Dragan Nedeljković Ka obećanoj zemlji: ogledi o imaginaciji ruskih pesnika

dvadesetog veka

Bežeći od banalnosti, Gorki pokadšto baš u nju upada. Opisi prirode su mu preopširni,
ponavljanja česta, u deskripcijama nema dovoljno nijansi. Neprestana antropomorfizacija
prirode, slike mora koje se smeje, ili urla, ili srdito huči, ili nešto šapuće sa obalom,
predstavljanje vetra koji „jezdi stepom“, riče ili cvili – sav taj romantičarski arsenal nije bio po
ukusu Tolstoja, Čehova i drugih iskusnih ljudi od pera, koji su u delima Gorkog, pored snage
i dara, nalazili i opasnost od kiča“ (1974: 15).

Citat Nine Gurfinkel o Gorkom

Gorki je bacio na svet jedan novi pogled. Izišao ne iz redova inteligencije, pa čak ni iz više ili
manje imućnih raznočinaca, nego poreklom, kao jedan od njegovih junaka, „iz zadnjih dvorišta
života“, iz sredine grube i nepismene, nosio je u sebi žeđ za znanjem, obožavanje kulture za
koje, u tom stepenu, nisu znali oni kojima su znanje i kultura još od detinjstva sudbinom bili
dati kao nešto što se podrazumeva. Za dečaka, unuka volškog burlaka, koji se uspinjao u životu
duha snagom svojih mišica, reči kao: lepota, ideal, radost, svetlost imale su životni značaj. On
je u književnost došao boreći se, oduhovljen jednim nadahnućem koje je bilo strano piscima
njegova vremena (str. 16).

I u nas je Maksim Gorki u jednoj eposi bio visoko uznošen, čak povlašćeni pisac, i mnogo više
nego pisac: vođ savesti, učitelj života, rasadnik ideala, pravi jevanđelist socijalističke vere.
Zatim je gotovo zaboravljen (str. 19).

Srećom, on je u književnost zanesenjački verovao, bio žedan znanja i – kako već primetismo –
sa strahopoštovanjem se odnosio prema stvaraocima svih vrsta. Knjigama se neumorno branio
od prljavštine života: „Knjige su mi okupale dušu i očistile je od pleve utisaka uboge i gorke
stvarnosti; osetio sam šta je dobra knjiga i shvatio da mi je neophodno potrebna. Od tih knjiga
u duši se staložila spokojna uverenost: ja nisam sâm na zemlji, i neću propasti“. Knjiga ga je
učinila „otpornim prema mnogo čemu: kad čovek zna kako se voli i pati, ne može ići u javnu
kuću; petparački razvrat izazivao je odvratnost i sažaljenje prema ljudima koji su uživali u
njemu“ (str. 20).

Pismo Romena Rolana Maksimu Gorkom, pisano iz Vilneva (Vod, Švajcarska), iz vile
Olga 18. marta 1918.

Vi ste rođeni pod znamenjem umiranja zime i rađanja proleća, u dane ekvinocija. A ta
podudarnost dosta je simbolična za vaš život koji se utkao u sumrak starog i u zoru novoga
sveta, među olujama.
Bili ste meka vrsta velikog luka između dva sveta, prošlosti i budućnosti, a to ste takođe
i između Rusije i Zapada. Ja pozdravljam luk! On natkriljuje put. Oni koji će doći posle nas –
videće ga još dugo pošto ispod njega prođu.
A ja, koji sam imao sreću da živim u isto doba i da delim, iz daleka, vaše sumnje i vaše
nade, - ja vam sada želim vedro veče na vašem oranju – veliki trudbeniče koji ste uranili pre
svanuća! (str. 26).

