Бранко М.

Јевтић
ОЗНАКЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ

Издавач
Беокњига

За издавача
Радован Илић

Стручни сарадник
Мр Драган Крсмановић

Лектор и коректор
Срђан Сретеновић
Вања Хаџи-Ристић

Графичка припрема
Беокњига

Дизајн корица
Марко Б. Јевтић

Штампа
Беокњига, Београд

Тираж
300

ISBN 978-86-7694-325-8
 Бранко М. Јевтић

ОЗНАКЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ
ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ

Београд, 2011.
 ПРЕДГОВОР

Војне ознаке, укључујући и заставе, симболи су припадности, части и

борбеног јединства од најмање јединице до армије као целине. Историјат
ознака сеже до првобитне заједнице, када је бојењем означачавано при-
падништво роду или племену. Униформисање и означавање вршено је и у
античко доба али се означавање у савременом смислу везује за крај 17. века
када су поједине армије уз прописане униформе користиле симболе попут
храстовог лишћа или свежњева сламе на капама. Средином 19. века процес
униформизације и означавања, укључујући и означавање чинова, био је
завршен и прихваћен од свих регуларних армија.
Проблем су и надаље представљале оружане формације које нису има-
ле дефинисан статус у оквиру регуларних армије (герилске, партизанске, чет-
ничке, устаничке...) и које нису биле у непосредном ланцу командовања и
снабдевања али су вршиле одређене задатке у оружаној борби. Ово питање
је било од таквог значаја да је било обухваћено Женевским конвенцијама
које су статус борца признавале и припадницима нерегуларних формација
које су уз друге критеријуме морале да „имају стални знак за распознавање,
који се може уочити на даљину“.
Четничка1 акција у старој Србији и Македонији отпочела је 1903. године
формирањем „главног одбора четничке акције“ и упућивањем прве чете на
македонску територију. Све до балканских ратова активност четничких чета
имала је све караткетристике герилске борбе. У складу са тим и борци чет-
ничких одреда били су обучени у народно одело и наоружани првенствено за
блиску борбу (четници су посебно вешто користили хладно оружје и бомбе а
сви су морали бити одлични стрелци), без ознака чинова и звања. Због честе
промене статуса из борца у цивила ознаке или нису постојале или нису биле
упадљиве. Тамо где су ношене имале су јасан национални карактер и херал-
дику која није дозвољавала забуну о којој се формацији ради. И поред прису-
ства великог броја официра-добровољаца у четничкој акцији њихове форма-
ције су биле независне и дејствовале су самостално а у балканским ратовима
само на основу опште директиве без потчињавања војним јединицама.
У Првом светском рату четнички одреди су били у саставу војних једи-
ница и под њиховом командом2. И надаље су попуњавани углавном добро-

1
Војна енциклопедија четнике дефинише као добровољце у борби против турске власти у
Макдонији од краја 19. века, борце са веома чврстом дисциплином, организоване у чете а
касније и у одреде.
2
Златиборски под командом Косте Тодоровића (750 људи), Јадарски под командом Војина
Поповића (500 људи), Горњачки под командом Велимира Вемића (500 људи) и Руднички
под командом Војислава Танкосића (500 људи).

5
вољцима а имали су задатке на најосетљивијим деловима фронта и на
најтежим задацима, обично у извидници у наступању или заштитници
приликом повлачења. Формацијски су били сврстани у одреде а у првој
фази рата распоређени су на Дрини и према Босни. Због великих губитака
четничке јединице су 1915. године преформиране у доброваљачке батаљоне
и најзад Добровољачки одред састава четири батаљона под командом Војина
Поповића, са око 4000 бораца. Одред се под борбом повукао на Крф а у јесен
1916. године на Солунски фронт. Истакао се у тешким борбама у септембру
месецу да би након смрти команданта и огромних губитака у борби на Гру-
ништу новембра 1916. године спао на само 450 бораца. Одред је након тога
расформиран а његови борци упућени у остале борбене јединице.
Нажалост у међуратном периоду нису на прави начин вреднована
искуства из четничке акције. Потребна пажња није посвећена припремама
јединица за специјална дејства које би на бази искустава из четничке акције
и Првог светског рата на прави начин водиле борбу против надмоћног не-
пријатеља на запоседнутим територијама. Насупрот томе код Немаца је
владао страх да би цела југословенска војска могла прећи на четнички на-
чин ратовања па су у Одредбама о извршењу примирја између немачке и
југословенске оружане силе (познатих као „Капитулација“) 17. априла 1941.
године посебно инсистирали на спречавању одметништва3. Под утиском
догађаја на европским фронтовима априла месеца 1940. године Министар-
ство војске Краљевине Југославије установило је тзв. „Четничку команду“
(нешто касније из политичких разлога преименована у „Јуришну команду“)
као стожера јединица које би требало да дејствују у непријатељској позади-
ни. Прописана је униформа, опрема и ознаке јуришних јединица са незао-
билазном мртвачком главом као симболом.
У међуратном периоду четничке традиције баштинили су припадници
Удружења српских четника на челу са Костом Миловановићем-Пећанцем4.
Ово удружење није било под покровитељством власти и повремено је чак би-
ло у сукобу са војним органима посебно на несрпским територијама краље-
вине. Његове активности биле су усмерене више ка неговању националне
свести и организације народа у национално мешовитим срединама. Један
део старешина и бораца ЈВуО био је пре рата, па и у првим данима окупације
члан организације Косте Пећанца. Овај облик организовања четника веома
брзо је компромитован због сарадње Косте Пећанца са Немцима и службе
у апарату Милана Недића те су његови припадници од бораца за слободу
прешли у категорију сарадника окупатора. Ипак, овај покрет је значајан због

3
Непредате војнике Немци су према одредбама споразума третирали као „франтирере“ и схо-
дно наредби немачког генералштаба од 17.06.1938.године предвиђали најсуровији режим
према њима. Занимљиво је да су Немци сурове репресалије према белгијским франтирери-
ма у Првом светском рату правдали тиме да они нису носили униформе и видне ознаке.
4
Војвода од 1904. године, и један од вођа Топличког устанка.

6
две ствари. Прво, јер је Коста Пећанац имао легално овлашћење војних вла-
сти за организацију отпора на окупираном подручју па се до разобличавања
његове сарадње са Немцима и формирања ЈВуО део антифашистичких бо-
раца сматрао припадницима четничких одреда насталих из Удружења срп-
ских четника. Друго, у начину одевања и означавању припадника четничких
јединица и касније ЈВуО били су присутни елементи одевања и означавања
наслеђени из међуратног периода. Црне униформе, шубаре са кићанком и
низ детаља само су опонашали фолклорне елементе међуратне четничке
униформе. Фотографије четника и Немаца и изглед „булаићевих четника“
односе се у ствари на ову квинслишку формацију а не на ЈВуО којој се
приписују.
Југословенска војска у отаџбини заједно са војском у заробљеништву
и иностранству представљала је наследника Војске Краљевине Jугославије
поражене и заробљене у априлском рату. Настала је за нешто више од пола
године од „четничких одреда Југословенске војске“5 мењајући хетерогену
устаничку структуру и прерастајући у јединствену хијерархијски устројену
војну организацију. Идејни творац, инспиратор и организатор ове војске био
је пуковник Михаиловић. Она је до средине 1944. године, када је достигла
свој пуни развој, израсла у војску од око 120.000 бораца са инфраструктуром
спремном да у случају савезничког искрцавања преузме потпуну контролу
над крајевима у којима је српски народ представљао већину. ЈВуО је имала
југословенски карактер али су већину њених припадника чинили припадни-
ци српског народа а њен пуни развој достигнут је на територији Србије.
Ознаке припадника четничких одреда и Југословенске војске у отаџбини
имале су неке своје специфичности. Као што је и ЈВуО имала намеру да
представљала континуитет са Војском Краљевине Југославије тако се поку-
шало и са континуитетом означавања. Ипак недостатак јасне војне органи-
зације и њене промене, аутономност појединих војних јединица, регионалне
особености па и лични укус појединаца испољили су значајан утицај на
врсту, облик и величину ознака. Недостатак јединствене логистике условио
је да се ознаке израђују у великом броју радионица те да су кориштени
материјали који су били доступни. Као последица тога у пракси се појавило
шаренило ознака. Без обзира на то, све ове ознаке морале су задовољити
неке од основних критеријума, морале су имати јасну четничку, српску или
југословенску орнаментику. Дакле заставе су биле или црне са мртвачком
главом и натписима (обично „слобода или смрт“ или сл.) или као српска
односно југословенска тробојка. Кокарде су биле са стилизованим грбом
Краљевине Југославије а ознаке чинова су одговарале ознакама чинова у

5
У наредбама од октобра месеца 1941. године пуковник Михаиловић се потписује као „Коман-
дант четничких одреда југословенске војске у својству команданта југословенских трупа у
Отаџбини“ а у јануару 1942. године, тада већ генерал Михаиловић као „Командант југосло-
венске војске у отаџбини“. Павле Милошевић, ЈВуО 1941–1945, Београд 2005, 8.

