Zašto ne postoje drevna groblja?

Transkript DREVNIKA br. 93

Naš pogled na svet je toliko iskrivljen od strane parazita da ćemo još dugo
vremena sakupljati zrnca stvarne slike sveta i boriti se sa stereotipima koji su
nam nametnuti. Na primer, postoji dans kult ukopavanja leševa u zemlju ... Šta
znamo o njemu? Ukopavanje ljudi u zemlji je običaj koji su nametnuli paraziti.
Ukopavanje u zemlju je zapadni običaj i sa zapada je uveden na naše prostore od
strane religija. Interesantan je podatak da na našim prostorima, Evropi, pa ni u Rusiji,
ne postoje groblja starija od oko dve stotine godina. 300-godišnja groblja postoje
samo u Sankt Peterburgu i generalno, naša groblja nisu starija više od 200 godina.
Nije da ih nema, ali na današnjim grobljima nećete naći stariji grob od 200 – 250
godina. Tih kojih ima su pod slojem zemlje i ne baš u velikom broju, zapravo ih je
jako malo. Od zvaničnih groblja, kod nas, postoji Niško staro groblje gde su zvanično
najstariji grobovi na našem prostoru u okviru aktivnih groblja.
Ljudske kosti leže u zemlji i opstaju u njoj tokom hiljada godina i to tako treba
da bude, u slučaju da su na nekim mestima vekovima ukopavali ljude u zemlju. U

1
zemlji se, istina, nalaze drevni grobovi, ali to su ili monaške grobnice sveštenika,
grobnice uz religijske hramove ili kurgani skitskih knezova u predelima bez šuma u
Rusiji, Ukrajini, na Balkanu i mnogo širem području. Postoje kurgani i u Severnoj
Americi a oni su malo stariji od zvanične istorije Amerike.
Gde su onda pokopavali obične ljude u zemlju? Gde su groblja XIII, XIV, XV, XVI,
XVII, XVIII veka? Ili ih možda uopšte nije ni bilo?
Nije moguće sakriti na hiljade groblja sa milionima ljudi zakopanih tokom
zvanične istorije hrišćanstva na ovim prostorima. Danas je za legitimna arheološka
istraživanja potrebno tražiti dozvole i posedovati opremu i novac. Ista je situacija i u
Rusiji. Tih groblja jednostavno nema. Zapravo postoje neka groblja po Srbiji,
drevna mesta sahranjivanja koja imaju neki kontinuitet u dužem vremenskom
periodu. Mnoga od njih nisu ispitana iako se za njih zna. Ispostavlja se da arheolozi, i
to školovani arheolozi, izbegavaju da otkopavaju groblja gde je skoro sasvim sigurno
da nema ukopanih skeleta, već samo posuda sa pepelom umrlih. Tamo gde ima
skeleta, kao što su crkvena groblja, ispituju i analiziraju. Isto se dešava i sa stećcima,
odnosno GREBNICAMA kako ih Petar Aškraba naziva. Od naziva GREBNICA dobili
smo savremeni oblik GROBNICA i GROB. Niko ne ispituje šta se nalazi ispod njih. A
njihova starost je od više stotina do više hiljada godina.
Do pre dve ili tri stotine godina posmrtno spaljivanje je još uvek, pored
ukopavanja u zemlju, bilo jedan od načina sahranjivanja, a u zemlji je još uvek
postojao sistem dvojne vere, hrišćanstvo i kao uklopljen u njega predhrišćanski sistem
verovanja, odnosno tradicija. Naša prava istorija je najveća tajna. Jednostavno ne
postoje tragovi miliona ljudi koji su ukopani u zemlju, pošto bi ostalo od njih bar
desetak posto kostiju u kulturnom sloju. Kako su se ljudi sahranjivali pre uvođenja
religijskog ukopavanja u zemlju?
Očigledno, sve do 18. veka je vladala društvena struktura izgrađena na
vedskim principima starog znanja. Ona postoji i danas iako je nismo svesni, a
ogleda se u običajima i tradiciji koji ne dolaze iz religije, a koje doživljavamo kao da
dolaze. U Ruskoj literaturi su opisani brojni slučajevi samospaljivanja pod pritiskom
religijskog progona. Ali se ništa ne govori o pogrebnoj lomači za umrle ljude, u čemu
se vidi jasna crkvena cenzura. Isto je i kod nas. Zašto su se ljudi u vreme reformi
Nikonske crkve samospaljivali? Očigledno, da bi se odmah ispunili svi uslovi
pogrebnog obreda, jer tako nije ostajalo ništa što bi se zakopalo u zemlju.
Spaljivanje jeretika širom Evrope je vršeno kao namerno iskrivljen obred
spaljivanja u odnosu na takozvane "pagane". Sud za veštice pobrinuo se za
narušavanje svih vedskih pravila vezanih za smrt, tako da duša mučene osobe ne
može da ode u viši svet. Pretpostavlja se da je spaljivanje "jeretika" na lomači bilo
praćeno posebnim crnomagijskim obredima Katoličke crkve.
