Andrea Vitali

POSLE DUGE I
TEŠKE BOLESTI

S italijanskog prevela
Gordana Subotić
 Naslov originala:
Andrea Vitali
Dopo lunga e penosa malattia

www.bal​kan​do​wn​lo​ad.org
E-Book Tim & Miss Smila
Ne mogah odmah da kažem
mrtav je.
Već otišao je,
od glagola otići
nekuda, nekome

... umorna, s točkovima voza u telu

koje ljubiš i izgovaraš
smeješ se i dodiruješ ga
dok miluje moje nemoćne ruke...

Sarà di più, SULUTUMANa1

Ličnosti i događaji u ovom romanu izmišljeni su.
Mesta su, međutim, stvarna.
Četvrti novembar
 1.

Telefon je zazvonio malo pre ponoći. Doktor Karlo Lonati i njegova žena
Elza su spavali. Podigao se napet hladan vetar, sipila je kiša. Zveketale su
sajle jedrilica usidrenih na molu. Žena je spavala ispružena na levom boku.
Telefon je triput zazvonio pre nego što je otvorila oči. Ćušnula je muža
laktom. Doktor je hrkao.
– Zvoni telefon – reče.
Poziv je bio za njega, nije moglo biti drugačije u to doba noći.
Doktor Lonati progunđa nešto.
– Čujem – odvrati, zevajući.
Zvono kao da se pojačalo.
– Stižem – promrmlja čovek.
Osloni stopala na hladan pod. Nikad nije nosio papuče. Zatim pođe.
Aparat je bio okačen o zid, na drugom kraju hodnika. Lonati ga pređe ne
upalivši svetlo. Podignu slušalicu, zažmuri. Vetar je sad zavijao zalupivši
neka vrata i prozorski kapak.
– Molim – reče.
– Doktor Lonati?
Bio je to ženski glas. Doktor zevnu.
– Ko je to? – upita.
– Laura, doktore. – Glas je podrhtavao. – Laura Galimberti.
– Šta je bilo? – upita Lonati. – Tvom ocu je loše?
– Mnogo.
– Napad angine?
– Da – potvrdi devojka. – Ali ovaj je možda teži. Nikako da prođe.
Doktor Lonati stade da skida gornji deo pidžame. Pustio ju je da padne
na pod. Njegova žena upali svetlo u spavaćoj sobi. Kraj hodnika se osvetli.
– Jeste li mu dali nitroglicerin? Možda i dve–tri pilule pod jezik?
– Tri pilule, ali bol ne prestaje.
– Odmah dolazim – reče doktor. – Samo da se obučem.
Spustio je slušalicu i otrčao u sobu.
 Elza je sedela na krevetu.
– Kome je loše? – upita.
– Lučanu.
– Angina?
– Ako nije i infarkt. Laura mi je rekla da bol ne prestaje.
Žena se uveri da će se njen muž toplo obući.
– Hladno je – reče.
Lonati se namrštio. Vetar je duvao u nepravilnim udarima, snažnim i
bučnim.
– Ne žuri – zamoli Elza muža. Onda zatvori vrata i ostade tu,
nepomična, osluškujući njegove korake dok je silazio niza stepenice.
Napolju je i dalje padala sitna kiša. Vetar je skoro sasvim raščistio nebo.
Doktor nije poneo kišobran, ali nije ni pomislio da se vrati. Između njegove
kuće i kuće beležnika Lučana Galimbertija bilo je otprilike petsto metara.
Zveket sajli koje su udarale o jarbole jedrilica pratio ga je do mosta na
Pjoverni. Reka je nabujala od kiša koje su padale prethodnih dana. Jurila je
hučeći kao vodopad, tamna voda pobelela je od pene. Pošto je prešao most,
doktor stiže pred kapiju beležnikove kuće. Pređe rukom preko mokre kose.
Kapija je već bila otvorena, nije morao da zvoni.
 2.

Sa ulaznih vrata Elza ode do prozora dnevne sobe. Ostade tu dok nije videla
kako obrisi njenog muža nestaju iza ugla kasarne karabinjera. Onda navuče
roletne i ode u kuhinju. Skuvala je kafu. Nije bila raspoložena da se vrati u
krevet, ne bi mogla da zaspi. Bila je u brizi za njega, nemoj brizi koju je
čuvala za sebe.
I Karlo je bio bolestan. Od srca. Ista bolest kao beležnikova. I on je
povremeno imao napade. Naročito zimi, kad zahladni. Ili kad se dogodi da
se prejede. Kao beležnik.
U izvesnim prilikama, sada već retkim, kad su dve porodice
razmenjivale pozive na večeru, muškarci su se šalili na račun tog
zajedničkog nasleđa: beležnik je to činio pomalo okrutno, kao da je hteo da
izazove bolest da se pokaže bez ustezanja. U rečima svog muža Elza je,
međutim, osećala izvesno žaljenje. Njih dvojica su govorila da drugačije nije
ni moglo biti pošto ih je sudbina obojicu dovela u Belano četrdeset godina
ranije, u isto vreme, mlade i tek oženjene, na početku profesija kojima su se
bavili. Kad su se upoznali gotovo slučajno i sprijateljili.
Družili su se dvadeset godina. Uživali su u istim zadovoljstvima: večere,
prijatelji, lov, izleti. Obojica nepopravljive noćobdije i žestoki pušači. Uživali
su u životu. Obojici je srce u jednom trenutku reklo dosta. U starost su
zagazili sa svojim lekovima. Karlo Lonati se smirio. Beležnik nije uspeo ili
nije želeo. Putevi su im se razišli. Sada su se retko sretali. Razgovarali o
bolestima.
Elzi Lonati zasuziše oči.
Ludo, prošaputa.
Ali pri pomisli na bolesnog muža preplavila ju je nežnost. Osluškivala je
udare vetra. Snažne i napete. Bio je to tajanstven i zlokoban jezik. Zaplaka.
Onda dosu još kafe. Pomoli se da beležnikov napad nije mnogo jak. Nije
mogla da ne pomisli koliko su slične sudbine njihovih porodica. Nije se
mrdnula iz kuhinje. Ostala je da sedi za stolom i da gleda preda se, gde je
njen muž sedeo za ručkom i večerom. Osećala je kako vuče hladna promaja.
Na pamet joj padoše neke crno–bele fotografije. Nije mogla da se vrati u
krevet. Da se vratila u taj prazan krevet, ne bi izdržala da se ne rasplače. Na
kraju bi otvorila orman s odećom svog muža i udisala njegov miris. Kad bi
Karlo po povratku video da su joj oči crvene, bilo bi mu teško. Nije želeo da
se ona brine zbog njegove bolesti. Izuzetno jak udar vetra zatrese prozor u
kuhinji.
 3.

Galimbertijevi su živeli na trećem spratu zgrade podignute početkom

dvadesetog veka. Svaki stan imao je prostranu terasu sa ogradom od
kovanog gvožđa, okrenutu prema glavnoj ulici. Pročelje je bilo sivo,
oskudno ukrašeno cvetnim motivima. Stepenište je bilo prostrano. Vazduh
je unutra mirisao na građanske kuće, itisone, na skupoceno drvo i vosak za
glancanje.
Odjek Lonatijevih koraka odzvanjao je u stepenišnom prostoru. Kad je
stigao na drugi sprat, doktor je morao da zastane da predahne. Naslonio se
rukom o zid i duboko udahnuo. Zaboravio je da i on boluje od angine.
Nagonski je zavukao ruku u džep sakoa tražeći kutijicu u kojoj je držao
pilule nitroglicerina. Bio je to automatski gest, jer je znao da ih nema.
Izvukao je šaku i stisnuo je u pesnicu. Sklopio je oči i video kutijicu na svom
pisaćem stolu u ambulanti. Kad bi Elza znala da ne nosi pilule, izgrdila bi ga
kao neko dete. I dalje je duboko disao, pokušavajući da uspostavi pravilan
ritam. Često ih je zaboravljao, gotovo stalno. Možda iz sujeverja. Ali njegova
žena je tvrdila da je to stoga što ne želi da se pomiri s tim da je bolestan, da
su mu potrebni lekovi. Bila je u pravu, uspevao je Lonati da prizna sebi.
Umor je uminuo. U slučaju potrebe, pomisli doktor, uzeće Lučanove
pilule. Nastavio je da se penje i stigao pred vrata. Laura ga je čekala u
hodniku. Sve prostorije u stanu bile su osvetljene. Jaka svetlost pružala je
utisak slavlja. Ali tišina je izazivala jezu. U dubini te tišine Lonato začu
hučanje reke.
Lice beležnikove ćerke bilo je zgrčeno, kosa raščupana. Na sebi je imala
kućnu haljinu čije je rubove stegla ispod vrata. Doktor Lonati nasluti istinu.
– Onda?
Laura briznu u plač.
– U sobi je – zajeca.
Na itisonu u hodniku ostali su tragovi mokre obuće. Doktor ne skinu
kišni mantil. Ubrza korak i uđe u sobu, pogleda ka krevetu u kojem je ležao
beležnik. Odmah je shvatio da je čovek mrtav.
 Marko, Lučanov sin, stajao je pored kreveta i posmatrao svog oca.
Beležnikovo lice bilo je bledo, usne pomodrele, oči poluotvorene. Na ustima
mu je bila urezana grimasa nalik osmehu presečenom bolom. Lice mu je bilo
neobrijano. Ležao je u anatomskom položaju leša, dlanova okrenutih
nagore.
Doktor priđe krevetu, nagnu se nad preminulim, uhvati ga za ručni
zglob. Puls se nije osećao. Opipao mu je žilu kucavicu. Zapahnu ga miris
pržene hrane. I žila kucavica je bila beživotna. Ponovo onjuši vazduh i oseti
miris pržene hrane, a onda pogleda devojku i odmahnu glavom.
– Mrtav je – promrmlja.
– Znam – odgovori devojka.
Lonati se prekrsti. Ponovo se nagnu i poljubi starog prijatelja u čelo.
Shvatio je da se miris pržene hrane širi odatle, od njegovog prijatelja, s
njegove odeće i kose.
– Gde ti je majka? – upita Lonati. Glas mu je podrhtavao.
– U dnevnoj sobi – odvrati Marko.
– Zovi je – naredi mu, a onda ga oseti. Oseti teret na srcu. Dobro je
poznavao taj osećaj, tu pesnicu u grudnom košu, šaku koja steže, otežano
disanje. I strah da je stigao poslednji trenutak. Bio je bez pilula. Na noćnom
stočiću primeti beležnikovu kutijicu, uze je, stegnu je u ruci. Duboko
udahnu. Bol uminu, osećaj težine iščeznu, možda je to bila lažna uzbuna,
možda se samo uzrujao.
Klaudija Galimberti uđe u sobu upravo u tom trenutku. Lonati spusti u
džep kutijicu s pilulama.
– Klaudija – reče u pô glasa.
Žena je bila bleda, suvih očiju. Lepa, elegantna. Oduvek ju je posmatrao
pomalo s izvesnim strahopoštovanjem.
– Sve je bilo uzalud – reče ona. Onda zaćuta.
Lonati nije znao šta da kaže.
– Kad ti je Laura telefonirala, već je bio mrtav – dodade Klaudija
Galimberti.
Doktor uzdahnu.
– U koliko sati mu je pozlilo? – upita.
Nije mu palo na pamet ništa drugo da kaže.
– Pre sat vremena. Izgledalo je kao jedan od uobičajenih napada.
Međutim...
Umro je, ponovi doktor u sebi.
 – Nisam ga video skoro šest meseci – promrmlja.
– Dugo nije imao napade – reče Klaudija.
– Nije se namučio odlazeći – reče doktor. Nije mogao da izgovori
umirući.
Marko Galimberti je ukočeno zurio u očevo telo. U sobi zavlada tišina.
Niko više nije imao ništa da kaže. Hučanje reke pretvorilo se u tutnjavu. Iz
kuhinje su dopirali Laurini jecaji. Klaudija se ponovo oglasi.
– Hoćeš li kafu? – upita, obraćajući se doktoru.
Doktor prihvati. Kad god se nađe uz nekog pokojnika, ponude mu kafu.
Rekao je da hoće iako je znao da je kofein otrov za one koji pate od bolesti
srca.
 4.

Seli su u dnevnu sobu. Prostorija je bila hladna. Mala mrlja od vlage crnela
se u uglu tavanice. U vazduhu su se isticala dva prepoznatljiva mirisa, kože
fotelja i voska za poliranje nameštaja. Zastakljena biblioteka prekrivala je
ceo jedan zid, na ostalima su visile slike, predeli s jezera i s planine. Vladao
je savršen red, red soba koje se dugo nisu koristile.
– Poslednji put sam ovde bio pre godinu dana – reče Lonati.
Na večeri, poslednjoj na kojoj su se dve porodice sastale. Njih četvoro.
Dvoje beležnikove dece nije prisustvovalo. Kao i obično, šalili su se na račun
bolesti i lekova.
Klaudija Galimberti se sručila u fotelju. Prekrstila je noge, još uvek lepe,
u crnim čarapama. Doktor pređe rukom preko lica. Naježi se.
– Ovde je hladno – reče. – Isključili ste radijatore?
– Da. Zbog biljaka – objasni žena.
Doktor prepozna fikus. Nije mogao da se seti da ga je video godinu dana
ranije.
– A šta je ono? – upita, pokazujući biljku u uglu, iza stojeće lampe.
– Potos – odvrati Klaudija.
U toj sobi bi trebalo da organizuju bdenje, pomisli doktor. A žena koja je
sedela naspram njega sada je bila udovica Galimberti. Ako nastavi da
odugovlači, neće uspeti da postavi pitanje koje mu se već neko vreme vrzma
po glavi.
– Šta je Lučano sinoć večerao?
Klaudija se trgnu, pogleda ga blago namrštenog čela i neznatno
nakrenuvši glavu. Njoj svojstven gest kad je neko iznenadi ili joj uputi
kompliment. Poravna suknju na kolenima, onda se nekoliko sekundi ćutke
zagleda u Lonatija.
– Šta? – upita.
– Šta je Lučano sinoć jeo za večeru?
Na Klaudijinom licu ukaza se jedva primetan osmeh. Pitanje joj je
verovatno delovalo glupo, čak besmisleno.
 – Misliš da je to glupo pitanje?
Klaudija slegnu ramenima.
– Uobičajen večernji obrok, to bi i sam trebalo da znaš, ti si mu prepisao
dijetu. Supica, praška šunka... i slično. Zašto me to pitaš?
– Sigurna si? – upita doktor.
Žena načas napravi nervozan gest, ugrize se za usnu.
– Treba li da izmišljam? Da te slažem u vezi s večerom mog muža?
– Osetio sam miris pržene hrane.
– Pržene hrane? Gde?
– Maločas, kad sam se nagnuo prema njemu. U kosi, odeći...
– Nemoguće – reče Klaudija.
Lonati zaćuta. Hteo je da nastavi ali Laura je donela kafu. Spustila je
poslužavnik na stočić. Miris kafe prijatno je ispunio sobu. Doktor ga
udahnu. Kao što je učinio pre toga kad je osetio miris pržene hrane. Koji nije
osetio kad je ušao u kuću. Laura, Marko i Klaudija nisu tako mirisali. Bio je
siguran u to. Mirisao je samo Lučano.
Osetio je nagon da nastavi da postavlja pitanja, ali se uzdržao. Popio je
kafu, gorku kakvu on voli. Sat s klatnom u hodniku otkucao je jedan.
– Jedan – primeti Klaudija.
– Mogu li da učinim nešto za tebe? – upita doktor.
– Hvala ti – odvrati žena. – Sada...
– Da – primeti Lonati.
Klaudija ustade.
– Za smrtovnicu ću se ja pobrinuti, ujutru.
Klaudija potvrdi klimnuvši glavom. Doktor nije pokazivao nameru da
ode.
– Idi kući – reče mu Klaudija. – I odmori se – dodade – i pozdravi mi
Elzu.
Elza, pomisli Lonati.
– Verovatno me čeka budna – reče.
Potom, posle još nekoliko trenutaka dvoumljenja, reče: – Ako ti bilo šta
zatreba, telefoniraj mi. Idem da se pozdravim s decom.
Laura je bila u kuhinji, ispred prazne šoljice. Prigušeno je plakala.
Pozdravila se s doktorom gledajući ga u oči.
Marko je i dalje bio u očevoj sobi. Stegao je ruku Lonatiju.
– Hvala – reče.
– Nema na čemu – odvrati on.
 Još jednom se dugo zagledao u telo svog prijatelja. Zapita se da li bi
trebalo. Reči mu navreše kao da nisu njegove.
– Jesi li se sinoć kasno vratio? – upita momka.
Marka nije iznenadilo to pitanje.
– Nisam ni izlazio – odvrati. – Gotovo i ne izlazim uveče.
Doktor se pozdravi s njim.
Dok je izlazio, još jednom je pogledao tragove obuće na itisonu u
hodniku. Bledele se. Muške cipele, bez sumnje.
U kući Galimbertijevih živela su samo dvojica muškaraca, jedan je ležao
mrtav, drugi nije izlazio iz kuće.
 5.

Vetar se pojačao, kiša je stala. Pod svetlošću uličnih lampiona sve je

izgledalo bolesno. Tu i tamo, na asfaltu su se stvorile barice, vazduh je bio
hladan. Doktor izbi na trg gde je vetar silovito duvao. I hladnoća je mogla
da izazove srčanu krizu, pomisli Lonati, kao i preveliko uzbuđenje ili teško
svarljiva večera. Jezero je bilo tamno, voda se penila, delovalo je zlokobno.
U tom trenutku ličilo je na neobuzdanu divlju silu. Nebo se raščistilo. Obrisi
planina bili su jasni, kao sekutići. Lonatija podsetiše na sliku jednog
švajcarskog majstora. Zvao se Riter: portretisao je neku mrtvu devojku,
naslikavši joj zube kao planinske vrhove. Ta slika ga je uznemirila. Bio je to
portret smrti bez nade. Nije bilo naznaka onog sveta, samo očaja, sete, bola.
Mraka. Slikar mu je ispričao da je devojka bila invalid i da je iznenada
umrla, da su uradili autopsiju kako bi ustanovili uzrok smrti. Tražio je da
prisustvuje obdukciji, ali nisu mu dopustili.
Pomisao na autopsiju zadrža se u doktorovom umu. Nije ih često
zahtevao u svojoj karijeri, tri–četiri puta. Produžio je prema kući. Ugledao je
kuhinjski prozor. Elza je bdela. Brinuo je zbog nje. Osmehnuo se.
I oni su živeli na trećem spratu, još jedan zajednički detalj s beležnikom.
Polako se popeo uza stepenice, pre svega da bi odložio trenutak kad će
morati da se suoči sa ženom, da joj saopšti vest. Želeo je da izbegne to, ali
nije mogao i zato je bio grub.
– Lučano je umro – reče joj s nogu kad je ušao u kuhinju dok je žena
sedela, jednim laktom oslonjena o sto, drugom rukom pokrivajući polovinu
lica.
Elza zaplaka. Lekar je očekivao takvu reakciju, neobuzdan plač od kojeg
su joj se tresla ramena. Znao je da Elza plače i zbog njega. Znao je da je guši
bol, da u beležnikovoj smrti vidi njegovu.
– Dosta, Elza – promrmlja doktor. Bilo je pola dva posle ponoći, kuhinja
je odisala umorom. Lonati se osećao kao stranac u toj prostoriji u to doba.
Elza je obema rukama pokrila lice. Njen muž pogleda kako joj ramena
podrhtavaju i sede naspram nje. Ponovo je osetio težinu, pesnicu koja mu
steže srce. Pokuša da produbi disanje, bezuspešno. Zavuče ruku u džep
kaputa, stegnu kutijicu s pilulama koju je uzeo iz kuće Galimbertijevih. Nije
mogao tu, pred ženom, da gurne tabletu u usta. Bez reči ustade, skinu kaput
i zaputi se prema spavaćoj sobi. Nije upalio svetlo u hodniku. Ni ono u sobi.
Opružio se, obučen. Između prstiju je držao pilulu, okruglu, glatku. Malo se
igrao s njom. Onda ju je stavio u usta i premetao je jezikom. Slatkast ukus
ispunio mu je usta. Neobičan ukus, koji ga je podsetio na miris apoteke.
Nepomičan, slušao je neujednačene udare vetra: jedan za drugim, u neredu,
kao da se podgurkuju.
Očekivao je blagu glavobolju koja bi ga obuzela kad god uzme taj lek.
Međutim, glavobolja je izostala. Stezanje u grudima nije popustilo.
Uzdahnuo je, a uzdah mu se prekinu napola. Elza se približavala, spustila je
šoljicu od kafe u sudoperu, namestila stolice oko stola, savršena ljupka
domaćica kuće. Kad je ušla u spavaću sobu i upalila svetlo, smrvio je pilulu
zubima. Onda se okrenuo na stranu, tako da njegova žena ništa nije mogla
da primeti.
– Umoran sam – reče.
– Nećeš da se skineš? – upita ona.
– Samo malo.
Onaj slatkasti ukus ponovo mu je ispunio usta podsećajući ga na miris
prodavnice bombona, na veseo karnevalski ukus. Stezanje nije popuštalo.
– Jadni Lučano – reče Elza.
Doktor ustade i poče polako da se skida. Elza je pratila svaki njegov
pogled, više nije plakala.
– Ugasi – reče on.
Ako ništa drugo, umreću u mraku, pomisli s poluosmehom na usnama,
umreću u mraku očiju već pripremljenih na onaj svet.
I dalje je osećao stezanje. Lonati sklopi oči. Odmah ga obuze nemiran
san. Posle sat vremena ili je možda prošlo samo deset minuta, primetio je da
je njegova žena upalila stonu lampu i da proverava da li on diše u snu.
Jedna suza pade mu na čelo. U mraku koji se ponovo spustio na sobu,
doktor začu prigušene jecaje svoje žene, zvona koja su odbijala dva sata,
tresak nekog prozorskog kapka. U pozadini je i dalje zavijao vetar, tajnovito
oglašavanje koje je podsećalo na psa bez gospodara.
Onda je ponovo zaspao.
 6.