7
Југословенској војсци. Посебних ознака за звања није било а одликовања су,
због недостатка правих, мењана „заменицама“ уздајући се да ће у ослобођеној
отаџбини бити искована она права.
Четничке ознаке и „иконографију у целини“ пратили су одређени сим-
боли који су злонамерно приказивани у циљу дискредитације целог покрета.
Мртвачка глава као незаобилазни симбол била је симбол смрти и васкрсења,
двоглави орао са круном као симбол обједињене духовне и световне власти и
монархије.
Прича о четницима нераскидиво је везана са причом о војводама. Чин
односно звање војводе имају у српској војној традицији два значења. У Првом
српском устанку војводе су командовале војском једне нахије а век касније,
1904. године, војвода постаје највиши чин који се додељивао само за посебне
заслуге у рату6. Са друге стране војводе у четничкој акцији и касније у току
рата је звање за старешину четничке јединице (чете или одреда). Војводски
чин додељивао је краљ указом и они по закону нису могли бити пензиониса-
ни а обављали су највише функције као команданти армија и начелници
штаба Врховне команде. Звање војводе међу четницима су додељивале за
то овлашћене војводе. Коста Пећанац је осим четничког компромитовао и
војводско име, додељујући звање војводе сваком старешини у својим одре-
дима.
Због великог, готово магијског, значаја звања војводе и веома живе тра-
диције из времена пре и у току Првог светског рата у ЈВуО се звање војво-
де појавило и у трећем, симболичком значењу. На предлог генерала Миха-
иловића предратни војвода Илија Трифуновић – Бирчанин је 27 истакнутих
команданата произвео у звање војводе. Они при том нису добили чин вој-
воде нити су постали четничке војводе као старешине четничких јединица
(четнички одреди су ретко имали више од пар стотина бораца) док су неки од
произведених војвода у неким фазама рата били команданти група корпуса
имали под својом командом до 10.000 бораца.
Расејана по свету ЈВуО је наставила свој мирнодопски живот чувајући
ритуале, обичаје али и визуелне симболе свог постојања.
Испричати причу о ЈВуО није једноставно. Њен раст из пепела априлске
катастрофе и поновни нестанак у вртлогу грађанског рата. Сваку од промена
пратили су појавни облици, прерастање од четника у војнике и поновни
прелазак у четнике одметнике. Разноликост организовања, формални више-
национални карактер у пракси је дао резултате само у српским крајевима.
Све ово пратила је шароликост застава, ознака и амблема.
Досадашњих покушаји да се прикажу ове ознаке нису били нарочито
успешни, како због своје несистематичности тако и због неселективности

6
У Српској војсци чин војводе су добили: Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Ми-
шић и Петар Бојовић а почасни војвода је постао и француски генерал Франше Д Епере.

8
аутора. Показало се да је пре приче о ознакама потребно схватити причу о
карактеру, структури, саставу и особеностима ове необичне војске. Овом
књигом аутор је успео да на јасан и прегледан начин прикаже ознаке чет-
ничких и јединица ЈВуО обогаћујући одличне илустрације занимљивим
објашњењима демонстрирајући не само одлично познавање милитарија
већ и организације, формације и структуре јединица других војних форма-
ција.

Мр Драган Крсмановић

9
 УНИФОРМЕ, ЧИНОВИ И ОДЛИКОВАЊА ЈВуО

Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО) као непокорени део Југосло-

венске краљевске војске није признавала капитулацију и наставила је ге-
рилску борбу после Априлског рата 1941. године. Официри и војници кори-
стили су своје старе униформе у којима су и започели рат, а важиле су све
предратне ознаке и уредбе о униформама краљевске војске. Због новог начи-
на ратовања и прилика у којима се нашла војска приступило се неким изме-
нама у означавању официрских чинова. Герилски начин ратовања није пре-
двиђао ношење еполета а означавање чинова у почетку вршено је белим зве-
здицама а касније платненим нашивцима на рукавима униформе. Нарeдба
о војним чиновима није посебно донешена него је коришћена стара шема
војног устројства краљевске војске

ВОЈНИЧКИ: каплар, поднаредник и наредник

ПОДОфИЦИРСКИ: наредник, водник друге класе, наредник-водник друге
класе, наредник-водник прве класе
ОФИЦИРСКИ: потпоручник, поручник, капетан друге класе, капетан прве
класе, мајор, потпуковник, пуковник
ЂЕНЕРАЛСКИ: бригадни ђенерал, дивизијски ђенерал, армијски ђенерал
До оригиналних чинова на еполетама тешко се долазило и убрзо су од-
бачене а нови начин обележавања по првој уредби предвиђао је означавање
само за официре и то у облику белих звездица за сваки чин a за ђенерале
рађене су ознаке у облику белих орлова. Како је ова прва уредба унела само
конфузију и забуне у обележавању и препознавању чинова покренута је
иницијатива за решавање овог проблема. Врховна команда, поводом тога
априла 1944. године издала је наредбу о ознакама у ЈВуО. Циљ је био да се
обележавање чинова и одликовања стандардизује и поједностави у свим
јединицама ЈВуО.

11
 НАРЕДБА ЗА ОЗНАКЕ ЧИНОВА И ОДЛИКОВАЊА
За обележавање чинова у Југословенској војсци у
отаџбини и означавање одликовања

Наређујем
Ознаке чинова :
1) Ознака чинова за капларе и подофицире: беле траке у виду угла на
левом рукаву између лакта и рамена. Теме угла окренуто рамену.
Стране угла 6 цм. Ширина траке 1 цм. Трака је од белог ширита, белог
платна или везена. Каплар носи једну, поднаредник две, наредник три
и наредник водник четири траке. Код подофицира траке-углови су на
растојању 0,5 цм.
2) Ознаке чинова нижих официра биће: жути ширит жуте боје дужине
8 цм. Ширине 1 цм. Косо постављен на рукаву леве руке испод лакта.
Поједини чинови биће обележени овако:
Потпоручник – 1 ширит
Поручник – 2 ширита
Капетан друге класе – 3 ширита
Капетан прве класе – 4 ширита
3) Ознаке чинова виших официра биће жути ширит као код нижих офи-
цира и шири жути ширит исте дужине као и први а ширине 1,5 цм
Појединачни чинови биће обележени овако:
Мајор – 1 ужи и 1 шири ширит
Потпуковник – 2 ужа и 1 шири ширит
Пуковник – 3 ужа и 1 шири ширит
Ознаке одликовања
Пошто нисмо у могућности сада да одликованим у рату додељујемо
одликовања, нити постоји могућност за набавку розета за одликовања то ће
до краја рата носити одликовани ознаке појединих одликовања у виду зна-
чки – розета по нацрту. Ознаке одликовани носиће на левој страни прсију у
висини џепа, односно изнад џепа уколико исти има преклоп, или где на оде-
лу постоји места. За више одликовања ознаке – розете се носе у једном реду.
По овом наређењу одмах приступити и о извршењу известити.

