1

Aleksandar Tešić

KOSINGAS

TREĆA KNJIGA

SMRTOVANJE

2
Ireni, mojoj Kosovki devojci

3
 Manastir Blagoveštenje, 8. jun leta
Gospodnjeg 6942. (1435)

U miru, sinovi sahranjuju svoje očeve, u ratu, očevi sahranjuju

svoje sinove." Tako je govorio grčki istoričar Herodot. Avaj, gorčinu
njegovih reči najbolje razumemo mi koji kao aveti tumarasmo no bojištu,
gazeći preko mrtvih ili umirućih, i po zemlji, iz koje kao da je krv izbijala u
lokvama. A po izgledu ni sami se ne razlikovasmo od njih, već samo po
dahanju i zledima koje nam još krvoliptaše. Bejaše to doba smrtovanja,
jedni iščekivaše neprestano smrt, a drugi predosećaše njenu blizinu.
Nema ko je ne bi sit i ko ne htede da se napokon uhvati u koštac sa
njom, samo da prekine svoje muke.
Tako je u ratu, dragi moj mladi Jakove, pa ne dao ti Bog da se
uveriš u istinitost Herodotovih reči, ni u gorčinu koju on ostavlja u duši i
srcu, jer taj čemer te prati do kraja života.
Ali, šta tek reći o ratu u kome majke sahranjuju svoje muževe i
sinove? To za sobom ostavlja pustoš, jad i bedu. Praznina koja se ne da
nikad popuniti. Samo se čuje lelek žena i njihovo dozivanje mrtvih
muževa i sinova. Ognjišta se gase. Neke žene su bežeći od osvajača,
prodavale svoju stariju čeljad u roblje da bi mogle prehraniti sebe i mlađu
čeljad. Uvek je bilo teže onima iznad rake nego onima u njoj. Dobro je
Platon govorio: „Samo mrtvi vide kraj rata"!
Eto, do dana današnjeg, a prošlo je više od 40 leta od boja na
Kosovu, ne dočekah nijednu zoru, niti ispratih zalazno sunca da ne
zažalim što ne skončah kraj Lazara ili sa Milošem, a ne da sad ovako
star kradem Bogu dane i da živim u prošlosti, kojoj se ne mogu vratiti, ili
da pričam sa davno umrlim prijateljima koji me ne mogu čuti, već samo
drugi monasi koji mi se smeju iza leđa. E, da mi je bilo suđeno da mi bar
Bajazit odrubi glavu kao ostalima.
Ali, ne! Nit me todorci nakrvaviše, nit me Osmanlije posekoše. Znaš
li zašto, sine Jakove? Ne znaš, klimaš glavom kao tele nad tom
pisankom. Ništa nisi naučio iz svega što si zapisao svojom rukom.
Kazaću ti zašto: da bih ti ja govorio u pero sve događaje godine našeg

4
smrtovanja, da bi upisao imena junaka koji nesebično dadoše svoje
živote za Boga i svoju zemlju. Znaš li ti, Jakove, da je Homer opevao
samo nekolicinu junaka, a ostale je osudio na zaborav, jer im ni imena
nije spomenuo? Ja ne kanim tako pogrešiti. Niti ću dopustiti da sad blate
naše junake, pa ih ulepi sad nazivaju izdajicama ili da ih okrivljuju za
poraz. Kakvog li svetogrđa! Gde je obraz onom Bugarinu koji govori i širi
priče da je naš Lazar izgubio bitku na Kosovu? Čak se ni Osmanlije ne
hvalisaše da su odnele pobedu, a sigurno bi bili najglasniji u tome. Ne
znači li im ništa ni što Mlečani žališe svoga saveznika Murata i njegov
poraz? Ne veruju li ni kralju Tvrtku, koji se radosno vratio u Bosnu i dve
nedelje slavio veliku srpsku pobedu na Kosovu? Ni Firentincima koji mu
zato čestitaše na pobedi! Zar bi zvona Bogorodičine crkve u Parizu
zvonjavom objavile pobedu hrišćanske vojske da nije bilo tako?
Znaš li ti, Jakove, kako je vizantijski retor Dimitrija Kidon pisao
izgnanom caru Manojlu nakon boja? Meni je u ove ruke car kasnije
predao to pismo prilikom jedne posete Carigradu: „Onaj prokletnik Murat
veoma osion prema Bogu i njegovoj baštini, a istovremeno veoma drzak
prema svima, sada nestade i pogibe. I tako tvoja odsutnost sada nama
pomračuje radost zbog pobede nad neprijateljem"
Zar da ljudi gledaju ispod oka naše junake i da ih okrivljuju za poraz,
iako se iz boja vratiše ovenčani slavom, sa Bogom kao svedokom kako
Osmanlije pobegoše sa bojišta?
Ne, nije Bajazit žurio u Jedrenje jer se plašio pobune trupa svog
brata koga na prevaru ubi čim im je otac stradao od Miloševe ruke. Zar
bi se iko osmelio da se pobuni protiv njega da je ostao pobednik na
Kosovu? Naravno da ne. Svi bi mu se klanjali. Ali svakako je imao
razloga da žuri da je izgubio, jer se uvek najbliži okreću protiv
poraženoga, okrivljujući ga za smrt i sramotu. Kraljevske glave najčešće
padaju posle teških poraza.
Ne gledaj me tako, Jakove! Nemoj tako pogano misliti. Dođi da te
pljunem... Pa, jeste, Osmanlije nas uceniše i nametnuše nam vazalstvo.
Neki su svojevremeno blatili i Kraljevića Marka što je bio Muratov vazal,
a kao da su zaboravili da je i despot Stefan bio Bajazitov vazal. Ali
kneginja Milica nije prihvatila vazalstvo zato što smo izgubili bitku, dete,
nego zato što više nije bilo nikoga da im se odupre kad su opet došli u
decembru te godine! Ko je mogao da im stane na put. KO? Samo se
Vuk Branković njima opirao još nekoliko godina, a njega sad nazivaju
izdajnikom oni isti koji nisu prišli Lazarevoj vojsci. Šta je mogla sirota
kneginja da uradi kad je osvajač opet udario na Srbiju? Koju vojsku da
okupi? Koje vlasteline da pozove? Većina ih pogibe na Kosovu!
Zmajeviti Stefan je još bio dete. Ko bi stao uz njega? Jer ono od vojske
što nije izginulo kod Crnog kamena, stradalo je posle sa Lazarom.
Bojište na Kosovu još nije upilo svu krv, a ugarski kralj Žigmund je sa

