од наоружаних
Шиптара и изузетно мали број њих је направио по неки кривични
прекршај. Колашинци и четници севера Косова и севера Метохије су
углавном стрељани због својих идеолошких опредељења и не
признавања нове комунистичке власти. Пошто у време њиховог
убиста, још нису били почели са радом судови, они су стрељани без
____________
328) Срђан Цветковић, Прилог проучавању амнестија и аболиција политичких осуђеника у Ју-
гославији 1944-1980, ориг. научни рад, обј. у час. Архив, Архива Југославије, бр. 1-2, 2009.
329) Снежана Радић, Конфискација имовине у Ваљевском округу 1944-1946, издање:
Историјски архив Ваљево, Ваљево 2002. године, стр. 20-21.
288
икаквог правног решења и без права на свој гроб и гробно обележје,
јер је нова власт свим расположивим средствима скривала своје
крволочне злочине.
О Титовим амнестијама писао је и Младен Максимовић:
„Негде почетком јула 1945. године Маршал, а сада председник
Федеративне Републике Југославије Јосип Броз Тито наводно је дао
амнестију за све политичке затворенике и одметнуте четнике. Све
новине и радио станице јавиле су ову вест како су сви кривци
амнестирани и како је свима све опроштено. Свако ће живети
слободно и равноправно у нашој држави, убедљиво су коментарисали
овакву Брозову одлуку комунистичка средства јавног информисања.
И ми помислисмо да ће заиста доћи до неке врсте демократије. Са том
помисли неколико нас саста се више Брњака, под саму Мокру Гору, не
би ли се консултовали шта даље да радимо. На том састанку смо
одлучили да је најбоље да сачекамо и да видимо шта ће се десити са
онима који се буду предали.
Од четника Другог косовског корпуса са Копаоника, Рогозне,
Мокре Горе и Голије, где смо се и ми налазили, нико се није предао
иако су кривце и робијаше ослобађали као да нису ништа криви.
Међутим, нама је све то било неискрено и лажно, иако је амнестија
предвиђала да ће се казнити само они за које се, на основу сведока,
докаже да су неког убили и да ће само такви бити изведени пред:
народни суд! Касније се доказало да код Тита и комуниста суд никада
није био народни. Тако је било све до двадесеттрећег септембра 1946.
године, док нисам прешао у Грчку, а и касније. У Титовој и
комунистичкој Југославији судови су били не народни, већ партијски
и убилачки.
Другу недељу после објављене амнестије ОЗН-а је зверски
почела поново да хапси оне исте робијаше који су били амнестирани.
Као звери, долазили су после пола ноћи људима на врата и уз лупање
и преплашивање целе породице хапсили су ове несрећнике.
– Ама шта је побогу, ја сам прошле недеље ослобођен!,
беспомоћно су запитивали ови јадници, на шта су им припадници
ОЗН-е одговарали: Доказано је да си тада био ту и ту и да си починио
то и то. Имамо сведока и зато те хапсимо. Мораш одговарати пред
народни суд! А о каквим се, заправо сведоцима радило? Нађу неког
бездушника или роспију који пристану да лажно сведоче и на основу
њиховог исказа невиног човека осуде на смрт.“330)
289
Колико су агенти ОЗН-а, а касније УДБ-а били моћни и колики
су страх задавали народу, најбоље потврђују чињенице, да се о овом
периоду, готово педесет године није смело писати и говорити. Људи
који су успели да емигрирају на запад и стигну до САД, у тешким
годинама привикавања у туђој земљи, а својој новој домовини,
буквално, нису имали времена да понешто запишу. Међутим, њихова
сећања и казивања, данас су од непроцењиве вредности за сагледавање
и објективно тумачење тог временског периода, посебно тешког за
Србски народ! Иако је данас, преко Народне библиотеке Србије,
других библиотека и установа кулуре, интернета и других система
комуникације, доступна већина књига и часописа који су писани у:
србској дијаспори, најмање информација и података има о Косову и
Метохији. Посебно је мало тога сачувано о Старом Колашину, а и
данас, после више од седамдесет година, живи савременици тога доба,
не желе да причају, уз најчешћу опаску: Само сам жeлео да Вас видим,
ко сте Ви и што Вас то занима. О разговору на ту тему, нема приче!
Један од ретких који је написао књигу о Косову, где је обрађен
период Другог светског рата и период после тог рата био је Милош
Аћин-Коста. Аћин је рођен 1915. године у Књажевцу у Источној
Србији, где је провео детињство и завршио основну школу. После
ниже гимназије уписао Војну академију Југословенске краљевске
авијације коју је звршио 1934. године. По завршетку Априлског рата
1941. године, међу првима ступа у Организацију пуковника Драгољуба
Драже Михаиловића, као официр у чину капетана. Прво је био
распоређен у Грочанску четничку бригаду Авалског корпуса ЈВуО,
потом у команду Космајског четничког корпуса. При крају рата је био
распоређен за командног официра у Горској гарди Николе Калабића.
У току рата више пута је рањаван, али је најтеже рањен као командант
у гарди у јесен 1944. године. Кратко је лечен у болници у Свилајнцу,
који су четници били ослободили, а потом је наредбом Врховне
команде ЈВуО, пребачен у британску војну болницу у граду Бари у
Италији. После излечења, крај рата је дочекао као активни пилот
добровољац РАФ-а Британског ратног краљевског ваздухопловства, а
затим успео је да емигрира у Америку.
Још за време рата Милош Аћин-Коста, поред с пушком, борио
се и пером. Био је уредник илегалног листа: Глас Тополе, и сарадник
____________
290
многих илегалних новина на територији Србије. По доласку у САД
наставио је да пише историју и белетристику. Написао је више од
четрдесет књига, од којих су четрнаест књига на тематику
Равногорског покрета и Драже Михаиловића, што представља највећи
појединачки опус о ратовању и Великој документованој истини борбе
ЈВуО и њеног легендарног команданта, ђенерала Драгољуба Драже
Михаиловића у време Другог светског рата. Захваљујући свом великом
литералном опусу, у србској емиграцији добиће титулу: Прво перо
Равногорске литературе.
Није утврђено да ли је икада боравио на Косову. Сусрет са
припадницима Другог косовског четничког корпуса имао је на
конференцији команданата у селу Барбатовац, Топлица, приликом
битке за Јужну Србију. Написао је књигу под називом: Браниоци
Косова, где је обухватио вековну борбу Срба за одбрану Косова и
Метохије. При обради Другог светског рата на овом простору, између
осталог, позива се на књигу Стојимира Парлића, индустријалца и
резервног официра, под именом: Косово! Већи део рата је провео у
јединицама Српске државне Страже-СДС на простору Косова и
Метохије, а после рата је емигрирао у Јужну Америку. Такође се
позива и на изјаву Миодрага Миша Поповића, пензионисаног
жандармеријског поручника, који је пред крај рата био начелник штаба
Другог косовског корпуса. Из Милошеве књиге цитираћемо његову
анализу, о Србима који су били комунистички руководиоци и њиховој
судбини у периоду после Другог светског рата:
„Једни су се одмах уклонили са крваве Косовске кланице и по
задатку у друге крајеве отишли да терором шире мит о Стаљину као
спасиоцу човечанства. Потом су се безмало сви одрекли Стаљинових
али не и личних крвопролића, као што је велики инквизитор
стаљинизма Светозар Вукмановић поступио 1948. године, да би
доживео понижавање новијих комунистичких генерација. Најурили
су и шизофрена, одрекли се и Стаљина, и Берије, и разних
Вукмановића. Други су остали на Косово и постепено бивали
елиминисани метком у потиљак као Миладин Поповић сред
Приштине. Трећи су најурени са Косова и из Метохије,
недошколовани Душан Мугоша и слични. Они су помрли природном
смрћу и у тоталном разочарењу, чак можда и страдали од гриже
савести. Пред налетом Шиптара, које су предводили исти главари као
за време фашизма и нацизма, нико се на овом подручју од Срба-
291
комуниста није одржао на власти.“331)
Упућивањем косовких Срба-комуниста у Београд, по задатку
партије, Шиптарско руководство је остваривало свој циљ: пражњење
територије Косова и Метохије од стране Срба и Србског народа. Права
тема за младе историчаре би била: да се изврши истраживање и јавно
публиковање, колико је Срба, међу којима има и доста Колашинаца, по
задатку партије напустило своја огњишта и преселило се, првенствено
у Београд, а било је и других градова у Србији.
О послератним годинама комунистичке власти комунистичким
злочинама, данас пише мали број школованих младих историчара.
После деведесетих година двадесетог века ово питање је било у жижи
србске јавности, међутим како време пролази поново пада у заборав,
Историчари који предњаче у осветљавању овог питања су: др Коста
Николић, научни саветник Института за савремену историју у
Београду; др Бојан Димитријевић, научни саветник Института за
савремену историју у Београду; др Срђан Цветковић, научни саветник
Института за савремену историју у Београду; Немања Девић, млади
докторант историје из Смедеревске Паланке, Александар Динчић,
историчар запослен у Народном музеју у Нишу; Горан Давидовић и
Милош Тимотијевић, историчари Историјског архива у Чачку; др
Александар Стаматовић, професор Универзитета у Подгорици и
њихови млади сарадници. Сви ови историчари су чланови или
сарадници Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12.
септембра 1944. додине, док је Срђан Цветковић секретар комисије.
О овој теми данас пишу и људи који нису по професији историчари:
Милослав Самарџић, економиста из Крагујевца, вероватно најбољи
познавалац историје Равногорског покрета; Живомир Р. Подовац,
пензионисани ђенералштабни пуковник, Новица Стевановић,
пензионисани пуковник и многи локални историчари и хроничари.
Цитираћемо, дужи опис нове комунистичке власти у: ослобођеној,
Србији:
„Беспоштедни грађански рат из времена окупације настављен
је по истеривању немачких снага из Србије, овога пута у виду
обрачуна победника са сопственим грађанима за које се веровало или
претпостављало да неће прихватити нову власт и нову идеологоју.
После суровог рата у којем су се борили сви против свих, дошло је
____________
331)Аћин-Коста Милош, Браниоци Косова, издање Равногорски венац Вашингтон,
1989. године, стр. 335.
292
време освете. Победници су, да би неограничено и несметано владали,
увели терор и почели да се свете не само непријатељима већ и свима
онима који су могли да им буду сметња у ствараљу: новог поретка!
Уништавање грађанског друштва и парламентарне демогратије
у Србији вршено је етапно и вођено је теоријом и праксом
бољшевичке револуције. Тај процес одвијао се постепено и углавном
је био завршен до 1948. године. Рестрикцијом основних људских и
политичких права, као и мерама државно-партијске репресије,
комунисти су успели да елиминишу сваки облик опозиције. У првој
фази револуције КПЈ је приграбила основне полуге власти, у другој је
елиминисао: сапутнике револуције, а у трећој је увео целовит
једнопартијски систем. Нај интезивнија је била прва фаза која је
трајала до 1946. и одвијала се у условима још незавршеног рата, када
је требало ликвидирати што већи број: народних непријатеља! Тада је
требало сломити кичму грађанском друштву и затеченој политичкој
структури у Србији, а КПЈ је преузео модел који је подразумевао
употребу силе и насиља како у освајању, тако и у задржавању власти.
Основни стубови диктатуре били су тајна полиција, судови и
армија. У самом почетку консолидовања власти указала се потрена за
одвајањем војске од терора над народом, па је створена ОЗН-а
(Оделење заштите народа). То је била политичка полиција чији је
основни задатак било уништење политичких противника режима, те је
постала оличење диктатуре. ОЗН-а је представљала самосталну
оружану силу и имала неограничену власт-хапсила је, судила,
стрељала, слала на принудни рад, убијала јавно и тајно. Поред
униформисаних припадника свуда је имала и своје тројке. Имала је
овлашћења да убија без суђења, најчешће из заседа и ноћним упадима,
сва лица која би на било који начин могла да угрозе власт. ОЗН.а је
била састављена од: најчистијих, комуниста и чврсто везана за КПЈ, а
сваки појединац унутар ње одговарао је само свом непосредно
претпостављеном, па је на тај начин створен читав низ локалних
деспотија.
Народни судови највише су се бавили бившим припадницима
и симпатизерима ЈВуО и присталицама династије. Они су осуђивани
и убијани јавно, а њихови лешеви остављани су поред путева и пруга
да би их видело што више људи. Одмах по ослобођењу Београда
убијани су људи који су само неколико дана раније изашли из логора
у које су их послали Немци. Пошто је нова власт проистекла из рата
293
и војног освајања, с временом је заживело убеђење да грађани нису
политички субјекти и да немају право да мењају режим јер он није ни
потекао из народне воље.
Победник није имао милости. Стварање новог света
подразумевао је рушење старог. Све оно што је постојало пре
револуције морало је да нестане и да буде заборављено као да никада
није ни постојало. Нова комунистичка власт имала је три основна
својства: подређивање личног општем, дух интернационализма и
стремљење у будућност! Прави комунисти требало је да: мисле
перспективно, да маштају и верују у: сунце будућности, да се:
надахњују благом, будућих генерација, да њиховом бићу буде страна
егоистичка затвореност. Моти љубави према будућности, већој него
према садашњости, био је дигнут на мистички степен: будућност није
само горди ход срећних људи, по просторима земље у којој живе већ
и по: световима излазног реда! У томе је суштина мистичног
комунизма: волети живот не само онакав какав јесте овде и сада него
и онакав какав се предосећа да ће бити у световима узлазног низа.“332)
Већ крајем пролећа 1946. године, капетан Будимир Будо
Добрић, са својим четницима који су се крили по шумама Мокре Горе,
Мокре Планине, Суве Пласнине и Рогозне, почињу извиђање правца
за повлачење из комунистиче Југославије и израду Плана за тај пут.
Пошто је Метохија била густо насељена, требало је избећи пролаз
преко њене равнице. Младен Максимовић, који је био у тројци са
Будом Добрићем и Вукићем Дурутовићем, као добар познавалац
Метохије, предлагао је да се иде источним ободом равнице, правцем:
Белица-Паљево-Тучеп-Осојане-Ђурђевик-Дрсник и даље према селу
Црнољево и даље на Шар Планину. После више извиђања са платоа
званог Велика Пољана и врха Лисац, одређена је прецизна маршута
на првацу који је предложио Максимовић. Будов циљ је била Грчка.
Како су се даље одвијале припреме, Максимовић пише:
„Схватили смо да, у Отаџбини, нама више нема опстанка.
Даљим опстанком на овим просторима излагали смо и себе, и наше
јатаке, и читаве њихове породице смртној опасности. Поред овога, ни
једна држава у свету, ни једна влада, није устала, нити глас подигла,
против Титовог зверског изживљавала над невиним и немоћним
(углавном српским) народом. Против његове тираније и диктатуре.
____________
Коста Николић, Једна изгубљена историја - Србија у 20. веку, издање: ЈП Службени гласник
332)
Београд, 2017. године, стр. 150-152.
294
Као да се у комунистичкој Југославији ништа није дешавало,
иако су, на очиглед свих, најбруталније гажена основна људска права.
У таквим условима нашли смо се у дилеми шта даље? Пред
нама су биле три могућности: да јуначки сви изгинемо, да се предамо
или да покушамо да се пребацимо у неку слободну и демократску
земљу у иностранству и одакле да покушамо да делујемо против новог
окупатора српског народа. Донели смо одлуку да нема предаје и да до
краја остајемо верни четничком Равногорском покрету, заклетви коју
смо дали и нашој браћи-четницима који положише своје животе на
олтару отаџбине. Одлука је донешена, нећемо се предати туђинцу
Јосипу Брозу-највећем џелату српског народа. Путујемо, па докле
стигнемо.
Наш командант Буда Добрић, Радојко Добрић, Вукић
Дурутовић, Огњен Јаковљевић, чика Паја и ја једногласно смо се
одлучили за пут. Вукић и ја смо знали да је и Бранко Михајловић, који,
тренутно, није са нама, за исту одлуку.
Са свима нама који смо се одлучили да се повлачимо из
отаџбине, непосредно пред пут, Буда одржа састанак и изда нам
упуства и наређења. Између осталог рече нам и следеће: овде смо само
нас шесторица који одлазимо. Бранко је седми. Но, он тренутно, није
са нама. Моја је дужност, а и обавеза, да сваког четника, без обзира
ком је корпусу припадао, упитам да ли је за пут са нама или није? У
том циљу, ја бих замолио Огњена и Радојка да оду на Рогозну и
Копаоник, да тамо обиђу сваког четника и упитају да ли ко од њих
жели да крене са нама. Сада је шума озеленела и ми се лакше можемо
кретати. Исто ти Вукићу, првом приликом, упитај Милосава и Јеру
Мирковића, а ти Младене разговарај са Голубом Томашевићем,
Миладином Љушићем и Давидом Утвићем. Питање им поставите
само једном реченицом да ли желе да се извуку одавде или не? Никоме
не смете саопштити тачно време нашег поласка и државу у коју
намеравамо да идемо. Реците им да ће им то бити накнадно и на време
јављено, рече нам Буда. После овог састанка сви смо приступили
реализацији добивених задужења.
По повратку са Копаоника и Рогозне, Радојко и Огњен нам
саопштише: да Миша Поповић, Бранко Михајловић и Светислав
Виријевић желе да пођу са нама и да им тачно време одласка морамо
јавити једну недељу унапред. У међувремену, Вукић Дурутовић
разговарао је са Милосавом и Јером Миленковићем. Приликом тог
295
разговора ја нисам био присутан, али сам био са Будом када му је
Вукић саопштио да ова двојица нису за пут. Јера би, можда, пошао,
али он неће да се одвоји од Милосава. Значи, они одпадају. Ја сам,
такође, обавио свој део посла. Разговор сам, у присуству Вукића,
водио са Голубом Томашевићем, који ми је уместо одласка предлагао
да ја останем са њим, образлажући то чињеницом да његова тазбина
има доста хране и да смо, са те стране, обезбеђени. На крају, он се
изјасни да неће никуда ићи. Другу ноћ разговор сам обавио и са
Давидом Утвићем, који изрази оптимизам да се овако стање мора
променити и да ово не може још дуго потрајати. У том разговору рече
ми још како не разуме Буду, јер се, тренутно, нигде не може изаћи,
нити жива глава изнети. После Давида, разговор сам обавио и са
Миладином Љушићем. Кад сам му, у кратким цртама, изнео план наше
намере, Миладин ми рече: знаш Младене, то је далек пут. Само Бог
зна како ћемо проћи, а ако не успемо да се пробијемо ја никада више
нећу видети своју жену и децу. Ја сам убеђен да ће се донети неки
блажи закон за нас. Моја намера је да се предам.“333(
Поред четника који су били у избеглиштву, а које је
Максимовић навео као људе који нису желели да пођу са Будом
Добрићем и његовом групом, било је још припадника Другог
косовског четничког корпуса који су се скривали у одметништву од
нових комунистичких власти. На основу података Државне комисије
за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године,
вероватно је био жив и командант Митровачке четничке бригаде,
Зарија Заро Радовановић, који је родом из села Рујиште, које је и тада
и данас припадало Старом Колашину и општини Зубин Поток. Заро
Радовановић се са Драгом (Драгомиром) Мићовићем из села
Јошаница, крио на источним падинама планине Рогозне, изнад
рудника олова и цинка Црнац, у околини села Зминац и Лопужње. У
картону Регистра жртава убијених после 12. септембра 1944. године,
пише да су страдали као одметници 1946. године. Међутим по радним
подацима Комисије постоји више података. У једном списку пише да
је ликвидиран септембра 1946. године.334( По сведочењима људи који
памте та времена, у време убиства Зара Радовановића био је велики
____________
334) Архив Србије, Архива БИА (Безбедносна информативна агенција), Одметничке банде са
подручја Ибарске долине и Колашина, фасцикла бр 92.
296
снег и његово тело је кроз село Јошаница превезено на волујским
саоницама по снегу.
Такође је био жив и Алемпије Лемпо Михајловић, (у Картону
регистра пише: Алемпеје Михаиловић), који је погинуо у зиму
1946/1947. годину, када су му промрзле ноге и није могао да се креће.
Ово потврђује податак из једног Списка тадашње УДБ-е.335)
Било је и више припадника Митровачке четничке бригаде, које
је предводио Јаблан Гвозденовић-Виријевић, предратни председник
општине Бањска и командант Другог батаљона. Ово у својим
сећањима потврђује супруга Дракчета Вукајловића, који ће бити
осуђен на смрт и стрељан. У то време Радмила Вукајловић, сведочи:
„Драгчета нису ухватили, него се предао Мирославу Вучинићу.
Будо Добрић и Бранко Лемпов су га два дана чекали да одлучи да иде
са њима преко границе, али није хтео. Дошао је Живко Гвоздић те ме
узео у Кајкову, код мајке да пођем и ја са њима. Ја нисам хтела. Није
што нисам смела, него сам мислила побиће њих па ће мене турчити,
силовати и свашта радити. Молила сам га да иде и спремао се, а брат
га од стрица Вучинић Мирослав, из Митровице, убедио да се преда
на реч. Ту је учествовао и један учитељ из Вучитрна који је службовао
у Сочаници. (Драгољуб Драги Мурганић, члан пропагандног тима у
штабу Другог косовског корпуса, касније командант Другог пасивног
батаљона, Ибарске четничке бригаде). Он је на задату реч убедио
Дракчета и он се предао комунистима које је мрзео. Предао се због
мене јер сам поново затруднела са њим“336)
Из цитата је видљиво, да је Дракче Вукајловић уместо пута у
избеглиштво изабрао предају, али гаранције које је добио нису биле
довољне, већ је 1947. године, на судском процесу против више
припадника ЈВуО, осуђен и стрељан. Такође и више припадника
Ибарске четничке бригаде налазило се у избеглиштву на планинама
Голија и Рогозна.
И двадесетдеветог августа 1946. године, група од девет
чланова, из Радића шуме, испод саме Мокре Горе, у први мрак креће
на далеки пут за Грчку. Групу су сачињавали:
1. Капетан Будимир Будо Добрић, командант за време
____________
подручја Кососке Митровице, фасцикла бр 91.
,,Вук Караџић” ДК ,,Св.Сава” Хвосно, Косовска Митровица, 2009. године, стр.76.
297
постојања Другог косовског корпуса: Колашинске четничке бригаде.
После ликвидације мајора Марковића, организатор и предводник свих
припадника корпуса који су били у одметништву. Успео је да стигне до
Канаде, где је у граду Виндсору живео до смрти 1994. године. Оставио
је пород изе себе. После одласка у емиграцију, од нових
комунистичких власти је осуђен у одсуству.
2. Наредник Младен Максимовић, родом из села Синаје у, тада,
источком срезу. Од првог дана Организације за одбрану Старог
Колашина, прикључио се Тодору Добрићу и под његовом командом
био до ослобођења. Када је ухапшен Тодор Добрић, Младен је са
неколико Колашинаца побегао за Стари Колашин и прикључио се Буду
Добрићу, са којим се пробио до Грчке. Емигрирао је у САД и живео у
граду Геру у Индијани. Засновао је породицу и има три сина. Једини
је од ове групе два пута долазио у свој завичај и домовину. Доживео
је дубоку старост и данас као деведесетседмогодишњак живи у Геру.
Једини је написао књигу својих сећања и размишљања, која је више
десетина пута цитирана у овом раду.
3. Радојко Добрић из села Оклаца. После сукоба Буда Добрића
и Алемпија Лемпа Михајловића, Радојко Добрић је постао први
пратиоц Вуда Добрића и на тој дужности се налазио до краја рата. Није
се предао новим комунистичким властима, већ се под командом Буда
Добрића скривао и четовао по шумама Мокре Горе. Са већином групе
емигрирао је у САД. По писању Младена Максимовића емигрирао је
у Канаду. По причама људи који су посећивали Америку имао је кућу
и живео је у близини Нијагариних водопада.
4. Пензионисани жандармеријски поручник Миодраг Миша
Поповић. По пензионисању живео је у Косовској Митровици и био
банкарски службеник. Прикључио се ЈВуО, по оснивању Митровачке
четничке бригаде, под командом капетана прве класе Драгутина
Милојевића.337) У току друге половине рата изменио је више дужности
и ослобођење дочекао на дужности: Начелника штаба Другог
косовског четничког корпуса. Петог децембра 1944. године заробљена
је групом од 51 четника, међу којима није био поручник Мишо
Поповић, од стране Другог батаљона Ибарског партизанског одреда.
Међу заробљенима било је и десетак жена. Била је то прва заробљена
четничка група. Већина њих биће стрељана после краткотрајног
____________
337)Прим.др Павле Милошевић Јусословенска војска у Отаџбини 1941-1945, издање Српска
Либерална Странка, Београд 2005. године, стр. 168
298
испитивања и злочиначког мучења. Мишо Поповић је заробљен
половином јануара 1945. године, у селу Војмислиће у кући Вукадина
Виријевића. Како је Мишо Поповић побегао комунистима, у својој
књизи пише Војислав Јевтимијевић:
„Ухваћени четници су: Мишо Поповић, Урош Радосављевић,
Милош Вукичевић, Спасоје Максовић, Словенац Кужељ (предратни
жандармеријски наредник) и још два-три четника. По нападаном
снегу, око пола ноћи кренули су за Бањску. Мишо Поповић симулира
болесника, више него што стварно јесте. Иначе је носио туберкулозу,
а имао је и повише година од осталих. Двојица партизана га држе
испод руке, више га носе него што он корача. Још не знају његов чин
и његову функцију.
У Бањској су их сместили у кућу Рада Мандића, где је била
Станица милиције. Негде пред зору одатле је, у чарапама и наводно
запућен у клозет у дворишту, побегао Мишо Поповић.“338)
После Грчке где је дужи период живео са неком Гркињом,
Мишо Поповић је емигрирао у Канаду. Међутим постоје подаци да је
потом отишао у Јужну Америку и живео са извесном Рускињом.
5. Вукић Дурутовић, из села Загуља. Поред Радојка Добрића и
Јордана Добрића, званог Баљко, Вукић је био Будов пратиоц. Вукићева
мајка је била из породице Добрића и Будо му је био ујак. Нажалост
после стизања у Грчку, и емигрирања у Италију, погинуо је несрећним
случајем. Младен Максимовић пише:
„Несрећним случајем је погинуо Вукић Дурутовић. Пред сама
врата кампа га је ударио један Италијан. Ја и Радуле Ђукић смо га
колима брзо пребацили у болницу. Радуле се вратио у камп а ја сам
остао код Вукића. Брзо су му указали помоћ два лекара, један
болничар и две болничарке. Једна болничарка ме је упитала да ли сам
му ја родбина, рекао сам да нисам, да сам му ја пријатељ и ратни друг
и да он овде нема родбине. Упитао сам је да ли ће остати жив а она је
рекла да не зна и да лекари још раде на њему. После два сата изашао
је један лекар који је рекао да је Вукићу мозак оштећен и да ће он бити
жив још пар сати, није знао колико тачно дуго. Упитао сам га дали
могу да седнем код Вукића и он ме је наравно пустио. Код Вукића је
био један болничар и једна болничарка. Он је био онесвешћен и није
се враћао свести. После два сата је преминуо. Седећи поред Вукића,
____________
338)Војислав Јевтимијевић, Северно Косово, кроз историју до краја XX века, издање
299
поред човека са којим сам провео толике ратне године, памет ми свуда
лута и то брзо о Колашину, Рогозни, Новом Пазару, Копаонику, Мокрој
Гори. Како смо шест година четовали од тога две под Титовим
комунистима. Како смо прошли далек пут за Грчку, 22 ноћи преко
Македоније, и зле судбине да после толико ратовања, Божија воља, где
и како Вукић остави своје кости. Али ми се нескида са памети Наста,
Вукићева мајка, која нам је много пута дала хлеба и која се молила
Богу да нас сачува: Нека ве Господ чува децо моја!, говорила је. Једном
ме је упитала да ли имам мајку, одговорио сам да немам ни оца ни
мајку, а она на то рече: Е благо њој, она би бринула за тебе! Пред сам
наш полазак за Грчку Вукић ми рече да мора казати мајци да за време
нећемо долазити. И ми смо једне ноћи отишли код ње и Вукић јој рече
да ћемо можда поћи за Грчку или Италију и да не плаче, а она само
рече: Пођите децо! Из болнице сам одмах отишао код капетана Буде да
му кажем да је Вукић погинуо. Буда и ја смо прво отишли у Болницу
а онда у камп да припремимо сахрану. У погребна кола уместо
фамилије седели смо Буда и ја. Кад смо дошли пред камп стали смо и
народ је кренуо у поворку. Опело је извршио отац Сава. Вукић је
сахрањен на српском гробљу где су се сахрањивали сви Срби у
Италији. Подигли смо му највећи и најлепши споменик на гробљу.“339)
6. Бранко Михајловић из села Доброшевине. Бранко је био син
Алемпија Михајловић, и поред тога што је био ожењен, пријавио се за
пут за Грчку. Бранко је за време Другог косовског четничког корпуса
био распоређен у приштабским јединицама. Био је висок и снажан
момак, што се каже: кадар стићи и утећи на сваком месту! Команда
корпуса га је често слала у извиђачке патроле. О једном таквом
извиђању пише и комунистичка историографија:
„У оквиру припрема за ову акцију, Жика Марковић је упутио на
Копаоник једну четничку тројку, предвођену Бранком Михајловићем
из Ибарског Колашина. Један од чланова ове тројке био је Димитрије
Крстић, звани: Поп, док трећег сељаци нису препознали. Они су
носили на глава шајкаче са петокракама. Циљ им је био откривање
положаја и распореда, бројног стања и наоружања Ибарског
партизанског одреда, па су зато крстарили Копаоником. Они су из
Стануловића избили на Сочаницу. Већ једанаестог новембра ова иста
тројка, али сада одевена у немачке униформе, појавила у селу
____________
Pine Insland, IN, USA, 2001.године, стране 169-170.
300
Копорићу и убила Богдана Радојичића, председника Месног
народноослободилачког одбора и Петка Антонијевића из Мајдева, који
се с њим случајно задесио у друштву.“340)
Треба напоменути да је Богдан, пре него што је постао
комунистички функционер, био кум са Жиком Марковићем. Наиме,
приликом женидбе свога сина, Богдан је за кума изабрао Марковића.
Када је пошао у борбу са партизанима у Топлици, Косаници и
Јабланици, Жика Марковић је свом куму Богдану поверио велику
опрему, па и златнике и оставио га не терену да то са својим борцима
чува. Кад су дошли комунисти, Богдан је изневерио кума и прешао на
другу страну. Главу је изгубио због реченице: Пренесите куму да је
његово прошло и да су сада кумунисти на власти! Божја казна га је
стигла због одлуке, да куму не врати златнике. Петко Антонијевић је
био његов сестрић и главу је изгубио као случајни очевидац.
Крајем 1944. године, Бранко Михајловић је са још три четника
био ухапшен. Доведени су у зграду ОЗН-е у Косовској Митровици
(некадашња зграда Друштвено-политичких организација код Банкоса).
Да би се изживљавали над њима, руководиоци ОЗН-е, позвали су брата
Петка Антонијевића, који је био први комунистички председник
општине Лепосавић. Са везаним ногама и рукама, тукли су их
војничким чизмама по поду. Међутим, Бранко Михајловић је
искористио погодан тренутак и са другог спрата искочио кроз прозор.
У лету се одлучио и циљао Шиптара у пролазу да би ублажио пад.
Шиптар је погинуо, а Бранко се дочепао Рогозне, где је четовао до
поласка за Грчку.
Заједно са Радојком Добрићем је емигрирао у Канаду и живео
у Виндсору. Засновао је породицу и оставио пород.
7. Огњен (Огњан) Јаковљевић из Брњака, засеок Јаковљевићи.
Од првог дана се прикључио Тодору Добрићу и био један од четовођа.
Истакао се у борбама за одбрану становништва Брњака. Успео је да се
са групом Буда Добрића, пробије до Грчке, а касније емигрира у Јужну
Америку у државу Перу. Не постоје подаци да је имао породицу и
оставио пород.
8. Светислав Свето Виријевић из села Ранчића на Рогозни. По
Милисаву Лутовцу, Виријевићи су се у Ранчиће доселили из суседног
села Зечевића. Светислав се као млад прикључио четничком покрету
____________
340)Бранислав Божовић, Хакиф Бајрами, Милутин Фолић-Милорад Вавић, Партизански
одреди, Копаонички, Шаљски, Ибарски, Војноиздавачки завод Београд 1981., стр. 490.
301
и после расформирања корпуса одметнуо се у шуме. По причању
становника Рогозне, који памте та времена, Светислав Виријевић је
последњи видео команданта Другог косовског четничког корпуса,
мајора Живојина Жику Марковића.
Мадо (Младен) Виријевић који је, како смо видели, био курир
села Зечевића и носио храну и друге потребштине Жики Марковићу,
у изјави тврди: да га је последњи пут видео (мисли на Жику
Марковића) у петак, двадесетдругог јуна 1945. година, два дана пре
убиства. Како Мадо прича, Жика и Ната су за недељу,
двадесетчетвртог јуна били заказали свадбу. Двадесетчетвртог јуна
1945. године, у недељу, прослављао се православни празник: Силазак
Светог Духа на апостоле, Духови: Тројице. Када је Мадо стигао, Жика
Марковић је разговарао са Светиславом Виријевићем. Ната је била
отишла да донесе воде. Уз букву поред Жикиног шатора био је
прислоњен ован на ражњу, који је био припремљен да се испече за
свадбу у недељу. Светислав је последњи пут покушао да Жики
Марковићу каже да је Ната шарена и да ради на комунисте. Жика је
бурно и инпусивно реаговао на Светислављеве речи и почео
повишеним тоном да му се обраћа. Како Мадо прича: У знак протеста,
Светислав Виријевић се окренуо и из немачког митраљеза МГ 42, у
народу популарно називан Шарац, који је и у рату и после рата стално
носио, у по бела дана, испразнио пун реденик. 341) Није се ни поздравио
са својим командантом, већ се онако бесан, упутио према своме
скровишту. Био је то вероватно последњи припадник Другог косовског
корпуса из ратног времена са којим је мајор Жика Марковић имао
контакт и који се завршио без поздрава. Мадо, даље прича, да је у
петак увече морао, по очевом наређењу да крене за Косовску
Митровицу, пошто је субота пијачни дан. Тада се пешке или са коњем
ишло од Митровице и пут је трајао целу ноћ. Када је у недељу стигао
у Зечевиће, отац га је известио да је на Млијечњаку обијен неки човек.
Мадо је питао оца: да ли на рукавима и коленима има ојачање од коже
и кад му је отац потврдио рекао је: То је мајор Жика Марковић,
четнички командант.
По Младеновом писању, Светислав Виријевић је емигрирао у
Сједињене Америчке Државе, није познато у који град. По доступним
информацијама није се женио и није оставио пород.
____________
341) Видео изјеву узео Славиша Ђукић из Зибиног Потока. Писац поседује снимак на ЦД-у.
302
9. Павле Паја Добрић из села Оклаце испод Мокре Горе. Чика
Паја Добрић, како га Максимовић зове, за време рата није био у
Старом Колашину.
„Павле Добрић био је бивши жандармеријски наредник у Црној
Гори, који је четовао код Павла Ђуришића. Крајем 1944. године вратио
се у Колашин и прикључио се Буди. Био је стар и болестан па је остао
у метохијским шумама да се преда. Али, милиција га је ухватила, а
суд осудио на смрт. М. Ђилас ослободио га је од смртне казне,
вероватно због неких његових заслуга које је учинио за време
југословенске владавине. Осуђен је на 16 година затвора. Вратио се из
затвора својој породици у метохијски Крњин где је и умро.“342)
Како Младен Максимовић пише, Паја Добрић је остао првог
септембра у близини Малишева.
Цитираћемо, како је Младен Максимовић, описао пут групе
капетана Буда Добрића, од Мокре Горе, до преласка границе и уласка
у Грчку:
„Путовање нам је отежавала и велика врућина. Снашла нас је
таква жеђ да, малтене, покрепасмо од жеђи. Срећом, убрзо наиђосмо
на један бунар, који је био у шиптарском власништву, али се налазио
ван авлије (дворишта), па му, по двојица, приђосмо, извадисмо по
једну кофу воде, којом се добро окреписмо и напунисмо наше
чутурице. Вода је била изузетно добра. Другог септембра прошли смо
између Малишева и прошли пут Косово-Призрен, који смо трећег
септембра прешли и ухватили се планине Црнољева. Четврог септе-
мбра, скоро цео дан, планирали смо како да се пребацимо на планину
Шару. Морали смо, прво, низ брда да сиђемо у једну велику долину, у
којој смо угледали један мали колосек, (нешто као мала пруга), пут и
реку са чије се леве стране налазила некаква бела зграда. Уз помоћ
двогледа видели смо да је то државна зграда. У њу су улазили и
излазили људи у униформи, али и цивили. Ову зграду, некако, морамо
да заобиђемо. Кренули смо низ падине Црнољеве. На једном високом
обронку, наиђосмо на колибу из које, храмљући на једну ногу, испред
нас, изађе Шиптар. Ја га поздравих на шиптарском, али он ништа не
одговори. На основу дуге косе и браде, највероватније, закључио је да
ми нисмо Шиптари. Бранко хтеде да га убије. Ја, Вукић и Буда
викнусмо: Не! Шиптар уђе у колибу и тако се спаси.
____________
Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, стр.124.
303
Кад смо сишли, скоро, у саму долину чусмо јак и продоран
глас, а потом, у правцу колибе оног Шиптара, и звиждук једног метка.
Убрзо, пуцњава поче да се пролама на све стране. За нашу несрећу
месец је осветљавао терен као у сред дана. Заклон нађосмо у прљини
(малим увалама које, приликом кише, направи вода у земљи). Док
куршуми звижде повише наших глава Буда проверава да ли смо сви ту.
Шта и куда даље? Са наше десне стране налазиле су се два колибе
покривене сламом и сеном. Од два запаљива метка плануше као да си
их бензином полио. То је привукло пажњу наших нападача, што смо
ми искористили и, што смо брже могли, претчасмо долину испред нас.
Прошли смо преко пута, реке и неке мале пруге, одакле, од подножја
планине Шаре, започесмо пењање пут њених врхова. Путовали смо
целе ноћи. Дан нас је затекао на самом врху званом Љуботен. Са ове
коте двогледом смо осматрали терен. Иза нас су остале ниске планине.
Испод једне од њих угледах и моје село: Синаје. Прошарах двогледом
и запазих моју кућу. Добро сам је осмотрио, као да сам знао да је
никада више видети нећу. Прошли смо на супротну страну од
Љуботена. Срећом, ова страна беше пошумљена, што нам је
омогућило да ту, петог септембра, данимо.
Одатле морамо да сиђемо низ Шару и да прегазимо реку
Вардар. При самом подножју планине западосмо у некакво глогово
трње, о које се сви изгребасмо. Пред саму зору стигли смо до Вардара.
Река није била много велика. Дубина воде била је мало виша од колена.
Шестог септембра данили смо између Вардара и пута за Тетово, у
једно клече, које баш није било најидеалније место. Огњан и Радојко,
пожалише седа су им рамена сва у ранама и да више не могу да носе:
Брно, (аутоматски митраљез). Одлучили смо да га раставимо и
демонтирамо тако да га више нико не може употребити. На крају смо
га оставили у једну клеку. Седмог септембра дошли смо близу планине
Суха Гора. Ту смо морали да данимо у једној реткој и ниској шуми.
Врло несигурно место. У поподневним сатима одмор нам прекину
звук звона, привезаних око врата коза, а убрзо и лавеж паса, који
појурише право на нас. Радојко извади из ранца последње парче хлеба
и даде им. Пси се умирише, престадоше да лају и уз махање репом као
да траже још хлеба. Осмог септембра смо били на Сухој Гори. На њој
смо појели и последње залихе хране. Остао нам је само восак. Деветог
септембра стигли смо до реке Треска, која је текла кроз једну велику
клисуру, а коју не би прелетели и крила да имамо. Исцрпљени од пута
304
и жедни у тој пустињи, ипак, пронађосмо чесму, са које се написмо
воде, окреписмо се мало и напунисмо чутурице новом залихом воде.
Пут смо наставили поред корита ове реке. Нема ни пута, ни путање.
Ишли смо са камена, на камен и то по дану. На литицама ове клисуре,
видели смо и дивље козе. Танке као даска, па скакућу са лакоћом.
У поподневним сатима тишину путовања поремети нам звук
чекрка. Морамо ићи у правцу одакле је тај звук долазио, јер Треску,
никако, не можемо да пређемо. Негде пред мрак ми видимо тај чекрк
вади воду да наводни неку јадну башту. Упутисмо се право на њу. Била
је пуна паприка, а около ње било је и нешто мало кукуруза. Убрали
смо пар паприка и неколико клипова кукуруза. Паприка је била толико
љута да се није могла јести, док је кукуруз био изваредан. Нити зелен,
нити превише зрео.
Десетог септембра стигли смо испод Караџице. У место Боро
Поље наиђосмо на једног малог дечака, који је чувао говеда. Миша
Поповић наш бивши начелник Штаба, није имао ни косе, ни браде, а
како је служио у Ђевђелији то је добро знао македонски језик, па се
јави овом дечаку и пита га како се зове? Томислав Цветков, одговори
му дечак. Миша га пита да ли има мало хлеба, а дечак му одговори да
нема. А имаш ли брашна?, пита га Миша. Имам, одговори овај
малишан. А хоћеш ли да ми скуваш качамак? Платићу ти, рече Миша.
Хоћу, одговори му дечак. Миша му даде нешто динара и једно лако
чебе. У разговору му рече да је он партизан и да има друштво. Убрзо,
Миша донесе качамак и једну дрвену кашику. Срећом, качамак је био
сув и кашиком смо га мећали у руке и из њих јели.
Једанаестог септембра дошли смо на Солунску главу. Склоп
македонских планина. Права пустиња. Дванаестог септембра прошли
смо испод ње и огранка Гаљешнице и стигли у близини Бабуне. Ту смо
данили и добро се одморили. Бабуна беше добра планина. На њој смо
тринаестог септембра нашли: Дивљакуше, (дивље крушке од којих
зуби трну) и купине које смо јели заједно са кукурузом; једно на једну
страну устију, а друго на другу. Четрнаестог и Петнаестог септембра
преваљивали смо пут Дренских планина, а шеснаестог дошли смо до
Црне реке. Ту смо наишли на једну њиву са врло тврдим кукурузом,
који ми зовемо: Шуљак. Радојко Добрић нас упита зашто, при поласку
не напунисмо ранчеве нашим дивним метохијским кукурузом, па да
сада има шта јести? Зоби (једи), одговори му један од нас.
Седамнаестог септембра дошли смо на Тиквеш. Ту смо нашли
305
три ниска ораха, која смо обрали. Ораси су добри и хранљиви, но
траже конзумирање воде, а ми је немамо.
Осамнаестог септембра дошли смо до Башове реке, али нам
Буда нареди да са ње не пијемо воде, јер може бити загађена. Идући
поред те реке поново наиђосмо на једну башту паприка. Убрасмо
неколико комада и осетисмо њихову љутину. Један од нас рече како
ови саде само љуту паприку и да видимо да ли у тој башти има
кромпира. Има-рече неко. Дрвеном гранчицом извадисмо неколико
зрна и поједосмо их. Деветнаестог септембра кретали смо се долином
Башове реке, а двадесетог Дашницим.
Двадесетпрвог септембра стигли смо под дно планине Кожух.
Гладни, жедни и уморни, осећали смо се исцрпљеним. Ту беху неке
шљиве: џанарике, како их ми зовемо, али плодова није било. Док
проматра мапу Буда нам рече да би у непосредној близини требао бити
неки кладенац (место где извире вода која не отиче). Брзо смога
пронашли и добро се напили воде хладне као лед. Потом смо се
поново вратили на: Џанарике. У једном моменту зачусмо неки топот.
Буда нас упозори да је ово гранична зона и ми се, у непосредној
близини, раздвојисмо. Топот је долазио све ближе и ближе нама. Када
дође, ми изађосмо испред њега. Коњић стаде као укопан. Не мрда ни
он, ни овај човек. Вукић из бисага извуче један хлеб. Ево хлеба, браћо-
рече Вукић. Сви приђосмо. Бранко из бисага извади још један хлеб.
Буда рече да му не узмемо сав хлеба. Нећемо, има још четири-
одговорисмо му ми. Коњаник из другог бисага извади и један комад
сира и даде нам. Уплашио се да га не убијемо. Питамо га одакле је и
како се зове, али он нам ништа не одговара, нити силази са коњића.
Нем је-каже један од наших. Море, препао се да га не убијемо-каже
други. Буда рече можда је Каракачанин, кад он климну главом
потврђује да јесте. Морамо га задржати бар још два сата, да нас не
открије. Радојко ухвати оно коњче за гриву да би га склонио са пута,
а овај човек, не скидајући се са седла, тресе се од страха. Огњан га
потапша по леђима, а он поче још више да се тресе. Задржали смо га
док је требало, а потом смо га пустили. То је било двадесетдругог
септембра 1946. године.
Пришли смо близу границе и, да би безбедно прешли, чекамо
да падне мрак. Вршимо осматрање терена и анализирамо где између
две карауле да пређемо, тако да будемо ван пушчаног домета. Грчка
караула није имала граничара. Када смо се примакли самом појасу,
306
један граничарски пас нас је намирисао и поче да лаје. Неко од
граничара поче да зове: Ристовићу! Ристовићу! Шаптавим гласом
Вукић нам рече како овде има Срба који хоће да нас испрате. Буда само
ћути и по неки пут нас све по реду погледа.
Када је пао мрак Буда нас пита: ко ће напред? Као по обичају
сви устајемо. Ја реко Бранку: Побратиме, партизани су ти убили оца и
брата, а други је у затвору. Ако ти вечерас погинеш твоја ће се лоза
затрт. Зато, стани иза мене и Вукића. Побратиме, сада промене нема-
одговори ми он и пође први. Ја, Вукић и Буда зањим. Када смо били на
средину граничног појаса један партизан изађе из карауле и угледа нас.
Врати се унутра, а потом изађоше још два партизана. Ми залегосмо
сред појаса, а они поново уђоше унутра. Ми из свег гласа викнусмо:
Напред! Нико није ни метка опалио и ми пређосмо на другу страну
границе, на грчку територију. По преласку честитасмо један другом
нов живот и спас од сигурне смрти.
У једном камењару предахнусмо и одпочесмо разговор о
нашим саборцима како би се и они спасили да су са нама пошли.
Границу смо прошли двадесетдругог септембра 1946. године,
на планини Кожух, на месту Коњски гроб у шуми Море.“343)
Оно што се прво уочава у овом цитату Младена Максимовића,
јесте реченица: Побратиме (односи се на Бранка Михајловића),
партизани су ти убили оца и брата, а други је у затвору. Ако ти вечерас
погинеш твоја ће се лоза затрт. Зато, стани иза мене и Вукића! Ова
реченица је прво у супротности са документима УДБ-е,344) где се тврди
да је Алемпије Лемпо Михајловић ликвидиран 1947. године. Друго,
по доступним документима и казивањима људи који памте та времена,
ни један Лемпов син није убијен од стране нових комунистичких
власти, иако су били затварани и дуго држани под присмотром и
контролом. Раније смо писали да су подаци у документима ОЗН-е и
УДБ-е веома непоуздани, вероватно из разлога што су више пута
преписивани и сређивани.
Међутим, други историчари и хроничари Старог Колашина,
који су писали о овим догађајима, пишу са доста контрадикторности.
Цитирамо Вучину Добрића, који је у ово време био подофицир у
____________
подручја Кососке Митровице, фасцикла бр 91.
307
органима ОЗН-е и УДБ-е, како их он зове: Народна одбрана!
„Због појачане офанзиве четници Будимира Добрића дошли су
у тешку ситуацију, а над јатацима и њиховим пријатељима вршен је
велики терор-пребијање, хапшења и суђења. Немајући могућност за
даљи опстанак у Колашину. Будо одлучује да мора тражити излаз у
бекству за иностранство. Два пута је покушао, с јесени 1946. године,
да пређе границу са 15-20 људи, али није успео.
Под тешким условима презимио је зиму на простору Брњака,
Чечева, Црепуље и Подгора код својих рођака, пријатеља и јатака.
После два неуспела покушаја преласка границе, Будо се послужио
лукавством. Поделио је људство у две групе. Написао је обема групама
писмо истог садржаја, за начелника ОЗН-е за Косово и Метохију, с
циљем да она група која успе да пређе границу пошаље писмо
надлежним, да су прешли границу и налазе се у Албанији. Трик је
успео. Једна мања група успела је октобра 1946. године да пређе
границу, а друга група са Будом није успела. Добивши Будово писмо
од групе која је прешла границу, умањио је потеру ОЗН-е за
четницима. Тако је група од 10 до 15 људи са Будом остала да презими
зиму 1946/1947. године код својих јатака, рођака и пријатеља на
простору Брњака, Чечева и Црепуље. У пролеће 1947. године, Будо је
покушао са групом да пређе на Копаоник или Голију, преко Рогозне, да
би се повезао са четницима који су се у то време кретали на том
простору, али није успео. Вратили су се у Брњак, а затим дошли код
Миладина Утвића у Калудру. Пошто су вечерали, ноћу их је Миладин
Мијачић испратио за Метохију. Преко везе стигли су у Ђураковац код
познате и многољудне католичке породице Гегића. У тој кући
задржали су се неки дан, док су испитали терен одласка до границе.
Гегићи су их испратили преко Метохије све до близу албанско-грчке
границе. У Грчку су прешли априла 1947. године.
У групи са Будом су били Радојко Добрић, звани Баљко из
Брњака, Вукић Дурутовић из Загуља, Бранко Михајловић из
Доброшевине, Света Поповић из Косовске Митровице, Огњен
Јаковљевић из Брњака, Миладин Миладиновић из Истока и други.“345)
Напоменућемо само то: Да је Вучина Добрић од два човека
направио једног, Светислав Света Виријевић из села Ранчића и
Миодраг Миша Поповић из Косовске Митровице су били борци
____________
308
Другог косовског четничког корпуса и пошли су са Будом за Грчку,
док име Света Поповић није познато. Такође Миладин Миладиновић
је вероватно Младен Максимовић, пошто се особа са тим именом није
скривала у Старом Колашину, после доласка комуниста на власт. У
Метохијском подгору скривао се Миладин Љушић, који ће се после
одласка Буда Добрића за Грчку, предао новим комунистичким
властима и одлежао дужу временску казну, а потом живео у Истоку.346)
Такође, тадашња тромеђа Југославије, Грчке и Албаније
налазила се на Преспанском језеру, што је удаљено од Метохије више
стотина километара, па је мала вероватноћа, да је породица Гегић
испратила групу Буда Добрића до близу албанско-грчке границе!
И Миломир Ј. Добрић у својој књизи пише о групи капетана
Будимира Буде Добрића:
„У лето 1946. године Будо Добрић са својом групом од девет
сабораца, након месец (дана) путовања, успео је да се пребаци у Грчку,
а 1948. године, уз велике перипетије и муке, одселио се у Канадском
граду Виндсору, где је живео, радио и умро једанаестог маја 1994.
године, У емиграцији је остао неутралан, не прикључивши се ни
једном тамошњем четничком удружењу, Косте Пећанца, или Драже
Михаиловића.“347)
Као закључак свих писања о бекству капетана Будимира Буде
Добрића и његове групе из Старог Колашина за Грчку, сматрамо да, и
поред одређених непоузданости, најпоузданије је писање Младена
Максимовића, који је био учесник тог пута. Тешко је прихватити
писање Вучине Добрића, да су путовали марта и априла 1947. године,
јер су у то време Шарпланина и други врхови у Македонији били под
снегом и ледом, па би то отежавало кретање, а морали би се и
обилазити у широком луку што би продужавало време пута. Група и
да је могла обезбедити довољно хране, физички није могла понети
артикле за цео пут, а како је било тешко обезбедити храну на путу, а да
не будете откривени од потерних органа нових комунистичких власти,
Максимовић је описао у својој књизи, што смо цитирали. Посебно,
што је, по писању Максимовића, група путовала крајем августа и
почетком септембра, када стиже већина плодова поврћа и воћа у току
године.
____________
346)Подаци: Игор М. Ђурић, Источке приче, преузето са WEB адресе: www.djuricigor.net
347)
309
Ликвидација Алемпија Михајловића и Зарије Радовановића у
документима ОЗН-е и УДБ-е је по многим подацима контрадикторна
и најтеже је утврдити тачан датум ликвидације. Сигурно је да су
обојица ликвидирана на местима где су блокирани од потерних
оделења. По већини података ликвидирани су у зимско време када је
било снега. А као датум ликвидације помињу се три године, од 1945.
до 1947. године.
Зарија Заро Радовановић, је рођен у селу Рујиште, на
југоисточним падинама планине Рогозне око 1900. године. По
подацима његових потомака, ова година је уписана на спомен плочи
која је подигнута на Малом Звечану. Завршио је Школу за резервне
официре Војске Краљевине Југославије. Живео је у свом родном селу
и бавио се земљорадњом, Нема података да се прикључио четничким
одредима Војводе Косте Миловановића Пећанца. Од формирања
Митровачке четничке бригаде, ставио се на располагање Организацији
пуковника Драже Михаиловић, да би 1944. године постао и командант
бригаде. По формирању Митровачке и Колашинске бригаде, Заро
Радовановић и Лемпо Михајловић били су распоређени у различитим
бригадама. По сведочењу Вучине Добрић, негде у пролеће 1943.
године, Лемпо, због неког ситног неспоразума са командантом
Колашинске четничке бригаде, долази у сукоб са Будом Добрићем,
напушта Колашинску бригаду и прикључује Митровачкој четничкој
бригади и до краја рата, а и после рата, биће саборац и пријатељ Зара
Радовановића.
Да их народ, данашње општине Звечан, памти и описује као
пар неусташивих предводника Срба у завршним борбама за
ослобођење севера Косова и Метохије, потврђују сећања Зарије
Миљковића, рођеног 1930. године у селу Јошевик, који ја тада
припадао општини Бањска:
„Крајем новембра 1944. Године, последње су се повлачиле
заштитне трупе немачке војске. Немци су коњском запрегом вукли
топове. Било их је око 500-600 војника. То је била последња немачка
јединица која је одступала кроз наш крај. Дошли су из правца Скопља,
Митровице, а отишли у правцу Бањске, са намером да што пре преко
Рогозне и Пазара пређу у Босну, али су код Каменичке реке погрешили
пут и пошли десно, уз: Грабовити брег. Уместо да стигну у Бањску
изашли су на Кулу. Погрешио је њихов вођа који је читао мапе. На
Кули су испревртали топове и имали велике проблеме, али су успели
310
да се врате након петнаест дана. Други, већи део јединице их је чекао,
ту, где су погрешно скренули са главнога пута. Видевши ту немачку
војску како се улогорила, народ је побегао да не би био у попришту
борбе.
Кад су се поново сјединили наставили су преко Рогозне. Кад је
та немачка војска пролазила Рогозном, ја сам био у Паруцама, где нас
је мајка одвела у бежанију. Свуда су мирно прошли, док нису дошли
на Рудине, где су им четници поставили заседе. Код Грижана се повела
борба. Ту су четнички команданти били Заро (Зарија Радовановић) и
Лемпо (Алемпије Михајловић), а напали су их да би показали како су
и они ратовали са Немцима. У тој борби је погинуо Војо Петровић из
Јошевика и још неколико четника. Милија Цветнић је са својим
четницима учествовао у тим борбама, али је потајно одржавао везу и
са партизанима, па им је са својом бригадом у повољном моменту
приступио.“348)
Ово Миљковићево сведочење даје нека нова светла на
дешавања у том времену. Наиме, комунистичка историја тврди: да су
на Рогозни, четници Другог косовског корпуса водили само једну
борбу са Немцима. Међутим, Миљковић сведочи: Милија ветнић је са
својим четницима учествовао у тим борбама, што значи да је било
више борби, што смо већ описали са аргументима.
Али Миљковић греши у тврдњи да је Милија Цветнић
учествовао, са својим људством у овим борбама. Милија Цветнић и
део људства другог батаљона Колашинске четничке бригаде,
партизанима се прикључио у току августа на планини Рогозни, прешао
са Ибарским партизанским одредом на Копаоник и до ослобођења није
прелазио Ибар. Тек после ослобођења Новог Пазара, други батаљон
одреда, са командантом Милијом Цветнићем, ће према Митровици
кренути вијенцем Рогозне и том приликом без борбе заробити деш
штаба и приштабских јединица Другог косовског четничког корпуса.
„У селу Вукосављевићима, двадесетчетвртог августа Одред,
(мисли се на: Ибарски партизански одред), је одржао збор на коме су
окупљеном народу говорили Миладин Радуловић, Предраг Ђурић и
Милија Цветнић. Сутрадан је, на брду изнад Прагова, између
Вукосављевића, Златара и Драиновића званично формиран други
батаљон у који је ушло људство из Ибарског Колашина и из четничке
____________
311
Колашинске бригаде које је, у међувремену, отказало послушност
њеном команданту Будимиру Добрићу. Батаљон је имао 120 бораца,
већином наоружаних, и распоређених у три чете. Иако је мањи број
бораца био без оружја, новоформирани батаљон је војнички одмах био
спреман за акцију.“349)
Милија Цветнић је био командант овог батаљона од оснивања
до формирања Шесте косовскометохијске НОО бригаде тринаестог
децембра 1944. године. Треба напоменути да се у времену формирања
овог батаљона, поручник Будо Добрић, са већином људства налазио у
саставу Другог косовског четничког корпуса у Расини, где себорио са
партизанима, па му Милија Цветнић и његови борци нису директно
отказали послушност, него су погазили своју четничку заклетву и
укључили се у пролетерску револуцију и постати одговорни за
проливену србску крв, многих њихових дојучерашњих сабораца и
србских предводника. Овај батаљон је ухапсио и попа Радула
Божовића, за кога Вучина Добрић тврди да је био: душа, Старог
Колашина за време Другог светског рата.
Ако за годину ликвидације Зара Радовановића и Лемпа
Михајловића, узмемо да су релевантна сведочења Младена
Максимовића, који Зара Радовановића у својој књизи не помиње, а за
Лепма Михајловића тврди да су га комунисти стрељали, онда следи
закључак: да су ликвидирани у току зиме 1945. на 1946. годину! На
име, у току зиме 44/45. потере за четницима у отментиштву нису биле
интезивне, пошто су нове комунистичке власти и њихове потерне
јединице биле заузете сламањем котрареволуције, са којом су
Шиптари започели још децембра 1944. године, а најжешће борбе су
вођене у марту 1945. године. После тога су горе и планине олистале и
потере су биле теже, пошто су четници имали више могућности за
скривање. Међутим, зима 45/46. је била дуга и хладна, о чему Младен
Максимовић, сведочи:
„Како је та земуница била од камена , унутра је било као у
фрижидеру. Ватру нисмо смели да ложимо чак ни у дане када је дрвеће
пуцало од мраза.“350) Наиме, старији Колашинци тврде, да дрвеће,
претежно букве, пуцају на мразу када је температура тридесет и више
____________
349) Бранислав Божовић, др Хакиф Бајрами, Милутин Фолић-Милорад Вавић, Партизански
одреди, Копаонички, Шаљски, Ибарски, Војноиздавачки завод Београд 1981. стр.454.
312
испод нуле. У то време клима је на овим просторима била оштрија и
често се дешавало да тепмература падне испод тридесет степени.
Капетан Зарија Заро Радовановић, са Драгомиром Мићовићем
из села Јошанице скривао се на простору рудника олова и цинка
Црнац, од планине Кукавица до венца Медојевац. Један од јатака био
им је и Филимон из Јошанице. Њихова земуница је откривена по
траговима Филомона који су остали у снегу, вероватно крајем зиме
1946. године. Потерна јединица их је опколила и ликвидирала у
близини земунице.
Пошто је било снега, ставили су их на саонике са волујском
запрегом и кренули путем низ Јошаничку реку, према Ибру и селу
Сочаници. У селу Поповцу, једна старица је доста храбро истрчала
пред колону и зауставила саонице. Док су се борци потерне јединице
зачућено гледали, она им је рекла:
– Децо, мој син је у партизанима и има чин капетана! Али
кумство је свето и ја се морам опростити од мог кума!
Наиме, Заро Радовановић је 1943. године, на свадби тог њеног
сина, сада капетана, био венчани кум. У Србском народу постоје три
кумства: кум на крштењу, кум на резању косице и кум на венчању.
У овом случају се радило о породици Виријевић из
колашинског села Зечевићи, која је између два светска рата била
одселила у Метохију, у Пећки срез. После Априлског рата, породица
је из Метохије избегла у село Поповце код родбине.
Старица је лепо, мртвом Зарији Радовановићу, наместила дугу
косу и браду, и пољубила у чело и рекла борцима да могу наставити
пут. По неким сведочењима, тела су одвучена до Лепосавића, где су
била јавно изложена. А потом закопана у песак на левој обали Ибра,
где се данас налази фудбалски стадион. Једно време су са стражом
обезбеђивана, потом је надошли Ибар, од пролећних киша и топљења
снега, однео гробове са деловима тела. Овај поступак су комунисти
примењивали на целом простору Југославије. Вероватно да је на овај
начин нестало и тело ђенерала Драже Михаиловића. И неки
познаници и пријатељи из Бања Луке су ми сведочила да су и њихови
преци, на овај начин нестали у реци Врбас.
Пошто је ОЗН-а, по максими: ОЗН-а све дозна, знала за кума
капетана Виријевића, који ће напредовати до пуковника, убедила га је
да свом куму, Зарији Радовановићу, напише писмо, где га позива на
предају и да му нове комунистичке власти гарнтују живот. У народу је
313
остало сећање, да му је Зарија Радовановић, непознато на који начин
и којим каналима, одговорио:
– Кумче, ако те ухватим са задовољством ћу те заклати! А ако
ви мене ухватите чините шта вам је воља! И заиста, Зарија Заро
Радовановић, прослављени борац и командант Митровачке четничке
бригаде, није хтео жив у комунистичке руке и погинуо је у
неравноправној борби са потерном јединицом.
Алемпије Михајловић је по завршетку рата, такође, отишао у
одметништво. У одметништву је био и његов син Бранко Михајловић,
који ће са Будом Добрићем успети да се пробије до Грчке и оде у
емиграцију у Канаду. С ким је Алемпије четовао до 1946. године није
познато, али се тада примењивало правило да блиски рођаци не буду
у истој тројци, да би у случају ликвидације један преживео. По
подацима у Картону Регистра жртава комисије за тајне гробнице
убијених после дванаестог септембра 1944. године, Лемпо је био 1890.
годиште. Његова родбина и наследници тврде да је био неколико
година старији. Како је дошло до тога да Лемпу промрзну ноге и
изгуби моћ кретања није познато, али је познато да га је потерна
јединица, опколила у његовој плевњи, у селу Доброшевина и да је
више од пола сата пуцала у плевњу из свог расположивог оружја. Ни
мртвом Лемпу нису смели прићи, па су терали његову родбину и
присутне сељане да уђу у плевњу и увере се да је Алемпије Лемпо
Михајловић, заиста мртав! Најмлађи Лемпов син је пренео свом
наследнуку, да је у том догађају видео свог оца, како је готово
непокретан и рањен, успео да се на супротну страну од улазних врата,
извуче из плевње пузећи и да су му поред ногу биле промрзле и руке.
После тога комунисти су однели тело Алемпија Лемпа Михајловић и
до дана данашњег не зна се где му је гроб, а ускраћено му је право на
надгробни споменик и ВЕЧАН ПОМЕН!
У овом тексту дат је акценат на страдале становнике Старог
Колашина, али је био и велики број оних који су хапшени,
малтретирани, лежали под тортуром више година затвора, и од тих
последица умирали одмах по напуштању затвора. О двојици Добрића
из породице која је, вероватно, највише страдала од комуниста,
сведочење је оставио Вучина Добрић:
„Добривоје Добрић био је брат Јордана Добрића, главног
Будовог пратиоца и саветника, за све време рата. Пошто је Јордан
рањен 1944. године, лечио се у Београду, а када је прездравио, ухваћен
314
је и осуђен 1946. године на 16 година затвора. Издржао је 14 година.
Добривоје је као млад ступио у четнике код Буда на место свог брата
Јордана, после ослобођења. Знајући да га суд не може теретити ни за
каква дела, Будо га је свесно оставио да се врати својој породици.
Међутим, када се предао, ухваћен је и претучен од стране ОЗН-е. Иако
је имао тешких последица, послат је одмах у ЈНА на одслужење, где
је од тешких последица пребијања и умро, (1974. године).“351)
***
Ово поглавље ћемо завршилити ликвидацијом последњих
четника на простору Старог Колашина. Били су то предратни србски
домаћини, велики пријатељи, који су се међу првима придружили
четничком покрету: Голуб Томашевић, Војвода Дренички из села Бања
и наредник Давид Утвић из села Мала Калудра. Постоје подаци да је
родом и из села Загуље. Давид Утвић се од првог дана организоване
борбе за одбрану Старог Колашина ставио под команду Тодора
Добрића, где је до краја рата вршио дужност четовође. Ово потврђује
и писање Вучине Добрића: После формирања Колашинског одреда,
Војвода Тодор Добрић пошао је на Рогозну са педесет људи, мдеђу
којима је био Трајко Дурутовић, Давид Утвић, Доле Ђусић, Вуксо
Бојовић, Сталета Луковић, Голуб Станић, Милисав Леповић, Недељко
Добрић, Радојко Добрић, Заро из Пероша (Кељевић), Јарго Јеремић,
Милија Добрић, Бранко Милић, Јеврем Јаковљевић...
Да је Давид Утвић, под Тодоровом командом, учествовао и у
борбама у Ибарској долини и нападима на Нови Пазар, као и у одбрани
Рашке, сведочи писање младог историчара Милутина Живковића:
“Четири дана касније, (петнаестог септембра 1941. године), дошло је
до новог инцидента. Четовођа Давид Утвић је писао да су жандарми
(шиптарска жандармерија), опет напали Лепосавић. И овога пута Срби
су успели да се одбране, У овим борбама је међутим, убијен
председник општине Лепосавић са целом породицом, а једна девојка
је силована и отета.“352)
Давид Утвић одликовао се храброшћу, иницијативом и
ауторитетом међу људима којима је командовао. Посебно се истакао у
____________
315
акцији одбране становништва Брњака, где је био рањен заједно са
својим братанцем Савом Утвићем. По расформирању Другог
косовског четничког корпуса са делом људства отишао је у илегалу и
четовао успешно до 1947. године. Да је ликвидиран те године
потврђује картон Регистра жртава Комисије за тајне гробнице
убијених после 12. септембра 1944. године.353)
Ово потврђује у својој књизи и Младен Максимовић, који у
припремама за полазак за Грчку пише: Другу ноћ разговор сам обавио
и са Давидом Утвићем, који изрази оптимизам да се овако стање мора
променити и да оно не може још дуго потрајат!354)
Ликвидиран је заједно са Голубом Томашевићем, Војводом
Дреничким, испред пећине код места Мелаје, на Беле покладе 1947.
године. Беле покладе падају у последњу недељу пред велики Ускршњи
пост. Те године 1947. Беле покладе су биле 23. фебруара.
____________
351)Подаци на WEB адреси: www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs
316
IV.
СТРАДАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА У ШТАВИЧКОМ И
ДЕЖЕВСКОМ СРЕЗУ У СЕЛИМА КОЈА ГЕОГРАФСКИ
ПРИПАДАЈУ СТАРОМ КОЛАШИНУ
Страдање Србског народа у селима, која смо побројали у тези