Službenik pogrebnog preduzeća, mršav čovek koji je izgledao kao da je

rođen za taj posao, došao je u kuću Galimbertijevih u sedam ujutru. Cipele
su mu bile mokre i pokvasio je itison. Bio je tih, skrušen. Klaudija Galimberti
je spavala u Markovoj sobi. Laura je bila u svojoj. Momak je, međutim, i
dalje stajao uz krevet na kojem je ležao njegov otac, bdeo je uz njega celu
noć.
Čovek iz pogrebnog preduzeća tiho mu je izjavio saučešće, a onda je
zatražio dozvolu da prione na posao. Trebalo mu je sat vremena da pod
Markovim pogledom sredi beležnikovo telo blagim veštim pokretima.
Oprao ga je kolonjskom vodom, obrijao ga, obukao. Kad je završio, zatražio
je dokumentaciju i smrtovnicu. Marko je probudio majku.
– Treba telefonirati Karlu – reče Klaudija. – Rekao je da će se on
pobrinuti za to.
Onda dodade da će još malo ostati u krevetu, bolela ju je glava.
Elza Lonati se probudila u sedam. Njen muž je i dalje spavao. Kad je
Marko Galimberti telefonirao oko pola devet, doktor je tek bio ustao. Lice
mu je bilo ispijeno, koža žućkasta. Više nije osećao stezanje u grudnom košu.
Elza se javila na Markov poziv. Njen muž se brijao. Ne prekidajući, rekao
je ženi da će se za pola sata postarati za dokumenta. Popio je kafu bez
kofeina. Iz kuće je izašao u devet i petnaest.
Dan je bio lep, hladan i sunčan. Pun boja. Vetar je pročistio vazduh. Sad
je jedva osetno duvao. Lonati nagonski pogleda obrise planina, upoređujući
ih s onima od prethodne noći. Bili su meki, vijugavi, veseli. Nije bilo više
ničeg lošeg, zlokobnog. Setio se pomisli na autopsiju i načas zastao da
razmisli. Setio se mirisa pržene hrane, tragova cipela na itisonu. Autopsija
bi predstavljala nepodnošljivu uvredu za porodicu Galimberti.
Uostalom, zapita se, na osnovu čega? Kakve je sumnje mogao izneti kako
bi opravdao zahtev da se izvrši autopsija? Pomislio je na sadržaj
beležnikovog želuca. U mašti je video supicu i prašku šunku, u skladu s
onim što je rekla Klaudija. I miris pržene hrane iz gostionice. Osmehnuo se
pri pomisli da će zatražiti autopsiju zato što je osetio miris pržene hrane.
Zamisao je bila smešna, groteskna, proglasili bi ga ludim. Mikrobi posle
smrti već uništavaju sve pred sobom, telo njegovog prijatelja već se raspada.
Potisnuo je tu sliku. Zaputio se prema opštini. Polako se popeo uza
stepenice, ušao u kancelariju matičara, pozdravio se, uzeo obrasce i
mehanički ih popunio.
Na pitanje Zahtev za obavljanje autopsije, precrtao je kvadratić pored kojeg
je pisalo ne.
Uzrok smrti.
Doktor napisa infarkt miokarda.
Ruke su mu se tresle.
Izađe i odmah se zaputi u jedan bar. Ispi pravu kafu, krijući od Elze.
Dan je i dalje bio divan, vetar se pojačavao.
 7.

U pola jedan je zatvorio ambulantu. Izašao je. Video je beskrajan niz

prehlada, gušobolja, upale ušiju, bronhitisa. Sezonskih bolesti. Mnogi su ga
pitali da li je i on bolestan, jer mu je lice bilo ispijeno.
– Malo me hvata groznica – odgovorio je svima.
Vetar je ponovo duvao svom snagom. Apoteka je već bila zatvorena.
Ulice su bile puste. Vladala je neprirodna tišina, kao da je nad njima
razapeta mrtva koža. Kao da su se ljudi, umesto da jedu, povukli u kuće da
se ćutke mole. Da se pomole, pomisli doktor.
Za dušu Lučana Galimbertija.
Lučano Galimberti.
Ime ga, odštampano masnim slovima, pogodi dok je skretao iza ugla
kako bi se udaljio s trga.
Lučano Galimberti, šezdeset osam godina.
Jedna manje od njega.
Pred njim je stajala umrlica. Osvetljena drskim zrakom sunca. Još vlažno
mastilo presijavalo se na svetlu.
Lonati ustade. U blizini se nalazio bar iz kojeg su, napokon, dopirali
glasovi. Ohrabrujući. Neko je veselo pio.
Doktor s nevericom još nekoliko puta pročita umrlicu.

Posle duge i teške bolesti,

u šezdeset osmoj godini života, upokojio se

LUČANO GALIMBERTI (beležnik)

Ožalošćeni: supruga Klaudija i deca Laura i Marko.

Posebnu zahvalnost iskazujemo

doktoru Karlu Lonatiju za istrajnu negu.
 Lonati odvoji pogled od umrlice i zatetura se niz ulicu, dugu kao vrisak,
praznu, u seni.
Posle duge i teške bolesti.
Lučano je umro za pola sata, najviše sat vremena. Bolovao je kratko, a
njegova bolest svakako nije bila teška: savršena smrt, onakva kakvu svi
priželjkuju. On mu nije pružio nikakvu istrajnu negu. Samo mu je dao
nekoliko banalnih saveta koje se njegov prijatelj nikad nije potrudio da
posluša. Tokom poslednjih nekoliko meseci video ga je samo jednom.
Iz bara se razlegnu smeh, smejanje otvorenih usta, zubima koji grizu
vazduh. Jedan pas bez gospodara pojavi se na ulazu u ulicu. Načas zastade
nedaleko od doktora, zapiša ćošak zida a onda besciljno produži.
Lonati se zaputi prema baru. Naruči konjak. Zatim pozva Elzu da joj
kaže da će zakasniti. Ponovo razmisli o autopsiji. Još je imao vremena, još je
mogao da je traži. Konjak mu je žario grlo. Zatraži vodu. Izađe, osvrnu se
unaokolo obuzet slabošću, sam kao onaj pas maločas.
 8.

Elza Lonati se zadržala nekoliko trenutaka pored telefona pošto je spustila

slušalicu. Setno je zurila u aparat. Onda joj pogled skliznu niz hodnik iz
kojeg se ulazilo u sobe njihovog stana. Bio je uglačan voskom. Pomislila je
na korake koji su tuda prošli. Njihovoj kući nedostajala je dečja radost. Ipak,
život joj nije bio loš. Da je mogla da počne iz početka, ništa ne bi promenila.
Osim što bi rodila jedno ili dvoje dece. Ali tako je kako je.
Muž joj nije rekao koliko će kasniti. Vratila se u kuhinju. U loncu na
gorioniku provrila je voda. Sela je. Prekrstila ruke. Navikla je da čeka.
Zagledala se kroz prozor okrenut prema planini naspram kuće,
posmatrajući tihe jesenje boje, osluškujući muziku vode koja je ključala i
vetar koji se svaki čas uvlačio kroz neku pukotinu.
 9.

Jedno krilo kapije pred kućom Galimbertijevih bilo je otvoreno. Na drugom

krilu stajala je crna mašna. Na istom mestu gde su, pre mnogo godina,
stavili jednu ružičastu, a kasnije i plavu mašnu. U ulazu zgrade nakupilo se
lišće divljeg kestena koje je naneo vetar. Bilo je gotovo potpuno mračno,
sunce nije moglo da se probije unutra. Mračno i tiho, učtivi mir gospodskih
kuća.
Doktor Lonati je stao i pogledao prema trećem spratu, ka beležnikovom
stanu. Pomislio je kako se nalazi u utrobi njegove kuće. Pomislio je na
utrobu svog prijatelja. Pomislio je na ono što je on pojeo prethodne večeri.
Na miris pržene hrane. Na tragove na itisonu.
Polako je produžio, prisećajući se bola koji ga je pogodio na tim
stepenicama nekoliko sati ranije. Kao i obično, nije poneo pilule. One
Lučanove je sakrio u fioku noćnog stočića u spavaćoj sobi.
Jedan po jedan stepenik, polako. Grlo ga je još peklo od konjaka. Na
jeziku je osećao metalni ukus, ukus gvožđa, kao da je imao krv u ustima.
Da li mu se to ukus izoštrava sa starošću? Osmehnu se pri pomisli na
neobičan slatkasti ukus koji su mu prethodne noći ostavile dve pilule.
Jedan po jedan stepenik, polako, stigao je pred vrata stana beležnika
Galimbertija.
Kad je otvorio vrata prigušen žamor ga zapahnu kao udar toplog
vazduha. Stan je vrveo od ljudi. Osećao se miris kafe. Na prvi pogled nije
primetio nikoga od članova porodice. Upitao je nekog neznanca za
Klaudiju. U spavaćoj sobi je, odvrati mu čovek, gde je počivalo beležnikovo
telo. Soba je bila ukrašena ljubičastim zastorima. Beležnik je već bio u
kovčegu. Četiri svećnjaka osvetljavala su sobu. Cveće. Dve stare časne sestre
molile su se jedva pomerajući usne. Beležnik je bio počasni direktor
njihovog obdaništa. Klaudija Galimberti je bila u crnoj haljini. Marko je
stajao pored majke, u sakou i s kravatom, bled kao leš. Doktor Lonati
zastade načas na pragu sobe, dvoumeći se da li da uđe ili da skrene
Klaudijinu pažnju na sebe. Primetila ga je. Prišla mu je. Lice joj je delovalo
umorno, bledo ali lepo. Nije izgledala kao da joj je pedeset sedam godina.
Mirisala je na parfem.
– Kako je Elza? – upita ga.
– Dobro je, hvala – odvrati Lonati.
Zakoračio je u hodnik i zaustavio se. Trudeći se da ga niko ne čuje, reče
Klaudiji da mora da razgovara s njom.
– Znam da nije trenutak – dodade – ali prilično je hitno. Barem mislim
da jeste.
Klaudija je stajala ispred njega, nabranog čela.
– Šta se dogodilo? – upita.
Doktor uzdahnu.
– Gde možemo da razgovaramo?
– U dnevnoj sobi – odvrati žena i pođe ispred njega – dođi.
U dnevnoj sobi je bilo jednako hladno kao i prošle noći. Klaudija sede,
doktor ostade na nogama. Nije znao kako da počne.
– Zašto ne sedneš? – upita Klaudija. – Šta je bilo?
– Objava – reče on kao da daje sebi oduška.
– Kakva objava? – upita žena.
– Umrlica – objasni doktor.
Klaudija je ćutala, nije joj bilo jasno.
– Čemu onakav tekst?
Žena raširi ruke, zavrte glavom.
– Ne razumem te, ne...
Lonati joj izdeklamova tekst umrlice.
– Šta to znači? – upita je zatim.
Žena sačeka da protekne nekoliko trenutaka tišine.
– Ne znam – odvrati. – Zaista.
Iskrena je, pomisli doktor.
– Ko je to obavio? – upita.
Ko je napravio umrlice, ko je izdiktirao tekst?
– Mislim da je sve završio onaj iz pogrebnog preduzeća – odvrati
Klaudija.
Zvono otkuca jedan sat. Lonati zatvori vrata dnevne sobe. Odlučio je da
otkrije ženi sve sitne sumnje koje ga muče već nekoliko sati, otkako je
prethodne noći ušao u tu kuću.
– Ja... – zausti.
Predomislio se. Naslutio je da će reči koje se spremao da izgovori zvučati
groteskno. Da neće moći da izraze pravu težinu njegovih sumnji. Klaudija bi
mu se podsmehnula.
– Pokušaću ja da razgovaram s njima – reče. – Ti ne brini, javiću ti.
Izašao je iz kuće Galimbertijevih ne pozdravivši se ni sa kim. Na
stepeništu je sreo još ljudi, uglavnom nepoznatih, koji su pošli da izraze
saučešće. U ulazu zgrade, lišće divljeg kestena plesalo je uz suvo šuštanje
pod naletom vetra.
 10.

Akile Kroci, vlasnik pogrebnog preduzeća. Na telefon se javila njegova

žena, rekla da on nije kod kuće, da će mu reći da se javi.
Lonati spusti slušalicu. Telefonirao je iz kafea Roma, naspram kuće
Galimbertijevih. Pogledao je na sat, bilo je pola dva.
– Hoćete li da popijete nešto, doktore? – upita barmen.
– Hvala, neću.
– Jadni beležnik, a? – reče ovaj.
– Jest.
Napolju načas zastade, pogleda u nebo. Oblaci su jurili prema donjem
delu jezera. Udar vetra naduva mu kišni mantil. Duž ulice se podigoše
vrtlozi prašine. Kad je ušao u kuću, primetio je da je Elza još u kućnoj
haljini, što znači da nije izlazila. Još nije išla kod Klaudije.
– Nisam bila raspoložena jutros – reče žena. – Telefonirala sam joj, otići
ću popodne.
Još bolje, pomisli doktor. Nije imao želje da joj objašnjava slučaj teksta na
umrlici. Nije mogao. Odlučio je da joj ne ispriča, ništa da joj ne kaže, da je ne
pripremi za iznenađenje. Upita je, iz navike, šta ima za ručak. Nije bio
gladan. Elza ništa nije ni spremila. Pustila je da voda u loncu gotovo sasvim
uvri, a onda je isključila gorionik. Rekla je kako je, kad je otkucao jedan sat,
pomislila da on neće doći kući, to se već događalo. Elza je govorila piskavim
glasom, još je bila uzrujana.
– Nisam gladan – reče on.
– Moraš nešto da pojedeš – odvrati ona. Ponudi mu da mu napravi
omlet. On ne reče ni da ni ne.
– Da li me je neko tražio? – upita.
Možda Kroci.
– Nije – odgovori Elza. Odmah se ispravi.
– Zapravo, jeste. Ali ne znam ko je.
Oko jedanaest, kad je jedini zvuk u kući bilo zavijanje vetra od kojeg su
podrhtavali prozori. Kad je telefon pozvonio, poskočila je.
 Evo, sad će me obavestiti da mi je muž umro, pomislila je Elza. Telefon je
zvonio, a ona se nije usuđivala da ustane i da se javi, nije želela da čuje da joj
je muž umro. Onda je ustala i javila se.
– Prekinuli su vezu – reče.
Možda im je dosadilo da čekaju.
Lonati ode u kupatilo. Kad je seo za sto, zazvoni telefon.
– Ja ću – reče Elza.
– Pusti – reče on.
Žena je brojala njegove korake po hodniku.
To je bio Kroci. Doktor progovori tiše, nije želeo da ga žena čuje. Upita
ga kako ide to s umrlicama, ko ih naručujem ko odlučuje o tekstu.
Kroci nije imao nikakvih tajni, urlao je u slušalicu. Reče da u odsustvu
posebnih zahteva on lično naručuje umrlicu od štamparije: uobičajen tekst,
isti za sve. Ako se izuzmu ime i godine života, dodade smejući se. Usluga je
uračunata u cenu.
– Dakle, niko nije imao posebne zahteve?
– Nije – odvrati Kroci. – Meni ih niko nije uputio.
– Ipak, beležnikova umrlica nije uobičajena.
– Zapravo i nije – potvrdi Kroci. – I ja sam je jutros video, i moram reći
da me je prilično iznenadila.
– Hvala vam... – reče Lonati. Spremao se da prekine vezu.
– Možda... – dodade Kroci.
– Da?
– Pomislio sam da bi možda trebalo da razgovarate sa štamparom.
– I hoću – završi Lonati.
Omlet je bio hladan. Još bolje, pomisli doktor. Ni Elza nije bila gladna.
Zaslepljujuća svetlost zapljusnu kuhinju, sunčeva svetlost za vetrovitih
dana. Silovita, hladna, drska. Doktor ustade, ode u dnevnu sobu, sede na
fotelju. Elza pođe za njim, navuče prozorske kapke, ostavi muža da
nakratko odrema. U tri sata ga probudi.
 11.

– Umrlice su već bile pripremljene – reče štampar, stari usamljeni neženja,

koji je praktično živeo u svojoj štampariji. Kad je ušao u prostoriju, doktor
Lonati je stekao utisak da je načinio skok u prošlost. Možda zbog mirisa
mastila ili papira. Kao da je sve bilo prekriveno patinom starine. I on je,
štampar, izgledao kao da je iskrsnuo iz prošlosti, u crnom radnom mantilu
izlizanom na laktovima, sede razbarušene kose, s nametljivom revnošću
čoveka koji želi da pokaže doktoru sve faze izrade, da mu objasni kakav je
dogovor imao s Krocijem.
Dakle, umrlice su već bile pripremljene. Pokaza mu standardni list
papira, prilagođen svim primenama: dovoljno je uneti ime pokojnika i
njegove rodbine, datum, čas i mesto sahrane. Tako je bilo i u slučaju
beležnika Galimbertija.
– Međutim? – upita Lonati.
– Međutim, ako porodica ima posebne zahteve... – požuri da objasni
štampar.
Neki su želeli da objave fotografiju preminulog, drugi su želeli slike
svetaca ili...
– To znam – prekinu ga Lonati – rekao mi je Kroci. Hteo sam da pitam
šta se dogodilo s beležnikovom umrlicom?
Dogodilo se da mu je, pošto je već bio odštampao umrlice, neko
telefonirao.
– Telefonirao vam je?
– Da.
– Primate i telefonske porudžbine?
Štampar raširi ruke.
– Mislim da u tome nema ničeg neobičnog. Naročito kad poznajete
onoga ko vas zove.
– Je l’ vam se ta osoba predstavila?
– Naravno. To je bila Laura Galimberti, pokojnikova ćerka.
– Sigurni ste? – upita doktor.
 Na štamparevom licu ukaza se grimasa.
– Nisam imao... nemam razloga da sumnjam u to... – odvrati – ja...
– A zatim? – prekinu ga Lonati.
Zatim je primio porudžbinu preko telefona. Zapisao ju je na papirić da
ne bi nešto zaboravio, budući da ga je žena uporno molila da ne pogreši:
„Posle duge i teške bolesti“, a zatim mu je izdiktirala i onu rečenicu
zahvalnosti doktoru.
– Baš je rekla vaše ime, doktor Karlo Lonati – naglasio je štampar.
– I ništa više nije rekla?
– Nije.
On joj je, međutim, skrenuo pažnju na to da su umrlice već odštampane i
da će zbog te nove porudžbine sve morati da radi iz početka. Da se nije tako
dogovorio s Krocijem i da će to morati posebno da naplati. Ali devojka je
odgovorila da ne treba da brine, još jednom mu zahvalila i prekinula vezu.
Kad je izašao iz štamparije, dnevna svetlost još je bila jarka. Doktor se
zaputi prema ambulanti. Koraci su mu odsečno odjekivali pločnikom. U
čekaonici je vladao glasan žamor koji se prekinu s njegovim ulaskom. Seo je
za radni sto, bilo je skoro četiri sata i prozvao prvog pacijenta.
 12.

Poslednji je, hramljući, izašao iz ambulante u sedam uveče. Pao je mrak.

Smračilo se i u ambulanti. Lonati je već bio ugasio jako centralno svetlo,
obukao kišni mantil i pošao da isključi stonu lampu. Onda zazvoni telefon.
Zvono koje u doktoru munjevito probudi maštu. Oštar prodoran zvuk.
Osetio ga je kao bol. Obuze ga bol u grudnom košu. Odluči da sedne.
Nevidljiva ruka stezala mu je grudi. Duboko je disao. Sa svakim udahom
oglasilo bi se zvono. Elza, verovatno. Pustio je da zvoni. Nije želeo da ga
žena čuje tako umornog, izmučenog bolom. Ali biće još gore ako se ne javi.
Diši, reče sebi.
Podigao je slušalicu. To ga je koštalo napora. Stezanje se pojačavalo,
praćeno bolom u visini levog ramena koji se širio prema vratu. Ta ruka je
htela da ga zadavi.
– Molim – reče Lonati.
Ko zna da li je uspeo da izgovori to mirno, normalno. Bol se proširi na
vilicu.
– Molim – ponovi.
Nije dobio odgovor. Učini mu se da neko diše s druge strane. Možda je
to odjek njegovog disanja. Pogleda zid naspram sebe, na kojem je ulična
svetiljka iscrtala savršen trougao.
– Ko je to? – upita.
Znojio se. Bol se spustio do levog lakta. Spustio je slušalicu na radni sto.
Desnom rukom je, dok mu je zmija stezala celu levu stranu, otvorio fioku u
stolu. Čuo je neki zvuk, jedno klik, prislonio uvo uz slušalicu ne podižući je i
shvatio da je veza prekinuta. Bol na trenutak uminu. Stade da pretura po
fioci tražeći kutijicu tableta. Prigušen signal da je veza zauzeta kao da je
ječao u mraku ambulante, sličan oglašavanju neke zveri. Pilula
nitroglicerina smrvila mu se pod zubima. Zmija poče da se povlači u svoje
gnezdo. Najpre uminu bol. I dalje ga je pomalo stezalo. Signal zauzete linije
označavao je ritam povlačenja, kraj napada. Lonati je uspeo duboko da
udahne, kiseonik je prodro duboko, do dna njegovih pluća.
 Nije osetio slatkasti ukus u ustima. Osetio je blagu glavobolju. Kao i
obično, kao uvek. Pola sata, a onda će se bol povući.
Bilo je sedam i deset.
Vratio je slušalicu na mesto. Obrisao znoj. Ugasio stonu lampu. Pogledao
savršenu senku trougla ispred sebe.
Trebalo je da ode u kuću Galimbertijevih, trebalo je da traži od Laure da
mu objasni šta je uradila i zašto.
Napolju, hladan vazduh imao je ukus leda.
 13.

Hodnik. Klaudija Galimberti je bila tu, kao da ga je očekivala.