5
vojskom zauzeo Mačvu i došao do Borača i Čestina. Pa se još hvalisao
kako je on osnovao red Zmaja! Da je bio zmajevit, došao bi sa ostalima i
stao s nama kad je Hromi Daba udario na nas. Nego, jedva je čekao da
Lazar pogine, pa da mu preotme zemlje na severu.
Zato je Milica uradila ono što bi svaka majka učinila za svoju čeljad,
za svoju zemlju. Da je spasi razaranja. Je li ti misliš da bi Bajazit ponudio
Srbiji vazalni položaj da je on Lazara potukao? Ili misliš da je to uradio
zbog lepe Olivere, koju majka obeća sultanu za harem? To osvajačke
vojske ne rade, već od poraženoga traže bezuslovnu predaju, potčine ga
i porobe. Eno Bugara, prihvatiše sve što su im Osmanlije tražile, pa i
dalje im pale i haraju po zemlji kao da rat još traje. A nama „poraženima"
pomogoše da preotmemo Žigmundu naše zemlje!
Iako je sultan imao na svojim rukama krv svoga brata, dobro je on
znao šta se desilo na bojištu. On je umeo bolje da poštuje svoga
protivnika na bojištu nego neki koji su se svojevremeno kleli našem
knezu na vernost. Uvek je lako optužiti drugoga za svoje nedaće, lakše
je lagati nego priznati istinu.
Vraćaju mi se reči starog makedonskog kralja Pira, koji, odnevši
nekoliko teških pobeda na Rimljanima, ogorčeno govoraše: „Još Jedna
ovakva pobeda i propašću!" Pa se zatim povukao iz Italije. Takva bejaše
i naša pobeda na Kosovom polju, Pirova pobeda, ali mi ne mogasmo
nikud da se povlačimo jer bejasmo na našoj zemlji. I više nemasmo sa
kim da je branimo.
Znaj, Jakove, da je despot Stefan sad živ, odsekao bi jezike onima
koji govore da je njegov otac izgubio bitku. Oslikao je brojne crkve likom
svoga oca, ni ispod ni iznad našeg Spasioca Isusa Hrista, nego rame uz
rame. Toliko ga je voleo i poštovao. Bejaše mu uzor u svim ljudskim
vrlinama. Nekad bi nešto rekao ili svojim pokretom bi me podsetio na
svog oca, pa bi mi se činilo da preda mnom stoji vaskrsli Lazar.
Niko doskora nije spominjao tu sramotu o porazu, nego prvi beše
onaj Bugarin Konstantin, koji je prebegao kod nas, pa se dodvorio
našem despotu Stefanu i obećao mu žitije o njegovom životu i delu.
Govorih mu ja da ne veruje tom tuđincu, jer od Bugara ništa dobro nismo
dobili niti zaslužili. Marko im ne može oprostiti što nisu pomogli
njegovom ocu kralju Vukašinu i despotu Uglješi na Marici, gde obojica
poginuše.
Ali zaludno troših reči na despota, milije mu behu slatkorečivosti
Konstantinove. Suvišno bi i što mu je Stefan govorio da u žitije opiše
borbu i stradanje reda Zmaja i mnoštvo junaka koji padoše pred hordom
iz Ada. Obećavao je Bugarin da će našu pobedu kod Crnog kamena
ovenčati slavom. Sad me i ne čudi što je žitije sastavio tek nakon
despotove smrti, jer bi neslavno prošao da je za Stefanovog života
napisao da su prečasni Lazar i njegovi junaci izgubili bitku, a našu

6
pobedu nije ni spomenuo.
Jer podno Crnog kamena sudariše se čovek i nečovek, vernik i
nevernik, oni koji braniše svoja ognjišta, žene, čeljad i oni koji bi ih satrli
u ognju i udavili u krvi, ljudi plemeniti sa sve četiri strane sveta i neljudi iz
donjeg sveta. Sudariše se časni vitezovi i seljaci i nečastive zveri.
Muževi i očevi protiv krvavoča i ubijača. Čeljad protiv krvoždera. Ako je
ikad bilo časno poginuti, to bejaše kod Crnog kamena ili sa Lazarom na
Kosovu. Ali, tanka nit mog vretena sudbine osta čvrsta u Mokošinoj ruci.
Gledah kako smrt odnosi mnoge, ali iako bejah spreman za nju, ona me
poštedi i kazni da do kraja života kad zažmurim, vidim mlada lica
nakrvava i tela osakaćena. Iako je Sofokle bio u pravu kad je govorio:
„Sudbina je hrabrih da u slavi žive ili da slavno umru", ima onih koji
uskraćuju tu slavu i živima i mrtvima.
Zato sam ti na početku ovih pisanija kazao da njima želim da
sačuvam od zaborava te naše velike dve pobede, jer je sve manje onih
koji se sećaju tih događaja kao njihovi učesnici, a sve je više onih koji
prepričavaju razne priče i traže krivce za svoje nedaće. Valjda će pre
verovati meni nego onom Bugarinu! Zato, piši, ne zastajkuj i ne preskači
ništa jer se i dan moga odlaska u nebesko carstvo bliži, pa hoću
nepravdu da ispravim, jer kako ću pred Lazara i sina mu Stefana da
stanem ako ne dovršim ovo pisanije?
Još si mlad, Jakove, pa nisi bio u Samodreži, gde je pokraj
Bogorodičine crkve sin ocu podigao mramorni stub posvećen njemu i
junacima palim na obližnjim poljima. Da vidiš taj božur koji čini se raste
samo tamo, a crven je kao da još crpi krv iz zemlje kojom je natopljena.
Trebalo bi da odeš tamo i pokloniš se senima tih hrabrih, kao što je
zmajeviti Stefan to učinio kad je imao 25 leta. Ja sam bio u njegovoj
pratnji, između ostalih i sa Grgurom, Ðurađom i Lazarom, triju sinova
Vuka Brankovića, koji izdahnu nekoliko leta ranije u progonstvu. Bejaše
tu i nakrasna mu majka kneginja Milica, kojoj to bi poslednji put da obiđe
poprište bitke, jer se jadnica i sama upokoji nekoliko leta kasnije.
Kako je Stefan ličio na oca! Kakav to bejaše prizor, Jakove moj! I
sad mi je pred očima: visok, jak, u oklopu reda Zmaja stoji pred
mramornim stubom, kamena lica, čvrstog pogleda. Ni suzu nije pustio!
Ali znam da mu se srce cepa. Zato ja suzan stajah iza njega.
Piši, Jakove, zapisuj reči koje sin sroči svom ocu na mestu njegove
pogibije:
„O, čoveče koji srpskom zemljom stupaš, došljak li si, ili ovdašnji, ko
li si, što li si, kada dođeš na polje ovo, koje se zove Kosovo, i po svemu
ugledaš puno kostiju mrtvih, a sa njima kameno biće, mene sa znakom
krsta, po sredini vidiš kako uspravno stojim, ne prođi i ne prezri, kao
nešto zaludno i ništavno, no, molim te, priđi i približi se k meni, o
ljubljeni, i razmotri reči koje ti prinosim, i razumećeš koga uzroka radi, i