7. април 1944. Д. Михаиловић

Положај

(АВИИ, ЧА 71-1-29)

12
 Од свих одликовања Врховна команда је задржала право додељивања
следећих одликовања:
– Орден Белог Орла четвртог реда
– Орден Светог Саве четвртог реда (за просветаре, свештенике, идео-
логе...)
– Орден Карађорђеве Звезде четвртог реда (за војна лица)
– Орден Југословенске Круне другог реда (за позадинске раднике)
– Орден Југословенске Круне трећег реда
– Орден Југословенске Круне четвртог реда

Одлуке о додели одликовања Врховна команда је обавештавала Краља и

Владу а они су обајвљивали указе у „Службеном гласнику“ Владе у Лондону.

Додељивање војничких медаља за храброст, војничке врлине, ревносну

службу и сл. имали су право Врховна команда и команданти корпуса и нај-
чешће о томе није обавештавана Влада и нису објављивани укази у „Слу-
жбеном гласнику“.

13
14
Капетан прве класе

15
 Крајем 1943. године уведена је нова униформа ЈВуО са битнијим про-
менама а скројена је по народном моделу. Нова униформа је урађена по узору
на униформе предратних четничких удружења, односно шумадијске народне
ношње. Основни делови нове униформме били су кошуља, прслуче, јелек и
антерија а на глави место шајкаче била је предвиђена шубара. Ношени су
реденици са пушчаним мецима, упртач и опасач. За опасач су биле закачене
бомбе и војнички нож (кама). Ратничка торба је обично прављена од платна
или сирове коже и носила о рамену. Официри и подофицири су сем војнич-
ких чинова на рукаву за појас носили пиштољ.

Право ношења кокарди имали су искључиво борци и активни припад-

ници равногорског покрета што је одређено наредбом Врховне команде.

16
 Извод из наредбе Команде босанских одреда. Наредба је достављена
свим командантима батаљона а садржавала је три наређења. Оригинал овог
документа чува се у ВИИ (Ча,к. 213, 19/4).
Наређење о ношењу оружја и кокарди:
“Б) да све женске које евентуално до сада поседују оружје, разоружају, а
такођер да се на женској не види кокарда. Кокарду могу носити само војни-
ци и лица која учествију или суделују у нашој четничкој борби. Женске
које се налазе у четничким редовима као болничарке, куварице итд. могу
имати четничку легитимацију, али кокарде не.“

17
 ИЗВОД ИЗ НАРЕДБЕ ЗА ФОРМИРАЊЕ ТЕРЕНСКЕ ПОЛИЦИЈЕ

У областима под контролом ЈВуО јавни ред и мир одржавали су при-

падници локалне позадинске равногорске организације, сеоске и месне
страже а касније формирана је посебна среска полиција. Наредбом из 1944.
године утврђене су ознаке за припаднике теренске полиције:
– теренски полицајци су носили на левом рукаву плаву траку са изве-
зеним белим штампаним словима РСП (Равногорска среска поли-
ција)
– старешине су носиле уместо плаве траке југословенску тробојку у
чијем белом пољу су стајали плавим концем извезена слова СРСП
(старешина равногорске среске полиције)
– Командири среске полиције носили нешто ширу траку у југословен-
ским бојама и шајкачу која је дуж целог горњег руба имала ушивену
уску траку у југословенским бојама

(АВИИ ЧА 8-1-18)

18
 ДУГЕ БРАДЕ И КОСЕ У ЧЕТНИЧКОЈ ТРАДИЦИЈИ

Један од препознатљивих симбола четништва и припадности ЈВуО била

је брада и дуга коса. У српској традицији брада и дуга коса се носила као
симбол жалости а припадници ЈВуО су на овај начин жалили поробљавање
Отаџбине и губитак слободе и није скраћивана све до коначног ослобођења.
Ношење браде и дуге косе није било обавезујуће и већина припадника ЈВуО
није их ни носила. Посматрајући фотографије, рецимо Делиградског корпуса
уочава се да су скоро сви војници били обријани и скраћене косе. Каснија,
комунистичка историографија тумачила је четничке дуге браде и косе као
елемент застрашивања противника. Ипак, сачувано је једно наређење Драже
Михаиловића које се односи на браде у дуге косе у четништву.

НАРЕЂЕЊЕ О БРИЈАЊУ И ШИШАЊУ

Приметио сам у последње време да се поједини стари равногорци четни-

ци брију и скраћују косу. Овим бацају у заборав дане проведене у четницима
под вођством Равне Горе. Да би се јасно и видљиво направила разлика изме-
ђу оних који су стално уз Равногорски корпус и воде борбу за слободу и оних
који под окупатором настављају да воде предратни живот а да би се као сим-
бол страдања и борбе за слободу Отаџбине сачувале дуге косе и браде.

НАРЕЂУЈЕМ
Да се све старешине, почев од командира чете па до команданта корпуса,
од данас па до даљег наређења не смеју бријати и шишати. То важи и за
обвезнике под оружјем.
Одобрење за бријање и подшишивање издаје се у специјалним случаје-
вима.
22. новембар 1944. Начелник Врховне Команде
Дража Михаиловић

19
 МРТВАЧКА ГЛАВА НА ЧЕТНИЧКИМ ОБЕЛЕЖЈИМА,
УПОТРЕБА И ЊЕНО ЗНАЧЕЊЕ

Од настанка четничке организације па све до Другог светског рата, њени

припадници користили су заставе и ознаке које су као свој симбол имале
лобању са две укрштене бутне кости. На заставама се поред овог симбола
увек налазио одговарајући, пригодан натпис, а најчешће је писало „Слобода
или смрт“ „С вером у Бога за краља и Отаџбину“ а понекад назив одреда који
је заставу носио. Симбол и текст се радио у белој док је застава увек била у
црној боји. Није могуће прецизније одредити од када нити ко је предложио и
одакле уопште овакво решење на четничкој застави.

Одговоре на ово питање треба тражити у дубоко укорењеној хришћанској

традицији српског народа. Лобања се може наћи као симбол у подножју крста
на коме је разапет Христ и симболише Адамову лобању. Место на коме је
Исус разапет зове се Голгота што се преводи као костурница односно лобања.
Приликом постављања крста на коме је разапет Христ пронађена је Адамова
лобања, а од тада се на свим приказима Распећа у подножју крста поставља
лобања. Прве Христове капи крви пале су на Адамову лобању. Разлог због
кога је стављена лобања на заставу је исти онај због које се она приказује у
дну крста. Представа лобање постављена у дну крста симболише смрт која
је побеђена крстом као симболом васкрсења. Лобања на застави симболише
смрт и страдање (отуда и натпис „Слобода или смрт“) која се побеђује ЧЕТ-

20
НИЦИМА као носиоцима васкрсења слободе и српске државе, а тиме и
српског народа.
Оснивачи четничког покрета, почетком двадесетог века предвидели су
да у предстојећем рату против Турака, ослобођењу и уједињењу српске државе
и српског народа четници буду народна и војничка претеча и претходница.
У народу кружи још једна легенда о пореклу мртвачке главе на четнич-
ким знамењима. Наводно мртвачка глава на четничкој застави представља
главу војводе Бабунског, четничког вође из Јужне Србије кога су у једној
борби убили Турци. Његову главу и две бутне кости Турци су приковали на
једну даску и однели султану у Стамбол као доказ њихове велике победе.
Од тада, у знак сећања на овај трагичан догађај, четници су носили као свој
симбол мртвачку главу војводе Бабунског.
Треба напоменути да је мртвачка глава као војнички знак била у упо-
треби и у другим војскама Европе. Користили су је Италијани у оба рата, неке
енглеске коњичке регименте, Немци, Аустроугари за своје јуришне трупе,
Белгијанци...
Ознаке мртвачке главе носили су на реверима припадници Љотићевог
Српског добровољачког корпуса. На фотографијама из првих ратних дана
често се уочавају ове ознаке, а касније, током рата нису се више користиле. Да
ли су у питању ознаке, направљене пре рата за јуришне (четничке) батаљоне
Југословенске краљевске војске или су наменски рађене за добровољце није
јасно и то треба тек да се утврди.

