RADOVAN KALABIĆ: AUSTROUGARSKI ULTIMATUM IZ 1880.

ILI KAD SRBIJA NIJE IMALA ALTERNATIVU

Za razliku od premijera, lakomisleni knez Milan stao je na stanovište da je sudbinu Srbije nužno predati u
ruke jedinom moćnom zaštitniku

Austrougarska vlada stavila je srpsku vladu pred dramatičan izbor, odnosno pred svršen čin. Ili će
politički kapitulirati i potpisati sa Bečom trajni trgovinski ugovor, koji susednoj Monarhiji obezbeđuje
status „najvećma povlašćene nacije, bez budi kakvih ograničenja", ili će se suočiti sa pogibeljnim
iskušenjima carinskog rata. U praksi ta vrsta rata otpočela bi zatvaranjem austrougarskog tržišta za srpski
izvoz a završila bi se, prema zamislima stratega iz Beča, ili bespogovornim potčinjavanjem ili konačnim
slomom srpske privrede.

Jovan Ristić (1831-1899; na slici prvi s leva), onovremeni prvi srpski ministar, opirao se i odolevao pune
dve godine pred otvorenim nasrtajima, pritiscima i ucenama moćnog suseda i nastojao da se u ugovor
unese klauzula o uzajamnosti. U tom cilju njegova vlada sklopila je 1879. privremene ugovore sa drugim
državama, poput Engleske, Rusije, Italije, Švajcarske i Belgije, koji su uključivali reciprocitet a sve u nadi
da će oni poslužiti kao obrazac za sklapanje tragovinskog ugovora i sa Austro-Ugarskom. Ispostavilo se,
međutim, da su ti napori bili uzaludni i da se Beč kruto i nepopustljivo pozivao na član 37. Berlinskog
ugovora, koji je predviđao da se u Srbiji ništa neće menjati do zaključenja novih ugovora. Svoj isključivi
stav prema Srbiji austrougarska vlada zasnivala je i na ugovoru koji je sklopila sa Turskom još 1862, a koji
joj je omogućavao da proizvoljno nameće visoku carinu na robu uvezenu iz Srbije.

Tadašnji knez a od 1882. kralj Milan Obrenović (1854-1901), koji se avgusta 1880. banjao u mondenskom
Išlu, pisao je odatle Ristiću i predlagao mu da potpiše ugovor sa Austro-Ugarskom, „jer ja ga smatram
takoreći Kaliforniju za Srbiju, dok ekonomski rat sa njom smatram za našu i ekonomsku i političku
propast".

U vreme ovog dopisivanja kneza Milana i Ristića na dnevnom redu se ponovo našlo pitanje otplate
dospelih kamata na kredit koji je Srbija zaključila u Rusiji 1876. Samo na ime interesa, koji nije plaćan od
1876. do 1880, državni dug Srbije iznosio je 3.300.000 dinara. Trećina od te ukupne sume odnosila se na
neisplaćene kamate na ruski zajam. Ili još preciznije: Srbija je dugovala Rusiji 442.729,20 rubalja ili
1.106.823 dinara. Ruski car Aleksandar Drugi lično je platio taj dug, i to se vodilo kao „poklon srpskoj
državi".

1.
Smatrajući izlišnim Knežev poziv da dođe u Beč i da lično sa baronom Karlom Hajnrihom Hajmerleom,
ministrom spoljnih poslova Monarhije, razreši spor, Ristić otpisuje Visočanstvu i daje mu jedan mudar
savet i jednu obistinjujuću prognozu. Naime, Ristić opominje da, „što više budemo popuštali to ćemo sve
veće žrtve prinositi jednom zlu..." On svog „pretpostavljenog" i u banji proročki obespokojava uverenjem
da će između Srbije i Austro-Ugarske kad-tad doći do „ekonomskog zapleta".
 Kada je do tog „ekonomskog zapleta" došlo, akteri ove prepiske bili su već pod zemljom. Onaj koji je
sanjao Kaliforniju za Srbiju, apsolutno potčinjenu habsburškim intersima, već pet godina je počivao u
krajnjem zakutku tuđe zemlje, kada je na samom početku 1906. Beč objavio carinski rat Srbiji. Iz tog rata
Srbija je izašla sa najpoželjnijim rezultatom proširujući svoja tržišta na Nemačku, Francusku, Rusiju,
Englesku, Švajcarsku... Ona je neometano povisila cene svojih proizvoda i, što je najvažnije, konačno se
tek u tom ratu oslobodila ekonomske zavisnosti od susedne Monarhije.