о дефинисању области Старог-Ибарског Колашина, обрадићемо
хронолошки у току Другог светског рата, без сачињавања
појединачног списка свих страдалих Срба. Изузетак су оне породице
за које се поуздано зна и постоје потребни подаци, да су се између два
светска рата, преселиле у села Штавичког среза, најчешће из Брњака
и Оклаца. То су породице: Добрићи, Јеремићи, Јаковљевићи и други.
Страдали чланови ових породица убачени су у јединствени Списак
страдалих становника Старог Колашина, данашња општина Зубин
Поток.
1.- Страдање села Штавичког среза

Као и Стари Колашин, тако и Штавички срез са среским
местом није посебно окупиран у току Априлског рата. Пре Другог
светског рата, Штавички срез се налазио у саставу Зетске бановине.
После коначне поделе између Немаца и Италијана, Штавички срез ће,
као једини срез из области Санџака припасти италијанској
окупационој зони. Штавички срез „је дуго времена био без
окупационе војске, тако да је у њему дошло до прогона православног
становништва у већој размери, слично оном на Метохији и Косову.
Промена југословенских власти у Штавичком срезу ишла је паралелно
са истим процесом у суседним срезовима. На постављање нове власти,
као и на целокупна дешавања у срезу до доласка Италијана, утицала
је група Албанаца и муслимана из Новог Пазара окупљена око Аћифа
Бљуте. Она је деловала преко његовог политичког и пословног
партнера из предратног периода, трговца Арифа Торбића. Поред њега,
Хађиахметовић је имао као своје људе и председнике Делимеђске и
Суводолске општине. Џафер Дева је такође, имао удела у
организовању нове власти у Тутину.
На водећа места су доведени Албанци са Косова и Метохије,
док су остатак управе чинили локални муслимани. Свим
317
православцима је отказана служба. Начелник среза постао је Мустафа
Али Прешева пореклом из Косовске Митровице, а његов заменик
Ариф Торбић. За председника башкије (градске општине) именован је
Фехим Хамзагић. Промењени су и сви остали председници општина
у срезу, без обзира на верско-етнички однос становништва у њима. За
потпрефекта у Рожају је истовремено постављен Адем Куртагић. Део
професионалних жандарма који су преузели полицијску службу,
дошао је из Албаније. Међу њима је био и командант Синан Паљевац.
Људство је носило униформе југословенске жандармерије, осим што
је на главама носило ћулафе са знаком козе. Када су у Штавички срез
стигле италијанске власти, са њима је била и краљевска карабињерија.
Она је распоређена у све постаје, али су албански жандарми остали у
служби.“1)
Овај вод краљевске жандармерије припадао је Четвртом
батаљону карабињера и био је распоређен у жандармериским
станицама у: Тутину, Српском Мојстиру, Црквинама, Рибарићу,
Островици, Сувом Долу и Жирчу.
О успостављању власти у италијанској окупационој зони, у
својој књизи пишу Б. Божовић и М. Вавић. Италијани су имали своју
комбинацију за владање у овом крају па су срезове Штавицу и Плав из
Црне горе припојили округу Пећ, односно по италијанском:
префектури Пећ. „Квинслишка власт у италијанском окупационом
подручју Косова и Метохије, укључном у састав: Велике Албаније,
такође је брзо успостављена и била је организована по угледу на власт
у Албнији. До августа 1941. образоване су префектуре (окрузи) у
Призрену и Приштини, а септембра и у Пећи... Пећку префектуру
сачињавале су ненпрефектуре у: Србици, Истоку, Тутину и Плаву (који
се налазио у Црној Гори) и 26 општина... У седиштима префектура
нису постојале ненпрефектуре, већ је послове из њиховог делогруга
обављала постојећа префектура.
Префектуре су биле потчињене Министарству унутрашњих
послова албанске владе, а префекте који су били на њиховом челу,
постављао је декретом министар унутрашњих послова. Оне су биле
највиша власт на свом подручју и биле су им подређене пореске
управе, судови, војни одсеци, школе и остале државне институције у
округу. Најважнија службеничка места били су инспектори општина,
____________
Филозовском факултету у Београду, 2017. године, стр. 100-101.
318
који су контролисали рад и одобравали општинске буџете, и први
секретари префектура, који су водили све поверљиве послове.
Осталом администрацијом руководио је други секретар префектуре.
Остало особље бавило се административним пословима и спроводило
је задатке које су им одређивали префекти, инспектори општина и
секретари.“2)
Из овог цитата се може закључити, да је до капитулације
Италије 1943. године Тутин и већи део Ибарског Колашина био под
управом албанске владе у Тирани, а Нови Пазар и мањи део Ибарског
Колашина под управом владе генерала Милана Недића у Београду.
И од првих дана, после Априлског рата, када је сва власт дата
Шиптарима и Бошњацима, кренуо је њихов зулум и терор над
малобројним Србским народом у Штавичком срезу. Иако су Нови
Пазар и Тутин били у две различите окупационе зоне, вође и прваци
ових срезова су тесно сарађивали и били уједињени у злочинима
према Србима. Шиптарска и бошњачка жандармерија, прво је кренула
у ноћне акције, где је под заштитом мрака, вршила паљевине стогова
сена и сламе, плевњи, помоћних објеката и крађу стоке и покретне
имовине. Жандрами су се ноћу прикрадали, првенствено, усамљеним
србским кућама, и отварали плотунску паљбу на србске домове, ако
би било узвратне паљбе, они су бацали бомбе у дворишта и кућне
просторије. После одређеног периода, не више од петнаест дана,
жандармерија је по дању почела да блокира србска села и насеља, и
под изговором да траже скривено наоружање, почела са претресом
србких кућа. Били су посебно осиони и бахати према Србима,
пребијајући мушкарце и пљачкајући покретну имовину. Потом су
почели, из разноразних разлога да хапсе Србе, које су одводиле у своје
станице, где су их неколико дана пребијали и злостављали, а потом их
терели да јаве својој породици да скупе и донесу потребан новац за
њихово ослобађање.
У Штавичком срезу било је веома мало насељеничких
породица. Да би изнашли изговор за протеривање и убијање Срба,
муслиманска жандармерија је међу првима напала србске породице,
које су између два рата легално купиле земљу и населиле се у
Ибарским селима Штавичког среза. Међу првима избор је пао на
угледног домаћина породице Јеремић, Савотија Јеремића, који је
____________
319
живео у насељу Рибарићу и у више мандата био председник општине
Рибарић. „Муслимански жандари из Новог Пазара, ухватили су у јулу,
(1941.године), Савотија и Димитрија Јеремића у рибарићкој општини,
(територија Штавичког среза). Повели су их уз Јабланичку реку за
Нови Пазар. Димитрије је успео да побегне пошто није био добро
чуван, а уједно и није био толико познат да би морали пошто-пото да
га одведу за Нови Пазар. На Савотија су строго мотрили. Био је везан
и успели су да га одведу до Новог Пазара. Савотије је био познат, не
само у Колашину него и у Штавичком срезу, као добар Србин. Снажан,
мудар и храбар, дуго је био председник рибарићке општине. Будући да
је запажен као такав, муслимани су тежили да га ликвидирају, јер им
је сваки добар Србин сметао у њиховим злим намерама. Савотије је
завршио у затвору у овом Пазару. Тамо је доживео све могуће муке,
чак су га натерали да поједе пола килограма соли. На крају, судили су
му и по њиховом закону осудише га на смрт вешањем. Пресуда је
извршена у Новом Пазару, на месту званом Аџе... То је била прва јавна
српска жртва у Новом Пазару. Од извршења пресуде Савотију
Јеремићу, појачан је терор од стране Муслимана на Србе у
Новопазарском и Штавичком срезу. Тај притисак и терор, нарочито се
спроводио у пограничним селима, у Старчевићима, Јабланици,
Језгровићу и Струмцима. Из Јабланице се одмах иселило седам
породица Јаковљевића и Јеремића, а из Језгровића породица Јефта
Добрића. Ове породице су у овим селима купиле имања после Првог
светског рата.“3)
Услед муслиманског зулума и терора, Срби из Штавичког среза
били су принуђени да напуштају своја огњишта и имања и да беже
према Србији и србским селима. Већина је преко Пештерске
висоравни бежали према Голији и даље Ибарском долином и преко
Копаоника, дубље у Недићеву Србију. Срби који су живели у селима
низводно од Рибарића, са једне и друге стране реке Ибар, бежали су
низ Ибар, до првих србских села, а потом јужним падинама планине
Рогозне, прелазили на планински венац на југоисточној страни и
стизали у Ибарску долину.
У коку месеца јуна и јула 1941. године, муслиманска
жандармерија, напада Србе у селима низводно од насеља Рибариће,
Прво у току месеца јуна, пронађен је мртав Милован Ратковић,
____________
320
предратни манипулант фирме Треска, која је у Косовској Митровици
откупљивала грађу, коју су Бошњаци Штавичког среза, сплаварењем
допремали у Митровицу. Ратковић је и у лето 1941. године био заузет
овим пословима. Наравно, да убица Милована Ратковића никада није
пронађен. Иток месеца нападнут је и Источни-Српски Мојстир и
поред великог терора и злостављања становништва, срећом србских
жртава није било.
„Почетком јула Синан Паљевац је са 43 жандарма упао у
православни део насеља у Сувом Долу и три дана под образложењем
разоружања становништва, спроводио саслушања, батинања и плачку.
Истраге су спровођене у згради општине, где су Срби везивани
ланцима и тако тучени. Неки су се спашавали куповином оружја од
жандарма и онда предајом истог. Током јула су убијени и изасланици
Косте Пећанца: Драгомир Кујевић и Радомир Церовић. Они су
ликвидирани у село Попе. Ове смртне случајеве су пратила убиства
Арсенија Марашевића из Српског Мојстира, Трајка Добрића из
Језгровице (не постоји село са овим именом, вероватно се ради о селу
Језгровиће), и Миљојке Јеремић из Јабланице.“4)
Срби који су из села: Језгровиће, Јабланица, Струмце, Источни
Мојстир, Келепоље, Пероше друга, имали су добру сарадњу са браћом
Добрићем: Тодором који је од првог дана био командант Колашинског
четничког одреда и Јефтом, кога је рат затекао на положају
председника Беримске општине и који је живео у селу Језгровиће на
територији Штавичког среза, Један део ових пребеглих Срба био је
укључен у састав Тодоровог одреда, док се други део прикључивао у
случају великих напада Арнаута и Бошњака. Посебно су предњачили
угледни србски домаћини из Источног Мојстира. Тодор Ћукић,
Никодин Пантовић, Тома Марешевић, Рајко Вранић, Симо Пантовић,
Александар Чукић, Ратко Бојовић, Данило Ђиновић, Божо Мијовић и
други били су од првог дана припадници Колашинског четничког
одреда, а касније и Колашинске четничке бригаде. За време Краљевине
Југославије, између два светска рата, у Старом Колашину и Штавици,
многи србски домаћини покумили су се са угледним представницима
муслиманских породица. Тако се породица Добрић покумила са
Џековићима из Западног Мојстира, кога су Срби у то време називали:
Турски Мојстир.
____________
321
Током прве паљевине Старог Колашина већина ових Срба из
Штавичког среза, морала је заједно са Колашинцима, да пребегне
преко Рогозне у Ибарску долину, где су се неки задржали, а неки су
продужили даље. Тодор као командант одреда, био је свестан да се са
људством и наоружањем које има не може супростваити огромној сили
вулнетара, жандармерије и муслиманске полиције која је кренула у
фронтални напад на Колашин и људство одреда је организовао да
људима помогну повлачење са што мање жртава. Цитирамо писање и
сећање Миломира Добрића, Тодоровог братанца:
„У току ове паљевине, а нарочито у првим данима после ње,
разбежале су се многе породице из Колашина, међу којима и
вишечлана породица Тодора и Јевта. У поподневном делу дана пролаза
непријатеља кроз Оклаце, Тодор је успео да обезбеди два наоружана
Бошњака из суседног села Старчевиће као стражаре за чување
оклачких породица и породица његових ближних засеока. Тако су све
ове породице по Тодоровом наређењу, ноћевали у великом, травнатом
и по мало стрмом дворишту комшије Мијата Добрића, који камп су
чували бошњачки чувари из Старчевића.
У току друге ноћи, после вероватно првог сна, настало је
буђење за оне које је одредио Тодор и његова дружина за одлазак у
пограничне регионе Колашина код својих пријатеља и кумова, са
статусом избеглице. Тодор и његова дружина формирале су групе од
по три члана из сваке породице, млађе особе: дечаци, девојке и снахе,
одредивши која ће група у које село и код којих пријатеља да буде у
госте. Тодорови наоружани људи у току те исте ноћи отпратили су нас
по групама до села Бања помогнувши нам да прегазимо Ибар. Тек тада
је скоро свануло. Ја сам био у групи са старијом сестром Даницом и
сестром од стрица Андреје, зване Разуменка, која је 1945. године умрла
у новопазарској болници. За наредних месец и по дана наше
путешествије, са краћим задржавањем, било је у ова села: Дедилово,
Јошаница, Рајетиће, Отес, Турски Мојстир код кума Барла Џековића и
то са највећим делом своје крупне стоке, затим у села Горњи
Јесеновик, Чечево и Резала, а остали су били у другим селима.“5)
После Прве паљевине Старог Колашина и протеривања великог
броја Срба из простора Старог Колашина, у току 1942. и 1943. године,
настало је релативно затишје, без великих догађаја и ситуација у
____________
Краљево, 2011. године, стр. 63-64.
322
Ибарским селима Штавичког среза је постала мирнија и
подношљивија за преостале Србе. Ово се десило из два разлога. Прво:
велики број Срба је већ био протеран, па је вероватноћа могућности
великих прогона и терора била мања. Друго: Немци и Италијани су
увидели да су Шиптари и Бошњаци претерали у злочинима према
Србском народу у области Старог Колашина. Немци су овај простор
сматрали уништеним и празним. Ради побољшања ситуације на
терену, шиптарској и муслиманској власти скренута је пажња и дате
одређене инструкције да се са злочинима према Србима престане.
Што се тиче муслиманских злочина у Штавичком срезу, већина
историчара која је писала о овој теми слаже се, да су они доста мањи
у односу на арнаутске злочине у Старом Колашину и Метохијском
Подгору, из два разлога:
-У простору Штавице, број насељеничких породица је био
веома мали и на укупан број Бошњака готово занемарљив. И оне
породице које су се населиле у овај срез између два светска рата нису
биле класичне колонизоване породице, које је населила држава, него
су биле породице из суседних срезова, које су сопственим средствима
купиле имање и почеле на њима да живе.
-Број Срба у Штавици је био несразмерно мали у односу на
број Бошњака и због ове пропорције, и старих пријатељства и кумства,
Бошњаци, који су знали да су у већини били Срби који су примили
ислам, нису нападали Србе староседеоце који су били концентрисани
у неколико села.
Почетком 1942. године, Срби из Штавичког среза, тражили су
од италијанских власти да се формира: наоружана српска полиција за
заштиту Срба. Италијани су овај предлог одбили, и Срби су били
принуђени да узимају: чуваре Муслимане, углавном своје комшије из
села или суседног села. Ови унајмљени чувари-заштитници су
формално штитили хришћане од напада пљачкаша, док су у ствари у
већини случајева, они чували србски живаљ од њих самих, пошто су
у већини били припадници: бошњачких банди. Свако православно
село је имало између 10 и 50 унајмљених чувара, док су богатији Срби
имали и по неколико личних чувара. Један заштитник је плаћан од 4-
7 албанских наполеондора месечно, од којих је сваки вредео по 1.000
динара.6)
____________
6) Подаци: Архив Србије, Архива БИА, Муслиманске банде Тутин, фасцикла бр. 6.
323
Како пишу Б. Божовић и М. Вавић, куповина пушке од
жандарма, која је многим Србима спашавала живот, била је метода која
је често примењивана у италијанској окупациној зони. „Примењиван
је и један оригиналан начин пљачке у свим срезовима под
италијанском управом, а трајао је до средине 1944. године. Када би
претукли човека, показали би му једну пушку и понудили да је купи.
Цена је била изузетно висока, најчешће 50, али се кретала и до 100
наполеона. Чим би примили новац, одлазили су даље, односећи пушку.
На тај начин, једна те иста пушка, продавала се безброј пута, не само
у једном, већ у десетинама села.“7)
Шиптари и Бошњаци су у свом терору према Србском народу,
примењивали још један специфичан вид ратног злочина, а то је
отимање младих жена и девојака свих узраста. Већ смо у поглављу:
Други светски рат у Старом Колашину, детаљно писали о овој теми и
цитирали, на основу података Милутина Д. Живковића, које су девојке
киднаповане из Штавичког среза. Такође смо напоменули да је по
завршетку Другог светског рата, један део ових киднапованих девојака
одбијао да се врати својим породицама.
О злочинима над Србским народом писао је и пензионисани
владика Атанасије Јевтић:
„Према исказу трију сведока из села Митрева, општине
тутинске, среза штавинског, Савића Вукајла, Миливоја и Анта,
прилике су тамо изгледале овако: Капитулацију југословенске војске
дочекали смо сви у селу Митреву. Митрево броји око 1.000 домова, од
којих око 400 српских, а остало су арнаутски. Када се југословенска
војска повукла, почела је освета Арнаута по овим селима нашега среза,
па и у нашем селу; масовног убијања није било, него само
појединачног. Колико је нама познато, из наших околних села
погинуло је свега 25 Срба, од којих се сећамо следећих имена: два
брата Радовића, Митар Пантелић и неки Радосав; изгинули су и сви
Јевреји из села Лукавице… У њихову селу није, кажу, било пљачке ни
отмице женскиња, но чули су да је тога било по другим селима, као и
то да је у Мојстиру убијено 20 Срба. Сведоци настављају: Ми смо
мирно живели до 26. фебруара 1944. године, када су Арбанаси из
заседе из пушака убили нашега рођака Драгутиновића. Ми смо се
уплашили да не наставе са убијањем и нас осталих, те кренемо у
____________
324
префектуру (среско начелство), где смо тражили заштиту. Међутим,
префект нас је грубо дочекао и наредио нам да се одмах селимо у
Србију, јер за нас нема живота у нашем селу, и издао нам је објаве за
Србију. По чувењу дознали смо да су у селу Островици, Арнаути
одвели две српске девојке и то кћери Величка Петровића и Милована
Радића. Оне су одведене у арнаутске куће, где и сада живе као
арнаутске жене. Исто тако је одведена, управо отета од својих
родитеља, приликом преласка у Србију, испред саме границе, кћерка
Јевта Сташевића из Дуљеба… Кад смо улазили у Рашку дознали смо
да од наших путника Албанци узимају велике паре у наполеонима за
вагоне које је српска влада стављала на расположење избеглицама. Ми
смо, изгледа, имали среће, јер од нас нико ништа није тражио.“8)
О којој размери терора и злочина над Србским народом у
Штавичком срезу се ради, видимо из анализе Милутина Д. Живковића,
за ратну годину и по ратних збивања.
„Друга фаза политике етничког чишћења, састојала се у
узурпацији или куповини њихових напуштених имања. Земљу су
узимали локални албански и муслимански прваци. Тако је Аћиф
Хаџиахметовић Бљута преко својих накупаца: за багателне цене,
куповао земљишта избеглица: у области Тутина. Исплата је вршена у
Новом Пазару, онима који би се усудили да по новац уопште дођу.
Хаџиахметовић је ову куповину вршио за једну албанску банку, али и
ради сопственог богаћења.
ДКРЗ (Државна комисија за ратне злочине) је такође, утврдила
да је на подручју Тутина убијено најмање 197 лица, од чега су њих 163
били жртве албанско-муслиманских оружаних формација, Италијана
и Немаца, док је 34 лица страдало од четника Косте Пећанца и
припадника Српске државне страже (СДС). При томе је мучено и уз
трајне последице, рањено, пребијено или силовано 623 особе.
Акцијама албанско-муслиманских одреда и Италијана било је
обухваћено њих 560. Спаљено је или потпуно уништено 819 кућа и
других зграда, од чега 666 објеката од стране Албанаца и муслимана,
42 од стране Италијана и Немаца, а остатак су уништили четници. За
време рата опљачкано је 2.301 грло крупне и 5.032 ситне стоке, мада
то вероватно нису коначни подаци. Стога не чуди податак да је СДБ
(Служба државне безбедности) после ослобођења у тутинском крају
____________
8) Јеромонах Атанасије Јефтић, Од Косова до Јадовна-путни записи, Прилог бр. 5. издање
Хришћанска мисао Бероград-Србиње-Ваљево, 2002. године.
325
само за кривично дело убиства, евидентирала 125 лица.“9)
Млади историчар Милутин Д. Живковић, за своју докторску
дисертацију је обишао много архива и института и прикупио велики
број података, али први утисак после читања овог цитата је: да су ово
подаци комунистичке историје. Као прво: комунисти као злочинци се
нигде не помињу, али је Оперативна група дивизија у пролазу преко
Штавичког среза у борбама са муслиманима убила велики број
муслиманске полиције. Такође, у првим данима нове комунистичке
власти, ОЗН-а и њени органи стрељали су један број Срба и
муслимана. Као друго: проценат страдалих лица од четника Косте
Пећанца и СДС-а је превелик, пошто Коста Пећанац у Штавичком
срезу никада није успоставио своју организацију и није постојао
Штавички четнички одред Косте Пећанца. Штавички срез је припадао
италијанској окупационој зони, и СДС је до капитулације Италије био
распоређена само у граничним караулама између Штавичког и
Дежевског среза.
Да у Штавичком срезу није било оружаних србских формација,
порврђује и Милутин Д. Живковић, који у докторату наводи само
оружане формације окупаторске Италије и муслиманске полиције која
се прво огранизовала, пре доласка италијанског окупатора, а потом је
по италијанском одобрењу и под командом присутних италијанских
јединица била организована и снабдевана наоружањем и муницијом.
Организација ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића такође
није постојала у Штавичком срезу, али јесте у суседним срезовима:
Дежевском, Косовско-митровачком, Сјеничком и Бело-пољском.
Јаворски четнички корпус је од избеглих Срба из Штавичког среза
формирао Штавичку бригаду.
„Командант Штавичке бригаде у октобру 1943. године, био је
Владимир Шијачки, који је, неколико месеци после тога погинуо. За
новог команданта Штавичке бригаде именован је потпоручник
Радомир Божовић.“10)
Муслимани Штавичког среза, од јединица ЈВуО, највише су
страдали у две оружане акције и то: Приликом разоружавања
граничних караула између Косовско-митровачког округа и Штавичког
____________
10) Подаци о бригади: Прим.др Павле Милошевић Југословенска војска у Отаџбини 1941-1945,
издање Српска Либерална Странка, Београд 2005. године, стр. 59.
326
среза и приликом Другог напада на Стари Колашин, када су у сарадњи
са Шиптарима, поново хтели да спале комплетан Колашин и протерају
све Србе.
Разоружање караула извршила је Прва дежевска четничка
бригада са командантом, резервним поручником Миладином
Радуловићем. О овој акцији пише Бранко Бошковић, један од првих
историчара који је писао о Другом светском рату у косовско-
митровачком и студеничком срезу. „Првих дана по капитулацији
Италије (осмог септембра 1943. година) Радуловић са Бригадом
разоружава припаднике Српске државне (граничне) страже са око 20
караула на Рогозни, и према Тутину и Дугој Пољани... Са оружјем које
му је тада било на располагању могао је да наоружа преко 500 људи.
Располагао је са прилично машингевера, два тешка митраљеза и 28
пушкомитраљеза.“11)
Карауле на граници према Штавичком срезу биле су претежно
попуњене са муслиманима и пружиле су жестоки отпор четницима
приликом разоружавања. Губитака је било и на једној и на другој
страни, али су муслимани имали неупоредиво веће губитке.
Приликом Другог напада на Стари Колашин у фебруару 1944.
године, прво су напале муслиманске јединице из Штавичког и
Дежевског среза. Локални хроничари и историчари који су писали о
овом нападу, тврде да су прве акције и први напади на србска села,
започели трећег фебруара 1944. године, нападом муслиманске
милиције под командом Бике Дрешевића, Синана Салковића, Фаика
Бахтијаревића и Мула Јакупа с` Вуче, из правца Рибарића, према
србским селима: Оклаце, Драгаљице, Струмце, Драгочево и
Грубетиће.12) Борбе на овом правцу трајале су око четрнаест дана са
променљивом борбеном срећу, али је борбена линија са мањим
одступањем одржавана до седамнаестог фебруара. Шиптари и
Бошњаци су се за овај напад дуго припремали и по неким подацима
вршили су мобилизацију људства за напад у десет срезова.
Свакодневно су на борбену линију довлачили нове и свеже снаге.
Линију да десној страни Ибра бранило је људство Првог
батаљона Колашинске четничке бригаде под командом Тодора
____________
327
Добрића, Војводе Колашинског. Распоред људства је био по следећем:
рејон Мокре Горе, тзв. место Гробови, Павлово брдо, Камник, Честе
букве, манастир Црна Река, Калуђерске Ливаде, Бабићко брдо до Ибра
у Анском пољу, браниће чете из Брњака и Оклаца, под руководством
Недељка Добрића и Јарга Јеремића; Линију на левој обали Ибра
бранила је Команда Колашинске четничке бригаде са приштабским
јединицама, мобилисано људство села са западно-јужних падина
Рогозне и делови Пећке четничке бригаде под командом поручника
Будимира Буде Добрића. Одбрамбена линија је била постављена по
следећем: од ушћа Драгочевске реке, Струмаца, Грубетића до Црног
врха на Рогозни. У свим кризним положајима налазило се 20-50 људи
а на линијама назначених положаја од 100-150 људи, веома слабо
наоружаних у односу на противника.“13)
Губитака је било на обе стране, али су четници који су били
одабрали линије одбране са коришћењем природних објеката и
извршили укопавање имали неупоредиво мање губитке и са малим
померањем линија успели да се одбране и спрече продор
муслиманских јединица даље низ Ибар. О жестоким и одсудним
борбама, говори и податак да су у току четрнаестодвевних напада,
рањени у првој борбеној линији, поручник Будо Добрић командант
бригаде и свештеник Радуле Божовић, начелник Верског оделења
Другог косовског четничког корпуса.
До појачања интезитета терора према Србском народу и нових
страдања већ вишеструко десеткованог србског живља долази после
капитулације Италије, осмог септембра 1943. године. Да ће Италија
капитулирати знало се већ почетком августа те године. Очекивао се
само дан када ће се то званично објавити. Сви учесници ратне драме
на простору Краљевине Југославије су се ужурбано припремали за тај
чин. Немачка је очекивала искрцавање на Јадрану и привлачила велике
снаге ка обали. Такође се припремала за реокупацију италијанске
окупационе зоне. Пошто нису имали довољан број снага покушали су
са великом мобилизацијом Шиптара и Бошњака, укрупњавањем
јединица и давањем многих повластица овим јединицама. Ужурбано
су се припремале и јединице ЈВуО по прецизним наређењима ђенерала
Драже Михаиловића и партизанске јединице под командом Јосипа
Броза Тита. На северу Косова и Метохије, Србски народ је са страхом
____________
13) Подаци о распореду: Вучина Добрић, Стари Колашин у Другом светском рату, издање ЈП
Стари Колашин у Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, стр. 63
328
и зебњом очекивао наредне дане.
Како је протекао део месеца септембра после капитулације
италије у Штавичком срезу, описат ћемо у кратким цртама по
подацима Милутина Д. Живковића:
Капитулацијом Италије, граница Штавичког среза према:
Недићевој Србији, остала је без чувара и надзора. Ка Дежевском и
Сјеничком срезу навалиле су муслиманске снаге из тутинског краја.
Већ првог дана капитулације, муслимански вулнетари са својим
предводницима разоружали део италијанских јединица које су
боравиле у срезу, тако што су им поскидали униформе и голе их
наслагали једне на друге и тако их оставили. После тога муслиманске
јединице су обиле војне магацине наоружања и муниције и опљачкали
и однели све што се могло употребити. Већ деветог септембра
команданти муслиманских јединица сменили су дотадашњу албанску
управу у Тутину. Међутим, после пар дана у Тутин стиже јединица
албанске војске са задатком да успостави нову квинсличку власт.
Одмах је дошло до мањих сукоба и зађевица између пристигле
албанске војске и Бошњака. После пар дана Добровољачка милиција
Тутина (вунетари), стављају се на располагање новој успостављеној
управи и заједно крећу у нове пљачке, протеривање и убијање
преосталог хришћанског становништва широм Штавичког среза.
До тридесетог септембра нападнута су следећа села Штавичког
среза: Јабланица, Српски Мојстир, Жуњевиће (била граница између
Штавичког и Новопазарског среза), Гњила, Долово, Дулебе, Добриње,
Лукавица, Суви До и друга села. При овим нападима погинуло је више
од десет Срба и Србкиња, док је двоје Срба тешко рањено.
При овим муслиманским нападима страдали су: Илија Јеремић
из Јабланице;14) Милутин Ђиновић из Српског Мојстира; Станислава
Ђиновић из Српског Мојстира; Самаило Вранић из Српског Мојстира;
Станија Стојановић из Гњиле; Чедо Мијовић из Добриње; Милосав
Раковић из Лукавице и још три особе чији индентитет није познат.
Тешко су рањени: Нестор Станишић и Радуша Станишић из Долова.
У поменутим нападнутим селима било је пљачке и паљевине.
Ни за један злочин нико није одговарао. За ове злочине, народ је
окривљивао Аћифа Хаџиахметовића и Дацу. На Србе који су због
појачаног терора покушавали да избегну, вршени су препади, са
____________
14) Илија Јеремић је било насељеник из села Брњака, предратне општине Беримске и уведен
је у Списак страдалих.
329
употребом јаких јединица. Између једанаестог и тринаестог септембра
нападнут је православни збег из села Долово и Дулебе. Напад се
одиграо недалеко од Добриња. Том приликом су убијени Јевто
Сташевић и Недељко Сташевић из Дулеба, а рањени Аврем Лековић
и Никодим Зечевић из Долова. Током напада муслимана, збег се
распао, али захваљујући отпору неколико наоружаних сељака, део
цивила је успео да напусти Штавички срез. Из одмазде муслимани су
затим запалили српске куће у селу Гњила и Дулебе, те напали мештане
Српског Мојстира и опљачкали село Лукавице. Тих дана је убијен и
Лабуд Илић, избеглица из Сувог Дола и то на чувању код муслимана
у Ђерекарама.
Највише злочина десило се у Српском Мојстиру, насељу са око
60 кућа, које се налазило недалеко од манастира Црна Река. Локални
Срби су се после првих напада муслимана који су пратили
капитулацију Италије, осигурали тако што су платили још осморицу
муслимана-чувара из јачих племена. То их је коштало додатних 385
златиних наполеона. Добили су и реч њиховог аге Хамдије Хасановића
да су им живото сигурни и да не морају да се селе. Наредни догађаји
ће показати супротно. Група муслимана напала је крајен септембра
још једном. Том приликом су код својих кућа страдали Божо Пантовић
и Милорад Марашевић. Муслимани им ништа нису опљачкали, већ су
их убили једино због тога што су били Срби.15)
Убиство Срба у Источном Мојстиру, је вероватно највећи
масовни злочин који су Бошњаци извршили над Србским народом у
Штавици за време Другог светског рата. Овај злочин је договаран и
планиран у Западном Мојстиру, од стране њихових комшија Бошњака.
Напад је извршен тринаестог октобра 1943. године, на други дан славе
Светог Михајла, у народу познат под именом: Михољдан. Ову славу у
Источном Мојстиру славили су Бојовићи, Пантовићи и Марешевићи.
По неким подацима у овом нападу је учествовало 20 муслимана из
Западног Мојстира, 15 из суседног села Драге и око сто вулнетара из
околних села и села Метохијског подгора, које је предводио шиптарски
барјактар из села Укча код Истока. У Источном Мојстиру, Срби су
дебело плаћали одређени број Муслимана да их чувају у две куће и
то: Пера Чукића и Сима Пантовића. Међутим, управо су их ти плаћени
чувари издали и под оружјем предали нападачима. Нападу и злочину
____________
330
су били присутни изасланик Ферат бега и ага Хамдија Хасановић, који
нису реаговали да би спречили злочин. Цитирамо изводе из књиге
Вучине Добрића, који је дао детаљан опис овог злочина:
„Мирни, поштени и невини људи из Источног Мојстира,
веровали су у своје поштење и комшије Муслимане. Ничим нису
заслужили да им се било шта страшно деси од стране комшија.
Њихово веровање поткрепиле су и гаранције од стране аге Ферат бега
и чувара који су дебело плачени од стране Срба за своју безбедност.
Истовремено су нападнуте куће Петра Чукића и Симе Пантовића.
Прва група упућена је према кући Пере Чукића у којој се налази 12
људи под заштитом плаћених чувара, Муслимана. Друга група је
кренула према кући Симе Пантовића, у којој је био већи број
Мојстирана, такође под заштитом плаћених чувара. Једни су хапсили
људе, а други пленили стоку и другу имовину. Чувари нису одговарали
на напад. Издали су их. На молбу и лелекање, милости није било. Свих
12 људи изашло је из подрума и одмах повезано... Сви лишени слободе
у Чукићима доведени су до куће Сима Пантовића, где су се налазили
и други исте судбине...
Симова кућа била је блокирана. Но нападачи се нису усуђивали
да уђу у њу... привели су малолетне Србе да убаце сламу у доњи спрат
куће, како би запаљеном сламом истерали све и приморали их на
предају... Сви који су се налазили на горњем спрату Симове куће,
потиснути ватром и димом од запаљене сламе са доњег спрата, морали
су да скачу са прозора. Другог излаза није било. Покушали су да спасу
главе. Скакањем са прозора, дочакани су пушчаном ватром комшија...
Поред изгубљених најмилијих, Мојстирани су остали без
имовине и без ичега за живот. Једино што им је остало била су два
пара волова. Покупљени су пострадали и стављани по двојица на
саоне и превожени до куће Радована Бојовића, која је била у
непосредној близини гробља. Укоп је вршен сутрадан. Тужно, и
неопростиво зликовцима. Сахрана без сандука, двојица по двојица,
без икаквог опела и обреда. А у Западном Мојстиру пуцало се из
пушака целог дана у правцу гробља где су изгинуле Србе Источног
Мојстира сахрањивали.
На Михољдан тринаестог октобра 1943. године погинули су:
Пантовић Јован, Пантовић Симо, Пантовић Гвозда-Симова супруга,
Пантовић Гвозден, Пантовић Мина, Пантовић Милија, Бојовић Ратко,
Бојовић Радуле, Бојовић Милентије, Бојовић Јевто, Бојовић Богдан,
331
Бојовић Јеврем, Чукић Петроније, Чукић Томо, Чукић Александар,
Чукић Јевђо, Чукић Живорад, Вранић Радоје, Марашевић Заро,
Марашевић Влајко, Ћиновић Добрија, Ћиновић Вељко, Ћиновић
Саватије и Ћиновић Јевто...
Овде треба истаћи да ниједна од жртава није имала никаквих
пословних, политичких и других веза са било којим од учесника у
стрељању и прогонима, као ни са било чим што би могло бити повод
убистава и пљачке. Дакле, јединина њихова кривица била је што су
били Срби, што су компактно живели на етничким чистим просторима
Источног Мојстира.
Ову чињеницу потврдио је и стражар Аслан Чолаковић из
Драге, који је на питање Пантовић Живане: Шта вам згрешисмо те
хоћете да уништите Мојстиране?, одговорио је: Вала ништа, само
Немац наредио да ваше српско не постоји!“16)
Поред Србког народа у Штавици су страдали и објекти Српске
православне цркве, као и свештенство које је живело и радило у
Штавичком срезу. Већина сеоских цркава је у току 1941. године била
опљачкана и запаљена. Зиму 1943. године дочекао је првославни храм
Светих апостола Петра и Павла у Тутину и у њему је недељом служена
Света литургија. Двадесетпрвог фебруара 1943. године у овој цркви,
приликом богослужења убијени су: свештеници Урош Поповић и Лука
Поповић из Тутина и са њима црквењак Тутинске цркве.17) Треба
подсетити да Српска православна црква тога дана прославља светог
Теодора Стратилата и Светог Саву Другог, трећег архиепископа
српског.
О дешавањима у току 1942. и 1943. године, цитирамо део
једног писања са сајта СПЦ:
„У току јесени 1942. године муслимански фанатици под
коамндом Салка Ганевића спремали су ликвидацију оца Луке и његове
породице. Ликвидацију су покушали да изврше на празник Светог
Луке (тридесетпрвог октобра) 1942. године. Опколили су кућу
свештеника и уз претњу споља бацили су бомбу у спаваћу собу где је
спавала породице, тешко је рањена у главу и руке попадија Марица.
Чим је јутро свануло отац Лука је са породицом напустио свој
____________
332
многовољени Суви До и своју парохију. Гостопримство је нашао код
оца Уроша, пароха добрињског, у Тутину. Када је отац Лука избегао у
нешто безбеднији Тутин, који је у то време био под албанском
цивилном и италијанском војном влашћу, у његову кућу се уселила
команда Салка Ганевића, који није одустајао од ликвидације
свештеника. Тешко рањену попадију Марицу и јако обневиделог оца
Уроша лечио је италијански војни лекар Ривера. Он је планирао са
италијанском командом и породицама свештеника да их војни
санитетом пребаци до Рашке.
На изненађење италијанске војске и мештана осванула је
крвава недеља, двадесетпрвог фебруара 1943. године, у Тутину. У
цркви Светих апостола Петра и Павла између осам и девет часова
хицима бандита Салка Ганевића у току свете Литургије убијени су
свештеници Урош и Лука, а са њима и седамнаестогодишњи цркењак
Јаблан. Поред многих удараца кундацима подносили су и бол живог
угљевља које је вађено из кадионице и стављано им у уста. Када је
народ чуо пуцњаву позвао је италијанске војнике који су дошли у
цркву са народом и затекли беживотна и унакажена тела свештеника
у одеждама и црквењака. Убице су после овог гнусног злочина
побегле.“18)
После септембарских напада од муслимана на србска села и
насеља и октобарског страдања становника Источног Српског
Мојстира у Штавичком срезу остао је веома мали број Срба и
Српкиња. То мало што је остало, концентрисало се у две групе, које су
биле под заштитом виђенијих муслиманских првака, који су имали
добру вољу да сачувају своје пријатеље Србе и спрече настојање
већине муслиманских првака који су настојали да Штавица буде
очишћена од Србског народа. Једна група србских породица била је у
седишту среза, Тутину, под заштитом председника градске општине
Шахида Хамзагића и његове браће. Друга група од неколико десетина
србских породица била је смештена на чување код Иљаза Куртовића
у селу Ђерекаре. Нешто православаца је остало и у селима на
обронцима Рогозне, надомак Старог Колашина:
„Чували су се тако што су носили муслиманску одећу, те учили
основе ислама да би се што боље уклопили и избегли да их муслимани
примете као: Влахе!“19)
____________
18) Подаци на WEB адреси: www.spc.rs/sr/sedamdseta_godishnjica_stradanja_muchenika_tutin
skih.
333
Муслимани су са нападима на Србски народ, наставила
континуирано све до Другог општег напада на Стари Колашин. Већ
првог на други октобар, помињана банда Салка Ганевића упала је у
село Долово, и у нападу убила три Прекића: Мојса, Бранка и
Миливоја, док је Михајло Прекић тешко рањен. Исте ноћи опљачкали
су стоку и покретну имовину Србима из суседног села Буковице.
До краја октобра било је напада на села: Врановина, Митрова
Река, Радаљица, Ковачево, Алуловиће, Кусуриће, Полазе, Пустовлах,
Свиланово, Себечево, Шарце и друга. При овим нападима ухапшено
је двадесетпет таоца и убијено најмаље девет особа. Ситуација је била
толико тешка да је Гојко Гапић, из оделења Комесаријата за избеглице
и пресељенике у Косовској Митровици, обишао део србских села и
помагао исељење. Првог новембра известио је Комесаријат у Београду
да је више од две хиљаде Срба напустило Штавички срез и избегли у
србска села на северу Дежеве и у Студенички срез. У октобру је у
Штавичком срезу и Сопоћанској и Полошкој општини попаљено више
од двадесет села.
Одласком, почетком новембра 1943. године, две кључне
личности Косовско-митровачког округа: Џафера Деве и потпуковника
Бајазита Бољетинца у Тирану и Албанију, терор према Србском народу
у Штавичком и Дежевском срезу ће попустити и бити минималног
интезитета до Другог напада на Стари Колашин.
Следећи велики талас шиптарских и муслиманских
наоружаних банди десио се у операцији Другог фронталног напада на
Стари Колашин. Званично напад је трајао од трећег до двадесетпетог
фебруара 1944. године. У овом нападу спаљена су већина србских села
Штавичког среза у Ибарској котлини, која географски припадају
Старом Колашину: Српски Источни Мојстир, Пероше (део села
Старчевиће), Јелиће, Попиће, Весениће, Врапче, Језгровиће, Јабланица
и Струмце.20)
Већ смо у поглављу Други светски рат у Старом Колашину,
писали о стравичним људским и материјалним губицима и прогонима,
приликом ове операције у Ибарском-Старом Колашину. Муке напаће-
ног народа и његово страдање описали су Б. Божовић и М. Вавић:
____________

20) Љубиша С. Пантовић, Косовско бреме, издање Историјског архива у Косовској Митровици,
Косовска Митровица 2010. године, стр. 101-102.
334
„Народ је тешко страдао. Становништво са десне обале Ибра
морало је по великом снегу да гази надошлу реку, јер су балисти
срушили мост у Брњаку. Велики снег је отежавао кретање. Могло се
кретати само пртином. Тако су бегунци постајали живе мете
балистима који су их засипали ватром. А када су се изгубили из
видеогруга нападача, морали су препешачити снегом покривену
Рогозну. Ту су настајале нове невоље. Дуж старог турског пута,
(такозвана: турска џада), биле су постављене заседе, чији је задатак
био да онемогуће повлачење становништва и да све бегунце
ликвидирају. Ретки становници Рогозне то су уочили, па су између
заседа провлачили колоне изгбеглица. Преко 8.000 људи слило се, по
дртуги пут, у Ибарску долину. На згаришта својих домова вратили су
се тек после ослобођења.“21)
Овом фебруарском операцијом фебруара 1944. године, Србски
народ Старог Колашина и Штавичког среза биће, да тако кажемо:
почишћен, са својих вековних огњишта. Цитирамо део закључка М.
Живковића о овом питању:
„Пратиле су их у стопу избеглице из Штавичког среза. До краја
октобра је у Рашку стигло 307 избеглица, док је преосталих 400
пребачено у наредним данима. Укупно 707 Срба. Последња породица
из Тутина је иначе, отишла у мају 1944. године, после чега је и
званично Штавички срез био расељен од Срба, о чему смо већ
писали...
Пребацивање прогнаника помогла је организација ТОТ и одмах
код ње запослила велики број радно способних избеглица. За људима
је пребачена и њихова имовина. Немачка Крајскоманда из Косовске
Митровице је то међутим, учинила из чистог интереса. Наиме, од
покретне имовине хришћана из Штавичког среза, (хиљаду оваца,
четирсто говеда, осамсто коза, осамдесет вагона житарица, једба тона
меда, пола вагона масти и пола вагона кајмака), на име: путарине,
немачке власти су узеле половину укупне количине. Гојко Гапић је
писао да немачки командант није хтео ни да чује за ову причу, док му
није понуђен: мито!...
После протеривања више од 2.700 Срба из тутинског краја и
подручја ка Новом Пазару, граница између Велике Албаније и
окупиране Србије, сада не само да је била без заштите, него и
____________
335
очишћена од припадника хришћанске верске скупине. Оне малобројне
православце који су остали, чекала је сигурна смрт.22)
Комунистичка партија Југославије је многим националним
мањинама Краљевине Југославије и многим регијама, ради
привлачења на њихову страну, обећала статус народа и самосталну
јединицу у новој држави, после њиховог доласка на власт. Тако је и
муслиманима и Санџаку обећано да ће бити једна од конститувних
јединица нове комунистичке Југославије. Са овом причом започето је
већ после формирања и одржавања Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу,
новембра 1942. године. На овом заседању донешена је одлука да се
оснују земаљска већа у покрајинама које су представљале историјски
заокружене целине. Већ почетком септембра 1943. године, почеле су
иницијативе КПЈ о снивању Земаљког антифашистичког већа
народног ослобођења Санџака. Десетог новембра формиран је и
иницијативни одбор који ће припремити скупштину:
„Оснивачка скупштина ЗАВНО Санџака одржана је двадесетог
и двадесетпрвог новембра 1943. године у Пљевљима у свечано
украшеној дворани пљеваљске гимназије. Према сачуваној
документацији било је присутно 263 делегата из пет санџачких
срезова, међу њима и неколико десетина жена – делегата. Скупштина
је радила два дана. Изабрано је почасно, а потом и радно
председништво. Прочитани су поздравни телеграми, а потом
поднесена два реферата: Миша Павићевића: о политичкој ситуацији,
и Мила Перуничића: о организацији ЗАВНОС-а. У Завно Санџака
изабрана су 62 вијећника и то: по 14 из пљеваљког и бјелопољског
среза, 12 из милешевског и по 11 из срезова Прибој и Нова Варош.
Међу изабраним вијећницима било је и пет жена. Скупштина је
изабрала и делегацију од 10 вијећника за друго засиједање АВНОЈ-а:
Миле Перуничић, прота Јевстатије Караматијевић, Воја Лековић,
Сретен Вукосављевић, Душан Ивовић, Велимир Јакић, Милоје
Добрашиновић, Јосо Мирковић, Мухамед Хаџисмајловић, Никица
Кнежевић... У Извршни одбор Санџака (ратна влада Санџака)
изабрано је 10 вијећника. Први предсједник Председништва ЗАВНО
Санџака био је Сретен Вукосављевић, а за три подпресједника
изабрани су: Мурат ефендија Шећерагић, Душан Ивовић и Мирко
Ћуковић. Усвојени су и важни документи: Резолуција о оснивању
____________
336
ЗАВНОС-а, резолуција о организацији ЗАВНОС-а и Проглас народу
Санџака. ЗАВНО Санџака је тако постао најважније народно
представничко, законодавно и извршно тијело и политичко
руководство НОВ-а у Санџаку.“23)
ЗАВНО Санџака није дуго постојао. Радио је у периоду од
оснивања па до седнице одржане у Новом Пазару, двадесетдеветог
марта 1945. године, на којој није присуствовао Сретен Вукосављевић,
па је седницом председавао, први подпредседник Мурат ефендија
Шећерагић. Донешена је одлука о распуштању ЗАВНО Санџака. Ову
одлуку су одбили да потпишу, дотадашњи председник Сретен
Вукосављевић и један од подпреседника Мирко Ћуковић.
За време свога постојања ЗАВНО Санџака је изградио мрежу
народноослободилачких одбора: 8 среских, 73 општинска и 403 сеоска
НОО, у којима је активно радило 3.157 одборника, међу којима је било
и жена. ЗАВНО Санџака је донео више одлука и других аката, а
најзначајнији докуменат је био: Упуства за организацију народне
власти у Санџаку. Покренуо је и издавао лист: Глас Санџака, који је
штампан у пет бројева.
Сретен Вукосављевић је веома значајна политичка и
национална личност овог краја, која је живела и радила у четири
друштвена уређења: Отоманској империји, Краљевини Србији,
Краљевини Срба, Хртвата и Словенаца (Краљевини Југославији) и
комунистичкој Федеративној Народној Републици Југославији
(Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Био је учесник
Балканских ратова (Први и Други), Првог светског рата и Другог
светског рата. Вукосављевић је био учитељ, истакнути борац за
национално ослобођење, старешина комитског одреда, срески
начелник, члан организације: Црна Рука, главни повереник за аграрну
реформу, народни посланик пре и после Другог светског рата,
министар за колонизацију, социолог и универзитетски професор.
Рођен је петог марта 1881. године у Пријепољу које је тада било
под турском окупацијом. У родном граду је завршио основну школу а
затим је због школовања упућен у Краљевину Србију, где је у Београду
и Ваљеву завршио нижу гимназију, коју је започео у Пљевљима.
Учитељску школу је завршио у Алексинцу и почео да учитељује у
селима Тимочке крајине. 1905. године је постављен за управника
____________
23) Мр Есад Јахић, Санџак у Другом свјетском рату, научни чланак, преузет са: https://www.av
lija.me/historija/sandzak-u-drugom-svjetskom-ratu.
337
Основне школе у Пријепољу. Потом 1909. године бива премештен за
школског инспектора у Црној Гори, да би две године потом, прешао у
Скопље где је постављен за управника свих србских основних школа
под турском влашћу. Као учитељ, инспектор и управник поред обавеза
у учионици и канцеларији, ангажовао се и на народном просвеђењу,
које је било од посебног заначаја за крајеве који су се налазили под
турском влашћу. Тај његов рад је првенствено имао за циљ подизање
националне свести и буђење националних осећања ради што бржег
ослобођења од вековног робовања Турцима.
У фебруару 1909. године Сретен Вукосављевић, као изасланик
из Пријепоља, учествује у раду Скупштине народне организације Срба
османлија. Због негативне реакције турских власти бежи у Црну Гору.
Једно време је обављао и дужност управника Државне библиотеке
Црне Горе на Цетињу. Због националног рада и руковођења
Организацијом: Уједињење или смрт, Вукосављевић је из Скопља
илегално пребачен у Санџак, где на планини Јавор формира и
командује комитским одредом у периоду 1911-1912. године. У
Балканским ратовима учествује као добровољац у Четничкој
организацији, као командант добровољаца из Старе Рашке и Полимља.
По ослобођењу и присаједињењу новоослобођених крајева Јужне
Србије Краљевини Србији, Вукосављевић постаје и део њеног
државног апарата, прво у окружном начелству Пријепоља, а затим
Тиквешком округу, где је био начелник округа у Кавадарцима 1913-
1914. године. И у Први светски рат је учествовао као добровољац, који
је после слома Краљевине Србије, прешао Албанију и учествовао у
борбама на Солунском фронту. Међутим, као припаднику
организације Црна Рука, био је оптужен у групи пуковника Драгутина
Димитријевића Аписа. У припреми процеса, пред посебно одређеним
иследницима је два пута саслушаван као сведок. На саслушавању је
изјавио да су државни органи били упознати са постојањем и радом
организације и да су је чак користили за извршење појединих задатака
од интереса за спољну политику државе у односу на крајеве који су
тада били ван граница Србије. Зато што није сведочио против
оптужених, који су: морали, бити осуђени, није извођен на главни
претрес и суђење. Склонили су га из Солуна и послали у своју
јединицу на Солунски фронт. Био је припадник Двадесетдругог пука
из састава Вардарске дивизије, у саставу Друге армије србске војске.
По пробијању Солунског фронта, Сретен Вукосављевић је,
338
после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, постављен за
начелника прве класе Кавадарског среза. Већ четрнаестог јула 1919.
године, краљевским указом, постављен је за главног повереника за
аграрну реформу, за нове крајеве Србије и Црне Горе са седиштем у
Скопљу. Учествује на у изборима за Уставотворну скупшину,
двадесетосмог новембра 1920. године, као носилац новоосноване
Демократске странке, за берански, белопољски, пљеваљски и
пријепољски округ и бива изабран за народног посланика.
У два маха био је државни подсекретар за пољопривреду, а
1925. године, пензионисан је због неслагања са аграрном политиком
владе. Од тада се посветио проучавању села, сеоских установа,
народних обичаја и традиционалног начина живота, о чему је писао
кратке есеје у облику: писама са села!, као сарадник новина и листова
(Политика, Правда и др.), културних и научних ревија. По позиву
Ђорђа Тасића, као хонорарни сарадник, први код нас је предавао
руралну социологију на Правном факултету у Београду у периоду од
1938. до 1941. године. Иако је био принудно пензионисан већ 1925.
године, кнез Павле Карађорђевић, краљевски намесник, је новембра
1939. године, Сретена Вукосављевића именовао за сенатора
Краљевине Југославије.
Од првих дана окупације после Априлског рата, Сретен
Вукосављевић је као виђени и угледни грађанин Пријепоља
учествовао у преговорима са немачким и италијанским окупатором.
Када му је Ратко Ђуровић, уз италијанско одобрење, понудио да буде
челни човек четничке организације, Вукосављевић је то одбио са
образложењем: да је већ у годинама и да је болестан. Исто је одговорио
и у разговору са италијанским генералом Експозитом. После дугог
убеђивања и разговора са италијанским официрима, Сретен
Вукосављевић је доспео и у италијански затвор. Због оваквог
понашања, Вукосављевић је дошао под сумњу локалних четничких
команданата: Павла Ђуришића и Јована Јеловца.
Сретен Вукосављевић је, иако у поодмаклим годинама, у
септембру 1943. године приступио народноослободилачком покрету, у
коме је имао запажену улогу. Постао је, прво, председник Среског
народноослободилачког одбора у Пријепољу, а затим председник
новоформираног Земаљског антифашистичког већа народног
ослобођења Санџака. Као представник Националног комитета
ослобођења Југославије био је члан краљевске владе у Лондону коју
339
је предводио др Иван Шубашић. У првој влади Јосипа Броза Тита, у
марту 1945. године, Вукосављевић добија ресор Министарства за
колонизацију. Један је од аутора Закона о аграрној реформи. Није се
сложио са владином Уредбом о забрани повратка Срба колониста на
Косово и Метохију и Македонију, који су прогнани током окупације
1941-1945. године. После ове његове одлуке је смењен са дужности
министра и то Министарство је укинуто.
Након разрешења са политичке функције вратио се
социолошким истраживањима нашег села. На Правном факултету у
Београду као редовни професор, држао је предавања од 1948. до 1951.
године, о нашим правним обичајима, аграрним односима и
организцији турске управе у србским крајевима. Од 1951. године био
је управник новооснованог Института за проучавање села при Српској
академији наука и уметности. До краја живота ће прикупљати грађу и
писати књиге о србском селу. Умро је деветог августа 1960. године у
Ровињу у Хрватској.“24)
Тутин и Штавички срез ослободила је Трећа црногорска
дивизија. У нападу према Рожају и Пећи, Девета бригада ове дивизије
и Штавички партизански одред, успели су да двадесетдруги на
двадесеттрећи новембар 1944. године, заузму варош Тутин. Био је ово
последњи продор према истоку, после чега ће Девета бригада бити
прикупљена у простору Рожаја и кренути на запад према Подгорици.
Тутин и Штавички срез преузима Штавички партизански одред. О
попуни и квалитету овог одреда пише Милутин Д. Живковић:
„Колаборација са окупаторским властима је на простору
Штавичког среза узела маха на свим нивоима. Албанско-муслимански
прваци из среза и са Косова и Метохије су уз помоћ италијанских, а
онда и немачких окупационих снага, чврсто држали власт у срезу
током читавог рата. Утицај Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је
био незнатан, све до ослобођења овог краја новембра 1944. године.
Прве партизанске јединице формиране су средином 1944. и то од
стране људи за које се испоставило да су сарађивали са окупатором.
Због свега тога, у срезу се после ослобођења појавио велики број
одметника који су се организовали у десетак међусобно повезаних
____________
24) Подаци о Сртену Вукосављевићу: - Момчило Исић, С народомм, за народ, о народу: Сретен
Вукосављевић 1881-1960, издање: Институт за новију историју Србије, Београд 2012.
године, стр. 7-143; - Одбране биографије (V том), издање Матице српске, Нови Сад, 2011.
године, Вукосављевић Сретен.
340
пљачкашких банди. Већинско муслиманско становништво у срезу, које
је са неповерењем гледало на нову власт је, због страха од освете
разбојника, пружало јаку подршку одметницима.
Почев од 1945. године на територији Штавичког среза било је
око 200 одметника, али се њихов број временом смањивао. Последњи
одметници ликвидирани су тек 1952. године. У овом временском
интервалу, одметници су извршили 66 дела пљачке, паљевине, отмица,
пребијања и убистава над муслиманима и Србима. Осим тога, чести су
били и напади на органе власти. Како су бандити из Штавичког среза
деловали и у суседним срезовима, поготово у Сјеничком, Дежевском,
Иванградском (Беранском) и Источком срезу, број почињених злодела
био је много већи. Мада су потрагу, лоцирање, хапшење и
ликвидирање одметника углавном спроводили локални органи
безбедносне службе, на неким случајевима су били ангажовани и
агенти из Београда.“25)
Граница између Штавичког и Косовско-митровачког среза у
Старом Колашину била је дуга и простирала се на десној обали Ибра
до врхова Мокре Горе, док се на левој обали Ибра, Штавички срез
граничио са Дежевским. У свим временским приликама и свим
годишњим добима ова граница се лако прелазила. Старији Колашинци
памте да су муслимански одметници, дуго после рата, прелазили на
простор данашње општине Зубин Поток и пресретали и пљачкали
Србе. Ово се дешавало и много касније од 1952. године, када су ратни
злочинци у одметништву ликвидирани.
Пошто је створено ЗАВНО Санџака, упоредно са ослобађањем
овог простора створена је и ОЗН-а за Санџак. Овим Оделењем је
руководио Ђорђе Перуничић.26) ОЗН-а за Тутин је била мала и
недовољно попуњена квалитетним кадровима, а требала је да реши
велики број случајева кривичних дела.
По подацима Регистра жртава комисије за тајне гробнице
убијених после дванаестог септембра 1944. године, за општину Тутин
унешени су подаци за 62 особе, које су стрељане, ликвидиране или су
нестале. Од укупног броја, само су четири особе србске
националности и то:
____________
25) Милутин Живковић, Досије: Смако Шкријељ-прилог проучавању рада Управе државне
безбедности на простору Тутина и околине након Другог светског рата, научни чланак,
објављен у Часопису: Баштина, св. бр 33/2012. год. стр. 180-181.
26) Подаци: Спасоје Ђаковић, Сукоби на Косову, издање Народне књиге, Београд, 1986. године
341
1.- Синђић Живана Ранисав, рођен 1924. год. земљорадник из
села Ноћаје, стрељан у јесен 1944. године у Шапцу, квалификација:
Југословенска војска у Отаџбини, извор: 16 спискова четника ДМ;
2.- Илић Панта, непознато име оца и година рођења. Из села
Ноћаје без занимања. Убијен новембра 1945. године у Шапцу. Без
квалификације, извор: сведочење Толић Добрице;
3.- Милићевић Сава, капетан у пензији из Сувог Дола. Страдао
по ослобођењу, квалификација: Српска државна стража-недићевци,
извор: Фонд НОВЈ; (...)
31.- Станојевић Благоје, земљорадник из Лескове. Стрељан по
ослобођењу, квалификација: колаборант. Извор: Земаљска комисија за
утврђивање злочина и њихових помагача, ред бр. 15391.27)
Међутим, прве три жртве су под великом сумњом да припадају
неким другим просторима. Село Ноћаје је смештено у јужном делу
Пештерске висоравни, изнад висоравни Коштан Поље. Сви
становници овог села презивају се Шеховићи и муслиманске су
вероисповести. По легенди коју мештани овог села причају с колена на
колено, сви су потомци легендарног Шеха, који је верно служећи
турској војсци, на овај простор дошао између 1810. и 1820. године из
далеке Анадолије, и чији је гроб у селу Ноћаје. Шех је дошао са
супругом и сином.
У општини Сремска Митровица постоји село Ноћај, где се по
сајту Порекло, помињу презимена: Синђићи и Илићи, што повећава
вероватноћу да су после Другог светског рата, прешли реку Саву и
крили се по Мачви где су ухапшени или ликвидирани.
Што се тише Саве Милићевића, познато је да у Тутину није
било СДС-а. Вероватно да се ради о: Милићевић Лазара Сави, РКТГ-
23294, рођен 1881.г. у селу Звијери код Требиња, учесник Првог
светског рата и пензионисани резерни капетан, насељеник у селу Суви
До код Липљана, од формирања члан Националног комитета, а потом
и председник истог. 1943. године био је принуђен да напусти Косово
и пресели се у Недићеву Србију. Са члановима Националног српског
косовског комитета, који су били избегли у Србију, распоредили су се
у Избегличким карантинским станицама у Равном Гају и Врњачкој
Бањи, где су помагали избегле Србе и војно способне врбовали за
попуну Првог и Другог косовског четничког корпуса. Као припадник
____________
27) Подаци на WEB адреси:www.otvorenaknjiga.komisija 1944.mpravde.gov.rs
342
ЈВуО, са чином резервног мајора, нестао у Босни, по неким изворима
убијен због новца и злата. У Списку ликвидираних уписан је са
квалификацијом: четник Драже Михаиловића.
2.- Страдање села Дежевског среза (на планини

