Beruflich Dokumente
Kultur Dokumente
1929-1940
________________________________________________
КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929. - 1940.
После антизаветне, антисветосавске Доситејеве духовне револуције, започело је стварање новог српског
човека без Христа, по секуларном, западњачком моделу Човекобога, човека без Бога. Од човека без Бога до
човека против Бога пут није далек. Тај пут прошао је српски народ од Доситеја до комуниста.
Б. Обрадовић, Нова Искра, број 59
"Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама
туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак, ко је српски родољуб пашти да задобије Царство небеско којим се једино може задржати
царство земаљско на дуже време."
Владика Николај Велимировић
"Кад су мислили да све знају, тек онда нису ништа знали. Јер уколико су више познавали микробе, утолико
су мање знали за Бога."
Владика Николај Велимировић
"А ви, Срби, где сте? Милиони Срба боје се Бога и стиде се светаца Божјих. Где се налазите вас неколико
стотина што стојите испред народа српскога: да ли сте са Европом или са својим народом? Ако кажете
да сте са Европом, онда се брзо лечите, да не би заразили свој народ. Аколи кажете да сте са својим
народом, пазите да се не ухватите у лажи. Јер није лак пут народни. То је узан и тесан пут поста и
молитве и милостиње. Ал то је једини спасоносни пут. Богу нека је слава. Амин."
Владика Николај Велимировић
САДРЖАЈ:
Увод
Универзитет као комунистичко поприште
Приступ
1. "Стручна" студентска удружења
2. Културна и економска удружења
3. Универзитетски семинари
4. Студентске мензе
5. Културне тековине
6. Комеморације
7. "Опште студентски зборови"
8. Пропаганда за "мир"
9. Борба за похапшене другове
10. Пропаганда слободне љубави
11. Дебатни клубови
12. Зидне новине
13. Штампа
14. Са универзитетских катедри
ОРАО И СВИЊА
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА
Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.
УВОД
3. Универзитетски семинари.
У семинарима, приликом слободних дискусија, комунисти увек иступају организовано. Тамо шаљу,
нарочито у почетку године, вичне говорнике и веште агитаторе. То су обично старији студенти или чак и
нестуденти. Једини начин таквог њиховог рада на семинарима у томе је што се обично све теме које у
почетку године дају професори, дају у циљу пропаганде. Семинарске радове узимају и сасвим млади али
комунистички настројени студенти, па се то обрађује у комунистичким "кружоцима". Неки наставници (др.
ТАСИЋ, др. Јован ЂОРЂЕВИЋ, Божа МАРКОВИЋ – млађи), иду при овоме отворено комунистима на руку.
Утицај оваквих семинара је од огромног значаја за млађе студенте, а поготово за оне са прве године.
4. Студентске мензе.
Све мензе налазиле су се до сада у комунистичкој власти и престављају најважније страховито оружје у
рукама црвених. Бесплатна или повлашћена исхрана сиромашних студената обавезује их много; опсењују их
усмене и писмене – "зидне новине", које у комунистичком духу свакодневно обавештавају студенте који се
хране у мензи о свим догађајима на Универзитету и ван њега. Осим тога, најбоље пропагаторе мензе и
облаче, па чак плаћају и у готовом. Зато је он спреман да се за црвену "идеју" бори до краја, јер сматра да се
све то чини само зато, да се сиромашноме помогне. Нарочито "келнери"-студенти, који за послуживање у
мензама као награду добијају бесплатну храну, служе као нека врста комунистичке стајаће војске. Њих је
сразмерно много; они су редари на зборовима и демонстрацијама, дежурни по факултетима, стражари по
аулама, бесплатни посетиоци (клекери) свих комунистичких и јавних приредаба и. т. д. Мензе су
комунистима служиле и као стоваришта пропагадног материјала и стоваришта оружја за напад и терор. У
фебруару 1935. г. полиција је, приликом претреса "Централне студентске мензе" у Академији Наука,
пронашла читаво стовариште предмета за тучу; боксере, гвоздене шипке, батине, каме, камење, ватрено
оружје, па чак и алеву паприку у нарочитим омотима, коју је требало да комунисткиње бацају у очи
противницима.
5. Културне тековине.
Акциони одбор (најчешће) или стручна просветна удружења приређују:
а) јавна предавања са комунистичком тезом, тако зване "усмене новине", на којима говоре само комунисти
– најчешће чивути,
б) књижевне вечери,
в) кратке позоришне комаде – разуме се из праве комунистичке литературе,
г) хорске рецитације, под дириговањем д-ра Војислава ВУЧКОВИЂА.
6. Комеморације.
Комеморације су омиљено пропагадно средство. Ту се врши пропаганда, величају њихови борци, "јунаци" и
"мученици" – младићи и девојке које су Чивути ради "идеја", смерно гурнули у смрт, а у исто време
њиховим се "мучеништвом" користе, јер знају да то пали код маса. Све те жртве тмурне марксистичке
"идеологије" падају због слепе мржње, а од рођеног свог средства – терора. Јер, не може неко насртати на
личну слободу, интегритет тела, рањавати, убијати, линчовати и и.т.д., а да и сам не страда.
Више пута се држе комеморације каквој међународној комунистичкој величини. На њима се држе
комунистички, политички говори прожети духом мржње против свих који нису за комунизам и јеврејску
власт. И овде, разуме се, клика игра врло велику улогу.
7. Зборови студената названи обично "Опште студентски".
Ово су зборови које комунисти сазивају тобож ради решења "горећих студентских питања и проблема". У
ствари, ови зборови су обичне комунистичке смотре, на којима се ретко када помињу баш та нерешива
студентска питања. Уколико она и јесу на дневном реду обично се стављају као неважне тачке на сам
почетак збора. На њима се може чути уобичајени комунистички речник; "бедници", "фалсификатори",
"разбојници", "бесни пси", фашистичке слуге", "банда", "групица разбојника", "саботери", и.т.д.
Опште студентски зборови држе се под протекторатом универзитетских власти. Ове обично траже
"гаранцију" да збор неће тећи у политичком смеру и тону, али је већ сваком познато да је то најординарнији
изговор. То најбоље доказују многобројне резолуције донете на овим зборовима, које су све без разлике
црвеног и политичког карактера. Улога клике (која по наредби или за плату бурно одобрава) и на тим
зборовима је пресудна, зато што има да импресионира младе студенте који не познају њихов начин борбе и
њихове циљеве. На њима нико не може да добије реч, ако није "ортодоксни". Прекршења овог кажњавају
редари и клакери кратким поступком (батином и избацивањем).
