You have downloaded a document from

The Central and Eastern European Online Library

The joined archive of hundreds of Central-, East- and South-East-European publishers,

research institutes, and various content providers

Source: Sociologija

Sociology

Location: Serbia
Author(s): Alpár Lošonc
Title: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma u post-socijalističkoj tranziciji?
Is It Possible to Install Social Capitalism in Postsocialist Transition?
Issue: 2/2007
Citation Alpár Lošonc. "Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma u post-socijalističkoj
style: tranziciji?". Sociologija 2:97-116.

https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=122773
CEEOL copyright 2019

Alpar Lošonc Izvorni naučni članak

Fakultet tehničkih nauka UDK: 316.323.6
Univerzitet u Novom Sadu Primljeno: 17. 11. 2006.

POSTOJI LI MOGUĆNOST INSTALIRANJA SOCIJALNOG

KAPITALIZMA U POST-SOCIJALISTIČKOJ TRANZICIJI?

Is It Possible to Install Social Capitalism in Postsocialist Transition?

ABSTRACT Recently Claus Offe has raised the question concerning the fate of the
European model of social capitalism. Can the model of social capitalism survive European
integration amongst current tendencies? Offe assumes that this model has been challenged
by the processes of globalisation and by the integration of postsocialist countries into the
European Union. The working hypotheses of this article is that a relatively coherent answer
to this question may be offered. The article is divided into three parts. The first part starts
with Polanyi’s socio-economic theory and emphasizes the importance of this approach for
analyzing tendencies of capitalism in Western Europe and in post-socialist countries. The
author argues that Polanyi’s theory enables us to explain the forms of embedded liberalism
in Western Europe after 1945, as well as the orientation of non-embedded neoliberalism and
the functioning of the workfare state after the crisis of the Keynesian welfare state. The
central element of social capitalism, namely, the welfare-state, despite globalizing tendencies
projected by neoliberalism, still has dimensions of continuity. In the second section it is
argued that an asymmetrical structure has arisen between Western Europe and the non-
Western part of Europe concerning the socialisation of capitalism. Neoliberalisation in
accordance with the model of transferring ideal-type capitalism is much more strongly
implemented in transition countries. In the third part the author pleads for a broadening of
the meaning of welfare to take into account the ecological aspect of welfare in countries in
transition. The author insists that embeddedness must also include socio-ecological aspects
of transition processes in postsocialist countries. Moreover, this theoretical approach
provides an opportunity to explain the failures in implementing neoliberalism in postsocialist
countries. If we introduce socio-ecological aspects we are in a much better position to
answer Offe’s question.
KEY WORDS Karl Polanyi, transition, social capitalism, welfare state, socio-ecological
embeddedness

APSTRAKT Nedavno je Klaus Ofe (C. Offe), nemački sociolog, postavio pitanje koje se
odnosilo na sudbinu evropskog modela „socijalnog kapitalizma“.1 Da li će „socijalni
kapitalizam“ preživeti evropsku integraciju, ili će nestati usled tendencija koje je dovode u
pitanje? Pri tome, Ofe je pretpostavio da je naznačeni model izazvan globalizacijskim
procesima, tačnije nužnošću institucionalnog odgovora na pomenute procese, kao i
integracijom srednje- i istočnoevropskih zemalja u Evropsku uniju. Radna hipoteza ovog
članka je da se može ponuditi, barem provizoran, ali u teorijskom smislu koherentan
odgovor na postavljeno pitanje. Članak se sastoji iz tri dela. U prvom delu se pokazuje da je
————
1
Offe (2003: 437), Streeck (2000).

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
98 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

centralni element „socijalnog kapitalizma“, naime, država blagostanja, rekonstituisana

usled dubokih promena, ali, uprkos neoliberalno projektovanoj globalizaciji, mogu se
pokazati i elementi njenog snažnog kontinuiteta. Autor polazi od socioekonomske teorije
Karla Polanjija i naznačava značaj pomenute teorije za razumevanje tendencije kapitalizma
u Zapadnoj Evropi i „ne-zapadnom“ delu Evrope. Autor smatra da se teorijom Polanjija
može objasniti orijentacija utkanog liberalizma posle II svetskog rata i ne-utkanog
neoliberalizma posle krize države blagostanja. U drugom delu tvrdim da je u pogledu države
blagostanja nastala asimetrična struktura između Zapadne Evrope i „ne-zapadnog“ dela
Evrope u pogledu „socijalizacije kapitalizma“, te da je neoliberalizacija, shodno političkoj
intenciji transfera idealnotipskog modela kapitalizma, jače instalirana u zemljama koje se
započele „tranzicijske procese“ u devedesetim godinama XX veka. U trećem delu navodim
da se mora proširiti i pojam blagostanja, i da je uputno govoriti o ekološkim dimenzijama
blagostanja, o ekološkoj utkanosti, što ima značaj i za razumevanje situacije u „ne-
zapadnom delu“ Evrope. Na osnovu uvođenja socio-ekoloških aspekata na kraju se
pokušava dati odgovor na Ofeovo pitanje.
KLJUČNE REČI Karl Polanji, tranzicija, socijalni kapitalizam, država blagostanja, socio-
ekološka utkanost

Država blagostanja kao stub socijalnog kapitalizma

Traži li se zajedničko idejno jezgro u različitim koncepcijama države

blagostanja, to je koncepcija „socijalnog državljanstva“ koju je osmislio T. Maršal
(Marshall).2 Jer, pravno razumevanje države blagostanja ukazuje na elemente koji
proizlaze iz uživanja statusa državljanstva, a to su: a) garantovanje minimalne
najamnine za pojedince i porodice i to nezavisno od uspeha na, kontingentnim
rezultatima određenom, tržištu, b) pripitomljavanje rizika kao što su nezaposlenost i
bolest, koji mogu biti izvori ličnih i kolektivnih kriznih procesa, c) pristup
određenim uslugama nezavisno od društvenih statusa. Posledica ovih postupaka se
naziva „dekomodifikacijom“, jer se smanjuje tržišna zavisnost građana.
No, Maršalova koncepcija, to jest, povezivanje socijalnog prava i
dekomodifikacije, zasniva tek formalni momenat države blagostanja, a ne tematizuje
osnovne napetosti „socijalnog kapitalizma“, naime, napetost između socijalno-
klasnog položaja i unapred obezbeđenih prava. Naše razumevanje se teorijski
zasniva na Polanjijevoj (Polanyi) projekciji dvostruke dinamike u okvirima

————
2
Marshall (1950), Luman (Luhmann) je odredio dva principa države blagostanja: kompenzaciju i
„sociološki princip inkluzije“, što znači pristup određenim „beneficijama“, ali i zavisnost od njih
(1981), Esping-Andersen (1990: 19-34). Nije mi stalo do toga da detaljno izveštavam o razlikama
između koncepcija o državi blagostanja, kao ni o istoriji države blagostanja. Samo ću napomenuti
značajnu klasifikaciju Titmusa (Titmuss) (1958) po kojem valja razlikovati rezidualnu i
institucionalnu državu blagostanja. U prvom slučaju, odgovornost države nastaje tek u slučaju ako
tržište i porodica zakažu. U drugom slučaju, radi se o državnom nastupu koji je univerzalnog
značaja, i ovde je bitno da se ideja blagostanja proširuje na sve alokativne i distributivne odluke.
Titmusova klasifikacija omogućava pomeranje od usredsređenosti na izdatke i omogućava
sagledavanje i sadržinskih aspekata države blagostanja. To je bio ujedno i osnov za uporedno
istraživanje države blagostanja.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
Alpar Lošonc: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma... 99

