+

Agatha Christie -
Nulta tačka

Naslov originala:

Agatha Christie TOWARDS ZERO

 Robertu Grejvsu

Dragi Roberte,

Pošto tako ljubazno tvrdiš da ti se dopadaju moje priče, usuđujem se da ovu

knjigu posvetim tebi. Sve što tražim jeste da se, dok je budeš čitao, strogo uzdržavaš
od svog kritičarskog umeća (nesumnjivo izoštrenog tvojim skorašnjim preterivanjima
na tom polju!).

Ovo je priča koja treba da te zabavi, a ne da bude kandidat za književni stub

srama gospodina Grejvsa!

Tvoja prijateljica, Agata Kristi

 PROLOG: 19. NOVEMBAR

Društvo oko kamina gotovo isključivo se sastojalo od advokata ili onih koji su
se zanimali za pravo. Bio je tu advokat Martindejl, kraljev savetnik Rufus Lord,
mladi Denijels koji je postao poznat posle slučaja Karsters, nekolicina drugih
advokata, sudija višeg suda gospodin Khver, Luis iz firme Luis i Trenč i stari
gospodin Trivs. Gospodinu Trivsu je bilo blizu osamdeset, veoma zrelih osamdeset
godina punih iskustva. Bio je član jedne poznate advokatske firme i to njen
najpoznatiji član; za njega su govorili da zna više pikanterija iz istorije Kraljevstva
nego ma koji čovek u Engleskoj, a uz to je bio i stručnjak za kriminologiju.

Lakomisleni ljudi su govorili da bi gospodin Trivs trebao da napiše memoare.

Gospodin Trivs je o tome imao svoje mišljenje. Bio je svestan da isuviše zna.

Iako je odavno prestao da se aktivno bavi advokaturom, nije bilo čoveka u

Engleskoj čije su mišljenje toliko cenili članovi esnafa kome je pripadao. Svaki put
kada bi podigao svoj tanak razgovetni glas, svi bi, puni poštovanja, zaćutali.

Ovog puta razgovor je poveden o jednom slučaju o kome se dosta govorilo i na

koji je stavljena tačka toga dana u Old Bejliju. Reč je bila o slučaju ubistva i
zatvorenik je bio oslobođen. Prisutno društvo se bavilo preispitivanjem tog slučaja i
stavljanjem stmčnih zamerki.

Tužilaštvo je pogrešilo što se previše oslanjalo na svedoke -stari Diplič je trebalo

da shvati kakvu uslugu čini odbrani. Mladi Artur je izvukao najviše što je mogao iz
svedočenja one služavke. Bentmor je u završnoj reči je vrlo precizno stvari postavio
na svoje mesto, ali je tada šteta već bila učinjena - porota je poverovala devojci.
Porotnici su čudan soj - nikada se ne zna šta će da progutaju, a šta ne. Ali ako
jednom sebi nešto uvrte u glavu, niko ih više ne nagovori da promene mišljenje. Oni
su poverovali devojčinoj priči o gvozdenoj poluzi i to je, svakako, bilo presudno.
Medicinski nalazi im nisu bili baš sasvim jasni. Svi oni dugački termini i stručna
terminologija - do zla boga loši svedoci, pa i sve one nadobudne sveznalice - koji se
uvek prenemažu i ne mogu da odgovore sa da ili ne na najjednostavno pitanje - uvek
,,u izvesnim okolnostima koje bi mogle da nastanu“ - i tome slično!
 Malo po malo, umoriše se od priče, a kako su primedbe postajale sve češće
isprekidane i nepovezane, tako je raslo i opšte osećanje da nešto nedostaje. Jedna
glava za drugom okretale se u pravcu gospodina Trivsa. Gospodin Trivs do tada
ničim ne beše doprineo raspravi. Postepeno je postajalo očigledno da društvo čeka
konačnu reč svog najuglednijeg kolege.

Gospodin Trivs je, udobno zavaljen u foteljii, odsutno glancao naočari. Nešto u
nastaloj tišini ga natera da naglo digne pogled.

,,A?“ rekao je. „Šta to bi? Pitali ste me nešto?"

Mladi Luis progovori.

„Razgovarali smo, gospodine, o slučaju Lamom.“

Zastao je iščekujući.

,,Da, da“, reče gospodin Trivs. „Razmišljao sam o tome.“

Svi ućutaše puni poštovanja.

„Bojim se, međutim“, poče gospodin Trivs i dalje glancajući naočare, ,,da sam
suviše pustio mašti na volju. Da, baš tako. To je verovatno posledica godina koje
imam. U mojim godinaina čovek ima pravo na privilegiju da se prepusti mašti ako
mu se tako više sviđa.“

,,Da, svakako, gospodine“, složi se mladi Luis, ali je delovao zbunjeno.

„Razmišljao sam“, nastavi gospodin Trivs, ,,ne toliko o različitim aspektima

zakona koje ste pominjali - mada su bili veoma interesantni - veoma interesantni -
da je presuda bila drugačija, bilo bi čvrstih osnova za žalbu. Bar ja tako mislim - ali
ne bih se sada u to upuštao. Razmišljao sam, kao što rekoh, ne o aspektima zakona,
već o - je li, o ljudima upletenim u ovaj slučaj.“

Svi su izgledali prilično iznenađeni. U vezi sa ljudima upletenim u slučaj

zanimalo ih je samo do koje mere im se može verovati, ili, kazano drugim rečima,
koliko su uopšte ti ljudi pouzdani kao svedoci. Niko se nije čak ni usudio da nagađa
da li je zatvorenik bio kriv ili baš do te mere nevin kakvim ga je proglasio sud.

„Šta ćete, ljudi su jednostavno takvi“, reče gospodin Trivs zamišljeno. „Ljudi su
takvi. Svih vrsta, veličina, i oblika. Neki s mozgom, a mnogo više njih je bez njega.
Dolaze sa svih strana, iz Lankašira, Škotske - onaj vlasnik restorana iz Italije i ona
učiteljica odnekud sa srednjeg zapada. Svi oni su uvučeni i upleteni u slučaj, i
svima su se, na kraju, jednog sivog novembarskog dana, putevi ukrstili u jednoj
londonskoj sudnici. Svako od njih je tamo dao svoj mali doprinos. Cela priča će svoj
vrhunac dostići u momentu suđenja zbog ubistva.“

Zastade i lagano poče prstom da šara neki nevidljivi crtež na svom kolenu.

„Volim dobre detektivske priče“, reče. „Ali, znate, njihov početak je pogrešan!
One počinju ubistvom. Međutim, ubistvo je kraj. Priča počinje mnogo pre toga -
neretko godinama ranije-sa svim uzrocima i događajima koji određene ljude u
određeno vreme određenog dana dovode na određeno mesto. Uzmite za primer
svedočenje one male služavke - da joj servirka nije preotela momka, ona ne bi u
nastupu besa napustila službu, otišla u Lamom i bila ključni svedok odbrane. Onaj
Đuzepe Antoneli - došao na mesec dana da bi bio sa bratom. Brat je ćorav kao
krtica. Ne bi video isto što i Đuzepeovo oštro oko. Da pozomik nije bio zaljubljen u
kuvaricu iz broja 48, ne bi zakasnio na dužnost...“

Blago klimnu glavom:

„Svi se putevi kreču prema jednoj zadatoj tački... A onda, kada za to dođe vreme
- sve če izači na videlo! To je taj nulti čas. Da, svi putevi vode prema nultoj tački ...“

„Prema nultoj tački ..." ponovi on.

Zatim se iznenada strese.

„Hladno vam je, gospodine, priđite bliže vatri.“

,,Ne, ne ,reče gospodin Trivs. „Samo me je, što’no kažu, nešto štrecnulo. Gle,
gle! Vreme je da se krene kuči.“

Prijateljski klimnu glavom i polako i oprezno izađe iz sobe.

Kad je izašao, sledećih nekoliko sekundi niko nije progovorio ni reč„ a onda
Rufus Lord primeti da jadnog starog Trivsa stižu godine.

Ser Vilijam Kliver reče:

„Ali, mozak mu dobro radi - čak veoma dobro - mada godine, ipak, čine svoje.“

,,I srce mu je slabo“, reče Lord. „Svakoga časa bi mogao da se sruši, čini mi se.“

„Čini mi se da poprilično dobro vodi računa o sebi“, reče mladi Luis.

U tom trenutku, gospodin Trivs je pažljivo ulazio u svoj Dajmler, koji je tako
bešumno klizio po drumu. Automobil ga odveze do kuće na jednom mimom trgu.
Revnosni sluga mu pomože da skine kaput. Gospodin Trivs uđe u biblioteku, gde
je gorela vatra u kaminu. Njegova spavaća soba se nalazila iza biblioteke, jer se on
nikada nije penjao na drugi sprat vodeći računa o svom srcu.

Sede ispred vatre i poče da otvara poštu.

Još uvek je razmišljao o ideji koju beše izložio u klubu.

„I pored svega“, pomisli gospodin Trivs, „imam osećaj da se priprema neka

drama - neko potencijalno ubistvo. Kada bih ja hio pisac tih zabavnih priča punih
krvi i zločina, počeo bih satla od jednog starijeg gospodina koji, sedeći ispred vatre,
otvara pisma - i kreće se, i ne znajući - ka nultoj tački ...“

On otvori koverat, izvadi iz njega list papira i baci odsutni pogled na njega.

Iznenada mu se izraz lica promeni. Povrati se iz sanjarenja u stvamost.

,,Oh, bože“, reče gospodin Trivs. „Kako je to uznemimjuće! Stvarno, vrlo

neprijatno. Posle svih ovih godina! Ovo će promeniti sve moje planove."

„OTVORI VRATA I UGLEDAĆEŠ LJUDE’’

11. januar

Čovek u bolničkom krevetu promeškolji se i zastenja.

Bolničarka zadužena za to odeljenje ustade od stola i priđe mu. Pomeri mu

jastuke i namesti ga u udobniji položaj.

Angus Mek Virter samo nešto promrmlja u znak zahvalnosti.

U njemu su ključali bes i ogorčenost.

Trebalo je da do sada svemu bude kraj. Trebalo je da se izvuče iz svega toga!

Neka je prokleto to kretensko drveče koje raste na grebenu! Neka su prokleti oni
nadobudni zaljubljeni golupčići koji su se odvažili da se u hladnoj zimskoj noči
sastanu na stenovitom grebenu.
 Ali za njih (i za drvo!) bio bi to kraj - taj pad u duboku hladnu vodu, možda uz
kratko opiranje, ali na kraju, ipak, pad i zaborav - kraj jednog promašenog, jalovog,
beskorisnog života.

I gde se sada nalazi? Izležava se kao idiot u nekom bolničkom krevetu sa

polomljenom ključnom kosti, a verovatno mu predstoji i ispitivanje u policiji zbog
pokušaja samoubistva.

Dođavola, pa to je njegov život, i šta oni imaju sa tim?

A da je uspeo u svojoj nameri, sahranili bi ga kao duševnog bolesnika uz

pobožno strahopoštovanje!

Duševni bolesnik, kakva glupost! Nikada nije bio prisebniji! A izvršiti

samoubistvo bilo bi nešto najlogičnije i najrazumnije što je mogao da uradi čovek na
njegovom mestu.

Potpuno ponižen i poražen, sa trajno narušenim zdravljem, bez žene, koja ga je

ostavila zbog drugog. Bez posla, bez ljubavi, bez novca, zdravlja i nade, zar stavljanje
tačke na sve to nije jedino moguće rešenje?

A evo ga, umesto toga, u smešnoj i bednoj situaciji. Uskoro će mu licememi

istražni sudija održati pridiku zbog njegovog zdravo-razumskog postupka u vezi sa
nečim što pripada jedino i isključivo njemu - sa njegovim životom.

On ljutito othuknu. Oseti kako mu jeza prolazi telom. Bolničarka je ponovo bila
pored njega.

Bila je mlada, riđokosa, sa ljubaznim izrazom na prilično neupadljivom licu.

,,Da li vas mnogo boli?“

,,Ne boli me.“

„Daću vam nešto što će vas uspavati.“

,,Ne dolazi u obzir.“

,,Ali...“

„Zar mislite da ne mogu da podnesem malo bola i nesanicu?“

Ona se nasmeši blago i pomalo sa visine.

„Doktor je rekao da biste mogli nešto da uzmete.“

 „Baš me briga šta je doktor rekao.“

Zategla mu je posteljinu i malo primakla čašu sa limunadom. Postiđen zbog

svog ponašanja, on reče:

„Izvinite ako sam bio grub.“

„Ništa ne mari.“

Nerviralo ga je što je ona potpuno neosetljiva prema njegovim ispadima.

Njegova zlovolja nije mogla da prodre kroz profesionalni oklop njene poslovične
blagosti. On sada nije čovek –nego bolesnik.

On reče:

„Dodavola sa tim uplitanjem, tim prokletim zabadanjem nosa u tudi život...“

Ona mu odvrati, prekorevajući ga:

„Nije lepo da tako govorite."

,,Lepo?“ upita on. „Lepo? O, Bože.“

„Ujutru će vam biti bolje“, uzvrati mu ona staloženo.

On proguta knedlu.

,,Vi bolničarke. Bolničarke. Vi niste ljudska bića, samo da znate.“

,,Mi znamo šta je za vas najbolje, verujte.“

„To me i dovodi do besa! U vezi sa vama. U vezi sa bolnicom. U vezi sa celim

svetom. To neprekidno uplitanje! To što uvek znate šta je za druge najbolje. Pokušao
sam da se ubijem To vam je poznato, zar ne?“

Ona klimnu glavom.

„Šta se koga tiče da li sam se ja bacio sa te idiotske stene ili nisam? Moj se život
okončao. Bio sam poražen i uništen!“ Ona jedva čujno coknu jezikom. Time je
izražavala neko apstraktno saosećanje. On je bolesnik. Ona ga je umirivala puštajući
ga da istutnji bes.

„Zašto da se ne ubijem ako to želim?“ upita on.

Na to ona odgovori veoma ozbiljno.

 „Zato što je to pogrešno.“

,,A zašto je to pogrešno?“

Pogledala ga je sa nevericom. Nije se kolebala u svom uverenju, ali joj oskudna

moć izražavanja nije dozvoljavala da objasni svoju reakciju.

,,Pa - hoću da kažem - ne valja da se ubijete. Čovek mora da nastavi da živi,

sviđalo mu se to ili ne.“

,,A zašto mora?“

,,Pa, mora da se vodi računa i o drugim ljudima, zar ne?“ ,,U mom slučaju - ne.
Nema na ovom svetu žive duše koju bi moja smrt pogodila.“

„Zar nemate rodbinu? Majku, sestre, bilo koga?“

„Nemam. Imao sam ženu koja me je ostavila, i potpuno je bila u pravu! Videla je
da ništa ne vredim.“

„Ali sigumo imate bar prijatelje?"

„Nemam. Nisam druželjubiv čovek. Slušajte, sestro, reći ću vam nešto. Nekada
sam bio srećković. Imao sam dobar posao i lepu ženu. A onda je došlo do tog udesa.
Moj šef je vozio, a ja sam bio u kolima. Tražio je od mene da posvedočim da je u
trenutku udesa vozio brzinom ispod trideset. A nije. Vozio je skoro pedeset na sat.
Niko nije poginuo niti stradao, samo je hteo da bude ispravan da bi naplatio
osiguranje. Nisam hteo da učinim to što je tražio. Trebalo je da lažem, a ja ne
lažem.“ „Mislim da ste ispravno postupili. Sasvim ispravno", reče bolničarka.

,,Ma šta mi kažete? Ta moja tvrdoglavost koštala me je poslu. Moj šef se

naljutio. Pobrinuo se da ne dobijem drugi posao. Ženi je dojadilo da me gleda kako
se besposlen muvam po kući. Otišla je sa čovekom koji mi je bio prijatelj. Dobro mu
je išlo i bio je cenjen u društvu. Ja sam se prepustio slučaju, sve višc se srozavajući.
A onda sam počeo da pijem. To mi nije baš pomagalo da zadržim poslove koje sam
dobijao. Vukao sam se kao prebijen pas - lekar mi je rekao da se nikada neću
oporaviti. Onda sam shvatio da više nemam za šta da živim. Najlakši način, i
najjednostavniji, bio je da odlučno izađem iz svega toga. Moj život nije vredeo ni
meni ni bilo kome drugom.“

,,Vi to ne možete da znate“, promrmlja mala bolničarka.

On se nasmeja. Več je bio bolje raspoložen. Njena naivna tvrdoglavost ga je

zabavljala.
 „Draga moja devojko, od kakve sam ja koristi bilo kome?“

Ona reče zbunjeno:

,,Vi to ne znate. Možda ćete - jednoga dana ..."

„Jednoga dana? Neće više biti jednog dana. Sledeći put ću se pobrinuti za to.“

Odlučno je odmahnula glavom.

,,A, ne“, reče. „Nećete opet pokušati.“

,,A zašto?“

„Ljudi poput vas to nikad više ne učine.“

On se zagleda u nju. „Takvi kao ja“’ Za nju je on jedan od onih umišljenih

samoubica. Taman beše zaustio da se energično usprotivi, kad ga u tome iznenada
spreči njegova urođena iskrenost.

Da li će to ponovo učiniti? Da li zaista misli da to opet učini?

Odjednom shvati da neće. Bez ikakvog razloga. Možda se pravi razlog krije u
onome što je sestra rekla na osnovu svogi stručnog znanja. Samoubistvo se retko
kad pokušava dva puta.

On tada oseti još veću rešenost da od nje dobije opravdanje; za svoju nameru sa
etičke tačke gledišta.

,,U svakom slučaju imam pravo da sa svojim sopstvenim životom činim šta me
volja.“

,,Ne - ne, nemate.“

„Kako nemam, draga moja devojko, kako?“

Ona pocrvene. Reče, prstima se igrajući sa zlatnim krstićem koji joj je visio oko
vrata:

,,Vi ne razumete. Možda ste potrebni Bogu.“

Piljio je u nju - zapanjen. Nije želeo da povredi njena naivna uverenja. Samo
podsmešljivo reče:
 „Možda jednog dana zaustavim nekog odbeglog konja i tako spasim život nekom
zlatokosom detetu - a? To ste hteli da kužete?"

Ona odmahnu glavom. Energičnim glasom je pokušavala da objasni ono što

tako jasno razume, a tako teško ume da izrazi: „Možda je važno upravo to da negde
postojite - i da ništa ne učinite - da jednostavno budete na određenom mestu u
određeno vreme - uh, ne umem da vam to objasnim rečima, ali moža ćete jednog
dana proći nekom ulicom i samim tim uraditi nešto veoma važno - možda čak i ne
znajući šta.“

Mala crvenokosa bolničarka poticala je sa zapadne obale Škotske, i neki njeni

rođaci imali su ,,vizije“.

Možda je i ona, nejasno, imala viziju čoveka koji ide nekim drumom jedne
septembarske noći i time spasava jedno ljudsko biće strašne smrti ...

14. februar

U sobi je bila samo jedna osoba, i jedini zvuk koji se mogao čuti bio je škripanje
njenog pera kojim je ispisivala stranicu za stranicom.

Nikoga nije bilo da pročita reči koje su se nizale. Da je kojim slučajem neko bio
tu, teško bi mogao da poveruje svojim očima. Jer, ono što se moglo pročitati bio je, u
stvari, nedvosmislen i detaljno razrađen plan ubistva.

Ima trenutaka u kojima je telo svesno da se nalazi pod kontrolom uma, i u

kojima se ono pokorava volji te nepoznate sile koja kontroliše njegove pokrete.
Postoje, međutim, i takvi trenuci u kojima je um svestan svoje dominacije i kontrole
nad telom, kao i cilja koji postiže izdajući mu naredbe.

Osoba o kojoj je reč bila je u ovoj drugoj situaciji. Ona je oličavala um, hladnu,
kontrolisanu inteligenciju. Taj um je ima( samo jednu misao i jedan cilj - da uništi
jedno drugo ljudsko biće. Da bi ostvarila taj cilj, ta osoba je na papiru razrađivala
sve pojedinosti tog plana. Vodila je računa o svakoj mogućnost i o svim eventualnim
detaljima. Ceo plan je morao biti apsolut no savršen. Kao i svi planovi, ni ovaj nije
bio zacrtan jednon za svagda. On je podrazumevao moguća odstupanja od plana
i određenim trenucima. Štaviše, budući inteligentan, um je predvi đao inteligentne
rezervne varijante u slučaju nepovoljnog odvija nja plana. Ali, osnovne odrednice bile
su jasne i temeljno posta vljene. Vreme, mesto, način, žrtva !..

Osoba podiže glavu. Pokupi papire i pažljivo još jednon pročita ceo plan. Da, sve
je bilo jasno kao dan.
 Preko ozbiljnog lica prelete osmeh. To nije bio osmeh normalne osobe. Osoba
duboko uzdahnu.

Kao što je Bog stvorio čoveka prema svom obličju, tako je i ovom biću bilo dato
da uživa u svom gnusnom delu, koje je bilo odraz njegove ličnosti.

Da, sve je bilo isplanirano - sve reakcije predviđene i uzete u obzir, vrline i slabe
tačke svih učesnika iskorišćene i usaglašene i unete u jedan đavolji plan.

Ipak, nešto je nedostajalo ...

Autor sa osmehom dopisa datum - jedan dan u septembru.

Zatim, smejući se, iscepa papir na deliće, odnese ih do kamina na drugom

kraju sobe i baci ih u rasplamsalu vatru. Nije bilo greške. Oganj proguta i uništi i
poslednji delić. Sada je plan pustojao samo u memoriji svog tvorca.

8. mart

Policijski nadzomik Betl je sedeo za stolom i doručkovao. Isturene brade, sporo i

pažljivo je čitao pismo koje mu žena, sva u suzama, upravo beše dala. Lice mu je,
kao uostalom i u svim drugim prilikama, bilo bezizražajno. Ličilo je na lice isklesano
od kamena. Bilo je čvrsto i nepopustljivo, u neku ruku zadivljujuće. Nadzornikovo
lice nikako nije nagoveštavalo izuzetnost; on sigurno nije bio izuzetan čovek, ali je
imao jednu drugu vrlinu, koju je teško definisati, a koja je ipak bila moćna.

,,Ne mogu da verujem“, jecala je gospođa Betl. „Zar Silvija?“

Silvija je bila najmlađe od petoro dece nadzomika i gospode Betl. Imala je

šesnaest godina i išla je u školu blizu Mejdstona.

Pismo je bilo od gospođice Emfri, direktorke pomenute škole. Bilo je to jasno,

učtivo i odmereno pismo. Pisalo je, crno na belo, da su razne sitne krađe već neko
vreme zbunjivale upravu škole, da je problem najzad rešen, da je Silvija Betl
priznala, i da bi gospođica Emfri želela da vidi gospodina i gospođu Betl što je pre
moguće kako bi „porazgovarali o situaciji".

Nadzornik Betl savi pismo, stavi ga u džep i reče: „Ovo prepusti meni, Meri.“

On ustade, prošeta oko stola, pomilova je po obrazu i reče: ,,Ne brini, draga, sve
će biti u redu.“

Izašao je ostavljajući za sobom utehu i ohrabrenje.

 Toga popodneva, u modemo i originalno opremljenoj prijemnoj kancelariji
gospođice Emfri, sedeo je uspravno nadzomik Betl. Njegove ogromne ruke počivale
su mu na kolenima i, suočen sa gospođicom Emfri, uspevao je u mnogo većoj meri
nego inače da izgleda kao policajac od glave do pete.

Gospođica Emfri je bila veoma uspešna direktorka. Bila je prava ličnost za taj
posao, bila je svestrana ličnost, prosvećena i savremena, i u radu je kombinovala
disciplinu sa modemim shvatanjima o samoopredeljenju mladih.

Njena kancelarija je oličavala duh Medveja. Sve je u njoj bilo prijatne

svetlosmeđe boje - bilo je tu velikih tegli sa zelenkadama, i činija sa lalama, pa i
zumbula. Nekoliko dobrih kopija antičkih grčkih skulptura, dve figure iz kasnijeg
perioda, iz savremene umetnosti, dva primerka italijanske naive na zidovima. Usred
svega toga, sedela je gospođica Emfri lično, u odeći tamnoplave boje, s izrazom
nestrpljenja na licu koje je podsećalo na savesnog hrta, i jasnoplavih očiju koje su
ozbiljno gledale kroz debela stakla na naočarima.

„Sada je najvažnije“, progovori zvonkim, odmerenim glasom, ,,da ovom pitanju

pristupimo na pravi način. Treba pre svega da mislimo na devojčino dobro,
gospodine Betl. Pre svega na Silviju! Veoma je važno - veoma, da ova situacija ni na
koji način ne ostavi posledice u njenom životu. Ne smemo je naterati da preuzme na
sebe breme krivice - morate je veoma pažljivo i umereno prekoriti, ako je to uopšte i
potrebno. Moramo proniknuti u razloge koji su je naveli na ovu nepotrebnu krađu.
Može bit da se radi o kompleksu niže vrednosti? Znate, ne idu joj baš sportske
aktivnosti, pa je možda dobila neku čudnu želju da se u nečem drugom istakne -
želju da potvrdi svoj ego? Moramo biti veoma obazrivi. Upravo zbog toga sam želela
da se sa vama prvo vidim nasamo - da vas uverim da sa Silvijom treba postupati
veoma pažljivo. Ponavljam vam, veoma je važno da dođemo do razloga koji uzrok
njenog ponašanja.“

„Upravo sam zbog toga i došao, gospođice Emfri“, reče nadzornik Betl.

Glas mu je bio tih, na licu mu se nije moglo primetiti šta oseća, pogledom je
ispitivački odmeravao direktorku.

„Bila sam vrlo blaga prema njoj“, reče gospođica Emfri.

„Dobro ste uradili, gospojice", lakonski odvrati Betl.

„Verujte, ja iskreno volim i razumem ta mlada biča.“

Betl ne odgovori direktno. Samo reče:

 „Sada bih hteo da vidim svoju devojčicu, ako nemate ništa protiv, gospođice
Emfri.“

Ponovo naglašavajući svaku reč, gospođica Emfri ga upozori da bude pažljiv i

strpljiv, kako ne bi povredio psihu deteta koje se upravo razvija u ženu.

Narednik Betl nije pokazivao nikakve znake nestrpljivosti. Samo je bezizražajno

gledao.

Ona ga najzad odvede u devojčinu radnu sobu. Prolazeći hodnicima, sretoše

nekoliko devojaka. Bile su učtive, ali su im oči sijale od radoznalosti. Pošto uvede
Betla u jednu sobicu, gospođica Emfri, koja je sada delovala mnogo jednostavnije
nego dok su bili u prizemlju, izađe rekavši da će mu poslati Silviju.

Dok je izlazila, Betl je zaustavi.

„Samo trenutak, gospođice, kako je došlo do toga da baš Silvija bude žigosana
kao odgovoma za te - hm - manjkove?“ „Primenila sam psihološke metode, gospodine
Betl!“

Glas joj je zvučao dostojanstveno.

„Psihološke metode? Hm. A ima li dokaza, gospođice Emfri?‘

,,Da, da, gospodine Betl, potpuno razumem vaša osećanja. Vaša - ovaj -
profesija tu čini svoje. Ali, u kriminologiji sada počinju da se uvažavaju i psihološki
metodi. Uveravam vas da nije došlo do greške - Silvija je svojevoljno sve priznala.“

,,Da, da, znam da je priznala. Samo sam vas pitao kako je na početku sumnja
pala baš na nju?“

,,Pa eto, gospodine Betl, devojke su se sve češće žalile da im nestaju stvari iz
ormarića. Sazvala sam sve učenice i saopštila im o čemu se radi. Istovremeno sam
proučavala izraze njihovih lica. Silvijin izraz je na mene odmah ostavio utisak. Bio
je to izraz krivice i zbunjenosti. U tom trenutku bilo mi je jasno ko je odgovoran.
Nisam želela da je suočim sa krivicom, nego da je navedem da sama prizna.
Postavila sam joj mali test - asocijacije reči.“

Betl klimnu glavom u znak razumevanja.

,,I mala je na kraju priznala sve ,,A, tako“, odvrati otac.

Gospođica Emfri je za trenutak oklevala, a zatim izađe.

Betl je stojeći gledao kroz prozor kad se vrata ponovo otvoriše.

 On se polako okrenu i pogleda ćerku. Silvija je stajala blizu vrata, koja je
zatvorila za sobom. Bila je visoka, tamnoputa i kuščata. Na njenom smrknutom licu
videli su se tragovi suza. N n n glas je pre zvučao stidljivo, nego prkosno:

„Evo, došla sam.“

Betl je zamišljeno gledao u svoju kćer nekoliko minuta, a onda uzdahnu.

„Nije trebalo da te ovde upisujem. Ova žena je budala.“

Silvija zaboravi na sopstvene probleme pred naletom krajnje zaprepašćenosti.

„Gospođica Emfri? Ali, tata, ona je divna! Mi je svi volimo,"

,,Hm“, reče Betl. ,,Pa i nije baš takva budala kada vam tako dobro prodaje
predstavu o sebi. Ipak, bez obzira na sve, Medvej nije bio za tebe - iako, ko zna - ovo
se moglo dogoditi bilo gde.“

Silvija prekrsti ruke i obori pogled. Najzad reče:

„Tako - tako mi je žao, tata. Stvamo mi je žao.“

„I treba da ti bude žao“, odseče Betl. ,,Dođi.“

Ona priđe polako i nevoljno. On uze njenu bradu u svoju i veliku četvrtastu
šaku i izbliza joj se zagleda u lice.

..Mnogo si propatila, zar ne?“ upita je blago.

Oči joj se napuniše suzama.

Betl polako nastavi:

„Znaš, Silvija, oduvek sam znao da ima nešto u vezi sa tobom. Većina ljudi ima
neku slabost. Ona je najčešće očigledna. Primeti se kada je dete lakomo, ili ima lošu
narav, ili potrebu da, maltretira ostalu decu oko sebe. Ali ti si bila dobro dete, tako
mirno - tako blagorodno - nikada nikakvih problema s tobom nije bilo - i to me je
ponekad brinulo. Jer, kada neki proizvod ima skrivenu manu, dogodi se da ona
izađe na videlo baš onda kada taj proizvod treba da se pokaže najboljim.“

„Kao ja!“ uzviknu Silvija.

„Da, baš kao ti. Pukla si pod pritiskom - i to na čudan, najgluplji mogući način.
Na način sa kojim se, začudo, nikada nisam sreo.“
 Iznenada i sa prezirom, devojčica reče:

„Mogu da zamislim koliko si imao posla sa lopovima!“

,,I te kako - znam sve o njima. I baš zbog toga, draga moja - a ne zato što sam ti
otac (očevi slabo poznaju svoju decu), već zato što sam policajac, ja vrlo dobro znam
da ti nisi lopov. Ništa ti odavde nikada nisi uzela. Postoje dve vrste lopova, oni koji
ne odolevaju iskušenju koje ih iznenada obuzme - (a to se događa prokleto retko -
zapanjujuće je kolikom iskušenju jedno normalno i pošteno ljudsko biće može da se
odupre), i postoje oni koji jednostavno uzimaju ono što im ne pripada, skoro kao da
se to podrazumeva. Ti ne pripadaš ni jednom od ta dva tipa. Ti nisi lopov. Ti si jedna
prilično neobična lažljivica.“

,,Ali...“ poče Silvija.

On brzo nastavi.

„Sve si priznala? A, da, to znam. Bila je jednom jedna svetica koja je izašla iz
kuće da bi nahranila hlebom siromašne. Mužu se to nije svidelo. Zaustavio je i
upitao šta nosi u korpi. Ona se uspaničila i rekla da nosi ruže - on joj je oteo korpu i
u njoj su bile ruže - desilo se čudo! E, sada, da si ti sveta Elizabeta, i koja nosi
korpu punu ruža, i tvoj muž naiđe i pita šta je u korpi, i ti bi u panici rekla ,,Hleb“.“
Zastade, a zatim blago upita: „Tako je bilo, zar ne?“

Posle duže pauze devojka iznenada obori glavu.

Betl reče:

„Reci mi, dete. Šta se tačno dogodilo?“

„Sve nas je postrojila. Održala je govor. Osetila sam njen pogled na sebi i znala
sam da misli da sam ja kriva! Osetila sam kako crvenim - i primetila sam kako me
neke devojke posmatraju. Bilo je užasno. Onda su i ostali počeli da me posmatraju i
da šapuču po ćoškovima. Videla sam da svi tako misle. Emf me je zatim dovela ovde
sa još nekoliko devojaka i igrale smo neku vrstu igre s rečima - ona je izgovarala
reči, a mi smo davale odgovore...“

Gnušajući se, Betl zastenja.

„Shvatila sam šta to znači - i - i nekako sam se ukočila. Pokušala sam da ne

govorim pogrešne reči - pokušala sam da razmišljam o stvarima koje nisu ni u
kakvoj vezi s tim - recimo o vevericama i cveću - ali Emf je bila tu i posmatrala
me svojim pronicljivim očima - znaš, onaj upomi pogled koji ti proilire do dna duše.
A zatim - uh, bilo je sve gore i gore i jednog dana Emf je bila tako ljubazna prema
meni - tako puna raznmevanja - i - i izgubila sam kontrolu nad sobom i rekla
da sam ja to učinila - i uh! Tatice, odahnula sam!“

Betl se počeša po bradi.

,,Shvatam.“

„Zaista razumeš?“

,,Ne, Silvija, ne razumem, jer ja nisam takav. Da neko pokuša da iskamči od

mene priznanje za nešto što nisam učinio, pre bih dobio želju da mu razbijem vilicu.
Ali shvatam kako se i cela predstava odvijala kad je o tebi reč - a ta tvoja
pronicljiva Emf imala je pred nosem tako lep primer ne baš uobičajene psihologije da
bi joj na tome pozavideo svaki kvazi psiholog. Sve što sada treba da se uradi jeste da
se ovaj nesporazum izgladi. Gde je gospođica Emfri?"

Gospođica Emfri je, puna neizvesnosti, namerno ostala u blizini. Osmeh koji je
izražavao sažaljenje ostade joj zamrznut na licu kada joj nadzomik Betl otvoreno
reče:

,,Da bi pravda prema mojoj ćerki bila zadovoljena, moram vas zamoliti da zbog
ovoga pozovete lokalnu policiju.“

„Ali, gospodine Betl, Silvija je sama...“

„Silvija ovde nikada nije takla ništa što joj ne pripada.“ „Potpuno vas razumem,
kao otac vi...“

,,Ja ne govorim kao otac, već kao policajac. Pozovite policiju da vam pomogne
oko ovoga. Imaće obzira. Naći ćete te stvari sakrivene na nekom mestu i na njima,
verovatno, odgovarajuće otiske prstiju. Sitni kradljivci se ne sete, recimo, da stave
rukavice. Sada ću povesti svoju ćerku sa sobom. Ako policija nađe dokaze - prave
dokaze - koji će je povezati sa krađom, spreman sam da se moja kćerka pojavi na
sudu i dobije ono što joj sleduje, ali ne plašim se toga.“

Pet minuta kasnije, dok su se udaljavali od škole, upita je: ,,Ko je ona devojka
sa kovrdžavom svetlom kosom, izrazito rumenih obraza, plavih razmaknutih očiju i
sa mladežom na bradi? Sreo sam je u hodniku.“

„Verovatno misliš na Olivu Parsons.“

,,Eh, ne bi bio iznenađen da je ona ta.“

,,Je li izgledala uplašeno?“

 ,,Ne, nego samozadovoljno! Miran i zadovoljan pogled koji sam viđao u policiji
milion puta! Kladim se da je ona lopov -ali neće ta priznati - nikad!“

Silvija uzdahnu.

„Ovo je kao buđenje posle ružnog sna. Oh, tatice, izvini! Stvarno mi je žao! Kako
sam mogla da ispadnem tolika budala, lakva glupača? Strašno mi je neprijatno zbog
svega ovoga.“

„Hajde, de“, reče nadzomik Betl, i ispusti volan da bi je potapšao po ruci, a

zatim pokuša da je uteši uobičajenim frazama kojima je uvek izražavao nežnost.
„Ništa ne brini. Ovakve situacije postoje da bi nas iskušale. Da, ovakve situacije
postoje da bismo videli koliko smo jaki. Bar ja tako mislim. Ne vidim nijedan drugi
razlog ...“

19. april

Sunčevi zraci su obasjavali kuću Nevila Strejndža u Hindhetlu.

Bio je topao dan kakav svakog aprila osvane makar jednom,i koji je topliji od
većine kasnijih, junskih dana.

Nevil Strejndž je silazio niz stepenice. Bio je obučen u belo i pod rukom je nosio
četiri teniska reketa.

Da je bilo moguće među svim Englezima izabrati oličenje ciničnog čoveka kome
su se sve želje ispunile, odluka tog žirija verovatno bi pala na Nevila Strejndža. Bio je
to čovek dobro poznat britanskoj javnosti, prvoklasni teniser i svestrani sportista.
Iako nikada nije stigao do finala u Vimbldonu, uvek bi odigrao po nekoliko mečeva u
prvom krugu takmičenja, a u mešovitim klublovima je čak dva puta stigao do
polufinala. Možda baš zbog tolike privrženosti raznim atletskim disciplinama, nije
imao snage da postane teniski šampion. Pristojno je igrao golf, bio je prilično dobar
plivač, a nekoliko puta je dosta uspešno planinario ii Alpima. Imao je trideset dve
godine, pucao je od zdravlja, dobro je izgledao, imao je mnogo para, izuzetno lepu
ženu kojom se nedavno oženio i, po svemu sudeći, nije znao šta su to brige i nedaće.

Pa ipak, dok je Nevil Strejndž silazio niz stepenice tog lepog jutra, na njegovom
licu bila je jedna senka. Tu senku, moguće, niko ne bi bio u stanju da primeti osim
njega samog. Ali, on je bio svestan njenog prisustva, da bi mu se, i od same pomisli
na nju, na licu pojavljivao zabrinut i neodiučan izraz.

On prođe hodnikom i zabaci ramena kao da je želeo da sa sebe zauvek strese

neko breme; zatim prođe kroz dnevnu sobu i izađe na zastakljenu verandu, gde je
njegova žena, Kej, leškareći na jastučićima, pila sok od pomorandže.
 Kej Strejndž je imala dvadeset tri godine i nesvakidašnju lepotu. Bila je vitkog,
ali nešto bujnijeg stasa; kosa joj je bila tamnocrvena, a ten tako savršen da joj
gotovo nije bila potrebna šminka da bi ga ulepšala. Imala je tamne oči i obrve, što je
dosta retko u kombinaciji sa crvenom kosom, a kad takva kombinacija postoji, ona
ima ubitačno dejstvo.

Muž joj se veselo obrati:

„Zdravo, lepotice, šta imamo za doručak?"

,,Za tebe bubrege koji izgledaju grozno, pečurke - i rolovanu slaninu.“

„Lepo zvuči“, zaključi Nevil.

Poslužio se pomenutim specijalitetima a onda je sebi nasuo kafu. Nekoliko

minuta je vladala tišina.

,,Mmm“, Kej se mazno oglasi, dok je pomerala nožne prste sa jarkocrvenim

noktima. ,,Je l’ da da je sunce divno? Pa i nije Engleska baš tako loša.“

Upravo se behu vratili iz južne Francuske.

Pošto je preleteo pogledom preko naslova u novinama, Nevil okrenu sportsku

stranu i samo promrmlja nešto umesto odgovora.

Zatim, prelazeći na tost i marmeladu, odloži novine i poče da otvara pisma.

Bilo ih je vrlo mnogo, ali on većinu pocepa i baci. Letke, reklame, oglase.

Kej reče: ,,Ne sviđa mi se raspored boja u dnevnoj sobi. Mogu li da je

preuredim, Nevile?“

„Kako god ti želiš, lepotice.“

„Plava boja paunovog perja“, sanjarila je Kej, ,,i satenski jastučići boje
slonovače.“

„Još ti samo treba jedan majmunčić“, reče Nevil.

„Taj majmunčić možeš da budeš ti“, odvrati Kej.

Nevil otvori još jedno pismo.

,,E, uzgred", reče Kej, „Širti nas je pozvao da idemo jahtom u Norvešku krajem
juna. Baš šteta što ne možemo.“
 Ona obazrivo pogleda Nevila i setno dodade: „Baš bih volela da idemo.“

Nešto nejasno, neka neugodnost, neka neizvesnost kao da je lebdela na

Nevilovom licu.

„Zar baš moramo da idemo kod dosadne stare Kamile?“ s negodovanjem upita
Kej.

Nevil se namršti.

„Naravno da moramo. Slušaj, Kej, i ranije smo o tome razgovarali. Ser Metju je
bio moj staratelj. Kamila i on su me odgajili. Ako neko mesto mogu da nazovem
svojim domom, onda jc to Gals Point.“

,,U redu, u redu“, reče Kej. „Što se mora, mora se. Uostalom, kada umre,
dobićemo sav taj novac, pa valjda moramo malo da se ulagujemo."

Nevil reče ljutito:

„Nije u pitanju ulagivanje! Nema ona kontrolu nad tim novcem. Ser Metju ga je
ostavio njoj na čuvanje dok je živa, a posle toga moja žena i ja dobijamo taj novac. U
pitanju su osećanja. Kako ne možeš to da razumeš?"

Posle kraće pauze, Kej reče:

„Razumem, zaista. Samo se pretvaram da ne razumem jer -eto, izgleda mi da

tamo nisam poželjna. Oni me mrze! Da, baš tako! Ledi Tresilijan me ispod onog svog
dugačkog nosa gleda s visine, a Meri Oldin mi gleda preko ramena kada mi se
obraća. Tebi je svejedno. Ti ne vidiš šta se tamo dešava.“

,,Oni su uvek, po mom mišljenju, veoma ljubazni prema tebi. Ne bih dozvolio da
bude drugačije, ti to vrlo dobro znaš."

Kej ga radoznalo pogleda kroz tamne trepavice.

„Dovoljno su ljubazni. Jesu, ali odlično umeju da idu na živce. Oni me smatraju
u!jezom.“

,,Pa, uostalom“, reče Nevil, ,,zar ne misliš da je to prirodno?“

Njegov glas se neznatno izmeni. Ustade gledajući kroz prozor, leđima okrenut
prema Kej.
 „O, da, rekla bih da je to prirodno. Voleli su Odri, zar ne? Njen glas malčice
zadrhta. „Mila, lepo vaspitana, prijatna, dosadna Odri! Kamila mi nikad nije
oprostila što sam zauzela njeno mesto.“

Nevil se ne okrenu. Glas mu je bio bezosećajan, monoton. On reče: „Uostalom,

Kamila je stara - prevalila je sedamdesetu znaš, njena generacija baš ne voli razvode.
Sve u svemu mislim da je vrlo dobro prihvatila ovu situaciju imajući u vidu koliko je
bila privržena - Odri.“

Glas mu se malo izmeni dok je izgovarao to ime.

,,Oni smatraju da si prema njoj loše postupio.“

,,Pa i jesam“, prošaputa Nevil, ali ga je žena čula.

,,Oh, Nevile - ne budi tako glup. Samo zato što se njoj prohtelo da podigne
onoliku larmu.“

„Nije podigla galamu. Odri nikada nije dizala larmu."

,,Ma, znaš ti na šta ja mislim. Kada je otišla onako bolesna, pa šetala ucveljena
svuda unaokolo. To ja zovem larmom! Odri nije osoba koju bih ja nazvala poštenim
gubitnikom. Ako već ne ninže da zadrži muža, žena, po meni, treba da velikodušno
digne ruke od njega! Vas dvoje niste imali ništa zajedničko. Nikada se nije bavila
sportom, bila je anemična i isceđena kao - kao kuhinjska krpa. U njoj nije bilo
života, niti bilo čega što bi je pokrenulo! Da joj je zaista bilo stalo do tebe, prvo bi
pomislila na tvoju sreću. Bilo bi joj drago što ćeš biti srećniji sa nekim ko ti više
odgovara.“

Nevil se okrenu. Blago podrugljivi osmeh mu zatitra oko usana.

„Kakav sportski duh! Pravila igre u ljubavi i braku!“

Kej se nasmeši i pocrvene.

,,Pa, možda sam malo preterala. Ali u svakom slučaju, kada je jednom tako
nešto dogodi, onda je to kraj. To se mora prihvatiti!“

Nevil reče tiho:

„Odri je to prihvatila. Razvela se od mene da bismo ti i ja mogli da se venčamo.“

,,Da, znam...“ oklevala je Kej.

,,Ti nikada nisi razumela Odri.“

 ,,Ne, nisam. Nekako se ježim od Odri. Ne znam tačno šta je to kod nje. Nikad ne
znaš šta misli ... Ona je - nekako zastrašujuća.“

„Gluposti, Kej.“

,,Pa meni jeste zastrašujuća. Možda zato što je pametna." „Slatka moja
guskice!"

Kej se nasmeja.

„Uvek me tako zoveš!“

„Jer si to ti!“

Nasmešiše se jedno drugom. Nevil joj se približi i sagnuvši se poljubi je u vrat.

„Prelepa, predivna Kej“, promrmlja.

„Beskrajno dobra Kej“, reče ona. „Odustaje od fantastično putovanja jahtom da

bi otišla kod muževljevih uparađenih rođaka iz viktorijanskog doba koji uopšte ne
obraćaju pažnju na nju. Nevil se povuče i sede pored stola.

,,Znaš“, reče, ,,ne vidim zašto ne bismo otišli na to putovanje sa Širtijem ako
baš toliko želiš.“

Kej se iznenađeno uspravi.

,,A šta ćemo sa Soltkrikom i Gals Pointom?“

Prilično neprirodnim glasom, Nevil joj odvrati:

)rNe
vidim zašto ne bismo tamo otišli početkom septembra. „Ali, Nevile,
naravno..." Ona zaćuta.

,,Ne možemo ići u toku jula i avgusta zbog turnira,“ reče Nevil. „Međutim, u
Sent Luu ćemo završiti poslednje nedelje avgusta i sve će se vrlo lepo uklopiti ako
odatle produžimo za Soltkrik.“

,,Da, sve bi se lepo uklopilo - vrlo lepo. Ali sam mislila -ovaj, ona uvek ide tamo
u septembru, zar ne?“

„Misliš na Odri?“

,,Da. Mogli bi da odlože njen dolazak, ali...“

 „Zašto bi odložili njen dolazak?“

Kej se sumnjičavo zagleda u njega.

„Hoćeš da kažeš da ćemo tamo biti u isto vreme? Kakva loša ideja.“

Nevil se ražesti:

„Uopšte ne mislim da je ideja sjajna. Danas mnogi tako rade Zašto ne bismo svi
bili prijatelji? To pojednostavljuje stvari. zar nisi i ti sama to rekla pre neki dan?“

„Stvamo sam to rekla?“

,,Da, zar se ne sećaš? Pričali smo o Hausovima i ti si rekla kako su njihovi

pogledi na stvarnost razumni i civilizovani i kako su Lenardova nova žena i ona
bivša najbolje prijateljice.“ „Što se mene tiče, ne bih imala ništa protiv. Ja zaista
smatram da je to razumno. Ali - ovaj, mislim da se Odri tako nešto ne bi dopalo.“

,,Gluposti.“

„Nisu gluposti. Znaš, Nevile, ti si Odri mnogo značio ... Mislim da to ne bi trpela
ni za trenutak."

Grešiš, Kej. Odri smatra da bi to bilo zaista dobro.“

„Odri - kako to misliš, Odri smatra? Otkud ti znaš šta Odri smatra?"

Nevil je izgledao zatečen njenim pitanjem. On samosvesno pročišti grlo.

U stvari sam slučajno naleteo na nju dok sam juče bio u Londonu.

„Nisi mi to rekao.“

Nevil reče razdražljivo:

„Sada ti kažem. Bila je to čista slučajnost. Šetao sam parkom i video je kako mi
ide u susret. Ne očekuješ valjda da ću da bežim od nje?“

„Naravno da ne očekujem", reče Kej netremice ga posmatrajući. „Nastavi."

„Ja - mi - ovaj, zaustavili smo se, naravno, a onda sam se okrenuo i nastavio da
šetam s njom. Ja - smatrao sam da joj bar toliko dugujem.“

,,I onda?“ upita Kej.

 ,,I onda smo seli na klupu i porazgovarali. Bila je vrlo ljubazna - zaista
ljubazna.“

„Baš lepo“, reče Kej.

,,I počeli smo da pričamo, znaš, o raznim stvarima. Bila je vrlo prirodna i
normalna - i tako to.“

,,Sjajno!“ reče Kej.

,,I pitala je za tebe...“

„Baš lepo od nje!“

,,I pričali smo malo o tebi. Stvamo, Kej, bila je toliko lju bazna da ljubaznija nije
mogla da bude.“

„Premila Odri!“

,,A onda sam se nešto setio - znaš - kako bi bilo lepo ka da - kada biste vas dve
postale prijateljice - kada bismo se svi sprijateljili. I palo mi je na pamet da bi se
možda za to pružila prilika ovog leta u Gals Pointu. Na takvom mestu bi se to moglo
sasvim spontano dogoditi.“

«Ti si se toga setio?“

,,Ja - pa - da, naravno. Sve je bila moja ideja.“

„Meni nikada nisi ništa rekao o nekoj takvoj ideji.“

,,Pa, tek tada sam se toga setio.“

„Shvatam. U svakom slučaju, ti si to predložio, a Odri je pomislila kako je to

odlična ideja?"

Po prvi put, nešto u njenom glasu kao da je doprlo do Nevilove svesti.

On reče:

„Nešto nije u redu, lepotice?“

„O, ne, ništa! Baš ništa! Nije vam palo na pamet, ni tebi, ni Odri da li i ja mislim
da je to odlična ideja?"

Nevil je piljio u nju.

 „Ali, Kej, zašto bi ti imala išta protiv?"

Kej se ugrize za usnu.