Velika lekcija Konovalova

Lunačarski je bosjake Maksima Gorkog podelio u dve vrste: jedni teže da postanu tigrovi među
ljudima – to su carevi lopova i prostitutki, junaci prljavih pijaca, s naklonošću prema prestupu.
Moralni idioti uprkos muškoj muskulaturi, oni ne mogu da se preobraze u društvena bića. To
su izrodi individualizma. – Na drugoj strani, među bosjacima, Gorki je upoznao čudesne,
privlačne ljude, čiji je lik pročistio u Konovalovu. Ti Konovalovi su divna stvorenja, osetljiva
i sklona maštanju. Postali su skitnice i pijanice od tuge što nema mogućnosti da se njihovi snovi
pretvore u delo. To su bosjački Hamleti, inteligentni među skitnicama. Mučeni melanholijom,
često završavaju samoubistvom kao i sam Konovalov (str. 59).

Čovek nepraktičan, duša pesnička, on ne voli parcijalnu životnu istinu nego ga zanosi „divna
laž“, to jest istina umetnička. U umetnosti je sve istinito jer je lepo, a lepo je jer je istinito. Pred
lepotom i istinom umetnosti, kao i u retkim trenucima kad bi se dobro biće, osobito žena,
nadnelo nad njim – Konovalovljeva snažna pojava izgledala bi „kao kakvo petogodišnje dete“
– oči su mu postajale „detinji vedre“. Ali sve to – i vedrinu, i rad, i planove – porušila bi, kad
iznenada naiđe, tuga: „Mora da je to neka bolest kod mene“ (str. 66).

Život je drama, sukob kontrasta. On poništava Konovalove. Ako to ne zna, Konovalov to sluti,
oseća: zato je na život gledao „dobrodušno tužnim osmejkom“. Zato se onako strasno vezuje
za umetnost: kao za jedan drugi, pravi život o kome on sanja i u kome bi hteo da živi. On je
odveć nežan da bi izdržao sukobe u životnoj prašumi; a umetnost nije prašuma – to je uređen
park, sve je na svome mestu, postoji hijerarhija vrednosti (str. 67).

Književna dela je slušao s napregnutom pažnjom i uživanjem da bi svaki pisac poželeo takvog
čitaoca (str. 68).

Kad bi znao da čita, Konovalov bi, zacelo, prigrlio poznatu misao Didroa: „Učiniti vrlinu
vrednom ljubavi, a porok odvratnim, istaći smešno – to je cilj svakog čestitog čoveka koji u
ruke uzima pero, kičicu, dleto“ (str. 68).

O najgorem saznanju Maksima Gorkog (novela U stepi)

„I niko ni za šta nije kriv, jer svi smo mi podjednako stoka“.

Zvonki patos je ovde potpuno iščezao – ostala je samo gorčina. Zbog ovakvih saznanja Aleksej
Maksimovič Pješkov, čovek mučnog iskustva, uzeo je nadimak Gorki. Njega očigledno treba
tražiti, pratiti i analizovati između dva oprečna pola: na jednom je čovek kakav bi trebalo da
bude, s velikim početnim slovom, u stvari – piščev san o čoveku, a na drugom – čovek koji je
izvor i ovaploćenje zla. između tih krajnosti teče naš ljudski život i koleba se delo Maksima
Gorkog (str. 81).
Gorki i Niče

O fortuni Ničea u Rusiji pisao je svojevremeno Prozor. Poznato je da su ruskoj publici Ničea
predstavili Preobraženski, Lopatin, Grot i Astafiev, u člancima objavljenim u Časopisu za
filosofiju i psihologiju (1892 – 1893). Mihajlovski je prvi skrenuo pažnju na njih u široj
javnosti, u dva feljtona Ruskog bogatstva (novembar – decembar 1894), ocenjujući ih dosta
oštro. Tih, devedesetih godina prošloga stoleća Niče je imao stvarnog upliva jedino na
simboliste: oni su od njega prihvatili izvesne crte mističnog imoralizma (str. 118).

I Lunačarski je pisao o privlačnosti ničeanstva. Sa svojim bosjacima Gorki se nije mogao uzneti
do ideologije revolucionarnog socijalizma, ali je „zato postojalo neposredna opasnost da padne
u anarhizam koji je u to doba bleštao fosforescentnim sjajem ničeanstva“. Međutim, pod
uticajem „realističke elektrolize“, bosjak se raspadao na dva sastavna dela: čoveka-zver i
mekog sanjalicu. To je bio slom bosjačkog ničeanstva. Gorki se morao obratiti pozitivnim
tipovima koje mu je nudi revolucionarni radnički pokret, što se neposredno odrazilo u romanu
Mati (str. 120).

