Географски факултет Универзитета у Београду

Семинарски рад из предмета одрживи развој

Тема:

Биогорива

Професор: Милован Пецељ Студент: Невена Ђурић 17/08

Асистент: Бојана Јовановић Дијана Ђурић 12/08

Београд, 2011. године

 Садржај

1. Увод............................................................................................3
2. Подела и начин производње биогорива..................................4
3. Типови биогорива......................................................................6
3.1 Биодизел....................................................................6
3.2 Биоетанол................................................................1
0
3.3 Биогас.......................................................................1
3
4. Недостаци употребе биогорива...............................................15
5. Закључак....................................................................................16
6. Литература................................................................................17

2
 1. Увод

Бигорива представљају текућа горива која се добијају прерадом биљне масе и користе
се као замена за фосилна горива у моторима са унутрашњим сагоревањем. У биогорива
се убрајају и горива која су нуспродукт других процеса и која би иначе представљала
отпад. У последњих неколико година производња и коришћење биогорива све више
расте и све више замењује фосилна горива при чему се у томе огледа све већа потреба
човечанства за побољшање квалитета животне средине. Биогорива највише помажу у
борби против глобалног отопљавања зато што дају мањи учинак стаклене баште,
емитујући мање угљен-диоксида него фосилна горива. Смањене су и емисије других
токсичних материја као што је азотоксид који утиче на повећање обољења дисајних
органа, нарочито у градовима. Суштина биогорива је да су она еколошки далеко
прихватљивија од фосилних горива али да је њихова производња и употреба још увек
скупља. Производња биогорива ограничена је само брзином раста биљака и
расположивошћу обрадивих површина. Уколико се у производњи биогорива користе
отпадне материје, тада нема чак ни тих ограничења.

График 1. Проиводња биогорива у свету

Извор: www.sarasin-alpen.com

3
Историја употребе биогорива као погонског горива сеже још у далеку 1900-ту годину
када је на светској изложби у Паризу Рудолф Дизел представио свој нови изум-дизелски
мотор које је покретало уље кикирикија. Међутим, све се завршило на тој
демонстрацији јер је нафта тада била јефтинија. Тек 1973. године, када је наступила
прва светска нафтна криза, развијене земље су почеле озбиљно да размишљају о
производњи и коришћењу биогорива.

Данас, производња биогорива узима све већег маха у иностраним земљама, од којх је
најинтензивнија и најзначајнија производња у Бразилу из шећерне трске, а затим и у
САД-у, из кукуруза. У нашој земљи производња биогорива још увек није достигла такве
размере, управо због цене производње. У Србији постоји само једна фабрика за
производњу биодизела, Viktoria Oil у Шиду, као и за производњу сирових и
рафинисаних уља и биљне сачме.

2. Подела и производња биогорива

Биогорива се, као и горива, могу поделити на:

 чврста, у која спадају:

 дрво - у разним облицима: у облику цепанице, уситњеног дрвног отпада,
гранчица, брикета, иверја итд.;
 слама - било упакована или не;
 сено – за сада без практичне примене.
 течна, са неколико подгрупа:
 алкохолна биогорива – алкохоли произведени од биљне масе ( биоетанол,
биометанол, биобутанол );
 био-уља (биљна уља, биодизел, али и употребљена уља нпр. за фритезе);
 гасовита биогорива у течном стању;
 биогас и дрвени гас који су Фишер-Троповом синтезом трансформисани у
течне угљоводонике;
 отпадни продукти – из разних отпада се добија метан и угљоводоници
слични нафти.
 гасовита:
 биогас;
 генераторски гасови настали прерадом биљне масе;

4
  дестилациони гасови настали прерадом биомасе;
 водоник настао цепањем било ког угљоводоник.

Постоје 4 генерације производње биогорива:

Прва генерација биогорива се производи од шећера или скроба из кукуруза, шећере

репе, палме, пшенице и осталих биљака које у себи садрже већи проценат шећера.
Недостатак прве генерације је у томе што су ове биљке такође и храна па је производња
биогорива неодржива а може и негативно да утиче на цене животних намирница као и
на економију земље. Поред тога, у неким земљама се секу шуме да би се ослободило
плодно, пољопривредно земљиште за узгој, што за собом оставља низ последица по
животну средину.