modernog društva (Polányi, 1957: 132):3 s jedne strane se beleži otvaranje društva
prema uvođenju tržišnih relacija, svetskom tržištu, međugraničnim investicijama,
internacionalnim proizvodnim programima, izmeštanju delova proizvodnje itd., a s
druge strane se upućuje na samoodbranu društva u odnosu na razorne efekte
uvođenja tržišnih odnosa. Kapaciteti države, različite forme državnih
intervencionističkih praksi, mogu se posmatrati i u uvođenju tržišnih normi, ali i u
zaštiti socijetalne kohezije društva. Država blagostanja je integralni element u
kontekstu pomenutog dvojnog kretanja. Neophodno je, prema tome, razmatrati
modalitete na osnovu kojih se praksa države pozicionira u odnosu na dinamiku
kapitalizma i u odnosu na porodicu. Dovoljno će biti ako samo napomenem izuzetnu
ulogu države blagostanja u individualnoj i kolektivnoj reprodukciji radne snage koja
podrazumeva i individualne životne cikluse, a i međugeneracijsku reprodukciju. Pri
tome, posebni učinci države blagostanja se sagledavaju u svetlu činjenice da je radna
snaga, kako je to Polanji tvrdio, fiktivna roba. A to znači da je radna snaga, odnosno,
nosilac određenih radnih kapaciteta, spoljnog karaktera u odnosu na tržišne relacije,
njeno uključenje se ne može tržišno-imanentno osigurati, te su neophodne specifične
mere države u cilju uvođenja radne snage u tržišni prostor. Dakle, razumevanje
države blagostanja se ovde ne zasniva na pravno-centričnom pristupu, ono je
usredsređeno na kontekst stvaranja socijetalne kohezije društva čija dinamika sažima
u sebi konfliktne lične interese.
Poslednje rečenice nas upućuju ka režimima blagostanja posle II svetskog
rata. Jer, kejnzijanistička nacionalna država blagostanja posle 1945 promoviše
socijalnu politiku koja se oslanja na fordističke norme rasta i kolektivne potrošnje.
Drugačije rečeno, projekat blagostanja je bio usmeren ka cikličnoj reprodukciji
stabilizovane relacije između masovne proizvodnje i masovne potrošnje atlantskog
fordizma. Pri tome, bitno je da javna potrošnja na obrazovanje i zdravstvo, bez
sumnje, znači dekomodifikaciju radne snage, ali istovremeno i izvesnu subvenciju
različitim firmama koje zapošljavaju radnike sa visokim kompetencijama. I
ublažavanje siromaštva se može tretirati kao investicija u političku stabilnost datog
društva, što je neizostavno za različite strategije kapitala. Prema tome, orijentacija
ka blagostanju se uvek integriše u reproduktivne strukture društva, gde se može
prepoznati istorijski nastala koevolucija između elemenata ekonomije, politike i
socio-kulturnih relacija (Jessop, 2000: 178).
Naravno, nikad se nije moglo govoriti o čistom obliku kejnzijanistički
razumevanog blagostanja. Postojale su varijacije u zavisnosti od pomenutih relacija,
te je, primera radi, jedna uticajna tipologija razvrstavala režime blagostanja kao
liberalne, konzervativne i socijal-demokratske države blagostanja.4 Ipak, nezavisno
od egzistencije različitih režima posle II svetskog rata, uloga države se ne može
zanemariti: od 1960. do 1988. udeo državne participacije u društvenom bruto
proizvodu se povećao od 27% na 42%, a udeo zaposlenosti u državnim institucijama
————
3
O tome detaljnije Lošonc (2004a: 329).
4
Esping-Andersen (1985). Ovaj autor je razvrstavao režime blagostanja na osnovu modaliteta
dekomodifikacije radne snage.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
100 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

u ukupnoj zaposlenosti sa 11% na 18% (Shaikh, 2003: 532).5 Na osnovu toga se

menjala i struktura državnih izdataka, jer se država više nije fokusirala samo na
tradicionalne izdatke za odbranu i javnu administraciju, nego se usredsredila i na
izdatke za zdravstvo, obrazovanje i na transferna plaćanja.6
Mada postoje autori koji su naglašavali da je država blagostanja od samog
svog nastanka u krizi (Heclo, 1981), krajem sedamdesetih i na početku osamdesetih
godina prošlog veka mogli su se zapaziti krizni procesi koji su iznimno potresali
državu blagostanja. Naime, država blagostanja je optužena za izazivanje usporenog
ekonomskog rasta, inflatornih tendencija, a mnogobrojni kritičari su naglašavali da
je došlo do prekomerne ekspanzije države blagostanja, do stvaranja „viška“ javnih
dobara, što je oslabilo disciplinske efekte tržišta, te da je dekomodifikacija radne
snage onemogućila da se afirmišu koordinacijski kapaciteti tržišta rada. U repertoaru
optužbi naći ćemo da je država blagostanja neracionalno pospešivala potrošnju
porodica i podstrekivala individualne potrošačke obrasce, te je time podsticala
fiskalnu krizu države i budžetske deficite. Najzad, državi blagostanja je pripisano
čak da podstrekava nezaposlenost, jer je socijalnom protekcijom i lavirintom
privilegija demotivisala radnu snagu u traženju zaposlenja, odnosno, mehanizmi
države blagostanja su unosili elemente poremećaja u funkcionisanje tržišta rada.
Naglašavalo se da država blagostanja stvara zavisnost građana u odnosu na državu,
jer se državna pomoć i zavisnost međusobno podupiru, a iz njihovog međusobnog
dejstva proizlaze kumulativni procesi koje ni država ne može da kontroliše. U nekim
kritikama država blagostanja je izjednačavana s birokratijom, kada se tvrdilo da
najveći broj problema u vezi s blagostanjem stvara sama birokratija u cilju
samoafirmacije.7
Predlozi u cilju korekcije postojećeg stanja išli su u pravcu „demontaže“
države blagostanja, što je podrazumevalo rekomodifikaciju radne snage, to jest,
transformaciju radne snage u nadomestivi faktor proizvodnje, shodno normama
ekonomske racionalizacije. A promena statusa radne snage uključuje i afirmaciju
normi tržišne zavisnosti. U teorijskoj literaturi država blagostanja se transformiše u
„kompetitivnu državu“ i to shodno tendenciji da država odustaje od socijalne
politike koja usmerava makrodruštvene relacije i prelazi na stvaranje uslova za
————
5
Ne zaboravljamo ni neke druge činjenice: da je država blagostanja morala povećavati izdatke zbog
toga što su prevrednovane neke njene funkcije (kao npr. obrazovanje), i da je došlo do srazmernog
povećavanja prisustva starijih osoba u „adresaru“ države blagostanja.
6
U osamdesetim godinama XX veka upravo su transferna plaćanja predstavljala najveću stavku u
strukturi izdataka, vidi OECD (1985: 16).
7
Ovde vredi barem zabeležiti da su kritiku države blagostanja artikulisale i desnica i levica, koja je
dokazivala paternalizam države blagostanja (za levicu, npr. Offe, 1972). Ipak, ovde valja postaviti
pitanje: ko je plaćao izdatke za blagostanje? Jer, kritičari zavisnosti građana od države neprestano
su isticali da što više pomoći dobija određeni građanin, to više se smanjuju njegovi kapaciteti da
sam sebi pomaže. Međutim, jedno istraživanje pokazuje da su takse i porezi koji su se plaćali na
osnovu najamnine uvek bili paralelni s kretanjem izdataka za blagostanje. Drugačije rečeno,
postojalo je samofinansiranje izdataka za blagostanje i ovaj zaključak važi za tako različite situacije
kao što su SAD i Švedska (Shaikh, 2003: 545). Na osnovu toga možemo zaključiti da nije tačno da
je država blagostanja uzrok krize u prethodnim decenijama. Ali, smatram da je preterano reći da se
u pogledu države blagostanja održava status quo, kako to tvrdi Esping-Andersen (1996: 267).

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
Alpar Lošonc: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma... 101

praktikovanje profitabilnih mikroekonomskih aktivnosti (Scharpf and Schmidt,

2000; Peck, 2001; Jessop, 2002; Drahokoupil, 2006). Umesto opšteg blagostanja
ciljevi državnog nastupa se uobličavaju saobrazno orijentaciji ka stvaranju uslova
fleksibilnosti, inovativnosti i kriterijuma preduzetništva. Na mesto nacionalno
orijentisane države stupa postnacionalna država koja je fokusirana na strukturalna
ograničenja „radne sfere“, te se može nazvati „državom oslonjenom na rad“
(workfare). Umesto Kejnza (Keynes), ova država je obeležena imenom značajnog
predstavnika ekonomske sociologije, Šumpetera (Schumpeter), pa se zato i zove
„šumpeterijanska radna država“. Uostalom, to je u skladu s maločas
demonstriranim pristupom koji upućuje na Polanjija: država je zainteresovana da
stvara povoljne uslove za internacionalne aktere kapitala, za industrije koje se
zasnivaju na znanju, a i za konstituciju uslova u vezi s „korporativnom
kompeticijom“. Uz državnu medijaciju se obezbeđuje trojstvo deregulacije,
privatizacije i liberalizacije tržišta. Dakle, država je i ovde orijentisana ka
obezbeđivanju socijalne kohezije, no kriterijumi socijalne politike se podređuju
normama strukturalne kompetitivnosti ekonomisanja, a mere socijalne politike se
razumevaju u svetlu koncepcije „ljudskog kapitala“ i „upravljanja ljudskim
resursima“.
Međutim, ako se još uvek držimo argumentacije Polanjija, nameće se pitanje
iznalaženja modus vivendi između ubrzavanja afirmacije kapitalizma i zaštite
društva. Jer, na osnovu Polanjijevog razmatranja možemo potvrditi da ne postoji
unapred određeni balans između uvođenja kapitalističkih normi i samoodbrane
društva, kao što ne postoji ni unapred osigurani nivo održivog kapitalizma. Polanji
ne priziva samo često isticanu protivrečnost između makroimperativa društva i
mikroprincipa ekonomisanja, nego i jedno drugo pitanje koje je od izuzetnog
značaja za svaku socijalnu teoriju: da li društva mogu organizovati/reorganizovati
socijalne institucije u cilju razvijanja boljih ekonomskih učinaka? Da li se može
može govoriti o ekonomskim učincima u smislu opšteg interesa koji prevazilazi
interese posebnih grupa ili klasa u datom društvu?8
Osim toga, valja postaviti i još jedno relevantno pitanje: da li je zahuktala
neoliberalizacija, koja je stvorila promenjene strukturalne okvire za nastup države,
homogenizovala različite režime blagostanja i institucionalne kapacitete socijalnog
kapitalizma? Na osnovu teze o konvergenciji, naime, sledi da je neoliberalizacija ili
anulirala, ili je, barem, smanjila značaj razlika između pojedinačnih režima
blagostanja.
Prejudicirajući krajnji rezultat, može se reći da glavne komponente države
blagostanja, uprkos ideološkom programiranju neoliberalnog kapitalizma u
prethodnim decenijama, nisu dovodene u pitanje u zapadnoj hemisferi. Uzimamo li
u obzir bilo koji aspekt nastupa države blagostanja, dolazimo do rezultata da se
država blagostanja odupire talasima neoliberalizacije na Zapadu. Ako tretiramo
period koji je bio od velikog značaja za implementaciju neoliberalnih tendencija, a
————
8
Vidi izvanredno interesantne diskusije o tome Streeck (2004: 425), Tsakalotos (2004: 420).