Излагања говорника на овим зборовима су политичка, а чињенице посматране са званичног комунистичког
становишта – у тону генералне линије ИИИ интернационале. Иначе, говорници се труде да слушаоцима
наметну утисак да, све што они раде, раде за добро народа, напретка, демократије, културе, и да је све то
ради постизања комунистичког раја на земљи.
Комунисти сами себи дају епитете: "народни студенти", "анти-фашистички, "синови народа", "поштени
студенти", "демократска омладина", "народни борци", "борци за аутономију Универзитета", и.т.д.
Једна од омиљених тема за коју они верују да је кадра да окупи студенте око њих, јесте "слобода
Универзитета" и "борба за одбрану аутономије Универзитета", која се иначе у пракси извргава у
комунистички терор над осталим студентима – дакле, под огромном већином.
Иначе, њихова слобода значи: слободу вршења комунистичке, противнароде, противдржавне и издајничке
пропаганде, и слободу некажњеног инсултирања и физичког насиља над свима који немају у глави њихову
болесну мисао. Аутономија Универзитета је, пак, заклон од позитивних власти и параван иза којег се
несметано "дише". Разуме се већи део професора из истих разлога жели и брани овакву аутономију јер је
она њима драга више но слобода науке – у којој у ствари и једино треба да се састоји аутономија
Универзитета.
Поред других згодних парола, комунисти на зборовима истичу и ове: "Слобода науке", "слобода научног
деловања на Универзитету", "аутономија универзитета" (у смислу аутономије зграде) и.т.д. Ова се "слобода
науке" често своди на штрајкове, који су потпуно неакадемски начин борбе; на насилни прекид предавања и
и.т.д. Многобројни су случајеви спречавања доласка професора националиста на часове, њихово
инсултирање, па чак и истеривање са часова.
8. Пропаганда за мир уопште, а посебно за светски мир.
Сва њихова акција у том смислу стварно се своди на борбу против реда и организованости националних
елемената и националне Државе.
9. Борба за похапшене другове.
Скоро сваког месеца комунисти на Универзитету купе потписе за различите петиције упућене властима. То
чине да би се на пример пустили из затвора "несрећни народни борци"; да би се у "земљу вратили јунаци са
Ебра и Гвадалахаре". Млађи студенти овакве петиције потписују и не знајући шта потписују, јер им се оне
потурају на познати комунистички начин. Сакупљачи ових потписа обично се изговарају да не могу свукуд
носити прву страну петиције, т.ј. баш ону, на којој пише шта се хоће. Борбу петицијама приређује "Правна
заштита", "Одбор за правну заштиту", који организује и скупљање прилога за "похапшене и пострадале
другове".
Тако се често дешава да студенти потписују петиције против државе, против народа – дакле, против
Отаџбине, - и да се тиме предају у руке међународним комунистичким организацијама, којима се петиције
често упућују, а и великим "информативним" листовима непријатељски расположеним према нашој Држави
и народу. Благодарећи оваквом плодном поступку комуниста-студената млади и наивни студенти против
своје воље постају издајице народа, Државе, породице и себе.
10. Пропаганда слободне љубави.
Београдским студентима комунистима стоје на расположењу ради пропаганде, женске и мушке екипе за
пропаганду слободне љубави, а путем ње – наравно – за ширење марксистичке "идеологије".
Младој и новој студенткињи, или студенту, тек изашлом из гиманазијске клупе, приступа овакав партнер
или партнерка са пуно пажње. Учиниће им много ситних услуга: понудиће им се да попуни уписницу, ђачки
лист, купи марке, да на послугу пенкало, па чак и поклон да. Онда се у разговору пређе на конкретне ствари,
те комунистички пропагатор слободне љубави показује пуно "разумевања" за "унутарње проблеме које муче
душу и тело сабеседника или сабеседнице". Показаће му лепо како треба бити "напредан" и како треба
"одбацити глупе предрасуде данашњег буржоаског склопа" и "наших застарелих предака", како треба "и
проживети", "треба се иживети" и "само глупаци и ненапредни људи иду против природе". Разуме се "полни
живот ван брака је много бољи и природнији", јер ту младић и девојка могу да мењају партнере, по избору,
што је "природно", "јер то чине и животиње". Тако, мало по мало, док под утицајем ових прича и литературе
која се накако "случајно" нађе уз ове "напредњаке", или коју они врло раду донесу, пошто је врло "научна" –
те полако та "интелигентна птица" долети у кавез. После све иде лако. Напоредо са практичним
упражњавањем слободне љубави долази на ред кљукање марксистичком "једино спасавајућом"
литературом, водање по састанцима, кружоцима и зборовима, ноћивање по заједничким преноћиштима "у
колективу". Долази на ред упошљавање у "мучној студентској борби"; дељење летака, сукоб са националним
студентима, агитовање и борба против државне власти – и нови студент остао је изгубљен за Отаџбину: он
је постао комуниста. Из тога круга напоље не излази се лако. Јер, дошло се већ у сукоб са породицом, са
друштвом, са Државом, са свима етичким и моралним принципима.
Ето, тако, путем слободне љубави, омладинац или омладинка пада полако у постављену комунистичку
клопку и срозава се на – једнога из стада.
11. Дебатни клубови.
Постоје и "дебатни клубови". Организује их Удружење студената права и Комерцијална Висока Школа. Да
би пропаганда боље успела, уводну реч обично имају професори наклоњени комунистима, или и сами
комунисти, а после – студенти комунисти "расправљају". Ти клубови јесу ћелије распиривања комунистичке
болести.