21
 ЗАСТАВЕ

Застава7 је од најстаријих времена централно место у свести и идентитету

припадника војних јединица. У време када су се битке решавале на релативно
ограниченом простору застава је означавала командно место или место ста-
решине у поретку за битку. Њено подизање било је знак за напад а пад за-
ставе био је симбол слома борбеног поретка и морао се спречити по сваку
цену. У савременим ратовима застава више нема овај практични значај, али
је и даље најснажнији симбол припадности, части и борбеног јединства једи-
нице. Због тога по војничкој традицији, јединица која је уништена, уколико
спасе заставу, поново се попуњава, организује и враћа у састав војске. Насу-
прот томе, јединица која у борби изгуби заставу, бива осрамоћена и расфор-
мирана а њено људство попуњава друге јединице.
У нашој ратничкој традицији заставе никада нису третиране само као
комад тканине. Оне су својом симболиком преузимале значај бића са којима
се комуницирало и која су биле извориште огромне моралне снаге. Кратке и
снажне текстуалне поруке сублимирале су филозофију рата у целини („Сло-
бода или смрт“ или „За слободу и част отаџбине“). Истовремено визуелни
симболи исказивали су презир према смрти и наду у васкрсење (мртвачка
глава) или мешавину световног и духовног (грб на лицу и светац заштитник
на наличју) што је у целини требало да прикаже вредности које превазилазе
овоземаљски живот и које су достојне жртвовања на бојном пољу. У дина-
мичном ратном окружењу застава је симболизовала све вредности друштва и
државе и за себе везивала емотивну фиксацију бораца.
У нераскидивом споју са заставама били су посебно одређени или иза-
брани појединци, заставници, чији је задатак био да се брину о застави. Они
су себе доживљавали као слугу застави старајући се о њеној безбедности и
части а уживали су посебан углед међу осталим војницима. Чест је случај
да се приликом „сахране заставе“ (да не би пала непријатељу у руке) служило
опело као посебан ритуал привременог одвајања од ње до очекиваног ва-
скрсења.
Војно-четнички одреди у устаничким данима, носили су црне четничке
заставе као своје основно војно обележје.

7
Данас заставе проучава засебна научна дисциплина “вексилологија“.

22
 Предратне пуковске заставе, спасене од заробљавања у Априлском рату
1941. године биле су у употреби у ЈВуО. Тиме се доказивало непризнавање
капитулације војске и наставак постојања и отпора краљевске војске. Из
музеја на Опленцу изнешена је стара пуковска застава из Првог светског рата
и предата устаницима. Касније, у току рата шивене су заставе по узору на ове
старе пуковске.

23
 Наредник Божидар Перовић, заставник Врховне Команде

24
 Касније, стварањем Југосло-
венске војске у отаџбини ново-
формираним јединицама доде-
љиване су заставе у југословен-
ским бојама. Треба истаћи да се
многе јединице нису одрицале
својих старих застава са којима
су кренули и започели устани-
чку борбу па су и у каснијем
ратном периоду често биле у
употреби црне четничке и старе
пуковске упоредо са новим југо-
словенским.

25
26
27
28
29
30
 УРЕДБА О ЗАСТАВАМА ЈВуО

После Светосавског конгреса, јануара 1944. године, донешена је одлука

о другачијој организацији Југословенске војске у отаџбини. Од тада ЈВуО
се састојала од три самосталне армије, српске, хрватске и словеначке док је
за муслиманске трупе било предвиђено обједињење у Групу муслиманских
корпуса. Команданти ових армија добили су шифрована имена и то за српску
армију „генерал Марко“, за хрватску „генерал Губец“, за словеначку „генерал
Андреј“ и за Групу муслиманских корпуса „генерал Ђерзелез“. Том приликом
посебном уредбом одлучен је и утврђен изглед будућих армијских застава.
Између осталог у Уредби је писало: „Националне армије у саставу ЈВуО
носиће или државну или народно федералну заставу. Народно федерална
застава, српска, хрватска и словеначка, имаће у горњем углу, уз копље,
на обе стране у квадратној форми југословенску државну тробојку. Му-
слиманске трупе, изузетно, могу носити заставе зелене боје са белим по-
лумесецом и звездом, а са обе стране у горњем углу, уз копље, југословенске
државне боје.
Југословенске државне боје у горњем углу народно федералних заста-
ва треба да симболишу државну заједницу Федералну Демократску Кра-
љевину Југославију.
Трупе које имају старе војничке заставе носиће их даље. Све јединице
ЈВуО имаће једнообразан печат, у средини југословенски државни грб.
Око грба, у кругу, српске и муслиманске трупе носиће ћирилични натпис
„Команда ЈВуО“. Хрватске и словеначке трупе носиће латинички натпис
„КЈВуД“ на словеначком и хрватском језику.“

31
 КОКАРДА ЗА ШУБАРУ ПРЕДРАТНИХ
ЧЕТНИЧКИХ УДРУЖЕЊА

Сви припадници предратних четничких удружења носили су, по пра-

вилу, шумадијско народно одело са обавезном шубаром. На левом рукаву
антерије у висини мишице, налазио се извезени знак удружења са натписом
„слобода или смрт“. На јелеку носили су описани грудни знак а на шубари
велику четничку кокарду. То су била три основна и обавезна обележја свих
припадника удружења.
Кокарде су рађене методом ливења од сивобеле легуре а најпознатији
произвођач била је позната београдска ливница „Ливница АД Београд“. На
грудима двоглавог орла раширених и оборених крила, налазио се црни штит
преко кога је постављена позлаћена мртвачка глава и две укрштене бутне
кости. Орао је у канџама држао мачеве који су се укрштали испод црног шти-
та. Изнад двоглавог орла није постављана владарска круна. Сви примерци су
били посребрени и качили се помоћу две заварене игле.
У току рата израђиване су кокарде истог облика и величине чешће од
пресованог лима него ливене. Била је ово једна од најпопуларнијих ознака
у току рата. Уредбом о новој униформи ЈВуО када је војничка капа, шајкача
замењена шубаром предвиђена је и ознака по узору на ове старе четничке
кокарде. На сачуваним фотографијама припадника ЈВуО често се уочавају
оба облика ових кокарди и скоро је немогуће утврдити о којим се ознакама
ради, да ли о старим ливеним предратних четника или о новим у рату правље-
ним од пресованог лима.
По сведочењима припадника Динарске дивизије на њиховом простору
израђиване су кокарде овог облика у нешто измењеним бојама (орао у сребр-
ној боји са мртвачком главом златно жуте боје и обрнуто, златно жути орао
са мртвачком главом сребрне боје). Претпоставља се да су прве, са сребрним
орлом, биле предвиђене за ниже официре, а кокарде са орлом златно жуте
боје за више официре и команданте корпуса.

32
33
34
 ГРУДНИ ЗНАК ПРЕДРАТНИХ ЧЕТНИКА

У Балканским и Првом светском рату значајну улогу у ослобађању Србије

имале су посебне добровољачке герилске, четничке јединице. Популарност
ових јединица у српском народу била је велика а после рата формирана су
четиничка удружења у скоро свим среским местима. Чланови удружења су
носили униформу по народном кроју (јелек, антерија и шубара), посебну
ознаку за шубару и грудни знак.
Првобитна замисао била је да се комеморативни грудни знак четника из
ослободилачких ратова додељује искључиво учесницима рата и предратним
члановима и заслужним сарадницима организације. Касније, овај знак до-
бијали су и носили сви припадници четничких удужења.
Рађен је техником ливења од легуре алуминијума. Ливење је вршено у
више наврата па се уочавају разлике у облику и квалитету одливака.
Опис грудног знака: две маслинове гранчице формирају усправни ве-
нац елипсастог облика а у средини знака се налазе стара четничка знамења,
мртвачка глава са укрштеним бутним костима а испод тога укрштен пиштољ
и четнички јуришни нож. Мртвачка глава и укрштено оружје накнадно је
бојено златном бојом док је венац од маслинових грана остао у боји лива.
Популарност овог знака је била велика у Другом светском рату, а на
фотографијама равногораца из тог времена често се уочава као ознака за
капу и шубару или као грудни знак.