– Karlo! – uzviknu međutim, iznenađena.
Onda je zavladala tišina. Doktor nije mogao da nađe reči. Bilo je previše
tiho. Pogledao je iza žene, ka sobi u kojoj je počivalo telo. Da li je moguće da
su Lučana ostavili samog?
– Videla sam ih – reče ona.
– Umrlice?
– Da – potvrdi Klaudija.
Doktor načini dva koraka, pogleda uprtog u itison.
– Neukusna šala – reče žena.
Lonati podignu pogled ka njoj. Bila je predivna u crnoj haljini koja ju je
celu obavijala, blistavog pogleda, možda od suza.
– Misliš? – upita.
– Rekla sam štamparu da ih odmah prelepi drugima.
– Dobro si učinila – složio se.
– Treba li ti nešto? – upita Klaudija.
– Laura nije tu?
Klaudija pusti da prođe nekoliko trenutaka pre no što mu je odgovorila.
Onda odmahnu glavom. Ni Laura ni Marko nisu tu. Nisu kod kuće. Čak
nisu ni u varoši.
– U Komu su – objasnila je. – Kod mog brata.
Htela je da ih udalji na nekoliko sati od izjava saučešća, rukovanja,
uspomena. Da ih udalji od te pogrebne zvanične atmosfere.
– Vratiće se prekosutra, za sahranu.
Doktor je ćutao. Očekivao je da ga Klaudija upita zašto traži Lauru, šta
hoće od nje. Zaputio se duž hodnika prema sobi u kojoj je ležao pokojnik,
odugovlačio je kako bi pružio Klaudiji mogućnost da mu postavi to pitanje.
Uz pokojnika su bdele dve časne sestre. Ali ne one iste od jutros. Tu su
bile i dve starije žene koje je Lonati poznavao samo iz viđenja. Klaudija nije
pošla za njim. Naslonila se na zid hodnika s rukama iza leđa i popreko ga
gledala. Doktor je izašao iz sobe i stao ispred nje.
– To je bila Laura – tiho reče.
– Laura?
Lonati je pogleda u oči. Teško je bilo izdržati taj pogled, kao pogled na
planine prethodne noći.
– Šta je uradila?
Klaudijin glas potisnu sliku planina, krckanje pilula koje se drobe, zmiju
koja mu s vremena na vreme steže levu ruku. S naporom joj prepriča
telefonski razgovor s Krocijem i posetu štamparu.
– Lično sam se uverio – zaključi.
– To mi deluje besmisleno, Karlo – reče Klaudija. – Zašto bi ona to
uradila, s kojim ciljem?
– Ne mogu da zamislim – odvrati on.
– Hteo si da je pitaš?
– Da – potvrdi doktor.
Onda se pokaja što joj je ispričao. Želeo je lično da postavi to pitanje
devojci. Da je gleda u oči dok mu ona odgovara.
Klaudija promeni temu.
– Elza je svratila popodne.
– Pretpostavio sam – reče Lonati.
Žena mu spusti ruku na rame.
– Karlo... – reče.
– Kaži.
– Nešto nije u redu?
– Nešto... – promrmlja doktor.
Nešto... nešto zaista nije bilo u redu.
– Hoćeš li da mi kažeš?
Lonati slegnu ramenima i frknu.
– Čini mi se da se događa nešto čudno, ne mogu to da objasnim, ipak...
– Ipak?
– Ubeđen sam da si me slagala – reče Lonati u jednom dahu.
Klaudija povuče ruku s njegovog ramena. Preblede i ukoči se.
– Ja? A kad je to bilo?
I u vezi s čim i zašto?
Glas joj je postao promukao, grub, odsečan. Na licu joj se ogledala ljutnja.
Bila je to najgora verzija Klaudije koju doktor pamti, ona koja je davnih
godina prebacivala mužu da zapostavlja porodicu da bi se provodio. Lučano
ju je uglavnom odgovarao osmehujući se.
– Prošle noći – odvrati doktor. – Miris pržene hrane. Sećaš se?
Klaudija se osmehnu.
– Opet ista priča...
– Možda deluje glupo, ali ne mogu to da potisnem iz misli.
– Hajde da sednemo – reče Klaudija.
Uđoše u kuhinju i sedoše jedno naspram drugog.
– Znači, slagala sam te? – nastavi ona.
– Da – potvrdi Lonati.
Siguran je u to, reče. Siguran je da te večeri Lučano nije večerao kod
kuće. Vonjao je na prženu hranu, na gostionicu. Osim toga, bilo je i tragova
na itisonu.
– Kakvih tragova? – upita žena.
Kad je već počeo, Lonati odluči da joj sve ispriča, i o tragovima na itisonu
koje je video kad je ušao u kuću.
– Marko sinoć nije izlazio, sam mi je rekao – objasni doktor.
Dakle, tragove je mogao da ostavi samo Lučano, osim ako još neko nije
ulazio u kuću.
– Čak i da je to što kažeš istina, zašto je to sad važno?
Lonatiju se učini da Klaudija govori ne pomerajući usne. Zmijsko
siktanje, kao siktanje one zmije koja mu s vremena na vreme steže ruku, one
koja je ubila Lučana. U tom trenutku mu je nešto sinulo.
– Ne znam – odgovori.
U međuvremenu je razmišljao da li je ispravno da je namami u klopku.
– Ne znam – ponovio je Klaudiji i samom sebi. – Verovatno nije nimalo
važno, samo sam hteo da razjasnim. Ti nemaš ništa da mi kažeš?
Klaudija sačeka pre nego što mu je odgovorila.
– Možda imam – reče zatim. – Posle sahrane.
Lonati ustade. Krenu. Zastade. Lice mu se zgrčilo u bolnu grimasu.
Prinese ruku grudima. Stade da diše duboko, bučno.
Klaudija skoči na noge.
– Šta ti je?
– Ovde, u grudima... – odgovori Lonati stežući grudni koš.
– Angina? – upita Klaudija.
Doktor klimnu glavom.
– Daj mi jednu Lučanovu pilulu, molim te...
Klaudija prinese ruku ustima.
– Bacila sam ih – reče.
– Jutros – dodade. – Žao mi je...
Lonati je ćutao.
– Treba li nešto da učinim? – upita žena.
– Ništa – odvrati. – Ne brini, ne mari. Izgleda da prolazi.
Onda pođe.
– Zar ne bi bilo bolje da još malo ostaneš?
– Elza će se zabrinuti – odgovori on zamišljeno: klopka je uspela.
 14.

Elza je spremala večeru kad je zazvonio telefon. Ponadala se da to nije njen

muž koji joj javlja da će ponovo zakasniti. Te večeri je odstupila od pravila,
lazanje su se pekle u pećnici. Želela je da vidi svog muža kako se osmehuje u
to doba dana kada je izgledao kao da više nema volje da se smeje. Želela je
da ga čuje kako kaže „Blago onom ko se tobom oženio“, rečenica koju je
izgovarao kad god bi mu spremila lazanje. Pustila je da telefon zvoni tri,
četiri puta i pre nego što je pošla da se javi proverila je tepsiju u pećnici.
– Molim? – reče suvo.
Ko god da je, bolje bi mu bilo da skrati.
– Ovde Laura, Laura Galimberti.
– Laura! – reče Elza. Strogoća u glasu preobrazi se u nežnost. – Kako si?
Oči joj se napuniše suzama od ganutosti. Laura, koju je stotine puta
držala u naručju.
– Onako – odgovori Laura.
– Kaži mi, dušo.
– Mogu li da razgovaram s doktorom?
Elza je načas bila zatečena. Muž ju je obavestio da će u povratku svratiti
kod Galimbertijevih.
– Zar nije dolazio?
– Ja nisam kod kuće – objasni Laura.
A, tako...
– Karlo nije kod kuće, još se nije vratio, mislim da će uskoro doći...
Laura uzdahnu s druge strane.
– Treba li da mu kažem nešto?
Laura Galimberti je oklevala.
– Ne, hvala – reče zatim. – Pokušaću da ga pozovem kasnije.
Pet minuta kasnije doktor Lonati je stigao kući. Elza mu veselo pođe u
susret. Svuda se širio miris lazanja. Elza primeti kako ga njen muž njuši. Ali
zamišljen, umoran izraz njegovog lica nije se promenio.
– Je l’ me neko tražio? – upita on.
 Elza mu ne reče da je telefonirala Laura. Prvo da večeraju.
Prvo živi, pomisli dok je sipala mužu poveću porciju lazanja koje će,
predosećala je, na kraju završiti u smeću. Morala je da potisne suze.
Doktor je nevoljno prčkao po svojoj večeri.
– Izvini, Elza – uzdahnu. – Ali nešto nemam apetit.
– Ne mari – odvrati ona i stade da rasprema sto. Potom mu reče trudeći
se da zvuči nehajno, ravnodušno.
– Baš sam guska, zaboravih da ti kažem. Telefonirala je Laura.
– Laura Galimberti?
– Da.
– Kad? Šta je htela?
Elza slegnu ramenima.
– Ništa.
Barem od nje nije htela ništa.
– Rekla je da će možda ponovo zvati.
Doktor se ponovo ućuta. Sedeo je i slušao žamor koji je njegova žena
pravila dok je prala tanjire.
– Malo ću da posedim u fotelji – reče ubrzo zatim.
Elza zastade. Držeći ruke u vodi, okrenu glavu ka njemu.
– Šta se događa, Karlo? – upita.
Čovek je i dalje sedeo. Pogleda je.
– Ne znam – reče.
Ušao je u dnevnu sobu i seo, u mraku.
 15.

Film je bio neka američka komedija. Doktor i njegova žena nisu

komentarisali ni priču ni glumce. Bili su na polovini filma kad je zazvonio
telefon. Na ekranu, glumica je telefonirala.
– To je verovatno ona – našali se Elza.
– Laura – reče doktor.
Naglo ustade. Elza utiša televizor. Osluškivala je korake svog muža koji
je žurno grabio ka aparatu. Glumica na ekranu razgovarala je telefonom,
smejući se i gestikulirajući.
– Molim – reče doktor.
Nije bilo odgovora.
Glumica pripali cigaretu, otpuhnu dim, odmah je ugasi gnječeći je u
pepeljari pored telefona.
– Ko je to? – upita Lonati. – Laura, jesi li ti?
Nije bilo odgovora.
Glumica je gledala slušalicu kao da očekuje da će neko proviriti iz nje.
Onda nastavi da priča.
Doktor je osluškivao tišinu koja je dopirala ko zna otkuda kroz
telefonske žice. Nije to bila potpuna tišina. Oslušnu. Čuo se neki naročiti
zvuk, nešto što...
Pritisnuo je slušalicu uz uvo dok je glumica i dalje razgovarala i igrala se
loknom koja joj je padala na čelo.
Bio je to zvuk žetona, žetona koji klize jedan za drugim.
Prekinuo je vezu i vratio se u dnevnu sobu. Elza je jedva primetno
pojačala ton na televizoru. Glumica je pričala i smejala se. Onda, na kraju, i
ona prekinu vezu.
– Je l’ to bila Laura? – upita Elza.
Izgubila je nit priče, dug telefonski razgovor koji je glumica vodila dok je
ton bio utišan sigurno je bio važan.
Nije bila Laura, pomisli Lonati.
Bio je neko ko ništa nije rekao.
 – Nije – odgovori.
– A ko je onda bio? – uporna je bila Elza.
Ko je bio, zapita se doktor.
– Niko – odgovori.
Ali to je nemoguće. To nije odgovor. Zasad nema odgovora.
– Nije istina – reče Elza.
Film se već bližio kraju, veselom, u kojem su se svi smejali i plesali i
udeljivali komplimente jedni drugima.
– Neko je morao biti – uzdahnu Elza.
Doktor pogleda svoju ženu. U pravu je. Neko. Obuze ga ledena jeza.
Reče da mu se spava, da hoće da legne.
 16.

Neko je morao biti. Elza je skoro odmah zaspala. Lonati se pravio da spava.
Hteo je da bude sam, da sredi misli. Kad je čuo tiho hrkanje svoje žene,
otvorio je oči. Želeo je da razmišlja otvorenih očiju. Okrenuo se na leđa.
Zagledao se u tavanicu. Nije je presecao ni najmanji tračak svetlosti sa ulice.
Dobro je. Ništa mu neće odvratiti pažnju. Hrkanje njegove žene bilo je
blago, melodično. Podsećalo je na letnje jutro. Možda zato što je njihov prvi
dan u braku bio u junu. On se ujutru probudio dok je ona još spavala.
Otvorio je prozorske kapke u istoj toj sobi jednog letnjeg jutra, vazduh je bio
prijatno topao, prožet mirisom života. Koji će pre ili kasnije i njega
napustiti. Lonati se zapita da li je Lučanova smrti uticala na njega, da li mu
je usadila strah od smrti. Ili se zaista dogodilo nešto što još ne ume da
razjasni.
Jesu li njegove sumnje smešne?
Miris pržene hrane je smešan? Jedan normalan čovek može da se surva u
strepnju zbog banalnog mirisa gostionice?
Osmehnuo se u sebi.
A tragovi na itisonu, umrlica, kutijica s pilulama?
I laži Klaudije Galimberti?
Elza uzdahnu u snu.
Neko je morao biti.
Rekla je to odlučnim glasom. Bila je u pravu. Neko je okrenuo njihov
broj, ubacio četiri ili pet žetona u aparat da ne bi razgovarao, da ništa ne bi
rekao.
Njegova žena ponovo zahrka. Doktor pruži ruku prema noćnom stočiću,
otvori fioku trudeći se da ne pravi buku. Stade da pretura. Pronađe kutijicu
s pilulama koju je uzeo iz Lučanove kuće. Izvadi je, stegnu i udari po njoj da
bi čuo zvuk jedine preostale pilule.
Sat na zvoniku odbijao je sate. Pet. Neka kola se zaustaviše pred
njihovom kućom. Čuo je kako su se zalupila vrata, onda je neko triput
kratko zatrubio i ponovio to posle nekoliko minuta.
 Signal, pomisli doktor.
Signal nekome, možda se to neka dvojica spremaju da pođu u lov.
Ponovo tri zvuka sirene. Doktor Lonati sklopi oči i stegnu šaku u kojoj je
držao kutijicu. U glavi mu je sazrevala zamisao. Ono što pokušava da shvati
nije posledica uticaja smrti. Tokom tih sati dobio je signale, signale kao što
su ta tri zvuka sirene. Ovde sam, stigao sam...
Još jedan signal bio je nemi telefonski poziv od pre nekoliko sati. Možda
je neko želeo da on shvati.
Neko je morao biti. Drugačije ne može biti. Verovatno neko koga je
strah. Strah i od njega, možda.
Neko mi pomaže, promrmlja doktor.
Neko.
 17.

Onda je zaspao.
Sanjao je mrtve koje je poznavao dok su bili živi. Sve zajedno, kao da su
činili hor.
Zakrčili su ulicu, napred oni niži, iza viši.
Zatekao ih je ispred sebe dok je hodao prema ambulanti. Pevali su, ali
reči im nisu navirale na usta.
Gledao ih je u lice, jednog po jednog, sve ih je poznavao. Pevali su nešto
veselo. Veseli mrtvaci.
Lučana nije bilo.
Ulica je bila pusta kao u ranim popodnevnim satima. Nebo je bilo plavo,
a iz usta mrtvih dopirala je poražavajuća tišina. Pogrbio se i shvatio da tog
dana neće uspeti da stigne do ambulante.
Na kraju mu je miris kafe prodro u nozdrve.
Šesti novembar
 1.

Prave kafe, ne one koju obično pije, bez kofeina.

– Otkud to? – upita doktor.
Bilo je pola devet. Elza je već sat vremena bila na nogama.
– Tako – reče ona.
Već je bila bacila lazanje od prethodne večeri. Lonati željno ispi kafu.
– Sačekaćeš me? – upita Elza.
Sahrana je u deset.
– Ne – odvrati on.
Trebalo je nešto da obavi pre sahrane.
– Videćemo se tamo.
– Hoće li biti hladno? – upita Elza.
Njen muž je gledao kroz kuhinjski prozor.
– Stao je vetar – reče.
Nebo je bilo prozračno, vodnjikavo plavo. Otvorio je prozor, udahnuo
hladan oštar vazduh.
– Lepa jesen – promrmlja za sebe. Veličanstvena agonija. Za mesec dana,
te boje će se pretvoriti u trulo lišće, u golo drveće. U hladnoću, sneg, led.
U petnaest do deset izašao je iz kuće. Usput je primetio nove umrlice
prelepljene preko onih od juče. Štampar je lenjo pušio cigaretu na pragu
svoje radionice. Bez filtera, primeti doktor. Zapao je u iskušenje da mu traži
jednu.
– Izvolite? – reče štampar i otpuhnu dim.
– Dobro se sećate onog telefonskog poziva? – upita Lonati.
– Poziv beležnikove ćerke?
– Recimo da je to bio njen poziv – odvrati doktor.
Cigareta je dogorela, štampar baci opušak na zemlju.
– Kao i mnogih drugih.
– Ne sećate se ničeg posebnog?
– Posebnog... u kom smislu?
– Nekog zvuka, nečeg što je ostavilo utisak na vas.
 Štampar slegnu ramenima, zadrža ih tako načas a onda ih obori.
– Ne razumem – reče.
Ne može da izvuče odgovor od njega, pomisli Lonati. Ipak, odluči da
zaigra na poslednju kartu.
– Nije vam se učinilo da je u pitanju međugradski poziv? Hoću da
kažem, niste stekli utisak da vas zove iz neke javne govornice? Niste čuli
zvuk žetona?
Štampar nabra čelo.
– Ne – reče zatim.
– Dobro – odvrati doktor.
Kraj priče.
Međutim:
– Ipak... – nastavi štampar.
Kad malo bolje razmisli...
– Kad malo bolje razmislim, rekao bih da sam imao dva telefonska
poziva.
– Dva?
– Da, to jest jedan, ali dvaput. Objasniću vam. Prvi poziv je u jednom
trenutku naglo prekinut.
– Kao kad ponestanu žetoni – primeti Lonati.
– Može biti – potvrdi štampar.
Onda je žena ponovo zvala posle nekoliko minuta. Još nije bila završila
diktiranje teksta.
– Ali ne sećam se zvuka žetona. Žao mi je.
Ostalo je još dvadeset minuta do deset, Elsa je sigurno već bila u kući
Galimbertijevih.
 2.

Ponovo se setio sna. Veseli mrtvaci koji bezglasno pevaju. Hodnik u kući
Galimbertijevih je, kao i ulica, vrveo od rođaka, prijatelja, poznanika. Lica su
im bleda i ozbiljna kao veselim mrtvacima. Tamna odela, miris ženskih
parfema i losiona za brijanje. Prigušen žagor kao da se tamo nalazi dete koje
spava u kolevci, a ne mrtvac u kovčegu.
Doktor Lonati nije otišao dalje od praga. Većina lica koja je video bila su
mu nepoznata. Međutim, video je Lauru, usred grupe svojih vršnjaka,
verovatno školskih drugova. Devojka mu mahnu, a onda se ponovo posveti
svojim drugovima. S njom, izvesno vreme, neće moći da razgovara. Usred te
gužve doktor se osećao kao stranac, gotovo neprimereno. Dolazak Krocija
oslobodi ga tog osećaja.
Bio je jedini čovek koji nije nosio prikladnu odeću. Čak se nije ni obrijao.
Nosio je kariranu košulju ispod radnog sakoa. Za njega je to bio samo posao,
a beležnik samo jedan od mnogobrojnih klijenata. Došao je trenutak da se
Lučanov kovčeg zatvori. Odjednom zavlada tišina. Bilo je vreme za
poslednji pogled, poslednji pozdrav. Beležnik ionako neće odgovoriti.
Lonati se u sebi oprosti s njim.
Zbogom, Lučano, reče.
Zdravo, doviđenja.
Kroci započe svoj posao. Lonati zamisli vešte pokrete, iskusne i stručne,
kojim je zatvarao kovčeg. Laura je nestala, verovatno je i ona bila tamo, u
sobi za bdenje. Doktor izađe iz stana i siđe na vazduh. I napolju je bilo sveta
koji je čekao, mala grupa, uglavnom muškaraca. Grupa dece s dvema časnim
sestrama predstavljala su obdanište. Došao je i predstavnik opštine, jer je
Lučano nekada bio opštinski odbornik. Elza još nije bila stigla. Došao je
sveštenik s malim ministrantima. Pozdravio se s prisutnima, ušao u zgradu i
popeo se. Elza je stigla odmah nakon sveštenika. Nosila je bundu. Doktoru
se omače jedva primetan osmeh. On je morao da je ubeđuje, davno i
uporno, da je kupi. Elza je nije želela, strepela je da će je smatrati taštom.
– Doktorova žena se razmeće u bundi! – govorila je u šali.
 Na kraju joj ju je on poklonio, ne rekavši joj ništa, bilo je to iznenađenje i
morala je da je zadrži.
– Protiv hladnoće ne postoji ništa bolje – priznala je kasnije.
Četvorica rođaka ponela su beležnikov kovčeg. Kad su izašli na ulicu,
mnogi od onih koji su bili u kući pokriše oči. Sunčeva svetlost je bila jaka,
vređala je oči. Povorka se poređa iza kovčega. Klaudija je, s tamnim
naočarima, stala iza sanduka, podruku sa svoje dvoje dece. Sveštenik krenu,
izgovarajući molitvu. Metalne roletne prodavnica poređanih duž glavne
ulice bile su dopola spuštene u znak žalosti i poštovanja. Posle petsto–
šeststo pređenih metara duž glavne ulice, pogrebna povorka skrenula je u
Rimsku ulicu oslobodivši prolaz maloj koloni automobila koja se u
međuvremenu formirala.
U crkvi je bilo hladno. Nekoliko muškaraca ostalo je napolju, u crkvenoj
porti, da puši i razgovara. Doktor Lonati je ostao uz Elzu tokom cele službe.
Nije ispuštao iz vida Lauru. I dalje je očekivao nešto od devojke.
Neki znak, razmišljao je.
Laura ga nijednom nije pogledala.
Onda su se popeli na groblje, Lučanov kovčeg je spušten, izgovorene su
poslednje molitve. Sve se brzo odvijalo u veličanstvenom okviru krajolika
na koji se pružao pogled. Neko je progovorio glasno, do Lonatija je dopro
glas jedne žene koja je rekla da nema pojma šta da spremi za ručak. Elza ga
uhvati pod ruku, bila je zadovoljna što će ga odvesti kući. Na ulazu u groblje
pridružila im se Laura Galimberti.
 3.

Bila je bleda, promrzla. Ukočenih ramena, ruke je zavukla u džepove

kaputa. Pretekla je za jedan korak Elzu i doktora, a onda se naglo okrenula.
Iza nje bledo jesenje sunce, linija planina, tamni obrisi zvonika.
– Načas sam se oslobodila svojih prijatelja – reče.
Doktor je ćutke pogleda. Jezerom je plovila brodica.
– Kako si? – upita je Elza.
– Dobro – odvrati ona.
Vazduh je mirisao na šumu, doktor sa uživanjem udahnu i pomisli na
drveće na koje se već bila spustila senka.
– Mogu li da učinim nešto za tebe? – upita.
– Sinoć nisi ponovo telefonirala – umeša se Elza.
– Izvinjavam se što sam vas uznemirila – reče Laura.
Svi su izlazili s groblja i pozdravljali se u prolazu.
– Ne mari... – reče Elza.
Laura joj se osmehnu, a onda ponovo pogleda u doktora.
– Samo sam htela da vam zahvalim za ono što ste učinili – reče.
– Lučano mi je bio prijatelj.
Devojka mu priđe i zagrli ga. Dok ga je grlila, nije uspela da obuzda jecaj.
Linati oseti devojčinu ruku kako mu klizi uz bok. Laura se pozdravi s njima
zagrlivši i poljubivši i Elzu. Udalji se bez reči. Elza uhvati muža pod ruku.
Ostali su sami, stepenište je utonulo u polumrak, doktor je razmišljao o
brodiću koji plovi bez putnika, ne nalazeći sidrište.
Sedmi novembar
 1.

Vetar se ponovo podigao u noći između subote i nedelje. Udari kao da su

bili premazani nekim crnim lakom. Duvali su nisko, pravili zasedu između
mraka i površine jezera. Jezici koji se naglo podižu bacaju uvis stvari pred
sobom. Onda ih gutaju ili ih teraju da plešu tamo–amo. Vetar probudi Elzu
oko dva posle ponoći. Njen muž je spavao. Za svaki slučaj, primaknu mu se i
stade da osluškuje. Disao je ujednačeno. Osmehnula se. Prethodne večeri
priredila mu je malu prevaru krišom mu stavivši nekoliko kapi sedativa u
čaj od kamilice. Umor koji ga je sustigao tokom poslednjih nekoliko sati
učinio je ostalo, i doktor je utonuo u dubok san.
Elza je još neko vreme osluškivala njegovo disanje, a onda je ponovo
zaspala.
Probudila se u sedam i ustala iz kreveta pazeći da ne napravi ni najmanji
šum.
 2.