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
102 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

to je period 1980-2000, dobijamo potvrdu da nije došlo do poremećaja u

funkcionisanju države blagostanja. Jer, ako se želi dati generalna ocena na osnovu
kvantitativnih podataka, valja reći: na kraju pomenutog perioda preraspodela države
blagostanja je u zemljama OECD iznosila najmanje 1/4 društveno bruto produkta, a
ovaj nivo nije manji nego u prethodnim decenijama.9 I nadalje, ako pokušamo
sagledati različite kvantitativne komponente države blagostanja i želimo izvući
relevantne zaključke u toku pomenutog perioda, tada dobijamo sledeću sliku:
• srazmera socijalnih javnih izdataka (public social expenditure, na osnovu
terminologije OECD, a sadrži penzije, izdatke u vezi sa zdravstvom,
porodične dodatke, izdatke za stanovanje, i transfere u okvirima socijalne
zaštite) u odnosu na društveni bruto produkt nije se smanjila, nego se
povećala u proseku i u zemljama OECD i u zemljama Evropske unije; naime,
srazmera ovih izdataka je u zemljama OECD prelazila 20%, a u zemljama
Evropske unije 25%;10
• na osnovu rezultata Eurostata koji objavljuje socijalne izdatke evropskih
zemalja, srazmera izdataka za socijalnu zaštitu se povećala u odnosu na
društveni bruto produkt; recimo, ova srazmera je za 0,9% bila veća 2000.
nego 1991; doduše, posle, 1993. godine se smanjuje „stepen povećanja
srazmere“ (što se može pripisati i efektima potpisivanje mastrihtskog
sporazuma koji je nametnuo stroge uslove za fiskalne i monetarne politike
pojedinih zemalja), ali generalna tendencija se nije menjala;
• ukoliko analiziramo veličinu socijalnih izdataka per capita, dobijamo slični
rezultat, realna vrednost istih izdataka nije opadala;11
• ako uzmemo u obzir značajan period između 1995. i 2000, tada se veoma
jasno pokazuje da je snažna dinamika socijalnih izdataka uglavnom
podsticana povećavanjem penzija i izdacima za zdravstvo (Tabela 1), jer
2000. godine su pomenuti izdaci iznosili 73,7% socijalnih izdataka; u

————
9
U kvantitativnim razmatranjima obično se uzima u obzir veličina redistribucije, mada to nije jedini
merodavni momenat prakse državnog blagostanja. Naime, redistribucija pokazuje samo izvore
finansiranja, a čak ni to se ne prezentuje u punoj meri. Država realizuje različite usluge blagostanja,
ona vrši regulaciju, recimo preko razrezivanja poreza, i preko toga itekako utiče na socijalnu
dinamiku, a ovi aspekti se ne pojavljuju u budžetu. Shodno tome, u literaturi se raspravlja o
razlikama između bruto i neto vrednosti tzv. socijalnih izdataka, vidi Adema (2001). Međutim,
redistributivni izdaci, ipak, predstavljaju aproksimativni kriterijum. O najnovijim tendencijama
Immervoll et al. (2006: 184).
10
Maddison (2003), OECD (2002), Navarro et al. (2004: 136). Interesantno je da se u Japanu, gde je
spomenuta srazmera bila ista kao i u SAD 1998. godine (14,7%), nivo socijalnih izdataka povećan
za 4,6% i to u vremenu od 20 godina.
11
U pogledu podataka Eurostaat ovde se i nadalje oslanjam na Abramovici (2003: 4). Neki autori
kritikuju korišćenje izdataka kao indikatora za državu blagostanja, smatrajući da je, primera radi,
povećavanje socijalnih tranfera izraz promenjene demografske strukture, to jest, starenja
populacije. Mnoge zemlje imaju „višu stopu klijenata države“ (uglavnom se misli na penzionere),
nego na početku devete dekade prošlog veka, naime 15,3% u odnosu na 12,5% građana koji imaju
više od 65 godina. No kako to Castles (2001) pokazuje, rast socijalnih izdataka se ne može pripisati
samo povećavanju broja starih lica.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
Alpar Lošonc: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma... 103

naznačenom periodu jedino dolazi do smanjivanja izdataka za zbrinjavanje

nezaposlenih;

Tabela 1. Dinamika socijalnih izdataka u 15 zemalja EU (1995=100)

1996 1997 1998 1999 2000
Penzija, zbrinjavanje sirotih 102,3 104,9 106,8 109,7 112,1
Hranarina, lečenje 100,0 99,3 102,4 105,8 109,5
Indivalidnina 102,9 104,7 106,4 107,6 108,7
Porodica, dečji dodaci 109,0 112,1 113,5 116,3 117,2
Nezaposlenost 98,8 93,7 90,8 90,2 85,5
Stan i drugi socijalni izdaci 102,3 104,9 106,5 109,6 113,1
Ukupno 101,9 102,8 104,6 107,1 108,9
Eurostaat-ESSPROS (Abramovici, 2003: 5).

• izdaci za zdravstvo koji iznose 8,4% svih socijalnih izdataka u zemljama

OECD i u apsolutnom (dolar per capita) i u relativnom (srazmera prema
društveno bruto produktu) vidu zavise od ekonomske razvijenosti date
zemlje12 i paralelno sa povećavanjem izdataka za zdravstvo povećao se i udeo
istih izdataka u odnosu na društveni bruto produkt, uprkos korišćenju
privatnih izvora finansiranja, što je značajno, jer pokazuje da nije došlo do
snažnijeg prodora komodifikacije i nije došlo do konvergencije sa američkim
modelom;
• obrazovanje nije sfera koja dinamizuje državu blagostanja, prosečno gledano
u zemljama OECD izdaci za obrazovanje su već decenijama oko 5% u odnosu
na društveni bruto produkt; pri tome, udeo javnog finansiranja iznosi 91,1%
(čak i u SAD je ova srazmera 75%);
• značajna je praksa države blagostanja u smanjivanju siromaštva i smanjenju
rizika siromaštva; u zemljama EU se 2002. godine računalo da postoji oko 70
miliona stanovnika koji su izloženi naglašenim rizicima siromaštva, a podaci
pokazuju da većina stanovnika pomenutih zemalja živi u domaćinstvu koje je
primalac barem jednog oblika socijalnih transfera, i da intervencionistička
praksa države smanjuje rizike siromaštva u proseku za 31%;
• značajan je uticaj države na smanjivanje nejednakosti, i na osnovu podataka
se može reći da socijalni transferi i oporezivanje za 40% ublažavaju
nejednakosti u Švedskoj, za 20% u Portugaliji, ali socijalni tranferi u većoj
meri doprinose izjednačavanju dohodaka, nego poreska politika;13
————
12
Recimo, 2001. su ukupni zdravstveni izdaci per capita u Nemačkoj iznosili 2808, u Luksemburgu
2719, a u Mađarskoj 911, u Poljskoj 629 dolara.
13
Značaj države blagostanja potvrđuju i različita sociološka istraživanja-paneli. Goodin et al. (1999:
282) navode da usled redistribucije barem 18,5% stanovnika u Nemačkoj, a 19,1 % stanovnika u
Holandiji nikada nisu siromašni. U svakom slučaju, istraživanja pokazuju da država blagostanja

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
104 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