Nevil nastavi:

„Sama si rekla pre neki dan...“

,,Ah, nećemo opet o tome! Pričala sam o drugim ljudima - o nama.“

„Ali to me je delimično navelo da uopšte razmišljam o ovakvoj ideji.“

„Pričaj mi malo o tome. Baš ti sve verujem."

Nevil je pogleda zaprepašćeno.

„Ali, Kej, zašto bi imala išta protiv? Mislim, nemaš razloga za to.“

„Misliš da nemam?“

Hoću da kažem, za ljubomoru ili nešto slično druga strana bi u svakom slučaju
imala više razloga." Zastade, pa nastavi izmenjenim glasom: ,,Da znaš, Kej, da smo ti
i ja vrlo ružno postupili prema Odri. U stvari, nisam baš tako hteo da kažem. To,
naravno, nema nikakve veze sa tobom. Ja sam se grozno poneo prema njoj. Nije bilo
u redu što sam joj jednostavno rekao da je to jače od mene. Kada bih to mogao da
izbrišem, da nekako ispravim, verujem da bih se mnogo bolje osećao. Bio bih mnogo
srećniji.“

„Znači, sada nisi srećan?“ tiho se oglasi Kej.

„Ludice moja, šta time hoćeš da kažeš? Naravno da sam srećan, sav zračim od
sreće. Ali...“

Kej ga prekide.

„Ali - tako dakle: ali! U ovoj kući je oduvek postojalo neko ali. Neka prokleta
senka koja tumara po našoj kući. Odrina senka.“

Nevil je pogleda zapanjeno.

„Hoćeš li da kažeš da si ljubomoma na Odri?“

„Nisam ljubomoma na nju. Plašim je se ... Nevile, ti ne znaš kakva je Odri.“

„Kako ne znam kada sam više od osam godina sa njom pro veo u braku?“
 ,,Ne znaš ti kakva je Odri“, ponovi Kej.

3O. april

„Nečuveno!" reče ledi Tresilijan. Uspravi se na jastuku, dok je pogledom sevala

po sobi. ,,Pa, ovo je nečuveno! Nevil mora da je poludeo.“

„Čudno je to, zaista“, potvrdi Meri Oldin.

Ledi Tresilijan je imala upečatljiv profil sa tankim povijenm nosem, niz koji je
mogla, kada bi joj se prohtelo, da pogledom šalje vrlo rečite poruke. Iako je bila
prevalila sedamdesetu i bila krhkog zdravlja, njen urođeni živi duh bio je potpuno
očuvan. Imala je, doduše, duge periode kada je izgledalo da u njoj nema ni života niti
bilo kakvih osećanja, koje je provodila ležeći poluzatvorenih očiju, ali bi kasnije, iz
tih stanja polunesvesti, izlazila potpuno okrepljenog duha i britkog jezika. Poduprta
jastucima u prostranom krevetu u uglu sobe, izricala je presude kao neka francuska
kiuljica. Meri Oldin, dalja rođaka, živela je sa njom i o njoj se starali. Ove dve žene
su se odlično slagale. Meri je imala trideset šest Klina i jedno od onih bezizražajnih i
bezvremenih lica, na kome godine ne ostavljaju traga. Mogla je da ima trideset, ali
isto tako i dvadeset pet godina. Imala je skladan stas i dobro vaspitanje, a jedan beli
uvojak u njenoj cmoj kosi padao je preko njenog čela dajući joj pečat osobenosti.
Nekada je ovakva frizura bila u modi, ali Meri je imala prirodni beli uvojak još od
devojačkih dana.

Sada je zamišljeno gledala u pismo Nevila Strejndža, koje je dobila od ledi

Tresilijan.

„Baš tako“, reče ona, „zaista je prilično čudno.“

„Samo mi nemoj reći“, progovori ledi Tresilijan, ,,da je to Nevilova ideja! To mu

je neko ubacio u glavu. Verovatno ona njegova nova žena.“

„Kej? Misliš li da je to njena ideja?“

„To bi na nju ličilo. Priprosta skorojevićka! Ako su muževi i žene prinuđeni da

svoje teškoće rešavaju javno i da se razvodi pred očima celog sveta, mogli bi bar da
to učine kultumo. Po sasvim je neukusno da bivša i sadašnja žena budu prijateljice.
Ljudi su danas lišeni svih kriterijuma!“

„Valjda je sada u modi da se tako radi“, reče Meri.

„Tako nešto u mojoj kući se neće desiti“, odbrusi ledi Tresilian. „Smatram da
sam učinila najviše što je bilo u mojoj moći kada sam uopšte primila u kuću to
stvorenje sa drečavim noktima."
 „Ali, ona je Nevilova žena.“

„Tačno. I zato sam smatrala da bi to Metju želeo. On je bio privržen tom dečaku
i uvek je želeo da se Nevil ovde oseća kao u svojoj kući. Zato bi, da sam odbila da
primim njegovu ženu, došlo do otvorenog sukoba. Popustila sam i pozvala je u kuću.
Uopšte mi se ne dopada - ona je potpuno pogrešna žena za Nevila - bez porekla, bez
korena!“

„Potiče iz prilično dobre porodice“, stišavala je Meri.

„Falš roba! Njen otac, kao što sam ti pričala, isključen je iz svih klubova posle
onog kartaškog skandala. Sva je sreća što je ubrzo posle toga umro. A njena majka
je bila na lošem glasu na rivijeri. Kakvo je vaspitanje mogla da dobije takva devojka?
Neprekidno potucanje po hotelima, uz takvu majku! A onda je srela Nevila na
teniskom terenu, ustremila se na njega i nije se smirila dok ga nije rastavila od žene
- koju je toliko voleo - i pridobila ga za sebe. Ja samo nju krivim za ceo taj slučaj!“

Meri se jedva primetno nasmeši. Ledi Tresilijan je imala staromodnu osobinu da

krivicu uvek svaljuje na ženu, a da prema muškarcu u datom slučaju bude krajnje
popustljiva.

„Istini za volju, rekla bih da je i Nevil bio podjednako kriv“, primeti ona.

„Nevilova krivica jeste velika“, složi se ledi Tresilijan. „Imao je divnu ženu koja
mu je uvek bila odana - možda i previše. Međutim, da ta devojka nije bila toliko
upoma, siguma sam da bi se on urazumio. Ali, ona je bila rešena da se uda za njega!
Da, sve moje simpatije su na Odrinoj strani. Odri mi se mnogo dopada."

Meri uzdahnu. „Sve je to vrlo komplikovano“, zaključi.

„Stvamo jeste. Čovek je u nedoumici kako da se ponaša u tako delikatnim

okolnostima. Metju je voleo Odri, i ja je volim,i niko ne može da porekne da je ona
bila dobra supruga Nevilu, mada je možda šteta što nije u većoj meri delila sa njim
njegova interesovanja. Nikada nije bila sportski tip. Ceo taj događaj me je istinski
potresao. Kada sam ja bila devojka, tako nešto se jednostavno nije moglo dogoditi.
Muškarei su, naravno, imali avanture, ali nije im bilo dozvoljeno da raskidaju brak
kad im se prohte.“

,,Pa eto, sada ima i toga“, lakonski odvrati Meri.

„Tačno. Ti, draga moja, imaš tako mnogo zdravog razuma. Ne vredi se prisećati
prohujalih dana. Sada se takve stvari događuju, i devojke kao Kej Mortimer kradu
tuđe muževe i niko im to ne zamera!“
 „Osim ljudi tvoga kova, Kamila!“

,,Ja nisam važna. Tu devojku baš briga da li ja odobravam njeno ponašanje ili
ne. Ona je suviše zauzeta provodom. Neka to Nevil dovede kada bude dolazio,
spremna sam da primim čak i njene prijatelje - iako mi se baš ne dopada onaj
teatralni momak koji se stalno vrzma oko nje - kako se ono zove?“

„Ted Latimer?“

„Tačno. Njen drug iz vremena kada je živela na rivijeri -baš bih volela da znam
odakle mu novac za tako lagodan život.“ „Snalazi se pomoću inteligencije“, nagađala
je Meri.

,,To bih mu i oprostila. Ali, pre bih rekla da se snalazi pomoću lepote. Nije baš
pravo društvo za Nevilovu suprugu! Nije mi se dopalo to što je prošlog leta došao i
odseo u hotelu Isterhed Bej dok su oni bili ovde.“

Meri je gledala kroz otvoreni prozor. Kuća ledi Tresilijan bila je smeštena na
strmoj litici koja gleda na reku Tem. Na drugoj strani reke nalazilo je novo letovalište
Isterhed Bej u čijem sklopu je bila velika peščana plaža, modemi bungalovi i veliki
hotel okrenut prema moru. Sam Soltkrik bio je raštrkano i živopisno ribarsko selo
koje se nalazilo na jednoj strani brda. Njegovi stanovnici, staromodni i konzervativni,
duboko su prezirali Isterhed Bej i njegove posetioce.

Hotel Isterhed Bej nalazio se tačno prekoputa kuće ledi Tresilijan i Meri je sada
posmatrala preko uskog vodenog pojasa kako on, tako nov, oštro odudara svojim
izgledom.

„Drago mi je“, reče ledi Tresilijan sklapajuči oči, ,,što Metju nikada nije video
ovu prostačku građevinu. Obala je u njegovo vreme bila sasvim netaknuta.“

Ser Metju i ledi Tresilijan su došli u Gals Point pre trideset godina. Devet
godina je prošlo otkako se jedrenjak ser Metjua, zagriženog pomorca, prevrnuo, a on
se utopio gotovo pred očima svoje žene.

Svi su očekivali da će ledi Tresilijan prodati Gals Point i da će napustiti

Soltkrik, međutim ona to nije učinila. Nastavila je da živi u toj kući, a njena jedina
vidljiva reakcija bila je ta što se otarasila svih čamaca i kućice za čamce. Nije
ostavila ni jedan čamac, makar za goste Gals Pointa. Oni su morali da odšetaju do
skele i tamo iznajme čamac od lađara koji su se nadmetali da privuku mušterije.

Pomalo oklevajući, Meri predloži:

 ,,Da li onda da napišem pismo Nevilu i da mu kažem da se njegov predlog ne
uklapa u naše planove?“

„Nije mi ni na kraj pameti da remetim Odrinu posetu. Uvek je dolazila ovde u

septembru i neću tražiti od nje da menja planove.“

Gledajući pismo, Meri reče:

„Sama si mogla uveriti da Nevil kaže da se Odri - ovaj -slaže sa njegovom idejom
- da je spremna da se upozna sa Kej?“ ,,Ja jednostavno u to ne verujem", odvrati ledi
Tresilijan. Nevil, kao i svi muškarci, veruje u ono u šta želi da veruje!“ Meri je bila
uporna.

,,On tvrdi da je razgovarao sa njom.“

,Kako li mu je na pamet samo pala tako neobična ideja! Uostalom, možda i nije
toliko neobična!“

Meri je pogleda upitno.

„Kao Henri Osmi,“ primeti ledi Tresilijan.

Ove reči zbuniše Meri.

Ledi Tresilijan objasni svoju opasku.

„Savest, shvataš li? Henri je stalno pokušavao da ubedi Katarinu da je razvod

pravo rešenje. Nevil je svestan da je loše postupio - i želi da olakša svoju savest. Zato
je prisilio Odri da kaže kako je to u redu i kako će doći i upoznati se sa Kej i da
uopšte nema ništa protiv."

„Baš se pitam“, polako progovori Meri.

Ledi Tresilijan je pronicljivo pogleda.

„O čemu razmišljaš, draga moja?“

„Nešto sam se pitala...“ Meri zaćuta, a onda nastavi: „Ovo nikako ne liči na
Nevila - ovo pismo! Šta misliš, možda Odri, iz nekog razloga, želi to - taj sastanak?“

,,A zašto bi?“ odseče ledi Tresilijan. „Pošto ju je Nevil ostavio, ona je otišla kod
tetke, gospođe Rojd, u parohijsku kuću i i'iživela nervni slom. Bila je kao senka one
nekadašnje Odri. i ugledno je da je to za nju bio strašan udarac. Ona je jedna od
onih povučenih i samosvojnih i vrlo emotivnih osoba.“
 U neprilici zbog ovakvog razgovora, Meri se pomeri na drugi kraj sobe.

,,Da, ona jeste vrlo emotivna. Po mnogo čemu čudna devojka.

„Mnogo je propatila ... Doživela je razvod, Nevil se oženio tom devojkom i, malo
po malo, Odri je počela da prevazilazi sve to. Sada se gotovo potpuno oporavila.
Nemoj mi reći da želi ponovo da budi stare uspomene?"

Blago, ali nepopustljivo, Meri reče: „Nevil tvrdi da želi.

Starica je radoznalo pogleda.

„Nešto si mi odjednom mnogo tvrdoglava, Meri. Zašto? Da ne želiš možda i ti da

oni ovde budu zajedno?“

Meri Oldin pocrvene. „Naravno da ne želim.“

Ledi Tresilijan oštro nastavi:

,,Da nisi ti možda kumovala toj Nevilovoj ideji?“

„Šta ti pada na pamet!“

„Pa, ja ni za trenutak ne mogu da poverujem da je to stvarno njegova ideja. To

ne liči na Nevila.“ Starica zastade na trenutak, a onda se razvedri. „Sutra je 1. maj,
ako se ne varam? Odri dolazi trećeg kod Darlingtonovih u Izbenk. To je samo
tridesetak kilometara odavde. Pošalji joj pismo i pitaj je da h bi želela da dođe kod
nas na ručak.“

5. maj

„Gospođa Strejndž, milostiva.“

Odri Strejndž stupi u veliku spavaću sobu, dođe do velikog kreveta, sagnu se i
poljubi staricu, pa sede na stolicu koja je već bila pripremljena za nju.

„Drago mi je što te vidim, mila moja , reče ledi Tresilija.

„Meni takođe“, reče Odri.

Bilo je nečega neopisivog kod Odri Strejndž. Bila je srednjeg rasta i neobično
malih šaka i stopala. Imala je pepeljasto-plavu kosu i veoma svetao ten. Njene
razmaknute oči bile su jasne svetlosive boje. Imala je blage i pravilne crte lica i prav
nosić na malom, ovalnom i bledom licu. Sa takvim tenom i licem koje je bilo ljupko,
ali ne i lepo, ona je ipak imala nešto što se nije moglo ni poricati, ni zanemarivati, a
što je uvek iznova plenilo Ijude. Ličila je pomalo na sablast, ali se u isto vreme moglo
se osetiti da ta sablast ima u sebi više stvamog nego neko živo Ijudsko biče ...

Imala je neponovljivo prijatan glas; nežan i čist kao srebreno zvonce.

Nekoliko minuta su ona i stara ledi razgovarale o zajedničkim prijateljima i

aktuelnim zbivanjima. Potom ledi Tresilijan reče:

„Osim toga što sam želela da te vidim, dušo, zamolila sam te da dođeš i zbog
toga što sam dobila jedno prilično čudno pismo od Nevila.“

Odri podiže pogled. Oči su joj bile širom otvorene, a pogled miran i pribran. Ona
samo reče:

,,Ah, stvamo?"

,,On ima jedan, da se tako izrazim - neumesan predlog, da on i Kej ovde dođu u
septembru. Kaže da želi da ti i Kej postanete prijateljice, kao i to da ni ti sama
nemaš ništa protiv toga?“

Ona zastade. Odri ubrzo odgovori blagim, smirenim glasom:

„Stvamo misliš - da je to tako neumesno?“

„Draga moja - da li ti to zaista želiš?“

Odri je nekoliko trenutaka ćutala, a zatim tiho odgovori:

,,Pa eto, ja mislim da to i ne bi bilo tako loše.“

„Stvamo želiš da se upoznaš sa tom - želiš da se upoznaš sa Kej?“

„Stvamo mislim, Kamila, da bi to pojednostavilo našu situaciju.“

„Pojednostavilo situaciju!", bespomoćno ponovi ledi Tresilijan.

Odri se razneži:

„Draga Kamila. Oduvek si bila tako dobra. Ali, ako Nevil tako želi...“

,,Ne dajem ja ni prebijene pare na ono što želi Nevil!“ odbrusi ledi Tresilijan.
,,Da li ti to želiš, to te pitam?“

Odrini obrazi dobiše jedva primetnu boju mekog, prefinjenog sjaja morske
školjke.
 ,,Da“, odgovori ona. ,,I ja to želim.“

,,Pa“, zaključi ledi Tresilijan. ,,U tom slučaju...“

Ona zaćuta.

„Ali, naravno“, reče Odri, „tvoje je da odlučiš. Ovo je tvoja kuća i...“

Ledi Tresilijan zatvori oči.

,,Ja sam stara žena“, reče. „Ništa mi više nije jasno.“

,,Ma, nema nikakvih problema. Doći ću ja neki drugi put. Odgovara mi bilo koje
vreme.“

„Doći ćeš u septembru kao i uvek do sada“, prasnu ledi Tresilijan. ,,A doći će i
Nevil i Kej. Možda sam ja stara, ali mogu, pretpostavljam, kao i svi drugi, da se
prilagodim promenama modernog doba. Ni reči više o tome, stvar je rešena.“

Ona ponovo zatvori oči. Oglasi se posle nekoliko trenutaka, krišom

posmatrajući kroz poluspuštene trepavice mladu ženu koja je sedela pored nje: ,,Pa,
jesi li sada zadovoljna?"

Odri progovori:

,,Oh, da, jesam. Hvala ti.“

„Dušo moja“, nastavi ledi Tresilijan dubokim i zabrinutim flasom, „jesi li siguma
da te to neće povrediti? Sećaš li se, toliko si volela Nevila. Ovo bi moglo da otvori
stare rane.“

Spuštenog pogleda, Odri je posmatrala svoje sitne šake u rukavicama. Jednom

rukom, primetila je to ledi Tresilijan, Odri je čvrsto stezala ivicu kreveta.

Odri podiže glavu. Pogled joj je bio miran i bezbrižan, i ona jednostavno reče:

„Sve to je sada prošlost. Potpuno svršena priča.“

Ledi Tresilijan se svom težinom zavali na jastucima. ,,Pa, ti to najbolje znaš.

Umorila sam se - moraš sada da odeš, dušo. Meri te čeka u prizemlju. Reci da mi
pošalju Baretovu.“

Gospođica Baret je bila vremešna i odana sluškinja ledi Tremlijan.

Kada je ušla, ona zateče gospodaricu kako leži sklopljenih očiju.

 „Što pre napustim ovaj svet, Baret, utoliko bolje“, reče ledi lii'silijan. „Ništa i
nikoga na ovom svetu ja ne razumem."

,,Ne govorite tako, milostiva, samo ste se umorili.“

„Tačno, umorila sam se. Skini mi taj jorgan sa nogu i daj mi moj tonik.“

„Uznemirio vas je dolazak gospođe Strejndž. Fina je to dama, ali čini mi se da bi

i njoj trebao tonik. Bolesna je. I uvek izgleda kao da vidi ono što drugi ljudi ne vide.
Ali ima jaku ličnost. Što biste vi rekli, deluje na ljude."

,,To je sasvini tačno, Baret“, odgovori ledi Tresilijan. ,,Da, sasvim tačno.“

,,I nije od onih koje odmah zaboravite. Često se pitam da li gospodin Nevil
ponekad pomisli na nju. Nova gospođa Strejndž je veoma zgodna - baš zgodna - ali
gospođice Odri se sećate i kada više nije tu.“

Iznenada, ledi Tresilijan se zakikota:

„Nevil je budala što želi da sastavi te dve žene. Zažaliče on zbog toga.“

29. maj

Tomas Rojd je sa lulom u ustima nadgledao kako napreduje pakovanje njegovih

stvari, za koje je bio zadužen njegov glavni momak, Malajac spretnih prstiju. Pogled
je povremeno skretao na plantaže. Nekih šest meseci neće gledati taj prizor sa kojim
se tako saživeo u poslednjih sedam godina.

Biće neobično ponovo se naći u Engleskoj.

Alen Drejk, Tomasov ortak, svratio je kod njega.

„Zdravo, Tomase, kako ide?“

„Sve je spremno.“

„Dođi da popijemo po jedno piće, ti srećkoviću. Nemaš pojma kako ti zavidim.“

Tomas Rojd tromo izađe iz sobe i pridruži se prijatelju. Nije ništa govorio, jer je
Tomas Rojd bio čovek izuzetno škrt na rečima. Prijatelji su naučili da tačno
procenjuju njegove reakcije na osnovu nijansi njegovog ćutanja.

Prilično krupan, ozbiljnog izraza lica i pronicljivog, zamišljeuog pogleda, kretao

se malo iskošeno, poput krabe. Uzrok tome bilo je guranje pod ragastovom nekih
vrata za vreme zemljotresa, i to mu je donelo nadimak „Rak samotnjak“. Zbog toga
su mu desna ruka i rame ostali delimično nepokretni, što je, zajedno sa
neprirodnom ukočenošću pri hodu, ljude često navodilo na pomisao da je stidljiv i
čudan, što je najčešće bilo daleko od istine.

Alen Drejk izmeša pića.

,,Dakle“, reče. „Dobar ulov!“

Rojd promrmlja nešto što je zvučalo kao ,,Aha“.

Drejk ga znatiželjno pogleda.

„Ravnodušan kao i uvek“, primeti. ,,Ne znam kako ti to uspeva. Koliko dugo nisi
bio kod kuće?“

„Sedam godina - skoro osam.“

„Dug period. Čudo da se nisi i sam pretvorio u domoroca.“

„Možda i jesam.“

,,Ti si uvek više pripadao našim nemuštim srodnicima nego ljudskoj vrsti! Jesi
li isplanirao odlazak?"

,,Pa - da - delimično."

Ravnodušno preplanulo lice odjednom dobi nijansu boje crvene cigle.

Iskreno začuđen, Alen Drejk primeti:

„Kladim se da je u pitanju neka devojka! Dođavola, pa ti zaista crveniš!“

,,Ma, ne budi budala!“ reče Tomas Rojd tihim i prilično hrapavim glasom, a
zatim snažno povuče dim iz svoje prastare lule.

I samog sebe iznenadi, kad nastavi razgovor.

„Čini mi se“, reče, ,,da ću tamo naići na nešto izmenjenu situaciju “

Alen Drejk radoznalo primeti:

„Uvek sam se pitao zašto si prošlog puta odustao od odlaska kući. I to u

poslednjem trenutku.“

Rojd slegnu ramenima.

 „Mislio sam da bi onaj lovački izlet mogao biti interesantan. A nekako su baš u
to vreme stigle loše vesti od kuće.“

„Naravno. Zaboravio sam. Brat ti je poginuo - u onoj saobraćajnoj nezgodi.“

Tomas Rojd klimnu glavom.

Drejk pomisli da je to, ipak, neobičan razlog za odlaganje putovanja kući. Imao
je majku - a verovatno i sestru. Naravno, u takvim okolnostima - a onda se
odjednom nečega seti. Tomas je otkazao put pre nego što je saznao za bratovljevu
smrt.

Alen je ljubopitljivo posmatrao prijatelja. Baš je tajanstven stari Tomas!

Nakon tri godine mogao je da ga upita:

,,Ti i tvoj brat ste bili dobri drugari?"

„Adrijan i ja? Ne naročito. Nas dvojica smo uvek išli svako svojim putem. On je
bio advokat."

,,Da“, pomisli Drejk, „potpuno drugačiji život. Službeni sastanci u Londonu,

društveni život - dobra zarada zahvaljujući veštoj upotrebi jezika." Adrijan Rojd mora
da je bio sušta suprotnost starom ćutljivom Tomasu.

„Majka ti je živa, koliko znam?“

„Mati? Jeste.“

,,A imaš i sestru.“

Tomas odrečno odmahnu glavom.

,,A ja sam mislio da imaš. Na onoj fotografiji...“

„Nemam sestru", promumla Rojd. „Ona mi dođe kao neka dalja rođaka. Odrasla
je sa nama, jer je bila siroče.“

Prigušeno rumenilo ponovo oboji preplanulo lice.

„Vidi, vidi“, pomisli Drejk.

,,Da li je udata?“ upita.

„Bila je udata. Za onog tipa Nevila Strejndža."

 „Onog sa reketima, što igra tenis?“

,,Da. Ali razveli su se.“

,,I ti sada ideš da okušaš sreću sa njom“, pomisli Drejk.

On taktično promeni temu razgovora.

„Planiraš li da ideš na pecanje, ili u lov?“

„Prvo idem kući. A posle sam mislio da malo plovim oko Soltkrika."

„Poznajem Soltkrik. Lepo mestašce. Ima i jedan starinski hotel, sasvim

pristojan."

,,Da. Balmoral Kort. Možda ću da odsednem baš u njemu, ili ću se smestiti kod
prijatelja koji tamo imaju kuću.“

„Dobro zvuči.“

„Aha. Lepo i mimo mesto, Soltkrik. Nema gužve i galame.“

,,Znam“, reče Drejk. „Jedno od onih mesta u kojem se nikada ništa ne dešava.“

29 maj

„Ovo me stvamo nervira", negodovao je stari gospodin Irivs. „Punih dvadeset pet
godina odsedam u hotelu Marina u Lihedu - i odjednom, da ne poverujete, sve ruše.
Proširuju prednji deo, ili je u pitanju neka slična besmislica. Zašto ne ostave te
primorske varošice na miru - Lihed je uvek imao neobični, jedinstveni šarm - čitav u
čistom, regentskom stilu.“

Rufus Lord pokuša da ga uteši:

„Verovatno ima i drugih mesta gde može da se odsedne?“

„Sada mi se uopšte ne ide u Lihed. U Marini, gospođa Mekej je savršeno

razumela moje zahteve. Svake godine sam imao isti apartman - i posluga se skoro
nikad nije menjala. A hrana je bila odlična - izvanredna."

,,A što ne odete u Soltkrik? Tamo ima jedan prijatan starinski hotel. Zove se
Balmoral Kort. Drži ga bračni par Rodžers. Ona je bila kuvarica kod starog lorda
Mauntheda - a taj je priređivao najbolje večere u Londonu. Udala se za batlera, i
sada njih dvoje vode taj hotel. Mislim da je to mesto baš po vašem ukusu. Mirno -
bez onih džezera - a hrana i usluga su prvoklasni.“
 ,,To je dobra ideja - više nego dobra. Imaju li pokrivenu terasu?“

„Imaju - pokrivenu verandu i terasu ispod nje. Možete da se sunčate ili da

sedite u senci, kako vam je već po volji. Reći ću vam nešto i o susedima, ako vas
zanima. Tu je stara ledi Tresilijan - kuća joj se nalazi gotovo tik uz hotel. Ima
prekrasnu kuću, a i ona sama je divna žena, iako je prilično težak invalid.“

„Govorite o sudijinoj udovici, ako se ne varam?“

„Upravo o njoj.“

“Poznavao sam Metjua Tresilijana, a koliko se sećam, i sa njom sam se

upoznao. Prijatna žena - premda je to bilo dosta davno. Soltkrik je blizu Sent Lua,
zar ne? Imam neke prijatelje u tom kraju. Da znate, stvamo mislim da je Soltkrik
odlična ideja. Pisaću im i tražiću detaljnije podatke. Krenuo bih sredinom avgusta - i
ostao bih do sredine septembra. Nadam se da imaju garažu. I vozača na usluzi?“

„Kako da ne. Sve je u skladu sa zahtevima modernog gospodina.“

,,Ja, kao što znate, moram da pazim kada se penjem. Više bi mi odgovarala
soba u prizemlju, mada pretpostavljam da postoji lift.“

,,Da, da, naravno da postoji."

„Čini mi se“, reče gospodin Trivs, ,,da bi to bilo savršeno rešenje. A voleo bih i
da obnovim poznanstvo sa ledi Tresilijan.“

28. jul

Kej Strejndž, u šortsu i puloveru boje kanarinca, nagnuta prema terenu,

posmatrala je tenisere. Bilo je polufinale tumira u Sent Luu, muški singlovi, i Nevil
je igrao sa mladim Merikom, koga su smatrali novom zvezdom na teniskom nebu.
Njegov briliantni talenat bio je nesporan - pojedini njegovi servisi bili su ncrešiva
enigma za protivnika - ali bi povremeno zapao u nepriliku suočen sa iskustvom i
umećem nekog starijeg igrača.

U završnom setu rezultat je bio tri prema tri.

Nečujno se spustivši na sedište pored Kej, Ted Latimer primeti lenjim, ironičnim
glasom:

„Odana supruga gleda kako njen mužić grabi prema pobedi!“

Kej se trže.
 „Kako si me prepao! Nisam znala da si tu.“

,,Ja sam uvek tu. To bi već trebalo da ti bude jasno.“

Ted Latimer je bio izuzetno privlačan dvadesetpetogodišnjak - iako su

neumoljivi stari konzervativci za njega prezrivo govorili:

„Pravi latinski vetropir!“

Bio je tamnoput i preplanuo, izvanredan plesač.

Njegov tamni pogled govorio je više od reči, a kontrolisana boja glasa odavala je
samouverenost rođenog glumca. Kej ga je poznavala od svoje petnaeste godine.
Mazali su se uljem i sunčali u Žuen le Penu, plesali i igrali tenis. Nisu bili samo
prijatelji, nego i saveznici.

Mladi Merik je servirao iz levog ugla terena. Nevil je izveo izvanredni udarac u
sam ugao terena, koji Merik nije mogao da uzvrati.

„Nevil ima dobar bekhend“, reče Ted. „Bolji nego forhend. Bekhend je Merikova
slaba tačka i Nevil je toga svestan. Srediće ga kako to samo on ume.“

Gem se završio. „Četiri prema tri - Strejndž vodi.“

Sledeći gem je počeo Nevilovim servisom. Mladi Merik je žestoko uzvraćao.

“Pet prema tri.“

„Nevilu dobro ide“, reče Latimer.

U tom trenutku, mladi igrač se pribra i postade oprezan. Menjao je tempo

udaraca.

„Ovaj mali ima pameti", reče Ted. ,,A rad nogu mu je prvoklasan. Biće ovo
žestoka borba.“

Posle izvesnog vremena, mladić je izjednačio na pet prema pet. Kasnije je

rezultat bio sedam prema sedam, i najzad je Merik pobedio sa devet prema sedam.

Sa širokim osmehom i skrušeno vrteći glavom, Nevil se primače mreži da se

rukuje sa pobednikom.

„Mladost je mladost", reče Ted Latimer. „Devetnaest prema trideset tri. Ali, reći
ću ti, Kej, zašto Nevil nikada nije dostigao šampionsku klasu. Suviše je dobar
gubitnik."
 ,,Gluposti.“

„Nisu gluposti. Nevil, i kada propadne, ostaje sportista do kraja. Nikada ga

nisam video iznerviranog kada izgubi meč.“ „Naravno da nisi“, reče Kej. „Pravi
sportisti ne gube živce.“ „Još kako gube! Svi smo to gledali. Teniske zvezde koje
doživljavaju nervni napad - i koje nepogrešivo koriste svaku priliku da se istaknu.
Ali stari Nevil nije takav - on je uvek spreman da prihvati poraz sa osmehom. Sve
pod parolom „Neka najbolji pobedi“, i tome slično. Bože, kako mi je odvratno to
ponašanje naučeno u dobrim privatnim školama! Hvala Bogu što tamo nisam išao!“

Kej se okrenu prema njemu.

„Kako možeš da budeš tako zajedljiv?"

„Baš kao osica.“

„Smeta mi što u svakoj prilici pokazuješ da ti se Nevil ne dopada.“

,,A zašto bi mi se dopadao? Ukrao mi je devojku.“

Pogled mu je lutao po njoj.

„Nisam ti bila devojka. Okolnosti nisu dozvoljavale.“

„Baš tako. Još gore nego u onoj poslovici: Sto godina, devedeset groša.“

„Prestani! Zaljubila sam se u Nevila i udala se za njega...“ „Jer je on dobar

momak - to svi dobro znamo!“

„Pokušavaš da me iznerviraš?“

Ona okrenu glavu dok mu je postavljala ovo pitanje. On se nasmeši - i ona mu

ubrzo uzvrati osmeh.

„Kako provodiš leto, Kej?“

„Onako. Bili smo na prelepom putovanju jahtom. Već mi je dojadio ovaj tenis.“

„Koliko dugo ćete još biti na tumirima? Mesec dana?“

„Da. Onda u septembru idemo u Gals Point na dve nedelje.“

„Ja ću biti u hotelu Isterhed Bej“, reče Ted. „Rezervisao sam sobu.“
 „Biće to divno društvo! Nevil i ja, i Nevilova bivša žena, i neki plantažer,
Malajac, koji je došao kući na odmor.“

„Zaista zvuči uzbudljivo!“

,,I neugledna rođaka, naravno. Obleće oko one neprijatne starice - a ionako
neće ništa dobiti za to, jer sav novac ide Nevilu i meni.“

„Možda ona to ne zna“, reče Ted.

,,To bi me baš začudilo.“

U mislima je bila negde drugde. Piljila je u reket koji je vrtela u rukama.

Naiednom ioj zastade dah.

,,Oh, Tede!“

„Šta je, šećeru?“

,,Ne znam. Ponekad se jednostavno uplašim - i čudno se osećam.“

,,To ne liči na tebe, Kej.“

,,Ne, stvarno ne liči! Bilo kako bilo“, zbunjeno se nasmeši, ,,ti ćeš biti u hotelu
Isterhed Bej.“

„Sve po planu."

Kada ga Kej srete ispred svlačionice, Nevil reče:

„Vidim, dečko je stigao.“

,,Ted?“

,,Da, verni pas - ili, da budem precizniji, verni gušter.“ „Baš ti se ne sviđa?“

,,Ma, ne smeta mi. Ako te zabavlja da ga šetaš na uzici...“ Slegnuo je ramenima.

„Nisi valjda ljubomoran?“

,,Na Latimera?“ On se iskreno iznenadi.

„Ted važi za veoma privlačnog muškarca."

,,U to sam siguran. On poseduje taj gipki južnoamerički šarm.“

 ,,Ti si stvamo ljubomoran.“

Nevil joj prijateljski stegnu ruku.

,,Ne, nisam, lepotice. Možeš imati svoje pitome obožavaoce pun stadion ako
želiš. Ja sam taj koji poseduje, a posedovanje je devet desetina prava.“

„Mnogo si samouveren“, reče Kej malo napućivši usta. „Naravno. Ti i ja smo

sudbinski vezani. Sudbina je htela da sc upoznamo. Sudbina nas je spojila. Je l se
sećaš kada smo se upoznali u Kanu, ja sam odatle išao u Estoril, a tamo, iznenada,
prva osoba koju sam ugledao bila je ljupka Kej! Tada sam znao da je to sudbina - a
od nje nisam mogao da pobegnem.“

„Nije to baš bila sudbina“, reče Kej. ,,To sam bila ja!“ „Kako to misliš, ,,to sam
bila ja“?“

„Tako je bilo! Vidiš, kada si ti bio u Kanu, čula sam da ideš U Estoril, pa sam se
bacila na posao da sredim brodić Mams -i zato je Kej bila prva osoba koju si ugledao
kad si tamo stigao.

Nevil je pogleda radoznalo. On polako izusti: ,,To mi nikada ranije nisi rekla.“

„Nisam, jer to ne bi bilo dobro za tebe. Mogao si da se uobraziš! Ali ja sam uvek
umela da sve dobro isplaniram. Stvari se ne pokreću slučajno, ukoliko ih sam ne
pokreneš! Ponekad me nazivaš ludicom - ali na neki svoj način, ja sam prilično
pametna. Ja pokrečem stvari. Ponekad mi je potrebno mnogo vremena da sve
isplaniram.“

„Mora da mnogo mozgaš.“

„Samo se ti podsmevaj.“

Iznenada obuzet neobjašnjivom gorčinom, Nevil reče:

,,Da li ja tek sada počinjem da razumem osobu kojom sam se oženio?

Zahvaljujući sudbini, to jest zahvaljujući Kej!“

„Nisi se valjda naljutio na mene, Nevile?“ upita ga Kej.

,,Ne, naravno da nisam“, odgovori on odsutno. „Samo sam se nešto zamislio.“

1O. avgust

Lord Komeli, bogati i ekscentrični plemić, sedeo je za impozantnim pisaćim

stolom kojim se izuzetno ponosio i u čijem je izgledu uživao. Napravljen specijalno za
njega, koštao je čitavo malo bogatstvo i dominirao je nad svim ostalim nameštajem u
sobi. Ostavljao je fantastičan utisak, tek malo narušen jednim neizbežnim detaljem -
bio je to sam lord Komeli, neugledni okrugli čovečuljak, koji je u odnosu na masivni
pisaći sto ličio na patuljka.

Tog trenutka, u ovo oličenje poslovnog sjaja u srcu londonskog Sitija, uđe
plavokosa sekretarica, takođe sva u skladu sa luksuznom kancelarijskom opremom.

Nečujno klizeći po parketu, ona priđe je stolu i stavi neku ceduljicu ispred ovog
važnog čoveka.

Žmirkajući, lord Komeli se zagleda u papirić.

„Mek Virter? Mek Virter? Ko je taj čovek? Nikada za njega nisam čuo. Ima li
zakazano?“

Plavokosa sekretarica mu to potvrdi.

„Mek Virter, hmm ...? Aha! Mek Virter! Onaj čovek! Pa, naravno! Pošaljite mi ga.
Uvedite ga odmah.“

Lord Korneli se veselo zakikota. Bio je dobro raspoložen.

Ponovo se uvalivši u fotelju, on podiže pogled prema sumornom, namrštenom

licu čoveka koga beše pozvao na razgovor.

,,Vi ste, dakle, Mek Virter? Angus Mek Virter?“

,,Da, ja sam taj.“

Mek Virterov glas bio je zvaničan, a držanje kruto i ozbiljno.

,,Vi ste radili kod Herberta Kleja, ako se ne varam?“

,,Jesam.“

Lord Korneli se ponovo zakikota.

„Znam sve o vama. Kleju su ubeležili prekršaj na vozačkoj dozvoli samo zato što
vi niste hteli da ga zaštitite i da se zakunete da je vozio dvadeset milja na sat! Kako
je samo besneo zbog toga!“ Kikot postade glasniji. „Ispričao nam je sve pojedinosti
dok smo sedeli u Savoju. „Taj prokleti, zadrti Škotlanđanin!“ Baš tako je rekao!
Pričao je o tome kao navijen. A znate li šta sam ja tada pomislio?"

„Nemam pojma.“
 Mek Virterov glas je bio prigušen. Lord Korneli na to nije obraćao pažnju.
Uživao je sećajući se sopstvene reakcije.

„Pomislio sam u sebi: ,,Takav momak bi mi dobro došao! Čovek koga ne možete
potkupiti da bi lagao.’ Za mene nećete morati da lažete. Ja se time ne bavim.
Tumaram svetom u potrazi za poštenim čovekom - a njih je tako prokleto malo!“

Maleni lord se tresao od prodornog smeha koji je izobličio njegovo pronicljivo

majmunoliko lice. Mek Virter je stajao nepomičan i ravnodušan prema ovom
prizorom.

Lord Komeli prestade da se smeje. Na licu mu se pojavi mudar i oprezan izraz.

„Ako želite posao, Mek Virtere, ja vam ga mogu ponuditi."

„Dobro bi mi došao neki posao“, odvrati Mek Virter.

,,To je jedan važan posao. Taj posao može da radi samo čovek sa dobrim
kvalifikacijama - a vi ih imate - u to sam se uverio - i čovek od apsolutnog
poverenja."

Lord Komeli zastade iščekujući odgovor. Mek Virter je ćutao.

„Dakle, čoveče, mogu li da se na vas apsolutno oslonim?"

,,To ne možete saznati tako što ću vam ja reći da možete", suvim glasom
odgovori Mek Virter.

Lord Komeli se nasmeja.

„Odgovarate mi. Vi ste čovek koga tako dugo tražim. Da li znate nešto o Južnoj
Americi?"

Lord Komeli mu objasni sve pojedinosti. Pola sata kasnije, Mek Virter je stajao
na pločniku, srećnik kome se zalomio zanimljiv i izuzetno dobro plaćen posao -
posao koji je obećavao sjajnu budućnost.

Sudbina, koja mu tako dugo nije bila naklonjena, sada mu se nesebično

nasmešila. Ali on nije bio raspoložen da joj taj osmeh uzvrati. U njemu nije bilo
oduševljenja, mada je sećanje na razgovor sa lordom Komelijem golicalo njegovu
sklonost prema crnom humoru. Bilo je neke neumitne, poetične pravde u tome što
su upravo tirada kojom se na njega obmšio bivši poslodavac dovele do njegovog
sadašnjeg napredovanja!
 Pretpostavljao je da se to zove sreća. Baš za nju i nije mnogo mario! Bio je
spreman da izvrši svoju obavezu da živi, bez oduševljenja, čak i bez zadovoljstva,
profesionalno se odnoseći prema dnevnim obavezama. Sedam meseci ranije pokušao
je da sebi oduzme život; slučajnost, puka slučajnost je to sprečila, ali on joj nije bio
naročito zahvalan. Istina, sada u njemu više nije bilo žclje da raskrsti sa sobom. Ta
faza je zauvek prošla. Bio je svestan da čovek ne može sebi oduzeti život
hladnokrvno. Mora postojati neki dodatni podsticaj u vidu očajanja, tuge, beznađa
ili strasti. Ne može čovek da izvrši samoubistvo samo zbog toga što oseća da je život
sumorni krug dosadnih događaja.

U celini, bio je zadovoljan što će zbog posla boraviti van Engleske. Trebalo je da
u Južnu Ameriku otplovi krajem septembra. Sledećih nekoliko nedelja provešće u
nabavci potrebne opreme i upoznavanju sa pomalo komplikovanim ishodima ovog
posla.

Ali, ima celu nedelju dana do odlaska iz zemlje. Zapita se kako da utroši to
vreme. Da ostane u Londonu? Da otputuje?

Jedna ideja mu nejasno zaiskri u mislima.

Soltkrik?

,,E, baš tamo ću da odem“, reče Mek Virter samom sebi.

Biće to, pomisli on, na smrt zabavno!

19. avgust

,,Ode moj godišnji odmor bestraga“, ogorčeno reče narednik Betl.

Gospođa Betl je bila razočarana, ali tokom dugih godina provedenih u braku sa
policajcem naučila je da na razočaranja gleda sa filozofske strane.

,,Pa dobro“, reče ona, ,,tu se ništa ne može izmeniti. Nadam se bar da je reč o
zanimljivom slučaju?"

,,Ne toliko zanimljivom da bi se pamtio", objasni narednik Betl. „Ministarstvo

inostranih poslova je u igri - oni mršavi, visoki momci koji trčkaraju i ućutkuju sve
uokolo. Sve će se to brzo zataškati - i svi obrazi će ostati čisti. Ali, nije to slučaj o
kojem bih pisao u svojim memoarima - ukoliko ikada budem tako blesav da počnem
da ih pišem.“

„Možda bismo mogli da odložimo odmor...“ nesigumo zausti gospođa Betl, ali je
muž odlučno prekide.
 ,,Ne dolazi u obzir. Ti ideš sa devojkama u Britlington - sobe smo rezervisali još
u martu - šteta je da nam to propadne. A ja ću, kada sve ovo protutnji, da odem na
nedelju dana na more sa Džimom.“

Džim je bio sestrić nadzomika Betla, inspektor Džejms Lič.

„Soltington je sasvim blizu Isterhed Beja i Soltkrika“, nastavi on. ,,Da udahnem
bar malo morskog vazduha i da se izbrčkam u slanoj vodi.“

Gospođa Betl glasno uzdahnu:

„Sve mi nešto govori da će te on uvući u rešavanje nekog slučaja!“

,,U ovo doba godine nema mnogo slučajeva - osim možda ako neka žena ne
ukrade kakvu sitnicu u Vulvortovoj robnoj kući. Uostalom, Džim je sposoban - nema
potrebe da mu bilo ko soli pamet.“

,,Pa dobro“, složi se gospođa Betl. „Valjda će sve biti u redu, mada mi je baš
krivo.“

„Takve situacije i postoje da nas iskušaju“, uveravao ju je narednik Betl.

SNEŽANA I TRNOVA RUŽICA
I

Meri Oldin je čekala Tomasa Rojda na stanici u Soltingtonu, kada on izađe iz

voza.

Sećao se nje kao kroz maglu i sada, čim je ponovo ugleda, postade
iznenađujuće svestan da mu prijaju njena žustrina i umešnost.

Ona ga pozva po imenu.

„Baš mi je drago što te vidim, Tomase. Posle toliko godina.“

„Lepo je od vas što ste me pozvali. Nadam se da nisam na smetnji.“

„Nimalo. Baš naprotiv. Bićeš izuzetno dobrodošao. Je li ovo tvoj nosač? Reci mu
da ovamo donese stvari. Tu su mi kola.“

Utovariše torbe u ford. Meri sede za volan, a Rojd se smesti pored nje. Čim
krenuše, Tomas primeti da je ona dobar vozač, spretna i oprezna u saobraćaju, i da
dobro procenjuje razdaljinu i prostor.

Soltington je jedanaest kilometara udaljen od Soltkrika. Pošto izađoše iz varoši

na otvoreni put, Meri ponovo zapodenu razgovor o njegovoj poseti.

„Zaista, Tomase, tvoja je poseta u ovom trenutku kao bogomdana. Stvari su se

prilično iskomplikovale - i jedan stranac ili makar delimično stranac - baš nam je bio
potreban.“

,,U čemu je problem?“

On je, kao i obično, bio nezainteresovan - gotovo nehajan. Postavio je to pitanje,

činilo se, više iz učtivosti nego zato što je zaista želeo to da sazna. Meri Oldin je u
ovome nalazila neku utehu. Žudela je da sa nekim razgovara - i to po mogućnosli sa
nekim ko nije preterano zainteresovan.
 Ona reče:

„Dakle - nalazimo se u prilično neugodnoj situaciji. Odri je ovde, kao što

verovatno već znaš?“

Ona zastade upitno ga pogledavši i Tomas Rojd klimnu glavom.

„Kao i Nevil i njegova žena.“

Tomas Rojd nabra čelo. Posle kraćeg ćutanja, reče: „Malo čudno, zar ne?“

„Jeste. To je bila Nevilova ideja.“

Ona zastade. Rojd ne reče ništa, ali ona kao da je bila svesna neke neverice
koja je izbijala iz njega, pa samouvereno ponovi: ,,To jeste bila Nevilova ideja.“

,,Zašto?“

Meri na trenutak podiže ruke sa volana.

,,Ah, neko modemo shvatanje! Da svako svakoga razume i da, na kraju, svi
postanu prijatelji. To je ideja. Ali, kako da kažem, ne čini mi se da je naročito
uspešna."

,,Pa, kako bi i mogla da bude?“ zaključi Tomas i upita: ,,A kakva je njegova
nova žena?“

„Kej? Zgodna, naravno. Zaista veoma zgodna. I prilično mlada.“

,,A Nevil joj je privržen?'

„O, da. Pa naravno, kad su u braku tek godinu dana.“ Tomas Rojd se polako
okrenu i pogleda je. Usne mu se razvukoše u blag osmeh. Meri užurbano reče:

„Nisam baš to htela da kažem.“

,,Ma, hajde, Meri. Mislim da jesi.“

,,Pa, toliko je očigledno da imaju vrlo malo zajedničkog. Recimo, zajedničke

prijatelje...“ Ona zastade.

Rojd upita:

„Upoznali su se, koliko se sećam, na rivijeri? Ne znam baš mnogo o tome. Samo
gole činjenice o kojima mi je mati pisala.“
 ,,Da, upoznali su se u Kanu. Dopala se Nevilu, ali pretpostavljam da su mu se
neke devojke i ranije dopadale - na bezopasan način. Ja i sada mislim, da je bio
prepušten sam sebi, ništa od toga ne bi bilo. Znaš, on je zaista bio privržen Odri.“
Tomas klimnu glavom.

Meri nastavi:

,,Ne verujem da je hteo da rasturi svoj brak - siguma sam da nije. Ali je ta
devojka bila krajnje odlučna. Ne bi se smirila dok ga ne odvoji od njegove žene - i šta
muškarac može da učini u takvim okolnostima? Naravno da mu to laska.“

„Zaljubila se do ušiju u njega, pretpostavljam?“

„Može biti.“

Merin glas je bio sumnjičav. Ona srete njegov ispitivački po gled i pocrvene.

„Prava sam krtica! Jedan mladić se stalno vrzma oko nje-zgodan, liči na nekog
žigola - njen stari prijatelj - i ne mogu a da se ponekad ne zapitam da li su Nevilovo
bogatstvo i ugled u tome imali udela. Koliko je meni poznato, ta devojka nije imala ni
prebijene pare.“

Ona zastade postiđeno. Tomas Rojd samo zamišljeno reče: ,,Aha“.

„Bilo kako bilo“, nastavi Meri, „možda je sve to samo moja ljubomora! Devojka
je, što bi se reklo, glamurozna - a to verovatno izaziva ljubomoru sredovečnih
usedelica."

Rojd je pažljivo pogleda, ali se na njegovom licu hladnokrvnog pokeraša ne dade

primetiti nikakva reakcija. Nakon nekoliko minuta, on upita:

„Ali, u čemu je zapravo problem?“

„Pravo da ti kažem, nemam pojma! To i jeste najčudnije. Naravno, najpre smo o

tome porazgovarali sa Odri - izgledalo je da ona nema ništa protiv da se upozna sa
Kej - lepo je prihvatila tu ideju. Ona to i dalje lepo prihvata. Niko ne bi mogao da
bude finiji. Odri, naravno, uvek zna kako da postupi na pravi način. Njeno
ponašanje prema njima dvoma je savršeno. Ona je veoma povučena, kao što znaš, i
niko ne zna šta zaista misli i oseća - ali iskreno mislim da joj uopšte ne smeta.“

„Zašto bi joj smetalo“, reče Tomas Rojd. Posle dužeg vremena, on dodade:
„Uostalom, prošle su tri godine."

,,Da li ljudi poput Odri zaboravljaju? Ona je bila veoma privržena Nevilu.“
 Tomas Rojd se promeškolji.

