Beruflich Dokumente
Kultur Dokumente
ХРИСТОВОЈ ЦРКВИ
изокренуте улоге: Цркви суди свет
1
пак, религију скрпљену од неколико упрошћених и оптимистички обојених комадића, површног осмеха, у
потпуном забораву смрти; религију чији приглупи изглед разоружава.
***
***
У средњем веку, Црква је имала једно моћно оружје: страх од пакла. Временом, мистичко поимање
живота је ишчилело, а ђаво, са свим својим инферналним инвентаром, није много више од смешне
причице за децу. Али ни рај, као ни пакао, више не чини део духовног искуства човека; поставши
радикално трансцендентни, они прелазе у чисту апстракцију. И будући да страх од пакла и радост
Царства немају места у човеку, остала је још само истина, смисао живота. Управо у тој тачки, модерни
човек је најрањивији.
Зло укида сваку могућност излаза, оно влада беспоговорно, човек пати неизлечиво и чини да други
пате. Овај свет је пали свет, али висина са које је пао не постоји. Нема кривца: појам греха је у највећој
мери испражњен смисла, а праштање на трагичан начин губи свој разлог постојања. Нико не тражи
опроштај, јер су сви несрећни, жртве случаја који их је бацио у егзистенцију. Једино што могу, то је да
постану што мање осетљиви и да се забораве; или да храбро егзистирају изван сваког Логоса; или још, да
покушају да престроје човека, уклањајући сваки остатак метафизичке зебње.
Човек живи у одсуству континуитета, понесен мутном струјом скоковитог ритма, зароњен у
испресецано трајање. Живот више нема тајни: нема другог посвећења, иницијације, сем у технику. Ко се
још усуђује да говори о љубави - пред лицем усавршеног умећа - технике секса? Ко, било коме, може да
саопшти mysterium tremendum (страшну тајну) да каже: »ово место је свето»? Каквим биолошким
речником се модерном човеку може говорити о Матери Дјеви?
Лица људи који данас творе историју не дозвољавају да их неко замисли на коленима, у
контемплацији. Будући да је тајна зла нерешива без појма пада, историја у својој зачараној бесконачности
изгледа као некаква мана на углачаној површини ништавила, где се не догађа ништа.
Разлагање људске материје је тако дубоко да је најурођенија, најприроднија идеја, идеја унутрашњег
јединства људског рода, првог и другог Адама, данас најнеприступачнија, најхерметичнија, чак и за
хришћане. Стога толика незаинтересованост која обавија хришћанску поруку. »О свему томе ћемо
говорити неки други пут« (Дап. 17, 32). Свака реч је постала неефикасна, унапред, у принципу.
Човек, ужасно практичан, одмерава, рачуна, и ако му се деси да се запита шта му »доноси« авантура
хришћанства, он баца један брз поглед на савремено хришћанство и констатује да не постоји никаква
битна разлика: као и у свету, он види хипокрите и промашене људе који крију своју слабост, или лукаве
који користе »опијум« да би се домогли циљева о којима се у пристојном друштву не говори. Ако је свет
више него икад уморан од говора и придика, ако реч више не погађа никога, то значи да се ситуација, од
времена вавилонске куле наовамо, погоршала: не ради се више о конфузији, мешању разних језика, него о
конфузији унутар језика. Људи више не разумеју једни друге. Заједница је раскинута. Човек одише
изолацијом.
Хришћанство, поставши социолошка прашина, може ли бити место сијања присуства Бого-Човека?
Може ли лице Христово поново да »заблиста у лицима његових,« како каже једна стара литургијска
молитва? Цело питање се своди на то. Снажна је једино она порука која не репродукује речи Логоса - него
сам Логос; једино ће његово присуство од поруке створити светлост и со.
Експлозивна клица Јеванђеља револуционише, претура, али не структуре света, него структуре
људског духа. Од активизма, нагласак се помера на појаву Бога у човеку, на силазак Христа у човеку:
3
»Кад стекнеш унутрашњи мир - хиљаде око тебе ће се спасти«.