U Gorkog čitamo: „Smisao života nije u potrazi za srećom, a zadovoljavanje materijalnih

prohteva nikad neće biti dovoljno da čoveka učini zadovoljnim sobom. Smisao života treba
tražiti u lepoti i u snazi volje. Neophodno je da svaki trenutak našeg života bude ispunjen nekim
visokim ciljem“ (str. 121).

O jednom malo poznatom Maksimu Gorkom

Međutim, i pored intenzivnog rada na izučavanju ovog velikog pisca, malo ko se usuđuje da
podrobno analizuje i svestrano osvetli život, raspoloženje i stavove Gorkog u vreme Revolucije
i u poslerevolucionarnom periodu, dok je boravio u Evropi, Nemačkoj i Italiji, sve do njegovog
povratka u Sovjetski Savez 1928. I nije slučajan taj „nemar“! Period od 1917. do 1928. je
najsloženiji i najkritičniji period u životu ovoga pisca. Oni koji preko njega površno prelaze,
uprošćavaju, ne bez razloga, biografiju te uvek uzburkane, složene i protivrečne ličnosti, koja,
nesumnjivo, zaslužuje da bude dublje analizirana, sa psihološkog, ideološkog, socijalnog i
estetskog gledišta (str. 123).

Skoro svi veliki vode borbu na dva fronta: u sebi, sa samim sobom, i sa svetom koji ih ne
zadovoljava. Za Grokoga to važi u najvećoj meri. Otkrivao je nesklad i nepravde života, jer je
težio harmoniji. Zgražao se i druge naterao da se zgražaju pred gadostima, jer je čeznuo za
lepotom (str. 124-125).

Mi ćemo ovom prilikom, bez ikakvih pretenzija na zaključivanje, pokazati tri značajna
dokumenta, tri odlomka iz pisama Gorkoga Romenu Rolanu – i to ne iz revolucionarnih, već
poslerevolucionarnih dana. Rolanu je Gorki poverio možda najviše svojih sumnji, razočaranja
i unutarnjih kriza. Izabrali smo za ovu priliku ona karakteristična mesta u kojima se jasno
ogleda protivrečna i krajnostima sklona priroda Gorkog a koja, između ostalog, bacaju nešto
svetla i na stav Gorkog prema Lenjinu, stav često kontradiktoran, u kome se ogorčenje preliva
u divljenje, žestoka kritika u strasno odobravanje, u kome se izvanredno reljefno odražava
raspon i dubina piščevih kolebanja i kriza. To su samo nekoliko kaplji iz čitave reke materijala,
koji bi, gorkolozi, trebalo postepeno da objavljuju i objašnjavaju. Ali i ovih nekoliko redaka iz
dokumenata otkriće, na jedan konkretan, neposredan način, dubinu razočaranja i gorčinu tuge
i sumnji kojima je bio opsednut Gorki u značajnom razdoblju od 1917. do 1928. (str. 127).

21. aprila 1923, on piše Rolanu, iz Sarova, sledeće:

„Telegram koji se tiče mog povratka u Rusiju bio je štampan u moskovskom „Известия“ pod
naslovom „Krajnje je vreme“. Pretpostavljam da taj naslov treba da bude shvaćen kao pretnja,
jer ja sam zbog svog stava prema suđenju socijalistima-revolucionarima bio proglašen
„narodnim neprijateljem“. I s obzirom da sam otada pisao vladaocima-prijateljima o
nemoralnosti i gluposti pripremanja ubistva Butkeviča i patrijarha Tihona, sigurno se taj stav
prema meni kao neprijatelju samo još više učvrstio. Pre izvesnog vremena, neki besposličari
su još jednom organizovali suđenje, upereno protiv mene, i ponovo me oglasili „ neprijateljem
proletarijata“. Verovatno da su usled svega toga, tu nedavno, u Moskvi zabranili prodaju mojih
knjiga: „Detinjstvo“, Sećanja na Tolstoj, Andrejeva i dr.
Sve je to, naravno, samo glupo, ali priznajem da mi je dosta gluposti. Hoću da pišem,
mnogo da pišem, i ne osećam nikakvu želju da se vratim u Rusiju. Kada bih bio tamo, ne bih
mogao pisati, prinuđen da upotrebljavam sve svoje vreme za potkrepljivanje teme: „Nemoj
ubijati“. Ubistvo je uvek gadno, ali kada se vrši u cilju propagande – sto puta je odvratnije! A
u Rusiji se teror neprestano povećava
Uz to ne osećam se dobro, nazebao sam i kašljem . . . pišem s naporom, nimalo se dobro
ne osećam…“ (str. 127-128).
Iz Marienbada, 15. januara 1924, piše sledeće:
„Ne, nemam nikakvu nameru da se vratim u Rusiju, mada me tamo, verovatno, očekuju, a ima
i oglasa koji najavljuju moje učešće na svečanosti u čast pesnika Valerija Brjusova, koji se
izdaje za komunistu, iz razloga koji su i njemu samom, po svoj prilici, nejasni, a za njegove
prijatelje sasvim mračni. Tako se ja neću vratiti u Rusiju i sve više i više osećam se čovekom
bez zemlje, bez otadžbine. Sklon sam čak da mislim da bih tamo morao igrati jednu jako čudnu
ulogu – ulogu neprijatelja svega i svih, a zahvaljujući izvesnoj žestini reči, misli i akcija, našao
bih se u smešnom položaju čoveka koji udara glavom o zid i u pokušaju da ga sruši, ne uspeva
čak ni da pomeri teško kamenje otužne vulgarnosti i prostačke plitkosti.
Pre izvesnog vremena pisao sam vam jedno dugo pismo, puno žalbe i prokletstva na
adresu tog čudovišta koje je moje domovina. Nisam vam poslao to pismo, nisam hteo da vas
uvodim u haos moje srdžbe. Dobro je i ispravno deliti radost s prijateljem, ali nema nikakva
smisla opterećivati ga svojim bolom. Svaki od nas poseduje – nije li tako – bezbrojne riznice
patnji; vi, tvorac „Žan-Kristofa“ i „Klerambo-a“ – vi to znate bolje no iko drugi.
To pismo je bilo izazvano jednim od onih tragičnih prostaštava koja se vrše u Rusiji – ja
nazivam tragičnom prostotom ono što je Hus zvao „sancta simplicitas“.
Činjenica je da je žena Lenjinova – osoba male pameti, a koja, uz to, pati od jedne
srčane bolesti zbog čega je mentalno nedovoljno normalna, - sastavila indeks
kontrarevolucionarnih knjiga i naredila da ih odstrane iz biblioteka. Takvim knjigama ona
smatra Platona, Dekarta, Kanta, Šopenhauera, Spensera, Hipolita Tena, Karlajla, Niče-a,
Mirbo-a, Tolstoja, Jevanđelje, Talmud, Koran i još nekoliko desetina sve tako
„kontrarevolucionarnih“ knjiga.
Za mene lično, koji dugujem knjigama sve ono najbolje što imam u sebi, pa skoro više
volim knjige no ljude – to je najgore od svega što sam osetio u svom životu i najsramnije što
sam doživeo od Rusije. Proveo sam nekoliko dana u raspoloženju čoveka koji je spreman da
veruje da se vraćamo u najcrnje godine Srednjeg veka. Zaželeo sam da se odreknem svoje ruske
nacionalnosti, izjavljujući Moskvi da nisam mogao ostati građanin zemlje u kojoj se devojke
bave zakonodavstvom. Verovatno je da bi to izazavalo samo smeh i ništa ne bi izmenilo. Pisao
sam pisma trojici „velmoža“ – ostala su bez odgovora.
 Možda Ž. Diamel ima pravo kad kaže da se nad Evropom skupljaju oblaci
srednjevekovnog fanatizma. Ali koliku mi bol pričinjava to saznaje da je najdivljačnija
netrpeljivost prema slobodi duha isfabrikovana u mojoj zemlji!
Mene smatraju pristalicom sovjetske vlasti. A.O…. u svojoj „Istoriji Sovjeta“ piše da
sam im se „pridružio“. To nije cela istina. Početkom 1918. godine bio sam shvatio da u Rusiji
nije bila moguća nijedna druga vlast i da je Lenjin bio jedini čovek kadar da zaustavi razvoj
jedne pomamne energije u masama seljaka i vojnika. Međutim, to nije značilo da sam se
potpuno bio solidarisao sa Lenjinom. Tokom četiri godine raspravljao sam s njim, ukazujući
mu da se njegova borba sa ruskom anarhijom degenerisala, da je dobila oblike borbe protiv
kulture. Dokazivao sam mu da uništavajući rusku inteligenciju uništava mozak ruskog naroda.
I mada imam prijateljskih osećanja za tog čoveka, i premda me je on, verujem u to, sa svoje
strane takođe voleo – naše prepirke su probudile u nama osećanja uzajamne mržnje.
Suštinska greška Lenjinova – to je njegova ruska, seljačka vera u nužnost
„uprošćavanja“ života. On je mislio da bi se to moglo postići organizacijom rada i ljudskih
odnosa. Nije bilo sredstava da ga čovek ubedi da je „simplifikacija“ opasna stoga što može da
probudi u seljačkim masama ne razvitak energije i moći, već baš nasuprot, želju za odmorom,
fizičku atrofiju, ubitačnu ravnotežu i duhovnu opstrukciju.
Lenjin je državnik. Vi, koji ste pisali „Klerambo“-a, vi znate da je državnik istraživačka
duha – dvadesotostruki „veliki inkvizitor“. Ali uprkos svemu tom, Lenjin je bio neophodan
Rusiji koncem rata. Samo je on – da je izmenio pravac svoje politike (a imao je tu nameru) –
mogao podići ruski narod i privesti ga radu.
Oni koji hoće da ga zamene nemaju ni njegovu dalekovidost ni azijatsku gipkost tog
čoveka. Oni skoro da ne poznaju element s kojim rade. U osnovi, to su oni rakovi pustinjaci o
kojima vi govorite u „Klerambo“-u. Školjka „sistem“ ih unakazuje na taj način što sprečava da
se razvija ona snaga kritike koja stvara nove socijalne hipoteze. Oni ne mogu da asimiliraju
nove činjenice, koje daje društveni eksperimenat, ne znaju da upotrebe dobiveni rezultat da bi
išli u dubinu, proučavali i stvarali nove forme.
Ali uostalom, sve vam je to poznato, dragi moj prijatelju. Moje pismo je postalo tako
dugo, treba da završim. Želim vam mnogo zdravlja, mnogo nadahnuća u ovoj novoj godini“
(str. 128-131).