Рогозни)
Дежевски срез је за време Краљевине био велики по површини
и са Косовско-митровачким срезом је у Старом Колашину имао
заједничку границу на јужним падинама планине Рогозне. Већ смо у
поглављу: Дефинисање области Ибарског-Старог Колашина, писали
о предратним и ратним границама у овом простору и набројали која су
то села Дежевског среза, географски припадала Старом Колашину.
Страдали становници ових села нису уврштени у Списак страдалих
становника Старог Колашина-општине Зубин Поток, пошто села и
сада припадају општини Нови Пазар. Пошто се ради о простору са
искључиво србским становништвом, било је много родбинских и
пријатељских веза, много кумстава и побратимства, па су вероватно
неке особе, неоправдано уврштене у Списак страдалих стновника
општине Нови Пазар и обрнуто.
По званично последњем попису који је извршен у Краљевини
Југославији тридесетпрвог марта 1931. године, села која су предмет
обраде овог поглавља била су у саставу две општине Дежевског среза
и то: Војковићка и Рајетићка општина. Углавном већина историчара и
хроничара који су писали о Другом светском рату у овом простору,
придржавају се статистичких података из Пописа из 1931. године.
Може се сматрати да је планина Рогозна окупирана, када су окупирани
градови: Рашка, Нови Пазар, Тутин, Лепосавић и Косовска
Митровица. Наиме, када се Шесдесета немачка дивизија, после
освајања Рашке, поделила у две колоне и једна кренула према Новом
Пазару, а друга према Косовској Митровици, обухватили су планину
Рогозно и посредно је окупирали. Није познато да је немачка војска у
току Другог светског рата извела неку већу операцију на планини
Рогозни. Углавном Немци су избегавали да се пењу ка врховима ове
планине.
После Априлског рата села на јужним падинама Рогозне, до
краја августа 1941. године нису била нападана. Писали смо да и поред
тога што је у Дежевском срезу било више Срба него муслимана,
343
бошњачко руководство уз помоћ окупатора и шиптарских првака,
насилно је преузело целокупну власт по издатим списковима ефендије
Аћифа Хаџиахметовића Бљуте. Међутим, после неколико дана
увидели су апсурдност, да у чисто србским општинама поставе
муслиманску власт, па су вратили Србе, који су били пре рата на
руководећим дужностима. Ово је примењено и у општине: Рајетиће и
Војковиће. Немци су у Новом Пазару сместили своју Орсткоманду и
разоружали Дежевски одред жандармерије Краљевине Југославије,
после чега Бошњаци и Шиптари стварају своју жандармерију са
командантом Бајазитом Бољетинцем.
Срби села на јужним падинама Рогозне, били су свесни
опасности која их очекује и почињу да се самоорганизују за одбрану.
Србе су представљали: Сталета Луковић из Клечака, Ћаћо из Табалија,
Апостол из Јавора, Вуксан и Мато Бојовић из села Бања,28) Андрић
Григорије из Цмиловог Лаза и др.29)
Када се погледа положај наведених села на топографској карти,
у односу на границу између Штавичког и Дежевског среза, видимо да
се већина налази јужније од границе и у зони Штавичког среза.
Проблеми ових села постају још већи, када их почетком септембра
1941. године, муслиманска и шиптарска власт, одлуком управе
Дежевског зреза препушта на управљање Штавичком срезу. Млади
историчар Драгутин Живковић о препуштању ових села пише:
„Због свог геополитичког положаја Штавички срез је
представљао територијалну, али и политичку копчу, између Велике
Албаније и албанских управа у Новом Пазару и Сјеници. Пошто је
Дежевски срез прикључен Србији, Хаџиахметовић и његови
сарадници су покушали да се преко чврстих веза са тутинским крајем:
де факто, укључе у албанску државу. Тако је наредбом среских из
Новог Пазара септембра 1941. године више од десет села пограничног
појаса из Војковачке и Рајетићке општине, пребачено под надлежност
управе у Тутину. То што су се ова насеља налазила северно од
италијанско-немачке демаркационе линије, није спречило њихово
припајање Ибарској општини. Становништво ових, али и других
насеља из пограничне зоне је према договору Бљуте и тутинских
____________
28) Села Бања и Клечке у периоду 1918-1941. и током рата, до 1947. год. била Дежевски срез,
данас општ. Зубин Поток.
Колашин у Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године.
344
власти, морало да своје пореске дажбине плаћа Тутинској
потпрефектури. На тај начин се документовала наводна припадност
тих насеља Албанији.
План је био да ова села: повуку, са собом и Нови Пазар под
надлежност владе у Тирани. Хаџиахметовићу је на руку ишло што је
Штавички срез био повезан са Рожајем и Метохијом, односно Пећи, са
којом се доста трговало. Тутин се на другој страни, снабдевао са
тржница у Новом Пазару, које су током зимских периода готово биле
без алтернативе за његове мештане. Преко Рашке и Новог Пазара су
такође, слате намирнице за италијанску војску у тутинској и рожајској
потпрефектури, (од Пећи је ишла само стаза за товарне животиње, коју
су зими могли да употребљавају једино носачи), па је за јачање овог
путног коридора била заитересована и команда дивизије: Пуље.“30)
Села са северне стране линије разграничења између Италије и
Немачке на планини Рогозни била су следећа: Знуша, Азмиће,
Јелачиће, Церовик, Беланска, Шливње, Гребенова, Батке, Јавор, Ниш,
Цмилов Лаз, општинско седиште Војковиће и друга. Да среска управа
у Новом Пазару, није у потпуности испуњавала договор о немачкој
окупационој зони и да је комплетну општину Војковиће препустила
среској власти у Тутину, видећемо касније на преговорма између Срба
и муслимана које је организовала Краскомандантура из Косовске
Митровице.
Као и у другим срезовима које је Краљевина Србија ослободила
у току Првог балканског рата 1912. године, тако је и у Дежевском
срезу, после Априлског рата и окупације, извршена ревиталицација
феудалних односа. И управо су разбаштињене аге из Новог Пазара
међу првима тражили да се врате феудални односи, када су већ
почетком маја 1941. године, послали један допис на адресу Аћифа
Хаџиахметовића. Начелан договор је постигнут после разговора
Милана Аћимовића, шефа Комесарске управе немачке окупационе
зоне и муслиманско-шиптарских представника из Косовско-
митровачког, Дежевског, Лапског, Подујевског и Вучитрнског среза,
одржаних девентаестог јула 1941. године. На састанку је договорено
и усаглашено, да се у наведеним срезовима изврши ревизија аграрне
реформе из међуратног периода, који је спровела Влада Краљевине
Југославије и да се привремено у току лета, призна право беговима да
____________
345
узимају четврти део годишњег приноса са одузете или откупљене им
земље. Убирање овог намета почело је спорадично током јуна, да би
се интезивирало у јулу и августу.31)
Србски сељаци су у почетку веровали да их нове-старе аге,
могу заштити од пљачки, малтретирања и убијања, као што су то
чинили у турско доба. Како је изгледало њихово обилажење чифчија
и поседе, почетком лета 1941. године, пише Војислав Јефтимијевић:
„Аге се размилеле по: својим селима. Обилазе своје: њиве,
ливаде и воћњаке. Задовољни су полеглим житима и модрим
кукурузима. Распитују се о броју оваца и говеда. Обилазе баште са тек
засађеним поврћем. Радосно, трљају руке. Неки са собом воде одрасле
синове и показују им шта је: њихово! Чифчије обавезно припремају
ручак. Ако са агом дође неко од фамилије, онда је добро ако се прође
са питом савијачом и печеним певцом.
У најдебљем хладу на ливади простиру се ћилими ткани на
разбоју, приносе шарени јастуци, чисти канавци (пртени пешкири) и
тестије хладне воде. Око аге се окупљају чифчије и воде се разговори
само о ономе што је аги мило. Док ага пребира прстима по тепсији
тражећи најпећеније парче пите, чифчије га подсећају на некадашња:
златна времена, када су он или његов предак често обилазили село:
штитећи, га од башибозука. Кад би ага појео и последњи залогај и
налио се киселим млеком, хватао се за лулу и палцем сабијао дуван у
њу, а чифчија би већ припремио шар да ага припали. Онда би почело
запиткивање када ће почети косидба, када жетва, хоће ли бити шљива,
како су јабуке понеле, је ли бачија пуна. Такав ручак би потрајао до
увече, али је ага настојао да: за видела, стигне кући...
Почела жетва. Пали први снопови. Аге обилазе њиве, померају
снопове и процењују њихову тежину. Ако су снопови стављени у
крстине, ага дрма целу крстину и само каже: ова! Зна се да је четврти
део њихов.“32)
Међутим, нису сви бегови и аге из Дежеве имали исти однос
према србским чифчијама. Начелно су се издвајале три групе. Прва је
била безобразна и дрска и поред четвртине за 1941. годину, тражиле су
да им кметовске породице, надокнаде и део дуга из међуратног
____________
31) Војни Архив Београд, фонд Српска влада Милана Недића 1941-1945.године, кутија 20б,
фасцикла 2, докум. 5.
32) Војислав Јевтимијевић, Северно Косово-кроз историју до краја двадесетог века, издање:
Службени гласник Београд, 2008. године, стр. 217.
346
периода, како су они тврдили. Друга је била умеренија и са својим
кметовима преговарала о реалној четвртини у току године. Трећа,
најмање бројна, није од својих некадашњих кметовских породица
тражила четвртину. Ова група је жестоко нападана од прве две групе,
који су их јавно називали да су пријатељи Срба и да су за повратак
Краљевине Југославије.
„Узимање дажбина за 221 беговску породицу, од око 300 колико
их је живело у Дежевском срезу, био је посао 106 субаша, поред ага и
бегова који су ишли самостално. На послу прикупљања намета било
је укупно ангажовано око 200 људи.“33)
Када је Србски народ увидео да циљ ага није да их заштите,
већ само да их опљачкају и узму што већи део летине и осталих
дажбина, у чисто србским општинама, на левој обали Ибра, узводно од
Рашке: Врачевској, Јошаничкој, Полошкој, Никољачкој и Трнавској
општини, почињу да се сами организују и наоружавају. Формира се
више четничких чета које се стављају под командом Косте
Миловановића Пећанца, а када он изјави лојалност Милану Недићу и
ставља се под његову команду, ове чете прилазе капетану Радомиру
Цветићу и приступају Организацији ђенераштабног пуковника
Драгољуба Драже Михаиловића. И већ почетком жетве, Срби почињу
да пружају оружани отпор агама и субашама при убирању четвртине.
Првенстевно у општини Врачево, али и у осталим општинама са
већинским србским становништвом, средином августа наоружане чете
убиле су неколико ага. Тих дана убијени су: аге Јусо Бачевац, Џемо
Хуковић, Зизо Феровић и субаша Синан Сехратулић.34) Одговор
муслиманске и шиптарске власти у Новом Пазару уследио је у виду
акција Шиптарске жандармерије сдружене са немачком војском којом
је командовао осведочини србомрзац, капетан Фридрикс, а на
територији општина у којима су страдали муслимани. У току тих
акција долази до паљевина, пљачки и хапшеља православних
становника нападнутих села. Шиптарска жандармерија почиње да
планира нападе на искључиво србска села са већим снагама. Тако дана
осамнаестог августа 1941. године, дошло је до оружаног напада
муслиманске жандармерије и Немаца на село Милатковиће, које је
____________
347
припадало Студеничком срезу. Локални хроничар Милија К.
Маликовић, детаљно описује тај напад:
„У то село, на петом километру пута Рашка-Нови Пазар,
свраћао је често рабаџија Мустафа Нуковић у кућу Гавра Арсовића,
који је радио у руднику хрома у Голицама. Када га је осамнаестог
августа затекао Гавро код своје куће, напао га је оружјем, али је
Мустафа побегао, а када је без капе и кола стигао у Пилорете, он је ту
обавестио муслиманске жандарме да су га напали четници из куће
Гавра Арсовића. Два сата после тога, стигли су ту немачки војници из
Новог Пазара са шулцполицијом и муслиманским жандармима. Они
су блокирали заселак и почели да претражују куће и да хапсе људе.
Сутрадан је стигао у Милатковиће и командант немачког гарнизона из
Рашке. На крају ствар је завршена тако што је кућа Гаврова запаљена,
а остале опљачкане. Претучено је више лица, а 21 је одведено у затвор
у Рашку и у Косовску Митровицу.“35)
На основу овог цитата може се закључити, да је ова књига
писана у време када је циљ комунистичке историје, због браства и
јединства југословенских народа и народности, био што више
оптужити четнике и приписати им кривицу за већину догађаја из тог
периода. Сам аутор, вероватно несвесно, у наредне две реченице у
потпуности потврђује ову тезу. Реченице гласе: такве провокације и
сукоби заоштравали су све више односе и распиривали мржњу између
Срба и Муслимана, а то је баш оно чему је тежио окупатор. Затим,
преко тих и таквих инцидената и сукоба мобилисали су и наоружавали
све више људи сваки за себе четници и муслиманско-шиптарска
реакција!
Мало невероватно делује Миликовићева прича, да је Мустафа
Нуковић пешке стигао до Пилорете, узбунио муслиманске жандарме
и да су они обавестили централу у Новом Пазару, а затим се они
споразумели са Немцима и шулц полицијом, извршили потребне
припреме и координацију и за два сата стигли у село Милатковиће које
је удаљено око 20 километара. Милатковићи су нападнути у добро
припремљеном нападу муслиманске жандармерије, који су подржали
Немци. Нападнуто је у знак освете, јер је било село са искључиво
србским становништвом које је припадало Студеничком срезу и где се
нису могли увести феудални односи. Узнак одмазде, нападачи су
____________
35) Милија К. Маликовић, Рашка и околина, географско-историјски преглед, издање:
Историјски архив Краљево, 1971. године, стр. 83-84.
348
спалили више кућа, а не само кућу Гавра Арсовића. Све присутне
мештане су тукли, малтретирали и шиканирали. Попљачкали
целокупну покретну имовину и повели 21 затвореника.
Наиме, Рашка и њена околина су живели у слободи од турске
окупације више од 100 година. Турска владавина у студеничком срезу
трајала је у периоду 1455-1833. године. Султан је 1833. године, својим
хатишерифом, ограничени део територије према Видину, Параћину,
Вучитрну, Новом Пазару и Дрини прогласио саставним делом вазалне
Кнежевине Србије. У овај део су ушле и Студеничка и Јошаничка
нахија, које ће наредне, 1834, бити отргнуте од Османлијског царства.
Седиште студеничке капетаније је више пута мењало своје место по
селима Студенице, (Склапници, Баљевцу и др). Кнежевина Србија је
1846. године, прогласила Закон о општинама и кметије су прерасле у
општине. Студенички срез је тада имао четрнаест општина, али се то
често мењало, час на доле час на горе. На месту где се река Рашка
улива у Ибар, 1935. године, подигнута је караула. Потом су поред
карауле формирана царинарница и главни Састанак. Пошто је због
учесталих пребега са турске територије, појаве кријумчара, повећаног
броја убистава, било потребно присуство капетана среза студеничког,
да истог не би тражили по селима, кренула је иницијатива за изградњу
варошице поред карауле, царинарнице и главног Састанка.
Председник државне комисије на испитивању услова за подизање
варошице био је Атанасије Николић. По Николићевом образложењу о
потреби подизања варошице, тадашњи министар унутрашњих послова
Илија Гарашанин говорио је на седници Совјета Кнежевине, првог
септембра, и Совјет је шестог септембра 1845. године донео одлуку о
формирању варошице, која ће по првој србској држави, добити назив:
Рашка. Предлог министра унутрашњих послова Гарашанина садржао
је план вароши Рашке са пратећим здањима који је урадио царинарник
Никола Алковић. Као званичан датум оснивања вароши Рашка, узима
се седамнаести септембар 1845. године, када је кнез Александар
Карађорђевић, потписао Указ о оснивању варошице.36)
Већ сутрадан, деветнаестог августа, на православни празник:
Преображење Господње, дошло је до новог сукоба Срба и
муслиманске жандармерије у селу Земаници, које се налази у Ибарској
долини на десној страни Ибра. Наиме, код цркве која је била послећена
____________
36) Подаци преузети са званичног сајта општине Рашка: www.raska.gov.rs
349
Преображењу Господњем, на литургију и прославу славе скупили су
се Срби. Посебно је била бројна омладина, која је уз звуке хармонике
и кларинета играла коло у порти храма. Изненада је у порту банула
четворочлана патрола муслиманске жандармерије, који су почели да се
хватају у коло и нападају младе жене и девојке. Када су им се неки
младићи супроставили, почели су да их малтретирају и понижавају.
Неко је отрчао и обавестио Машана Ђуровића, тада Војводу
Сухопланинског, који је послао четничку патролу, која је заробила
муслиманске жандарме и потом стрељала. Муслиманска жандармерија
је по сазнању о судбини њене патроле известила Немачку команду,
која је сутрадан упутила војску и шиптарску жандармерију. Они су
рано ујутру, двадесетог августа, прво минобацачима тукли село, а
потом ушли у село, више сељака убили и претукли, попљачкали све
што су могли понети и попалили све куће.37)
О томе како се општина Рајетиће организовала и припремала за
одбрану, у току августа 1941. године, у доступној литератури нисмо
могли наћи податке. Вероватно је да су у контактима са осталим
општинама Дежевског среза, где је било претежно србско
становништво, вршили организацију за припреме и одбрану села своје
општине, којима је координирао предратни председник општине.
Милош-Коста Аћин, у својој књизи о браниоцима Косова, пише:
„Трагедију целог српског народа оличавају мученички ликови
свештеника-првоборца Момчила Нешића, кога су стрељали нацисти,
и Радула Божовића, кога су убили комунисти. Из плејаде равногорских
браниоца у овом делу Србије жртвом надвисују још и учитељ,
резервни мајор Тодор Тоза Ђорђевић, шеф железничке станице у
Косовској Митровици Лука Радоњић, сељак из Рајетића крај косовског
Колашина Павле Самчевић, врли прегаоци из Метохије као што су
били браћа Пумпаловићи, и остали који су доцније положили животе
слободе ради.“38) Чиме је Павле Самчевић, сељак из села Рајетића,
заслужио оволику почаст, испитивањем, старијих људи са ових
простора нисмо успели да утврдимо, али треба веровати Аћину, који
је укњизи изнео много истина и података о Браниоцима Косова.
Проблем србских села на планини Рогозни, била је такозвана:
____________
38) Аћин-Коста Милош, Браниоци Косова, издање Равногорски венац Вашингтон, 1989. године,
стр. 274 и 248.
350
турска џада, којом су се Бошњаци из Новог Пазара, кретали према
Косовској Митровици и одржавали везе са Шиптарима и вршили
снабдевање оружјем и муницијом. Истовремено ово је био и најкраћи
пут за долазак Шиптара у Нови Пазар. Проблем су представљале и
жандармеријске станице на овом путу које су биле попуњене
припадницима шиптарске жандармерије. Ово се посебно односи на
жандармеријске станице у Рајетићима и Бањској. После борби на
Мокрој Гори у којима је прва чета Колашинског четничког одреда
осветила убиства, Тома Добрића Тодоровог сина и Миленка Добрића,
сина Тодоровог брата Јевта, Тодор Добрић са делом своје јединице
прелази на планину Рогозну. Ту се среће са својим познаницима и
пријатељима из србских села на јужним падинама Рогозне. Заједно
одлучују да нападну Жандармериску станицу у селу Рајетиће. Напад
је извршен двадесет септембра 1941. године, где су муслимански
жандарми побегли, а станица је запаљена.39) Међутим, станица је после
пар дана, поново почела са радом.
Следећа је нападнута жандармеријска станица у Бањској. У
склопу припрема за напад, четничке јединице обезбеђења, извршиле
су прекид телефонских каблова и телефонских веза према Косовској
Митровици и Новом Пазару. Поседнута су сва извишења и врхови који
надвисују насеље Бањска и сви прилазни путеви који воде према
насељу Бањска. Са првим свитањем и појавом сунчевих зрака видело
се да ђе ове недеље, двадесетосмог септембра 1941. године осванути
леп и сунчан дан. Појава првог сунчаног зрака на хоризонту, био је
сигнал за испаљивање првог пушћаног метка на жандармеријску
станицу у Бањска. У насељу Бањска дошло је до узбуњивања свих
становника и општег метежа. Становници Бањске који од почетка
окупације, нису имали чврст и дубог сан, будили су своје најмилије и
склањали у склоништа да их не погоди пушћана паљба. Полусањиви
жандарми су искакали из својих кревета и кућа и трчали према
станици жандармерије. Пуцњи са околних брда и висова су били све
чешћи и све ближи. Жандарми су у журби прескакали у туђа дворишта
и отварали ватру. Четници су се полако пуцајући и заклоњени са
дрвећем и другим природним заклонима приближавали жандарме-
ријској станици и позивали жандарме да се предају. У једном тренутку
председник општине Јаблан Гвозденовић, правцем од школе према
____________
39) Подаци: Миломир Добрић, Тодор Добрић-Војвода Ибарског Колашина, издање Комино
траде Ања, Краљево, марта 2011. године, стр. 55.
351
жандармеријској станици, пришао жандарима и позвао их да се
предају. Пошто су жандари одбили да се предају Јаблан се истим
путем вратио назад. По његовом одступању, четници су још жешће и
са јаком плотунском ватром кренули према станици. У току плотунске
ватре, једно залутало пушчано зрно, погодило је стару муслиманку
Зукију, која се налазила испред своје куће и на лицу места усмртило.
Погибије муслиманке у својим казивањима сећа се и Зарија
Миљковић, тврдњом да су четници убили једну булу.40) Даљи развој
напада на жандармериску станицу, показаће да је то била једина жртва
напада у насељу Бањска, док ће Колашински одред сачекати у заседи,
помоћ жандармеријској станици, од Новог Пазара, и убити одређен
број Бошњака.
Због бројности четника и јаке пушчане паљбе, жандарми
прихватају предају. „У центру Бањске, испред кафане Јове Пушице,
врши се разоружавање. Јаблан прима пушке и предаје их онима из
своје пратње. Опасаче окачиње на тарабе испред кафане. Последњи
му пушку пружа командир жандармеријске станице Мифтар. Јаблан
одбија да прими његову пушку, говорећи: Твоју нећу, нека ти је.
Мифтар му се обрати доста строго, као разочаран и увређен: Јаблане,
Јаблане, не лудуј. Узми и моју као све остале. Хтео је да код осталих
жандарма одагна сумњу према себи, будући да му је до јуче
приговарано како одржава Јаблана на председничкој столици, док су
сви остали предсдници општина Албанци.“41) Командир жандар-
меријске станице, Мифтар је до априлског рата био жандармеријски
поднаредник, са службом ван простора Косова и Метохије. Јаблана
Гвозденовића је подржавао на функцији председника општине,
сматрајући да ће преко председника општине, може лакше и
успешније одржавати ред и мир у Бањкој. На дужност командира
жандармеријске станице у Бањској поставио га је Командант
шиптарске жандармерије, капетан Бајазит Бољетинац и унапредио у
чин наредника. По подне с у Бањској појавио лично Бајазит са два
немачка официра и Јаблану Гвозденовићу, нудио примирје и
постављање границе на Шаренкамену, чији би гарант била
Крајскомандатура у Косовској Митровици. Међутим Јаблан
____________
40) Радојко Јовановић, Бело Светло на митровачке црвене записе, издање Градска библиотека
,,Вук Караџић”, ДК ,,Свети Сава”, Хвосно, Косовска Митровица, 2009. године, стр. 57.
352
Гвозденовић је био упознат са чињеницом да је Аћиф Хаџиахметовић
- Бљута, у народу познат као Аћиф ефендија, прогласио територију
општине Нови Пазар за део Велике Албаније, да је шиптарска
жандармерија и вулнетари запалила и опљачкала већину села у Старом
Колашину и да спрамају напад на села општине Бањске, није хтео да
се упушта у преговоре са Шиптарима.
Када је коса дошла до камена, како се каже у Старом Колашину,
велики србомрзац, капетан Фридрикс и његова команда дошли су до
закључка да морају предузети одређене мере:
„Видевши да губе контролу над ситуацијом, а у стању када због
ширења антифашистичког устанка у Србији нису могли да рачунају
на војна појачања, немачке власти су покушале да дипломатским
путем реше настале етничко-верске спорове. Стога је Крајскоманда из
Косовске Митровице двадесетпрвог септембра организовала састанак
између председника свих општина Косовско-митровачког,
Подујевског, Вучитрнског и Дежевског среза са српским првацима из
Рашке. Србе је предводио Тихомир Шарковић. На састанку је
одлучено да се спроведу одредбе Уредбе о уређењу Косовске области,
односно да се у мешовитим срединама организује комбинована власт
између Срба и Албанаца, а да се у чисто српским местима постави
њихова власт. Што се тиче Дежевског среза, договорено је да
Рајетичка, Врачевска, Никољачка и Полошка општина буду под
српском управом,42) да мешовита власт буде у Постењској и Трнавској
општини, а да остале, скупа са Новим Пазаром припадну
муслиманима. Тако је прогуран услов о одвајању већинских
православних општина од Новог Пазара, који је од стране Немаца био
одбијен половином јуна.
Да ове одлуке не би остале: мртво слово, на папиру, Шарковић
се сутрадан насамо састао са Џафер Девом и немачким
крајскомандантом. Он се током разговора жалио на албанске власти,
означивши их као виновнике кризе, Да би се споразум оснажио Дева
и немачки крајскомандант су дошли у Рашку двадесетседмог
септембра, док је сутрадан требало заједно са Шарковићем да путују
у Нови Пазар на разговор са Аћифом Бљутом. Састанак није одржан,
јер су се етничко-верски сукоби у међувремену, на подстицај албанско-
муслиманске стране, наставили са још већом жестином.“43)
____________
42) Ово је доказ да је општина Војковићи предата на управу Штавичком срезу, о чему смо
писали.
353
Тихомир Шарковић је рођен 1880. године у Рашкој. У литератури се
могу наћи и друге године рођења. Његов отац Венијамин, у другој
половини деветнаестог века, дошао је из дежевског среза у варош
Рашку да учи трговачки занат. Прво се запослио као трговачки
помоћник, потом је радио као шегрт па калфа. Као вредан и спретан
човек успео је да отвори своју трговачку радњу. Оженио се и имао је
два сина и ћерку. Одмах по Тихомировом рођењу, 1881. године постао
је старешина Трговинско-занатлијског еснафа. Тихомир је као старији
син почео да учи за трговца. Већ 1909. године, био је члан Друштва за
унапређење варошице Рашка. Тихомир је био резервни официр и
учествовао је у свим ратовима 1912-1918. године. Ђорђевић га помиње
са Павлом Блажарићем, Стеваном Савићем, Витомиром Вујанцем,
Томом Ћирковићем, Александром Новаковићем и др.44)
У разговору са Џафером Девом и капетаном Фридриксом,
упитан да изнесе узроке оружаних сукоба, Шарковић је навео
понашање шиптарске жандармерије чији су припадници: пљачкали,
подметали, тукли, немилосрдо злостављали србско становништво, а
августа месеца почели и да силују жене и девојке. Као други узрок,
Шарковић је навео завођење намета и ушура и начин на који се он
прикупљао. Шарковићев предлог разграничења конфесионалних зона
био је: „Од села Србовца, па остављајући целу долину Ибра од Рашке
као српску, а затим је граница кренула на село Бањску прелазећи Ибар,
вододелницом Ибра и Дрима, обухватајући цео Ибарски Колашин до
села Рибарића. А одатле на село Грубетиће, Јелачиће, Боровик, кота
829, обилазећи Нови Пазар, скреће на Ђурђеве Ступове, па
вододелнице реке Дежеве и реке Љуште, остављајући целу општину
Пожешку муслиманима, спушта се на село Вучиниће. А одатле
границом-ивицом Коштан Поља до границе среза Сјеничког, а одатле
границом среза Сјеничког и дежевског до Одвраћешнице (која је место
на планини Голији).45)
Срби су одмах покушали да спроведу оно што је договорено
на сатанку, али је шиптарско-муслиманска управа то одбила да
изврши. Двадесетчетвртог септембра, четници су кренули у село
____________
44) Тихомир Д. Ђорђевић, Рашка и околина, издање СИЗ културе СО Рашка, 1987. године, стр.
171.
45) Историјски архив Краљево, фонд Тихомира Ђорђевића, кутија бр 37, писмо Т. Шарковића
Милану Недићу.
354
Рајетиће да преузму, по договору, жанрамеријску станицу.
Муслиманска жандармерија је одбила да је преда и поново је дошло до
оружаног сукоба. Станицу су требали преузети легализовани четници
Машана Ђуровића, како је Шарковић договорио са крајскомандантом
из Косовске Митровице. Крајем 1941. године, Машан је извршио
реорганизацију Сухопланинског четничког одреда и формирао
Ибарски четнички одред, који је код Немаца имао ознаку С-54. Одред
је био легализован код владе Милана Недића. Команда одреда
налазила се у Рашкој и командовала је са више одреда и батаљона. На
простору Дежевског среза је био распоређен Четврти батаљон
Ибарског одреда под командом Божидара Шарковића, предратног
новинара из Рашке. Шарковић је био син Тихомира Шарковића, који
је завршио Трговачку академију у Бечу и добро говорио немачки језик.
Батаљон се састојао од чета које су формиране у општинама са
србским становништвом, односно: Осаоничке, Сопоћанске,
Дугопољанске, Дежевске, Никољачке, Врачевске и Лешанске чете.46)
Нападом на Стари Колашин и касније на села општине Бањска
која су смештена на југо-источне падине планине Рогозна, почела су
да страдају србска села на Рогозни.
„Већ шестог октобра почели су сукоби. Инцидент се одограо
на Рогозни. Мештани села Рајетића су запуцали на групу муслимана
која је кренула у Косовску итровицу по оружје. У помоћ им је убрзо
послат Бико Дрешевић који је сузбио православце и омогућио
каравану наставак пута. Потом је спалио Рајетиће. Тада је у борби
погинуло једанаест људи: седам хришћана и четири муслимана. До
краја године у овој општини ће од стране албанско-муслиманских
снага бити убијено још девет православних мештана...
Пошто је људству у одбрани града (Новог Пазара) нестало
муниције, деветнаестог октобра, послата је група од шест муслимана
да је донесу из Косовске Митровице. Када су били на Рогозни, напали
су их припадници Колашинског четничког одреда. У окршају су
погинули Ахмо Бећировић, Мехо Бећиревић и још један муслиман,
док је остатак групе успео да се повуче за Нови Пазар. Качаци
(вулнетари) Шабана Полуже су потом напали положаје четника на
Рогозни, потисли их и успели да се пробију на исток. Истог дана један
немачки официр је са триста Албанаца допремио сто сандука
____________
46) Војни Архив Београд, фонд Српска влада Милана Недића 1941-1945. године, кутија 20а,
355
муниције у варош. Овај официр је иначе, изразио забринутост због
нерационалног трошења муниције.“47)
Из овог цитата се може видети да су Немци у потпуности
подржавали шиптарско-муслиманску коалицију и настојали да Срби
нестану са овог простора. Такође из цитата проистиче да је у борбама
до краја 1941. године, у селима Рајетићке општине погинуло
минимално 17 Срба. Међутим, Списак Пописа жртава рата 1941-1945.
године за општину Нови Пазар, србска села која се налазе северно од
демаркационе линије, који је извршен у новембру 1964. године, по
Одлуци СИВ-а (Савезног извршног већа) од десетог јуна 1964. године,
то не потврђује. У овим селима, по том списку у току 1941. године,
страдао је следећи број Срба: Баре 0, Брђани 0, Кашаљ 1, Леча 5,
Јелачиће 0, Гошево 0, Јавор 0, Рајетиће 3, Војковиће 0 и Жуњевићи 0,
значи укупно: 10. На супротној странији линије, села која се налазе
јужно од демаркационе линије страдао је следећи број Срба: Батке 0,
Драгочево 1, Грубетиће 4, Дедилово 0, Отес 0. Витковићи 0, Крчмаре
0, Врановиће 0 и Табалије 0, укупно 5 Срба.48)
Упоређујући са неким другим подацима, може се закључити,
да комисија на просторима ове две општине, није добро урадила
попис, и да су многи Срби, који су страдали од Бошњака и Шиптара,
остали непописани.
О каквим последицама по србска села и Србе се ради можемо
видети из писања Војислава Јевтимијевића: „О злочинима које су
вулнетарске банде починиле у Колашину и на терену Бањске
војноуправни саветник при Крајскомандантури 838 у Косовској
Митровици, др Герхард Ролфс каже да је: дошло до страховитих
недела! После тога Колашин се могао сматрати расељеним, а села
уништеним. Исту судбину доживела су и села на рејону између
Косовске Митровице и Новог Пазара, (где спадају села Рајетићке
општине), додајући да се на истом простору збио: стравичан догађај
по обиму првог и другог октобра 1941. године, када је пало много
жртава и проливено много крви.“49)
Ове чињенице у свом закључку о страдању општине Рајетиће,
потврђује и Милутин Живковић: „Само из Рајетићке општине се, на
____________

356
пример, током јесени иселило 158 православних породица са 1.361
лицем, од укупно 1.703 становника колико је пре тог периода живело
на њеној територији. Притом је опљачкано 3.381 грло ситне и крупне
стоке.“50)
Избегли Срби из општина Рајетиће и Војковиће, морали су да
пређу преко планине Рогозне, јер нису могли према Новом Пазару и на
источним падинама Рогозне почели да се уливају у реку избеглица,
која је кренула из Метохијског Подгора, Старог Колашина, Штавичког
среза, села општине Бањске и многих других крајева Косова и
Метохије. У Ибаррску долину избеглице су стизале гладне, изморене,
прозебле и уплашене, стизале су у колонама са запада и југа, у току
дана и ноћи и пуниле села на десној обали Ибра од Слатине до
Руднице. Убрзо ће бити попаљена и села на десној обали Ибра од
Слатине до Лепосавића, што ће повећати број избеглица, чиме се још
више погоршава положај избеглица. Из Ибарске долине та река
избеглица наставља да се креће у два смера. Први смер је водио преко
Рашке даље ка Краљеву и Крагујецу. Други смер избеглица је водио у
виша поткопаоничка села и прелазак преко југо-источног венца
Копаоника и даље према Топлици, Косаници, и региону Ниш.
Најагилнији у помоћи избеглим Србима, били су, већ помињани
Тихомир Шарковић и бивши народни посланик Тодор Михаиловић,
учитељ из Косовске Митровице. Заједничким снагама су саставили
један извештај о тешком положају Срба у Косовско-митровачком
округу и тридесетог децембра 1941. године, упутили председнику
владе Милану Недићу, да се најугроженијим срезовима у оквиру
немачке окупационе зоне помогне. Поред изношења стања на терену,
Шарковић и Михаиловић су предлагали предузимање одређених мера.
Цитирамо делове тог Извештаја:
„Само неколико примера:
1) Прописана је нека Уредба о заједничкој власти у четири
среза: Подујеву, Вучитрну, Косовској Митровици и Новом Пазару, која
у самом свом акту, клаузулом о четвртини и враћањем народа у средњи
век садржавала је клицу осуде. Ти се крајеви сматрају крајевима
Србије. Међутим сама та Уредба иако посве штура, која сада после
паљења српских села и стварањем њихове вештачке већине, само
Арнаутима користи, изазивајући да у тим крајевима влада нечувено и
____________
357
пуно безвлашће.
2) Док Арнаути заваравају Немачке војне власти а нажалост и
наше разне комисије састављене од добронамерних, али апсолутно
необавештених чланова, за које су проблеми ових крајева Шпанска
села, дотле се наш свет масовно, у страховитој беди, сели остављајући
своја згаришта, гробља својих отаца и све оно што им је најдраже и
најмилије.
3) Нашим материјалним средствима, која се Арнаутима –
Косовско Албанском Комитету, том најизразитијем противнику Србије
и Српства у (...) која се дају у циљу да се помогне наш народ,
издржавају се Арнаутски жандарми, организује се њихова милиција и
спрема се ново потајно и страшно крвопролиће да докусуре и оно мало
остатака наших...
5) Поред потпуног уништења нашег сељачког живља нарочито
у срезовима Косовско- Митровачком и Дежевском код Срба, трговаца
и занатлија, замро је сваки привредни живот, док Турци и Арнаути под
окриљем Немачких власти добијају пун замах што је донекле у овим
приликама и разумљиво, али оно, што нас као Србе мора болети је да
се у огромним количинама дају монополски артикли: шећер, гас, со,
дуван и др, које разне арнаутске-турске котерије шаљу делом у
Албанију, а делом продају уз баснословне цене и то искључиво
албанско-муслиманском елементу, док их Срби месецима не примају,
наплаћујући таквом трговином и таксе за њихово: Арнаутско
домобранство.
Дешавају се такве аномалије да се шећер, гас, со и др.
монополски Рашкој, која већ пет месеци у њима оскудева превозе
немачким камијонима, уз пратњу немачких војника за Косовску
Митровицу и Нови Пазар, где их продају на напред наведени начин...
У Рашкој где је образован одбор од самих грађана, који је са
успехом из прикупљених средстава најсиромашнијег среза, помогао
безброј четника, издржавао рањенике у неколико болница и помагао
докле је могао избеглице из разних крајева, послати су чиновници тога
одсека са новцем специјално за издржавање избеглица. Међутим, са
собом носе и распис по коме се не признају избеглицама она лица која
су из Митровачког и Дежевског среза којима су куће попаљене, чије су
породице растурене у неколико срезова јер су по појмовима чиновника
одсека за избеглице који о томе и не размишљају ти крајеви Србија,
која ће ускоро оваквим радом бити Србија без Срба, јер тамо
358
погледајмо истини у очи влада пуна власт Албанског комитета. Ако
пак ти грешници: авај!, немају права на ову потпору и ако су оставили
безброј својих мртвих и ако су своје породице раштркали а сами се
латили оружја да спасу у првом реду част српског народа а преко ове
да бране своја огњишта и своју децу, нису избеглице, онда је нама
уопште не појмљив појам избеглица...
На крају Вас Господине Председниче молимо да нас правилно
разумете, да наредите како би се у овим пословима пошло другим,
правилнијим путем, јер смо сити разних обећања и немачких
команданата који нам свакодневно обећавају и уливају наду у боље
дане, у противном поштедите нас арнаутског изигравања, упутите нас
на самобригу, сачувајте нам понос и наоружајте нас стрпљењем, да до
краја рата очувамо бодар дух и наду у боље дане, са чиме се наш
српски народ кроз векове одликовао.
Стање је и последњи пут понављамо неиздржљиво и крајње је
време да се нашем бедном народу избегличком осигура повратак на
згаришта или се повуче дубље по Србији и распореди по селима на
зимовање. Свако одуговлачење решења по овом питању представља
злочин. Ово је наша последња реч и последњи апел који Вам
упућујемо најдубљег уверења да испуњујемо своју дужност према
нацији, према својој савести па и према Вама и Вашим подухватима,
не водећи више даљег рачуна како ће се наше мишљење схватити, јер
су и досадашњи наши Апели остали без дејства.“51)
Једини који су видели неку добит од ове реке избеглица, јесу
четнички одреди у Ибарској долини, који су заједно избегли са
народом и лоцирали се у овом простору. Избегли Срби, способни за
војну службу, су се прикључивали одредима. О овој теми, Војислав
Јевтимијевић пише:
„Када се после ових догађаја претежни део становништва са
попаљеног подручја повукао, у Ибарској долини створена је још
повољнија ситуација за приступање људства четничким одредима.
Нашавши се изван својих домова, без игде ичега, највише с
некомплетном породицом, човек је био спреман да се прикључи било
коме, ако га позове против албанских паликућа. Појава Косте Пећанца,
који је код становништва овога краја остао упамћен као један од
____________
Милутин Живковић, Неколико Докумената о страдању Срба у Новом Пазару, као последица
51)
етничких сукоба крајем 1941. године, научни чланак, Баштина Приштина-Лепосавић, свеска
32, 2012. године.
359
организатора отпора окупатору у Првом светском рату, у том моменту
и то управо на подручју Ибарске долине и Копаоника, одлучујуће је
деловала да један већи број избеглица види у четницима спасиоца.
Утолико пре што су га многи знали као некадашњег четовоћу.
За обичног сељака са овог простора главна угроженост није
долазила од Немаца као окупатора, него само од: Арнаута!... За њега
(мисли се на избеглице-сељаке) је много значило само име Косте
Пећанца и појам четник.“52)
По доступним информацијама и документима у Ибарској
долини, крајем 1941. године, боравили су следећи четнички одреди:
– Ибарски одред са командантом, поручником Машаном
Ђуровићем, Војводом Ибарским, који је имао највеће бројно стање и
био најбоље снабден са официрима, подофицирима, наоружањем и
опремом. Штаб одреда је био у Рашкој и имао је више батаљона (око
шест батаљона, пошто су се често реорганизовали), који су били
распоређени на територији више срезова.
– Колашински одред са командантом Тодором Добрићем,
Војводом Колашинским. Одред је био четног састава и распоређен на
левој обали Ибра од села Јошанице до Белућа.
– Копаонички одред са командантом, поручником Мирком
Томашевићем, Војводом Копаоничким. Одред је био четног састава и
распоређен у вишим подкопаоничким селима на простору од
Јошаничке Бање до Руднице.
– Дукађински одред са командантом Светиславом Шавићем,
Војводом Дукађинским. Одред је био четног састава и распоређен у
Рудници и околним селима на десној обали Ибра.
– Ибарски (Јошанички) одред са командантом Василијем
Поповићем, Војводом Ибарским. Поповић је био солунски борац,
посланик скупштине Краљевине Југославије и међу првима је
формирао четнички одред. Одред је био водног састава и распоређен:
команда у селу Јошаница, а људство у околна села,
– Пилатовачки одред са командантом, резервним наредником,
Давидом Поповићем, Војводом Пилатовачким. Поповић је пре рата
био Удружењу Косте Пећанца и од Априлског рата је био активни
четник и командант. Одред је био водног састава и распоређен у
селима испод Пилатовице и Шаторице на потезу од села Копориће до
____________
360
Борчана.
– Дренички одред са командантом Голубом Томашевићем,
Војводом Дреничким. Одред је био водног састава и у овом периоду
био је заједно са Колашинским одредом.
– Неродимски одред са командантом, резервним капетаном
прве класе, Танасијем Тасом Ђорђевићем, Војводом Неродимским.
Таса је био родом из села Влакча, село испод планине Рудник, али је
пре рата био учитељ у Приштини. Избего је са делом људства одреда
који је формирао у Неромиском срезу и у Рашкој је био јединстен и
малобројан и смештен у села око Рашке.
– Лапски одред са командантом Радивојем Дробњаком,
Војводом Лапским. Дробњак је био родом из Лапског среза. У
организацији Косте Пећанца од пре рата и бива проиведен у звање
Војводе. Командовао је групом бораца који су били избегли из Лаба у
Рашку, која је била јединствена и малобројна и смештена у ближа села
око Рашке.
– Брвенички одред са командантом Милисавом Булатовићем,
Војводом Брвеничким. Одред је био четног састава, са командом у
Брвенику и распоређен у околна села.
– Грачанички одред са командантом Благојем Љумовићем,
Војводом Грачаничким. Љумовић је био родом из Топлице и Коста
Пећанац га је послао у Рашку да командује са људима који су избегли
у Рашку из Грачаничког среза. Фукционисали су као мања целина и
једна мања јединица, смештена у села око Рашке.
– Штавички одред са командантом Ракићом Сташевићем,
Војвода Штавички. Одред је био састављен од Срба избеглих из
Штавице. Сташевић је био дугогодишњи председник општине Тутин.
Одред је био састављен од водова и распоређен у српским селима на
граници Дежевског и Студеничког среза.
– Бистрички одред са командантом, капетаном Драгом
Кривокапићем, Војводом Бистричким. Одред је формиран од људства
Бистричке општине Студеничког среза, водног састава и кретао се на
простору од Лешка до села Остраће и Бристрице.
У Рашкој је било и неколико Војвода који нису имали своју
јединицу: Војвода Вукашиновић Вулета; Војвода Радомир Милетић,
био код Кесеровића за финансије; Војвода Властимир Вујовић.
Заменик Машана Ђуровића; Војвода Петар Димић, био лекар у Рашкој
и лечио легализоване четнике.
361
У овом периоду поручник Машан Ђуровић имао је под својом
командом преко 6.500 бораца распоређених у 35 јединица.
Поред одреда Војводе Косте Пећанца, крајем 1941. године у
околним планинама кретала су се и два четничка одреда који су
пришли пуковнику Дражи Михаиловићу:
-Сухоруднички одред са командантом, капетаном Радомиром
Цветићем, Војводом Сухорудничким. Цветић је био активни официр
војске Краљевине Југославије, инжињерац који је избегао
заробљавање и вратио се у своје родно село Тиоџе у Студеничком
срезу. Одмах се прикључио Кости Пећанцу и од Срба са Голије
створио свој одред. Када је Коста пришао Недићу, Цевтић га је
напустио и пришао Михаиловићу. Одред је крстарио Голијом, са
командним местом у Рудном.
-Расински одред са командантом, мајором Драгутином
Кесеровићем. Као и Цветић, прво је био код Пећанца, а потом пришао
Михаиловићу. Одред је био четног састава и кретао се по северно-
источним падинама Копаоника, најчешће са командом у Кривој Реци.
Судбина и животни пут избеглих Срба из општина Рајетиће и
Војковићи био је, готово истоветан, свим другим групама све до
капитулације Италије септембра 1943. године. Највећа група је остала
у статусу избеглица у селима Ибарске долине и Студеничког среза.
Другу групу представљају борбено способни мушкарци који су се
прикључили четницима. Ове две групе ће са првим знацима пролећа
почети да се враћају у своја села и на своја огњишта, да виде што је
остало, покушавајући да обраде одређене њиве и обнове кров над
главом, са проблема о којима смо већ описали у поглављу о Старом
Колашину. У овим намерама и радњама пуно ће им помоћи притисак
администрације Милана Недића на повратак избеглица и
успостављање караула на линији разграничења Немаца и Италијана
које су посели припадници Српске граничне страже. Једна караула је
била и у селу Рајетиће, састављена од Срба граничара. Трећа група
избеглица је продужила даље у дубину Недићеве Србије и мали број
њих се вратио пре завршетка Другог светског рата.
Ко се прикључио четницима, улетеће у велике борбе, које ће
трајати више од два месеца и многи од њих ће погинути. После напада
Арнаута из Бајгоре, преко села Ибарске Слатине, који ће стићи до села
Мајдева и успут попалити и опљачкати велики број србских села. У
току операције убиће и велики број србског живља, првенствено
362
стараца, старица, жена и деце. У противофанзиви, Војвода Машан
Ђуровић их враћа на Церањску реку где се постиже примирје, које ће
бити поштовано до краја рата на овом простору. Пре тога постигнут је
договор посредством Крајскомандантуре , у присуству Џафер Деве и
Бајазита Бољетинца са шиптарске стране и Машана Ђуровића,
Василија Поповића и Давида Поповића са четничке, о нападању и
граници на реци Церањи. Да би се утврдио договор, краскомандант је
отишао са четницима у Слатину и говорио окупљеном становништву
испред општине.53)
Одмах после завршетка борби и протеривања Арнаута преко
Церањске реке, почињу борбе муслиманско-шиптарске коалиције и
четника за освајање Новог Пазара и Рашке. Борбе су трајале од другог
октобра, до седмог децембра 1941. године. Нови Пазар и околна села
била су претворена у логоре. Муслиманима је у помоћ пристигло
преко пет хиљада наоружаних и обучених шиптарских жандарма и
вулнетара којима су командовали капетан Бајазит Бољетинац и 16
арнаутских барјактара. Србима из Новог Пазара је забрањен излазак из
града и у току трајања борби многи од њих ће страдати. Села између
Новог Пазара и Рашке, без обзира дали су србска или муслиманска
биће попаљена до последње куће. Муслимани су успели да из
Дежевског, Штавичког и Сјеничког среса мобилишу 1.800 наоружаних
муслимана, али је било мобилисаних Срба и муслимана у радне групе
за копање канала, преношење сена, изградњу стрелишта,
расчишћавање бојишта и др.
„У току ова два месеца Срби су организовали три напада на
Нови Пазар, а Муслимани и Арнаути један напад на Рашку. Први
напад на Нови Пазар био је четвртог новембра 1941. године. Циљ
напада је био заузимање града и заустављање муслиманских зулума
над српским становништвом. Напад није успео. Арбанашке и
муслиманске снаге одбијају нападаче, излазе ван града и пале српска
села. Број погинулих и рањених Срба износио је преко 140, а Албанаца
и Муслимана преко 120. Други напад Срба на Нови Пазар извршен је
двадесетпрвог новембра са јачим снагама него први. Напад није успео.
У њему је погинуло преко 120 људи на једној и другој страни. За време
овог напада спаљена су сва муслиманска села од Пожеге до Вучинића.
____________
53) Одбор за издавање монографија, Али Шукрија и др. Косовска Митровица и околина,
монографија, 1979. године Косовска Митровица, издање Института за историју Косова у
Приштини и др. стр. 282.
363
Трећи напад на Нови Пазар, петог децембра 1941. године, такође је
завршен безуспешно. У овом нападу учествовали су и Немци на
страни Муслимана, којима није било у интересу победа Срба над
њиховим савезницима. Против овога, а и других напада, били су
партизани који су својом пропагандом одвалачили нападаче.“54)
У опису напада Колашинског четничког одреда, под командом
Војводе Тодора Добрића, образложили смо да је један од већих узрока
неуспеха првог напада на Нови Пазар, био издаја партизана, мада је
њихово комунистичко руководство на састанку са представницима
четничких одреда, било договорило заједнички напад. Партизани су
само издајнички напустили положаје и при томе никога нису
обавестили. Детаљно смо елаборирали ову тему, где се издаја
партизана повезује са њиховим нападом на четнике у Пожеги и
почетку брато-убилачког рата. Овде ћемо изнети једно ново
размишљање и писање Милутина Живковића:
„За то време у Новом Пазару, где тада није постојала партијска
организација КПЈ-а, бораве представници КПО-а (Комитета
покрајинске области), Зенун Хасковић и Симеун Карамарковић. Они
су прве контакте са муслиманским првацима остварили четвртог
октобра. Делегати су се у вароши задржали до десетог октобра и
разговарали са Хаџиахметовићем и Дацом. Они су тражили прекид
даљих сукоба на националној и верској основи, предају града
партизанима, деблокаду Срба и ослобађање пута Нови Пазар-Рашка.
Албанска власт је одбила све предлоге. Преговори комуниста са
муслиманима у унутрашњости среза, конкретно из Врачевске, на
основу пароле: братства и јединста, такође, нису дали резултата. На
овом месту би требало истаћи и другу страну приче. Бедри Пејани је
тих дана у једном писму саветовао Хаџиахметовићу, команданту
албанских снага у Новом Пазару, да: обрати пажњу на албанске
комунисте у случају да они желе уговор о ненападању! Он је после
рата сведочио да је Бљута ипак, склопио споразум о: ненападању, са:
комунистима из Рашке!, који ће се видећемо, заиста повући са фронта
пред почетак битке за Нови Разар.“55)
Мађутим, као и много пута, партизани нису испоштовали свој
____________
364
потпис и договор и по завршетку рата, Аћифа ефендију
Хаџиахметовића Бљуту су, по њиховим папирима, двадесет на
двадесетпрви јануар 1945. године, осудили и стрељали на Хаџету
(старо турско гробље) у Новом Пазару, са квалификацијом: Ратни
злочинац.56)
После првог „напада на Нови Пазар Аћиф је довео у град нове
снаге и као одмазду организовао напад на Рашку. Овај напад је почео
шеснаестог новембра у 10 часова а завршио се седамнаестог новембра
око 16 часова. У овом нападу учествовало је око 2.600, сада боље
наоружаних Албанаца и Муслимана. Приликом овог напада попаљена
су сва српска села Постењске општине, педесет посто села Врачевске,
седамдесетпет посто села Никољачке и педесет посто Постењске
општине. Напад код Рашке је био одбијен. Ни овај напад није успео.
У њему је с обе стране погинуло преко 200 људи.“57)
Почетком 1943. године, дошло је до наглог ступања муслимана
Дежевског среза у СС и друге немачке формације. Била је то
новоформирана СС Ханџар и Скендербег дивизија и ХИПО (помоћна
полиција), батаљони. Већ од маја вршене су припреме за капитулацију
Италије, пошто се то наслућивало и само се чекао датум објаве. Немци
су Косовско-митровачки округ препустили на управљање Бугарима.
Бугари су према Србима били доста толерантнији него према
Бошњацима и Арнаутима. Муслимани и Шиптари су спремнији
дочекали ову капитулацију. Њихова очекивања су била да ће
капитулацијом Италије избрисати границу (демаркациону линију)
између италијанске и немачке окупационе зоне и Дежевски, Сјенички
и Штавички срез припојити: Великој Албанији! Упоредо са тим
припремама, поново почињу мађунационални инциденти и сукоби.
Један од првих десио се када је у селу Брвени, Рајетићка општина, на
месту: Једна буква, моткама на смрт, шестог маја на празник:
Ђурђевдан, претучен Славко Вуловић.
У току лета 1943. године, поручник Будо Добрић, командант
Колашинске четничке бригаде, са командом и приштабским
јединицама, најчешће је био простору висоравни: Столови изнед села
Вукосављевића, док је Тодор Добрић, Војвода Колашински са првим
батаљоном боравио у селима Опово, Дубока и Бербериште. Ови
____________
Књижевне новине, Београд, 1969. године, стр. 328.
365
простори су непосредно уз границу Рајетићке општине, што је
посредно утицало на сигурност Срба у селима ове општине.58)
Ситуација се још више погоршава почетком августа 1943.
године. Све су чешћи сукоби између четника и муслиманско-
шиптарских јединица. Тензије посебно скачу, када су четници у селу
Плешин, напала и ликвидирала једну мешовиту патролу СДС-а, два
Србина и два муслимана.
„Затим су у Нови Пазар, двадесетшестог августа пренесена
тела неколико мештана добровољаца у ХИПО-у који су убијени од
стране четника у околини Крагујевца. СС полицајци који су тамо били
на служби, пребили су једног Србина финанса. Локални четници су
их напали и убили тројицу, а више њих заробили. Један од преминулих
био је Изет Љајић, 22-годишњи трговац из вароши, који је за собом
оставио мајку и четворо браће и сестара. У Новом Пазару су стога,
двадесетпетог августа биле организоване демонстрације муслимана
због погибије њихових суграђана у СС снагама. Реакцију су убрзо као
и увек осетили локални хришћани. Вељко Цмиловац из села Врболази
је усмрћен ноћу тридесети на тридесепрви август. Наредног дана
убијени су и Димитрије Андрић из Отеса, (општина Војковићи),
Анђелко Андрић из Отеса и Дејо Тајевић из Брњака.
Пошто су сукоби са албанском жандармеријом и ХИПО-ом са
собом увек повлачиле опасност од немачких и бугарских одмазди над
цивилима, командант Дежевске бригаде, потпоручник Радуловић је
покушо да изглади односе са албанском жандармеријом. Он је током
августа преко командира постаје СДС-а у селу Ковачеву Хазда
Пртинца, успоставио писмени контакт са командантом СДС-а за
Дежевски срез, Ђевдетом Бајрамијем. Крајем августа Радуловић се и
састао са Капланом Бољетинијем (Бољетинац, Бајазитов брат) у
Ковачеву. Испред Дежевске бригаде он је гарантовао да неће више
нападати жандармеријске јединице, али је према сопственим речима,
тражио да албанско-муслимански жандарми више не улазе у српску
зону разграничења из 1941. године и да не ступају у јединице при СС-
у. Колико је успеха имала ова акција може се видети из предходног
пасуса, али и из онога што следи.“59)
____________
Филозовском факултету у Београду, 2017. године, стр.е 1082-1083.
366
Капитулацију Италије и излазак њених јединица из рата и Срби
и муслимани су видели као шансу за остварење својих интереса и
циљева. „Немачки окупатори су још пре капитулације Италије
извршили припреме за окупацију Косова и Албаније. Немачки војни
заповедник за југоисточну Европу наредио је да се разоружају све
италијанске јединице у овим крајевима и тај задатак је поверен
Двадесетпрвом армијском корпусу. Десетог септембра 1943. године,
изваредни опуномоћеник Министарства спољних послова за
Југоисток, Херман Нојбахер, споразумео се са командантом
италијанских снага у Албанији, генералом Далмацом, о предаји
италијанских снага немачким трупама. Такође је договорено да се
албанска квинслишка војска и вулнетари на Косову, (што обухвата и
делове Санџака који су били у италијанској окупационој зони), ставе
под команду Вермахта.
Немачке јединице су брзо разоружале све ителијанске
гарнизоне у градовима Албаније и Косова. Јединице
Двестадеведесетседме дивизије окупирале су Косово, разоружале
дивизију: Пуље, и приволеле пукове албанске квинслишке војске на
овом подручју да им се потчине.“60)
Дан капитулације Италије, од стране Срба дочекан је свечано.
Према речима тадашњих очевидаца, неколико дана код православног
становништва: вило се коло и свирао кларинет као да није рат. Код
свих се могло приметити: ново одело, нови опанци, ново све од главе
до пете, док су девојке биле: зачешљане са пребаченом марамом
позади. Народ је престао да поштује и наредбу о гашењу светла током
ноћи, за шта је следила смртна казна. Овако отворено исказивање
емоција наравно, није било дозвољено преосталим малобројним
православцима у Новом Пазару. Па ипак, и они су се радовали. Према
сећању Драга Миловановића, на дан италијанске окупације деца у
српској Основној школи су се грлила, љубила и певала, очекујући
скорији крај рата.61)
Убрзо после капитулације Италије одржано је заседање Друге
призренске лиге, коме је писуствовао и Аћиф ефендија Хаџиахметовић
____________
60) Одбор за издавање монографија, Али Шукрија и др. Косовска Митровица и околина,
монографија, 1979. године Косовска Митровица, издање Института за историју Косова у
Приштини и др. стр. 372-373.
61) Војни Архив Београд, фонд Српска влада Милана Недића 1941-1945. године, кутија 27а,
367
Бљута. Пратећи одлуке овог заседања муслимани су у Дежевском и
Штавичком срезу налали припаднике СДС-а и СГС-а, Србе и
покушали да их похапсе. Један део официра, подфофицира, жандарма
и граничара је успео да се спасе тако што је успео да побегне и
прикључи се јединицама ЈВуО. Већ до тридесетог септембра,
нападнута је већина србских села на планини Рогозна. Из села
Рајетићке и Војковићке општине, страдали су: Милентије Ћирковић
из Жуњевића, Аксентије Милошевић из Знуше, Јеротије Станић из
Знуше, Филимон Јанићијевић из Гошева, Мартин Веселиновић из села
Клече.62) У овим селима било је пљачке и паљевине. Ни за један злочин
нико никада није одговарао.
Талас муслиманског терора према србском становништву
пренео се и током октобра и новембра 1943. године. Муслимански и
шиптарски прваци су покушавали како да спроведу зацртну политику:
протеривање и елиминацију Срба са простора Дежевског и Штавичког
среза, кроз постојеће инцитуције окупационог система. Стално су
вршили појединачне нападе на Србе и настојали да испровоцирају
четнике за жешћи одговор, да би потом, тражили и добили одобрење
од Немаца , за веће и масовније акције против Србског народа. Овакав
поступак им је често успевао.
До краја 1943. године, сукоби између Срба и муслимана
пренеће се на север Дежевског и југ Сјеничког среза. Србска села
јужно од Новог Пазара и Штавички срез су поново десеткована и
већина становништва је поново избегла према србским селима Дежеве
на планини Голија и Студеничком срезу.
„Видевши да окупаторско-квинслишке јединице пале српска
села, док народ бежи према Голији, четници Дежевске бригаде су
напали на њих код Радуљице. Током борбе погинуо је један СС
полицајац, док је рањено четири жандарма. ХИПО је тада претрпела
значајан губитак, будући да је ликвидиран Пашо Љајић, командант
људства у акцији, те заменик и пријатељ капетана Дрешевића.
Колаборационе снаге су ипак, успеле да заробе око 25 Срба, о чијој
судбини немамо податке. ХИПО и албанска жандармерија су такође,
претресли и југо-западне обронке Рогозне тражећи колашинске
четнике. Током ових рација они су спалили неколико села. Тада су
горела села: Врановина-до школе (спаљено и 1941.), Митрова Река
____________
62) Село Клечке у периоду 1918-1941. и током рата, до 1947. год. било у Дежевски срез, данас
општ. Зубин Поток.
368
(спаљено и 1941.), Радаљица, Ковачево, Алуловиће (спаљено и 1941.),
Кусуриће (спаљено и 1941.), Полазе, Старовлах и Свиланово. Поред
ухапшених 25 таоца, страдало је још и најмање девет мештана
поменутих села. Двоје последњих гину од муслиманских банди из
Штавичког среза, који су такође, извршили притисак на хришћане.
Колика су била разарања у Сопоћанској и Штитарској општини
Дежевског, односно широм Штавичког среза, током септембра и
октобра, најбоље говори чињеница да је крајем месеца у ту област
послат шеф Испоставе комесеријата за избеглице и пресељенике при
окружном начелству Косовско-митровачком, Гојко Гапић. На лицу
места он је помагао исељене, више хиљада Срба са тих простора.
Вративши се у Косовску Митровицу Гапић је првог новембра известио
Комесаријат за избеглице у Београду, о размерама и последицама
муслиманских напада. Пишући да је на простору Сопоћанске и
Полешке општине: попаљено скоро 20 села, он је навео да је око 2.000
Срба са овог сектора избегло у чисто хришћанске општине на северу
Дежевског среза, или у суседни Студенички срез. Ваљало би поменути
да је међу овим избеглицама било и доста повратника, односно оних
који су још 1941. године морали да напуштају своја огњишта. Пратиле
су их у стопу избеглице из Штавичког среза.“63)
Шиптари и Бошњаци, после капитулације Италије су дуго
планирали, свеобухватни напад на Стари Колашин. Становништво је
било узнемирено и у страху исчекивало сваки нови дан. Зима је била
веома хладна и снегови на околним планинама велики и непроходни.
Четнички обавештајци Другог косовског четничког корпуса су
свакодневно јављали о припремама муслиманско-шиптарске
коалиције. Предузимане су припреме за одбрану, али су се морале
извршавати и друге обавезе, као што је одбрана Ибарске долине на
Церањској реци.
И мада, готово сви историчари и хроничари, који су писали о
овом нападу, пишу да су први напади муслимана кренули од Рибарића,
низ Ибар, нека истраживања то демантују. Наиме, први напад је био од
стране муслиманских жандарма и ХИПО јединица из правца Новог
Пазара. Ове снаге су кренуле другог фебруара 1944. године, путем
Нови Пазар-село Горња Јошаница и са запада напала србска села
општина Војковиће и Рајетиће: Зуњевиће, Знуша, Азмиће, Јелачиће,
____________
369
Шливње, Гребенову, Баљанску, Војковиће, Жуњско Брдо, Дедилово,
Отес, Батке и друга. Из предходног цитата Милутина Живковића, види
се да су ова села претресана, пљачкана и паљена у току месеца
септембра и октобра 1943, године, тако да у њима није било пуно
србских породица.
Одбрана овог простора била је организована на линији
Грубетиће-Црни врх-Драиновиће-Златаре, како би се спречио продор
муслиманских нападача и угрозио линију одбране:од ушћа
Драгочевске реке, уз реку пореда села Струмаца, западно од села
Драгочево, северно од села Грубетића и Црног врха на Рогозни, коју су
бранили људство приштабских јединица и део Печке бригаде под
командом Будимира Добрића, команданта Колашинске четничке
бригаде. Нападачи су брзо стигли на ову линију и трећег фебруара у
борбама за одбрану ове линије, као прве жртве у одбрани Србског
народа у Другом нападу на Стари Колашин, гину:
– Редов: Димитријевић Васко, село Врановиће, општина
Војковачка, срез Дежевски, погинуо 3.
фебруара 1944. године;
– Редов: Миленковић Драго, село Луков До, општина
Рајетичка, срез Дежевски, погинуо 3. фебруара 1944. године.64)
Командант Другог косовског четничког корпуса предложиће их
Врховној команди ЈВуО и ђенералу Дражи Михаиловићу за постхумно
одликовање Златном медаљом за храброст и јуначко држање у борби.
Као и цео Стари Колашин, тако су и ова србска села Рајетићке
и Војковићке општине биће срављена са земљом, опустошена и
расељена.
Колико су ова села страдала, документоваћемо бројем
погинулих у току 1941. године и сада погинулим у другој половини
1943. и првој половини 1944. године.
У Списку Пописа жртава рата 1941-1945. године за општину
Нови Пазар, србска села која се налазе северно од демаркационе
линије, који је извршен у новембру 1964. године, по Одлуци СИВ-а
(Савезног извршног већа) од десетог јуна 1964. године, види се да је
у Другом нападу на србска села у простору Старог Колашина страдало
много више Срба. У овим селима, по том списку у току друге половине
1943. и прве половине 1944, године. Страдао је следећи број Срба:
____________
64) Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945.године, кутија бр
370
Баре 2, Брђани 3, Кашаљ 4, Леча 6, Јелачиће 0, Гошево 1, Јавор 0,
Рајетиће 2, Војковиће 2 и Жуњевићи 9, укупно: 29. На супротној
странији линије, села која се налазе јужно од демаркационе линије
страдао је следећи број Срба: Батке 0, Драгочево 7, Грубетиће 15,
Дедилово 0, Отес 0. Витковићи 5, Крчмаре 2, Врановиће 0 и Табалије
0, укупно 27 србских становника.65) Укупни однос страдалих
становника србске националности износи: 15 на према 56, што износи
близу четири пута више.
Нови Пазар је ослобођен после територије Косова и Метохије,
крајем новембра 1944. године. Највећу улогу у ослобађању Пазара
одиграле су Осма и Дванаеста бригада НОВ-е Двадесетдруге дивизије.
Поред ове две бригаде у ослобођењу су учествовале и Бугарска
артиљеријска бригада, Ибарски партизански одред. Цитирамо
неколико пасуса из Монографије:
„ д) Ослобођење Новог Пазара: Директива за ослобођење
Новог Пазара дата је неким нашим јединицама још почетком августа
1944. У заповести Штаба оперативне групе дивизија, од другог августа
1944, наређује се штабовима Друге пролетерске, Пете (крајишке) и
Дванаесте (Седамнаесте источно босанске) дивизије НОВЈ да
предузму напад на Ибарску долину и нападну на Нови Пазар. Борбе у
Ибарској долини трајале су дуже због отпора који су давали окупатор
и домаћи издајници, да би сачували ову линију повлачења. Од августа
до новембра борбе се све више преносе на подручје среза дежевског.
У другој половини новембра оне су све ближе Новом Пазару. Крајем
новембра почела је директна оријентација за напад на Нови Пазар...
Ове јединице пошле су из Рашке и Јосовске Митровице према
Новом Пазару двадесетседмог новембра 1944. Истог дана батаљони
Ибарског одреда и Голијска чета напали су непријатеља-Немце и
албанску жандармерију-код села Прћенове, у непосредној близини
града. После краће борбе непријатељске снаге истеране су с ових
положаја. Сутрадан, двадесетосмог новембра, Нови Пазар био је
опкољен снагама револуције. После артиљеријског двобоја који је тога
дана вођен између наше артиљерије и Девете бугарске бригаде са једне
стране и немачке артиљерије с друге стране-Немци су напустили град
и почели се повлачити у правцу Видова и путем који води за Сјеницу.
Заједно с Немцима повлачиле су се разне гарнитуре домаћих
____________
371
издајника: четници Драже Михаиловића, недићевци, љотићевци и
издајници из редова Муслимана. Ове последње издвајале су се од
Немаца на путу од Новог Пазара до Сјенице и одлазиле у правцу
Косова и Алнаније.
Прве борбе с Немцима почеле су око подне, код Касарне. После
дуже пушчане и митраљеске ватре, Немци су се повукли на Паричко
брдо. Може се рећи да је Нови Пазар двадесетосмог новембра после
подне био ничији. На једној страни Немци, на другој снаге НОВ, у
граду нема војних јединица. У сумрак је у Нови Пазар ушла
партизанска патрола коју је водио Хране Богдановић. Он је с патролом
дошао до центра: Град је био загонетно нем. Имали смо утисак да је
сасвим опустео! Овим речима Хране описује прве утиске у
ослобођеном граду. Патрола се вратила. Нешто касније одјекнуле су
бомбе, чула се снажна пушћана и митраљеска ватра. Негде око 22 часа
јединице НОВ ушле су у Нови Пазар.“66)
Овај део Монографије цитиран је са циљем да читалац може
сагледати класичну матрицу комунистичке историје. Наиме,
комунистички историчари су сматрали то што они напишу је
апсолутна истина и никада неће ништа бити проверавано.
Монографија је писана крајем седамдесетих година и тада је оваква
матрица писања била једина дозвољена. Аутор није нашао за сходно
ни да провери састав Оперативне групе дивизија, која је извршила
први успешни продор партизанских јединица у Србију. Тврдња да су
припреме за ослобођење Новог Пазара, почеле од продора групе
дивизија је такође ван сваке реалности и без икакве потврде у
комунистичкој историји. Оперативна група дивизија обишла је у
широком луку Нови Пазар и према њему је само истурала бочна
обезбеђења у случају да окупатор из Новог Пазара крене у напад на
партизане.
После окружења и разбијања Двадесетпрве брдске СС
дивизије: Скендербег, у реону малог места Мурино, на северу Црне
Горе, и по наређењу Врховног команданта НОВЈ, друга Тита, Команда
Оперативне групе дивизија, већ двадесетшестог јула 1944. године,
наређује груписање дивизија источно од Берана. Обавезе о даљим
борбама непријатеља који се налазе у обручу преузима Трећа дивизија
НОВЈ. Групу оперативних дивизија чиниле су следеће дивизије: Друга
____________
Књижевне новине, Београд, 1969. године, стр. 365-366 .
372
пролетерска дивизија, Пета крајишка дивизија и Седамнаеста
источнобосанска дивизија. У току два дана штаб ОГ и дивизије
извршиле су припреме у попуни и наоружавању и двадесетосмог јула
1944. године, кренуле у три колоне, правцем: село Суви До-Село
Зуњевићи-огранци планине Рогозне-комуникација Нови Пазар (на
отсеку Лескова Глава-село Шанац, стара турска чада)-река Ибар.
Оперативна група дивизија је кренула у нови продор у Србију, на
крилима извојеваних победа над Немцима и СС дивизијама и морал и
борбена спремност јединица и сваког партизана је била висока. „У
кратким борбама брзо је савладан отпор делова Легије: Кремплер и
Борбене групе: Бендл. Тридесетог јула достигнута је планом
предвиђена просторија: село Долово, село Рвенице, село Лескова, село
Суви До. Овде је непријатељ истога дана упутио у напад преко
Пештерског Поља један батаљон, Пука: Бранденбург, са шест тенкова,
али га је Друга крајишка бригада разбила и, наневши му осетне
губитке, натерала на повлачење. Сутрадан, тридесетпрвог јула
Оперативна група дивизија избила је у простор село Бубе, село
Војковиће и село Знуша.“67) Ради се о селима на планини Рогозно која
су настањена србским становништвом и налазе се јужно од Новог
Пазара, на линији према реци Ибру и селима Брњака у западном делу
Ибаског Колашина. Простор планина Копаоник и Рогозна, као и
Ибарски Колашин, покривале су мале јединице Другог косовског
корпуса које су биле остављенена терену ради заштите становништва,
док су Ибарску долину, на делу Косовска Митровица-Рашка, због
значаја железничке пруге и пута који су кроз њу пролазили, штитиле
немачке јединице, јединице Руског заштитног корпуса и делови
Српске државне страже.
О овој могућности продора партизанских јединица, капетан
Жика Марковић је упозоравао Врховну команду Југословенске војске
у Отаџбини и ђенерала Дражу Михаиловића у свом извештају од
петнаестог марта 1944. године: „Комунистичке снаге покушавају да
преко Црне Горе продру и потпуно овладају Косовом и Јужном
Србијом. Један разлог више да се националном проблему у овим
крајевима поклони већа пажња и правовремено да лек.“68)
____________
67) Војни историски институт Југословенске народне армије, Завршне опреције за ослобођење
Југославије 1944-1945, издање у Београду, 1957. године, стр. 33.
68) Војни Архив, Београд, фонд, Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. године, кутија 101,
документ 8-3.
373
Пошто су Штаб Оперативне групе дивизија и команде
партизанских јединица знале да се налазе на безбедном простору, где
се не могу очекивати већи напади непријатељских јединица, оне су
успориле темпо напредовања и почеле са припремама за извршење
форсирања реке Ибар. Ради прикупљања информација о непријатељу
и земљишту, слали су извиђачке патроле, напред према реци Ибру, као
и на левом и десном боку. Позади су остављали обезбеђења, која су
требала да спрече изненадне нападе, првенствено муслиманске
полиције. Јединице су у наредна два дана прешле стари пут Косовска
Митровица-Нови Пазар преко Рогозна и стигле на источне падине
одакле се види река Ибар. Са овог простора послате су потребне
информације Главном штабу НОВЈ и предлог да се дивизије не
раздајају како је раније било планирано, већ да све три пређу преко
реке Ибар и преко Копаоника се споје са дивизијама у јужној Србији.
Види се по правцу кретања да су све дивизије прошле преко
југозападних падина Рогозне и да је Пазар остао северно од највиших
врхова ове планине.
По писању већине дргих, такође комунистичких историчара,
датум ослобођења Новог Пазара није двадесетосми новембар него
двадесетдевети, када су партизанске јединице ушле у град. Такође,
нико од ових историчара не помиње Голијску чету, нити је она
постојала самостално, већ само Ибарски партизански одред, где је
било неколико бораца родом из Дежевског среза. Цитирамо два
одломка који потврђују ове чињенице:
„Сва три батаљона су двадесетдеветог новембра испред Новог
Пазара водила борбу против немачких јединица. Око подне према
положајима Одреда кренула је колона непријатељских војника. Они
су се развили у стрелце. Чим је на њих отворена ватра, почели су да се
повлаче. У том тренутку је на положај Одреда отворена снажна
артиљеријска ватра, па су и партизани морали да се повуку на нове
положаје...
У Нови Пазар је прво ушла једна чета Ибарског партизанског
одреда, на челу са командантом Миладином Радуловићем и
политичким комесаром Предрагом Ђурићем, а за њима је ушао и
Други батаљон Осме српске бригаде. Ибарски партизански одред је,
изјутра тридесетог новембра, по уласку у Нови Пазар, послао депешу
Главном штабу НОВ и ПОЈ Србије:После огорчене борбе наш Одред
ушао ноћас у Пазар, потпис:Ибарски!
374
Већ увече, двадесетдеветог новембра одређена је Команда
места на челу са командантом Гојком Бачанином и политичким
комесаром Хасом Рожајцем. Чету, која је прва ушла, Штаб Ибарског
одреда и Команда места одредили су да чува објекте...
У току тридесетог новембра у град су ушле и остале јединице
Осме и Дванаесте српске бригаде, а пред поноћ и бугарске
јединице.“69)
Употреба придева: српски, у називима бригада је још једна
велика превара и подвала Србском народу, комунистичког руководства
Југославије, пошто тада није постојала Комунистичка партија Србије,
јер су те бригаде биле интернационалне, које су се бориле за
пролетерску револуцију и ништа нису имале заједничко са Србским
народом, који је у већини био за: Краља и Отаџбину!
„У сумрак, двадесетдеветог новембра, јединице Осме бригаде
Двадесетдруге дивизије и једна чета Ибарског партизанског одреда,
са командантом Радуловићем и комесаром Ђурићем ушле су у Пазар.
После огорчене борбе наш одред ушао ноћас у Пазар-гласила је
депеша штаба Ибарског одреда Главном штабу Србије од тридесетог
новембра 1944. године.“70)
Што се тиче тврдњи: Заједно с Немцима повлачиле су се разне
гарнитуре домаћих издајника: четници Драже Михаиловића,
недићевци, љотићевци и издајници из редова Муслимана. Ове
последње издвајале су се од Немаца на путу од Новог Пазара до
Сјенице и одлазиле у правцу Косова и Алнаније, такође представљају
једну од класичних теза комунистичке историје. Наиме: појмовима
колаборација и квинслизи, комунистичка историја је покрила све своје
злочине и недела које је урадила у току рата и периоду после њега.
Познато је да је ђенерал Дража Михаиловић, првог септембра 1944.
године издао општи позив на мобилизацију, у којем је поред осталог
написао:
„Окупатор трпи поразе на свим фронтовима. Комунисти се
припремају да нам уместо ослобођења донесу ново ропство и своју
крваву тиранију. И они се спремају да побију још Срба, јер им је мало
онај милион који су са усташама уништили.
____________
69) Бранислав Божовић, Хакиф Бајрами, Милутин Фолић, Милорад Вавић, Партизански
одреди, Копаонички, Шаљски, Ибарски, Војноиздавачки завод Београд 1981. стр. 532-533.
70) Деса Пешић, Студенчки срез у НОР-у и револуцији, издање Општинског одбора СУБНОР-
а Рашка и Института за историју радничког покрета Србије, Рашка-Београд 1977. стр. 601.
375
Дошло је време када се морамо одлучно ангажовати на
ослобођењу Југославије и спречити комунистима остварење усташко-
комунистичког плана за Разбијање и у ништење Срба, зато
Наређујем:
Да се изврши општа мобилизација свега способног људства
према досадашњим припремама. Мобилизацију извршити првог
септембра. Све мобилисано људство формирати у јединице како то
досадашњим упутима и наређењима предвиђено, без обзира да ли ће
јединице имати оружја или не. Сво наоружано људство за оперативне
јединице упутити у састав својих најближих оперативних јединица.
Остало наоружано људство од старијих годишта задржати на
територији срезова за одржавање реда и безбедности. Ово јединице
формирати у десетине, водове, чете и батаљоне...
Са свим формираним јединицама без оружја одмах предузети
обуку...
При и по заузимању појединих места од окупатора, мора се
спречити по сваку цену уношење или прављење нереда, ма које врсте
и ма под којим изговором. У заузетом месту одмах успоставити војну
и грађанску власт, која ће продужити рад по законима који важе у
ратно доба и на ратној просторији. Сво чиновништво државних
надлештава и приватних установа има да остане на својим местима и
продужи вршење своје службе под војном управом до даљег
наређења...
Свим средствима мора се завести најстожа дициплина, а
спречити све оно што би реметило ред и безбедност. Дициплина је
сада потребнија него икад. Од тога у великој мери зависи наш успех.
Свако неизвршавање наређења кажњавати смрћу!...“71)
Тешко се може наћи замерка овом Дражином Позиву. Млађи
историчари, који не подржавају комунистичку идеологију, најчешће
му замерају, да је са мобилизацијом закаснио. Али издат од свих, где
се можда једини пут у двадесетом веку, Запад удружио са Совјетским
савезом, ђенерал Михаиловић, остао је, да тако кажемо; Сам са својим
јединицама, уз помоћ Господа Бога, против свих! Међутим, и ако је
био свестан тога кренуо је у отворени окршај са Немцима. Међутим,
у свакој његовој борби са Немцима, по правилу, партизани и
комунистичко руководство је ударало у леђа јединица ЈВуО. Од краја
____________
71) Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. године, кутија бр
376
августа до краја октобра 1944. године, четници су ослободили:
Мајданпек, Кучево, Лесковац, Власотинце, Сврљиг, Лазаревац, Ражањ,
Варварин, Крушевац. Водили су жестоке борбе са Немцима и за
ослобођење Краљева и Чачка, при чему су имали велике жртве.72)
По наређењу, ђенерала Драже Михаиловића, пошто нису хтели
отворени сукоб са јединицама Црвене армије, јединице ЈВуО су се
повукле за Босну. Једини корпус који није био растурен, а није се
повукао био је Други косовски четнички корпус са својим
командантом, мајор Живојином Жиком Марковићем. Јаворски
четнички корпус, није имао свог представника на конференцији
команданата у Ивањици, двадесепрвог октобра 1944. године,73) али су
се делови јединица извукли за Босну.
Какви су били резултати нове комунистичке власти у
ослобођеном Новом Пазару. По подацима Регистра жртава комисије за
тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, стрељано,
убијено, ликвидирано или је нестало 197 особа, које су распоређене по
категоријама: припадници Југословенске војске у Отаџбини 17;
Недићевци и Љотићевци 5; Народни непријатељи 18; Дезертери и
одметници 6; Ратни злочинци 8; и Колаборанти 4. Од укупног броја
убијених православаца је 58, што износи близу 30 процената.74) И
поред пароле братства и јединства, по којој морамо и да заједно
страдамо, мислимо да је проценат страдања православаца превелики,
пошто их је муслиманско-шиптарска коалиција убијала и протеривала
практично до задњег дана окупације.
Од свих стрељаних православаца, једино се за: Андрић
Глигорија Љубишу, рођеног 1922. године, у селу Цмилов Лаз, може
поуздано тврдити да припада становништву села са јужно-западних
падина Рогозне. По картону, Андрић Љубиша је ликвидиран 1947.
године, са квалификацијом: народни непријатељ-лице означено као
противник комунистичких власти!
О Мишку Андрићу, како га назива Младен Максимовић, пише
у својој књизи:
„Ми смо продужили и данили на чуку Цмилова Лаза и јавили
се фамилији Андрић. Мишко је четовао са нама, а био је и наш
____________
72) Подаци Милослава Самарџића објевљени у листу: Телеграф од 17. септембра 2013. године.
73) Књига о Дражи, уредио Радоје Л. Кнежевић, свеска 2. 1943-1946, издање: Српска народна
одбрана Виндзор Канада, чланак: Голгота, аутора Александра Милошевића, стр. 217.
74) Подаци на WEB адреси:www.otvorenaknjiga.komisija 1944.mpravde.gov.rs
377
пријатељ и добар четник. Код фамилије Андрић смо много пута
свраћали, па нас познају. Те вечери пред нас изађе Мишков отац и
једна Мишкова сестра и казаше нам тужну вест да је Мишко погинуо.
То нас је све много ожалостило. Ми смо данили на чуку Градина.
Пишем ово о мојој браћи четницима који дадоше своје младе
животе за Крст часни и Слободу Златну, а и о фамилији Андрић, која
ми даде кору хлеба у најтеже дане мог живота. Дугујем им, зато ово
пишем.“75)
Од свих одметника у Дежевском срезу, најдуже је четовао и
успешно се скривао Бранислав Ракетић Гембеш. По картону Регистра
жртава комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944.
године, Ракетић је рођен 1923. године у Крагујевцу и по занимању је
био механичар. У картону пише да му је место прибивалишта било
Нови Пазар. Није познато да ли је био припадник Јаворског четничког
корпуса или је на овај простор дошао при крају рата 1944. године.
Четовао је све до 1953. године када је ликвидиран. Успешно се
скривао, али преко посредника и збијао шале са новим властима и
његовим системом безбедности. По једној анегдоти, која се и данас
препричава у народу: Властима је најавио да ће одређене суботе кроз
Нови Пазар проћи са точком. Власти су подигле степен обезбеђења и
све људе који су граду возили бицикле, како су они разумели реч:
точак, легитимисали и претресали. Ракетић је на леђа натоварио точак
од волујских кола, прошао пешке кроз Пазар, попио кафу и испод
шоље оставио обавештење, да је од тада до тада боравио у Новом
Пазару.
___________
378
V.- СТРАДАЊЕ СРБА ДРЕНИЦЕ И МЕТОХИЈСКОГ
ПОДГОРА НА ПРОСТОРУ СТАРОГ КОЛАШИНА
Дренички, Дукађински (Источки) и Пећки срез су у току
аграрне реформе и колонизације између два светска рата примили
велики број насељеника. „Власти Краљевине СХС (Југославије) су у
периоду између 1918. и 1941. године на Косову и Метохији спровеле
аграрну реформу и колонизацију, са циљем решавања економско-
социјалног питања сиромашног, пре свега сељачког становништва из
разних, претежно пасивних крајева државе Срба, Хрвата и Словенаца.
Циљеви аграрне реформе и колонизације, иако се то није истицало у
први план, диктирани су и политичким разлозима, односно
настојањем Београда да насељавањем српског живља на Косову и
Метохији успостави етничку равнотежу у односу на албанско
становништво, чиме би се, како се говорило, унапредио национални
интегритет на том простору и неутралисао рад свих снага које су
деловале против државних интереса.“1)
Већ у првим данима Априлског рата Шиптари и друго
несловенско становништво почињу са терором и насиљем на
просторима Косова и Метохије. Наоружане шиптарске и муслиманске
банде почињу из заседа да нападају припаднике Војске Југославије и
пљачкају и пале, првенствено, куће насељених Срба, на које су
Шиптари, у великој већини, гледали као на уљезе који су се између
два рата населили на њихову земљу. Прогон колониста је био посебно
суров и крвав и имао је за циљ да додатно застраши целокупан Србски
народ и да га натера у избеглиштво са Косова и Метохије.
Српски народ (Црногорце је измислио Тито после победе у
Другом светском рату), Дренице и Метохијског Подгора, пред
разулареним шиптарским и бошњачким наоружаним масама, бежели
су организовано и неорганизовано у више праваца. Дреничани су
углавном бежели према Приштини, Косовској Митровици и Старом
Колашину. Срби Пећког среза су већином преко Чакора бежали према
Црној Гори, а мањим делом према Старом Колашину. Источанима је
најкраћи пут био преко Суве Планине да избегну у Стари Колашин, а
мање групе су ишле у свим правцима.
___________
1) Александар Павловић, Прилози о страдању колониста на Косову и Метохији током Другог
светског рата, научни чланак, објављен у часопису: Архив, часопис Архива Југославије бр.
1-2, 2014. године.
379
У Стари Колашин из Дренице и Метохијског Подгора могло се
стићи у три основна правца. Дреничани су најкраће стизали путем:
Србица-Горња Клина-Кучица-Доњи Стрмац-Горњи Стрмац-село
Превлак. Источани су стизали путем: Ракош-Црколез-Суво Грло-уз
реку Кујавча-село Дрен. Овим путем су бежали и Срби из
северозападних села Дренице. Пећанци су имали много дужи пут, и
морали су прво преко србских села Витомирице и Добруше, стигну у
простор Истока, обиђу град и онда да се преко села Синаје пењу према
Мокрој Планини, и преласком планине стигну у реон села Оклаце и
Брњаке. Пошто се бежало у току лета 1941. године било је и
алтернативних праваца.
Према подацима Јована Пејина које је он изнео у својој књизи,
само из Метохије, у којој је до 1941. године живело око 100.000 Срба,
у окупирану Србију и Црну Гору протерано је 80.000 становника, док
је остатак нашао уточиште у шумама и прихватним центрима већих
насеља: Бело Поље, Гораждевац, Пећ, Ђураковац, Ђаковица, Исток и
др. Највећа страдања Срба десила су се у првим недељама окупације,
када су Немци апсолутну власт дали Шиптарима и Бошњацима.
Касније је ово подручје уступљено Италијанима. Становништво
Метохије је пострадало у току лета 1941. године у највећем проценту.
У Пећком срезу уништено је 65 посто насељеничких кућа, а у другим
метохијским селима, чак и до 95 посто.2)
Колоне Срба избеглица које су се кретале према тзв: ужој
Србији и Црној Гори пружале су стравичан призор. Многе породице
су биле без хранилаца и одраслих мушкарца, који су у Априлском рату
пали у заробљеништво, или се из других разлога још нису вратили
својим породицама. Било је и доста мушкараца који су, да би спасили
главе, морали одмах да побегну после окупације, при чему су рачунали
да жене и деца неће бити изложени злостављању, терору и прогонима.
Било је случајева да је мајка бежала сама са више малолетне деце, при
чему је једно или двоје носила, а више њих водила за ручицу.
Забележене су најтеже ситуације, када се мајка одлучивала да најмање
дете баци у реку, како би остала спасила.
___________
2) Подаци: Јован Пејин, Страдање Срба у Метохији 1941-1944, издање: Архива Србије, Београд
1994. године, стр. 12-19.
380
1.- Страдање Срба Дренице на простору Старог
Колашина
Дреница или Друга србска Света Гора, како је назива професор
Татомир Вукановић, је валовита и брдовита област у Косовско-
метохијској покрајини. Налази се у петоуглу који чине велике сачуване
и нестале задужбине србских владара Немањића: Тврђава изнад града
Звечана-Неродимље, где су били двори Немањића-Свети Архангели
и Призрен-манастир Дечани-србска Партијаршија код Пећи. Као
област, по подели професора Атанасија Урошевића, окружена је
следећим областима: Косово пољем, Ибарским Колашином,
Метохијским Подгором, Прекорупљем, жупом Лапушник и области
Подрима. „Већим делом данас Дреница припада гравитационом
подручју Косовске Митровице, а мањим делом гравитационом
подручју Приштине. Сачињавају је две жупе: једна већа, позната под
именом Доња Дреница, која се налази на западној страни у горњем
сливу реке Клине, притоке Црног Дрима, и друга, позната под именом
Горња Дреница али и као Пашина Дреница, знатно мања од Доње
Дренице, која се налази на истоку око Седларске реке, левог изворног
крака реке Дренице, и око реке Дренице. Границе овог предела су
природне и сасвим изразите. Наиме, Дреница захвата простран басен
терцијалног језера, по чијем се ободу издижу старе масе: планине
Чичавица и Голеш, између којих се пробија река Дреница, спајајући
предео Дреницу са Косовом. Остале старије масе по ободу Дренице су
Липовица и Космач. Планина Црнољева са својим огранцима дели
Дреницу од предела Подрима, а стара маса планине Дреница и
Космача деле Драницу од Лапушничке жупе. Са Прекорупљем
Дреница је везана клисуром Шевар. Од Метохијског подгора и
Ибарског Колашина дели је читав низ височијег побрђа, који јој исто
тако служи и као спона ових предела и предела Дренице.“3)
Већина научника се слаже са претпоставком да је област
добила име Дреница по планини (топоним) и реци (хидроним)
Дреница. Оба ова назива су настала од имена биљке дрен (дрво), по
којој је и предео добио име. По сазнањима у овој области у старо време
биле су читаве шуме дреновог дрвећа, које су насељавањем
становништа искрчене и проређене.
___________
3) Татомир Вукановић, Дреница, издање Музеј у Приштини и други, Београд 2005. године,
стр. 10.
381
Пре Првог светског рата срез Дреница је имао следећих седам
општина: Бања, Красмировац, Лауша, Обилић, Обриње, Пољанце,
Преказе и Србица. Седиште општине Бања било је у Руднику и имала
је 8 насеља са 262 дома и 2.271 становника. Седиште општине
Красмировац било је у селу Чикатову и имала је 16 насеља 475 домова
и 3.217 становника. Седиште општине Обилић било је у селу
Турићевац и имала је 8 насеља, 343 дома и 2.694 становника. Седиште
општине Обриње било је у селу Ликовац и имала је 11 насеља, 516
домова и 3.396 становника. Седиште општине Пољанце било је у селу
Пољанце и имала је 10 насеља, 275 домова и 2.419 становника.
Седиште општине Преказе било је у селу Трнавце и имала је 10
насеља, 345 домова и 2.275 становника и општина Србица, са
седиштем у селу Лауша и имала је 11 насеља, 466 домова и 3.688
становника.4)
По подацима последњег извршеног пописа становништва у
Краљевини Југославији у општинама дреничког среза живео је
следећи број православних становника: Бања 1.325 житеља,
Красмировац 652 житеља, Обилић 431 житељ, Обриње 130 житеља,
Пољанце 580 житеља, Преказе 319 житеља и Србица 830 житеља, што
укупно чини 4.267 православна становника што на укупан број
становника дреничког среза: 25.811 чини нешто мање од седамнаест
посто.5) Као што се види највећи проценат има општина Бања, која се
налази на јужним падинама Суве Планине и граничи се са Ибарским
Колашином. Бања и нека околна села: Рудник, Радишево, Которе и
друга су староседалачка србска села и у њима Срби живе више векова.
Из ове општине је избегао највећи број мушкараца преко планине у
Колашин, док су њихове породице обрађивале своја имања, али сада,
поново под феудалним односом и заштитом ага који су узимали своје
порезе и десетине. И општина Преказе се налази на северу Дренице у
додиру са Колашином, али је и поред пар новонасељеничких села,
проценат Срба веома мали.
Историчар Александар Павловић, млади сарадник Института
за српску културу Приштина, са привременим седиштем у
Лепосавићу, радио је истраживања о аграрној реформи и колонизацији
___________
4) Подаци: Алманах Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, број 8-9 за 1928/1929. године,
Области, градови, општине.
5) Подаци: Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. марта 1931. године, књига
друга, Присутно становништво по вероисповести, издање Државне штампарије у Београду