Савремени човек је нешто модификовано, измењен је сам његов антрополошки тип, понајвише
одлуком »Све је дозвољено«. Али, тај човек је несрећан у дубини душе. Његова туга још проналази одјек
у жеђи за слободом. Још који тренутак он је способан да се одрекне свега, само ако би, макар и за
магновење, угледао Христа, проговорио с њим. Међутим, да би се то догодило, весник хришћанства би
морао да престане да прежвакава лекције из катихизиса, да не буде само човек који говори о Богу - него
да постане неко у коме је могуће Бога срести. Ако можемо да нађемо Христа у Јеванђељу, то је зато што
тамо свака изговорена реч садржи у себи целокупно његово присуство. Благовесник треба да се
поистовети са Христом који говори, треба да пројави у слави његово присуство, или да заувек ућути.
Спасење се обавља само у Цркви: служба речи пролази кроз службу светих тајни и завршава се у
утеловљењу. Али, тело се излива ван историје, и у превазилажењу ослобађа човека сваког социолошког
отуђења. Ово је јасно описано у одељку о позиву апостолима: »Оставите мртве да сахрањују своје мртве«
(Мт. 8, 22); вокација, позив, превазилази социолошка гробља.
У време Васељенских Сабора, монаштво се уздигло као снажно упозорење које је говорило о крају: и
колико је генерација било потресено моћном сликом његовог јунаштва. Међутим, данашње монаштво је
изнад света, али не и у њему. Хришћанство је више него икада позвано да се истовремено нађе изнад и
унутар, и то је суштинска ствар.
Проблем уопште није неки нови језик. Постоји чак озбиљна опасност да би се њиме могао снизити
ниво поруке. У ствари, ради се о томе да се човек уздигне.
»Ко је близу мене, близу је ватре.« Не парадокси, нити дијалектика, него ватра која сагорева. Треба се
вратити једноставном и шокирајућем језику парабола.
»Никада човек није говорио с таквом силом« (Јн. 7, 46). Целим својим бићем Христос је објављивао
»сасвим Друго«, изокрећући у сваком моменту етаблирану перспективу, не остављајући »камен на
камену«.
Порука треба да обнажи човека од свих социолошких омотача, да га шокира таквог, голог, и да га
затим обуче у Христа. У Русији, држава је тако држала Цркву, да се у моменту избијања револуције
мислило како ће заједно са монархијом пасти и ова. Међутим, од тога није било ништа. Монаси строгих и
затворених манастира су ушли у живот као слободни људи. Зрачили су својом тишином. Ту слободу треба
открити, пре свега. Прогонитељи, логори, сви су хришћане ставили ван закона. Како брзо и лако таква
ситуација ослобађа од сваке социологије.
У речима »Тражите Царство Небеско» - садржи се највећи парадокс. Треба наћи оно што се не налази
у свету; вечно у времену, апсолутно у релативном. Како? Од сваког »имати« прећи на »бити«. Зар
»блажени нишчи духом« не значи: блажени они који нису сопственици, поседници духа, него су постали
дух, јесу дух? Само они постају истински скандал за свет, скандал за Цркву - моћ поруке.
Постати дух, значи већ живети оно Друго, већ бити Друго. То је есхатолошко искуство: Царство
Божије постаје иманентно човеку.
***
Свака људска делатност: култура, уметност, мишљење или друштвена акција - има своје религиозно
значење чији је исход увек ван историје. На свом врхунцу, све форме, по мери своје чистоће, изражавају
не неку вредност по себи, него се превазилазе, постају симболи, знаци, ватрене стрелице које указују на
долазак већег, владавину Оца. Интегрално решење историје и сваке егзистенције је изван њих самих. Онај
који ствара историју води је ван њених оквира. Историјски задатак постулира »довршење« културе и
историје, али као слику Божијег Царства, као његову икону. Стављен пред чињеницу екстремне
укорењености у историји, у материји, један свештеник у Совјетској Русији је на питање: »Пред којим
проблемом стоји руска духовност данас?« одговорио: »Пред Парусијом.« Црква не достиже своју
историјску пуноћу друкчије до припремајући повратак Христов, нити остварује евангелизацију - осим ако
се упише у ову перспективу.