Posle ovog ogorčenog, često konfuznog i kontradiktornog pisma, Gorki će, samo nekoliko
nedelja kasnije, napisati ove redove, inspirisane preranom i kobnom Lenjinovom smrću, koju
je primio kao veliku tragediju (str. 131):
 „Da, dragi moj prijatelju, smrt Lenjinova mi je zadala veoma bolan udarac, a da vam
ne govorim o tome da je to za Rusiju ogroman, nenadoknadivi gubitak. Smatrao sam da je
legenda o progresivnoj paralizi gadna izmišljotina njegovih političkih protivnika.
Bio je asketa, nevin, čist čovek, koji je istrošio svoj mozak mrzeći bedu života i čuvajući
istovremeno pokopanu, tajno, u dnu duše skrivenu, samilost prema ljudskom rodu. Ja znam da
je on voleo ljude, a ne ideje; ta i vi znate kako je on savijao i lomio ideje, čim bi to interesi
naroda zahtevali. Voleo sam ga i uvek ću ga voleti. Voleo sam ga sa gnevom. Razgovarao sam
s njime osorno, ne štedeći ga. A s njime se moglo razgovarati kao ni sa kim drugim, jer on je
razumevao šta se nalazi iza naših reči, ma kakve one bile.
Voleo sam ga s toliko nežnosti i dubine naročito zbog njegove mržnje prema patnji,
zbog njegovog neiscrpnog protivljenja svemu onome što unakazuje čoveka. Bio je to veliki
ruski čovek. Lenjin i Tolstoj – to su dva čudesna kolosa, dva ogromna gorostasa i ja sam
ponosan što sam ih video. Rusija bi trebalo da rodi još više ljudi njihova rasta ukoliko neka
tajna sudbina nije već odredila njenu propast.
Pitate me šta mislim o Troskom. Ja ga malo poznajem. Verujem da je to čovek velika
dara, semitske duše, strasne i osvetoljubive. On je inteligentan, erudita, hrabar kao Makavej;
on se odlikuje nekom sasvim posebnom lepotom. Ja smatram da je on predodređen da odigra
ulogu heroja i uveren sam da je kadar da izvrši dela neočekivane veličine. Samo ako ga njegov
strasni temperament u tome ne spreči.
Nema nikakve sumnje da se rasplamsava borba između Zinovjeva, prema kome je moj
stav jako negativan, i „industrijalaca“ – i ja verujem da će „industrijalci“, Krasin, Rikov i dr.,
iz nje izići kao pobednici. Zinovjev je pun lukavstva i inteligencije. Ima mesta verovanju da će
se on potčini sili kad pritisak dostigne izvesnu snagu. Skoro sam uveren . . . da mi ne treba da
očekujemo našu tragediju, naš Termidor, iz toga pravca. Treba se bojati da nam tragedija ne
dođe od strane ruskih seljaka, kojima su potrebne mašine, odeća, šećer, ekseri i još hiljade
drugih stvari koje mi zasad nemamo…“ (str. 131-132).