7
kako i zašto stojim ja ovde, jer istinu ti kažem, ne manje od živoga bića,
svu suštinu ću ti reći onoga što se dogodi.
Ovde nekada veliki samodržac, čudo zemaljsko i riga srpski, koji se
zvao Lazar, knez veliki, blagočašća nepokolebljivi stub, bogorazumlja
pučina i mudrosti dubine, ognjeni um, strancima zaštitnik, hranilac
gladnima i ništim pomilovanje, tužnima utešitelj, koji ljubi sve što Hristos
hoće - kao ovome, dakle, svojim, izvoljenjem, samoga sebe, pa i sve
svoje bezbrojno mnoštvo koje je pod rukom njegovom - muževe dobre,
muževe hrabre, muževe uistinu u reči i delu, koji kao zvezde svetle sjaju
se, koji su kao zemlja cvećem išaranim, odeveni zlatom i kamenjem
dragim ukrašeni i veoma mnogih konja izabranih i zlatosedlanih sve divni
i krasni jahači - njih sve plemenite i slavne, kao neki dobri pastir i vođ
jaganjce razumne, mudro privede da u Hristu završe dobro i stradanja
venac prime, višnje slave učesnici da budu.
I tako, mnogo bezbrojno mnoštvo, zajedno sa dobrim i velikim
gospodinom, hrabre duše i verom tvrdi, kao naložnicu krasnu i
mnogomirisno jestivo na neprijatelje se ustremiše, i zmaja zgaziše, i
umrtviše zvera divljeg i velikog protivnika i nesitoga aga proždrljivca, to
jest Murata, i sina njegova, aspidino čedo i gujino, štene lavovo i
vasiliskovo, a sa njima i drugih ne malo.
O, čuda božjih sudova! Uhvaćen bi hrabri stradalac rukama
bezakonim agarjanskim, i kraj stradanju dobro sam primi, i mučenik
Hristov postade veliki knez Lazar, i ne poseče ga ko drugi, o ljubimci, no
sama ruka ubice onoga, sina Muratova.
I sve ovo rečeno, dogodi se u leto 6897, indikta 12, meseca junija,
15. dana, u utorak, a čas je bio šesti ili sedmi, ne znam, Bog zna."

8
 Četvrtak, 17. septembar leta
Gospodnjeg 6896.

Ako ne mogu da savijem nebesa, pomeriću pakao", kažem pomalo

ljutito prisutnima, iako sumnjah da znaju da citiram rimskog pesnika
Virgila, koji onako živopisno napisa „Enejidu" i Enejin silazak u Ad. A
Marko to spremno dočeka, pa se nadoveza:
„I nećemo ga samo pomeriti nego i satreti!" I udari šakom o sto, za
kojim smo sedeli, pa zazvečaše pehari sa vinom. Straža koja je stojala
oko nas vidno se štrecnu. Reči znamenija nam odjekivaše u glavi
zajedno sa bubnjanjem Mokošinog vretena i ulivaše nam neku čudesnu
snagu i nadu. Kao da je neko okrenuo veliki list, rešen da ljudima ipak
pruži priliku da se odupru zlu, koje je kiptilo duboko pod našim nogama.
„Ti, kosingase, koga šuma uvek radosno dočekuje, znaš da
neprijatelj sad besno divlja što je Kraljević Marko konačno uspostavio
znamen i označio početak doba Vatre." Nakrasna vila Vida bejaše još
jedan cvetak u šarolikom vilinom kolu, pa da moraš da izabereš najlepšu
pod pretnjom da će ti odseći desnu ruku, čini mi se da ne bih znao, nego
bih dao da mi ih obe odseku! Ona je gospodarica Belog izvora i svi joj se
klanjaše. Kud bi ona prošla, za sobom je ostavljala trag poljskog cveća.
Takva čarolija se viđala samo kod vila posvećenih jednom mestu, jer
njenoj ljubavi se zemlja radovala, a trava cvetala u svakakvim bojama.
Da ne bejaše nas smrtnika zbog kojih su se isti cvetovi povlačili nazad,
sigurno bi sve oko nas bio jedan veliki cvetni ćilim.
„Događaji se nižu takvom brzinom da se čini da dani lete!" Raširi
ruke u čudu prvosveštenik Singur, iskreno iznenađen svime što se
događa. On kao glavni Svetovidov sveštenik i duhovni vođa Vlaha, taj
starac kome se godine nisu mogle odrediti bio je oči, usta i uši bogu
Svetovidu. On je narodu prenosio njegovu volju. Njegova reč bila je prva
i poslednja. „Bezimene zveri se niotkuda pojavljuju, čudesni događaji su
pokrenuti. Ono što mirovaše vekovima, ponovo je oživelo!" Klimao je
glavom negodujući. Glas mu je blago podrhtavao od straha. Plašio se da
pogleda Marka i mene, pa je gledao prazno ispred sebe. „I sve oči, kako

