Sie sind auf Seite 1von 4

Зашто су у мајском преврату

1903. убијена и 123 члана


краљевске породице
Обреновић
06:30 07.08.2019.
0
SMSFacebookVkontakteTwitterViberWhatsAppTelegram

Одмах након убиства српског краља и краљице пуцано је и на


краљицину рођену браћу потпоручнике Николу и Никодија,
председника владе Димитрија Цинцар Марковића и министра
војног Милована Павловића. У мајском преврату 1903.
убијено је још око две стотине најближих сарадника српског
краља али и 123 најближа члана краљевске породице
Обреновић, а са циљем да више никада нико из ове србске
краљевске династије не може остварити претензију на србски
престо

Краљ и краљица су убијени из пиштоља, а потом су њихова беживотна тела избодена


сабљама и, на крају, искасапљена секиром.
0Раскомадане остатке тела српског краља и краљице завереници су ставили у
лимени ковчег (Дока Трифковић Лимар је заварио ковчеге) и пожарним колима
превезли до старе цркве светог Марка на Ташмајдану и положили у гроб краљеве
баке Анке Јеврема Обреновић.

Истог дана, одмах по изласку Сунца Београд је окићен заставама, а убице србске
краљевске породице су парадирале Београдом са интимним деловима њихових тела
натакнутим на сабље. Каква срамота, какво понижење!

О томе ко су и какви су били они који су убили српског краља и краљицу може се
понешто закључити и из података да је у ноћи крвавог пира опљачкан дворски сеф из
кога су украдени Хиландарска тапија и Мирослављево јеванђеље.
Тапија је касније враћена и пренета у Народну библиотеку али не и Мирослављево
јеванђеље које је откривено код краља Петра Карађорђевића тек по отпочињању
Првог светског рата. Међутим, исте те године нестала је Тапија и никада више није
пронађена. Крађа и потоњи догађаји око Тапије били су везани искључиво за покушај
прикривања чињенице да је крајем XVII века Хиландар као гранични манастир постао
турска војна караула и да га је од Турака 1821. откупио Милош Обреновић.

Немогућност Милоша да у већој мери материјално помогне Манастир приморала је


монахе да се почну задуживати код Бугара што су они искористили за преузимање
Хиландара под своје. Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао седамдесетак
калуђера Бугара и неколико Македонаца, а крајем XIX века, по сведочењу Димитрија
Аврамовића, познатог књижевника и сликара, у манастиру „живи педесетак монаха,
од чега једва по који Србин“.

Хиландар у србске руке враћају краљ Александар Обреновић и краљица Драга


Машин. Пре него што је априла 1896. године као једини краљ присуствовао првим
олимпијским играма модерног доба у Атини Обреновић је на Велики Петак посетио
Свету Гору и Хиландар. Краљ је свечано дочекан и испраћен лепо од братства
манастира св. Саве и св. Симеона, као и од изасланика свих манастира светогорских.
Још пре доласка у Хиландар Обреновић је по Ивану Павловићу, тадашњем српском
конзулу у Солуну, послао, као поклон, шест хиљада динара у злату, који је конзул
уручио пресдставницима Хиландара (архимандриту Василију и Дамаскину). Но, по
доласку у Хилендар у ноћи између Великог четвртка и Великог петка краљ
Александар Обреновић одлучује да исплати све манастирске дугове, што, пре
одласка, саопштава и манастирском братству.

Дан по Великом петку сербски краљ је засадио маслину и даривао братство са још
500 дуката, а архимандрит Василије у Савином пољу подише чесму у знак сећања на
његов боравак. Међутим, у знак захвалности династији Обреновић хиландарско
братство краља Александра дарива Мирослављевим јеванђељем које постаје
својеврсна веза између Обреновића и великог жупана рашке Стефана Немање који је
29. септембра 1198. године написао и потписао Хиландарску повељу. Писању и
потписивању Повеље присуствовао је његов најмлађи син Растко који ће, након што
се изборио за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године,
поставити темеље Србске православне цркве.