U kuhinji se širila smeđa svetlost, kroz vazduh se prostiralo pljuskanje

nečijeg vodokotlića, na stolu je stajala šolja čaja od kamilice. Ostatak kuhinje
bio je čist i savršeno uredan. Elza je nekoliko minuta gledala oko sebe, ne
znajući šta da radi. Stajala je tako na pragu sve dok se nije setila odela, onog
koje je njen muž nosio na sahrani. Ono dobro, za svadbe, krštenja,
konfirmacije i, naravno, sahrane. Elza se bosonoga vrati u spavaću sobu i
uze odelo. U kuhinji ga očetka, zadovoljna što može nešto da radi. Isprazni
džepove sakoa i pantalona: nekoliko kovanica, maramica. Jedna ceduljica:
račun iz gostionice, izgužvan, mastan. Pročita ga a zatim baci u kantu za
smeće. S radija s gornjeg sprata dopirali su zvuci špice jutarnjeg zabavnog
programa. Kao svake nedelje. Kad je doktor ustao, Elza ode da vrati odelo u
orman u sobi. Onda pristavi kafu i uključi radio. Voditelj je veselim glasom
pričao viceve, usledio je nasnimljen smeh publike.
– Neće ti smetati da ga isključim? – reče doktor.
Ona ga je isključila.
– Hoćeš li da ideš sa mnom na misu? – upita Elza.
Ali već je na osnovu izraza njegovog lica naslutila odgovor. Doktor reče
da je još uvek umoran, iako je spavao skoro deset sati neprekidno, i da bi
radije ostao kod kuće. Elza pomisli na kapi koje mu je sipala prethodne
večeri i odluči da ne navaljuje. Otići će sama, na misu u jedanaest. Već je
pripremila pečenje, po povratku će ga samo dopeći. Kad se vrati, pomislila
je, kuhinja će zamirisati na ruzmarin, na mnoge uobičajene nedelje. Svetlost
u kuhinji sada je bila žuća, i oni s gornjeg sprata su isključili radio; doktor
reče ženi da će se na miru okupati dok ona bude na misi.
 3.

Otvorio je slavine. Kad je Elza izašla, zatvorio ih je. Gledajući u malo vode
koja se nakupila u kadi, pustio ju je da isteče. Kad je iscurila, odlučno se
zaputi ka telefonu; morao je da razgovara s Laurom Galimberti.
Ali, ako mu se javi Klaudija...
Okrenu se leđima prema telefonu i zagleda se niz hodnik. Elza ne bi
organizovala za njega bdenje tamo, na kraju, gde se nalazi njihova spavaća
soba. Pre bi to priredila u dnevnoj sobi.
Klaudija, glasno reče. Njene laži. Zamislio ju je kako izlazi iz spavaće
sobe. U crnini, s tamnim naočarima, kao na groblju.
Odustao je od telefonskog poziva, zaputio se niz hodnik, ušao u sobu.
Klaudija Galimberti nije bila tu. Prišao je noćnom stočiću, uzeo kutijicu
Lučanovih pilula. Zapitao se šta da radi s tom poslednjom preostalom; imao
je dve mogućnosti.
Elza je, u tom trenutku, već bila u crkvi.
 4.

Slušala je misu ali je nije čula. Elza je sledila nit svojih misli. Primetila je,
tokom propovedi, da je paroh pomenuo beležnikovu smrt.
Usmerila je pogled ka mestu gde su prethodnog dana bili spustili kovčeg
s Lučanovim telom. Nije mogla da zauzda maštu koja joj je predočavala
sahranu njenog muža. Obuze je nagon da ustane i izađe, da se vrati kući,
njemu. Zažmuri. Kroz um joj prolete jato lasta na plavom nebu. Uspela je da
se smiri. Videla je prozore svog stana otvorenog ka proleću bremenitom
mirisima. Pomislila je na glas radijskog voditelja. Pomislila je na stanje u
kojem će zateći kupatilo, voda na sve strane, pena, nemarno bačeni peškiri.
Uspela je da se smiri.
Uzvik koji je pratio elevaciju na kraju mise vratio ju je u stvarnost.
 5.

To je bio telefon.
Kad je zazvonio, doktor je još bio u spavaćoj sobi. Držao je pilulu u ruci,
premetao ju je između prstiju. I dalje nije znao šta da uradi s njom. Da li da
je baci, uništi, stavi u usta, izdrobi, da odustane od svoje zamisli.
Da je zatre i zaključi ceo taj slučaj.
– Klaudija ovde.
– Kako si?
Lonati nije znao šta drugo da kaže.
– Dobro.
Izvinila se što ga uznemirava.
– Nimalo me ne uznemiravaš.
– Jednostavno, htela sam da te obavestim. Razgovarala sam s Laurom o
onom slučaju s umrlicama.
Doktor provuče prste kroz kosu. Ćutao je.
– Laura mi je rekla da nije telefonirala štamparu. I mislim da drugačije
nije ni moglo biti. Nimalo ne sumnjam u to.
– Ni ja – slaga Lonati. – Ali pomislio sam da bi to trebalo razjasniti –
dodade odmah zatim.
– Svakako – složila se Klaudija. – Hvala ti. Sigurno je reč o nekom ko je
sklon mračnim šalama.
– Da – reče doktor.
– Slučaj je zaključen – reče Klaudija.
– Naravno – reče doktor.
Prvo je ona spustila slušalicu. Lonati je neko vreme osluškivao signal za
zauzetu liniju. Spustio je slušalicu. Petnaest minuta kasnije začuo je korake
svoje žene koja se pela uza stepenice. Poslednji udar zvona rasprši se u
vazduhu. Bilo je podne. Elza uđe u kuću. Omirisa vazduh i zaključi da se
njen muž nije kupao. Doktor je i dalje stajao pored telefonskog aparata, ruku
opruženih uz bokove. Zausti da se pozdravi s njom. Telefon se ponovo
oglasi.
– Molim – reče on.
– Ovde Laura Galimberti. Jeste li našli ceduljicu?
 6.

Preturala mu je po džepovima sakoa tražeći kutijicu s pilulama.

Tako ju je našla, one večeri kad je umro.
Njen otac se, ispričala je Laura, te večeri kasno vratio kući.
– I već mu je bilo loše, veoma loše – dodade.
Kad je ušla u spavaću sobu, on je već bio legao. Primetila je sako
prebačen preko stolice u počela je da pretura po džepovima tražeći pilule
koje je, međutim, njena majka već bila uzela. Ceduljica joj je slučajno došla
pod ruku. Ispala je na pod. Podigla ju je i zaboravila na nju. Do sahrane. Kad
je, na groblju, zagrlila doktora. Zapravo, kad mu je, pod izgovorom da želi
da ga zagrli, spustila tu ceduljicu u džep sakoa. Lonati nije ni primetio.
Završili su razgovor. Laura je jedva stigla da kaže kako mora da prekine jer
se njena majka vraća s mise.
Vraća se s mise? To znači da ga je Klaudija maločas zvala s drugog
telefona.
Spustio je slušalicu.
– Je l’ Klaudija bila na misi? – upita.
Elza je skinula bundu. Otišla je u kupatilo da malo sredi kosu koju joj je
vetar razbarušio.
– Nisam je videla – odgovori.
Doktor stade na prag kupatila.
– Moj sako – reče.
Elzu je pomalo obuzimala nervoza. Donekle joj je bilo drago zbog toga,
nervoza je zauzimala mesto zlokobnoj mašte u kojoj je žalila smrt još živog
muža. Došla je u iskušenje da ga pita zašto se nije okupao.
– Koji sako, Karlo? – upita umesto toga.
– Onaj koji sam nosio juče, na sahrani – odvrati on.
– Jutros sam ga očetkala, dok si spavao. Onda sam ga vratila u orman.
Treba li ti?
Doktor ne odgovori. Ostavi ženu tu, pred ogledalom i ode u spavaću
sobu.
 Elza se zaputi u kuhinju, uključi pećnicu. Kad joj se pridružio, postavljala
je sto.
– Jesi li našla nešto u nekom džepu? – upita je.
Elza je držala tanjire u ruci. Spustila ih je na sto.
– Hoćeš li mi objasniti šta se događa? – uzvrati mu.
– Kaži mi, molim te – bio je uporan.
– Neku ceduljicu.
– Bacila si je?
U doktorovom pitanju već se nazirao odgovor. I malo sarkazma.
– To je bio račun iz nekog restorana. Nisam znala da je toliko važan –
odvrati Elza s primesom ljutnje u glasu. Bilo je vreme da njen muž prestane
da se ponaša prema njoj kao da je ona budala, da joj postavlja pitanja ništa
joj ne objašnjavajući. On prevali još jedno pitanje preko usana.
– Gde?
A gde misli da je bacila to parče papira?
– U đubre!
Pošto je očetkala sako, ispraznila je i kantu sa smećem u kanal kroz koji
su svi u zgradi bacali đubre u jednu prostorijicu u suterenu. Ako hoće da je
potraži tamo, samo nek izvoli.
– Ma prestani da se ponašaš prema meni kao da sam neka guska, Karlo –
reče Elza. – I kaži mi zašto je toliko važan jedan račun iz restorana.
Doktor sede.
– Ime – reče.
Ime restorana. To je bilo važno?
Elza se osmehnu.
– Da si mi to odmah rekao, poštedeli bismo sebe ove prepirke.
Zato što ga je upamtila.
– Kaži mi – doktor je izgubio strpljenje.
Elza je htela još malo da ga drži u neizvesnosti.
– Dve porcije hleba – reče.
Dve porcije hleba, dva predjela, jedno glavno jelo, pola litre vina, litar
vode, dve kafe.
Doktor je pogleda.
– Gde? – upita.
– Gostionica Orija. U Dongu.
 7.

Miris ruzmarina lebdeo je u vazduhu, na spratu iznad njih čuli su se koraci.

Elza je sekla pečenje. Doktor je obukao kratak kućni mantil. Već nekoliko
minuta nijedno od njih dvoje nije govorilo. On je osetio potrebu da razbije
tu tišinu. Sačekao je da se njegova žena okrene prema sudoperi, a onda je,
gledajući je u leđa, progovorio.
– Moram da te zamolim za jednu uslugu.
Ali Elza se okrenu da ga pogleda u lice.
– Moraš mi reći šta se događa.
– Ne mogu – odvrati doktor. – Ne znam.
– Ima neke veze s Lučanom, s njegovom smrću?
On klimnu glavom.
– Mislim da ima.
– Kakve ti veze imaš s tim?
– Ne razumem neke stvari, hteo bih jasno da ih sagledam.
Elza mu priđe. Oboje su stajali, jedno naspram drugog.
– Deluješ preplašeno – reče ona.
Doktor zausti da kaže nešto ali odustade.
– Ne – jednostavno reče.
Ona ga pomilova i vrati se pečenju.
– Šta želiš da uradim?
– Da obaviš jedan telefonski poziv – odgovori on. – Da telefoniraš
Galimbertijevima za sat vremena.
Trebalo je da razgovara s Laurom, da se pretvara kako zove iz
pristojnosti, da ih pita kako su, da li im nešto treba. I dok bude vodila taj
banalni razgovor treba da kaže Lauri da će je on čekati na groblju, u blizini
groba njenog oca, u četiri popodne. Trebalo je da razgovara i s Klaudijom,
da joj postavlja ista banalna pitanja kako ništa ne bi posumnjala.
Elza se uzdrža da mu ne postavi bilo kakvo pitanje. Telefonirala je kako
joj je muž rekao. Javila se Klaudija. Elza ju je zadržala nekoliko minuta.
Onda ju je zamolila da joj da Lauru, kako bi se pozdravila s njom. Devojka je
odmah shvatila, nimalo se nije začudila i rekla je: – Dobro, hvala. – Onda su
Elza i Klaudija razgovarale još desetak minuta.
 8.

Anđeo smrti je statua, delo lokalnog vajara iz devetnaestog veka. Isprva je

predstavljao anđela koji treba da izazove samilost. Kad ga je doktor prvi put
video, već je postao anđeo smrti. Mermer je potamneo od kiša i vetra, cela
njegova figura obrasla je nekakvom zelenom buđi, vrhovi krila su se
okrunili. Lice mu je delovalo pakleno, izgledao je kao da ima duboke tamne
podočnjake. Prikazivao je neizlečiv bol, neprekidan strah. Laura je stajala
pored tog anđela, nedaleko od očevog groba. I ona je imala podočnjake.
Vetar joj je mrsio kosu. Doktor je pogledom obuhvatio groblje. Sve je bilo u
neredu, vetar je razbacao cveće, suvo granje se nagomilalo na rubovima
stazica zajedno s papirnim otpacima. Iz jedne vaze koja se negde kotrljala
dopirala je prozukla muzika. Laura je delovala nepomičnije od anđela smrti.
Lonati ubrza korak ali odmah je morao da zastane, da predahne. Pogledao je
uvis, ka vrhovima čempresa koji su se povijali pod udarima vetra. Jezero je
blistalo, svetlost je slabila.
– Zašto si stala ovde?
To je bilo prvo što je izgovorio.
Zašto ovde, pored ovog jezivog anđela, tako da ličiš na njegovu senku?
Laura je na sebi imala taman kišni mantil, zategnut u struku. I sama je
ličila na anđela usredsređenog na molitvu.
Zašto pored tih krila koja izgledaju kao da će otpasti?
– Da se malo zaklonim od vetra – odgovori devojka, pokazujući statuu.
Ćutke se zaputiše prema beležnikovom grobu. Blistavi mermer, humka
prekrivena ružama i hrizantemama, traka koja leprša. Doktor se prekrsti.
– Jadan tata – reče Laura.
– Video sam onu ceduljicu – reče doktor. Nije smatrao da treba da joj
objasni kako su ga Elzine oči videle umesto njega.
– Te večeri, moj otac se veoma kasno vratio kući – odvrati devojka. – I
već mu je bilo veoma loše.
Oboje su stajali ispred groba, jedno pored drugog. Doktor se okrenu
prema Lauri. Nebo se zarumenelo najavljujući suton, vetar je postajao
hladniji.
– Tvoja majka mi ništa nije rekla o tome.
– Nije to bilo prvi put. Marko mi je rekao. Ja ništa nisam znala do te
večeri.
– Možeš li da pretpostaviš zašto ti majka nikad nije ništa rekla?
– Ne mogu.
– Klaudija jutros nije bila na misi.
Laura sagnu glavu.
– Elza je bila, nije je videla – reče doktor.
– Mislim da je moj otac pre izvesnog vremena počeo da se viđa s nekom
ženom.
Nestvarni narandžasti puteljak pružao se s mola i nestajao nedaleko od
sredine jezera.
– To nije dovoljno – reče doktor. – Nije dovoljno da objasni sve. Počevši
od slučaja s umrlicama.
– Banalna greška – reče Laura.
– Greška?
– Greška, štamparev previd...
– Ali, Laura, ti to nazivaš previdom?
Devojka nije mogla da shvati zašto se doktor toliko uzrujao.
– Ako smatrate neoprostivom... – reče.
Grešku u datumu i vremenu sahrane, dodade odmah zatim.
Vetar kao da je stao, sunce se već bilo spustilo iza planine. Utihnuo je
zveket vaze.
– Šta pričaš, Laura?
Lonatijeve reči raspršiše se u tom trenutku prividnog mira. Devojka
nasluti doktorovu zbunjenost i sumnje.
– Zar nije bilo tako? – upita.
– Ko ti je to rekao?
– Majka. Zato su morali ponovo da štampaju umrlice.
– Neko je telefonirao štamparu predstavljajući se kao ti – reče doktor.
A on je poverovao toj osobi, nije posumnjao, i odštampao je...
– Ono što sam mu ja izdiktirala preko telefona – završi devojka.
Svetlost boje gvožđa navlačila se na groblje. Vetar je ponovo ojačao.
– Sve je to urađeno s određenim ciljem – reče Lonati.
– A to je? – upita Laura.
– Navesti nekoga na sumnju.
– Ali ko je mogao da primeti taj znak?
– Svi oni koji su dovoljno dobro poznavali tvog oca.
Laura ukruti ramena, prisloni ruku na mermernu ploču.
– Ne – reče.
Postojala je samo jedna meta te poruke.
– Vi, doktore.
– Znam – odvrati on.
– Onda, šta nameravate da učinite?
– Da razjasnim malo bolje.
– Zar je to vredno truda?
– Sumnjaš?
– Ne, ali... on je mrtav – izjavi Klaudija pokazujući grob.
– Možda postoji neko ko ne želi da se pomiri s tim – primeti doktor.
– Mislite da je možda reč o nekoj ženi?
– To je jedna od pretpostavki.
– Zašto se nije razotkrila?
– Možda se plaši.
– Vi se ne plašite?
Lonati podignu pogled prema vrhovima čempresa umornim od vetra.
– Ne – reče.
Nije znao da li i dalje laže.
– Ne znam ni ko bi mogla da bude ta žena – reče Laura.
Doktor pomisli da će to biti poslednje devojčine reči.
– Ne znamo ni da li postoji – preseče.
Osmi novembar
 1.

– Doktore, izleči samog sebe!2

Krupan apotekarev glas zaustavi doktora Lonatija na pragu apoteke. Bio
je to gojazan blagoglagoljiv čovek. Na usnama mu je uvek titrao poluosmeh.
Gledajući ga, čovek se morao zapitati kojim bi se poslom mogao baviti da
nije apotekar. Možda bi mogao da bude mesar ili krotitelj lavova. Bio je
ponedeljak, sedam uveče, doktor je upravo zatvorio ambulantu. Kiša je
padala od jutra, bilo je hladno. Asfalt na ulici svetlucao je od kiše. Vrhovi
planine zabeleli su se od tek napadalog snega.
– Šta si hteo da kažeš? – upita ga Lonati.
Bili su na ti, oduvek, zbog srodnih profesija, ali među njima nije
postojalo pravo i iskreno prijateljstvo.
– Ti se ne gledaš u ogledalu? Lice ti je da se čovek prepadne. Treba malo
da se odmoriš – odvrati apotekar.
Doktor osloni oba lakta na drveni pult.
– Ili hoćeš da završiš kao tvoj prijatelj beležnik?
Uobičajeni poluosmeh zaigra na apotekarevom licu.
Da, pomisli doktor, krotitelj lavova u kratkom crvenom žaketu sa
zlatnim širitima, prožetom divljim vonjem zveri.
Iz zadnjeg dela apoteka dopirali su kreštavi zvuci malog radija. Vazduh
je mirisao na eukaliptus.
– Kakvo vreme! – reče doktor.
– Nadajmo se da će potrajati – odvrati apotekar.
Posao, reče smejući se, ide dobro. Oglasi se zvonce iznad vrata i Lonati se
uspravi. Uđe jedna mušterija, a doktor se pozdravi s pridošlicom i ne
pitajući za dopuštenje zaputi se u zadnji deo apoteke. Apotekar izvadi
aspirin i kutijicu tableta protiv gušobolje koje je sam pravio.
– Sopstvenim rukama i s mnogo ljubavi – reče i dalje se smejući i
pozdravi se s mušterijom.
Onda se pridruži doktoru u zadnjoj prostoriji.
– Stvarno – reče – izgledaš umorno.
 Doktor nije bio raspoložen da mu objašnjava razloge svog umora.
– Ako ti dam jednu pilulu, hoćeš li moći da mi kažeš šta je to? – upita.
– Dovoljno je da mi daš ambalažu i odmah ću ti reći – našali se apotekar.
Iz radija je sad dopirala violinska muzika, pomalo ciganska melodija koja
doktora podseti na cirkus. Pomisli kako bi apotekar, s obzirom na svoj
upečatljiv nastup, mogao da bude i šef sale.
– Vidim da je stvar ozbiljna – reče apotekar.
Melodiju sličnu ovoj koja je dopirala s radija doktor je slušao uživo u
Veneciji, tokom bračnog putovanja, jedne večeri dok je večerao s mladom i
predivnom Elzom pod svetlošću sveća.
Doktor zavuče ruku u džep sakoa. Izvadi kutijicu pilula koje je uzeo iz
beležnikove kuće.
– Evo je – reče, pružajući je apotekaru.
– Nitroglicerin – izjavi ovaj, čitajući etiketu na kutiji.
– Unutra je samo jedna pilula – reče doktor.
– I onda?
– Možeš li da otkriješ da li je to zaista nitroglicerin?
Apotekar spusti kutijicu na stočić na kojem je stajala apotekarska vaza i
nekoliko teglica s prahom. Prekrstio je ruke na grudima i stisnuo usne.
– Kakva se priča krije iza ovoga? – upita zatim.
– Istinita priča – odgovori Lonati.
– Odakle ti ta pilula? – upita apotekar pokretom glave pokazujući prema
stočiću.
– Mislim da potiče odavde, iz tvoje apoteke.
Apotekar se počeša po ogromnom podbratku koji mu je skrivao
polovinu čvora kravate.
– Je l’ tvoja?
– Nije, bila je Lučanova.
– Ako je tako, ne! Grešiš! Grešiš! – cvrkutao je apotekar.
Ako je pilula zaista pripadala jadnom beležniku Galimbertiju, onda nije
kupljena u njegovoj apoteci. Zato što su se beležnik i njegova porodica pre
izvesnog vremena odrekli njegovih usluga.
– Kada? Pa, manje–više, pre godinu dana, godinu i nešto.
– I nikad nisam shvatio zašto – nastavi.
Do petka, jer je u petak pred podne misterija konačno razrešena.
– Izvesna vrsta ljudi ne voli da se zna da imaju teškog bolesnika u
porodici. Kriju to, razumeš? Strahuju da će svet pričati o tome, da će
tračariti. Naročito ako je reč o viđenijim osobama, onima koji misle da su
besmrtni zato što imaju novca!
Apotekar izgovori reč besmrtni kao da glumi.
– Ne razumem – reče doktor.
– Ma kako, sasvim je očigledno!
Beležnik Galimberti je bio teško bolestan, a njegova žena i deca nisu
želeli da se to sazna!
Je l’ tako?
Dakle, najpre je trebalo pažljivo izbegavati lokalnu apoteku. Zna se kako
to ide. Ljudi te vide u apoteci jednom, dvaput, treći put. Špricevi, gaza,
lekovi.
– Kateteri! – reče apotekar uz grimasu, kao da mu u tom trenutku uvlače
jedan.
To neizbežno pobuđuje radoznalost, a onda krenu pitanja, ko je bolestan,
od kada, šta mu je. Pitanja koja se ne mogu uvek niti zauvek izbeći. Nešto ti
izleti i gotovo je.
– Ostalo odradi mašta.
– Dobro su učinili što su se obratili drugim apotekama – reče apotekar. –
Poštedeli su sebe silnih neprijatnosti. Istini za volju, meni je bilo pomalo
krivo.
Ali kad je pročitao umrlicu, sve je shvatio i opravdao.
– Posle duge i teške bolesti, upravo tako.
Tišina potraja ceo minut. Govorio je samo radio, dnevne i političke vesti.
– Od čega je umro? – nastavi apotekar.
– Možda ćeš ti meni umeti da kažeš.
– Moraću da ispitam ovu pilulu?
– Jesi li raspoložen?
– Videću šta mogu da učinim. Studirao sam za vreme rata, ali uprkos
svemu, bio sam dobar student. Osim toga, uvek sam voleo hemiju, to je bila
moja strast.
– Molim te, vodi računa, ostala je samo jedna.
– Bez brige, dobro ću ti je čuvati.
– Računam na to.
– A sad, jesi li za kapljicu konjaka? – ponudi apotekar.
– Ne, hvala – odbi Lonati – radije bih...
Hteo je još nešto da kaže, još nešto čemu se trag zagubio u njegovom
pamćenju.
 – To je zato što si umoran – reče apotekar.
– Verovatno... – odvrati Lonati.
Polako se zaputi prema izlazu, nadajući se da će se setiti te druge stvari.
Uzalud. Apotekar ga je gledao kako izlazi, primetio je da je povio ramena.
Kad je doktor izašao, zatvorio je apoteku.
 2.