9
od bogova, tako i od njihovih slugu, okrenute se na našu malenu i
namučenu zemlju i na njen narod koji je sviknut na smrtovanje i na
patnje."
„Zato se moramo spremiti za borbu!" stisnu pesnicu Dobrovuk,
kapetan garde Sventovita, čuvara hrama. „Ovo je rat koji se odvajkada
najavljuje! Moramo učestvovati svi!" Razjario se ratnik željan seče
psoglavih. Crna kosa mu je bila vezana u rep i tako mu je padala iza
kacige oblika konjske glave da se činiše kao da je konjski rep! Imao je
oštre crte lica, čoveka odlučnog i nepokolebljivog. Kao neko ko uvek čini
pravu stvar i zna šta zatim da očekuje. „Mi Vlasi odvajkada smo se
hvatali u koštac sa bezdušnicima i umemo sa njima. Zato nas se oni
plaše. Jer znaju da ih mi volimo loviti!"
„Polako, Dobrovuče, polako!" povika Singur, pa podiže obe ruke.
Prekorno ga pogleda, a kapetan se stiša. „Najlakše je krenuti u rat, ali
treba ga preživeti..." Prvosveštenik je imao dugu sedu bradu, a kosa mu
je padala do pola leđa. Na glavi je nosio belu kapu u obliku konjske
glave. Na sebi je imao duge sive haljine i kratak štap, kojim se poštapao.
„Ne žele svi rat kao ti. Od važnoće je izvagati šta se njime dobija, a šta
gubi."
„To je bar jasno, oče Singure", kažem mu ja. „Vaše porodice
dobijaju život, a neki od nas će ga izgubiti."
„Ako nam bogovi neće pomoći, onda ćemo kosingas i ja stati sami
pred njih", reče Marko ljutito. „Mi nećemo da gledamo kako ubijači kose,
pale i proždiru sve pred sobom. Vi izađite pred svoj narod pa im kažite
zašto ste ga ostavili na cedilu..."
„Polako, viteže", kaže blaženim glasom vila. „Potrebna je večnost
da život nastane, nemoj ga za tren izgubiti. Ništa nije milije bogovima
nego kad ljudi u sreći i zdravlju žive i njihova imena spominju sa
ljubavlju. Nemojmo radost zameniti očajem i smeh dece plačem." Njen
osmeh bi i kamen rastopio. Svaka reč joj bi odmerena, glas joj se mešao
sa žuboravim, koji je tekao pored naših nogu kao da je voda govorila.
Njena duga plava kosa bi se uskovitlala na najmanji pokret tela ili nalet
vazduha. Leptiri su leteli oko nje kao oko najsočnijeg cveta.
„Upravo tako, gospo od Belog izvora", reče Marko pa blago pokloni
glavu, ali onda stade da tera neke mušice koje su se okomile na njega.
Naše višednevno tumaranje po vrletinama podzemnim osećalo se na
nama. „Mi se moramo suprotstaviti tom zlu koje će da... pokulja iz utrobe
zemlje, jer u protivnom, nastaće očaj i plač kad horde neljudi preplave
zemlju."
„Ja sam uvek govorio da ništa nije vredno suze jednog deteta",
rekoh mirno. „Ali, bude li Hromi Daba zakoračio našom zemljom, biće
mnogo suza, a još više krvi... Ako neko i preživi, verujte mi, poželeće da
je umro. Vrlo dobro poznajem svet gospodara Dabe."

10
 „Ja sam za to da se okupi i naoruža narod", opet će kapetan
Dobrovuk. Zadihano je govorio. Osećao je važnoću trenutka. Znao je da
se vreme ne sme gubiti. Svaki izgubljeni dan bio je u korist Hromog
Dabe. Gospodar Ada sigurno nije dangubio, okupljao je horde,
naoružavao ih, bodrio i obećavao bogat plen. On je to već godinama
radio, a mi tek nekoliko meseci. I nikako da se složimo. Šta je to što čini
da ljudi istu stvar vide drugačije? „Više nema nikakve sumnje da će se
Ad dići na oružje, samo je pitanje kad i gde... Oče Singure, neka nam
Svetovid da blagoslov za rat. Ne može od nas tražiti da okrenemo
glavu... Ne sad. Ne od ove opasnosti. Ovo se tiče sviju nas, ne samo
naših suseda hrišćana. Ako smo časnom Lazaru obećali pomoć protiv
Osmanlija, kako da sad odbijemo ovo?" Njegove crne oči su svetlucale
odlučnošću, bio je kao zapeta strela. Bila je potrebna samo jedna reč...
Samo jedna prava reč.
„Zar boriti se protiv dva protivnika istovremeno?" Navodno se
iznenadi sveštenik gladeći bradu. „Potrebno je mnogo vojske, hrabrosti
i... mudrosti za tako nešto."
„Dva, tri ili pet protivnika, ako treba", rekoh, trudeći se da zadržim
mirnoću glasa. Zajapurim li kao Marko, može Singur da se zainati, da to
shvati kao nepoštovanje. „Nama je potrebna tvoja mudrost i pomoć, oče
Singure." Prvosveštenik mora osetiti da zavisimo od njegove dobre volje.
„Uputi nas kako da rešimo ovu nedaću koja se okomila na sve nas." On
mora osetiti da je iznad nas. „Iz Bezdanja smo došli na tvoje noge da
čujemo tvoju reč." On mora osetiti da ima moć nad nama. „Učinićemo
kako ti kažeš i nikako drugačije." Ali... „Došli smo da čujemo savet
Svetovida kroz tvoja usta. Kao i uvek, neka njegova reč bude poslednja."
Zaćutasmo i zagledasmo se u Singura. Nije mogao tek tako da nas
odbije. Ipak, on samo prenosi Svetovidovu reč. Oseti on to, pa polako sa
uzdahom ustade i okrenu se potoku, koji je žuborio nekoliko koraka od
nas. Poštapao se do samo ivice i zagledao se u vodu. A onda, da li
slučajno ili ne, beli konj koji se s druge strane potoka šetkao, najednom
priđe i stade preko puta prvosveštenika. Pomislih da će spustiti glavu da
se napoji, ali ne. Samo je stajao i gledao u starca. I mi se ukipismo
iznenađeni ovim prizorom, ali to ne bejaše ništa čudno za vilu i
kapetana. Sveštenik i konj su se nekoliko trenutaka zgledali, a onda vila
Vida ustade i priđe Singuru.
„Kosingas je u pravu", reče ona, pa se okrete ka meni. „Veliko zlo
nam se sprema... Preplaviće nas." I glas joj blago zadrhta. Iznenadi me
njeno naglo predomišljanje. „Nikoga i ništa neće poštedeti. Ostaviće
pustoš za sobom... Singure, pogledaj me... Ovo nije neki osvajač koji
dolazi da preotme nešto zemlje i da njome svoju proširi. Neprijatelj ne
dolazi preko reke, nije to neki bliži ili dalji sused. Nisu to Ugari, ni Bugari,
pa ni Osmanlije... Osvajači su i ranije dolazili i odlazili, narod je