НОВА ПОЛИТИКА
Немачко-совјетски пакт доноси нову комунистичку тактику. На зборовима, у брошурама и летцима
наговештава се "јуриш ради постигнућа циљева" и избацују се пароле: "демократизација земље", "што
хитнији избори", "слобода штампе и договора", "амнестија свих политичких осуђеника", "женско право
гласа", "повратак добровољаца из Шпаније", "борба за хлеб, слободу и мир".... У исту сврху, 17. октобра
појављује се и летак по садржини и стилу идентичан са летком компартије Југославије: "Апел народима
Југославије". У њему комунисти позивају на "сарадњу" све народне снаге – тобож за одбрану
независности. Међутим, тај апел у ствари разбуктава незадовољство, јер је циљ његов да се рашири
број "незадовољних народа", да се распламти мржња класа, да између Хрвата, Срба, Словенаца и
Македоноца, Црногораца. Војвођана, радне класе и буржоазије, дође до пометње и сукоба; да се међу
њима посеје страшно семе раздора, баш у тренутку, кад од расплета кризе у свету зависи судбина сопственог
националног и државног јединства. Злономерно су желели комунисти да се користе тешком психозом у
свету, па су на њу калемили психозу бојазни за независност с једне, а разбијали јединство народа, с
друге стране. Наговештена офанзива почиње. Она се огледа у појачаном терору комуниста на Универзитету
и ван њега. 29. октобра, страховитом дреком и безобразно дрским држањем, спречавају комеморацију за
наш народ залужном и великом човеку, француском адмиралу Гепарту. То су они бивши "ратоборци" и
проповедници ПРЕВЕНТИВНОГ РАТА ПРОТИВ НЕМАЧКЕ: Комеморацију називају ХУШКАЊЕМ НА
РАТ. 27. октобра, на Славији, заједно са београдским лумпенпролетеријатом, комунисти – студенти
организују шире демонстрације, у којима је при интервенцији тешко повређено више жандарма и много
невиних пролазника.
Пре подне 29. новембра нападају неколицину чланова друштва Свети Сава – већином Збораша, који су на
Универзитету делили позиве за прославу 1. децембра. Комунистима је користила ова прослава, те су
студенте националисти напали боксерима, моткама и гвозденим шипкама. У томе нападу нарочито су се
истакле комунистикиње својим хистеричним испадима и вриском против свега што је национално. Наравно,
и ту су главну улогу играле Јеврејке.
И опет је крв националиста попрскала плочнике Универзитета. Четворици националиста разбијене су главе.
Доцније, да би се одбранили и себе представили невинима, комунисти – издају летак под насловом: "У
одбрану аутономије Универзитета" у којем између осталога кажу:
.... "Наоружана банда улетела је на Правни факултет првоцирај ући разним псовкама и делењем летака
против студената и студентског покрета"....
Са потписом: "Акциони Одбор стручних студентских удружења".
Треба рећи, да је том приликом један од националиста, поред тога што је премлаћен, и опљачкан. Узет му је
сат и новчаник.
Ево летка "против студената" и "против студентског покрета", које су делили искрвављени националисти:
БЕОГРАЂАНИ
Национална студентска омладина Београдског Универзитета, дубоко свесна дана који долазе, позива сву
добронамерну јавност на своју велику
АКАДЕМИЈУ
коју приређује Национално студентско друштво Свети Сава, уз учешће осталих националних студентских
удружења, у Физичкој сали Правнога Факултета, на дан 1. децембра у 10 часова пре подне. На академији
говори д-р Виктор Новак, професор Универзитета и истакнути национални радници, као и представници
удружења.
ГРАЂАНИ ПРЕСТОНИЦЕ!
Отаџбина нас зове да у овим тешким часовима које преживљује цело човечанство, манифестујемо своју
љубав према Њој, као што је то Београд знао увек да чини.
Ето од чега су комунисти хтели да "спасавају" аутономију Универзитета.
Разуме се, да ни после овога, универзитетска власт НИЈЕ МОГЛА ДА ПРОНАЂЕ КРИВЦЕ. Она је морала,
због широког публицитета овог мучног бандитског-комунистичког напада, да на неколико дана затвори
Универзитет, и да приредбе забрани за месец дана. Зато комунисти излазе на улицу и заједно са радницима,
14. децембра, приређују на неколико места крваве демонстрације. Најпре су приредили демонстрације, а
када је власт правила ред, представнике њене нападају каменицама и револверима: природно, власт одговара
ватром. Том приликом изгинуло је више лица, рењено их је много, а многе радње и прозори полупани су
каменицама које су комунисти бацали на жандарме. Врло важну улогу у овоме "изласку" игра "Академски
клуб-Студентски дом" који је био у средишту, као главни режисер ове акције.
Ни тада универзитетске власти не кажњавају кривце, јер их "не могу" пронаћи". Зато терор комуниста све
више расте.
Још за време "Мировне конференције", остали чланови "Уједињене омладине" налазе се побуђени да
протествују против напада на велике западне демократије"; после комеморације адмиралу Гепарту. Следећи
неминовни распад ове "Уједињене омладине", из ње редом иступају: демократи, земљорадници, и, најзад,
стари радикали. Најзад, 23. децембра "Уједињена студентска омадина" престаје да постоји – после више од
три године по народ, јединство и државу, кобног и отровног деструктивног деловања.
Комунисти покушавају – најзад сами, да образују два клуба: "Демократски" и "Земљораднички", који нису
били везани за одговарајуће партије, и да преко летака објаве да се Уједињена омладина није распала, него
да је пристала уз њих "НАРОДНЕ СТУДЕНТЕ". У летку од 31. јануара, за демократе, земљораднике и
радикале, између осталог, кажу и ово:
"... Само се тај хор слабо чује, јер их има шака јада – једанаест радикала плус дванаест демократа, плус нула
земљорадника, свега двадесет и три...."
Не улазимо у њихов број, он нас не интересује, јер је њихов дух раван нули. Можда их, заједно са
социјалистима, има преко 120, али истине ради само цитирамо пословицу: "Ко с ђаволом тикве сади о главу
му се лупају". Тако су се и сада олупале о главу дефетиста и републиканаца из демократских и
земљораничких клубова. Тако је, ето, нестало скупине која је својим радом свесно омогућила сав разорни
рад и бољу камуфлажу комуниста.
Крајем 1939 год. избија једна од многих афера које универзитетске власти заташкавају. Наиме, при крају
школске године – у извештају студената грађевинске технике, поднесеном годишњој скупштини на дан 9.
децембра, износи се ДА ЈЕ У ОВОМ УДРУЖЕЊУ НАСТАО МАЊАК. Том приликом збораши приказују
ову прљаву ствар летком који гласи:
"ДРУГОВИ ТЕХНИЧАРИ!