Друга генерација биогорива се производи од дрвета, искоришћеног папира, разних

трсака, трава, као и пољопривредних остатака као што су стабљике од кукуруза које не
угрожавају залихе хране. Производња ове генерације је још увек неефикасна за
комерцијалну употребу, али неке земље у великој мери улажу у истраживања и развој.
Цена производње биогорива друге генерације у САД-у је од 0,8 до 1 долара по литру.

Трећа генерација биогорива се производи из алги или уљане репице, односно биљака
које се нису узгајале раније, а чије коришћење не угрожава залихе хране.
Продуктивност треће генерације биогорива је за око 30 пута већа по јединици
површине земљишта од прве или друге генерације биогорива.

Четврта генерација биогорива комбинује генетски оптимизиране сировине које су

уједно дизајниране да апсорбују веће количине угљен диоксида из атмосфере. Генетски
синтетизовани микроби се користе за производњу горива, па је целокупан процес
“carbon negative“, односно елиминише део угљен диоксида из атмосфере.

3. Tипови биогорива

Најзначајнији типови биогорива су биодизел и биоетанол. Поред њих познати су и

биогас, биоалкохол, биљна уља и др.

3.1 Биодизел

5
Биодизел предтавља гориво за моторна возила које се добија из уља уљане репице или
рециклираног отпадног јестивог уља. Добија се кроз процес естерификације, тако што
биљно уље или масти животног порекла реагују са алкохолима, најчешће метанолом и
натријум хидроксидом као катализатором. Поред биодизела и хемијске реакције добија
се и глицерол. Биодизел може да се користи и као адитив обичном дизелу са око 5-10 %
без модификације мотора да би се смањиле емисије из возила. У Европи се биодизел
углавно прави од уљане репице док је на Америчком континенту претежно заступљена
производња из семена соје. Биодизел може такође да се прави и од палминог уља и свих
биљака које садрже већи проценат липида. Биодизел је најчешће гориво у Европи,
биоразградив је и мало је штетан по животну средину зато што његовим сагоревањем
остаје мање хидроугљеника који се емитују у атмосферу.

Биодизел може да се добије од било које

врсте биљног уља (уљане репице,
сунцокрета, соје, палме и сл.) или било
које мешавине ових уља. У примени
постоје одређени стандарди који треба да
се испоштују: врста уља, садржај
слободних масних киселина, садржај
фосфора и нерастворљиве материје. Ове
карактеристике ограничавају примену
искоришћеног уља из ресторана тј.
поскупљују цену коштања јер захтевају
одговарајући предтретман. Сл. 1. Добијање биодизела из биљног уља

Извор: www.ecoist.com

Са друге стране, право ограничење представља доступност сировина, тј. уља од репице,
соје или палме од којих је најоптималније производити биодизел који задовољава
стандард квалитета ЕН 14214. Због тога, како производни капацитети расту, тако се и
све већа површина обрадиве земље посвећује сађењу уљаних култура тј. индустријској
производњи која је субвенционисана од стране држава чланица ЕУ. Уобичајена
технологија производње биодизела тзв. «транс-естерификације» је процес који спаја
уља и масти са моно-алкохолом у присуству катализатора и ствара метил естре масних

6
киселина (ФАМЕ)- биодизел. Оно што настаје из овог процеса је биодизел, глицерол,
сточна храна, ђубриво и остали индустријски и пољопривредни нуспроизводи. За
већину технологија принос биодизела је 99%. Европски стандард ЕН 14214:2003
дефинише захтеве квалитета који морају да се испуне како би ово гориво било идеални
супститут за дизел од фосилних резерви. Биодизел се може користити чист или у
мешавини са дизелом добијеним рафинацијом сирове нафте и то у било ком односу. У
зависности од удела биогорива у мешавини, биодизели се називају Б100 (чист, 100%
биодизел), Б5 (5% биодизел и 95% фосилни дизел), Б20 (20% биодизел и 80% фосилни
дизел) итд.

Употреба биодизела (у поређењу са фосилним дизелом) погодна је у смислу заштите

животне средине тако што је смањен ефекат стаклене баште као и емисија других
загађујућих материја. Квантификација ових ефеката на животну средину врши се
популарним приступом «Well-tо-Wheel» (WТW), где се врши мерење нето емисије
током целокупног ланца производње-потрошње. Са друге стране, WТW резултат
емисије може значајно да флуктуира од случаја до случаја, у зависности од самог
процеса производње и употребе нуспроизвода. Стога су позитивни ефекти емисије
приликом употребе биодизела дати на бази мерења издувних гасова (сем CО2, који се
увек мери на WТW бази), пошто се ови параметри могу прецизно одредити. Основна
предност употребе биодизела као обновљивог горива је значајно смањење емисије CО2.
Такође је редукована емисија сумпорних оксида, суспендованих честица и
угљенмоноксида. Предности и недостаци употребе биодизела зависе у многоме од тога
која се мешавина користи, као и од рада мотора односно врсте мотора.