Kao liberal po političkom ubeđenju i suverenista po državničkom stavu, Ristić se u upravljanju zemljom
držao uravnoteženog spoljnopolitičkog kursa. Trudio se da ni sa jednom velikom silom ne zateže i do
kraja ne zaoštrava odnose, ali je u taktičkim popuštanjima uvek tačno prepoznavao „crvenu liniju", preko
koje ni za živu glavu nije prelazio. To ga je u prvi mah koštalo premijerskog položaja, a njegove liberale
pozicije vladajuće partije u zemlji. Presudnu ulogu u Ristićevom demisioniranju odigralo je ipak njegovo
odbijanje da primi Ultimatum od petog oktobra 1880.

Za razliku od svog premijera, brzopleti i lakomisleni Knez stao je otvoreno na stanovište da je sudbinu
Srbije nužno predati u ruke jednom jedinom moćnom zaštitniku. Onom koji stoluje u „carskoj Vieni".
Zato on i u drugom pismu ponovo poziva Ristića da dođe u Beč i rezolutno mu saopštava „...da sve na
svetu treba da pokrenemo da ne dođemo u sukob sa Austrijom ni na kom polju, pošto je u mojim očima
ona sa Nemačkom jedina kadra da zaustavi obrazovanje na Balkanskom poluostrvu San-Stefanske
Bugarske, tj. jedne Slovenske države jače nego Srbija".

I ovaj drugi Knežev poziv da lično dođe u Beč Ristić je učtivo odbio, uz krajnje ubedljivu argumentaciju,
izloženu tonom samouverenog i iskusnog diplomate.

2.

Ristić je u nameri da izbavi Srbiju iz vrlo nezavidnog ekonomskog položaja velike nade polagao u Rusiju.
O tome svedoči i Memorandum, kojim se njegova vlada još krajem oktobra 1878. obratila ruskoj vladi. U
tom obraćanju, koje na momente poprima skoro vapijući ton, srpska vlada traži od ruske da je zaštiti od
„ austrougarske napasti".

„Vlada u Beogradu je smatrala da bi zaključenje carinskog saveza za sobom povuklo i zahtev Austro-
Ugarske da se zaključi i 'politički savez', čime bi ona 'uvećala svoju moć do razmera, u kojima bi se njene
posledice osećale na celom Balkanskom poluostrvu'."

Stoga je predlagano da se prvi trgovinski sporazum sklopi sa Rusijom, i da on posluži kao obrazac koji ni
druge države ne bi mogle da ignorišu. Tadašnji zvanični Beograd izražavao je čvrsto uverenje da je
„Rusija, kao slovenska sila, pozvana da postane centrom, oko koga trebaju da se grupišu svi drugi
slovenski narodi; pa ona treba da im da svoju moćnu potporu, kad se one naprežu da se spasu od
trgovinskog i političkog gospodstva jedne tuđinske rase".

Velika očekivanja, međutim, dala su više nego skromne rezultate. Ruska vlada nije bila spremna da sa
srpskom potpiše trajni trgovinski ugovor, već se zadovoljila sklapanjem Privremene trgovačke pogodbe
između dve zemlje. Nju su u Beogradu 31. maja 1879. potpisali Jovan Ristić i ruski poslanik Aleksandar
Persijani. Važnost joj je bila oročena na godinu dana, no, iako je sadržala odredbe o najvećem
uzajamnom povlašćenju u međusobnoj trgovini, ona nije pokrenula tešnju privrednu saradnju između
država potpisnica.

Doduše, slavenofilski raspoloženo javno mnenje u Rusiji neprekidno je zvonilo na uzbunu i tražilo od
svoje vlade da se odlučno uključi u trgovinsko-ekonomsku utakmicu sa crno-žutom monarhijom na
Balkanu. Takvi apeli, međutim, nisu naišli na pozitivan odgovor službenog Sankt Petersburga.

Šta je bio razlog toj ravnodušnosti i trgovinskoj pasivnosti Rusije u Srbiji i na Balkanu?

Još na Berlinskom kongresu proslavnjeni ruski diplomata Aleksandar Mihailovič Gorčakov (1798-1883) je
izjavio da „Rusija u zemljama Balkanskog poluostrva nema nikakvih materijalnih interesa koje bi sledila".

Njegov kolega baron Aleksandar Genrihovič Žomini (1814-1888) posredno je ukazivao na primarne
interese Rusije na Balkanu. Pišući Nikolaju Karpoviču Girsu (1820-1895), koji je kasnije postao ministar
spoljnih poslova Rusije, Žomini veli da bi za Srbiju bilo bolje da svoj nacionalni ponos podredi svom
materijalnom napretku. Da je za Beograd korisnije da prihvati ponuđeni trgovinski ugovor iz Beča pod
uslovom da ga on ne odvuče u protektoratski zagrljaj Habzburške monarhije. Sredstva izvučena iz te
saradnje, smatrao je Žomoni, Srbija treba da uloži u povećanje „vojne snage zemlje, s obzirom na krizu
koja će jednog dana odlučiti sudbinu čitave istočne Evrope".