„Ima samo trideset dve godine.Život je pred njom.“

,,To znam. Ali je razvod stvamo teško podnela. Znaš, doživela je pravi nervni
slom.“

„Znam. Mati mi je pisala.“

,,Na neki način“, reče Meri, „mislim da je za tvoju majku bilo dobro što je imala
Odri da se o njoj stara. To joj je skrenulo misli sa sopstvene tuge - zbog smrti tvoga
brata. Toliko nam je bilo žao zbog toga.“

,,Da. Siroti Adrijan. Uvek je prebrzo vozio.“

Nastade pauza. Meri dade znak rukom da će da skrene na put koji je vodio niz
brdo do Soltkrika.

Sada, dok su klizili uskim krivudavim putem, ona upita: „Tomase, ti dobro
poznaješ Odri?“

„Onako. Nisam je često viđao u poslednjih deset godina.“ ,,Ne, ali si je poznavao
dok je bila dete. Bila je kao sestra tebi i Adrijanu?“

On klimnu glavom.

,,Da li je - da li je na neki način bila neuravnotežena? Ah, nisam baš tako

mislila. Ali osećam da sada nešto ozbiljno nije u redu sa njom. Ona je potpuno
ravnodušna, njeno držanje je neprirodno savršeno - pa se ponekad pitam šta se
dešava iza te savršene maske. Tu i tamo primećujem kod nje neka veoma snažna
osećanja. A ne znam tačno o čemu je reč! Osećam, medu tim, da ona nije normalna.
Ima tu nečega! I to me brine. Znam da atmosfera koja vlada u kući utiče na sve nas.
Svi smo nervozni i razdražljivi. Ali ne znam šta je u pitanju. I to me, Tomase,
ponekad užasava.“

„Užasava te?“ Spori, rasejani ton njegovog glasa natera je da se sabere uz blagi i
nervozni smeh.

„Zvuči besmisleno... Ali upravo sam na to i mislila - tvoj dolazak će nam dobro
doći - odvratiće nam pažnju. Evo, stižemo.“

Poslednji put su skrenuli. Gals Point je bio sagrađen na kamenoj visoravni koja
gleda na reku. Sa dve strane, strme litice su se spuštale sve do vode. Bašte i teniski
teren bili su levo od kuće. Garaža - moderna i naknadno sagrađena - nalazila se
daIje niz put, s druge strane kuće.

Meri reče:

„Sada ću skloniti auto i vratiti se. Herstal će se pobrinuti za tebe.“

Herstal, ostareli batler, pozdravljao je Tomasa kao da su dugogodišnji prijatelji.

„Veoma mi je drago što vas vidim, gospodine Rojd, posle toliko godina. I
milostiva će se mnogo obradovati. Vaša soba je na istoku, gospodine. Mislim da su
svi u bašti, osim ako ne želite da prvo odete do sobe.“

Tomas odmahnu glavom. Prošavši kroz salon, on dođe do prozora koji je gledao
na terasu. Stajao je tu i posmatrao, ali oni njega nisu mogli da vide.

Na terasi su se nalazile samo dve žene. Jedna je sedela na ivici ograde i

pogledom šetala po vodi. Druga žena ju je posmatrala.

Prva žena je bila Odri - a druga, znao je to, morala je da bude Kej Strejndž. Kej
nije bila svesna da je meta nečijeg pogleda, pa se nije mnogo ni trudila da prikrije
svoja prava osećanja. Tomas Rojd možda nije imao odličnu moć zapažanja kada je o
ženama reč, ali nije mogao a da ne primeti da Kej Strejndž oseća veliku odbojnost
prema Odri Strejndž.

Što se tiče Odri, ona je zurila u reku, kao da nije bila svesna prisustva druge
žene, ili kao da je prema toj činjenici ravnodušna.

Prošlo je sedam godina od kada je Tomas poslednji put video Odri Strejndž.
Sada poče da je pažljivo proučava. Da li se ona promenila, a ako jeste, na koji način?

Promenila se, zaključi. Postala je mršavija, bleđa, sve u svemu nekako eterična
- ali bilo je tu još nečega, nečega što nije mogao tačno da definiše. Kao da je samu
sebe čvrsto držala na uzici - a ipak je sve vreme bila potpuno svesna onoga što se
oko nje dešava. Ona, razmišljao je, kao da krije neku tajnu. Ali koju tajnu? Malo je
znao o događajima koji su je snašli u poslednjih nekoliko godina. Očekivao je njene
žalopojke o osećaju tuge i gubitka - ali ovo je bilo nešto drugo. Ona je bila kao dete
koje čvrsto stegnutom pesnicom iznad skrivenog blaga upravo skreće pažnju na ono
što želi da sakrije.

A onda mu pogled pređe na drugu ženu - devojku koja je sada supruga Nevila
Strejndža. Da, lepa je. Meri Oldin je bila u pravu. Reklo bi se da je i opasna.
Razmišljao je: Kada bi ova žena imala nož u rukama, ne bih dozvolio Odri da bude u
njenoj blizini ...
 Pa ipak, zašto bi mrzela Nevilovu prvu ženu? To je sve završeno. Odri sada
nema nekog značajnog uticaja na njihov život. Na terasi se jasno začuše koraci i
Nevil se pojavi iza ugla. Izgledao je raspoložen i nosio je neki časopis.

„ Evo Ilustrovane revije“, reče. „Nisam ništa drugo našao...“

Zatim se potpuno istovremeno dogodiše dve stvari.

Kej reče: „Odlično, daj mi je“, a Odri, i ne pomerivši se, gotovo odsutno ispruži
ruku.

Nevil zastade na pola puta između dve žene. Na licu mu se pojavi tračak
nelagodnosti. Pre nego što je uspeo da bilo šta kaže, Kej reče povišenim i pomalo
histeričnim glasom: „Daj mi je! Nevile, daj je meni!“

Odri Strejndž ustuknu, okrenu glavu, povuče ruku i uz jedva primetnu

zbunjenost reče:

,,Oh, izvini. Mislila sam da meni govoriš, Nevile.“

Tomas Rojd primeti kako Nevilov vrat dobi boju crvene cigle. On hitro krenu tri
koraka napred i pruži časopis Odri.

Ona neodlučno i sa sve većom nelagodnošću reče:

,,Oh, ali...“

Kej grubo odgumu svoju stolicu. Ustade, a zatim, okrenuvši se, krenu ka
vratima dnevne sobe. Rojd nije imao vremena da se pomeri pre nego što Kej, ne
gledajući, nalete na njega.

Ona ustuknu od iznenađenja; pogleda ga kada joj se izvinio. On tada shvati

zbog čega ga ona nije videla: oči su joj bile pune suza - suza, pomisli, izazvanih
gnevom.

,,Zdravo“, reče ona. ,,Ko ste vi? A, naravno, čovek sa Malaje!“

,,Da“, reče Tomas. ,,Ja sam čovek sa Malaje.“

„Kako bih želela da sam sada na Malaji“, reče Kej. „Bilo gde, samo ne ovde!
Prezirem ovu groznu odvratnu kuću! Prezirem sve koji tu žive!“

Tomasa su oduvek uznemiravali izlivi emocija. On oprezno pogleda u Kej i

nervozno promrmlja:
 ,,Hm.“

„Neka dobro pripaze šta rade“, besnela je Kej, ,,ili ću nekoga ubiti! Bilo Nevila,
bilo onu tamo mačku bezbojnog lika!“

Ona se očeša o njega i zalupivši vratima izađe iz sobe.

Tomas Rojd se skameni. Nije tačno znao šta da učini posle ove scene, ali mu je
bilo drago što je mlada gospođa Strejndž otišla. Stajao je posmatrajući vrata kojima
je tako energično zalupila. Nekako ga je podsećala na tigra, ta nova gospođa
Strejndž.

Vidik se zamrači kada Nevil Strejndž zastade na vratima terase. Ubrzano je

disao.

Nesigumo pozdravi Tomasa.

„O - ovaj - zdravo, Rojde, nisam znao da si stigao. Nego, jesi li video moju
ženu?“

„Malopre je prošla pored mene.“

Nevil se okrenu i prođe kroz vrata dnevne sobe. Izgledao je uznemireno.

Tomas Rojd polako izađe na terasu. Lagano je koračao. Odri okrenu glavu tek
kada joj se približio na nekoliko metara.

On tada ugleda njene razmaknute oči kako se širom otvaraju i njena

poluotvorena usta. Ona ustade sa ograde i priđe mu raširenih ruku.

,,Ah, Tomase“, reče. „Dragi Tomase! Kako mi je milo što si došao

On prihvati njene bele ručice i sagnu se prema njoj. U tom trenutku Meri Oldin
se pojavi kod prozora. Videvši ovo dvoje na terasi, posmatrala ih je nekoliko
trenutaka prethodno se uverivši da je ne vide, a zatim se polako okrenu i vrati u
kuću.

II

Nevil zateče Kej u njenoj spavaćoj sobi na spratu. Jedina velika spavaća soba sa
francuskim ležajem pripadaia je ledi Tresilijan. Kada bi neki bračni par bio u poseti,
uvek bi dobijao dve sobe povezane vratima i malo kupatilo na zapadnoj strani kuće.
Bio je to jedan odvojeni apartman.
 Nevil prođe kroz svoju sobu i uđe u sobu svoje supruge. Kej je bila opružena na
krevetu. Ona podiže je glavu i lica vlažnog od suza ljutito uzviknu:

„Dakle došao si! Konačno!“

,,U čemu je problem? Jesi li potpuno poludela, Kej?“

Nevil je govorio tiho, ali je udubljenje u uglu jedne nozdrve svedočilo o njegovom
uzdržanom gnevu.

„Zašto si Ilustrovanu reviju dao njoj, a ne meni?“

„Zaboga, Kej, baš si dete! Tolika galama oko jednog beznačajnog, glupog,
prokletog časopisa.“

„Dao si ga njoj, a ne meni“, tvrdoglavo ponovi Kej.

,,Pa zašto da ne? Kakve to veze ima?“

„Meni ima veze.“

,,Ne znam šta ti je. Ne možeš da se ponašaš tako histerično kada si u tuđoj
kući. Zar ne znaš kako treba da se ponašaš u javnosti?"

„Zašto si ga dao Odri?“

„Jer ga je tražila.“

,,Pa i ja sam ga tražila, a ja sam ti žena.“

,,To je u ovom slučaju samo razlog više da ga dam starijoj ženi koja mi, faktički,
nije nikakav rod.“

,,Ona me je nadmudrila. To je želela i to je i postigla. Ti si bio na njenoj strani!“

„Pričaš kao razmaženo i ljubomomo derište. Za ime boga, kontroliši se i pokušaj

da se pristojno ponašaš!“

,,Je l’ kao ona?“

Nevil hladno odvrati: ,,U svakom slučaju Odri ume da se ponaša kao dama.
Ona ne pravi cirkus od sebe.“

,,Ona te odvraća od mene! Mrzi me i sada se sveti.“ „Slušaj, Kej. Hoćeš li

prestati da budeš melodramatična i potpuno nerazumna? Dosta mi je toga!“
 „Hajdemo onda da odemo odavde! Hajdemo sutra da odemo. Mrzim ovo mesto!"

„Ali ovde smo tek četiri dana.“

,,To je sasvim dovoljno! Hajde, Nevile, idemo odavde.“ „Slušaj me, Kej, dosta mi
je svega ovoga. Došli smo na dve nedelje i ja ću ostati te dve nedelje.“

„Ako to uradiš“, reče Kej, „zažalićeš. I ti i tvoja Odri! Misliš li da je ona tako
divna!“

„Uopšte ne mislim da je Odri divna. Mislim da je ona jedna izuzetno fina i

prijatna osoba prema kojoj sam ja vrlo loše postupio i koja mi je vrlo velikodušno to
oprostila.“

„Varaš se“, reče Kej i ustade s kreveta. Njen bes je utihnuo. Ona progovori
ozbiljno, gotovo mimo.

„Odri ti nije oprostila, Nevile. Nekoliko puta sam primetila kako te posmatra...
Ne znam šta se događa u njenoj glavi, ali ima tu nečega - kod takvih kao što je ona
nikada se ne zna šta misle.“

„Šteta je“, reče Nevil, ,,što nema više takvih ljudi.“

Kej preblede.

,,Da li se to odnosi na mene?“ Njen glas dobi opasno oštar ton.

,,Pa - nisi baš mnogo uzdržana. Svaka trunka neraspoloženja i pakosti odmah
izbija iz tebe. Praviš budalu od sebe i mene praviš budalom!“

„Imaš li još nešto da dodaš?“

Glas joj je bio leden.

Nevil joj isto tako hladno odvrati:

„Žao mi je ako me smatraš nepravednim. Ali to je potpuno tačno. Ponašaš se

nekontrolisano kao neko dete.“

,,A ti nikad ne gubiš živce? Uvek odmeren i lepo vaspitan, pravi pravcati
evropski gospodin! Mislim da ti i nemaš nikakvih osećanja. Ti si obična riba -
prokleta hladnokrvna riba! Zašto se malo ne opustiš s vremena na vreme? Zašto se
ne izdereš na mene, opsuješ me i oteraš dođavo!a?“

Nevil uzdahnu i opusti ramena.

 ,,Oh, gospode“, reče.

Okrenu se na peti i izađe iz sobe.

III

„Izgledaš isto kao kad ti je bilo sedamnaest godina, Tomase Rojde“, reče ledi
Tresilijan. „Isto onako mudro, kao sova. I isto si tako čutljiv kao ranije. Zašto?“

Tomas snebivajući se reče:

„Pojma nemam. Nikad nisam umeo mnogo da pričam.“

,,Za razliku od Adrijana. Adrijan je bio veoma domišljat i britkog jezika.“

„Možda baš zato. Priču sam uvek prepuštao njemu.“

„Siroti Adrijan. Toliko je obećavao.“

Tomas klimnu glavom.

Ledi Tresilijan promeni temu razgovora. Pravila je društvo Tomasu. Obično je

više volela kada joj gosti dolaze jedan po jedan. To je nije zamaralo i mogla je da
usredsredi pažnju na njih.

„Ovde si već dvadeset četiri časa“, reče. „Šta misliš o našoj situaciji?“

,,Situaciji?“

„Nemoj da se praviš lud. Ti to namemo radiš. Vrlo dobro znaš na šta mislim.
Večiti trougao koji se uspostavio pod mojim krovom.“

Tomas obazrivo primeti: „Izgleda da ima nesuglasica."

Ledi Tresilijan se nasmeši pomalo vragolasto.

„Priznaću ti, Tomase, da prilično uživam. Nije da sam želela da dođe do ovoga -
zaista, učinila sam sve što je u mojoj moći da to sprečim. Nevil je bio tvrdoglav.
Insistirao je da njih dve ovde budu zajedno - i što je posejao to sad i žanje!“

Tomas Rojd se malo promeškolji u fotelji.

„Baš čudno“, reče.

„Šta hoćeš time da kažeš?“ odsečno upita ledi Tresilijan.

 „Nisam znao da je Nevil takav.“

„Baš je interesantno to što si rekao. Jer sam i ja isto to po mislila. To ne liči na

Nevila. Nevil, kao i većina muškaracu, obično želi da izbegne bilo kakve neprilike ili
moguće neprijat nosti. Sumnjala sam da je Nevilu pala na pamet ta ideja - ali ako
nije, ne znam čija bi to ideja mogla da bude.“ Ona zastade, a zatim jedva primetno
povisi ton: „Nije valjda Odrina?“

Tomas spremno odvrati: ,,Ne, nije Odrina."

,,A teško mogu da poverujem da je ideja potekla od sirole Kej. Osim ako nije
izuzetna glumica. Znaš, skoro da je sažaljevam u poslednje vreme.“

„Izgleda da nisi baš oduševljena njom?“

,,Ne. Izgleda mi praznoglavo i nema nikakav stav. Ali, kao što rekoh, zaista
počinjem da je žalim. Tumara uokolo kao noćni leptir pri svetlosti lampe. Nema
pojma koje oružje da upotrebi. Loše naravi, nevaspitana, nepristojna kao derište -
sve to ima veoma negativan uticaj na čoveka kao što je Nevil.“

Tomas tiho reče:

„Mislim da se u stvari Odri nalazi u nezavidnom položaju." Ledi Tresilijan ga

oštro pogleda.

„Oduvek si bio zaljubljen u Odri, zar ne, Tomase?“

On sasvim smireno odgovori. „Valjda jesam.“

„Takoreći od vremena kada ste bili deca?“

On klimnu glavom.

,,A onda se pojavio Nevil i oteo ti je pred nosem?“

Tomas se nelagodno promeškolji.

,,Pa - uvek sam znao da nemam nikakve šanse.“

„Pravi gubitnik.“

„Oduvek sam bio običan lezilebović."

,,Gluposti!“
 „Dobri stari Tomas! - eto kako mene Odri doživljava." „Tomas Odani “, reče ledi
Tresilijan. ,,To je bio tvoj nadimak, ako se dobro sećam?"

Te reči probudiše u njemu sećanja na dane detinjstva i on se nasmeši. „Čudno!

Nisam to čuo godinama.“

,,To bi sada moglo da ti dobro dođe“, reče ledi Tresilijan. Ona otvoreno i
namerno ulovi njegov pogled.

„Odanost", reče, „vrlina je koju treba da poštuje svako ko je iskusio ono što je
Odri iskusila. Pseća privrženost za ceo život, Tomase, ponekad zaista biva
nagrađena.“

Tomas Rojd obori pogled, premećući lulu među prstima. ,,Sa tom sam se
nadom“, priznade on, ,,i vratio kući.“

IV

„Dakle, svi smo na okupu“, reče Meri Oldin.

Stari batler Herstal obrisa čelo. Kada je ušao u kuhinju, gospođa Spajser,
kuvarica, stavila je primedbu na njegov neuobičajen izraz lica.

„Mislim da ne mogu da se osećam normalno, o tome se radi“, reče Herstal. „Ako

mogu tako da se izrazim, čini mi se da u poslednje vreme sve što se kaže ili učini u
ovoj kući ima neko skriveno značenje - razumete šta hoću da kažem?“

Gospođa Spajser izgleda nije razumela, pa Herstal nastavi: „Gospođica Oldin je

malopre, kada su svi seli za sto da večeraju, rekla „Dakle, svi smo na okupu“ - i to
me je preseklo! Podsetilo me je na dresera koji namami mnogo divljih životinja u
kavez, a onda se vrata kaveza zatvore. Osetio sam, iznenada, kao da smo svi
uhvaćeni u zamku.“

„Zaboga, gospodine Herstal“, gospođa Spajser reče, „mora da ste pojeli nešto što
vam nije prijalo.“

„Nije u pitanju moje varenje. Svi su nekako napeti. Malopre su se zalupila

ulazna vrata, a gospođa Strejndž - naša gospoda Strejndž, gospođica Odri - tako je
skočila kao da je neko pucao na nju. I to ćutanje. Veoma je čudno. Kao da se svi
odjednom plaše da progovore. A zatim svi u glas počnu da pričaju ono Što im prvo
padne na pamet.“

„Sasvim dovoljno da se svi osećaju nelagodno“, reče gospođa Spajser.

„Dve gospođe Strejndž u kući. Smatram da to nije primereno.“

 U trpezariji je bilo u toku jedno od onih ćutanja koje je Herstal pominjao.

Meri Oldin se sa dosta napora okrenu prema Kej i reče:

„Pozvala sam tvog prijatelja, gospodina Latimera, da sutra dođe kod nas na
večeru!“

,,Ah, fino“, reče Kej.

Nevil na to upita:

„Latimer? On je ovde?“

„Odseo je u hotelu Isterhed Bej“, odgovori Kej.

„Mogli bismo jednom da odemo tamo na večeru. Kada ide poslednji brodić?“
upita Nevil.

,,U pola dva,“ reče Meri.

„Tamo je, pretpostavljam, uveče igranka?“

„Većina gostiju ima preko sto godina“, reče Kej.

„Nije baš zabavno društvo za tebe“, odgovori joj na to Nevil.

Meri užurbano reče:

„Mogli bismo da odemo u Isterhed Bej na jedan dan i da se tamo kupamo. Još
uvek je prilično toplo, a tu je i predivna peščana plaža.“

Tomas Rojd tiho reče Odri:

„Razmišljao sam da sutra odem na jedrenje. Hoćeš li i ti?“ „Vrlo rado.“

„Možemo svi da idemo na jedrenje“, reče Nevil.

„Zar nisi rekao da ćeš da igraš golf?“ podseti ga Kej.

,,Pa, jesam. Mislio sam da odem do terena za golf. Pre neki dan su me baš
dotukli oni promašaji.“

„Kakva tragedija!“

„Golf je tragična igra“, dobroćudno reče Nevil.

 Meri upita Kej da li i ona igra golf.

,,Da, pomalo."

„Kej bi odlično igrala kada bi se malo potrudila“, primeti Nevil. „Ima talenta.“

,,A ti se ne baviš nikakvim sportom?“ Kej se obrati Odri.

„Pa, ne baš. Ponekad igram tenis - ali sam prava šeprtlja.“

,,Da li još uvek sviraš klavir, Odri?“ upita Tomas.

„Sada više ne“, odmahnu ona.

„Nekada si baš lepo svirala", reče Nevil.

„Nisam znala da voliš muziku, Nevile“, reče Kej.

,,Ne znam mnogo o muzici“, zamišljeno odgovori Nevil. ,,A!i uvek sam se pitao
kako Odri uspeva da razvuče oktavu, kada su joj ruke tako male.“

Gledao je u njene ruke dok je odlagala viljušku i nož posle deserta.

Odri malo pocrvene i brzo odgovori:

„Imam vrlo dugačak mali prst. Valjda mi to pomaže.“

„Onda mora da si sebična“, zaključi Kej. „Nesebični ljudi imaju kratak mali
prst.“

,,Stvamo?“ upita Meri Oldin. Onda sam ja nesebična. Pogle dajte, moji malići su
baš kratki.“

,,Ja mislim da si ti vrlo nesebična“, reče Tomas Rojd zamišljeno je

posmatrajući.

Ona pocrvene i brzo nastavi:

,,Ko je najnesebičniji među nama? Hajde da uporedimo maliće. Moji su kraći od

tvojih, Kej. Ali mi se čini da me Tomas prevazilazi.“

,,Ja vas prevazilazim oboje“, umeša se Nevil. „Pogledajte", reče on pružajući

ruku.
 ,,Da, ali samo na jednoj ruci“, reče Kej. „Mali prst na levoj ruci ti je kratak, dok
je na desnoj mnogo duži. A leva ruka je ono sa čim se rađaš, dok desna predstavlja
ono što postižeš u životu. Prema tome, rodio si se nesebičan, ali kako vreme prolazi,
postaješ sve sebičniji.“

„Kej, umeš li da čitaš sudbinu?" upita Meri Oldin. Pružila je šaku, sa dlanom
okrenutim na gore. „Jedna gatara mi je prorekla da ću imati dva muža i troje dece.
Moraću da požurim!" Kej odgovori:

,,Ovi krstići ne predstavljaju decu, nego putovanja. To znači da ćeš tri puta
prelaziti preko vode.“

,,Ni to ne izgleda mnogo verovatno“, odvrati Meri Oldin. Tomas Rojd je upita:
„Jesi li mnogo putovala?“

„Nisam, skoro uopšte.“

U njenom glasu je osetio prizvuk žaljenja.

,,Da li bi volela da putuješ?“

„Više od svega.“

Na sebi svojstven način, sporo i usredsređeno, razmišljao je o njenom životu.

Uvek na usluzi jednoj starici. Staložena, taktična, odličan organizator. Radoznalo je
upita:

,,Da li dugo živiš sa ledi Tresilijan?“

„Skoro petnaest godina. Došla sam kod nje kada mi je umro otac. Nekoliko
godina pre smrti, on je proveo kao bespomoćni invalid.“

Zatim odgovori na njegovo neizrečeno pitanje:

„Imam trideset šest godina. To si hteo da znaš, zar ne?“ „Baš me je to zanimalo
priznade on. „Mogla bi da budeš- eto - bilo koje godište.“

„To zvuči prilično dvosmisleno!“

„Možda. Ali nisam tako mislio."

Taj njegov sumorni, zamišljeni pogled nije napuštao njeno lice. Njoj to nije bilo
neprijatno. Nije bilo ni malo samosvesti u tom pogledu - već samo iskrene, duboke
zainteresovanosti. Videvši da posmatra njenu kosu, ona pokaza rukom na svoj jedini
beli uvojak.
 „Imam ga“, objasni ona „još od rane mladosti.“

„Sviđa mi se“, reče Tomas Rojd prostodušno.

On nastavi da je posmatra. Ona najzad upita glasom koji je odavao da je ovaj

razgovor zabavlja:

„I, kakva je presuda?“

Ispod njegovog preplanulog tena naziralo se crvenilo. „Verovatno nije pristojno

što ovako zurim. Ali sam se pitao kakva si u stvari.“

„Molim te“, odvrati ona užurbano i ustade od stola. Držeći Odri pod ruku, uputi
se prema salonu i reče:

„I stari gospodin Trivs sutra dolazi na večem."

,,Ko je on?“ upita Nevil.

„Upoznali smo se u kući Rufusa Lorda. Fantastičan stari gospodin. Odseo je u

Balmoral Kortu. Ima slabo srce i deluje vrlo krhko, ali mu je um savršeno bistar i
poznaje mnogo zanimljivih ljudi. Bio je advokat ili pravobranilac - ne sećam se baš
tačno.“

„Ovde dolaze samo neki starci“, progunđa Kej.

Stajala je pored jedne visoke lampe. Tomas pogleda u njenom pravcu isto onako
sporo i usredsređeno kao i sve drugo što bi se našlo u njegovom trenutnom
vidokrugu.

Odjednom ga zaseni njena živopisna i zanosna lepota. Lepota puna jarkih boja i
bujne, pobedničke vitalnosti. Zatim pogleda Odri, bledu, u srebmastosivoj haljini
nalik na noćnu leptiricu. U sebi se nasmeši i promrmlja;

„Trnova Ružica i Snežana.“

,,Šta?“ Pored njega je stajala Meri Oldin.

On ponovi svoje reči. „Kao u onoj staroj bajci, sečaš li se...“ „Baš si ih dobro
opisao ...“ reče Meri Oldin.

V
 Gospodin Trivs je sa uživanjem pijuckao svoj porto. Vrlo dobro vino. I odlično
pripremljena i servirana večera. Bilo je očigledno da ledi Tresilijan nema problema sa
svojom poslugom.

Kuća je takođe bila u savršenom redu, bez obzira na to što je njena gospodarica
invalid.

Jedino je šteta, možda, što se dame nisu povukle iz trpezarije kada je došao na
red porto. Njemu su se više dopadali stalinski običaji. Ali ova omladina sada ima
svoje običaje.

Njegov zamišljeni pogled je počivao na toj sjajnoj i prelepoj mladoj ženi, supruzi
Nevila Strejndža.

Kej je bila zvezda večeri. Njena raskošna lepota sijala je i blještala pri svetlosti
sveća. Glave približene njenoj, sedeo je mladić sjajne cme kose, Ted Latimer. Laskao
joj je. Trijumfovala je, siguma u sebe.

Taj prizor iz koga je zračila životna snaga bio je dovoljan da zagreje stare kosti
gospodina Trivsa.

Takva je mladost - i ništa na svetu ne može da se poredi sa njom!

Nije čudo što je čovek izgubio glavu i napustio prvu ženu. Odri je sedela pored
njega. Ljupko stvorenje i prava dama - ali, gospodin Trivs je to iz iskustva znao, baš
takve žene uvek dožive da budu napuštene.

On je osmotri. Spušteni pogled bio joj je prikovan za tanjir ispred nje. Nešto u
tom njenom potpuno nepomičnom stavu ostavi snažan utisak na gospodina Trivsa.
On je pogleda pažljivije. Zapita se o čemu li razmišlja. Ljupka je ta njena frizura,
podignuta iznad ušiju koje imaju oblik školjke ...

Blago se trgnuvši, gospodin Trivs se prenu onog trenutka kada primeti da gosti
počinju da se razilaze. On hitro ustade.

U salonu, Kej Strejndž ode do gramofona i pusti neku ploču sa muzikom za

igru.

Kao da se izvinjava, Meri Oldin se obrati gospodinu Trivsu:

,,Vi sigurno mrzite džez.“

„Uopšte ga ne mrzirn", neiskreno, ali učtivo odgovori gospodin Trivs.

 „Možda bismo kasnije mogli da malo igramo bridž?“ predloži ona. „Ali ne bi
imalo smisla da sada počinjemo, jer znam da ledi Tresilijan jedva čeka da pročaska
sa vama.“

„Odlična ideja. A zar ledi Tresilijan nikada ne silazi na donji sprat?“

,,Ne; ranije je silazila u invalidskim kolicima. Zbog toga smo i ugradili lift. Ali
sada radije boravi u svojoj sobi. Tamo može da, izdajući gotovo kraljevske naredbe,
prima na razgovor koga ona hoće.“

„Baš ste se prikladno izrazili, gospođice Oldin. Uvek sam osetljiv na tu

kraljevsku crtu u ponašanju ledi Tresilijan

Na sredini sobe, Kej je plesala u sporom ritmu.

Ona reče: „Pomeri taj sto u stranu, Nevile.“

Rekla je to glasom koji nije trpeo pogovora. Oči su joj bile sjajne, a usne
poluotvorene.

Nevil poslušno pomeri sto. Zatim se uputi prema njoj, ali ona se namemo
okrenu prema Tedu Latimem.

„Hajde, Tede, da igramo.“

Tedova mka se istog časa obavi oko nje. Igrali su njišući se i savijajući se,
savršeno usklađenih koraka. Bilo je uživanje gledati ih.

„Hmm - kao profesionalci."

Na ove reči, Meri Oldin se jedva primetno namršti - ali je gospodin Trivs sigumo
njima izražavao samo svoje iskreno divljenje. Gledala je u njegovo sitno lice koje je
odavalo mudrost i nepokolebljivost. Ima to lice, pomisli, neki odsutni izraz čoveka
koji prati tok sopstvenih misli.

Nevil zastade oklevajući, a zatim se uputi prema Odri, koja je stajala pored
prozora.

,,Da li si za ples, Odri?“

Glas mu je bio zvaničan, gotovo hladan. Reklo bi se da joj se obraća iz puke

učtivosti. Odri Strejndž je za trenutak oklevala pre nego što je klimnula glavom i
krenula prema njemu.
 Meri Oldin izusti neke uobičajene opaske na koje gospodin Trivs nije odgovorio.
Do tada nije pokazivao znake gluvoće, a njegova učtivost je bila besprekoma -
shvatila je da je njegova odsutnost posledica zanesenosti. Nije tačno mogla da
razazna da li posmatra igrače, ili pilji u Tomasa Rojda koji je stajao sam na drugom
kraju sobe.

Malo se trgnuvši, gospodin Trivs reče:

„Oprostite, draga moja damo, šta ste rekli?“

„Ništa. Samo to da je ovaj septembar neuobičajeno topao.“ ,,Da, zaista - ovde bi,
kako mi kažu u hotelu, kiša bila dobrodošla,.“

„Tamo vam je ugodno, nadam se?“

„O, da, mada moram priznati da sam bio uznemiren kada sam tamo zatekao..."

Gospodin Trivs zaćuta.

Odri se razdvoji od Nevila. Ona reče uz smešak pun izvinjenja:

„Zaista je suviše toplo za igru.“

Zatim krenu ka otvorenim vratima i izađe na terasu.

,,Ah, kreni za njom, budalo“, promrmlja Meri. Namera joj je bila da šapatom
izgovori ovu opasku, ali je to uradila dovoljno glasno da se gospodin Trivs okrenu i
pogleda je iznenađeno. Ona pocrvene i nelagodno se nasmeja.

„Razmišljam naglas“, reče pokajnički. „Ali me zaista veoma nervira. Tako je

spor.“

„Gospodin Strejndž?“

,,A, ne, ne Nevil. Tomas Rojd.“

Tomas Rojd je upravo nameravao da se pokrene, ali se Nevil, posle trenutka

oklevanja, uputi na terasu prema Odri.

Za trenutak se pogled gospodina Trivsa, pun radoznalog nagađanja, zadrža na

vratima terase, a potom on svoju pažnju usmeri na plesni par.

„Divan igrač, mladi gospodin - Latimer, tako ste rekli da se zove?“

,,Da. Edvard Latimer.“

 ,,Da, da, Edvard Latimer. Koliko sam razumeo, stari prijatelj gospođe Strejndž?“

,,Da.“

,,A čime se taj - hm - gizdavi mladi gospodin bavi u životu?“

,,Pa, da budem iskrena, ne znam tačno.“

,,A - ha,“ reče gospodin Trivs uspevši da jednom bezazlenom reči izrazi veliko
razumevanje.

Meri nastavi:

„Odseo je u hotelu Isterhed Bej.“

„Veoma prijatna pozicija“, reče gospodin Trivs.

Posle nekoliko trenutaka odsutno dodade: „Prilično interesantan oblik glave -

čudan ugao između temena i vrata - to se manje primećuje zahvaljujući njegovoj
frizuri, ali je zaista neobično.“ Nakon još jedne pauze, on nastavi, sada još
odsutnijim glasom: „Poslednji čovek koga sam video da ima takvu glavu bio je
osuđen na deset godina prinudnog rada zbog brutalnog napada na jednog starijeg
juvelira.“

,,Vi valjda", uzviknu Meri, ,,ne mislite -?“

,,Ne, nikako“, reče gospodin Trivs. „Potpuno pogrešno ste me razumeli. Nikako
ne želim da omalovažim vašeg gosta. Samo sam ukazivao na to da jedan okoreli
surovi kriminalac može da izgleda veoma šarmantno i produhovljeno. Jeste čudno,
ali tako je.“

On se blago nasmeši. Meri reče: „Znate, gospodine Trivs, mislim da vas se

pomalo plašim.“

„Koješta, draga damo.“

„Stvamo vam kažem. Vi ste - tako pronicljiv posmatrač.“

„Moje oči“, samozadovoljno reče gospodin Trivs, ,,i sada me dobro služe kao što
su me uvek služile.“ On zastade, a potom dodade: ,,Da li je to srečna ili nesrećna
okolnost, ne mogu u ovom trenutku da procenim.“

„Kako to može biti nesrećna okolnost?"

Gospodin Trivs sumnjičavo odmahnu glavom.

 „Čovek se ponekad nađe u složenoj situaciji. Nije uvek lako odrediti u kom
pravcu treba delovati.“

Herstal uđe noseći poslužavnik s kafom.

Pošto posluži Meri i starog advokata, on ode do Tomasa Rojda. Zatim, po

Merinim uputstvima, spusti poslužavnik na stočić i napusti sobu.

Kej doviknu preko Tedovog ramena: „Samo da završimo ovaj ples.“

Meri reče: „Odneću kafu Odri.“

Ona dođe do vrata sa šoljicom u ruci. Gospođin Trivs krenu za njom. Ona
zastade na pragu, i on pogleda napolje preko njenog ramena.

Odri je sedela na ivici ograde. Pod sjajnom mesečinom njena lepota beše oživela
- lepota satkana od linija, više nego od boje. Izvanredna linija od vilice do uva, nežni
oblik brade i usta, izuzetno skladne kosti glave i pravilan mali nos. Takva lepota će
postojati i kada Odri Strejndž ostari - ta lepota nema nikakve veze sa kožom koja sve
to pokriva - same njene kosti su lepe. Njena srebmasta haljina naglašavala je efekat
mesečine. Sedela je veoma mimo, a Nevil je stajao i posmatrao je.

Nevil koraknu prema njoj.

,,Odri“, reče, ,,ti...“

Ona promeni položaj, a zatim lagano skoči i uhvati se za uvo:

„Jao! Moja minđuša - mora da mi je ispala.“

„Gde? Daj da je potražim...“

Oboje se sagnuše, nespretno i postiđeno - i pri tome se sudariše. Odri poskoči u

stranu. Nevil uzviknu:

„Čekaj - moje dugme od manžetne - zakačilo ti se za kosu. Ne mrdaj.“

I nije se mrdala dok je on petljao oko dugmeta.

„Aaa - čupaš me - što si trapav, Nevile. Hajde požuri.“ „Izvini, baš sam - stvarno
sam smotan.“

Mesečina je bila dovoljno jaka da dvoje posmatrača vide ono što Odri nije mogla
da vidi - drhtanje Nevilovih ruku dok je pokušavao da oslobodi srebmastoplavi
pramen njene kose.
 Međutim, i sama Odri je drhtala - kao da joj je najednom postalo hladno.

Meri Oldin poskoči kada joj se tihi glas iza nje obrati: „Samo malo...“

Tomas Rojd prođe između njih i izađe napolje.

„Treba li ti pomoć, Strejndže?" upita.

Nevil se uspravi i on i Odri se razdvojiše.

,,U redu je. Uspeo sam.“

Nevil je bio prilično bled.

„Hladno ti je“, Tomas reče Odri. Uđi da popiješ kafu.“

Ona uđe sa njim a Nevil se okrenu ka pučini.

„Donela sam ti kafu“, reče Meri. „Ali možda bi bolje bilo da uđeš.“

,,Da“, reče Odri, „mislim da bi bilo bolje da uđem.“

Svi se vratiše u salon. Ted i Kej prestadoše da igraju.

Vrata se otvoriše i visoka mršava žena obučena u crno uđe u sobu. S

poštovanjem reče:

„Pozdravila vas je milostiva i bilo bi joj drago da se gospodin Trivs popne u

njenu sobu.“

VI

Ledi Tresilijan je primila gospodina Trivsa s očiglednim zadovoljstvom.

On i ona se ubrzo prepustiše prijatnim uspomenama i sećanjima na zajedničke

poznanike.

Posle pola sata ledi Tresilijan je izgledala istinski zadovoljna.

,,Ah“, reče ona, ,,baš sam uživala! Ništa se ne može meriti sa prepričavanjem
tračeva i prisećanjem na stare skandale.“

„Malo zlobe“, složi se gospodin Trivs, „dodaje određeni ukus životu.“

 „Uzgred budi rečeno“, reče ledi Tresilijan, ,,šta mislite o našem večitom
trouglu?“

Gospodin Trivs je zbunjeno i oprezno pogleda. „Ovaj - kakav trougao?“

„Nemojte mi reći da niste primetili! Nevil i njegove supruge“

,,A, to! Sadašnja gospođa Strejndž je izuzetno privlačna devojka.“

,,I Odri je privlačna“, reče ledi Tresilijan.

Gospodin Trivs se saglasi: ,,Da - ljupka je.“

Ledi Tresilijan uzviknu:

,,Da li hoćete da kažete da je razumljivo što je jedan muškarac ostavio Odri koja
je - osoba retkih vrlina - zbog - zbog nekakve Kej?“

Gospodin Trivs mimo odgovori:

„Sasvim. To se često dešava.“

„Odvratno. Da sam ja muškarac, ubrzo bih se zasitila Kej i poželela bih da

nikada nisam napravila toliku budalu od sebe!“

,,I to se često dešava. Te iznenadne uzburkane strasti", reče gospodin Trivs

ravnodušnim i nepristrasnim tonom, „skoro nikada ne traju dugo.“

,,A šta se onda događa?“ zapita ledi Tresilijan.

„Obično se“, odgovori gospodin Trivs, ,,hm - akteri se snalaze. Prilično često
usledi i drugi razvod. Potom se muškarac oženi trećom ženom - nekom saosećajnom
osobom.“

„Gluposti! Nevil nije mormon - ma kakvi bili ti vaši klijenti!“

„Ponekad dođe i do ponovnog braka između prvobitnih partnera.“

Ledi Tresilijan odmahnu glavom.

,,To ne! Odri je suviše ponosna.“

„Mislite?"

„Siguma sam u to. Nemojte da me nervirate tim vašim odmahivanjem glave!“

 „Moje iskustvo mi govori“, reče gospodin Trivs, ,,da žene poseduju malo ili
nimalo ponosa kada je reč o ljubavi. Ponos je često na njihovim usnama, ali nije
tako vidljiv u njihovim postupcima.“

,,Vi ne razumete Odri. Ona je bila žestoko zaljubljena u Nevila. Možda i suviše
žestoko. Kada ju je ostavio zbog ove devojke (mada ga ne krivim njega u potpunosti -
devojka ga je svuda proganjala, a vi znate kakvi su muškarci!), više nikada nije
poželela da ga vidi.“

Gospodin Trivs se blago nakašlja:

,,Pa ipak“, reče, ,,ona je ovde!“

,,Pa dobro“, reče ledi Tresilijan nervozno. ,,Ne tvrdim da razumem ova modema
shvatanja. Odri je valjda ovde samo da bi pokazala kako je to ne dotiče, kako joj je
svejedno!"

„Veoma moguće.“ Gospodin Trivs se pogladi po bradi. ,,Ona svakako može sebe
u to da ubedi.“

„Hoćeš da kažeš da ona još uvek žudi za Nevilom i da - a, ne! U tako nešto neću
poverovati!“

„Moguće je.“

„Tako nešto neću dopustiti“, reče ledi Tresilijan. „Neću to dopustiti u svojoj
kući.“

„Već ste uznemireni, zar ne?“ lukavo je upita gospodin Trivs. „Ima neke
napetosti. Osetio sam je u vazduhu.“

„Dakle, i vi ste je osetili?“ oštro upita ledi Tresilijan.

,,Da. Moram priznati da sam zbunjen. Prava osećanja ostaju u senci, ali, po
mom mišljenju, baruta ima svuda okolo. Svakog časa možemo očekivati prasak.“

„Prestanite da prizivate nesreću kao Gaj Foks i recite mi šta da uradim.“

Gospodin Trivs podiže ruke.

„Zaista sam u nedoumici kako da vas posavetujem. Postoji, u to sam siguran,

jedna ključna tačka. Kada bismo makar mogli da je izdvojimo - ali toliko toga još
uvek nije jasno.“
 ,,Ja nemam nameru da zahtevam da Odri ode“, reče ledi Tresilijan. „Koliko
vidim, ona se savršeno ponaša u veoma teškoj situaciji. Ona je učtiva, ali suzdržana.
Smatram da je njeno držanje besprekorno."

,,Sasvim“, reče gospodin Trivs. „Sasvim. Ali ipak ima veoma jak uticaj na
mladog Nevila Strejndža.“

„Nevil se“, odvrati ledi Tresilijan, ,,ne ponaša kako treba. Porazgovaraću sa njim
o tome. Ali ne bih mogla ni na trenutak da ga izbacim iz kuće. Metju je na njega
gledao gotovo kao na svog sina.“

,,Znam.“

Ledi Tresilijan uzdahnu. Ona reče nešto tišim glasom: „Znate li da se Metju
ovde utopio?“

,,Da.“

„Toliko mnogo ljudi je bilo iznenađeno što sam ostala ovde. Kako su bili glupi.
Ovde sam uvek osećala da je Metju pored mene. Cela kuća je puna njega. Na bilo
kom drugom mestu osećala bih se kao usamljeni stranac.“ Ona malo zastade, a
zatim nastavi. ,,U početku sam se nadala da ću mu se brzo pridružiti. Pogotovo kad
je zdravlje počelo da mi se pogoršava. Ali izgleda da sam ja jedna od onih kapija koje
škripe - večiti invalid koji nikada ne umire.“ Ona ljutito udari pesnicom po jastuku.

„Nije mi drago, samo da vam kažem! Uvek sam se nadala da ću, kada mi dođe
vreme, brzo otići - da ću se sresti sa smrću oči u oči - a ne da osećam kako se vuče
za mnom, kako mi je uvek za vratom - i kako me ponižava dok postepeno tonem iz
jedne bolesti u drugu. Sve bespomoćnija - sve zavisnija od drugih ljudi!“

„Ali veoma požrtvovanih ljudi, siguran sam u to. Imate odanu sluškinju?"

„Baretovu? Ta žena me je odgajila. Uteha mog života! Islužena stara garda,

bezrezervno odana. Godinama je kod mene.“ ,,A srećni ste, rekao bih, i što imate
gospođicu Oldin.“

,,U pravu ste. Srećna sam što imam Meri.“

,,Da li vam je ona neki rod?“

„Dalja rođaka. Jedna od onih nesebičnih duša koje neprekidno žrtvuju svoj
život za dobrobit drugih. Starala se o svom ocu - pametnom čoveku - ali užasno
zahtevnom. Kada je on umro, zamolila sam je da pređe kod mene i blagosiljam dan
kada je to učinila. Nemate pojma kako je užasna većina družbenica. Isprazne
gnjavatorke. Dovode te do ludila svojom ograničenošću. Rade taj posao samo zato
što ne umeju ništa bolje. Divno je imati načitanu i pametnu ženu kao što je Meri.
Zaista ima prvoklasan um - um jednog muškarca. Mnogo knjiga je pročitala i nema
teme o kojoj ne bi mogla da razgovara. A za kućne poslove je spretna, kao što je
mudra kad vodi intelektualne razgovore. Izvanredno upravlja domaćinstvom i
posluga je pored nje zadovoljna - ona stišava nesuglasice i zavist - ne znam kako joj
to uspeva - valjda je taktična.“

,,Da li je dugo kod vas?“

„Dvanaest godina - ne, duže. Trinaest, četrnaest - tako nekako. Ona mi je desna
ruka.“

Gospodin Trivs klimnu glavom.

Posmatrajući ga poluzatvorenih očiju, ledi Tresilijan iznenada reče:

„Šta nije u redu? Zbog nečega ste zabrinuti?“

,,Sitnica“, odgovori gospodin Trivs. „Obična sitnica. Imate odličnu moć

zapažanja."

„Volim da proučavam ljude“, reče ledi Tresilijan. „Nepogrešivo sam znala kada je
Metju potišten.“

Ona uzdahnu i zavali se na jastuku. „Sada moram da vam poželim laku noć“ -
bio je to gest u stilu jedne kraljice i ničega neljubaznog nije bilo u njemu. „Strašno
sam umoma. Ali, bilo mi je veliko zadovoljstvo. Navratite ponovo ovih dana.“ „Budite
ubeđeni da ću iskoristiti vaš ljubazni poziv. Nadam se samo da nisam predugo
pričao.“

,,Ne, nikako. Ja uvek iznenada osetim umor. Molim vas, pozvonite mojoj posluzi
pre nego što napustite sobu.“

Gospodin Trivs oprezno povuče veliki starinski gajtan koji se završavao

ogromnom kićankom.

„Pravi spas“, primeti on.

„Moje zvono? Da. Ne volim ove električne novotarije. Svaki čas se kvare, pa
pritiskaš na prazno. Ova stvarčica se nikada ne kvari. Zvoni gore u sobi kod
Baretove - zvono joj visi iznad kreveta. Tako da može odmah da se pojavi. Ako je
nema, ja cimnem još jednom.“
 Izlazeći iz sobe, gospodin Trivs ponovo začu zvono, a potom i njegov odjek negde
iznad svoje glave. On podiže pogled i primeti žice duž plafona. Baretova žumo siđe
niz stepenice i prođe pored njega, hitajući kod svoje gospodarice.

Gospodin Trivs siđe polako niz stepenice, ne koristeći mali lift. Namršteni izraz
njegovog lica odavao je nesigumost.

On zateče celo dmštvo okupljeno u salonu, i Meri Oldin odmah predloži da

igraju bridž, ali gospodin Trivs to učtivo odbi pod izgovorom da ubrzo mora da krene.

„Moj hotel“, objasni on, „dosta je staromodan. Očekuju od gostiju da se vrate

pre ponoći.“

„Ima još dosta do ponoći - tek je pola jedanaest", reče Nevil. „Nadam se da
uveče ne zaključavaju ulazna vrata?“

,,Ma, ne. U stvari, sumnjam da ih uopšte zaključavaju preko noći. Zatvaraju u

devet sati, ali treba samo da okrenete ručicu da biste ušli. Prilično su neoprezni, ali
pretpostavljam da je to zato što veruju u poštenje meštana.“

„Sigurno je da ovde niko ne zaključava vrata preko dana“, reče Meri. „Naša su
širom otvorena od jutra do večeri - ali ih preko noći ipak zaključavamo.“

„Kakav je Balmoral Kort?“ upita Ted Latimer. „Liči na neko grozno viktorijansko
čudovište.“

,,U skladu je sa svojim imenom“, odgovori gospodin Trivs. „1 nudi pravu

viktorijansku udobnost. Udobne krevete, dobru hranu, prostrane viktorijanske
ormane. Ogromna kupatila opremljena nameštajem od mahagonija.“

„Zar niste rekli da vam je u početku nešto smetalo?“ upita Meri.

,,Ah, jeste. Uredno sam pismenim putem rezervisao dve sobe u prizemlju.
Znate, imam slabo srce i zabranjeno mi je kretanje uz stepenice. Kada sam stigao,
zaprepastio sam se što te sobe nisu bile slobodne. Umesto njih, dali su mi dve sobe
(vrlo prijatne, moram priznati) na poslednjem spratu. Pobunio sam se, ali izgleda da
se prethodni stanar, koji je trebalo da ovog meseca otputuje u Škotsku, razboleo i da
nije mogao da oslobodi sobe.“

,,Da li je to gospodin Lukan?“ upita Meri.

„Mislim da se tako zove. U datim okolnostima, morao sam da se prilagodim

kako najbolje umem. Na sreću, imaju dobar automatski lift - tako da mi zaista ništa
ne smeta.“
 Kej predloži: „Tede, zašto se ti ne preseliš u Balmoral Kort? Bio bi mnogo
dostupniji.“

,,Pa, mislim da to mesto nije po mom ukusu.“

„Potpuno ste u pravu, gospodine Latimer“, zaključi gospodin Trivs. „Vama takvo
mesto uopšte ne bi odgovaralo.“

Iz nekog razloga, Ted Latimer pocrvene.

,,Ne razumem šta ste hteli time da kažete“, reče.

Osečajuči napetost, Meri Oldin žumo pomenu jednu senzacionalnu, trenutno

aktuelnu temu u novinama.