35
36
Ређа варијанта грудног знака

37
38
Комеморативне значке четничких удружења

39
40
 ОФИЦИРСКА КОКАРДА ПРЕДРАТНЕ
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ

Једна од најлепших ознака предратне војске биле су официрске ознаке

свих родова и служби. Кокарда је у средини имала двоглавог сребрног орла
раширених крила са златном круном Карађорђевића изнад глава. Орао је на
грудима носио државни, троделни, југословенски грб са симболима српског,
хрватског и словеначког народа. Уредбама, из година уочи рата, урађене су
допуне овог знака па су преко грба постављени ћирилични иницијали њ. в.
Петра Другог. Око двоглавог орла стајао је златни венац од храстових и лово-
рових гранчица. Двоглави орао је стајао на чоји у бојама рода војске или војне
службе. Сваки официр је боје свога рода носио сем на кокарди и на подлогама
еполета, оковратнику и испускама (шавовима униформе). Официрске кокар-
де су рађене у две величине, веће за шапку и мање за шајкачу.

Боје родова и струка у Југословенској краљевској војсци

и Ратној морнарици

Уредба о боји родова и струка из 1922. и 1924. године:

– тамно плава: војводе и генерали
– светло црвена: генералштабни официри, жандармерија и стручне слу-
жбе у Ратној морнарици
– тамно црвена: пешадија, интенданти, велосипедске јединице и еко-
номска струка у Ратној морнарици
– црна: артиљерија, пиротехничари, Ратна морнарица и санитет у Рат-
ној морнарици
– светло плава: ваздухопловство
– боје вишње: инжењерија у Војсци и Морнарици, тенкисти и техничка
служба
– златно наранџаста: коњица
– тамно љубичаста: судство
– тамно зелена: пекари и административна струка
– светло зелена: административна струка у Ратној морнарици
– тамно браон: санитет и ветерина
– светло сива: морнаричко техничка служба
– тамно сива: лекари и апотекари
– крем: капелници (војни свештеници свих конфесија)

41
 Уредба о боји родова и струка из 1928. и 1932. године:
– светло плава: војводе, армијски и дивизијски генерали
– светло црвена: генералштабни официри
– тамно црвена: пешадија, интендантска и транспортна служба
– светло плава: ваздухопловство
– тамно плава: коњица
– боја вишње: инжењерија и геодетска служба
– црна: артиљерија
– браон: санитет, лекари, апотекари и ветеринари
– тамно љубичаста: судство
– тамно зелена: администрација
Генерали су носили, уместо металних, срмом везене кокарде истог
облика.
Официри ЈВуО наставили су нoшење ових кокарди и биле су у употреби
све време рата, као основна и најчешћа официрска ознака. Многи официри
су носили своје предратне ознаке и то у роду војске или службе у коме су пре
рата службовали. Носиоци овог знака били су Министар војни ђенерал Дра-
жа Михаиловић (светло црвена подлога, генералштабна), мајор Драгослав
Рачић, пуковник Драгутин Кесеровић (тамно црвена подлога, пешадија),
капетан Звонко Вучковић (црна подлога, артиљерија) и многи други високи
официри и команданти ЈВуО.

42
43
44
45
46
47
 У Југословенском ратном ваздухопловству ношене су везене ваздухо-
пловне ознаке знатно измењеног облика. Тек на понекој фотографији при-
падника ЈВуО се уочава ова ознака.

48
49
50
51
52
Група предратних официра

53
54
55
56
 ПОДОФИЦИРСКА ОЗНАКА ПРЕДРАТНЕ
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ

Подофицирска кокарда је уведена у Краљевини Југославији и рађена је

од пресованог лима сребрне или бакарно златне боје. Знак је био у облику
двоглавог орла са круном Карађорђевића. На грудима орао је носио штит са
симболима српског, хрватског и словеначког народа. Двоглави орао је стајао
на алуминијумској плочици пресвучен бојама рода војске или војне службе.
Плочица је пратила контуре орла. Уочи рата уведена је нова подофицирска
ознака на црвеној емајлираној подлози. У току рата била је једна од најче-
шћих ознака ЈВуО.

57
58
59
60
61
 ЕЛИПСАСТЕ КОКАРДЕ СРПСКЕ И
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРАЉЕВСКЕ ВОЈСКЕ

Најчешће ознаке војске и жандармерије Краљевине Србије и Југославије

биле су емајлиране елипсасте кокарде у националним бојама. Прве елипсасте
кокарде датирају још из доба династије Обреновић. Основна разлика између
старих, из Краљевине Србије и новијих из Краљевине Југославије била је у
распореду боја. Старе српске кокарде Краљевине Србије имале су прстенове у
српским националним бојама (бело-плаво-црвено, с тиме да је средње поље
било црвено). У средини старог српског знака стајали су иницијали њ. в.
Краља Петра Првог или грб Краљевине Србије.

62
 Првих година после Првог светског рата, у новоформираној Краљевини
СХС, и даље су се носиле кокарде у српским бојама са иницијалима Краља
Петра Првог сем у хрватским бановинама, Савској и Приморској где су ноше-
не ознаке у хрватским националним бојама (средина црвено-бели прстен и
обод плаве боје). За више официре у Краљевини Србији за свечану шубару
су рађене нешто веће и квалитетније емајлиране кокарде са иницијалима
владара и ободном украсном розетом.

63
 Касније, у Краљевини Југославији уведена је нова елипсаста кокарда са
измењеним распоредом боја. Уместо српских националних боја на новим ко-
кардама уведене су југословенске боје тако да је од тада средина била плаве
боје. На кокардама су постављани иницијали Краља Александра Првог а
после краљеве преране смрти иницијали престолонаследника Петра Другог.
Ношене су и кокарде са државним грбом са националним симболима срп-
ског, словеначког и хрватског народа.

64
65
66
67
 За припаднике жандармерије израђиване су кокарде без икаквих
апликација само у српским, а касније југословенским бојама.

Питомци војних академија су носили нешто веће елипсасте кокарде са

украсном ободном розетом од пресованог лима без апликација. Ове питома-
чке кокарде нису биле рађене у емајлу него су бојене обичном запеченом
бојом.

68
 Елипсасте кокарде носили су и униформисана лица државне железнице
и то са испреплетеним иницијалима „СДЖ“ или „крилатим“ железничким
точком.

69
 У току рата, припадници ЈВуО су користили све облике елипсастих
кокарди.

70
 ОЗНАКА ЗА КАПУ КРАЉЕВСКЕ ГАРДЕ

Елитни род војске сваке државе су јединице гарде. Задатак гарде је пру-
жање личне заштите владара а прве гардијске јединице су установљене још
у доба Римског царства као лична стража римских царева. Били су то добро
обучени и опремљени војници, храбри, бескрајно одани и спремни по цену
сопственог живота бранити свог владара. Од тих древних времена па све до
данас гардијске јединице су као елитни род војске имале посебно и значајно
место у војној организацији. Припаднике гардијских јединица бирала је
посебна војна комисија по строгим правилима а примани су само најбољи
регрути, верни монархији, добре физичке грађе и проверених способности.
Служити у Гарди била је посебна част како за војника тако и за његову
породицу и много година по одслужењу војног рока гардисти су уживали
посебан углед у својим срединама.
Униформе гардијских јединица су биле лепе, атрактивне, раскошне и пот-
пуно другачије од униформи других родова. Посебна пажња посвећивала се
сваком детаљу униформе а о њеној лепоти сведоче приложене фотографије.
На гардијским шубарама гардисти су носили владарске монограме и то
до трагичне смрти краља Александра сребрно слово „А“ а касније монограм
младог престолонаследника Петра слово „П“.