11
opstajao... Ovo je drugačije. Neprijatelj dolazi iz Ada... Gospodar Hromi
Daba sa svojim hordama."
Singur je pogleda, trže se na njene poslednje reči, pa kao da je u
njenim očima video strah, čini se da je konačno shvatio ozbiljnost
opasnosti.
„Ali, kako ćemo mi sami...?", započe prvosveštenik, ali glas mu se
izgubi. Skrušeno je stajao i netremice gledao u vilu. Njoj se oči napuniše
suzama kao da je pred sobom imala prizor bespuća koji ostaje iza horde
neljudi.
„Zato sam pozvao da se ceo red Zmaja okupi u Jastrebini", ipak
rekoh glasno da svi čuju. Ovde nije bilo uhoda iz Ada, i ako je trebalo da
se ovi ljudi bore uz nas, onda nije trebalo ništa kriti od njih. Dakako se
okrenuše na te reči, pa im oči zacakliše. Čak i kapetan ne izdrža nego
se od uzbuđenja ušeta. Svima nam je trebalo ohrabrenje. „Iz celog sveta
sam pozvao vitezove našeg reda da dođu da izvrše svoju glavnu
dužnost. Biće im javljeno da se pojavio Ratnik iz proročanstva i da će
nas sve povesti u konačnu bitku protiv Ada... Kao časni ljudi, svi će se
odazvati."
„Onda... Onda je možda ipak moguće..." izusti Singur, ali se ipak
sabra, pa dodade: „Svakako moramo pitati Svetovida. Idem da
pripremim ritual."
Kako to reče, tako svi odahnusmo. Marko se odmah prihvati vina.
Kapetan opet sede za sto, a nakrasna vila osta da stoji isprativši
pogledom prvosveštenika. Lica im behu ozarena, poželeše da čuju sve o
događajima u Jastrebini, jer je vest o našoj pobedi vrlo brzo stigla i do
njih. Ali i da smo bili pronašli Almanah. Ipak ne htedoh da im kažem da
smo ga ostavili na čuvanje kod Strahora. Ta čudesna knjiga ume da
pomuti razum jer pruža najveću moć, pobedu nad smrću, i očas se ljudi
prozle.
S druge strane potoka, kroz retko rastinje mogao se videti lepi,
drveni Svetovidov hram. Spoljašnost mu bi ukrašena divnim, grubo
obojenim drvorezom. Na njemu se jasno videše mač, orao i konj. Kroz
širok ulaz se lepo video kip Svetovida, sa četiri vrata i četiri glave, dve
spreda i dve s leđa. A visok dva hvata! Brada mu obrijana, kosa ošišana,
a u desnoj ruci, u kojoj držaše svoj čuveni Rog izobilja, mesto bi prazno!
Vidno se začudih, ali ne smeh nikoga da pitam za razlog. Leva ruka drži
jedan luk spušten niz telo. Mantija mu pokriva telo i spušta se do nogu.
Čini se da je napravljen od raznog drveta, ali vrlo vešto spojen. U
njegovom podnožju leži jedna uzda, sedlo i neki drugi predmeti koje ne
uspeh da razaznam. Pretpostavih da su uzde i sedlo za belog konja, koji
se slobodno šetao ispred hrama.
Još mi je Derom iz Rodopa pričao kako samo sveštenik sme da uđe
u hram, pa ga ovaj održava čistim i sam vrši službu. Ono što mi bi

12
najčudnije je da sveštenik ne sme disati dok je u hramu, nego mora
zadržati dah. Kad mu ponestane vazduha, sveštenik istrči napolje, pa
udahne vazduh i opet se vrati unutra! Da božanstvo ne bi bilo okuženo
dodirom čovečjeg daha. Ma koliko zagledah, ne mogah da vidim odatle
da li je i Singur to radio.
Ubrzo se svi uzvrteše jer im sveštenik stade naređivati šta da
donesu, gde da stave... A sve pod budnim okom belog konja.
Kad nas pozvaše, krenusmo za vilom i kapetanom prema hramu.
„Kud li nestade Vučen? Jesi li ga video, Gavrilo?" upita Marko
osvrćući se.
„Čim smo krenuli dole, on se vratio u pećinu iz koje smo izašli"
rekoh pa poglednuh ka mračnoj čeljusti u kamenu. „Dobro je rekao Kulin
onomad, taj vukoljud će jednom da nastrada u Kršu. Stalno se mota po
njemu."
Pregazismo potok, koji je dvadesetak koraka uzvodno izbijao iz
jedne male pećine, pa malo vijugao i preskakao kamenje duž obale, koja
bi ukrašena svežim cvećem s obe strane. Sa te strane se širila livada
koja sa dve strane završavaše liticom, a sa treće golim kamenom, koji se
uzdizao čini se nebu pod oblake. Tu je bio Svetovidov hram. Dok
prolazih blizu ulaza, zavirih malo ne bih li još nešto video, ali me Singur
prekorno pogleda, pa čak zinu da nešto kaže. Ipak se obuzda, ali mi
mahnu rukom da se udaljim što pre.
Stadosmo pored vile i kapetana, a ostala vojska se okupi ispred
hrama. Znao sam iz Deromove priče ponešto o njihovoj ceremoniji, pa
se ne iznenadih kad sveštenik iznese iz hrama pune ruke kopalja. Tada
videh kako se Singur bio zajapurio jer mu je unutra ponestalo daha. On
poređa tri reda kopalja, pa sve nešto mumla sebi u bradu dok mi u tišini
stajasmo i netremice ga gledasmo. Marko se izbeči jer to bi novina za
njega, pa samo stiska usta kao da bi nešto rekao.
Singur zatim iz hrama donese zlatne uzde ukrašene sigurno nekom
vilinskom rukom, jer se takva lepota retko sreće. Videh da se sastoje
većim delom od zlatnih alki u obliku orla raširenih krila, a samo krajevi
behu optočeni crvenkastom kožom i zlatonitim koncima. Prvosveštenik
ih raširi, priđe belom konju pa prozbori:
„Svetovid je bog pobede koji sjaji u boju!"
Dok mu je stavljao uzde, i dalje je nešto mumlao sebi u bradu, pa
ga na kraju povede prema položenim kopljima na zemlji. Stade pred
njima, pogleda konja, pa opet glasno reče:

„Ljutovide, dopusti meni tihu rosu u ravnici!

Moj vidovni bože!
Ako će biti boja, nek bude boja!
Ako će biti krvoprolivanja, nek bude njihova krv!

13
 Ako će biti pobede, nek bude naša pobeda!
Šta vidiš, Ljutovide?"

Prvosveštenik polako povede Ljutovida, a svi zadržasmo dah.