2
 Tako su se samospaljivali nehrišćani, a još uvek živi ljudi sami sebi su pevali
posljednju pogrebnu pesmu. Neko je najverovatnije preživeo da bi održavao obrede
na sedam, četrdeset i godinu dana. Glavni vedski pogrebni obred je bio kremiranje.
Samo u poslednja dva tri veka, ukopavanje u zemlju preuzelo je primat pod
pritiskom države i crkvenog sistema.
Danas, u krematorijima se posmrtni obredi održavaju svuda. U ovoj fazi razvoja,
kremiranje obnavlja pogrebnu lomaču kao ispravan obred sprovođenja duša ka
višim svetovima. Pokušajmo da zamislimo neverovatnu sliku vedskih Srba od pre tri
stotine ili hiljadu trista godina.
U nekoj fazi duhovnog razvoja, a bili su ljudi sve do nedavno duhovno
razvijeniji od nas dosta, neki ljudi su upadali u letargični san. U te svrhe su ljudi
imali kripte. Kripta je bila drvene konstrukcije, zakovana izvana posebnom metodom
zakivanja. U snu, uspavani su bili pod kontrolom sveštenika mnogo meseci
obnavljajući svoj organizam, a nakon buđenja praktično više nisu starili.
Probudivši se iz letargičnog sna, čovek je lako izbijao iznutra daske kripte koje su ga
štitile od divljih i domaćih životinja i izlazio van. To je takozvano stanje hibernacije.
Neki ljudi su mogli samostalno da uđu u to stanje, a običnim ljudima kojima je bilo
potrebno iscelivanje pomagali su da uđu u to stanje tzv magovi. Verovatno otuda i
ideja za priču o Uspavanoj lepotici. Do sada već znamo za Tisuljsko otkriće u Rusiji,
znamo za maga Rodamira i znamo da je bilo mnogo onih uspavanih čija su tela
uništena nakon nalaženja, smatrajući da su mrtvi.
I nakon takvog letargičnog sna, ljudi počinju da žive potpun, večni život kao leptir
u rekonstruisanom fizičkom telu. Takva verovanja se mogu jednostavno opisati kao
kult predaka. Struktura Roda je osiguravala reinkarnaciju mrtvih u okviru istog roda,
kroz obred pozivanja. Odnosno, dedu recimo pokušavaju da ubede njegovi unuci, i pre
nego što umre, da se rodi kao njihovo dete. Ljudi koji se vole mogu nastaviti svoje
bračno zajedništvo tokom mnogih života, pa ako je muž iznenada umro, njegova
supruga bi mogla ući u pogrebnu lomaču s njim, kako bi ušli u novo rođenje
istovremeno i da nastave svoje zajedničko putovanje u novoj inkarnaciji. Takav
običaj koji danas viđamo u Indiji nije dobrovoljan i zasniva se na moranju, kada se
udovica spaljuje zajedno sa preminulim mužem. Mnogo je običaja preuzetih iz vedske
civilizacije koje su drugi narodi imitirali ili su ih loše imitirali, jer ih nisu razumeli.
Uostalom kao i tzv Indijske vede, o čemu smo već pričali.
Za kraljeve i bogate plemiće izgrađivane su posebne grobnice, obični ljudi su
spavali letargičnim snom u odvojenim zdanjima u običnim drvenim kutijama koje su
štitile od divljih i domaćih životinja, i iz kojih se lako izlazilo van izbijajući daske
iznutra. Sve je to bilo ne tako davno, sve do predpetrovske, predromanovske epohe.

3
 Pogledajmo kako je nekada sve to bilo. Pogrebna lomača u tim vremenima
služila je kao trenutno uništenje fizičkog tela na koga je povezana duša. Čovek je
zajedništvo fizičke i duhovne komponente, a nakon smrti te veze se ne uništavaju
sve dok postoje organske ćelije organizma. Kremiranje vodi do toga da dušu više
ne zadržava ništa i uz pomoć pogrebnog obreda se lako šalje kroz svetove. Ta
društvena struktura naših predaka, koja je trajala milenijumima, na kraju je
pobeđena.
Ljudi starijih generacija ne znaju kako su se zvali dedovi njihovih dedova, jer
smo u jednom trenutku bili gotovo potpuno istrebljeni, a preostalu decu su
odgajali u novoj tradiciji. Davali su im nova imena, novu religiju umesto kulta
predaka, novu odeću, praznike, muzičke instrumente, kalendare, istoriju, hranu,
pogrebne obrede itd. Kod promene religija je to sasvim vidljivo kada ljudi poznaju
imena svojih predaka samo do onog pretka koji je promenio religiju. Sve uvek ide
tim istim principom.