7
 Табела 1. Укупна годишња производња биодизела
у 2006. години по државама
Извор: www.mycity.rs
Предности биодизела

а) Технички аспект

Посматрано са техничког аспекта биодизел квалитета ЕН 14214 представља високо

квалитетно гориво за дизел моторе. Карактеристике биодизела су сличне обичном
дизелу, а побољшање произилази из садржаја кисеоника у биодизелу што обезбеђује
бољи процес сагоревања и води до смањења емисије издувних гасова и побољшава
подмазивање мотора, што значи већу ефикасност и трајност. Ови чиниоци делом
компензују утицај нижег енергетског садржаја. Боље чување и руковање.

б) Еколошки аспект

Употребом биодизела глобално се утиче на смањене емисије гасова стаклене баште,

честица и аромата: CО, CО2, чађ, бензол, толуол. Нетоксичан је и биодеградабилан.

ц) Енергетски аспект

Може се сублимирати у две чињенице, а то је да је обновљиви извор енергије и друга да

се коришћењем биодизела смањује потреба за фосилним дизелом, чиме се чувају
резерве и умањује ризик од снабдевања.

д) Економски аспект

На макро‐економском нивоу, развој производње биодизела би био узрокован утицајем

на следеће индикаторе:

 Запосленост;

8
  Повећање индустријске производње;

 Додатно преливање средстава ка пољопривреди;

 Допринос економском развоју руралних средина;

 Повећање девизних резерви;

 Смањење зависности макроекономских параметара од спољних фактора.

У Републици Србији се као сировина за производњу биодизела могу користити

уљарице- сунцокрет, соја и уљана репица, и отпадна јестива уља. Укупне површине под
уљарицама се процењују на 668.800 ха, од чега би се гајење уљарица за добијање
биодизела могло вршити на 350.000 ха. Просечна производња биодизела од уљаних
биљака које се могу узгајати у Републици Србији приказана је у наредној табели:

Уљарица Просечан Садржај уља Производња биодизела

принос зрна у зрну (%) (кг/ха) (l/ха)
(т/ха)
Сунцокрет 1,79 40 716 816
Соја 2,25 18 405 460
Уљана репица 1,69 36 608 690
Табела 2. Просечна производња биодизела у Републици Србији

Извор: www.ecoist.com

У зависности од врсте уљарица које се издвајају, потенцијалне количине биодизела које

се могу произвести на расположивом земљишту ( 350.000 ха) су приказане у следећој
табели:

Структура сетве Могућа производња биодизела (т)

100 % уљана репица 212.800
70 % уљана репица + 30 % сунцокрет 224.140
50 % уљана репица + 50 % сунцокрет 231.700
30 % уљана репица + 70 % сунцокрет 239.260
100 % сунцокрет 250.600
100 % соја 141.750
Табела 3. Потенцијалне количине биодизела које се могу произвести

9
 Извор: www.ecoist.com

3.2 Биоетанол
Биоетанол је врста алкохола која се производи од било које биомасе која има велики
проценат угљених хидрата као што су скроб или разни шећери из биљака. Биоетанол
може да се произведе из шећерне репе, кукуруза, пшенице, јечма и других биљака у
зависности од локације и расположивости.

Бразил је велики произвођач шећерне репе, која се чак и 20-тих година прошлог века
користила као мешавина са бензином за аутомобилску индустрију. Током и после другог
светског рата залихе нафте су биле угрожене, па је влада Бразила 1943. године
прописала обавезну минималну употребу мешавине биоетанола на 50%. Тренутно
Бразил и САД производе око 85% светске производње биоетанола.

Сл. 2. Прва генерација биоетанола из кукуруза

Извор: www.greenenergy.rs

Коришћењем биоетанола се производи вода и угљен диоксид који је реципрочан

вредности апсорбоване количине гаса из атмосфере у току раста биљке.

10
 График 2. Производња биоетанола и биодизела у свету
у периоду од 2000. до 2005. године.
Извор: www.matica.hr

Процес производње биоетанола

 Први корак је сецкање биљака млином да би се створила једнака величина

делова биљака ради лакшег транспорта и ферментације.