71
72
73
 Припадници ЈВуО, предратни гардисти са поносом су носили своје старе
гардијске ознаке. На сачуваним фотографијама припадника ЈВуО могу се
уочити оба владарска монограма. Слични владарски иницијали, нешто мањих
димензија налазили су се и на еполетама пукова који су носили владарско
име. Многи равногорци су скидали ове монограме са старих еполета и ста-
вљали на своје капе.
Понекад са фотографија тешко је утврдити да ли се ради о великом
гардијском знаку или монограмима скинутих са старих еполета.

74
75
 ЈУРИШНИ (ЧЕТНИЧКИ) БАТАЉОНИ
КРАЉЕВСКЕ ВОЈСКЕ

Уочи рата, 1940. године, команда Краљевске војске донела је одлуку о

формирању четничких јединица као посебног рода војске. Формирано је
укупно шест јуришних батаљона. Ови батаљони су били распоређени по це-
лој територији Краљевине, у Новом Саду, Нишу, Скопљу, Сарајеву, Мостару
и Карловцу. Био је предвиђен још један, седми батаљон али избијањем ра-
та његово формирање било је спречено. Командант Првог батаљона са се-
диштем у Новом Саду био је мајор Миодраг Палошевић, у току рата познати
и прослављени командант Драже Михаиловића. Припадници овог батаљо-
на, капетан Миленко Рељић, поручник Боривоје Илић, потпоручник Павле
Мешковић, наредник Гојко Ајваз и још четири војника одбили су предају у
Априлском рату и са својим командантом, мајором Палошевићем, прикљу-
чили се групи бораца која је са Дражом Михаиловићем пошла на Равну Гору.
Тако је Први јуришни батаљон постао зачетник и језгро будуће ЈВуО.
За униформе припадника јуришних јединица су биле предвиђене ре-
верне ознаке у облику беле мртвачке главе на црним нашивцима.

76
 За потребе јуришних јединица направљена је посебна кратка војничка
пушка М24 ЧК. Била је то скраћена и побољшана верзија југословенске вој-
ничке пушке, лакша за ношење и употребу у отежаним условима герилског
ратовања.

Направљен је и специјални нож-бајонет који је на корицама имао ути-

снуту мртвачку главу.

Опис јуришног ножа бајонета

Овај занимљив нож имао је двосекло сечиво са врхом у оси и рукохват
налик на старе српске каме из балканских ратова. Дуж двосеклог сечива
направљен је обостран жљеб који се протеже целом дужином. Нож се мон-
тирао на пушку необичним патентом постављеним са бочне стране, тако да
је сечиво стајало положено испод пушчане цеви. На крсници није постојао
прстенасти држач за цев што је у борбеној употреби давало прилично не-
сигурну конструкцију. Својим обликом и опремом долази се до закључка да
је ово оружје имало основну функцију борбеног јуришног ножа који се само у
случају преке потребе могао користити као бајонет за пушку.

77
 На корицама ножа, одмах испод прстена са алком за везивање, налазила
се округла месингана плочица са ознаком четничких јединица, мртвачком
главом.

78
 Нож се носио о појасу, на посебној гајки са патентом за држање корица.
Уз нож ишао је темњак од црног вуненог гајтана дебљине три милиметра. Гај-
тан је био двострук, а раздвојени крајеви су били спојени кићанком. Кићанке
су имале ресе које нису биле међусобно зашивене него су слободно падале
дуж корица ножа.
Овај леп и атрактиван нож био је посебно цењен међу равногорским
официрима. На фотографијама из ратног времена види се да је такав нож
носио, рецимо војвода Драгослав Рачић и многи други официри ЈВуО.

79
 РАТНА ВЕРЗИЈА ПИЛОТСКОГ ГРУДНОГ ЗНАКА

Ваздухопловство је одувек био атрактиван и посебно цењен род војске,

а њени припадници, због сталне опасности којима су изложени у обављању
својих дужности, уживали су велики углед и поштовање у друштву. Прва
масовнија употреба борбених авиона била је у току Првог светског рата и
од тада су све армије света увеле ваздухопловне снаге у своје наоружање и
за то су одвајале значајна средства и људство. За пилотски позив бирани
су најспособнији војници који су имали довољно одважности и умећа за
обављање високоризичних борбених задатака. Ваздухопловци су уз многа
одрицања, после дуге и тешке обуке долазили до звања пилота и због тога је
њихова популарност у војним круговима и уопште у друштву била оправдана
и разумљива.
Сваки пилот је, као посебно признање, добијао и са поносом носио грудни
пилотски знак. У Југословенском ратном ваздухопловству је било у употреби
неколико типова пилотских знакова за различите специјалности у летачкој
делатности, али за ову причу везаћемо се за основни пилотски знак који се
најчешће носио.

Опис пилотског грудног знака:

На елипсастом усправно постављеном венцу од храстових и ловорових
гранчица налазио се орао раширених крила и савијене главе. У надвишењу
венца налазила се краљевска круна, а у доњем делу, на стилизованом штиту
постављен је грб Краљевине Југославије. Знак је рађен методом ливења од
сивог, посребреног метала, а везивао се за униформу помоћу два завртња. За
заслужне пилоте рађена је варијанта са златним орлом, грбом и круном. Сва-
ки знак је био нумерисан. Знак се носио на десној страни блузе изван џепа.

80
 Треба напоменути да је команда ваздухопловства одиграла кључну улогу
о обарању Тројног пакта, извела пуч 27. марта 1941. и довела на престо кра-
ља Петра Другог. Млади краљ је у егзилу, током рата увек носио униформу
нашег ратног ваздухопловства са пилотским знаком.
После пропасти Југословенске краљевске војске, део морнаричких и ва-
здухопловних снага успео је да се пребаци на Блиски исток и у Северну Африку
и тамо прикључи савезничким снагама. Од остатака наших снага формирано
је неколико морнаричких и ваздухопловних база у Египту.
Југословенски ваздухопловци су били стационирани у неколико расутих
бомбардерских и ловачких авиобаза у околини Каира. Једна група наших
пилота је била у посебном кампу за обуку у далекој Родезији. Како је било
немогуће обезбедити југословенске униформе пилоти су носили британске
али са ознакама и чиновима нашег ваздухопловства. Тада се појавио проблем
набавке пилотског грудног знака за потребе наших ваздухопловаца. Наши
поносни пилоти нису се мирили са тим да више не носе своје тешком муком
заслужене знакове па су дошли на идеју да их сами праве. Приступило се
ливењу знакова у радионичким условима, а производња је била отежана због
недостатка потребне опреме, алата и обучених ливаца. Више то нису били
квалитетно и прецизно урађени знакови као они некада ливени у Отаџбини
али то није умањило њихову вредност. Ваздухопловцима је било важно да
обезбеде и носе своје пилотске знакове и те своје жеље су на крају остварили.
Овај „египатски“ знак се везивао за униформу помоћу игле која је пролазила
кроз две заварене алке. На неким сачуваним примерцима утиснута је и ну-
мерација. Број урађених примерака није утврђен али на једном сачуваном
примерку стоји број 1786. што указује на претпоставку да је изливено близу
две хиљаде примерака. Да ли је толико примерака заиста изливено и да ли
је било толиких потреба остаје да се утврди. У сваком случају, овај пилотски
знак, рађен у тешким ратним условима, далеко од земље, заслужује посебну
пажњу и доказује да је међу пилотима постојао високи степен патриотизма,
оданости према монархији и својој земљи.