Lonati se gotovo odmah vratio. Nije protekao ni minut otkako je izašao iz

apoteke, kad se setio da je obećao Elzi da će joj doneti pilule protiv migrene.
Izlog apoteke već je utonuo u mrak. Vrata su bila zaključana. Pošao je na
zadnji ulaz. Ispod vrata je dopirao tračak svetlosti. Doktor dvaput lupnu
pesnicom. Iza vrata se začu snažan glas ali prigušen, kao da doktor govori
kroz levak. Dok je razgovarao telefonom, obuzdavao se. Lonati sačeka da
apotekar završi razgovor. Onda žustro pokuca. Apotekar izađe posle
nekoliko sekundi, zaklanjajući svetlo koje je dopiralo kroz dovratak.
– Izvini – reče doktor.
Ovaj ga pogleda, ovoga puta bez poluosmeha na licu.
– Jesi li dugo ovde?
– Maločas sam dvaput kucao – odvrati Lonati.
– Nisam te čuo – reče apotekar. – Bio sam tamo, malo sam sređivao kutije
na policama.
Doktor pomisli na njegov odraz u tamnom staklu izloga.
– Zaboravio sam pilule za Elzu.
– Mislio sam da si odlučio da uzmeš nešto za jačanje.
 3.

Ruke i noge su mu bile ledene. Brodići su se lagano ljuljali uz mol, u ritmu

talasa iznurenog od vetra. Sa svetiljki se odvajala poneka kap. Trg je bio
pust, žut pod noćnim svetlom. Upravo se peo uza stepenice prema stanu
kad je začuo telefon. Ubrzao je korak. Kad je stigao na drugi sprat bio je
siguran da je to telefon u njegovoj kući. Ali bol ga zaustavi. Leđima i
potiljkom prisloni se uza stepenišni zid. Pomisli na drveće izlomljeno od
vetra. Na odsečan zvuk lomljenja grane. Izbroja još tri zvona, a onda zavlada
tišina. U srcu mu se palila crvena svetlost. Ponestalo mu je daha. Obrisao je
čelo maramicom. Nije imao tablete uza se. Ali dovoljno je bilo da pomisli na
njih pa da bol umine. Nastavio je da se penje. Pred vrata je stigao neznatno
zadihan. Osećao je da mu je grudni koš mokar od znoja. Elza ga je dočekala
kao i obično, poljupcem.
– Kako si? – upita.
– Dobro – odvrati on.
Onda je upita da li je neko zvao.
Reče: – Da li je neko zvao?
– Nije – odgovori mu žena.
Odjek Elzine laži izazva mu zujanje u ušima. Vrtoglavicu. Vonj
baruštine. Prešao je rukom preko lica, ubeđen da će ugledati blato na njoj
kad je skloni. Uplašio se da će mu pozliti pred ženom.
Ona ga je izvukla.
To jest, rekla je nešto.
– To jest – rekla je.
Telefonskih poziva je bilo, više nego jedan.
– Ali niko se nije oglasio. Zovu, ne govore, a onda prekinu vezu.
– Imbecili. Koliko puta su zvali danas? – upita doktor.
Elza izbroja na prste.
– Ovaj od maločas je bio četvrti.
 4.

Večerali su. Gledali televiziju. Otišli u krevet odmah posle jedanaest. Ali
nijedno od njih dvoje nije moglo da zaspi. Čekali su. Elza opružena na bok,
sklopljenih očiju, ljutita. Doktor opružen na leđima. Osećali su da će se
ponoviti.
Ponovilo se oko ponoći.
Elza se okrenu da ustane i da se javi. Doktor joj položi ruku na mišicu.
– Ostani tu – reče.
Ispravi se u krevetu.
– Idem ja.
Bez i malo žurbe. Hteo je da pusti da telefon još malo zvoni, da iskuša
upornost onog ko zove.
Čekao je, i dalje sedeći na rubu kreveta. Elza je stiskala kapke. Ta
zvonjava je bila poput oštrica bola njene migrene.
Pet, šest puta. Doktor krenu. Noge su želele da mu potrče. Naterao ih je
da se smire. Nije upalio svetlo.
– Odgovori, molim te – promrmlja Elza.
Lonati je stajao ispred telefona.
– Molim – reče.
Odgovora nije bilo. Prvi žeton skliznu u aparat s druge strane.
– Ko je to? – upita.
Tajac. Pucketanje, nalik električnom pražnjenju. Još jedan žeton je
skliznuo. Pa još jedan i još jedan.
– Nimalo pristojna šala – reče Lonati.
Znao je da ga neko sluša.
– Jeste li me razumeli?
U doktorovoj mašti ocrtala se mrka crna prilika koja drži slušalicu.
Na onom svetu nema telefona, nasmeja se u sebi, stresavši se.
Na kraju jedan zvuk prekinu njegove maštarije. Osetio je vrelinu u licu.
U svetu iz kojeg crna prilika telefonira, neki auto je naglo zakočio. Kao da se
radi o sekundama. Začu se uzrujan, promukao muški glas.
 – Lepotice, ako hoćeš...
Onda se više ništa nije čulo. Veza se prekinu. Signal za zauzetu liniju sve
je prekinuo.
– Nema sumnje da zovu iz telefonske govornice – reče Elza nedugo
zatim.
Na onom svetu nema telefonskih govornica, nasmeja se doktor u sebi, u
mraku, dok je Elza tonula u san.
– Ko bi to mogao da bude? – upitala ga je pre nego što se ponovo
okrenula na bok.
Nije znao.
Možda ona. Ali to nije rekao.
Nije rekao kako sumnja da postoji neka druga, druga Lučanova žena.
Nikad joj to nije pomenuo. Ništa joj neće reći. U snu koji je te noći usnio,
telefonska slušalica je visila u vazduhu, bez ruke koja je drži.
Deveti novembar
 1.

– Bombonica – reče apotekar.

Bio je utorak prepodne. Padala je kiša. Poderani oblaci spustili su se do
polovine planinskih obronaka. Čekaonica ispred ambulante bila je dupke
puna. Vazduh je bio težak, znoj, vlaga, kašljucanje, kijanje. Sve stolice su bile
zauzete, mnogi su stajali. Apotekar se probio kroz gužvu rekavši da mora da
saopšti doktoru važnu informaciju. Na sebi je imao beli mantil, kišobran nije
nosio. Pokucao je na vrata ambulante i nije sačekao odgovor. Provirio je
unutra. Lonati je popunjavao recept i okrenuo se prema njemu.
– Bombonica.
Doktor zavrte glavom.
– Bombonica?
– Ne mislim na tebe – nasmeja se apotekar.
Nasmeja se i ženica koja je sedela ispred doktorovog stola.
– Šta hoćeš da kažeš?
– Tvoja pilula.
– Šta ti to znači? – upita Lonati.
– Posle ću ti objasniti. Svrati kad završiš – odvrati apotekar. – Ovde je
kao na pijaci, previše ljudi čeka da ih izlečiš. Ako se zadržim još samo
minut, rastrgnuće me.
Zatvorio je vrata. U čekaonici se razlegnu horski pozdrav, a onda se
nastavi ćaskanje. Lonati nije stigao da postavi još neko pitanje. Želeo je da
čuje celo objašnjenje, odmah. Pogledao je ženu koja je sedela naspram njega.
Popunio je recept.
Apotekar se zviždućući vratio u apoteku. Bio je zadovoljan što je
pobudio doktorovu radoznalost. Uživao je da drži ljude u neizvesnosti. Bilo
je jedanaest prepodne, kiša je padala sve jače, vazduh je bio siv.
 2.

Poslednji pacijent izašao je u pola jedan, gunđajući sebi u bradu. Nije bio
zadovoljan, doktor ga je na brzinu pregledao. Lonati je jedva čekao da
zatvori ambulantu i da ode u apoteku, kako bi čuo detaljno objašnjenje o
bombonici. Kad je ostao sam, više nije žurio. Sedeo je tako, ruku naslonjenih
o sto, zureći u zid ispred sebe.
Bombonica, ponovio je.
Dakle, šta god da je u pitanju, ta pilula nije nitroglicerin. Šta god da je u
pitanju, tu pilulu treba dodati mirisu pržene hrane, tragovima obuće na
itisonu, računu iz gostionice, umrlicama s nečuvenim tekstom. Vreme je da
otvoreno razgovara s Klaudijom Galimberti. Doktor spusti ruku na
telefonsku slušalicu. Ako nešto krije od njega, sad je trenutak da progovori.
Apotekar ga je čekao, nestrpljiv: voleo je da drži ljude u neizvesnosti, ali
sâm nije voleo neizvesnost.
Na telefon se javila Laura.
– Sve u redu? – upita doktor.
Banalno pitanje, kao i odgovor.
– Da.
– Trebalo bi načas da popričam s tvojom majkom.
Laura je oklevala.
– Mama nije ovde, doktore – reče potom devojka s izvesnim čuđenjem u
glasu.
Šteta, pomisli Lonati.
– Onda mi učini nešto, kaži joj da treba da razgovaram s njom, možda i
da je vidim. Kaži joj da ću joj telefonirati popodne.
– Ali, doktore...
– Šta je?
Lauri kao da je bilo neprijatno.
– Mama je otputovala. Otišla je u Bordigeru.
 3.

Lučanova kuća na moru. Lonati ju je video samo jednom. Pre dvadeset

godina, jedne subote uveče. Lučano ju je tek bio kupio. Bila je u fazi
renoviranja. Pod izgovorom da idu da provere dokle su odmakli radovi, njih
dvojica su u rano popodne krenuli iz Belana. Kolima, vozio je Lučano.
Zanesenost osećajem slobode obuzela ih je od trenutka kad su izašli iz
varoši. Već je bila noć kad su se zaustavili na prevoju Tirkino da pogledaju
more. Kad su stigli pred vilu, Lučano je rekao da mu stoji na raspolaganju,
šta god da mu zatreba. Namignuo mu je da bi mu stavio do znanja na šta
misli. Doktor je tada jedan jedini put video kuću na moru Galimbertijevih.
Nikada nije prevario Elzu. Sad se nejasno prisećao toga. Ali nije zaboravio
prodoran miris ogromne lipe koji je dopirao iz vrta susedne kuće.
 4.

– Kad je otputovala? – upita Lonati.

Laura je oklevala. Dugo je ćutala. Tražila reči.
– Oprostite, doktore, ali mislila sam da znate – nastavi.
– Šta da znam?
– Sinoć, kad vam je telefonirala...
Čula je majku kako razgovara telefonom. Čula ju je kako kaže da ide u
Bordigeru. Čula ju je kako se pozdravlja s njim, rekla je: „Zdravo, doktore.“
– Mislila sam da razgovara s vama – reče Laura.
Sad je Lonati oklevao.
Onda reče: – Ne mari.
Pozdraviše se.
Zdravo, Karlo. Tako se Klaudija Galimberti pozdravljala s njim. Oduvek.
Od samog početka. Otkako su se upoznali.
Ustao je sa stolice, ugasio svetla, zaključao ambulantu, zaputio se prema
apoteci. Vazduh je bio siv, hladan. Apotekar ga je očekivao, stajao je onako
krupan iza pulta, prekrštenih ruku.
 5.

– Hoćeš li ti ovo sredstvo za jačanje ili nećeš? – zagrme apotekar.

Lonati se jedva primetno osmehnu i ne odgovori.
– Zbog mene ćeš zakasniti na ručak – reče.
– Ma šta ima veze – odvrati ovaj. – Ionako me niko ne čeka.
Apotekar je bio neženja. Hranio se u obližnjem restoranu. Imao je svoj
sto. Predjelo, glavno jelo i desert, kako u podne tako i uveče, što se
primećivalo na njemu.
– Ispričaj mi sve – reče doktor.
– Ne ovde – uzvrati apotekar. – Pozadi.
Za slučaj da ih neki gnjavator ugleda i seti se da mu treba nešto od
jednog od njih dvojice. Osim toga, u zadnjoj prostoriji su mogli lepo da
sednu.
Apotekar zaključa vrata.
– Usranog li vremena – promrmlja.
– Pa zar nisi bio zadovoljan vremenom?
– Bio sam – odgovori apotekar. Sad više nije. – Imam i ja svoju muku
zbog artritisa.
– Dakle? – upita Lonati.
Seo je na škripavu polufotelju, model iz davnih vremena koji se nimalo
nije uklapao s ostalim nameštajem. Bio je umoran.
– Bombonica – odgovori apotekar.
– Što znači?
Apotekar je i dalje stajao, ispred njega, i dalje prekrštenih ruku. Ovoga
puta je ličio na kasapina.
– Što znači šećer.
Šećerna pilulica. Presvučena voskom.
– Odlična šala, dobra je za karneval.
Šteta što je karneval još prilično daleko i što oni više nisu u godinama za
takve šale.
– Slažeš li se? – upita ga apotekar.
 Lonati je ćutao.
– Nisam te ubedio, a? – primeti apotekar.
– Ne, samo što...
– Ako sumnjaš u moje znanje, ne znam šta mogu da učinim – prekinu ga
apotekar – ali u hemiju ne možeš sumnjati. Nitroderivati imaju svoje stalne
osobine i ne mogu se tek tako pretvoriti u šećer.
Lonati odmahnu glavom kao da se izvinjava.
– Ne, dragi moj, sad me slušaj – reče apotekar.
Naglašavajući svaku reč, opisao mu je proces: smrvio je pilulu i zagrejao
je prah pošto ga je prethodno pomešao s krečnim hloridom kao što
preporučuju sve svete knjige o hemijskoj analizi.
– Podvrgnuti tom postupku, svi nitroderivati razvijaju prodoran miris,
vrlo karakterističan – nastavi apotekar normalnim tonom.
– Kad ga jednom osetiš, nikada ga nećeš zaboraviti – dodade.
– Međutim? – upita doktor.
– Međutim, dobio sam malo karamelizovanog šećera bez ikakvog
prodornog mirisa, naprotiv!
Onda je izveo neoboriv matematički dokaz.
– Svaki hemičar koji drži do sebe ume da ga izvede.
Hteo je da bude siguran u rezultat. Uzeo je pravu pilulu nitroglicerina,
ponovio isti postupak i, evo ga!
– Evo prodornog mirisa, neprijatnog i prepoznatljivog. Podsetio me je na
studentske dane.
Dakle, ukratko, ono što mu je doktor dao bila je samo šećerna pilulica.
– Zadovoljan?
– Bila je poslednja – reče Lonati.
Apotekar razdvoji ruke i raširi ih.
– Morao sam da je upotrebim.
– Da.
– A sad si zabrinut, a?
– Šta hoćeš da kažeš?
Apotekar primaknu stolicu i sede naspram Lonatija. Nagnu se prema
njemu.
– Više nemaš neoboriv dokaz – prošaputa.
Doktor ništa ne reče.
– Misliš da sam ja budala? – nastavi apotekar.
– Ne.
 – Onda, ako ti nije bila namera da proveriš moje poznavanje hemije, u
šta sumnjam, mislim da se iza te pilulice, ili u njoj, krije neka krajnje nejasna
priča. Možda neka polumisterija.
Zaćutao je. Ispravio se. Zagledao se Lonatiju u lice.
– Polumisterija koja je možda povezana s beležnikom.
Kroz vazduh odjeknu otkucaj sata na zvoniku označavajući da je jedan
sat. Tegoban, dalek.
 6.

Nije osetio uobičajeno stezanje, bol koji nadire. Bio je to iznenadni umor koji
se širi iz ramena kao da želi da ih savije. Nepodnošljiv pogled na sve što ga
je okruživalo: vlažna jesen, kišovita, trulo lišće, miris raspadanja koji je
prožimao vazduh, nepomičnost stvari, lenjost, sporo proticanje sati koji su
ličili jedan na drugi, kao i dani. I pomisao na to da beležnik već trune pod
zemljom dok se on ovde, gore, među živima, poigrava s delićima istine,
bombonicama, tragovima na itisonu, anonimnim nemim telefonskim
pozivima. U to doba dana varoš kao da je bila pusta. Doktor se osmehnu za
sebe, razmišljajući o zvucima koji prate ručak, na srkanje neke starice ili na
apotekarevo škljocanje vilicom. Nevažni zvuci, kao i sve ostalo, kao njegov
delić istine koja nikome nije bila važna. Svakako neće vratiti Lučana u život.
Zaboraviti...
Međutim, pitanja su se ređala, buntovna, ponosna na svoju beskorisnost.
Lučano je sigurno nešto spremao. Nešto što Klaudija nije mogla
dopustiti da se dogodi. Možda je hteo da napusti porodicu, da ode s onom
drugom.
To je svakako moguće, reče Lonati za sebe. Vrlo moguće, čak banalno.
Da se njih dvojica nisu udaljili tokom poslednjih godina, Lučano bi ga
verovatno obavestio o svojim planovima. I ko zna, možda bi onda mogao da
učini nešto da spreči štetu, možda bi mogao da mu spase glavu.
Ali sad je kasno, a on u rukama ima samo bedne deliće istine.
Klaudija mu je pomogla da umre. I da bi pobegla od doktora, od
njegovih pitanja, otišla je iz varoši. Savršena slika, akvarel, uzdržano
pokazivanje osećanja: svaka udovica dostojna poštovanja koja je u prilici da
to učini otići će daleko od mesta koje je podseća na muža i njegovu smrt,
kako bi ublažila svoj bol.
Lonati zastade ispred kućne kapije. Zagleda se u prazan sivi trg blistav
od kiše, obeshrabrujući.
Jedino sigurno vreme jeste ono koje je prošlo, citirao je u sebi. Osmehnu
se.
 Seneka, promrmlja. I njegovo vreme je prošlo. Zajedno s davnim
godinama tokom kojih je proučavao njegovo delo De bravitate vitae.3
Jedino sigurno vreme zapravo je leš, pomisli. I ono mrtvo, nepomično
kao površina jezera pogođena ponekom kišnom kapi. Malobrojni su, možda,
dani koje još može da proživi. Možda je upravo današnji dan taj...
Još nije sastavio testament. Čak ni sada ga ne privlači pomisao na to.
Lučano ga je uvek savetovao da to ne čini, jer donosi nesreću.
Mrtvi ne govore, ponavljao je.
Nije uvek tako, pomisli doktor penjući se uza stepenice prema kući.
Ona koja mu telefonira živa je i ne govori. Ali postoji. Sprečava ga da
zaboravi zvukom svojih žetona. Tera ga na oprez. Uhvatio se za stepenišnu
ogradu kako bi se lakše popeo. Istegnu ruku. To je bila ruka istrage. Um
nema ime i prezime, nema glas. Ali ima jasne zamisli. On je omogućio
Lučanu spokojnu sahranu, miran ukop, on je potpisao da ga je ubio infarkt.
Počivaj u miru. Ali neko to nije želeo.
Morao je da kaže nekome ono što je mislio da zna. Kao da je to njegov
testament.
Elzi ne može reći, nije želeo da je zabrine. Možda Lauri. Vrata su bila
zaključana, pozvonio je, Elza mu je otvorila. Osmehnula se, čekala ga je da
bi mogla da stavi testeninu da se kuva. Lonati joj reče da je zaslužio
testeninu s mladim sirom i sosom od paradajza, jer je gladan kao vuk. U
međuvremenu je pozvao Lauru Galimberti i dogovorio se da se sastanu te
večeri oko šest, u ambulanti.
– Da porazgovaramo o svemu – reče, pre nego što je prekinuo vezu.
Kad je seo za sto, nije pojeo ni pola porcije testenine.
A toliko je bio gladan?, upita se Elza. Nije se usudila da postavlja pitanja,
brigu je zadržala za sebe. U tišini je raspremila sto dok se njen muž odmarao
u fotelji. Kiša je ponovo počela da pljušti.
 7.

Bilo je šest sati, ambulanta je bila prazna. Lonati proviri u čekaonicu,

praznu. Časopisi su bili razbacani na stočiću, neki bez naslovne strane, jedan
je pao na pod, ali on ga ne podignu. U jednom uglu stajao je zaboravljen
kišobran, u vazduhu se osećao uobičajen vonj znoja, na podu su ostali
tragovi mokre obuće. Neonsko svetlo pojačavalo je utisak nereda. Šum kiše
koja je padala u silovitim pljuskovima isprekidanim vetrom dopirao je sve
dotle. Bilo mu je žao što je naterao Lauru da izađe po tom vremenu, ali nije
mogao da se seti nijednog drugog mesta gde bi na miru mogli da
razgovaraju. Vratio se u ambulantu i seo da je sačeka.
U šest i deset Laura još nije bila došla. Telefonirao je u kuću
Galimbertijevih: možda se dogodilo nešto zbog čega kasni, ili čak neće ni
moći da dođe. Linija je bila zauzeta. Ali ona bi ga obavestila o tome, pomisli
doktor i sačeka još nekoliko minuta pre nego što je ponovo telefonirao.
Laura bi ga na neki način obavestila da se dogodilo nešto nepredviđeno. I
dalje je bilo zauzeto. Bilo je šest i dvadeset kad je treći put pokušao. Linija je
bila slobodna. Napokon!, ali niko se nije javljao.
Bilo je već pola sedam kad se Laura pojavila na pragu ambulante. Lonati
više nije znao šta da radi, šta da misli. Pogledao ju je, umorno se osmehujući.
Laura je bila bleda, oči su joj bile crvene kao da je plakala. S kišnog
mantila slivale su joj se kapi kiše. Stajala je na pragu i stezala šareni
kišobran, kao da ne zna šta da učini. Doktor je pozva da uđe. Laura ostavi
kišobran u uglu čekaonice. Bat njenih koraka razbio je tišinu.
– Sedi – reče Lonati. – Uplašio sam se da si zaboravila naš sastanak.
Zamalo da odem.
– Zadržala sam se dok sam dolazila ovamo – reče Laura.
Objasnila mu je da je usput naišla na uobičajene radoznale žene koje su,
pod izgovorom da ih zanima kako su ona i njena mama, pokušavale da
izvuku neku informaciju o bolesti njenog oca.
Da li ga ona to laže? Još jedna laž? Zar i ona?
– Rešila sam ih se rekavši im da je iznenada umro – dodade devojka.
 Ko je, onda, razgovarao telefonom?
Nije trenutak da skreće razgovor na drugu temu, pomisli doktor. Sad je
samo važno da je Laura tu.
– Moram da ti saopštim nešto neprijatno – reče.
Laura začkilji, njena mladalačka lepota iščeznu.
– Jesi li spremna?
– Slušam vas.
Napolju, kiša nije prestajala da dobuje o zidove. Činilo se da je iz svega o
čemu je doktor govorio – o umrlici, tragovima obuće, nemim telefonskim
pozivima – vetar izvlačio snagu kako bi nadjačao njegove reči, kao da je on,
Lonati, neprijatelj kojeg treba poraziti, nešto beskorisno što treba ukloniti s
puta.
– Na kraju, ostalo je ono što je najteže reći – promrmlja doktor.
I čuti.
Laura ništa ne reče. Doktor joj ispriča za pilule.
– Uzeo sam ih slučajno – reče. – Zapravo, iz nužde.
Ispričao joj je kako je osetio bol kad se nagnuo ka Lučanu.
– Kao i obično, svoje pilule sam bio ostavio ovde, u ambulanti. Zato sam
iskoristio one koje sam zatekao na noćnom stočiću tvog oca.
Reče joj da je uzeo dve, i da je shvatio da ne deluju.
– Shvataš šta hoću da kažem? – upita.
– Slušam vas – odgovori devojka.
– Tada su se javile prve sumnje.
Naročito noću. Počevši od te noći. Pokušao je da ih potisne ali nije bilo
pomoći. Neprekidno je razmišljao šta treba da učini. Nije bilo drugog puta
osim tog. Osećao se kao lupež, ali svejedno, uradio je to: samo je Klaudija
mogla da mu pomogne da se oslobodi sumnji. Postavio joj je klopku a ona je
nasela.
– Kad sam joj zatražio pilule, rekla je da ih je bacila.
Ali to je bila laž.
– Ja sam ih uzeo.
Na kraju je ostala sam jedna, apotekareva „bombonica“.
Laura sagnu glavu: – A vi, doktore, šta nameravate da učinite?
– A ti? – odvrati doktor.
– Ja sam prva pitala – reče devojka. Ali tek pošto je podigla glavu i
pogledala ga bez straha.
– Tvoj otac je imao drugu ženu, već smo razgovarali o tome.
 – Znam. Nemam dokaza, ali znam. Možda je to ona koja vam telefonira i
ćuti.
Lonati u mislima ponovo začu zveckanje žetona koji jedan za drugim
klize u telefon. Ko zna zašto, zamišljao je telefonsku govornicu utonulu u
mrak, gust mrak po kojem se moglo hodati.
– Pred nama su samo dva puta: možemo se praviti da se ništa nije
dogodilo, ili nastaviti da tragamo za istinom.
– Šta ćete vi uraditi? – ponovo ga upita devojka.
– Nismo sami u ovoj priči – reče doktor. Postoji i ona druga, nema kao
smrt, kao Lučano.
– Zašto ne govori?
– Ne znam. Možda se plaši. Možda želi da ne zaboravimo. Možda...
– Možda se moj otac spremao da nas ostavi zbog nje – prekinu ga Laura.
– Moguće je.
– Moja majka je ubica?
– Pre nego što je osudimo, moramo saznati kako stoje stvari.
– Zar je to vredno truda?
Lonati pokri oči.
– Ti se drži izvan toga – reče.
Laura odmahnu glavom.
– Ako vi nastavite, ja ću vas pratiti. Ipak, da li je to vredno truda?
Kao održavanje samrtnika u životu, kao raspredanje laži bolesniku za
koga nema nade. Zar je to vredno truda?
– Saznaćemo na kraju – reče. I ustade.
– Treba početi od Donga – dodade.
– Od gostionice čiji sam vam račun dala?
Lonati potvrdi.
– Kad?
– Sutra uveče. Otići ćemo na večeru u gostionicu Orija.
Praveći se da su otac i ćerka. Kako bi osmotrili, oslušnuli, pokušali da
dokuče: šta, to nije znao da kaže.
Izašli su. Bilo je hladno. Kiša je i dalje padala isprekidano pod udarima
vetra. U mraku bele pene talasa.
– Znate šta, doktore? – reče Laura.
Nikad nije bila u Dongu.
– Istini za volju, ne znam ni gde se tačno nalazi.
– Tamo – reče joj Lonati ispruživši ruku ka gornjem kraju jezera.
 Devojka isprati pokret pogledom. Ugleda mračno jezero, sablasnu belinu
niskih oblaka.
Deseti novembar
 1.