• ukoliko razmatramo dinamiku države blagostanja pre implementiranja

neoliberalnih mera u devetoj dekadi XX veka, može se utvrditi tendencija
koja ima dugoročno važenje, jer se pokazuje da zemlje koje imaju dugu
socijaldemokratsku tradiciju14 (Švedska, Austrija itd.) realizuju i najveće
socijalne izdatke (u Švedskoj je to 33,3% u odnosu na GDP, u Danskoj
30,8%), manji su socijalni izdaci u zemljama gde je preovladavala hrišćansko-
demokratska tradicija (Belgija, Holandija itd.), a najmanji su izdaci u sklopu
liberalnih država blagostanja gde je inače i stepen sindikalizacije nizak (SAD,
Irska itd.); zemlje s dugim prisustvom socijaldemokratije se karakterišu
longue durée sa značajnim izdacima za socijalne transfere, niskim nivoom
dohodovnih nejednakosti između domaćinstava, niskom stopom siromaštva,
čak i povećanjem zaposlenosti u javnom sektoru; suprotno od onog što je
Gidens (Giddens) tvrdio, zemlje s najvećim socijalnim izdacima nisu imale
najveće budžetske deficite, jer npr. 1990. godine socijaldemokratske zemlje su
imale prosečni javni deficit tek -1,4% u odnosu na GDP, to jest, mnogo manje
nego zemlje sa liberalnim razumevanjem blagostanja (-2,9%) (Navarro, 2002:
419-29; OECD, 2000; Giddens, 2000).
Država je, uprkos kvantitativnom kontinuitetu izdataka, preuzela
šumpeterijanske crte, kao što se to vidi i na osnovu smanjivanja izdataka za brigu za
nezaposlene, i odustajanja od pune zaposlenosti. Programi i usluge države se
preusmeravaju umesto kolektivne sigurnosti na individualnu odgovornost, na
proširivanje okvira odgovornosti itd., komponente blagostanja se uvode u prostor
koji je određen normama strukturalne kompetitivnosti. No njena uloga je, uprkos
promenjenim okvirima, ipak, ostala neupitna u stvaranju socijalne kohezije u
zemljama OECD i EU. To i proizlazi na osnovu naznaka Polanjija o dvojnom
kretanju, i samoodbrani društva koja se ovde posreduje državnim nastupom.
Uključenost države se i pojačava s obzirom na činjenicu da neoliberalizacija
podrazumeva intenziviranje rizika u pogledu „pada“ u zonu siromaštva, čak i za
članove srednje klase.
A s obzirom na kontinuitet varijacija države blagostanja, može se izvesti još
jedan zaključak: neoliberalizacija podstiče snažne procese homogenizacije i
nivelacije države blagostanja „na dole“, ali pomenuta samoodbrana, ipak,
reprodukuje različitosti u tumačenju blagostanja u različitim zemljama. A to znači
da teorija o različitim varijetetima kapitalizma i nacionalnim institucijama u

ima veoma snažnu podršku među građanima, a u tome ne treba tražiti nikakav “populizam”, jer,
istraživanja pokazuju da tu podršku daju građani koji su veoma dobro upućeni u posledice
postojanja različitih zahvata države blagostanja. I ova podrška se čini stabilnom, bez obzira na
pritiske na budžet zbog globalizacijskih tendencija, migracija i promene demografske strukture.
14
O ovome, kao i o političkoj klasifikaciji različitih zemalja s obzirom na tradiciju, Navarro (2004:
137).

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
Alpar Lošonc: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma... 105

okvirima neoliberalne globalizacije nalazi svoje opravdanje, barem u pogledu

odgovora na ukorenjivanje kapitalističkih normi proizvodnje i potrošnje.15

Ubrzana neoliberalizacija kao tranzicija

Zemlje Srednje i Istočne Evrope su u toku devedesetih godina prošlog veka

doživljavale ubrzanu liberalizaciju, otvaranje njihove ekonomije prema cirkulaciji
kapitala na svetskom planu, osnaženje transnacionalnih tržišnih normi. Može se reći
da je intenzitet ove liberalizacije jedinstven, u poređenju s različitim tranzicijama u
istoriji. Ne treba zaboraviti da forme liberalizacije, kao i odgovarajuća
institucionalna konfiguracija koja pospešuje i stabilizuje liberalizaciju, nemaju
korena u nacionalnim istorijama dotičnih zemalja, te da je kapitalizam morao nastati
bez „prethodnog postojanja kapitalističke klase“ (Eyal et al., 1998: 36).
Dakle, neoliberalizacija je morala da ima karakter implementacije, to jest,
odozgo upravljanog procesa. I shodno tome, izvori transformacija institucija se
moraju naći u međunarodnom okruženju, u „disciplinarnom neoliberalizmu“ (Gill,
1998: 97 internacionalnih institucija. Priključenje institucionalnoj strukturi EU, kako
to mnogobrojni kritički komentari pokazuju, delovalo je u vidu prihvatanja normi
neoliberalizacije, to jest, odgovarajuće institucije su posredovale pomenute norme.
Jer, EU se harmonizovao upravo na osnovu konvergirajućih normi neoliberalizacije,
dok su elementi intervencije u socijalnu sferu ostavljeni diskrecionoj politici
pojedinih država.16 EU je promovisao integrisano tržište kao optimalan nivo skale za
ekonomske delatnosti i kao odskočnu dasku za globalnu kompetitivnost Evrope, za
podupiranje inovativnosti, pospešivanje izgradnje infrastrukture, a tradicionalnu
socijalnu politiku je prepustio nacionalnim državama koje su pritešnjene strogim
kriterijumima evropske ekonomske politike, odnosno, kriterijumima propisane
makroekonomske stabilnosti. Politika zaposlenosti na evropskom nivou je dobar
primer koji demonstrira da ne postoje odgovarajući okviri koji omogućavaju
problematizaciju socijalnih pitanja na nivou EU, dakle, može se govoriti o slabosti
socijalne legislative na evropskom planu: politika zaposlenosti je podređena
normama kompetitivnosti (Huber et al., 2001).

————
15
Moja formulacija relativizuje opravdanost pomenutog teorijskog pravca, zato što smatram da ovi
teoretičari načinom uvažavanja nacionalnih institucija potcenjuju snagu i efekte
transnacionalizacije (Hall and Soskice, 2001 ; Amable, 2003).
16
O različitim koncepcijama unutar EU, vidi Appeldoorn (2002), Lošonc (2004b). O neoliberalnim
stremljenjima u okvirima EU, Gill (2003), Bohle (2000), Bieling (2004). O aspektima socijalne
politike u EU, o značaju Evropskog suda, i njenoj dinamici u svetlu različitih njegovih
konstitutivnih akata; kao i problematičnosti zatvaranja granica zemalja EU pred prodiranjem radne
snage u situaciji kada demografske tendencije i starenje igraju daleko veću ulogu, Gray (2004).
Pozivanje na tzv. socijalni „dumping“, na „socijalnu avanturu“ je, naime, argument koji karakteriše
„neoliberalni“ protekcionizam. Mora se primetiti da su slične mere bile donete i u trenutku kada su
se južnoevropske zemlje priključivale EU: tada je potpuna cirkulacija ljudi bila odložena za sedam
godina. U jednom istraživanju se došlo do zaključka da nema kauzalnog odnosa između
priključenja Grčke, Španije i Portugala i migracije u EU (Eurostat, 2000: 181).

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
106 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

U odnosu na različite zemlje „tranzicije“ to je značilo da je na procesima

„evropeizacije“ ostavljen pečat rekomodifikacije i neoliberalnog ideološkog
programa. Transnacionalizacija je upregnula nacionalno-državne aparate u
sprovođenje neoliberalnih zamisli koje reifikuju i naturalizuju i kapitalizam i tržište.
I ove činjenice deluju kao snažan faktor protiv mogućnosti da se osnaži „evropski
model socijalnog kapitalizma“ u tranzicijskim zemljama. Zemlje koje su stupile u
procese tranzicije u toku devedesetih godina XX veka su ionako često bile predmet
optužbi različitih eksperata i međunarodnih agencija da su previše velikodušne u
preraspodeli socijalnih transfera, naročito u odnosu na socijalne politike određenih
zemalja Azije. Tvrdilo se da se radi o rezidualnim dimenzijama ranije preterane
socijalne brige u socijalizmu uvijenog u autoritarnost, da je reč o tragovima
neracionalnosti jednog nasleđa.17
Državni nastup je u tranzicijskim zemljama određen šumpeterijanskim
crtama, slično državnom ansamblu u zapadnim zemljama, ali, da li postoji praksa
socijetalne zaštite kao u zapadnim zemljama EU, odnosno, egzistira li
“kontrapokret” u odnosu na transnacionalnu “Veliku transformaciju” u smislu
Polanjija, to jest, u odnosu na implementaciju normi tržišnog društva? Država,
naime, ima ključnu ulogu u procesima uvođenja tržišne liberalizacije, kao i u
mobilizaciji društva zarad povećavanja kompetitivnosti, ali da li ona ima kapacitete
za podsticanje spomenutog “kontrapokreta”?
Za ocenjivanje državnih učinaka u tranziciji valja uzeti u obzir sledeće
navode:
• neke zemlje iz reda pomenutih zemalja nisu čak ni 2003. dostigle nivo GDP iz
1989; a realne najamnine iz 2000. su u sedam zemalja bile manje nego 1989;
(samo su Poljska, Mađarska, Slovenija i Slovačka bile u mogućnosti da
premaše GDP iz 1989);
• i na početku trećeg milenijuma ostaje stabilna razlika između GDP u
različitim delovima Evrope, jer je 2000. polovina zemalja koje su se
kandidovale imalo 50% GDP per capita u odnosu na prosek EU-15 (Slovenija
i Kipar su imali 70%), a to dovodi u sumnju mogućnost simultanosti
ekonomske konvergencije i socijalne harmonizacije na evropskom planu;
• kvalitativne ocene o učincima na polju blagostanja beleže slabije efekte u
tranzicijskim zemljama nego u drugim zemljama EU; 2000. su u EU-15
državni izdaci bili u proseku 27,3% u odnosu na GDP, dakle, čak i u slučaju
Slovenije, koja slovi kao najuspešnija u trci za tranzicionim dobicima, mora