Gorki je bio pristalica odgađanja i postepenog pripremanja proleterske revolucije, putem

intenzivnog unošenja kulture i nauke u radne mase i širenjem uskog elitnog kruga. Mislio je da
je trebalo zastati posle februarske pobede, koju je oduševljeno pozdravio, i ići dalje u razvijanje
Revolucije tek kada se izvrši veliko delo prosvećivanja nesvesnog , zaostalog naroda.
Slobodoumnu inteligenciju je smatrao jedinim vrednim i mogućim saveznikom proletarijata.
Strepeo je nad njenom sudbinom. Užasavao se pri pomisli da će u revolucionarnom haosu biti
izloženi uništenju najznačajniji kulturni i umetnički spomenici koje je ljudski duh stvarao
vekovima. I zato će za njega Trocki reći da je „dočekao Revoluciju sa strahom jednog direktora.
Raspušteni vojnici i besposleni radnici su mu ulivali užas“ (str. 134-135).

Ali u jednoj stvari, ova dva pisca su se duboko razumevala i na tom razumevanju se i izgradilo
njihovo prijateljstvo: Gorki je, kao i Rolan, mislio da Revolucija ne sme usvojiti princip da cilj
opravdava sredstva, jer će je to, kad-tad, odvesti na put moralnog poraza. I jedan i drugi su
isticali odlučujući značaj morala u izvođenju revolucije (str. 135).

Književni pogledi Aleksandra Bloka

Kada je Blok počeo da stvara, u ruskoj književnosti se vodila polemika između dekadenata,
simbolista i realista. Svaka od ovih struja granala se u niz sporednih rukavaca. Blok je pripadao
mlađoj generaciji simbolista koji su se opirali, s jedne strane individualizmu, i larpurlartizmu
dekadenata, a s druge strane, racionalizmu i utilitarizmu realista.
Dok je za francuski simbolizam karakterističan procvat književnih teorija i škola, ruski
simbolizam je – i pored svega jedna određena klima. Od samog početka ruski simbolizam je,
daleko više od svog francuskog prethodnika, okrenut budućnosti. I to nije slučajna pojava:
francuski simbolisti stvaraju u senci dvostrukog poraza: u ratu 1870. i u Pariskoj komuni. U
Rusiji su suton XIX i rađanje XX veka bili ispunjeni predosećanjem katastrofe i skoro
apokaliptičkim očekivanjem novoga sveta (str. 205-206).

