Sie sind auf Seite 1von 3

Ivo Andrić o albanskom pitanju

Pressmagazin objavljuje zabranjeni referat našeg nobelovca, zbog kojeg je Ibrahim


Rugova, tada predsednik Društva pisaca Kosova, tražio da se Andrićeva dela izbrišu iz
literature na albanskom jeziku

Piše: Veljko Lalić 19.10.2008. Press

“Podelom Albanije nestalo bi privlačnog centra za arbanašku manjinu na Kosovu, koja bi


se, u novoj situaciji, lakše asimilovala. Mi bismo eventualno dobili još 200.000 - 300.000
Arbanasa, ali su oni većinom katolici čiji odnos s Arbanasima muslimanima nikad nije
bio dobar. Pitanje iseljavanja Arbanasa muslimana u Tursku takođe bi se izvelo pod
novim okolnostima, jer ne bi bilo nikakve jače akcije da se to spreči.

Uzimanje Skadra moglo bi u tom slučaju biti od velike moralne i ekonomske važnosti. To
bi nam omogućilo izvođenje velikih hidrotehničkih radova i dobijanje plodnog zemljišta
za ishranu Crne Gore”.

Ovako svoj referat „O Arbanaškom pitanju" iz 1939. zaključuje Ivo Andrić, naš
najpriznatiji književnik, ali i jedan od najvećih srpskih diplomata, čija politička dela do
sada nismo mogli ili smeli da čitamo. Zato danas čitave generacije znaju samo retuširane
detalje njegove biografije, ali ne i da je od 1937. do 1939. bio zamenik ministra
inostranih poslova, a praktično ministar pošto je Milan Stojadinović istovremeno bio i
predsednik i vlade i prvi diplomata. Ne znaju ni da je posle Stojadinovićevog pada (zbog
približavanja Hitleru) postao i naš ambasador u Berlinu upravo kako bi odobrovoljio
vođe Trećeg rajha. Andrić je u Berlinu ostao do aprilskog rata i kapitulacije vlade Dušana
Simovića, a u svojstvu ambasadora 25. marta prisustvovao je i svečanom potpisivanju
pristupanja Trojnom paktu u bečkom dvorcu Belvedere. Sa svih slika je kasnije „skinut",
kao i s lista državnih neprijatelja, jer se za vreme rata približio Brozovoj nomenklaturi.

O famoznom elaboratu o albanskom pitanju, koje Pressmagazin pronalazi u Arhivu


Milana Stojadinovića, pričalo se, doduše, u javnosti kada je posle Titove smrti Ibrahim
Rugova, kao tadašnji predsednik Društva pisaca Kosova i Metohije, optužio Andrića za
srpski nacionalizam. Slično je kasnije prošao i u svojoj Bosni i Hercegovini, gde ga je
Alija Izetbegović prikazao kao pisca koji je „u svom književnom delu prikazao
muslimane kao velike zlotvore srpskog naroda".

Ivo Andrić je bio srpski nacionalista, i to je jasno svakome ko pogleda njegov referat,
nastao posle zvanične posete grofa Ćana, Musolinijevog ministra inostranih poslova,
Jugoslaviji januara 1939. godine. Milan Stojadinović vodio je zvanične i nezvanične
razgovore sa svojim italijanskim kolegom u Beogradu i Belju, razmatrana su mnoga
pitanja iz odnosa dveju zemalja, pa i albansko pitanje. Ćano je Jugoslaviji ponudio
podelu Albanije, što je knez Pavle odlučno odbio, jer je smatrao „da nam u zemlji ne
treba više nijedan Albanac".

1
Milan Stojadinović imao je mnogo veće pretenzije pa je od svog najpoverljivijeg čoveka
zatražio detaljnu analizu. Autora ovog spisa otkriva zabeleška Stojadinovića na prvoj
strani: „Referat g. Andrića 30. I. 939."

Tekst je pisan s Andriću svojstvenom uzdržanošću. Na prvih nekoliko stranica on


pokušava da Stojadinoviću predoči svu složenog albanskog problema. Podseća na tajni
dogovor Bugarske i Srbije iz 1912, kojim je „Srbiji priznato pravo na dotadašnje turske
teritorije severno i zapadno od Šar-planine". Podsećajući na činjenicu da su srpske trupe
„postepeno zaposele celu severnu Arbaniju do Tirane i Drača", Andrić pominje deobu
interesnih sfera između Srbije i Grčke i kasniju promenu odnosa, kojima je Italiji priznato
„pravo da rukovodi spoljnim poslovima Arbanije", jugoslovensko protivljenje, i naš
zaključak „da je najbolje rešenje, ako se Arbanija učini nezavisnom državom u granicama
od 1913. godine".