„Vidim da su pritvorili jednog čoveka pod sumnjom da je umešan u onaj slučaj

sa kovčegom u onom gradiću u Kentu...“ poče ona.

,,To je već drugi koga hapse“, reče Nevil. „Nadam se da su ovog puta uhvatili
pravog."

„Može da se desi da ne mogu da ga zadrže čak i ako je pravi“, reče gospodin

Trivs.

„Zbog nedostatka dokaza?“ upita Rojd.

,,Da.“

,,Pa ipak“, umeša se Kej, „pretpostavljam da se na kraju uvek nađu dokazi.“

,,Ne uvek, gospođo Strejndž. Iznenadili biste se kad biste saznali koliko ljudi
koji su počinili neki zločin slobodno i nesmetano šeta širom zemlje.“

„Mislite zbog toga što nikada nisu otkriveni?“

,,Ne samo zbog toga. Postoji čovek“ - on pomenu jedan čuveni slučaj od pre dve
godine - ,,i policiji je jasno ko je ubica te dece - u to nema sumnje - ali policija je
bespomoćna. Taj čovek ima alibi koji su potvrdila dva svedoka, i mada je taj alibi
lažan, nema dokaza za to. I tako se ubica još uvek nalazi na slobodi.“

„Kako je to strašno“, reče Meri.

Tomas Rojd istrese lulu i reče na svoj mimi, zamišljeni način:

 ,,To potvrđuje ono što sam oduvek smatrao - da čovek u nekim situacijama ima
pravo da uzme zakon u svoje ruke.“

„Kako to mislite, gospodine Rojd?“

Tomas poče ponovo da puni lulu. Zamišljeno gledajući u svoje ruke, govorio je u
kratkim, isprekidanim rečenicama.

„Valjda ste čuli - za neko gnusno delo - znao sam tipa koji je takvo delo počinio,
a ne podleže postojećim zakonima - štiti ga imunitet. U takvim slučajevima smatram
- čovek ima pravo da sam izvrši presudu.“

Gospodin Trivs reče dobronamemo: „Taj način razmišljanja je krajnje poguban,

gospodine Rojd! Takav postupak bi bio sasvim neopravdan!

,,Ne shvatam zašto. Smatram, razumete, da su činjenice dokazane - jedino što

je zakon nemoćan!“

„Ipak, nikako se ne može opravdavati samoinicijativno delovanje!“

Tomas se blago, nasmeši:

,,Ne slažem se“, reče. „Ako je neko zaslužio da mu se zavrne šija, rado ću
preuzeti na sebe da to uradim!“

,,A za uzvrat biste otišli malo da robijate!“

Neprekidno se smešeći, Tomas reče: „Morao bih, naravno, da budem oprezan ...
U stvari, morao bih da malo proučim neke zakonske finese ..."

„Uhvatili bi te, Tomase“, zaključi Odri svojim zvonkim glasom.

„Iskreno govoreći", odvrati Tomas, „sumnjam da bi me uhvatili.“

„Poznat mi je jedan slučaj“, poče gospodin Trivs, a onda zastade. Reče, kao da
se izvinjava: „Kriminologija mi je nešto poput hobija, znate.“

„Molim vas, nastavite", reče Kej.

„Imam prilično iskustva kada su zločini u pitanju. Tek nekoliko njih me je

stvamo zainteresovalo. Većina ubica je tako žalosno neinventivna i veoma
kratkovida. Međutim! Mogu da vam ispričam jedan zanimljivi slučaj."

„Ispričajte, molim vas“, uskliknu Kej. „Ubistva me fasciniraju.“

 Gospodin Trivs je polako govorio, očigledno birajući reči, veoma pažljivo i
promišljeno.

,,U pitanju je bilo jedno dete. Neću pomenuti njegove godine niti pol. Stvari su
stajale ovako: dva deteta su se igrala lukom i strelom. Jedno dete je strelom pogodilo
drugo dete u vitalno mesto i usledila je smrt. Bilo je istrage, dete koje je preživelo
bilo je potpuno rastrojeno, ljudi su žalili što je došlo do nezgode i saosećali su sa
nesrećnim počiniocem tog dela.“ On zastade.

,,I to je sve?“ upita Ted Latimer.

,,To je sve. Nesrećni slučaj vredan kajanja. Postoji, međutim, i druga strana
priče. Jedan seljak je, izvesno vreme pre tog događaja, slučajno prolazio kroz
obližnju šumu. Tamo je, na jednoj čistini, spazio neko dete kako vežba sa lukom i
strelom."

On na trenutak zaćuta - kako bi značenje ovih reči doprlo do slušalaca.

„Hoćete da kažete“, podozrivo upita Meri Oldin, ,,da to nije bio nesrećan slučaj -
da je bilo namerno?"

,,Ne znam“, reče gospodin Trivs. „Nikada nisam saznao. U sudskom izveštaju je,
međutim, pisalo da deca nisu vična korišćenju luka i strele i da su prema tome
razmetljivo i nehajno odapinjala strele.“

,,A nije bilo tako?“

„Verovatno, nije, makar ne u slučaju ovog deteta!“

„Šta je taj seljak učinio?“ upita Odri zaustavljajući dah.

„Ništa. Ni sada nisam siguran da li je dobro postupio ili ne. Budućnost jednog
deteta visila je o koncu. Smatrao je da dete treba da bude žigosano.“

„Ali, vi ste potpuno sigurni u to šta se zaista dogodilo?" upita Odri.

Gospodin Trivs ozbiljno odvrati:

„Lično smatram da je to bilo briljantno izvedeno ubistvo -ubistvo počinjeno od

strane deteta i unapred isplanirano do najsitnijih detalja."

,,Da li je postojao razlog?“ zapita Ted Latimer.

„O, da postojao je motiv. Dečija zadirkivanja, ružne reči -dovoljno da podstakne

mržnju. Deca lako mrze...“
 Meri uzviknu: „Ali predumišljaj!?“

Gospodin Trivs klimnu glavom.

,,Da, najgore je to što je postojao predumišljaj. Dete je, sa tom ubilačkom

željom u sebi, iz dana u dan mimo vežbalo, a onda je usledio konačni čin - neobično
ispaljivanje strele - katastrofa, odglumljeni patnja i očajanje. Sve to je bilo
neverovatno - u tolikoj meri neverovatno da sud u to ne bi ni poverovao.“

„Šta se dogodilo sa - sa tim detetom?“ radoznalo upita Kej.

„Valjda su mu promenili ime. Posle publiciteta koji je istraga dobila, to je

svakako bilo preporučljivo. Sada je to dete odrasla osoba - negde na zemljinoj kugli.
Pitanje je - da li još uvek ima dušu ubice?“

On zamišljeno dođade:

,,To je bilo davno, ali bih uvek mogao da prepoznam tog malog ubicu.“

„Sigumo ne biste mogli,“ usprotivi se Rojd.

„O, mogao bih, imao je izvesnu telesnu specifičnost - uostalom, neču više da
vas gnjavim tom temom. Nije baš prijatna. Zaista moram da krenem.“

On ustade.

„Prvo čete popiti piče, nadam se?“ upita Meri.

Pića su se nalazila na stolu na drugom kraju sobe. Tomas Rojd, koji se tu

nalazio, zakorači i izvadi čep iz boce sa viskijem.

„Može li viski sa sodom, gospodine Trivs? Latimere, šta ćeš ti?“

Tihim glasom Nevil reče Odri:

„Divno je veče. Sto ne bismo malo izašli?"

Stajala je pored vrata posmatrajući terasu obasjanu mesečinom. On prođe

pored nje i iščekujući ostade napolju. Ona se okrenu i uđe u sobu žustro
odmahujući glavom.

„Neću, umoma sam. Radije bih - da odem na spavanje."

Ona prođe kroz sobu i ode. Kej snažno zevnu.

 ,,I meni se spava. A tebi, Meri?“

,,Da, i meni, rekla bih. Laku noć, gospodine Trivs. Tomase, budi na usluzi
gospodinu Trivsu.“

„Laku noć, gospođice Oldin. Laku noć, gospođo Strejndž."

„Doći ćemo sutra na ručak, Tede“, reče Kej. „Mogli bismo i da se okupamo ako
bude ovako lepo vreme.“

„Važi. Potražiću vas. Laku noć, gospođice Oldin."

Dve žene napustiše sobu.

Ted Latimer ljubazno reče gospodinu Trivsu:

„Idem vašim putem, gospodine. Do skele, tako da ću proći pored hotela.“

„Zahvaljujem, gospodine Latimer. Biće mi drago da mi se pridružite.“

Gospodin Trivs, iako je izrazio nameru da krene, nije se izgleda žurio. Pijuckao
je piće lagodno prepušten toku svojih misli i izvlačenju informacija iz Tomasa Rojda
o uslovima života na Malaji.

Rojd je davao uglavnom kratke odgovore. Bilo je toliko teško saznati od njega
pojedinosti iz svakodnevnog života, kao da se radilo o državnoj tajni. Kao da je bio
izgubljen u nekom svom svetu iz koga je sa naporom izlazio da bi odgovorio onome
koji postavlja pitanja.

Ted Latimer se promeškolji. Bilo mu je dosadno i jedva je čekao da krene.

Iznenada ih prekide uzviknuvši:

„Umalo da zaboravim! Doneo sam Kej neke gramofonske ploče koje je tražila. U
predsoblju su. Idem da ih donesem. Reci joj sutra za njih, Rojde, hoćeš li?“

Tomas klimnu glavom. Ted napusti sobu.

„Ovaj mladić je neumoran“ , promrmlja gospodin Trivs.

Rojd prostenja nešto umesto odgovora.

„Reklo bi se, prijatelj gospođe Strejndž?“ bio je uporan stari advokat.

„Prijatelj Kej Strejndž," reče Tomas.

 ,,Da, to sam i mislio. Teško da bi mogao da bude prijatelj prve gospođe
Strejndž.“

Rojd odlučno reče:

,,Ne, ne bi mogao.“

Zatim, primetivši iznenađeni pogled svog sagovomika, reče pomalo crveneći:

„Hteo sam da kažem...“

„O, potpuno Vas razumem, gospodine Rojd. Vi lično ste prijatelj gospođe Odri
Strejndž, zar ne?“

Tomas Rojd polako napuni lulu iz kesice sa duvanom. Pogleda uperenog u lulu,
reče, tačnije promrmlja:

,,Mm - da. Odrasli smo zajedno."

„Mora da je bila veoma Ijupka kao mala?“

Tomas Rojd progovori nešto što je zvučalo kao ,,aha.“ „Pomalo je čudno što su u
kući dve gospođe Strejndž?" „Jeste - prilično.“

„Teška situacija za prvobitnu gospođu Strejndž Tomas Rojd pocrvene.

„Izuzetno teška.“

Gospodin Trivs se nagnu ka njemu. Oštro ispali pitanje: „Zašto je uopšte došla,
gospodine Rojd?“

,,Pa - pretpostavljam...“ glas mu je bio nerazgovetan. ,,Ona - nije htela da

odbije."

„Koga da odbije?“

Rojd se nelagodno promeškolji.

,,Pa, u stvari, mislim da ona uvek dolazi u ovo vreme - početkom septembra.“

,,A ledi Tresilijan je u isto vreme pozvala i Nevila Strejndža i njegovu novu
ženu?“ U glasu starog gospodina oseti se učtiva neverica.

„Kad smo već kod toga, mislim da je sam Nevil to tražio.“

 ,,On je, dakle, želeo to - ponovno zbližavanje?“

Rojdu je bilo neprijatno. Izbegavajući pogled svog sagovornika, odgovori:

,,Valjda.“

,,Zanimljivo“, reče gospodin Trivs.

„Baš glupo s njegove strane“, reče Tomas Rojd, nateran da dade nešto duži
odgovor.

„Reklo bi se da je to prilično neugodno“, odvrati gospodin Trivs.

,,Pa, dobro - ima toga u današnje vreme“, neodlučno reče Tomas Rojd.

„Nešto sam se pitao“, reče gospodin Trivs, ,,da nije ta ideja potekla od nekog
drugog.“

Rojd ga pogleda ne shvatajući.

,,Od koga drugog bi mogla da potekne?“

Gospodin Trivs uzdahnu.

„Postoji toliko dobronamemih ljudi u svetu - uvek željnih da drugim preurede

život - da nametnu nepovoljni razvoj događaja...“ On zaćuta kada Nevil Strejndž sa
terase stupi u sobu. U istom trenutku Ted Latimer uđe u sobu iz predsoblja.

„Zdravo, Tede, šta ti je to?“ upita Nevil.

„Gramofonske ploče za Kej. Zamolila me je da joj ih donesem.“

„Stvarno? Nije mi rekla.“ Njihov razgovor samo na trenutak zazvuča usiljeno, a

zatim Nevil odšeta do poslužavnika sa pićem i posluži se viskijem i sodom. Duboko
je disao, a na licu mu se videlo da je uznemiren i nesrećan.

Neko je u razgovoru sa gospodinom Trivsom rekao za Nevila „onaj srećković

Strejndž - ima sve na svetu što bi čovek mogao da poželi". Pa ipak, u ovom trenutku
ne izgleda nimalo srećno.

Pošto je Nevil ponovo ušao u sobu, Tomas Rojd je izgleda osetio da su njegove
dužnosti kao domaćina završene. On napusti sobu ne trudeći se da se pozdravi, a
njegov hod je bio neznatno brži nego inače. Skoro da je pobegao.
 „Predivno veče“, učtivo prozbori gospodin Trivs, dok je spuštao čašu na sto.
„Veoma - hm - poučno.“

,,Poučno?“ Nevil malo nabra čelo.

„Obaveštenja o državi Malaji“, natuknu Ted uz široki osmeh. „Težak je posao

izvući odgovore od Ćutljivog Tomasa.“

„Neobičan je momak taj Rojd“, reče Nevil. „Verujem da je oduvek bio takav.
Samo puši onu svoju odvratnu staru lulu, sluša i povremeno kaže poneko ,,aha“, i
izgleda mudro kao sova.“

„Možda manje priča, a više razmišlja", reče gospodin Trivs. ,,A sada stvamo
moram da krenem."

„Posetite opet ledi Tresilijan ovih dana“, reče Nevil pošto se pridružio dvojici
muškaraca u predsoblju. „Odlično uspevate da je oraspolžite. Sada ima tako malo
dodira sa spoljnim svetom. Ona je divna, zar ne?“

,,Da, svakako. Veoma je prijatno razgovarati s njom.“

Gospodin Trivs pažljivo obuče mantil i stavi šal i, pozdravivši se još jednom, on i
Ted Latimer krenuše zajedno.

Balmoral Kort je u stvari bio udaljen samo stotinak metara, iza jedne krivine.
Pomaljao se ozbiljan i preteći, kako i dolikuje prvom velikom zdanju u toj skromnoj
seoskoj uličici.

Skela, prema kojoj se uputio Ted Latimer, bila je dve ili tri stotine metara dalje,
na mestu gde je rečni tok bio najuži.

Gospodin Trivs zastade na ulazu u hotel i pruži ruku.

,,Do viđenja, gospodine Latimer. Vi ovde verovatno ostajete mnogo duže?“

Tedov osmeh otkri blistavi niz belih zuba. „Sve zavisi, gospodine Trivs. Nemam
vremena da se dosađujem - za sada.“

„Naravno, tako sam i mislio. Verovatno je za vas, kao i za većinu današnje

omladine, dosada nešto najužasnije na svetu, pa ipak, uveravam vas, postoje i gore
stvari.“

„Kao na primer?“
 Glas Teda Latimera bio je tih i umilan, ali se u njemu osećao i neki drugačiji
prizvuk - prizvuk koji nije bilo lako definisati.

„Prepustiću odgovor vašoj mašti, gospodine Latimer. Ne bih pretendovao da

vam dajem savete. Saveti ovakvih zadrtih staraca kao što sam ja uvek se primaju sa
prezirom. na kraju, možda tako i treba, ko zna? Ali mi, stari gnjavatori, volimo da
mislimo da nas je iskustvo nečemu naučilo. Znate, mnogo toga smo iskusili u
životu.“

Jedan oblak zakloni mesečev krug. Ulica se odjednom zamrači. Iz te tame,

penjući se brdašcetom, približavao im se jedan muškarac.

Bio je to Tomas Rojd.

„Malo sam prošetao do skele“, obavesti ih nerazgovetno zbog lule koju je stezao
zubima.

,,Tu ste odseli?" upita gospodina Trivsa. „Izgleda da su zaključali.“

,,Ne verujem", odvrati gospodin Trivs.

On okrenu veliku mesinganu dršku na kapiji i ona se otvori.

„Otpratićemo vas do vrata“, reče Rojd.

Njih trojica uđoše u hodnik. U njemu nije bilo nikoga, samo se osećao miris
završene večere, prašnjavog somota i jakog sredstva za poliranje nameštaja.

Odjednom se gospodinu Trivsu ote ljutit uzvik.

Na liftu pred njima visilo je obaveštenje:

LIFT JE U KVARU

„Bože dragi“, reče gospodin Trivs. „Kako je to grozno. Moraću da se popnem uz

sve te stepenice."

„Baš strašno“, zaključi Rojd. „Zar ne postoji neki uslužni lift - za prtljag i slične
stvari?“

„Nažalost, ne postoji. Ovaj se koristi za sve potrebe. Pa, ništa, moraću da idem
polako, i to je sve. Laku noć obojici.“

On polako krenu širokim stepeništem. Rojd i Latimer mu poželeše laku noć, a

potom izađoše na mračnu ulicu.
 Posle kratkog ćutanja, Rojd naglo reče:

,,Pa onda, laku noć.“

„Laku noć. Vidimo se sutra.“

,,Da.“

Ted Latimer se lakim korakom spusti niz brdašce prema skeli. Tomas Rojd je
nekoliko trenutaka stajao gledajući za njim, a zatim se sporim hodom uputi u
suprotnom smeru, prema Gals Pointu.

Mesec je izvirio iza oblaka i Soltkrik se ponovo kupao u njegovoj srebmastoj

svetlosti.

VII

„Kao da je leto“, promrmlja Meri Oldin.

Odri i ona su sedele na plaži, tačno ispod veličanstvenog zdanja hotela Isterhed
Bej. Odri je na sebi imala beli kupači kostim i ličila je na krhku figuru od slonovače.
Meri se nije kupala. Malo dalje od njih ležala je Kej na stomaku, izlažući suncu
preplanula leđa i udove.

,,Uh“, ona se uspravi. „Voda je užasno hladna“, požali se.

,,Pa, septembar je“, odvrati Meri.

,,U Engleskoj je uvek hladno“, negodovala je Kej. „Kako bih želela da smo sada
na jugu Francuske. Tamo je zaista toplo.“

Ted Latimer promrmlja iza njenih leđa:

„Ovo sunce ovde nije pravo sunce.“

„Hoćete li uopšte ulaziti u vodu, gospodine Latimer?“ upita Meri.

Kej se nasmeja.

„Ted nikada ne ulazi u vodu. Samo se peče na suncu kao neki gušter.“

Ona ispruži nogu i ubode ga. On poskoči.

„Kej, hajde da prošetamo. Hladno mi je.“

 Oni odoše zajedno duž plaže.

„Kao gušter? Nije baš pravo poređenje“, Meri Oldin promrmlja gledajući za
njima.

,,Je l’ to ti misliš o njemu?“ upita Odri.

Meri Oldin se namršti.

,,Ne baš. Gušteri deluju nekako pitomo. Ne verujem da je on tako pitom.“

,,Da“, zamisli se Odri. ,,I meni se tako čini.“

„Lepo izgledaju zajedno“, reče Meri posmatrajući ovaj par koji se udaljavao.
„Nekako su baš jedno za drugo, je l' da?“ „Izgleda da jesu.“

„Vole iste stvari“, nastavi Mcri. ,,I imaju iste stavove i - i govore istim jezikom.
Kakva šteta da...“

Ona zastade.

Odri oštro upita:

,,Da, šta?“

Meri je oklevala:

„Htela sam valjda da kažem, kakva šteta što su se ona i Nevil uopšte upoznali.“

Odri ostade nepomična. Na licu joj se pojavi ono što je Meri nazivala „Odrin
ledeni izraz“. Meri požuri da se izvini:

„Žao mi je, Odri. Nije trebalo da to kažem.“

„Najradije - ne bih pričala o tome, ako nemaš ništa protiv.“ „Naravno, naravno.
Baš sam ispala glupa. Ponadala sam se - verovatno, da si to prebolela.“

Odri polako okrenu glavu. Onda reče mimog i bezizražajnog lica:

„Uveravam te da tu nema ništa da se preboli. Ja - ne gajim više nikakva

osećanja, što se toga tiče. Nadam se - nadam se svim srcem da će Kej i Nevil zauvek
biti srećni zajedno.“

,,Pa, veoma lepo od tebe, Odri.“

 „Nije lepo. Samo je - tačno. Ali, zaista mislim da je - ovaj - beskorisno da se
vraćamo u prošlost. Kao: „Steta je što se to dogodilo.“ Sada je sve gotovo. Zašto da to
ponovo potežemo? Moramo nastaviti da živimo u sadašnjosti.“

„Valjda su mi“, jednostavno reče Meri, „ljudi poput Kej i Teda interesantni jer su
- kako da kažem, tako različiti od bilo koga i bilo čega sa čime sam se ikada susrela
u životu.“

,,Da, biće da si u pravu.“

„Čak i ti“, reče Meri sa iznenadnom gorčinom, „proživela si i iskusila ono što ja
najverovatnije nikada neću. Znam da si bila nesrećna - veoma nesrećna - ali ne
mogu da ne osećam kako je i to bolje nego - da tako kažem - ništa. Praznina!"

Sa izvesnom žestinom ona naglasi ovu poslednju reč.

Odrine razmaknute oči delovale su pomalo iznenađeno. „Nikada nisam ni

sanjala da se tako osećaš.“

,,Zar?“ Meri Oldin se kao izvinjavajući nasmeja. ,,Ah, draga moja, to je samo
trenutni izliv nezadovoljstva. Stvamo nisam tako mislila."

,,Ne možeš ni da budeš mnogo radosna“, polako reče Odri. „Živiš ovde sa
Kamilom - premda je ona draga osoba. Čitaš joj, staraš se o posluzi, nikada nigde ne
ideš.“

„Nisam gladna i imam krov nad glavom“, reče Meri. „Mnoge žene ni to nemaju.
I, zaista, Odri, prilično sam zadovoljna. Imam“, osmeh joj zatitra oko usana, „svoje
lične zanimacije.“ „Tajni poroci?“ upita Odri i sama se smešeći.

,,Ah, pravim planove“, neodlučno odvrati Meri. ,,U svojoj glavi, znaš. I volim
ponekad da eksperimentišem - sa ljudima.

Eto, jednostavno, da bih videla da li mogu da predvidim kako će da reaguju na

ono što kažem.“

,,To zvuči gotovo sadistički, Meri. Ja tebe u suštini dosta slabo poznajem!“

,,Ah, sve je to prilično bezazleno. Samo detinjasta zabava.“ Odri radoznalo

upita:

,,Da li si i sa mnom eksperimentisala?“

,,Ne. Ti si jedina osoba za koju mislim da je sasvim nepredvidljiva. Nikada

nisam siguma šta misliš.“
 „Možda si potpuno u pravu", uozbilji se Odri.

Ona zadrhta i Meri uzviknu:

„Hladno ti je!“

,,Da. Otišla bih da se obučem. Uostalom, septembar je.“ Meri Oldin ostade
sama zureči u odraz na morskoj površini. Voda se povlačila. Ona se proteže na
pesku, sklopivši oči.

Prethodno su dobro ručali u hotelu. Još uvek je bio pun gostiju, iako glavna
sezona beše prošla. Bila je to čudna mešavina različitih ljudi. U svakom slučaju,
prijatan izlet. Konačno da nešto razbije monotoniju jednoličnih dana. I kakvo je
olakšanje bilo pobeći od tog osećaja napetosti, te naelektrisane atmosfere u
poslednje vreme često prisutne u Gals Pointu. A to nije bila Odrina krivica, nego
Nevilova...

Tok njenih misli naglo se prekide kad se Ted Latimer svom težinom spusti
pored nje.

,,A šta je sa Kej?“ upita Meri.

Ted kratko odvrati:

„Preuzeo ju je njen zakoniti vlasnik."

Nešto u njegovom glasu natera Meri da se pridigne. Ona pogleda prema mestu
posutom blistavim zlatnim peskom, prema kome su se, idući uz samu vodu, uputili
Nevil i Kej. Potom brzim pogledom osmotri čoveka pored sebe.

Smatrala ga je hladnom, čudnom, čak opasnom osobom. Sada ga prvi put vide
drugačijeg: vide jedno mlado i ranjivo biće. Pomisli:

,,On je bio zaljubljen u Kej - istinski zaljubljen - a onda je došao Nevil i odveo
je...“

Ona mu se blago obrati:

„Nadam se da vam je ovde prijatno.“

Bile su to konvencionalne reči. Meri Oldin je retko koristila druge reči osim
konvencionalnih - to je bio njen manir. Ali ton njenog glasa izražavao je - po prvi put
- ponudu prijateljstva. Ted Latimer na to odgovori:
 „Prijatno mi je, verovatno, isto onoliko koliko bi mi prijalo na bilo kom drugom
mestu.“

Meri reče:

„Žao mi je.“

„Ali, baš vas briga za to! Ja sam autsajder - a zar je važno šta autsajderi
osećaju i misle.“

Ona okrenu glavu i vide ogorčeno i lepo lice mladića.

On joj uzvrati pogledom koji je izražavao prkos.

Sporo, kao da dolazi do nekog otkrića, ona progovori: „Jasno mi je. Mi vam se
ne sviđamo."

On se kratko nasmeja.

„Zar ste očekivali da ćete mi se dopasti?"

Ona se zamisli:

,,Pa jesam, mislim da sam baš to očekivala. Čovek greši kada misli da se mnogo
toga podrazumeva. Trebalo bi da budemo manje sujetni. Eto, tako ja nisam ni
pomišljala da vam se nećemo dopasti. Pokušali smo da vam ukažemo gostoprimstvo
- kao Kejinom prijatelju.“

,,Da - kao Kejinom prijatelju!“

Njegova upadica bila je puna jeda.

Meri nastavi sa razoružavajućom iskrenošću:

„Volela bih samo da mi kažete - zaista bih to želela - šta imate protiv nas? Šta
smo vam učinili? Šta vam to kod nas smeta?“

Ted Latimer odgovori žestoko naglašavajući jednu jedinu reč:

,,Samozadovoljstvo.“

,,Samozadovoljstvo?“ ponovi Meri glasom u kome nije bilo srdžbe, ispitujući ovu
optužbu sa ozbiljnošću jednog sudije.

,,Da“, priznade najzad. „Shvatam da smo mogli tako da vam izgledamo.“

 ,,Vi i jeste takvi. Vi prihvatate sve dobitke u životu kao da vam oni prirodno
pripadaju. Srećni ste i superiomi u svom malom zabranu, odvojeni od običnog
ljudskog krda. Na ljude kao što sam ja gledate kao na životinje koje žive izvan vašeg
sveta!“

,,Izvinite“, reče Meri.

,,U pravu sam, zar ne?“

,,Ne, niste potpuno. Glupi smo, možda, i nemaštoviti - ali nismo zli. Ja sam,
recimo, konvencionalna i možda naizgled, kako vi kažete, samozadovoljna. Ali u
duši, da znate, zaista sam pravo ljudsko biće. U ovom trenutku, mnogo mi je žao što
ste nesrećni i volela bih da mogu nekako da vam pomognem.“

,,Pa - ako je to tačno - lepo od vas.“

Zaćutaše, a zatim Meri nastavi svojim blagim glasom:

,,Da li ste oduvek bili zaljubljeni u Kej?“

„Skoro oduvek.“

,,A ona u vas?“

„Mislio sam da jeste - dok se nije pojavio Strejndž.“

Merin glas i dalje je bio blag.

,,Da li ste još uvek zaljubljeni u nju?“

„Mislim da se to vidi.“

Posle nekoliko trenutaka, Meri mu tiho predloži:

„Zar ne bi bilo bolje da odete odavde?“

„Zašto bih otišao?“

„Zato što se ovde osećate samo još nesrećnijim.“

On je pogleda i nasmeja se.

,,Vi ste dobro stvorenje“, reče on. „Ali ne znate mnogo o životinjama koje se
šunjaju izvan vašeg malog zabrana. Mnogo toga može da se dogodi u bliskoj
budućnosti.“
 „Šta može da se dogodi?“ uozbilji se Meri.

„Čekajte, pa ćete videti.“

VIII

Kada se Odri obukla, krenula je plažom do isturenog kamenog masiva da se

sastane sa Tomasom Rojdom, koji je sedeo i pušio lulu tačno naspram Gals Pointa,
belog i osvetljenog, na suprotnoj strani reke.

Dok se Odri približavala, Tomas okrenu glavu prema njoj, ali se ne pomeri. Ona
bez reči sede pored njega. Ćutali su i uživali u toj tišini, kao dvoje ljudi koji se veoma
dobro poznaju.

„Kako izgleda blizu“, Odri napokon prekide tišinu.

Tomas pogleda preko, u pravcu Gals Pointa.

,,Da, mogli bismo da otplivamo do kuće.“

,,Ne pri ovakvom vodostaju. Kamila je nekada imala jednu sluškinju. Bila je
strastvena plivačica i stalno je plivala tamo i nazad, kada je vodostaj bio dobar. Mora
da bude nizak ili visok - ali dok pada, povlači te pravo u vir. To se njoj desilo jednog
dana - pukom srečom je spasla glavu i čitava doplivala do Ister Pointa - samo je bila
potpuno iscrpljena.“

„Nigde ne piše da je ovde opasno plivati.“

„Nije na ovoj strani. Vodena struja ide uz suprotnu obalu. Reka je duboka ispod
stena. Tu je prošle godine jedan čovek pokušao da se ubije - bacio se sa Stark Heda
- ali se zakačio za drvo na pola puta niz liticu i spasli su ga obalski čuvari.“ „Siroti
mučenik", reče Tomas. „Kladim se da im nije rekao ni hvala. Mora da je mučno rešiti
da pobegneš od svega i da te onda neko spase. Čovek se oseća kao budala.“

„Možda mu je sada drago“, naglas je razmišljala Odri.

Kroz glavu joj prolete misao, gde li je taj čovek sada i šta radi.

Tomas otpuhnu jedan dim iz svoje lule. Jedva okrenuvši glavu, mogao je da
posmatra Odri. On primeti odsutni izraz na njenom ozbiljnom licu, dok je netremice
gledala preko reke. Duge smeđe trepavice na besprekomoj liniji jagodica, malo uvo u
obliku školjke.

To ga podseti na nešto.
 ,,Ah, uzgred, našao sam tvoju minđušu - onu koju si sinoć izgubila.“

Prstima je pretraživao po džepovima.

„Jao, divno, gde si je našao? Na terasi?“

,,Ne. Bila je u blizini stepeništa. Mora da si je izgubila dok si silazila na večeru.

Na večeri sam primetio da je nemaš.“

„Baš mi je drago što je ponovo imam.“

Ona uze minđušu. Tomas pomisli da je ta minđuša prevelika i gruba za tako

malo uvo. One koje je danas nosila takođe su bile velike.

Potom primeti:

„Nosiš minđuše čak i kada ideš na plažu. Zar se ne plašiš da ćeš ih izgubiti?"

,,Oh, ove su vrlo jeftine. Mrzim da budem bez minđuša zbog ovoga.“

Ona dodimu levo uvo. Tomas se tada seti.

„Aha, to je od ujeda starog Baunsera."

Odri potvrdno klimnu glavom.

Ćuteći, oživljavali su jednu uspomenu iz detinjstva. Odri Stendiš (kako se tada

prezivala), dete dugih, štrkljastih nogu, spustila je obraz na starog Baunsera, čija je
šapa bila povređena. Gadno je tada ugrizao. Morali su da joj naprave šav. Sada se
skoro ništa nije primećivalo - samo jedan jedva primetni mali ožiljak.

„Draga moja devojčice“, reče on, ,,to se jedva vidi. Zašto te to toliko opterećuje?“

Ona zaćuta za trenutak, a zatim iskreno odgovori:

,,To je zbog toga - zato što jednostavno ne mogu da podnesem da imam beleg.“

Tomas klimnu glavom. To je išlo u prilog predstavi koju je on imao o Odri - o

njenom instinktu za savršenstvom. Njena unutrašnjost bila je jedna savršeno
zaokružena celina.

On najednom reče:

,,Ti si neuporedivo lepša od Kej.“

 Ona se naglo okrenu.

,,Ma ne, Tomase. Kej - Kej je stvamo lepa.“

„Spolja. Ali ne i izunutra.“

Ovaj razgovor je pomalo zabavljao Odri.

,,Da li ti to hoćeš da kažeš da ja imam lepu dušu?“

Tomas istrese pepeo iz lule.

,,Ne“, odgovori on. „Hoću da kažem da si lepo građena.“ Odri se nasmeja.

Tomas ponovo napuni lulu. Nekih pet minuta su ćutali. Tomas nekoliko puta
baci pogled prema Odri, mada je to činio vrlo diskretno, da ona toga nije ni bila
svesna.

Konačno, on tiho upita:

„Šta ti je, Odri?“

„Šta mi je? Kako to misliš?“

„Šta ti je? Nešto nije u redu.“

,,Ne, sve je u redu. Sigumo.“

„Ali nije.“

Ona odmahnu glavom.

„Zar nećeš da mi kažeš?“

„Nemam šta da ti kažem.“

„Možda ću ispasti glup - ali moram da ti kažern..." On zastade. „Odri - zar ne

možeš sve to da zaboraviš? Da se maneš svega toga?“

Ona grčevito zari svoje male šake u kamenje.

,,Ti to ne razumeš - ne možeš ni da pretpostaviš.“

„Ali, Odri, draga, razumem. Upravo se o tome radi. Znam.“ Ona okrenu svoje
malo i sumnjičavo lice prema njemu.
 „Znam tačno kroz šta si prošla. I - i koliko ti je sve to značilo

Sada je bila potpuno bleda, bela kao kreč.

,,Shvatam“, reče ona. „Mislila sam - da niko ne zna.“

,,Pa, ja znam. Ja - neću pričati o tome. Ali ono što hoću da naglasim jeste da je
sve gotovo - to je prošlost i s tim je gotovo.“

Ona prošaputa:

„Neke stvari se ne zaboravljaju.“

„Slušaj, Odri, nema svrhe da o tome toliko razmišljaš i da se prisećaš. Sigumo

si prošla kroz pakao. Nema svrhe da to iznova preživljavaš u svojoj glavi. Gledaj
napred - ne nazad. Još si mlada. Treba da proživiš svoj život, a njegov veći deo sada
je pred tobom. Misli na sutra, a ne na juče.“

Posmatrala ga je mimim razmaknutim očima, na taj neobični način, skrivajući

svoje misli.

,,A šta ako ne mogu to da učinim?“

„Ali, moraš Odri blago reče:

„Mislila sam da ne razumeš. Ja - nisam baš normalna, čini mi se - što se nekih

stvari tiče On je gmbo prekide:

„Gluposti. Ti...“

,,Ja - šta?“

„Razmišljao sam o tebi, kakva si bila kad si bila mala - pre nego što si se udala
za Nevila. Zasto si se udala za Nevila? Odri se nasmeši.

„Zato što sam se zaljubila u njega.“

,,Da, da, to znam. Ali zašto si se zaljubila u njega? Šta te je toliko privuklo na
njemu?“

Ona zažmiri, kao da pokušava da progleda očima odavno mrtve devojke.

,,Mislim“, reče, „zato što je bio tako ,,pozitivan“. Uvek je bio sušta suprotnost
meni. Uvek sam se osećala kao senka - nisam baš bila stvama. Nevil je bio veoma
stvaran. I tako srečan i siguran u sebe i tako - sve što ja nisam bila.“ Uz osmeh
dodade: ,,I veoma privlačan.“

Tomas Rojd ogorčeno reče:

,,Da, idealni Englez - dobar sportista, skroman, privlačan, pravi kolonijalni

gospodičić - koji uvek sve po redu dobije ono što želi.“

Odri je sedela uspravljeno i zurila u njega:

„Mrziš ga“, zaključi napokon. „Mrziš ga iz dna duše, zar ne?“

On izbeže njen pogled, okrećući se da zakloni šibicu od vetra, i ponovo paleći

lulu, koja se ugasila.

„Zar bi to bilo čudno?“ upita nerazgovetno. ,,On ima sve što ja nemam. Ume da
igra razne igre, da pliva i pleše, i zna da priča. Ja sam jedan ćutljivi čudak sa
osakaćenom rukom. On je oduvek bio sjajan i uspešan, a ja sam oduvek bio davež. I
on se onda oženio jedinom devojkom do koje mi je ikada bilo stalo.“

Ona tiho uzdahnu. On nastavi glasom punim divlje žestine:

„Oduvek si to znala, zar ne? Znala si da te volim još od vremena kad si imala
petnaest godina. Znaš da te još uvek volim...“

Ona ga prekide.

,,Ne. Ne sada.“

„Kako to misliš - ne sada?“

Odri ustade. Glas joj je bio brižan i miran:

„Zato što sam ja - sada - drugačija.“

„Kako to drugačija?“

Ustade i on i okrenu se prema njoj.

Odri progovori brzo i skoro bez daha:

„Ako ti to ne znaš, ja ne mogu da ti objasnim... Ni sama nisam uvek siguma.

Znam samo...“
 Ona zaćuta, naglo se okrenu od njega i brzim korakom se uputi preko stenja ka
hotelu.

Iza jednog zavoja na litici ugleda Nevila. Ležao je potpuno opmžen piljeći u neki
bazen ograđen kamenjem. On podiže po gled i razvuče usne u osmeh.

„Zdravo, Odri.“

„Zdravo, Nevile.“

„Posmatram jednog račića. Neverovatno vredan mališa. Po- gledaj, evo ga.“

Ona kleknu i pogleda u pravcu u kojem joj je pokazivao. „Vidiš li ga?“

,,Da.“

„Hoćeš li cigaretu?“

Ona prihvati i on joj je pripali. Posle nekoliko trenutaka u toku kojih ga nije
pogledala, on joj se bojažljivo obrati:

,,Odri.“

,,Da?“

,,Je li sve u redu? Mislim - između nas.“

,,Da. Naravo da jeste.“

„Mislim - i dalje smo prijatelji.“

„O da – da,naravno.

,,Ja zaista želim da budemo prijatelji.“

Posmatrao ju je s iščekivanjem. Ona se nelagodno nasmeši. Nevil neobaveznim

tonom upita:

„Lep je dan danas, zar ne? Lepo vreme, hoću da kažern." „O da - da.“

„Zaista je prilično toplo za septembar.“

Oboje zaćutaše.

,,Odri...“
 Ona ustade.

„Zove te žena. Maše ti.“

,,Ko - a, Kej!“

„Rekla sam tvoja žena.“

On ustade i poče da je posmatra.

Zatim veoma tiho reče:

,,Ti si moja žena, Odri ..."

Ona se okrenu. Nevil potrča do plaže i kroz pesak se uputi prema Kej.

IX

Dok su se vraćali u Gals Point, Herstal izađe u hol i obrati se Meri.

,,Da li biste hteli odmah da odete kod milostive, gospođice? Bila je veoma
uznemirena i želela je da vas vidi čim stignete.“

Meri se užurbano pope uz stepenice. Ledi Tresilijan je bila bleda i potresena.

„Draga Meri, baš je dobro što si došla. Strašno sam uznemirena. Nesrećni
gospodin Trivs je mrtav “

„Mrtav?“

,,Da, zar to nije strašno? Tako iznenada. Sinoć se očigledno nije ni presvukao.
Mora da se onesvestio čim je stigao u hotel.“

„O, bože, kako mi je žao.“

„Znala sam, naravno, da je osetljivog zdravlja. Slabo srce. Nadam se da se ovde

nije dogodilo ništa što bi pogoršalo njegovo stanje. Za večeru nije služeno ništa teško
svarljivo?"

„Mislim da nije - ne, siguma sam da nije. Sasvim je dobro izgledao i bio je dobro
raspoložen.“

„Zaista sam veoma potresena. Kad bi otišla u Balmoral Kort i malo se raspitala
kod gospođe Rodžers. Pitaj da li možemo nešto da učinimo. I u vezi sa sahranom.
Volela bih da učinimo sve što je u našoj moći, Metjuu za ljubav. Ovakve situacije su
veoma nezgodne u hotelu.“

Meri odlučno progovori:

„Draga Kamila, zaista ne smeš da brineš. Ovo je šok za tebe.“

„Stvamo jeste.“

„Smesta ću otići u Balmoral Kort, a onda ću se vratiti da ti kažem kako stoje

stvari.“

„Hvala ti, Meri, draga, uvek si tako praktična i puna razumevanja.“

„Molim te, pokušaj sada da se odmoriš. Ovakvi šokovi su veoma loši za tebe.“

Meri Oldin napusti sobu i siđe niz stepenice. Ulazeći u salon, ona uzviknu:
„Stari gospodin Trivs je mrtav. Umro je noćas pošto je stigao u hotel.“

,,Jadnik!“ uzviknu Nevil. ,,Od čega je umro?“

„Izgleda da je srce. Srušio se čim je ušao u sobu.“

Tomas Rojd zamišljeno reče:

„Pitam se da li su ga stepenice dokrajčile.“

,,Stepenice?“ Meri ga upitno pogleda.

,,Da. Kada smo ga Latimer i ja napustili, tek je počinjao da se penje. Rekli smo
mu da ide polako.“

Meri uzviknu:

„Kako je nesmotren što nije išao liftom.“

„Lift je bio u kvaru.“

,,A, tako. Kakva nesrečna okolnost. Siroti starac.“

Ona dodade: „Otići ću sada tamo. Kamila želi da zna da li možemo nešto da
učinimo.“

„Poći ću s tobom“, ponudi se Tomas.

 Zajedno pođoše putem i skrenuše ka Balmoral Kortu. Meri se zapita:

,,Ne znam da li je imao neku rodbinu koju treba obavestiti." „Nije nikoga
pominjao “

,,Ne, a ljudi obično to spomenu. Kažu „moja sestričina“ ili ,,moj rođak“.“

,,Da li je bio oženjen?"

,,Ne verujem.“

Vrata Balmoral Korta bila su otvorena i oni uđoše.

Gospođa Rodžers, vlasnica, razgovarala je sa jednim visokim sredovečnim

čovekom koji prijateljski podiže ruku da pozdravi Meri.

„Dobar dan, gospođice Oldin."

„Dobar dan, doktore Lejzenbi. Ovo je gospodin Rojd. Poslala nas je ledi
Tresilijan da vidimo da li možemo nešto da učinimo.“

„Veoma ljubazno od vas, gospođice Oldin“, reče vlasnica hotela. „Izvolite u moju
sobu!“

Svi uđoše u malu i udobnu dnevnu sobu i doktor Lejzenbi poče da se raspituje:

„Gospodin Trivs je sinoč večerao kod vas, kako sam obavešten?“

„Da“

„Kako je izgledao? Da li je bio uznemiren?"

,,Ne. Izgledao je sasvim u redu i bio je raspoložen.“

Doktor klimnu glavom.

,,Da. To i jeste najgore kod srčanih bolesnika. Kraj je skoro uvek iznenadan.
Pogledao sam njegove recepte i prilično je očigledno da mu je zdravstveno stanje bilo
veoma nestabilno. Naravno, stupiću u vezu i sa njegovim lekarom u Londonu.“

„Uvek je mnogo pazio na sebe“, reče gospođa Rodžers. ,,I uveravam vas da smo
ovde pazili na njega koliko god smo mogli“

„Siguran sam u to, gospođo Rodžers“, doktor učtivo odvrati. „Bez sumnje reč je
samo o nekom malom dodatnom naprezanju.“
 „Kao što je penjanje uz stepenice“, primeti Meri.

,,Da, može biti. U stvari, to bi sigumo - to jest, ako je ikada i prešao peške ta tri
sprata - ali to sigumo ne bi učinio?“

,,A, ne“, odgovori gospođa Rodžers. „Uvek je koristio lift. Uvek. U tome je bio
veoma izričit."

,,Mislim“, reče Meri, „pošto je lift sinoć bio u kvaru...“

Gospođa Rodžers se iznenađeno zagleda u nju.

„Ali, gospođice Oldin, sa liftom je juče bilo sve u redu.“

Tomas Rojd se nakašlja.

„Oprostite", reče. „Sinoć sam se vraćao u hotel sa gospodinom Trivsom. Na liftu

je stajao natpis ,,U kvaru“.“

Gospođa Rodžers ga pogleda u neverici.

,,Pa, to je veoma čudno. Zaklela bih se da sa liftom nije bilo problema - u stvari,
sigurna sam da nije. Čula bih da jeste. Lift se nije kvario (da kucnem u drvo) od - pa,
dobrih osamnaest meseci. Veoma je pouzdan.“

„Možda je“, reče doktor, „neki nosač ili vratar stavio taj natpis kada nije bio na
dužnosti?“

,,To je automatski lift, doktore, nema potrebe da njime neko upravlja.“

,,A da, tako je. Zaboravio sam.“

„Porazgovaraću sa Džoom“, reče gospođa Rodžers. Užurbano izađe iz sobe

vičući: „Džo - Džo!“

Doktor Lejzenbi radoznalo pogleda Tomasa.

„Izvinite, jeste li potpuno sigurni, gospodine - hm...“ ,,Rojd“, umeša se Meri.

„Potpuno sam siguran“, potvrdi Tomas.

Gospođa Rodžers se ubrzo vrati sa nosačem. Džo izričito potvrdi da je

prethodne noći lift bio ispravan. Tabla koju je Tomas opisao postojala je - ali je bila
sklonjena ispod pulta na recepciji i nije bila korišćena više od godinu dana.
 Svi se pogledaše i složiše se da je to veoma čudno. Doktor je pretpostavljao da
se radi o neslanoj šali nekog hotelskog gosta i, u nedostatku drugog objašnjenja, oni
ostadoše pri tome.

Kao odgovor na Merino raspitivanje, doktor Lejzenbi objasni da mu je vozač

gospodina Trivsa dao adresu njegovih advokata, da će on razgovarati sa njima i da
će obavestiti ledi Tresilijan o planovima za sahranu.

Potom zauzeti i dobro raspoloženi doktor odjuri svojim putem, a Meri i Tomas
se polako vratiše u Gals Point.

Meri upita:

„Potpuno si siguran da si video taj natpis, Tomase?“

,,I Latimer i ja smo ga videli."

„Baš neobično!" zaključi Meri.

Bio je dvanaesti septembar. „Još samo dva dana“, reče Meri Oldin. Potom se
ugrize za usnu i pocrvene.

Tomas Rojd je zamišljeno pogleda.

„Zar ti toliko smetaju?“

,,Ne znam šta mi je“, reče Meri. Nikada u životu nisam bila toliko nestrpljiva da
ispratim goste. Obično uživamo kada Nevil ovoliko dugo ostane. I Odri.“

Tomas klimnu glavom.

„Ali ovoga puta“, Meri nastavi, „imam utisak kao da sedim na sanduku
dinamita. Svakog trenutka može da eksplodira. Zbog toga je prvo što sam sebi jutros
rekla bilo: „Još samo dva dana.“ Odri ide u sredu, a Nevil i Kej u četvrtak."

,,A ja odlazim u petak“, reče Tomas.

,,Ma, tebe ne računam. Ti si kao potporni stub. Ne znam šta bih bez tebe.“

„Čovek - tampon?"

„Više od toga. Tako si ljubazan i tako - tako staložen. Zvuči prilično besmisleno,
ali zaista odražava ono što mislirn."
 Činilo se da je Tomas zadovoljan, ali da mu je malo neugodno.

,,Ne znam zašto smo svi toliko napeti“, naglas je razmišljala Meri. „Uostalom, i
kad bi došlo - do eksplozije - bilo bi nezgodno i neprijatno, ali ništa više od toga.“

„Ali, ti osećaš i više od toga.“

„Osećam, i te kako. Stalno osećam strepnju. Čak i posluga to oseća. Servirka je

jutros briznula u plač i dala otkaz - bez ikakvog razloga. Kuvar je preplašen - Herstal
je na ivici živaca - čak i Baretova, inače mima kao jagnje, pokazuje znake nervoze. A
sve zbog toga što je Nevilu sinula ta besmislena ideja da zbliži svoju bivšu i sadašnju
ženu i tako umiri sopstvenu savest.“

,,A ta sjajna ideja bila je potpuni promašaj“, primeti Tomas.

,,Da. Kej je - potpuno je van sebe. 1 zaista, Tomase, ne mogu da ne saosećam

sa njom.“ Zastade. „Jesi li primetio način na koji je Nevil posmatrao Odri dok se
sinoć pela uz stepenice? Još uvek mu je stalo do nje, Tomase. Sve je to bila jedna
veoma tragična greška."

Tomas poče da puni lulu.

„Trebalo je ranije na to da rnisli", reče nepopustljivo .

,,Ma, znam. Svi to kažu. Ali to ne menja činjenicu da je sve ovo tragično. Ne
može da mi ne bude žao Nevila."

„Ljudi kao što je Nevil...“ zausti Tomas, pa zaćuta.

,,Da?“

„Ljudi kao što je Nevil misle da uvek sve može da bude kako oni hoće - i da
imaju sve što požele. Ne verujem da je Nevil imao ikakvih poteškoća u životu sve dok
nije iskrsao ovaj problem sa Odri. I eto, sada ih ima. Odri mu je nedostupna. Van
domašaja mu je. Sada mu ne vredi da diže galamu oko toga. Mora da se suoči sa
tim.“

„Mislim da si u pravu. Ali si vrlo surov. Odri je toliko bila zaljubljena u Nevila
kada su se venčali - i uvek su se odlično slagali.“

,,Pa, sada nije više zaljubljena u njega.“

,,Ko zna“, šapatom promrmlja Meri.