3.

Nastup i pravce delovanja ruske diplomatije na Balkanu uveliko je diktirala potreba Sankt Petersburga za
obnavljanjem Trojecarskog saveza. Poučena gorkim iskustvom iz Krimskog rata (1853-1856), kada je
protiv sebe imala koalicione snage svih velikih zapadnih sila, ruska diplomatija htela je da se osigura od
sličnog ratnog pozicioniranja. Sklopljen između Nemačke, Austro-Ugarske i Rusije, savez je obavezivao
članice na neutralnost u slučaju da jedna od njih stupi u rat sa nekom četvrtom zemljom. Rusiju je takav
savez štitio od obnavljanja koalicije iz vremena Krimskog rata. Nemačka je pak bila zaštićena od
opasnosti da vodi rat na dva fronta.

Trojecarski savez je obnovljen 18. juna 1881. Pune pripreme za njegovo obnavljanje pale su baš u vreme
austrougarskog Ultimatuma Srbiji od petog oktobra 1880. Kao uslov za zaključenje saveza Austrougarska
je od Rusije tražila da upotrebi sav svoj uticaj kako bi ubedila srpsku vladu da prihvati ponuđeni
trgovinski ugovor iz Beča. U pregovorima sa Otom fon Bizmarkom (1815-1898) od 4. i 5. septembra
1880. baron Hajmerle je upravo i tim zahtevom uslovljavao obnavljanje saveza sa Rusijom. Ubrzo potom
je našem poslaniku u Beču Filipu Hristiću (1819-1905) zapalo u dužnost da obavesti vladu o nagloj
promeni u držanju Rusije. Već u izveštaju od 18. oktobra 1880, on obaveštava Beograd da mu je ruski
ambasador Petar Ubril saopštio da njegova zemlja nije spremna da podrži Jovana Ristića u sporu sa
Austro-Ugarskom.
 Sukobljen sa Knezom već duže vreme i „pušten niz vodu" od ruske strane, Jovan Ristić je 31. oktobra
1880. podneo ostavku na mesto predsednika srpske vlade. (Sedam godina kasnije, u izmenjenim
međunarodnim prilikama i uz podršku Rusije, on se trijumfalno vraća na čelnu poziciju u srpskoj vladi.)
Samo petnaest dana nakon Ristićeve ostavke Srbija potpisuje sa Austro-Ugarskom trgovinski ugovor u
kome predaje Beču klauzulu najvećeg povlašćenja, bez uzajamnosti. Ugovor je potpisao Čedomilj
Mijatović (1842-1932), koji je u novoj naprednjačkoj vladi a na izričit zahtev kneza Milana Obrenovića
vodio dva ministarstva - finansija i spoljnih poslova.

***

Obistinilo se uskoro i ono čega se Ristić najviše pribojavao. Potpuna ekonomska zavisnost Srbije od
Austro-Ugarske ubrzo je dovela i do političke. Potpisivanjem Tajne konvencije Srbija je praktično predala
svoj politički, državni i nacionalni suverenitet Habzburškoj monarhiji. Bez njenog znanja i saglasnosti
službeni Beograd nije mogao čak ni da vodi pregovore sa bilo kojom drugom državom! I ovaj
„veleizdajnički dokument", mimo znanja Skupštine i ostalih članova vlade, tajno je potpisao Čedomilj
Mijatović, koga je za tu uslugu car Franjo Josif tajno nagradio naslednom titulom grofa. Iza Čedomilja,
naravno, stajao je kenz Milan, te je stoga Živan Živanović s pravom zaključio da je Mijatović samo „glavni
poverenik knežev za sve ove nedopuštene poslove njegove iz tog doba".

Elan i lakoća s kojima je Mijatović u ime srpske strane potpisivao sve ove sporne i problematične
dokumente Slobodan Jovanović je tumačio s dva motivaciona aspekta. Prvi je Čedomiljev tuđinski
karakter i vaspitanje, a drugi je njegova rusofobija: „Uz svoju ženu Engleskinju on je bio primio i tadašnje
engleske ideje da je Rusija opasna i za evropsku civilizaciju i za slobodu balkanskih naroda. Iz straha od
Rusije, on je naginjao Austriji većma nego ijedan od onovremenih naših političara."

Tajna konvencija potpisana je na Vidovdan 1881.

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=18460:ultimatumi-ustupci-
uzmicanja&catid=50:istorija&Itemid=82