Marko nije znao, ali mi znadosmo da je najvažnije da konj prvo krene
desnom nogom preko kopalja, jer je to značilo sigurnu pobedu, ali ništa
manje važni ne behu ni ostali koraci. Jer kako se konj kretao preko
kopalja, tako je sveštenik tumačio tok bitke i još neke samo njemu znane
tajne.
Kako Ljutovid zakorači desnom nogom, tako svi odahnusmo i
zgledasmo se klimajući glavom, potvrđujući dobar ishod boja. Graja
kratko potraja jer se konj zatim saplete o neka koplja, pa neka preskoči
dobro, a druga ispretura. Ne znamo šta to znači, pa se zablejismo u
prvosveštenika ne bismo li lakše protumačili izraz na njegovom licu. Ali
ono osta kameno, pa čak ni ne trepnu.
Prošeta on Ljutovida na drugu stranu, pa mu bez reči skide uzde,
otpusti ga, i krenu nazad u hram. Ovaj put videh kako udahnu vazduh i
nesta unutra. Konj osta na mestu kao da još nešto čeka, a mi napeti u
tišini čekasmo tumačenje Svetovidove volje.
Ishod beše povoljan, reklo bi se, ali već drugim-trećim korakom konj
nagovesti neke opasne događaje koje ljudi ovde dočekaše s
negodovanjem. Pogledah u nakrasnu Vidu, pa ne izdržah da je ne pitam:
„Ne znaš li ti možda, gospodarice Belog izvora, kakvi se događaji
nagoveštavaju?"
Ona se polako okrenu prema meni, pa kad se pogledasmo, njen
pogled mi je sve govorio. Nije morala ništa da mi kaže.
„Pobeda je vaša zasigurno...", reče tiho. „Ali do slavlja vam neće
biti."
Kako se Singur zadrža u hramu, Marko me munu laktom i šapnu:
„Da se onome nije slošilo? Treba li neko da ode po njega?" Ne znah
šta da mu kažem, ali vidim da svi stoje i čekaju, pa je to valjda nešto
očekivano. On se stade premeštati s noge na nogu i poče da uzdiše. I ja
već pomislih da nešto nije u redu, kad eto ti prvosveštenika istetura se
napolje, pa umalo pade niz stepenik. Ipak se zadrža, ali prekri lice
rukama i stade da se njiše dok je stajao. Disao je duboko i nešto
nerazgovetno govorio u ruke. Svi stoje ukočeno i napeto iščekuju da se
nešto desi. Ljutovid najednom stade da frkće, da njišti, pa se propnu na
zadnje noge i uskovitla pred njim! Sad već i Marko i ja gledamo
začuđeni, ali niko da mrdne ili da nešto rekne.
Uto se konj umiri, pa Singur spusti ruke sa lica. Neću lagati ako
kažem da se trgoh jer oči mu behu bele! Kao da ih je, bože sačuvaj,
prevrnuo naopako ili nešto slično nakazno. Kad progovori, glas ne bi
njegov, ali je sve brže govorio:

14
 „Da mi je Perunovih veriga
Da narod bude bez zlobriga
Da mi je moja kapa Nevidimka
Da mi se svi klanjaju bez iznimka
Da mi je badnjak sa Gubina hrasta
Da ga spališ usred moga grasta,
Da mi je moga alikorna roga
Da medovina potekne dozlaboga,
Da mi je ogrtača crvenoga
Da me smrt neće nizaboga,
Da mi je štapa domoga
Da među ljudima bude sloga,
Da mi je naklon Jednoga
Da me svi gledaju u prvoga boga,
Da mi doneseš od svega ovoga
Da je vaša pobeda naboga!"

Po završetku, Singur pade na kolena i utihnu. Uto, Dobrovuk mu

pritrča, a za njim polete nakrasna vila, pa joj haljine zalepršaše, a noge
kao da ne dodiruju zemlju. Kako korakne, tako cvetni trag ostavlja za
sobom. No, kako i Vida priđe prvosvešteniku, tako se vojska stade
razilaziti uz graju, pa svako tumači prorokovanje po svojoj volji. Vidim,
ljudi zadovoljno klimaju glavom zbog predskazane pobede, ali mori ih
ono dalje što ne mogaše sasvim da odgonetnu.
Marku ne bi mnogo jasnije, a što Svetovid izreče kroz usta svog
prvosveštenika malo me zabrinu. Očito da je tražio da mu se donesu te
izrađevine kako bi udovoljio našem zahtevu. Posle toliko godina kao
kosingas, znadoh njihovo značenje, a to me je brinulo. Plaših se da i
samom sebi priznam ono što sam naslućivao, pa se teših da verovatno
grešim i da im je značenje drugačije. Zato sa nestrpljenjem očekivah da
mi Singur ili Vida ispravno protumače Svetovidove reči.
Marko i ja priđosmo Dobrovuku i Vidi koji pomogoše prvosvešteniku
da ustane, ali čovek bi toliko iscrpljen da nije mogao ni reč da izusti.
Skoro da mi promaknu Vidin mig Dobrovuku, koji bez reči prebaci
Singurovu ruku preko svog ramena, pa sam odnese čoveka na klupu, na
kojoj smo do malopre sedeli.
„Hajdete, zmajeviti, sa mnom", reče vila. „Obrvanost se vidi i oseća
na vama. Sigurno ne pamtite kad ste se poslednji put na miru odmorili, a
voda mog Belog izvora pravo je odmorište za telo i dušu"
Ćutke prođosmo pored Dobrovuka i Singura, a kapetan nas isprati,
bogme, zabrinutim pogledom. Sve to još više uskovitla moje naslućaje,
pa brinuh da sam možda bio u pravu.