1938. године.
382
на просторима Косова и Метохије у периоду од 1919. до 1941. године,
и по његовим истраживањима у дреничком срезу почетком 1941.
године, по подацима који су прикупљени на нивоу начелства 1939.
године, после дводеценијског насељавања, број насељеног
становништва износио је 2.822 становника што је чинило 9.4 процента
од укупног броја становништва, који су распоређени у 39 села и
насеља. Позивајући се на професора Вукановића, Павловић пише: Он
истиче да је у дреничкој области између 1919. и 1934. године насељено
379 србских и 230 црногорских домова и да је то насељавање
извршено у 39 насеља, од којих је 8 било новоподигнутих. По броју
досељеника истицали су се Коморане (са 69 домова колониста),
Броћна (38), Доња Коратница (18), Горња Клина (30) и Трстеник (15),
а међу новооснованим насељима најважнија су била Крс Брдо (25),
Краљица (44), Краљевић Томислав (26), Ново Чикатово (89), Ново
Пољанце (40). Полужа (13) и варошица Србица (41) као седиште среза
дреничког.6) Треба додати да је и Ново Село са тринаест кућа било
новоосновано насеље.
Међу насељеничким породицама био је и велики број породица
из Старог Колашина. Највећи број породица био је насељен у
новооснованом насељу: Краљевић Томислав, где су од 26
насељеничких породица, Колашинци чинили 18 породица.
Род Божовић, 4 куће. Славе Митровдан, прислужију
Петровдан. Досељени су из села Придворица, Ибарски Колашин;
Род Башчаревић, 2 куће. Славе Светог Луку. Досељени су из
села Угљаре, Ибарски Колашин;
Род Јакшић, 2 куће. Славе Свету Петку, а прислужују
Петковицу. Досељени су из Зубиног Потока, Ибарски Колашин;
Род Петронијевић, 1 кућа. Славе Свету Петку, а прислужују
Петковицу. Досељени су из села Вараге, Ибарски Колашин;
Род Јанићијевић, 2 куће. Славе Светог Луку. Доселили су се из
села Читлука, Ибарски Колашин;
Род Ђиновић, 2 куће. Славе Светог: Алесендра, а прислужују
Светог Архангела Михаила. Доселили су се из Зубиног Потока,
Ибарски Колашин;
Род Вучетић, 2 куће. Славе Петровдан, а преслужују
___________
6) Александар Павловић, Просторни распоред Срба и Црногораца колонизованих на Косово
и Метохију у периоду између 1918 и 1941. године, научни чланак објалљен у Часопису
Баштина, Приштина-Лепосавић, свеска 24. 2008. године.
383
Петковдан. Досељени су из Зубиног Потока, Ибарски Колашин;
Род Обрадовић, 1 кућа. Славе Светог Луку. Досељени су из села
Читлука, Ибарски Колашин;
Род Стевановић, 1 кућа. Славе Светог Јована Крститеља.
Досељени су из села Гази Воде, Ибарски Колашин;
Род Ђорђевић, 1 кућа. Славе Светог Николу, а преслужују
Светог Николу Летњег. Доселили су се из Зубиног Потока, Ибарски
Колашин;
Према изнетоме у 1936. години приликом мојих проучавања
насеља и порекла становништва, у Краљевић Томиславу обитавало је
српских и црногорских родова: 17, са 26 кућа.“7)
У осталим селима Дренице, колашинске породице су била
распоређене по следећем:
– У селу Бањица у Доњој Дреници: Дурутовићи из Загуља, 2
куће;
– У селу Бечић у подножју Чичавице: Јанићијевић из Доњих
Варага, 1 кућа;
– У сели Броћна, на северозападу Дренице: Ђурићи из Оклаца-
Ибарски Колашин, 2 куће, Ристићи из Башче, Брњак, 1 кућа; Кокерићи
из Ћуковца, Брњак, 4 куће; Мићовићи из Оклаца-Ибарски Колашин 1
кућа; Костићи из Брњака, 1 кућа;
– У селу Витак, поред пута Косовска Митровица-Пећ:
Стевановићи из Брњака-Ибарски Колашин, 1 кућа: Гаљак из Резала-
Ибарски Колашин, 1 кућа; Совићи из Јасеновика-Ибарски Колашин, 1
кућа; Ћурићи из Црепуље, 1 кућа; Ристићи Башча-Ибарски Колашина,
1 кућа;
– У селу Горња Клина, на путу Косовска Митровица-Пећ где
се скреће за Србицу: Томовићи из Вељег Брега-Ибарски Колашин, 1
кућа; Марјановићи из Зубиног Потока, 1 кућа; Божовићи из
Придворице-Ибарски Колашин, 1 кућа; Марковић из Буба-Ибарски
Колашин, 1 кућа; Милуновић из Угљара-Ибарски Колашин, 1 кућа;
Вуловић из Угљара-Ибарски Колашин, 1 кућа; Јакшићи из Јасеновика-
Ибарски Колашин, 1 кућа: Башчаревићи из Угљара-Ибарски Колашин,
1 кућа; Милић из Вељег Брега, 3 куће; Ђурићи из Црепуље, 1 кућа;
Бишевци из Јабуке-Ибарски Колашин 1 кућа;
– У селу Доњи Стрмац, у долини реке Клине: Цоцићи пореклом
___________
7) Татомир Вукановић, Дреница, издање Музеј у Приштини и други, Београд 2005. године,
стр. 317.
384
из Перковца-Ибарски Колашин, 7 кућа;
– У селу Которе, на брдовито-брежуљкастом земљишту
северног дреничког побрђа: Јоковићи пореклом из Перковца-Ибарски
Колашин, 4 куће; Тусићи из Загуља-Ибарски Колашин, 1 кућа;
Ракићевићи из Бабића, Брњак, 1 кућа
– У селу Ликошане, налази се на коси брдашца које се назива
Брег јазбине: Краговићи из Кобиље Главе-Ибарски Колашин, 1 кућа;
– У селу Љубовац, на западним падинама Чичавице:
Миливојевићи пореклом из Придворице-Ибарски Колашин, 1кућа;
– У селу Радишево, у долини Радишевске реке: Милићи из
Јасеновика-Ибарски Колашин, 1 кућа;
– У насељу Србица, у централном делу Дренице, поред реке
Клине: Оровићи из Горњег Стрмца-Ибарски Колашин, 1 кућа;
– У селу Средња Клина, у дреничкој равници поред реке Клине:
Јакшићи из Јасеновика-Ибарски Колашин, 3 куће;
– У село Старо Чикатово, на косама и билима дреничког јужног
побрђа: Леповићи из Чечева-Ибарски Колашин, 1 кућа;
– У селу Чубрељ, на брежуљцима западног дреничког побрђа
јужно од пута Косовска Митровица-Пећ: Милићи из Вељег Брега-
Ибарски Колашин, 2 куће; Томовићи из Вељег Брега-Ибарски
Колашин, 1 кућа; Шарчевићи из Вељег Брега-Ибарски Колашин, 1
кућа.
Овде треба напоменути, да су тада три велика србска села:
Рудник, Бања и Суво Грло из источног дела Метохијског Подгора
припадала Дреничком срезу. Села су пре Другог светског рата имала
између 50 и 100 кућа. Становници су углавном били староседеоци,
досељени пре Првог светског рата и мањи број породица
колонизатора.
Напад на колонизоване Србе у новооснованим селима почео је
од првих дана Априлског рата. Већ трећег дана рата, после сламања
Војске Југославије у Македонији, настаје хаос и расуло и Шиптари
почињу са масовним свакодневним нападима да насељеничка села. До
краја Априлског рата, нападнута је већина насељеничких села у
Дреничком срезу. Једно од села, које је имало око 70 насељеничких
породица, Ново Чикатово, напала је разуларена шиптарска руља од
око 2.000 људи, наоружаних пушкама, вилама, секирама и мотикама и
становништву дозволила да узму само оно што могу понети у рукама,
(постељину, одећу и ситан инвентар) и протерали их из села. Онда је
385
кренула општа пљачка, где су се пљачкаши отимали око њихове
покретне имовине и стоке. Када су то однели кућама, поново су се
вратили и спалили све насељеничке куће, од којих су остала само
згаришта.
Финале је следило после проласка немачких јединица према
Пећи. Осамнаестог априла, насеље Србица као седиште Дреничког
среза, напала је група Шиптара од око 1.200 нападача, које су
предводили: „Садик Зејнели, бивши бански већник; Јусуф Градица и
Реџеп Вековићи, председници општина у Дреничком срезу; Митар
Исени, барјактар из Лауше; Садик Љутани, из Обилића; Риза Рамовић,
југословенски жандарм и Мехмет Градица, качак. Организован је
отпор који су цео дан пружали 22 жандарма и око 40 наоружаних
насељеника. Нешто пре 22 сата нападнутима је почела да нестаје
муниција. Тада је неко од њих, сасвим случајно, открио да телефонске
линије из зграде жандармеријске станице до Косовске Митровице
нису прекинуте. Обавестили су жандарме у Косовској Митровици који
су се разоружани налазили у својој станици. Они су одмах јавили
немачкој команди, која је у Србицу упутила десет камиона са
војницима. Доласком немачке војске борба је обустављена, а жандарми
и насељеници су разоружани и под заштитом Немаца спроведени у
Косовску Митровицу. Власт у Дреничком срезу преузели су Шабан
Полужа и Синан Зонићи, а прогон насељеника је настављен.“8)
Доста велики број насељеника је бежао према Приштини.
Склањали су се у Приштини, Косову Пољу и Грачаници. Друга група
је бежала према Косовској Митровици. Успели су да организовано
остану до 1943. године и капитулације Италије, када ће поново бити
протерани за Недићеву Србију. Арнаути су из Дренице, већ до краја
лета 1941. године, протерали све насељенике, којих је по подацима
Божице Славковић, у процесу аграрне реформе и колонизације, у
Дреници је насељено: 563 породице са 2.321 становником.9) Према
насељеницима Шиптари су су проводили терор и вршили велике
злочине. Није било ни једног насељеничког села у Дреници, где
шиптари нису убили бар три-четири Србина, док је било села и са
знатно више жртава.
___________
Института за савремену историју у Београду 1991. године, стр. 32-33.
9) Божица Ж. Славковић, Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији
1929-1941, докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Београду, 2014.

386
Однос према Србима староседеоцима који су живели у селима
на десној страни пута Косовска Митровица-Пећ, (Доњи Стрмац,
Которе, Радишево, Рудник, Бања, Суво Грло и др). је био пуно
другачији. Одмах по окупацији у ова села су дошле бивше аге и
успоставили поново феудалне односе. Борбено способне мушкарце су
прогонили, док остале чланове породица нису дирали, ако су предано
радили на агином имању. Ово потврђује и изјава Милована
Радовановића из Доњег Стрмца: Наше село Доњи Стрмац Шиптари
нису ни палили ни нападали. Дошле су аге 1941. године и они Срби
што су остали у селу радили су за агу!10)
Као што смо писали, Дренички срез је припао Италијанима. У
италијанској окупационој зони, феудални однос био регулисан
декретима краљевског намесника из Тиране. У јуну 1941. године,
Декретом је заведен систем десетка, односно систем који се већ
примењивао у Албанији, проширен је и на Косово и Метохију. Била је
то мера која је преузета из времена када су се ови крајеви налазили
под османлијском влашћу. Десетак је био порез у натури, којим су се
лакше обезбеђивале житарице и остали пољопривредни производи за
потребе италијанске војске. Својим новим Декретом у септмбру 1941.
године, италијанска окупациона власт слободне сељаке на Косову и
Метохији претвара у чифчије. Овај Декрет је био на снази до
италијанске капитулације, а потом су га преузели Немци, и обавезивао
је сељаке да својим господарима: агама и беговима беспоговорно
морају давати петину свих производа.10)
Већ од почетка маја 1941. године, насељеници Дреничког среза
који су били пореклом из Старог Колашина, бежали су на север преко
планинског венца у села својих предака и код ближе родбине. Бежало
се са комплетном породицом и са мало покретне имовине, која се
могла понети. За разлику од ових избеглих Срба, староседеоци Срби
су остављали своје породице и сами стизали на простор Старог
Колашина. Удруживали се са својим пријатељима и комшијама и
почели да се, као организоване групе, крећу по северним падинама
Суве Планине и Мокре Горе.
Као и Источани (Дукађинци), тако су се и староседеоци
___________
10) Радојко Јовановић, БЕЛО СВЕТЛО на митровачке црвене записе, издање Градаска
библиотека ,,Вук Караџић”; ДК ,,Свети Сава”, Хвосно, 2009. године, стр. 169
11) Подаци: Али Хадри, Народноослободилачки покрет на Косову и Метохији 1941-1945, Завод
за историју Косова, Београд 1973. године, стр. 112.
387
Дренице држали у групи, почели да се наоружавају и припремају за
отпор, првенствено наоружаним групама Арнаута, које су их
протерале из својих села. Како пише Младен Максимовић, заједно са
Источанима су организовали одред и одредили ко ће их предводити:
Дренички одред: за команданта изабран је Голуб Томашевић, а за
командире чета бирани су Здравко Белошевић и Столета из Белице.12)
Овај одред који у почетку није био идеолошки опредељен и
само се припремао за одбрану од Арнаута, доласком жандармеријског
наредника Светислава Светла Шапића, прићи ће организацији Косте
Миловановића Пећанца, а на предлог Шапића, кога је Коста већ био
произвео у звање: Војвода Дукађински, и Голуб Томашевић ће од
Косте Пећанца добити звање: Војвода Дренички, које ће часно и
поштено носити до своје погибије, у сукобу са новим комунистичким
властима, 1947. године.
По доступним подацима, Дренички четнички одред је био
најмањег бројног стања, од три одреда која су формирана у Старом
Колашину. Голуб Томашевић и Тодор Добрић, као добри србски
домаћини и угледни људи у својим срединама, су се познавали и били
пријатељи и пре Другог светског рата. То пријатељство је настављено
и у току рата, па се руководство Дреничког одреда, кретало уз команду
Колашинског четничког одреда, а људство одреда се кретало и
боравило у близини команде Дреничког одреда. Да би одред добио
виши степен војничке изграђености и унутрашње чврстине,
жандармеријски наредник Светислав Шапић је шестог септембра
1941. године, на рођендан Краља Петра Другог Карађорђевића,
организовао народни збор и свечано полагање заклетве. Збор са
народом и полагање заклетве Краљу и Отаџбини десили су се у
атарима села Дрен и Калудра на северним обронцима Старе Планине.
Војислав Јефтимијевић, пише: „Да би такав одред стекао реноме праве
војне јединице, организовано је свечано полагање заклетве на верност
краљу Петру Другом, такав чин одиграо се шестог септембра 1941.
године у јужном делу Колашина изнад села Калудре. Одмах иза овог
чина одржан је други збор овог људства код Хајдук-чесме у Доловима.
Овом зборовању, поред људства из Метохије, (Дукађина и Дренице),
присуствовали су и домаћини из оближњих села и Колашина.“13)
___________
388
Ратни борбени пут Дреничана био је уско повезан са
Колашинцима. Углавном су се кретали једни поред других. Заједно су
учествовали у свим акцијама и борбама. У првом нападу на Стари
Колашин, у борбама у Ибарској долини, нападима на Нови Пазар,
борбама против партизана у Топлици, Косаници, Јабланици и
Расинском округу, у борбама у току другог напада на Стари Колашин...
Дреничани су годину дана касније од Колашинаца, у јесен
1943. године, формирали своју бригаду: Дреничку четничку бригаду.
Података о овој бригади је веома мало. Посебно је нејасно ко је
командовао бригадом, пошто се у изворима и литератури, као
команданти помињу три особе: Голуб Томашевић, Војвода Дренички;
Макарије Лазовић из Рудника и учитељ Весак Веселиновић.
У ОЗН-нином реферату о Дреничкој четничкој бригади, пише
следеће:
„Дреничка бригада: Командант Весак Веселиновић, (виђао сам
га у Митровици у нашим редовима, учитељ, резервни официр,
поручник или потпоручник). Није била велика, око 150 људи. Квалитет
људства добар. Сама се пребацила у свој крај и да се тамо распала.
Ако је моје мишљење, не мислим да је било официра.“14)
Што се тиче губитака Дреничког среза, вероватно је Списак
пописа жртава рата 1941-1945. године, за општину Србица, један од
најслабије урађених пописа у општинама на Косову и Метохији. Као
потврду ове чињенице можемо навести упоређивање изјава из
Недићеве архиве са Списком пописа жртава 1941-1945. године. Као
пример наводимо два случаја:
Први: По изјави Глигорија Опачића, земљорадника из села
Ново Чикатово, срез Дренички (Косово), кога је саслушао и записник
оверио: Парох Шарбановачки, протопрезвитер-ставрофор Леонид
Словјев, дванаестог фебруара 1942. године у Шарбановцу (данас
општина Бор у Источној Србији). У првој тачки, Глигорије Опачић је
изјавио:
1) У селу Новом Чикатову, среза дреничког било је 130 домова
са око 750 становника. Стрељано је 11 људи и то: Илија Панапа, Ђоко
Ђокић, Пеко Ковач, Ђуро Триван, Новак Кривокапић и син му, Благота
Робановић, Душан Вуковић, Новак Савићевић, Станко Паповић и син
___________
кутија бр. 223, док. 36/2-10.
389
му. Заклани су: Илија Опачић и Радован Росанчић. Један човек је
рањен и успео је да побегне.15)
После ослобођења и доласка комуниста на власт село Ново
Чикатово припало је општини Глоговац. У Списку пописа жртава рата
1941-1945. године, нема ни једног од ових имена и пописане су само
две особе:
– Брбоњић Душана Чедо, рођен 1920, Србин, погинуо 1944. у
НОБ-у, Лозница;
– Красник Михаила Мигаљ, рођен 1916, остало, убијен 1941 у
масовном покољу, Краљево.16)
Други: Записник од деветог септембра 1943. године, састављен
у Избегличком карантину у Равном Гају, Ковачевић Миладин, насењен
у Србици, Божовић Драго, насељеник у Србици, изјавише:
По одласку Немаца завладали су у Србици домаћи Арнаути,
који су организовали неку своју жандармерију, коју смо ми морали
издржавати. Ради тога остављени смо у самој Србици на миру, али по
српским селима у Дреници арнаутске руље харачиле су увелико.
Убијали су Србе, палили и рушили куће, отимајући и пљачкајући стоку
и све до чега би дошли. По одласку Немаца дошли су у Србицу
Италијани. Међутим то ни уколико није променило тежак положај
Срба. Арнаути су свуда у срезу наставили прогоне Срба и за кратко
време разјурили све Србе из њихових насеља. Насељеничка имања
Арнаути су међусобно поделили и нама је остављено да само
привремено станујемо у својим кућама. Ни својим покретним добрима
нисмо могли више управљати. Арнаути су нам узимали стоку кад год
им се то прохтело. Наравно ми се нисмо имали коме пожалити. У
овако тешком положају ипак смо остали у Србици до јуна 1942.
године, кад нам је саопштено од арнаутских власти да је наша земља
коначно сва подељена и да нам нема више места да остајемо у њиховој
средини преселили смо се у Приштину... Некако убро по нашем
одласку убијен је Мирко Поповац, насељеник из Херцеговине, а родом
из Билеће, кога су Арнаути позвали на: бесу, да им ради али су га они
прекршивши реч убили. После нашег одласка убијен је и Јован Перић,
Србин староседелац из Лауше и још неколицина Срба којима се не
можемо сетити имена. Срба је највише страдало у општини Рудничкој,
___________
15) Љубиша С. Пантовић, Косовско бреме, издање: Историјски архив Косовска Митровица
2010. године, стр. 90-91.
390
а нарочито је настрадало село Бања, које су Арнаути напали ноћу, те
цело запалили... Према нашим обавештењима и колико ми знамо
убијено је у срезу Дреничком око 90 Срба. Међутим горе од тога је
оно што је наш свет морао да препати, сва она понижења која смо
поднели и која само може да измисли Арнаутин. Иако су Срби из
Дренице углавном спасили своје голе животе и животе својих
породица, ипак су Арнаути затрли сваки траг Српства, те ако би се
данас прошло Дреницом, не би се у њој могло пронаћи ни трага
српским насељима па ниједној српској кући. Српска насеља су после
спаљена и разрушена преорали Арнаути и претворили у своје њиве и
ливаде... Сва српска гробља, не само у Дреници него у целој Метохији
разрушена су и раскопана, а уништени су и сви споменици на
гробљима.17)
Потребно је подсетити да је Србица била седиште Дреничког
среза и да је по истраживању Татомира Вукановића била насељена
искључиво Србима између два светска рата. Арнаути су по окупацији
преузели све надлежности и полако истеривали Србе из насеља.
Поповац Мирко се налази у Списку пописа жртава 1941-1945. године,
док имена Перић Јована нема. У насељу Србица пописано је укупно
37 жртава србске националности.
У Списку пописа жртава рата 1941-1945. године, за општину
Србица, пронашли смо следеће жртве, којима пише да су страдале на
простору Старог Колашина:
– Ковачевић Петра Милорад, рођен 1914. Србин, родом из
Бања, убијен 1942. године, у директом терору у селу Калудра;
– Добрић Пантелије Миланка, рођена 1931. Српкиња, родом из
села Броћна, погинула 1944. године приликом борби или
бомбардовања на Рогозни;
– Милић Милована Димитрије, рођен 1890. Србин, родом из
села Чубрељ, убијен 1941. године у директом терору у селу Вељи Брег;
– Ђурић Тимотија Никола, рођен 1901. Србин, родом из села
Горња Клина, убијен 1941. године у терору у Зубином Потоку;
– Стевановић Милана Новица, рођен 1900. Србин, родом из
села Горња Клина, убијен 1943. године у директном терору у Зубином
Потоку;
– Томашевић Јеврема Стево, рођен 1921. Србин, родом из села
___________
17) Ненад Антонијевић, Алобански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом
светском рату-документа, издање: Музеј жртава геноцида Београд, 2009. стр. 164-165
391
Суво Грло, убијен 1944. године у директном терору у селу Загуље.
У списак жртава Старог Колашина увршети су Милић
Димитрије и Ђурић Никола, што значи да су пописани и за општину
Србица и за општину Зубин Поток.
Такође се поуздано зна да су после ослобођења и доласка
комуниста на власт, на простору Старог Колашина стрељана и
ликвидирана два становника општине Србица. Први је Ћирко
Цветковић из села Бања, који је страљан заједно са Василијем
Ђурићем, на месту Илиница, између села Јабика и Црепуља, чији циљ
је био застрашивање Колашинаца који су помагали одметнутим
четницима.18)
О овом стрељању смо детаљно писали у тези: Други светски
рат у Старом Колашину. Други становник Дреничког среза, који је
ликвидиран на простору Старог Колашина био је Голуб Томашевић,
Војвода Дренички, из села Суво Грло, који је прво био командант
Дреничког четничког одреда а потом командант Дреничке четничке
бригаде. Ликвидиран је заједно са наредником Давидом Утвићем, као
последња тројка Другог косовског четничког корпуса, на Беле покладе
1947. године, у атару села Мала Калудра, код места Мелаје.19) Ово смо
такође, детаљно писали у тези: Други светски рат у Старом Колашину.
2.- Страдање Срба Дукађинског (Источког) среза

на простору Старог Колашина
Дукађински срез је заузимао источни део Метохијског подгора.
Срез Исток се пре почетка Другог светског рата налазио у Зетској
бановини и састојао се од пет општина: Ђураковац, Исток, Ракош,
Врела и Злокућани. У ових пет општина укупно је било 75 насеља. По
алманаху из 1927. године: општина Ђураковац имала 13 насеља, 721
домаћинство и две основне школе; општина Исток имала је 10 насеља,
480 домаћинства и једну основну школу; општина Ракош имала је 10
насеља, 452 домаћинства и две основне школе; општина која је била
смештена у селу Врело звала се тада Радовачка општина и имале је 39
насеља, 496 домаћинства и једну основну школу и општина Злокућани
имала је 11 насеља, 597 домаћинства и једну основну школу.20)
___________
19) Подаци: на WEB адреси: www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs
392
По подацима последњег извршеног пописа становништва у
Краљевини Југославији у општинама источког среза живео је следећи
број православних становника: Ђураковац 2.507, Исток 2.244, Ракош
2.253, Врело 863 и Злокућани 1.733, што значи да је у срезу Исток
живело 9.600 православних становника.21) Ако се погледа распоред,
види се да у општинама које су на северу Метохије (Ђураковац, Исток
и Ракош), и наслањају се на јужне падине Мокре Горе и Суве Планине,
концентрисана је већина православног становништва.
Александар Павловић, млади сарадник Института за српску
културу Приштина, са привременим седиштем у Лепосавићу, радио је
истраживања о аграрној реформи и колонизацији на просторима
Косова и Метохије у периоду од 1919. до 1941. године, и по његовим
истраживањима у Источком срезу почетком 1941. године, по подацима
који су прикупљени на нивоу начелства 1939. године, после
дводеценијског насељавања, број насељеног становништва износио је
5.406 становника што је чинило 17.2 процента од укупног броја
становништва, што је после Ђаковичког среза био други највећи
проценат на просторима Косова и Метохије. Било је укупно 1.937
насељеничких породица које су биле насељене у 47 насеља Источког
среза.22) Видимо да је насељеничко становништво чинило више од
половине православног становништва у Источком срезу. Дељењем
броја насељеничких породица са бројем насеља у које су биле
насељене, добија се да је просечно у свако насеље била насељена по
41 насељеничка породица. Једно од највећих насељеничких места у
источком срезу било је село Добруша, које се налазило на путу
Косовска Митровица-Пећ, западно од места Исток.
У једном писменом извештају, Пароха обрешког Ивана
Срећковића, који је писан четрнаестог маја 1942. године у селу
Обрежу, срез Ђаковички и достављен Рашко-призренској епархији,
пише:
- Источки срез: општина Источка, 650 домова (православног
становништва); општина Брелска, 550 домова; општина
___________
20) Подаци: Алманах Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, број 8-9 за 1928/1929. године,
21) Подаци: Дефинитивни резултати пописа становништва од тридесетпрвог марта 1931.
године, књига друга, Присутно становништво по вероисповести, издање Државне

штампарије у Београду 1938. године.
22) Александар Павловић, Просторни распоред Срба и Црногораца колонизованих на Косово
и Метохију у периоду између 1918 и 1941. године, научни чланак објављен у Часопису
Баштина, Приштина-Лепосавић, свеска 24. 2008. године.
393
Ђураковачка, 750 домова; општина Ракошка, 600 домова; општина
Злокућанска, 650 домова. Укупно око 3.200 домова са око 15.000
православних становника...
– У Источком срезу убијено је 173 мушкараца и не зна се
колико тачно жена.23)
У току аграрне реформе и колонизације у источком срезу није
било значајнијег насељавања породица из Старог Колашина, већ само
појединачних случајева. Међутим, после великих Сеоба Срба са
Косова и Метохије под воћством Арсенија Трећег Црнојевића и
Арсенија Четвртог Јовановића, када је овај простор увелико расељен
и мали број Срба је остао око манастира и цркава на њиховом имању,
у новом насељавању Срба, које је одобрено и помагано од турских
власти, велики број породица је стигао преко Ибарског-Старог
Колашина. Наводимо неколико примера:
„Насеље Исток: Вулић, седам кућа. Чувају предање да су око
1780. године дошли из Ибарског Колашина у суседно село Синаје,
одакле су касније прешили у Исток. Предавање чувају и о томе да
далеко порекло воде из Бјелопавлића, а такође и да су у Синаје дошли
из Ибарског Колашина кад и Шапићи из истог краја у Суво Грло. Исто
предавање чувају и Шапићи у Сувом Грлу, с тим што они знају и село
у Ибарском Колашину (Вараге), из којег су се доселили у Метохију.
Слава Петковдан, мала слава Петковица.
Село Ракош: Утвић, једна кућа.Дошли 1841. године из
Ибарског Колашина, а чувају предање да су пореклом из Роваца, Слава
Свети Лука; малу славу немају.
Село Ковраге: Станић, једна кућа. Дошли 1960. године из
оближњег села Сушице, а у Сушицу прешли из Ибарског Колашина.
Чувају предање да су пореклом из Мораче;Слава Свети Аранђеловдан,
малу сваву немају.
Село Мужевине: Џоговић, осам кућа. Чувају предање да су
некада давно прешли из Црне Горе (с Петника) у село Јабуку (Ибарски
Колашин). Из Ибарског Колашшина су, такође некада давно прешли у
Жач, касније у Бегов Лукавац, и, на крају, око 1820. године, у
Мужевине. Сматрају се рођацима с Џоговићима муслиманске
вероисповести, који живе у Црној Гори (у последњих двадесетак
___________
23) Подаци: Ненад Антонијевић, Алобански злочини над Србима на Косову и Метохији у
Другом светском рату-документа, издање: Музеј жртава геноцида Београд, 2009. године,
тр.160
394
година доста их је дошло у Метохију) и чувају предање да су старином
Кучи... Слава Свети Никола, мала слава Свети Никола летњи.“24)
Одмах после окупације нове газде: аге и бегови, који су
господарили земљом и нова успостављена шиптарско-муслиманска
власт прогањала је и убијала одрасле мушке чланове породица које су
биле староседеоци, док су остале чланове терали да за њих обрађују
земљу. Насељеничке породице су листом протериване, са убијањем
мушкараца који су били способни за војску, док им је имовина
пљачкана и паљена. О овим временима Младен Максимовић пише:
„Почетком тих ратних година Арнаути мењају и своје
национално име. Уместо Арнаути, прозвали су се Шиптари. Срби из
Источког, Србичког, Митровачког и добрим делом из Пећког среза
били су принуђени да беже за Колашин. У Колашину се народ
прикупљао и организовао, а жене, деца и нејач су, преко Колашина и
Рогозне даље настављали пут у такозвану Недићеву Србију.
У моје село Синаје, било је између 30 до 40 српских кућа и
шест шиптарских. Ми мушкарци, до петог маја те 1941. године,
избегавали смо да излазимо ван својих кућа. Наше жене, Српкиње,
приметиле су да се Арнаути у Синају ужурбано крећу у групама по
два до три човека и да су стално у некој журби. Очигледно нешто су
нам спремали. Зато мој стриц Миџа Јоксим и браћа Радоје и Миленко,
одлучи смо да у први сумрак петог маја, кренемо за Колашин. У
Колашин смо стигли следећег дана, у рану зору. Ту смо свратили код
наше сестре Маге, удате у породици Ковачевића.“25) У току маја и
наредних летњих месеци, већина мушког становништва из источког
среза је избегла у Ибарски-Стари Колашин. Онај ко је био са
породицом и који је видео да му је кућа, покретна имовина и имање
оплачкано, попаљено и узурпирано наставио је даље према Краљеву
и Србији. Они којима су породице остале код својих кућа у Источком
срезу, остали су у Ибарском Колашину и почели да се окупљају и
припремају за отпор, првенствено шиптарско-муслиманским бандама,
а потом и окупаторској власти, коју су прво чинили Немци, а потом
Италијани.
Од виђенијих људи из источког среза у Колашин су прво стигли
___________
24) Светозар Стијовић, Ономастика источног и средишњег дела Метохиског (Пећког) Подгора,
издање Српске академије наука и уметности, Одбор за ономастику, књиге један и два.
395
браћа Пумпаловић, Радомир и Киа, са својим пријатељима из села
Синаје, међу којима је био Радета Зувић са својом родбином. После
неколико дана стиже предратни председник општине Исток, Рале
Вулић са својим суграђанима из Истока, где је било предратних
жандарма и чланова општинске управе. У Колашину је оформљена
група наоружаних људи из источког среза, која је слушала наређења
Ралета Вулића и која се кретала по пространству планина Мокра Гора
и Сува Планина и повремено ноћима поједине групе су силазиле у
своја села. Овој групи су се придружили и поједини Срби који су били
избегли из осталих делова Метохије као што је био Ване Лазаревић,
који је избегао из села Дреновчић, који је припадао Пећком срезу.
О страдању насељеника у источком срезу, сведоче Перо
Пижина и Данило Бојић из села Добруша, који су заједно са Петром
Стругаром из Пећи, двадесетосмог марта 1942. године у канцеларији
Комесаријата за изгеглице у Београду, дали заједничку изјаву.
Цитирамо део записника:
„У срезу Источком попаљена су села: Ракош, Верић, Тучеп,
Горња и Доња Сушица, Дубрава, Србобран, Ковраге, Крњина, Осојане,
Жач, Кош, Злокућане, те многа друга чијих се имена не сећамо.
Арнаути су обично, чим би запалили које село, поставили заседу крај
села у близини пута, па кад би народ из запаљених села бежао, они би
их пресретали и пљачкали до гола, а неке и убијали, а младе жене и
девојке к себи одводили. Сељаци су покушали организовати одбрану,
али то све није ништа помогло, јер су Арнаути били бројнији и боље
наоружани. Већи део Срба из попаљених села избегао је у Црну Гору,
а мањи део у Србију и у саму варош Пећ. Од свих села у целој
Метохији, у којима живе Срби, једино је остало поштеђено село
Добруша у општини Ђураковачкој, срезу Источком, док и њега нису
Арнаути запалили осамнаестог октобра 1941. И ово село је тада до
темеља изгорело, а житељи су се склонили у Пећ. Избегли Срби из
попаљених села покушали су се вратити у своја попаљена села, али
им Арнаути нису никако дозвољавали, него су наоружани наваљивали
на њих и убијали их. Тако су покушали да се врате избегли Срби из
села Ковраге, Дубрава, Стародворани, среза Источког, те из
Витомирице и Радавца, среза Пећког, али су на њих навалили Арнаути
и поново их отерали из ових села. Избегле српске породице, које су се
настаниле у вароши Пећи, а тих има доста велики број, живе у врло
тешким приликама, јер нису могле са собом ништа понети, јер су их
396
Арнаути управо опљачкали тако, да су могли спасити само голи живот.
Унатраг месец дана почеле су арнаутске власти хапсити и интернирати
поједине Србе из Пећи. Све ове Србе шаљу они у логор у јужну
Албанију. Исто тако нити један Србин не сме се појавити на својем
пољу да ради, јер Арнаути, који су та поља већ окупирали дочекују их
и убијају. Унатраг месец дана одведено је из Пећи око 200 до 250 Срба
и Српкиња у логор у јужну Алабанију.“26)
У лето 1941. године у Ибарски-Стари Колашин стиже активни
жандармеријски наредник Светислав Светла Шапић, кога је Коста
Миловановић, Војвода Пећенац био произвео у звање Војвода
Дукађински, и послао да организује избеглице из Метохије на северу
Косова. Доступни подаци о Светиславу Шапићу су малобројни и
међусобно контрадикторни, али и поред тога што се помиње да је био
активни капетан, са сигурношћу се може потврдити чињеница да је
био подофицир који је пре рата био у жандармерији и да је потицао из
породице Шапића, из села Црколез или Шапићи, у источком срезу. По
овлаштењу Косте Пећанца, Шапић, као Војвода Дукађински, формира
Дукађински четнички одред и постаје његов командант. Четничка
организација Косте Пећанца је малим новчаним средствима и малим
количинама наоружања и опреме помогла формирање четничких
одреда у Ибарском Колашину, где је поред Колашинског четничког
одреда, како смо већ писали, формиран и Дренички четнички одред.
„Шестог септембра 1941. године, на рођендан краља Петра Другог,
Војвода Дукађински, Светислав Шапић, одржао је у селу Дрену
конференцију са житељима из више села Ибарског Колашина. Одзив
је био мали, али је Војвода (Дукађински) ипак говорио о потреби
ступања у његов одред, како би се овај крај заштитио од упада
Шиптара из Метохије и Дренице. На овој конференцији, присутни
четници положили су заклетву на верност краљу Петру.“27)
У пролеће 1942. године, на путу за планину Јавор, Светислав
Шапић, Војвода Дукађински бива убијен из заседе. Команду над
одредом преузима Рале Вулић, као човек са највишим ауторитетом
међу њима. Све до септембра 1942. године, Дукађински четнички
одред је боравио у Ибарској долини и под командом Вулића
___________
26) Ненад Антонијевић, Алобански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом
светском рату-документа, издање: Музеј жртава геноцида Београд, 2009. године, стр. 130.
397
обезбеђивао објекте и пругу.
Дукађински четнички одред ће октобра 1942. године прићи
мајору Кесеровићу, који ће од њега формирати Дукађинску четничку
бригаду. После добијања дозволе, мајор Кесеровић прихвата људство
и формира Дукађинску четничку бригаду. За команданта
новоформиране бригаде, Кесеровић поставља једног од својих
помоћника, поручника Светислава Миленковића. Ускоро је
трансформисана у Прву летећу бригаду Расинског корпуса и деловала
је на простору од Копаоника до Разбојне. Бригада је деловала све до
августа 1943. када је ушла у састав Другог косовског четничког
корпуса.
Командант: поручник Светислав Миленковић, погинуо је
деветог јануара 1943. године у борби против партизана у селу
Разбојна.28) Да је поручник Светислав Миленковић био помоћник
команданта Расинског корпуса, Горски штаб 23, види се из књиге
Милослава Самарџића.29)
Осим овог периода, Дукађински четнички одред, касније
Дукађинска четничка бригада учествовали су у свим операцијама и
борбама као Колашинци и Дреничани.
Што се тиче губитака Источана и људи који су погинули на
простору Старог Колашина, доступни подаци су минимални. Једино се
поуздано зна да је у току Другог напада на Колашин, погинуо
припадник Дукађинске четничке бригаде:
– Редов: Антић Богосав, село Исток, општина Исток, срез
Источки (Дукађински), погинуо 19. фебруара 1944. године.30)
Да није погинуло пуно Источана из састава бригаде, потврђује
у свом сведочењу Новак Мирковић из Истока, о Ралу Вулићу и
његовим Источанима, који су сво време рата били под оружјем и
борили се за Краља и Отаџбину:
„Он је чувао њих тамо као своју децу. Није имао помоћи од
никога у држави. Није нападао никога, чак шта више, који су људи
били залутали у другу странку, ако су били заробљени, он им је
опраштао живот...
___________
28) Петар Миладиновић, Александар Динчић, Расински корпус српских четника Равне Горе,
ауторско издање, у Крушевцу 2011. године, стр. 20.
друга књига, издање Погледи, Крагујевац 2005. године, стр. 415.

30) Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. године, кутија бр
398
Када су Ралу Вулића стрељали, комунисти су после тога све
најлепше о њему причали: он је извео своје сељаке, чувао их је, они су
га слушали и ни један погинуо није. Све је мушкарце здраво вратио
(изузев једног који је погинуо у Ибарском Колашину у борби са
Шиптарима и Миљка Мирковића који је настрадао од пушчаног метка
случајно)...“31)
Нажалост, у Списку пописа жртава рата 1941-1945. године, за
општину Исток, нисмо пронашли ни једну жртву, којој пише да је
страдала на простору Старог Колашина. Вероватно да је мањи број
становника предратног Источког среза, изгубио свој живот и оставио
кости у Старом Колашину, али пописивачи и људи који су давали
податке то нису забележили. Нажалост, људи који памте та времена
су у већини помрли, а у већини изјава, које су забележили службеници
Недићеве владе не наводи се место страдања. Можда ће један део
мистерија разрешити Црквене књиге о умрлим лицима, које је нова
комунистичка власт одузела у првим годинама своје владавине. У
задње време се помиње могућност да се те књиге врате Српској
православној цркви.
Многи припадници Дукађинске четничке бригаде, после
доласка комуниста на власт, су се скривали под командом капетана
Буда Добрића, на простору Старог Колашина, али колико је познато,
нико није стрељан или ликвидиран на овом простору.
3.- Страдање Срба Пећког среза на простору
Старог Колашина
Србски народ Пећког среза је, такође, страдао у великом обиму
током Другог светског рата. Пећки срез је био један од највећих
метохијских срезова у Краљевини Југославији. По алманаху из 1927.
године, срез је имао укупно осам општина и то: Баране, Будисавци,
Главичица, Гораждевац, Ново Село, Пећ град, Ругово и Стреоц.
Укупно је пећки срез имао 93 насеља са 6.613 домова у којима је
живело 40.488 становника.32)
По коначним резултатима пописа из 1931. године у Краљевини
Југославији, у Пећком срезу је већ живело 44.668 становника, од чега
___________
31) Хвосно, у прогонству, Часопис за друштвена и културна питања, Издавач Дом културе
Свети Сава, Исток, број 45, 2005. године, тема Незаборавници Хвосна, стр. 43.
32) Подаци: Алманах Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, број 8-9 за 1928/1929 године,
399
је 13.013 било православне вероисповести, а 2.348 католичке. Поред
још четири хришћанина осталих вероисповести и троје непознатих,
29.320 је било исламске (муслиманске) вероисповести.33)
Између два светска рата, Пећки срез је, после Ђаковичког
среза, био један од косовско-метохијских срезова, где је детаљно и
обимно извршена аграрна реформа и колонизација. Поред доделе
земљишта сељацима, који би добијањем поседа решили свој тежак
социјално-економски положај, циљ аграрне реформе је био да се,
после укидања феудалног система, искористи сво земљиште које се
не обрађује, (утрине, напуштена имања, плодно тло под шумама, итд),
и њиховом обрадом остварио одређени економски и финансијски
добитак, што би покренуло привреду целог косовско-метохијског
подручја, које је почетком двадесетог века било на изразито ниском
нивоу. Аграрна реформа и колонизација су на простору Косова и
Метохије спровођене пуне двадесеттри године, све до почетка Другог
светског рата. Колонизација је на овим просторима започела и пре
Првог светског рата, када су после ослобођења у Првом балканском
рату, србске војне власти укинуле феудални систем и када се са
турском војском повукао велики број ага и земљопоседника, па су
читава имања остала без власника.
Пећки срез је имао укупну површину од 74.634 хектара, а од
тога 33.622 хектара било је пољопривредно земљиште, од чега су:
13.431 хектар биле њиве и оранице, 10.290 хектара ливаде, 8.992
хектара пашњаци, а остало су биле баште, вртови, виногради, воћнаци
и баре. У Пећком срезу било је насељено 1.594 породице, са укупно
7.157 становника. Породице које су населиле Пећки срез биле
претежно са простора данашње Црне Горе и тадашње Зетске бановине.
Домородачких србских породица у пећком срезу било је свега 307.34)
Поред Пећи су формиране две велике колоније насељеника,
Витомирица и Добруша (припадала Источком срезу). Проблем је био
што је већина насељеничких породица дошла из сточарских крајева и
тешко су се привикавале на земљорадњу.
По већ цитираној изјави, пароха Обрешког, Ивана Срећковића,
___________
33) Подаци: Дефинитивни резултати пописа становништва од тридесет првог марта 1931.
године, књига друга, Присутно становништво по вероисповести, издање Државне
штампарије у Београду 1938. године.
34) Подаци: Божица Ж. Славковић, Политичке, економске и културне прилике на Косову и
Метохији 1929-1941, докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у

Београду, 2014. године.
400
писаној четрнаестог маја 1942. године, стање у Пећком срезу описано
је по следећем:
У Пећком срезу: општина Новоселска, 1.200 православних
домова; општина Баранска, 850 православних домова; општина
Стреочка, 700 праславних домова; општина Будисавска, 650
православних домова; општина Гораждевачка, са 800 православних
домова, укупно око 4.200 породица са око 18.500 душа (православаца).
У срезу Пећком убијено је 218 лица.35)
На први поглед, видљиво је да су изостављене три општине
Пећког среза: Пећ град, Главичица и Ругово. Вероватно да је Српска
православна црква имала другачију поделу од званичне
администрације Краљевине Југославије. Такође је видљиво да је
укупан број становника православне исповести већи готово за
трећину, што представља десетогодишњи прираст наталитета.
Као илустрацију страдања насељеничког становништва Пећког
среза, навешћемо два списка побијених Срба из Пећког среза 1941.
године и у току рата до 1944. године.
„Непријатељи су још одмах запосели све планинске пролазе
густим заседама од висова изнад Дечана до оних изнад Плава, тако да
ни они, који се дохвате планина, не избегну смрти. У тим планинским
борбама, да знамо, изгинули су: два брата Јокићи, Бранко Шошкић,
Васо Станковић, два студента Новаковић и Баталовић, два брата
Дракуловића, Саво Микетић, Богић Јововић, Милета Рмуш, Драгутин
Поповић, Драго Шуњевић, Петар Милутиновић и Драгутин Петровић.
У борбама кроз насеља Метохије изгинули су: Манојло Манојловић,
претседник општине са сином Радом; Душан, Васо и Иван Вукчевићи,
Тојо, Дмитар и Станиша Ивановићи, Томо Јеремић, три Видића, два
Марковића, Мираш Стијовић, два Марјановића студента, Вулевић,
Саво Радуловић са сином, Петко Шћепановић, предузимач; Ристо
Уљаревић, Милош Дамјановић студент, Ристо Вујовић са братом,
Дмитар и Максим Поповићи, Радивоје Ракочевић, Ристо Ракетић, Саво
Савовић, Раде Чолаковић, Радивоје Нишавић. Многи од њих изгинули
су бранећи своје домове.
Штитећи отступницу, у борби са Руговцима изгинули су:
Радивоје Кљајић, Бојо Бојовић, учитељ; Илија Бакић, Богић Кљајић, С.
___________
35) Подаци: Ненад Антонијевић, Алобански злочини над Србима на Косову и Метохији у
Другом светском рату-документа, издање: Музеј жртава геноцида Београд, 2009. године,
стр. 160.
401
Гудовић, Васо Ралевић, Вуко Барјактаревић, Милоња Ђурашковић,
Тодор Вујовић, Леко Анђић и многи други.“36)
Други списак је опширнији и обухвата период већег дела
Другог светског рата. Сачинио га је Епископ Атанасије Јевтић у
прилогу бр 5. свога дела: Од Косова до Јадовна-путни записи,
користећи исказе 51 сведока из 28 разних места пећког среза, са
напоменом: да је веома много Срба избегло после 1941. године, па су
стога подаци за 1942 и 1943, сасвим непотпуни. Искази су рађени у
органима Комесаријата за избеглице и чувају се данас у Архивима у
Београду, као и у Архиви Патријаршије Српске Православне Цркве:
„Навешћемо само неколико имена, по местима одакле су
дотичне жртве, или где су изгинуле:
Пећ: Н. Вуковић, чиновник и Вукадин Микетић, тежак, побегли
су пред руљом у кућу муслимана Маљевића у Пећи, али их је он
истерао те су побијени пред кућом; Вуко Новаковић, поручник и Рако
Катнић, трговачки помоћник, масакрирани ножевима; Спиро
Каракушевић, јувелир; Матија Шкемберовић, Н. Мијовић. Н. Николић.
Михаило Перовић, Владимир Павловић, лугар, Н. Богић и Н. Џемић
и други. Свега је у Пећи побијено првих дана скоро 15, а у непосредној
околини око 30 људи. Следеће године 1942. побијени су од стране
власти: Лазар Јовановић (13. новембра) и Блажо Чејовић, учитељ;
Шиљко Божовић, трговац; Живко Гашић, кафеџија и други; у свему
око 25 људи у граду и нешто више у околини. Године 1943. побијено
је у Пећи 1015, (вероватно 10-15), Срба, међу којима Младен Симић,
цревар (почетком септембра) и Вељко Булатовић, тежак. Веселина
Дуковића убили су арнаутски жандарми пред самом зградом полиције.
У Пећи је убијен и свештеник Дрљевић из Црне Горе. Сведок из Пећи
наводи и ове побијене: Милутин Јеремић и брат му Миљко, нађени
мртви на три километра од града; Миљан Јашевић и син му Миодраг,
Радосав Кадовић, полицијски писар.
У околини Пећи убијени су Радоња Мијовић из Загња и Јован
Бигић из Раушића.У село Пус побијени су: Ново Недовић, Алекса
Војиновић и Периша Боговац. У Злопеку: Милорад Дабовић и Милан
Вуковић, оба из Црне Горе. Доцније погинуло више Срба у борби.
Село Росуља, општина Горњи Барани: Иван Бајевић, Милисав
Зиндовић и још тројица Срба. Рам Тепсина Ливара (Сврка): Милан
___________
36) Гласник српског историско-културног друштва: ЊЕГОШ у Америци, број 2. стр. 39.
402
Ђуровић; Јагода (Деич)? Марко Изгаревић и жена му Ружа (убио их
католик Т. Н. Јаскаџије).
Будисавци: Дена Богосављевић, председник општине (убио га
Леш Демировић). Ново село: деловођа општине Богић Перовић, Рајко
Јокић и још огроман број Срба. Брестовик (општина Новоселска):
Милутин Благојевић, жандармеријски наредник, Крсто Грујић,
Милисав Голубовић, Радосав Пешић, Милија Џаврић. Сига: Томо
Вукумировић.
Витомирица (општина Новоселска): Матија Мирковић, Радоје
Ђуричић, Блажо Павићевић, Радо Мркић, Милован Јокић, Петар Јокић
и Михајло Протић. Даље су убијени: Милија Гребановић и отац му
Јашо, па Милош Бачевић, Обрад Павловић и Саво Павлов, сви из
Белог Поља (општина Стреоци). Црни Врх (општина Новоселска),
1942: Петар, Цветко и Стојан Ашанин, Марко Живаљевић, Марко
Лазовић, Обрад Дашић, Љубомир Лазовић. Драгољевац: Н.
Седларевић и други.
Ново Пашино Село: два закупца Манастира Патријаршије.
Бања код Пећи: Момчило Зечевић и два му рођака. Доњи Петрич: син
Анице Миленковић позван у команду, и ишчезао; побијено више
других. Клинчина: поред пута лежало много поубијаних
староседелаца и досељеника. Дреновац: више војника побијено и
бачено у Бистрицу.
На Терзијском мосту: Мемед ага Пањедић и Сулерјман Бег са
бандом заклали су 14 Срба. Почешће (општина Гораждевац): отац
Вука Влаховића, управника поште у Пећи, слепи деведесетогодишњак,
није могао да бежи, па је убијен. У селима Стрељаоци, Брани,
Гораждевац, Витомирица, Главичица, Ђураковац, Лавош, Бијело
Поље, Брестовик, Сига и Црни Врх, убијено је после италијанске
капитулације, од септембра до новембра 1943., око 130 Срба.
Окупаторске власти немачке и затим италијанске нису
директно нападале српско становништво; негде су га узимали у
заштиту од покоља и осигуравали му пут, а особито Италијани. Али у
целини они су одговарали да немају војске за тај циљ и да су Срби
криви што нису за 25 година уредили своје односе с Арнаутима. После
италијанске капитулације, осмог септембра 1943. године, нестало је и
последње заштите, а немачка војска није хтела да се замера
Арнаутима, тим пре што је имала да издржава борбу против све већих
шумских одреда.“37)
403
Да су избеглице из Пећког среза боравиле на простору Старог
Колашина, видимо из писања Миомира Добрића: „За ово време, време
убиства Тома и Миленка, у шуми поред језера удаљено око 150 метара
од места убиства, налазила се наоружана група од око 20 људи из
Метохије, махом Црногораца која је ноћима била гост Брњачана, а
посебно наше куће, куће Јевта и Тодора. Ова група том приликом, није
испалила ни један пушчани метак, нити је реаговала на било који
други начин.“38)
Пећанци 1941. године у Ибарском Колашину нису правили
четнички одред. За одбрану србског становништва у Пећком срезу,
Радослав Вулевић је направио четнички одред, али је он у борбама са
Арнаутима за села Добрушу и Витомирицу, разбијен, при чему је две
трећине одреда убијено и рањено. Комунистичка историја се хвали да
су они ликвидирали Радосава Вулевића и још неколико националних
првака који су се борили за одбрану становништва. Један од
православних Срба је био и Томо Жарић, који је покушавао да одбрани
села Добрушу и Витомирицу, заједно са свим Србима.
Томо Жарић је до пада Витомирице био командант села, да би
после пада преко Ибарског Колашина пребегао у студенички срез,
почетком маја 1943. године. Био је велики борац и покушавао је да
заштити Србски народ. Одржавао је добре везе са свим националним
првацима севера Косова и Метохије. Комунистичка историја пише да
је у децембру 1941. године, Томо Жарић и Чедо Мијовић са делом
људи који су бранили Добрушу, прешао преко Ибарског Колашина и
да га је Тодор Добрић, Војвода Колашински са својим четницима
дочекао као великог србског патриоту, угостио га, обезбедио му храну
за људство и водиче преко планине Рогозне до Ибарске долине.39) Ово
људство се уз помоћ Тодора Добрића и његових људи, крајем месеца
поново вратило преко Ибарског Колашина и отишло за Витомирицу.
Срби који су из Пећког среза избегли у Стари Колашин,
прелазили су Рогозну и одлазили у Ибарску долину и Студенички срез.
После поседања границе између Италије и Немачке од стране Српске
граничне страже, велики део њих ће ступити у граничаре и бити на
___________
37) Јеромонах Атанасије Јефтић, Од Косова до Јадовна-путни записи, Прилог бр. 5. издање
Хришћанска мисао Бероград-Србиње-Ваљево, 2002. године.

404
караулама до капитулације Италије. После разоружања, већи део њих
ће приступити јединицама ЈВуО и ђенералу Дражи Михаиловићу.
Један део је бесциљно лутао на овом пространству. Један део је
пришао поручнику Миладину Радуловићу, који је разоружао Дежевску
четничку бригаду и формирао Моравичко-ибарски партизански одред.
Ово је натерало штаб Другог косовског корпуса, да покрене
поступак формирања Пећке четничке бригаде. На основу процедуре и
законске регулативе, штаб је Врховној команди ЈВуО и ђенералу
Дражи Михаиловићу, написао захтев за формирање ове бригаде,
Врховна команда је усвојила захтев, дала одобрење и наредила свим
четничким јединицама са овог подручја, да припаднике јединица, који
су из Пећког среза, упуте у штаб Другог косовског корпуса, ради
формирања Пећке четничке бригаде. Бригада је формирана у децембру
1943. године, али је сачувано веома мало података о њеном саставу и
структури. Примаријус др Павле Милошевић, један од најбољих
познавалаца организације и структуре ЈВуО, у својој књизи, о овој
бригади, написао је само једну реченицу: Пећка бригада, командант
Милош Петровић.40) Може се претпоставити, да је као и већина
бригада Другог косовског корпуса, и Пећка бригада у свом саставу
имала два батаљона, са штабом и приштапским јединицама и да се
њено бројно стање кретало између 150 и 200 бораца.
Бригада је учествовала у одбрани Старог Колашина у Другом
нападу, Борбама против партизана у Топлици, Косаници, Јабланици и
Расинском округу, као и борбама против Немаца на Рогозни током
повлачења у новембру 1944. године. Командант Другог четничког
корпуса, капетан Жика Марковић, похвалио је ову бригаду, за учешће
у борбама приликом Другог напада: Као јединице, највећи успех су
показале: Штабна чета, за њом Дреничка и Пећка бригада и Други
батаљон Колашинске бригаде.41)
Нажалост, у документацији нисмо успели да пронађемо да је и
један житељ, православне вероисповести, Пећког среза, страдао на
територији Старог Колашина. Узимајући у обзир податке да је велики
број Пећанаца, прешао преко планиских врхова и боравило у Старом
Колашину, само је Божје чудо и Божја промисао да нико није страдао
___________
40) Прим.др Павле Милошевић Југословенска војска у Отаџбини1941-1945, издање Српска
Либерална Странка, Београд 2005. године, стр. 169.
41) Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945. године, кутија бр.
101, докуменат 8/3-3.
405
на простору Старог Колашина.
Страдање Србског народа Пећког среза било је веома велико.
По Списку пописа жртава рата 1941-1945. године, за општину Пећ, у
55 села и град Пећ, укупно је пописано, да је страдало: 854 становника
православне исповести, од укупно: 1.067 становника Пећког среза, при
чему су страдале 209 жена. Ово показује да су више од четири петине
страдалих били православни становници, при чему су у већини били
насељеници. Као место страдања наведени су сви околни региони и
насеља: Дреница; Вучитрн и срез Вучитрнски; Косовска Митровица;
Ибарска долина; Копаоник; Рашка и Студенички срез; Нови Пазар и
Дежевски срез; Тутин и Рожаје и др.42)
После ослобођења, комунистича власт је, по доступним
подацима, стрељала, ликвидирала или на други начин лишила живота,
укупно 150 лица. Од овог броја усмрћено је: 52 становника
православне исповесту, што чини мало више од једне трећине укупно
побијених. Од овог броја било је 8 Српкиња. Стрељани православци
подељени су по квалификацијама по следећем: Колабораната 12;
Југословенска војска у Отаџбини 30; Народни непријатељи 7, и Остало
3.43) Ни за једног православца није наведено, да је место страдања био
простор Старог Колашина.
.
___________
406
VI.- СПИСАК СТРАДАЛИХ СТАНОВНИКА СТАРОГ
КОЛАШИНА (ОПШТИНА ЗУБИН ПОТОК) У ПЕРИОДУ 1941-
1947. ГОДИНЕ.
1.- Извори података.
1.- (Извор бр 1.) – Списак Пописа жртава рата 1941-1945.

године за општину Зубин Поток који је извршен у новембру 1964.
године, по Одлуци СИВ-а (Савезног извршног већа) од 10. јуна 1964.
године. Попис је извршен на територији целе Савезне Федеративне
Републике Југославије. За сваког пописаног урађена је Пописница која
је садржала 18. питања и која се данас чува у Архиву Југославије у
Београду, Фонд 110. Пописница је подешена за статистичку обраду
података и Питање бр. 8: Категорија жртве: убијен, погинуо, умро или
нестао, садржи 11 могућих одговора: У интернацији; У затвору; У
депортацији; На принудном раду; У директном терору; У ратном
заробљеништву: а) припадник бивше Југословенске војске, б)
припадник НОВ и ПОЈ; У борбама од 6. априла до 7. јула 1941. године;
У НОБ-у и савезничким војним формацијама; Приликом борби и
бомбардовања; Остало и Непознато.
2.- (Извор бр 2.) – Монографија: Пали борци и жртве
фашистичког терора Титове Митровице и околине 1941-1945,
издата у Косовској Митровици 1983. године. Монографију је издао:
Одбор за издавање монографија, у саставу: Али Шукрија
(председник), Сретко Трифуновић и Мустафа Османагић
(подпредседници), Ешреф Кадиу (секретар), Душан Томовић,
Миладин Радуловић, Мурат Хасани, Саво Комадинић, Расим Черкези,
Јово Ћамиловић, Бранислав Божовић, Џабир Џабири, Гордана Лазић
Нуши, Ковиљка Тојага, Кемајл Дева, Божо Жарковић, Бахри Оручи,
Мушарефе Мустафа, Илија Вакић, Менсур Бектеши, Милија Цветнић,
Добрила Секуловић, Исмајл Јахић, Радоје Бојанић, Мон Курти, Исмајл
Микуловци, Милош Вујаковић, Хисен Прекази, Мирослав Вучинић,
Мендух Дедовић, Шахин Бајгора, Драган Антонијевић, Муртез
Мустафа, Ајет Укићи, Радојица Вучуревић, Милосав Милојевић, др
Емин Плана, Незир Читаку, Салих Мулаку, Милан Гвоздић, Реџеп
Читаку, Хранислав Радосављевић (чланови). Секретаријат одбора
чинили су: Ешреф Кадиу, Авни Зајми, мр Милован Секулић, Незир
Прокши, мр Развигор Јакшић, Сејди Сулејмани, Сулејман Мурати и
407
Драгомир Божовић. Монографија садржи податке за већину насеља и
села косовско-митровачког округа.
3.- (Извор бр 3.) – Књига Радојка Јовановића: Бело светло
на митровачке црвене записе, издата 2009. године, у Косовској
Митровици. Наиме, Радојко Јовановић, родом из засеока Чибуковина,
село Житковац, општина Звечан, по струци дипломирани правник, као
директор Градског музеја у Косовској Митровици, на основу података
из Монографије (извор бр 2.), ишао је по насељима и селима северног
Косова и инрервјуисао старије људе који памте време Другог светског
рата. Ово је радио од 2006-2008. године. У књизи је објавио 61
казивање, при чему у неким интервјуима говоре по двоје, муж и
супруга или више комшија. Са подручја општине Зубин Поток
интервју су дала следећа лица:
– Нада Милошевић, рођена 1926. године у селу Житковац у
породици Јовановић, засеок Чибуковина, удала се 1941. године, пре
рата у село Падине;
– Вера Спасојевић, рођена 1935. године у породици Живковић
у селу Рујиште, после рата удала се у Падине;
– Цвета Милосављевић, рођена 1922. године у село Рујиште.
За време рата као девојка послата је у село Житковац код родбине, а
потом се удала у село Србовац;
– Радисав Стевановић, рођен 1931. године у селу Рујиште, где
је био већи део рата;
– Милосав Влашковић, рођен 1921. године у селу Лучка Река,
где је провео већи део рата;
-Милан Ракић, рођен 1924. године у селу Зупче, после прве
паљевине избегао у Јабланицу (околина Лесковца), вратио се 1944.
године и био мобилисан до 1947. године;
– Цветко Ракић, рођен 1924. године у село Зупче, живео на
купљеној земљи у Кошутову, такође био до 1944. године у
избеглиштву и по повратку насилно мобилисан од партизана;
– Радунка Радојевић, рођена 1926. године у селу Газиводе, као
девојка бежала у избеглиштво да је не би киднаповали, после рата
удала се у село Зупче;
– Зарија Перовић, рођен 1929. године у селу Прелез, где је са
мањим прекидима провео рат;
– Радојко Костић, рођен 1931. године у селу Читлук, после
друге паљевине избегао у Србију и вратио се тек 1945. године;
408
– Миленија Миловановић, рођена 1929. године, у породици
Радовић, у село Рујиште, са мањим прекидима рат је провела у родном
селу. После рата удала се у Доње Вараге;
– Илија Миловановић, рођен 1929. године у селу Доње Вараге,
није напуштао село у току рата, када су Шиптари нападали са мајком
се склањао код жандармеријске станице у Зубином Потоку;
– Младен Радовановић, рођен после рата у селу Доње Вараге.
На основу приче покојног оца дао је изјаву о страдању свога стрица и
приложио закључак нових власти о његовој смрти;
– Вукоје Величковић, рођен 1920. године у село Угљаре и
Станка Величковић која се за Вукоја удала 1940. године, пред рат.
Током прве паљевине побегли су у село Газиводе, а после друге
паљевине избегли су у Недићеву Србију и вратили се тек 1945. године;
– Миодраг Ђорђевић, рођен 1934. године у селу Зубин Поток.
Као дете рат је претежно боравио у Зубином Потоку, породица није
ишла у избеглиштво;
– Бранко Компировић, рођен 1924. године у село Зубин Поток.
Као дете преселио се у село Букош у општини Вучитрн, да би се
почетком рата вратио у Зубин Поток, рат провео са породицом у
избеглиштву. После рата поново вратили се у Букош, да би 1999.
године били поново протерани;
– Влајко Кошанин, рођен 1929. године у село Газиводе. За
време рата бежао у села на Рогозни;
– Велика Миловић, рођена 1928. године у село Кијевце, са
породицом била у избеглиштво у Србији, одакле су се вратили кад се
рат завршио;
– Млађан Компировић, рођен 1923. године у селу Зубин Поток,
где је провео рат;
– Вук Ђорђевић, рођен пре рата у селу Бубе и памти 1943.
годину када су Шиптари похватали становнике села Бубе и стрељали
их где се Варашка река улива у Ибар;
– Радун Милић, рођен 1933. године, у село Бање, где са краћим
бежањима провео рат;
– Милоратка Милуновић, рођена 1933. године, у породици
Луковић у село Клечке. Приликом напада Шиптара и Бошњака са
породицом бежала у села при венцу планине Рогозне. После рата
удала се у село Бање;
– Алекса Милојевић, рођен 1930. године у село Вукојевиће.
409
После друге паљевине, избегао у Ибарску долину са породицом,
одакле су се вратили 1945. године;
– Љубомир Рашковић, рођен 1929. године у село Дрен. За време
рата био слуга код аге Шиптара. Чувао их је предратни одметник
Ахмет Кесов;
– Тихомир Ђурић, рођен 1913. године у селу Црепуља. После
прве паљевине избегао у Ибарску долину и вратио се тек пред крај
1944. године. Приступио четничком покрету;
– Живко Дурутовић, рођен 1924. године у селу Загуље. После
прве паљевине избегао у Србију и вратио се пред други напад да види
шта је остало у селу. После другог напада вратио се у Црепуљу, а
потом и у Загуље;
– Љубомир Мојсић, рођен 1940. године у селу Равни Превлак.
Као дете са породицом био у избеглиштво, а после ослобођења вратио
се у родно село;
– Јосиф (Јосив) Красић, рођен пре двадесете године у селу
Коваче, засеок Красићи. Када је почео рат био је одрастао момак и
одмах се прикључио четницима Косте Пећанца, потом је био
припадник Српске државне страже, па четник Колашинске четничке
бригадње, а крајем рата мобилисан у партизане. Демобилисао се 1945.
године;
– Чедомир Гаљак, рођен 1927. године у селу Резала. Био је
сестрић Тодора Добрића, Војводе Колашинског. Крајем 1941. године
кратко време био у бежанији са породицом, али већи део рата боравио
у Резалима;
– Милева Леповић, рођена 1915. године, у породици Радић у
селу Бабиће и њен син Томислав Леповић, рођен 1937. године у селу
Чечево. Била са породицом у избеглиштву;
– Јордан Добрић-Белко, рођен 1928. године у засеку Добриће,
село Брњак. Већи део рата провео у свом родном селу;
– Сталета Јаковљевић, рођен 1928. године, засеок Јаковљевићи,
село Брњак. После друге паљевине са породицом отишао у
избеглиштво у Топлицу. У Брњак се вратили 1945. године;
– Милош Станић, рођен 1939. године у село Оклаце. Цео рат
провео у родном селу са мајком и о жртвама је сведочио по мајчиној
причи;
– Зако Поповић, рођен 1928. године у засеоку Поповићи, село
Брњак. Био у избеглиштву у Ибарској Долини, одакле се породица
410
вратила после ослобођења;
– Јован Станић, рођен 1931. године у селу Оклаце и супруга
Драгана Станић, рођена 1932. године у породици Добрић у Брњаку.
После друге паљевине били у избеглиштву у Ибарској долини до
ослобођења;
– Драгојло Јеремић, рођен 1930. године у засеоку Јеремићи,
село Брњак. За време рата живео са породицом у Косовској
Митровици. Већи део сведочења је о граду Митровици;
– Радун Аврамовић, рођен 1933. године у засеку Буче, село
Бабиће. Већи део рата боравио у Буче;
– Љубомир Лукић, рођен 1931. године у село Бабиће. После
друге паљевине Старог Колашина, породица отишла у избеглиштво у
Лешак у Ибарској долини. Отац му је био у заробљеништво и мајка се
са четири детета вратила у Бабиће 1945. године, после Ђурђевдана.
4.- (Извор бр 4.) – Записници које је сачињавала
администрација Владе Милана Недића, о страдању у Ибарском
Колашину. Два најобимнија и најсадржајнија су: Записник са списком
лица која су страдала, који је сачињен у Избегличкој карантинској
станици у Равном Гају, 30. марта 1944. године, где су заједничку изјаву
дали и сачинили Списак побијених особа, следећа лица: Орловић Раде,
земљорадник из Стрмца; Ђукић Алексије, земљорадник из Горњег
Јасеновика; Јанићијевић Тодор, земљорадник из Варага; Јакшић
Радосав, земљорадник из Доњег Јасеновика, Миленковић Милентије,
земљорадник из Дрена; Станић Радосав, земљорадник из Оклаца и
Записник који је урађен у Одбору за помагање и збрињавање
избеглица у Рашкој, сачињен 08. априла 1944. године, где је изјаву дао
Јефто Добрић, из Оклаца, предратни председник Беримске општине.
Један од записника је сачинио правни референт Драгослав Аврамовић,
који ће априла 1944. године боравити на северу Косова и достављати
извештаје Комесаријату за избеглице у Београду.
5.- (Извор број 5.) – Подаци из докторске дисертације, књиге
и чланака историчара др Ненад-Миодрага Антонијевића из
Београда, који је докторирао на тему: Ратни злочини на Косову и
Метохији 1941-1945. године. Издао је књигу докумената под називом:
Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом
светском рату, и написао неколико научних чланака на ову тему и
докторске дисертације Милутина Д. Живковића: Санџак 1941-1943.
где је аутор поред срезова Санџака, од којих су за Стари Колашин
411
територијално везани Дежевски и Штавички срез, обрадио и простор
Старог Колашина до Друге паљевине, фебруара 1944. године.
Дисертација је обрањена на Филозовском факултету у Београду, 2017.
године.
6.- (Извор бр 6.) – Књига Милорада Вавића: Затвор у
Косовској Митровици 1941-1944, издата 1983. године, у Косовској
Митровици, где постоји Списак лица стрељаних у Затвору 1941-1945,
и Списак лица убијених у Логорима 1941-1945.
7.- (Извор бр 7.) – Књига Будимира Вучинића: Стари
Колашин-кроз векове, издата 2009. године у Зубином Потоку, где је
аутор навео велики број лица која су страдала од шиптарског терора у
периоду 1941-1944. година. Његов списак жртава се доста поклапа са
првим записником из извора бр. 4.
8.- (Извор бр 8.) Књига Вучине Добрића: Стари Колашин у
Друком светском рату, издата 2015. године у Зубином Потоку. Аутор
описује Стари Колашин и борбе у Другом светском рату, и
необјављени Списак страдалих Колашинаца, који су погинули од
Априлског рата па до ослобођења, новембра 1944. године, који је
објавио млади историчар Славиша И. Бишевац, у свом ауторском раду
у Тематском зборнику: Косово и Метохија у Другом светском рату,
издање Филозовског факултета у Косовској Митровици, 2016. године.
9.- (Извор бр 9.) Књиге Миломира Добрића: Јефто и Тодор
Добрић родољуби Ибарског Колашина, издата фебруара 2008.
године у Брњацима; Тодор Добрић-Војвода Ибарског Колашина издата
марта 2011. године у Краљеву и Живела Србија-Правда ће стићи кад
тад, Казивање о смрти Тодора Добрића, издата августа 2008. године у
Београду.
10.- (Изворбр 10.) Књига Драга Т. Мићовића: Родослов, да се
не заборави; издата 1986. године у Брњаку.
11.- (Извор бр 11.) Књиге Жељка Видакова Зиројевића и мр
Павла Иванова Џелетовића: Косметске судбине, издате у Београду
2003. године; Истина о судбинама, издата у Београду, 2005. године;
Злочини Арбанаса над Србима, издата 2004. године у Београду
12.- (Извор бр 12.) Документа из Војног архива у Београду о
Другом косовском четничком корпусу.
13.- (Извор бр 13.) Радна документа Комисије за тајне
гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, за подручје
Косова и Метохије, која потичу из Архива ОЗН-е (Оделења за
412
заштиту народа) и УДБ-е (Управа државне безбедности), који су
предати и чувају се у Архиву Србије у Београду.
14.- (Извор бр 14.) Подаци са сајта: Отворена Књига:
Регистар жртава Комисије за тајне гробнице убијених после 12.
септембра 1944. године, доступних на WEB адреси: www:otvore-
naknjiga.komisija 1944.mpravde.gov.rs.
15.- Интервуји које је аутор Списка одрадио са одређеним
бројем људи: Богић Милутиновић, покојни Богољуб Боле Алексић,
Петар Гаљак, Живо Ђукић, Недељко Мијачић, Вукоје Утвић, Боривоје
Ђурић, Добрила Мијачић (рођено Гаљак-Резала), Мирјана Гаљак
(рођено Илић-Вукојевиће), Милан Михајловић, покојни Вучина
Добрић, Живорад Живо Томовић, Деса Антонијевић (рођена
Вучковић-Паруце), Бојан Ковачевић,
2.- Списак страдалих становника Старог Колашина
Списак смо поређали по селима и насељима како стоји у

Извору бр 1. (према Абецеди) и Азбучном редоследу жртава.
Село: Бабиће.
1.- Аврамовић Аврама Данче (Данило)1), рођен 1875. године. Убијен
24. фебруара 1944. године, у селу Бабиће приликом Другог напада на
Ибарски Колашин. По списку Вучине Добрића, погинуо 1943. године,
категорија: убијен у директном терору.
Подаци из извора: 1, 3, 4, 8, 10;
2.- Аврамовић Данчета Максим (Михаило), непозната година
рођења. Убијен 29. фебруара 1944. године, код реке Ибар, где се
уливају Брњачка и Бабићка река, од стране Бошњака. По списку
Вучине Добрића, погинуо 1943. године.
Подаци из извора: 3, 4, 8, 10;
3.- Лукић Марија, рођена 1910. године. Убијена у фебруару
1944. године, у селу Бабиће приликом Другог напада на Ибарски
Колашин. Убијена је од стране Бошњака из Старчевића, који су се
звали: Суљо и Заит. Убили су је моткама у старој кући, зато што није
хтела да ода девера, који јој је помагао јер је била удовица са малом
децом.
___________
1) У загради су наведени подаци из другог извора, који је наведен за дотичну особу.
413
Подаци из извора: 2, 3, 8;
4.- Лукић Живка (Живана) Миле, рођен 1929. године. Убијен
1943. године, у Лешку као младић, чувајући стоку. Погинуо је на месту
званом: Вилино коло. О његовој погибији сведочи Љубомир Лукић,
његов рођени брат. По његовом казивању, страдао 1944. године, када
је ступио, као чобанин у сарадњу са партизанима и откривао положаје
Немаца. Није познато ко га је убио.
5.- Стевовић Саватија Миладин (Милко), рођен 1910. године.
Убијен у фебруару 1944. године, у селу Бабиће приликом Другог
напада на Ибарски Колашин. По извору 10: 19. Фебруара је одведен од
куће од стране Бошњака и после десетак дана тело му је нађено у селу
Драгаљице, категорија: убијен у директном терору.
6.- Стевовић Владимира Чедомир, рођен 1927. године. Убијен
у фебруару 1944. године, у селу Бабиће приликом Другог напада на
Ибарски Колашин. Погинуо је као дечак и није оставио порода иза
себе. категорија: убијен у директном терору.
Подаци из извора: 1, 10;
Село: Бабудовица.
7.- Стефановић Милије Богосав, рођен 1919. године. Умро
1941. године у Немачком логору као заробљени војник војске
Краљевине Југославије, категорија: умро у ратном заробљеништву.
Подаци из извора: 1;
Село: Бање (обухвата и села Клечке и Шпиље).

8.- Бојовић Милана Вилотије, рођен 1919. године. Крајем рата
приступио партизанима. Погинуо у борбама на Копаонику 1944.
године, у Кнежеву поред Брзећа, категорија: погинуо приликом борби
и бомбардовања.
9.- Бојовић Обрада Вукајло (Вуксо), рођен 1899, године, у
извору два помиње се двапут. Био један од четовођа Тодора Добрића.
Погинуо (убијен) у јесен 1944. године на Рогозни. Вучина Добрић
пише да је био један од истакнутих припадника четничког покрета и
да је на планини Рогозни погинуо од братске руке, што значи брата
Србина.
414
10.- Бојовић Дина (Дивна) родом из Варага. Супруга Вукса
Бојовића, са којим је имала осморо деце. Убијена код куће 1941.
(1943.) године. Бошњаци је избацили из куће и запали кућу. У свом
списку и Вучина Добрић потврђује да је убијена 1941. године.
11.- Бојовић Арсенија Јаков, рођен 1888. год. убијен 1941. (по
извору 3:1942) у воденици приликом млевења жита. Као локација
наводи се Башчанско брдо. У списку Вучине Добрића стоји да је
година убиства 1941. година, категорија: убијен у директном терору.
12.- Гвозденовић Ђока Апостол, рођен 1915. године. Погинуо
(убијен) фебруара 1944. године у атару села Бање, приликом другог
напада на Колашин. Вероватно погинуо у борби као четник
Колашинске бригаде под командом поручника Буда Добрића,
категорија: погинуо у директном терору.
13.- Глишовић Глише Петар, рођен 1875. године. Убијен је
крајем 1941. године у атару села Бање, вероватно код своје куће. Убили
ли су га Бошњаци приликом прве паљевине Старог Колашина,
14.- Глишовић Марка Стевана, рођена 1902. (1883.) године.
Убијена 1943. (првог новембра), приликом пљачки од стране Арнаута,
категорија: убијена у директном терору.
15.- Глишовић Петра Толка (Станојка), рођена 1918. (1916.)
године. Убијена 1943. (првог новембра), приликом пљачки од стране
Арнаута, категорија: убијена у директном терору.
16.- Илић Мирко из Шпиља, непозната година рођења. По
писању Вучине Добрића, погинуо је као четник Колашинске бригаде
у одбрани становништва Брњака, 18/19. фебруар 1944. године. Вучина
у својој књизи наводи искључиво село Шпиље, мада су Илићи из села
Вукојевића и Љајчића.
17.- Костић Нићифора Милош, рођен 1922. (1925) год. Убијен
1943. године од стране вулнатара. Као локација се помињу Бубе, Горње
415
Вараге, али је вероватно стрељан на ушћу Варашке реке у групи, од
стране Шиптара, категорија: убијен у директном терору.
Подаци из извора: 1, 2. 3, 8, 10;
18.- Костић Миро из Шпиља, непозната година рођења. По
сведочењу Алексе Милојевића, погинуо је као четник Колашинске
Бригаде заједно са Трајком Димитријевићем и Протком (Профилом)
Кокерићем. Убијен у периоду од 20. фебруара до 10. маја 1944. године.
Уведен у списак на основу извештаја Драгослава Аврамовића, правног
референта, Комесаријату за избеглице. Мирову погибију потврђује и
Јевто Добрић. Вучина Добрић у овом случају вероватно греши када у
списку пише да је страдао 1941. године.
19.- Костић Магрена Радојко, непозната година рођења. На
крају рата прикључио се партизанима. Погинуо је 1945. године, у
НОР-у, борећи се против балиста на простору Косова и Метохије. У
евиденцију уведен на основу Родослова Драга Т. Мићовића.
20.- Костић Стевана Радомир, рођен 1903. године. Погинуо (убијен) у
борби 1944. године у селу Тушиће, приликом другог напада на
Колашин, Вероватно да је погинуо у борбама за одбрану становништва
Брњака 18/19 фебруар 1944. године2) , категорија: погинуо приликом
борби и бомбардовања.
21.- Луковић Василија Александар, рођен 1915. године. Крајем
рата приступио партизанима. Погинуо у борбама за ослобођење
Аранђеловца 1944. године, категорија: погинуо приликом борби и
бомбардовања.
22.- Луковић Василија Добрија, рођен 1919. године. Крајем рата
приступио партизанима. Нестао у току Народноослободилачке борбе.
Локација непозната, категорија: непознато.
23.- Луковић Недељка Ратко, рођен 1912. године. Убијен у 1944.
године, када се вратио из заробљеништва из Немачке. Годину страдања
у свом списку потврђује и Вучина Добрић у свом списку.
___________
2) Може се закључити: да су четници из Бања додељени Трајку Димитријевићу, да
затворе пролаз на путу изнад села Орашка, код Бугарске воде, и да су у жестокој
борби изгинули. По Вучини Добрићу изгинуло је преко сто Шиптара.
416
24.- Марковић Стана, рођена 1909. године. Убијена у фебруару
1944. године, приликом другог масовног напада на Колашин. Годину
страдања у свом списку потврђује и Вучина Добрић.
25.- Милуновић, (мали брат брат Милодарке Милуновић, кога
су Шиптари три пута бацали у наложену ватру у оџаку и баба га
вадила и бацала у снег да се охлади. Преминуо од опекотина после
десет дана). Ово се дешавало у зиму 1941. године. Шиптарима је
командовао Фаик Бољетинац, брат Бајазита Бољетинца. Сведочење
Милодарке Милуновић Клечке-Бање.
26.- Пантелић Савотија Максим рођен 1911. године. Убијен
крајем 1941. године код своје куће у селу Бање. Муслимани су га
извели из куће и убили само зато што је Србин, категорија: убијен у
директном терору.
Село: Бојновиће (у извору 1:Боњовиће).

27. Минић Мине Благоје, рођен 1905. године. Убијен је 10.
октобра 1941. године у атару села Бојновиће. Убили ли су га Шиптари
приликом прве паљевине Ибарског Колашина, категорија: убијен у
28.- Минић Благоја Борисав, рођен 1920. године. Крајем рата
приступио партизанима. Погинуо у борбама на Копаонику 1944.
године, категорија: погинуо приликом борби и бомбардовања.
29.- Минић Јакова Драгић, рођен 1901. године. Умро 1941.
године у Немачком логору као заробљени војник војске Краљевине
Југославије, категорија: умро у ратном заробљеништву.
30.- Минић Мине Јаков, рођен 1901. године. Брат Благоја
Минића, Убијен је заједно са братом, крајем 1941. године у атару села
Бојновића. Убили ли су га Шиптари приликом прве паљевине Старог
Колашина октобра месеца. У списку Вучине Добрића пише да је
убијен 1943. године, категорија: убијен у директном терору.
417
31.- Минић Јеврем, рођен 1900. године. Убили ли су га
Шиптари приликом прве паљевине Старог Колашина, октобра месеца
1941. године. У списку Вучине Добрића, такође пише да је страдао
1941. године.
32.- Радосављевић Јован, рођен 1885. године. Убијен је октобра
1941. године, као старији човек у атару села Бојновића. Убили ли су га
Шиптари приликом прве паљевине Колашина.
Село: Брњак.
33.- Аврамовић Манојла Добросав, рођен 1911. године.
Погинуо јула 1941. године у Рајетићу, вероватно као четник Тодора
Добрића при нападу на жандармеријску станицу у Рајетићима.
34.- Аврамовић Милана Милош, рођен 1900. године. По извору
1: погинуо 1943. У НОБ-у у село Бубе, међутим, ухапшен је у село
Бубе, где је био код зета Вилимона Милосављевића, ујутру 11. јуна
1943. године и поведен са групомом до места где се Варашка река
улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 8, 10;
35.- Аврамовић Ђорђа Михајло, рођен 1901. године. Убијен
1941. године у Брњаку, приликом првог напада на Колашин,
36.- Аврамовић Миленка Станимирка (Стака), непозната
година рођења. Убијена 1943. године у Брњаку. По списку Драгослава
Аврамовића погинула-убијена 1944. године, категорија: убијена у
37.- Аврамовић Станко, рођен 1883. године. Погинуо фебруара
1944. године у Брњаку, приликом другог напада на Ибарски Колашин.
38.- Аврамовић Сима Радомир, рођен 1921. године. Крајем рата
приступио партизанима. Погинуо у НОБ-у у борбама код Гњилана
1945. године, категорија: погинуо приликом борби и бомбардовања.
418
39.- Јаковљевић Борисава Ђорђе, непозната година рођења.
Погинуо у Другом светском рату, крајем 1943. године, после
капитулације Италије.
40.- Јаковљевић Ђорђа Јаков, непозната година рођења.
Изгубио се и нестао крајем Другог светског рата и за њега се није
ништа сазнало. Уведен у евиденцију, на основу Родослова, Драга Т.
Мићовића.
41.- Јаковљевић Милисава Симо, рођен 1910. године. Умро
1941. године у логору, у Крагујевцу као заробљени војник војске
42.- Јездић Милоша Драгутин, рођен 1920. године. По извору 1:
погинуо 1943. У НОБ-у у Ново Село (Вучитрн), међутим, вероватно је
погинуо од побуњених Арнаута као мобилисани војник војске
Краљевине Југослвије, категорија: у борбама од 6. априла до 7. јула
1941. године.
43; 44,- Јеремић Максима Илија и жена Јеремић Милосава
Чеда, године рођења непознате. Убијени су 1941. године, у селу
Јабланици, где су били купили земљу и живели, од стране Бошњака у
првом нападу на Ибарски Колашин. У евиденцију уведени на основу
Родослова Драга Т. Мићовића. Међутим, Милутин Живковић, у својој
докторској дисертацији, пише да је Илија Јеремић из села Јабланица
убијен у септембру 1943. године, после капитулације Италије и
појачаног терора Бошњака у Штавичком срезу.
45.- Јеремић Нестора Јарго, непозната година рођења. Пре рата
био жандарм у Краљевини Југославији. Међу првима приступио
одреду Тодора Добрића и био његов четовођа. После проласка
партизана кроз Ибарски Колашин, прикључује се Ибарском
партизанском одреду и бива постављен за команданта батаљона.
Погинуо је у борби са Немцима код Руднице, седми на осми октобар
1944. године.
46.- Јеремић Миљојка, непозната година рођења. Убијена у јулу
1941. године у селу Јабланице, где се пре Другог светског рата
419
доселила из Брњака. У евиденцију уведена на основу докторске
дисертације Милутина Д. Живковића.
47.- Јеремић Коста Савотије, непозната година рођења.
Савотије је био снажан, мудар и храбар човек, познат у целом Старом
Колашину и шире, пошто је једно време био председник Рибарићке
општине и из тог разлога сметао је Бошњацима овог краја. Ухапшен од
стране бошњачке милиције почетком маја 1941. године и после
мучења и пребијања, приведен је у Нови Пазар. Званично је осуђен на
смрт и 13. маја пресуда је извршена вешањем на Хаџету (старо
муслиманско гробље) у Новом Пазару. Како Вучина Добрић, пише
пресуда није ни извршена пошто га је немачки официр у бесу, убио са
седам метака, због речи које му је Савотије упутио у припреми за
вешање, а преводилац превео што кажу Срби, од речи до речи. Тек
после седам дана породица је преузела тело и сахранила га у селу
Јабланица, где је Савотије живео са породицом.
48.- Кокерић Лазара Милован, рођен 1922. године. Крајем рата
приступио партизанима. Погинуо у НОБ-у у борбама у селу Годимље
код Гњилана 1945. године, категорија: погинуо приликом борби и
49.- Кокерић Филипа Петка, рођена 1898. године. Убијена
фебруара 1944. године у Брњаку, код куће приликом другог напада на
Ибарски Колашин, категорија: убијена у директном терору.
50.- Кокерић Јована Петрија, рођена 1886. године. Рањена
Ибарски Колашин, Син је на леђима преко Рогозне пренео до Ибарске
долине и транспортовао до Београда, где је умрла у болници у
Београду.
51.- Кокерић Јакова Профил, непозната година рођена. Погинуо
као четник Колашинске бригаде у борбама у Брњаку 19. фебруара
1944. године у Брњаку, приликом другог напада на Ибарски Колашин.
52.- Кокерић Танаска Профил (Провил), рођен 1888. године.
Убијен фебруара 1944. године у Брњаку, код куће приликом другог
420
напада на Ибарски Колашин. Вероватно да је страдао у току борби за
спас становништва Брњака, 18/19. фебруар.
53.- Милосављевић Милана Дено, рођен 1911. године. Убијен
9. јула 1943. године на потезу села Грубетићи-Отес, вероватно је
погинуо као четник Колашинске бригаде у борбама са Бошњацима и
њиховом милицијом, категорија: убијен у директном терору.
54.- Милутиновић Мирка Нестор, рођен 1906. године. Умро
1943. године у немачком логору, приликом операције. Умро на
операционом столу, у Немачкој као заробљени војник војске
55; 56; 57; 58; 59.- Поповић Томо и Вема са троје своје деце,
непозната година рођења, убијени у периоду од 20. фебруара до 10.
маја 1944. године. Уведен у списак на основу извештаја Драгослава
Аврамовића, правног референта, Комесаријату за избеглице. Ову
породичну погибију потврђује и Јевто Добрић у својој изјави.
60.- Поповић Радивоја Вучина, рођен 1922. (1923), године.
Крајем рата приступио партизанима. Погинуо у НОБ-у у борбама код
Рашке 1944. године, категорија: погинуо приликом борби и
61.- Поповић Димитра Ђорђе, непозната година рођења.
Погинуо 2. јануара 1942. године, од стране Шиптара, Подаци по
књизи: Родослов од Драга Т. Мићовића.
Подаци из изора: 10, 15;
62.- Поповић Аврама Радивоје, рођен 1909. (1879) године.
Убијен фебруара 1944 (1943). године у Брњаку, код куће приликом
другог напада на Ибарски Колашин. Вучина Добрић пише да је убијен
у склопу истраге убиства Шиптара Садика, који је био председник
општине Исток. Истрагу са триста својих наоружаних поданика вршио
је барјактар Цољ. Повели су га као угледног домаћина са многим
познаствима међу Шиптарима, за Метохију и после зверског мучења
убили, крајем маја 1943. године.
63.- Поповић Радоња-Раде, рођен 1903. године. Убијен 3.
421
октобра 1941. године у Брњаку, код куће приликом првог напада на
Ибарски Колашин.
64.- Поповић Јована Ставро, рођен 1877. године. Убијен
Ибарски Колашин.
65.- Поповић Стевана, непозната година рођења. Вучина
Добрић је у свом списку води под именом: Стеван, али пошто се
година страдања поклапа, сматрамо да се ради о истој особи, а слово
а се вероватно изгубило у прекуцавању. Убијена 1942. године у
Брњаку, код куће.
66.- Поповић Ђока (Зака) Цветко, рођен 1873. године. Убијен 3.
октобра 1941. године у Брњаку, код куће, приликом првог напада на
Ибарски Колашин, категорија: убијен у директном терору.
67.- Поповић Радивоја Чедомир, рођен 1914. године. Нестао на
подручју Лепосавића 1943. година, категорија: непознато. По списку
Вучине Добрића, страдао 1944. године.
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 8, 10;
68.- Ристовић Василије, рођен 1870. године. Убијен крајем1943.
године, после капитулације Италије, од стране шиптарске
жандармерије и балиста.
69.- Ристовић Васко, непозната година рођења. Убијен
фебруара 1944. године, приликом другог напада на Ибарски Колашин,
од стране шиптарске жандармерије и балиста.
70.- Стевановић Спасоја Благоје, рођен 1890. године. Убијен
1943. године у Брњаку, код куће, по извору бр 10: Благоје је погинуо
неутврђеног датума фебруара 1944. године, категорија: убијен у
71.- Стевановић (Тајовић) Дејо, непозната година рођења.
Убијен је првог септамбра 1943. године, на Рогозни, заједно са
Анђелком и Димитријем Анрићем из села Отес. У евиденцију уведен
по подацима из докторске дисертације Милутина Живковића.
422
72.- Стевановић Софронија Јован, непозната година рођења. У
склопу аграрне реформе, 1933. године одселио је у село Чубрељ у
Дреници. После Априлског рата од комшија Шиптара је био пребијен,
од којих је последица умро. Уведен у евиденцију на основу Родослова
Драга Т. Мићовића.
73.- Стевановић Миљко, рођен 1907. године. Убијен фебруара
1944. године, приликом другог напада на Ибарски Колашин, од стране
шиптарске жандармерије и балиста. Пошто је био у најбољем
годишњем добу, вероватно је погинуо са пушком у руци, као четник
Тодора Добрића.
74.- Стевановић Ђурађа Стануша, рођена 1895. (1890) године.
Убијена 1943. године у Брњаку, код куће, Драго Т. Мићовић пише да
је Стануша била Благојева жена и да је страдала када и Благоје, али им
тела нису пронађена и претпоставља се да су изгорела у некој кући,
које су Шиптари попалили, категорија: убијена у директном терору.
75.- Стевановић Чедомир, рођен 1923. године. Убијен крајем
1943. године, после капитулације Италије, од стране шиптарске
жандармерије и балиста.
76.-Тодоровић Јеротије, рођен 1870. године. Убијен фебруара
1944. године, приликом другог напада на Ибарски Колашин, По извору
бр 3: убили су га Бошњаци после ослобођења, на путу за Нови Пазар,
на Црванском брду, од стране шиптарске жандармерије и балиста. У
својој дисертацији, Ненад Антонијевић пише да је убијен у периоду
девети септембар-тридесетпрви децембар 1943. године, као старац од
73 године, што се не поклапа са подацима из извора 2 и 3, али се
поклапа са годином рођења.
77.- Швиковић Крста Алемпије, рођен 1870. (1890) године.
Убијен, као старац, 3. октобра 1941. године код села Оклаце,
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7 10;
78.- Швиковић Алемпија Драгутин (Драго), рођен 1920. године.
Погинуо у 8. априла у Априлском рату код Скопља, као мобилисани
423
војник војске Краљевине Југослвије, категорија: погинуо у борбама од
6. априла до 7. јула 1941. године.
79.- Швиковић Ђока Милена, рођена 1872. (1908) године.
Убијена, као старица, 1942. године у Брњаку код куће, по извору бр 2:
октобра 1941. По извору бр 10: погинула је фебруара 1944. године, јер
није хтела да бежи из куће, категорија: убијена у директном терору.
Село: Бубе.
80.- Ђорђевић Вукосава Вукојица, рођен 1901. године. Убијен
септембра 1944. године у селу Бубе, код куће.
81.- Ђорђевић Велимира Обрад, рођен 1870. године. Ухапшен
је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске
жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка река улива
у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном
терору.
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 8;
82.- Ђорђевић Обрада Светозар, рођен 1920. године. Ухапшен
терору.
83.- Ђорђевић Обрада Столета (Салета), рођен 1920. године.
Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске
терору.
84.- Марковић Марка Стојко, рођен 1885. године. Ухапшен је у
село Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске
терору.
85.- Миленковић Милоша Милован, рођен 1924. године. По
424
извору 1: Умро 1943 у НОБ-у у селу Бубе, међутим: Ухапшен је у село
Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и
поведен са групом до места где се Варашка река улива у Ибар, где су
масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
86.- Миленковић Стевана Спиро, рођен 1923. године. Ухапшен
терору.
87.- Миленковић Светозара Спиро, рођен 1918. године.
у Ибар, где су масакрирани и побијени.
88.- Милосављевић Петка Вилиман (Вилотије), рођен 1916.
године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од
шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка
река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен
у директном терору.
89.- Милосављевић Добрије Јаблан, рођен 1896. (1893) године.
терору.
90.- Милосављевић Јаблана Милорад, рођен 1920. (1921)
године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од
шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка
река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен
91.- Милосављевић Јаблана Новица, рођен 1921. (1924) године.
жандармерије и поведен са групомом до места где се Варашка река
улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у
425
92.- Милосављевић Филимона Споменка, рођена 1918. године.
Убијена октобра 1941. године у селу Бубе, код куће, приликом првог
напада на Ибарски Колашин.
93.- Милосављевић Војина Стаменка, рођена 1913. године.
Убијена 1941. године у селу Бубе, код куће. Убиство и годину страдања
потврђује и списак Вучине Добрића, категорија: убијен у директном
терору.
94.- Милосављевић Константина Стојанка, рођена 1920.
године. Убијена фебруара 1944. године у селу Бубе, код куће, приликом
другог напада на Ибарски Колашин.
95.- Милосављевић Филимон, рођен 1915. године. Ухапшен је
у село Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске
у Ибар, где су масакрирани и побијени. У списку Вучине Добрића,
пише да се презивао Михајловић, док је година страдања иста,
96.- Михајловић Богдан, непозната година рођења. Убијен у
августу 1944. године од стране шиптарских балиста и жандарма.
Уведен у евиденцију на основу докторске дисертације Ненада
Антонијевића.
97.- Михајловић Јеврема Богосав, рођен 1906. године. Убијен 8.
августа 1944. године у селу Међеђи Поток, категорија: убијен у
98.- Михајловић Василија Драгутин, рођен 1912. године. Умро
1945. године у НОБ-у селу Белуће, категорија: умро приликом борби
99.- Михајловић Миленка Јеврем, рођен 1865. (1865) године.
Убијен 26. октобра 1941. године у селу Бубе, категорија: убијен у
426
100.- Михајловић Риста Костадин, рођен 1897. (1908) године.
терору.
101.- Михајловић Јакова Милорад из села Бубе, рођен 1915.
(1919) године. Убијен 10. марта 1942. у нападу на школу у селу Белуће,
где је био учитељ, од стране Немаца, Био је тежак инвалид без једне
ноге, категорија: убијен у директном терору.
102.- Михајловић Вукосава Милисав, из села Бубе, рођен 1920.
(1921) године. Завршио Учитељску школу у Сарајеву. Убијен 10. марта
1942. у нападу на школу у селу Белуће, где је био смештен као четник
Тодора Добрића, од стране Немаца. Вероватно да је био симпатизер
КПЈ, али је у тренутку убиства био под четничком заклетвом и
командом. Неки историчари пишу да је дошао из Копаоничког
партизанског одреда на прославу, али овај одред није постојао од
децембра 1941. године, по документима комунистичке историје.
Комунистичка историја га је присвојила и подигла му спомен плочу,
категорија: убијен приликом борби и бомбардовања.
103.- Михајловић Нарка Стојко, рођен 1883. године. Ухапшен је
у село Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске
жандармерије и поведен са групомом до места где се Варашка река
улива у Ибар, где су масакрирани и побијени.
Село: Бурлате.
104.- Радовановић Добрије Росинда, рођена 1896. године.
Убијена 1944. године као избеглица у селу Ибарска Слатина, данашња
општина Лепосавић, категорија: убијен у директном терору.
105.- Радомировић Луке Јаблан, рођен 1896. (1888) године.
Убијен новембра 1941. године у реону села Бојновиће. Убиство и
годину страдања потврђује и списак Вучине Добрића, категорија:
убијен у директном терору.
427
106- Радомировић Тодор, рођен 1866. године. Убијен новембра
1941. године у реону села Бурлате. Убиство и годину страдања
потврђује и списак Вучине Добрића.
Село: Чечево.
107.- Андрић Вукашина Илија, рођен 1897. (1896) године.
Ухапшен као четник Тодора Добрића у Ушћу на Ибру. Умро 1943.
године у немачком логору Бањица, у Београду као заробљеник,
категорија: умро у ратном заробљеништву.
108.- Андрић Добросава Радован, рођен 1914. године. Умро
Краљевине Југославије. По списку Вучине Добрића, страдао је 1943.
године у немачком логору. Категорија: умро у ратном заробљеништву.
109.- Андрић Сретка Трајко, рођен 1896. године. Ухапшен као
четник Тодора Добрића у Ушћу на Ибру. Умро 1943. године у
немачком логору Бањица, у Београду као заробљеник.
110.- Леповић Милисава Живко, рођен 1911. (1916), године. По
извору 1: убијен 1943. године у атару села Чечево, међутим по свим
другим изворима: погинуо је као четник Колашинске бригаде у
одбрани становништва Брњака, на брду изнад Ћуковца, где је у заседи
чекао шиптарске жандарме и балисте 19. фебруара 1944, године,
Подаци из извора: 1, 2, 3, 8, 10, 12;
111.- Леповић Милије Матко, рођен 1898. (1886), године.
Убијен приликом првог напада на Ибарски Колашин, 19. октобра 1941.
године, убијен из пушке, од стране шиптарских вулнетара, категорија:
112.- Леповић Петронија Матко, непозната година рођења. На
крају рата приступио партизанима. Са Шестом косовско-метохијском
бригадом прекомандован у Војводини. Погинуо у борбама око Беле
Цркве. Уведен у евиденцију по Родослову Драга Т. Мићовића.
428
113.- Леповић Гвозда Никола (Рале), рођен 1896. (1876), године.
године, од стране шиптарских вулнетара. По извору 10: Рале је 1941.
године, убијен у Топлици, где је био избегао од стране четника Косте
Пећанца, пошто није желео да им се придружи, категорија: убијен у
Подаци из извора: 1, 2, 8 10;
114.- Леповић Петра Павле, непозната година рођења. По
сведочењу Милеве и њеног сина Томислава, рањен и измасакриран је
исти дан кад је убијен његов брат Филип, што значи: 4. октобра 1941.
године, од стране шиптарских вулнетара. Касније је подлегао
повредама.
115.- Леповић Петра Филип (Фићо), рођен 1899. (1878), године.
године, покушао бекство, али је убијен и бачен у ватру, од стране
шиптарских вулнетара, категорија: убијен у директном терору.
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 8, 10;
116.- Продановић Тодора Василије, непозната година рођења.
Посведочењу Јосифа Красића из Ковача, убијен је у периоду 1942-
1943. година, од стране шиптарских жандарма и вулнетара. По списку
Драгослава Аврамовића, погинуо је 1944, по извору 10: погинуо 04.
октобра 1941. године. Ово потврђује и списак Вучине Добрића.
117.- Продановић Анђелка Зарија (Заро), рођен 1885. године.
Убијен приликом другог напада на Ибарски Колашин, фебруара 1944.
године, од стране шиптарских вулнетара, по извору бр 2: 1942. године,
по извору бр 10: погинуо 1941, По списку Вучине Добрића, страдао
1943, категорија: убијен у директном терору.
118.- Продановић Радуна Љубомир, непозната година рођења.
Као мобилисан војник војске Краљевине Југославије, погинуо је 08.
априла 1941. године код Куманова у борби са Немцима. У евиденцију
је уведен на основу Родослова Драга Т. Мићовића.
119.- Продановић Добрије Миладин, рођен 1856. (1841),
године. Убијен као старац, приликом првог напада на Ибарски
Колашин, 4. октобра 1941. године, убијен из пушке, од стране
429
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 8, 10;
120.- Продановић Миленко (Милентије), рођен 1880. године.
Убијен као старац, приликом првог напада на Ибарски Колашин,
октобра 1941. године, од стране шиптарских вулнетара.
121.- Продановић Трифуна Милета, рођен 1863. године. Убијен
као старац, 1943. године, од стране шиптарских вулнетара. Ненад
Антонијевић пише да је погинуо у деведесетој години септембра 1943,
па се у питање доводи његова година рођења. Списак Вучине Добрић
потврђује 1943. годину. По списку Драгослава Аврамовића, погинуо
је 1944. године, категорија: убијен у директном терору.
Подаци из извора: 1, 3, 4, 5, 8, 10;
122.- Продановић Милош, непозната година рођења. По
сведочењу Милеве и њеног сина Томислава Леповића, имао је више од
сто година и није могао да бежи, а породици није дозвољавао да га
носи, убијен је у периоду 1942-1943. година, од стране шиптарских
жандарма и вулнетара.
123.- Продановић Анђелка Тодор, непозната година рођења.
Посведочењу Јосифа Красића из Ковача, убијен је у периоду 1942-
1943. година, убијен је из пушке, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара. По извору 10: погинуо фебруара 1944. године. По списку
Вучине Добрић страдао 1941. године.
124.- Томашевић Вукајла Вукашин, рођен 1917. године. Убијен
5. јуна 1943. године у селу Которе у Метохији, од стране шиптарских
вулнетара.
125.- Томашевић Василија Сретко (Сретен), рођен 1911. (1913)
године. Убијен 10. октобра 1944. године у селу Чечево, од стране
шиптарских балиста, Вучина Добрић пише да је Сретен ликвидиран
још 1941. године у организацији арнаутског аге и жандарма, по списку
који је нађен код учитеља школи у Црепуљи, Блажа Вукотића,
Подаци из извора: 1, 2, 3, 5, 8, 10;
126.- Томашевић Радисав, рођен 1883. године. Убијен као
старац 11. јула 1943. године у селу Чечево од стране шиптарских
430
вулнетара. Овај датум и годину страдања потврђује и списак Вучине
Добрића.
127.- Трифуновић Крста Стојка, рођена 1902. године. Убијена
у селу Брњаке, приликом другог напада на Ибарски Колашин,
фебруара 1944. године, од стране шиптарских балиста.
Село: Чешеновиће.
128.- Мојсиловић Раденка Аксентије, рођен 1874. године.
Крајем рата приступио партизанима. Због повреда које је задобио у
борбама НОБ-у, умро 1945. године у Ћешеновићима, категорија: умро
приликом борби и бомбардовања.
129.- Мојсиловић Раденка Вилотије, рођен 1877. године. Убијен
приликом првог напада на Ибарски Колашин, крајем 1941. године, од
стране шиптарских вулнетара, (по извору бр 3: по наређењу Шиптара
терао им је покрадену стоку до испред Црепуље где се скреће за
Рудник и ту су га убили). У списку Вучине Добрића пише да је страдао
1943. године, категорија: убијен у директном терору.
130.- Мојсиловић Аксентија Глигорије, рођен 1916. године.
Ухапшен од Немаца 1943. године. Убијен 1945. године у Немачком
логору Маутхаузен као заробљени војник Југословенске војске у
Отаџбини, категорија: убијен у ратном заробљеништву.
Село: Читлук.
131.- Васовић Јована Алекса (Леко), рођен 1901. године. По
сведочењу Радојка Костића: Јован му је био син, али не наводи име
оца. Убијен приликом првог напада на Ибарски Колашин, 1941.
године, по извору бр 2: убијен фебруара 1944. године, од стране
шиптарских вулнетара. Код Вучине Добрића у списку година страдања
је 1941. година, категорија: убијен у директном терору.
132.- Васовић Јакова Јован (Јошо), рођен 1866. (1871) године.
године, од стране шиптарских вулнетара, категорија: убијен у
431
133.- Костић Витка (Витомира) Ђорђе, рођен 1905. године.
Убијен 1943. године, по извору бр 2: убијен фебруара 1944. године.
Ову годину потврђује и Вучина Добрић, од стране шиптарских
вулнетара. Вероватно да је погинуо као борац Милије Цветнића, са
пушком у руци у одбрани леве стране Ибра, категорија: убијен у
директном терору (погинуо приликом борби и бомбардовања).
134.- Обрадовић Радашин, рођен 1922. године. Ухапшен 10.
марта 1942. године у село Белуће у згради школе. Преко затвора у
Косовској Митровици упућен у логор Сајмиште у Београду. У току
транспорта скочио из воза у покрету, са моста у Саву и погинуо, по
сведочењу Радојка Костића.
135.- Поповић Ставра Томислав, рођен 1922. године. Умро
Село: Црепуља.
136.- Ђурић Бранко, непозната година рођења. Убијен 1944.
године, у току другог напада Шиптара и Бошњака на Ибарски
Колашин. Уведен у евиденцију на основу Списка страдалих
становника колашинских села од Априлског рата па до ослобођења,
новембра 1944. године, који је израдио историчар и хроничар Старог
Колашина, Вучина Добрић.
137.- Ђурић Сава Василије, непозната година рођења, по
занимању мутавџија. Демонстративно је стрељан од стране
комунистичке власти на Илиници, свето место за околна села, између
Црепуље и Јабуке. По картону Регистра жртава комисије за тајне
гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, пише да је
стрељан 1947. године, али по другим документима вероватно је
стрељан раније. Василијево стрељање, заједно са Ћирком
Цветковићем из села Бање, требало је да буде спетакл са циљем да
заплаши и застраши православни народ Старе Планине и целог
Старог Колашина да помажу четнике који су били у одметништву и
432
крили се по србским планинама. Стрељању су присуствовали чувени
начелник ОЗН-е за Косовску Митровицу, Расим Черкез, србски
крвопија. Представник ОЗН-е Приштине, Љубо Поповић и
представник ОЗН-е Београда, Душан Карић.
138.- Ђурић Лаза (Лазара) Вукоје, рођен 1922. године. Убијен
4. фебруара 1942. године, од стране шиптарских вулнетара, категорија.
Годину убиства потврђује и списак Вучине Добрић, убијен у
139.- Ђурић Ката, рођена 1896. године. Убијена у селу
Црепуља, приликом првог напада на Ибарски Колашин, 1941. године,
од стране шиптарских вулнетара. Ово убиство потврђује и списак
Вучине Добрића о страдалим Колашинцима.
140.- Ђурић Тимотија Коста (Коле), рођен 1885. године. Убијен
у селу Црепуља, приликом првог напада на Ибарски Колашин, 1941.
године, од стране шиптарских вулнетара. Убијен у шуми, лобања
разбијена ударцима оштрице, а врат до половине расечен ножем. По
писању Вучине Добрића, убијен је пре напада на Ибарски Колашин, са
пушком о рамену пошао је у Зубин Поток да набави намирнице. Када
су га арнаутски жандарми уочили, нису одмах реаговали, него су на
погодном месту поставили заседу и из заседе га убили без упозорења,
пуцањем у леђа.
141.- Ђурић Тимотија Константин, рођен 1917. (1912) године.
Убијен као четник, приликом напада Немаца, 10. марта 1942. године у
село Белуће у згради школе, ово потврђује и списак Вућине Добрића,
142.- Ђурић Славка Лаза (Лазар), рођен 1875. (1896) године.
Убијен 3. октобра 1942. године, убијен из пушке, од стране
шиптарских вулнетара и шиптарске жандармерије. У свом списку
Вучина Добрић тврди да је убијен 1941. године, категорија: убијен у
143.- Ђурић Милића Лека, рођен 1926. године. Убијен у селу
Бање, 1942. године, од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
433
144.- Ђурић Сретка Љубомир, рођен 1905. године. Убијен у
селу Црепуља, приликом првог напада на Ибарски Колашин, 8.
октобра 1941. године, од стране шиптарских вулнетара, категорија:
145.- Ђурић Милица, рођена 1910. године. Убијена у селу
Црепуља, приликом првог напада на Ибарски Колашин, 1941. године,
од стране шиптарских вулнетара. У свом списку, Вучина Добрић тврди
да је Милица убијена 1942. године.
146.- Ђурић Андрије Милутин, рођен 1938. године. Убијен као
дете, у селу Црепуља, 1942. године, од стране шиптарских жандарма
и вулнетара, категорија: убијен у директном терору.
147.- Ђурић Мирјана, рођена 1924. године. Убијена у селу
Црепуља, марта 1944. године, од стране шиптарских балиста. Ово
убиство у свом списку потврђује и Вучина Добрић.
148.- Ђурић Тимотија Никола, рођен 1924. године. Убијен у
селу Црепуља, 5. септембра 1941. године, од стране шиптарских
вулнетара. Годину убиства потврђује и списак Вучине Добрића.
149.- Ђурић Радисав, непозната година рођења. Убијен у
периоду од 20. фебруара до 10. маја 1944. године. Уведен у списак, на
основу извештаја Драгослава Аврамовића, правног референта у
Комесаријату за избеглице. Радисављеву погибију потврђује и Јевто
Добрић у свом записнику.
150.- Ђурић Славка Саво, рођен 1884. године. Убијен у селу
Црепуља, приликом другог напада на Ибарски Колашин, фебруара
1944. године, од стране шиптарских балиста.
151.- Ђурић Стана, рођена 1901. године. Убијена у селу
Црепуља, 1941. године, од стране шиптарских вулнетара. Убиство
434
152.- Ђурић Сима Стојана, рођена1909. године. Убијена у селу
Црепуља, 1942. године, од стране шиптарских вулнетара, категорија:
153.- Чучковић Жива Дане, рођен 1900. године, земљорадник
из Црепуље. Ово презиме није из села Црепуље, али је вероватно
ликвидиран на овом простору и заведен у евиденцију као житељ
Црепуље. У картону пише да је датум ликвидације непознат, а у
помоћним документима пише да је ликвидиран 1945. године, са
квалификацијом: државни непријатељ-лице означено као противник
комунистичке власти.
Село: Доброшевина.
154.- Божовић Вукмира Аксентије, рођен 1876. године. Убијен
као старац у селу Доброшевина, 27. новембра 1941. године, од стране
шиптарских вулнетара и жандарма. Убиство потврђује и списак
Вучине Добрића.
155.- Божовић Лаза Лука, рођен 1904. године. Убијен у селу
Доброшевина, 1944. године, од стране шиптарских балиста,
156.- Божовић Милосав (Мишко), непозната година рођења, је
погинуо у току другог напада на Ибарски Колашин, 21. фебруара 1944.
године. као резервни пешадијски поднаредник Колашинске четничке
бригаде у борбама са шиптарима изнад села Вељи Брег, како би
спречили да се Шиптари дочепају венца планине Рогозно и тако
спрече повлачење становништва Ибарског Колашина.
157.- Божовић Теодосија Радоња, рођен 1923. године. Крајем
рата приступио партизанима. Погинуо у НОБ-у у борбама на
непознатом месту 1945. године, категорија: погинуо приликом борби
158.- Божовић Радована Радисав, рођен 1916. године. Убијен у
селу Доброшевина, 1942. године, од стране шиптарских вулнетара и
жандармерије, категорија: убијен у директном терору.
435
159.- Михајловић (Михаиловић) Алемпије (Алемпеје) Лемпо,
рођен 1890. године, по картону Регистра жртава. Његова родбина
тврди да је неколико година старији. Међу првима приступио
четничком покрету у Ибарском Колашину и постављен за четовођу у
Колашинском четничком одреду. По формирању четничке бригаде,
једно време био пратиоц поручника Буда Добрића, а потом прешао у
Митровачку четничку бригаду, у штабу код поручника Зарије
Радовановића. По завршетку рата и ослобођењу Косова и Метохије
није хтео да се преда новим комунистичким властима и постао
одметник. У картону му пише да је стрељан 1945. године, са
квалификацијом: припадник Југословенске војске у Отаџбини.
Међутим, по другим доступним документима: ликвидиран је и
запаљен у сопственој плевњи у зиму, почетком 1947. године.
Село: Доње Вараге.