„Nigde literatura nije tako životna kao u Rusiji, nigde se reč ne preobražava u život, u hleb ili
kamen kao što je to kod nas“. Za pozorište ovo važi u najvećoj meri, jer se u njemu najviše
prožimaju umetnost i život. A ruski život je bio odveć nemilosrdan da bi dopustio piscima da
od surove stvarnosti okreću glavu i da se prepuštaju, u prisustvu opštenarodne muke,
rafiniranim oblicima umetnosti (str. 220).
Prvi koraci Mihaila Šolohova ka obećanoj zemlji

Reč kozak znači slobodan čovek, junak. Tokom vremena od kozaka su obrazovani konjički
odredi za odbranu južnih i jugoistočnih granica ruskog carstva, koje su ugrožavali prvo Tatari
i druge poludivlje, ratničke horde, kasnije Turci i ostali osvajački narodi (str. 231-232).

Šolohovljev čovek je, čini se, toliko stopljen s prirodom da se u njemu humanost još nije
dovoljno izdvojila od animalnosti. Taj čovek je podređen i potčinjen zajednici; kao jedinka nije
se moralno osamostalio, pa je stepen njegove lične savesti vrlo skroman. Primitivno biće ne
može, zbog svoje sirove prirodnosti koja se graniči sa amoralnošću, biti uzor modernom
civilizovanom čoveku koji traži skladan odnos između lične slobode i obaveza prema društvu
(str. 240).

Ubistvo se ne može olako pravdati ni u literaturi, jer – bar u mladim godinama – literatura je
često učiteljica života; njen primer ima zaraznu moć. To su ruski pisci i kritičari naročito
isticali, pa bi bilo prirodno očekivati vrlo izoštrena merila za probleme humaniteta u onih koji
su njihova duhovna deca, i njihovi tumači. Znatan, i to najbolji deo, ne samo ruske, umetnosti
reči posvećen je slikanju kobnih posledica lakomislene primene načela: Cilj opravdava sredstva
(str. 242).

Nad Grigorijem Melehovim, na primer, često je sunce ili neki drugi poetičan simbol koji ističe
njegovu moralnu čistotu i ljudsku lepotu (str. 246).

Dodajmo da se u pripovetkama obrađuje, uglavnom, period koji je predstavljen samo u

poslednjim poglavljima Tihog Dona, a da je Tihi Don pisao zreo stvaralac, čija su se iskustva,
ne samo umetnička, nagomilala i proširila. Stoga su u pitanju dva različna, a često i sasvim
suprotna prosedea, što proističe iz dva različna autorova psihološka stanja i evolucije njegovog
društvenog iskustva (str. 263).

Kada se prvi put latio pera i počeo da stvara pripovetke, Šolohovu je skoro sve bilo „jasno“:
Verovao je da će novi svet rešiti vekovne probleme i pomesti svu nečist iz čovekovih i ljudskih
odnosa. Ali onog trenutka kad se okrenuo sudbini Grigorija Melehova, sve mu je postalo
„nejasno“! Shvatio je da je drama čovekova u istorijskim zbivanjima vrlo složena, da su putevi
do pravde krajnje zamršeni i da čovek ukoliko je bolji lakše strada. Tragediji junaka Tihog
Dona pristupio je već sa tolstojevskom ambicijom: da nejasno učini jasnim, da prikaže ljude
koji su „kao reka“, u različnim odnosima i stanjima različni, uvek drukčiji i neodredljivi
jednom formulom. Tako je Tihi Don nastao kao delo gotovo besprekorne umetničke, moralne
i idejne ravnoteže, koja počiva na totalitetu umetnički sagledanog života, sa svim psihološkim
nijansama, protivrečjima i paradoksima. Tihi Don je jedna od pobeda umetničke objektivnosti
nad duhom političke i svake druge pristrasnosti. Za Donske pripovetke to se ne bi moglo reći.
One su iskaz pisca angažovanog, pristrasnog, punog nade, navijački raspoloženog. Trebalo je
da okusi mnogo gorča iskustva, da sa godinama shvati opori relativizam stvari, pa da se popne
do onog stepena umetničke objektivnosti kojom vlada i koja vlada u Tihom Donu (str. 264-
265).