Ni jedna reč u savremenoj kulturi sahranjivanja nema nikakve veze sa njenim
pravim značenjem, jer su sve te reči u okviru vedske kulture označavale neke druge
stvari i nisu bile povezane sa smrću fizičkog tela. Nije nekada postojao kult mrtvog
fizičkog tela, kao što on postoji danas. Šta znači sama reč POGREB ili
SAHRANJIVANJE? POGREB je posebno opremljeno mesto za dugoročno čuvanje u
zemlji nečeg vrednog. Odakle tu smrt i mrtvo telo? Kao što smo rekli, GROBLJE
dolazi od reči GREBNICA, kao i POGREB, a na ruskom se kaže KLADBIŠTE a ono dolazi
od reči KLAD koja znači BLAGO. To je mesto sa mnogo blaga, a blago je nešto važno
što je skriveno od znatiželjnih očiju. Od reči KLADBIŠTE, koja znači da je to mesto sa
velikom količinom klada, odnosno blaga, dobili smo i reč SKLADIŠTE. Dakle,
skladište je mesto čuvanja blaga, ali u tom smislu materijalnog, dok je kladbište mesto
čuvanja blaga u vidu tela čoveka i njegove duše, odnosno onoga što jeste čovek. To je
značenje reči GROBLJE.
Šta su pogreb i sahrana? Pogreb je da se sakrije nešto, a sahrana je da se
SAHRANI, odnosno SAČUVA. Opet se vraćamo starom jeziku i starim rečima, ovaj put
sačuvanim u ruskom jeziku i vidimo da sahraniti na ruskom znači sačuvati, a
verovatno je i kod nas imala nekada isto značenje. Pokušajte da ubacite smrt u sve
ove reči - i ništa od toga nećete dobiti, jednostavno se ne uklapa.
Sada sam termin smrt. Koren je reč MERA, smerati, umirati, izmeriti, meriti - to
su sve glagoli sa jednim korenom, koji iz nekog razloga nemaju veze sa smrću. Smrt
je od izmene mernosti, mere, dimenzije u kojoj čovek prebiva, prelaz je u drugu
dimenziju. A nama je od značenja termina smrti ostalo samo značenje prestanka
života i kao rezultat toga, svi problemi su se sveli samo na biologiju, odosno na
prestanak životne aktivnosti organizma.

4
 Reči umrli, preminuli, (proteći, isteći, prohujati, izbledeti, ispariti, proleteti),
upokojen, nisu vezane za smrt organizma. USNULI, GROBNICA ili USIPALNICA što na
ruskom znači grobnica, a zvučno na srpskom podseća na mesto za spavanje, spavaća
soba i spavanje, povezani su sa SNOM, najverovatnije sa dugotrajnim letargičnim
snom, koji obezbeđuje postepeni prelaz čoveka u novo fiziološko stanje. U jednom
trenutku, san postaje večan i izjednačen sa smrću.
U reči (S)POKOJ postoje dva značenja.
Prvi je povezan sa snom, kada je pokoj blizu spavaće sobe, gde se ljudi odmaraju.
Usnuli u spavaćoj sobi je takođe neka vrsta spavača. Reči preminuli, usnuli, umrli, (i
eventualno) pokojni ranije su imale različita značenja, najverovatnije su se odnosile
na različite tipove letargičnog sna. Treba imati na umu da početno u starom jeziku
nije bilo sinonima, oni su formirani sa gubitkom razumevanja nekih pojava, kada su
reči ostale u jeziku a odnosile se na nešto blisko ali drugačije.
Drugi smisao pokoja je spokojstvo, kao stanje razuma u kojem nema unutrašnjih
sukoba i protivrečnosti, kada se spoljni objekti percipiraju podjednako
uravnoteženo. U ovom slučaju, govorimo o ravnoteži, a ne o nultom nivou kada nije
više moguća percepcija. Moguće je da je naše SPOKOJSTVO zapravo indijska
NIRVANA. To znači da UPOKOJITI SE U MIRU znači biti sa svetom u pozitivnoj
rezonanci, a ne izgubiti međusobne veze sa njim.
Ako značenja starih reči rastavimo na pravi način, onda će slika istorijske
stvarnosti postati očigledna i veoma vizuelna.
Vratimo se bajkama i pričama u nekom trenutku izmenjenih od strane
religija. U vreme kada su naši preci bili na daleko višem nivou duhovnog razvoja,
češće su tada upadali u letargičan san. Otkriven je ogroman broj drvenih kutija u
kojima su usnule lepotice i mladići ležali u letargičnom snu. Ti ljudi su napravili
prelazak na novi fiziološki i duhovni nivo, dosežući bezsmrtnost fizičkog tela, što je
demonstrirao Radomir pri velikom okupljanju ljudi nakon mučenja od strane Latina
(Rimljana). Pošto je zadobio teške povrede, ušao je u stanje kratkotrajnog letargičnog
sna, obnovio je svoje telo, probudio se (uskrsnuo), mirno uklonio višetonsku stenu i
izašao.