Kao jedna od pobednica u Prvom svetskom ratu, podseća Andrić, država SHS, po
obećanju Klemansoa, „dobila bi Skadar, Drim i Sv. Jovana Medovanskog". U tekstu ima
mnogo zanimljivih istorijskih detalja, ali na poslednje dve stranice Andrić analizira ono
što je i pred Drugi svetski rat, kao i danas, bolna srpska tačka - Kosmet.

Zalažući se za gledište „Balkan balkanskim narodima", Andrić dokazuje da bi bio


opasan presedan ako bi vanbalkanske sile, pa makar i Italija, uzele jedan deo balkanske, u
ovom slučaju, albanske teritorije.

- S obzirom na sve što smo rekli napred, za nas bi podela Arbanije mogla doći u obzir
samo kao jedno nužno i neizbežno zlo kome se ne može odupreti i kao jedna velika šteta
iz koje treba izvući onoliko koristi koliko se da, tj. od dva zla izabrati manje, kao i da je
za nas u ovom trenutku važno samo jedno - strategijsko osiguranje Kosova. U sklopu
toga on predlaže uzimanje Skadra, kao i konačno rešenje kosovskog pitanja u kojem
predlaže (vidi na početku teksta) asimilovanje dela albanskog stanovništa, ali i
proterivanje dela koji ne pokazuje dobru volju prema Srbiji.

Komunisti kojima se kasnije Andrić priključio branili su Andrića od njega samog. Kada
je hrvatski istoričar Bogdan Križman 1977. prvi put progovorio o ovom referatu, doživeo
je veliki napad Rodoljuba Čolakovića. On, vidi se iz njegovog pisma, prigovara
Krizmanu i za rečenicu: „Andrić nije bio uspješan samo na polju književnosti nego je
bilježio uspjehe i u diplomatskoj karijeri"! Krizman još kaže da je „Andrić ostao na
položaju izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra sve do napada Njemačke na
Jugoslaviju.... da bi se vratio u okupirani Beograd gdje je - povučen i penzioniran, ali
spisateljski vrlo aktivan - dočekao oslobođenje".

Čolaković priznaje da je Andrić u novembru 1941. godine penzionisan, ali podvlači da


Andrić nikada nije primao penziju, jer ju je odbio. Na Krizmanovu tvrdnju da su „netočne
priče o Andriću da je on u znak protesta zbog potpisivanja i formalnog pristupa Trojnom
paktu 25. III 1941. dao ostavku na položaj jugoslavenskog poslanika u Berlimu",
Čolaković odgovara: „Već 20. marta 1941. godine, posle slanja jednog protestnog pisma
u februaru iste godine, Andrić je uputio pismo Cincar-Markoviću u kojem kaže: ‘Danas

2
mi u prvom redu službeni, a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da
zamolim da budem sa ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja'".
Čolaković smatra da je ovo ostavka i stav Ive Andrića protiv pristupanja Trojnom paktu.

Bogdan Krizman mu opet odgovara:

- Ivo Andrić bio je zapravo vrlo uspešan u diplomatskoj karijeri do 1941. godine. Bez
podrške neke određene građanske stranke, bez dobrih veza u „čaršiji", a poznat po svom
ranijem delovanju u omladinskom pokretu u Austro-Ugarskoj, ušao je u ministarstvo
inostranih poslova u Beogradu 1920. i tu brzo napredovao. Nije ga omela ni epizoda s
masonskom organizacijom kada je iz organizacije (loža „Dositej Obradović") bio
isključen zbog ljubavne afere (1926), što sam u mom „neobjektivnom" i
„nedobronamernom" članku svesno prešutio. Za razliku od drugih književnika diplomata
(Jovan Dučić, Milan Rakić, Sibe Miličić, Miloš Crnjanski i drugi), Andrić je za vreme
ministrovanja Milana M. Stojadinovića postao 05. novembra 1937. njegov pomoćnik,
dakle, najviši činovnik u tom izrazito političkom ministarstvu. Pretpostavljate li, druže
Čolakoviću, da bi ga Stojadinović unaprijedio za svoga najbližeg suradnika da se Andrić
nije - bar u glavnim linijama - slagao s njegovom (odnosno kneza Pavla) generalnom
spoljno-političkom linijom? Poslije Stojadinovićeva pada, Andrić odlazi u Berlin za
izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra, gdje ostaje sve do napada Nemačke na
Jugoslaviju. Mislite li, druže Čolakoviću, da bi mu Nemci udijelili agreman da nije bio za
njih kao Stojadinovićev čovjek u ministarstvu „persona grata"?

Na kraju svog pisma drugu Čolakoviću, dr Bogdan Krizman još podvlači:

„Ivo Andrić bio je jugoslavenski književnik, i to, bez sumnje, velik književnik, i njime se
bave istoričari književnosti. Međutim, bio je i jugoslavenski diplomata na važnim
položajima u međuratnom razdoblju i njime se mora, ponavljam: mora baviti naša
diplomatska istorija.