81
 “ЕНГЛЕСКА“ РАТНА КОКАРДА

У првим ратним годинама, због оскудице у ознакама ЈВуО, британски

центри снабдевања донели су одлуку да произведу одређену количину кокар-
ди и упуте је у окупирану Југославију. Кокарде су рађене по узору на предратне
ознаке четничких удружења, а прављене су методом ливења од сиве легуре
цинка. На полеђини знака утиснута је ознака британског произвођача. Број
овако урађених и послатих ознака није утврђен, а ни на једној фотографији
из ратног периода није уочена. Овај занимљив знак заслужује више простора
и даљих истраживања јер је ово једина позната ознака произведена и слата
из савезничких радионица.

82
 ПЛОЧАСТИ РАВНОГОРСКИ ЗНАК

На многим ратним фотографијама уочава се необична равногорска озна-

ка за шубару, војничку капу и одело са орлом раширених крила који у канџа-
ма носи плочицу са натписом „слобода или смрт“, а на неким писаним слови-
ма „Равна Гора“. Знак је прављен од алуминијума у више варијанти, величи-
на и квалитета. Јасно је да су прављени у радионичким, теренским условима
па је сам изглед и квалитет зависио од умећа и могућности локалних мастора.
Анализом старих фотографија уочавају се два основна типа равногорских
плочица. Први и најчешћи тип су плочице са орлом уздигнуте главе и натпи-
сом „слобода или смрт“ и по средини иницијалима краља Петра Првог. Дру-
ги, ређи тип су плочице са орлом спуштене главе као код предратног пилот-
ског знака са натписом „Равна Гора“.

83
 Знак се причвршћивао за шубару или одело концем кроз рупице на
крајевима крила.

Командант Србије генерал Мирослав Трифуновић

84
85
86
Идеализована реконструкција равногорског знака

87
 ЧЕТНИЧКИ ЗНАК ДИНАРСКЕ ДИВИЗИЈЕ

Припадници Динарске дивизије под командом свештеника војводе

Момчила Ђујића израђивали су старешинску ознаку по угледу на старе ко-
карде предратних четничких удружења. Ознаке су прављене од пресованог
бакарног лима. Израђиване су у две величине а по командним задацима у
три варијанте.
Командирски знак: бакарно златна плочица са апликацијом мртва-
чке главе сребрне боје. Ознака је била предвиђена за команданте батаљона
и нижих јединица.
Командантски знак: сребрна плочица са апликацијом мртвачке главе
златне боје. Знак је био предвиђен за команданте бригада.
Команданти корпуса: златна плочица са апликацијом мртвачке главе
златне боје. Знак је био предвиђен за команданте корпуса и корпусних те-
риторија.

88
89
 ШЕВРОНИ

Разгледањем старих фотографија припадника ЈВуО могу се уочити ра-

зни платнени нашивци, шеврони. Обично су постављани на леви рукав или
на горњи леви џеп војничке блузе. Најчешћи мотиви били су двоглави орао,
круна, краљеви иницијали или одговарајући натпис. Борци из личне пратње
поручника Радомира Петровића, команданта Бољевачке бригаде Тимочког
корпуса носили су на левом рукаву белу траку са видним натписом „Кент“
надимком свога команданта.
Припаднице Женске равногорске организације (ЖРОС) носиле су везе-
ни знак своје организације на грудима.

90
 ЧЕТНИЧКЕ ПРЕПРАВЉЕНЕ КОКАРДЕ

Поред свих познатих ознака производили су се типично ратни примерци

а један од таквих је преправљена кокарда са мртвачком главом. Овде се ради
о старом предратном подофицирском знаку преко кога је аплицирана мртва-
чка глава. Италијанске фашистичке формације „црне кошуље“ на реверима
својих блуза носиле су беле лимене мртвачке главе до којих су припадници
ЈВуО у њиховој окупационој зони лако долазили. Те алумијумске мртвачке
главе често су постављане на старе подофицирске ознаке и на тај начин доби-
јао се нови облик знака.

Друга интервенција на старим подофицирским ознакама било је бриса-

ње симбола српског, хрватског и словеначког народа и на то место аплици-
рани су иницијали краља Петра Другог.

91
 Потребе за ознакама у ЈВуО су биле велике па се често приступало
производњи са свим доступним материјалима у лошим радионичким усло-
вима. Понекад су ознаке и мртвачке главе ливене од олова у примитивним
гипсаним калупима.

На сачуваним фотографијама из ратног периода уочавају се и разне

везене ознаке за капу.

92
 Плочасти знак скинут са југословенског шлема типа „адриан“ и кори-
шћен као ознака за капу и шубару.

93
ГРУДНИ ЗНАК КОМАНДАНТА РАСИНСКОГ КОРПУСА,
ВОЈВОДЕ ДРАГУТИНА КЕСЕРОВИЋА

Ради се о лепо израђеном ромбоидном знаку са ћириличним натписом

писаним словима „слобода или смрт“. Колико је израђено ових знакова
и којим поводом није познато, а на старим ратним фотографијама се види
да је сем војводе Кесеровића овај знак носио подофицир Бине Стојановић,
припадник Ваљевског корпуса.

94
 ВОЈНИЧКИ РАВНОГОРСКИ ЗНАК

Знак је додељиван припадницима Југословенске војске у отаџбини

који су преживели рат, одступили на Запад и налазили се у савезничким
логорима у Италији и Немачкој. Додељивање је започето крајем 1945. и
трајало је до краја 1946. године, а право ношења нису имала цивилна лица.
У овом занимљивом и лепо дизајнираном знаку троугластог облика налазе
се аплицирани иницијали краља Петра Другог, круна у надвишењу и слова
ДМ која стоје за име Драгољуба Драже Михаиловића. Преко центра знака
усправно је постављен мач са лобањом одмах изнад крснице и палмовим
и маслиновим укрштеним гранчицама постављеним преко дршке мача. У
самом дну знака превише ситним словима исписано је „Равна Гора“.

Постоји ћирилична и много ређа латинична варијанта овог знака.

Израђивани су у две величине, а познати су и позлаћени примерци, вероватно
накнадно прерађени по жељи носиоца.

95
 Знак је прављен од сиве легуре и бар у два наврата јер постоје видне
разлике у боји метала од сиво беле па до бакарно сиве. На реверсу, знак је
имао утиснут евиденциони број. Није познато колико је израђено примерака
ових знакова, али је познат примерак са евиденционим бројем 9800.
Уз знак се добијао одговарајући указ на обичном, печатима овереном,
папиру, а нешто касније урађена је и легитимација за носиоца знака. Леги-
тимација је била преклопна, написана на српском и енглеском језику са фо-
тографијом и потписом носиоца.

96
97
 РАТНИ КРСТ
Споменица 1941–1945.

Споменицу је 1945. године установио њ. в. краљ Петар Други Карађор-

ђевић. Масовнија додела овог признања уследила је знатно касније, тек од
1965. године. Првобитна замисао била је да се ова споменица додељује само
истакнутим појединцима који су помагали краља, краљевску породицу и
Владу за време њиховог егзила у Лондону. Краљ Петар је 1965. године у Мона-
ку донео одлуку о проширивању листе заслужних лица за доделу Ратног крста.
Од тада, споменица је додељивана југословенским и страним војним лицима
који су у току рата службовали у савезничким снагама или у покретима отпора
и герилским јединицама, трговачкој морнарици савезничких земаља (осим
Русије), а нешто касније додељивана је и истакнутим припадницима ЈВуО.
Постоје два основна типа „Ратног крста“, такозвани мали и велики Ратни
крст.
Велики Ратни крст је плаво емајлирани крст грчког типа са круном
на врху. Између кракова крста постављен је зракасти ромб са положеним
укрштеним мачевима. У средини крста постављен је велики округли меда-
љон са три концентрична круга у националним бојама, а у средини се налази
лик краља Петра са војничком шајкачом. На белом пољу круга стоји натпис
„IN MEMORIAM 1941–1945“, на реверсу ордена налази се сличан округли ме-
даљон са ликом Драже Михаиловића. Постоји варијанта ове споменице без
медаљона са ликом Драже Михаиловића на реверсу.