Pokazao je ranjene ruke i objasnio ljudima principe večnog života u fizičkom telu
koje se može samoobnoviti i oporaviti. Tada su paraziti iskrivili sve i promenili
smisao, tumačeći bezsmrtnost duše na svoj način, potvrđujući kult smrti fizičkog
tela, kome je sada podređena čitava naša civilizacija. U Rusiji su Latini pronašli
stotine hiljada grobnica, sanduke sa spavajućim ljudima koji su čekali svoje
"uskrsnuće". Prirodno, oni su počeli da ih uništavaju redom sve. Rođaci spavajućih su
na različite načine pokušavali da sačuvaju (tj. sahrane) svoje najdraže od vlasti
5
trećeg Rima, od čega je nastala reč SAHRANA - SAČUVATI. I za to su postojala samo
dva načina: ili da se spuste sanduci u podrume ili da se odnesu na čisto polje i zakopaju
se na plitku dubinu i lagano prekriju zemljom. Nova vlast je nemilosrdno ubijala one
koji su spavali u podrumima i kladbištima, odnosno skladištima, zabijajući im
glogov ili jasenov kolac u grudni koš, što je kasnije predstavljeno kao metoda
borbe sa zlim duhovima i vampirima. To ne znači da takvi stvorovi nisu postojali,
već da su služili kao izgovor za ubijanje spavajućih. Probuđeni ljudi izlazili su iz
grobnica na grobljima, odlazili su kućama i nadalje bili proganjani. Paljenje jeretika
svuda u Evropi je korišćeno jer je ono davalo apsolutnu garanciju neuskrsnuća čoveka
nakon pogubljenja.
Nakon zauzimanja vlasti u Rusiji od strane Romanova, sve vedajuće i znajuće
ljude su ubili, a umesto toga došli su Latini, koji su počeli da ljude tretiraju svojim
lekovima i svojim metodama. Naravno, obični ljudi nisu uzimali takav tretman sa
dijagnozama napisanim na latinskom jeziku, jer je ranije većina bolesti tretirana na
nivou „kao rukom odnešeno“ bez krvarenja i bolnih procedura.
U vreme Petra Velikog, sve je učinjeno kako bi se prekinuo kontinuitet i uvodio
se zapadni način lečenja. Prikupljene su i spaljene stare knjige iz cele zemlje, "tri
stotine godina stari ljudi" su ubijeni, i izvršene su crkvene reforme. Počeli su da
istrebljuju one koji su spavali letargičnim snom, jer rimskom sistemu nisu potrebni
ljudi koji su vekovima živeli na svoj način, kojima nije bilo moguće bilo šta nametati.
Naravno, pogrebne lomače i sve povezano sa tzv "starom verom", iskorenjeni
su "vatrom i mačem", postepeno uvodeći ukopavanje u zemlju na "grobljima" koja
su tada bila rasprostranjena u Evropi. A latinski doktori, koji su uvek vodili komandni
sistem, dijagnostifikovali su letargičan san kao smrt.
Nakon istrebljenja znajućih i vedajućih ljudi, kontinuitet je izgubljen i mi
više ne umemo da kontrolišemo procese letargičnog sna. Latinski lekari su
kvalifikovali i još uvek kvalifikuju dubok san bez znakova pulsa, disanja i otkucaja
srca kao smrt. Uspavani ljudi su bili zakopavani u zemlju sa mrtvima na grobljima,
što je promenilo njihovo značenje, pošto su pogrebne lomače (one koje nisu
"sahrane") i obredi uz njih bili zabranjeni svuda i prešlo se na zakopavanje mrtvih u
zemlju.
A u 19. veku, kako kažu, „prema brojnim zahtevima naroda“, izmišljeni su
kovčezi koji su omogućavali izlazak, ako su slučajno pokopali čoveka koji je bio u
letargičnom snu. Razlika od običnih kovčega bila je u tome što su "letargični" kovčezi
imali cev koja je izlazila iznad površine groba. A neki od kovčega iznutra su bili
opremljeni zvonom. Ako je čovek bio živ, mogao je da zvoni i da viče - neko bi to čuo.
Štaviše, sveštenici su bili prisiljeni svakodnevno da prilaze svežoj grobnici da bi
slušali da li se iz nje čuje nekakav zvuk. I trebalo je omirisati kraj cevi. Ako je iz njega
6
izlazio miris leša - sve je u redu, ako ga nije bilo - zakopali su živog. Grobnicu su
hitno iskopavali i spašavali čoveka.
Za bogate su postojali kovčezi, u kojima su se nalazile zalihe hrane i vode, koje
su mu dozvoljavale da izdrže neko vreme.
Među poznatim ljudima koji su se plašili da budu živi zakopani su bili Džordž
Vašington, Alfred Nobel, Nikolaj Gogolj. Godinama nakon smrti Gogolja, njegov grob je
ipak otvoren i pokazalo se da njegov leš leži sa glavom okrenutom u neprirodnom
položaju. Ispostavilo se da strahovi pisca nisu bili neosnovani..
Sa tim su povezani i svi užasi horor filmovova na grobljima, jer su ljudi koji su se
smatrali mrtvima nakon nekog vremena izlazili iz grobova i vraćali se kućama.
Kvalifikovani su kao zli i ubijani su jer je bilo izgubljeno razumevanje procesa. Tako
su nastale legende i priče o vampirima.