Ово нам указује на могуће решење акутног проблема хришћанског стила. Некада је стил, сваким
детаљем текућег живота, изражавао духовност свога времена. Ми живимо у друкчијој епоси. Садашњи
тренутак захтева не да се рефлектује епоха, него, изнад сваке емпиријске форме - Друго: лакоћом,
издвојеношћу, изузетном слободом да се све ствари поседују - као да се не поседују. То је апокалиптички
стил који на све ставља свој печат, који је невидљив, али се тим више осећа. Краљ Мида је све чега би се
дотакао претварао у злато. Један хришћанин, својим унутрашњим ставом, може да учини све ствари
лаким, да их претвори у иконе, слике њихове истине. Стил, када једном постане права духовна категорија,
4
деловаће сам по себи ефикасније него проповеди. Искључиво у овој клими слободе моћи ће да се роди
мисионарски осећај код »световњака«.
Смисао покушаја католичких »свештеника-радника« који су одлазили на имања и у фабрике није био
у напуштању свештеничког служења, него у изражавању њихове слободе према свакој детерминацији,
сваком миту, сваком комплексу. Чак и у сасвим емпиричкој борби, они су и изнад, и унутар. Вера постаје
извор сваког задатка, и тако сваки рад претвара у пророчко служење. То је пророковање животом, можда
најснажнији облик поруке. »Ставио сам пред тебе живот и смрт« (Закони, поновљени). Али, демонизам
света свој избор мећу њима чини унапред. Колико често човек одбацује поруку зато што се плаши да
промени свој живот, јер стрепи пред захтевима трансцендентног, и у својој изолованости не налази
никакву подршку.
Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак,
говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где
човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.
Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског
живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог
постојања, његовог рада, које је његово место у свету?
Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће.
Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити
ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се
уклонити и оставити да говори Христос.
Тако често се дешава да се једна теолошка конструкција или апстрактна формула распе у парампарчад
пред лицем једног криминалца, једне смрти, једне самоће!
Видео сам људе сиве, прљаве и ружне - као стари драги камен са кога скинемо слој прашине и који
задржимо тренутак у живој топлоти на длану - како изненада заблистају снопови светлости.
Сваки човек иза фасаде интелектуалних примедби, цинизма или незаинтересованости, крије своју
изолованост, потребу за нечијим присуством.
Примити Христа, »пити« га и »јести«, и затим изићи у свет као живо тајинство, као Тајна Вечера у
Људском телу. Христос ће свету поново говорити кроз човека - макар овај и ћутао - и кроз њега ће се дати
као храна људима.
Оци Цркве су умели да измире универзално знање о свету и живот у Христу, тако да је за њих све било
у Христу, одишући једном истинском «васељенскошћу», »католичанством«. Они су умели да у теологију
унесу директно искуство Цркве; они су знали тајну, како да проживе сопствену егзистенцију на
евхаристијски начин.
Ако је добро да атеисте учинимо мање увереним у то да нема Бога, добро је да и теологе учинимо
мање увереним у њиховим спекулацијама. Било би чак веома занимљиво видети на теолошким
факултетима једну катедру атеизма, која би теологе натерала да буду мање произвољни у њиховим
сувише општим тврдњама, да буду осетљивији према скривеном човеку који је у невољи, и коме је прилаз
Христу тако често затворен гомилом спекулативног ђубрета. Не поправља се грејање за време пожара, не
бежи се ка споредном у моменту када се руши свет. Све наше стваралачке снаге треба да се окупе, не би
ли се подигла једна генерација пуна неисказане радости, ослобођене, радости помоћника, радости
пријатеља Жениковог.
И ако наиђе тренутак да се нађе потиснута из друштвеног живота, потребно је да та генерација сазри
како би била »генерација исповедника«, генерација способна да, како је у своје време сјајно речено у
писму о лионским мученицима, »разговара са Христом».
Историјски задатак није тражење облика првобитног хришћанства, него његовог Маран ата -Дођи,
Господе -јединства са Црквом последњег часа. Тај ће час учинити актуелним и друге, учиниће актуелном
и хришћанску поруку.