98
 Мали Ратни крст се разликује у многим детаљима од великог крста,
пре свега између кракова више нема златног зракастог ромба. Укрштени
мачеви имају другачији рукохват који би више одговарао сабљи него мачу.
Лик краља Петра је нешто већи, а на белом прстену више нема никаквих
натписа него само стоје године 1941–1945. Реверс је такође знатно измењен
па је уместо округлог медаљона урађен рељефни лик Драже Михаиловића са
натписом „IN MEMORIAM 1941–1945“. Постоји варијанта ове споменице са
потпуно глатким реверсом без икаквог натписа.

За обе споменице урађене су и пригодне минијатуре и ленте (заменице).

Број направљених и додељених споменица није познат.

99
100
 ОРДЕН ДОБРОТВОРНОГ ДРУШТВА
„СВ. АНДРЕЈА ПРВОЗВАНИ“

Југословенска краљица Марија Карађорђевић основала је 1942. године

у Лондону хуманитирано друштво „Свети Андреј Првозвани“ названо по
крсној слави породице Карађорђевић. Ова хуманитарна организација била
је под покровитељством Шкотске која је гајила сентименталне успомене на
многе шкотске болничарке које су несебично помагале српским рањеницима
у Првом светском рату. Званични председник овог удружења био је принц
Томислав Карађорђевић, али о раду овог друштва од самог оснивања па до
краја старала се краљица Марија.
Делатност добротворног друштва била је оријентисана на прикупљање
новчане и робне помоћи за народ Југославије. Друштво је у току рата и у
првим послератним годинама много помагало најугроженијим крајевима у
Југославији без обзира на националну или верску припадност становништва.
Краљица Марија и њени синови новчаним прилозима и личним учешћем не-
себично су помагали рад овог друштва. Краљица је имала у плану да после ра-
та центар овог друштва премести у Београд али до тога није дошло. Друштво је
сем прикупљања новчаних и робних прилога предвиђало изградњу болница
и формирање мобилних јединица прве помоћи за рад у ратом опустошеним
крајевима. Биле су предвиђене и стипендије за школовање болничког кадра.
Народима Југославије преко овог друштва највише личном заслугом краљи-
це Марије је пристизала помоћ све до 1952. године.
Друштво је пружало помоћ свим на Запад избеглим припадницима ЈВуО
и грађанима, као и пристиглим војним лицима који из заробљеништва нису
желели повратак у Отаџбину. Преко 100.000 избеглих лица стигло је у Енгле-
ску у првим послератним годинама, а многи од њих су добијали помоћ преко
овог добротворног друштва. Тако је ово друштво постало главни дистрибутер
хуманитарне помоћи нашим избеглим људима. Прилоге друштву давали су
наши имућнији исељеници, странци и разна сродна хуманитарна удружења.
Друштво је шездесетих година донело одлуку да се у знак захвалности
свим приложницима и заслужним члановима доделе пригодне плакете, за-
хвалнице и орден „Св. Андреј Првозвани“.

Опис ордена:
На светоандрејском крсту тиркизно плаве боје у средини, постављена
је сребрна рељефна фигура св. Андреја у клечећем положају. У горњем делу
крста постављена је тамно плава трака са ћириличним натписом „ПРВИ СМО
ЗВАНИ“. У надвишењу крста постављена је стилизована круна са алком за
ленту. Лента је била троугластог облика са белим и светло плавим пругама.

101
 Орден је рађен у три класе, а број урађених и додељених ордена није
познат. Уз орден додељиван је и пригодан указ.

102
 РАВНОГОРСКА СПОМЕНИЦА

Скупштина Србије, на предлог Српског Покрета Обнове, донела је де-

цембра 2004. године одлуку о изједначавању права партизана и равногораца
и установљавању и признавању „РАВНОГОРСКЕ СПОМЕНИЦЕ“. Њени но-
сиоци је требало да у свему буду изједначени са носиоцима „Партизанске
споменице“. Критеријуми за добијање Равногорске споменице је требало да
установи Влада Србије. Нажалост, до данас ова скупштинска одлука није за-
живела у пракси. Урађена је једна количина споменица и издељена истакну-
тим преживелим равногорцима или њиховим породицама, Кенту, Алексан-
дру Бајту, Ивку Јовановићу, Моми Вучковићу, Урошу Шуштеричу и др.
Идеја о изради Равногорске споменице потекла је на Равној Гори сеп-
тембра 2001. године када је председништво Равногорског покрета донело
Правилник о изради и додели ове споменице живим припадницима и њи-
ховим потомцима. Правилником о додели споменице регулисано је право на
њено ношење. Право на доделу имају сви активни припадници Равногорског
покрета од 1941. па до јула 1946. године, сви учесници Конгреса одржаног у
селу Ба 1944. године и сви они који су својим деловањем или на било који на-
чин помагали покрет. Међутим, право на ношење припада само преживелим
активним борцима ЈВуО.
Споменица је урађена у облику грудног знака – звезде и као споменица
истог облика али мањих димензија за ношење око врата.
Грудни знак Споменице се састоји од дванаестокраке звезде димензија
67х85 мм, средишњег овалног медаљона димензија 45х33 мм и југословенске
круне у надвишењу. У средини медаљона налази се рељефно попрсје генерала
Драже Михаиловића уоквирено плавим емајлираним прстеном. У прстену
унутар емајла је златним ћириличним словима исписан текст „РАВНОГОР-
СКИ ПОКРЕТ“. На доњем делу прстена, испод Дражиног лика, постављена
је златна трака на којој стоји текст „СПОМЕНИЦА“. Краци звезде урађени од
сребрне и златне легуре су наизменично поређани.
Споменица за ношење око врата је истог облика али мањих димензија,
40х30 мм и носила се на траци у српским националним бојама, црвено плаво
и бело.
Равногорску споменицу је израдила приватна ливница „ГОСИ“ из Бео-
града у техници центрифугалног ливења и галванизације.

103
104
 У емиграцији, равногорска и српска удружења поводом разних јубилеја
и прослава издавала су разне медаље, значке и плакете.

Медаља Српког националног савеза

105
106
 КРСТ КРАЉЕВСКИХ КОМАНДОСА

Крајем 1944. године Врховна команда је формирала посебну командоску

групу за диверзантске акције у позадини непријатеља. Ради што боље при-
преме будућих командоса отворена је посебна школа за обуку, прво у околи-
ни Сарајева, у Средњем, а нешто касније школа је премештена и наставила
са радом у Модричи. Командант школе за обуку командоса био је пуковник
Драгослав Павловић. Било је око 200 полазника школе. Врховна команда и
главнина снага ЈВуО тада се налазила у Босни и вршене су велике припреме
за повратак у Србију која ја већ била у рукама комуниста. Планирано је да се
пре уласка у Србију убаци више мањих командоских група које би вршиле
диверзије, окупљале преостале припаднике ЈВуО на терену, олакшале на-
предовање и прелаз из Босне главнине јединица. До маја 1945. године у
Србију је убачено неколико командоских група али све су биле разбијене.
Дража Михаиловић и остаци ЈВуО после пораза на Зеленгори, маја
1945. године, иако у тешкој, скоро безизлазној ситуацији, нису одустајали од
слања командоских група у Србију. Крајем 1945. године донешена је Уредба о
успостављању новог одликовања за припаднике командоских група. Била је
ово последња уредба о одликовањима у ЈВуО и зато је вредна помена. Никада
није дошло до додељивања командоског крста, а остале су сачуване само
скице и уредба о овом признању.

107
108
109
110
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
355.14(497.1)”1941/1945”
ЈЕВТИЋ, Бранко М., 1954-
Ознаке Jугословенске војске у отаџбини /
Бранко М. Јевтић. - Београд : Беокњига, 2011
(Београд : Беокњига). - 110 стр. : илустр. ; 24 cm
Тираж 300. - Стр. 5-9: Предговор / Драган
Крсмановић.
ISBN 978-86-7694-325-8
а) Југословенска војска у отаџбини - Војне
ознаке b) Равногорски покрет - Војне ознаке
- 1941-1945
COBISS.SR-ID 182915852