160.- Арсенијевић Лука, непозната година рођења. Убијен
крајем 1943. године од стране шиптарских жандарма и балиста. Уведен
у евиденцију на основу Записника састављеног у Избегличкој
каратинској станици у Равном Гају.
161.- Димовић Мирка Ђорђе, рођен 1882. године. Убијен у селу
Вараге, 1942. године, од стране шиптарских вулнетара. У списку
Вучине Добрића пише да је убијен 1943. године. У својој дисертацији,
Ненад Антонијевић пише да је убијен у периоду девети септембар-
тридесетпрви децембар 1943. године, као старац од 75 године, што се
поклапа са податком Вучине Добрића, али не и са годином рођења,
162.- Димовић Ракића Ђорђе, рођен 1868. године. Убијен као
старац у селу Вараге, крајем 1943. године, од стране шиптарских
вулнетара.
163.- Јанићијевић Рада Лука (Луко), рођен 1899. године. Убијен
у месту: Горња стржава, 1942. године, по извору бр 2: ухапшен од
окупатора и стрељан у логору у Нишу 1942, од стране шиптарских
вулнетара, категорија: убијен у директном терору.
436
164.- Јанићијевић Рада Петко, рођен 1897. (1908) године.
Убијен у месту: Горња стржава, по извору 2: ухваћен и стрељан од
стране Бугара, 1942. године, од стране шиптарских вулнетара,
165.- Јанићијевић Вукадина Радуле, рођен 1868. (1885) године.
Убијен у селу Доње Вараге, 1942. године, по извору 2: децембра 1943,
ово потврђује и списак Вучине Добрића, од стране шиптарских
166.- Лекић Раденка Здравко, рођен 1880. године. Убијен у селу
Доње Вараге, 1942. године, убијен је моткама и тучен до изнемоглости,
тек после 24 сата испустио душу на месту где је тучен, од стране
шиптарских вулнетара.
167.- Миловановић Анђелко, рођен 1905. године. Убијен у селу
Доње Вараге, 1943. године, од стране шиптарских вулнетара. Убиство
168.- Миловановић Милована (Тола) Јордан, рођен 1876. (1897)
године. Убијен у селу Доње Вараге, 1942. године, по извору 2: 1943,
169.- Миловановић нн (Арсенија) Лука (Луко), рођен 1896.
(1878) године. Убијен у селу Доње Вараге, 1942. године, по извору 2:
1943, ово потврђује и списак Вучине Добрића, од стране шиптарских
170.-Миловановић Танаска (Таска) Марко, рођен 1910. (1912) године.
Убијен у селу Доње Вараге, 1943. године, по извору 2: ухапшен је 10.
марта 1942. године и није се вратио из заробљеништва. Пролази и кроз
евиденцију затвора у Косовској Митровици, тако да је ово вероватнија
опција, од стране шиптарских вулнетара, категорија: убијен у
директном терору (убијен у затвору)3)
171.- Миловановић (Миленковић) Николе Паво, рођен 1871.
437
године. Убијен као старац у селу Доње Вараге, током првог напада на
Ибарски Колашин, 3. октобра 1941. године, од стране шиптарских
вулнетара.
172.- Миловановић Милована Рако, рођен 1909. године. Убијен
у селу Доње Вараге, 1941. године, од стране шиптарских вулнетара,
173.- Миљковић Миљка Коста, рођен 1862. године.4) Убијен у селу
Доње Вараге, јуна 1944. године, од стране шиптарских вулнетара.
174.- Миљковић Тодора Самаиле, рођен 1900. године. Убијен у
селу Доње Вараге, 1944. године, од стране шиптарских балиста.
Убиство и годину страдања, потврђује списак Вучине Добрића.
175.- Михајловић Митке Рако, рођен 1909. године. Убијен у
селу Доње Вараге, приликом првог напада на Ибарски Колашин, 1941.
године, од стране шиптарских вулнетара, категорија: убијен у
директном терору
176.- Петронијевић Радисава Сава (Саво), рођен 1877. (1888)
године. Убијен у селу Доње Вараге, 1942. године, по извору 2: 1943,
177.- Радовановић Иван, непозната година рођења. Имао око
20 година, када 1941. године, није хтео да бежи и по сведочењу
његовог братанца Младена Радовановића, Шиптари-Арнаути су га
убили код куће у село Доње Вараге.
178.- Радовановић Јордан, непозната година рођења. Убијен
крајем 1943. године од стране шиптарских жандарма и балиста. Уведен
у евиденцију на основу Записника састављеног у Избегличкој
карантинској станици у Равном Гају.
___________
3) Пошто је утврђено да је био у затвору у Косовској Митровици, тачна је категорија у загради.
4) Особа са истим именом и презименом, у извору бр. 2, појављује се и Горњим и у Доњим
Варагама, са приближним особеним подацима.
438
179.- Радовановић Мојсил (Мојсо), рођен 1884. године. Убијен
у селу Доње Вараге, приликом првог напада на Ибарски Колашин,
октобра 1941. године, прво убијен пушком, а потом убачен у кућу која
је горела, касније пронађена само његова десна нога до кука, од стране
шиптарских вулнетара.
180.- Радовановић Недељко, рођен 1920. године. Као млад
приступио четничком покрету и Другом косовском четничком корпусу.
У једном акту Комисије за тајне гробнице убијених после 12.
септембра 1944. године пише да је био пратилац, мајора Живојина
Жике Марковића. Вероватно је то постао 1944. године када се корпус
пребацио на планину Рогозну. У картону Регистра жртава, пише да је
убијен по ослобођењу са квалификацијом: колаборант-агент. Као
извор наводи се да га је осудио Војни суд Војне области Космета, веће
за Косовско-митровачко подручје и да је предмет заведен у
Деловодник суда под бројем: 259/45, од 15. априла 1945. године.
181.- Симовић Јована Милован, рођен 1925. године. Крајем
рата приступио партизанима. Од задобијених рана у НОБ-у у борбама,
умро у болници у Косовској Митровици 1945. године, категорија: умро
Село: Доњи Јасеновик.

182.- Божовић Родашина Милан, рођен 1876. године. Убијен
као старац у селу Доњи Јасеновик код куће, 1943. године, од стране
183.-Ђуровић Живка Радосав, рођен 1913. године. Ухапшен,
као четник Тодора Добрића, 10. марта 1942. године у селу Белуће, у
школи и интерниран у логор у Београду, где је стрељан 1944 у логору
Бањица, пролази кроз евиденцију затвора у Косовској Митровици, У
списку Вучине Добрића, пише да је погинуо 1942. године, али је
вероватно страдао касније, мада и усписку Убијених у логорима из
извора бр 6: пише година страдања 1942., категорија: убијен у затвору.
184.-Јакшић Јеврема Миладин, рођен 1917. године. Ухапшен,
439
школи и интерниран у логор у Београду, где је стрељан у логору
Бањица. У списку Вучине Добрића пише да је погинуо 1942. године.
185.- Јакшић Младен, непозната година рођења. Убијен у првом
нападу на Ибарски Колашин. Од већег броја Шиптара је убијен
ножевима, а потом исечен на комаде. Уписан према Записнику који је
састављен у Избегличкој каратинској станици у Равном Гају.
186.- Јакшић Јеврема Трифун, непозната година рођења, убијен
у периоду од 20. фебруара до 10. маја 1944. године. Уведен у списак на
основу извештаја Драгослава Аврамовића, правног референта,
Комесаријату за избеглице. Трифунову погибију потврђује и Јевто
Добрић. У списку Вучине Добрића пише да је погинуо 1943. године.
187.- Станић Ђорђа Стојан, рођен 1919. (1915) године.
Погинуо, као четник Тодора Добрића, 10. марта 1942. године у селу
Белуће, у борби са Немцима код школе, категорија: погинуо приликом
Село: Драгаљице.
188.- Аксентијевић Величка Јеврем, рођен 1905. године. Убијен
у селу Драгаљице код куће, 1943. године, по извору 2: 1941. године, од
стране шиптарских жандарма и вулнетара, категорија: убијен у
189.- Аксентијевић Магдалена, непозната година рођења.
Убијена 1941. године, у току првог напада Шиптара и Бошњака на
Ибарски Колашин. Уведена у евиденцију на основу Списка страдалих
190.- Аксентијевић Величка Михајло, рођен 1918. године. У
Априлском рату заробљен као војник војске Краљевине Југославије
од Италијана и интерниран у Албанију. Од тешких услова умро је у
логору 1942. године, категорија: убијен у заробљеништву ка
440
припадник ВКЈ.
191.- Аксентијевић Петар, Непозната година рођења. Убијен у
Брњаку, приликом првог напада на Ибарски Колашин, октобра 1941.
године, од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
192.- Аксентијевић Радоја Радован, рођен 1900. године. Убијен
у селу Драгаљице код куће, 1943. године, био је у саставу Колашинске
четничке бригаде,од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
193.- Аксентијевић Јока Радоња, рођен 1892. године. Убијен у
селу Драгаљице код куће, 1942. године, од стране шиптарских
жандарма и вулнетара, категорија: убијен у директном терору.
194; 195; 196; 197; 198; 199; 200.- Миленковић (Аксентијевић)
Величка Максим са женом и петоро деце, непозната година рођења
(рођен 1898. године). Погинуо 24. фебруара 1944. године од Шиптара
у Другом светском рату у Миљковићима (Драгаљице-Брњак)..
Сведочење Сталете Јаковљевића из засеока Јаковљевићи у Брњаку. По
сведочењу Јефта Добрића, предратог председника Беримске општине,
Максим је убијен са женом и њихових петоро своје деце, категорија:
убијени у директном терору.
Подаци из извора: 1, 3, 4, 8 10;
201.- Миленковић Јована (Јола) Радоња, непозната година
рођења. Погинуо од Шиптара 1941. године у Другом светском рату у
Миљковићима (Драгаљице-Брњак).. Сведочење Сталете Јаковљевића
из засеока Јаковљевићи у Брњаку.
202.- Миленковић (Аксентијевић) Величка Радуле, непозната
година рођења. (рођен 1905) Погинуо од Шиптара 27. јуна 1942.
године у Другом светском рату у Миљковићима (Драгаљице-Брњак).
Сведочење Сталете Јаковљевића из засеока Јаковљевићи у Брњаку,
Подаци из извора: 1, 3, 8 10;
203.- Савић Лука Илинка, непозната година рођења. Погинула
заједно својим братом Стојаном, фебруара 1944. године код куће у
Миљковићима (Драгаљице-Брњак). Сведочење Сталете Јаковљевића
441
204.- Савић Радована Милош, рођен 1900. године. Убијен
фебруара 1944. године у Брњаку, (Драгаљице) код куће са пушком у
руци бранећи линију одбране под командом Тодора Добрића, од стране
шиптарских мандарма и балиста.
205.- Савић Лука Стојан, непозната година рођења. Погинуо
заједно својом сестром Илинком, фебруара 1944. године код куће у
Миљковићима (Драгаљице-Брњак). Сведочење Сталете Јаковљевића
206; 207; 208.- Савић Милуна Радован, са своје двоје деце,
рођен 1908. године. Убијен фебруара 1944. године у Брњаку,
(Драгаљице) код куће, од стране шиптарских жандарма и По
сведочењу Јефта Добрића, предратог председника Беримске општине,
Радован је убијен са своје двоје деце.
209.- Савић Радована Урош, рођен 1910. године. Убијен крајем
1943. године у Брњаку (убијен фебруара 1944, у Драгаљицама код
куће, од стране шиптарских жандарма и балиста.
Село: Дрен.
210.- Костовић Живка Новица, рођен 1909. године. Умро 1945.
године у италијанском логору у Албанији као заробљени војник војске
211.- Костовић Живана Трајко, рођен 1909. године. Убијен
Краљевине Југославије, категорија: убијен у ратном заробљеништву.
212.- Мутавџић Вучка Богосав, рођен 1897. (1898) године.
Стрељан од Шиптара и Немаца у Ракошу октобра 1943. године у знак
одмазде за несталог немачког подофицира, Списак Вучине Добрића
потврђује убиство и годину страдања, категорија: убијен у директном
терору.
442
213.- Мутавџић Радослава Белко, (код Вучине Добрића пише
име: Велко, али пошто то није правилно србско име: Велко, сматрамо
да се ради о истој особи), рођен 1931. године. Убијен као дечак у селу
Дрен код куће, 1943. године, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара. Списак Вучине Добрића потврђује убиство и годину
страдања.
214.- Мутавџић Дола Василије, рођен 1900. године. Стрељан
од Шиптара и Немаца у Ракошу октобра 1943. године у знак одмазде
за несталог немачког подофицира. Био у саставу батаљона Тодора
Добрића, Списак Вучине Добрића потврђује убиство и годину
страдања.
215.- Мутавџић Ратка Вукомир, рођен 1924. године. Ухапшен у
селу Дрен код куће, 1941. године, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара и даља судбина је непозната. У списку Вучина Добрић пише
да је страдао 1943. године, вероватно у логору на Бањици.
216.- Мутавџић Уроша Илија, рођен 1890. (1886) године.
одмазде за несталог немачког подофицира. Списак Вучине Добрића
терору.
217.- Мутавџић Мика Макарије, рођен 1895. године. Убијен у
страдања.
218.- Мутавџић Живана Милић, рођен 1924. године. Убијен у
страдања.
219.- Мутавџић Радуна Никодин, рођен 1906. године. Убијен у
страдања.
443
220.- Радић Никосава, непозната година рођења. Убијена 1941.
године, у току првог напада Шиптара и Бошњака на Ибарски
Колашин. Уведена у евиденцију на основу Списка страдалих
221.- Радивојевић Василија Милош, рођен 1922. (1918) године.
Убијен у селу Дрен код куће, 1942. године, од стране шиптарских
жандарма и вулнетара. По другој варијанти ухапшен је од Немаца и
даља судбина је непозната. Списак Вучине Добрића потврђује убиство
и годину страдања.
222.- Радивојевић Милована Обрад, рођен 1905. године.
Отаџбини. У свом списку, Вучина Добрић тврди да је страдао 1942.
године, категорија: убијен у ратном заробљеништву.
223.- Радојевић Јеврема Радоје, рођен 1922. (1925) године.
Отаџбини. У списку Вучина Добрић пише да је страдао 1943. године,
категорија: убијен у ратном заробљеништву.
224.- Радојевић Велимира Спиро, рођен 1907. године. Ухапшен
од Немаца 1943. године. Убијен 1944. године у Немачком логору
Маутхаузен као заробљени војник Југословенске војске у Отаџбини. У
списку Вучина Добрић пише да је страдао 1943. године, категорија:
убијен у ратном заробљеништву.
225.- Радичевић Петка Јеврем, рођен 1890. године. Убијен у
селу Дрен, 1942. (1943) године, по извору 2: 1942, од стране
шиптарских жандарма и вулнетара, категорија: убијен у директном
терору.
226.- Рашковић Цветка (Ратка) Гаврило, рођен 1907. године.
444
Убијен у селу Дрен, приликом првог напада на Ибарску Долину,
октобра 1941. године, одведен у шуму као чувар украдене стоке и тамо
убијен, од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
227.- Рашковић Цветка Гаврило, непозната година рођења.
Убијен у атару села Дрен, на месту званом Штаван, када је отишао да
пусти вовове на испашу које је био сакрио. Шиптари су га убили и
узели волове 1942. године.
228.- Рашковић Радула Драгојло (Нојо), рођен 1911. године.
Убијен у селу Јагњеница, приликом првог напада на Ибарски
Колашин, октобра 1941. године, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара, Вучина Добрић пише да је Драгојло ликвидиран још 1941.
године у организацији арнаутског аге и жандарма, по списку који је
нађен код учитеља школе у Црепуљи, Блажа Вукотића, категорија:
229.- Рашковић Радуна Јарго, рођен 1909. (1910) године. Убијен
у селу Дрен, у дворишту куће, 1942. године, од стране шиптарских
жандарма и вулнетара. Списак Вучине Добрића потврђује убиство и
годину страдања, категорија: убијен у директном терору.
230.- Рашковић Манојло, непозната година рођења. Манојло је
као млад човек, пун животне снаге, први становник Ибарског
Колашина који је убијен од Арнаута. Већ прве суботе у месецу мају
1941.године, Манојло је сишао на пијацу у Косовској Митровици. По
повратку са пијаце у селу Суви До Манојло је наишао на Арнаутина
који је продавао оружје. Купио је једну пушку и донео је у Дрен.
Наредне суботе је поново сишао на пијацу и поново купио пушку.
Међутим, група Арнаута се организовала и неколико километара уз
Ибар на кривини га сачекала, убила и узела пушку. Преко познанстава,
виђенији људи из Дрена су успели да узму Манојлово тело и сахране
га у Дрену.
231.- Рашковић Вукадина Марган, рођен 1890. године. Убијен
у селу Дрен, 11. јуна1943. године, од стране шиптарских жандарма и
страдања.
445
232.- Рашковић Вукадина Марко, рођен 1891. године. Убијен у
селу Бубе, 1942. године, од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
категорија: убијен у директном терору. Међутим, Ухапшен је у село
Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и
поведен са групомом до места где се Варашка река улива у Ибар, где
су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
233.- Рашковић Милутина Милун, рођен 1924. године. Умро у
збегу на планини Рогозно 1941. године, његово тело никада није
пронађено. Списак Вучине Добрића потврђује убиство и годину
страдања.
234.- Рашковић Цветка Милутин, рођен 1883. (1905) године.
одмазде за несталог немачког подофицира. Списак Вучине Добрића
терору.
235.- Рашковић Вукадина Настас, (Код Вучине пише име
Кастас, али сматрамо да је словна грешка), рођен 1898. (1905) године.
одмазде за несталог немачког подофицира, по извору бр 2: убијен
1942, у месту Падалиште према Ракошу, овај податак потврђује и
списак Вучине Добрића, категорија: убијен у директном терору.
236.- Рашковић Ратка Светозар, рођен 1915. (1910) године.
Ухапшен од Немаца 1941. године. У списку Вучина Добрић надови и
да је страдао 1941. године. Убијен 1943. године у Немачком логору
Маутхаузен као заробљени војник војске Краљевине Југославије,
категорија: убијен у ратном заробљеништву.
Село: Газиводе.
237.- Васиљевић Јована Драго, рођен 1923. године. Крајем рата
приступио партизанима. Погинуо у борбеним дејствима на Копаонику
код Блажева 1944. године, категорија: погинуо приликом борби и
446
238.- Костић Миро, рођен 1910. године. Убијен у селу Газиводе,
приликом првог напада на Ибарски Колашин, октобра 1941. године,
од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
239.- Кошанин Мирко (Марко) ђед Влајка Кошанина, непозната
година рођена. Убијен у селу Газиводе, приликом првог напада на
Ибарски Колашин, октобра 1941. године, заклан од стране тројице
Шиптара, од стране шиптарских жандарма и вулнетара. И код Вучине
Добрића пише име Марко, али као што смо написали, његов унук
Влајко Кошанин, у сведочењима у извору бр 3: посведочио је: да му се
ђед звао Мирко.
240.- Кошанин Мирка (Марка) Вукајле (Вукола), рођен 1920.
године. Убијен у селу Газиводе, приликом првог напада на Ибарски
Колашин, 14 октобра 1941. године, (по извору бр 3: убијен је у Бањској
где је радио као деловођа у општини, казивање Влајка Кошанина,
његовог братанца), од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
241.- Кошанин нн (отац Благоја Кошанина, народног
композитора и ствараоца, непозната година рођења). Отишао је у село
Галицу у општину Вучитрн код жениних родитеља и Шиптари су га
тамо убили. Сведочење Радунке Радојевић, родом из Газивода.
Благојева мајка Лепосава је до краја живота била удовица и није се
преудавала.
242.- Паприца Николе Јово, рођен 1880. године. Убијен у селу
Газиводе код своје куће, приликом другог напада на Ибарски Колашин,
1944. године, од стране шиптарских жандарма и вулнетара, категорија:
243.- Стевановић Новице Новка (Новко), сведочење Влајка
Кошанина), рођена 1908. године. Убијен-а у селу Газиводе, 11. маја
1944. године, (по извору бр 3: у пролеће 1943), од стране шиптарских
жандарма и балиста. Милисав Влашковић из Лучке реке тврди да се
ради о мушкарцу који се звао Новко. И код Вучине Добрића пише име
Новка, али видимо из више сведочења да се ради о мушкарцу под
447
именом: Новко.
Село: Горње Вараге.

244.- Васиљевић Здравка Милан, рођен 1882. (1869.) године.
Убијен 1943. године, код куће у Горње Вараге. По извору бр 2: Погинуо
фебруара 1944. године у атару села Бање са пушком у руци у групи
Буда Добрића, приликом другог напада на Колашин, категорија: убијен
245.- Јовановић Јована Симо, рођен 1868. (1858) године.
Ухапшен је у село Горње Вараге, рано ујутру 11. јуна 1943. године од
шиптарске жандармерије и поведен са групомом до места где се
Варашка река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени,
246.- Јовановић Трифун, рођен 1921. године. Стрељан од стране
Немаца за одмазду у Краљеву, 1941. године, због напада четника и
партизана на град.
247.- Миловановић Симо, непозната година рођења, убијен од
Шиптара код своје куће, истог дана када је у Горњим Варагама,
страдао Голуб Станић. Сведочење супруге Радуна Милића, унуке
Симе Миловановића. Она сведочи: Ухапшен је у село Горње Вараге,
рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и
поведен са групом до места где се Варашка река улива у Ибар, где су
масакрирани и побијени.
248.- Миљковић Миљка Коста, рођен 1875. (1862) године.
Ухапшен је у село Горње Вараге, рано ујутру 11. јуна 1943. године од
шиптарске жандармерије и поведен са групомом до места где се
Варашка река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени,
Село: Горњи Јасеновик.

249.- Ђукић Милована Василије, рођен 1867. (1855) године.
Убијен у селу Горњи Јасеновик, код куће, 1942. године, по извору бр
448
2: 1943. године, овај податак потврђује и списак Вучине Добрића, од
стране шиптарских жандарма и вулнетара, по сведочењу Јосифа
Красића погинуо на Рогозни приликом бежаније, категорија:
250.- Ђукић Здравко, рођен 1894. године. Убијен у селу Горњи
Јасеновик, код куће, 28. фебруара 1944. године, од стране шиптарских
жандарма и балиста. Убиство и годину страдања потврђује списак
Вучине Добрић.
251.- Ђукић Милан, непозната година рођења. Убијен заједно
са Василијом Ђукићем, 1943. године, када се вратио код своје спаљене
куће из избеглиштва, од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
Уведен у списак, на основу књиге:Стари Колашин кроз векове,
Будимира Вучинића.
252.- Ђукић Милована Младен, рођен 1902. (1900) године.
Убијен у селу Горњи Јасеновик, код куће, 7. јануара 1942. године, од
стране шиптарских жандарма и вулнетара, по сведочењу Јосифа
Красића погинуо на Рогозни приликом бежаније, категорија: убијен у
253.- Јовановић Милића Миленко, рођен 1921. године. На крају
рата прикључио се партизанима. Погинуо у НОБ-у 1945. године, на
планини Мајевици у Босни, по извору бр 2: погинуо фебруара 1944.
године, овај податак потврђује и списак Вучине Добрића, од стране
шиптарских жандарма и вулнетара, Категорија: погинуо приликом
Село: Горњи Стрмац.

254.- Орловић Радомира Јездимир, рођен 1914. (1909) године.
Убијен у селу Стрмац, код куће, 1945. године, по извору бр 2:
новембра 1943. године, овај податак потврђује и списак Вучине
Добрића, од стране шиптарских жандарма и балиста, категорија:
255.- Орловић Данчета Лазар, рођен 1913. године. Већ 1941.
449
године, прикључио се партизанима, 1942, нестао у НОБ-у на
територији Србије, категорија: нестао у НОБ-у.
256.- Орловић Вукајла Миајло (Михајло, Михаиле), рођен
1884. (1920) године. Убијен у селу Стрмац, код куће, 1943. године, по
извору бр 2: октобра 1942. године, овај податак потврђује и списак
Вучине Добрића, од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
257.- Орловић Рисантија (Ристанија) Миљурко (Миљур), рођен
1927. године. Убијен у селу Стрмац, код куће, 1943. године, по извору
бр 2: јула 1944. године, овај податак потврђује и списак Вучине
Добрића, од стране шиптарских жандарма и балиста, категорија:
258.- Орловић Обрада Наста (Наталија), рођена 1892. (1878)
године. Убијена у селу Стрмац, код куће, 1941. године, при првом
нападу на Ибарски Колашин, по извору бр 2: октобра 1941. године,
убијена пушчаним мецима, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара. У списку Вучине Добрића пише име Каталија, али
сматрамо да је то грешка, пошто у српском роду не постоји име:
Каталија, категорија: убијена у директном терору.
259.- Орловић Ристанија Пуро, Непозната година рођења.
Убијен у селу Стрмац, испред своје куће када је силазио са брда према
кући, 1943. године, од стране Шиптара. У списку Вучине Добрића,
пише да је погинуо 1942. године. Сведочење Милована Рашковића из
Доњег Стрмца.
260.- Орловић Радована Раденко, рођен 1880. године. Убијен у
селу Стрмац, код куће, 1941. године, од стране шиптарских жандарма
и вулнетара, преклан ножем у шуми код стоке, категорија: убијен у
261.- Орловић Радована Радоје, рођен 1873. (1871) године.
Убијен у селу Стрмац, код куће, 1943. године, по извору бр 2: октобра
1941. године, овај податак потврђује списак Вучине Добрића, убијен
мецима из пушке, од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
450
262.- Орловић Радована Радоња, рођен 1929. (1916) године.
Убијен у селу Стрмац, код куће, 1944. године, по извору бр 2: августа
1944. године, од стране шиптарских жандарма и балиста, категорија:
263.- Орловић Милуна Ратко, рођен 1932. године. Убијен у селу
Стрмац, код куће, 1942. године, од стране шиптарских жандарма и
264.- Орловић Стана, рођена 1891. године. Убијена у селу
Стрмац, код куће, октобра 1941. године, при првом нападу на Ибарски
Колашин, од стране шиптарских жандарма и вулнетара. Убиство и
годину страдања, потврђује и списак Вучине Добрића.
Село: Јабука.
265.- Бишевац Живан, рођен 1912. године. Убијен у селу Јабука,
код куће, средином 1943. године, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара.
266.- Бишевац Милосав, непозната година рођења. Убијен
1943. године, после капитулације Италије када је повећан зулум и
терор шиптарских наоружаних хорди. Уведен у евиденцију на основу
Списка страдалих становника колашинских села од Априлског рата
па до ослобођења, новембра 1944. године, који је израдио историчар
и хроничар Старог Колашина, Вучина Добрић.
267.- Бишевац Милоша Радисав, рођен 1881. (1883) године.
Убијен у селу Јабука, код куће, средином 1943. године, по извору 2:
септембра 1942. године. Ово потврђује и списак Вучине Добрића, од
стране шиптарских жандарма и вулнетара, категорија: убијен у
Подаци из извора:, 1, 2, 4, 7, 8;
268.- Бишевац Мијајла Симион (Симон, Симијон), рођен 1880.
(1882) године. Убијен у атару села Јабука, код куће, средином 1943.
године, по извору 2: септембра 1944, ово потврђује и Вучина Добрић,
451
од стране шиптарских жандарма и вулнетара. По сведочењу Јосифа
Красића, погинуо као четник Тодора Добрића, категорија: убијен у
Подаци из извора:, 1, 2, 3, 4, 7, 8;
269.- Бишевац Рака Станоје, рођен 1906. (1903) године. Убијен
у селу Јабука, код куће, средином 1943. године, по извору 2: 1944, ово
потврђује и списак Вучине Добрића, од стране шиптарских жандарма
и вулнетара. По сведочењу Јосифа Красића, погинуо као четник
Тодора Добрића. Вероватно је погинуо у току борби у Другом нападу
на Стари Колашин, категорија: убијен у директном терору (погинуо
приликом борби и момбардовања).
Подаци из извора:, 1, 2, 3, 4, 5, 7, 8;
270.- Бишевац Стојан, непозната година рођења. Вучина
Добрић пише да је Стојан ликвидиран још 1941. године у организацији
арнаутског аге и жандарма, по списку који је нађен код учитеља школе
у Црепуљи, Блажа Вукотића.
271.- Ђукић Вукмира Милосав, рођен 1895. године. Убијен у
селу Јабука, код куће, 1943. године, од стране шиптарских жандарма
и вулнетара, по сведочењу Јосифа Красића из Ковача, погинуо је као
четник у борби на Видовом брду, издад Бановог Дола и Жеровнице
1941. године. Вучина Добрић пише да је Милосав ликвидиран још
1941. године у организацији арнаутског аге и жандарма, по списку који
је нађен код учитеља школе у Црепуљи, Блажа Вукотића, категорија:
Село: Јагњеница.
272.- Миленковић нн Живана, рођена 1921. године. Убијена
1945. године, на непознатом месту од стране шиптарских жандарма и
балиста, категорија: убијена у директном терору. У списку Вучине
Добрића, пише да је убијена 1944. године.
273.- Миленковић (Милентијевић) Јездимира Милисав, рођен
1914. године. Погинуо у НОБ-у 1944 у селу Јагњеница. Међутим,
Милисав Миленковић је погинуо у току другог напада на Ибарски
Колашин, 17. фебруара 1944. одине. када се као резервни пешадијски
поднаредник Колашинске четничке бригаде обукао у арнаутско одело
452
и пошто је одлично говорио шиптарски језик ушао међу њих и побио
их до двадесетак Шиптара. Није познато од кога је погинуо када је
прелазио са шиптарске на четничку страну. Предложен од стране
капетана Марковића за постхумно одликовање, категорија: погинуо
274.- Милентијевић Милорада Стојан, рођен 1915. године.
логору Маутхаузен као заробљени војник војске Краљенине
Југославије, категорија: убијен у ратном заробљеништву.
275.- Ристић Јакова Ђорђе, рођен 1930. године. Као дечак
нестао 1942. године у атару Радич Поља, категорија: непознато.
276.- Спасојевић Милисав, непозната година рођења, погинуо
као четник Колашинске бригаде, под командом Милије Цветнића, у
борби са Шиптарима у Лучкој Реци, фебруара месеца 1944. године.
Сведочење Милана Ракића, Зупче.
Село: Јунаци.
277.- Недељковић Ивана Пантелија, рођен 1906. године. У
извору 1. пише: убијен од усташа 1941. у директном терору у Шипову,
Босна, што је потпуно погрешно. Убијен је у обрачуну Срба октобра
1941. године на планини Рогозни. категорија: остало.
Село: Кобиља Глава.

278.- Краговић Гвоздена Богосав, рођен 1910. (1919) године.
Ухапшен, као четник Тодора Добрића, 10. марта 1942. године у селу
Белуће, у школи и интерниран у логор у Београду, где је стрељан 1942,
у логору Бањица, пролази кроз евиденцију затвора у Косовској
Митровици, категорија: убијен у затвору.
279.- Краговић Јанићија Сретко, рођен 1897. године. Убијен у
селу Кобиља Глава, код куће, 27. октобра 1941. године, од стране
терору.
453
Село: Коваче.
280.- Ђукић Мојсила Илија, рођен 1872. (1899) године. Убијен
у селу Јанков Поток код Бањске, 1944. године, по другој верзији
убијен је исте године на планини Рогозна, од стране шиптарских
жандарма и балиста, категорија: убијен у директном терору.
281.- Ђукић Јован, рођен 1894. године. Убијен у селу Коваче,
код куће, 4. августа 1943. године, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара. По сведочењу Јосифа Красића: погинуо као избеглица у
Белућу са још пуно Колашинаца, 10. марта 1942. године. По списку
Вучине Добрића, страдао је 1944. године.
282.- Ђукић Петра Лена, рођена 1921. године. Убијена у селу
Коваче, код куће, фебруара 1944. године, за време другог напада на
Ибарски Колашин од стране шиптарских жандарма и балиста. По
сведочењу Јосифа Красића, удавила се у Ибар приликом бежања
испред Шиптара.
283.- Ђукић Илије Миладин, рођен 1910. године. Убијен је
1944. године на планини Рогозна, од стране шиптарских жандарма и
балиста. Пошто је био у пуној животној снази, вероватно је био
мобилисан и погинуо током борби у Другом фронталном нападу на
Стари Колашин, категорија: убијен у директном терору (погинуо
приликом борби или бомбардовања).
284.- Красић Величка Добросав (Доле), рођен 1890. (1851)
године. Убијен је 1943. године у селу Коваче, по извору бр 2: убијен
1944. године, овај податак потврђује и списак Вучине Добрића. По
сведочењу његовог сина Јосифа Красића, убијен је на Бранковом брду,
од стране шиптарских жандарма и балиста, категорија: убијен у
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 8, 10;
Село: Козарево.
285.- Кузмановић (Танасковић) Танаска Петар (Перо), рођен
1876. године. Умро у селу Козарево, код куће, 1942. године, од рана
454
које је задобио у борбама са шиптарским жандармима и вулнетарима,
(по извору бр 3: Убијен је у месту Осоје, где се био сакрио у шупљој
букви), категорија: умро приликом борби и бомбардовања.
286.- Кузмановић Танаска Петко, рођен 1871. године. Убијен је
1941. године у селу Козарево, од стране шиптарских жандарма и
287.- Милосављевић Бранка Драган, рођен 1922. године.
Убијен је 1943. године у селу Козарево, (по извору 3: убијен је на
меснице 1942, на месту Лунавица), од стране шиптарских жандарма и
288.- Васовић Васа Војин, рођен 1883. године. Убијен је 1943.
године у месту званом Подине, од стране шиптарских жандарма и
Село: Крлигате.
289.- Ђурић Димитрија Тодор, рођен 1901. године. Убијен је
1944. године на принудном раду у руднику у Старом Тргу и логору у
Првом тунелу, од стране шиптарских стражара и управе логора,
Село: Лучка Река.

290.- Влашковић Николе Вукосав, рођен 1915. (1909) године.
Убијен приликом првог напада на Ибарски Колашин, 20. новембра
1941. године у селу Лучка Река, од стране шиптарских жандарма и
291.- Влашковић Јефта Живко, рођен 1916. године. Убијен
приликом другог напада на Ибарски Колашин, 1944. године у селу
Лучка Река, од стране шиптарских жандарма и балиста. По години
рођења, вероватно је био мобилисан у Колашинску четничку бригаду
и погинуо са пушком у руци, у борбама са Шиптарима, приликом
Другог напада на Стари Колашин. По неким подацима Влашковић
Живко је стрељан као партизан од шиптарских партизана 16 децембра
455
1944. године у Ђаковици, категорија: убијен у директном терору
(погинуо приликом борби и бомбардовања).
292.- Влашковић Мине Новица, рођен 1916. године. Убијен
приликом другог напада на Ибарски Колашин, 1944. године у селу
Лучка Река, од стране шиптарских жандарма и балиста. По години
рођења, вероватно је био мобилисан у Колашинску четничку бригаду
и погинуо са пушком у руци, у борбама са Шиптарима, приликом
Другог напада на Стари Колашин категорија: убијен у директном
терору (погинуо приликом борби и бомбардовања).
293.- Влашковић-Диловић Недељко, рођен 1919. године. Убијен
приликом првог напада на Ибарски Колашин, 1941. године у селу
Лучка Река, од стране шиптарских жандарма и вулнетара, (По извору
бр 3: убијен је у село Краговиће).
294.- Влашковић Сима Панто, рођен 1920. (1870) године.
Убијен приликом првог напада на Ибарски Колашин, 26. септембра
1941. године у селу Лучка Река, од стране шиптарских жандарма и
295.- Влашковић Миленка Радисав, рођен 1907. (1906) године.
Нестао 1942. године и непозната је даља судбина, по извору бр 2:
Убијен приликом првог напада на Ибарски Колашин, 20. новембра
1941. године у селу Лучка Река. Ово потврђује и списак Вучине
Добрића, од стране шиптарских жандарма и вулнетара, категорија:
296.- Влашковић Онча Симо, рођен 1913. године. Погинуо у
Апртилском рату негде на Косову Пољу, као мобилисани војник војске
Краљевине Југослвије, категорија: погинуо у борбама од 6. априла до
7. јула 1941. године.
297.- Влашковић Цветко, рођен 1915. године. Убијен приликом
првог напада на Ибарски Колашин, 1941. године у селу Лучка Река,
од стране шиптарских жандарма и вулнетара. (по извору бр. 3: погинуо
је 1944. године због нестручног руковања са минобацачем, из чега
следи закључак да је био припадник Колашинске четничке бригаде и
456
да је учествовао у борбама приликом другог напада на Ибарски
Колашин), Сведочење Милосава Влашковића из Лучке Реке. У свом
списку Вучина Добрић тврди да је погинуо 1941. године.
298.- Стојановић Анта Милош, рођен 1881. године. Убијен
приликом првог напада на Ибарски Колашин, 1941. године у селу
Лучка Река засеок Момље, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара.
Село: Мала Калудра.

299.- Леповић Јован Радоје, рођен 1916. године. Крајем рата
приступио партизанима. Погинуо у НОБ-у уборбеним дејствима код
села Видомирића општина Звечан 1945. године, категорија: погинуо
300.- Леповић Мила Благоје, рођен 1915. године. Ухапшен од
Немаца 1943. године. Умро 1944. године у Немачком логору
Маутхаузен као заробљени војник Југословенске војске у Отаџбини,
301.- Утвић Давид, рођен у Малој Калудри. У картону Регистра
жртава пише да је рођен у село Загуље. Био резервни наредник војске
Краљевине Југославије. Међу првима се прикључио четничком
покрету Ибарског Колашина. Прво у Колашинском четничком одреду,
а потом у првом батаљону Колашинске четничке бригаде, био
четовођа под командом Тодора Добрића. Одликовао се храброшћу,
иницијативом и ауторитетом међу људима којима је командовао.
Посебно се истакао у акцији одбране становништва Брњака, где је био
рањен заједно са својим братанцем Савом Утвићем. По расформирању
Другог косовског четничког корпуса са делом људства отишао је у
илегалу и четовао успешно до 1947. године. Ликвидиран је заједно са
Голубом Томашевићем, Војводом Дреничким, на Беле покладе 1947.
године. Беле покладе падају у последњу недељу пред велики Ускршњи
пост. Те године Беле покладе су биле 23. фебруара.
302.- Утвић Милија, година рођења непозната, из Мале
Калудре. По сведочењу Јосифа Красића из Ковача: убијен је од стране
457
партизанских потера на Равној Гори после ослобођења.
303.- Утвић Милош, година рођења непозната, из Мале
304.- Утвић Давида Огњан, непозната година рођења, (око
1920. годиште) . По сведочењу његових братанаца, погинуо после
доласка комуниста на власт у Ибарској долини. Нисмо успели да га
пронађемо у евиденцији ОЗН-е и УДБ-е. Постоји могућност да је
погинуо у мају 1944. године у Ибарској долони у борбама са
шиптарским наоружаним групама, о чему је капетан Марковић,
радиограмом известио Врховну команду Југословенске војске у
Отаџбини. Уведен у евиденцију на основу сведочења братанаца.
305.- Утвић Сталета, година рођења непозната, из Мале
306.- Утвић нн, име и година рођења непозната, из Роваца. По
сведочењу Јосифа Красића из Ковача: убијен је од стране
Село: Међеђи Поток.

307.- Игрутиновић Игрутина Алемпије, рођен 1870. године.
Убијен приликом првог напада на Ибарски Колашин, 1941. године у
селу Међеђи Поток, од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
категорија: убијен у директном терору. По списку Вучине Добрића,
пише да је погинуо 1943. године.
308.- Чукић Тома Јаблан, рођен 1900. године. Убијен приликом
првог напада на Ибарски Колашин, 1941. године у селу Међеђи Поток,
од стране шиптарских жандарма и вулнетара, категорија: убијен у
309.- Чукић Тома Ставро, рођен 1906. године. Убијен приликом
првог напада на Ибарски Колашин, 1941. године у селу Међеђи Поток,
458
Село: Оклаце.
310.- Добрић Нестора (Миладина) Арсеније, (Миладин и
Арсеније су били браћа) рођен 1925. (1924) године. Убијен 1943.
године код куће у селу Оклаце, на месту Селиште, по извору бр 2:
Убијен крајем 1942. године, стрељан је од стране Бошњака, од стране
шиптарских жандарма и балиста. Арсеније је убијен у Основној школи
у Брњаку, приликом истраживања нестанка Садика, председника
општине Исток, од стране групе барјактара Цоља. По извору бр. 7
убијен је 10. децембра 1943. године, категорија: убијен у директном
терору.
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 8, 10;
311.- Добрић Вуксана Владимир, рођен 1894. (1887) године.
Убијен 1943. године код куће у селу Оклаце, по извору бр 2: Убијен
крајем 1943. године, на месту званом Селиште, од стране шиптарских
жандарма и балиста. Владимир је убијен у Основној школи у Брњаку,
приликом истраживања нестанка Садика, председника општине
Исток, од стране групе барјактара Цоља. По извору бр. 7 убијен је 10.
децембра 1943. године, категорија: убијен у директном терору.
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 8, 10;
312.- Добрић Јока Глигорије, непозната година рођења. 1926.
године из Запираче у Брњаку одселио за Велики Ђурђевик у Метохији,
општина Доња Клина. За време Другог светског рата погинуо од
Шиптара, али је за собом оставио четири сина. Подаци из Родослова
Драга Т Мићовића.
313.- Добрић Јеротија Драгојле, непозната година рођења. По
Родослову Драга Т. Мићовића, нестао је крајем Другог светског рата
на простору Старог Колашина и Ибарске долине.
314.- Добрић Нестора Миладин, рођен 1909. године. Убијен
1942. године код куће у селу Оклаце, уствари умро је у Оклацима од
пребијања и малтртетирања у жандармеријској станици у Зубином
Потоку, по извору бр 2: Убијен септембра 1941. године, за време првог
напада на Ибарски Колашин. од стране шиптарских жандарма и
459
315.- Добрић Милета Милан, рођен 1909. године. Убијен
септембра 1941. године, за време првог напада на Ибарски Колашин.
По извору 10: убијен је 3. октобра, Шиптари су га приморали да им
тера опљачкану стоку према Мокрој Гори и убили су га на месту
званом: Врх Лица, од стране шиптарских жандарма и вулнетара. По
списку Вучине Добрића погинуо 1943. године, категорија: убијен у
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 8, 10;
316.- Добрић Јевта Миленко, рођен 1919. године. Убијен 6. (11)
септембра 1941. године, на ливади на Мокрој планини када је са
братом од стрица, сина Тодора Добрића, пластио сено, од стране
наоружаних бошњачких банди, вероватно по наруџбини.
317.- Добрић Николе (Милете) Милија, рођен 1888. године.
Ухапшен је у пролеће 1942. године, као четник Тодора Добрића на
обезбеђењу пруге код Ушћа и спроведен у логор на Бањици у Београду
где је касније стрељан. По извору 10: умро је 1943. године у логору
Бањица.
318.- Добрић Костадина Нестор, непозната година рођења. По
писању Вучине Добрића, убила га је група барјактара Цоља, када је у
мају 1943. године, вршила истраживање погибије Шиптара Садика,
председника општине у Истоку. Убијен је са Владимиром и Арсенијем
Добрић, испред школе на Крњу.
319.- Добрић Никола, непозната година рођења. По сведочењу
Јордана Добрића Белка, као страрца убили су га Шиптари или
Бошњаци у току рата.
320.- Добрић Филимона Радисав, рођен 1914. године. Ухапшен
је у пролеће 1942. године, као четник Тодора Добрића на обезбеђењу
пруге код Ушћа и спроведен у логор на Бањици у Београду где је
касније, 1943. године стрељан, категорија: стрељан у затвору.
321.- Добрић Петра Радосав (Рако), рођен 1901. године.
Ухапшен од Немаца 1941. године и интерниран за Немачку. Умро 1945.
460
године у Немачком концлогору као заробљени војник војске
Краљенине Југославије, категорија: умро у ратном заробљеништву.
322.- Добрић Андреја Разуменка, непозната година рођења. Од
последица преласка планине Рогозна по мразу и дубоком снегу у току
Другог напада на Стари Колашин у фебруару 1944. године, умрла као
дете у болници у Новом Пазару 1945. године. Уведена у списак на
основу књиге Миломира Добрића.
323.- Добрић Јеротија Тодор, рођен 1889. године. Био је треће
дете у породици и имао је два брата и четири сестре. Одрастао је у
многобројној породици и обављао, претежно пољопривредне радове,
по наређењу старешине породице. Није учествовао у Првом светском
рату, али се одмах по ослобођењу прикључио Војводи Кости
Миловановићу Пећанцу, који је од државе добио задатак да на
просторима Метохије, Ибарског Колашина и Санџака елиминише
одметничке групе. Готово пуне четири група, Тодор је са мањом
групом својих људи четовао са Пећанцем. Од 1925. године, Тодор
обавља послове велике заједнице Добрића у Оклацима. 1934. године,
у завади породица Добрић и Јаковљевић бива рањен пиштољским
метком у раме. После Априлског рата, на сабору на Ђурђевдан, 06.
маја, бива изабран за вођу одреда за заштиту Ибарског Колашина, који
су се заклели Краљу и Отаџбини. У току лета 1941. године, одред
добива назив Колашински четнички одред, а Тодор звање: Војвода
Колашински. Одредом је командовао до септембра 1942. године, када
долази поручник Будо Добрић и формира Колашинску четничку
бригаду, а Тодор постаје командант Првог батаљона. Када је Други
косовски четнички корпус кренуо за Топлицу у борбу против
партизана, Тодор је са већином свог људства остао да брани Стари
Колашин од Арнаута и Бошњака, што је чинио цело време окупације.
Срео се са Пеком Дапчевић и начелно пристао да се придружи
партизанима, али је остао у Колашин. Комунисти му нису веровали и
поред њега оставили правника Гојка Бачанина, да га контролише и
усмерава. Тодор је званично ухапшен када је одбио да прими Шиптаре
у своју јединицу и када је видео да арнаутски барјактари против којих
је он ратовао постају партизански официри. Највећи удео у хапшењу
и ликвидацији Тодора Добрића, имао је Мартин Виријевић, такође
четник Другог косовског корпуса са завршеним курсом за минирање,
461
под рукововодством енглеских официра. Пеко је Тодору поклонио
пиштољ: Валтер, ручни двоглед, бомбу и наливперо и обећао сваку
помоћ. Поводом овог, Тодоров брат Јевто Добрић, предратни
председник Беримске општине, отишао је за Београд да интервенише.
Међутим, млади крволочни лавови ОЗН-е: Расим Черкез, Мартин
Виријевић, Милош Миљковић, Драгутин Јакшић и други, од којих је
некима је Тодор био и командант, су брзо ликвидирали Тодора
Добрића, да не би стигао негативан одговор из Београда. Пошто су се
искључиво бавили ликвидацијом својих класних непријатеља, данас је
немогуће утврдити када је Тодор Добрић ликвидиран. По неким
изворима био је присутан ликвидацији попа Радула Божовића и пред
стрељање му добацио: Оче опрости за све, видећемо се горе. По
картону Регистра жртава комисије за тајне гробнице убијених после
12. септембра 1944. године, пише да је стрељан 1944. године.
Миломир Добрић и Жељко Зиројевић у књизи посвећној Тодору
Добрићу, пушу: Стрељан је 05. јануара 1945. године између 19 и 20
часова. Још већу збрку направили су оператери на рачунару Комисије
за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, када су
Тодора Добрића, који је можда пар пута био у Београду, прогласили да
је имао пребивалиште у Београду и тамо га регистовали (РКТГ-18203),
као и у Зубином Потоку (РКТГ-15396). Нека му је ВЕЧАН ПОМЕН!
324.- Добрић Тодора Томо (Томислав), рођен 1922. (1909)
године. Убијен 6. (11) септембра 1941. године, на ливади на Мокрој
Планини када је са братом од стрица Јевта Добрића, док је пластио
сено, од стране наоружаних бошњачких банди, вероватно по
наруџбини, категорија: убијен у директном терору.
325.- Добрић Трајко, непозната година рођења. Убијен у јулу
1941. године у селу Језгровиће, где се пре Другог светског рата
доселио из Брњака. У евиденцију уведен на основу докторске
дисертације Милутина Д. Живковића.
326.- Добрић Филимон, непозната година рођења. По
сведочењу Јордана Добрића Белка, као страрца убили су га Шиптари
или Бошњаци у току рата.
327.- Ковачевић Срећка Аналије (Нанко), рођен 1905. године.
462
Ухапшен од Немаца 1941. године и интерниран за Немачку. Умро 1943.
године у Немачком концлогору, по извору 10: умро је у заробљеништву
у Италији као заробљени војник војске Краљенине Југославије,
328.- Ковачевић Сакоја Радоња, рођен 1905. године. Ухапшен је
у пролеће 1942. године, као четник Тодора Добрића на обезбеђењу
касније, 1943. године стрељан, категорија: стрељан у затвору.
329.- Ковачевић Сакоја Филип, рођен 1911. године. Ухапшен од
Немаца 1941. године и интерниран за Немачку. Умро је крајем 1941.
Краљенине Југославије, категорија: умро у ратном заробљеништву.
330; 331; 332.- Радић Ивана Илинка са два малолетна детета,
рођена 1905. (1886) године. Убијена 1944. године, по извору бр 2:
Убијена октобра 1941. године, за време првог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и вулнетара. По сведочењу
Милеве Леповић, рођене Радић, гурнута је са малолетном децом у
Ибар, ово у својој књизи потврђује и Драго Т. Мићовић, категорија:
333.- Радић Миленко, рођен 1900. године. Убијен октобра 1941.
године, за време првог напада на Ибарски Колашин. од стране
шиптарских жандарма и вулнетара. Убиство и годину страдања
потврђује списак Вучине Добрића.
334.- Радић Трајка Милисав, рођен 1909. године. Убијен
октобра 1942. године, код куће у Оклаце од стране шиптарских
жандарма и вулнетара, По извору 10: 1943 је погинуо, категорија:
335.- Радић Милосав, рођен 1882. године. Убијен октобра 1941.
године, у селу Оклаце за време првог напада на Ибарски Колашин. од
стране шиптарских жандарма и вулнетара.
336.- Радић Никосава, рођена 1882. године. Убијена октобра
463
1941. године, у селу Оклаце код куће, за време првог напада на
Ибарски Колашин. од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
337.- Радић Софронија Стамена рођена 1936. године. Убијена
као дете 1944. године, за време другог напада на Ибарски Колашин. од
стране шиптарских жандарма и балиста, категорија: убијена у
338.- Станић Зарије Божидар, рођен 1905. године. Ухапшен је
у пролеће 1942. године, као четник Тодора Добрића на обезбеђењу
касније стрељан.
339.- Станић Косте Велика, рођена 1902. године. Убијена 25.
(10- извор бр. 7) децембра 1943. године, после капитулације Италије
у Косовској Митровици, од стране шиптарских жандарма и балиста,
категорија: убијена у директном терору.
340.- Станић Велимир, рођен 1910. године. Убијен фебруара
1944. године, за време другог напада на Ибарски Колашин, вероватно
је погинуо као мобилисани припадник Колашинске четничке бригаде
у борбама сашиптарских жандармима и балистима.
341.- Станић Мартина Вема, рођена 1912. године. Убијена 10.
децембра 1943. године, после капитулације Италије у Косовској
Митровици, од стране шиптарских жандарма и балиста, категорија:
убијена у директном терору.
342.- Станић Мартина Вера, рођена 1916. године. Убијена 1943.
године, у селу Оклаце код куће, од стране шиптарских жандарма и
балиста, категорија: убијена у директном терору.
343.- Станић Матка Голуб, непозната година рођења. По
Родослову Драга Т. Мићовића, погинуо је 12. јула 1944. године између
села Дубоке и Баре на планини Рогозни. Пошто тада није било
партизана на овим просторима, вероватно је погинуо као четник
Тодора Добрића у борби са Немцима и њиховим сарадницима:
Шиптарима и Бошњацима.
464
344.- Станић Миленка (Влаја) Драго, рођен 1878. (1881) године.
Убијен новембра 1941. године, у селу Оклаце за време првог напада на
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 10;
345.- Станић Тома Јарго (Јорго), рођен 1900. године. Убијен
новембра 1941. године, после првог напада на Ибарски Колашин, од
стране шиптарских жандарма и вулнетара. По извору 10: погинуо је
11. јуна 1943. године у Горњим Варагама као четовођа Тодора
Добрића. Касно је стигао у село и заноћио у кући Самуила Јовановића.
Када га је домаћица пробудила, двориште је било пуно Шиптара. Јарго
је скочио кроз прозор, заузео заклон и убио три Шиптара међу којима
је био и један барјактар (барјактари су се посебно и свечаније
облачили, а Јарго га је уочио и добро нанишанио), међутим, опколили
су га и убили бомбама.
346.- Станић Милосава Миља, рођена 1879. године. Убијена
1942. године, у селу Оклаце код куће, од стране шиптарских жандарма
и вулнетара, категорија: убијена у директном терору.
347.- Станић Ивана Огњанка, рођена 1839. године. Убијена као
дете, заједно са мајком Вемом 1944. године, у селу Оклаце код куће, за
време другог напада на Ибарски Колашин 1944. године, од стране
шиптарских жандарма и балиста. По извору бр. 3, убијена је 10.
децембра 1943. године, категорија: убијена у директном терору.
348.- Станић Милоја Профил (Провил-Шуто), рођен 1914.
(1882) године. Убијен новембра 1942. године, код куће у Оклаце од
стране шиптарских жандарма и вулнетара. По извору 10: погинуо је
12. октобра у месту Ровине, преко Оклачког брда, категорија: убијен
Подаци из извора: 1, 2, 3. 4, 7, 10;
349.- Станић Драга Радосава (Рака), рођена 1920. године.
Убијена 1943. године, у селу Оклаце код куће, од стране шиптарских
жандарма и вулнетара, категорија: убијена у директном терору.
350.- Станић Пера Разуменка, рођена 1916. године. Убијена
465
1941. године, у Косовској Митровици, од стране шиптарских
жандарма и вулнетара. По извору бр 3. убијена је 10. децембра 1943.
године, категорија: убијена у директном терору.
351.- Станић Ивана Стамена, рођена 1938. године. Убијена као
дете 1941. године, у окупираној Косовској Митровици, по извору бр 2:
убијена фебруара 1944, од стране шиптарских жандарма и вулнетара
(балиста), категорија: убијена у директном терору.
352.- Станић Станимир, рођен 1900. године. Убијен октобра
1941. године, за време првог напада на Ибарски Колашин. од стране
шиптарских жандарма и вулнетара.
353.- Станић Станимирка, рођен 1909. године. Убијена
фебруара 1944. године, за време другог напада на Ибарски Колашин.
од стране шиптарских жандарма и балиста.
354.- Станић Драга Стеван, рођен 1917. године. Убијен 1942.
године, код куће у Оклаце од стране шиптарских жандарма и
355.- Станић Арсенија Трифун, непозната година рођења.
Убијен фебруара 1944. године, за време другог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и балиста.
356.- Станић Ђорђа Чедомир, рођен1918. године. Убијен
фебруара 1944. године, за време другог напада на Ибарски Колашин,
вероватно погинуо као мобилисани припадник Колашинске четничке
бригаде, од стране шиптарских жандарма и балиста, категорија:
357.- Стевовић Миљко, непозната година рођења, убијен у
периоду од 20. фебруара до 10. маја 1944. године. Уведен у списак на
Комесаријату за избеглице. Миљкову погибију потврђује и Јевто
Добрић.
466
Село: Падине.
358.- Милетић Миша Драгослав, рођен 1924. године. На крају
рата прикључио се партизанима. Погинуо у НОБ-у 1945. године, на
Сремском фронту, Категорија: погинуо приликом борби и
359.- Милошевић Јанко , рођен 1912. године. Убијен октобра
1941. године, за време првог напада на Ибарски Колашин. од стране
360.- Милошевић Вукоја Методије-Тођа, рођен 1902. (1912)
године. Убијен октобра 1941. године, у селу Рујиште, вероватно у
одбрани линије за заустављање нападача, за време првог напада на
361.- Радојковић Давида Маријан (Марјан), рођен 1916. године.
Убијен 4. октобра 1943. године, када су на њиви у селу Бресница, данас
општина Звечан, брали кукуруз, од стране Шиптара из села
Жеровница, који су били комшије и међусобно се познавали. Овај
злочин је извршен после капитулације Италије, када су Шиптари на
миг Немаца, кренули у акцију чишћења и протеривања Срба са севера
Косова. У списку Вучине Добрића пише да је погинуо 1941. године,
али већина других извора тврди да је година страдања 1943.
362.- Радојковић Давида Марко, рођен 1910. године. Убијен 4.
октобра 1943. године, када су на њиви у селу Бресница, данас општина
Звечан, брали кукуруз од стране Шиптара из села Жеровница који су
билио комшије и међусобно се познавали. Овај злочин је извршен
после капитулације Италије, када су Шиптари на миг Немаца, кренули
у акцију чишћења Срба са севера Косова. категорија: убијен у
363.- Радојковић Мијат, непозната година рођења. Убијен 1941.
године, у току првог напада Шиптара и Бошњака на Ибарски
Колашин. Уведен у евиденцију на основу Списка страдалих
467
364.- Радојковић Уроша Мијо, рођен 1912. године. Убијен 4.
Звечан, брали кукуруз, од стране Шиптара из села Жеровница, који су
били комшије и међусобно се познавали. Овај злочин је извршен после
капитулације Италије, када су Шиптари на миг Немаца, кренули у
акцију чишћења и протеривања Срба са севера Косова.
365.- Радојковић Давида Станоје-Цане, рођен 1927. године.
Убијен 4. октобра 1943. године, када су на њиви у селу Бресница, данас
општина Звечан, брали кукуруз од стране Шиптара из села Жеровница
који су билио комшије и међусобно се познавали. Овај злочин је
извршен после капитулације Италије, када су Шиптари на миг Немаца,
кренули у акцију чишћења Срба са севера Косова, категорија: убијен
366.- Радојковић Уроша Спиро, рођен 1922. године. Убијен 4.
Звечан, брали кукуруз, од стране Шиптара из села Жеровница, који су
били комшије и међусобно се познавали. Овај злочин је извршен после
367.- Радојковић Костадина Милосав, рођен 1913. (191) године.
Погинуо у Апртилском рату негде око Куманова, у саставу 24.
пешадијског пука, као мобилисани војник војске Краљевине
Југослвије, категорија: погинуо у борбама од 6. априла до 7. јула 1941.
године
368.- Спасојевић Давида Станоје, рођен 1924 године. Убијен
10. октобра 1943. године, када је дошао да види њиву у селу Бресница,
данас општина Звечан, где брали кукуруз Радојковићи који су
изгинули, од стране Шиптара из села Жеровница, који су били
комшије и међусобно се познавали. Овај злочин је извршен после
468
369.- Спасојевић Добросава Стојан (Стојко), рођен 1904. (1909)
године. У Априлском рату заробљен и отеран на принудни рад у Грчку.
Убијен 1943. године, за време принудног рада од немачких
окупаторских стражара, категорија: убијен у заробљеништву.
Село: Паруце.
370.- Вучковић Срета Григорије, непозната година рођења.
Његова сестра је била удата за Јаблана Виријевића-Гвозденовића,
предратног председника општине Бањска и команданта четничке
групе формиране од становништва ове општине. У току зиме 1941. на
1942. годину Јабланов штаб се налазио у кући његовог таста Срета у
Паруцама. По завршетку рата Јаблан је са већим делом свога људства
отишао у одметништво. ОЗН-а је више пута тукла и малтретирала
Григорија да им прокаже где се Јаблан скрива. У једном таквом походу,
чији је циљ био да се изазове Јабланова реакција, Григорије је у селу
Плакаоница од ОЗН-ниних батинаша пребијен на смрт. Донешен је
кући у село Паруце и после два дана умро. Ово се десило 1946. године.
Село: Прелез.
371.- Манојловић Живан, непозната година рођења, убијен
заједно са Новом Манојловићем 3. октобра 1941. године, за време
првог напада на Ибарски Колашин. од стране шиптарских жандарма
и вулнетара, сведочење Радисава Стевановића из Руишта.
372.- Манојловић Милоша Ново (Новица), рођен 1876. (1886)
године. Убијен 3. октобра 1941. године, за време првог напада на
Ибарски Колашин. Убијен из пушке, од стране шиптарских жандарма
373.- Манојловић Нова Цветко, рођен 1911. (1912) године.
Белуће, у школи и интерниран преко затвора у Косовској Митровици
у логор у Београду, где је стрељан 1943 у логору Сајмиште у Земуну,
пролази кроз евиденцију затвора у Косовској Митровици. Вучина
Добрић у свом списку пише да је убијен 1942. године, али сматрамо да
су подаци из пописнице извора 1: проверавани у списковима логора
469
Бањица, категорија: убијен у затвору.
374.- Марковић Марка Филип, рођен 1876. године. Убијен 29.
фебруара (била преступна година) 1944. године, непосредно после
закључења примирја после другог напада на Ибарски Колашин. од
стране шиптарских жандарма и балиста.
375.- Милосављевић Стојанка, непозната година рођења.
Убијена фебруара 1944. године, за време другог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и балиста.
376.- Милосављевић Недељко, рођен 1903. године. Убијена 11.
јуна 1943. године, непосредно пре капитулације Италије, од стране
377.- Милић Милована Димитрије, рођен 1891. године. Убијен
28. новембра 1941. године, непосредно после првог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
378.- Перовић Радисав, рођен 1916. године. Убијен 15. октобра
1941. године, за време првог напада на Ибарски Колашин, од стране
шиптарских жандарма и вулнетара. По сведочењу Зарије Перовића из
Прелеза, погинуо је у селу Белућу, али не са четницима Додора
Добрића, после бежаније 1941. године.
379.- Перовић Радована Ратко, рођен 1876. (1877) године.
Убијен октобра 1941. године, за време првог напада на Ибарски
Колашин. Убијен је пушком и потом бачен у Ибар, од стране
терору.
Село: Пресека.
380.- Костић Павла Нада, непозната година рођења. Нада је
страдала 1944. године када је била у гостима код својих ујака у
Драгаљице и бежећи пред шиптарским жандармима и балистима,
утопила се у Ибар. У евиденцију је уведена на основу Родослова Драга
Т. Мићовића.
470
381.- Милосављевић Анђелка Нестор, рођен 1872. године.
Колашин. од стране шиптарских жандарма и вулнетара. По извору 10:
убијен је 22. новембра, 1942. године, ухваћен је код своје куће, изведен
на њиву и убијен, категорија: убијен у директном терору.
382.- Милосављевић Добрије Тома, рођена 1891 године.
Убијена октобра 1943. године, у селу Пресека код куће. Овај злочин је
извршен после капитулације Италије, када су Шиптари на миг Немаца,
кренули у акцију чишћења и протеривања Срба са севера Косова.
Убијена је од стране шиптарских жандарма и балиста, категорија:
убијена у директном терору.
Село: Превлак (Равни Превлак).