15
 Vila nas povede jednom vilinskom stazom koja je krivudala niz
potok, a tamo gde se on obrušavao, niz vodopad prekriven mahovinom i
travom, tu se staza pretvori u kameno stepenište, koje je vodilo pravo da
njegovog podnožja. A gledajući ovu nakrasu izbliza, ko rukom bi
odnesene sve teskobe koje su me pritiskale, pa osetih blaženstvo, koje
se rečima ne da opisati. Vaistinu, ovo bejaše vilinsko mesto jer odisaše
ne samo mirisom i bojom, već i čudesnim mirom koji unosi potpun
spokoj svakoj duši. Kao da sve ono loše što postojaše van ovog mesta
nije moglo prodreti i narušiti ovu blaženost. Voda je padajući sa nekoliko
hvati visine hučala i pri tom dizala skoro neprimetan oblak pare koji je na
dodir osvežavao. Niz nekoliko kaskada voda je jurila u najviše jezerce,
koje je bilo oivičeno ivicom napravljenom od trulog granja, lišća i zemlje.
Kako ga je voda preplavila, tako se slivala u udubljenje niže od njega i
tako redom niz padinu stvorivši kaskadu brojnih providnih zelenkastih
jezera.
Ne bih ni obratio pažnju na skrivenu pećinu iza vodopada da se
odatle ne pojavi još jedna vila. Čudesno je kako one svojom pojavom
ispune, čini se, vazduh osećanjem potpune sreće, ali svaka na svoj
način. Nema dve vile koje ostavljaju isti trag u čovekovoj duši, a kad se
istovremeno pojave, hoće da je rastrgnu. Kao da je svaka želi za sebe.
Ravijojla je zračila kao jutarnje sunce posle duge mračne noći.
Budila je proleće u čoveku Zasenila bi i najlepše cveće.
Zato, kad je ugledasmo, Marko i ja se primetno obradovasmo, a
Kraljević jedva skrivaše svoju naklonost prema njoj.
„Evo ti posestrime, pobratime", rekoh mu zato, a on me prekorno
pogleda što ga podsećam na zabranu
Laganim korakom, u beloj haljini, koja je milovala zemlju silazila je
niz stazu ne skidajući pogled sa Marka. U ruci je nosila dva venca
ispletena od vrbovih grančica i lišća. Behu tako krhki da se činilo da će
se raspasti od običnog dodira.
Vila Vida je samo dočeka osmehom kao da njih dve govore nekim
nečujnim jezikom nama ljudima. I kako Ravijojla stade kraj gospodarice
Belog izvora, tako ono što malopre rekoh, dušu hoće da nam rastrgnu.
Svaka na svoju stranu vuče da čoveka izlude.
„Tvoj dolazak mi uvek razgali dušu, Ravijojla", rekoh uz blagi naklon
i rukom na srcu A ona laganim pokretom stavi Marku i meni vence.
„Svuda stigneš, kao na vetru da jašeš."
„Kosingasu ništa ne promakne", osmehnu se Ravijojla pogledavši
Vidu „Vetronog je moj stari prijatelj, koji me na svojim leđima nosi kud
god treba, a samo ga oroglav može sustići." Reče to pa ukaza nam
pogledom preko druge strane gde skoro neprimetan stajaše veliki krilati
jelen. Odranije znadoh da vile lete na krilatim jelenima, ali ovo bi prvi put
da vidim rogatog stvora velikog skoro kao konj, ali uska glava i dugačka

16
njuška davaše mu izgled otmen i nadmen, kao da je iznad svih. Jer, da l'
zbog igre svetla i senki ili što bejaše istina, ali na čelu mu sunce sija, na
grudima mu mesečina, a rogovi mu kao od čistoga zlata. Na desnom
bedru mu mlad mesec, na levom bedru žarko sunašce, a po celom telu
guste zvezde! „Zato pohitah na njegovim krilima da što pre vidim
Kraljevića Marka, koji uspostavi znamen i postade Ratnih iz
Proročanstva", dodade ona, pa ga pogledom miluje, a reči joj slađe od
meda, a glas blagozvučan: „Vest o vašem podvigu odjeknuo je jačinom
groma i protresao je zlotvore. Više nije tajna: Ratnik je uspostavio
znamen i počelo je doba Vatre... Radovaće vas da vitezovi reda Zmaja
hitaju ka Jastrebini."
„Tako brzo?" iznenadi se Marko.
„Koliko čujem, među njima skoro da nema ko nije nestrpljiv da vam
se pridruži u pohodu", reče Ravijojla.
„Ali još ne znamo da li smo u Svetovidovoj milosti", rekoh, pa
poglednujem Vidu
„Čula sam sveštenikovo prorokovanje" klimnu glavom Ravijojla.
„Postoji bojazan. Preveliko je očekivanje."
„Meni nije baš sve jasno..." na to će Kraljević, „ali čini mi se da
Svetovid od nas za uzvrat nešto traži."
„Traži, traži..." zabrinuto ću ja. „Traži od nas smrtnika ono što ni on,
ni drugi bog ne može sebi podariti."
Kraljević se vidno uznemiri, pa redom nas sve poglednuje. Mogao je
videti samo zabrinuta lica. Jedino on nije znao težinu zadatka koji je bio
pred nama. To behu iskušenja kojih su se i bogovi klonili. Slušao sam
priče o junacima iz davnina koji su se oprobali u tim izazovima i nestali
bez traga. Uvek sam im se čudio. Zašto bi se neko uputio da ostvari
nešto neostvarivo? Zašto kreću putljagom koja vodi u smrt? Sad mi je
bilo jasno: grdna muka ih je terala na to, a nada ih je održavala.
„A kako, onda, da mi obični ljudi postignemo nešto što... moćni
bogovi ne mogu?" skoro da zavapi Marko. A taman se bio ponadao da je
najgore prošlo i da nam predstoji bitka koju je neskriveno iščekivao.
„Uostalom, ja sam ih uvek zamišljao kao svemoguće."
„Sećaš li se kad ti je Morana bila uzela sen?", upita ga Ravijojla.
„Njenu kletvu nijedan bog ne bi mogao da ti skine... A ipak, onaj mali
mađionik vam je otkrio prostu tajnu. Čak bi svi gledali nemoćno kako vas
demon Devin ubija jer ne bi mogli da razbiju njegovu čaroliju, a ipak, tvoj
magarac, Gavrilo, spasio vam je živote... Niko nije svemoguć."
„A Svetovid to želi da bude", dodah nehajno, a Marko me gleda i ne
trepće. Znam šta razmišlja. Njegova pravoverna duša je kao u meni
jaka. Ali, nimalo popustljiva. Ja sam umeo biti pomirljiv da bih na nekom
drugom kraju bio neizmirljiv, a Kraljević nije želeo nigde da popusti. Ni
da čuje. Ali vile ne bi bile čudesna bića da ne osećaju naše tegobe i da

