ODBROJAVANJE

Kad Bog zatvori vrata otvori prozor.

Navukoh rezu i zakljucah vrata, pa otvorih mali kuhinjski prozor. Pas se lenjo
dogegao do kujne, razocarano seo ispod cetvrtastog, mesecinom osvetljenog parceta
nocnog neba u zidu i tu�no-upitno pogledao u mene. Spu�tene glave, polako je
od�etao natrag i ispru�io se ispod stola.
Ugasio sam svetlo i upalio svecu. Ulicna rasveta je prejaka pa spustih roletne.
Problem saobracajne buke bio je van mojih moci. Setih se Prusta.
Telefon je zazvonio. I zvonio, i zvonio... Nisam imao volje (a ni �elje!) da
podignem slu�alicu, �to je postalo jasno i onom sa druge strane �ice, te je aparat
napokon zamuknuo.
Ker je ispuzao ispod stola, svom du�inom se protegao i zaputio ka fotelji da zauzme
poziciju za spavanje.
Stojeci na sredini sobe prelistavam kanale. Na posletku - ipak gasim televizor.
Sat na crkvi izbija cetiri. Uskoro ce poceti da svice. Navukoh jo� i zavese preko
roletni i jo� jednom okrenuh kljuc u bravi.
Ostaci vecere ostace razbacani na stolu do daljnjeg.
Iduci ka krevetu, zaustavih se kraj police sa telefonom. Podigao sam slu�alicu i
ostavio je da le�i naopako pored aparata.
Uvukao sam se u postelju ne skinuv�i odecu, utrnuo svecu i neko vreme piljio u
nevidljivu tacku na po�utelom plafonu. Nisam uspevao da uhvatim ni jednu svoju
misao. Da li mi je glava zaista prazna ili se misli jednostavno krecu tolikom
brzinom da ne uspevam da ih zarobim recju. Ne mogu nikako to da dokucim. Ono �to je
nesumnjivo, jeste nemir od kojeg mi se grci �eludac, fantomski nemir koji ne da
ocima pocinka.
Navukuh cebe preko glave, cvrsto stisnuh kapke i poceh da odbrojavam: deset, devet,
osam,...