Поводом несносног стања на Београдском универзитету, а нарочито поводом догађаја на нашем Факултету,
сматрамо својом академском дужношћу, да изнесемо пред своје другове једну жалосну чињеницу која би
требало да нас освести, па да се једном за свагда стане на пут срамном закулисаном раду вођства "стручних
удружења", који баца најтамнију сенку на нашу научну институцију.
Годинама смо ћутке прелазили преко појединих негативних појава у раду управа "стручних удружења"
сматрајући их пролазним и очекујући да ће им се једаред стати на пут.
Најновији догађаји, нажалост, уверили су нас, да то нису поједини случајеви, већ да је то ЈЕДАН СИСТЕМ.
Том систему није циљ ред и рад на нашем факултету. Томе систему иде у корист наше губљење семестара.
Томе систему иде у корист обустава рада и прављење нереда, јер носиоци тога система тиме не губе ништа –
ГУБИМО САМО МИ.
Извештај Управног одбора Удружења студената грађевинске технике поднет Редовној годишњој скупштини
на дан 9. децембра каже: "На крају ове школске године, приликом прегледања благајне, УТВРЂЕН ЈЕ
МАЊАК У СУМИ ОД ДИНАРА 4.614, – Т. Ј. ПОСТОЈАЛЕ СУ ПРИЗНАНИЦЕ ПРЕДСЕДНИКА
КОРОЛИЈЕ ВЛАДИМИРА ЗА КОЈЕ ОН НИЈЕ ИМАО ПРАВДАЊА. НАИМЕ ОН ЈЕ ТАЈ НОВАЦ
УПОТРЕБИО ЗА ЛИЧНУ ПОТРЕБУ. ТО ЈЕ КВАЛИФИКОВАНО КАО ПРОНЕВЕРА".
На тој скупштини очекивали смо да ће оптужени бивши претседник покушати да се оправда. Он је стварно
хтео да говори али, на наше запрепашћење, то му није дозвољено. Шта је то, што је бивши претседник који
је био добио поверење целокупне "Уједињене студентске омладине" на нашем Факултету, хтео да изнесе?
Шта је навело чланове садашње и бивше Управе, да му не дозволе да говори?
Ми морамо да посумњамо да су и они имали удела у проневери нашег новца у суми од дин 4.614.-, иначе
како да објаснимо да се не дозвољава бившем претседнику, који се за тако тешко кривично дело оптужује,
да се бар покуша одбранити пред својим бившим бирачима, који су за њега морално гарантовали?
Све ово баца најружнију слику на закулисни рад једне групе студената, која се ПОД МАСКОМ
ПРИВЛАЧНИХ ПАРОЛА И ТЕРОРОМ НАМЕТНУЛА СВИМА НАМА.
Апелујемо на све другарице и другове, нарочито на најмлађе, да се свим силама одупру досадашњој пракси
ове мрачне групе, те да се успоставом реда и рада поврати углед и сачува наука на нашем факултету.
СТУДЕНТИ "ЗБОРА"
Ето "стручног" рада "стручних удружења".
Током 1940. г. комунисти одржавају безброј конференција и врше многобројне испаде, али се осећа да
њихова снага копни. Узроци су разни. Пре свега, јачање националиста. Све је већи број национално свесних
студената: затим пораст, замах, снажна активност "Збораша", постепено формирање "Словенског југа", а
потом поцепаност и све већа подвојеност комуниста на "троцкисте" и "стаљинисте".
- други део -
ДОДАТАК
писан после народно-државног слома септембра 1941.
ДОКУМЕНТИ
КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929 – 1946.
Када је у јесен 1940 године требало да издамо овај приказ комунистичког делања на Београдском
универзитету, настало је страховито гоњење Збора, које је извела масонско-комунистичка клика у нашој
земљи на челу са министрима Михаилом Константиновићем, Бранком Чубриловићем и Срђаном
Будисављевићем, уз одобравање владе Драгише Цветковића. Тако ова књижица није могла да се растури
баш у време када је била најпотребнија и када је нашој средини требало да се отворе очи.
Колико је то време било критично по наш народ и државу показали су догађаји, показао је рат и неславна
пропаст до којих су довели баш ти исти масони и комунисти, који су прогоном Збора и Збораша били
постигли високи степен слободе у своме разорном делању, јер иначе нигде нису наилазили на организовани
отпор. Зато нам је жеља да у овоме додатку прикажемо сада, после катастрофе и то раздобље.
Показали смо напред у коликој је мери Београдски универзитет био једно од главних средишта
комунистичке пропаганде у Југославиј и. По признању гласила ИИИ Интернационале он је омогућио, боље
речено његова аутономија, да је поново успостављена комунистичка партија на терену, која је била
разбијена после "Обзнане" пок. Драшковића. Отуда је потпуно разумљиво због чега су комунисти годинама
љубоморно чували слободу своје акције на Универзитету. Ради тога комунисти нису презали ни од физичког
терора, којим су хтели да униште и застраше своје противнике. Овај терор каткад се извргавао у право
масакрирање националних студената и бивао је у толико жешћи и суровији у колико је опасност по слободу
комунистичког деловања на Универзитету била већа, уколико су националисти били многобројнији и
индивидуално или колективно интелектуално јачи од својих црвених противника. Тако је то било и раније, а
нарочито почетком ове школске 1940./41. године, када су комунисти осетили врло велики прилив на
Универзитет младих студената прве године, исправно национално васпитаних. Зато су почели са терором
још док предавања нису ни почела на појединим факултетима.
Први њихов физички напад одиграо се почетком септембра 1940. год. на Техничком факултету. Тада је 20
студената комуниста, са Јеврејином Јаковом Алмулијем на челу, напало Збораша студента технике
Лазаревића, и то баш у моменту када је ишао да брани свој дипломски рад, у циљу да тиме обесхрабре младе
националисте "бруцоше".
После овог напад који није постигао свој циљ (застрашивање), комунисти су прибегли и другој врсти терора.
Претњом и отвореним насиљем приморавали су младе студенте Збораше, да скидају своје националистичке
значке. Ко није хтео да то учини физички је нападан и значка му силом кидана. У овом "херојском" послу
истакао се нарочито бивши претседник Централног удружења студената технике (ЦУСТ) комуниста студент
Ивковић, који је нарочито био агресиван према студенткињама.