 Други корак је хидролиза, где се биомаса меша са разблаженом сумпорном

киселином ради стварања краћих ланаца шећера.

 Целулозна хидролиза ензимима претвара целулозу у глукозу. Ово се такође

назива сахарификација као процес који производи шећере.

 Ферментација глукозе је микробна ферментација шећера из скроба и целулозе.

Ферментација се постиже бактеријама или квасцем који дигестијом претварају
шећер у етанол и у овом делу процеса се производи CО2.

 Ферментација пентозе се постиже бактеријама (у неким случајевима и генетски

модификиоване бактеријe). Највећи проценат пентозe је ксилоза.

 Скупљање етанола где се етанол издваја од целокупне смеше.

 Дехидрација одстрањује било какву воду из етанола.

 Сви остаци из овог процеса могу да се искористе као гориво за даљу

производњу. Сагоревањем остатака може да се производи и више струје него што
је потребно за производњу биоетанола. Продајом вишка струје
електродистрибуцији се побољшава економија целог процеса.

Производња етанола у Републици Србији се данас базира на меласи (око 50 %) и на

житарицама (око 50 %). Расположива количина меласе не подмирује текуће производне
потребе: укупни капацитети у постојећим фабрикама шећера генеришу око 200.000 тона

11
меласе годишње, од чега се искористи 50.000 тона, док се остатак од око 150.000 тона
може разматрати за остале потребе и производњу биоетанола. Недостајуће количине
меласе за производњу биоетанола би се морале увозити, у условима великих
флуктуација цена и расположивих количина на светском тржишту.

С обзиром на развијену пољопривредну производњу и чињеницу да произведене

количине житарица потпуно задовољавају и превазилазе домаће потребе за људском и
сточном исхраном, потребно је размотрити и могућности производње биоетанола од
житарица. За производњу 100.000 тона биоетанола, потребно је око 330.000 тона
житарица, што представља око једне трећине тржишних вишкова житарица или свега
око 2-4 % укупне производње житарица.

У остале алтернативне сировине погодне за производњу биоетанола, за које постоји

потенцијал у нашој земљи могу се сврстати сирак, јерусалимска артичока и кромпир.
Према проценама, у Републици Србији постоји око 100.000 хектара маргиналне земље
која се може искористити за гајење сирка и јерусалимске артичоке, чиме би се могло
произвести око три милиона тона етанола годишње.

3.3 Биогас

Биогас се ствара сакупљањем гаса који настаје природним распадањем органског

отпада. Биогас настаје анаеробном ферментацијом бактерија које разграђују органски
отпад и састоји се од око 65% метана, око 25% угљен диоксида, а остатак је азот,
сулфиди водоника, водоник, кисеоник итд. Производња биогаса такође умањује
проценат гасова стаклене баште које би се иначе испустиле у атмосферу.

Производња биогаса може да буде локалног карактера, па је биогас посебно занимљив

за фарме. Може да се производи од органског отпада који има већи проценат воде, као

12
што је стајњак и отпад од хране. Анаеробне бактерије без присуства кисеоника могу да
елиминишу и до 98% осталих штетних бактерија које могу да загаде животну средину,
као што је на пример ешерихиа коли. Органски отпад који се искористи може да се
осуши и да се користи као природно ђубриво.

У биогас се убрајају:

 барски гас

 гас из анаеробних постројења за прераду отпадних вода, септичких јама и сл.

 гас са депонија чврстог отпада

 гас настао у пољопривреди (пре свега са пиринчаних поља, али и са компоста, из

пробавног тракта житотиња (углавном преживара), и сл.)

''Постоје 4 основне групе бактерија које разграђују органски отпад. Хидролитичке

бактерије разграђују комплексне органске материје у шећере и амино киселине.
Ферментационе бактерије даље разграђују ове производе у органске киселине, а
ацидогени микроорганизми претварају киселине у водоник, угљен диоксид и ацетате.
Коначно из ова три нус производа, метаногене бактерије производе биогас.
Контролисана анаеробна дигестија подразумева комору која је заптивена и не допушта
улазак кисеоника. Да би се процес убрзао, потребна је температура од минимум 20
степени целзијуса, а уколико се повећа температура, до 65 степени, процес се одвија
брже. Међутим, више температуре су теже за контролисање и промена у температури ће
утицати на разградњу органске материје. Такође, постоје врсте мезофиличних бактерија
које се развијају у нормалним температурама и термофиличне бактерије које расту на
већим температурама.'' ( Радаковић, 2009)

У неким земљама ЕУ постоје фабрике биогаса са већим капацитетима и са запреминама

од 100.000 - 400.000 литара, за које се органски отпад прикупља из ресторана и
домаћинстава.