Kada su oživljavanja na grobljima postala široko rasprostranjena, vlasti i crkva
su odlučili da se grobovi obeleže nadgrobnim spomenikom. Nabijeno tlo, pod
kamenom od 100 kilograma, praktično nije davalo šanse da probuđeni pobegne
iz groba. Ruke pokojnika su vezivane ponekad, sklepan drveni sanduk je zamenjen
čvrsto izrađenim kovčegom koji je sada obavljao i funkciju prenošenja tela do mesta
ukopavanja. Ta mesta su izgubila svoje početno značenje.
Iako je duhovna tradicija prekinuta, slučajevi oživljavanja mrtvih na grobljima
dobili su karakter masovnih pojava, čak i deca vaspitana u izolaciji od svojih korena i
vedske kulture, već nekoliko generacija masovno su ulazila u međustanje koje lekari
nisu razumeli i nisu mogli popraviti. Ti ljudi su zakopavani u kovčezima kao i obično,
jer su njihovi rođaci, kao i svi ostali, smatrali da su ti ljudi mrtvi.
U jednom periodu, najrasprostranjenija fobija ljudi u Evropi bila je bojazan da će
biti sahranjeni živi, tako da je konačno bilo zabranjeno da se zakopavaju tri dana
nakon smrti. U grobovima su pravljeni krovni prozori, a sveštenici su obilazili sveže
pokopane, proveravajući znakove propadanja. Bilo je čak i grobova za bogate sa
hranom i pićem, što je u literaturi obilno opisano.
Poslednji udarac letargičnom snu i bezsmrtnosti fizičkog tela nanosi rimska
medicina, izmišljajući obdukciju kako bi se osigurao siguran kraj svih koji su pali u
granicu između života i smrti. Oni će iseći živog čoveka da bi razumeli zašto je umro i
napisati otkaz srca. Sada matrica nameće 100% forenzičko ispitivanje u različitim
zemljama, što je bolje od glogovog koca, a garancija je potpuna. Stariji patolozi znaju
mnogo priča sa mrtvima koji su oživeli pod nožem, iz čega je rođen crnohumorni
izraz "umro pri vaskrsenju".

7
 Ratnici svih vremena i naroda su, pre svega, spašavali tela palih saboraca od
neprijatelja, budući da je nerazloženo telo međusobno povezano sa dušom, a
skrnavljenje može da pogorša ili učini nemogućim prolazak kroz zagrobne svetova.
Predajemo danas skoro sva tela naših voljenih na oskrnavljenje sistemu rimske
(latinske) medicine, i ispostavlja se da Rimsko carstvo postoji i da nas je pobedilo.
Malo-pomalo su nas privikli na stopostotnu autopsiju, dajući konačan odgovor
na ovaj problem, iako sada ljudi praktično ne dostižu duhovni nivo potreban za
letargični san. U duhovnom smislu, uništenje rodnog blaga, čuvanja, napuštanje
spaljivanja (kremiranja) dovelo je do najtežih posledica u proteklih dvesta godina:
1. Ukopavanje u zemlju stvarno umrlog čoveka dugo vremena zadržava vezu
nerazloženog tela i duše. Duša je vezana za nerazloženi leš. Umesto da započne
prelaz u druge svetove, suština čoveka koja je dvojnik pokojnika, prožima
energijom telo na groblju želeći da ga reanimira. Ista energija se oduzima bliskim
rođacima koji žale za gubitkom.
2. Duše ljudi dobijaju vampirske karakteristike i sakupljaju se u velikom broju na
grobljima. One ne postaju branitelji roda i zemlje, već naprotiv, potrošači energije i
životne sile svojih živih rođaka. Vremenom, takve suštine mogu dobiti naglašen
demonski fokus, mogu da se pojavljuju u snovima i kao duhovi, terorišući bliske
rođake i prijatelje.
3. Najbolji, duhovno najsilniji ljudi su zarobljeni u "moštima svetaca" i na taj
način se sprečava da im se telo zauvek raspadne. Tako moćne duše monaha i svetih
ljudi ne mogu prekinuti vezu sa našim svetom i da se normalno kreću u zagrobnom
životu u pravom smeru ka novim inkarnacijama. To znači da se neće ponovo
inkarnirati i neće biti od koristi rodu.
4. Zigurati i mauzoleji sa mumijama, hramovi sa relikvijama, groblja u gradovima
programiraju sve okolne prostore i ljude prema SMRTI, što je neprirodan proces.
5. Fizičke radnje kao zakucavanje, vezivanje, obmotavanje mrtvih, postavljanje
nadgrobnih ploča praćeno raznim molitvama i izrazima čije značenje niko nije dugo
razumeo, zapravo obavljaju funkciju zapečaćivanja bezsmrtne duše u našem svetu. Sve
to ometa njen odlazak i očekuje je smrt usled gubitka energije u međusvetu.