Али, комунисти се нису задржавали само на овоме. Они су по факултетима почели да врше самовољне
претресе свих студената који не припадају њима, а које су сматрали као активне противнике комунистичке
пропаганде на Универзитету. Све ово доводило је до сукоба који су постајали током времена све жешћи,
тако да је најзад морало да дође и до разрачунавања читавих група студената.
Тако је дошло и до сукоба на Медицинском факултету 22. октобра 1940. увече. Тога дана требало је да се
одрже прва предавања на томе факултету. Комунисти су увек до сада обичавали да приликом првих
предавања пре самих професора одрже импровизована предавања студентима прве године, која су имала за
циљ чисту комунистичку пропаганду. Тако су хтели да одрже ова предавања, а уз њих и протестни
митинг против уредбе о студентима јеврејима, увече 22. октобра пред студентима прве године медицине,
ветерине и фармације. У ту сврху дошла је у амфитеатар Медиц. факултета и једна група од преко 50
студената, старијих годишта већином, са свих осталих факултета и то опробаних комунистичких
агитатора. Млади студенти су у миру саслушали говоре комунистичких агитатора, али после њих дигао се
и један националиста да говори. Он се одмах оборио на комунистичку пропаганду. Млади студенти су живо
одобрили његове речи, док је неколицина комуниста пошавши на говорника почело да виче: "доле фашисти!
Уа" и тд. Међутим, ови су били брзо умирени и удаљени из амфитеатра, а огроман део студената прве
године остао је у амфитеатру одобравајући бурно речи националиста.
Овај догађај који је био први колективни фиаско студената комуниста на Београдском универзитету 1940.
год., комунисти нису могли да забораве, и већ сутра-дан, 23. октобра пре подне, комунисти су мобилисали,
прикупили и физички напали појединце студенте националисте на Медицинском, Шумарском,
Философском и Техничком факултету. Тога дана тешко је повређено седам студената националиста,
већином Збораша. Ово премлаћивање је у појединим случајевима достигло ступањ масакрирања. Секретару
"Словенског југа" комунисти су разбили наочаре на лицу тако да је настала опасност да потпуно обневиди.
Студенту Зборашу комунисти су на Медицинском факултету шипком разбили главу, испребијали га, газили
и изболи камом. Ту су још једном националисти разбили главу, а још двојицу су тешко испребијали. На
Шумарском факултету су такође разбили главу једном националном студенту, а још неколицину теже
повредили. На Филозофском факултету пребили су комунисти двојицу националиста. На техничком
факултету су такође теже повредили једног националисту Црногорца, а неколицину су избацили из сале за
предавања баш у моменту када је наставник улазио. Тога дана, већ је поменути студент Ивковић напао једну
студенткињу националисткињу.
Повређени националисти су се жалили Ректорату и Министарству просвете као и Управи града Београда. У
Управи је одговорено да не могу ништа да учине јер постоји аутономија, господин Ректор није хтео да
прими повређене националисте који су то тражили, а на питање Министарства просвете – шта се дешава на
факултетима – одговорио је: "на Универзитету је ред и мир".
Пошто националисти нису могли да добију никакву заштиту од државних власти "јер постоји аутономија
Универзитета", пошто им заштиту није пружила ни универзитетска власт, они су се решили да оду на
поједине факултете и да тамо пре свега својим бројем демонстрирају и покажу комунистима своју снагу не
би ли их то натерало да дођу к себи, а затим зато су имали намеру да похватају главне иницијаторе терора на
Универзитету, да их казне и да им запрете и тежим репресалијама уколико би и даље долазило до
премлаћивања националиста.
По подне око 17 часова упутила се група око 250 националиста, скоро све "Збораша" студената, најпре на
Технички факултет. При самом улазу дошло је до сукоба са комунистичком стражом од око 30 студената
комуниста, који су се боксерима и палицама успротивили уласку студената националиста у факултет.
Међутим, ова група је била убрзо разбијена и националисти студенти су ушли у факултет где су се сукобили
са главнином студената комуниста. Дошло је до борбе (опет боксерима и палицама) у којој је нешто преко
стотину комуниста брзо потиснуто, што на последњи спрат Техничког факултета, што у подруме истог. При
расчишћавању подрума, комунисти су, видећи да су потпуно изгубили битку, почели
употребљавати ватрено оружје. Националисти, видећи то, у одбрани су такође употребили ватрено оружје.
Приликом ове борбе комунисти су гађали војничким карабином. Најзад подрум је био рашчишћен, али већи
део комуниста је избегао кроз једна споредна врата. У то време, после скоро целог сата борбе, комунисти су
кроз један споредан улаз добили појачања која су се споредним степеницама попела на последњи спрат. У
овој групи националисти су приметили велики број нестудената. Ова комунистичка појачања уз садејство
револвера, кише цигала и камења, махом из научне збирке материјала, учинила су јуриш на националисте на
нижем спрату и аули, али су била одбијена. После овога комунисти су се повукли сасвим горе и на брзу руку
створили барикаду на степеницама при врху, употребљавајући за то намештај Универзитета, клупе, столице
и друго. Одатле су комунисти пуцали на националисте из револвера и гађали каменицама и деловима
намештаја. У међувремену, у тренутку овог јуриша од стране комунистичких појачања и националистичког
против-напада којим су враћени комунисти, дешава се и напад са улице на факултет од стране студената и
радника комуниста. И овај напад на улазна врата факултета националисти су успешно одбили. Ускоро,
немајући шта више да чине на факултету, пошто је добар број комуниста криваца за ранији физички терор
добио своје, националисти су изашли са факултета уз родољубиве поклике. При изласку, поједине групе
радника и студената комуниста хтеле су да им препрече пут али су их националисти брзо и лако разбили. И
тада је дошло до пуцњаве опет иницијативом комуниста.
Тако су се завршили крвави догађаји од 23. октобра на Техничком факултету.
Противници националиста, а особито Збораша, издали су више летака нападајући ове. Тако, студенти
демократи социјалисте, некадашњи чланови комунистичке спреге "Уједињене студентске омладине", издају
заједно два летка од којих у једном ("Саопштење студентима београдског универзитета и јавности!") кажу
између осталог и ово: "У самом Универзитету, користећи реакционарне шестојануарске одредбе о
студентским удружењима, комунисти су присвојили себи монопол сваког политичког рада...