Laži.
Ponovo.
Sad je na njega bio red da ih izgovori.
Učinio je to.
U sredu, za ručkom, reče Elzi da te večeri mora da ide na večeru s
kolegama.
Lonati je godinama izbegavao tu vrstu poziva.
To je primetila Elza.
Još jedna laž.
Doktor odvrati da ne može da se izvuče, da je to proslava u čast dvojice
kolega koji idu u penziju. Nije mogao da izostane. Molili su ga, obećao je,
dao im je reč. Kad se njih dvojica penzionišu, njemu će pripasti čast
najstarijeg lekara u jezerskoj oblasti.
Elza mu ne odgovori. Bilo bi uzalud. Ipak, osetila je da je muž laže.
Vređalo ju je to, zadavalo joj fizički bol. Još gore. Kao da joj je neko šaputao
na uvo nešto zlobno, kao da joj neko govori probudi se, sagledaj stvarnost,
shvati da je sve prevara, da si, gospođo, živela u moru laži i obmana.
Elza se trudila da se ne prepusti tim uznemirujućim mislima. Nastojala
je da provede popodne isto kao i sva ostala. Spremila je kuću, obrisala
prašinu, pokušala da čita. Duboko u njoj, neka druga Elza se smejala,
podmukla, daleka. Oko pet izvadi iz ormana muževljevo tamno odelo.
Osveži ga, položi ga na krevet. Pored njega stavi košulju i odgovarajuću
kravatu. Načas se zagleda u to prazno odelo, napušteno na krevetu. Njen
muž se vratio oko pola sedam. Nije joj promaklo da mu je bilo teško da
izdrži njen pogled. Možda je vreme da mu postavi pitanja koja je muče, da
ga pita čemu laži. Potisnula je iskušenje, rasterala pitanja. Sva, osim jednog.
– Gde idete na večeru?
– U Dongo – odgovori on.
Elza pomisli na onaj mračan put, na niz krivina koje se nastavljaju jedna
na drugu, na klizav asfalt.
 Nije ga zamolila da bude oprezan, kao što je obično činila kad je trebalo
da ode nekud iz varoši. Čim je doktor izašao iz kuće, Elza se prekrsti.
 2.

Padala je slaba kiša, ali oštre ivice stena još su se sijale od vode. Na
državnom putu bilo je kamenja, granja, bara. Povremeno bi malobrojne
svetiljke kraj druma rasterale mrak. Jezero je bilo mračno, uzburkano, vetar
je uspeo da razbije nagomilane oblake. Na nebu se pojavi poneka zvezda.
Lonati je vozio oprezno, ćutke. Laura se prilagodila njegovoj ćutnji. Tek kad
je izašao na put koji povezuje dve obale, doktor je odlučio da kaže nešto.
– Ne zaboravi da glumimo oca i ćerku – reče.
Prava linija kao da je jurila u beskraj, kao da će se prekinuti udarcem o
udaljenu masu sačinjenu od mraka i poneke svetiljke. Središnja linija puta
jedva se primećivala, uz nevidljiva polja tu i tamo iskrsli bi tamni obrisi
nekog drveta.
– Naravno – odvrati Laura.
– Moraš se navići da mi se obraćaš sa ti.
– Nadam se da neću to zaboraviti.
– Odmah počni da se navikavaš.
– Dobro.
– Hajde, onda.
Laura uzdahnu.
– Zašto, zapravo, idemo tamo?
– Izbegla si da upotrebiš „ti“.
Laura se osmehnu. – Kakav ti je plan? – upita uz izvestan napor.
Približavali su se mostu na Pasu.
– Nemam precizan plan. Samo da gledam, slušam, da dokučim. Možda i
da postavim neko pitanje.
– To nije baš mnogo – primeti Laura – zar ne?
Lonati ubaci menjač u niži stepen prenosa, i s trideset na sat uđe u
krivinu koja ih je vodila prema zapadnoj obali jezera.
– Znam. Imaš bolji predlog?
– Ne.
– Deluješ mi kao da nisi ubeđena u ovo što radimo – nastavi doktor.
 – I dalje se pitam da li je vredno truda. A vi?
– A ti – ispravi je doktor.
– A ti?
– Sad smo već na putu.
– Da.
Laura pomisli na svog oca koji je nekoliko dana ranije u isto vreme bio
na istom mestu. Doktor ubaci u četvrtu. Velike kriške zvezdanog neba
počeše da se pomaljaju, a kad su stigli u Dongo, pojavila se i žućkasta
četvrtina meseca.
 3.

Na trgu u Dongu odbačena hartija letela je tamo–amo. S uličnih svetiljki

padala je izmučena svetlost, kao da se zaustavljala na pola puta. Šum talasa
koji su se razbijali o obalu bio je zaglušujući. Nije bilo više od tri–četiri
parkirana automobila. Jedan bicikl je bio prislonjen na postolje spomenika
na sredini trga. Doktor ugasi motor i pogleda unaokolo pre nego što je
izašao iz kola. S jedne strane trga nalazio se otvoren kafe. Kroz izloge je
dopirala slabašna, maglovita svetlost. Unutra su, za stolom, sedela dvojica
namernika. Pušili su, gledali kroz izlog u upravo pristigli automobil. Doktor
reče Lauri da ostane u kolima. Izađe i ode sam da se raspita, jer nije imao
pojma gde se nalazi gostionica Orija. Ona dvojica u kafeu ugasiše cigarete
gotovi istovremeno i nastaviše da prate doktorovo kretanje. A on je, pošto je
izašao iz kola, stegao rubove kišnog mantila oko sebe i zaputio se prema
kafeu s vetrom u leđima. Na pragu pokuša da namesti razbarušenu kosu.
Uprkos godinama, i dalje je imao bujnu kosu. Sedu, naravno, ali gustu.
Unutra je vonjalo na dim domaćih cigareta. Vlasnik kafea stajao je za
šankom, nagnut nad novinama, ona dvojica za stolom ne osvrnuše se.
Lonati priđe šankeru.
– Oprostite – reče.
Vlasnik uz uzdah i široki pokret ruke zatvori novine kao da je upravo
uradio nešto naporno ili obavio neki težak posao. Uspravi se i nasloni se na
vitrinu s pićima.
– Kažite.
Imao je dobrodušno lice. Dok se Lonati raspitivao za gostionicu, vlasnik
kafea ne gledajući ispruži ruku prema vitrini s pićima: sigurnim pokretom
uhvati za grlić bocu vekje romanje i nasu sebi pola čašice. Drugu čašicu gurnu
prema doktoru, bez reči, kao da želi da ga časti. Lonati odmahnu glavom.
Iznad vitrine s pićima stajao je sat s reklamom za činar,4 koji je pokazivao
pola devet.
– Morate da produžite još kilometar, da izađete iz varoši – objasni mu
vlasnik kafea. – Levo ćete, zatim, ugledati zemljani put...
 – Ima i putokaz – reče jedan od one dvojice koja su sedela za stolom.
Tabla koja označava gostionicu Orija. Vlasnik kafea reče da ne zna za to.
Ispi svoje piće.
– Onda nikako ne možete da pogrešite.
Ako postoji putokaz, sigurno se nalazi na početku tog druma i posle
peststo–šeststo metara, stiže se pravo pred gostionicu.
– Hvala – reče doktor.
Umesto odgovora začu mumlanje. Bicikl koji je bio prislonjen na
spomenik iščezao je. Prozori kola su bili zamagljeni. Laura reče da joj je
hladno.
– Malo je zabačena ta gostionica – reče doktor.
Preneo joj je ono što su mu objasnili.
– To znači da je savršena za tajne susrete – primeti Laura.
Putokaz iskrsnu iz mraka. Bio je nakrivljen, kao da su neka kola naletela
na njega. A možda je vetar uspeo da ga iskrivi. Drum je bio blatnjav, na
nekoliko mesta su rizikovali da se zaglave. Ispred gostionice je, srećom,
zemlja bila nasuta prilično krupnim šljunkom. Doktor je, za svaki slučaj,
parkirao kola pred samim ulazom. S nadstrešnice je visila tabla s imenom
gostionice. Škriputala je. Njihova kola su bila jedina. Čim su ušli, zapahnuo
ih je miris pržene hrane.
 4.

Struja nestade posle udara vetra jačeg od ostalih. Načas je jedini zvuk bilo
pucketanje televizora koji se isključuje pretvarajući se u osvetljenu tačkicu,
ali na kraju i ona iščeznu. Potpuna tišina, mukla, čak je i vetar zastao da
predahne. Elza stegnu naslone za ruke fotelje u kojoj je sedela. Pomisli –
oseti – da je sama. Trajalo je samo nekoliko trenutaka. Onda kuća ponovo
ožive. I dalje nije bilo struje. Ali odozgo je dopirao bat koraka, prigušeni
glasovi ljudi koji su pokušavali da se orijentišu u mraku. Neko glasno
zapeva. Ženski glas uzviknu nešto, deca odgovoriše, a onda nastade smeh.
Zvonjava telefona obruši se u mrak koji je odolevao. Zagospodarila je
stanom. Elza se tiho molila, za sebe, za svog muža, za te dane ispunjene
strahom. Nadala se da će prestati. Nije htela da se javi. Plašila se tišine koja
je čeka. Najgore misli prolazile su joj kroz glavu. Čak i pomisao da je njen
muž doživeo nesreću, da mu je loše, da je zovu iz neke bolnice da je
obaveste o nesreći. Onda ustade. Oči su joj bile vlažne. Bila je ubeđena da je
sve gotovo, spremna da primi lošu vest. Podigla je slušalicu, nije mogla ništa
da izusti.
– Doktor Lonati? – začula je glas.
Ženski. Pomalo zabrinut, s prizvukom molitve.
– Ovde njegova žena – reče Elza.
– Izvinjavam se što zovem u ovo doba.
Onda objasni ko je, kako bi doktor mogao da je pozove: lečio je njenog
muža dijabetičara, kojem sada nije dobro. Ima groznicu, vrtoglavicu,
mučninu. Od pre nekoliko dana slabo jede, a ona ne zna šta da radi sa
insulinom, da li da mu ga daje, da prestane da mu ga daje, da smanji dozu...
doktor ju je upozorio da ne odlučuje sama o tome, da ga pozove kako bi se
posavetovala s njim... čekala je nekoliko dana, ali sad, budući da pada noć...
Mrkla noć, pomisli Elza.
... zaista ne zna šta da radi, zato je dopustila sebi da telefonira, iako je
kasno.
– Moj muž nije kod kuće – reče Elza.
 Žena istrese svu svoju brigu u telefonsku slušalicu.
– Šta onda da radim?
U tom trenutku je došla struja. Elza zažmuri.
– Mislim da ću uspeti da ga nađem – reče. – Kazaću mu da vam se javi.
Onda spusti slušalicu i osmehnu se. Nije mogla da sačeka da čuje glas
svog muža. Imala je odličan izgovor da ga pozove. Uzela je telefonski
imenik i potražila broj gostionice Orija u Dongu.
 5.

U gostionici se nije održavala nikakva doktorska večera.

Osoran i grub, vlasnik gostionice prekinu Elzu.
– Jeste li sigurni? – bila je uporna.
Čovek frknu pravo u slušalicu. Napravi neotesanu šalu.
– Imamo tri zauzeta stola. To je ukupno šest porcija hleba. Hoćete li da
vam kažem šta su naručili?
Elza pređe preko njegovog nepristojnog ponašanja.
– Možete li da proverite da li je među gostima doktor Lonati? – upita. –
Ja sam njegova žena.
Reči su joj zvučale hladno, imala je utisak da ih je izgovorila protiv svoje
volje. Više bi volela da i dalje ostane u mraku.
– Kako ste rekli da se zove? – upita gostioničar.
Elza ponovi prezime, izgovarajući slovo po slovo, kao da nije sasvim
sigurna.
Gostioničar odškrinu vrata telefonske kabine, i dalje držeći slušalicu.
Ostale je poznavao. Prema tome, ako je ovde, taj doktor Lonati može da
bude samo onaj koji je stigao pre otprilike sat vremena u društvu jedne
devojke.
– Sačekajte – reče. Pustio je slušalicu da visi.
Doktor je već večerao bez i malo apetita. Laura je naručila isto što i on,
rižoto s grgečom, ponos gostionice. Nisu govorili. Oboje su osećali
uzaludnost te odluke. Ko zna šta su očekivali da će zateći. Tragove
Lučanovih poseta, dokaze nečega što se tu dogodilo nekoliko večeri ranije.
Možda čak, razmišljao je doktor smejući se u sebi, i Lučana, živog i zdravog.
Rižoto je bio mastan, gotovo odvratan. Gostioničar priđe paru, osloni ruke
na sto, nagnu se ka muškarcu kao da ne želi da ga ostali čuju, ali nije se
trudio da bude tih.
– Jeste li vi doktor Lonati?
– Jesam – odvrati on. – Zašto?
– Vaša žena je na telefonu – odvrati gostioničar, odmah se okrenu kako
bi se vratio u kabinu, uze slušalicu s dva prsta i pruži je prema doktoru.
– Znala je da smo ovde? – upita Laura.
Doktor ispusti viljušku, odmaknu tanjir.
– Tako nekako.
– To je vrlo neoprezno od tebe.
– Idem da vidim šta se događa – reče doktor.
Gostioničar je i dalje stajao sa slušalicom u ruci i s poluosmehom na
usnama. Vrata je podglavio malom motikom.
Ulovila te je!, pomislio je.
Kad je Lonati uzeo slušalicu, gostioničar se nije mnogo odmakao, bio je
radoznao, hteo je da čuje kakve će koještarije izmisliti ovaj kako bi se
opravdao ženi.
Elza je pokušala da zvuči uobičajeno, što joj je predstavljalo nadljudski,
gotovo bolan napor. Rekla mu je za telefonski poziv, ispričala o čoveku koji
se ne oseća dobro. Lonati je naslutio ženinu teskobu.
– Jesi li dobro? – upita. Nije mogao da smisli ništa drugo. To je bilo
dovoljno da se Elza slomi. Žena zajeca.
– Karlo.
– Da?
– Šta se događa?
Gostioničar se slatko smejao, primetio je doktorov uznemiren izraz lica.
Teško njemu, pomisli, teško njemu za nekoliko sati. Ali vredelo je, devojka
je prava lutkica, pomalo tunjava, što samo potvrđuje izreku.
Doktor uzdahnu.
Uzdiši, uzdiši... pomisli gostioničar.
– Zašto me lažeš? – upita ga Elza.
– Kasnije ćeš shvatiti. Kad budem u stanju da ti sve objasnim – reče
doktor.
Lepa rečenica, pomisli gostioničar, svaka čast.
Elza nije mogla više ništa da kaže.
– Videćemo se kasnije – reče doktor.
Vratio je slušalicu gostioničaru.
– Želite li da naručite glavno jelo? – upita ga ovaj.
– Želim da obavim telefonski razgovor bez prisluškivanja – odvrati
doktor.
 6.

Ali najpre ja moram da obavim jedan razgovor, reče gostioničar.

– Neću dugo – dodade.
Žena mu je bolesna. Sama je kod kuće. Osim toga, vetar joj mnogo smeta,
skoro da ga se plaši. Uvek je bila takva, još u mladosti.
Zato, ako doktor nema ništa protiv, prvo će on telefonirati, da je umiri.
– Mislio sam da neću imati gostiju večeras, po ovakvom vremenu – reče.
– Računao sam da ću ranije otići kući. Obavestiću je da ću se vratiti kasnije.
– Samo izvolite – reče Lonati.
Vratio se za sto.
– Onda? – upita Laura.
Doktor odgovori držeći na oku telefonsku kabinu, staru drvenu kabinu
zamagljenog stakla na vratima, možda od masnoće iz kuhinje.
– Problemi s pacijentom – reče.
Gostioničaru je bilo malo tesno u toj kabini. Dok se pomerao, udarao je o
zidove. Udario je glavom dok je prelistavao telefonski imenik. Lonati
primeti taj neobičan detalj, a zatim začu i odsečan zvuk kad se gostioničar
laktom udario o zid. Zamislio je kako se bol sličan strujnom udaru širi
prema gostioničarevim prstima. Prenuo se iz te misli kad je ovaj izašao.
– Slobodno je – reče gostioničar, masirajući lakat.
Lonati uđe. Zapahnu ga vonj gostioničarevog znoja. Uze telefonski
imenik. I on je bio mastan, izgužvan, korice su izgledale kao da su ih miševi
izgrizli. Na prvoj strani bili su zabeleženi telefonski brojevi bez imena. Kad
je našao broj koji je tražio i on je to učinio. Zapisao ga je na prvoj strani, uz
ostale, da ne bi morao ponovo da ga traži u slučaju da mora još jednom da
pozove. Iz telefona nije dopirao nikakav signal. Dok je čekao, Lonati je čitao
te brojeve, razmišljao o telefonskim pozivima upućenim bezimenim
ljudima. Pomisli na Elzu. Možda je vreme da joj ponešto ispriča. Ostavio ju
je samu s njenim sumnjama. Još gore. Ostavio ju je samu sa sumnjom u
njega. Bez ikakve utehe, bez ikoga da joj pravi društvo. U mislima ju je
video kako sedi u fotelji, ispred uključenog televizora, mučeći se da prati
film ili komediju, s rukom u ruci, i čeka ga. Slika iščeznu kad se iz telefona
oglasio signal zauzete linije. Lonati prekinu vezu s namerom da ponovo
pokuša. Zagledao se u imenik. Razgovaraće s Elzom, podeliće s njom svoje
sumnje. Nije mogao da sačeka da uđe u kola i vrati se kući, da joj sve kaže.
Iz telefona je ponovo dopro signal da je linija zauzeta. Lonati spusti
slušalicu, proviri iz kabine. Gostioničar je stajao iza šanka, nije video ništa
osim Laure koja je sedela sama, ukočena, zureći u prazno.
– Jeste li mi dali vezu? – upita Lonati.
Gostioničar se lenjo okrenu prema njemu.
– Naravno. Zašto?
– Sve vreme pokazuje da je zauzeto.
Gostioničar se počeša po obrazu.
– Mogu li da znam gde zovete?
– Na onaj svet – odvrati doktor.
Gostioničar se osmehnu.
– Jeste li okrenuli pozivni broj? Ako niste... – reče i raširi ruke.
– Pozivni broj – promrmlja Lonati. Gostioničaru nije promakao njegov
iznenađen izraz lica.
– Morate ga okrenuti, doktore, ovo je druga opština – reče, kao da mu
drži lekciju.
Ali doktor jeste okrenuo pozivni broj. Nula tri četiri jedan. Tu je bio još
jedan pozivni broj koji je sada zbunio Lonatija. Broj izmešan s mnogim
drugim ispisanim na prvoj strani telefonskog imenika.
– Jeste li zapamtili? – Upita gostioničar.
Bio je tu, na toj strani. Ne ovaj nula tri četiri jedan. Onaj drugi.
– Okrenuo sam ga, ali ne vredi – odvrati.
– Nemoguć...
Gostioničar se lupi po čelu.
– Nisam poništio impulse.
Prišao je kabini. Pre njega stigao je vonj njegovog znoja.
– Ili izađite ili ih sami poništite – reče gostioničar. Nisu mogli obojica da
stanu u kabinu.
– Dobro – reče doktor.
Brojač impulsa nalazio se ispod police na kojoj je stajao telefon.
– Treba da pritisnete to crveno dugmence.
Lonati se sagnu. Nije to učinio namerno, ali video je broj impulsa.
Dvanaest. Pritisnuo je crveno dugmence. Pojavila se nula. Dvanaest
impulsa. Mnogo, za jedan telefonski poziv ženi. Previše. Uspravi se, pomisli
na broj, na pozivni broj koji ga je pogodio izgubljen u moru drugih brojeva
ispisanih na stranici telefonskog imenika. Ta pomisao, ta rečenica, ta reč ga
pogodi. Osetio je kako ga obuzima vrelina.
More brojeva, pomisli doktor.
More.
– Hvala – reče.
Učini mu se da je zamuckivao. Gostioničar se udalji. Doktor ostade da
telefonira. Zadržao se više nego što je morao, pogleda prikovanog za tu
stranicu ispunjenu brojevima.
Napokon ga je našao. Prepisao ga je u uglu stranice, pocepao ga i ubacio
u džep.
More, Ligurija, Bordigera. Bio je siguran u vezi sa onim što je našao.
Pozivni broj u džepu pripadao je opštini Imperija. Broj telefona bio je broj
Galimbertijeve kuće na moru.
 7.