Tomas nastavi:
 ,,I još nešto ću ti reći. Bolje bi bilo da Nevil pripazi na Kej. Ona je opasna
devojka - zaista opasna. Ako izgubi strpljenje, biće na sve spremna.“

„O, bože“, Meri uzdahnu i, vraćajući se na svoju prvobitnu opasku, s

olakšanjem zaključi: „Uostalom, ima još samo dva dana.“

Stvari su se veoma iskomplikovale u poslednjih četiri ili pet dana. Smrt

gospodina Trivsa je potresla ledi Tresilijan, što se nepovoljno odrazilo na njeno
zdravlje. Sahranjen je u Londonu, na Merino veliko olakšanje, budući da je ta
okolnost omogućila starici da odvrati misli od tužnog događaja brže nego što bi inače
mogla. Posluga je bila uznemirena i svadljiva, pa je Meri jutros zaista bila umoma i
neraspoložena.

,,To je možda i zbog vremena“, reče naglas. „Neuobičajeno za ovo doba godine."

Zaista je bilo neobično toplo i lepo vreme za septembar. Nekih dana živa u
termometru bi se popela i do 21 stepena u hladu.

Dok je ona pričala, Nevil izađe iz kuće i pridruži im se.

„Žališ se na vreme?“ upita je, s pogledom uprtim ka nebu. „Prilično

neverovatno. Današnji dan je topliji nego ikad. I nema vetra. Svi smo zbog toga
nekako napeti. Međutim, mislim da će nam uskoro pasti kiša. Isuviše je toplo, da bi
potrajalo."

Tomas Rojd se neprimetno i besciljno udalji i ubrzo nestade iza ugla kuće.

„Napusti nas turobni Tomas“, reče Nevil. „Niko ne bi mogao da kaže da iole
uživa u mom društvu.“

„Baš je divan“, odvrati Meri.

,,Ne slažem se s tobom. On je čovek uskogrud i pun predrasuda.“

„Mislim da je uvek gajio nadu da će se oženiti sa Odri. A onda si naišao ti i

izbacio ga iz igre.“

„Trebalo bi mu sedam godina da se odluči da je zaprosi. Da li je očekivao da će

sirota devojka čekati da se on nakani?"

„Možda će“, oprezno reče Meri, „stvari sada da dođu na svoje mesto.“

Nevil je pogleda i podiže obrvu.

 „Nagrada za odanu ljubav? Odri da se uda za tog neodlučnog glupana? Ona je
isuviše dobra za njega. Ne, ne mogu ni da zamislim da se Odri uda za sumomog
Tomasa.“

„Verujem da se on njoj zaista sviđa, Nevile."

„Kakve ste vi žene provodadžike! Zar ne možete da pustite Odri da malo uživa u
svojoj slobodi?“

„Ako stvamo uživa u tome, nemam ništa protiv.“

Nevil nestrpljivo upita:

„Zar misliš da nije srećna?“

„Zaista nemam pojma.“

,,Ni ja“, u nedoumici priznade Nevil. „Nikad se ne zna šta Odri oseća.“ On
ućuta, a zatim dodade: „Međutim, Odri ima odlično poreklo. Besprekoma je od glave
do pete.“

Potom dodade, više za sebe:

„Bože, kakva sam prokleta budala ispao!

Meri uđe u kuću pritisnuta lakom zebnjom. Po treci put ponovi u sebi one
utešne reči: Još samo dva dana.

Nevil je tumarao po bašti i terasama ne uspevajuci da se skrasi

Na kraju bašte ugleda Odri kako sedi na zidiću, pogleda spuštenog ka vodi. Bila
je plima i reka je nabujala.

Ona smesta ustade i približi mu se.

„Baš sam htela da uđem. Mora da je već vreme za caj. Govorila je brzo i
uznemireno, ne gledajući u njega.

On je ćutke išao pored nje.

Tek kada ponovo stigoše do terase, on se odvazi.

„Možemo li da porazgovaramo, Odri?“

 Prstima stežući ivicu ograde, ona bez dvoumljenja rece: ,,Bolje da ne
razgovaramo."

„To znači da znaš šta sam hteo da ti kazem.

Ona ne odgovori.

„Šta misliš, Odri? Zar ne možemo da se vratimo tamo gde smo stali? Da
zaboravimo sve što se dogodilo?"

„Uključujući i Kej?“

„Kej će“, reče Nevil, „biti razumna.“

„Kako to misliš, razumna?“ ........

Jednostavno tako. Razgovaraću sa njom i reci cu JOJ istinu. Osloniću se na

njenu velikodušnost. Reći ću JOJ, što je i tacno, da si ti jedina žena koju sam ikada
voleo.“

Ti si voleo Kej kada si se njome ožemo.“

”Moj brak sa Kej bio je najveća greška koju sam ikada napravio. Ja...“

On odjednom zastade. U tom trenutku, kroz vrata salona na terasu stupi Kej.
Ona im priđe, a iz očiju joj je sevao bes pred kojim čak i Nevil nekako ustuknu.

„Izvinite što prekidam ovako dirljiv prizor“, reče Kej. „Ali mislim da je krajnje
vreme da to učinim.“

Odri se pomeri u stranu. „Ostaviću vas nasamo", reče.

Lice i glas bili su joj bezbojni.

,,I treba“, reče Kej. „Nanela si zlo koje si želela, zar ne? S tobom ču se kasnije
pozabaviti. Sada bih prvo nešto raspravila s Nevilom.“

„Slušaj, Kej, Odri nema ništa sa ovim. Nije ona kriva. Mene okrivi ako baš
hoćeš...“

,,I hoću“, odvrati Kej. Oči su joj sevale dok ga je posmatrala. „Šta misliš, kakav
si ti to muškarac?"

„Prilično jadan“, odgovori Nevil ojađeno.

 „Ostaviš ženu, sumanito jurcaš za mnom, od žene tražiš razvod. Lud za mnom
u jednom trenutku, već u sledećem umoran od mene! Sad, pretpostavljam, želiš da
se vratiš onoj bezizražajnoj, mjaukavoj, licememoj maloj mački...“

„Prestani, Kej!“

„Dakle, šta želiš?“

Veoma bled, Nevil odgovori:

,,Ja sam obični crv koga možeš nazvati kako god želiš. Ali ne vredi, Kej. Ja dalje
ne mogu. Mislim da - stvamo - mora da sam voleo Odri sve ovo vreme. Moja ljubav
prema tebi bila je - bila je to neka vrsta ludila. Ali, ne vredi, draga moja, ti i ja nismo
jedno za dmgo. Ne bih mogao da te usrećim zauvek. Veruj mi, Kej, bolje je da
prekinemo dok još nije kasno. Pokušajmo da se rastanemo kao prijatelji. Imaj
milosti.“

Prividno staložena, Kej upita:

„Šta zapravo predlažeš?"

Ne gledajući u Kej, Nevil odlučno isturi bradu:

„Možemo da se razvedemo. Ti možeš da dobiješ razvod zbog prevare.“

,,Za sada neću. Na to ćeš morati da pričekaš.“

,,Čekaću“, reče Nevil.

,,A zatim, posle tri godine ili koliko već bude, ti ćeš ponovo zaprositi slatku,
voljenu Odri?“

„Ako me ona bude htela.“

„Naravno da će hteti!" reče Kej pakosno. ,,A gde sam tu ja?“ ,,Ti ćeš biti
slobodna da nađeš boljeg čoveka nego što sam ja. Naravno, postaraću se da te dobro
obezbedim...“

„Nećeš me podmititi!“ uzviknu ona, gubeći kontrolu nad sobom. „Slušaj, Nevile!
Ne možeš tako nešto da mi učiniš! Neću ti dati razvod. Udala sam se za tebe zato što
sam te volela. Znam kada si počeo da se hladiš prema meni. Onda kada sam ti
priznala da sam išla za tobom u Estoril. Ti si želeo da veruješ da je to sudbina.
Sujeta ti je bila povređena kada si saznao da sam to u stvari ja. Da znaš, ne stidim
se onoga što sam uradila. Ti si se zaljubio u mene i oženio se sa mnom, i ja ne
nameravam da te pustim da se vratiš toj prepredenoj mački koja te je ponovo
zgrabila svojim kandžama. Ona se nameračila na plen - ali ga neće dobiti. Ubiću te
pre toga. Čuješ li me? Ubiću te! Ubiću i nju! Videću vas mrtve oboje! Ja ću...“

Nevil joj priđe i uhvati je za ruku.

„Umukni, Kej! Za ime Boga! Ne možeš ovde da praviš takve scene.“

,,Ne mogu, je l’? Tek ćeš da vidiš! Ja ću ...“

Herstal stupi na terasu. Lice mu je bilo sasvim bezizražajno. „Čaj je serviran u

salonu“, objavi on.

Kej i Nevil se sporim hodom uputiše prema salonu. Uzmaknuvši, Herstal ih

propusti unutra.

Visoko na nebu gomilali su se oblaci.

XI

U petnaest do sedam poče kiša. Stojeći kraj prozora spavaće sobe, Nevil je
posmatrao kako pada. Sa Kej nije nastavio razgovor. Posle čaja, izbegavali su jedno
drugo.

Atmosfera za večerom bila je teška i zategnuta. Nevil je odsutno bludeo; Kej je

bila neuobičajeno jako našminkana; Odri je sedela kao zaleđeni duh. Meri Oldin se
iz sve snage trudila da održi kakvutakvu konverzaciju, i bilo joj je krivo što joj Tomas
Rojd u tome svesrdnije ne pomaže.

Herstal je bio nervozan i ruke su mu se tresle dok je služio povrće.

Pred kraj večere Nevil reče, glumeći ležemost: „Otišao bih do Isterheda posle
večere da se vidim sa Latimerom. Možda ćemo odigrati partiju bilijara.“

„Ponesi ključ od kapije, možda ćeš se vratiti kasno“, opomenu ga Meri.

„Hoću, hvala ti.“

Svi pređoše u salon, gde se služila kafa.

Neko uključi radio, i svi sa olakšanjem počeše da slušaju vesti.

Kej, koja još od večere nije prestajala da napadno zeva, reče da ide na spavanje.
Izgovarala se glavoboljom.

„Imaš li aspirin?“ upita je Meri.

 „Imam, hvala ti.“

Kej napusti sobu.

Nevil podesi radio na stanicu sa muzikom. Neko vreme je ćuteći sedeo na

kauču. Ne gledajući u Odri, sedeo je sklupčan poput pokunjenog deteta. Protiv svoje
volje, Meri ga je sažaljevala.

,,Dakle“, Nevil napokon ustade .Bolje je da odmah krenem kada sam već rešio.“

„Hoćeš li ići kolima ili brodićem?"

„Brodićem. Besmisleno je da idem dvadeset četiri kilometra zaobilaznim putem.

Prijaće mi kratka šetnja.“

„Znaš li da pada kiša?“

„Znam. Obući ću svoj barberi." On se uputi ka vratima.

„Laku noć.“

U predsoblju mu priđe Herstal.

„Gospodine, da li biste se, molim vas, popeli do ledi Tresilijan? Obavezno želi da
vas vidi.“

Nevil baci pogled na sat. Već je bilo deset.

On slegnu ramenima, pope se uz stepenice i uputi se duž hodnika prema sobi

ledi Tresilijan. Zakuca na vrata. Dok je čekao da ga ona pozove unutra, on začu
glasove u hodniku na donjem spratu. Izgleda da će večeras svi otići ranije na
spavanje.

,,Uđi“, razgovetno se oglasi ledi Tresilijan.

Nevil uđe, zatvarajući za sobom vrata.

Ledi Tresilijan je bila spremna za počinak. Sva svetla su bila ugašena, osim
noćne lampe pored njenog kreveta. Čitala je, ali sada spusti knjigu. Pogleda Nevila
preko naočara. Bio je to, na neki način, pogled koji ne trpi pogovor.

„Hoću da porazgovaram s tobom, Nevile.“

Mada to nije nameravao, Nevil se jedva primetno osmehnu. „Izvolite, gospodine

direktore."
 Ledi Tresilijan ostade ozbiljna.

„Postoji nešto, Nevile, što neču dozvoliti u svojoj kući. Nisam imala nameru da
slušam ničije poverljive razgovore, ali ako ti i tvoja žena upomo vičete jedno na drugo
baš ispod prozora moje spavaće sobe, teško da mogu da ne čujem vaš razgovor.
Koliko sam razumela, izložio si plan po kome Kej i ti treba da se razvedete, a zatim
da se ti ponovo oženiš sa Odri. Tako nešto, Nevile, jednostavno ne možeš da uradiš i
za to više nikad neću da čujem.“

Nevil kao da se trudio da se obuzda.

„Izvinjavam se što sam napravio scenu“, kratko reče. „Što se ostalog tiče, to je
moja stvar!“

,,Ne, nije. Iskoristio si moju kuću da bi stupio u vezu sa Odri - ili ju je Odri
iskoristila...“

„Nije ona uradila ništa slično. Ona...“

Ledi Tresilijan ga prekide podigavši ruku.

„Bilo kako bilo, ne možeš to da učiniš, Nevile. Kej ti je supruga. Ona ima
izvesna prava koja ne možeš da joj uskratiš. U ovoj situaciji sam u potpunosti na
njenoj strani. Što si tražio, to si i dobio. Sada imaš obavezu prema Kej i kažem ti
jasno i glasno...“

Nevil joj se približi i povisi glas:

„Ovo nema nikakve veze sa tobom...“

„Osim toga“, nastavi ledi Tresilijan ne obazirući se na njegovo protivljenje. „Odri

sutra napušta ovu kuću...“

„Ne možeš to da učiniš. Neću to dozvoliti...“

„Ne viči na mene, Nevile.“

„Kažem ti, ne može to tako...“

Negde u hodniku zatvoriše se vrata ...

XII

Elis Bentam, kućna pomoćnica sa očima poput graška, došla je uznemirena

kod gospođe Spajser, kuvarice.
 ,,Ah, gospođo Spajser, ne znam tačno šta bi trebalo da učinim.“

„Šta nije u redu, Elis?“

„Reč je o gospođici Baret. Odnela sam joj šolju čaja pre više od jednog sata.
Čvrsto je spavala i nije se budila, pa sam je pustila da spava. A onda, pre pet
minuta, ponovo sam otišla do nje jer nije silazila, a čaj za milostivu bio je spreman
da joj ga ona odnese. Stoga sam opet ušla, a ona je još uvek spavala - nisam mogla
da je probudim.“

„Jesi li je prodrmala?“

,,Da, gospođo Spajser. Prodrmala sam joj glavu - ali je ona samo nastavila da
leži i lice joj je tako užasne boje.“

,,Za ime Boga, nije valjda mrtva?“

,,A, ne, gospođo Spajser, čula sam je kako diše, ali veoma čudno diše. Mislim
da je bolesna, ili tako nešto.“

„Popeću se da proverim. Ti odnesi čaj milostivoj. Bolje sku- vaj novi. Pitaće se
šta se desilo.“

Elis poslušno uradi kako joj je rečeno, a gospođa Spajser se pope na drugi
sprat.

Noseći čaj na poslužavniku duž hodnika, Elis dođe do vrata sobe ledi Tresilijan.
Pošto pokuca dva puta i ne dobi odgovor, ona uđe u sobu. Trenutak kasnije začu se
tresak razbijenog servisa za čaj i niz neobuzdanih krikova, a potom Elis istrča iz
sobe i sjuri se niz stepenice do Herstala, koji se hodnikom kretao prema trpezariji.

„Jao, gospodine Herstal - upali su provalnici i milostiva je mrtva - ubijena - ima

ogromnu rupu na glavi i svuda je krv ...“
LAGANA ITALIJANSKA RUKA
I

Nadzomik Betl je uživao u odmoru. Ostalo je još tri dana i bio je pomalo
razočaran kad se promenilo vreme i pala kiša. Pa ipak, šta bi drugo čovek i mogao
da očekuje u Engleskoj? A on je do sada imao neverovatnu sreću.

Doručkovao je sa inspektorom Džejmsom Ličom, svojim sestrićem, kada zazvoni

telefon.

„Odmah ću doći, gospodine.“ Džim spusti slušalicu.

”Nešto ozbiljno?“ upita nadzomik Betl. Zapazio je sestrićev izraz lica.

,,U pitanju je ubistvo. Ledi Tresilijan. To je jedna starica, vrlo poznata u ovom
kraju, invalid. Ima onu kuću u Soltkriku koja se nalazi na samoj litici.“

Betl klimnu glavom.

„Idem da obavestim matorog“ (sa takvim nepoštovanjem je Lič govorio o svom

šefu). ,,On je njen prijatelj. Idemo zajedno. Kada dođoše do vrata, Lič molećivo reče:

„Pomoći ćeš mi, ujače, oko ovoga, zar ne? Ovo mi je prvi ovakav slučaj.“ ''

„Hoću, sve dok budem ovde. Slučaj pljačke i provale u kuću, ako se ne varam?“

„Još ne znam.“

II

Pola sata kasnije, major Robert Mičel, šef policijske stanice, vodio je ozbiljan
razgovor sa ujakom i sestrićem.

„Rano je još da se kaže, ali jedno izgleda sigurno. Ovo nije učinio neko spolja.
Ništa nije uzeto i nema znakova provale. Sva vrata i prozori jutros su bili zatvoreni.“
 „Šta mislite, ako bih zamolio Skotland Jard, da li bi vam poverili ovaj slučaj?
Mislim, kada ste već na licu mesta. A i u srodstvu ste sa Ličom. To jest, ako biste
hteli. To znači, da biste prekinuli odmor.“

,,U redu“, složi se Betl. ,,A što se ostalog tiče, gospodine, to će morati da
preuzme ser Edgar“ (ser Edgar Koton je bio pomoćnik komesara) ,,ali on je vaš
prijatelj, ako se ne varam?“

Mičel klimnu glavom.

,,Da, mislim da sa Edgarom neće biti problema. Onda je dogovoreno! Smesta ću

im telefonirati.“

„Dajte mi Jard“, reče u telefonsku slušalicu.

„Mislite li da će ovo biti važan slučaj, gospodine?" upita Betl.

Mičel se uozbilji:

„Ovo će biti slučaj u kome ne sme biti nijedne greške. Moramo biti potpuno
sigurni da smo uhvatili pravog čoveka - ili ženu, svejedno.“

Betl klimnu glavom. Bilo mu je potpuno jasno da ove reči imaju neko skriveno
značenje.

„Misli da zna ko je to učinio“, pomisli Betl. ,,I ne raduje se unome što predstoji.
Neko poznat i omiljen, mogu da se kladim!“

III

Betl i Lič su stajali na ulazu lepo nameštene i prijatne sobe. Na podu pred
njima, jedan policajac je pažljivo tragao za otiscima prstiju na masivnoj dršci palice
za golf. Na vrhu palice videle su se krvave mrlje, i nekoliko sedih vlasi koje su se za
njih zalepile.

Doktor Lejzenbi, koji je kao policijski lekar bio nadležan za ceo okrug, stajao je
pored kreveta nagnut nad telom ledi Tresilijan.

On se uspravi i uzdahnu.

„Savršeno direktno. Udarac je zadat spreda, sa strahovitom silinom. Prvi

udarac je smrskao kost i ubio je, ali je ubica udario još jednom za svaki slučaj. Neću
mnogo da nagađam, iznosim vam samo očigledne činjenice.“
 „Koliko dugo je mrtva?“ upita Lič.

,,Po mojoj proceni, ubijena je između deset sati i ponoći.“

,,Ne možete da odredite preciznije?"

„Radije ne bih. Moramo imati u vidu sve moguće činioce. U slučajevima kada je
već nastupio rigor mortis, nemoguće je proceniti tačan trenutak smrti. Dakle, ne pre
deset, i ne posle ponoći.

,,A da li je udarena ovom palicom?“

Doktor baci pogled na palicu.

,,Po svoj prilici. Ali, sreća je što ju je ubica ovde ostavio. Po samom izgledu rane
ne bih mogao da zaključim da li se radi o udarcu palicom. Izgleda da oštra ivica nije
dodirnula glavu - mora da je udarac zadat zakrivljenom stranom palice.“

„Zar to ne bi bilo prilično teško izvesti?“ upita Lič.

„Bilo bi, pod uslovom da je tako učinjeno namemo“, saglasi se doktor. „Mogu
samo da pretpostavim da se, nekom čudnom igrom slučaja, jednostavno tako
dogodilo.“

Lič je podizao ruke, instinktivno pokušavajuči da rekonstmiše udarac.

,,Neobično“, zaključi on.

,,Jeste“, zamisli se doktor. „Ceo postupak je neobičan. Pogledajte, udarena je u

desnu slepoočnicu - ali ma ko da je to učinio, morao je da stoji sa desne strane
kreveta - posmatrano prema uzglavlju - pošto nema prostora sa leve strane: razmak
od zida je suviše mali.“

Lič načulji uši.

„Znači, levak?“ nagađao je.

„Nećete me navesti da se zakunem u to“, reče Lejzenbi. Ima tu previše

nepoznanica. Reći ću, ako vam to nešto znači, da bi bilo najjednostavnije zaključiti
da je ubica levak - ali dolaze u obzir i drugačija tumačenja. Pretpostavimo, na
primer, da je stara ledi okrenula glavu malo ulevo baš u trenutku udarca. Ili, možda
je ubica prethodno pomerio krevet i prišao sa leve strane, a kasnije vratio krevet na
mesto.“

„Sumnjam u tu drugu mogućnost.“

 „Jeste sumnjivo, ali je moguće. Imam nekog iskustva u ovakvim slučajevima i
mogu vam reći, mladiću, zaključak da je smrtonosni udarac zadat levom rukom krije
bezbroj zamki.“

Klečeći na podu, narednik Džons primeti: „Ovo je najobičnija palica za golf,

kakvu koriste dešnjaci."

Lič klimnu glavom. ,,Pa ipak, možda ona nije pripadala čoveku koji ju je
upotrebio. Pretpostavljam, doktore, da se radi o muškarcu?“

,,Ne mora da znači. Ako je ova teška palica stvarno poslužila kao oružje, mogla
je i žena njome da zada silovit udarac.“

Nadzomik Betl razložno primeti:

„Ali, ne biste mogli da se zakunete da je ovo poslužilo kao oružje, je l’ tako,

doktore?“

Lejzenbi ga na trenutak radoznalo pogleda.

,,Ne bih. Mogu samo da se zakunem da je to možda poslužilo kao oružje, i da je

najverovatnije to i bilo oružje. Analiziraću tragove krvi na palici, proveriću da li se
radi o istoj krvnoj grupi - a ispitaću i vlasi.“

„Tako je“, uzvrati Betl sa odobravanjem. „Uvek treba biti sistematičan.“

Lejzenbi upita radoznalo:

,,A da li vi lično imate neke sumnje u vezi sa palicom, naredniče?"

Betl odmahnu glavom.

,,Ne, nikako. Ja sam jednostavan čovek. Volim da verujem u ono što vidim
svojim očima. Udarac je zadat nečim teškim -a ova stvarčica jeste teška. Na njoj su
tragovi krvi i kose, prema tome verovatno su to krv i kosa žrtve. Dakle - eto oružja
koje je upotrebljeno."

Lič upita: ,,Da li je bila budna ili je spavala u trenutku udarca?“

,,Po mom mišljenju, budna. Na licu joj se vidi zaprepašćenost. Rekao bih -
mada je ovo samo moje lično mišljenje - da nije očekivala to što će se dogoditi. Nema
nikakvih znakova da je pokušala da se odupre - kao ni znakova užasa ili straha.
Nezvanično sam sklon da verujem, ili da se tog trenutka probudila, i, još bunovna,
nije shvatila šta se događa - ili da je napadača prepoznala kao osobu od koje joj ne
može pretiti nikakva opasnost.
 „Ništa nije bilo uključeno osim noćne lampe“, razmišljao je naglas Lič.

,,Da, to se uklapa u obe pretpostavke. Možda je upalila lampu u trenu kada je

neko ušao u sobu i naglo je probudio. A možda je lampa već bila upaljena.“

Narednik Džons ustade sa poda. Zadovoljno se smešio.

„Baš lepa kolekcija otisaka na ovom štapu“, reče. „Jasni su kao dan!“

Lič duboko uzdahnu.

,,To bi trebalo da nam olakša posao.“

„Neki predusretljiv tip“, reče doktor Lejzenbi. „Ostavio je oružje - ostavio otiske
prstiju na njemu - čudim se da nije ostavio i svoju vizitkartu!“

„Možda je jednostavno izgubio glavu“, reče nadzomik Betl. „Nekima se to

dešava."

Doktor klimnu glavom.

„Tačno tako. A sada, moram da odem do svog drugog pacijenta.“

„Kog pacijenta?“ Betl odjednom postade radoznao.

„Poslali su batlera po mene pre nego što se za ovo saznalo. Sluškinja ledi
Tresilijan jutros je pronađena u nesvesti.“

„Zna li se uzrok?"

„Prekomerna doza barbiturata. Oseća se prilično loše, ali će se izvući.“

„Rekoste sluškinja?" oglasi se Betl. Njegov teški, tromi pogled pade na gajtan za
povlačenje velikog zvona, čija je kićanka ležala na jastuku nadomak pokojničine
ruke.

Lejzenbi potvrdno klimnu glavom.

„Tačno tako. To je prvo što bi ledi Tresilijan učinila da je postojao razlog za

uzbunu - zazvonila bi i pozvala sluškinju. Eh, mogla je da zvoni sve dok potpuno ne
pomodri. Sluškinja je ne bi čula.“

,,To je, dakle, provereno?“ upita Betl. „Sigurni ste da je to u pitanju? Da nije
imala običaj da uzima pilule za spavanje?“
 „Siguran sam da nije. U njenoj sobi nije bilo ni traga nečeg sličnog. A saznao
sam i na koji način joj je to dato. U čaju od sene. Svake večeri je pila čaj od sene. U
njemu se nalazio sedativ.“

Nadzonik Betl se počeša po bradi.

,,Hm. Neko je odlično poznavao ovu kuču. Da znate, doktore, ovde je reč o
veoma neobičnom ubistvu.“

„Onda je“, odvrati Lejzenbi, „ovo vaš fah.“

„Dobar je čovek ovaj naš doktor“, primeti Lič pošto je Lejzenbi izašao iz sobe.

Dvojica policajaca su sada bili sami. Fotografisali su mesto zločina i zabeležili

rezultate merenja. Raspolagali su svim činjenicama do kojih su mogli doći o sobi u
kojoj je počinjen zločin.

U znak potvrde reči svog sestrića, Betl klimnu glavom. Izgledalo je kao da se
oko nečega premišlja.

„Misliš li da je neko mogao da upotrebi taj štap - sa navučenim rukavicama,

recimo - posle ostavljanja tih otisaka?“

Lič odmahnu glavom.

„Nije, to i sam znaš. Ne možeš da uhvatiš štap - mislim, da ga upotrebiš, a da

ne zamrljaš otiske prstiju. Ovi nisu bili zamrljani.

Betl se složi.

,,A sada treba samo da fino i učtivo zamolimo sve da nam dozvole da uzmemo
njihove otiske prstiju - bez primoravanja, naravno. Svi će pristati - a onda će se
dogoditi jedno od dve stvari: ili se nijedan otisak neće poklopiti sa traženim, ili...“

„Ili ćemo dobiti čoveka koga tražimo?"

„Trebalo bi. Čoveka, ili možda ženu koju tražimo.“

Lič odmahnu glavom.

,,Ne, nije žena. Otisci na štapu pripadaju muškarcu. Suviše su veliki da bi

pripadali ženi. Osim toga, ovo nije ženski zločin.“

,,Da“, složi se Betl. „Pravi muški zločin. Surov, tipičan za muškarca, prilično
snažnog i pomalo glupog. Znaš li nekog takvog u kući?“
 „Nikoga od njih još nisam upoznao. Svi su zajedno u trpezariji.“

Betl krenu ka vratima.

„Idemo da ih osmotrimo.“ On preko ramena baci pogled na krevet, odmahnu

glavom i primeti:

,,Ne sviđa mi se ovaj gajtan za zvono.“

„Kako to misliš?“

,,Ne uklapa se.“

Kad otvori vrata, dodade:

,,Ko li je nju želeo da ubije, pitam se? Ima toliko džangrizavih starica koje
naprosto mole da ih udariš po glavi. Ona mi deluje tako. Rekao bih da je bila
omiljena." On zastade za trenutak, pa upita:

„Bila je bogata, zar ne? Ko dobija novac?“

Liču je bilo jasno na šta narednik cilja.

„Pravo u centar mete! To je odgovor koji tražimo. Prvo to treba da saznamo."

Dok su zajedno silazili niz stepenice, Betl letimično pogled spisak koji je držao u
ruci. Čitao je naglas:

„Gospođica Oldin, gospodin Rojd, gospodin Strejndž, gospođa Strejndž, gospođa

Odri Strejndž. Hm, sve jedan Strejndž do drugoga.“

„Ovo su njegove dve žene, koliko sam razumeo.“

Betl podiže obrve i promrmlja:

„Plavobradi, a?“

Porodica je sedela oko trpezarijskog stola pretvarajući se da jede.

Nadzomik Betl zainteresovano pogleda lica koja se okrenuše ka njemu.

Odmeravao ih je koristeći se sopstvenim neobičnim metodama. Moguće je da bi ih
njegov prvi utisak iznenadio, samo da im je bio poznat. Bio je to potpuno pristrasan
utisak. Nije važno što zakon kaže da se ljudi smatraju nevinima sve dok se ne
dokaže suprotno. Nadzomik Betl je na sve koji su povezani sa slučajem ubistva uvek
gledao kao na moguće ubice.
 Pogled mu je šetao od Meri Oldin, koja je sva bleda uspravno sedela na čelu
stola, preko Tomasa Rojda koji je pored nje punio lulu, Odri, koja je sedela na
izmaknutoj stolici držeći šoljicu kafe u desnoj, a cigaretu u levoj raci, Nevila, koji je
izgledao zaprepašćen i zbunjen dok je pokušavao da zapali cigaretu rukom koja mu
se tresla, sve do Kej, čiji su laktovi bili na stolu, a bledilo izbijalo ispod šminke.

Ovakav je bio tok misli nadzomika Betla:

„Pretpostavimo da je to bila gospođica Oldin. Hladnokrvna - sposobna žena,

rekao bih. Čovek je ne može lako uhvatiti nespremnu. Muškarac pored nje je
povučen - ima povređenu ruku - neprozirno lice pokeraša - vrlo verovatno ima
kompleks niže vrednosti. A ovo je jedna od te dve supmge, pretpostavljam -na smrt
je preplašena - jasno, sva pretrnula od straha. Čudno je to sa šoljicom kafe. A ovo je
Strejndž. On mi je odnekud poznat. Vidi se da se uspaničio - živci iskidani na
froncle. Crvenokosa cura je nezgodna - ima đavolju narav. A i pamet joj je ista kao i
narav.

Dok ih je on tako odmeravao, inspektor Lič održa kratki i oficijelni govor.

Gospođica Oldin predstavi sve prisutne po imenu.

Ona završi:

„Ovo je za nas strašan šok, naravno, ali smo spremni da pomognemo koliko god
je to u našoj moći.“

,,Za početak, da li neko zna nešto o ovom štapu za golf?“ upita Lič podižući štap
u ruci.

Kej uzviknu: „Kakva strahota! Nije li to -?“ i zaćuta.

Nevil Strejndž ustade i zaobiđe sto.

„Liči na neki od mojih štapova. Mogu li da ga pogledam?"

„Sada je to sasvim moguće“, odgovori inspektor Lič. ,,Možete da ga uzmete.“

To značajno ,,sada“ izgleda nije izazvalo nikakvu reakciju kod posmatrača. Nevil
je ispitivački zagledao štap.

„Mislim da je ovo jedan od štapova iz moje torbe. Mogu da vam to sa sigurnošću

da potvrdim za minut ili dva. Ako biste krenuli sa mnom.“ Pođoše za njim do jednog
velikog plakara ispod stepeništa. On energično otvori vrata i pred Betlovim
zbunjenim pogledom pojavi se mnoštvo teniskih reketa. U istom trenutku, nadzomik
se seti odakle mu je Nevil poznat. On smesta reče:
 „Gledao sam Vas kada ste igrali na Vimbldonu, gospodine." Nevil okrenu glavu
prema njemu. „Stvarno?"

On odgurnu nekoliko reketa u stranu. Dve torbe za golf bile su naslonjene na

pribor za pecanje u plakaru.

„Samo moja žena i ja igramo golf objasni Nevil. ,,A ovo je štap za muškarce. Da,
tako je - štap je moj.“

On izvadi torbu u kojoj je bilo barem četrnaest štapova. Inspektor Lič pomisli:

,,Ovi atletski tipovi su baš dobro opremljeni. Ne bih voleo da mu ja nosim

štapove.“

„Ovo je jedan od štapova Voltera Hadsona iz Sent Ezberta", objasni Nevil.

„Hvala Vam, gospodine Strejndž. Jedno pitanje je time rešeno.“

„Čudi me to što ništa nije uzeto. A nema ni znakova provale, izgleda?" Nevilov
glas je bio zbunjen - ali i pun straha.

Betl zaključi u sebi:

„Neprekidno razmišljaju o tome, svi ...“

,,Posluga“, nastavi Nevil, „potpuno je bezopasna." „Razgovaraću sa gospođicom

Oldin o posluzi", staloženo reče inspektor Lič. ,,Za sada bi me interesovalo da li
možda znate ko su advokati ledi Tresilijan?“

„Askvit i Triloni“, spremno odgovori Nevil. ,,Iz Sent Lua.“ „Hvala Vam, gospodine
Strejndž. Kod njih ćemo morati da se raspitamo o imovini ledi Tresilijan.“

„Mislite, ko nasleđuje njen novac?“

„Tako je, gospodine. Njen testament i ostalo.“

,,Ne znam za njen testament“, reče Nevil. „Koliko je meni poznato, ona lično nije
imala da ostavi ništa značajno. Mogu da vam kažem nešto o najvećem delu njene
imovine.“

„Recite, gospodine Strejndž.“

„Dobijamo ga moja žena i ja, po testamentu pokojnog ser Metjua Tresilijana.

Ledi Tresilijan je samo imala pravo na doživotno korišćenje.“
 „Tako, znači?“ Inspektor Lič pogleda Nevila sa živom pažnjom čoveka koji je
ugledao vredan primerak za svoju zbirku kućnih ljubimaca. Taj pogled natera Nevila
da s nelagodnošću ustukne. Inspektor Lič neobično veselim glasom nastavi:

„Nemate predstavu o kojoj vrednosti se radi, gospodine Strejndž?"

,,Ne bih mogao da Vam kažem napamet. Mislim da je u pitanju oko sto hiljada
funti.“

„Tako, dakle!. Svakom od vas dvoje po to!iko?“

,,Ne, za oboje ukupno toliko.“

„Shvatam. Poprilična suma.“

Nevil se nasmeši. Tiho reče: „Verujte, imam ja dosta svog novca i nije mi stalo
da ga nasleđujem od pokojnika.“

Inspektor Lič je izgledao preneražen što mu se pripisuju takve ideje.

Vratiše se u trpezariju i Lič održa još jedan kratki govor. Ovoga puta radilo se o
otiscima prstiju - rutinskom postupku -da bi se među otiscima pronađenim u
spavaćoj sobi pokojnice eliminisali oni koji pripadaju članovima domaćinstva.

Svi su bili spremni - čak nestrpljivi - da daju svoje otiske prstiju. U tu svrhu
odvedoše ih u biblioteku, gde je narednik Džons čekao sa valjkom za uzimanje
otisaka.

Betl i Lič počeše da ispituju poslugu.

Nisu uspeli da saznaju mnogo. Herstal je objasnio princip zaključavanja kućnih

vrata i zakleo se da ih je jutros zatekao u netaknutom stanju. Nije bilo znakova
nasilnog ulaska u kuću. Prednja kapija, objasnio je, bila je samo zatvorena. To znači
da nije bila namaknuta reza, kako bi mogla da se otključa sa spoljne strane. Tako je
urađeno jer je gospodin Nevil otišao u Isterhed Bej i planirao da se vrati kasno.

„Znate li kada se vratio kući?“

„Znam, gospodine, mislim da je bilo oko pola tri. Neko je bio sa njim, čini mi se.
Čuo sam glasove, a zatim i neki auto kako se udaljava, a onda sam čuo kako se
zatvaraju vrata i kako se gospodin Nevil penje uz stepenice."

,,U koliko sati je sinoć izašao iz kuće kada je krenuo u Isterhed Bej?“

„Oko deset i dvadeset. Čuo sam kada je zatvorio vrata.“

 Lič klimnu glavom. Činilo se da je to uglavnom sve što se trenutno može saznati
od Herstala. Ispitao je i ostale. Svi su pokazivali znake nervoze i straha, ali ne u
većoj meri nego što bi to bilo uobičajeno u datim okolnostima.

Pošto se vrata zatvoriše za pomalo histeričnom servirkom, koja je ispitana

poslednja, Lič upitno pogleda u ujaka.

Betl reče: „Pozovi ponovo onu sluškinju - ne onu izbečenu - već onu visoku
mršavu sa kiselim licem. Ta nešto zna.“

Ema Vels se očigledno osećala nelagodno. Bila je uznemirena što je sada krupni
i četvrtasti policajac, onaj stariji, preuzeo na sebe da je ispituje.

„Daću vam jedan mali savet, gospođice Vels“, obrati joj se on prijateljskim
tonom. „Znajte da nije dobro da bilo šta prećutite pred policijom. Zbog toga možete
ostaviti nepovoljan utisak, ako razumete šta hoću da kažern..."

Uvređena, Ema Vels se pobuni, ali se videlo da joj je neugodno:

„Tvrdim da nikada nisam...“

„Polako, polako“, Betl podiže svoju veliku četvrtastu šaku. ,,Vi ste nešto videli,
ili ste nešto čuli - recite mi šta?“

„Nisam baš čula - mislim, nisam mogla da ne čujem - i gospodin Herstal, čuo je
i on. I uopšte ne pomišljam, ni na pamet mi ne pada, da je to imalo bilo kakve veze
sa ubistvom.“ „Verovatno, verovatno da nije. Samo nam ispričajte šta se to desilo.“

,,Pa eto, pošla sam gore na spavanje. Bilo je tek prošlo deset - i ja sam prvo
svratila da gospođici Oldin stavim u krevet bocu sa toplom vodom. Bilo leto ili zima,
ona je uvek koristi, pa sam zbog toga naravno morala da prođem pored vrata
milostive.“

,,Nastavite“, ohrabri je Betl.

,,I čula sam nju i gospodina Nevila kako se svađaju iz sve snage. Vrlo glasno.
On je baš vikao. Bio je to pravi okršaj!“ „Sećate li se šta su tačno govorili?"

„Nisam baš obratila pažnju, verujte.“

„Verujem vam. Ali ipak, mora da ste čuli bar neke reči.“ „Milostiva je govorila
kako neće da dozvoli nešto - ne znam šta - u svojoj kući, a gospodin Nevil je rekao,
,,Da se nisi usudila da kažeš nešto protiv nje.“ Potpuno je bio van sebe.“
 Bez ikakvog izraza na licu, Betl pokuša da je navede da kaže još nešto, ali nije
uspeo više ništa da izvuče od nje. Najzad joj dozvoli da ode.

On i Džim se pogledaše. Posle nekoliko minuta, Lič reče:

„Džons bi sada verovatno već mogao da nam kaže nešto o onim otiscima.“

Betl upita:

,,Ko pregleda sobe?“

„Vilijams. On je dobar. Neće mu ništa promaći."

„Jesi li naredio svima da ostanu van svojih soba?“

,,Da, dok Vilijams ne završi.“

Tog trenutka vrata se otvoriše i mladi Vilijams proviri u sobu.

„Ima nešto što bih hteo da vidite. U sobi gospodina Strejndža.“

Oni ustadoše i pođoše za njim prema apartmanu u zapadnom delu kuće.

Vilijams im pokaza gomilu na podu. Tamnoplavi sako, pantalone i prsluk.

Lič odsečno progovori:

„Gde si ovo pronašao?“

„Bilo je smotano na dnu ormana. Pogledajte samo ovo, gospodine."

On podiže sako i pokaza im ivice tamnoplavih manžetni.

„Vidite li ove tamne mrlje? To je krv, gospodine, ne zvao se ja Vilijams. A

pogledajte i ovo, ceo rukav je poprskan.“

,,Hmm.“ Betl izbeže uzbuđeni pogled svog kolege. „Izgleda da se mladom Nevilu
loše piše, moram da priznam. Jesi li našao još neko odelo u sobi?“

„Tamnosivo, na tanke pruge, prebačeno preko stolice. A na podu pored lavaboa

ima puno vode.“

„Izgleda kao da je u paničnoj žurbi prao krv sa sebe? Da. Mada, blizu je i
otvoren prozor, pa je dosta kiše napadalo unutra.“
 ,,Ne toliko da bi napravila ovolike bare na podu, gospodine. Još se nisu
osušile.“

Betl je ćutao. Pred očima mu se ukazivala slika događaja. Čovek okrvavljenih

ruku i rukava zbacuje stvari sa sebe, gura odeću uflekanu krvlju u orman i
pomamno poliva vodom šake i gole mišice.

On pogleda prema vratima na suprotnoj strani sobe. Vilijams odgovori na

njegov ispitivački pogled.

,,To je soba gospođe Strejndž, gospodine. Vrata su zaključana.“

„Zaključana? Sa ove strane?“

,,Ne. Sa suprotne.“

,,Sa njene strane, dakle.“

Nekoliko minuta Betl je razmišljao. Najzad reče:

,,Da vidimo ponovo onog starog slugu."

Herstal je bio nervozan. Lič oštro upita:

„Zašto nam niste kazali, Herstale, da ste sinoć čuli svađu između gospodina
Strejndža i ledi Tresilijan?“

Stari sluga poče da žmirka.

„Stvamo tome nisam pridavao značaj, gospodine. I smatram da se to i ne bi

moglo nazvati svađom - već naprosto prijateljskim ubeđivanjem.“

Uzdržavajući se da ne kaže „Prijateljsko ubeđivanje, sve se bojim!“, Lič nastavi:

„Koje je odelo gospodin Strejndž imao sinoć na večeri?"

Herstal je oklevao. Betl tiho upita:

„Tamnoplavo odelo, ili sivo na prugice? Verujem da bi to mogao da nam kaže

neko drugi, ako se vi ne sećate.“

Herstal progovori:

„Sada se sećam, gospodine. Nosio je tamnoplavo. Porodica", nastavi on, trudeći

se da svom svedočenju prida veći značaj, ,,u letnjim mesecima nema običaj da se
presvlači u večernju garderobu. Često izađu posle večere - nekad u baštu, a ponekad
siđu i do keja.“

Betl klimnu glavom. Herstal izađe iz sobe. Na vratima se mimoiđe sa Džonsom,

koji je delovao uzbuđeno.

On reče:

„Jasno kao dan, gospodine. Imam sve njihove otiske. Samo se otisci jedne osobe
slažu. Razume se, za sada sam stigao samo da napravim grubo poređenje, ali bih
mogao da se kladim da su to oni pravi.“

,,Dakle?“ oglasi se Betl.

„Otisci na onom štapu, gospodine, jesu otisci gospodina Nevila Strejndža .“

Betl se zavali u fotelji.

,,Dakle“, zaključi, „izgleda da imamo rešenje, zar ne?“

IV

Tri čoveka ozbiljnih i zabrinutih lica našla su se u kancelariji šefa policijske

stanice.

Major Mičel uzdahnu:

,,Pa, šta drugo možemo da učinimo nego da ga uhapsimo?“

Lič pokunjeno reče:

„Izgleda da je tako, gospodine.“

Mičel pogleda pravo u nadzomika Betla.

„Razvedri se, Betl“, prijateljski mu se obrati. „Nije ti umro najbolji prijatelj.“

Sada nadzornik Betl uzdahnu.

,,Ne sviđa mi se ovo“, reče.

„Sigumo se ne sviđa nikome od nas“, reče Mičel. „Ali imamo obilje dokaza za
izdavanje naloga za hapšenje.“

,,I više od obilja“, zaključi Betl.

 ,,U stvari, ako ne damo nalog za hapšenje, svako bi mogao da nas pita zašto to
nismo učinili.“

Betl tužno klimnu glavom.

,,Da rekapituliramo“, reče šef policijske stanice. „Imate moliv — Strejndž i

njegova žena dolaze do pozamašne sume novca posle smrti stare ledi. On je
poslednja osoba za koju se zna da ju je video živu - a čuli su ga i kako se svađa sa
njom. Odelo koje je nosio te noći umrljano je krvlju, i naravno, kao kruna svega,
otisci njegovih prstiju - i ničiji više - nađeni su na predmetu kojim je izvršen zločin.“

,,Pa ipak, gospodine", bio je uporan Betl, ,,ni vama se ovo ne sviđa.“

„Proklet bio ako mi se sviđa.“

,,A šta vam se to tačno ne sviđa u celoj stvari, gospodine?"

Major Mičel protrlja nos. „Možda to što taj momak izgleda kao prevelika
budala?“ nagađao je.

„Ali, gospodine, oni se ponekad stvamo ponašaju kao budale.“

„Znam, znam to. Šta bismo mi radili da se oni tako ne ponašaju?“

Betl se obrati Liču.

,,A tebi, šta se tebi u ovoj stvari ne dopada, Džime?“

Lič se nelagodno promeškolji.

„Uvek mi se sviđao gospodin Strejndž. Godinama sam ga ovde povremeno viđao.

Fini gospodin - a uz to sportista.“

,,Ne vidim“, oklevao je Betl, „zbog čega dobar teniser ne bi mogao da bude i
ubica. Ne vidim ni jedan razlog protiv.“ On ućuta. „Ono što se meni ne dopada jeste
taj štap.“

,,Štap?“ upita Mičel, pomalo zbunjen.

,,Da, gospodine, ili, sa druge strane, to zvono. Ili zvono, ili štap - ne mogu biti
oba.“

On nastavi lagano i razložno.

 „Šta mi mislimo da se u stvari dogodilo? Da li je gospodin Strejndž otišao u
njenu sobu, posvađao se, pao u vatru i mlatnuo je palicom po glavi? Ako jeste, i ako
je to uradio bez predumišljaja, kako to da je imao palicu pri sebi? Nije to stvar koju
bi čovek uveče nosio sa soborn."

„Možda je vežbao zamah - ili nešto slično.“

„Možda - ali to niko nije pomenuo. Niko ga nije video da to radi. Poslednji put je
viđen sa štapom za golf oko nedelju dana ranije, kada je vežbao udarce u pesku,
dole na plaži. Kako ja to vidim, ne može biti i jedno i drugo. Ili je došlo do svađe i on
izgubio glavu - uzgred da vam kažem, gledao sam ga na terenu, a na tim tumirima
teniske zvezde su uzbuđene i napetih nerava; ako lako gube glavu, to se ne da
sakriti. A ja gospodina Strejndža nikada nisam video uznemirenog. Rekao bih da
odlično vlada sobom - kao retko ko - pa ipak, mi podržavamo pretpostavku da je on,
u bezumnoj ljutnji, udario krhku staricu po glavi.“

„Postoji još jedna mogućnost, Betle“, reče šef policijske stanice.

„Znam, gospodine. Teorija o predumišljaju. Želeo je staričin novac. To se uklapa

sa zvonom - što podrazumeva i uspavljivanje sluškinje - ali se ne uklapa sa štapom i
svađom! Da je odlučio da je ubije, strogo bi vodio računa da se ne svađa sa njom.
Mogao je da uspava sluškinju, ušunja se u njenu sobu u toku noći - lupi je po glavi i
inscenira zgodnu malu pljačku, obriše štap i pažljivo ga vrati na svoje mesto! Nije
sve onako kako bi Irebalo da bude - ovo je mešavina hladnokrvnog predumišljaja i
nasilja bez predumišljaja - a ta dva scenarija ne idu zajedno!"

„Ima nečega u toj vašoj priči, Betle - ali koja još mogućnost postoji?“

„Mene taj štap navodi na razmišljanje, gospodine.“

„Niko nije mogao da je udari po glavi a da ne poremeti Nevilove otiske - to je

sasvim sigumo.“

,,U tom slučaju“, zaključi nadzomik Betl, „nečim drugim je udarena po glavi.“

Major Mičel duboko uzdahnu.

,,To je prilično neosnovana pretpostavka, zar ne?“

„Mislim da je to zdrav razum, gospodine. Ili ju je Strejndž tidario tim štapom, ili
niko nije. Ja se odlučujem za ovo drugo. U tom slučaju štap za golf je tamo namemo
stavljen sa prilepljenom krvlju i vlasima kose. Doktom Lejzenbiju se nije mnogo
svidela pretpostavka o tom štapu - morao je da je prihvati, samo zato što je to
očigledan dokaz i zato što nije mogao da tvrdi da nije korišćen kao oružje.
 Major Mičel se zavali na stolici .

„Nastavite, Betle. Dajem vam odrešene ruke. Koji je sledeći korak?“

„Sklonite štap i šta će ostati? Kao prvo, motiv. Da li je Nevil zaista imao motiv
da ubije ledi Tresilijan? Nasledio je novac - moj odgovor na to pitanje umnogome
zavisi od toga da li mu je novac bio potreban. On kaže da nije. Predlažem da to
proverimo. Saznajte njegovo materijalno stanje. Ako se nalazi u finansijskom škripcu
i potreban mu je novac, onda će slučaj protiv njega dobiti jaku potporu. Ako je, s
druge strane, rekao istinu i nema novčanih problema, zašto onda ne bismo...“

„Zašto ne bismo - šta?“

„Zašto ne bismo razmotrili motive ostalih ljudi iz kuće?“

„Mislite, dakle, da su Nevilu Strejndžu smestili?“

Nadzomik Betl se namršti.