"..... двадесет и другог овог месеца, група Љотићеваца насрнула је на Медицински факултет и у амфитеатру
студената прве године приредила неколико бедних манифестационих сцена. Потом су комунисти
одговорили идућег дана својим инквизиторским поступком, нападом на појединце и премлаћивањем
истих".....
Дакле, демократи и социјалисти, којима су одребе о студентским удружењима биле добре док је постојала
фамозна "Уједињена студентска омладина" називају певање химне и других родољубивих песама, "бедним
манифестационим сценама". Поред тога, они, који су углавном и омогућили камуфлажу и рад комуниста,
усуђују се да помињу "инквизиторски поступак комуниста", а док су били у "Уједињеној студентској
омладини" одобравали су сличне поступке и ћутке прелазили преко њих, па чак их отворено бранили.
Студенти комунисти, који четири дана нису смели да се појаве, издали су доцније 4 летка један за другим.
Карактеристика ових летака је, пре свега, основно неслагање са другима, а затим, потпуна извитопиреност
догађаја на факултету, а нарочито правдање пораза који су на сваки начин покушавали да претворе чак – у
победу. На то, студенти Збораши су издали ове летке:
Први летак:
22. и 23. октобар 1940. г. на Београдском Универзитету
Објављено је да је Београдски универзитет затворен.
Разлог томе није објављен.
Зато ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА сматра за дужност да догађаје изложи, објасни и да поруку за своју
будућност.
Од 1931. до 1940. године Универзитет у Београду је живео под КОМУНИСТИЧКИМ ЗНАКОМ И
ТЕРОРОМ.
На универзитету је било слободе само за марксисте и њихове слепе саучеснике дотле, док су им ови били
потребни.
За сваког студента и студенткињу који су били верни народном и националном духу, слободе није било.
Зборашка омладина којој је гесло, - гесло наше заставе, "С вером у Бога....", снажна својим духом, чврстом
организацијом и бројем – одлучила је да у овој ГОДИНИ ОДЛУКЕ поврати слободу на Београдском
универзитету и да комунистички терор сломи својим јунаштвом.
У том циљу, када су комунисти под предвођењем својих јеврејских вођа АЛМУЛИЈА, КОРНХАУЗЕРОВЕ,
ЦИЛЕРА, сазвали збор бруцоша, студената прве године, да их уведу у своје редове, Зборашка Омладина је и
сама дошла у физиолошки амфитеатар Медицинског факултета, па је један од њених претставника устао да
позове окупљене да буду верни своме народном и националном духу, и да се чувају туђих, сумњивих
интернационалних доктрина и утопија. И док је већина младих клицала одушевљено, комунисти су
запрепашћени овим неочекиваним обртом, прешли у физички напад, мислећи да ће то збунити Зборашку
Омладину. Показало се, међутим, да су збораши јачи, и комунисти су растерани А ДВОРАНА
ФИЗИОЛОШКОГ ИНСТИТУТА, ПРВИ ПУТ ОД КАДА ПОСТОЈИ ИСПУНИЛА СЕ РОДОЉУБИВИМ
ПОКЛИЦИМА И НАЦИОНАЛНИМ ПЕСМАМА.
Бесни, комунисти су се решили да пређу на репресалије. Не смејући да ударе прса у прса, они су сутра-дан,
23. октобра решили да појединачним хватањем и пребијањем Збораша и националиста, студената разних
факултета, искале свој гнев за јучерашњи слом. Тако су тукли и садистички премлатили на Медицинском
факултету МИРЧИЋА ЉУБИШУ, ПЕТРОВИЋА ЉУБОМИРА И СТЕФАНОВИЋА МИЛИВОЈА, на
Техничком факултету ДРАГИЋА ДОБРОСЛАВА, а на Пољопривредном факултету КОЛАРЕВИЋА
ЂОРЂА, све у току преподнева 23 октобра. Ова једновремена акција на свим факултетима увек и само према
Зборашима и националистима, који нису никога напали, нити су имали оружја за одбрану и који су дошли
на часове, показује се као унапред одлучена подла одмазда за оно што су комунисти, изненађени, доживели
22. октобра ове године. При овоме утврђено је да су у нападу на Збораше учествовали и нестуденти,
радници доведени у помоћ, а наоружани до зуба.
ЗА СВЕ ТО ВРЕМЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ВЛАСТИ СУ СЕ, КАО И УВЕК, ДРЖАЛЕ ПОТПУНО
ПАСИВНО. НИКАКВА ЗАШТИТА НАПАДНУТИМА НИЈЕ БИЛА ПРУЖЕНА, ЧАК НИ МОРАЛНА.
НАПРОТИВ, РАЊЕНИ И ИЗМРЦВАРЕНИ ЗБОРАШИ БИЛУ СУ ОД ПРОФЕСОРА УНИВЕРЗИТЕТА
ПРЕТРЕСАНИ, ПОД ОПТУЖБОМ КОМУНИСТА, ДОК СУ ЊИХОВИ ЏЕЛАТИ ОСТАВЉАНИ НА
МИРУ. УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ВЛАСТИ СУ ПОВРЕЂЕНИМА И ЗЛОСТАВЉАНИМА ОДГОВАРАЛИ
СЛЕГАЊЕМ РАМЕНА И ОДГОВОРОМ "ШТА ВАМ МОЖЕМО".
САМ РЕКТОР УНИВЕРЗИТЕТА, УПИТАН ИСТОГ ДАНА, 23. ОКТОБРА, ОКО ПОДНЕ, ТЕЛЕФОНОМ
ОД СТРАНЕ НАДЛЕЖНЕ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ, ШТА СЕ ТО НА УНИВЕРЗИТЕТУ ДЕШАВА,
ОДГОВОРИО ЈЕ ХЛАДНО: "НА УНИВЕРЗИТЕТУ ЈЕ СВЕ МИРНО".
САМА НАЈВИША ПРОСВЕТНА ВЛАСТ ЈЕ СМАТРАЛА ДА НЕ ТРЕБА НИ ДА ПРИМИ ЛАКШЕ
ПОВРЕЂЕНЕ СТУДЕНТЕ, КОЈИ СУ ДОШЛИ ИСТОГ ДАНА ДА ЈОЈ СЕ ЖАЛЕ!
Полиција, којој су се обраћали за заштиту, одговорила им је да није надлежна, јер нападане штити
Универзитет и АУТОНОМИЈА.
ШТА ДА РАДИ ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА КОД ОВАКВОГ СТАЊА СТВАРИ?