6. Prelazak na ukopavanje u zemlju postao je ključni element u potvrđivanju
kulta mrtvih tela savremene civilizacije. Kremiranje ne ostavlja tragove materije, a
ukopavanje u zemlju je stalno održava. Čak i sa stanovišta sanitarnih epidemioloških
uslova, groblja su zaražena stotinama infekcija i otrovima leševa u različitim
vidovima. Oni neprestano izbacuju negativnu astralnu energiju, od neupokojenih duša
i demonskih suština koji tamo obitavaju. U isto vreme, groblja su pretvorena u mesta
bogomoljenja svojim precima i postala su mesto poklonjenja smrti.
8
 7. Već dva ili tri veka, sahranjivanjem u zemlju našim rukama i rukama doktora
koji su fiksirali smrt, ubijaju se najbolji od nas koji su upali u granična stanja
letargičnog sna. Lekari ne mogu razlikovati dubok san od smrti, ne znaju nikakav
pravi razlog za prirodnu (nekriminalnu i netraumatsku) smrt.
8. Sada se ljudski leš otvara, radi se ekspertiza i može se ekshumirati nekoliko
puta. Zlostavljanje mrtvog tela ima katastrofalne posledice po dušu. Nije slučajno da
su ratnici u svim vremenima i narodima najpre spašavali tela svojih palih drugova od
neprijatelja. Sada ih ostavljamo na milost neprijateljima. Oskrnavljenje tela može
zakomplikovati ili onemogućiti pravi zagrobni život duše posle smrti.
9. Pokojnici na grobljima prestali su da masovno trunu, što potvrđuju i podaci o
sudskim ekshumacijama. Tela u kovčezima su zasićena konzervansima i neadekvatnom
hranom, tela suštine im predaju energiju beznađa izgubivši svoju objektivnu svrhu.
Mrtvi su prestali da se pretvaraju u prašinu.
*******
"Pacijent je više mrtav nego živ". To nije šala, već dijagnoza namodernije
medicine.
Sve greške počinju pogrešnom terminologijom, koja smrt tumači kao prestanak
životnih aktivnosti organizma. Sužavanje termina Čovek samo na njegovo fizičko
telo u medicini i na fizičko lice u društvenim odnosima je velika obmana u kojoj
su milioni „profesionalaca“ u različitim naukama: biologiji, medicini, sociologiji,
pravu, ekonomiji, politikologiji itd. Čak i psihologija, formalno nauka o duši, odbacuje
duhovnu komponentu u čoveku.
U stvari, fizičko telo je samo jedan od elemenata koji čine čoveka. Prema
tome, svaka “naučna” analiza, koja manipuliše samo sa telesnom komponentom, u
suštini je pseudonaučna.
U medicinskoj sferi, to postaje sve očiglednije. Svi zajedno idemo ka situaciji u
kojoj će čovek umreti, a svi će trčati oko njega i tražiti polisu osiguranja.
U isto vreme, ako pitate bilo kog doktora da li može da razlikuje smrt od
letargičnog sna, nećete dobiti razuman odgovor, jer su na nivou tela simptomi isti.
Iscelitelj će, s druge strane, lako izaći na kraj sa ovim zadatkom, jer je u prvom
slučaju došlo do konačnog prekida u vezi između duše i tela, a u drugom slučaju duša
je napustila telo na neko vreme. Icelitelj vidi da duša još nije "odletela" i da čovek
samo spava, ali doktor to ne vidi, i uopšte, sa njegove tačke gledišta, ne postoji takva
stvar kao što su duša i duh.

9
 Svi žele da dostojno izvedu poslednje putovanje bliske osobe. Mi je
sahranjujemo na groblju i ne razumemo da su na tom groblju već nagomilane
nemirne duše i astralna tela mnogih ljudi. Užasno se muče, viču nam, ali smo
zaboravili kako da ih čujemo. Zakopavamo u zemlju blisku osobu, a astralni
buldožer, koji ne možemo videti, odmah ide na nju valjajući je preko zemlje,
sprečavajući je da pobegne i krene u zagrobni život.
U normalnom društvu ne mogu postojati ni groblja ni deponije. Ona su se
formirala ne tako davno, što je očigledan znak degradacije naše civilizacije. Groblja su
se u istočnoj Evropi i Rusiji pojavila pre tri stotine (ili malo više) godina, stekavši
masovni karakter tek u 19. veku.
Kakva je uloga deponija i groblja? Postoje li sličnosti između njih i kakve?
Sa materijalne tačke gledišta, na grobljima se ostavljaju tela umrlih ljudi a na
deponijama tela mrtvih stvari. U tim tačkama završava se zemaljski krug
materijalnih komponenti. Jedina nevolja je što krug uključuje prelaz materije u
drugi oblik, a na grobljima i deponijama to se dešava samo delimično. Zapravo, na
njima se ciklus zaustavlja. Pre pedeset godina, deponije se nisu formirale u selima,
ljudi su koristili prirodne materijale koji su se jednostavno raspadali koji nisu
trovali oko sebe prirodu. Danas, zbog dominacije polietilena, ovaj problem je stigao
i na selo.