„Pročitao sam negde jednu rečenicu koja mi je zagolicala pažnju. Nešto o

laganoj italijanskoj ruci. Čini mi se da je o tome reč u ovom slučaju. Naizgled je to
providan, surov i jednostavan zločin, ali mi se čini da razaznajem obrise nečeg
drugog -trag neke lagane italijanske ruke koja deluje iza kulisa..."

Svi su dugo ćutali, dok je šef policijske stanice posmatrao Betla. „Možda ste u
pravu“, najzad se oglasi. „Dođavola, u ovom slučaju ima nečega čudnog. Šta mislite,
šta sada treba da preduzmemo?“

Betl se pogladi po bradi.

,,Pa, gospodine, ja sam uvek za to da se držimo onoga što je očigledno. Sve je

namešteno tako da posumnjamo na gospodina Nevila Strejndža. Hajde da nastavimo
da i dalje sumnjamo na njega. Ne moramo otići toliko daleko da ga baš uhapsimo,
ali možemo da mu to nagovestimo, da ga ispitujemo, da ga uplašimo - i da uopšteno
posmatramo reakcije ostalih. Proveravaćemo njegove izjave, detaljno ispitati njegovo
kretanje te noći. U stvari, igraćemo potpuno otkrivenih karata.“

„Baš makijavelistički“, odvrati major Mičel, a oči mu se zacakliše. „Imitacija

nemilosrdnog policajca u interpretaciji glumačke zvezde Betla

Nadzomik se nasmeši.

„Uvek volim da učinim ono što se od mene očekuje. Ovoga puta nameravam
malo da usporim - nigde ne žurim. Želim da ovde malo pronjuškam. Sumnjičenje
gospodina Nevila Strejndža je veoma dobar izgovor za njuškanje. Nešto mi se čini,
verujte, da se čudne stvari dešavaju u toj kući.“

„Mislite li da možda postoji seksualni motiv?“

„Nazovite to kako vam drago, gospodine.“

„Vodite slučaj na svoj način, Betle. Vi i Lič nastavite da se dogovarate.“

„Hvala Vam, gospodine.“ Betl ustade. ,,Od advokata niste saznali ništa što bi
nam moglo pomoći?“

,,Ne. Čuo sam se sa njima. Prilično dobro poznajem Trilonija. Poslaće mi kopiju
ser Metjuovog testamenta, kao i testamenta ledi Tresilijan. Ona sama je zarađivala
nekih pet stotina godišnje - ulagala je u unosne obveznice. Nasledstvo je ostavila
gospođici Baret i jedan mali deo Herstalu, a ostatak Meri Oldin.“

,,Na to troje bismo mogli da obratimo pažnju“, reče Betl. Mičela kao da je sve to
zabavljalo.

„Baš ste vi neki sumnjičav čovek, nema šta!“

„Nema smisla da dopustimo da nas pedeset hiljada funti omađija“,

nepokolebljivo reče Betl. „Mnogo ubistava je počinjeno zbog manje od pedeset funti.
Sve zavisi do koje mere vam je potreban taj novac. Baretova je dobila nasledstvo - i
možda je za svaki slučaj samu sebe uspavala da bi otklonila sumnju.“ „Vrlo joj je
malo falilo da umre. Lejzenbi nam još ne dozvoljava da je ispitamo.“

„Možda je preterala iz neznanja. Zatim, Herstalu je, po svoj prilici, novac bio
preko potreban. A gospođica Oldin je, ukoliko nema sopstvene prihode, možda
poželela da se malo provede pre nego što suviše ostari da bi u tome uživala.“

Šef policijske stanice je skeptično slušao ovaj razgovor. „Dakle, sve zavisi od vas
dvojice. Nastavite sa poslom.“

Na mestu zločina, u Gals Pointu, dva policajca primiše izveštaje Vilijamsa i

Džonsa.

Ništa sumnjivo nije pronađeno ni u jednoj spavačoj sobi. Posluga je zahtevala

da im se dozvoli da nastave sa kućnim poslovima. Da li da im se to odobri?
 „Možda bi i moglo“, reče Betl. „Samo ću morati prvo da prošetam po spratovima.
Sobe koje nisu sređene veoma često ot kriju ponešto korisno o ljudima koji u njima
borave.“

Narednik Džons spusti na sto neku kartonsku kutijicu.

„Ovo se nalazilo na tamnoplavom sakou gospodina Nevila Strejndža", objavi on.

,,na manžetni su bile crvene vlasi, a na unutrašnjosti kragne i desnom ramenu
plave.“

Betl izvadi dve dugačke crvene vlasi i nekoliko plavih, i po gleda ih. Sa jedva
primetnim sjajem u očima, reče:

„Baš zgodno. Jedna plavuša, jedna crvenokosa i jedna brineta u kući. Tako da
odmah znamo na čemu smo. Crvena dlaka na manžetni, plava na okovratniku?
Opasan je gospodin Nevil Strejndž. Pravi Plavobradi. Rukom grli jednu suprugu, dok
druga naslanja glavu na njegovo rame.“

„Krv sa rukava je data na analizu, gospodine. Pozvaće nas čim budu gotovi
rezultati."

Lič klimnu glavom „Šta je sa poslugom?“

„Postupio sam prema vašim uputstvima, gospodine. Nikome nije najavljen

otkaz, i malo je verovatno da je iko bio kivan na staricu. Bila je stroga, ali su je
voleli. U svakom slučaju, gospođica Oldin je nadgledala poslugu. Izgleda da su je
cenili.“

„Čim sam je ugledao, pomislio sam da je ona jedna vrlo spretna žena“, odvrati
Betl. „Ako je ona naš ubica, nećemo to tako lako dokazati.“

Džon se zaprepasti.

„Ali otisci na onom štapu, gospodine, bili su...“

„Znam, znam“, prekide ga Betl. „Jedinstveni i nedvosmisleni otisci gospodina

Strejndža. Vlada opšte mišljenje da sportisti nisu preterano pametni (što uopšte nije
tačno, uzgred budi rečeno), ali ne mogu da poverujem da je Nevil Strejndž toliki
idiot. Šta je sa onim semenkama sene koje je koristila sluškinja?"

„Uvek su stajale na polici u kupatilu za poslugu na drugom spratu. U podne bi

ih prelila vodom i one su tamo stajale sve do uveče, kada bi ih uzela pre odlaska na
spavanje."
 „Tako da su svakom bile dostupne! To jest, svim ukućanima.“

Lič ubeđeno uzviknu:

,,To je sigumo delo nekoga iz kuće!“

„Ubeđen sam da jeste. Ovo nije jedan od onih zločina u kojima se kmg zatvara.
Nije. Svako ko je imao ključ mogao je da otvori ulazna vrata i da uđe. Nevil Strejndž
je sinoć imao taj ključ - ali verovatno ne bi bio nikakav problem da se nareže
rezervni kjuč, a neko iskusan mogao bi to da uradi i s parčetom žice. Ali mislim da
niko sa strane ne zna za zvono, niti zna da Baretova uveče pije senu! To je mogao da
zna samo neko odavde, iz kuće!

Džime, sinko, pođi sa mnom. Idemo da pogledamo to kupatilo i sve ostalo.“

Oni krenuše od poslednjeg sprata. Prvo naiđoše na ostavu punu starog

polomljenog nameštaja i svakojakog otpada.

„Ovo nisam pregledao, gospodine", reče Džons. „Nisam znao...“

„Šta bi tu tražio? Potpuno si u pravu. To je čisto gubljenje vremena. Sudeći po

prašini na podu ovde niko nije ulazio barem šest meseci.“

Sve sobe za poslugu bile su na ovom spratu, kao i dve slobodne spavaće sobe
sa kupatilom. Betl je površno zavirio u svaku i primetio da je Elis, kućna pomoćnica
sa izbečenim očima, spavala pored zatvorenog prozora; da je Ema, ona mršava,
imala veoma mnogo rodbine, čije su slike bile poređane na komodi, a da je Herstal
imao nekoliko vrednih, mada naprslih, porcelanskih predmeta marke Drezden i
Kraun Derbi.

Kuvaričina soba bila je besprekomo uredna, a servirkina u haotičnom neredu.

Betl potom pređe na kupatilo koje je bilo najbliže pročelju stepeništa. Vilijams mu
skrenu pažnju na dugačku policu iznad lavaboa na kojoj su stajale čaše za ispiranje
usta i četkice za zube, razne masti i bočice sa solju i losion za kosu. Na jednom
kraju police stajalo je otvoreno pakovanje semenki sene.

„Nema otisaka na čaši ili na pakovanju?“

„Samo njeni. Uzeo sam ih iz njene sobe.“

„Nije morao da dodime čašu“, primeti Lič. „Bilo je dovoljno samo da ubaci to
sredstvo.“
 Betl pode niz stepenice, a za njim se uputi Lič. Na pola putu prema donjem
spratu nalazio se jedan prozor na prilično neobičnom mestu. Šipka sa kukom na
kraju stajala je u uglu.

„Njome se otvara gornje krilo prozora“, objasni Lič. „Ali, postoji i kvaka. Prozor
može da se otvori nadole samo ovoliko. Suviše je usko da bi se bilo ko tuda
provukao.“

„Nisam ni mislio da se iko tuda provukao“, odvrati Betl. Pogled mu je bio

zamišljen.

Ušao je u prvu spavaču sobu na sledećem spratu, koja je pripadala Odri

Strejndž. Bila je uredna i provetrena, četke od slonove kosti stajale su na stolu - nije
bilo razbacane odeće. Betl zaviri u plakar. Dva jednobojna sakoa i suknje, nekoliko
večernjih haljina i nekoliko letnjih haljina. Haljine su bile jeftine, a kostimi dobro
skrojeni i skupi, ali ne novi.

Betl klimnu glavom. Stajao je nekoliko trenutaka pored pisaćeg stola igrajući se
držačem za olovke s leve strane upijača.

Vilijams saopšti: „Nema ničega interesantnog ni na upijaču ni u korpi za

otpatke.“

„Verujem ti na reč“, odvrati Betl. „Ništa ovde nećemo nači.“

Oni nastaviše da razgledaju druge sobe.

Tomas Rojd je bio neuredan, svud po sobi mu je bila razbacana odeća. Lule i
pepeo bili su po stolovima i pored kreveta, gde je poluotvoren stajao primerak
Kiplingovog romana Kim.

„Navikao je da domorodačka posluga čisti za njim“, reče Betl. „Voli da čita

klasike. Konzervativan tip.“

Soba Meri Oldin bila je mala, ali udobna. Betl pogleda putopisne knjige na
policama i oštečene staromodne srebme četke. Nameštaj i boje bili su modemiji nego
u ostalim delovima kuće.

,,Ona nije toliko konzervativna", primeti Betl. „Nema ni fotografija. Nije jedna od
onih koji žive u prošlosti."

Bilo je tri ili četiri prazne sobe, svaka od njih dobro sređena i čista, spremna za
goste, i nekoliko kupatila. Zatim je na red došla soba ledi Tresilijan sa francuskim
krevetom. Posle nje, tri stepenika niže, dođoše do dve sobe i kupatila gde su bili
smešteni Strejndžovi.

Betl nije gubio mnogo vremena u Nevilovoj sobi. Pogleda kroz otvoreni prozor
ispod koga su se stene strmo spuštale do samog mora. Prozor je gledao na zapad,
prema Stark Hedu, koji je divlje i preteći izranjao iz vode.

„Posle podne ima sunca“, promrmlja. „Ali je ujutro pogled prilično sumoran.
Neprijatan je i miris morskih trava u vreme oseke. A i onaj istureni deo kopna je
sumoran. Nije ni čudo što privlači samoubice!“

On uđe u veću sobu, čija su vrata sada bila otključana.

Sve je u njoj bilo u potpunom neredu. Odeća je bila razbacana u gomilama -

providan donji veš, čarape, džemperi koji su bili isprobani i bačeni u stranu - šarena
letnja haljina neuredno prebačena preko naslona stolice. Betl pogleda u plakar. Bio
je pun bundi, večemjih haljina, šortseva, haljinica za tenis, sportskih odela.

Gotovo sa divljenjem, Betl ponovo zatvori vrata plakara.

„Skupoceni ukus“, primeti. „Mora da mnogo košta svog muža.“

Lič mrgodno reče:

„Možda mu je zbog toga...“

On ne dovrši rečenicu.

„Zbog toga bilo potrebno sto - ili tačnije pedeset hiljada funti? Moguće. Mislim
da bi bilo bolje da čujemo šta on ima da nam o tome kaže.“

Oni siđoše u biblioteku. Poslaše Vilijamsa da kaže posluzi da nastave sa

kućnim poslovima. Ukućanima rekoše da mogu da se vrate u svoje sobe, ako to žele.
Trebalo ih je obavestiti o toj činjenici, kao i o tome da bi inspektor Lič želeo da
svakog od njih pojedinačno ispita, počevši od gospodina Nevila Strejndža.

Kada je Vilijams izašao iz sobe, Betl i Lič se smestiše iza vclikog stola u
viktorijanskom stilu. Jedan mladi policajac sedeo je u uglu sobe sa sveskom i
pripremljenom olovkom.

Betl reče:

,,Za početak ti preuzmi istragu, Džime. Zadivi ih.“ Pošto je ovaj klimnuo glavom,
Betl protrlja bradu i namršti se.
 „Kada bih samo znao zašto mi se Herkul Poaro stalno vrzma po glavi."

„Misliš na onog čičicu - Belgijanca - smešnog čovečuljka?“

„Malo sutra je smešan“, odvrati nadzomik Betl. „Opasan je taj kao cma mamba
i ženka leoparda - takav je on kada krene u akciju! Voleo bih da je sada ovde - ovo je
njegov fah.“

„Kako to misliš?“

,,Psihologija“, odgovori Betl. „Prava psihologija - ne ona nedopečena koju nam

nude ljudi koji o tome nemaju pojma.“ Ogorčeno se priseti gospođice Emfri i svoje
kćerke Silvije. ,,Ne takvi - nego neki pravi stručnjak - koji tačno zna šta pokreće
ljudske postupke. Navesti ubicu da priča - to je jedan od njegovih stavova. Kaže da
pre ili kasnije svako počne da govori istinu - zato što je na kraju to lakše nego lagati.
I tako, ljudi naprave neki mali propust za koji misle da nije važan - i tada ih
raskrinkate.“

„Dakle, daćeš Nevilu Strejndžu priliku da se upeca?“

Betl rasejano potvrdi. Zatim nervozno i zbunjeno dodade:

„Ali stvamo me progoni pitanje zašto mi se Herkul Poaro vrzma po glavi. Na

spratu - to se dogodilo na spratu. Šta li sam tamo video što me je podsetilo na tog
čovečuljka?

Razgovor privedoše kraju pre nego što se Nevil Strejndž pojavi u sobi.

Bio je bled i zabrinut, ali mnogo manje uznemiren nego toga jutra za doručkom.
Betl ga radoznalo odmeri. Neverovatno da jedan čovek koji zna - a mora da zna
ukoliko je uopšte sposoban za bilo kakve misaone radnje - da je ostavio svoje otiske
prstiju na oružju - i čije je otiske prstiju posle toga uzela policija - ne pokazuje niti
preveliku uznemirenost niti uvežbanu smelost.

Nevil Strejndž je izgledao sasvim prirodno - potresen, zabrinut, tužan - tek

jedva primetno i normalno uznemiren.

Džim Lič progovori svojim blagozvučnim zapadnjačkim akcentom.

„Želeli bismo da nam odgovorite na neka pitanja, gospodine Strejndž. Pitanja su

u vezi sa vašim kretanjem sinoć, kao i sa određenim činjenicama. U isto vreme
moram da vam predočim da niste dužni da odgovorite na ova pitanja ukoliko to ne
želite i da, ako hoćete, možete pozvati advokata da prisustvuje ispitivanju.“
 On se udobno zavali kako bi posmatrao efekat svojih reči. Nevil Strejndž je,
sasvim očigledno, bio zbunjen.

„Nema pojma na šta ciljamo, ili prokleto dobro glumi“, razmišljao je Lič. Pošto
Nevil ne odgovori, on reče: „Dakle, gospodine Strejndž?“

„Naravno, pitajte me šta god hoćete.“

„Shvatate li“, ljubazno ga upita Betl, ,,da će sve što kažete biti zabeleženo i da
kasnije može da se upotrebi kao dokaz na sudu?“

Strejndž na trenutak poče da gubi strpljenje. On oštro upita: ,,Da li je to

pretnja?"

,,Ne, ne, gospodine Strejndž. Upozorenje.“

Nevil slegnu ramenima.

„Valjda je to rutinski postupak. Izvolite.“

„Spremni ste da date izjavu?'

„Ako vi to tako nazivate.“

„Onda, da li biste nam tačno rekli šta ste radili sinoć? Počevši, recimo, od
večere.“

„Svakako. Posle večere smo otišli u salon. Popili smo kafu. Slušali smo radio -
vesti i tako dalje. Onda sam odlučio da odem preko, do hotela Isterhed Bej i posetim
jednog momka koji je tamo odseo - mog prijatelja.“

„Kako se zove taj prijatelj?“

„Latimer. Edvard Latimer.“

„Bliski prijatelj?"

,,Pa, onako. Često smo ga viđali, pošto je odseo u blizini. Bio je često kod nas
na ručku i večeri i mi smo odlazili kod njega."

„Bilo je prilično kasno da se uputite ka Isterhed Beju, zar ne?“ primeti Betl.

,,Ah, to je jedno veselo mestašce - sve je živo do duboko u noć.“

„Ali se u ovoj kući prilično rano leže, zar ne?“

 ,,Da, uglavnom. Poneo sam, međutim, ključ od ulaznih vrata. Niko nije morao
da me čeka da se vratim."

„Vaša supruga nije htela da ide s vama?“

Nevilov glas se jedva primetno izmenio, malo se stegnuo, i on progovori:

„Nije, bolela ju je glava. Već je bila otišla na spavanje.“ „Molim vas nastavite,
gospodine Strejndž.“

„Samo sam se popeo da se presvučem...“

Lič ga prekide:

„Izvinite, gospodine Strejndž. U šta da se presvučete? Da li da obučete ili da

skinete večemje odelo?“

,,Ni jedno ni drugo. Slučajno sam tada nosio plavo odelo najbolje koje imam, i
pošto je malo padala kiša, a nameravao sam da idem brodićem, a posle peške do
hotela - jedno osam sto metara, kao što znate - presvukao sam se u starije odelo sivo
na prugice, ako vas interesuju pojedinosti.“

„Stalo nam je da utvrdimo činjenice“, smemo odvrati Lič „Molim vas nastavite.“

„Peo sam se uz stepenice, kao što rekoh, kada mi je Batova prišla i rekla da iedi
Tresilijan želi da me vidi, pa sam produžio do njene sobe i malo porazgovarao sa
njom.“

Betl ljubazno reče:

„Mislim da ste vi bili poslednja osoba koja ju je videla živu, gospodine Strejndž.“

Nevil pocrvene.

,,Da - da - valjda jesam. Tada je sve bilo u redu sa njom.“ „Koliko ste se dugo
zadržali kod nje?“

„Između dvadeset minuta i pola sata, mislim, a onda sam otisao u svoju sobu,
presvukao se i požurio napolje. Poneo sam ključ sa sobom.“

„Koliko je tada bilo sati?“

„Mislim da je bilo oko pola jedanaest. Brzo sam se spustio niz brdo, seo u
brodić koji je upravo kretao i prešao na drugu obalu u Isterhed. Latimera sam
zatekao u hotelu, popili smo nekoliko puta i odigrali partiju bilijara. Vreme mi je
tako brzo prošlo da sam propustio poslednji brodić. On kreće u pola dva. Tako me je
Latimer vrlo Ijubazno dovezao do kuće svojim kolima. Kao što znate, to znači da smo
išli skroz okolo pored Soltingtona - dvadeset pet kilometara. Krenuli smo iz hotela u
dva sata i stigli ovamo negde oko pola tri, rekao bih. Zahvalio sam se Tedu Latimeru
i pozvao ga gore na piće, ali je on odbio rekavši da bi odmah krenuo nazad, tako da
sam ja ušao u kuću i otišao pravo u krevet. Nisam čuo niti video ništa neobično.
Činilo se da svi spavaju i da je mirno. Onda sam jutros čuo vrisak one devojke i...“
Lič ga prekide.

„Dobro, dobro. Hajdemo sada da se vratimo malo unazad - na vaš razgovor sa

ledi Tresilijan - sasvim normalno se ponašala?“ „Potpuno.“

„O čemu ste razgovarali?“

„O svemu i svačemu.“

„Prijateljski razgovor?“

Nevil pocrvene.

,,Naravno.“

„Niste se, na primer“, polako nastavi Lič, „žestoko posvađali?“ Nevil nije odmah
odgovorio. Lič mu reče:

„Bolje bi vam bilo da kažete istinu, uveravam vas. Iskreno ću vam reći da je
neko načuo vaš razgovor.“

Nevil kratko izusti:

„Došlo je do malog nesporazuma. Ništa naročito.“

„Koji je bio povod tog nesporazuma?“

Nevil se s naporom pribra. Nasmeši se. ,,Da budem iskren, iznervirala me je. To
se često događalo. Ako joj se neko nije sviđao, kritikovala ga je bez ustezanja. Znate,
bila je staromodna i stalno se protivila modemim shvatanjima i načinu razmišljanja -
razvodu i tome slično. Posvađali smo se i možda sam malo preterao, ali smo se
razišli u savršeno prijateljskim odnosima - složivši se da se razlikujemo.“ Pomalo
ljutito dodade: „Sigumo je nisam lupio po glavi zato što sam izgubio živce dok smo se
raspravljali - ako na to mislite!“

Lič uputi pogled ka Betlu. Betl se polako nagnu preko stola, pa reče:
 „Jutros ste prepoznali onaj štap kao syoj. Da li možete da nam objasnite
činjenicu da su na njemu pronađeni vaši otisci prstiju?“ Nevil ga belo pogleda. Zatim
ljutito reče:

,,Ja - pa naravno da jesu - to je moj štap - često sam ga koristio.“

„Hteo sam da pitam možete li da objasnite činjenicu da otisci pokazuju da ste vi

bili poslednja osoba koja je imala taj štap u rukama?‘

Nevil je potpuno nepomično sedeo. Lice mu izgubi prirodnu boju.

„Nije tačno“, reče najzad. ,,To je nemoguće. Mogao je neko da ga drži u rukama
posle mene - neko ko je nosio rukavice.“

,,Ne, gospodine Strejndž - niko nije mogao da ga drži u rukama, kako vi mislite
- da zamahne njime - a da ne zamrlja vaše tragove.“

Nastupila je tišina - veoma duga tišina.

„O, bože“, u grču izusti Nevil i strese se. Pokri oči rukama. Dvojica policajaca su
ga posmatrala.

On potom skloni ruke i uspravi se.

,,To nije istina", tiho reče. „Jednostavno nije istina. Mislite da sam je ja ubio, ali
nisam. Kunem se da nisam. Došlo je do užasne greške.“

„Nemate nikakvo objašnjenje za one otiske?“

„Kako bih imao? Zapanjen sam.“

„Možete li da objasnite činjenicu da na rukavima i manžetnama vašeg

tamnoplavog odela ima tragova krvi?‘

,,Krvi?“ prošaputa preneraženo. „Nije moguće!“

,,Da se niste kojim slučajem posekli...“

,,Ne. Ne, naravno da nisam!“

Zastadoše za trenutak.

Nevil Strejndž nabra čelo kao da o nečemu razmišlja. Konačno podiže svoj
prestravljeni pogled ka njima.
 ,,Neverovatno!“ uzviknu. „Prosto neverovatno. Ništa od toga nije istina.“

„Činjenice su dovoljno istinite“, odvrati nadzomik Betl.

„Ali zašto bih učinio tako nešto? To je nezamislivo - neverovatno! Poznavao sam
Kamilu celog svog života."

Lič se nakašlja.

„Čini mi se da ste nam i sami rekli, gospodine Strejndž, da dobijate dosta novca
smrću ledi Tresilijan?“

„Mislite da sam zato...Ali ja ne želim novac! Nije mi potreban !“

,,To vi kažete, gospodine Strejndž“, odvrati Lič nakašljavajući se.

Nevil skoči.

„Slušajte, to je nešto što mogu da dokažem. Da mi novac nije bio potreban.

Pustite me da pozovem menadžera banke - i sami možete da razgovarate s njim

Okrenuše broj telefona. Linija je bila slobodna i ubrzo su bili na vezi sa

Londonom. Nevil poče da razgovara:

,,Da li ste to vi, Ronaldsone? Nevil Strejndž ovde. Prepoznajete mi glas. Slušajte,
hoćete li dati policiji - oni su sada sa mnom - sve informacije koje ih zanimaju o
mojim poslovima -da - da, molim vas.“

Lič uze slušalicu. Govorio je tiho. Pitanja i odgovori su se nizali jedni za drugim.

Najzad spusti slušalicu.

,,Dakle?“ nestrpljivo upita Nevil.

Lič hladno izvesti:

„Imate znatan aktivni saldo, a banka ima uvid u sve vaše investicije i kaže da
su u povoljnom stanju.“

„Onda vidite da je tačno ono što sam vam rekao!“

„Izgleda da jeste - ali ipak, gospodine Strejndž, moguće je da imate neke

finansijske obaveze, dugove - možda vas neko ucenjuje - sve su to razlozi zbog kojih
vam je možda bio potreban novac, a za koje mi ne znamo.“
 „Ali ja nemam takvih problema! Uveravam vas da ih nemum. Ništa slično nećete
pronaći.“

Nadzomik Betl slegnu svojim teškim ramenima. Obrati mu se Ijubaznim,

očinskim glasom.

„Imam dovoljno dokaza, siguran sam da ćete se složiti sa mnom, gospodine

Strejndž, da zatražim nalog za vaše hapšenje. Nismo to učinili - za sada. Ne želimo
da vas žigošemo pre vremena.“

Nevil ogorčeno odvrati: „Hoćete da kažete da ste ubeđeni da sam ja kriv, ali da
želite da saznate motiv kako biste dobro potkrepili dokaze protiv mene?“

Betl oćuta. Lič je gledao u plafon.

Nevil očajnički reče:

„Ovo je kao neki ružan san. Ništa ne mogu da kažem niti da učinim. To je kao -
kao da ste uhvaćeni u zamku i nemoćini ste da se oslobodite.“

Nadzomik Betl se promeškolji. Iskra pronicljivosti zasija ispod poluspuštenih

očnih kapaka.

„Vrlo ste lepo to rekli“, reče. „Zaista lepo. To me navodi na pomisao ...“

VI

Narednik Džons vešto sprovede Nevila kroz hodnik i uvede ga kroz vrata terase
kako se muž i žena ne bi susreli.

„Videće, međutim, sve ostale", primeti Lič.

„Tim bolje“, odvrati Betl. „Samo sa njom hoću da se pozabavim dok još ništa ne
zna.“

Bilo je oblačno i duvao je jak vetar. Kej je na sebi imala suknju od tvida i
ljubičasti džemper prema kome je njena kosa izgledala kao užarena bakarna lopta.
Bila je malo uplašena, a malo uzbuđena. Zračila je lepotom i gipkošću u tom
mračnom viktorijanskom okruženju punom knjiga i stolica sa tapaciranim
naslonima.

Lič je lako navede da im ispriča šta se događalo prethodne večeri.

 Imala je glavobolju, pa je rano otišla u krevet - oko devet i petnaest, po njenoj
proceni. Čvrsto je spavala i ništa nije čula sve do jutra kada ju je probudilo nečije
vrištanje.

Betl preuze ispitivanje.

„Vaš muž nije došao da vas vidi pre nego što je uveče otišao?“

„Ne“

„Niste ga videli od kada ste napustili salon, pa sve do sledećeg jutra. Da li je to

tačno?“

Kej klimnu glavom.

Betl se pogladi po bradi.

„Gospođo Strejndž, vrata između vaše sobe i sobe vašeg muža bila su
zaključana. Ko ih je zaključao?“

,,Ja“, kratko odgovori Kej.

Betl ništa ne reče - ali je čekao - čekao kao iskusni mačor - da iz rupe koju
posmatra izađe miš.

Ta tišina učini ono što pitanjima verovatno ne bi moglo da se postigne. Kej

naglo prasnu:

,,Ah, sigumo vi to sve već znate! Mora da nas je čuo onaj matori Herstal pre
nego što smo pili čaj i ako vam ja ne kažem, reći će vam on. Verovatno vam je već i
rekao. Nevil i ja smo se posvađali - žestoko! Bila sam besna na njega! Otišla sam u
krevet i zaključala vrata jer je taj bes u meni još uvek ključao!“

„Shvatam - shvatam", sažaljivo prihvati Betl. ,,A u čemu je bio problem?“

,,Da li je to važno? Ah, nema veze, reći ću vam. Nevil se ponaša kao potpuni
idiot. Mada je za sve kriva ona žena.“

„Koja žena?“

„Njegova prva supruga. Pre svega, navela ga je da dođe ovamo.“

„Mislite - da je upozna sa vama?“

 ,,Da. Nevil misli da je to bila njegova ideja - kako je naivan! Ali to nije tačno.
Nikada mu tako nešto nije palo na pamet sve dok jednoga dana nije sreo nju u
parku; ona mu je usadila lu ideju u glavu i nagnala ga da poveruje da se on toga
sam setio. On sasvim iskreno misli da je to bila njegova ideja, ali sam sam odmah
uočila Odrinu laganu italijansku ruku iza svega toga.“

„Zašto bi ona tako nešto uradila?" upita Betl.

„Zato što je htela ponovo da ga se dočepa“, odgovori Kej. govorila je brzo i

zadihano. „Nikada mu nije oprostila što ju je ostavio zbog mene. Ovo je njena osveta.
Navela ga je da udesi da svi zajedno budemo ovde, a onda je trebalo da ga obradi. Na
lome radi otkad smo stigli. Pametna je ona, budite uvereni. Tačno ume da se
pretvara da je jadna i neuhvatljiva - da, a uspeva pri tome da izigra još jednog
muškarca. U isto vreme je ovamo dovela i Tomasa Rojda, odanog starog psa koji ju
je uvek ohožavao, i izludela Nevila pretvarajući se da će da se uda za tog tipa.“

Zastade besna i zadihana.

Betl blago reče:

„Mislio sam da bi mu bilo drago što je - hm - našla sreću sa starim prijateljem.“

„Drago? On je užasno ljubomoran!“

„Mora da mu je onda mnogo stalo do nje.“

„Nego šta“, ogorčeno potvrdi Kej. „Postarala se ona za to!“ Betl se sumnjičavo
počeša po bradi.

„Mogli ste da se usprotivite tom dogovoru o vašem dolasku“, podseti je on.

„Kako sam mogla? Ispalo bi da sam ljubomoma!".

,,Pa i jeste, uostalom, zar ne?“

Kej pocrvene.

„Oduvek. Oduvek sam bila ljubomoma na Odri. Od samog početka - ili skoro od
samog početka. Osećala sam njeno prisustvo u kući. Kao da je kuća njena, a ne
moja. Promenila sam boje i potpuno je preuredila, ali nije vredelo! Osećala sam tamo
njeno prisustvo - kao neku sivu sablast koja se šunja okolo. Znam da je Nevil bio
opterećen mišlju da je loše postupio pre ma njoj. Uopšte nije mogao da to zaboravi -
ona je uvek bila tu - kao neko osećanje prekora u njegovoj podsvesti. Znate, postoje
takvi ljudi. Deluju potpuno bezbojno i neinteresantno - ali umeju da se nametnu.“
 Betl zamišljeno klimnu glavom i reče:

,,Pa, hvala vam, gospođo Strejndž. To bi bilo sve za sada Moramo da - hm ...
postavimo još mnogo pitanja - pogotovu što vaš muž nasleđuje toliki novac od ledi
Tresilijan - pedeset hiljada funti...“

„Zar toliko mnogo? To dobijamo po ser Metjuovom teslamentu, zar ne?“

,,Vi sve to znate?“

„O, da. Ostavio je taj novac da ga između sebe podele Nevil i Nevilova supruga
posle smrti ledi Tresilijan. Nije da mi je drago što je starica mrtva. Nikako. Nije mi se
mnogo sviđala -verovatno zato što se nisam sviđala ni ja njoj - ali je suviše strašna
pomisao da je neki provalnik naišao i rascopao joj glavu.“ Rekavši to, ona izađe iz
sobe. Betl pogleda Liča.

„Šta misliš o njoj? Zgodna žena, rekao bih. Muškarac bi sasvim lako mogao da
izgubi pamet zbog nje.“

Lič se složi.

„Mada mi ne izgleda baš kao dama“, sumnjičavo odvrati. ,,U današnje vreme i
nema dama“, reče mu Betl. „Hočemo li da vidimo suprugu broj 1? Ne, mislim da bi
bilo bolje da sledeća bude gospođica Oldin. Da dobijemo i nečije neutralno mišljcnje
o ovim bračnim odnosima.“

Meri Oldin mirno uđe i sede. Ispod te njene prividne smirenosti, u očima joj se
nazirala zabrinutost.

Jasno je odgovarala na Ličeva pitanja, potvrđujući Nevilovu izjavu o zbivanjima

te večeri. Ona je otišla na spavanje oko desct sati.

„Tada je gospodin Strejndž bio kod ledi Tresilijan?“

,,Da, čula sam ih kako razgovaraju."

„Kako razgovaraju, gospođice Oldin, ili kako se svađaju?“ Pocrvenevši, ona tiho
odgovori:

„Ledi Tresilijan je, znate, volela da razgovara. Njen glas je uvek zvučao
zajedljivo, mada ona nikada nije bila takva. Takođe je uvek bila samovoljna i želela je
da vlada Ijudima - a muškarci to ne prihvataju tako lako kao žene.“

„Kao što to prihvatate vi, možda", pomisli Betl.

 Posmatrao je njeno pametno lice. Ona prva prekide tišinu.

,,Ne želim da ispadnem glupa - ali mi je zaista neverovatno - potpuno

neverovatno, da sumnjičite nekoga od ljudi iz ove kuće. Zašto to ne bi bio neko sa
strane?“

,,Iz više razloga, gospođice Oldin. Kao prvo, ništa nije odneseno i nema znakova
provale u kuću. Ne moram da vas podsećam na geografski položaj vaše sopstvene
kuće i na reljef terena, ali ovo morate imati u vidu. Na zapadu je strma litica koja se
spušta do mora, na jugu se nalazi nekoliko terasa ispod kojih je more, na istoku su
padine prekrivene baštama koje dosežu skoro do obale, ali je ona okružena visokim
zidom. Jedina dva izlaza su mala vrata koja izlaze na put, a na kojima je jutros, kao
i obično, bila namaknuta reza, i glavna vrata koja su okrenuta prema putu. Ne
kažem da niko nije mogao da se popne uza zid, niti da taj neko nije mogao da uđe
koristeći rezervni ključ od ulaznih vrata ili čak kalauz - ali kažem da, koliko vidim,
niko tako nešto nije učinio. Ko god da je počinio ovaj zločin, znao je da Baretova
svake večeri pije čaj od sene i uspavao je - to znači neko iz kuće. Štap za golf je uzet
iz plakara ispod stepeništa. To nije bio neko sa strane, gospođice O1din.“ „Nevil to
nije učinio! Siguma sam da nije Nevil!“

„Zašto ste toliko sigurni?"

Ona u očajanju podiže ruke.

,,To jednostavno ne liči na njega - eto zašto! Ne bi on ubio bespomoćnu staricu

u krevetu - Nevil !“

„Stvarno ne zvuči mnogo verovatno“, poče Betl razumno, ,,ali biste bili
iznenađeni na šta je sve čovek spreman samo ako ima dovoljno dobar razlog za to.
Možda je gospodinu Strejndžu bio preko potreban novac.“

„Sigurna sam da nije. On nije rasipnik - nikada to nije ni bio.“

,,Da, ali njegova žena jeste.“

„Kej? Da, možda - ali, isuviše je besmisleno. Siguma sam da je novac ono o
čemu je Nevil najmanje razmišljao u poslednje vreme.“

Nadzomik Betl se nakašlja.

„Imao je drugih briga, hoćete da kažete?“

„Pretpostavljam da vam je Kej rekla? Zaista je bilo veoma teško. Pa ipak, to

nema veze sa ovim groznim događajem."
 „Verovatno da nema, ali svejedno, voleo bih da čujem vašu vcrziju te priče,
gospođice O1din.“

Meri polako poče: „Dakle, kao što rekoh, nastala je veoma komična - situacija.
Čija god da je to bila ideja...“

On je vešto prekide.

„Koliko sam razumeo, to je bila ideja gospodina Nevila Sirejndža?"

„Tako on kaže.“

„Ali, vi lično, ne mislite tako?“

,,Ja - ne - to nekako ne liči na Nevila. Sve vreme imam osećaj da mu je neko to

predložio.“

„Možda gospođa Odri Strejndž?“

„Izgleda mi neverovatno da Odri učini tako nešto.“

,,Ko bi to još onda mogao da bude?“

Meri bespomoćno slegnu ramenima.

,,Ne znam. Samo mi je - čudno.“

,,Čudno“, zamisli se Betl. „Eto, to i ja mislim o ovom slučaju. Čudan je.“

„Sve je čudno. Postoji neko osećanje - ne mogu da ga opišem. Nešto u vazduhu.

Neka opasnost.“

„Svi su napeti i nervozni?“

,,Da, upravo tako ... Svi kroz to prolazimo. Čak i gospodin Latimer...“ Ona
zastade.

„Baš sam hteo da vas pitam za gospodina Latimera. Šta možete da mi kažete,
gospođice Oldin, o gospodinu Latimeru? Ko je gospodin Latimer?“

,,Ja zaista ne znam mnogo o njemu. On je Kejin prijatelj.“ „Prijatelj gospođe

Strejndž. Da li se dugo poznaju?“

,,Da, poznavala ga je i pre nego što se udala.“

 „Gospodin Strejndž se dobro slaže sa njim?“

„Sasvim dobro, koliko znam.“

„Nema nekih - problema?"

Betl je to pažljivo sročio. Meri smesta i ubedljivo odgovori: „Naravno da nema!“

,,Da li je ledi Tresilijan volela gospodina Latimera?“

,,Ne baš rnnogo."

Glas joj je bio hladan, što upozori Betla da promeni temu razgovora.

„Vaša kućna pomoćnica, Džejn Baret, ona je dugo radila kod ledi Tresilijan?
Mislite li da je pouzdana?"

,,Ah, potpuno. Bila je privržena ledi Tresilijan.“

Betl se zavali u fotelji.

,,Ne biste, znači, ni za trenutak pomislili na mogućnost du je Baretova udarila

po glavi ledi Tresilijan, a potom samu sebe uspavala da ne bi bila sumnjiva?“

„Naravno da ne bih. Zašto bi to uradila, pobogu?“

,,Ona dobija nasledstvo, znate.“

,,Pa dobijam i ja“, odvrati Meri Oldin.

Netremice ga je posmatrala.

,,Da“, reče Betl. ,,I vi dobijate. Da li znate koliko?“ „Gospodin Triloni je upravo
stigao. Rekao mi je.“

„Niste to ranije znali?“

,,Ne. Svakako sam pretpostavljala, iz onoga što je ledi Tresilijan povremeno

pominjala, da mi je namenila nešto. Znate, ja imam veoma malo sopstvenog novca.
Nemam dovoljno da bih mogla da živim, a da ništa ne radim. Pretpostavljala sam da
će mi ledi Tresilijan ostaviti barem stotinu godišnje - ali ona ima i neke rođake, i ja
uopšte nisam znala na koji način je ona smislila da raspodeli svoj novac. Znala sam,
naravno, da ser Metjuovu imovinu dobijaju Nevil i Odri.“
 „Dakle, nije znala šta joj je ledi Tresilijan ostavila“, reče Lič kada je otišla Meri
Oldin. „Barem tako kaže.“

„Tako kaže“, složi se Betl. ,,A sada da vidimo prvu ženu Plavobradog.“

VII

Odri je nosila svetlosivi flanelski sako i suknju. U tome je izgledala tako bledo i
sablasno da se Betl podsetio onih Kejinih reči: „Siva sablast koja se šunja po kući.“

Odgovarala je na njegova pitanja kratko i bez ikakvih emocija.

Da, otišla je na spavanje u deset sati, isto kad i gospođica Oldin. Ništa nije čula
tokom noći.

„Oprostite mi što se mešam u stvari lične prirode, ali da li biste hteli da mi

objasnite kako to da ste vi u kući u ovo vreme?“

„Uvek sam ovde u ovo vreme. Ove godine je moj - moj bivši muž hteo da dođe
isto kada i ja, i pitao me je da li imam nešto protiv.“

,,To je bio njegov predlog?“

,,Da.“

,,Ne vaš?“

„O, ne.“

„Ali ste se vi složili?“

,,Da, složila sam se... Imala sam osećaj da - ne bih mogla da ga odbijem.“

„Zašto ne biste mogli, gospođo Strejndž?“

Ona odgovori neodređeno:

„Nije u redu da se čovek ogluši.“

„Vi ste bili povređena strana?"

,,Molim?“

,,Vi ste pokrenuli zahtev za razvod?“

 ,,Da.“

,,Da li ste - izvinite što ovako pitam - besni na njega?“ ,,Ne - uopšte.“

,,Vi niste zlopamtilo, gospođo Strejndž."

Ona ništa ne reče. On pokuša da ćutanjem izvuče još nešto - ali Odri nije bila
Kej, da bi je na taj način naterao da progovori. Bila je u stanju da ćuti bez ijedne
trunke nelagodnosti. Betl priznade sebi da je poražen.

„Sigumi ste da to nije bila vaša ideja - taj susret?"

„Potpuno sam siguma.“

,,U prijateljskim ste odnosima sa sadašnjom gospođom Slrcjndž?"

„Mislim da se ja njoj ne sviđam mnogo.“

„Da li se ona vama sviđa?“

,,Da. Mislim da je veoma lepa.“

,,Pa - hvala vam - to bi uglavnom bilo sve.“

Ona ustade i ode do vrata. Zatim se predomisli i vrati se. „Htela bih samo da
kažem...“ govorila je brzo i usplahireno. ,,Vi mislite da je Nevil to učinio - da ju je
ubio zbog novca. Potpuno sam siguma da nije tako. Nevilu novac nikada nije bio
važan. To znam. Bila sam osam godina sa njim u braku, znate. lednostavno ne mogu
da zamislim da na taj način ubije nekoga samo radi novca - to - to - ne liči na Nevila.
Svesna sam da ovo što govorim nema nikakvu vrednost kao dokaz - ali bih volela
ako možete da mi verujete.“

Ona se okrenu i brzo izađe iz sobe.

,,A šta misliš o njoj ?“ upita Lič. „Nikada nisam video nekoga toliko - toliko
lišenog emocija.“

,,Ne pokazuje ih“, odgovori Betl. „Ali nešto postoji. Neka veoma jaka emocija.
Samo ne znam koja ..."

VIII

Tomas Rojd je poslednji došao na red. Sedeo je ozbiljan i ukočen, trepčuči

pomalo kao sova.
 Vratio se kući sa Malaje - prvi put posle osam godina. Imao je običaj da dolazi u
Gals Point još kada je bio dete. Gospođa Odri Strejndž je bila dalja rođaka - i njegovi
roditelji su se brinuli o njoj od njene devete godine. Prethodne noći otišao je na
spavanje nešto pre jedanaest. Da, čuo je gospodina Nevila Strejndža kako odlazi, ali
ga nije video. Nevil je otišao oko deset i dvadeset ili možda malo kasnije. On sam u
toku noći nije ništa čuo. Već je bio ustao i nalazio se u bašti kada su pronašli telo
ledi Tresilijan. Bio je ranoranilac.

Nastupila je tišina.

„Gospođica Oldin nam je rekla da u kući vlada napeta atmosfera. Da li ste i vi

to primetili?“

„Mislim da nisam. Ne primećujem baš mnogo.“

,,To je laž“, pomisli Betl. „Primećuješ ti, i te kako, rekao bih - više nego svi ostali

Ne, ne bi rekao da je Nevilu Strejndžu na bilo koji način nedostajao novac.

Sigumo nije tako izgladalo. Međutim, on je vrlo malo bio upoznat sa poslovima
gospodina Strejndža. „Koliko dobro znate drugu gospođu Strejndž?“

„Prvi put sam je ovde video.“

Betl istupi sa svojim poslednjim adutom.

„Možda vam je poznato, gospodine Rojd, da smo na oružju našli otiske prstiju
gospodina Nevila Strejndža. A našli smo i krv na rukavima sakoa koji je sinoć nosio.“

On zastade. Rojd klimnu glavom.

„Ispričao nam je“, promrmlja.

„Pitam vas iskreno: Da li mislite da je on to učinio?“ Tomas Rojd nikada nije

voleo da ga požuruju. On sačeka je dan trenutak - što je veoma dugo potrajalo - pre
nego što je od govorio.

,,Ne shvatam zašto mene pitate! Nije to moj posao. To je vaš posao. Rekao bih -
mala je verovatnoća.“

,,Da li vam pada na pamet neko za koga vam se čini da postoji veća
verovatnoća?“

Tomas odmahnu glavom.

 „Jedina osoba za koju mislim da postoji verovatnoća, nikako nije mogla to da
učini. I to je sve.“

,,A ko je to?‘

Rojd, međutim, još odlučnije odmahnu glavom.

„Nikako ne mogu da vam kažem. To je samo moje lično mišljenje.“

„Vaša je dužnost da pomognete policiji.“

„Reći ću vam sve činjenice. Ovo nije činjenica. Samo ideja. A i nemoguće je, u
svakom slučaju.“

„Nismo mnogo saznali od njega“, reče Lič kada je Rojd otisnuo.

Betl se složi.

,,Ne, nismo. Nešto se njemu vrzma po glavi - nešto prilično određeno. Voleo bih
da znam šta je to. Ovo je veoma neobičan zločin, Džime, sinko...“

Pre nego što je Lič bio u stanju da odgovori, zazvoni telefon. On podiže slušalicu
i javi se. Pošto je nekoliki minuta slušao, on samo izusti ,,Gospode“, i zalupi
slušalicu.

„Mrlje na rukavu sakoa su ljudska krv“, objavi. „Ista krvna grupa kao i kod ledi
T. Izgleda da će Nevil Strejndž da nastrada...“

Betl odšeta do prozora i poče da posmatra pejzaž sa živim inleresovanjem.

„Sjajan je to momak“, primeti. „Sjajan i sigumo pogrešan, rekao bih. Šteta što je
gospodin Latimer - jer osećam da je to gospodin Latimer - sinoć bio u Isterhed Beju.
On je tip koji bi rođenoj babi razbio glavu ako misli da bi mogao da se izvuče
nekažnjeno i ako bi time nešto dobio.“

„Tu nije bilo ničega za njega“, reče Lič. ,,Ni na koji način ne može da izvuče
korist iz smrti ledi T.“ Telefon zazvoni ponovo. „Prokleti telefon, šta je sada u
pitanju?“

On ode do aparata.

„Halo. A, vi ste, doktore. Šta? Došla k sebi? Šta? Šta?“

On se okrenu. „Ujače, samo da čuješ ovo.“

 Betl priđe i uze slušalicu. Dok je slušao, lice mu je, kao i obično, bilo
bezizražajno. On reče Liču:

„Dovedi Nevila Strejndža, Džime."

Kada je Nevil ušao, Betl je upravo spuštao slušalicu.

Bled i iscrpljen, Nevil je radoznalo zurio u nadzomika Skotland Jarda,

pokušavajući da otkrije kakva se osećanja kriju izu te neprozime maske.

„Gospodine Strejndž“, reče Betl. ,,Da li poznajete nekoga ko vas nikako ne voli?“

Piljeći, Nevil odmahnu glavom.

„Sigumi ste?“ Betl je bio sugestivan. „Mislim, gospodinr nekoga ko ne samo da

vas ne voli, nego - nekoga ko vas iskreno - mrzi iz dna duše?“

Nevil se uspravi poput strele.

,,Ne. Ne, sigumo. Ništa slično.“

„Razmislite, gospodine Strejndž. Da niste nekoga povredill na neki način?“

Nevil pocrvene.

„Postoji samo jedna osoba za koju bi se moglo reći da sam je povredio, ali ona
nije takva da u sebi nosi gnev. To je moja prva žena, koju sam ostavio zbog druge.
Ali vas uveravam da me ona ne mrzi. Ona - to je pravi anđeo.“

Nadzomik se nagnu preko stola.

„Reći ću vam nešto, gospodine Strejndž; vi baš imate sreće. Nije da su mi dokazi
protiv vas izgledali uverljivo - stvamo nisu. Ali, to jesu bili dokazi! Bili bi to čvrsti
dokazi, i da kojim slučajem niste bili simpatični poroti, oni bi vas obesili.“

„Govorite", primeti Nevil, ,,kao da je sve to sada prošlost?“ ,,I jeste prošlost“,
reče Betl. „Spasila vas je, gospodine Strejndž, puka sreća.“

Nevil ga je i dalje posmatrao upitno.

„Pošto ste sinoć izašli iz njene sobe, ledi Tresilijan je pozvonila sluškinji.“

On sačeka da značenje njegovih reči dopre do Nevilove svesti.

„Pošto sam izašao. To znači da ju je Baretova videla ?“

 ,,Da. Živu i zdravu. Baretova je takođe videla i vas kako izlazite iz kuće pre nego
što je otišla kod svoje gospodarice."

Nevil reče:

„Ali, štap - moji otisci...“

,,Ona nije ubijena tim štapom. Doktoru Lejzenbiju je to sve vreme izgledalo
neverovatno. To sam video. Ubijena je nečim drugim. Štap je tamo namerno
ostavljen da bi bacio sumnju na vas. Možda se radi o nekome ko je čuo prepirku i
tako odabrao vas kao pogodnu žrtvu, ili možda zbog toga što...“

On zastade, a zatim ponovi pitanje:

,,Ko vas to u ovoj kući mrzi, gospodine Strejndž?“

IX

„Doktore, imam za vas jedno pitanje“, reče Betl.