Donga iza njihovih leđa. Vazduh u kolima već je bio prožet mirisom pržene
hrane. Mrak je neočekivano bljuvao krivine, primoravajući Lonatija da svaki
čas menja brzine. Izvesno vreme ni on ni Laura nisu govorili. Zatim je
devojka prekinula tišinu: – Lepo smo se okupali u ulju.
Izgovorila je to glasno. Lonati se trgnu kao da je čuo neki šum.
Razmišljao je o onih dvanaest impulsa. Bio je daleko, u mislima je video
sliku mirnog mora, onakvog kakvo ga je video one davne večeri zajedno s
Lučanom.
– Da – odvrati i ponovo se ućuta.
Ali nije bio ubeđen u to da su uzalud dolazili. Nije to rekao Lauri. Nije
joj rekao za dvanaest impulsa onog gostioničara koji, dakle, nije zvao kuću.
Nije joj rekao da su verovatno otkrili još jednu laž, ko zna koju po redu, laž o
bolesnoj ženi koja se plaši grmljavine, munja i vetra.
– Nisi raspoložen za razgovor – zaključi Laura.
Navikla je da mu se obraća sa ti. Odmah je to primetila. Pokušala je da
mu se izvini.
– Neće ti smetati ako nastavim da ti se obraćam sa ti?
Lonati uspori. Put je bio prav. Ali bilo je nečeg u Laurinom pitanju što
mu je probudilo jednu misao. Dok je usporavao, pokušao je da je zadrži. Bila
je povezana s gostioničarevom laži.
Zašto ga je slagao kad je mirno mogao da izostavi tu laž?
Vlažan put ličio je na leđa zmije, na vodenog blavora. Doktor se stresao.
Obraćanje na ti, poverenje. Eto odgovora. Čovek laže samo onog koga
poznaje. Da bi ga obmanuo. To je i on učinio Elzi. To je učinio i gostioničar.
Zato što je znao ko je on. Pravdao se, pričajući mu budalaštine o bolesnoj
ženi. Da je bio običan gost, anoniman, gostioničar mu ništa ne bi rekao.
– Ne – odgovori Lonati. – Samo nastavi.
Već su napuštali zapadnu obalu. Prešli su preko mosta na Pasu. Ispod
njega je jurila voda.
Laž od dvanaest impulsa. Laž udaljena dvanaest impulsa.
 – Nisi raspoložen za razgovor? – upita Laura.
Rampe na pružnom prelazu bile su spuštene.
– Hajde da razgovaramo – reče doktor.
Prebacio je u drugu pa u prvu i blago kočio dok se nisu zaustavili. Iza
njih nije bilo nikoga, kao ni na suprotnoj strani pruge. Crveno oko signala za
zaustavljanje bilo je jedina svetlost. Unaokolo nema, mračna, pusta priroda.
– Mislim da je naša istraga stigla do kraja – reče Laura.
Doktor joj ne odgovori.
– Ne slažeš se? – uporna je bila devojka.
– Postoje mnoge nerasvetljene strane – reče doktor. Ali nije to hteo da
kaže. Izgovorio je te reči samo da bi nešto rekao. Što su dalje odmicali, priča
je postajala sve nejasnija, eto šta je mislio, a nije rekao. Bilo je sve više
pitanja, a odgovora niotkud.
– Ništa nećemo uspeti da razrešimo – reče Laura.
– Možda – odvrati on. Nije bio raspoložen za nova pitanja na koja nema
odgovore. Želeo je da bude sam. Kad bi barem voz napokon naišao.
– Šta nameravaš da uradiš? – upita Laura.
Doktor je malo otvorio prozor, dva prsta. Konačno je čuo kloparanje
voza.
– Šta bi ti uradila? – odvrati. Sad se već poigravao Laurom.
Voz je prolazio. Lokalni, poslednji večernji. Vagoni u mraku, ni
nagoveštaj ljudskog prisustva. Rampe su se podizale uz blage trzaje.
– Odustala bih – reče Laura. – Moj otac je mrtav – dodade.
Kola poskočiše na šinama.
– Ne želiš da saznaš kako je umro? – upita on.
– To ga ne bi vratilo u život.
Ipak, neko je želeo, pomisli doktor. Ništa više nije rekao. Nisu više
govorili. Kroz tišinu i pustoš varošica prošli su gledajući preda se.
Kad su stigli u Belano, poželeli su jedno drugom laku noć.
 8.

Elza je možda spavala, možda se pretvarala.

Doktor se trudio da ne napravi ni najmanji šum, pokušao je da poveruje
da ona spava. Osećao se kao utvara.
Elza nije spavala. Osluškivala je spore i tihe muževljeve pokrete.
Verovala je da nije hteo da je obmanjuje, iako ju je slagao.
Da bi mogao da nastavi, potrebne su mu nove laži, razmišljao je Lonati.
Onda je utonuo u nemiran san.
Jedanaesti novembar
 1.

Duvao je umoran vetar, onemoćao. Jezero kao da se pomeralo, kao da se

namešta pred spavanje. Na nebu je bilo šupljina ispunjenih plavetnilom, na
obroncima planina tu i tamo mrlje ispranih boja. Lonati gotovo nikad nije
izašao tako rano. Elza ga ništa nije pitala, čekala je. Gledao ju je bez reči,
utonuo u laž koju je imao na umu. Kad je izašao iz kuće, osećao se mirnije,
udisao je neobično topao vazduh. U tom trenutku, apotekar je otvarao
apoteku.
– Rano smo krenuli na posao – dočeka ga.
Doktor zastade, pozdravi se s njim.
– I dalje ti treba neko sredstvo za jačanje.
Voleo bi da je stavio crne naočare kako bi sakrio podbule podočnjake,
tamne senke na kapcima.
– Napravi mi ga – odvrati, pokušavajući da se osmehne.
– Idi u penziju – reče apotekar.
Uspravljen na vratima apoteke, s visine trećeg stepenika na ulazu,
delovao je još krupnije. Lonati mu reče da će svratiti kasnije, oprosti se i
produži ka ambulanti. Uđe i zaključa vrata. Sede za sto. Pomisao na sate,
mesece, godine provedene u toj prostoriji, prolete mu kroz glavu. Pratila ga
je nekoliko minuta. Onda doktor podignu slušalicu, okrenu broj gostionice
Orija. Znao je da je rano, možda još nema nikoga. I zaista, telefon je zvonio,
niko se nije javio. Na kraju, kad je već izgubio nadu, neko se odazva.
Ne neko, nego on, gostioničar. Glas mu je bio grub od dima, vina,
prostakluka.
– Šta je?
Doktor ga zamisli onakvog kakvog ga je video prethodne večeri, u istoj
odeći, kao da je spavao u njoj, možda naslonjen na šank.
– Zovem iz bolnice u Belanu – reče Lonati.
– I onda? – upita gostioničar.
– Rezultati vaše ćerke su gotovi.
– Moja ćerka nije tu, izašla je.
 Ima ćerku, pomisli doktor. Gostioničar je kružio oko mamca, spreman da
zagrize.
– Moram da razgovaram s njom – objasni.
– Nešto nije u redu? – upita gostioničar.
Glas mu je napukao. Lonatiju se učini da vidi kako farba njegovog
neotesanog samopouzdanja curi, kap po kap.
– Ćerka vam ništa nije rekla?
Lonati je znao da je to okrutna igra, izvlačio mu je tepih ispod nogu.
– Nije – odvrati ovaj.
– U svakom slučaju, neizostavno moram da razgovaram s njom – Lonati
je pojačao pritisak.
– Otišla je... otputovala...
Gostioničar je gotovo zamuckivao. Reče da je uzela nekoliko dana
odmora.
Lonati ga skoro ceo minut ostavi u tišini.
– Zar ne mogu barem telefonom da dođem do nje? – upita na kraju.
– Ma, je l’ to nešto ozbiljno? – uzvrati gostioničar.
– Pre nego što izrazim mišljenje, moram da razgovaram s njom. Da joj
postavim nekoliko tehničkih pitanja.
– Mogli biste... – zausti gostioničar.
Možda se preznojavao, možda su mu se tresle ruke. U svakom slučaju, to
više nije bio glas onog neotesanog čoveka, sigurnog u sebe.
Postojao je način da dođe do nje telefonom.
– Važno je, u interesu vaše ćerke, naravno.
Lonati je držao olovku u ruci. Nije je upotrebio. Već je znao broj koji mu
je gostioničar diktirao.
 2.

Odmah zatim, pozvao je Lauru Galimberti. Već je stekao prilično precizan

uvid u ono što se dogodilo.
Ispričao je to devojci.
Nije imao dokaze, ali...
Devojka ga je slušala ne komentarišući. Da se u pozadini nije čula tiha
muzika, Lonati bi pomislio da je prekinula vezu.
– Ali?
– Ali možemo da je nađemo – odgovori.
Razmišljao je kako to da izvede.
– Apotekar bi mogao da nam pomogne – reče doktor.
Jedino on. Bio je jedina osoba koja im može pomoći.
– Kako? – upita Laura.
Muzika utihnu. Lonati joj objasni.
 3.

Lučanova ljubavnica je gostioničareva ćerka? To je žena koja se pojavila u

njegovom životu i pokrenula Klaudijinu osvetu?
Dovoljno je bilo ukloniti znak pitanja i sve se uklapalo.
Lonati ga je uklonio i počeo je da dobija odgovore, da rekonstruiše
različite faze slučaja. Počevši od one večeri u gostionici Orija. Lučano nije
prvi put otišao tamo. Pre će biti da mu je to bio poslednji odlazak.
Verovatno je te večeri doneo odluku, rešio je da više ne okleva. Možda su
mu čak i snažan vetar, silovita kiša, taj sticaj zlokobnih okolnosti, pomogli
da prekine kolebanje. Možda se setio onog izleta na koji su otišla njih
dvojica nekada davno: noćni prizor krotkog mora, miris maslina i zanovetka
koji ih je omađijao. Odlučio je da više ne vredi odugovlačiti, da je vreme da
započne nov život. More u Bordigeri i obzorje koje se pruža sve dokle
pogled dopire, bili bi dobro utočište. Možda nije bio tako lirski raspoložen,
njemu to nije bilo svojstveno. Kako god bilo, ona je otputovala, a on je
trebalo da joj se pridruži. Ali ne pre nego što ode kući i saopšti Klaudiji.
Međutim, Klaudija je znala, odavno je sumnjala. I verovatno se odavno
pripremala za najgore. Šta se te večeri dogodilo u kući Galimbertijevih,
Lonati je mogao samo da nasluti. Ali nisu imali priliku da razgovaraju: kad
se Lučano vratio, već mu je bilo loše. Klaudija nije gubila vreme, bila je
spremna, dala mu je lažne pilule, one šećerne, gledala je muža kako umire
jer mu se srce rasprskava. Dok ga je ona, ona druga, čekala. Čekala je sve
dok je neko, verovatno gostioničar, nije obavestio da je beležnik umro.
Neverovatno blagovremena smrt. Nije mogla da veruje da joj je sudbina
uskratila život koji je tek započela. Odlučila je da ne ćuti, da preduzme
nešto. Naravno, nije mogla tek tako da istupi i kaže da je bila beležnikova
ljubavnica, da su upravo bili odlučili da žive zajedno i sve ostalo. Niko joj ne
bi verovao, mislili bi da je luda ili nešto još gore. Morala je da nađe
saučesnika, nekog ko će istražiti umesto nje.
Našla je njega, doktora.
Lučano joj je sigurno pričao o njemu. Možda tokom jednog od njihovih
susreta, možda u krevetu, posle vođenja ljubavi, kad dođe vreme za
poveravanja i ljudi pričaju o svemu što im prolazi kroz glavu. Pričao joj je o
njihovim izletima i večerama? Možda. On je predstavljao kariku između
Lučana i istine o njegovoj smrti. Nije smislila ništa bolje od slanja signala.
Rizičan metod, postojala je mogućnost da ih on ne primeti, da ih ne shvati
ozbiljno. Ali nije bilo tako. Štaviše. Ti uznemirujući znaci, poruka na
umrlici, dugi nemi telefonski pozivi, sprečili su ga da zanemari i najsitniji
detalj. Tako su i tragovi na itisonu, miris pržene hrane, smešni znaci, postali
dokazi protiv onog ko je naumio da pusti Lučana da umre.
Lučanova ljubavnica htela je da se osveti onome zbog koga je sve
izgubila u trenutku kad je trebalo sve da dobije. A on joj je pomogao da se
osveti. Nije mu se obratila direktno iz jednog jedinog razloga, razmišljao je
doktor: iz straha da je on Klaudijin saučesnik, da se urotio s njom.
Sve se uklapalo, rekao je Lonati Lauri pošto joj je izložio svoju teoriju.
I samo je apotekar mogao da im pomogne da to ne ostane samo teorija.
– Kako? – upitala je ona.
 4.

Vetar je splasnuo. Sad je njemu potrebno sredstvo za jačanje, pomisli Lonati.

Stajao je na pragu apoteke. Upravo je završio razgovor sa apotekarem. Sve
mu je poverio. Na kraju mu je rekao da je njegov izveštaj o piluli ključ
rešenja, njegova osnova.
– Na raspolaganju ti je – rekao je apotekar.
– Zahvalan sam ti.
Onda je krenuo da izađe i zastao da pogleda krajolik, apotekar je pošao
za njim.
Vedro popodne, blistavo, sveže. Na mirnom jezeru šest labudova izašlih
iz skrovišta posle oluje, dva stara i četiri mlada, još sivog perja, kretali su se
u krugu nedaleko od obale. Novembar je ponekad umeo da podari takve
dane, da natera ljude da mu oproste vetar, vlagu, svaku ružnu misao. Sve je
blistalo.
Čak i istina, pomisli doktor. Nije izgovorio to.
– Zakasnićeš – reče mu apotekar koji je stajao iza njega.
– Ovakvi dani su prava retkost – reče on.
Svetlo je bilo silovito, kao da nešto traži, možda otplatu duga.
– Šteta je sedeti zatvoren u nekoj sobi – reče Lonati.
Ili u kovčegu, pomisli.
– Da – reče apotekar.
Zaista je bilo šteta, ali drugačije se nije moglo. Doktor ode, njegova senka
izduži se na kamenim pločama.
– Idi, idi – našali se apotekar – idi da izlečiš čovečanstvo!
Lonati se osmehnu. Pomisli na apotekara koji kroti lavove. Okrenu se.
– To sredstvo za jačanje... – reče.
– Da ti ga napravim?
– ... daj ga vetru, vidiš da mu treba.
Apotekar se nasmeši.
– Duhovito – reče.
Čekaonica je bila poluprazna. Kad je te večeri doktor izašao, vazduh je
bio hladan, senke upadljive, oštro isklesane pod metalnim svetlom. Vetra
više nije bilo, ipak – Lonati nije znao kako to da objasni – i dalje ga je bilo.
Nazreo je obrise napuštenog psa iza jednog ugla, spremnog da zalaje, da
pojede nešto.
 5.

Vazduh je otežao od Elzine ćutnje. Predsoblje izvesnih razmišljanja. Njene

banalne reči – jesi li gladan, hoćeš li još, jesi li umoran – način da isprati
poslednje večernje svetlo pred noćnu tminu. Te večeri nisu uključili
televizor. Ona ostade da sredi kuhinju, on ode u dnevnu sobu da odsedi
pola sata u fotelji. Pre nje je otišao u spavaću sobu. Čuo ju je kako se opruža
pored njega, u mraku. Znao je da i ona, kao on, leži otvorenih očiju.
Nepomični kao živi mrtvaci.
– Imaš drugu ženu – reče Elza. Glas je bio njen, ni ljutit ni potresen. Elzin
glas.
Doktor se nemo osmehnu. Zamisli svoje zube obasjane svetlosnom
trakom. Prizor je bio zlokoban, mrtvac koji je smeje. Uhvati je za ruku.
– Dušo – reče.
Stegnu je.
Zaspaše.
Kad se probudio ispod sivog neba koje kao da je htelo da se uvuče u
sobu, doktor je objašnjavao.
– Još nekoliko dana i sve ćeš saznati – rekao je.
Uto zazvoni telefon.
 6.

Elza je bila kao jedan od onih poslednjih listova te jeseni, tako ju je doktor
usnio. On se javio na telefon. Bila je to Laura Galimberti. Klaudija ju je malo
pre toga zvala da je obavesti da se sutra vraća kući.
– Sa onom – reče Laura. Drugom. I hoće da razgovaraju s vama. Zadužile
su je da im zakaže sastanak.
– Sad me je strah – reče Laura.
Oseća se, pomisli doktor. Glas joj se pretvorio u dečji.
– Budi bez brige.
– Pomozite mi. Šta hoće od mene?
– Ne znam – reče doktor. – No u svakom slučaju, ti ne treba da brineš.
– Rekle su mi da vam prenesem da postoji mnogo toga što vi ne znate u
vezi s mojim ocem.
– Kaži majci da ću, ako joj odgovara, sutra uveče doći kod vas, oko sedam
i petnaest – reče doktor.
Onda je zamoli da ne brine, reče da joj se ništa ružno ne može dogoditi.
Da treba da razmišlja o tome da su sve bliži istini.
Pošto je prekinuo vezu, Lonati načas ostade pored telefona. Dok se
vraćao u spavaću sobu, pokušao je da uhvati nit te misli, te slike iz sna, slike
Elze kao jednog od poslednjih listova te jeseni.
Dvanaesti novembar
 1.

Apotekar ga je verovatno poslušao i dao vetru to čuveno sredstvo za jačanje.

Lonati je izašao da obiđe nekoliko pacijenata. Mali oblaci, visoki, brzo su
menjali oblik. Doktor potraži neki u obliku psa. Ne vide ga. Snežni prah
podizao se s planinskog vrha naspram njega. Vazduh je štipao. Elza ga je
molila da obuče kaput umesto kišnog mantila. Popustio je, da je ne bi
dodatno zabrinuo. Mnogo mu je bilo žao svoje žene tih dana, nije mogao da
sačeka da se sve okonča i da joj ispriča svaki detalj. Osećao se nespretno u
kaputu, kao da je imao kostim na sebi. Otišao je u dve kućne posete u
starom delu varoši. Hladne kuće, male i neuredne, s mirisom supe. Rublje
prostrto na čeličnoj žici razvučenoj u kuhinji. Produžio je šetnju iako više
nije imao poseta. Šetao je duž jezera tražeći među preostalim lišćem platana
onaj koji najviše liči na njegovu ženu. Nestrpljivo je čekao veče da se sastane
s Klaudijom i onom drugom i da razjasni slučaj. Onda će postupiti po
sopstvenom nahođenju, odlučiće. U mislima je prešao ceo slučaj, onako
kako ga je on izgradio. Bio je besprekoran. Ali dovoljna je bila sitnica, jedan
znak pitanja, da se sve sruši. Danima se vraćao tim mislim. Bio je iznuren.
Od njih, od vetra, od izmišljenog psa koji ga je čekao iza ugla. Od pomisli na
to da je previše nepromišljeno uklonio taj znak pitanja iza svojih sumnji.
Zaputio se prema kući, bilo je deset prepodne. Znao je da Elza sprema stan,
da mu neće postavljati pitanja, da će ga u najgorem slučaju pitati šta želi za
ručak, da se sobe u kući kupaju u svetlosti koja je Lučanu sada uskraćena.
 2.

Nije mu zalogaj hleba skrenuo u dušnik. Elza ga je gledala kako bledi, pitala
ga je da li mu je loše. Doktor reče ne, samo mu se zalogaj hleba zaglavio u
dušniku. Zapravo je imao napad angine. Osetio je kako mu se grana uz ruku
i vrat. Ustade, ode do prozora, okrenu leđa Elzi, pogleda napolje. Ako bol
ima svoj oblik, ovaj je u obliku pauka. Zazvoni telefon. Oštrije nego inače,
pomisli doktor, možda zato što je vazduh prozračniji. Kako čovek može da
razmišlja o takvim stvarima uprkos bolu, za njega je bila misterija.
– Ja ću se javiti – reče.
Elza ga pogleda, primeti da mu je čelo orošeno znojem.
– Ne mogu više da izdržim – reče.
Pauk se zadovoljio, šćućurio se u grudnom košu, povlačeći pipke. Ali
telo mu je bilo crno, krst nacrtan na leđima.
Reče: – Molim – i ne dobi odgovor.
Bol se spustio, premestio se na ulaz u stomak. Lonati proguta
istovremeno kad je prvi žeton skliznuo u aparat s druge strane. Doktor
izbaci vazdušni mehurić, bol uminu. Pauk mlitavo pade i nestade.
Još jedan žeton, pa još jedan. Lonati je odmakao slušalicu od uva. Elza se
pojavila u hodniku, gledala ga je. Pogleda i on nju. Razmišljao je kako ništa
ne razume. Nemoguće je da ga zove ona druga. Druga, ona za koju je mislio
da je druga, sad je u kolima ili u vozu s Klaudijom. Shvatio je da ništa ne
može da objasni Elzi. Iz telefona je dopirao signal da je linija zauzeta, neko
je prekinuo vezu. Prekinuo je i on. Elza se vratila u kuhinju. Razbila je tišinu
zveckanjem tanjira koje je sklanjala sa stola. Doktor ode u dnevnu sobu, sede
u fotelju. Razmišljao je o znaku pitanja koji je uklonio. Pomisli na večerašnji
sastanak. Možda bi bilo bolje da se spremi, možda bi bilo bolje da počne
malo da strepi od toga. Elza bi mogla da mu pomogne, jedna od retkih
jesenjih liski koje još stoje na platanu.
 3.

Petnaest do tri. Lonati je bio na vratima stana. Ponovo je obukao kaput.