- Да ли да погне главу пред терором марксистичких студената, који мисле да спрече похађање Универзитета
па и само полагање испита Зборашима или пак, да се ухвати с њима у коштац и да извојује сама своју
слободу?
То је било питање које је она имала да реши.
Оно се пред њу не би ни поставило ДА УНИВЕРЗИТЕТ ВЕЋ СКОРО 10 ГОДИНА НИЈЕ
КОМУНИСТИЧКА ТВРЂАВА УСРЕД БЕОГРАДА.
Оно се пред њу не би ни поставило да су универзитетске власти биле на своме месту, да су са Универзитета
прогнале сваког ко је насрнуо на туђу слободу, а не да годинама слежу пилатским раменима и перу руке
пред јеврејским марксистичким терором, док је већина наставника, самасонским наочарима на носу,
благонаклоно гледала како комунистичка змија расте и добија моћ аждаје.
Оно се пред њу не би поставило, да су разни режими који су се смењивали на државној управи, имали
храбрости да проблем узму у своје руке, а не да пусте да аутономија постане "изговор за спровођење и
јачање комунистичке тврђаве која се ево већ 10 година изграђивала на универзитету.
Али, комунисти су завладали. Помагале су их разне демократско-партизанске и "слободарске" студентске
организације докле су били нејаки. А када су ојачали, они су одгурнули своје слуге саучеснике, онако као
што је то учинила Совјетија са Енглеском и Француском у Москви, - и баш у то време, када је направила
споразум са Немачком.
Универзитетске власти су "нагињале на лево", јер је то "модерно", савремено, напредно и гледале мирно
сваки напад комуниста на све што је национално, а нарочито на Збораше.
Режими су се кисело смејали на то али нису имали храбрости да виде шта се то крије под именом
аутономије на Београдском Универзитету.
Пошто нико други није вршио дужност, Збораши су морали вршити своју.
Зато је Зборашка Омладина била приморана да покаже да је нико, па ни комунисти, ни пилатски став
универзитетских власти и Ректора, ни небрига и слепило режима, да је нико неће нагнати да савије главу, да
се одрекне својих националних идеала и своје слободе.
Отуда је део универзитетске Зборашке Омладине ушао на Технички факултет 23. октобра око 17 часова, у
намери да потражи и казни главне комунистичке вође и њихове послушнике, за масакрирање које су
извршили над усамљеним 3борашима тога јутра.
У сукобима који су настали, Збораши су нашли и неколико студенткиња комунисткиња. Иако су ове у
случајевима напада на Збораше биле горе од студената комуниста, па се њихов поступак и хистерични
насртаји не могу уопште нормалним женским особинама назвати, Збораши су их са највећом могућном
пажњом из сукоба уклонили, да не би повредили свој људски став.
Разуме се да се тако "пажљиво" није поступало са осталим комунистима. Збораши су зато и дошли да онима
који се Бога не боје покажу, да је сила зато ту да шуше буду у ред дотеране оним чега се једино боје:
БАТИНОМ.
Комунистима је међутим, дошла помоћ са других факултета и они су споредним улицама успели да избију
на други спрат Техничког факултета. Ту су продрли до збирки грађевинског материјала, покупили га, и
отпочели одозго да засипају Збораше, док су други комунисти, затворени у машинском музеју и УСМЕТ-у
пуцали из револвера и карабина. Тада су и Збораши употребили револвере и остали победници.
Тек онда када су Збораши постали јачи, појавио се Ректор и позвао их на дисциплину, - називајући их
"дивљацима".
Појавио се онај Ректор, који је тога истога дана око подне ОБАВЕСТИО ЛАЖНО власт, да је на
Универзитету све мирно.
Појавио се онај Ректор који се тога јутра није смилостивио ни узрујавао када је видео унакажена и осакаћена
лица својих студената Збораша, које су ногама – оборивши их на земљу – комунисти газили и боли камама.
Појавио се онај Ректор који није нашао реч осуде за све што су пред његовима очима радили комунисти:
пустошење музеја и збирки, ломљење столова и столица.
Прошао је добро. Презрив поглед и понека љута реч ошинули су га по лицу, али ипак је прошао добро, јер
није имао посла са дивљацима – комунистима, већ са Зборашима.
Збораши су потом напустили Технички факултет испрашивши пред факултетом групу комуниста, која је
покушала да им препречи пут.
Тако су текли догађаји 22. и 23. октобра.
***
Зборашкој омладини је до рада и науке. Зато јој је драга и аутономија Универзитета.
Али, никако не може да разуме да аутономија буде искоришћена од стране комуниста за то, да усред
престонице ови изграде своју бољшевичку тврђаву и да одатле припремају свој бољшевички преврат, и
пропаст државе и народа.
Најмање је разумљиво да то трпи државна власт и Универзитет.
Али државна власт и Универзитет могу како год хоће. Зборашка омладина се не може мешати у њихов
делокруг. Међутим у своме долокругу, у тој аутономији, она тражи слободу и за себе.
Она тражи да слободно сме да дође на предавање и испите, - а не да буде зато изложена терору,
злостављању и масакрирању. Она тражи да равноправно може и сама учестовати у студентском животу.
Ко јој стане на пут тај ће имати да рачуна са њеном несаломљивом упорношћу и јунаштвом.
Ко се усуди да јој ту слободу порекне или онемогући, тај се игра својим животом.
ЕТО НАШЕ ЗБОРАШКЕ ПОРУКЕ!
СТУДЕНТСКА ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА
Између 24. и 25. октобра, полиција је помоћу свога агента и члана "Словенског Југа" Бранка Поповића, који
још приликом сукоба од 23. провоцирао националне студенте, инсценирала напад комуниста на Студентски
дом. Дабоме, пошто напада није ни било, он је лако "одбијен". После овога је власт протурила верзију, а
комунисти је прихватили, да су овај напад инсценирали Збораши.