Došli su kod doktora kući po povratku iz bolnice, gde su obavili kratak razgovor
sa Džejn Baret.

Baretova je bila slaba i iscrpljena, ali je njena izjava bila potpuno jasna.

Upravo se spremala da legne pošto je popila čaj od sene, kada joj je pozvonila
ledi Tresilijan. Pogledala je na sat i videla da je deset i dvadeset pet.

Obukla je kućnu haljinu i sišla. Čula je neke zvuke u donjem hodniku i

pogledala preko ograde.

,,To se gospodin Nevil upravo spremao da izađe. Baš je skidao kišni mantil sa
vešalice.“

„Koje je odelo nosio?“

„Sivo na prugice. Izgledao je zabrinut i nesrećan. Navukao je kaput kao da ga se

ne tiče kako će da izgleda. Onda je izašao i sa treskom zatvorio kapiju. Ja sam
produžila kod milostive. Bila je pospana, sirota moja milostiva, i nije mogla da se seti
zašto je zvonila - to joj se, jadnoj, ponekad dešavalo. Ali ja sam protresla njene
jastuke i donela joj čašu sveže vode i udobno je namestila.“

,,Da nije izgledala uznemirena ili uplašena zbog nečega?“

 „Samo je bila umorna, ništa drugo. I ja sam bila umorna. Zevala sam. Popela
sam se u sobu i otišla pravo u krevet.“

To je bila priča koju je ispričala Baretova, i bilo je nemoguće posumnjati u njen

iskreni bol i užas kada je saznala za smrt svoje gospodarice. Otišli su kod Lejzenbija,
i tada je Betl najavio da ima jedno pitanje.

„Pitajte slobodno", reče Lejzenbi.

,,U koje vreme mislite da je ledi Tresilijan izdahnula?“ „Rekao sam vam. Između
deset i ponoći.“

„Znam da ste to rekli. Ali nisam vas to pitao. Pitao sam vas šla vi lično mislite."

„Nezvanično, a?“

,,Da.“

,,U redu. Rekao bih da se to dogodilo negde oko jedanaest.“ ,,To sam i hteo da
mi kažete“, reče Betl.

„Drago mi je što ste zadovoljni. A zašto?“

„Nimalo mi se ne bi dopala mogućnost da je ubijena pre deset i dvadeset.

Uzmite, na primer, uspavljujuće sredstvo koje je popila Baretova - ono do tog
vremena ne bi počelo da deluje. To uspavljujuće sredstvo dokazuje da je ubistvo bilo
planirano da se dogodi mnogo kasnije - u toku noći. Meni lično, bliža je verovatnoća
da se ono dogodilo oko ponoći.“

„Moguće. Jedanaest je samo pretpostavka.“

„Ali, nikako se nije moglo dogoditi posle ponoći?“

,,Ne.“

„Nije moglo da se dogodi posle dva i trideset?“

,,Ni slučajno.“

„Dakle, izgleda da ovo oslobađa Strejndža svake sumnje. Moraću samo da

proverim njegovo kretanje po izlasku iz kuće. Ako govori istinu, čist je, i mi možemo
da pređemo na ostale osumnjičene.“

„Ostale koji nasleđuju novac?“ nagovesti Lič.

 ,,Možda“, ođvrati Betl. „Ali nekako mi se ne čini da da to u pitanju. Pre verujem
da je po sredi neko sa falinkom.“ ,,Sa falinkom?“

,,Da. Neko ko ima ozbiljnu falinku.“

Kada napustiše doktorovu kuću, odoše do skele. Skela je u stvari bila brodić na
vesla kojim su upravljala dva brata, Vil i Džordž Bams. Braća Bams su poznavala iz
viđenja svakoga u Soltkriku, kao i većinu putnika koji su se vraćali iz Isterhed Beja.
Džordž odmah reče da je gospodin Strejndž iz Gals Pointa prelazio na suprotnu
stranu prethodne večeri u deset i tridesel. Ne, nije prevezao gospodina Strejndža u
povratku. Poslednja tura iz Isterheda išla je u pola dva, a gospodin Strejndž nije bio
među putnicima.

Betl ga upita da li poznaje gospodina Latimera.

„Latimera? Latimera? Onog zgodnog, visokog mladića? Onog što stalno ide iz
hotela u Gals Point? Da, da, znam ga. Mada ga sinoć nisam video. Prelazio je jutros.
Vratio se u prošloj turi.“

Ukrcaše se u brodić i odvezoše se do hotela Isterhed Bej.

Tamo zatekoše gospodina Latimera koji se upravo vratio sa druge strane.

Prevezao se skelom neposredno pre njih.

Gospodin Latimer je bio vrlo voljan da pomogne koliko jc to bilo u njegovoj

moći.

,,Da, Nevil je dolazio sinoć. Izgledao je vrlo neraspoložcn zbog nečega. Kazao mi
je da se svađao sa starom ledi. Čujem da se svađao i sa Kej, ali on mi to, naravno,
nije rekao. U sva kom slučaju, bio je potišten. Izgleda da mu je prijalo moje dru štvo,
po prvi put u životu.“

„Nije mogao da vas odmah pronađe, koliko mi je poznatoT

Latimer odlučno odgovori:

,,Ne znam zbog čega. Sedeo sam u foajeu. Strejndž mi je kazao da je gledao
unutra i da me nije video, ali bio je uzrujan. Ili sam ja, možda, izašao u baštu na pet
minuta. Uvek izađem kad mogu. Neki neprijatan miris se oseča u ovom hotelu.
Primetio sam to sinoč u baru. Valjda kanalizacija! I Strejndž je to primetio. Obojica
smo to osetili. Grozni zadah truleži. Možda neki uginuli pacov ispod poda u sobi za
bilijar.“

„Igrali ste bilijar, a posle?“

 ,,Pa, malo smo razgovarali, popili još par piča. Onda je Nevil rekao: „Jao,
propustio sam poslednju vožnju“, pa sam mu rekao da ću ga ja odvesti kući, što sam
i uradio. Stigao je oko dva i trideset.“

„Gospodin Strejndž je sve vreme bio sa vama?“

„Jeste. Pitajte koga hoćete. Svi će vam to potvrditi.“

„Hvala vam, gospodine Latimer. Moramo da sve uzmemo u obzir.“

Pošto se rastadoše sa nasmejanim i potpuno pribranim mlailićem, Lič upita:

„Šta ti znači to pomno ispitivanje u vezi sa Nevilom Strejndžom?“

Betl se nasmeši i Lič odmah shvati.

„Bože dragi, pa ti u stvari ispituješ ovog drugog! Njega, dakle, imaš u vidu

„Prerano je da bih bilo koga imao u vidu“. Odvrati Betl. ,.Ali moram tačno da
znam gde je sinoć bio gospodin Ted Latimer. Znamo za vreme od, recimo, jedanaest i
petnaest - do iza ponoći - bio je sa gospodinom Nevilom Strejndžom. Ali gde je bio
pre toga - kada je Strejndž došao i nije mogao da ga pronađe?“

Uporno nastaviše da ispituju - šankere, konobare, radnike u liftu. Videli su

Latimera u foajeu između devet i deset. Posle toga su ga videli u baru u deset i
petnaest. Ali, između tog vremena i jedanaest i dvadeset jednostavno mu se gubio
svaki trag, Tada nađoše jednu sobaricu koja je izjavila da je gospodin Latimer bio ,,u
jednoj od sporednih sobica sa gospođom Bedouz,-onom debelom damom sa severa."

Na njihovo insistiranje da se seti u koje vreme je to tačno bilo, ona izjavi da

misli da je bilo oko jedanaest sati.

,,U tom slučaju je čist“, smrknu se Betl. Dakle, bio je u hotelu. Samo nije hteo
da se zna za tu njegovu debelu (i nesumnjivo bogatu) prijateljicu. To nas ponovo
upućuje na ostale - po slugu, Kej Strejndž, Odri Strejndž, Meri Oldin i Tomasa Rojdii
Neko od njih je ubio staru ledi, ali ko? Kada bismo samo tno gli da pronađemo pravo
oružje...“

On ućuta i potapša se po butini.

„Znam, Džime, sinko! Sada znam zbog čega mi je stalno padao na pamet Herkul
Poaro. Malo ćemo da prezalogajimo, pa vraćamo u Gals Point da ti nešto pokažem.

X
 Meri Oldin nije mogla da se skrasi. Ulazila je u kuću i novo izlazila, čupkala
poneku uvelu daliju, vraćala se u salon rasejano premeštala vaze sa cvećem.

Iz biblioteke su dopirali nerazgovetni glasovi. Tamo je gospodin Triloni bio sa

Nevilom. Niko nije znao gde su Kej i Odri.

Meri ponovo izađe u baštu. Krišom je posmatrala Tomasa Kojda, koji je malo
dalje sedeo pored zida i spokojno pušio. Zatim ode do njega.

„Jao, Bože.“ Ona duboko i zbunjeno uzdahnu dok je sedala pored njega.

„Nešto nije u redu?“, Tomas upita.

Meri se nasmeja pomalo histerično.

,,To samo na tebe liči. U kući se dogodilo ubistvo, a ti tek tako pitaš: „Nešto nije
u redu?“ “

Pomalo iznenađen, Tomas objasni:

„Mislim, da nema nešto novo?“

„Znam ja šta si ti mislio. Zaista je divno olakšanje to što postoji neko ko je, kao
ti, tako zapanjujuće isti kao i obično!“

,,Pa, nema mnogo svrhe, složićeš se, da se svi toliko uzbunjuemo."

„Nema, nema. Ti si tako izuzetno razuman. Divim se kako li ti uspeva.“

,,Pa, valjda zato što sam ovde, ipak, stranac.“

,,To je tačno, svakako. Ti ne možeš da osetiš takvo olakšanje kao mi ostali što je
Nevil oslobođen sumnje.“

„Vrlo mi je drago zbog toga, naravno“, reče Rojd.

Meri se strese.

„Malo mu je falilo. Da Kamili nije palo na pamet da pozvoni Baretovoj pošto je

Nevil izašao iz njene sobe...“

Ona ne dovrši rečenicu. Tomas to učini umesto nje.

,,U tom slučaju bi stari Nevil dolijao.“

 Reče to sa prizvukom nekog sumomog zadovoljstva, pa zavrte glavom uz jedva
primetan osmeh. Meri ga prekomo pogleda.

„Stvarno nisam bezdušan, ali sada kad se Nevil izvukao, ne mogu a da ne

osetim zadovoljstvo što se malo tresao. On je uvek tako prokleto pun sebe.“

„Grešiš, Tomase.“

„Možda grešim. Možda je to samo njegov stil. Bilo kako bilo, jutros je izgledao
na smrt preplašen!“

„Kako je to surovo od tebe!“

,,U svakom slučaju, sada je sve u redu. Eto, Meri, i u ovom slučaju Nevil je
imao đavolsku sreću. A neki jadnik pritisnut svim tim dokazima protiv sebe možda
se i ne bi tako lako izvukao.“

Meri ponovo uzdrhta. ,,Ne govori tako. Ja želim da vemjem da su nevini -

zaštićeni."

„Stvarno u to veruješ, draga moja?“ razneži se on.

Meri ne izdrža.

„Tomase, zabrinuta sam. Užasno sam zabrinuta.“

,,U vezi sa ...?“

,,U vezi sa gospodinom Trivsom.“

Tomas ispusti lulu i ona pade na kamenjar. Glas mu se iz meni dok se saginjao
da je podigne.

„Kakve veze ima gospodin Trivs?“

,,One večeri kada je bio ovde - ispričao je onu priču - o onom malom ubici!
Pitam se, Tomase ... Da li je to bila samo priča? Ili je on to ispričao sa nekom
namerom?

„Hoćeš da kažeš“, zamisli se Rojd, ,,da li je on ciljao na nekoga ko je bio u

sobi?“

,,Da“, prošaputa Meri.

Tomas mirno odgovori:

 ,,I ja sam se to pitao. U stvari, baš sam o tome razmišljao kad si ti malopre
naišla.“

Poluotvorenih očiju, Meri nastavi:

„Pokušavala sam da se setim... Ispričao je tu priču, nekako, skoro namemo.

Prosto je nametnuo razgovor o njoj. A rekao je i da bi prepoznao tu osobu bilo gde.
To je naglasio. Kao da je tu osobu već prepoznao.“

,,Mm“, reče Tomas. „Razmišljao sam o svemu tome.“

„Ali, zašto bi to učinio? Sa kojim ciljem?“ ,,Pretpostavljam“, odgovori Rojd, ,,da

je to bila neka vrsta npozorenja. Da više ne pokušava ništa slično.“

„Hoćeš da kažeš da je gospodin Trivs znao tada da će Kamila biti ubijena?“

„Nee. Mislim da bi to bilo isuviše neverovatno. Možda je to bilo samo

upozorenje."

„Pitala sam se, da li misliš da treba da kažemo policiji?“ Tomas ponovo pažljivo
promisli pre nego što odgovori. „Mislim da ne treba“, najzad izusti. „Smatram da to
ni u kom slučaju nije važno. Nije Trivs sada živ pa da može da im nešto kaže.“

,,Nije“, odvrati Meri. „Mrtav je!“ Odjednom se strese. „Čudno je to kako je umro,
Tomase."

„Srčani udar. Imao je slabo srce.“

„Mislim na ono što je lift kao bio u kvaru. Nešto mi se tu ne sviđa.“

,,Ni meni se to ne sviđa“, reče Tomas Rojd.

XI

Nadzomik Betl je gledao po spavaćoj sobi. Krevet je bio namešten. Osim toga
soba je ostala nepromenjena. Bila je uredna kada su je prvi put pregledali. Bila je
uredna i sada.

,,To je to“, reče nadzornik Betl, pokazujući na staromodna čelična vratanca od

peći. Da ii vidiš nešto neobično na ovim vratancima?“

„Moraju da se malo očiste“, reče Džim Lič. „Dobro su očuvana. Nema ničeg
neobičnog na njima, koliko vidim, osim - da, leva ručica je svetlija od desne.“
 „Eto zašto mi se Herkul Poaro stalno vrzmao po glavi. Znaš onu njegovu
opsednutost stvarima koje nisu potpuno simetrične' - to ga je uvek provociralo.
Valjda sam nesvesno pomislio ,,To se starom Poarou ne bi dopalo“, a zatim sam
počeo da pričani o njemu. Džonse, donesi svoj pribor za uzimanje otisaka, da
osmotrimo malo ove dve ručice.“

Džons ih ubrzo izvesti.

„Ima otisaka na desnoj ručici, gospodine, ali ne i na levoj."

„Onda nam treba ona leva. Ove druge otiske je ostavila spremačica kada je
poslednji put čistila. Ova sa leve strane je čišćena dva puta.“

„Zgužvani komadić šmirgl-papira nalazili su se u ovoj korpi za otpatke“, javi se

Džons. „Mislio sam da nam on ništa ne znače.“

„Prilično je teška“, reče, u rukama odmeravajuči njenu težinu.

Nagnuvši se nad njom, Lič reče:

„Evo nečeg tamnog - na zavrtnju.“

,,Da vidiš kad to bude krv“, reče Betl. „Sama ručica je očišćena i obrisana, ali
ova mala mrlja na zavrtnju ostala je neprimećena. Kladim se u šta god hoćete da je
to oružje kojim je probijena staričina lobanja. Ali naći će se tu još ponešto. Tebi
prepuštam, Džonse, da ponovo pretražiš kuću. Ovoga puta ćeš tačno znati šta
tražiš.“

Betl mu na brzinu dade nekoliko detaljnih uputstava. Zatim ode do prozora i

proturi glavu.

„Nešto žuto se zakačilo za bršljan. Moguće da je to još jedan delić slagalice.

Odnosno, sve mi se čini da jeste.“

XII

Dok je prolazio kroz hodnik, narednika Betla presrete Meri Oldin.

„Mogu li na čas da porazgovaram sa vama, naredniče?"

„Svakako, gospođice Oldin. Hoćemo li da uđemo ovde?“

On energično otvori trpezarijska vrata. Herstal beše počistio sto od ručka.

 „Hoću da vas nešto pitam, naredniče. Vi sigumo ne smatrate, ne možete još
uvek da mislite da je ovaj - ovaj grozni zločin počinio neko od nas? Mora da je bio
neko sa strane! Neki manijak.“

„Moguće je da niste daleko od istine što se toga tiče, gospođice Oldin. Manijak
je reč koja vrlo dobro opisuje ovog zločinca, ako ne grešim. Ali ne radi se o nekom sa
strane.“

Ona širom otvori oči.

,,Da li hoćete da kažete da je neko u ovoj kući - lud ?“ ,,Vi mislite", reče
nadzomik, ,,na nekoga kome pena ide na usta i ko koluta očima. Manija ne izgleda
tako. Neki od najopasnijih kriminalaca ludaka izgledaju isto tako normalno kao vi ili
ja. Radi se najčešće o unutrašnjoj opsesiji. O nekoj misli koja kljuca mozak i
postepeno ga izobličuje. Ti ljudi tako razložno i patetično opisuju kako ih neko
progoni i špijunira - da vi ponekad pomislite kako je to živa istina.“

„Siguma sam da niko ovde ne umišlja da je progonjen.“ ,,To sam samo naveo
kao primer. Postoje i druge vrste ludila. Ali verujem, ko god da je počinio ovaj zločin,
bio je pod uticajem neke fiksideje - ideje koja ga je opsedala sve do onog momenta
kada mu je doslovno sve dmgo postalo nevažno i lišeno bilo kakvog smisla.“

Meri zadrhta.

„Ima nešto što bi možda trebalo da znate.“

Jasno i sažeto, ona mu izloži sve o poseti gospodina Trivsu one večeri i o priči
koju su od njega čuli. Nadzomik Betl pokaza živo interesovanje.

„Rekao je da bi mogao da prepozna tu osobu? Uzgred - da li je u pitanju muško

ili žensko?“

„Koliko sam ja razumela, radilo se o dečaku - ali, istini za volju, gospodin Trivs
nije to precizirao - u stvari, sada sam sc setila - izričito je naglasio da neće navoditi
nikakve pojedinosii kao što su pol ili godište.“

„Stvamo? To bi moglo da bude prilično važno. I rekao je da postoji izrazita

fizička osobenost po kojoj bi sa sigumošću mogao da prepozna to dete ma gde da se
ono nalazi?"

,,Da“

„Neki ožiljak možda - da li neko ima ožiljak?“

 On primeti da je Meri Oldin malo oklevala pre nego što je odgovorila:

„Nisam ništa primetila.“

„Slobodno recite, gospođice Oldin“, nasmeši se on. „Primetili ste nešto. Ako je
tako, zar ne smatrate da ću i ja to moći da primetim?"

Ona odmahnu glavom.

,,Ja - tako nešto nisam primetila.“

Video je, međutim, da je zatečena i uznemirena. Njegove reči su očigledno u njoj

pokrenule neki veoma neprijatan tok misli. Želeo je da sazna šta je to, ali ga je
iskustvo naučilo da u ovom trenutku njegovo insistiranje ne bi urodilo plodom.

On vrati razgovor na starog gospodina Trivsa.

Meri mu ispriča sve o tragičnom sledu događaja te večeri.

Betl je ispita do detalja. Zatim tiho reče:

„Ovo je za mene novost. Nikada se ranije nisam susretao sa lim.“

„Kako to mislite?“

„Nikada se nisam susreo sa ubistvom koje je počinjeno sa tolikom lakoćom -

jednostavnim kačenjem tablice na lift.“

Ona ga pogleda užasnuto.

,,Ne mislite valjda da je to stvamo -?“

,,Da je to bilo ubistvo? Naravno da jeste! Brzo, domišljato ubistvo. Moglo je da

ne uspe, naravno - ali, eto, uspelo je.“

„Samo zato što je gospodin Trivs znao?“

,,Da. Zato što bi bio u stanju da usmeri našu pažnju ka izvesnoj osobi u ovoj
kući. Kako stvari stoje, počeli smo u potpunom mraku. Ali sada imamo tračak
svetlosti i svakog trenutka slučaj se sve više rasvetljava. Samo da vam kažem,
gospodice Oldin - ovo ubistvo je bilo unapred veoma pažljivo isplanirano, do
najsitnijih detalja. I jedno hoću da vas upozorim - ni kome nemojte da kažete da ste
o ovome sa mnom razgovarali. To je važno. Pazite, nikome nemojte da kažete."

Meri klimnu glavom. Još uvek je bila zaprepašćena.

 Nadzomik Betl izađe iz sobe i nastavi ono što je nameravao da uradi kada ga je
Meri Oldin prekinula. On je bio temeljan čovek. Želeo je da dođe do određenih
informacija i neko novo i obećavajuće saznanje nije moglo ga omete u pedantnom
sprovođenju dužnosti, ma koliko to novo saznanje bilo izazovno.

On pokuca na vrata biblioteke i začu Nevilov glas koji ga pozva da uđe.

Nevil predstavi Betla gospodinu Triloniju, visokom i naočitom čoveku

pronicljivih cmih očiju.

„Oprostite što vas prekidam“, izvini se nadzomik Betl. „Ali nešto mi nije jasno.
Vi, gospodine Strejndž, nasleđujete polovinu imetka pokojnog ser Metjua, ali ko
nasleđuje dmgu polovinu?“

Nevil je delovao iznenađeno.

„Rekao sam vam. Moja supruga.“

,,Da. Ali...“, negodujući se nakašlja Betl, „koja supruga, gospodine Strejndž?"

,,Ah, shvatam. Da, nisam se dobro izrazio. Novac dobija Odri, koja je bila moja
supruga u vreme kada je napisan testament. Da li je tako, gospodine Triloni?"

Advokat potvrdi.

„Zaveštanje je sasvim jasno formulisano. Nasledstvo treba da ih podeli između

ser Metjuovog štićenika, Nevila Henrija Strejnilža, i njegove supruge, Odri Elizabete
Strejndž, rođene Stendiš.

I ventualni razvod nema nikakvog uticaja na ovu odluku.“

„Onda je to jasno“, reče Betl. „Pretpostavljam da je gospoda Odri Strejndž u

potpunosti upoznata sa ovim činjenicama?“

,,Svakako“, odgovori gospodin Triloni.

,,A sadašnja gospođa Strejndž?"

,,Kej?“ Nevil je izgledao pomalo iznenađen. ,,Ah, valjda vidite. Bar tako mislim -
nikada nisam mnogo razgovarao o tome sa njom...“

„Mislim da ćete otkriti da je ona u zabludi. Ona smatra da taj novac posle smrti
ledi Tresilijan dobijate vi i vaša sadašnja supruga. Barem mi je jutros tako predočila.
Zato sam i došao da vidim kako zaista stvari stoje.“
 „Baš neverovatno", reče Nevil. ,,Pa ipak, pretpostavljam da je to vrlo lako moglo
da se dogodi. Kada bolje razmislim, nekoliko puta je rekla: ,,Mi dobijamo taj novac
kada Kamila umre“, ali pretpostavljao sam valjda da ona jednostavno računa na taj
moj deo.“

„Neverovatno", reče Betl, „koliko ima nesporazuma čak i između dvoje ljudi koji
prilično često razgovaraju o nekoj temi -imaju različite stvari u vidu, a ni jedno od
njih ne uočava tu razliku.“

„Verovatno ste u pravu“, reče Nevil nezainteresovano. ,,U svakom slučaju, to

sada nije mnogo bitno. U novcu ne oskudevamo. Baš mi je drago zbog Odri. Ona vrlo
slabo stoji sa parama i ovo će joj mnogo značiti

Betl mu bez ustezanja reče: „Ali, gospodine, kada ste se razveli, ona je svakako
imala pravo na naknadu od vas?“

Nevil pocrvene i reče usiljenim tonom:

„Postoji nešto što se zove - ponos, nadzorniče. Odri je uvek upomo odbijala i da
pogleda novac koji sam hteo da joj dam kao naknadu.“

„Radilo se o veoma velikodušnoj naknadi", umeša se gospodin Triloni. „Ali

gospođa Odri Strejndž ju je uvek vraćala i odbijala da je primi.“

„Veoma interesantno“, reče Betl i udalji se iz biblioteke prc nego što je iko
mogao da zatraži da razjasni tu opasku.

Čim je izašao, on naiđe na svog sestrića.

,,Na prvi pogled“, reče Betl, „skoro svakome u ovoj kući novac je mogao da
posluži kao motiv ubistva. Nevil i Odri Strejndž dobijaju lepu svotu - po pedeset
hiljada. Kej Strejndž misli da ima pravo na pedeset hiljada. Meri Oldin dobija prihod
sa kojim više neće morati da radi da bi zaradila za život. Tomas Rojd, moram da
priznam, ništa ne dobija. Ali možemo da uzmemo u obzir i Herstala, čak i Baretovu,
ako pretpostavimo da bi bila spremna da svoj život stavi na kocku kako bi skinula
sumnju sa sebe. Da, kao što rekoh, pretpostavki da je novac bio motiv ima mo na
pretek. Pa ipak, ako se ne varam, novac sa ovim nema nikakve veze. Ako postoji
nešto što se zove ubistvo iz čiste mr žnje, onda je ovde reč o takvom ubistvu. I ako se
ne pojavi nc ko ko bi mi pokvario planove, uhvatiću onoga ko je to učinio!"

XIII

Angus Mek Virter je sedeo na terasi hotela Isterhed Bej i zamišljeno gledao
preko reke ka tmurnim vrhovima Stark Heda.
 Sada je bio zauzet pažljivim preispitivanjem svojih misli i osećanja.

Skoro da nije bio svestan šta ga je to nagnalo da poslednjih nekoliko dana svog
odmora provede na mestu gde se sada nalazio. Pa ipak, nešto ga je vuklo ovamo.
Možda želja da proveri sebe - da vidi da li u njegovom srcu još ima tragova onog
ranijeg očaja.

Mona? Kako malo mu ona sada znači! Udala se za drugoga. Jednog dana je
prošao pored nje na ulici, i ništa nije osetio. Dobro se sećao svog bola i ogorčenosti
kada ga je ostavila, ali sada je to bila prošlost i sa time je bilo svršeno.

U stvamost ga vrati njegova novostečena prijateljica, trinaestogodišnja

gospođica Dajana Brinton. Ona je uspaničeno dozivala svog mokrog psa koji se
odnekud odjednom stvorio ispred njega

„Sklanjaj se, Done. Sklanjaj se. Zar nije grozno? Uvaljao se u neku ribu ili tako
nešto, tamo dole na plaži. Oseća se na kilometar. Znate, ta riba je bila skroz rnrtva!"

Mek Virterov nos potvrdi ovu pretpostavku.

,,U nekakvoj pukotini u stenju“, reče gospođica Brinton. „Stavila sam ga u

morsku vodu i pokušala da sperem to sa njega, ali izgleda da mi nije baš uspelo."

Mek Virter se složi. Don, terijer oštre dlake, društven i privržen, delovao je
povređen nastojanjem svojih prijatelja da ga strogo drže na odstojanju.

„Morska voda neće pomoći“, posavetovao ju je Mek Virtn „Vruća voda i sapun
su jedino rešenje.“

„Znam. Ali to nije baš tako jednostavno izvesti u hotelu. Nemamo sopstveno
kupatilo.“

Na kraju su Mek Virter i Dajana krišom ušli na sporednn vrata sa Donom na

čelu. Prokrijumčarili su ga do Mek Virterovog kupatila i temeljno ga oribali, posle
čega su i Mek Virter i Dajana bili veoma mokri. Don je bio vrlo tužan kada se sve
završilo. Ponovo taj odvratni miris sapuna - baš onda kada je našao zaista lep
parfem na kome bi mu svaki drugi pas pozavideo. Šta da se radi, uvek je tako sa
ljudima - nemaju pristojno čulo mirisa.

Ova mala nezgoda je oraspoložila Mek Virtera. Seo je u autobus za Soltington,

gde beše ranije dao odelo da mu se očisti.

Devojka koja je radila u servisu „Čišćenje za jedan dan“ bledo ga je gledala.

 „Mek Virter, kažete? Nažalost, vaše odelo još nije gotovo."

„Trebalo je da bude.“ Obećali su mu to odelo još juče, a čak i tada bi to bilo za

48, a ne za 24 sata. Mogla je bar da mu to kaže. Mek Virter je samo mrko pogleda.

„Nismo imali vremena“, reče devojka uz ravnodušan osmeh.

„Gluposti.“

Devojka prestade da se smeši i odsečno reče:

„Bilo kako bilo, još nije gotovo.“

„Onda ću ga uzeti takvo kakvo je.“

„Nismo ni počeli da ga čistimo,“ upozori ga devojka.

„Odneću ga.“

„Mogli bismo da ga očistimo do sutra - da vam učinimo posebnu uslugu.“

„Nemam naviku da tražim posebne usluge. Samo mi dajte odelo, molim vas.“

Mrzovoljno ga pogledavši, devojka ode u zadnju prostoriju. Ubrzo se vrati sa

nespretno upakovanim paketom koji je gurnuo preko pulta.

Mek Virter uze paket i izađe.

Osetio je, potpuno besmisleno, kao da je izvojevao pobedu. U stvari, to je samo

značilo da je negde drugde morao da odnesem odelo na čišćenje!

Kada se vratio u hotel, bacio je paket na krevet i iznerviran ga posmatrao.

Možda bi u hotelu mogli da mu ga operu i ispeglaju. Ne izgleda toliko loše - možda
mu i ne treba čišćenje?“

Kada odmota paket, ote mu se uzvik zaprepašćenja. Zaista, mi u „Čišćenju za

jedan dan“ bili su suviše nesposobni da bi se to iskazalo rečima. Ovo nije bilo
njegovo odelo. Nije čak bilo in iste boje. Ostavio im je tamnoplavo odelo. Nevaspitani
nesposobnjakovići!

Razdraženo baci pogled na etiketu. Na njoj je bilo ime Mek Virter. Još jedan
Mek Virter? Ili neka glupa zamena etiketa?

Dok je uznemireno piljio u zgužvanu gomilu, odjednom oseti nepodnošljiv miris.

 Svakako mu je bio poznat taj miris - izuzetno neprijatan miris ... nekako
povezan sa psima. Da, tako je. Dajana i njen pas. potpuno i bukvalno smrdi na ribu!

On se sagnu i poče da proučava odelo. Boja na ramenu bila je izbledela. Na

ramenu -

E to je, pomisli Mek Virter, zaista veoma čudno ...

U svakom slučaju, sutra će da očita lekciju devojci iz ,,Čišćenja za jedan dan“.

Kakva užasna neposlovnost!

XIV

Posle večere je išetao iz hotela i uputio se drumom do škole. Noć je bila vedra ali
hladna, sa nagoveštajima predstojeće zi me. Leto je bilo završeno.

Mek Virter se brodićem prevezao na drugu stranu reke u Soltkrik. Ovo mu je

bio drugi put da ide u Stark Hed. To mc sto ga je oduševljavalo. Polako se peo uz
brdo prolazeći pored hotela Balmoral Kort i pored kuće koja se nalazila na vrhu
litice. Gals Point - pročitao je ime na ofarbanim vratima. Naravno, tu je bila ubijena
ona starica. O tome se mnogo govorilo u hotelu i sobarica je insistirala da mu ispriča
sve pojedinosti. Novine su pridavale tom događaju veliki značaj, što je Mek Virtera
nerviralo, koji je više voleo da čita o dešavanjima u svetu i zločini ga nisu preterano
zanimali.

Nastavio je put niz brdo, da bi zaobišao malu plažu i neke starinske ribarske
kolibe koje su bile modemizovane. Potom se ponovo peo sve do kraja puta i nastavio
stazom koja je vodilu do Stark Heda.

Stark Hed je delovao sumomo i preteće. Mek Virter je stujao na ivici stene
posmatrajući more. I one večeri je stajao nu istom tom mestu. On pokuša da prizove
u sećanje u sebi neku osećanja koja je tada imao - očaj, bes, zamor - onu čežnju da
se svega toga oslobodi. Ali nije mogao da dočara ništa od toga. Sa tim je bilo gotovo.
Umesto toga osećao je samo hladan gnev. Drvo mu se isprečilo, čuvari su ga spasili,
u bolnici su se brinuli o njemu kao o neposlušnom detetu, prošao je kroz niz
nedostojnih i uvredljivih situacija. Zašto nisu mogli da ga ostave na miru? Više bi
voleo, sto puta više, da je izašao iz svega. Još uvek je to osećao. Jedino što mu je
sada nedostajalo bio je neophodni podsticaj.

Kako ga je tada bolela pomisao na Monu! Sada je o njoj mogao sasvim smireno
da razmišlja. Uvek je bila prilično lakomislena. Lako bi joj se svideo svako ko bi joj
laskao ili joj se dodvoravao. Jeste lepa. Da, veoma lepa - ali bez mozga, nije to ona
žena o kojoj je nekada maštao.

Ali, to je bila lepota, bez sumnje - neka bleda zamamna slika žene koja leti kroz
nod sa belim velom koji se vijori za njom... Kao figura na pramcu broda - samo ne
tako čvrsta ...

A onda, dramatično nenadano, dogodilo se čudo! Iz noći je izronila leteća figura.

U jednom trenutku nije je bilo, a u sledečem se pojavila - bela figura koja trči - trči -
ka ivici stene. Lepa i očajna figura koju su Furije gonile ka ivici propasti! Trči
obuzeta neizmernim očajanjem ... Poznavao je to očajanje. Znao je šta ono znači...

On izjuri iz senke i uhvati je baš u trenutku kada se spremala da zakorači

preko ivice stene!

On uzviknu iz sve snage: ,,Ne, nemojte ...“

Kao da je u rukama držao pticu. Ona se opirala - nečujno se opirala, a zatim,

opet kao ptica, iznenada klonu.

On užurbano progovori:

„Nemojte da se bacite sa litice! Ništa nije vredno toga. Ništa. Čak i ako ste
očajno nesrećni..."

Umesto odgovora, začu se nejasan zvuk. Možda je to bio neki udaljeni, sablasni
smeh.

On oštro upita:

„Niste nesrećni? Šta je onda u pitanju?“

Ona jedva čujno prošaputa:

„Uplašena sam.“

,,Uplašena?“ Zapanjen njenim odgovorom, on je pusti iz na ručja i uzmače

jedan korak da bi je bolje osmotrio.

Tada je shvatio istinitost njenih reči. Strah je dao hitrinu njenom koraku. Strah
je njenom sitnom, bledom i bistrom licu dao taj privid bezizražajnosti i praznine.
Strah zbog koga su te ruzmaknute oči izgledale razrogačene.

Sa nevericom je upita: „Čega se plašite?"

 Ona odgovori tako tiho da je jedva mogao da je čuje.

„Plašim se da me ne obese ...“

Da, baš to je rekla. On je zurio i zurio. Od nje, pogled mti skrenu ka litici.

„Tako, znači.“

,,Da. Brza smrt umesto...' Ona sklopi oči i zadrhta. Nije prestajala da drhti.

Mek Virter je u svojoj glavi sklapao deliće u celinu.

On konačno reče:

„Ledi Tresilijan? Starica koja je ubijena?“ A onda optužujućim glasom: ,,Vi mora
da ste gospođa Strejndž - prva gospođa Strejndž.“

Ona klimnu glavom još uvek drhteći.

Mek Virter pažljivo nastavi, pokušavajući da se priseti svega što je čuo. Glasine
su se mešale sa činjenicama.

„Priveli su vašeg muža - tako je, zar ne? Mnogo dokaza protiv njega - a onda su
otkrili da je neko podmetnuo te dokaze...“

Zastao je i pogledao u nju. Više nije drhtala. Stajala je i posmatrala ga je kao

neko poslušno dete. To na njega ostavi neodoljiv utisak.

On nastavi:

„Shvatam ... Da, shvatam šta se dogodilo ... Ostavio vas je zbog druge, zar ne?
A vi ste ga voleli ... Zato ste...“ Zaćutao je. „Razumem. Mene je žena napustila zbog
drugog ..."

Ona naglo ispruži ruke. Poče da nekontrolisano i bespomoćno zamuckuje:

,,N-nnije - nn-nije t-tako. Uopšte n-n-nije t-t-tako...“

On je prekide i strogim glasom joj naredi:

„Idite kući. Ne morate više da se plašite. Čujete li me? Ja ću se pobrinuti da vas

ne obese!“
XV

Meri Oldin je ležala na kauču u dnevnoj sobi. Bolela ju je glava i bila je

iscrpljena.

Prethodnog dana je bila sprovedena istraga i, pošto je obavljena formalna

identifikacija, postupak je bio odložen za nedelju dana.

Sahrana ledi Tresilijan bila je zakazana za naredni dan. Odri i Kej su otišle
kolima do Soltingtona da kupe crninu. Ted Latimer je krenuo sa njima. Nevil i
Tomas Rojd su otišli u šetnju tako da je, ne računajući poslugu, Meri ostala sama u
kući.

Nadzomik Betl i inspektor Lič su danas bili odsutni, pa je i to bilo olakšanje.

Meri se činilo da je sa njihovim odsustvom nestala neka senka. Bili su učtivi, sasvim
prijatni u stvari, ali ta neprestana pitanja, to pažljivo traganje za istinom, to
pretresanje svake činjenice bilo je iscrpljujuće. Do sada se taj nadzornik ukočenog
lica sigumo upoznao sa svakim događajem, svakom reči, čak i svakim pokretom
učinjenim u prethodnih deset dana.

Sada kada su otišli, zavladao je mir. Meri je dozvolila sebi da se opusti. Sve će
zaboraviti - sve. Samo će ležati i odmarati se.

„Oprostite, madam...“

Herstal je pokunjen stajao na vratima.

„Reci, Herstale."

„Jedan gospodin želi da vas vidi. Uveo sam ga u radnu sobu.“

Meri ga pogleda začuđeno i pomalo nervozno.

,,Ko je to?“

„Predstavio se kao gospodin Mek Virter, gospođice.“

„Nikada nisam čula za njega.“

,,Ni ja, gospođice.“

„Mora da je novinar. Nije trebalo da ga pustiš unutra, Herstale.“

Herstal se nakašlja.
 ,,Ne verujem da je novinar, gospođice. Mislim da je on prijatelj gospođice Odri.“

,,A, to je već nešto drugo.“

Zagladivši kosu, Meri se umomim korakom uputi kroz hodnik u malu radnu
sobu. Bila je pomalo iznenađena kada se visoki čovek koji je stajao pored prozora
okrenuo. Ni najmanje nije ličio na Odrinog prijatelja.

Ipak, ona mu se ljubazno obrati:

„Žao mi je, ali gospođa Strejndž je izašla. Hteli ste da je vidite?“

On je pogleda zamišljeno i ispitivački.

,,Vi mora da ste gospođica Oldin?“

„Možda i vi možete da mi pomognete. Treba mi neki konopac.

„Konopac?“ veoma zainteresovano ponovi Meri.

,,Da, konopac. Gde najčešće držite konopac?“

Posle toga Meri se činilo da je polu hipnotisana. Da joj je ovaj stranac pružio
neko objašnjenje, ona bi mogla da se suprotslavi njegovom zahtevu. Ali Angus Mek
Virter, nemoćan da smisli neko razumno objašnjenje, veoma mudro je odlučio da ga
i nc pruži. Samo je krajnje jednostavno rekao šta mu treba. Zaprepašćena
sopstvenom poslušnošću, ona povede Mek Virtera u potragu za konopcem.

„Kakav konopac?" upitala ga je.

„Poslužiće bilo kakav.“

Ona sumnjičavo reče: „Možda u stakleniku...“

,,Pa, da odemo tamo?“

Ona ga je vodila. Bilo je tamo izuvijane žice i neko preoslalo parče gajtana, ali
Mek Virter odmahnu glavom.

Trebao mu je konopac - jedno poveće klupko konopca.

„Možda možemo da pogledamo u ostavi“, neodlučno predloži Meri.

„Odlično, to bi moglo da bude pravo mesto.“

 Oni uđoše unutra i popeše se uz stepenice. Meri naglo otvori vrata ostave. Mek
Virter je stajao na vratima gledajući unutra. Zatim ispusti neobjašnjivi uzdah
zadovoljstva.

„Evo ga“, reče.

Na sanduku se nalazilo veliko klupko konopca zajedno sa starim priborom za

pecanje i nekim jastučićima koje su progrizli moljci. On spusti svoju ruku na njenu,
polako je gurajući napred sve dok nisu došli do konopca. On ga dodirnu i reče:

„Hoću da zapamtite ovo, gospođice Oldin. Primetićete da je ovde sve prekriveno

prašinom. Na ovom konopcu nema prašine. Pipnite ga.

„Malo je vlažan‘ iznenadi se ona.

„Baš tako.“

On se okrenu da ponovo izađe.

,,A konopac? Mislila sam da vam treba?“ Meri je još uvek bila iznenađena.

Mek Virter se nasmeši.

„Samo sam želeo da se uverim da je ovde. To je sve. Možda ne bi bilo na odmet

da zaključate ova vrata, gospođice Oldin - i da izvadite ključ iz brave. Da. Bio bih
vam zahvalan da ključ predate nadzorniku Betlu ili inspektoru Liču. Biće najboljc da
stoji kod njih."

Dok su silazili niz stepenice, Meri se s naporom pribra.

Kada stigoše do glavnog hodnika, ona se pobuni.

„Ali, ja zaista ne razumem.“

Mek Virter nepokolebljivo odvrati:

,,I ne treba da razumete.“ On uze njenu ruku i srdačno sc pozdravi. „Veoma

sam vam zahvalan na saradnji."

Potom se uputi pravo prema kapiji i izađe. Meri se upita da li je sve ovo samo
sanjala!

Ubrzo stigoše Nevil i Tomas, a malo kasnije se vratio i auto. Meri uhvati sebe
kako zavidi Kej i Tedu što uspevaju da budu raspoloženi. Zajedno su se smejali i
šalili. Uostalom, zašto da ne? razmišljala je. Kamila Tresilijan nije bila ni u kakvom
srodstvu sa Kej. Ceo taj tragični događaj teško je pao jednom vedrom mladom biću.

Upravo su završili ručak kada je stigla policija. Herstal pomalo uplašeno objavi
da su nadzomik Betl i inspektor Lič u salonu.

Izraz lica nadzornika Betla bio je prilično prijateljski kada ih je pozdravio.

„Nadam se da nikoga ne uznemiravam“ izvini se. „Ali voleo bih da saznam

nešto. Kome pripada ova rukavica, recimo?“ On izvadi jednu malu žutu rukavicu od
ovčije kože.

Zatim se obrati Odri.

,,Da li je vaša, gospođo Strejndž?"

Ona odmahnu glavom.

,,Ne - ne, nije moja.“

„Gospođice Oldin?"

„Mislim da nije. Nemam rukavice te boje.“

„Mogu li da pogledam?“ Kej ispruži ruku. ,,Ne.“

„Možda biste samo mogli da je isprobate."

Kej je probala, ali je rukavica bila suviše mala.

„Gospođice Oldin?“

Meri je probala kada je na nju došao red.

,,I vama je suviše mala“, primeti Betl. On se ponovo okrenu prema Odri.
„Mislim da če vama odlično pristajati. Vi imate manje šake nego druge dve dame.“

Odri mu uze rukavicu i stavi je na desnu ruku.

Nevil oštro primeti:

„Već vam je rekla, Betle, da rukavica nije njena.“

„Pa možda je pogrešila. Ili zaboravila."

 „Moguće da je moja - sve rukavice su tako slične, zar ne?“ ,,U svakom slučaju,
nađena je pored vašeg prozora, gospođo Strejndž, zakačena za bršljan - sa svojim
parom.“

Nastade tišina. Odri zausti da nešto kaže, ali se predomisli Ona obori pogled
dok ju je nadzomik netremice posmatrao.

Nevil poskoči. „Slušajte, nadzorniče..."

„Možda bismo mogli da porazgovaramo sa vama, gospodine Strejndž. Nasamo,“

ozbiljno reče Betl.

„Svakako, nadzomiče. Idemo u biblioteku.“

Nevil je išao napred, a dvojica policajaca su ga pratila.

Čim se vrata zatvoriše, Nevil odlučno upita:

„Kakva je to besmislena priča o rukavicama pored prozorom moje supruge?"

Betl tiho odvrati: „Gospodine Strejndž, pronašli smo neštu veoma čudno u ovoj
kući.“

Nevil se namršti.

„Čudno? Kako to mislite čudno?"

„Pokazaću vam.“

Kao odgovor na Betlovo klimanje glavom, Lič izađe iz sobe i vrati se sa jednom
veoma neobičnom alatkom.

Betl reče:

„Ovo se sastoji, kao što vidite, od čelične kugle skinute sa vratanca od peći u
viktorijanskom stilu - to je veoma teška kugla. Glava teniskog reketa je odsečena i
kugla je pričvršćena na dršku reketa.“ On zastade. „Mislim da je bez sumnje ovim
ubijena ledi Tresilijan.“

,,Užasno!“ reče Nevil stresavši se. „Ali gde ste našli ovo ovu noćnu moru?“

Kugla je bila očišćena i vraćena na vratanca. Ubica je, međutim, zaboravio da

očisti zavrtanj. Pronašli smo tragove krvi na njemu. Isto tako su gipsom spojeni i
drška i glava reketa. Po tom je reket nemamo bačen u plakar ispod stepeništa, gde
bi verovatno ostao potpuno neprimećen pored toliko drugih reketa, da slučajno
nismo potražili baš tako nešto.“

„Pametni ste, nadzorniče."

,,To je samo pitanje vežbe.“

„Pretpostavljam da nema otisaka prstiju?“

„Taj reket, koji sudeći po težini pripada gospođi Kej Strejndž, rekao bih, koristili
ste i vi i ona i na njemu se nalaze i vaši i njeni otisci prstiju. Ali takođe postoje
nepogrešivi znaci da ga je neko ko je nosio rukavice posle vas držao u rukama. Ako
se ne varam, samo je jedan otisak tom prilikom slučajno ostavljen. On se nalazio na
gipsu kojim je reket ponovo sastavljen. Za sada neću da vam kažem čiji je. Moram
pre toga još nešto da pomenem.“

Betl malo zastade, a onda nastavi:

„Molim vas da se pripremite za šok, gospodine Strejndž. Ali prvo želim nešto da
vas pitam. Da li ste sasvim sigumi da je bila vaša ideja da se svi ovde sastanete i da
vam to nije u stvari predložila gospođa Odri Strejndž?“

„Odri ni slučajno to nije uradila, Odri...“

Vrata se otvoriše i u sobu uđe Tomas Rojd.

„Izvinite što vas prekidam", reče, ,,ali želeo bih ovome da prisustvujem.“

Unezverenog lica, Nevil se okrenu ka njemu.

„Izvini, druškane. Ovo je poverljiv razgovor.“

„Baš me briga. Nego, načuo sam da pominjete jedno ime.“ On zastade. „Odrino
ime.“

,,A kog đavola Odrino ime ima veze sa tobom?“ upita Nevil gubeći strpljenje.

,,Pa kakve veze ima i sa tobom, kada smo već kod toga? Ni šta određeno nisam
rekao Odri, ali sam došao ovde sa namerom da je zaprosim.“

Nadzornik Betl se nakašlja. Nevil se trgnu i okrenu se prema njemu.

„Izvinite, nadzorniče. Ovaj upad...“

 „Meni ne smeta, gospodine Strejndž. Imam samo još jedim pitanje za vas. Na
unutrašnjosti okovratnika i na ramenima onog tamnoplavog sakoa koji ste nosili za
večerom u noči kada se dn godilo ubistvo, nalaze se svetle vlasi kose. Znate li kako
su tamo dospele?“

„Pretpostavljam da su to moje vlasi.“

,,A, ne, nisu vaše, gospodine. To su vlasi neke dame, a i jedna crvena vlas je na
rukavu.“

„Pretpostavljam da ona pripada mojoj ženi - Kej. Ostale ko je pominjete su

Odrine. Vrlo verovatno da jesu. Sećam se da mu se jedne večeri dugme na manžetni
zakačilo za njenu kosu na polju na terasi."

,,U tom slučaju“, promrmlja inspektor Lič, „svetle vlasi bi sc nalazile na

manžetni.“

„Šta dođavola hoćete da kažete?“ povika Nevil.

,,Na unutrašnjosti okovratnika vašeg sakoa ima i tragova pudera“, nastavi Betl.
„Primavera Naturelle No. 1 - skup puder veoma prijatnog mirisa - ali ne vredi vam da
mi govorite da ga vi upotrebljavate, gospodine Strejndž, jer vam neću poverovati. A
gospođa Strejndž koristi Orchid Sun Kiss. Gospođa Odri Strejndž zaista upotrebljava
Primavera Naturelle No. L“

„Šta hoćete da kažete?“ ponovi Nevil.

Betl se nagnu napred.

„Hoću da kažem - da je u nekoj prilici gospođa Odri Strejndž nosila taj sako.
Jedino se na taj način može objasniti kako su vlasi i puder mogli da dospeju tamo
gde jesu. Zatim, videli ste onu rukavicu koju sam malopre pokazao. Bez sumnje je
njena rukavica. To je bila leva, a evo i desne.“ On izvadi rukavicu iz džepa i spusti je
na sto. Bila je zgužvana i na njoj su bile mrlje boje rđe.

U Nevilovom glasu se se nazirao strah: „Šta je to na njoj?“ „Krv, gospodine

Strejndž“, nepokolebljivo reče Betl. ,,A obratite pažnju i na sledeće: to je leva
rukavica. Gospođa Odri Strejndž je levoruka. Prvo sam to primetio kada sam je za
vreme doručka video kako sedi sa šoljicom kafe u desnoj i cigarelom u levoj ruci. I
držač za olovke na njenom pisaćem stolu bio je pomeren na levu stranu. Sve se
uklapa. Ručica sa njene peći, rukavice pored njenog prozora, vlasi i puder na sakou.
Ledi Tresilijan je bila udarena po desnoj slepoočnici - ali zbog položaja kreveta bilo je
nemoguće da je bilo ko stajao sa druge strane. Sledi da bi bilo veoma čudno udariti
ledi Tresilijan desnom rukom - ali to je sasvim prirodno za levoruku osobu ...“
 Nevil se prezrivo nasmeja.