Биогас може да се користи :

 За топлоту када се запали гас из бојлера

 За когенерацију струје и топлотe, када

се биогас убацује у ЦХП јединицу да би

13
 се произвела струја, а топлота која се произведе у процесу се користи за
загрејавање.

 За мрежу природног гаса када се користи биометан (очишћен биогас који

задовољава стандард природног гаса са око 97% количине метана). Сл.
3. Употреба биогаса као гориво

 За гориво у облику биометана за возила. Извор: www.wikipedia.com

4. Недостаци употребе биогорива

а) Технички аспект

Због ниже вредности ph од обичног дизел горива, биодизел штети неким пластичним и
гуменим деловима аутомобила који нису сертификовани за употребу биодизела. Код
њих се временом растварају гумена црева. Он доспева у уље и захтева краће интервале
замене уља. Примећена су и оштећења дизел пумпе која служи за довод горива у мотор.
Тај се проблем већином јавља код несертификованих дестилерија биодизела. И након 10
година од појаве првих биодизела, аутоиндустрија веома споро реагује и прави веома
мало аутомобила који су сертификовани за коришћење биодизела.

б) Еколошки аспект

14
  Услед повећања обрадивих површина долази до све већег крчења шума, што
повећава загађеност планете. Ово се поготово односи на крчење амазонских
прашума које представљају плућа планете,

 замена пашњака и шума великим засадима једне пољопривредне културе доводи

до нарушавања биолошке разноликости, односно смањења броја биљних и
животињских врста у одређеном екосистему,

 повећање емисије азотних оксида услед примене ђубрива и додатака за бољи

род, као и штетна емисија сагоревањем фосилних горива током обрађивања
земљишта, транспорта и обраде биљног материјала. Ово су гасови који стварају
ефекат стаклене баште. Ово потврђују и истраживањима Стивена Поласког са
Универзитета Минесоте. Према овим истраживањима током саме прозводње
биодизела од метанола из кукуруза, шећерне трске, соје и палме, у атмосферу
одлази најмање 17 пута више угљен-диоксида него што се „уштеди“
коришћењем биогорива.

ц) Економски аспект

Употреба прехрамбених сировина за производњу биогорива повећава цену сировина на

светским берзама. Ово би у скоријој будућности могло довести до светске глади, јер је
растом цена хране највише погођена управо најсиромашнија популација у земљама
такозваног трећег света.

5. Закључак

Биогориво, “настало као спас од загађења” и савршена замена за нафту, показало се

много већом штеточином од “црног злата”. Испоставило се да због њега још брже
нестаје амазонска прашума, а онда је стигла и тешка оптужба из Уједињених Нација:
Биогориво доноси глад и повећава цене хране! Разлог је крајње једноставан.

15
Призвођачима жита, кукуруза, палминог уља, шећерне трски и других пољопривредних
култура више се исплати да своје приносе продају као сировину за добијање горива,
него хране. Многи научници и заштитници животне средине се сада прибојавају да би
широка примена биогорива могла да изазове веће проблеме од оних које би решила па
се због тога под ревизију стављају и основни циљеви Европске Уније да се дуплира (са
6% на 12%) удео обновљивих извора енергије у укупној потрошњи енергије до 2010.
године због сумње у предности употребе биогорива.

6. Литература

Митровић Ј., Јанковић В., Предин С., Фурман Т.: ''Биодизел-Еколошки значај и
енергетски обновљиви извор енергије'', Компјутер библиотека, Светлост – Чачак, 2003.

Радаковић М. : ''Биодизел, биогас, биомаса'', АГМ Књига, Београд, 2009.

Тимофејев Ф.: ''Биодизел алтернативно и еколошко гориво'', Пољопривредни факултет,

Београд, 2005.

www.greenenegry.rs

www.ecoist.rs

16
www.wikipedia.org

17
18
Aslcmklsmclzsm;cmzs;
Četvrta generacija biogoriva kombinuje genetski optimizirane sirovine koje su ujedno dizajnirane
da apsorbuju veće količine usajs;lfcms;lagljen dioksida iz atmosfere. Genetski sintetizovani
mikrobi se koriste za proizvodnju goriva, pa je celokupan proces 'carbon negative', odnosno
eliminiše deo CO2 iz atmosfere.

19