Poslednjih decenija počeli smo masovno da primenjujemo stvari koje se ne
razlažu vekovima. Štaviše, ove stvari dugo truju zemlju i vodu. Ne tako davno u svetu
sva ambalaža je bila razloživa. To se može uvesti opet sa samo nekoliko zakona. Ali
se ne želi bez obzira na obećanja koja su samo za glasače. Zašto se boriti protiv
megatona smeća, ako se ono uopšte ne može preraditi. A to se može rešiti
uvođenjem jedinstvenih tipova ne-plastičnih ambalaža.
Slični procesi se dešavaju sa mrtvima, oni su prestali masovno da trunu na
grobljima, o čemu svedoče sudske ekshumacije. Tela su ispunjena konzervansima i
neadekvatnom hranom. Štaviše, astralni aspekti preminulog čoveka (njegovi
emocionalni dvojnici) vezani su za nerazloženo meso. Kada telo ne postane prah
tokom potrebnog perioda, astralna tela gube svoju svrhu i od nemoći počinju da se
prožimaju energijom voljenih i bliskih ljudi.
U ovom slučaju, ciklus se jednostavno ne zaustavlja, astralna tela počinju da ga
okreću u suprotnom smeru, pokušavajući da ožive mrtva fizička tela. Tako duše naših
voljenih dobijaju strašna sidra i vezanost za ovaj svet, koje ne mogu svi pobediti.
Sam po sebi, pojam "NEUPOKOJENE DUŠE" još ne tako davno nije bio široko
rasprostranjen. "Neupokojenima", više sile su dozvoljavale da, neko vreme, preko
roka ostanu u našem svetu radi osvete živima, da posmatraju i pomognu svojim
10
najbližima. To su bili izolovani i kontrolisani slučajevi. Sada, negativni procesi
dobijaju užasan zamah, sistem ima za cilj da potpuno zaustavi oslobađanje naših duša
iz ovog sveta. Taj proces je u toku, a trend je očigledan.
Pri pravilnom prelasku u drugi svet, ljudsko telo bi trebalo da izgori ili da se
odmah raspadne. Tada duša izvodi optimalan prelaz i prilično brzu reinkarnaciju ili
uspon u više svetove. Astralno i mentalno telo kao rezultat kremiranja su odvezana od
mesa i započinju svoj nezavisni put. Tako, smrt tela stvara slobodnu dušu u našem
svetu koja odgovara rođenju duše u u tom svetu.
Ključni procesi koje sistem koristi za zarobljavanje naših duša u ovom svetu
su sahranjivanje u zemlju i uvođenje materija koje se ne razlažu u ljude i u
svakodnevni život. Ovi procesi su međusobno povezani i višestruki: neprirodna
hrana, GMO, lekovi koji se ne mogu ukloniti iz tela, sastojci balsamovanja u
mrtvačnicama, kozmetika, boje za kosu, itd... Kako to zasebno deluje na čoveka može
se opisati, ali kako to utiče kao celina na procese raspadanja (ili bolje rečeno ne
raspadanja) je poznato samo patolozima, a to nije nigde naglašeno.
U duhovnom smislu, događaju se neshvatljive stvari. Sveštenik, imam, rabin ili
pastor, nakon smrti čoveka, šalje pravednike u raj, gde ih čeka večna blagodet,
poričući šemu reinkarnacije i ponovnog rođenja. Postoji očigledna kontradikcija u
tome, pošto večnost ne može biti stacionarna, ona preuzima dinamiku, to jest,
elemente razvoja po slici Boga. Pošto ćemo za ovaj život mi postići malo šta,
objektivno, biće potrebni dodatni koraci na putu poboljšanja. Tako, sve abrahamske
religije, poriču ponovno rođenje, na nivou svojih molitvi i obreda, jednostavno ga
ometaju, jer šalju dušu nekom autoritetu na drugo odredište.
Da, postigli smo nešto u ovom životu - ali to je samo mali korak u beskrajnom
putu našeg razvoja bezsmrtne suštine. Odlazak na taj svet je početna tačka sledećeg
koraka. Ali ritualna komponenta to uopšte ne predpostavlja. I ako sveštenikov obred
ima svoje značenje, gde će onda naša duša stići posle smrti? Ili možda ozbiljno
mislite da ako se verno molite, ne mislite i ne činite loše, onda ćete zaslužiti raj? Nije
li ta šema previše jednostavna?
Kada nametnemo obrednu komponentu stvarnim procesima, mrtvom telu u tim
trenucima, postaje jasno da nas niko neće pustiti odavde. U tom slučaju nije bitno
čime su pogrebni agenti i sveštenici ove ili one religije vođeni, bitno je šta oni
zapravo rade, ti visoko duhovni i visoko idejni ljudi.
Šta se fizički dešava sa mrtvim telom dok se ono ne zakopa u roku od tri dana?