Догађаји од 22. до 23. октобра имали су огромних последица по студентски живот. Настало је страховито
гоњење студената Збораша од стране полиције и Цветковићеве владе. Само у Београду преко стотину их је
затворено. Исто се дешава и у унутрашњости. Многи су кињени, мучени и тучени. Сама власт измишљала је
свакојаке верзије поводом овог случаја. Најзад, пошто Збораше нису могли оптужити суду, ни као стране
агенте, што им је на терет стављено, а пошто није било могуће доказати ни друге кривице (превратничка
завера), Збораши су делом протерани, а делом упућени у концентрациони логор у Брус (који је од власти
назван "принудни боравак"). Тамо су провели око три месеца и најзад су отерани у концентрационе логоре
"радних батаљона", у Сребреницу, Ивањицу и Смед. Паланку. Последњи од Збораша пуштен је на слободу
тек 1. априла 1941. У међувремену затварани су и прогањани и други Збораши, па је и "ЗБОР" био забрањен.
Главну улогу у прогањању националних студената, особито Збораша, одиграла је масонерија са својим
чедом комунизмом. Главни иницијатори свега овога билу су комуно-масони, Чубриловић и Константиновић,
као и остала масоно-јеврејска и англофилска клика. Исто тако, у међувремену је "без мотивације" забрањен
рад и Антимарксистичком комитету у Београду, који је толико времена био трн у оку нашим комунистима и
масонима, а чији су секретари и неколико чланова управе били Збораши.
Прогон студената националиста, особито Збораша, њихово хапшење и протеривање из Београда, обилно су
искористили њихови непријатељи, а нарочито комунисти, који су, искоришћавали тежак положај Збораша,
почели, мало по мало, да долазе к себи и да врше и даље неометани свој разорни рад. Овај рад се свео у
последње време углавном, као и рад њихових бивших савезника демократа и социјалиста, на дивље и право
хушкање на рат против Немачке. Прве је на то нагонила црвена Москва-Коминтерна и Јеврејство, а друге,
опет Јеврејство и његови масонски центри у Лондону и Вашингтону. Тако је дошло и до судбоносног 27.
марта 1941. Тога дана су они, који су јавно ширили у народу клевету да је ЗБОР хтео да изврши преврат –
комунисти, масони, Јевреји, демократи и републиканци, извршили стварно насилним путем преврат у
Југославији. Тако се догодило да је један "републиканац" постао чак Министар двора, а други,
потпредседник владе.
Тога дана су, поред старих комуниста, Јевреја, масона, демократа и будала у влади, за оно што се дешавало
под маском одушевљења за Краља, били највише криви њихови омладинци студенти: "демократи и
социјалисти", "Српски културни клуб" и комунисти нарочито.
Тада су они исти (демократи и социјалисти), који су у напред поменутом летку писали: "....у овим тешким
тренуцима када свако стање нереда може бити повод спољним силама да интервенишу под видом "завођења
реда", Љотићевци иду ка томе да Југославија изгуби своју независност", ови исти, отворено су сада изазвали
Немачку, вичући из свег грла: "Боље рат, него пакт" – "Доле Хитлер, доле Немачка" – "Живела велика
енглеска демократија".
Тада су такође и комунисти, и то још већом дреком, просто урлали: "Боље рат, него пакт" – "Живео
Совјетски Савез", носећи транспаренте "Савез с Русијом" – и "Пакт са Совјетима". Тада су сви заједно, и
комунисти и Јевреји и демократи, заједнички демолирали Немачки саобраћајни биро, вређали немачког
посланика и држали запаљиве говоре бацајући тешке увреде Немачкој и Хитлеру, поред познатог рада кобне
владе Симовићевих трабаната. Ето, то деловање, особито студената комуниста довело је до садашње
катастрофе и несреће по наш народ, а за рачун јеврејско-бољшевичке Москве и масонско-демократског
Лондона. Тако су комунисти и масони на Београдском универзитету довршили своју плаћеничку издајничку
улогу до краја. Међутим, Немачкој у ствари нису нашкодили многи, а осакатили су тешко и упропастили
свој рођени народ.
Сада би имали још само да се запитамо шта су радили комунисти за време тзв. рата од 6. априла па до
капитулације. Да ли су и на ратном попришту, у боју, били тако храбри и грлати, као када су њих 20-30
наваљивали на по једног националног студента или чак студенткињу, или као 27. марта, када су гурали
земљу у рат? Да ли су јуначки "бранили земљу" и "границе", како су то, камуфлирајући се, исписивали на
тробојкама, да би рат изазвали? Да ли су "до последњег" гинули у борби против њима тако омражених
национал-социјалиста.?
Чињенице, многобројни сведоци, па и Ви, драги читаоци, могу нам посведочити да су наши комунисти, а
први међу њима баш комунистички студенти и млађи интелектуалци, први бацили оружје, остављали
старешине и потчињене и бежали, чак када немачке трупе нису биле на видику. Наши "мајчини ј унаци",
"борци", попут "дивова са Ебра и Гвадалахаре" нису често хтели да доживе ни могућност да се погледају
лице у лице са хитлеровим трупама.
Можете ли нам, драги читаоци, Ви барем навести кога од познатих својих познаника комуниста
интелектуалаца, а нарочито студената, да је погинуо, да је рањен или бар заробљен у овоме рату који су они
изазвали? А ако би се случајно и такав нашао, а тај је случај веома редак, сигурно је да је тај настрадао, не
благодарећи своме храбром држању него залуталом куршуму, или авионској бомби. А ако је заробљен, то је
свакако зато, што није имао времена да побегне.
А шта сад раде ти хучкаши на рат, ти "борци", сад када су натерали наш народ у несрећу? Ако се не крију
камуфлирани у каквом буџаку, ако не шире лажне и алармантне вести, они се налазе по шумама, саботирају,
и по свом "јуначком" рецепту намештају паклене машине, кваре путеве и пруге, пале жито, пљачкају и
убијају из заседа оне који им сметају да овај народ за навек увале у пропаст.
Тако ти "народни студенти" гнусним делима својим опет доказују да немају ничег заједничког са овим
народом, да су његови непријатељи као што су му то и њихови послодавци – Јевреји и њихова тврђава
Совјетија – која се данас, Богу хвала, руши.
7509
ЦИП - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
378.183 (497.1 1)" 1 929/1940"
КОМУНИЗАМ на Београдском Универзитету: 1929-40. - [Фототипско
изд. из 1940.] Београд, Ж. Јелић, 2001 (Београд: Јуниор). - 132 стр.; 21
цм. - (биолиотека Духовна роскршћа; књ. 6)
Тираж 300.
329.78-057.87(497.1 1)" 1929/1940"
а) Студентски покрет - Београд - 1929-1940
ИД = 92525836
Ново Свитање