————
17
O glasovima optužbe zbog preterane velikodušnosti, Vecernik (1996: 206). Ostaje kao pitanje, da li
je tačna istorijska ocena o velikodušnosti u odnosu na socijalne programe u “ne-zapadnom delu
Evrope” posle 1945, jer, kako je Therborn, koji je istraživao period 1945-2000, tvrdio: “Istočna
Evropa je zaostala u odnosu na Zapadnu Evropu u pogledu socijalnih davanja” (Therborn, 1995:
92). U svakom slučaju diskutabilno je da li se socijalizam u Srednjoj i Istočnoj Evropi može
uporediti sa “socijalnim kapitalizmom” na način kako to neki autori čine. Pre bi se moralo reći da
su razlike između delova Evrope određene istorijsko-kontingentnim aranžmanima i dugoročnim
tendencijama i da ni tranzicija nije eliminisala ove različitosti.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
Alpar Lošonc: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma... 107

se reći da sa 25% izdvajanja socijalnih izdataka u odnosu na GDP zaostaje u

odnosu na prosek zapadnih članica EU;
• nejednakost je veća u postsocijalističkim zemljama, dovoljno je navesti
podatak da je na kraju poslednje dekade XX veka Gini-koeficijent u
pomenutim zemljama bio 31,9 u odnosu na zapadnoevropski prosek od 26, a
da se ovakav koeficijent približava koeficijentu u SAD (34);
• uprkos tome što su tranzicijske zemlje imale različite faze transformacije (od
tranzicione recesije do rekonstitucije, odnosno, imale su različite generacije
reformi), nezaposlenost je ostala konstantna u ovom delu Evrope; pri tome
radi se o dugoročnoj nezaposlenosti (duža od godinu dana) čija stopa je u
deset novih članica bila 7,1% u odnosu na 3,3% u zemljama Zapadne Evrope;
• mere tzv. pasivne i aktivne politike prema tržištu rada su mnogo slabije u
tranzicijskim zemljama, državni izdaci za “pasivnu politiku” su iznosili 0.06 u
zemljama koje su se približavale EU (američka stopa je ista), a ista stopa je
iznosila 0.26 kod zapadnih članica, (inače 0.23 je prosek u zemljama OECD);
državni izdaci za aktivnu politiku prema radu su iznosili 0.04 u Srednjoj i
Istočnoj Evropi, i to u odnosu na 0.16 kod ranijih članica EU;
• u privatnim sektorima koji nastaju u tranzicijskim zemljama nema sindikata,
što znači da je ostvarena neoliberalna projekcija radne snage kao fleksibilnog
faktora proizvodnje, to jest, došlo je do pomeranja odnosa moći prema
kapitalu; ova ocena stoji čak i u onim slučajevima gde je došlo do značajnog
ekonomskog oporavka posle recesionih tendencija, jer nije došlo do osnaženja
politike rada i sindikata; ako se fleksibilnost posmatra na skali od 1-7, prosek
EU je 2,9, a isti prosek je u postsocijalističkim zemljama 4,6;
• “pokrivenost radnika sindikalnim organizacijama” je 24,6% u nedavno
priključenim članovima EU, a u “starim” evropskim zemljama isti podatak
iznosi 38,2%; doduše, pad stope sindikalizovanosti se može registrovati i u
zapadnim zemljama EU, ali je pad neuporedivo veći u srednje- i
istočnoevropskim zemljama; istraživanja pokazuju da kolektivni sporazumi u
novim članicama EU ne pokrivaju najznačajnije dimenzije rada, nego ostaju
samo na tematizaciji dinamike nominalne najamnine; dakle, ne postoji namera
ni od strane države ni od strane poslovnog sektora u pogledu pospešivanja
socijalnog dijaloga i stvaranja društva sa jačom socijalnom inkluzijom;
• poreska politika se isto tako orijentiše shodno neoliberalnom programiranju
društva, jer se manja poreska stopa razrezuje na kapital, a veći porezi se
razrezuju na rad, i na potrošnju.18

————
18
U trenutku priključenja društveni bruto produkt 10 zemalja koje su se priključile EU predstavlja
4,8% GDP u odnosu na 15 zemalja EU, čak je i u Sloveniji GDP per capita tek 48% proseka
petnaestorice. Za GDP u odnosu na 1989, vidi EBRD (2004: 38), za najamnine i nejednakosti
Bohle (2004, 2006: 80), zatim Greskovits (1998, 2005: 120), za sindikate i politiku prema radu, kao
i za fleksibilnost Crowley (2001, 2004), Riboud et al. (2002), Euro-stat (2002, 2003, 2004),
Eironline (2002), za poreze Appel (2005).

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
108 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

Svestan sam toga da postoje razlike između novih članica EU, te da su

prethodne naznake izvesna vrsta apstrakcije.19 Ali, bez obzira na ne male varijacije,
možemo zaključiti da postoji paralelnost između neoliberalizacije koja sažima
procese na globalnom nivou, i sličnih tendencija u postsocijalističkom miljeu.
Drugačije rečeno: evropeizacija u „ne-zapadnom delu“ Evrope je neumitno deo
neoliberalizacijskih reformi koje na evropskom planu doprinose stvaranju nove
podele rada, rekonfiguraciji geografskog razmeštanja kapitala i transnacionalnog
ekonomskog prostora (Ziltener, 2004: 971).20
Dakle, na ovoj tački se otvaraju strukturalne razlike između različitih članica
EU. Posle II svetskog rata je nacionalno orijentisana država blagostanja smirivala
napetosti koje su proizilazile iz kretanja svetskog tržišta, i taj režim je nazvan
„utkanim liberalizmom“, kako se Rudži (Ruggie) izrazio u odnosu na posleratnu
konstelaciju. Potpuno je jasno da dijalektika kvaliteta i kvantiteta države
blagostanja, koju smo gore identifikovali u postfordističkom kontekstu u zemljama
EU, sada afirmiše određenu vrstu „utkanog neoliberalizma“. I jedan i drugi izraz je u
duhu naše teorijske orijentacije koja se oslanja na Polanjijevu sintagmu dvojnog
kretanja, i na problematiku socijetalne utkanosti ekonomisanja. No upravo
„realizacija“ utkanosti, dakle, stvaranje socijalne baze za kapitalizam predstavlja
problem za postsocijalističku situaciju. „Utkani neoliberalizam“, koji sadrži i
neuzdrmane kvantitativne dimenzije države blagostanja, u Zapadnoj Evropi se
održava izvozeći, izmeštajući robusnu neoliberalizaciju u postsocijalistička društva.
Prema tome, razlika između različitih delova Evrope se zasniva na diferenciranom
odnosu prema stepenu utkanosti neoliberalizma.
Valja sada precizno objasniti teorijsko značenje ovog problema. Socijetalna
utkanost podrazumeva da se ekonomisanje, to jest, tržišne interakcije odvijaju u
okviru institucionalne regulacije i na osnovu određenih normativnih postulata. Na
jednom polu zamišljene skale stoji potpuno atomizovana-individualizovana
ekonomska delatnost, bez ikakvih institucionalnih i drugih ograničenja, ali sa
suboptimalnim nivoom kooperativnosti, inovativnosti, poverenja itd.; na drugom,
ekstremnom, polu stoji ekonomski poredak sa snažnim ograničenjima i
mnogobrojnim nefleksibilnim pravilima koja podrivaju sklonost ka inovativnosti i
produktivnosti (Wright, 2000: 964; Dequech, 2003: 510).21 Socio-ekonomska teorija
————
19
O razlikama između Slovenije (koja se tretira kao neokorporativistička zemlja s atributima koji je
približavaju zapadnim članicama EU), baltičkih zemalja (koje su sprovele najrobusnije neoliberalne
reforme) i tzv. višegradskih zemalja (Poljska, Češka, Mađarska, Slovačka, koje su između
Slovenije i baltičkih zemalja) v. Baxandall (2002), Berglund et al. (2003). Za nas je od izuzetnog
interesa promišljanje razlike između Srbije i Slovenije u pogledu politike prema radu, npr.
Stanojević (2003: 195).
20
Transnacionalni kapital obilno koristi jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu u postsocijalističkim
ekonomijama, i angažuje se u sektorima iz kojih se opcija „povlačenja“ lako može realizovati
(tekstil npr.) (Bohle, 2006: 64). Za ophođenje prema tradicionalno „jakom sektoru“ u socijalizmu,
industriji čelika, vidi Sedelmaier (2002: 450).
21
Streeck poentira da se društvene institucije ne mogu deliberativno stvarati u cilju optimalnih
ekonomskih performansi (1997). Jer, društvene institucije zaista nisu stvorene u cilju realizacije
ekonomskih učinaka.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
Alpar Lošonc: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma... 109