Ako uzmemo za orijentir Isusa Hrista, onda sa našim mrtvim telom rade sve ono što
su sa njim živim radili njegovi mučitelji. Prvo, telo se oskrnavljuje autopsijom, onda se
mora pomeriti sa mesta mučenja (iz mrtvačnice) na golgotu (do groba), pokojniku su
11
ruke vezane, sa lica se skidaju krv i hematomi, stavlja se u kovčeg i ono se sa svojim
krstom postavlja na groblje, a njegova duša učestvuje u svemu tome. Telo na golgotu
prati mnoštvo mučitelja i bliskih ljudi (demoralizovanih Hristovih učenika).
U hramu na sahrani sveštenik oslobađa pokojniku ruke, pokriva kovčeg i zakiva
ekserima. Da li su Spasitelja zakucali ekserima za drveni krst? Ti ekseri sada
udaraju u astralno telo, pribijajući ga u ovaj svet.
Svi učesnici obreda okupljaju se na groblju u blizini grobnice (golgoti):
sveštenik (stilizovani farisej), pogrebni agent (šef rimskih vojnika), rimski vojnici
(grobari sa lopatama), bliski rođaci (učenici) ), i mučeno telo, a kroz njega duša,
personifikuje našeg Spasitelja.
Na golgoti istorija sa raspećem se ponavlja puno miliona puta godišnje, pošto se
na sličan način održavaju svečane ceremonije skoro svuda. Prvo, svi rođaci će
sigurno baciti na umrlog po kamen (tj šačicu zemlje u grob), zatim će ga rimski
vojnici udarati kopljima - gurati lopate u zemlju kojima simbolično probijaju meso, a
onda na humku nabijaju krst sa raspećem, koji simbolizuje proces raspeća,
probijajući misaono upokojenog.
Ovim uslovnim krstom, zakucavamo duše umrlih, ponavljajući simboličke radnje
od pre hiljadu godina. Zašto to radimo? Nakon uklanjanja tela sa krsta, na pećinu
stavljamo višetonsku stenu da Spasitelj ne bi izašao, odnosno uklanjamo privremeni
spomenik (krst) i postavljamo stenu od granita, zatvarajući dušu bliske osobe u grob.
I sve to činimo mi - rođaci pokojnika.
Još jednom treba naglasiti, bez obzira na religiju sveštenoslužitelja - priča će u
osnovi biti ista, sa samo nekoliko nijansi i negde nacionalnim posebnostima.
Pokušavamo da razapnemo tela i duše većine preminulih. Čak i sa kremiranjem, može
se održati glavni zaplet i simbolika određenih radnji.
Naši neprijatelji ne samo da su ubili Isusa Hrista i izopačili njegova učenja,
već su nas učili da razapinjemo duše voljenih, ne dopuštajući im da se uzdignu u
viši svet. I to nikome ne smeta: nabijamo kolac, zamotavamo u platno, vezujemo
ruke, bacamo kamenje, udaramo ih vrhovima koplja, stavljamo ih na krst ...
Oni koji su uspeli da saslušaju dovde, više neće razapinjati duše (astralna tela,
mrtva fizička tela) svojih najmilijih.
Groblje je užasno mesto, i vi ćete ga izbeći svom snagom i za sebe i za svoje
najmilije koji odlaze u drugi svet.
Učestvovanjem u pogrebnoj ceremoniji, nemojte sebi dozvoliti simboličku vezu
sa raspećem duše.
12
 Ubedite bliske da pristanu na kremaciju i razvejavanju praha, bez sahrane na
groblju.
Svim silama nećete dozvoliti seciranje vaših bliskih, ne reagjte na ucenjivanje
pogrebnih agenata i hitne pomoći.
Razgovarajte o negativnim aspektima groblja i pokopavanju u zemlji na
odgovarajućim mestima, kako biste drugima objasnili probleme koji su nas zadesili.
Na grobljima gde su sahranjeni vaši rođaci, vi mentalno skinite nadgrobne ploče,
uklonite prodorne vrhove, uklonite duše sa krstova, to jest, oslobodite ih, otvorite im
put sa sveta. (Još bolje je sve to fizički ukloniti u pogledu novih groblja. Dečji
vandalizam na grobljima objašnjava se činjenicom da kada deca čuju povik za
pomoć, pokušavaju da oslobode nemirne duše uklanjajući spomenike).
Nemojte bacati smeće na groblje i pretvarati ga u otpad.
Pokušajte da izbegnete slanje tela u mrtvačnicu i balsamovanje tela pokojnika.
Pravilni put na onaj svet otvara pogrebna lomača, kroz nju se odvija brzo
uzdizanje duše, oslobađanje astralnih i mentalnih tela od vezanosti za mrtvo telo. Tom
putu nisu potrebni ni fariseji, ni pogrebni agenti. Sama pogrebna industrija u
normalnom društvu uopšte nije potrebna kao takva, ranije se zajednica dobro nosila sa
tim, paleći mrtve na živopisnom mestu na svežem vazduhu.
U to vreme, duhovni ciklus je radio kako se očekivalo a sada je prestao. Ili
ćemo ga pokrenuti na novi način, ili će ljudska civilizacija završiti kao takva, jer će na
kraju sve naše duše biti razapete.

13