Tihi Don – tragedija na putu ka obećanoj zemlji

Grigorije Melehov je „središnja svest“ romana; on je glavni izvor poezije. Prema njemu se sve
određuje, jer je on najtragičniji; jer je u najbolnijem i najčovečnijem grču. Grigorije Melehov
je u raskoraku s vremenom, u sukobu sa sredinom; on ne može da veruje, kao mnogi, u daleku
obećanu zemlju kad je put do nje toliko krvav. Grigorije zaključuje na osnovu onog što vidi, a
ne na osnovu obećanja i snova. On ne može da se uzdigne „iznad meteža“ svoga vremena i
neće da opravdava nasilje i zločine radi budućeg, nedostižnog i još nevidljivog raja, u koji će,
kako mu kažu, jednom ljudi prispeti (str. 271).

Tragedija ovog junaka toliko prožima delo i čitaoca da se, uprkos otporima prozaičnih
istorijskih činjenica stiče utisak o umetničkom jedinstvu. U stvari, pisac pokadšto gubi
tvoračku superiornost nad istorijskim događajima i dokumentima, opservacija se otima
imaginaciji, pa i uklapanje privatnog u istoriju i istorije u intiman život nije uvek besprekorno.
Ali je sjaj poezije koja zrači iz glavnog junaka i njegove sredine toliko prodoran da se nesklad
oprašta i zaboravlja. uspostavlja se čudesna ravnoteža: onaj koji je na svom životnom putu
doživeo poraz – u umetnosti, u romanu je pobedilac: jer je najpoetičniji. To je pravda
umetnosti! (str. 273).
U Grigorija Melehova osećanje da je od sudbine osuđen najsnažnije je i najčešće, jer se on
najhrabrije izlaže smrti; ono ga ne napušta ni usred pobede, i po tome Grigorije liči na klasične
epske junake (str. 283).

Čovek kao svesno, humano biće suprotstavljan stihiji, stihiji nagona i strasti koja je u njemu,
stihiji prirode i nužnosti istorije koje ga okružuju – to je velika tema ovog romana (str. 286).

Stihija uništava vrednosti – ne samo one što se suprotstavljaju, sticajem okolnosti, revoluciji
nego i one koje revoluciji pripadaju i odlikuju njene nosioce. Jer i u pojedincima i u
revolucionarnom pokretu stihija, to jest nagoni, strasti, mržnje, sebičnosti – ima svoje ne malo
mesto, pa se stvari ne zbivaju baš onako kako su plemeniti buntovnici i sanjari želeli i
predviđali. Život je raskošniji od svih, pa i od najviših ideoloških građevina; imperativ života,
slepa sila nagona, poplava strasti, životinjsko u čoveku, čopor u društvu – često ruše idealne
planove svesti, srca i razuma (str. 286).

Jedva probuđeni, još nerasanjeni Grigorije silazi na reku, seda u čamac i nekud kreće. Kuda on
to plovi sekući valove Dona? Po naređenju očevom on vesla ka Crnom obronku.
Pretpostavljamo da u romanu sve ima nekakav smisao, mada je na izgled sve slučajno, kao u
životu. To Grigorijevo teranje čamca po uzburkanoj reci ka Crnom obronku deluje kao naivna
predigra njegovog kasnijeg putovanja na talasima života i istorije. Glavni junak nije slučajno i
u početku i na koncu romana na reci. Njen tok, koji ne zavisi od volje ljudi i koji se ne može
zaustaviti – to je tok istorije koja će odneti Grigorija ka crnoj sudbini! Tu crnu sudbinu najavio
je Crni obronak (str. 294).

Grigorije Melehov je – po rečima R- Lalića – „od svih ostalih srednjih kozaka doživeo najtežu
sudbinu ne zato što je bio najveći krivac (…) nego zato što se izdvajao svojom darovitošću, što
je dublje reagovao na događaje, drugim rečima, što je u neku ruku bio bolji od ostalih kozaka.
U tome je njegova tragedija, duboko ljudska i duboko istinita“ (str. 298).