upućuje na činjenicu da mora postojati takav nivo ograničenja u odnosu na

ekonomske aktivnosti koji simultano omogućava socijetalnu koheziju, ali i efikasne
ekonomske akcije. To je moguće samo kada postojeće institucije upućuju na
ograničenja, ali i na vrednosti koje društveni akteri internalizuju, štaviše, to je
situacija kada institucionalna ograničenja otelovljuju vrednosne obrasce. Na ovaj
momenat implicitno ukazuje i Polanjijeva teorija, naime, da je tržište socijetalna
konstrukcija koja može razviti povoljne posledice, ali tek u složenom
institucionalnom okruženju gde postoje istovremeno i formalna i neformalna pravila
ekonomskog nastupa u cilju nadindividualne koordinacije ekonomskih aktera. No,
pitanje je kako se dolazi do približno optimalnog nivoa institucionalnih i
normativnih ograničenja za ekonomisanje koja posreduju pravila nastupa na tržištu?
Ako se (dirkemovski) polazi od toga da svi članovi društva imaju interesa da se
postavi spomenuti zajednički nivo institucionalnih i normativnih ograničenja, tada se
problem može rešiti obrazovanjem ili prosvećenjem, makar odozgo upravljanim
procesima, ili institucijama koje deliberativno instalira država. Ali, ako se uvažava
momenat konflikta interesa i diferencirane moći između društvenih aktera, tada se
dobija promenjena slika. Jer, suočavamo se sa pitanjima koja nas vezuju za
formulaciju približno optimalnog nivoa ograničenja, ali s obzirom na konkurirajuće
interese različitih društvenih aktera.
Polanjijevo pitanje se mora locirati upravo ovde, jer se tu struktuira
protivrečnost između mikro logike business as usual i makroperspektive nekoliko
puta ponovljenog dvojnog kretanja. U svakom slučaju, uobličavanje institucionalnih
i normativnih ograničenja, odnosno, zajedničko tretiranje ograničenja i ekonomskih
mogućnosti proizvodi problem kolektivne akcije. Konflikti se u ovom slučaju
odvijaju u cilju stvaranja „povoljnog nivoa“22 ograničenja za pojedine poslovne
sektore, grupe transnacionalnog kapitala itd. I u ovim konfliktima interesi se stvaraju
socijalno, u toku interakcija, kao što se i institucionalni aranžmani stvaraju na sličan
način. Ne postoji nikakav unapred dati automatizam koji usaglašava socijalizaciju
kapitalističkih firmi sa visokim ekonomskim učincima. Osim toga, u pogledu
ograničenja društveni akteri se suočavaju i s vremenskim horizontom, pojavljuje se
protivrečnost između kratkog i dugog roka, jer borba za „povoljna ograničenja“ se
uvek i temporalno uobličava.
Kako smo videli, stanovnici postsocijalističkih zemalja pokazuju slabe učinke
upravo u pogledu iznalaženja odgovarajućih nivoa ograničenja. Oslabljeni su
kapaciteti za vođenje socijalnog dijaloga, beleži se desindikalizacija u
novostvorenom privatnom sektoru ostvarujući zamisao da treba poništiti sve
prepreke u odnosu na mobilnost kapitala. Država nastupa kao medijacija u
————
22 Neoliberalni argument bi ovde glasio da je dovoljno za stanovnike postsocijalističkih društava da
prate dinamiku kretanja profitnih stopa, jer to je dovoljan indikator za ocenjivanje generalnih
ekonomskih performansi. Ali, ovde se može koristiti ad analogiam argument koji se kritički
primenjuje za slučaj prvobitne akumulacije kapitala, kada su profitne stope za barone industrije bile
mnogo više nego u modernom kapitalizmu. Ako bi se uzimao u obzir samo kvantitet profitne stope,
to bi bio ubedljivo najoptimalniji period u istoriji kapitalizma. Dakle, između proseka visine
profitnih stopa i opštih ekonomskih učinaka postoji nestabilna, kontingentna veza.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
110 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

sprovođenju neoliberalnih reformi i deregulacionih procesa, i očevidna je njena

slabost u pospešivanju „kontrapokreta“ u odnosu na tržišnu liberalizaciju i u cilju
zaštite khrkih grupa u društvu. Time su destruisane mogućnosti ovih društava da
konstruišu utkanost institucionalnog okruženja za tržišne radnje. To i jeste nužna
posledica neoliberalizacije društva iza koje stoji ideološko ubeđenje da tržište može
(kao rezultat vlastitih spontanih mehanizama) da isporuči normativne osnove za
koncipiranje institucionalnih aranžmana ekonomisanja.

Socio-kapitalizam, ali korigovan ekološkim aspektima

Ako pročitamo još jedan put Polanjijeve upute u pogledu socijetalne zaštite,
pada u oči sledeća rečenica: „princip socijetalne zaštite se usmerava ka konzervaciji
čoveka i prirode kao i produktivne organizacije“ (Polanyi, 1957: 132). Iz perspektive
sociološke teorije to znači da „priroda se ne može posmatrati kao neutralna, kao
rezervoar beskonačnih resursa. Ona nije upravljiva spoljašnjost u odnosu na društvo,
nego ona pripada unutrašnjosti društva“ (Beck et al., 2001: 23). Ono što je važno za
naša dalja razmatranja jeste da Polanji pominje upravo prirodu u kontekstu
socijetalne zaštite. A to znači da se naše razmišljanje mora proširiti u pravcu
socijalno-ekoloških razmatranja, jer nameravamo naznačiti orijentaciju koja
tematizuje procese socijetalne „internalizacije“ prirode. „Socijalni kapitalizam“
podrazumeva i tematizaciju prirode, tumačenje „aspekata socijalnog metabolizma“
(Clark et al., 2005: 393), kako to pokazuju predstavnici sociologije okruženja.
Postsocijalističke zemlje su ušle u tranziciju sa različitim ekološkim
problemima, naročito su ti problemi bili izraženi u regionima, delovima država gde
su postrojenja teške industrije bila locirana i gde se ekonomisanje povezivalo sa
stvaranjem kratkoročnih industrijskih outputa. Nije sporno da je priroda trpela od
mera forsirane industrijalizacije u socijalizmu, ali, bez obzira na postojanje gdegde
ozbiljnih ekoloških deficita, zagađenosti reka, degradacije zemljišta, česte naznake o
„ekocidu“, „ekološkoj apokalipsi“, odnosno brutalnom podjarmljivanju prirode za
vreme socijalizma pokazale su se pogrešnima. Čak se može tvrditi da je do izvesnih
ekoloških korekcija došlo još za vreme socijalizma, to jest, u toku osamdesetih
godina. Prema tome, netačno je ako se vreme kolapsa socijalizma posmatra kao
nulta tačka ekološke politike, odnosno, kao rođenje nove ekološke orijentacije u
postsocijalizmu.23
Ipak, najava priključenja EU je svugde transformisala institucije
postsocijalističkih zemalja sa ekološkim dimenzijama, i iziskivala je dalekosežne
reforme, implementiranje novih standarda, jer ekološka politika EU je veoma stroga,
te njene komisije i odgovarajući organi imaju visoke zahteve. Ukoliko paralelno
posmatramo ekološku i socijalnu politiku na nivou EU, ekološka politika je daleko
artikulisanija na nivou institucionalne infrastrukture Evrope. Ne treba zaboraviti da
————
23 O zapadnim diskursima o ekološkoj apokalipsi na Istoku, kao i o ekološkom stanju u
postsocijalističkim zemljama, Klarer et al. (1997), Carter et al. (2002), Pavlinek et al. (2000),
Carmin et al. (2004: 14), Rowntree et al. (2003: 324)

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
Alpar Lošonc: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma... 111

su ekološki diskursi promenili okvire u kojima se može tematizovati blagostanje.24

Shodno objavljenoj nameri integracije u evropske strukture, došlo je do
poboljšavanja situacije u mnogim postsocijalističkim zemljama. Primera radi,
značajno se smanjilo zagađenje voda, kao što to pokazuju različiti izveštaji.
No, valja primetiti da su ove korekcije ne samo ambivalentne, nego se moraju
posmatrati u kontekstu dosada analiziranog neoliberalnog programiranja društva.
Jedan dobro obavešteni istraživač prilika u Centralnoj i Istočnoj Evropi zapisao je
sledeće rečenice: „...Stari problemi ipak nisu nestali, i pojavili su se i novi koji
proizlaze iz postojanja deregulisanog tržišnog kapitalizma. Oni podrazumevaju
nekontrolisani razvoj automobilske industrije i industrije transporta, opadanje
kvaliteta vazduha u urbanim sredinama, nekontrolisani urbani razvoj, slom kontrole
korišćenja zemlje, šuma, voda, kao i rapidno povećavanje proizvodnje otpadaka
domaćinstava“ (Pavlinek et al. 2004: 252). To znači da uprkos tome što su u
kontekstu „evropeizacije“ zabeležene korekcije prethodnog ekološkog stanja, one
izoštravaju vremensku protivrečnost između kratkog i dugog roka u odnosu na
socijetalnu zaštitu. Dugoročne posledice tranzicije postsocijalističkih zemalja prema
kapitalizmu „ostaju nejasne i neizvesne“, što uzrokuje da mogućnosti „socijetalno-
ekološke“ zaštite društva ostaju khrke.
Koncepcije koje crpe ideološke postulate iz neoliberalizma nude tumačenje
„održivog razvoja“, odnosno, razumevanje ekonomskog rasta koji automatski
razrešava ekološke probleme i to rekomodifikacijom ekoloških dobara. Jer, ove
koncepcije predlažu ekonomski rast (naravno, uz uvažavanje određenih standarda)
da bi se izbegli „deficiti“ nerazvijenosti, pozivajući se na uzročni sled rast-razvoj-
uvažavanje ekoloških kriterijuma.25 Ali, pomenute koncepcije zanemaruju činjenice
koje se ne mogu ispustiti iz vida. Ekološka dobra (npr. voda) imaju kompleksne i
ekološke, ali i društvene funkcije koje se ne mogu iskazati elementima
komodifikacije i njenog monetarnog izraza, to jest, cenama. No, iz perspektive naše
teme presudno je da se ovde radi o Polanji-problemu, jer je reč zapravo o utkanosti
ekonomskih delatnosti u odnosu na prirodu. Preciznije rečeno, suočavamo se s
određenjem održivog obima ekonomisanja u odnosu na prirodu. A određivanje ovog
obima je socijetalna konstrukcija, i to s uvažavanjem gorepomenutih institucionalnih
ograničenja sa normativnim odrednicama. Sintagma „obim ekonomisanja“ je
zapravo izraz nužnosti refleksije u odnosu na postojeće ekološke granice, to je mera
uz koju se priroda ne erodira, ali na osnovu društvene refleksivnosti koja uzima u
obzir međugeneracijsku odgovornost, odmerava rizike, balansira kratkoročne i
dugoročne interese itd. Ili se može reći da je to mera utkanosti ekonomisanja
————
24 O ekološkoj politici EU vidi Lošonc (2005: 278).
25 Naravno, neoliberalizam projektuje bezrezervno proširenje tržišta ekoloških dobara. Problem je u
tome da takva trgovina pospešuje eksploataciju ekoloških dobara. A povodom trgovine treba
zabeležiti da ona itekako može imati negativne ekološke posledice. Postoje istraživanja koja
pokazuju da u postsocijalističkim zemljama otvorenost prema međunarodnoj trgovini ide u paru sa
slabljenjem ekoloških standarda. A to znači da postojeći oblik trgovine proizvodi nivelaciju
ekoloških standarda na dole (race to the bottom) (Andonova, 2003: 15). Postsocijalističke zemlje se
sve više kreću ka „neodrživoj potrošnji“ (Schor, 2005: 310).