„Hoćete da kažete da bi Odri - Odri napravila sve te detaljne pripreme i ubila

staricu koju je godinama poznavala da bi se dokopala njenog novca?“

Betl odmahnu glavom.

,,Ni slučajno. Žao mi je, gospodine Strejndž, ali morate da prihvatite činjenice
onakve kakve jesu. Ovaj zločin, na početku, na kraju, i sve vreme bio je uperen
protiv vas. Od kada ste je ostavili. Odri Strejndž je razmišljala o mogućim načinima
osvete. Na kraju je to dovelo do psihičkog poremećaja. Možda nikada i nije bila
psihički jaka ličnost. Razmišljala je, možda, da vas ubije, ali to joj nije bilo dovoljno.
Najzad se setila mogućnosli da vas pošalje na vešala zbog ubistva. Izabrala je veče
kada jc znala da ste se posvađali sa ledi Tresilijan. Uzela je sako iz va še sobe i
nosila ga onda kada je ubila staricu, tako da je bio umazan krvlju. Stavila je vaš
štap za golf na pod znajući da će mo na njemu naći vaše otiske i vrh štapa umazala
krvlju i na lepila vlasi kose. Upravo ona vam je usadila u glavu ideju da dođete
ovamo u isto vreme kad i ona. Spasila vas je jedina okol nost koju ona nije mogla da
predvidi - činjenica da je ledi Tresilijan pozvonila Baretovoj i da vas je Baretova
videla kako izlazite iz kuće.“

Nevil zari lice u šake. Napokon reče:

,,To nije tačno. To nije tačno! Odri nikada nije bila kivna na mene. Sve ste
pogrešno shvatili. Ona je najpoštenije, najiskrenije biće - bez ikakve zle primisli u
duši.“

Betl uzdahnu.

„Nije moj posao da se s vama raspravljam, gospodinc Strejndž. Samo sam želeo
da vas pripremim. Ja ću reći gospođi Strejndž koja su njena prava i zamoliti je da
pođe sa mnom. Imam nalog. Dobro bi bilo da joj nađete nekog advokata.“

,,To je nečuveno. Potpuno nečuveno.“

„Ljubav se pretvara u mržnju lakše nego što mislite, gospodine Strejndž."

„Kažem vam da sve to nije tačno - nečuveno.“

Tomas Rojd ih prekide tiho i staloženo.

„Prestani da ponavljaš kako je to nečuveno, Nevile. Saberi se. Zar ne vidiš da

sada možeš da pomogneš Odri jedino tako što ćeš da odustaneš od tih svojih ideja o
viteštvu i izneseš istinu na videlo?“
 „Istinu? Misliš ono ?“

„Mislim na istinu o Odri i Adrijanu.Rojd se okrenu prema policajcima. „Vidite,

nadzomiče, pogrešno ste protumačili činjenice. Nevil nije ostavio Odri. Ona je njega
ostavila. Pobegla je sa mojim bratom Adrijanom. Onda je Adrijan poginuo u
saobraćajnoj nesreći. Nevil se ponašao kao najveći kavaljer prema Odri. Uredio je da
ona zatraži razvod od njega i da on preuzme krivicu.“

„Nisam želeo da ukalja svoj obraz“, mrzovoljno promrmlja Nevil. „Mislio sam da
niko ne zna.“

„Adrijan mi je to napisao baš pred smrt“, odmah objasni Tomas i nastavi: „Zar
ne vidite, nadzomiče, da time pada u vodu vaš motiv! Odri nema razloga da mrzi
Nevila. Baš naprotiv, ima sve razloge da mu bude zahvalna. Pokušao je da je
nagovori da prihvati naknadu, što ona nije htela da učini. Normalno, kada je poželeo
da ona dođe i da se upozna sa Kej, osetila je da ne može da ga odbije.“

„Eto, vidite“, nestrpljivo se umeša Nevil. ,,To pobija njen motiv. Tomas je u
pravu.“

Betlovo lice ostade nepomično.

„Motiv je jedno. Tu sam možda i pogrešio. Ali činjenice su drago. Sve činjenice
ukazuju na to da je ona kriva.“

Nevil ga značajno podseti:

„Pre dva dana sve činjenice su ukazivale na to da sam ja kriv!“

Betl se malo zbuni.

,,To jeste tačno. Ali razmislite, gospodine Strejndž, u šta vi hoćete da me

ubedite. Tražite od mene da poverujem da posto ji neko ko vas oboje mrzi - neko ko
je, u slučaju da plan pro tiv vas ne uspe, postavio nove tragove koji vode do Odri
Strejndž. Pa, možete li da se setite nekoga ko mrzi i vas i vašu bivšu ženu?“

Nevil ponovo zari glavu u šake.

,,Vi sve to kažete na takav način da stvarno zvuči nevero vatno!“

„Zato što i jeste neverovatno. Moram da se oslanjam na činjenice. Ako gospođa

Strejndž ima da ponudi neko objašnjenje...“

,,Da li sam ja imao objašnjenje?“ upita Nevil.

 „Uzalud se trudite, gospodine Strejndž. Moram da obavljam svoju dužnost."

Betl naglo ustade. On i Lič prvi izađoše iz sobe. Nevil i Rojd krenuše za njima.

Oni se uputiše hodnikom do salona. Tu se zanstaviše.

Odri Strejndž ustade i priđe im. Gledala je pravo u Betla i usne joj se skoro
razvukoše u osmeh.

Ona tiho upita:

„Mene tražite, zar ne?“

Betl postade veoma zvaničan.

„Gospođo Strejndž, ovde imam nalog za vaše hapšenje pod optužbom za ubistvo
Kamile Tresilijan prošlog ponedeljka, 12. septembra. Moram da vam predočim da će
sve što kažete bili zapisano i može se upotrebiti kao dokaz na vašem suđenju.“

Odri uzdahnu. Njeno spokojno lice imalo je čiste i jasne obrise poput kameje.

„Skoro da sam osetila olakšanje. Drago mi je da je - gotovo!“

Nevil poskoči.

„Odri - nemoj ništa da kažeš - nemoj uopšte da govoriš."

Ona mu se nasmeši.

„Ali zašto da ne, Nevile? Sve je to istina - a ja sam toliko umorna.“

Lič duboko uzdahnu. Dakle, tu smo. Luda i otkačena, to je jasno, ali utoliko će
nam biti lakše! Zapita se šta se to dogodilo sa njegovim ujakom. Stari je izgledao kao
da je video duha. Piljio je u to siroto bezumno biče kao da ne može da poveruje
svojim očima. Pa, dobro, bio je to jedan zanimljiv slučaj, pomisli Lič.

A tada, odjednom, u gotovo grotesknom preokretu, Herstal otvori vrata salona i

najavi: „Gospodin Mek Virter.“

Mek Virter značajno stupi u salon. Uputi se pravo prema Betlu. „Da li ste vi
policajac koji vodi slučaj Tresilijan?" upita ga.

,,Jesam.“
 „Onda imam da dam važnu izjavu. Žao mi je što vam ranije nisam pomogao, ali
tek sada sam uvideo značaj onoga čemu sam slučajno prisustvovao te noći prošlog
ponedeljka." Brzo se osvmu po sobi. ,,Da li možemo negde da razgovaramo?"

Betl se okrenu prema Liču.

„Da li bi ostao ovde sa gospođom Strejndž?“

Lič zvanično odgovori: „Da, gospodine.“

Zatim se nagnu napred i prošaputa nešto na uvo svom uja-ku.

Betl se okrenu ka Mek Virteru. „Pođite ovuda.“

Odveo ga je u biblioteku.

„Dakle, o čemu se radi? Moj kolega kaže da vas je i ranije video - prošle zime?“

„Baš tako“, reče Mek Virter. „Pokušaj samoubistva. To je deo moje priče.“

„Nastavite, gospodine Mek Virter.“

„Prošlog januara pokušao sam da se ubijem bacivši se sa Stark Heda. Ove

godine sam hteo ponovo da posetim to mesto. Popeo sam se tamo u ponedeljak
uveče. Neko vreme sam stajao tamo. Gledao sam dole u pravcu mora i preko
Isterhed Beja, a onda sam pogledao na levu stranu. To jest, pogledao sam ka ovoj
kući. Sasvim jasno sam je video na mesečini.“

„I“?

,,Do danas nisam shvatio da je upravo te noći počinjeno ubistvo.“

On se nagnu prema nadzomiku. „Ispričaću vam šta sam video.“

XVI

Posle samo pet minuta Betl se vrati u salon, ali svima u salonu se činilo da je
prošlo mnogo više.

Kej odjednom izgubi kontrolu nad sobom. Ona povika na Odri:

„Znala sam da si ti! Od početka sam znala da si ti! Znala sam da nešto
smeraš...“

Meri Oldin brzo reče:

 „Molim te, Kej.“

Nevil oštro zapovedi:

„Za ime Boga, Kej, ućuti.“

Ted Latimer priđe Kej, koja je počela da plače.

„Uzdrži se“, reče joj blago.

Zatim se ljutito obrati Nevilu:

,,Ti kao da ne uviđaš pod kakvim je pritiskom Kej! Zašto malo ne povedeš
računa o njoj, Strejndže?"

„Sve je u redu“, progovori Kej.

„Makar mi to bilo poslednje", reče Ted, „odvešću te daleko od svih njih!“

Inspektor Lič pročisti grlo. Dobro mu je bilo poznato da u ovakvim trenucima

ljudi pričaju dosta nepromišljeno. Na nesreću, toga se kasnije obično sećaju, a ta
sećanja mogu da budu izuzetno neprijatna.

Betl se vrati u sobu. Lice mu je bilo bezizražajno.

,,Da li biste nam objasnili nešto, gospođo Strejndž? Mislim da će inspektor Lič
morati da pođe sa vama na sprat.“

,,I ja ću poći“, reče Meri Oldin.

Kada su dve žene napustile sobu zajedno sa inspektorom, Nevil nestrpljivo

upita: „Dakle, šta je hteo taj čovek?“

Betl polako odgovori:

„Gospodin Mek Virter je ispričao jednu veoma neobičnu priču.“

,,Da li to pomaže Odri? Da li ste još uvek rešeni da je uhapsite?“

„Rekao sam vam, gospodine Strejndž. Ja moram da obavljam svoju dužnost.“

Nevil se okrenu, dok mu je sa lica polako nestajala ona ra doznalost.

On reče:
 „Možda bi bilo bolje da odmah pozovem Trilonija."

„Nema potrebe da toliko žurite sa tim, gospodine Strejndž. Najpre želim da

obavim jedan eksperiment povodom izjave go spodina Mek Virtera. Samo ću se
prethodno pobrinuti da gospođa Strejndž ode.“

Odri je silazila niz stepenice, a inspektor Lič je bio pored nje. Na njenom
staloženom licu još uvek su se primećivale odsutnost i ravnodušnost.

Nevil joj priđe ispruženih ruku.

,,Odri...“

Njen bezbojni pogled prelete preko njega. Ona reče:

,,U redu je, Nevile. Nemam ništa protiv. Uopšte nemam ništa protiv.“

Tomas Rojd je stajao pored ulaznih vrata, skoro kao da je hteo da zabarikadira
izlaz.

Blagi osmeh joj se pojavi na usnama.

„Verni Tomas“, promrmlja.

On prošaputa: „Ako mogu nešto da učinim...“

„Niko ne može ništa da učini“, odgovori Odri.

Ona izađe visoko uzdignute glave. Policijska kola su čekala napolju i u njima je
bio narednik Džons. Odri i Lič uđoše u kola.

Ted Latimer s poštovanjem promrmlja:

„Lep odlazak!"Nevil besno skoči na njega. Nadzornik Betl se vešto postavi

između njih i podiže svoj smireni glas:

„Kao što rekoh, treba da obavim jedan eksperiment. Gospodin Mek Virter nas
čeka dole kod skele. Mi treba da se nađemo sa njim za deset minuta. Vozićemo se
motornim čamcem, tako da bi bilo dobro da se dame toplije obuku. Za deset minuta,
molim vas.“

Ličio je na scenografa koji naređuje glumcima da se popnu na scenu. Uopšte

nije obraćao pažnju na njihov zbunjen izraz lica.
NULTI ČAS
I

Na vodi je bilo sveže i Kej čvršće obavi bundicu oko sebe,

Čamac je brujao niz reku ispod Gals Pointa, a potom zao krenu u mali zaliv koji
je razdvajao Gals Point od sumome gro made Stark Heda.

Čulo bi se poneko radoznalo pitanje, ali bi svaki put nadzomik Betl podigao
svoju ogromnu mku kao neki kartonski pano, nagoveštavajući da još nije došlo
vreme. Tako ništa nije narušavalo tišinu osim vode koja je hučala pored njih. Kej i
Ted su stajali jedno pored dmgog posmatrajuči vodu ispod sebe. Nevil je sedeo
zavaljen, a noge su mu bile ispružene preko ivice čamca. Meri Oldin i Tomas Rojd su
sedeli na pramcu. Svi redom su s vremena na vreme upućivali znatiželjne poglede ka
visokoj i uzdržanoj figuri Mek Virtera, koji je zauzeo mesto pored krme. On ni u koga
nije gledao, već je stajao isturenih ramena i leđima okrenut prema njima.

Kada se nađoše u sumomoj senci Stark Heda, Betl isključi motor i započe svoju
priču. Govorio je bez namere da ostavi neki poseban utisak tonom koji je pre svega
bio promišljen.

„Ovo je bio jedan veoma neobičan slučaj-kedan od najneobičnijih za koje sam

ikada čuo, pa bih voleo da kažem nešto o ubistvima uopšte. Ono što ću reći nisam ja
smislio - u stvari, čuo sam mladog gospodina Danijelsa, kraljevog savetnika, kako
govori nešto slično, a ne bih bio iznenađen ni da je on to čuo od nekoga – imao je
običaj da to radi!

Evo o čemu je reč! Kada čitate opis nekog ubistva - ili recimo, izmišljenu priču
čija se radnja zasniva na ubistvu, vi obično počinjete sa samim ubistvom. To je
potpuno pogrešno. Ubistvo počinje mnogo pre toga. Ubistvo je vrhunac sticaja
različitih okolnosti koje se slivaju u zadatom trenutku u jednu zadatu tačku. Ljude
sa različitih delova zemljine kugle tu navede put iz nesagledivh razloga. Gospodin
Rojd je došao ovamo sa Malaje. Gospodin Mek Virter je došao ovamo jer je želeo da
ponovo poseti mesto na kome je jednom pokušao da se ubije. Samo ubistvo je kraj
priče. To je nulti čas.“

Zastao je.
 „Sada je kucnuo nulti čas.“

Petoro ljudi se okrenulo prema njemu - samo pet, pošto Mek Virter nije okrenuo
glavu. Petoro zbunjenih ljudi.

Meri Oldin reče:

„Hoćete li da kažete kako je smrt ledi Tresilijan bila vrhunac dugog niza
okolnosti?"

,,Ne, gospođice Oldin. Ne smrt ledi Tresilijan. Smrt ledi Tresilijan je bila samo
podređena glavnoj meti ubice. Ubistvo o kome govorim jeste ubistvo Odri Strejndž.“

On oslušnu oštar uzdah zaprepašćenja. Zapita se da li se neko iznenada

uplašio ...

„Ovaj zločin je odavno bio isplaniran - verovatno još prošle zime. Isplaniran je
do najsitnijih detalja. Imao je samo i isključivo jednu metu; Odri Strejndž je trebalo
da visi na konopcu sve dok ne izdahne ...

Lukavo je sve to isplanirao neko ko sebe smatra veoma pametnim. Ubice su

uglavnom uobražene. Prvo smo naišli na po vršne i nezadovoljavajuće dokaze protiv
Nevila Strejndža koji su nam podmetnuti da bismo ih raskrinkali. Međutim, pošto
nam je bio pružen veliki broj tih nameštenih dokaza, ubica nije smatrao verovatnim
da ćemo razmatrati i drugo izdanje na istu temu. Pa ipak, ako malo bolje pogledate,
svi dokazi protiv Odri Strejndž mogli su da budu namešteni. Oružje uzeto sa njene
peći, njene rukavice - leva rukavica zamočena u krv - sakrivena u bršljanu pored
njenog prozora. Puder koji koristi prosut po unutrašnjosii kragne na sakou, a i
nekoliko vlasi stavljeno je tu. Njen sopstveni otisak prsta koji se sasvim prirodno
pojavio na parčetu gipsa uzetog iz njene sobe. Čak i način udarca svojstven
levorukoj osobi.

A tu je i konačni optužujući dokaz same gospođe Strejndž - mislim da niko od

vas (osim onoga ko zna) ne može da poveruje u njenu nevinost posle njenog
ponašanja za vreme privođenja. Praktično je priznala krivicu, zar ne? Mogao bih da
poverujem u njenu krivicu da i sam nisam imao slično iskustvo u privatnom
životu... Kao da me je nešto udarilo pravo među oči kada sam je video i čuo - jer,
verovali ili ne, poznavao sam još jednu devojku koja je isto to uradila, koja je
priznala krivicu kada nije bila kriva - a Odri Strejndž me je posmatrala očima tc
druge devojke ...

Morao sam da obavim svoju dužnost. To sam znao. Mi, policajci, moramo da se
rukovodimo dokazima - a ne onim što osećamo ili mislimo. Ali mogu vam reći da
sam se u tom trenutku molio da se dogodi čudo - jer nisam video da će bilo šta osim
ćuda pomoći toj sirotoj ženi.

Dakle, čudo se dogodilo. Odmah se dogodilo!

Ovaj gospodin ovde, Mek Virter, pojavio se sa svojom pričom.“

Zastao je.

„Gospodine Mek Virter, da li biste ponovili ono što ste meni ispričali u kući?“

Mek Virter se okrenuo. Govorio je u kratkim i odsečnim rečenicama koje su

zbog same svoje sažetosti zvučale uverljivo.

On im ispriča kako je spasen kada je hteo da skoči sa litice prošlog januara i

kako je poželeo da ponovo poseti to mesto. Zatim nastavi:

„Popeo sam se tamo u ponedeljak uveče. Stajao sam prepušten sopstvenim

mislima. Mora da je bilo oko jedanaest sati. Pogledao sam preko ka toj kući na rtu -
sada znam da se zove Gals Point “

Napravio je pauzu, a zatim nastavio.

„Konopac je visio sa prozora te kuće i dopirao je do vode. Viđeo sam jednog

čoveka kako se penje uz konopac ..."

Prošao je samo jedan trenutak pre nego što su im ove reči doprle do svesti. Meri
Oldin uzviknu:

,,Pa onda je to ipak bio neko sa strane? Nije imalo veze ni sa kim od nas. Bio je
to običan provalnik!"

,,Ne žurite u svojim zaključcima“, odvrati Betl. To je bio neko ko je došao sa

druge strane reke, da, pošto ju je preplivao. Ali neko iz kuće je morao da mu spremi
konopac, tako da je neko iznutra morao da bude umešan.“

Polako je nastavio:

,,A mi znamo ko je te noći bio sa druge strane reke - ko nije bio viđen između
deset i trideset i jedanaest i petnaest i ko je možda otplivao preko reke i nazad. Neko
ko je možda imao prijatelja sa ove strane reke.“

On dodade: ,,A, gospodine Latimer?“

Ted uzmače jedan korak i prodomo uzviknu:

 „Ali ja ne umem da plivam! Svi znaju da ne umam da pli vam. Kej, reci im da ne
umem da plivam.“

„Tačno je, Ted ne ume da pliva!“ reče Kej.

,,Stvarno?“ uljudno upita Betl.

Šetao je po čamcu dok se Ted kretao u suprotnom smeru. U jednom trenutku,

posle jednog nespretnog pokreta, neko pade uz pljusak.

„Bože moj“, reče nadzomik Betl duboko zabrinut. „Gospodin Latimer je ispao iz
čamca.“

On čvrsto stegnu Nevilovu ruku kada je ovaj hteo da skoči za Latimerom.

,,Ne, ne, gospodine Strejndž. Nema potrebe da se kvasite. Dva moja čoveka
pecaju u blizini u jednom čamčiću." Zažmirio je preko ivice čamca. „Sasvim tačno“,
zainteresovano reče. ,,Ne ume da pliva. U redu je. Uhvatili su ga. Ubrzo ću mu se
izviniti, ali zaista, postoji samo jedan način da se uverite da čovek ne zna da pliva, a
to je da ga bacite u vodu i posmatrate. Znate, gospodine Strejndž, volim da budem
temeljan. Morao sam prvo da eliminišem gospodina Latimera. Gospodin Rojd ima
povređenu ruku, on nije mogao da se penje liz konopac.“

Betlov glas poče da liči na predenje mačke.

„Tako da nas to dovodi do vas, zar ne, gospodine Strejndž? Dobar sportista.
planinar, plivač i tome slično. Zaista ste otišli na brodić u deset i trideset, ali niko ne
može da se zakune da vas je video u hotelu Isterhed sve do jedanaest i petnaest,
uprkos vašoj priči da ste u to vreme tražili gospodina Latimera.“ Nevil naglo
odmahnu rukom. Zabaci glavu i nasmeja se. „Hoćete da kažete kako sam ja
preplivao reku i popeo se uz konopac...“

„Koji ste ostavili spreman da visi sa vašeg prozora“, dovrši Betl.

„Ubio ledi Tresilijan i opet otplivao nazad? Zašto bih uradio nešto tako
neverovatno? I ko je postavio sve one dokaze protiv mene? Pretpostavljam da sam ih
lično ja postavio?"

„Baš tako“, reče Betl. ,,I uopšte vam to nije bila loša ideja.“ ,,A zašto bih ja želeo
da ubijem Kamilu Tresilijan?“

„Niste ni želeli da ubijete nju“, odgovori Betl. „Ali jeste želeli da pošaljete na
vešala ženu koja vas je ostavila zbog drugog čoveka. Jer, vi ste malo mentalno
poremećeni. Još od kada ste bili dete - uzgred budi rečeno, pogledao sam onaj stari
slučaj sa lukom i strelom. Svako ko vas povredi mora da bude kažnjen -a smrt vam
se ne čini kao prevelika kazna koju treba da plate. Sama smrt nije bila dovoljna za
Odri - vašu Odri koju ste voleli - o, da, svakako ste je voleli pre nego što se vaša
ljubav pretvorila u mržnju. Morali ste da smislite nekakvu posebnu smrt, neku
dugu, razvučenu smrt specijalno njoj namenjenu. A kada ste je smislili, činjenica da
je to podrazumevalo i ubistvo žene koja vam je bila kao majka, nije vas ni najmanje
brinula...“ Nevil sasvim blagim glasom reče:

„Sve su to laži! Sve su to laži! A ja nisam lud. Ja nisam lud.“

Betl prezrivo nastavi:

„Ubola vas je u osetljivu tačku, zar ne, kada je otišla i oslavila vas zbog drugog?
Povredila je vaš ponos! Da joj padne na pamet da ona vas ostavi. Sačuvali ste svoj
ponos pretvarajući se pred celim svetom da ste vi ostavili nju i da ste se oženili
drugom devojkom koja je bila zaljubljena u vas, samo da biste potkrepili to uverenje.
Ali u sebi ste kovali plan da se osvetite Odri. Niste mogli da se setite ničeg goreg od
ovoga - da je pošaljete na vešala. Odlična ideja - šteta što niste imali dovoljno mozga
da je bolje sprovedete u delo!“

Nevilova ramena počeše da se pomeraju u čudnim trzajima ispod sakoa od

tvida.

Betl nastavi:

„Detinjasto je - ono sa štapom za golf! Ti jednostavni tragovi koji su ukazivali na

vas! Odri mora da je znala šta smerate! Mora biti da se u sebi podsmevala! Mislila je
da ja ne sumnjam na vas! Vi ubice ste neka čudna sorta! Tako naduveni. Uvek
mislite da ste tako pametni i snalažljivi, a u stvari ste detinjasti do sažaljenja ...“

Nevil ispusti čudan i neobičan krik.

,,To jeste bila pametna ideja - zaista jeste. Nikada ne biste pogodili. Nikada!
Samo da nije bilo ovog dosadnog njuškala, ove uobražene škotske lude.Uzeo sam u
obzir svaki detalj - svaki detalj! Nisam mogao da utičem na ono što je krenulo
naopako. Kako sam mogao da znam da je Rojd znao istinu o Odri i Adrijanu? Odri i
Adrijan ... Prokleta Odri - visiće ona - morate da je obesite - želim da umre uplašena
- da umre - da umre ... Mrzim je. Želim da ona umre, kad vam kažem...“

Piskav, unjkavi glas utihnu. Nevil se sruši na pod i poče tiho da plače.

„O, bože“, reče Meri Oldin. Bila je bleda kao kreč.

Betl progovori tiho i uljudno objasni:

 „Žao mi je, ali morao sam da ga gurnem preko ivice ... Znate, radilo se o dokazu
od neprocenjive vrednosti.

Nevil je još uvek jecao. Glas mu je bio kao dečiji.

„Želim da je obese. Zaista želim da je obese ...“

Meri Oldin se strese i okrenu se ka Tomasu Rojdu.

On je uhvati za ruke.

II

„Oduvek me je bilo strah“, reče Odri.

Sedeli su na terasi. Odri je sela blizu nadzomika Betla. Betl je nastavio svoj
godišnji odmor i kao prijatelj je boravio u Gals Pointu.

„Uvek uplašena - sve vreme“, reče Odri.

Betl je klimao glavom u znak odobravanja.

„Znao sam da ste na smrt preplašeni čim sam vas ugledao. I imali ste tako
bezbojan i uzdržan stav, kakav imaju ljudi koji u sebi potiskuju neko veoma jako
osećanje. Mogla je to da bude ljubav ili mržnja, ali je u stvari to bio strah, zar ne?“

Ona potvrdno klimnu glavom.

„Počela sam da se plašim Nevila ubrzo pošto smo se venčali. Ali ono što je
strašno, verujte, jeste da nikada nisam znala zašto. Pomišljala sam da sam ja luda.“

„Niste vi bili ludi“, reče Betl.

„Kada smo se venčali, Nevil mi se činio izuzetno razuman i normalan - uvek

tako očaravajuće dobroćudan i prijatan.“

„Zanimljivo", reče Betl. ,,On je igrao ulogu dobrog sportiste.Zato je uspevao da

ostane tako pribran dok je igrao tenis. Njegova uloga dobrog sportiste bila mu je
važnija nego pobeda u tenisu. Ali naravno, to je u njemu izazivalo napetost; gluma
uvek izaziva napetost. On se zbog toga sve lošije osećao iznutra.

„Iznutra", prošaputa Odri i zadrhta. „Uvek iznutra. Nista šta bi čovek mogao da
se uhvati. Samo poneka reč ili pogled onda bih uobrazila da sam to izmislila ... Nešto
čudno. A onda kao što rekoh, mislila sam da mora biti da ja nisam normalna .....
 I nastavila sam da se sve više i više plašim - nekakav bezrazložan strah, znate,
koji vas čini bolesnim!

Rekla sam sebi da ludim - ali nisam tu mogla ništa du uradim. Osetila sam da
bih sve na svetu dala da pobegnem! A on da je došao Adrijan i rekao mi da me voli, i
ja sam pomislila kako bi bilo divno da odem sa njim, a on je rekao ...“

Stala je.

„Znate šta se dogodilo? Otišla sam da se nađem sa Adrijanom - nije se pojavio

... bio je ubijen ... Osećala sam kao da je Nevil to nekako uredio.“

„Možda i jeste“, reče Betl.

Odri se okrenu ka njemu, a na licu joj se odražavalo iznenađenje.

„Zaista mislite da jeste?“

„Sada to više ne možemo da saznamo. Saobraćajne nezgode uvek mogu da

budu nameštene. Ipak, nemojte mnogo time da se zamarate, gospođo Strejndž. Vrlo
verovatno je da se to samo od sebe desilo.“

,,Ja - sva sam bila rastrojena. Vratila sam se u parohijsku kuću - u Adrijanov
dom. Nameravali smo da pišemo njegovoj majci, ali pošto nije znala za našu vezu,
rešila sam da joj ne kažem i da joj time ne nanosim bol. A Nevil je skoro smesta
došao. Bio je veoma fin - i - ljubazan - i sve vreme dok sam razgovarala sa njim bila
sam potpuno bolesna od straha! Rekao je da nema potrebe da iko sazna za Adrijana,
da ću ja moći da se razvedem od njega na osnovu svedočenja koje će mi poslati i da i
će se posle toga ponovo oženiti. Osetila sam toliku zahvalnost. Znala sam da je
smatrao Kej privlačnom i nadala sam se da će sve izaći na dobro i da ću prevazići tu
svoju čudnu opsesiju. I dalje sam mislila da je problem u meni.

Ali nisam mogla da se toga oslobodim - bar ne u potpunosti. Osećala sam da

nikada nisam stvamo pobegla. A onda sam iednoga dana srela Nevila u parku i
objasnio mi je koliko bi želeo da se Kej i ja sprijateljimo i predložio da svi dođemo
ovde u septembru. Zar sam mogla to da odbijem, posle svega što je učinio za mene?“

„Izvolite u moje odaje“, reče pauk muvi“, primeti nadzornik Betl.

Odri zadrhta.

,,Da, upravo tako ..."

 „Veoma je mudro to uradio“, reče Betl. „Toliko je glasno sve ubeđivao da je to
bila njegova ideja, da je svako odmah stekao utisak da nije.“

„A onda sam ja došla ovamo - i bilo je to kao nekakav košmar. Znala sam da će
se dogoditi nešto grozno - Znala sam da je to Nevil nameravao - i da je to trebalo da
se meni dogodi. Ali nisam znala šta. Mislila sam, verujte mi, da sam zaista skoro
sišla s uma! Bila sam jednostavno paralisana od straha - kao da ste u snu u kome
će se nešto desiti, a vi ne možete da se probudite ...“

„Oduvek sam razmišljao“, reče nadzomik Betl, „kako bih voleo da vidim zmiju
koja toliko začara pticu da ona ne može da odleti - ali sada više nisam tako siguran
da li bih to želeo.“ Odri nastavi:

„Čak i kada je ledi Tresilijan ubijena, nisam shvatila šta to znači. Bila sam
zbunjena. Nisam čak ni sumjala na Nevila. Znala sam da mu nije stalo do novca -
bilo je besmisleno pomisliti kako bi ubio nju da bi nasledio pedeset hiljada funti.

Stalno sam razmišljala o gospodinu Trivsu i o priči koju nam je one večeri
ispričao. Čak ni tada to nisam povezala s Nevilom. Trivs je pomenuo neku fizičku
specifičnost po kojoj bi mogao da prepozna to dete koje je sada več odraslo. Ja imam
ožiljak na uvu, ali mislim da niko više nema nikakav primetan znak.“ Betl je ispravi:
„Gospođica Oldin ima beli uvojak kose. Tomas Rojd ima ukočenu ruku koja nije
možda samo posledica zemljotresa. Gospodin Ted Latimer ima glavu prilično
neobičnog oblika. A Nevil Strejndž...“ Zastao je.

„Svakako da Nevil nema nikakvu fizičku specifičnost?“

„O, naravno da ima. Mali prst na levoj ruci mu je kraći nego na desnoj. To je
veoma neuobičajeno, gospođo Strejndž - zaista veoma neuobičajeno.“

„Dakle, to je u pitanju?"

,,To je u pitanju.“

,,A Nevil je zakačio onaj natpis na lift?“

,,Da. Skoknuo je do tamo i nazad, dok su Rojd i Latimer služili starog momka
pićem. Pametno i jednostavno - sumnjam da ćemo ikada moći da dokažemo da je i
to bilo ubistvo."

Odri se ponovo stresla.

,,De, de“, reče Betl. „Sada je sve gotovo, draga moja. Nastavite sa pričom."
 ,,Vi ste veoma pametni ... Nisam ovoliko pričala godinama!“

,,Da! I to je bila greška. Kada ste prvi put prozreli igru majstora Nevila?“

,,Ne znam tačno. Sve sam odjednom shvatila. On sam bio je oslobođen sumnje,
što je ukazivalo na nekog od nas. A zatim, iznenada, videla sam kako me posmatra -
nekakav pogled koji je blistao od zadovoljstva. I ja sam znala ! To je bilo onda
kada...“

Ona naglo zaćuta.

,,To je bilo onda kada šta -?“

Odri polako nastavi:

„Kada sam pomislila da bi brzi izlaz iz svega bio - najbolji.“

Nadzomik Betl odmahnu glavom.

„Nikada se ne treba predavati. To je moj moto.“

,,Ah, potpuno ste u pravu. Ali vi ne znate kako je biti toliko dugo uplašen.
Parališete se - ne možete da razmišljate - ne možete da pravite planove - samo čekate
kad će se nešto užasno dogoditi. A onda, kada se to i dogodi“ - najednom se brzo
nasmeši - ,,ne biste poverovali kakvo olakšanje nastupa! Nema više iščekivanja i
straha - došlo je. Pretpostavljam da ćete pomisliti kako sam potpuno poremećena
ako vam kažem da nisam imala ništa protiv da me uhapsite zbog ubistva. Nevil je
ono najgore učinio i sa time je bilo gotovo. Osećala sam se tako sigurno kada sam
odlazila sa inspektorom Ličem."

„Delimično zato smo to i uradili“, reče Betl. „Hteo sam da vas sklonim od tog
ludaka. A osim toga, pošto sam hteo da ga dovedem do nervnog sloma, želeo sam da
proizvedem šok koji bi pospešio njegovu reakciju. Video je kako se sve odvija po
planu, kao što je i planirao - pa bi šok, računao sam, bio utoliko snažniji."

Odri progovori tihim glasom:

,,Da nije doživeo slom, da li bismo imali ikakvih dokaza?"

,,Ne mnogo. Imali smo Mek Virterovu priču da je na mesečini video čoveka kako
se penje uz konopac. Imali smo i sam konopac, savijen na tavanu i još uvek pomalo
vlažan, koji potvrđuje njegovu priču. Te noći je padala kiša, sećate se?“

Zastao je i upomo posmatrao Odri kao da očekuje da ona nešto kaže.

 Pošto je delovala samo zainteresovano, on nastavi:

,,A imali smo i odelo na prugice. Skinuo se, naravno, u mraku na onom
stenovitom rtu na obali na kojoj je Isterhed Bej i gumuo odelo u neku rupu u steni.
Slučajno se desilo da ga je spustio na neku istrulele riblje ostatke koje je nanela
plima. To je ostavilo mrlju na ramenu - i neprijatan miris. Saznao sam da se pričalo
kako nešto nije u redu sa kanalizacionim cevima u hotelu. Nevil je to razglasio.
Obukao je kišni mantil preko odela, ali je miris prodirao i preko mantila. Zatim se
uspaničio zbog toga, i prvom prilikom ga odneo na čišćenje i kao budala, nije ostavio
svoje ime. Nasumice je izabrao neko drugo ime, u stvari ime koje je ranije video na
spisku gostiju hotela. Tako je vaš prijatelj došao do odela i, budući da je oštrouman,
doveo ga je u vezu sa čovekom koji se peo uz konopac. Možete da zgazite na riblji
trulež, ali ne i da stavite rame na njega, osim ukoliko niste skinuli odeću da biste se
kupali noću, a to niko ne bi učinio iz zadovoljstva jedne kišovite septembarske noći.
Složio je celu sliku u glavi. Briljantan je čovek taj gospodin Mek Virter.“

„Više nego briljantan", odvrati Odri.

,,Hm, pa, možda. Voleli biste da saznate nešto više o njemu? Mogu da vam
ispričam nešto iz njegove prošlosti.“

Odri je pažljivo slušala. Betl zaključi da je ona dobar slušalac.

„Mnogo mu dugujem - i vama“, reče Odri.

„Meni ne dugujete baš mnogo. Da nisam bio glup, shvatio bih svrhu onog
zvona.“

„Zvona? Kog zvona?“

„Zvona u sobi ledi Tresilijan. Uvek mi je to zvono bilo sumnjivo. Skoro da sam
uvideo i zbog čega, kada sam sa poslednjeg sprata silazio niz stepenice i primetio
jednu od onih šipki za otvaranje prozora.

„Vidite, u tome je i bila cela svrha tog zvona - da pruži alibi Nevilu Strejndžu.
Ledi T. se nije setila zašto je pozvonila -naravno da nije, zato što ona uopšte i nije
zvonila! Nevil je, koristeći tu dugačku šipku, u hodniku pozvonio preko žica koje se
nalaze duž plafona. I tako Baretova silazi i vidi Nevila kako ide niz stepenice i izlazi
iz kuće, a ledi Tresilijan zatiče živu i zdravu. Cela ta situacija sa sluškinjom bila je
sumnjiva. Kakva je korist od njenog uspavljivanja zbog ubistva koje će biti počinjeno
pre ponoći? Kladim se da se do tada ne bi pošteno ni uspavala. Međutim, na taj
način postaje sigumo da je ubica neko iz kuće, a i omogućava Nevilu da malo igra
ulogu prvog osumnjičenog - potom Baretova progovara i Nevil tako pobedonosno
biva oslobođen sumnje, da nikom ne pada na pamet da podrobno ispituje tačno
vreme njegovog dolaska u hotel. Znamo da se nije vratio brodićem, a nije ni iznajmio
čamac. Preostala mogućnost je bilo plivanje. On je snažan plivač, ali čak i bez obzira
na to, po svoj prilici nije imao dovoljno vremena. Penje se uz konopac koji je ostavio
da visi sa prozora, ulazi u svoju sobu ostavljajući za sobom znatnu količinu vode na
podu koju smo i mi primeti li (mada moram da priznam da nismo pronašli neko
objašnjenje za to). Onda oblači svoj plavi sako i pantalone, odlazi do sobc ledi
Tresilijan - nećemo ulaziti u detalje - nije mu trebalo više od nekoliko minuta,
unapred je namestio onu čeličnu kuglu - za tim se vraća u svoju sobu, skida odelo,
spušta se niz konopac i ponovo odlazi u Isterhed.“

,,A zamislite da je ušla Kej?“

„Kladim se da je i njoj dao malo sredstva za uspavljivanjc. Od večere je sve

vreme zevala, tako su mi rekli. Osim toga, postarao se da između njih dvoje dođe do
svađe, kako bi se ona zaključala u sobu i izbegavala ga.“

„Pokušavam da se prisetim da li sam primetila da nema kugle na vratancima.

Mislim da nisam. Kada ju je vratio na mesto?‘

„Sledećeg jutra kada se digla sva ona galama. Kada se vratio automobilom Teda
Latimera, imao je celu noć da raščisti tragove i sve namesti, da popravi teniski reket
i tako dalje. Uzgred budi rečeno, koristio je bekhend da bi udario staricu, znate. Zato
se činilo da je zločin izvršila levoruka osoba. Bekhend je uvek bio Strejndžovo
najjače oružje, setite se!“

„Nemojte - nemojte...“ Odri podiže ruke. ,,Ne mogu više o tome.“

On joj se nasmeši.

,,Pa ipak, dobro je za vas da se sve razjasni i postavi na svoje mesto. Gospođo
Strejndž, mogu li da budem drzak i da vam dam jedan savet?“

„Samo izvolite."

„Osam godina ste živeli sa jednim kriminalcem, uz to i ludakom - to je dovoljno

da bilo koju ženu dovede do nervnog sloma. Ali sada morate da se oslobodite te
potištenosti, gospođo Strejndž. Više nema potrebe da se plašite - i morate da
naterate sebe da to shvatite.“

Odri mu se nasmeši. Lice joj više nije bilo ukočeno; bilo je to ljubazno, prilično
stidljivo lice, ali lice koje je izražavalo poverenje, sa široko razmaknutim očima
punim zahvalnosti.
 Pomalo oklevajući reče: „Pomenuli ste ostalima neku devojku - devojku koja je
postupila isto kao i ja?“

Betl polako klimnu glavom.

„Moja rođena kćerka. Vidite, dakle, draga moja, da je moralo da se dogodi čudo.
Ovakve situacije se dešavaju da bi nas nečemu naučile!"

III

Angus Mek Virter se pakovao.

Pažljivo je stavio tri košulje u kofer, a zatim i tamnoplavo odelo koje se setio da
podigne sa čišćenja. Dva odela koja su ostavila dva različita gospodina Mek Virtera -
bilo je to previše za devojku iz radnje.

Neko zakuca na vrata i on viknu: ,,Slobodno!“.

Ušla je Odri Strejndž. Ona reče:

„Došla sam da vam se zahvalim - pakujete se?“

,,Da. Večeras odlazim odavde. A prekosutra se ukrcavam na brod.“

,,Za Južnu Ameriku?“

,,Za Čile.“

,,Ja ću vam spakovati stvari“, reče.

On se usprotivi, ali ona je bila upomija. Posmatrao je kako spretno i metodično

radi.

,,Eto“, reče kada je završila.

„Dobro ste to uradili“, pohvali je Mek Virter.

Nastade tišina. A onda Odri reče:

„Spasili ste mi život. Da slučajno niste videli to što ste videli...“

Ona zaćuta.
 Zatim nastavi: ,,Da li ste odmah shvatili, one noći na grebenu kada ste - kada
ste me sprečili da skočim - kada ste rekli: „Idite kući, pobrinuću se da vas ne obese“
- da li ste onda shvatili da imate neke važne dokaze?“

,,Ne baš“, odgovori Mek Virter. „Morao sam dobro da razmislim.“

„Kako ste onda mogli da kažete - ono što ste rekii?“

Mek Virtera je uvek nerviralo kada je morao da objašnjava izuzetnu

jednostavnost svojih misaonih procesa.

„Što sam mislio to sam i rekao - da nameravam da vas spasem vešala."

Odrini obrazi se zarumeneše.

,,A šta bi bilo da sam ja to učinila? „Ništa se ne bi promenilo.“

,,Da li ste onda mislili da sam zaista ja to učinila?“

„Nisam mnogo lupao glavu oko toga. Bio sam sklon da poverujem u vašu
nevinost, ali bez obzira na to, ništa ne bi promenilo pravac mog delovanja."

,,I tada ste se setili čoveka na konopcu?"

Mek Virter se nekoliko trenutaka nije oglašavao. Potom je pročistio grlo.

,,Pa dobro, valjda to mogu da vam kažem. Ja nisam stvamo video čoveka kako
se penje uz konopac - svakako da nisam ni mogao, jer sam na Stark Hedu bio u
nedelju uveče, a ne u ponedeljak. Zaključio sam šta se moralo dogoditi na osnovu
odela koje mi je poslužilo kao dokaz, a moje pretpostavke je potvrdio mokri konopac
koji smo pronašli na tavanu.“

Boja Odrinog lica iz rumene pređe u belu. Ona s nevericom reče:

„Cela vaša priča je bila laž?“

„Izvođenje zaključaka ne bi imalo veliku težinu kod policije. Morao sam da

kažem da sam video to što se dogodilo."

„Ali - postojala je mogućnost da biste morali da se u to zakunete na mom

suđenju."

,,Znam.“

„Učinili biste to?“

 ,,Bih.“

Odri sumnjičavo uzviknu: ,,A vi - vi ste čovek koji je izgubio posao i za koga je
jedino rešenje bilo da se baci sa grebena, jer nije hteo da izvrće činjenice!"

,,Ja izuzetno poštujem istinu. Ali sam otkrio da postoj i nešto važnije.“

„Kao na primer?“

,,Vi“, reče Mek Virter.

Odri obori pogled. Mek Virter postiđeno pročisti grlo.

„Nema potrebe da osećate veliku zahvalnost niti bilo šta slično. Nećete više ni
čuti za mene posle današnjeg dana. Policija ima Strejndžovo priznanje i neće im
trebati moje svedočenje. U svakom slučaju, čujem da mu je toliko loše da možda
neće ni dočekati suđenje.“

„Drago mi je zbog toga“, odvrati Odri.

„Nekada ste ga voleli?"

„Volela sam sopstvenu predstavu o njemu."

Mek Virter klimnu glavom. „Svima nam je možda poznato takvo osećanje.“
Zatim nastavi: „Sve se dobro završilo. Nadzornik Betl je umeo da na osnovu moje
priče dovede tog čoveka do nervnog sloma...“

Odri ga prekide.

„Postupio je na osnovu vaše priče, to je tačno. Ali ne verujem da ste ga prevarili.

On je namemo zatvorio oči.“

„Zašto to kažete?"

„Kada je pričao sa mnom, pomenuo je da je sreća što stc videli to što ste videli
na mesečini, a onda je dodao nešto - posle nekoliko rečenica - da je noć bila
kišovita.“

Mek Virter je bio veoma iznenađen. ,,To je tačno. Sumnjam da bih išta video u
ponedeljak uveče.“

„Nema veze“, reče Odri.

 „Znao je da se stvamo dogodilo ono što ste se vi pretvarali da ste videli. Ali to
objašnjava zašto je toliko pokušavao da slomi Nevila. Posumnjao je na Nevila čim
mu je Tomas rekao za mene i Adrijana. Tada je znao, ako je tačno procenio vrstu
zločina - koji je pripisao pogrešnoj osobi - da mu je samo potreban čvrst dokaz koji
bi iskoristio protiv Nevila. Bilo mu je potrebno, kao što je i rekao, neko čudo - i vi ste
se pojavili kao odgovor na molitve nadzomika Betla.“

„Čudi me da je on tako nešto i rekao“, suvo odvrati Mek Virter.

,,To čudo ste vi. Pravo čudo u mom životu.“

„Mek Virter iskreno ponovi:

,,Ne bih želeo da osećate neku obavezu prema meni. Smesta ću iščeznuti iz
vašeg života...“

,,Da li baš morate?“, upita ga Odri.

On je pogleda s nevericom. Njeno lice preplavi mmenilo, prekrivajući joj uši i

slepoočnice.

Ona reče:

„Zar me nećete povesti sa sobom?“

„Vi ne znate šta govorite!“

„Da, znam. Ovo mi veoma teško pada - ali to mi znači više od života ili smrti.
Znam da nemamo baš mnogo vremena. Uzgred, ja sam konvencionalna, pa bih
volela da se venčamo pre nego što odemo!“

,,Normalno“, reče Mek Virter duboko zaprepašćen. „Baš sam to i ja hteo da ti

predložim."

„Sigurna sam da si hteo.“

„Ja nisam tvoj tip. Mislio sam da ćeš se udati za onog ćutljivog momka kome si
se toliko dugo sviđala.“

„Za Tomasa? Dobri verni Tomas. Suviše je veran. On je ostao odan slici devojke
koju je voleo pre mnogo godina. Ali osoba do koje mu je zaista stalo jeste Meri Oldin,
mada on toga još uvek nije svestan.“

Mek Virter joj se približi. Glas mu je bio odlučan.

 „Da li si siguma u to što govoriš?“

,,Da ... Želim zauvek da budem sa tobom, da te nikada ne ostavim. Ako odeš,
nikada neću naći nikoga sličnog tebi i biću sama do kraja života.“

Mek Virter uzdahnu. On izvadi novčanik i pažljivo proveri njegov sadržaj.

Zatim promrmlja:

„Specijalne dozvole su skupe. Prvo što ću sutra da uradim biće da odem u

banku.“

„Mogla bih da ti pozajmim nešto novca“, predloži Odri.

,,Ne dolazi u obzir. Ako se ja ženim, ja plaćam i dozvolu. Je l’ to jasno?“

„Nema potrebe", blago reče Odri, ,,da budeš toliki formalista.“

Pošto priđe, nežno joj reče:

„Poslednji put kada sam te držao u naručju bila si kao ptica koja se otima da
pobegne na slobodu. Sada mi više nećeš pobeći ...“

Ona reče:

„Nikada neću ni poželeti da pobegnem.“

BELEŠKA O PISCU
Agata Kristi je širom sveta poznata kao Kraljica zločina. Njene knjige su prodate
u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku i u još milijardu na 44 strana
jezika. Ona je autor čije se knjige najčešće izdaju, a od njenih dela jedino su Biblija i
Šekspirova dela štampani u više primeraka. Napisala je 79 kriminalističkih romana i
zbirki pripovedaka i 19 drama, kao i 6 romana koje je objavila pod pseudonimom
Meri Vestmakot.

Agata Kristi je rođena u Torkveju. Svoj prvi roman, Tajanstvena afera u Stajlsu,
napisala je pred kraj Prvog svetskog rata, u kome je dobrovoljno učestvovala kao
bolničarka. U tom delu je stvorila lik Herkula Poaroa, malog belgijskog detektiva koji
kao da je bio predodređen da postane najčuveniji detektiv kriminalističkih priča
posle Šerloka Holmsa. Ta knjiga je ugledala svetlost dana u izdanju Bodli Heda
192O.

Pošto je u proseku izdavala po jednu knjigu godišnje, Agata Kristi je 1926.

godine napisala svoje prvo remekdelo. Ubistvo Rodzera Akrojda je njena prva knjiga
čiji je izdavač bio Kolins. Ona je označila početak pedesetogodišnje saradnje između
spisateljice i izdavača, u toku koje je objavljeno preko sedamdeset knjiga. Ubistvo
Rodžera Akrojda takođe je prva knjiga Agate Kristi koja je dramatizovana - pod Alibi
- i koja je doživela uspeh na Zapadu. Mišolovka, njena najpoznatija drama, najduža
je drama koja je ikada napisana.

Agata Kristi je 1971. godine odlikovana za životno delo. Poslednje dve knjige su
Zavesa: Poslednji slučaj Herkula Poaroa, iz 1975, i Ubistvo u snu, izdata 1976.
godine, u kojoj se pojavljuje prividno bezazlena gospođica Marpl. Obe knjige su
postale bestseleri. Agata Kristi je napisala i četiri dela koja ne pripa daju domenu
beletristike, među kojima je i jedna autobiografija i neponovljivo delo Dođi i reci mi
kako živiš, u kome je ovekovečila mnoge ekspedicije u kojima je učestvovala sa
svojim suprugom, arheologom, ser Maksom Malovanom.