Zatvori vrata za sobom, siđe niz nekoliko stepenika, zastade i vrati se. Elza
je bila u kuhinji, uključila je radio i nije ga čula kad je ušao. Kad joj je prišao
s leđa, trgla se. Okrenu se da ga pogleda. U pogledu joj blesnu strah. Strah
od njega, pomisli načas, a onda potisnu tu misao.
– Prepao si me – reče.
– Izvini – odvrati on.
Radio je bio podešen na jednu švajcarsku stanicu u italijanskom
govornom području. Elza ju je često slušala, naročito vremensku prognozu:
nikad nisu grešili.
– Moram nešto da ti kažem – reče doktor.
Loše vreme ponovo će pogoditi Engadinu i Južne Alpe, govorio je spiker.
– Slušam te – reče Elza.
Zapravo, verovatno ću prilično zakasniti.
Elza sede, prebledela je.
– Dobro me slušaj – reče doktor.
I on sede. Odzvonilo je tri. Radio načas zamuknu, a onda se program
nastavi najavom prve epizode neke komedije.
– Možda će mi zatrebati tvoja pomoć – reče doktor.
Elza je i dalje ćutala. Oglasila se špica komedije, neka pesmica iz
četrdesetih godina.
– Ako se ne vratim do pola devet, najkasnije do devet, i ako ti do tada ne
budem ni telefonirao, moraćeš da obaviš jedan poziv.
Pesmica je bila „Zaljubljeni pingvin“.
– Kome? – upita Elza.
Špica se završila, no melodija mu je i dalje odzvanjala u glavi. Ali sporije,
kao da se umorila.
– Apotekaru.
Kao da su se pevač i muzičari umorili, reči su im se prelivale preko
usana, note ispadale iz instrumenata.
 – Šta da mu kažem? – upita Elza.
– Samo mu telefoniraj. Shvatiće.
Elza ustade, isključi radio. Ali zaljubljeni pingvin i dalje je plesao u njoj,
spori valcer, valcer smrti.
– Šta se događa, Karlo?
Doktor provuče prste kroz kosu. Elzu je obuzimao strah od čudovišnog
zaljubljenog pingvina skrivenog u kući, mračnog i tihog. Neko vreme je
stajala ispred prozora, za sat vremena počeće da se smrkava.
 4.

Apotekar zviznu. Reče: – Što smo tajanstveni!

Onda ga kroz smeh upita treba li da dođe naoružan.
Lonati mu je upravo bio objasnio da, u koje god doba da ga Elza pozove,
mora da mu učini uslugu i ode da ga potraži u kući Galimbertijevih.
– Onda, s oružjem? – ponovio je, i dalje se smejući.
– Možda – reče doktor.
– Neću te više ništa pitati, ionako mi ne bi odgovorio – reče apotekar.
– Sve u svoje vreme – ućutka ga doktor.
Kasnio je, što mu se retko kad dešavalo. Pre nego što je ušao u
ambulantu, zastao je da pogleda krajolik, svetlost gotovo belog sunca,
nepomičnu liniju jezera, tišinu i tminu njegovih dubina. U čekaonici je
zatekao uobičajeni žamor i mnoga poznata lica.
 5.

U četiri popodne već se smrklo. Doktor uključi stonu lampu. Pacijenti su se

smenjivali, neprekidno i jednolično. Slušao ih je misleći na sastanak koji ga
očekuje. U pet je čuo zvona, bilo je vreme za misu. Znao je da će imati pola
sata mira. Hteo je da ih posveti razmišljanju o onome što će se dogoditi, ali
nije mogao. Nije uspevao da osmisli neku ideju, da zaustavi neku misao.
Gledao je u nebo, sivi tonovi prerastali su u crno, i čekao je pola šest, kraj
mise, kad će čekaonica ponovo oživeti.
U sedam je završio. Došao je u iskušenje da telefonira Elzi, ali je odustao.
Ne bi znao šta da joj kaže, samo bi slušao njen glas, njeno „Molim!“,
ponovljeno, uznemireno. Samo bi je uplašio. Zaključa i izađe. Apotekar
frknu.
– Mnogo posla danas, a? – reče.
– Krivo je vreme – odvrati Lonati.
– Još neka uputstva? – upita apotekar.
– Ne.
– Dobro.
– Dogovorili smo se – reče doktor.
Apotekar se protegnu.
– Ne brini.
Lonati izađe.
Napolju se već spustila noć, blistava, mirisna. Svetla na nebu i na
suprotnoj obali, dim iz dimnjaka poput oblaka koji brzo nestaju u tmini.
 6.

Zaputio se duž jezera. Dobro je zakopčao kaput. Bilo je hladno. Pomisli na

svoje srce, na pauka koji se skriva u jednoj komori, gmiže tamo–amo i
povremeno pruža pipke kako bi se protegao, kao što je to maločas uradio
apotekar. Zavuče ruke u džepove, uzalud, kao i obično, negde je ostavio
pilule. Podignu revere kaputa. Da je vreme bilo loše, otišao bi pravo
Klaudiji. Međutim, Švajcarska je pogrešila u prognozi. Deset minuta gore–
dole, neće ništa promeniti. Hodao je razmišljajući o dubokom nebu i
nepomičnom jezeru. U vazduhu je osećao neku neizvesnost, gotovo
predosećanje. Možda je on svojim mislima nametao takav utisak o toj večeri.
A možda Švajcarska nije pogrešila, možda se ponovo sprema vetar ili sneg.
Posle šetališta uz jezero, naišao je na park. Samotna, nedaleko od
jedriličarskog kluba, stajala je telefonska govornica. Prišao joj je, stao. Ko mu
je telefonirao tog popodneva? Ko, ako su Klaudija i ona druga u to vreme
putovale?
Produžio je. Dovoljno je odlagao. Prošao je pored reke, stigao do zgrade
Galimbertijevih, popeo se uza stepenice, polako, sećajući se napada angine
koji ga je pogodio nekoliko sati ranije. Na stepeništu ga dočeka tišina koja je
mirisala na kuhinju, dva elementa koja su ga naterala da istražuje. Tišina i
miris. Pozvoni, a Laura mu odmah otvori, kao da ga je do tog trenutka
čekala iza vrata.
Doktor je pogleda, vide pauka, crnog, sklupčanog. Shvatio je da se nešto
dogodilo.
I zaista, Laura mu reče: – Došlo je do izmene plana.
I ona je imala kaput na sebi, spremala se da izađe. Lonati se pomeri s
praga. Iz stana je dopirao hladan vazduh, kao da su ostavili otvorene
prozore.
– Što znači? – upita.
– Nisu došle ovamo – odgovori devojka.
– Zašto?
Znao je da mu neće odgovoriti.
 – Ne znam.
Mogao je da ode, da sve napusti, i pauk bi mirno otišao.
– Gde su?
– Kod one. U Dongu.
Još je imao vremena da se pozdravi s devojkom, kaže joj da je bila u
pravu, da nije vredno truda.
– Ne znam šta da radim – reče, međutim, Laura.
Nekada ju je držao u naručju, pomisli on. Video ju je onakvu kakva je.
Sama, u toj hladnoj kući. Možda izložena opasnosti.
– Moramo da idemo – reče.
Ako se pauci smeju, njegov se nasmejao: žutim, ljigavim smehom.
– Bojim se – reče Laura – kao da predosećam nešto...
– Gluposti – reče doktor. – U svakom slučaju, mogu i sam da odem.
Laura odmahnu glavom.
– Ne, poći ću s tobom – reče, ponovo prešavši na ti.
– Uzećemo kola mog oca – dodade. – Brže ćemo stići.
Lonati se okrenu i pođe. Razmišljao je o šolji bele kafe koju je jedne
večeri, odavno, tražio od Elze za večerom, a ona ju je napravila, smejući se i
pitajući ga da nije možda podetinjio.
 7.

– Zdravo, doktore.
Laura je ponudila da ona vozi, a on se nije protivio. Ništa više nisu rekli
jedno drugom. Varoš je već bila iza njih. Devojka je vozila sigurno, možda
previše sigurno. Put je mestimično bio mokar. Doktor je zaustio da joj kaže
nešto, da uspori, da se smiri, da se ne plaši. Tako nešto. Glas ga pogodi s
leđa.
– Zdravo, doktore.
Osetio je topao dah na potiljku. Još pre nego što je čuo reči, osetio je
njihov ton. A u tonu se naslućivalo izvesno žaljenje ili opraštanje. Nešto
konačno. Onda začu reči, poveza ih s tim tonom. Pauk se probudi, onaj list
se otkinu s platana. Prepozna glas. Bio je u klopci. Sad je spoznavao istinu.
Drum je grabio pred njegovim pogledom. Laura je sve brže vozila, u krivine
je ulazile s razoružavajućom sigurnošću. On načini pokret kao da će se
okrenuti.
– Ne mrdaj – reče glas. – Ostani tako još samo jedan trenutak.
Oseti ubod u vrat, u visini sedmog vratnog pršljena. Zatim i blago
peckanje, osećaj da mu mesto uboda otiče. Na tom delu puta nije bilo
tunela, ali doktoru se učini da je jezero nestalo, da neba više nema. Mimoišli
su se s jednim automobilom koji ih isprska prolazeći kroz baru. Laura
uključi brisače.
– Žao mi je – reče apotekar.
Stare istrošene četke brisača pravile su buku. Doktor prinese ruku vratu.
Na mestu uboda injekcije koža je bila topla, naticala je. Okrenu se, pogleda
apotekara u lice. Polovina lica bila mu je u mraku. Druga polovina mu je
bila izobličena uobičajenim poluosmehom. Liči na Gutača vatre iz Pinokija,
pomisli doktor.
– Na tebe zaista nisam ni pomišljao – reče.
Laura je vozila zureći preda se, ne odvajajući pogled s puta. Brisači su i
dalje škripali po vetrobranskom staklu. Doktor je imao osećaj da mu ceo vrat
otiče.
 – Šta je to bilo? – upita.
– Zaustavi to čudo – naredi apotekar.
Laura posluša, brisač zamuknu.
– Onda? – uporan je bio Lonati.
– Jedan moj zgodan recept – reče apotekar. – Kao i pilulice.
Nije baš sredstvo za jačanje, dodade.
Dopamin, reče zatim. Uz dodatak jednog začina, tek da dobije na ukusu.
– To jest? – upita doktor.
– Nerfalin – odgovori apotekar.
Lonati pomisli na jedan sedativ. Pogleda Lauru.
– Znaš li šta može da mi se dogodi? – reče.
Laura ne odgovori. On joj ipak reče. Objasni joj da bi ta kombinacija
lekova mogla opasno da mu podigne pritisak. Laura je stiskala usne, vozila i
ćutala.
– Moglo bi da se desi i nešto gore – reče apotekar.
Ušli su u Koliko, poslednju varoš pre prelaska na drugu obalu. Ponovo je
počela kiša. Brisači opet zaškripaše po vetrobranu. Doktor nazre neki sat,
bilo je osam i pet. Najkasnije za sat vremena, Elza će telefonirati u apoteku.
Niko joj neće odgovoriti. Ko zna šta će uraditi. Očajavaće, uporno će
nastaviti da zove. Ili će posumnjati, reagovaće, učiniće nešto. To mu je bila
jedina, poslednja nada. List na drvetu. Osećao je prve znake bola, težinu u
ustima i stomaku, pauk koji se budi i mili uza zidove njegovog srca. Video je
dan krštenja Laure Galimberti, proslavu održanu jednog toplog i sunčanog
popodneva, terasu restorana, žene s neverovatnim trajnim frizurama.
– Nije mi dobro – reče.
Dongo je još bio daleko. Laura ubaci u viši stepen prenosa, ubrza, kola
skoro poskočiše.
– Da mu je nisi prerano dao? – reče.
Kao da je nikad do tada nije čuo da govori, doktor joj ne prepozna glas.
Apotekar frknu, njegov dah topao od konjaka okrznu mu potiljak.
– Dosadilo mi je da se krijem ovde pozadi.
Da sedi stisnut, pre svega, u neudobnom položaju. Da, možda je trebalo
da sačeka još nekoliko minuta. Ali sad je gotovo.
– Ti misli na vožnju, ne obraćaj pažnju ni na šta drugo – reče.
Kiša je dobovala po vetrobranu. Doktorovo čelo presijavalo se od znoja.
Zavali se, nasloni glavu, bezuspešno pokuša da diše duboko. Jednom rukom
pretraži džepove sakoa. Apotekar nasluti šta Lonati traži.
 – Nisi se setio da ih poneseš sa sobom – zacereka se.
Disao je kratko, plitko. Činilo mu se da svetlo svetiljki kraj puta ostavlja
za sobom trag u mraku.
– Sad imam pravo da znam – reče, otkidajući reči jednu od druge.
Apotekar uzdahnu.
– Prištedi dah – reče. – Nikad nisi imao pravo da znaš – dodade.
Toliko puta su pokušali da mu to utuve u glavu.
– Nije vredno truda, sećaš se?
Laura stegnu volan.
– Sad ima pravo – reče.
Doktor joj ponovo nije prepoznao glas. Zausti da joj to kaže, ali oseti
probadanje. Ako pauci imaju nokte, njegov mu je upravo zario jedan u srce.
– Dobiću infarkt – reče.
Prvi put mu zadrhta glas. Ostavljali su iza sebe most na Pasu.
– Kuda idemo? – upita.
Toliko slabašno da ga nijedno od njih dvoje nije razumelo.
– Ispričaj mu ti, ako ti je stalo da je zna – reče apotekar.
Laura ponovo nagazi papučicu za gas.
– Ali požuri – opomenu je.
 8.

Treba početi od one iz Orije, reče Laura. Klare. Njen otac ju je upoznao pre
nekoliko godina, iz poslovnih razloga. Tada su počeli da se viđaju, postala
mu je ljubavnica. Zvanična ljubavnica, uz Klaudijinu saglasnost.
Klaudija Galimberti nije morala da istražuje da bi otkrila tu vezu. Lučano
joj je otkrio, stavio ju je pred svršen čin. Jedne večeri, pred nekim članovima
porodice, uzmi ili ostavi. Klaudija je umela da računa, pristala je na
kompromis. Čak ju je i upoznala, viđale su se. Postale su prijateljice.
Iz doktorovih grudi ote se težak uzdah, bučan.
Laura prekinu priču.
Apotekar se zakašlja.
– Nastavi – reče. – Požuri.
– Umirem? – upita Lonati.
Dobro je znao da je tako.
– Još ne – odgovori apotekar. – Ali ti požuri – ponovo reče obraćajući se
devojci.
– Tek kasnije pojavila se ona druga – nastavi Laura.
Treća žena u Lučanovoj igri. Ona koja je telefonirala, ona koja nije
govorila. Ona koja je naručila umrlice, „posle duge i teške bolesti“.
– Ko je ona? – promrmlja Lonati.
– To je najbolji deo – reče Laura turobnim glasom.
– Ne znamo – reče apotekar.
Put se presijavao od kiše. Voda je silovito dobovala po vetrobranu. Jedna
za drugom, smenjivale su se puste varoši. Poneki osvetljen prozor na
kućama, kao da su vlasnici zaboravili da ugase svetla.
– Nadali smo se da ćeš ti to otkriti – reče Laura.
– Svuda si zabadao nos, zanemarivao si naše savete da odustaneš. Zato
smo u jednom trenutku zaključili da si upravo ti taj pas koji treba da je
iskopa – reče apotekar.
– Međutim, nisi uspeo – dodade Laura.
Doktor pomisli na svoje srce. Više nije video pauka. Video je crvenu
loptu, naduvanu. Zamislio je muziku koja se pretvara u pištanje.
Klaudija se otvoreno sukobila s njim. Lučano je poricao. Onda je, suočen
s očiglednim dokazima, odbio da kaže ko je ona. Klaudija je procenila to kao
loš znak. Lučano se možda zaljubio, bila je spremna da trpi drugu ženu u
muževljevom životu, ali ne i drugu ljubav. Lučano je počeo da krijumčari
novac. Za nekoga kao što je on, s pristupom najrazličitijim okruženjima, od
banaka do krijumčara, nije postojalo ništa lakše. A Švajcarska je na dva
koraka odavde.
Kad se Klaudija uverila da Lučano prebacuje preko granice deo njihove
imovine, shvatila je da je došao trenutak da nešto preduzme.
Samo jedno je mogla da učini.
Razgovarala je sa onom drugom, onom iz Orije. Dogovorile su se.
Trebalo je da procene zgodan trenutak da krenu u akciju, da sačekaju.
Stigao je, one večeri.
Te večeri Lučano je otišao u gostionicu Orija. Bio mu je to poslednji
odlazak, sudeći po njegovim namerama. Zaista je bio poslednji, iako on to
nije tako zamišljao. Pripremio je zgodnu pričicu za rastanak od Klare,
začinjen pozamašnim čekom. Klara je glumila komičnu ulogu svetske žene.
Pre ili kasnije, sve se završi. Zajedno su večerali, kao mnogo puta do tada.
Beležnik je jeo, pio, plesao. Mnogo, možda previše. Bio je euforičan, do te
mere da je zahtevao da plati račun za tu poslednju večeru. Video je nov
život pred sobom. Dok je izlazio spremajući se da pođe kući, osetio je blagi
bol. Klara je sačekala da on ode, a onda je telefonirala Klaudiji. Moglo se
dogoditi i da umre usput. Tako bi se sve spontano razrešilo, sve bi došlo na
svoje mesto.
Međutim, uspeo je da stigne do kuće. Ušao je bled, izobličen, izmučen.
Klaudija ga je čekala.
– Marko i ja smo bili u krevetu – reče Laura.
Klaudija mu je, a ne ona, pomogla da se opruži na krevet. Onda mu je
dala pilule.
– Bombonice – reče apotekar. – Sećaš se?
Dovoljna je jedna laž, pomisli Lonati, dok mu je ruka u ljubičastoj
rukavici stezala srce, neka druga ruka.
– Mogao si da me slažeš – prošišta.
– Tada je... – reče apotekar.
Tada je već bio postao njihov pas, više nisu želeli da ga izgube iz vida,
morao je da ih dovede do istine. A priznanje da su pilule bile od šećera, bio
je još jedan način da ga podstaknu na lov, na istrajnost.
Tabla koja je najavljivala Dingo pojavila se i iščezla u istom trenutku.
Jedan prst za drugim, iz ljubičaste rukavice izvirivala je šaka čvornovatih
prstiju i izgriženih noktiju.
– Niste mogli jednostavno da ga ostavite da umre? – reče doktor.
Zašto su ga zvali te noći?
– Skoro smo stigli – reče apotekar.
– Požuri – dodade. Nedostajao je još jedan delić priče.
– Ja sam te zvala, sećaš se? – reče Laura. Zato što tada još nije znala celu
priču. Klaudija joj je tek kasnije ispričala.
– One večeri pre našeg odlaska u Oriju.
Naterala ju je da izabere kome će se prikloniti.
Lonati iskrivi lice u ružan osmeh.
– Izabrala si da budeš saučesnik u ubistvu – reče.
– Koje si ti potpisao kao prirodnu smrt – naglasi apotekar.
 9.

Elza je čekala do devet, kao što joj je naredio. Ostalo je još dvadeset minuta.
Prve kapi kiše, nošene vetrom, počele su da dobuju o prozorska okna. Nije
želela glasove i žamor u tom čekanju. Radio i televizor bili su isključeni. Ni
iz ostalih stanova nisu dopirali zvuci. Povremeno bi prošao neki auto, kao
da je klizio niz ulicu. Nije imala misli. Pogleda na sat. Još petnaest minuta.
 10.

Ostalo je još petnaest minuta kad je Laura ugledala putokaz za gostionicu

Orija i auto poskoči. Zanese se u stranu. Laura naglo okrenu volan kako bi
ga zadržala na putu.
– Šta to bi? – upita apotekar.
Laura prebaci u niži stepen prenosa, uspori.
– Ne znam.
Apotekar opsova. – Hajde da požurimo – reče.
Ostalo je malo vremena, ruka je stezala. Trebalo je iscediti to tvrdoglavo
srce. Ali ne tu, u kolima: u gostionici. Jedan lep infarkt u gostionici, tokom
obilne večere.
– U kojoj si uživao sa svojom ljubavnicom.
Doktor je spustio glavu na naslon, pustio je da padne u stranu. Video je
obrise planina iste kao one večeri, oštre, zle, nemilosrdne.
A sirota Elza oplakaće muža nevernog pod stare dane koji je, uprkos
bolesnom srcu, odlučio da se prepusti raspusnom životu.
– Mora da sam probušila gumu – reče Laura.
Nije ostalo još mnogo do skretanja na put koji vodi do gostionice.
– Isuse! – obrecnu se apotekar.
Lonati nije mogao da dokuči da li su se oblaci spustili do sredine
planinskih obronaka ili mu se zamaglio vid.
– Ne mogu da upravljam kolima – reče Laura.
– Nastavi! – reče apotekar.
– Nemoguće je – odvrati Laura.
Nemoguće je tu, na asfaltu. Bilo bi još teže na zemljanom putu koji vodi
do gostionice, blatnjavom od kiše.
– Onda ćemo ga odvesti peške pre nego što crkne ovde – uzviknu
apotekar.
Svetla gostionice Orija bila su prigušena, žućkasta.
Laura zakoči, ugasi motor. Apotekar izađe, proveri gume. Prednja desna
je ispustila, felna se ulubila. Ponovo opsova, pokaza Lauri da izađe.
 – Brzo! – reče.
Doktor je jedva držao oči otvorene. Ne toliko zbog bola, koliko zbog
osećaja težine, tog stiska koji mu je pritiskao grudni koš i onemogućavao mu
da diše punim plućima. Svež vazduh koji je prodro u kola donese mu
trenutno otrežnjenje. Pomisli kako treba da uskladišti što više vazduha, a
onda da ga ispusti s krikom upomoć.
– Hajde – reče apotekar i sagnu se da otvori vrata kako bi Lonati mogao
da izađe.
 11.

Laura ju je prva videla.

Tamnoplavu treperavu svetlost. Približavala se umerenom brzinom.
Učinilo joj se da ju je gledala beskrajno dugo. Oslušnu brujanje motora koji
je usporavao. Onda je vide i apotekar. Auto se polako zaustavi iza njih.
Izađe jedan čovek u uniformi, pozdravi se prinevši ruku šapki. Lonati
ugleda nekoliko kapi kiše kako mu se otkidaju s oboda kape. Ugleda
osmehnuto lice.
– Treba li vam pomoć? – upita.
Vazduh koji je doktor nakupio u plućima pretvori se u taj vrisak. Iz usta
mu izađe oblačić pare. Lonatiju se učini da ima oblik pauka.
Bilo je devet.
Elza je okretala broj apoteke. Jedan mali pauk prelazio je preko zida,
žena ga je gledala kako skreće prema ćošku.
 Beleška o autoru

Andrea Vitali, lekar i pisac, rođen je 1956. godine u Belanu, na istočnoj obali
jezera Komo. Objavio je četrnaest romana do sada. Njegove knjige prodate
su u dva miliona primeraka i ovenčane najuglednijim književnima
nagradama Bankarela, Kampijelo, Grincone Kavur. Vitali je miljenik publike i
književnih kritičara, koji svako njegovo novo delo najavljuju kao događaj
godine. Roman Posle duge i teške bolesti prodat je u sto hiljada primeraka.
Svojim romanima, zabavnim i inteligentnim, Andrea Vitali oživeo je
italijansku komediju: vrtlozima živopisnih likova i iznenađenja, dočarava
najistinitiju, neodoljivu Italiju, a njegovi čitaoci s nestrpljenjem očekuju
svaki novi roman.
Na srpskom jeziku do sada su objavljeni njegovi romani:
Gradonačelnikova kći (Laguna, 2008) i Modiskinja (Laguna, 2009).
1⇒ Italijanska muzička grupa koja neguje tradicionalnu lombardijsku
muziku. (Prim. prev.)
2⇒ Aluzija na frazu iz Jevanđelja po Luki kojom se prekorevaju oni koji se
bave tuđim nedostacima, ne videći sopstvene. (Prim. prev.)
3⇒ Lat.: O prolaznosti života. (Prim. prev.)
4⇒ Marka gorkog likera od artičoke s još dvanaest vrsta bilja. (Prim. prev.)