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
112 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

povodom prirode. Obim ovde nije kvantitativni izraz, nego ishod normativno vođene
samorefleksivnosti društva u odnosu na prepoznatu utkanost. U projektovanom
obimu ekonomisanja otelovljuje se normativna orijentacija koja determiniše i
sredstva i ciljeve pojedinačnih ekonomskih nastupa. A tržište ne može nadomestiti
procese socijetalnog određenja obima ekonomske aktivnosti. Kao što se ni svi
aspekti države blagostanja ne mogu monetarno zahvatiti, jer nemaju cenovni izraz i
zbog toga što doprinose socijetalnoj koheziji, tako je i obim ekonomisanja ne-
monetarni horizont ekonomisanja.
Oni koji se vezuju za ideološke kompase deregulisanog kapitalizma polaze od
toga da je socijetalna kohezija data, ili se nenamerno stvara ukoliko se otvore vrata
naturalistički razumevanom tržišnom poretku. Dakle, ako se prihvata ovde izvedena
argumentacija, može se reći da egzistentne forme liberalizacije deluju kao
ograničavajuća ideološka diskurzivna konstelacija prema uvažavanju „socijalnog
kapitalizma“ u postsocijalističkim zemljama. Jer, u situaciji gde nosioci kapitala
mogu „emigrirati“, pretiti izmeštanjem kapitala ukoliko se suoče s „ne-povoljnim
ograničenjima“ koja „blokiraju“ njihovu moć, postoje prepreke za stvaranje
institucija „socijalnog kapitalizma“. „Socijalni kapitalizam“ posle II svetskog rata je
podrazumevao i sklonost kapitalista da unutar okvira institucionalnih ograničenja
realizuju „reedukaciju“, oblike učenja koji su neophodni da se istovremeno ostvaruju
i ekonomski rezultati i socijalizacija u okvirima „kulture sa visokim ekonomskim
učincima“. Ali, kapitalizam u postsocijalističkim zemljama obiluje primerima
uspešnog otpora kapitalista „socijalizaciji“, odnosno, primerima opozicije u odnosu
na ograničenja koja dolaze i s tržišta i od strane državnog aparata. Time se može
objasniti da „desocijalizacija“ kapitalizma u postsocijalističkom kontekstu može da
znači da kapitalisti istovremeno i protivrečno traže i deregulaciju tržišta rada, ali i
zaštitu njihovog proizvodnog tržišta od strane države. Na primeru kapitala u
postsocijalističkim zemljama se može potvrditi da je moć „odbijanje, i izbegavanje
da se prilagođava i da se uči“ (Streeck, 2004: 436).

Zaključak

U članku se zagovara teorijski pristup koji se zasniva na Polanjijevim

zamislima. Tvrdim da se pomoću Polanjijeve teorije mogu objasniti tendencije
povodom mogućnosti socijalnog kapitalizma u Zapadnoj Evropi i u
postsocijalističkim zemljama. Shodno tome mehanizme države blagostanja posle II
svetskog rata objašnjavam kao „utkani liberalizam“. A preuzimanje
šumpeterijanskih crta od strane države blagostanja znači da se može govoriti o
„utkanom neoliberalizmu“. Polanjijevim pristupom se može pokazati zašto su šanse
socijalnog kapitalizma dosad male u postsocijalističkim zemljama i zašto se može
pre govoriti o „neutkanom neoliberalizmu“. Najzad, smatram da se „utkanost“ mora
razumevati i socio-ekološki, te da Polanjijeva teorija dobija formu tek uvažavanjem
ekoloških aspekata.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
Alpar Lošonc: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma... 113

Reference

Adema, W. (2001). Net Social Expenditure. Labour Market and Social Policy Occasional
Paper, No. 52. OECD, Paris – www.oecd.org/els/expenditure.
Amable, B. (2003). The Diversity of Modern Capitalism. Oxford: Oxford University Press.
Andonova, L. (2003). Transnational Politics of the Environment. The EU and Environmental
Policy in Central and Eastern Europe. Cambridge, MA: MIT Press.
Appel, H. (2005). “The Decline of Domestic Politics and Other Taxing Problems in Eastern
Europe”. Meeting Report 317, EES News, The Woodrow Wilson Center for International
Scholars, November-December.
Baxandall, P. (2002). “Postcommunist Unemployment Politics: Historical Legacies and the
Curious Acceptance of Job Loss.” In Grzegorz Ekiert and Stephen B. Hanson (eds).
Capitalism and Democracy in Central and Eastern Europe. Cambridge University Press
248-289.
Beck, U., W. Bonss, Chr. Lau (2001). Theorie reflexiver Modernisierung – Fragestellungen,
Hypothesen, Forschungsprogramme, in: Beck, Ulrich und Bonss, Wolfgang (Hrsg.), Die
Modernisierung de Moderne, Suhrkamp, Frankfurt/M, 2001, 11-63.
Berglund, S., E. Joachim and Fr. Aarebrot (2004). The Challenge of History in Central and
Eastern Europe. In Sten Berglund, J. Ekman, and Fr. H. Aarebrot (eds.), The Handbook of
Political Change in Eastern Europe. Cheltenham, UK: Edwar Elgar, 13-56.
Bieling, H.-J. (2004). Europäische Integration: Determinanten und Handlungsmöglichkeiten.
In: Joachim Beerhorst et al. (ed.), Kritische Theorie im gesellschaftlichen Strukturwandel.
Frankfurt a.M.: Edition Suhrkamp.
Bohle, D. (2004). The EU and Eastern Europe: Failing the test as a better power. In L.
Panitch & C. Leys (Eds.), Socialist Register 2005: The empire reloaded. London: The
Merlin Press.
Bohle, D. (2006). „Neoliberal Hegemony, Transnational Capital and the Terms of EU’
Eastwards Expansion”. Capital and Class, 88, 57-86.
Carmin, J. and S. D. Vandeveer (2004). Enlarging EU Environments: Central and Eastern
Europe from Transition to Accession, Environmental Politics, Vol. 13, No. 1, 3–24.
Carter, F. W. and D. Turnock (2002). Environmental Problems of East Central Europe,
Second Edition, London and New York: Routledge.
Castles, F. G. (2001). On the Political Economy of Recent Public Sector Development,
Journal of European Social Policy, vol. 11, no. 3, 195-211.
Clark, B. and R. York (2005). Carbon Metabolism: Global Capitalism, Climate Change, and
the Biospheric Rift, Theory and Society, 34: 391–428.
Crowley, S. and D. Ost (eds.). (2001). Workers after Workers’ States. Rowman & Littlefield.
Crowley, S. (2004). “Explaining Labor Weakness in Postcommunist Europe: Historical
Legacies and Comparative Perspectives”, East European Politics and Society, vol. 18,
no. 3, 394-429.
Dequech, D. (2003). “Uncertainty and Economic Sociology”, American Journal of
Economics and Sociology, Vol. 62, No. 3, 509-532.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
114 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