383.- Арсић Милисава Марко, рођен 1919. године. Ухапшен,
школи и интерниран логор у Београду, где је стрељан 1943 у логору
Сајмиште у Земуну, не пролази кроз евиденцију затвора у Косовској
Митровици, категорија: убијен у затвору.
384.- Арсић Арса Ратко (Ратомир), рођен 1883. (1864) године.
Убијен октобра 1941. године, у селу Превлак, за време првог напада на
Ибарски Колашин. Убијен из пушке у шуми, од стране шиптарских
жандарма и вулнетара. Вучина Добрић пише да је Ратко ликвидиран
још 1941. године у организацији арнаутског аге и жандарма, по списку
који је нађен код учитеља школе у Црепуљи, Блажа Вукотића,
385.- Арсић Милисава Ратомир, непозната година рођења,
Умро од малтретирања и злостављања Шиптара. Страдао 1944.
године. Сведочење Тихомира Ђурића из Црепуље, који је био
Ратомиров школски други. По сведочењу Љубомира Мојсића убијен је
изнад Доброшевине, као млад момак, да би Шиптари заплашили
народ. Убиство и годину страдања потврђује и у свом списку Вучина
Добрић.
471
386.- Вићентијевић Петар, рођен 1890. године. Убијен октобра
1941. године, у селу Превлак, за време првог напада на Ибарски
Колашин. Убијен је из пушке док је радио на својој њиви, од стране
шиптарских жандарма и вулнетара. У списку Вучине Добрића помињу
се два Вићентијевић Петра, од којих за једног пише да је година
страдања 1942, што је у супротности са преостала три извора.
Сматрамо да је ово грешка пошто ни у једном извору нисмо нашли да
се помињу два Вићентијевић Петра.
387.- Вукајловић Миљка Глигорије, рођен 1908. године. Био
четник другог батаљона Колашинске четничке бригаде. Крајем рата
приступио партизанима. Погинуо у НОБ-у у борбама на планини
Рогозна 1944. године, категорија: погинуо приликом борби и
388.- Костић Милан, непозната година рођења. Убијен
фебруара 1942. године, за време када су становници почели полако да
се враћају у Ибарски Колашин после протеривања од Шиптара и
Бошњака, од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
389.- Мишковић Радивоја Костантин, рођен 1909. године.
Погинуо, као четник Доњоибарске чете одреда Тодора Добрића, 10.
марта 1942. године у селу Белуће, код школе, не пролази кроз
евиденцију затвора у Косовској Митровици, категорија: убијен
390.- Михајловић Радован, рођен 1909. године. Убијен 15.
октобра 1941. године, у селу Превлак, за време првог напада на
Убиство и годину страдања потврђује и списак Вучине Добрића.
391.- Мојсић Мојса Радисав, рођен 1880. године. Убијен
392.- Пантелић Коле, непозната година рођења, погинуо заједно
са Милицом и братом Урошем, 1942. године од Шиптара. Сведочење
472
Живка Дурутовића из Загуља.
393.- Пантелић Зарије Милица, рођена 1902. године. Убијена
априла 1942. године, за време када су становници почели полако да се
враћају у Ибарски Колашин после протеривања од Шиптара и
Бошњака, од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
394.- Пантелић Урош, непозната година рођења, погинуо
заједно са Милицом и братом Колетом, 1942. године од Шиптара.
Сведочење Живка Дурутовића из Загуља.
Село: Придворица.
395.- Божовић Вукајла Григорије, рођен 1880. године у селу
Придворица. Григоријев отац Вукајло Божовић био је последњи
оберкнез Старог Колашина. Григорије се школовао Скопљу,
Цариграду и Москви. После завршетка школовања постављен је за
професора у призренској Богословији. Још од школских дана је почео
да се бави книжевношћу, пишући првенствено приповетке. Брзо
постаје један од вођа србског покрета у Старој Србији и Македонији
и члан Битољског одреда србске четничке организације, где је једно
време службовао. Кратко време био је и председник општине Призрен.
Рано је пензионисан и посветио се новинарству и књижевности.
Глигорије Божовић је један од значајнијих писаца између два светска
рата. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака.
Преостале књиге чине путописи, краћи записи о људима и крајевима,
накнадно сабрани из листа: Политика, чији је стални и угледни
сарадник био до почетка Другог светског рата. Због антигерманског
става, после Априлског рата морао је да бежи у италијанску
окупациону зону и настанио се у Плевљима, где се одмах прикључио
националним грађанима и учествовао је у оснивању и раду
Националног одбора Плеваља. Пушку није носио, али се пером и
писаћом машином борио за Краљевину Југославију и Монархију.
Одмах по доласку комуниста на власт бива ухапшен и спроведен у
Београд. По папирима злогласне ОЗН-е, пресудом Војног суда команде
града Београда (мада тада суд још није функционисао), од 29.
децембра 1944. године, осуђен је смртном казном. По званичним
папирима стрељан је: између првог и другог јануара 1945. године, на
473
прослави грегоријанске Нове године, против које се Григорије
Божовић борио и није је признавао. На сајту: отворена књига пише да
је стрељан 06. јануара, на Бадњи дан, уочи највећег православног
празника: Рождество Христово-БОЖИЋ, 1945. године.
Подаци из извора: 8, 12, 13, 14, 15;
396.- Божовић Рала Даринка, рођена. 1914. године. Убијена
од стране шиптарских жандарма и балиста. Потврђује годину убиства
и списак Вучине Добрића.
397.- Божовић Милић Драгутин, непозната година рођења.
Крајем рата пришао партизанима. Погинуо у селу Свињаре, крајем
1944. године, када је обезбеђивао магацин муниције, који је
експлодирао и страдало је цело оделење партизана, Сведочење
Милана Ракића, Зупче.
398.- Божовић Јована Радуле, свештеник из Старог-Ибарског
Колашина. Рођен 1909. године у селу Придворица. Завршио
Богословију у Призрену. Од 1931. године, обављао богослужења са
матичном црквом у Дубоком Потоку. Од првог дана, на Сабору
Колашинаца у Брњаку, шестог маја 1941. године, на Ђурђевдан,
приступио четничком покрету. Потом се укључио у рад Српског
националног косовског комитета. После формирања Другог косовског
корпуса, приступио штабу и био корпусни свештеник и шеф верског
оделења. Познат као велики говорник и поштован од народа са севера
Косова. Одмах по ослобођењу, ухапшен и физички злостављан са
пребијањем удова и паљењем браде. Ретки очевидци тврде да је са 130
кг спао на педесетак. Званично стрељан седмог јануара, на највећи
православни празник: Рождество Христово-БОЖИЋ, 1945. године.
Подаци из извора: 8, 12, 13, 14, 15;
399.- Божовић Груја Трајко, рођен 1921. године. Погинуо 1943.
године приликом борби код Зајечара, вероватно на четничкој страни,
пошто у то време партизанских јединица није било на овој територији,
категорија: погинуо приликом борби и бомбардовања.
400.- Божовић Милорада Чедомир, рођен 1913. (1906) године.
Убијен од усташа 1941. године код куће у Придворици, што је потпуно
нетачно. Убијен 3. октобра 1941. године, за време првог напада на
474
Ибарски Колашин. Погинуо од пушћаних метака од стране
терору.
Село: Ранчиће.
401.- Виријевић Радојка Богосав, рођен 1925. године. Крајем
рата приступио партизанима. Са јединицом стигао је до Ријеке. Од
задобијених рана у НОБ-у у борбама, умро у болници у Сушаку 1945.
године, категорија: умро приликом борби и бомбардовања.
Село: Резала.
402.- Андрић Живка Сретко, рођен 1914. године. Ухапшен од
Немаца 1941. године и интерниран у Немачку. Умро 1943. године у
Немачком концлогору као заробљени војник војске Краљевине
403.- Гаљак Петра Веселин, рођен 1881. године. Убијен октобра
1941. године, у селу Резала, за време првог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и вулнетара. У списку
Вучине Добрића, пише да је Веселин страдао 1944. године.
404.- Гаљак Алексе Драгутин, рођен 1911. године. Био је
заточен у логору Бањица и не зна се како је погинуо октобра 1944.
године, за време борби за ослобођење Београда, категорија: погинуо
405.- Гаљак Радоја Огњанка, рођена. 1935. године.(У списку
Вучине Добрића пише да је погинула Гаљак Марија, као и у извору
бр 2: где стоји да је Марија била Радоњина черка. Међутим, старији
Гаљци се сећају да је погинула Радојева мала кћер, Огњанка ) Убијена
је фебруара 1944. године, за време другог напада на Ибарски Колашин,
када је од шиптарског метка погођена с друге стране Ибра, којом
приликом је рањена и Стевана. Категорија: убијена у директном
терору.
406.- Гаљак Стевана, рођена. 1892. године. Рањена је фебруара
475
1944. године, за време другог напада на Ибарски Колашин, није
познато када је умрла, од стране шиптарских жандарма и балиста. У
списку Вучине Добрића пише да је Стевана погинула 1943. године,
али се догађај погибије Огњанке и рањавања Стеване десио фебруара
1944. године.
Село: Рујиште.
407.- Анђелковић Михајло Мико, непознате године рођења,
преминуо је у току рата од последица пребијања од стране Шиптара.
Сведочење Вере Спасојевић рођене у Рујишту, ћерке Мите Живковића.
408.- Живковић Живка Димитрије-Мито, рођен 1870. (1890)
године. Убијен 1942. године у селу Рујишту код куће, по извору бр 2:
Убијен октобра 1941. године, (по извору 3: Шиптари су га повели да
им помаже око отете стоке и код Јагњеничког гробља су га
измасакрирали и убили), за време првог напада на Ибарски Колашин,
409.- Живковић Милован (Милун), рођен 1900. године. Убијен
фебруара 1944. године, у селу Рујиште, овај податак потврђује и
списак Вучине Добрића, за време другог напада на Ибарски Колашин,
од стране шиптарских жандарма и балиста. (Али ипак треба веровати
србским гуслама, по извору бр 3: погинуо је у Црној Гори као четник
у борби са партизанима 1944. године, што је опевано у гусларској
песми: Трагом Старог Колашина)
410.- Живковић Трајка Секула, рођен 1914. (1903) године.
Убијен октобра 1941. године, код куће у селу Рујиште, (по извору 3:
убијен је кундацима испред куће пред децом и женом, зато што није
хтео да побегне за Србију, за време првог напада на Ибарски Колашин,
411.- Јаковљевић Вукомир, рођен 1900. године. Убијен 10.
октобра 1943. године, у селу Рујиште, после капитулације Италије, од
стране шиптарских жандарма и балиста. По тврђењу Радисава
476
Стевановића из Руишта, Јаковљевић Вукмир није постојао у Руишту.
У Руишту је постојао Јаковљевић Марко који је умро, вероватно од
шиптарског малтртетирања и пребијања. Убиство и годину страдања
412.- Милентијевић Милентија Вукмир, рођена 1882. (1873)
године. Убијен 27 октобра 1941. године, код куће у селу Рујиште, (по
извору бр 3: погинуо у месту Ледине са Падинцима), за време првог
напада на Ибарски Колашин, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара, У свом списку, Вучина Добрић тврди да је Милентијевић
Вукмир страдао 1943. године, што је у супротности са остала три
извора, категорија: убијен у директном терору.
413.- Миливојевић Михајло, рођен 1862. године. Убијен 15.
јуна 1942. године, у селу Рујиште, код куће, од стране шиптарских
жандарма и вулнетара. Убиство и годину страдања, потврђује и списак
414.- Милојевић Вукомир, рођен 1900. године. Убијен
половином 1942. године, у селу Рујиште, код куће, од стране
шиптарских жандарма и вулнетара. Убиство и годину страдања,
415.- Миљић Милентија Вукмир, рођен 1923. године. Крајем
рата приступио партизанима. Погинуо у НОБ-у уборбеним дејствима
код Зрењанина 1945. године, категорија: погинуо приликом борби и
416.- Поповић Алексе Миодраг, рођен 1926. године. Погинуо у
НОБ-у уборбеним дејствима код Ниша 1945. године, категорија:
погинуо приликом борби или бомбардовања.
417.- Радивојевић Младен, рођен 1871. године. Убијен 25.
октобра 1941. године, код куће у селу Рујиште после првог напада на
Ибарски Колашин, од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
418.- Радивојевић Сарко, рођен 1877. године. Био сеоски
одборник. Убијен половином 1942. године, код куће у селу Рујиште,
477
(по извору бр 3: силовали су му жену на његове очи па га убили, жена
је преживела са сином Милојем), од стране шиптарских жандарма и
вулнетара.
419.- Радовановић Зарија Заро, непозната година рођења. На
споменику који му је подигао Равногорски покрет у договору са
наследницима и родбином, пише да је рођен 1900. године. Бавио се
земљорадњом, а био резервни поручник војске Краљевине
Југославије. Прикључио се Митровачкој четничкој бригади од њеног
оснивања септембра 1942. године и обављао дужности: команданта
првог батаљона, начелника штаба и команданта бригаде од лета 1943.
године. Последњу борбу имао са паризанима, када га је Десета српска
бригада напала на простору Рујишта, Локве и Ловца 01. децембра
1944. године. После тога прешао у илегалу. Ликвидиран је на простору
села Гњеждане, заједно са Драгом Мићовићем из села Јошаница
крајем 1946. године. Није познато где му се налази гроб и посмртни
остаци. По неким изворима закопан је код стадиона у Лепосавићу у
песку поред Ибра и прве велике воде су однеле низ Ибар његове
делове тела.
Подаци из извора: 3, 12, 13, 14, 15;
420.- Радовић Рада Радоња, рођен 1893. године. Убијен октобра
1941. године, по неким подацима 7. новембра 1941. године, код куће у
селу Рујиште, од стране шиптарских жандарма и балиста. У списку
Вучине Добрића, пише да је страдао 1943, што је у супротности са
прва три извора, категорија: убијен у директном терору.
421.- Радовић Рода Радоња, рођен 1873. године. Убијен
половином 1942. године, код куће у селу Рујиште, од стране
терору.
422.- Стевановић Раденка Вучица (Вулка), рођен 1882. (1881)
године. Убијен половином 1942. године, код куће у селу Рујиште, по
извору бр 2: септембра 1941. године, овај податак потврђује и Списак
Вучине Добрића, (по извору 3: умрла је од рана које су јој Шиптари
нанели, месец дана је боловала и сама се лечила од рана), од стране
шиптарских жандарма и вулнетара. категорија: убијен у директном
терору.
478
423.- Стевановић Млађо (Младен), рођен 1891. године. Био се,
да тако кажемо, удао у Падине, прешао да живи код женине родбине.
Убијен октобра 1941. године, у селу Рујиште, (по извору бр 3: убијен
је у селу Падине заједно са Методијем и Јанком Милошевићем), за
време првог напада на Ибарски Колашин. од стране шиптарских
жандарма и вулнетара.
Село: Тушиће (обухвата и села Љајчиће и Орашак).

424.- Димитријевић Данило (Даниле), рођен 1910. године.
Убијен крајем 1943. године, код куће у селу Тушиће, од стране
шиптарских жандарма и балиста. Убиство и годину страдања
425.- Димитријевић Данила Миладин, непозната година
рођења. Од последица смрзавања у току збега у фебруару 1944.
године, после другог напада на Ибарски Колашин, као дете преминуо
је у болници у Београду. Уведен у евиденцију на основу Родослова
Драга Т. Мићовића.
426.- Димитријевић Манојло, непозната година рођења. Убијен
1943. године, после капитулације Италије када су Шиптари и
Бошњаци у Ибарском Колашину повећали зулим и терор. Уведен у
евиденцију на основу Списка страдалих становника колашинских села
од Априлског рата па до ослобођења, новембра 1944. године, који је
израдио историчар и хроничар Старог Колашина, Вучина Добрић.
427.- Димитријевић Михајло (Микаиле), рођен 1912. године.
Убијен крајем 1943. године, код куће у селу Тушиће, од стране
шиптарских жандарма и балиста. По извору 10: умро је фебруара 1944.
године више села Врлетница код Лепосавића.
428.- Димитријевић Рисантија Трајко, рођен 1910. године. По
извору 2: погинуо фебруара 1944. године у атару села Тушиће,
међутим по свим другим изворима: погинуо је као четник Колашинске
бригаде у одбрани становништва Брњака 19. фебруара 1944, године,
код извора званог: Бугарска вода код Лочке изнад Тушића. Капетан
479
Марковић га је предложио за постхумно одликовање.
429.- Милетић Сима Радисав, рођен 1903. године. Ухапшен од
Немаца 1941. године и интерниран у Немачку. Умро 1944. године у
430.- Милетић Сима Сава, рођен 1915. године. Нестао 1941.
године У априлском рату негде на просторима Косова и Метохије.
Умро као заробљени војник војске Краљевине Југославије. По
подацима извора 10: умро је у болници у Скопљу, категорија:
непознато.
431.- Радојковић Аксентија Лена (Ана), рођена 1854. године.
Убијена фебруара 1944. године, у селу Тушиће, за време другог напада
на Ибарски Колашин. од стране шиптарских жандарма и балиста.
432.- Радојковић Михајла Радојко, рођен 1910. године. Убијен
крајем 1943. године, код куће у селу Тушиће, од стране шиптарских
жандарма и балиста. Убиство и годину страдања потврђује и списак
433.- Радојковић Павла Пантелија, непозната година рођења.
Ухапшен од Немаца 1941. године и интерниран у Немачку. Умро 1943.
Село: Угљаре.
434.- Башчаревић Јаблан, непозната година рођења, убијен у
периоду од 20. фебруара до 10. маја 1944. године. Уведен у списак на
Комесаријату за избеглице. Јабланову погибију потврђује и Јевто
Добрић.
435.- Башчаревић Милосав, непозната година рођења. Погинуо
је као четник Тодора Добрића, 10. марта 1942. године у селу Белуће, у
борби са Немцима код школе. Сведочење Вукоја и Станке Величковић
480
из Угљара
436.- Башчаревић Милосава Радун (Радон), рођен 1912. (1916)
године. По извору један пише да је погинуо у НОБ-у 1942. године.
Ипак, погинуо, као четник Тодора Добрића, 10. марта 1942. године у
селу Белуће, у борби са Немцима код школе, категорија: погинуо
437.- Башчаревић Милисава Ратко, рођен 1861. (1866) године.
Колашин. Убијен из пушке а потом бачен у запаљену кућу и изгорео,
438.- Башчаревић Трајка Сава (Саво), рођен 1891. (1903)
године. Убијен октобра 1941. године, у селу Доње Вараге, за време
првог напада на Ибарски Колашин. Убијен из пушке и потом бачен у
запаљену кућу где је изгорео, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара. У свом списку Вучина Добрић тврди да је погинуо 1943.
године, категорија: убијен у директном терору.
439.- Башчаревић Ратка Сима (Симо), рођен 1908. године.
Белуће, у школи и интерниран у логор у Београду, где је стрељан 1943
у логору Бањица, не пролази кроз евиденцију затвора у Косовској
Митровици. Вучина Добрић тврди да је стрељан 1942. године,
категорија: убијен у затвору.
440.- Башчаревић Ратка Спиро, рођен 1885. (1908) године.
Погинуо, као четник Тодора Добрића, 10. марта 1942. године у селу
Белуће, у борби са Немцима код школе. Вучина Добрић тврди да је
страдао 1941. године, категорија: погинуо приликом борби и
441.- Велимировић Вукајла Велимир, рођен 1922. године.
Белуће, у школи и интерниран у логор у Београду, где је стрељан 1943
у логору Бањица, не пролази кроз евиденцију затвора у Косовској
481
Митровици.
442.- Велимировић Јаначко, рођен 1872. године. Убијен октобра
1941. године у селу Угљару, за време првог напада на Ибарски
Колашин. (по извору бр 3: погинуо код цркве у Доњем Стрмцу), од
стране шиптарских жандарма и вулнетара,
443.- Велимировић Радована Ничко, рођен 1881. године. Убијен
октобра 1941. године у селу Угљару, за време првог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и вулнетара, категорија:
444.- Велимировић Анђелка Славка, рођена 1888. (1889)
године. Убијена 29. децембра 1943. године у селу Угљару, после
капитулације Италије, (по извору бр 3: погинула у Старом Селу,
бранећи сина који је био опкољен у кући од стране Шиптара), од
стране шиптарских жандарма и балиста, категорија: убијена у
445.- Велимировић Славко, рођен 1875. године. Убијен 29.
децембра 1943. године у селу Угљару, после капитулације Италије. од
стране шиптарских жандарма и балиста. У својој дисертацији, Ненад
Антонијевић пише да је убијен у периоду девети септембар-
тридесетпрви децембар 1943. године, као старац од 68 година, што се
поклапа са податком у извору 2, али не и са годином рођења,
446.- Величковић Вукајла Величко, рођен 1916. године,
погинуо у НОБ-у 1942 у Белућу, међутим пошто те године у Белућу
није било партизана: Погинуо је као четник Тодора Добрића, 10. марта
1942. године у селу Белуће, у борби са Немцима код школе, категорија:
447.- Лазаревић Миша Антоније, рођен 1861. (1886) године.
Убијен 3. октобра 1941. године у селу Угљару, за време првог напада
на Ибарски Колашин. од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
448.- Лазаревић Витомир, рођен 1910. године. Убијен 1943.
482
године у селу Угљару, после капитулације Италије. од стране
шиптарских жандарма и балиста.
449.- Лазаревић Миладин, ученик петог разреда гимназије из
Угљара, непозната година рођења, убијен у периоду од 20. фебруара до
10. маја 1944. године. Уведен у списак на основу извештаја Драгослава
Аврамовића, правног референта, Комесаријату за избеглице.
Миладинову погибију потврђује и Јевто Добрић.
450.- Лазаревић Добрице Ратомир, рођен 1912. године. Убијен
1943. године у селу Угљару, после капитулације Италије. од стране
шиптарских жандарма и балиста. категорија: убијен у директном
терору.
Село: Велика Калудра (обухвата и Ровце).

451.- Аврамовић Сретена, рођена 1860. године. Убијена
фебруара 1944. године, у селу Калудра, за време другог напада на
Ибарски Колашин, 1944. године, од стране шиптарских жандарма и
балиста.
452.- Башић (Утвић) Стево, убијен у току првог напада на
Ибарски Колашин у селу Калудра-Алкије. Убијен је из пушке. По
извору из Записника сачињеног у Избегличкој каратинској станици у
Равном Гају. Вучина Добрић пише да је Стево ликвидиран још 1941.
нађен код учитеља школе у Црепуљи, Блажа Вукотића.
453.- Утвић Јездимир, рођен 1894. године. Убијен крајем 1943.
године у селу Калудра, после капитулације Италије. од стране
шиптарских жандарма и балиста. Списак Вучине Добрића потврђује
убиство и годину страдања.
454.- Утвић Ивана Милан, непозната година рођења. По
сведочењу Јосифа Красића из Ковача, погинуо је у борбама у Топлици
1942. године. Вучина Добрић пише да је Милан ликвидиран још 1941.
нађен код учитеља школе у Црепуљи, Блажа Вукотића. У списку
483
Вучине Добрића пише да је страдао 1944. године.
455.- Утвић Ивана Милоје, непозната година рођења. Био брат
са Миланом. Вучина Добрић пише да је Милоје ликвидиран још 1941.
нађен код учитеља школе у Црепуљи, Блажа Вукотића.
456.- Утвић Ивана Милија-Милко, рођен 1910. (1915) године.
Убијен августа 1943. (1942) године у селу Велика Калудра, пре
капитулације Италије, од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
Подаци из извора: 1, 2, 3, 4, 7, 8, 10;
457.- Утвић Милоје, рођен 1910. године. Убијен крајем 1943.
године у селу Капудра, после капитулације Италије. од стране
шиптарских жандарма и балиста. Списак Вучине Добрића потврђује
убиство и годину страдања.
458.- Утвић Јанићија Стеван (Стева), рођен 1880. (1871) године.
Убијен 11. октобра 1941. године у селу Велика Калудра, за време првог
459.- Утвић Милуна Сталета, рођен 1918 године. Убијен крајем
1941. године у Топлици, где је био избего после првог напада на
Ибарски Колашин од стране жандарма и вулнетара. Списак Вучине
Добрића потврђује убиство и годину страдања.
460.- Утвић Ћирко, рођен 1902. године. Био је родом из засеока
Роваца. Убијен августа 1941. године у селу Калудра, пре првог напада
на Ибарски Колашин. По сведочењу Јосифа Красића из Ковача, убијен
је на путу према Метохији, где је пошао да се склони у српска
непаљена села. Шиптари су га пресрели и убили. Од стране
шиптарских жандарма и вулнетара. По писању Вучине Добрића,
погинуо је на месту које мештани називају: Бањска планина.
Село: Вељи Брег.

461.- Вучинић Станојка, супруга Драгутина Вучинића,
484
непозната година рођења, убијена у периоду од 20. фебруара до 10.
маја 1944. године. Уведена у списак на основу извештаја Драгослава
Аврамовића, правног референта, Комесаријату за избеглице.
Станојкину погибију потврђује и Јевто Добрић.
462.- Јагодић Јелена, удовица, непозната година рођења,
убијена у периоду од 20. фебруара до 10. маја 1944. године. Уведена у
списак на основу извештаја Драгослава Аврамовића, правног
референта, Комесаријату за избеглице. Јеленину погибију потврђује
и Јевто Добрић.
463.- Милић Милована Димитрије, рођен 1891. године. Убијен
новембра 1941. године у селу Вељи Брег, после првог напада на
Убиство и годину страдања, потврђује списак Вучине Добрића.
464; 465.- Милић Милоје и његов Отац, непознато име и године
рођења, убијени су у размаку од десет дана, приликом првог напада
на Ибарски Колашин 1941. године. Отац је убијен поред реке Ибар
када се враћао из Ђуровића кући у Вељи Брег. Сведочење Радунке
Радојевић и Влајка Кошанина из Газивода.
466.- Милосављевић Живана Недељко, рођен 1899. (1903)
године. Убијен новембра 1941. године у селу Вељи Брег, после првог
467.- Милосављевић Костадина Стојанка, рођена 1918. године.
Убијена октобра 1943. године, код куће у селу Вељи Брег, у списку
Вучине Добрића, пише да је страдала 1944. године. По извору бр. 7
убијена је ноћу трећи на четврти април 1944. године заједно са
Радојковић Милосавом. Њихова убиства пријављена су ратном
саветнику Крајскомандантуре 838 из Косовске Митровице, др
Новдендорфу. Убијена је од стране шиптарских жандарма и балиста,
категорија: убијен у директном терору
468.- Миљковић Јелена, рођена 1874. године. Убијена фебруара
1944. године, у селу Вељи Брег, за време другог напада на Ибарски
485
Колашин, од стране шиптарских жандарма и балиста. Убиство и
годину страдања потврђује списак Вучине Добрића.
469.- Радојковић Милосава, непозната година рођења. Убијена
ноћу трећи на четврти април 1944. године, заједно са Стојанком
Милосављевић. Њихова убиства пријављена су ратном саветнику
Крајскомандантуре 838 из Косовске Митровице, др Новдендорфу.
470.- Радуловић Милосава Митар, рођен 1889. године. Убијен
1945. године, у селу Вељи Брег, од непознатог починиоца, категорија:
непознато.
471.- Томовић Радула Бранко, рођен 1920. године у селу Вељи
Брег. Завршио подофицирску школу Војске Југославије и добио чин
наредника. У Априлском рату заробљен у реону Скопља, вероватно
као припадник Ибарске дивизије, и интерниран у заробљеништво у
Немачку. Због болести пуштен из заробљеништва и враћен у
Југославију. Умро 1943. године у Београду. Тело допремљено и
сахрањено у селу Вељи Брег.
Подаци из извора 15;
472.- Томовић Маринка Радисав, рођен 1889. године. Убијен
1943. године, у селу Вељи Брег, од стране шиптарских жандарма и
балиста, категорија: убијен у директном терору.
Село: Витаково и Заграђе.

473.- Радуловић Будимир, земљорадник из села Заграђе, рођен
1914. године. Нема пуно података о његовом учешћу у четничким
јединицама Ибарског Колашина. По картону Регистра жртава, стрељан
је 29. октобра 1945. године, а осуђен на смрт пресудом Војног суда
Приштинског војног подручја, која је заведена у Деловодник под
бројем: 345/45.
474.- Трифуновић Косте Стојка, непозната година рођења.
Убијена фебруара 1944. године, у селу Витаково, за време другог
напада на Ибарски Колашин. од стране Бошњака и њихових
наоружаних јединица, категорија: убијена у директном терору.
486
Село: Војмислиће.
475.- Виријевић Јанка Владимир, рођен 1907. године. Ухапшен
од Немаца 1941. године и интерниран у Немачку. Умро 1945. године у
476.- Виријевић Марка Вукашин, (у списку Вучине Добрић
пише име: Вукадин, пошто се година страдања поклапа, сматрамо да
се ради о једном човеку, рођен 1898. (1867) године. Убијен новембра
1941. године у селу Војмислиће, после првог напада на Ибарски
477.- Виријевић Ћирка Драгослав, рођен 1919. године. Погинуо
у Апртилском рату негде око Вучитрна, у саставу 22. допунског
пешадијског пука, као мобилисани војник војске Краљевине
Југослвије, категорија: погинуо у борбама од 6. априла до 7. јула 1941.
године
478.- Виријевић Милана Стана, рођена 1937. године. Погинула
као дете, фебруара 1944. године, у селу Војмислиће, за време другог
балиста. категорија: погинула приликом борби или бомбардовања.
479.- Јовановић Јована Недељко, рођен 1871. године. Убијен
1943. године, у селу Војмислићу, од стране шиптарских жандарма и
балиста, категорија: убијен у директном терору.
480.- Јовановић Јована Недељко, рођен 1872. године. Убијен
481.- Катић Јакова Јеротије, рођен 1869. (1867) године. Убијен
по извору бр 2: убијен 1941, од стране шиптарских жандарма и
балиста, категорија: убијен у директном терору. Вучина Добрић, пише
у свом сдписку да је страдао 1942. године
487
482.- Стевановић Косте Петра, рођена 1920. године. Убијена
1941. године, у селу Војмислиће, за време првог напада на Ибарски
Колашин, од стране шиптарских жандарма и вулнетара, категорија:
Село: Врба.
483.- Соврлић Велише Драган, рођен 1923. године. Погинуо у
НОБ-у уборбеним дејствима код Соколца поред Сарајева 1945. године,
категорија: погинуо приликом борби или бомбардовања.
484.- Соврлић Коста, непозната година рођења, био дечак и
убили су га Шиптари док је чувао козе. Сведочење Наде Милошевић
из Падина.
485.- Соврлић Сретка Милисав, рођен 1926. (1925) године.
Убијен 26. октобра 1941. године у селу Врба, за време првог напада
на Ибарски Колашин. По неким подацима убијен је 28. новембра 1941.
године, од стране шиптарских жандарма и вулнетара, категорија:
486.- Соврлић Стојан, непозната година рођења, био дечак и
убили су га Шиптари док је чувао козе. Сведочење Наде Милошевић
из Падина.
487.- Соврлић Сретко, непозната година рођења. Убијен
октобра 1941. године у селу Врба, за време првог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и вулнетара, Сведочење
Влајка Кошанина из Газивода, баба му је била род од Соврлића из
Врбе.
488.- Соврлић Трајка Филимон, рођен 1884. (1879) године.
Убијен 1942. године, овај податак потврђује и списак Вучине Добрића,
по извору бр 2: Убијен 26. октобра 1941. године у селу Врба, за време
488
489.- Соврлић Сретка Цветко, рођен 1918. године. Убијен 1943.
године, у Београду од Немаца, категорија: убијен у директном терору.
Село: Вукојевиће.
490.- Милојевић Милоја Антоније (Анто), рођен 1869. (1885)
године. Убијен 1943. године, по извору бр 2: Убијен фебруара 1944.
године у селу Вукојевиће, за време другог напада на Ибарски
Колашин. По извору бр 3: запаљен је и изгорео заједно са кућом, од
стране шиптарских жандарма и балиста, категорија: убијен у
491.- Милојевић Веселина (Глигорија) Владимир, рођен 1914.
године. Убијен 1943. године, по извору бр 2: Убијен фебруара 1944.
године у селу Витакова, из чега се може закључити да се борио под
командом поручника Буда Добрића, у току другог напада на Ибарски
Колашин. од стране Бошњака, категорија: убијен у директном терору.
492.- Милојевић Анта Драгомир, непозната година рођења.
Априлском рату заробљен и отеран на принудни рад у Грчку. Убијен
1945. године, за време принудног рада од немачких окупаторских
стражара.
493; 494.- Милојевић нн, два детета Зарова, непозната година
рођења, убијена у периоду од 20. фебруара до 10. маја 1944. године.
Уведен у списак на основу извештаја Драгослава Аврамовића, правног
референта, Комесаријату за избеглице. Ову породичну трагедију и
погибију потврђује и Јевто Добрић.
495,- Милојевић Вукадина Радивоје, рођен 1937. (1936) године.
Убијен као дете 1943. године, по извору бр 2: Убијен као дете фебруара
1944. године у селу Вукојевиће, за време другог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и балиста, категорија:
496.- Милојевић Неша, био старији непокретан човек. Убили
га Бошњаци када су га затекли у кући. Сведочење Алексе Милојевића
из Вукојевића.
489
497.- Милојевић Дамљана Станиша, рођен 1935. (1936) године.
Убијен као дете 1943. године, по извору бр 2: Убијен као дете фебруара
1944. године у селу Вукојевиће, за време другог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и балиста, категорија:
498.- Милутиновић Јаглика, рођена 1890. године. Убијена 1943.
године, у селу Вукојевиће, после капитулације Италије, од шиптарских
жандарма и балиста.
499.- Миљковић Максим, рођен 1900. године. Убијен 1942.
године, у селу Вукојевиће, када је покушао да се врати на згариште
своје куће и обради земљу, од шиптарских жандарма и вулнетара.
500.- Миљковић Радоња, рођен 1898. године. Убијен 1942.
501.- Миљковић Радуле, рођен 1892. године. Убијен 1942.
Село: Вукосављевиће.
502.- Марковић Рафаила Чедомир, рођен 1917. године. На крају
рата прикључио се партизанима. Погинуо у НОБ-у уборбеним
дејствима код Беле Цркве у Војводини 1944. године, категорија:
Село: Загуље.
503.- Драгутиновић (Дурутовић) Рака Арсеније, рођен 1880.
(1861) године. Убијен 10. октобра 1941. године у селу Загуље, за време
504.- Ђурић Раденко, непозната година рођења, убијен у
490
октобру 1941. године од стране Шиптара код централе у Ковачима,
Убијен из пушке. Сведочење Живка Дурутовића из Загуља.
505.- Ђусић Вукоја Богосав, рођен 1892. (1881) године. Убијен
09. октобра 1941. године у селу Загуље, за време првог напада на
506.- Ђусић Петко, непозната година рођења. Убијен фебруара
1944. године, у селу Загуље, за време другог напада на Ибарски
Колашин. од стране шиптарских жандарма и балиста. У списку
Вучине Добрића стоји да је година страдања 1941, тако да је веома
тешко утврдити праву годину страдања. Посебно што у сведочењима
из извора број три, нико не помиње Петка Ђусића.
507.- Ђусић Милије (Богосава) Раденко, рођен 1891. године.
Убијен септембра 1941. године у селу Загуље, пре првог напада на
Ибарски Колашин. од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
508.- Ђусић Богосава Ратко, рођен 1904. године. По извору 2:
погинуо фебруара 1944. године, међутим: по свим другим изворима:
погинуо је као четник Колашинске бригаде у одбрани становништва
Брњака 19. фебруара 1944, године, на превоју Превија, под командом
Живка Леповића који је такође погинуо.
509.- Ђусић Ђока (Ратка) Стојна (Стојана), рођена 1911. (1903)
године. Убијена 1941. године у селу Загуље, за време првог напада на
Ибарски Колашин по извору бр 2: фебруара 1943. године, од стране
шиптарских жандарма и вулнетара. У списку Вучине Добрића, пише
да се звала Стојанка и да је погинула 1943. године, категорија: убијена
Село: Зубин Поток.

510.- Ђорђевић Вук (Вуле-Вукосав, Вукоица), година рођења
непозната, убијен од стране шиптарских жандарма и вулнетара на путу
према Јабуци 1941. године. Убијен заједно са Костом Ђорђевић.
491
Сведочење Миодрага Ђорђевића из Зубиног Потока, унука Косте
Ђорђевића.
511.- Ђорђевић Коста, година рођења непозната, убијен од
стране шиптарских жандарма и вулнетара на путу према Јабуци 1941.
године. Убијен заједно са Вуком Ђорђевићем. Сведочење Миодрага
Ђорђевића из Зубиног Потока, унука Косте Ђорђевића.
512.- Јакшић Данила Миладин-Дико, рођен 1914. године.
Убијен 1944. године, у селу Дрваре, општина Вучитрн, умро од
повреда које је задобио пребивањем, од стране шиптарских жандарма
и балиста, категорија: убијен у директном терору.
513.- Јакшић Јеврема Младен, рођен 1898. године. Убијен 1944.
године, у Зубином Потоку, од стране шиптарских жандарма и балиста
(по извору 3: измасакрирани на месту Градина између Зубина Потока
и Јасеновика), категорија: убијен у директном терору.
514.- Јакшић Јеврема Труфун (Младенов брат), непозната
година рођења.Убијен 1944. године, у Зубином Потоку, од стране
шиптарских жандарма и балиста (по извору 3: измасакрирани на месту
Градина између Зубина Потока и Јасеновика), Сведочење Бранка
Компировића, који је рођен у Зубином Потоку, а живео у Букошу,
Вучитрн.
515.- Компировић Данила Миладин, рођен 1921. (1920) године,
убијен 1942. године у Белућу, међутим: Погинуо је као четник Тодора
Добрића, 10. марта 1942. године у селу Белуће, у борби са Немцима
код школе, категорија: погинуо приликом борби или бомбардовања.
516.- Компировић Нестора Милисав, рођен 1905. године.
Убијен 1945. године, у Зубином Потоку, од непознатог починиоца,
категорија: непознато.
517 - Компировић Трајка Ново (Новица), рођен 1891. (1896)
године. Убијен 1943. године, по извору бр 2: Убијен 04. октобра 1941.
године у Зубином Потоку, ово потврђује и списак Вучине Добрића. за
време првог напада на Ибарски Колашин. од стране шиптарских
492
жандарма и вулнетара, категорија: убијен у директном терору.
518.- Костић Добросав, непозната година рођења. Убијен 1943.
године, у Зубином Потоку, после капитулације Италије, од стране
шиптарских жандарма и балиста.
Село: Зупче.
519.- Божовић Савка, рођена 1877. године. Убијена октобра
1941. године, у селу Зупче, за време првог напада на Ибарски
Колашин, од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
520.- Вучинић Спира Вукоје, рођен 1923. године. Умро у НОБ-
у, од повреда задобијених у борбеним дејствима на Косову и Метохији
1945. године. Умро у болници у Косовској Митровици, (по извору бр
3: умро од тифуса 1943. године) категорија: умро приликом борби или
521.- Вучинић Вукосав, непозната година рођења. Убијен 1942.
године, у селу Зупче, од стране шиптарских жандарма и вулнетара.
Ово убиство потврђује и списак Вучине Добрића.
522.- Јакшић Костадина Павле, рођен 1912. године. Погинуо
1942. године НОБ-у, Белуће, међутим: Погинуо је као четник Тодора
Добрића, 10. марта 1942. године у селу Белуће, у борби са Немцима
код школе, категорија: погинуо приликом борби или бомбардовања.
523.- Касаловић Момчила Добрија, рођен 1926. године. На
крају рата се придружио партизанима. Умро у НОБ-у, од повреда
задобијених у борбеним дејствима на Косову и Метохији 1945. године.
Умро у болници у Косовској Митровици, извор бр 2: убијен 1945, (по
извору бр 3: умро је од тифуса) категорија: умро приликом борби или
524.- Касаловић Ђука, убијен од стране Шиптара као
петнаестогодишњи дечак. Уведен у евиденцију на основу Записника
састављеног у Избегличкој каратинској станици у Равном Гају.
493
525.- Касаловић (Касановић) Јанко, непозната година рођења.
Није познато да ли је Јанко био члан Југословенског народног покрета:
Збор, али је сигурно да се прикључио јединицама Србског
добровољачког корпуса, који је обезбеђивао објекте комбината Трепча
и путну и железничку инфраструктуру у Ибарској долини. Са једном
групом сабораца из Ибарске долине, (Придворица, Горњи и Доњи
Крњин и др), повлачили су се у саставу Заједничких националних
снага, до Зиданог Моста у Словенији, где су пали у руке нових
комунистичких власти и били стрељани. У картону регистра жртава,
пише да је година страдања 1944, што је мало вероватно, пошто су
партизани у Зидани Мост, стигли тек половином маја 1945. године,
што значи да је после овог времена стрељан са квалификацијом:
државни непријатељ, лице означено као противник комунистичке
власти.
526.- Касаловић Миљко, рођен 1886. Убијен 1943. године, у
селу Зупчу, после капитулације Италије, од стране шиптарских
жандарма и балиста. Вучина Добрић у свом списку пише да је Миљко
погинуо 1941. године.
527.- Касаловић Добрије Момчило, непозната година рођења.
Убијен 1941. године, у селу Зупчу, после првог напада на Ибарски
Колашин, од стране шиптарских жандарма и балиста. Сведочење
Милана Ракића из Зупча.
528.- Касаловић Миодраг, рођен 1940. године. Убијен као
трогодишње дете, 1943. године, у селу Зупчу, после капитулације
Италије, од стране шиптарских жандарма и балиста. Годину убиства
у свом списку потврђује и Вучина Добрић.
529.- Касаловић Косте Ратко, рођен 1885. (1971) године. Убијен
30. септембра 1941. године у селу Зупче, за време првог напада на
530.- Касаловић Радојице Саво, рођен 1919. године. Погинуо у
Апртилском рату негде око Панчева, као заробљени мобилисани
војник војске Краљевине Југослвије од стране Немаца, категорија:
494
погинуо у борбама од 6. априла до 7. јула 1941. године
531.- Касаловић Ивана Филип, рођен 1877. године. Убијен
1942. године, у атару села Изворе, од стране непознатог починиоца.
По извору бр 2: Убијен октобра 1941. године у селу Зупче, ово
потврђује и списак Вучине Добрића, за време првог напада на Ибарски
532.- Милосављевић Авро, непозната година рођења, живео у
Чабри, уз поток изнад села. Шиптари су убули њега и снају му Кату,
која је била родом из Зупча. Убијен је 1941. године.
533.- Милосављевић Вука Ката, рођена 1920. године. Убијена
1942. године у селу Чабра, код куће, где се била удала. (по извору бр
3: убијена је у селу Кориљу, где су је Шиптари нашли и убили).
534.- Петронијевић Јордана Љубомир, рођен 1922. године.
Убијен 1942. године, на принудном раду у руднику у Бору, где је
упућен преко затвора у Косовској Митровици, категорија: убијен на
принудном раду.
535.- Петронијевић Крсто, рођен 1915. године. Убијен октобра
1941. године у селу Зупче, за време првог напада на Ибарски Колашин.
од стране шиптарских жандарма и вулнетара. Убиство и годину
убиства потврђује и списак Вучине Добрића.
536.- Радић Јована Благоје, рођен 1918. године. Од почетка
устанка придружио се партизанима и комунистичком покрету.
Погинуо као партизан у НОБ-у 1943, на реци Тари. Категорија:
537.- Радојевић Никодија Зорка, рођена 1886. Убијена 1943.
године, у селу Зупчу, после капитулације Италије, од стране
шиптарских жандарма и балиста. Годину убиства потврђује и списак
538.- Радојевић Радисава Јаблан, рођен 1889. (1888) године.
495
Убијен 04. новембра 1941. године у селу Јавор, (по извору бр 3: убијен
је у селу Зупче) за време првог напада на Ибарски Колашин, од стране
терору.
539.- Радојевић Радисава Јаблан, рођен 1904. године. Убијен
04. новембра 1941. године у Косовској Митровици, од стране
шиптарских жандарма и вулнетара. По извору четири убијен је на
планини Рогозна 01. фебруара 1942. категорија: убијен у директном
терору.
540.- Радојевић Миљка Јефтимије (Јевто), рођен 1890. (1898)
године. Убијен 29. септембра 1941. године у селу Зупче, за време првог
напада на Ибарски Колашин, од стране шиптарских жандарма и
вулнетара. По извору 4: жив изгорео у кући, категорија: убијен у
541.- Радојевић Прокопија Јелена (Ленка), рођена 1890. (1893)
године. Убијена 29. септембра 1941. године у селу Зупче, за време
првог напада на Ибарски Колашин, убијена из пушке, од стране
шиптарских жандарма и вулнетара, категорија: убијена у директном
терору.
542.- Радојевић Никодија Љубица, рођена 1886. Убијена маја
1943. године, у селу Зупчу, пре капитулације Италије, (по извору бр 3:
нестала је и никада јој није нађено тело), од стране шиптарских
жандарма и балиста. Вучина Добрић у списку пише да је страдала
1943. године.
543.- Радојевић Цветка Миља, рођена 1887. Убијена 1942.
године, у селу Зупчу, у празном и попаљеном селу, од стране
шиптарских жандарма и балиста. Годину убиства у свом списку
544.- Радојевић нн (девојчица непознатог имена и године
рођења) Убијена била је десетогодишња кћер Јевта и Саветке, који су
такође убијени, 1941. године у селу Зупче, за време првог напада на
Ибарски Колашин, од стране шиптарских жандарма и вулнетара,
496
Сведочење Милана Ракића, Зупче.
545.- Радојевић Милована Новица (Ново), рођен 1880. (1886)
године. Убијен 30. септембра 1941. године у селу Јавор, за време првог
напада на Ибарски Колашин, по извору 4: изгорео жив у својој кући,
546; 547; 548.- Радојевић Никодија Рајна (Рајка)- са две кћери,
рођена 1913. године. Убијена са кћеркама маја 1943. године, у селу
Зупчу, пре капитулације Италије, од стране шиптарских жандарма и
балиста. Убиство потврђује и списак Вучине Добрића.
549.- Радојевић Џала (Јевта) Саветка (Савета), рођена 1895.
(1899) године. Убијена 30. септембра 1941. године у селу Зупче, за
време првог напада на Ибарски Колашин, од стране шиптарских
жандарма и вулнетара, категорија: убијена у директном терору.
550; 551; 552.- Радојевић Милоша Сава (жена) са два детета,
рођена 1878. године. Умрла од рањавања октобра 1941. године у селу
Зупче, за време првог напада на Ибарски Колашин, (по извору бр 3:
Шиптари су је ставили на запрежна кола и одвезли према Косовској
Митровици и од тада јој се губи сваки траг), рањена од стране
шиптарских жандарма и вулнетара,
553.- Радојевић Вукоја (Вула) Ћирко, рођен 1926. (1922) године.
Убијен 1942. године на планини Рогозна, после првог напада на
Ибарски Колашин, по извору бр 2: убијен децембра 1941. године, од
стране шиптарских жандарма и вулнетара, И Вучина Добрић
потврђује у свом списку да је страдао 1941. године, категорија: убијен
554.- Радосављевић Славка Миладин, рођен 1916. године.
Убијен 1944. године, у Косовској Митровици, од стране шиптарских
жандарма и балиста, категорија: убијен у директном терору.
555.- Радосављевић Славка Миладин, рођен 1918. године.5) На крају
рата се придружио партизанима. Умро у НОБ-у, од повреда
497
задобијених у борбеним дејствима на Косову и Метохији 1945. године.
Умро у болници у Косовској Митровици, категорија: умро приликом
борби или бомбардовања.
3.- Нови извори за допуну Списка страдалих становника

Старог Колашина
1.- Први велики извор могле би представљати Матичне

књиге рођених и умрлих Српске православне цркве, вођених у
Краљевини Југославији и за време Другог светског рата, а које су
нове комунистичке власти одузимале у току 1945. и 1946. године. Први
основни услов је да су ове књиге преживеле велике паљевине Старог
Колашина и да су одузете од стране комуниста. У овом периоду
Косовскомитровачко намесништво СПЦ било је подељено на 13
парохија, и простор Старог Колашина покривале су: Придворичка,
Вељобрешка и Брњачка парохија.
Након потпуног ослобођења Југославије и преузимања
комплетне власти, комунистичко руководство је почело са израдом и
доношењем закона који су били у складу са комунистичком
идеологијом. Једно од питања које су решевали приоритетно били су
и црквено-државни односи. Прво је донешен Закон о државним
матичним књигама, првог априла 1946. године. Овим законом је
предвиђено да Државне матичне књиге воде државни органи-матичари
и сва црквена лица морају предати матичарима, Матичне књиге које су
до тада водили да би се извршио препис. Службена црквена лица била
су дужна да закључе своје књиге и спроводе налоге које добију од
нових комунистичких власти. Већ јануара 1949. године, донешен је
нови Закон о изменама и допунама Закона о државним матичним
___________
5) Овосу две особе са приближним подацима, и обе евидентиране у извору бр. 1, тако да обе
имају пописницу у Архиву Југославије у Београду, због чега се без писмене потврде не могу
изједначити.
књигама, где је била предвиђена кривична одговорност за црквена
лица која се не придржавају наредби нових власти и могућност
одузимања Црквених матичних књига. Ово су комунистичке власти у
потпуности примениле и одузете матичне књиге дали на чување
матичарима и државним органима.6
Последњих неколико година, сачуване Црквене матичне књиге
498
су почеле да се дигитализују и да се враћају црквеним парохијама.
Шта је сачувано од Црквених матичних књига са подручја Старог
Колашина показаће наредне године. У разговору са свештеницима
црквене општине Зубин Поток, добио сам информацију да су поднели
захтев за повратак Црквених матичних књига.
2.- Други могући извор података је поново везан за Српску
православну цркву. Свети Синод је 1947. године, под бројем 780 од
трећег априла, издао Упуство за прикупљање података о
стрдањима Српске православне цркве и српског народа у Другом
светском рату. Ово упуство је достављено Његовом Преосвештенству
Епископу рашко-призренском, Господину Владимиру, који га је
проследио намесницима, а они свештеницима са препоруком: Преко
намесника ове податке прикупити и жељи Светог Синода се одазвати
са разумевањем и са великом усрдношћу, јер се ради о историји наше
Цркве, о њеним страдањима за која треба да знају сва будућа поколења
нашег народа!
Део ове прикупљене грађе је 2011. године, с благословом
Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-
метохијског Господина др Артемија, штампан у књизи: Шиптарски
геноцид над Србима у 20. веку-Документима Архиве Епархије рашко-
призренске и косовско-метохијске. У књизи није штампан ниједан
извештај парохија из Старог Колашина. Шанса постоји да ти
извештаји негде постоје и да ће их неки будући истраживач пронаћи.
Мада је Упуство веома прецизно, извештаји који су штампани су
некомплетни са мало садржаја, што одражава ситуацију.
Треба напоменути да је ситуација са свештеницима у Старом
Колашину у овом периоду била веома тешка. Свештеник Радуле
Божовић који је сарађивао Српским националним косовским
комитетом и био припадник штаба Другог косовског четничког
___________
6) Подаци: Драгослав Дедић, Дејан Првуловић, Заштита Матичних књига рођених, венчаних
и умрлих на подручју СО Јагодина, чланак објављен часопису: Корени, Историског архива
Јагодина, број 11 2017.године.
корпуса је стрељан, а Благоје Божовић који је такође био припадник
Колашинске четничке бригаде почео је да сарађује са комунистима,
напустио службу и Српску православну цркву и почео да ради у
просвети.
3.- Трећи, да тако кажемо, велики рудник података је архива
Владе Милана Недића. Ова архива до дана данашњег није у
499
потпуности сређена и налази се у више архива у Београду, а има је и
у локалним архивима по целој Србији. Најбитнија су документа
Комесаријата за избеглице и пресељенике, где је од великог броја
избеглица из Старог Колашина, од стране овлашћених лица узимана
изјава о злочинима и убиствима Шиптара и муслимана. Неке од
најобимнијих записника смо навели као извор у овој књизи, али се
надамо да постоје и други, до сада непознати записници и изјаве.
4.- Четврти потенцијални извор података представља
Историјски архив Краљево, где се чува архива општине Рашка из
периода 1941-1944. године. Познато је да је велики број становника
Старог Колашина боравио у Студеничком срезу, у статусу избеглица,
после протеривања у Првој и Другој паљевини Старог Колашина. У
Рашкој је постојала канцеларија Комесаријата за избеглице и
пресељенике и прављени су Спискови избеглица и узимане изјаве од
њих. Такође постоје и Фондови Тихомира Ђорђевића и породице
Шарковић, који су бележили тадашње догађаје и извештавали Владу
Милана Недића о ситуацији у Студеничком срезу. Тихомир Ђорђевић
је водио дневник током Другог светског рата.
5.- Пети извор мањег обима могао би да буде Историјски
архив: Рас, у Новом Пазару. У то време, Дежевски срез је припадао
Косовско-митровачком округу и природно се граничи са простором
Старог Колашина. Дешавало се доста борби између четника
Колашинаца и муслиманских оружаних групи, најчешће на падинама
планине Рогозна, а 1941. године, Војвода Тодор Добрић је са својим
одредом нападао на Нови Пазар и у овим борбама били је мртвих на
обе стране. Треба истражити у Историском архиву: Рас, у Новом
Пазару, имали документације о овим догађањима.
6.- Као шести, последњи, извор поменућемо Архиву ОЗН-е и
УДБ-е, која је предата Архиву Србије и за сада није доступна обичним
грађанима. Доступна је органима државе, судовима и научним
радницима и институцијама. Да вероватно још има становника Старог
Колашина који су страдали од нових комунистичких власти, доказ је
и Григорије Вучковић из села Паруце, кога нема у званичној
евиденцији коју аутор поседује, али смо истраживањем на терену
утврдили да је страдао од нових комунистичких власти.
500
VI.- ЗАКЉУЧАК
Нажалост до дана данашњега, не постоји Списак страдалих у
Другом светском рату на простору Косова и Метохије, из чега следи
закључак: Да не постоји и Списак страдалих житеља православне вере
са простора данашње општине Зубин Поток. У периоду од 1941-1944.
године, овај простор је био подељен између италијанске и немачке
окупационе зоне, с тиме што је већи део припадао Италијанима, који
су га прикључили Дреничком срезу, створивши нову покрајину под
именом: Нови Колашин, који је административно био уређен као једна
општина са седиштем, прво у Србици, а потом у Зубином Потоку. У
периоду 1944-1947. године, комплетан простор је поново враћен у
састав Звечанског среза, стварањем јединственог Народно-
ослободилачког општинског одбора Зубин Поток. Након месец дана,
двадесетпетог децембра 1944. године, простор Старог Колашина
поново се дели на две целине, формирањем Народноослободилачког
општинског одбора Брњак са седиштем у Чечеву, (предратна општина
Беримска). Касније се у овим општинама формирају Месни народни
одбори. Ова организација је функционисала све до септембра 1955.
године, када се ствара јединствена општина Зубин Поток. Међутим,
шиптарско руководство, помогнуто са: својим Србима, који су радили
по диктату шиптарског руководства, успели су да издејствују одлуку,
којом се општина Зубин Поток укида и Стари Колашин припаја
општини Косовска Митровица, крајем 1965. године.1)
После доласка Комунистичке партије Југославије на власт и
стварања Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ),
комунистичко руководство у своје приоритете није ставила питање:
утврђивања броја страдалих становника на југословенским
просторима у току Другог светског рата. Први задатак
новоуспостављене власти био је да се обрачунају са својим:
непријатељима, где су убрајали све оне, који би ма у којем тренутку
могли постати њихови противници. За овај суров и крвав обрачун
формирано је Оделење за заштиту народа (ОЗН-а), у неким
документима пише и: Оделење заштите народа, које је добило
овлаштења, да без икаквих последица, могу самостално, одлучивати
___________
1) Подаци: Миломир Добрић, Јевто и Тодор Добрић-родољуби Ибарског Колашина, издање:
Комино Траде Краљево-Брњаци, фебруара 2008. године, стр. 74.
501
ко су противници нове комунистичке власти. Без иследног поступка,
судова и права на жалбу, за кратко време на основу одлука повереника
ОЗН-е побијен је велики број Срба, без права на гробно место,
надгробни споменик и вечан помен. „Власти социјалистичке
Југославије баштиниле су монопол над овим и другим: осетљивим,
проблемима чије би отварање могло угрозити интерес: Револуције,
државе, владајуће класе и радног народа! Истовремено, висок степен
политизације и идеологизације онемогућавао је рационално сазнавање
прошлости.“2)
Овај период занемаривања пописа страдалих грађана
Краљевине Југославије и одређивање броја жртава рата, потрајао је
више од четрдесет година у социјалистичкој Југославији. Разлози за
овакво понашање били су пре свега политички, јер су разни
комунистички моћници, да не би угрозили браство и јединство народа
и народности Југославије, радили на томе да се мртви не преброје и
забораве. Ове проблеме је најбоље сажео и дефинисао, млади
историчар Ненад Антонијевић из Београда, који је у једном интервју
на питање: Господине Антонијевићу када коментаришемо стање
српске историографије о Косову и Метохији можете ли да
прокоментаришете са каквим сте се проблемима, ограничењима и
изазовима суочавали током истраживања?, између осталог изјавио и
следеће:
„Српска и југословенска историографија баштини више
историографских, публицистичких и мемоарских радова у којима се
говори о злочинима извршеним у току Другог светског рата на
подручју Косова и Метохије, али је мало оних који настоје да на
целовит начин осветле бројне облике путем којих се он исказивао у
тој сложеној историјској, националној и верској средини. Тема злочина
геноцида извршених над српским народом у Другом светском рату
дуго година представљала је: ТАБУ, и била: БЕЛА МРЉА,
југословенске и српске историографије.
Проблем извршених злочина је узгредно додириван у научним
радовима о настанку идеје о Великој Албанији и њеном остварењу, о
окупаторима и албанским квинслизима и њиховим злочинима над
___________
2)Душан Бојковић, Жртве рата на простору Косова и Метохије 1941-1945. према попису
Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, научни чланак
објављен уТематскомзборнику: Косово и Метохија у контесту Балканских народа и држава,
издање Института за српску културу Приштина-Лепосавић, 2016. године.
502
Србима на Косову и Метохији (нацистичка Немачка у Србији,
Двадесетпрва СС брдска дивизија, дивизија: Скендербег, коју су
сачињавали Албанци и муслимани, италијански окупациони систем и
војне формације у Југославији), о страдању Српске Православне
Цркве у Југославији, о ратној штети коју су немачки, италијански и
бугарски окупатори учинили у Југославији, о избеглицама и
пресељеницима на територији окупиране Југославије, у литератури о
логорима и затворима, деловању НОВЈ и ЈВуО на свом и суседним
подручјима, у сећањима учесника ратних збивања, збиркама
архивских докумената (дипломатска, војна, полицијска, судска грађа),
у монографијама појединих општина и другој литератури. Тема ратних
злочина на Косову и Метохији током окупације сила Осовине за време
Другог светског рата није довољно историографски обрађена у
научним радовима у директном обрађивању само теме страдања
становништва, нарочито српског на Косову и Метохији, а посебно у
студијама и монографијама које обухватају читаво подручје Косова и
Метохије.
О окупаторима и квинслизима и њиховим злочинима над
српским и јеврејским становништвом на Косову и Метохији
најзначајнију монографију представља издање Института за
савремену историју Србије из Београда, Републичког одбора
СУБНОР-а и Војноиздавачког и новинарског центра из Београда, чији
су аутори Бранислав Божовић и Милорад Вавић: Сурова времена на
Косову и Метохији, квинслизи и колаборација у Другом светском рату.
У овој монографији представљени су сви већи злочини албанских
квислинга у Другом светском рату на Косову и Метохији, имена
инспиратора, организатора, наредбодаваца, извршилаца и саучесника
злочинаца, места страдања-називи стратишта, типологија злочина,
бројни подаци о жртвама злочина (имена, старост, занимање, места
пребивалишта).“3)
Ненад Антонијевић је израдио докторску дисертацију на тему:
Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. године, и званично
докторирао на Филозовском факултету у Београду 2015. године.
Међутим, као што видимо у интервјуу, докторској дисертацији и свим
његовим делима и чланцима, Антонијевић је задржао комунистичку
___________
3) Ненад Антонијевић, Страдање Срба на Косову је црна рупа наше историографије, интервју
преузет са WEB адресе: https//fecebuukreporter.org/.../nenad-antonijevic-stradanje-srba-na ko
sovu-je-crna-ru...
503
идеологију, по којој су само партизани са комунистичким
руководством били ослободиоци, док су све остале војне формације,
а било их је преко десет, проглашене за квинслиге и легалне
противнике које су убијали без икаквих законских последица до
средине шесдесетих година двадесетог века.
Иако су после 2.000 године донешене одлуке Скупштине
Србије и редовних државних судова о изједначавању партизана и
четника, нажалост, већина младих историчара и данас пише историју
у духу комунистичке идеологије. Наиме, Скупштина Србије, која је
тада била у државној заједници са Црном Гором, је на својој седници
дана (уторак) двадесетдругог децембра 2004. године, (који је некад
слављен као Дан Југословенске народне армије повод формирања
Прве пролетерске бригаде), усвојила измене Закона о правима бораца,
војних инвалида и чланова њихових породица, којом се изједначавају
права припадника четничког и партизанског покрета, те установљава:
Равногорска споменица 1941., попут: Партизанске споменице. За ову
одлуку, иако је требала само проста већина, гласало је 176 посланика,
што је више од двотрећинске већине. За реализацију ове одлуке Влада
Србије је требала да донесе прописе који би омогућули да сви живи
чланови Југословенске војске у Отаџбини стекну статус борца и
носиоца Равногорске споменице. Влада је, 2005. године донела Уредбу
која је припадницима Равногорског покрета и борцима Југословенске
војске у Отаџбини признала учешће у Народноослободилачком рату на
просторима Југославије. Ово је поделило Србски народ и историчаре.
Међутим, државна администрација која је преко педесет година
радила и доносила одлуке на принципима комунистичке идеологије,
одлуку Скупштине и Уредбу, дочекала је, како се у Србском народу
каже: на нож!, и преживелим четницима било је веома тешко да
остваре права која су добили одлуком Скупштине и Уредбом.
Комунисти и њихови потомци и наследници нису хтели да
признају да су, крајем 1944. и периоду 1945-1948. године, према
Србском народу учињени велики злочини и извршена велика неправда
у којој и данас живимо. Дуготрајан и вишедеценијски рад комуниста
и њихове државе да се ђенерал Дража Михаиловић и генерал Милан
Недић изједначе са поглаварима усташког покрета, Антом Павелићем,
Алојзем Степинцем, Славком Кватерником и другима, који су по
њиховом личном хваљењу, одговорни за смрт милион Срба, данас
нема много заговорника међу Србима. Међутим, подела међу Србима
504
у свим сферама живота и даље је велика. Као пример наводимо
мишљење двоје историчара:
„Историчарка и професорка на Филозовском факултету у
Београду Дубравка Стојановић тврди за Спутњик како националног
помирења не сме и не може га ни бити јер је то питање односа према
фашизму. Кључно питање једног друштва јесте да ли сте ви
сарађивали са немачким нацистичким режимом и борили се заједно
са немачким јединицама у Србији. То је био случај Драгољуба
Михајловића већ од 1941, а од 1944 без икакве дилеме, категорична је
Стојановићева.
С друге стране њен колега Чедомир Антић сматра да је до
народног помирења већ дошло: Колико год комунистичка елита овде
била присутна све наше националне идеје, од програма до симбола,
везане су за Краљевину Србију и Краљевину Југославију. Дакле,
комунистички покрет је историјски поражен, закључује Антић за
Спутник.“4)
Данас, када су комунисти изгубили многе полуге власти, на
светлост дана изашли су многи документи и фотографије, које говоре
о сарадњи, преговорима и заједничким борбама комуниста и Немаца.
О овој теми написано је и безброј студија, чланака, књига и других
докумената. Цитираћемо део текста о такозваним мартовским
преговорима 1943. године, које је комунистичка историја, како Србски
народ каже: крила као змија ноге!
„Другим речима, комунисти су и у фебруару покушали да
успоставе контакт са Немцима.
Ни одговор из Мостара није стигао, али комунисти ипак
састављају делегацију за преговоре. Очекујући разговоре о важним
питањима, они у пуномоћју наглашавају да њихови преговарачи
представљају директно Врховни штаб. У том циљу именују и највише
представнике: једног члана Врховног штаба и Централног комитета
Комунистичке партије Југославије (Милована Ђиласа, под именом
професор Милош Марковић), команданта своје најбоље јединице,
Прве пролетерске дивизије, Кочу Поповића (он је наступао под својим
именом, као и приликом преговора са Немцима предходне јесени) и
Владимира Велебита (под именом Владимир Поповић).
Ђилас, Поповић и Велебит добијају пуномоћје за преговоре,
___________
4) Вишедеценијско: ћерање, четника и партизана, чланак преузет са WEB адресе: https://rs-
lat.sputniknews.com/komentari/201504051077633/
505
оверено печатом Врховног штаба и потписом заменика начелника
Велимира Терзића, осмог марта. Пуномоћје их овлашћује за преговоре
о размени заробљеника, о примени међународног ратног права на
заробљене партизане, као и: о свим осталим питањима која ће
поставити ова делегација а о којима је већ било речи са г. капетаном
Хејсом, приликом размене заробљеника у Ливну седамнаестог
новембра 1942. године.
Најзад деветог марта у Врховни штаб стиже писмо штаба
немачке 717. дивизије, којом се трочлана партизанска делегација
позива у Бугојно, дванаестог марта. Не могавши да дочекују дванаести
март, Ђилас, Поповић и Велебит са белом заставом крећу према
Немцима дан раније, назначеним друмом (Рама-Прозор-Г. Вакуф). Од
Раме до Прозора нису видели ни једног партизана ни Немца. Коча
Поповић пише у својим мемоарима: Већ од синоћ, најистуренији
војник наш према непријатељу био је онај који је, потпуно
необезбеђен, палио мост. Тенкови су могли продрети лако до моста, па
и овладати њиме, али нису ни покушали!
Била је то најкритичнија фаза за комунисте, кад су од осмог до
петнаестог марта прелазили мост на Неретви код Јабланице (овде је
реч о паљењу моста код Раме). Немци су их могли уништити, али су
се задржали северно од линије Коњиц-Прозор, јер су их на то натерали
Италијани, на притисак четника. (Четници легализовани код
Италијана, међу којима је најважнију улогу одиграо војвода Добросав
Јевђевић, претили Италијанима да ће напасти Немце ако уђу у долину
Неретве; истовремено четници су минирали пругу Сарајево-Брод,
којом су долазиле немачке трупе, а све у намери да задрже Немце што
даље од Јадранског мора, где су ускоро очекивали инвазију Западних
савезника). Партизани за ово нису знали, па ипак, како произилази из
Поповићевих мемоара, према Немцима нису истурали ни предстраже.
Изгледа да су на основу писма штаба 717. дивизије од деветог марта
сматрали да је споразум са Немцима готова ствар.
На километар пред Прозором партизанска делегација је уочила
трагове тенковских гусеница; дошли су дотле и вратили се. Немце су
видели тек на улазу у град, јер ни они нису држали предстраже према
партизанима. Ђилас, Поповић и Велебит, са повезима преко очију,
одвежени су у Горњи Вакуф, где је генерал Диполд у међувремену
дошао из Бугојна. Састанак је почео у 9,30. Прва ставка преговора брзо
је прођена, генерал Диполд је саопштио да за другу није надлежан, а
506
у вези треће, о којој се највише причало, у записнику који је сачинио
капетан Вебер из штаба дивизије стоји:
Ова тачка је већ раније била предмет дискусије, у писму Глеза
Хорстенауа од седамнаестог новембра 1942. Делегација је мишљења
да се о овим стварима сада може разговарати. У овом часу они немају
основе да воде рат са немачком војском. Они једино желе да се боре
против четника: борили су се против Немаца само зато јер су их ови
предходно нападали. Делегација објашњва да су они један потпуно
самосталан, националан и независан покрет. Ослањају се на Совјетски
Савез само ради пропаганде, док с Лондоном никакве везе не желе да
имају. Делегацији је познато да Италијани помажу четнике и да их
снабдевју оружјем. Четници су се у задње време врло оснажили, они
су уствари органи владе која је побегла у Лондон, увек су спремни
следити њена наређења. НОВ (Народноослободилачка војска: тако су
комунисти звали своје паравојне формације-прим. аут.) би се и сама
борила против Енглеза у случају да се они овде искрцају: напротив,
четници не би, јер они једва чекају ту прилику. У радио вези су с
Енглезима, примају курире, а Италијани све ово допуштају. Делегација
истиче да ова излагања не значе предлог за капитулацију (они се не
могу угушити, имају доста начина да се повуку, после сваке офанзиве
постају јачи, спремни су да погину, увек су успевали да преживе, без
заклона, намирница и муниције). Они једино желе задати одлучујући
ударац четницима и стога предлажу заједничко утврђивање
интересних сфера!
На крају, капетан Вебер је руком дописао: Моле да се тачка три
третира трајно.
Сачињена је и званична изјава, са потписима сва три
комунистичка преговарача, у којој под тачком три пише: Штаб НОВ
Југославије је мишљења:
а) да у садашњој ситуацији не постоји разлог због којег би
немачка војска требало да води ратне операције противу НОВ
Југославије, нарочито када се узме у обзир ситуација, непријатељи и
интереси обеју страна-због тога би у узајамном интересу било да се
напријатељство прекине. У вези с овим немачка команда и ова
делегација би требало да одлуче о својим предлозима по питању
интересних сфера и да утврде правце привредних и других интереса.
б) НОВ Југославије сматра четнике као главне своје
непријатеље.“5)
507
Нову пометњу у поступак изједначавања четника уноси
Уставни суд Србије, када својим осеном, 2012. године, проглашава
неуставном Уредбу владе Србије из 2005. године, да се четницима
Равногорског покрета признаје учешће у Народноослободилачком
рату, али својом Одлуком подразумева да је члановима Равногорског
покрета ускраћено право на борачки додатак, инвалиднину, додатак
за негу и помоћ, ортопедски додатак, право на лечење о трошку државе
и право на ортопедска и друга помагала. Да би се избегао правни
вакум, 2014. године, значи 69 година по завршету Другог светског рата,
Скупштина Србије, на предлог Министарства за рад, запошљавање,
социјална и борачка питања, доноси нови Закон о правима бораца,
војних и цивилних инвалида рата, којим су изједначена права на
пензију и инвалиднину четника и партизана, због учешћа у Другом
светском рату.
У закону је унешен став: право на пензију се односи и на оне,
који су учествовали у одбрани територијалног интегритета и
суверенитета земље у Другом светском рату у саставу Југословенске
војске у Отаџбини, почев од седамнаестог априла 1941. године до
дванаестог септембра 1944. године. Нажалост, за велику већину
бораца Југословенске војске у Отаџбини ово је било прекасно, и број
оних који је остварио ово право, бројао се само десетинама.
*
Друга велика област, о којој се није смело причати и писати у
време комунистичке диктатуре, је напомена у записнику капетана
Вебера, где партизане уместо Народноослободилачка војска, назива:
паравојним јединицама! Наиме, у окупираној Краљевини Југославији,
већина окупатора је правно подржавала и употребљавала законе који
су важили у тренутку почетка Априлског рата. Организација
пуковника, касније ђенерала, Драже Михаиловића је радила по овим
законима. Комунистичко руководство и партизани су од првог дана
доношења одлуке о устанку, определи за рушење Краљевине
Југославије, и непоштовање њених закона, чиме су до трећег заседања
АВНОЈ-а, представљали терористе и паравојне јединице. На трећем
заседању АВНОЈ-а извршено је проширење већа и преименовање у
Привремену народну скупштину, која стиче овлаштења да мења и
доноси законе.
___________
5) Милослав самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, издање:
Погледи Крагујевац, Крагујевац 2016. године, стране 25-27.
508
Полазећи од ових историјских чињеница, многи историчари и
правници, покушавају да научно докажу Државотворност
Равногорског покрета у периоду 1941-1945. године. Ова теза
истовремено потврђује и континуитет Краљевине Југославије у овом
периоду, пошто је влада радила у избеглиштву у Лондону и Каиру
(неки делови), а Југословенска војска у Отаџбини налазила се на
простору Југославије.
Професор др Зоран Јеротијевић, рођен 1961. године,
докторирао је на Факултету за образовање руководећих кадрова
Универзитета Привредна академија у Новом Саду, са темом:
Међународни правни и политички континуитет Југославије 1941-1945.
Касније је у координацији и сагласношћу са оба рецезената: проф. Др
Миодрага Старчевића и др Косте Николића, издао књигу под називом:
Државност Равногорског покрета, са поднасловом: Равногорски
покрет, велике силе и континуитет Југославије у периоду од 1941. до
1945. л. Г. (лета Господњег). Јеротијевић је, поштујући принципе
научноистраживачког рада, урадио детаљну анализу положаја
Краљевине Југославије у току Другог светског рата, рад и утицај оба
антифашистичка покрета (партизани и ЈВуО), утицај западних
Савезника, Совјетског савеза, Ватикана и других значајних чинилаца,
мешетарење њихових обавештајних служби, политичка међусобна
подкусуривања главних играча на светској сцени и много других
фактора. Цитираћемо три фрагмента из његовог закључка у књизи:
„Унутрашњи правни континуитет Краљевине Југославије и
ФНРЈ (преко ДФЈ) не постоји-према ставу правних теоретичара.
Чињеница је да нова власт, која је 1945. створила ФНРЈ, то није
желела. Већ на самом почетку своје ратне активности КПЈ и њени
партизански одреди су на територијама и у местима која су
контролисали стварали: нову власт...
Југословенска војска у Отаџбини под командом генерала
Михаиловића је била легитимна, регуларна армија међународно
признате владе. Она је превазилазила војне формације и изградила
знатно шире оружане и цивилне органе које можемо назвати једним
именом: Равногорски покрет! На челу ЈВуО и читавог Равногорског
покрета налазио се генерал Михаиловић. Он је имао пре свега војни
циљ који се састојао у вршењу герилских акција које су биле усмерене
на ометање непријатеља како у спровођењу окупационе власти, тако
и у онемогућавању нормалног протока војних транспорта кроз
509
територије које контролишу јединице ЈВуО. Михаиловић је главну
акцију планирао за онај тренутак када савезничке трупе почну да се
искрцавају на Балкан. Поред тога, генерал Михаиловић је чинио све
како би избегао непотребне народне жртве...
Треба истаћи да је Равногорски покрет, односно ЈВуО, био је у
једном периоду (од маја 1941. до 29. августа 1944) носилац државног
континуитета Краљевине Југославије. Како се налазио и деловао у
Отаџбини, био је и највећа претња оним снагама које су претендовале
да преузму прерогативе власти, пре свега због свог угледа у народу.
Због тога је било неопходно не само успоставити нову власт, већ и
жигосати њене некадашње носиоце. Управо због тога је било
неопходно суђење генералу Михаиловићу како би се једном пресудом
и формално-правно истакао дискотинуитет са предратном влашћу и
жигосала личност која ју је оличавала. Велике силе су оваквом току
ствари дале велики, чак би се могло рећи одлучујући допринос. Таква
њихова политика се дуго времена није доводила у питање, иако су
САД генералу Михаиловићу постхумно доделиле високо одликовање,
оно је званично уручено после више од пола века. Ова додела правно
данас не значи ништа, али говори много о моралу и безобзирности
великих сила приликом усклађивања њиховох међусобних интереса.“6)
Паралелно са поступком изједначавања права четника и
партизана, започео је још један велики поступак, а то је поступак:
Рехабилитације! И овај процес је изазвао поделе међу Србима,
посебно међу правницима и историчарима из разлога што комунисти
и њихови следбеници, неће или немају снаге да одбаце своју
комунистичку прошлост и признају жртве комунистичког режима.
После доласка на власт, захваљујући склопу разних догађања, нове
комунистичке власти су осудиле и ликвидирале велики број Срба
мимо важећих правних норми или на основу нецивилизацијских
прописа. Основ кажњавања била је политика партијске државе и њена
ригидна идеологија.
После пада Берлинског зида, започет је велики талас
демократизације земаља источног блока. У некадашњој Источној
Немачкој, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији, Бугарској,
Пољској, Хрватској, Македонији и Словенији увелико се примењује
___________
6) Др Зоран Јеротијевић, Државност Равногорског покрета, Равногорски покрет, велике силе
и питање континуитета Југославије од 1941. до 1945. л.г., издање: Српски сабор Двери,
Београд 2008. године, стране 331-335.
510
законодавство којим се после политичке рехабилитације обештећују
политички рехабилитована лица или њихови наследници. И
послератни Немци су се одрекли своје нацистичке прошлости, али
Срби не дају свој: комунизам! Тек 2006. године, Србија је смогла снаге
да донесе Закон о рехабилитацији, којим законом су решена питања
правне рехабилитације у ужем смислу, док је решавање осталих
питања, која су важна за потпуну рехабилитацију, остављено за
касније.
„Код нас је Закон о рехабилитацији, који је по својој садржини
закон о политичкој рехабилитацији, донет у априлу 2006. године, а
пратећи закон о денационализацији још увек није донет. Разлози за
оволико кашњење у области рехабилитације жртава политичког
тоталитаризма је садржан у недостатку политичке воље. Неки аутори
сматрају да је осуда комунистичког режима услов потпуне
рехабилитације жртава комунистичког терора. Да би жртве
комунистичког терора биле рехабилитоване, неопходно је предходно
се одрећи комунистичке прошлости.“7)
Да би се рехабилитација жртава комунистичког режима у
потпуности спровела неопходно је отворити процесе моралне,
политичке, правне и економске рехабилитације. Закон о
денационализацији у Србији је донешен тек 2011. године и званично
је назван: Закон о враћању одузете имовине и обештећењу. Већ су
рађене три измене и допуне закона, 2013, 2014 и 2015. године. По овом
закону је започето много процеса, али их је мало завршено, због не
постојања политичке воље.
О потреби рехабилитације припадника Равногорског покрета,
писао је и провесор Борис Кршев са Факултета за правне и пословне
студије: Др Лазар Вркатић, из Новог Сада. Цитирамо део његових
закључака из научног текста:
„Победницима никад доста победе, а поражени, приморани да
ћуте-прихватају сву одговорност и кривицу за рат. Али сигурно би
величина победника била још већа уколико би био спреман да ода
признање побеђеном и за нешто добро (ако постоји) и организује му
макар праведно суђење.
Велика је несрећа за све југословенске, а посебно за српски
народ, што су протагонисти ослободилачких покрета ставили у други
___________
7) Гојко Лазаров, Мирољуб Мијушковић, Под маљем идеологије, издање: Графика Шабац, у
Шапцу 2008. године, страна 5.
511
план борбу против окупатора, а обрачун са идеолошким противником
у први. Сваки моменат је коришћен за дисквалификацију и
омаловажавање друге стране, па се ни од суђења пораженом
супарнику није ништа друго могло очекивати.
Да су се којим случајем у току суђења утврдиле и јавно
признале непобитне чињенице о карактеру четничког покрета који је
он имао у Србији у другој половини 1941. и какав је био после-у
осталим годинама рата (као и какав је био изван Србије-на ширем
југословенском простору), данас се можда не би расправљало о
утицају Закона о рехабилитацији на историјске чињенице. У том
случају био би основан и правно могућ захтев да се припадницима
четничких формација Драже Михаиловића (па и њему самом), које су
се сукобљавале са окупационим снагама у периодуод априла до краја
октобра 1941. (на простору Србије) призна статус антифашистичких
бораца. Овако су квалификације изнете у: идеолошкој оптужници, и:
монтираном, судском поступку Д. Михаиловићу послужиле да се оде
у другу крајност.“8)
Једна од мера која је обавезно предузимана према жртвама
комунистичког идеолошког терора била је и конфискација. Ова мера
је најчешће изрицана као споредна казнена санкција, а подразумевала
је одузимање имовине осуђеног лица без накнаде-у корист државе.
Конфискација је могла бити потпуна, када се у корист државе
одузимала целокупна имовина или делимична конфискација, када се
решењем прецизирало који део имовине се одузима. Поред имовине,
конфискацијом су била обухваћена и сва имовинска права.
У новој комунистичкој Југославији, примењиван је и поступак
конфискације имовине, када је она одузимана: по сили закона, без
спровођења кривичног поступка и изрицања кривичне казне, као што
је то био случај са лицима на које се односи Одлука АВНОЈ-а од
двадесетпрвог новембра 1944. године. Овом одлуком одузета је ратна
имовина свим лицима која су била проглашена за ратне злочинце. Из
овог примера видимо да одлуке о конфискацији имовине нису
доносили само судови, него и управни органи.
„Начин формирања материјалне основе будућег поретка и
изградња нових односа трајао је релативно кратко, 1944-1946, а у
целости је довршен доношењем (другог по реду) Закона о
___________
8) Проф. др Борис Кршев, Карактер Четничког покрета у Србији 1941. као повод за доношење
Закона о рехабилитацији, оригиналан научни рад, објављен у часопису: Цивитас, бр. 6. 2013.
512
национализацији 1948. године. У том периоду донешен је читав низ
законских аката, а најважнији су закони о: конфискацији, аграрној
реформи и национализацији. На основу ових закона, и неких других
прописа, у рукама државе нашло се 80 посто приватног власништва-
од индустријских предузећа и рудника, новчаних завода, трговина на
велико, земљишних поседа до приватних кућа и окућница.“9)
Све ове проблеме треба да реши процес денационализације и
обзиром на број поступака враћања одузете имовине и обештећења,
процес ће потрајати вероватно више деценија у будућности.
И већ првог децембра 2006. године, Вишем суду у Београду,
поднешен је захтев за рехабилитацију ђенерала Драгољуба Драже
Михаиловића. Захтев су заједно поднели: удружења, покрети,
политичке партије, издавачке куће и угледни појединци. Били су то:
Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима;
Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945;
Српска либерална странка, НИП Погледи Крагујевац; Српски
либералби савет; Равногорски покрет; Коста Чавошки, Воислав
Михаиловић и Цмиља Аврамов. Процес је трајао до 2015. године.
Највећи отпор рехабилитацији пружили су представници
СУБНОР-а. Као перјаница комунистичке историје, Бранко Латас
специјалиста за покрет ђенерала Драже Михаиловића, доживео је да
у поступку Рехабилитације Драгољуба Михаиловића Драже буде
сведок испред СУБНОР-а. У сведочењу је изнео тезу: Да Дража
Михаиловић није издао ниједну наредбу за борбу против окупатора, и
делио своју књигу судијама Судског већа да је прочитају пре
доношења пресуде. Пошто је сам изјавио да се није бавио суђењем
Дражи Михаиловићу, суд његову изјаву није разматрао. Коначна
одлука судског већа гласила је: Усваја се захтев за Рехабилитацију
Драгољуба Михаиловића Драже, па се утврђује да је одлука Врховног
суда Федеративне Народне Републике Југославије-Војног већа, Први
суд, бр. 1/46 од петнаестог јула 1946. године, у делу који се односи на
Драгољуба Михаиловића, ништавна од тренутка њеног доношења, да
су ништавне све њене последице, укључујући и казну конфискације
имовине а рехабилитовано лице Драгољуб Михаиловић-Дража сматра
се Неосуђиваним!
Решење суда написано је на 39 страница густо куцаног текста,
___________
9) Снежана Радић, Конфискација имовине у Ваљевском округу 1944-1946, издање: Историјски
архив Ваљево, Ваљево 2002. године, страна 7.
513
и цитираћемо два пасуса:
„Поред свега изведеног треба напоменути и да суд није био
задужен да се бави утврђивањем чињеница и извођењем закључка о
томе да ли је Драгољуб Михаиловић био одговоран за извршење
кривичних дела ратних злочина или не. То после оволиког времена и
није могуће учинити у судском поступку. Надлежност се исцрпљује
са оценом тога да ли је судска одлука Драгољубу Михаиловићу донета
из политичких и идеолошких разлога.
На основу свега изложеног, може се закључити да спроведени
поступак није био фер и правичан, и то из политичких и идеолошких
разлога. Драгољуб Михаиловић у овом поступку није имао никакву
шансу, јер су одлуке унапред биле детерминисане од стране
политичара. Суд је уверења, да је чак и судска одлука била унапред
донета од стране политичара, а не судија. Поступак у којем су права
одбране толико грубо повређена, и у којем никаквих неизвесности није
било, јер одлуке није доносио суд већ неко други, засигурно не може
довести до правилно утврђеног чињеничног стања и на основу њега
правилно донети судске одлуке. Стога, из поступка који је спроведен
према Драгољубу Михаиловићу није било могуће извести правилан
закључак у погледу постојања кривичних дела и његове кривице за
дела која су му стављена на терет.“10)
О рехабилитацији свештеника Радула Божовића писали смо у
поглављу: Други светски рат у области Ибарског-Старог Колашина.
Пре Радула рехабилитован је Тодор Добрић, Војвода Колашински, како
га Вучина Добрић назива: мачем Старог Колашина. Миломир Добрић,
о свом стрицу Тодору Добрићу пише:
„На основу члана 4. став 1. Закона о рехабилитацији,
Окружном суду у Београду двадесетдругог августа 2008. године,
предали смо захтев са валидним подацима за рехабилитацију Тодора
Добрића. На основу захтева, приложене документације и провере
података, Окружни суд у Београдау дана тридесетог јуна 2009. године
донео је Решење о рехабилитацији Тодора Добрића.
Суд је у решењу којим је усвојен захтев за рехабилитацију,
утврдио да је рехабилитована особа-Тодор Добрић-био жртва прогона
и насиља из политичко-идеолошких разлога.
Није на одмет изнети податак да поступак око рехабилитације
___________
10)Решење о рехабилитацији Драгољуба Михаиловића, преузето са WEB адресе:
www.bg.vi.sud.rs/images/Reh%2069-10.pdf
514
није оптерећен судским трошковима, а да су адвокати у току поступка
непотребни. Оно што је неприхватљиво, то је да још увек нису донете
подзаконске одредбе о материјалној надокнати грађанима који су били
жртве прогона и тортуре.“11)
Професор Коста Николић, научни саветник Института за
савремену историју, сматра да је Српски двадесети век-век изгубљене
историје, у којем је Србски народ страдао као мало који у том веку.
Цитирамо мали део анализе из једног његовог научног чланка:
„Србија јесте прихватила форме западноевропске демократије,
али у непромењеној друштвеној структури оне су биле само: вербалне
фасаде за проказивање стварне власти! Социјални и духовни живот у
Србији био је у знаку колективистичког детерминизма и у првој и у
другој југословенској држави. Период после Другог светског рата
обележило је искуство комунистичког колективизма. У питању су
процеси дугог трајања који су показали отпорну снагу према свим
покушајима модернизације на западноевропски начин. Српско
друштво је у периоду после Другог светског рата прошло кроз
бољшевички модел државног социјализма који јесте донео
модернизацију у односу на предходно стање, али Србија није постала
модерна држава и друштво јер није имала основне елементе који
одређују модерност: дефинисан својински однос, владавину закона,
људска права и грађанско друштво. Једино српско партијско и државно
руководство које је промовисало концепт модерне Србије путем
либералне економије, стварања тржишних односа и које је захтевало
укидање партијске контроле над привредом, одстрањено је из
политичког живота директном интервенцијом Ј. Б. Тита 1972.
године.“12)
Из свега што смо навели и елаборирали у овом поглављу,
сматрамо да би све Србе, који су били жртве комунистичке владавине
из политичко-идеолошких разлога, до ликвидације последњег
припадника Југословенске војске у Отаџбини, (двадесетдеветог јула
1957. године ликвидиран је четнички официр, последњи живи
командант у Југославији, Владимир Владо Шипчић), требало уписати
у Списак србских жртава у Другом светском рату. Израда Списка
___________
Краљево, марта 2011. године, страна 158.
12) Коста Николић, Српски 20. век-век: изгубљене историје, оригиналан научни рад, објављен
у часопису: Историја 20. века, број 2/2008. годину.
515
страдалих становника Старог Колашина (општина Зубин Поток) у
периоду 1941-1947. године, је мали допринос утврђивања
поименичног страдања Срба у двадесетом веку.
Какав је био однос нових комунистичких власти према
страдању Срба у Другом светском рату. Као и све друге значајне
области и ово питање је било детерминисано ригидном
комунистичком идеологијом. Због успостављеног: Браства и
Јединиства, питање ратних жртава није било приоритетно, и настојало
се да се направи пропорција међу страдалим становништвом народа и
народности, тако да у земљи завлада мишљење о: праведном
страдању! Званично су спискове страдалих, назвали: Жртве окупатора
и његових помагача, што значи да у списковима није било места за
страдале из других оружаних формација (четници, Недићевци,
Љотићевци, шиптарске војне формације, муслиманске милиције,
југословенски грађани у СС јединицама, људи проглашени за народне
непријатеље и противнике комуниста и много других), које су
комунисти сматрали помагачима окупационих власти.
„У званичној реторици Комунистичке партије Југославије
(Савеза комуниста Југославије) владао је став према коме на простору
Косова и Метохије током Другог светског рата: није дошло до
братоубилачког рата ширих размера, те је: становништво ове
покрајине изашло из рата са релативно мало жртава! По речима
Фадиља Хоџе: на Косову и Метохији није био ниједан случај масовног
међусобног покоља! Током постојања социјалистичке Југославије, ово
мишљење није добило своју научну верификацију, засновану на
темељном истраживању у архивским установама. Такође, ратни
злочини над словенском становништвом и Јеврејима на Косову и
Метохији тумачени су искључиво у контесту борбе револуције и
контрареволуције, чиме је потирано дуго искуство српско-албанских
односа оптерећених неразумевањима и сукобима проистеклих из
сучељених националних интереса.“13)
Званично у Списковима жртава окупатора и њихових жртава
били су: југословенски цивили и припадници Народноослободилачког
покрета. Комунисти су имали своју дефиницију за југословенске
___________
Душан Бојковић, Жртве рата на простору Косова и Метохије 1941-1945. према попису
13)
објављен уТематском зборнику: Косово и Метохија у контесту Балканских народа и држава,
516
цивиле, где је првенствено припадао раднички пролетеријат,
сиромашни радници које, како Србски народ каже, нема зашта ни пас
да уједе! Свако ко је имао неку имовину и разрађен бизнис, са угледом
у локалној заједници, комунисти су процењивали да би у неком
тренутку мого да смета новом комунистичком поретку и да постане
противник, па је долазио под удар власти и ОЗН-е и био стрељан са
обавезном конфискацијом имовине. По принципу, мртва уста не
говоре, комунисти су присвајали поједине националне Србе који су
погинули у противничким формацијама. За простор Старог Колашина,
набројаћемо неколико таквих Срба: Михајловић Вукосава Милосав,
учитељ из села Бубе, за кога комунистичка историја пише: да је
почетком марта 1942. године у основној школи у Белућу приређено
весеље поводом успеха у борбама Копаоничког одреда, где је Милисав
свирао на хармоници. Немци су ноћу напали школу и убили младог
учитеља. Бацали су га са тавана на под и тражили да открије штаб
Копаоничког партизанског одреда.14) Међутим, као што смо већ
писали, после Првог напада на Стари Колашин у школи у Белућу
боравили су четници друге чете Колашинског четничког одреда и
народ из села Радичпољске општине. Немци су напали четнике и
жртве су биле велике. Мислим да је ово јединствен случај писања
комунистичке историје, да су четници организовали прославу
непостојећим партизанима. У овој борби Михајловић Милисав је
погинуо у четничкој униформи, под четничком заклетвом и командом,
а која су била његова идеолошка определења није уопште битно. По
комунистичкој историји, Копаонички партизански одред се крајем
1941. године, повукао према Краљеву, а после издајства код првог
напада на Нови Пазар, отишли су према Ужицу. После напада Немаца
и пада Ужичке Републике део људства се повукао према Црној Гори и
Херцеговини и формирањем Прве пролетерске бригаде, Копаонички
партизански одред је престао да постоји. Ово потврђују писања и
комунистичких историчара:
„Ова борба означила је почетак ратног пута прве јединице
Народнопослободилачке војске Југославије. Борбено језгро
Копаоничког партизанског одреда: Тодор Милићевић, наставило је
борбу за ослобођење земље на најбољи начин: у ратном строју, под
именом и обележјем Прве пролетерске пролетерске бригаде.“15) Нека
___________
Зубином Потоку, 2015. године, стр. 41-42.
517
сваки читалац закључи, које су то победе непостојећег Копаоничког
партизанског одреда прослављали четници и народ у марту 1942.
године, када партизана није било у кругу од неколико стотина
километара.
Други је Миленковић (Милентијевић) Јездимира Милисав,
рођен 1914. године у селу Јагњеница. У Списку жртава пописаних
1964. године пише да је погинуо у НОБ-у 1944 у селу Јагњеница. У
току Другог напада на Стари Колашин, партизана на тим просторима
буквално није било ни једног и нису могли водити борбе, У поглављу
Стари Колашин у Другогом светском рату детаљно смо описали да је
Милисав Миленковић погинуо у току Другог напада на Ибарски
Колашин, 17. фебруара 1944. године. када се као резервни пешадијски
поднаредник Колашинске четничке бригаде обукао у арнаутско одело
и пошто је одлично говорио шиптарски језик , ушао међу њих и побио
их до двадесетак Шиптара. Није познато од кога је погинуо када је
прелазио са шиптарске на четничку страну. Командант Другог
косовског корпуса, тада капетан Жика Марковић, постхумно га је
предложио за одликовање: Златном медаљом за храброст и јуначко
држање у борби.16) У после ратном периоду, када су га комунисти и
њивова комунистичка власт присвојили и они су му постхумно
доделили одликовање. Ово су чинили да би Србском народу, који је у
већини био против њих, показали њихову бригу за: пале Србе!
Трећи је Башчаревић Милосава Радун (Радон), рођен 1912.
(1916) године у селу Угљаре. По извору један, Списку жртава
пописаних 1964. године, пише да је погинуо у НОБ-у 1942. године.
Ипак, погинуо, као четник Тодора Добрића, 10. марта 1942. године у
селу Белуће, у борби са Немцима код школе, исто као и учитељ
Михајловић Милисав. Има још неколико оваквих случаја.
Да би се утврдиле жртве Другог светског рата на просторима
Краљевине Југославије, Државна комисија за утврђивање злочина
окупатора и њихових помагача, осмог јула 1945. године, обраћа се,
што је у комунистичкој хијерархији значило строго наређење, свим
Земаљским и Обласним комисијама тражећи од њих да у наредних
месец дана, прикупе и класификују статистичке податке о жртвама
___________
15) Бранислав Божовић, Хакиф Бајрами, Милутин Фолић и Милорад Вавић, Партизански
16) Војни Архив, Београд, фонд: Четници Драже Михаиловића, 1941-1945.године, кутија бр
518
фашистичког терора. Да би прикупљени подаци били употребљиви за
статистичку обраду, Државна комисија је: свим локалним органима
који раде на прикупљању и класификацији података доставила
формуларе, односно табеле које треба попунити према упуству
Државне комисије.
Обласна комисија за Косово и Метохију је у свом допису од
двадесетседмог јула 1945. године, значи: десет дана пре задатог рока
до када је требало доставити извештај, обавестила Државну комисију
да је предузела све мере у циљу прикупљања и класификације
података и много касније, тек јануара 1946. године, доставила
потребан извештај. Према подацима које је доставила Обласна
комисија за Косово и Метохију, страдало је укупно 4.899 цивила и
припадника НОП-а. Подаци су класификовани по више параметара:
срезовима, врсти злочина, полу и старосној доби и починиоцима
злочина. За Косовско-митровачки срез, укупне жртве су биле: 790, а
приписане само на три групе злочинаца: Немци 332; Албанци 442; и
Бугари 36. Подаци за Дренички срез, коме је у току рата припадао већи
део Старог Колашина, укупно је страдало 149 особа и такође су
приписане на само три групе злочинаца: Немци 19; Италијани 17; и
Албанци 113.17) Упоређујући ове податке са Списком страдалих
становника Старог Колашина, испада да су Шиптари (по комунистима
Албанци) убили више Срба у Колашину, него збирно у ова два среза.
Интересантно је да у овом првом извештају Обласне комисије
за Косово и Метохију, четницима Драже Михаиловића није приписан
ниједан злочин у ова два среза, што значи да од припадника Другог
косовског корпуса нико није страдао, а такође нису пријавили ни
једног погинулог борца, а као што видимо у Списку страдалих
становника Старог Колашина, има више од десетине страдалих,
претежно бивших четника, који су се у другој половини 1944. године
прикључили партизанским јединицама. Комунистичко руководство
које је на просторима Косова и Метохије имало проблема са
котрареволуцијом Шиптара, која је званично угушена крајем марта
1945. године, али је побуна била већег интезтета у току целе те године.
Цитирамо један мали део текста о континуитету шиптарске сецесије,
младог историчара Предрага Илића:
„За прву фазу деловања албанских националиста (1945-1948)
___________
17) Подаци: Архив Југославије, Фонд 110, кутија 72, докуменат 126.
519
најкарактеристичније је отворено одметничко деловање албанских
националиста профашистичке оријентације. После сузбијања
балистичке побуне, с краја 1944. и почетка 1945, разбијени остаци
побуњеника на Космету организовали су се у малобројне одметничке
групе, са амбицијама да поново прерасту у војне формације и угрозе
нову, социјалистичку власт. После потпуног ослобођења Југославије,
на Космету је деловало око 55 таквих група, са око 1.400 припадника.
Огромну већину њихових чланова сачињавали су следбеници Друге
призренске лиге или балисти, који су наступали са паролама: Борба
на живот и смрт против српских и црногорских терориста; За
уједињење са Албанијом; За албанско национално ослобођење; и
слично.“18)
Резултатима из првог статистичког извештаја о жртвама
фашистичког окупатора и његових помагача Земаљских и Обласних
комисија, Државна комисија за ратне злочине није била задовољна.
Као један од примера небрижљиво спроведеног истраживања наведен
је извештај Обласне комисије за Косово и Метохију, у коме стоји: да
из среза Ђаковичког није нико принудно протеран. Први масовни
напади на Србе колонисте, кренули су у Ђаковичким срезу, да би то
био и први срез који је очишћен од Срба. Наоружане шиптарске групе,
које су обиле и опљачкале више магацина са наоружањем, муницијом
и војном опремом „свим снагама удариле на Метохију и Дреницу и
настојале да их потпуно: очисте, од Срба, у чему су и успеле, јер су
Срби из Метохије и Дренице побегли у Црну Гору и Србију, а део се
склонио у српска села на Косову и Метохији. Одмах после окупације
Југославије почели су Албанци из Метохије да убијају Србе и пале
српска села по читавој Метохији. Запалили су међу првима села у
околини Ђаковице: Вогово, Нец, Раставица, Ереч, Крушевац и
друга.“19)
Да би статистика о жртвама фашистичког окупатора и њихових
помагача била побољшана и створила што реалнију базу страдалих,
Државна комисија је крајем јануара 1946. године, упутила нови захтев
(наређење) својим нижим инстанцама: да се поново прикупе сви
___________
18) Предраг Илић, О континуитету сецеонистичког деловања албанских националиста на
Косову и Метохији (1945-1999), научни чланак, објављен у Зборнику: Косово и Метохија
прошлост-садашњост-будућност, издање; Српска академија наука и уметности, Београд,
2007. године.
520
статистички подаци, уз напомену да: рад на овом послу мора бити
најхитнији, и обављен са: што више труда и савесности!
„На територији АКМО (Аутономне косовско-метохијске
области), нови попис жртава спроведен је у року од месец и по дана,
односно у периоду између друге половине марта и априла 1946.
Прикупљени статистички подаци показали су да је у овој области
током 1941-1945. убијено 13.154 цивила и припадника НОП-а, дакле
неупоредиво више од укупног броја жртава у предходном попису
(4.899). До краја априла 1946. локални истражни органи доставили су
прикупљене статистичке податке Обласној комисији за Косово и
Метохију у Призрену, која је добијени материјал систематизовала и
четрнаестог маја упутила Државној комисији. Према овом документу,
међутим, укупан број жртава рата на простору Косова и Метохије
износи 10.809.“20)
Обласна комисија је неправилности и непрецизности броја
жртава пронашла у раду истражних органа Призренског, Пећког и
Неродимског среза. Подаци за Косовско-митровачки срез у оба ова
извештаја Обласне комисије за АКМО су остала иста и укупан број
жртава је био: 1.846!
Локални истраживач и хроничар, Војислав Јевтимијевић је
забележио:
„С подручја целог Митровачког среза, укључивши и Бањску, у
току четворогодишње окупације живот је изгубило:
– од стране Немаца 653 лица, међу којима је 81 стрељано и 1
обешено;
– од стране Албанаца лишено живота 1.587 лица, од којих 223
стрељано, а 9 закланих;
Као последица злостављања, накнадно умрло:
– од стране Немаца 15 лица; од стране Албанаца 132 лица, од
којих 59 људи, 49 жена, 9 старица и 15 деце; од стране четничких
формација убијено је 63 лица, а од љотићеваца 3 лица.
Лишено слободе: од стране Немаца 1.080 лица, међу којима 26
жена и осморо деце; од стране Албанаца одведено 1.910 лица.
Мрцварено и пребијено: од стране Немаца 43; од стране
___________
Душан Бојковић, Жртве рата на простору Косова и Метохије 1941-1945. према попису
20)
521
Албанаца 821 лице.
Принудно расељена лица: од стране Немаца 8; од стране
Албанаца 4.162, мушкараца 1.533, жена 1.141, стараца 224 и деце 1.264
(овде нису урачунате избеглице).“21)
Већ на први поглед, види се да ови подаци нису у складу са
извештајем Обласне комисије АКМО и укупним бројем жртава од
1.846 лица. Јевтимијевић се позива на податке Државне комисије за
утврђивање злочина, који се чувају у Архиву Југославије у фонду 110,
фасцикла 72, Извештај Обласног одбора за Косово и Метохију, који је
оверио Зекерија Реџа. Ово потврђује да се ради о истим подацима,
само је Јевтимијевић покушао сам да сабере своје податке и негде
направио грешку.
Из табеле коју је на основу извештаја Обласне комисије
АМНО, направио Душан Бојковић, докторант историје, као починиоци
злочина су наведени: Немци 498; Мађари 0; Италијани 6; Албанци
1.229; Бугари 10; усташе 3; четници Д.М. 65; Љотичевци 3 и непознато
0. Погинуло у НОБ-у 32, што укупно чини бројку од 1.846 жртве.22)
Велику недоумицу и чуђење изазива податак да су усташе били
починиоци злочина на три становника Косовско-митровачког среза.
Међутим, историчар Бојан Ђокић, стручни сарадник Музеја жртава
геноцида из Београда у бази података: Жртве рата 1941-1945,
наведеног Музеја, пронашао је поименично 44 жртве које су рођене
на простору Косова и Метохије, а страдале у усташком концентра-
ционом логору Јасеновац. Од 44 жртве 26 су са простора Косовско-
митровачког среза.
„Интересантно је да је већина настрадалих рођена на
територији Косова и Метохије која је била под контролом немачке
управе. Ипак, не може се са сигурношћу дати одговор на питање како
су се лица, која смо презентовали у овом раду, нашла у Јасеновцу. За
сада не постоје подаци о неком организованом транспорту са простора
Косова и Метохије на територију НДХ. Највероватније су сва лица
променила место боравка пре рата, или, један мањи део, за време рата.
На то упућује и чињеница да су једна трећина настрадалих чланови
породице.“23)
___________
22) Подаци: Архив Југославије, Фонд 110, кутија 72, докуменат 126.
23) Бојан Ђокић, Косово и Метохија и Јасеновац: пострадање птице коса у јасеновом дрвећу,
522
Земаљске и Обласне комисије, на иницијативу ових тела из
Хрватске и Босне и Херцеговине су укинуте до краја 1947. године.
Представници власти ове две федералне јединице сматрали су
несврсисходним отварање питања о масовној колаборацији хрватског
и муслиманског становништва и њиховом учешћу у злочинима над
Србима.
Као централни орган, Државна комисија за утврђивање злочина
окупатора и њихових помагача прва је основана, а задња угашена.
Државна комисија формирана је одлуком Националног комитета
ослобођења Југославије на Другом заседању ВНОЈ-а, тридесетог
новембра 1943. године у Јајцу. Правилник о раду, као основни
докуменат за рад комисије израђен је у мају 1944. године. Комисија је
формирана на таласу непосредног одјека савезничких сила да се
истраже и казне злочини фашизма, који се јасно манифестовао у низу
изјава шефова држава и влада окупираних и савезничких земаља и у
међународним документима, од којих је најважнија Московска
декларација од првог новембра 1943. године. Основни задатак
Државне комисије било је прикупљање доказног материјала о
злочинима окупатора и припадника домаћих државних, полицијских,
војних и паравојних формација, у сврху покретања редовне истраге,
лишавања слободе, екстрадиције, те подизања оптужнице и суђења.
Државна комисија такође је била дужна водити евиденцију о ратним
злочинима и обавештавати југословенску јавност о својим општим
налазима.
„Државна комисија није могла имати надлежност да доноси
акта са снагом правоснажне пресуде, што комисија није ни чинила. И
у том погледу њено деловање било је еквивалентно раду Комисије УН,
која такође није била компетентна да доноси правоснажне пресуде.
Југословенска Државна комисија је зато доносила одлуке о
утврђивању злочина, које је по усвајању комисија упућивала јавном
тужиоцу на разматрање. Позивање Државне комисије приликом
доношења на одређене правне прописе било је искључиво у циљу
дефиниције и описа почињеног дела. Комисија се у утврђењу злочина
руководила принципима и прописима за које се могло претпоставити
да ће бити релевантни у евентуалном судском поступку, који је после
рата сматран за једини начин за доношење правоснажне пресуде, коју
___________
оригиналан научни рад објављен у часопису: Топола ЈУ СП Доња Градина, година 1, свеска
1, 2015. године.
523
је могао донети само надлежни суд. У том смислу, доношење одлука
о утврђивању злочина је део активности који заиста ствара највише
недоумица и забуне у вези са разумевањем рада Државне комисије.“24)
На чело Државне комисије постављен је др Душан
Недељковић, филозоф, писац, учесник Народноослободилачке борбе,
предратни ванредни професор на Филозовском факултету у Скопљу.
Недељковић је рођен у селу Исаково код Ћуприје 1899. године.
Докторирао је на Сорбони у Француској, 1922. године, са темом:
Филозофија природе у делу Руђера Бошковића. Сво време Другог
светског рата радио је у комунистичкој пропаганди и уређивао листове
које су повремено издавали.
Професор Душан Недељковић, са становишта данашње
спознаје послератне комунистичке историје власти, остаће запамћен
као највећи и најригорознији војник нових: народних власти, које ће
извршити највећу чистку међу србским интелектуалцима у целокупној
историји Србије. Професорима Београдског универзитета и водећим
србским интелектуалцима судило се: по слободном уверењу и против
пресуде коју је доносио комунистички Суд части Београдског
универзитета, чије члан био и професор Недељковић, није постојала
могућност примене правног лека и пресуда Суда части одмах је
постајала правоснажна и извршна. Под оштрицу мача нових комуни-
стичких власти нашло се више хиљада србских интелектуалаца на
челу са академицима: Веселином Чајкановићем, једним од
најобразованијих Срба свих времена, који је познавао и говорио
петнаест језика и Миодрагом Томићем.
„Чистку је започео др Душан Недељковић, предратни професор
у Скопљу, по образовању етнолог и филозоф, потоњи члан Српске и
Македонске академије наука и уметности, добитник Седмојулске
награде и Награде АВНОЈ-а. Он је још тридесетог новембра 1944.
године, као председник Државне комисије за утврђивање злочина
окупатора и његових помагача и будући члан: Суда части, издао
писмени налог за хапшење својих колега Божидара Марковића,
Милана Филиповића и Пере Слијепчевића. Убрзо су са његовим
знањем и одобрењем ухапшени и др Тихомир и др Стеван Васиљевић.
Практично једини њихов грех је био: што нису били комунисти!“25)
___________
24)Срђан Милошевић, Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача, чланак преузет са WEB адресе: www.protivzaborava.com/.../drzavna-komisija-za-
utvrdivanje-zlocina-okupatora-i-nji.../
524
Државна комисија се званично укинула на седници дванаестог
априла 1948. године. Целокупна њена архива чува се у фонду Државне
комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у
Архиву Југославије у Београду. Председник Државне комисије, др
Душан Недељковић, на последњој седници поднео је завршни
извештај. Из извештаја цитирамо последња два пасуса:
„Говорећи конкретно, може се учинити ова кратка констата-
ција: скоро сви највиши и виши војни, политички и полицијски
руководиоци немачког и мађарског окупационог апарата приведени су
заслуженој казни. Осим Анте Павелића, чији је случај добро познат,
ликвидирани су и нису међу живима или су иначе елиминисани из
народног живота сви родоначелници издајничких група и највећи део
њиховог политичког и војног руководећег кадра. Поред ових, суђен је
и осуђен велики број обичних ратних злочинаца и издајника. У једну
реч: приведени су заслуженој казни сви утврђени ратни злочинци и
издајници који су до сада откривени и ухваћени на територији ФНРЈ,
док су, без наше кривице, добрим делом остали изван дохвата наших
судова ратни злочинци, како окупаторски тако њихови домаћи
помагачи, који су избегли у иностранство, а то услед саботаже
изручивања од стране влада САД, Велике Британије и Француске те
респективних окупационих власти нарочито у Италији те и у Аустрији
и Немачкој. Наша служба учинила је изваредне напоре да, у складу са
међународним законом и обичајима као и са посебно примљеним
обавезама поменутих бивших савезничких влада, постигне изручење
утврђених ратних злочинаца и издајника, али без правог резултата,
тако да то питање и даље остаје отворено.
Из овог кратког завршног извештаја могло се видети, да су
општи и укупни резултати рада Државне комисије и њене службе ипак
велики те, са гледишта правосудног, политичког и историјског,
задовољавајући. У условима у којима смо радили, они нису могли бити
много бољи. Без самохвале можемо рећи, да су руководства и кадрови
целокупне службе, радећи савесно и са преданошћу према отаџбини,
дали све од себе и да могу ведра чела изаћи пред највише државно
руководство, које им је поверило овај крупан и одговоран задатак.“26)
___________
25) Перо Алексић, Нечастиви на Београдском универзитету, научни чланак објављен у
Историјској свесци: Српско наслеђе, број 2, фебруара 1998. године.
26) Владан Вуклиш, Завршни извештај др Душана Недељковића о раду Државне комисије за
утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, оригиналан научни рад објављен у
часопису: Топола ЈУ СП Доња Градина, година 2, свеска 2, 2016. године.
525
Да је политичка димензија Државне комисије била присутна,
то нису скривале ни нове комунистичке власти. Напротив, оне су саме
истицале ту компоненту, што и сам професор Душан Недељковић
истиче у свом извештају, где пише: са гледишта правосудног,
политичког и историјског! Међутим, нису могли толико да погазе
постулате права, да одлука Државне комисије има снагу пресуде, па
су предвидели да се води адекватан судски поступак. Историчари који
су истраживали ову материју, пишу да нису пронашли неки случај да
је некога Државна комисија прогласила за ратног злочинца и народног
непријатеља, а да га је суд ослободио оптужбе, што доказује да је
политчка одлука била одлучујућа.
Први чланови Државне комисије за утврђивање злочина
окупатора и његових помагача, именовани су после доношења и
ступања на снагу Правилника о раду Државне комисије. Правилник
је донешен на седници НКОЈ шестог маја 1944. године, а већ после
два дана, осмог маја, ступила је на снагу. Потом је НКОЈ именовао
комисију у саставу: Др Душан Недељковић, професор универзутета,
председник комисије; Др Влада Јокановић, адвокат из Сарајева,
секретар комисије; Др Светозар Ритлиг из Загреба, члан комисије; Др
Макс Снудерл, адвокат из Марибора, члан комисије; Јасков Авшић,
генерал из Љубљане, члан комисије; Перо Крстајић, судија окружног
суда из Цетиња, члан комисије; Павел Шатев, адвокат из Скопља, члан
комисије и Перо Мијачевић, адвокатски приправник из Старе Пазове,
члан комисије.
Видимо да су у првом именовању, заступљене све
организационе јединице нове Федеративне Југославије и да је састав
комисије респектабилан. Међутим у кратком периоду рада Државне
комисије, често је долазило до промена, јер су поједини чланови
одлазили на нове дужности. Први је комисију напустио секретар
Јокановић и на његово место дошао је Др Иван Гргић, адвокат из
Книна. Априла 1945. године, за члана комисије именован је Др Милан
Бартош, професорт универзитета из Београда. Од чланова, у Државној
комисији су радили стално председник Душан Недељковић и секретар
Иван Гргић. Професори Снудерл и Бартош сарађивали су само кроз
кратко време у току 1945. године.
У нижим комисијама, комунистича власт је настојала, да
сходно прокламовааном: братству и јединству, одређено људство буде
различито по националности, друштвеном статусу и образовању и
526
тако покрије сву популацију и добије се одређена равнотежа, али само
међу комунистима и њиховим симпатизерима. Земаљска комисија
Србије основана је одлуком Председништва АСНОС-а од осамнаестог
новембра 1944. године. Чланови комисије били су једновремено или
сукцесивно: Радован Мијушковић, Боривоје Марковић, Др Марко
Анаф, Др Јулијана Богићевић, Др Драгомир Гуелинимо, Мића
Вујичић, Инжињер Милентије Поповић, Живојин Николић, Светолик
Лазаревић, Ђорђе Стаменковић и Љуба Јовановић.27)
Обласну комисију за Косово и Метохију чинили су: Зекерија
(Зећерија) Реџа, председник; Владислав Поповић, секретар; Елхами
Нимони, члан; Хасан Крујезиу, члан; Богдан Поповић, члан; Исмаил
Ђинали, члан; Војин Станковић, члан; Џевдет Паласка, члан; Шех
Дањоли, члан; Загорка Андрејевић, члан и Сокол Доброши, члан.28)
Поред 6 Земаљских, 1 Пограјинске и 1 Обласне комисије, у
време највећег обима посла у току 1945. и 1946. године, радило је 65
окружних, 299 среских и 1.210 општинских комисија. Поред ових
комисија, било је основано и 28 анкетних комисија које су имале
задатак: да истражују и утврђују одређене злочине већег обима или
специфичног карактера (логори, колаборационе групације, културну
сарадању и друго).29)
Расформирањем Државне комисије за утврђивање злочина
окупатора и њихових помагача, питање ратних жртава у Другом
светском рату било је стављено ад акта. Треба напоменути, а о томе
смо већ писали, да комунистичка историја и комунистичка власт
никада није истраживала жртве других србских војних формација, које
су биле проглажене за колаборацију, а питање комунистичких злочина
је било гурнуто под тепих и проглашено за највећу Државну тајну!
Период неистраживања ратних жртвава трајао је близу двадесет
година, све до 1964. године. Десетог јуна те године, Савезно извршно
веће, (у суштини то је била Савезна влада за Југославију), донело је
___________
27) Подаци о Државној и Земаљкој комисији: Документа из историје Југославије, приредили:
Миодраг Зечевић и Јован Поповић, издавачи: Архив Југославије и ЗАД, Београд 1996.
године, стр. 17-21.
28) Душан Бојковић, Жртве рата на простору Косова и Метохије 1941-1945. према попису
29) Мартина Грахек Раванчић, Устројавање органа нове власти- Државна/Земаљска комисија
за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача-организација, устрој и дјеловање,
изворни научни чланак, објављен у часопису: Хисторијски зборник Загреб, број 1, 2013.
527
одлуку да се на целокупној територији Југославије, изврши попис
жртава рата 1941-1945. године, (прецизније од шестог априла 1941. до
петнаестог маја 1945. године). За извршење пописа прво је,
седамнаестог јуна 1964. године, формирана Савезна пописна комисија,
а затим републичке, среске и општинске комисије. По одлуци СИВ-а,
састав пописних комисија требало је да буде гаранција да ће се
учинити све за успешно извршење пописа. У комисијама су највећим
делом биле заступљене: борачке и друге друштвено-политичке
организације, представници друштвено-политичких заједница и
Армије, а такође и статистички органи као носиоци стручног дела
послова у свим фазама рада (припреми, извршењу и обради података).
У организацији и спровођењу пописа учествовало је преко 30.000
лица. Од тога је било око 25.000 пописивача.
Попис је извршен у току месеца новембра 1964. године.
Пописом су обухваћени држављани Југославије који су за време рата
страдали као жртве фашистичког терора, односно као жртве рата, без
обзира дали су били убијени, погинули, умрли, нестали или су
преживели терор. Нису били пописивани преживели борци НОР-а.
Попис је вршен према месту боравка породице жртве рата. Попис
жртава рата спроведен је по јединственој методологији коју је израдио
Савезни завод за статистику, а коју је усвојила Савезна пописна
комисија. Обрада података извршена је у Електронском центру
Савезног завода за статистику.
Резултати пописа су следећи:
Косово и Метохију: Укупно 8.063; Срба 4095; Хрвата 52;
Јевреја 87; Словенаца 24; Муслимана 38; Црногораца 1476;
Македонаца 18; Албанаца 2.125; Мађара 2; Словака 8; Турака 34:
Остали 104.
За општину Зубин Поток: Укупно 288; Срба 285; Албанаца 1;
Остали 2.30)
На први поглдед се види да је број пописаних жртава
минималан и вероватно више пута мањи од стварног броја жртава.
Видимо да није пописана ни једна жртва Цигана, (комунисти их
називају Роми), а познато је да су посебно на Косову и Метохији,
заједно са Јеврејима доживели холокауст. И број страдалих Јевреја на
Косову и Метохији је био пуно већи од бројке која је дата у извештају.
___________
30) Извор података: Музеј жртава геноцида, Београд.
528
Историчр и хроничар Павле Иванов Џелетовић, тврди да је са
територије Косова и Метохије страдало 210 Јевреја.31)
После пописа и обраде податка о жртвама рата, поново двадсет
година нико се није бавио овом проблематиком. Тек крајем
деведесетих година, два научника: Богољуб Кочовић и Владимир
Жерјавић су статистичким методама израчунали демографске губитке
за време Другог светског рата на територији Југославије и резултате
објавили у књигама које су издали. Богољуб Кочовић је рођен 1920.
године у Херцеговини и крајем Другог светског рата емигрирао је на
запад. Био је правник и статистичар, који је живео у Лондону и јануара
1985. године, обелоданио је свој статистички прорачун жртвава у
књизи: Жртве Другог светског рата у Југославији. До броја од
1.014.000 погинулих у току Другог светског рата у Југославији
Богољуб Кочовић је дошао математичким израчунавањима која су
почивала на званичним демографским подацима југословенске
статистике до 1940. године, (подаци о стопама рађања, смртности и
чистог природног прираштаја по покрајинама и вероисповести итд.),
и на одређеним претпоставкама: о вероватном развоју природног
прираштаја од 1940 до 1948, о вероватном броју нерођених беба због
ратног стања, о вероватном броју избеглих грађана Југославије у току
и непосредно по завршетку рата и других параметара.
Владимир Жерјавић рођен је 1911. године у месту Криж
Брдовечки у Загребачкој жупанији. Био је економиста, демограф и
стручњак у Уједињеним нацијама за питања демографије и
наталитета. Његова књига: Губици становништва Југославије у
Другом свјетском рату, појавила се у јавност четири године касније од
књиге Богољуба Кочовића. Жерјавић је тврдио да за време писања није
био упознат са Кочовићевом књигом и у својим прорачунима је
користио другу методу. Међутим резултати ова два аутора се у многим
проценама и бројкама су сличне и подударају се. Жерјавић је
израчунао да је укупно: 1.027.000 погинулих, што је само 13.000
разлика у односу на Кочовића.
Међутим, разлика у броју погинулих на Косову и Метохији, ова
два научника и истраживача је велика. По Богољубу Кочовићу, за
време Другог светског рата на Косову и Метохији, живот је изгубило
укупно 10.000 становника и то: Срба 4.000, Цигана (Рома) 1.000,
___________
31) мр
Павле Џелетовић Иванов, Јевреји Косова и Метохије, издање: Удруж. писаца Поета
Београд 2015. године, стра. 87.
529
Турака 1.000, Албанаца 3.000 и сталих 1.000 становника. Владимир
Жерјавић израчунао је да је на Косову и Метохији укупан број
погинулих износи 26.000 становника, од тога: Срба 3.000, Хрвата
1.000, Словенаца 1.000, Муслимана 2.000, Турака 1.000, Рома 1.000,
Јевреја 1.000, Албанаца 14.000.32) Према коме је Жерјавић пристрасан,
а према коме непристрасан, сматрамо да није потребан коментар и
читаоц ће сам донети закључак.
Др Животије Ђорђевић, који је цео свој научни век посветио
затирању и жртвама Србског народа у својој књизи: Губици
становништва Југославије у Другом светском рату-наука и
скрибоманија, тврди да укупни губици Срба у Југославији износе
1.820.000 и да представљају 90 посто укупних губитака.
Анализу ћемо завршти подацима Ненада Антонијевића, који се
односе на Србе:
„Наш основни циљ био је да се из визуре историографије
сагледају ратни злочини и друга страдања становништва које је
живело на Косову и Метохији за време Другог светског рата...
У току Другог светског рата са Косова и Метохије интернирано
је или протерано у избеглиштво укупно између 70.000 и 95.000 до
100.000 Срба. Према нашим истраживањима процењујемо да је
интернирано или протерано у избеглиштво између 90.000 и 100.000
Срба. Српски народ је на Косову и Метохији, већином страдао у
директном терору од стране албанских квислинга (око 7.000), који су
деловали самостално или били под командом окупатора. Међу
страдалима има и жртава окупаторских војника. Процена броја
убијених Срба у српској историографији, крећу се од 10.000 до 12,000.
Према нашим истраживањима, процењујемо да је страдало између
9.000 и 10.000 Срба.“33)
___________
32) Душан Бојковић, Жртве рата на простору Косова и Метохије 1941-1945. према попису
докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. године,
стр. 5-6.
530
*
У изради Списка страдалих становника Старог Колашина

(општина Зубин Поток) у периоду 1941-1947. година коришћена је
метода: Поименично утврђивање жртве са пуном индентификацијом
и што више персоналних података. Списак је на крају закључен на
укупно: 555 жртава србског становништва. Где би се могли нађи нови
историјски подаци о страдању србског становништва Старог
Колашина писали смо у поглављу после Списка.
Основни циљ ове књиге био би: да данашње младе генерације
потомака, схвате колико су велика била страдања њихових предака у
периоду 1941-1947. година и да се лично заинтересују за своје
пострадале претке, и преко родбине и доступних извора, прикупе
податке за допуну Списка страдалих становника Старог Колашина
(општине Зубин Поток) у периоду 1941-1947. године.
531
Мала објашњења ради лакшег читања
и разумевања текста
Текст за ову књигу писао сам са намером да буде доступнија и
разумљивија просечном читаоцу, који је заинтересован за историју
својих предака, а не као научно дело, мада сам на постдипломским
студијама, Методологију научно-истраживачког рада положио са
највишом оценом. Трудио сам се да сваку чињеницу и написани став
потврдим неким релевантним извором, који се данас може пронаћи у
доступним писаним, електронским и другим медијама. Свим
историчарима могу погледати у очи и доказати, да ништа нисам
измишљао и писао без научног доказа. Доста сам користио и
сведочења људи који памте та времена, која су забележили неки други
историчари и хроничари или сам лично разговарао. Народно памћење,
оно што је остало у народном предању има непроцењив значај за
Србску историјографију у свим временима. Пошто сам љубитељ
гусала и епске поезије и дуго сам уи том миљеу могу препознати оно
што је срж и бит Срба. Текст књиге је по класификацији, близак
Србској забрањеној историји и читаоц ће се срести са масом нових
чињеница и информација, које није чуо на часовима историје кроз
редовно школовање. Користио сам велики број извора који су често
међусобно контрадикторни, па сам закључке морао да доносим на
основу својих сазнања и животног искуства. Кроз велики број извора
и текстова, увидео сам да се примењују и различита правила
правописа, која нису сва у складу са званичним Правописом. Познато
је да је званичан правопис под великим утицајем Германофилске
школе и историје, после Берлинског конгреса. Ја сам у тексту који сам
написао усвојио нека од њих да би дао већи значај Србској забрањеној
историји и поједноставио писање текста.
Прво: Прелазак звучног сугласника б, у безвучни сугласник п,
у придеву изведеном из именице Србин, данас у својим текстовима не
поштују ни неки академици, а поготово писци Србске националне
историје. Тако да у тексту, где сам ја аутор увек се пише: србски! док
сам у цитатима испоштовао ауторе, па има и једног и другог. Нисам
ово примењивао у називима званичних институција: Српска
православна црква, Српска академија наука и уметности и др. По
званичном Правопису када се звучно д нађе испред слова с, онда оно
остаје, али зато б мора да пређе у п! Неразумљив изузетак.
532
Друго: Срби као народ, због агресивне комунистичке
идеологије у трајању од педесет и више година, поред историје
изгубили су и осећај за припадање своме народу, патриотизам и
родољубље, свест о томе да смо стари народ, православни и
светосавни, да смо живели у монархистичким државама са
Кнежевима, Краљевима и Царевима. Из овог разлога, сам прихватио
од неких аутора, да се речи: Отаџбина, Србски народ, Краљ,
Краљевина и Војвода искључиво пишу са великим словом. За прве
четири речи мислим да није потребан коментар, док су србске Војводе
кроз србску историју биле апостоли србске слободе и то треба
поштовати. Због грађанског рата у Другом светском рату, доласка
комуниста на власт и дуге владавине њихове идеологије, можда је
било и неких изузетака, али за оне који су поменути у овој књизи,
сматрам да то заслужују.
Треће: У Краљевини Југославији, бановине, срезови и општине
добијале су називе према географским појмовима и ови називи су се
користили у Другом светском рату. Сматрам када се општини или
срезу дода придев изведен од географског појма, то постаје, да тако
кажем: лично име и да га треба писати великим словом: Беримска
општина, Радичпољска општина, Штавички срез, Дежевски срез итд.
Ово се такође различито пише код различитих аутора и ја сам се
трудио као под тачком један, да у свом тексту пишем са великим
словима, а у цитатима испоштујем аутора.
Четврто: У изворима и текстовима сам налазио случајеве да се
у једном цитату, исти аутор цитира и по три-четири пута, због фус
нота, које научном тексту доносе додатне бодове. Пошто сам већ
нагласио да ја нисам радио научно дело, делови текстова за које сам
сматрао да ће помоћи читаоцу, цитирао сам комплетне, тако да има
цитата и до две стране.
Пето: Ово је уско везано са четвртим случајем, јер када у
једном цитату, три пута цитирате истог или различитог аутора, дешава
се да се неки делови реченица нађу под троструким наводницима. У
мом тексту наводнике сам користио само на почетку и на крају цитата.
У свим другим случајевима, поново наглашавам да сам ово прочитао
у неким текстовима, користио сам интерпункцијски знак : (две тачке)
са одговарајућим интерпукцијским знаком на крају реченице, мањег
броја реченица, или најчешће дела реченица, а често сам испред писао
такозвани или скрачено тзв.
533
Знак , (зарез) сам најчешће користио и део реченице између ова
два знака, упозорава читаоца да има неки посебан третман, да ли је
под заградом или означава неки синоним или друге намене.
Знак ? (знак питања) користио би да читаоц схвати да је
означени део реченице упитног садржаја, и да треба узети и тај аспект,
поред обавештајног дела.
Знак ! (узвичник) користио сам за оне делове текста који би се
изговорили повишеним тоном или унели повишен емотивни набој код
читаоца, о коме би требало размислити и донети закључак.
Ова два задња знака често сам користио и са зарезом, како би
нагласио да је и наставак текста саставни део исте реченице.
Знак ; (тачка-зарез), користио сам у сложеним реченицама, када
делови реченице, нису у међусобној тесној вези или код набрајања
неких делова реченице, најчешће: списак жртава са персоналним
подацима, тачка-зарез је кориштена на крају података једне жртве.
Знак () (заграда) сам користио када сам у реченици објашњавао
неки појам, непознату реч или описани догађај. Има случајева када је
у цитатима, аутор цитата користио заграду ради неког објешњења, и у
тим случајевима ја сам дописивао да је то нагласио аутор цитата.
Шесто: Односи се за назив народности, који су нам у овим
просторима били непријатељи у Другом светском рату. Званична
историографија искључиво употребљава термин: Албанци. Сматрам
да је ово једна катастрофална грешка са тешким последивама које се
манифестују у овом временом. Ако они своју државу Албанију, са
којом Косово и Метохија има само заједничку границу, називају
Шћипнија, зашто се становништво Косова и Метохије назива
Албанцима. Нема никакве логике или било ког научног доказа, већ
само заоставштина комунистичке идеологије и: браства и јединства!
Припадници ове народности су се у Краљевини Југославији називали
Арнаути, а појам Шиптар се почео употребљавати почетком Другог
светског рата.
Што се тиче друге исламске народности, и њихов назив:
Бошњаци, почео се употребљавати после чувеног Берлинског
конгреса. То им је заоставштина од Турака, који су исмејавали Србе
који су примили ислам. На турском: Бош, значи прзно или ништа, па
су Турци појам Бошњак преводили ка: Ништарија или Празна Глава!
Као и у предходним случајевима у мом тексту не користи се
име Албанци, док се остали термини (Арнаутити, Шиптари, Бошњаци,
534
муслимани) користе наизменично, што се може наћи у архивским
документима и записима администрације Недићеве владе. У цитатима
сам испоштовао ауторов став. У почетку сам грешио, па сам знао да
напишем Шиптарски и Бошњачки народ, па молим сараднике, ако сам
негде ово испустио у тексту да ме упозоре.
535
536
537

Zatir SRB Naroda Star Kolasina - Layout 1 PDF

Hochgeladen von

Dokumentinformationen

Originaltitel

Copyright

Verfügbare Formate

Dieses Dokument teilen

Dokument teilen oder einbetten

Freigabeoptionen

Stufen Sie dieses Dokument als nützlich ein?

Sind diese Inhalte unangemessen?

Copyright:

Verfügbare Formate

Zatir SRB Naroda Star Kolasina - Layout 1 PDF

Hochgeladen von

Copyright:

Verfügbare Formate

Василије Гаљак

ЗАТИРАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА СТАРОГ КОЛАШИНА

ЗАТИРАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА

II ДЕФИНИСАЊЕ ОБЛАСТИ ИБАРСКОГ-СТАРОГ КОЛАШИНА

III ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У ОБЛАСТИ

IV СТРАДАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА У ШТАВИЧКОМ И

V СТРАДАЊЕ СРБА ДРЕНИЦЕ И МЕТОХИЈСКОГ ПОДРОРА

VII ЗАКЉУЧАК /501

VIII ФОТОГРАФИЈЕ И ПРИЛОЗИ

X СТРАДАЊЕ СРБСКОГ НАРОДА СТАРОГ КОЛАШИНА-SUMMARY

XI СТРАДАЊЕ СРБСКОГ НРОДА СТАРОГ КОЛАШИНА-РЕЗЈУМЕ

XII ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

XIII РЕГИСТАР ИМЕНА

Ништа се у животу не дешава случајно!

Када је држава Србија, 2004. године, својим одлукама успела да

Већ 2006. године почињу припреме за оснивање Равногорског

Ибарски, или како га у новије време све чешће зову, Стари

књига друга, Присутно становништво по вероисповести, издање Државне штампарије у

Траде Краљево, у Брњацима фебруара 2008. године, стр. 43.

Ф илозовском факултету Београд, 2017.године, стране 95-96.

1. Окупација Ибарског–Старог Колашина и

траде Ања, Краљево, марта 2011. године, стр. 39-40.

Pine Insland, IN, USA, 2001. године, стр. 22.

Pine Insland, IN, USA, 2001. године, стр. 22.

косовскомитровачки и студенички срез, издање Приштина 1968. године, стр. 92.

Службени гласник Београд, 2008.године, стр. 264.

Краљево, марта 2011. године, стр. 54-56.

косовскомитровачки и студенички срез, издање Приштина 1968. године, стр. 102.

научни ауторски чланак објављен у Тематском зборнику: Косово и Метохија у Другом

Института за савремену историју у Београду 1991. године, стр. 97.

косовскомитровачки и студенички срез, издање Приштина 1968. године, стр. 102.

у Зубином Потоку, 2009. године, стр. 123.

докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. године,

,,Вук Караџић“ Косовска Митровица, Хвосно, 2009. године, стр. 161.

Pine Insland, IN, USA, 2001. године, стр. 24-26.

Филозовском факултету Београд, 2017. године, стр. 224-225.

,,Вук Караџић“ Косовска Митровица, Хвосно, 2009. године, стр. 161.

у Зубином Потоку, 2009. године, страна 111.

дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. године, стр. 371-372.

Краљево, марта 2011. године, стр. 69.

докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. стр. 183.

Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, стр. 22.

косовскомитровачки и студенички срез, издање Приштина 1968. године, стр. 152-153.

научни ауторски чланак објављен у Тематском зборнику: Косово и Метохија у Другом

Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, стр. 41.

П-9, снимак 765.

Краљево, марта 2011. године, стр. 75.

Гласника, Београд 2008. године, стр. 233.

одреди: Копаонички, Шаљски, Ибарски, издање: Војноиздавачки завод Београд, 1981.

Института за савремену историју у Београду 1991.године, стр. 99.

Колашин у Зубином Потоку, Зубин Поток, 2015. године, стр. 42.

докторска дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. г. стр. 495

у Зубином Потоку, 2009.године, стр. 126.

дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015. године, стр. 349-350.

Косовска Митровица, 2009.године, стр. 204.

Поета Београд, 2004. године, стр. 97.

Косовска Митровица, 2009. године, стр. 180.

П-9, снимци 488-450.

дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015.године, стр. 189-190.

митровачки и студенички срез, издање Приштина 1968. године, стр. 152.

у Зубином Потоку, 2009. године, стр. 125.

дисертација, одбрањена на Филозовском факултету у Беуграду, 2015.године, стр. 204-205.

у Зубином Потоку, 2009. године, стр. 131.