Drahokoupil, J. (2006). State of the Capitalist State in East Central Europe: Towards the
Porterian Workfare Postnational Regime? In B. S. Sergi, W. T. Bagatelas and J.
Kubicova (Eds.), Industries and Markets in Central and Eastern Europe. Aldershot, UK:
Ashgate.
Dunlap, R. (1997). “The Evolution of Environmental Sociology.” in Redclift M. and Graham
Woodgate (Eds.) International Handbook of Environmental Sociology, Northampton,
Mass.: Edward Elgar.
EirOnline. (2002). Industrial Relations in the EU Members States and Candidate Countries.”
www.eiro.eurofund.eu.int.
Esping-Andersen, G. (1985). Politics against Markets, Princeton: Princeton University Press.
Esping-Andersen, G. (1990). The Three Worlds of Welfare Capitalism, Princeton University
Press.
Esping-Andersen, G., ed., (1996). Welfare States in Transition: National Adaptations in
Global Economies, London: Sage.
EUROSTAT (2000). Patterns and Trends in International Migration in Western Europe.
Luxembourg, European Commission.
EUROSTAT (2002). The Social Situation in the European Union. Eurostat, Luxembourg.
EUROSTAT (2003). Statistical Yearbook. Eurostat, Luxembourg.
EUROSTAT (2005)."Euro-zone Unemployment up to 8.9%, http://epp.eurostat.ec.europa.eu/
pls/portal/docs/PAGE/PGP_PRD_CAT_PREREL/PGE_CAT_PREREL_YEAR_2005/P
GE_CAT_PREREL_YEAR_2005_MONTH_02/3-01022005-EN-AP.PDF.
EUROSTAT. http://europa.eu.int/comm/eurostat.
Eyal, G., I. Szelenyi and E. R. Townsley (1998). Making Capitalism Without Capitalists:
Class Formation and Elite Struggles in Post-communist Central Europe. London and
New York: Verso.
Giddens, A. (2000). A Third Way and Its Critics, Cambridge, Polity Press.
Gill, S. (2003): A Neo-Gramscian Appproach to European Integration. In: Carfuny Alan W.
and Ryner Magnus (ed.), Neoliberal Hegemony and Transformation in Europe, Lanham:
Rowman & Littlefield.
Gill, S. (1998). “European Governance and New Constitutionalism: Economic and Monetary
Union and Alternatives to Disciplinary Neoliberalism in Europe”, New Political
Economy, vol. 3, no. I, 5-26.
Goodin, R. E., Headey, B., Muffels, R. and Dirven, H.-J. (1999). The Real Worlds of Welfare
Capitalism. Cambridge University Press, Cambridge.
Gray, A. (2004). Unsocial Europe. Social Protection or Flexploitation? London, Pluto Press.
Greskovits, B. (1998). The Political Economy of Protest and Patience (East European and
Latin American Transformations Compared), Central European Press, Budapest.
Greskovits, B. (2005). Leading Sectors and the Variety of Capitalism in Eastern Europe.
Actes du GERPISA, 39, 113-128.
Hall, P. and D. Soskice, (eds.). (2001). Varieties of Capitalism: The Institutional
Foundations of Comparative Advantage. Oxford University Press.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
Alpar Lošonc: Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma... 115

Heclo, H. (1981). „Toward a New Welfare State”. In: Flora P.-Heidenheimer A. (eds.): The
Development of Welfare States in Europe and America. New Brunswick: Transaction
Books, 383-406.
Huber, E. and J. Stephens (2001). Development and Crisis of the Welfare State: Parties and
Policies in Global Markets. Chicago: University of Chicago Press.
Immervoll, H., H. Levy, C. Lietz, D. Mantovani and H. Sutherland (2006). The Sensitivity of
Poverty Rates to Macro-level Changes in the European Union, Cambridge Journal of
Economics, 30, 181–199.
Jessop, B. (2000). „The Crisis of the National Spatio-Temporal Fix and the Ecological
Dominance of Globalizing Capitalism”, International Journal of Urban and Regional
Studies, 24 (2), 273-310.
Jessop, B. (2002). The Future of the Capitalist State, Polity, London.
Klarer, J. and B. Moldan (eds.). (1997). The Environmental Challenge for Central European
Economies in Transition, Chichester: John Wiley & Sons.
Lošonc, A.. (2004a). Karl Polanji, tranzicija, socijalni kapital, Sociologija, 2004, No. 4, 327-
348.
Lošonc, A. (2004b). Priroda kao resurs u neoliberalnoj perspektivi, Privredna izgradnja, 3-4,
141-167.
Lošonc, A. (2005). Suffitientia ecologica, Stylos, Novi Sad.
Luhmann, N. (1981). Politische Theorie im Wolfahrstaat, Günter Olzog, GMMH, München.
Maddison, A. (2003). The World Economy. Historical Statistics. Paris: OECD.
Marshall, T. H. (1950). Citizenship and Social Class. Cambridge University Press.
Navarro, V. (2002). The Political Economy of the Social Inequalities, Amityville NY,
Baywood.
Navarro, V., J. Schmitt and J. Astudillo (2004). Is Globalisation Undermining the Welfare
State?, Cambridge Journal of Economics, 28, 113-152.
OECD (1988): The Future of Social Protection. OECD Social Studies. No. 6. Paris.
OECD (2002): Society at a Glance – www.oecd.org/els/social/indicators.
OECD (2003): OECD in Figures. OECD, Paris.
OECD (1985): The Role of the Public Sector: Causes and Consequences of the Growth of
Government, OECD Economic Studies 4.
Offe, C. (1972). Strukturprobleme des kapitalistischen Staates, Frankfurt, Suhrkamp.
Offe, C. (2003). “The European Model of ‘Social’ Capitalism: Can It Survive European
Integration?”, Journal of Political Philosophy, Vol. 11, No. 4, 437-469.
Ost, D. (2000). “Illusory Corporatism in Eastern Europe: Neoliberal Tripartism and
Postcommunist Class Identities”, Politics and Society, vol. 28, no. 4, 503-53.
Pavlínek, P. and J. Pickles (2004). Environmental Pasts/Environmental Futures in Post-
Socialist Europe, Environmental Politics, Vol.13, No.1, Spring, 237–265.
Pavlínek, P. and J. Pickles (2000). Environmental Transitions: Transformation and
Ecological Defence in Central and Eastern Europe, Routledge: London.
Peck, J. A. (2001). Workfare States. New York, Guilford Press.
Polányi, K. (1957). The Great Transformation: The Political and Economic Origins of Our
Time. Boston: Beacon Press.

CEEOL copyright 2019

CEEOL copyright 2019
116 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2

Riboud, M., C. Sanchez-Paramo and C. Silva-Jauregui (2002). Does Eurosclerosis Matter?

Institutional Reform and Labor Market Performance in Central and Eastern European
Countries. In Funck B. and L. Pizzati, (eds.) Labor, Employment and Social Policies in
the EU Enlargement Process. Washington, D.C.: World Bank.
Rowntree, L., M. Lewis, M. Price and W. Wyckoff (2003). Diversity Amid Globalization:
World Regions, Environment, Development, 2nd edition, Upper Saddle River: Prentice
Hall.
Scharpf, F. W. and V. A. Schmidt (eds.) (2000). Welfare and Work in the Open Economy,
Vol. I., From Vulnerability to Competitiveness, Oxford, Oxford University Press.
Schor, J. (2005). Prices and Quantities: Unsustainable Consumption and the Global
Economy, Ecological Economics, 55, 309–320.
Sedelmeier, U. and H. Wallace (2000). “Eastern Enlargement: Strategy or Second
Thoughts?” in H. Wallace & W. Wallace, Policy-Making in the European Union, Oxford
University Press.
Shaikh, A. (2003). Who Pays for the “Welfare” in the Welfare State? A Multicountry Study,
Social Research, Vol. 70, No. 2, 531-550.
Stanojević, M. (2003). “Worker’s Power in Transition Economies: The Cases of Serbia and
Slovenia”. European Journal of Industrial Relations, Vol. 9, No. 3: 283-301.
Streeck, W. (1997). “Beneficial Constraints: On the Economic Limits of Rational
Voluntarism.” In Hollingsworth, J. Rogers, and Robert Boyer, eds. Contemporary
Capitalism: The Embeddedness of Institutions, Cambridge University Press, Cambridge.
Streeck, W. (2000). “Competitive Solidarity: Rethinking the ‘European social model’” in
Hinrichs, K., H. Kitschelt und H. Wiesenthal (Hg.) Kontingenz und Krise.
Institutionenpolitik in kapitalistischen und postsozialistischen Gesellschaften. Frankfurt
a.M./New York: Campus.
Streeck, W. (2004). Educating Capitalists: A Rejoinder to Wright and Tsakalotos, Socio-
Economic Review, 2, 425-438.
Therborn, G. (1995). European Modernity and Beyond: The Trajectory of European
Societies, 1945-2000, London: Sage.
Titmuss, R. (1958). Essays on the Welfare State. Allen and Umwin.
Tsakalotos, E. (2004). Market Constraints, Economic Performance and Political Power:
Modernizers versus Leftists, Socio-Economic Review, 2, 415-424.
Van Apeldoorn, B. (2002). Transnational Capitalism and the Struggle over European
Integration. London: Routledge.
Vaughan-Whitehead, D. (2003). EU Enlargement versus Social Europe? The Uncertain
Future of the European Social Model. Cheltenham, Uk: Edward Elgar.
Vecernik, J. (1996). Markets and People. The Czech Reform Experience in a Comparative
Perspective Aldershot: Avebury.
Wright, E. O. (2000). Working-Class Power, Capitalist-Class Interests, and Class
Compromise, The American Journal of Sociology, No. 4, 957-1002.
Ziltener, P. (2004). “The Economic Effects of the European Single Market Project:
Projections, Simulations, and the Reality”, Review of International Political Economy,
vol. 11, no. 5, 953-979.

CEEOL copyright 2019