17
ne čuju naše misli. Zato brže-bolje Ravijojla reče Marku, pa i mene
iznenadi:
„Zašto misliš da ste vi obični ljudi, Marko?" upita ga Ravijojla. Nisam
očekivao da će se Markovo klupko sad odmotati do kraja. Ali nisam
posumnjao u ispravnost vilinske odluke. One uvek sve čine u pravi čas,
na pravom mestu. Zato bejah siguran da je Ravijojla odavno čekala baš
ovaj trenutak na Belom izvoru da Marku otkrije i poslednju tajnu o njemu.
Kao Ratnik iz Proročanstva bio je spreman. Valjda.
„Vitezovi reda Zmaja jesmo...", ispravi se Kraljević. „Doduše, i
zmajeviti igrom sudbine... ali ipak ljudi."
Vila Vida se uozbilji, pa kratko reče:
„Gavrilo je kosingas."
Na to će Ravijojla istim tonom:
„A ti si vilenjak."
Kraljević razgorači oči, pa je netremice gleda. Zatim pogleda mene.
ja slegnuh ramenima i oborih pogled.
„Opet si nešto krio od mene, bog te ubio, pope!" Raširi ruke on u
čuđenju i klima glavom, negoduje.
„Ma, šta bi bilo da sam ti sve odjedared rekao, čoveče?", kažem mu
ja. „Pobegao bi ko bez glave... Bar ja bih."
„Pa, vi ste se baš navalili na mene!" čudi se i dalje ovaj. „Crni pope,
pa ja još ispadoh neki nečovek!"
„Nisi, nisi!" povičem ja brže-bolje. „Bože sačuvaj! Ti si poprimio
najbolje od ljudi i od vila. I povrh svega, zmajevit si i Ratnik iz
Proročanstva! Takav se Još nije rodio, pobratime!"
Na sve to Marko i dalje klima glavom, pa kao da je razočaran svime
što je čuo, samo odmahuje rukom na sve što mu govorim. Neće ni da
čuje.
„Sećaš li se onih vilenjaka koji su branili bedeme Jastrebine sa
nama?" upita ga Ravijojla. „Ili, onih koje si video u Jelovarniku?"
„Oni su kao ja?" upita Marko.
„One koje vila zadoji ili rodi su vilenjaci. Devojčice postaju vile. Oni
koji se još rode sa belegom vučjeg biča, ti su povrh svega i zmajeviti",
stade mu objašnjavati Ravijojla. „Tebe je zadojila vila Magdalena,
obdaren si velikom snagom i dugim životom. Vilenjaci rođeni od vila
uglavnom žive s nama, a oni koje vile samo uzmu pod svoje ili ih podoje,
oni umeju i da ostanu među ljudima i da imaju svoje porodice. U njima
ljudskost ipak prevagne... Takav si ti, Marko. Ali ostaješ rastrzan između
dva sveta. Ipak, ne odriči se vilinskog jer ćeš ostati neutešan i izgubljen."
„Znaš kako sam ti govorio, pobratime: sudbina ti je skrojila odelo i
moraš ga obući, inače ćeš ostati go", kažem mu a Marko ćuti i prebira po
mislima. Sabira i oduzima. Kad na kraju prozbori, po glasu mu vidim da
nije presrećan:

18
 „Zašto mi ne rekoste ranije da su svi oni ratnici u Jastrebini ipak
ljudi, a ne... vileniti?"
„Nije bilo vreme da saznaš svoje poreklo", reče Ravijojla.
„A Zmaj od Jastrepca?" pita Kraljević. „Miloš Obilić... i ostali naši
zmajeviti vitezovi?"
„Zmaj od Jastrepca je vilenjak koga je rodila vila, ostali vitezovi tvoji
saborci su vilenjaci Jer su miljenici vila ili su im vile vidale rane", kaže
mu Vida. „Doduše, ima i vila koje su u ljubavi sa vilenjacima i rađaju im
se čeljad vilenita."
Marko ućuta, pa razmišlja. Više nije znao ni ko je, ni ko ga je rodio
ni ko mu je bio otac. Sigurno više nije znao ko je bio običan smrtnik, a ko
vilenjak ili vila ili... ko zna šta drugo! Najposle, ipak reče:
„I mi zbog toga navodno možemo da ostvarimo ono što niko drugi
ne može?"
„Možete da probate i da uspete... ili da poginete", reče i obori
pogled Vida.
„Zar Svetovid ne traži previše?" ipak je pitam.
„Zar ulog nije prevelik?" ona će.
„Nastavićemo priču, ali odvojeno", reče Ravijojla. „Skinite prljavu
odeću i uđite u ovu čudesnu vodu da sperete znoj i umornost. Ja ću sve
objasniti Marku na donjem jezercetu, a ti ostani ovde sa Vidom."
Marko me zbunjeno pogleda, kao da me pita da li sme da ide sa
njom.
„Idi sa posestrimom, Marko" kažem mu ja, „možda saznaš još nešto
o svom poreklu."
„Toga se i plašim", reče on pa ode sa Ravijojlom niz stazu. Delovao
je pomalo smešno sa vencem na vrhu glave. Ipak mu je bolje stajao
vučji kalpak.
„Hajde, Gavrilo", reče Vida. „Ova voda odnosi umor i brigu. Sve će ti
biti jasnije kad se okupaš u njoj vilenitoj."
I pomislih da će mi goditi da se opustim i prepustim vilinskoj čaroliji
jer se više ne sećah kad sam poslednji put predahnuo. No kad skidoh
mantiju, zmajevu verižnjaču i košulju, čuh kako vila uzdahnu iza mene
na pogled mog nagrđenog tela. No, tako uzvrate svi koji ugledaju moje
ožiljke od posekotina i ujeda.
Kad se okrenuh k njoj, videh je rastuženog i suznog lica. Nije mogla
da odvoji pogled od mojih ožiljaka, kao da je znala kako sam svaki
zadobio.
„Bolnog li podsetnika na tvoje muke, Gavrilo", reče ona.
„Ali i na pobede, gospodarice Izvora", kažem joj ja.
A ona, prstom obrisa jednu suzu, koja joj se kotrljala niz nakrasno
lice, pa nežno pređe njime preko jednog velikog ožiljka koga mi baš
Sketeba nanese preko prsa za vreme mučenja u Sibalbi. Dodir me

19
pecnu, ali kako mi vila razmaza suzu, tako ožiljni trag nestade! Meni srce
zaigra, pa joj uzbuđeno rekoh:
„Lepa gospodarice, i ne čudi što za sobom ostavljaš cvetni trag kad
todorčev žigovni znak uklanjaš kao rosu sa travke. No, ne diraj u ostale,
jer želim da me podsećaju na zavet koji dadoh kao kosingas."
„Uđi, onda, u vodu i okrepi se za iskušenja koja te čekaju."
Zakoračih u hladnu vodu, pa zaronih i glavu! Kad izađoh, osetih
kako me obuzima neobična svežina i odmornost, kao da je voda sprala
ne samo prljavštinu, već i umornost sa mene. Nemalo se iznenadih kad
ugledah gospodaricu Belog izvora kako sedi na kamenu i pere moju
košulju i mantiju. Pri tom je zamišljena, kao da ja nisam tu.
„Želiš li da ti kažem šta vidim?" reče naposletku ona, ali ne podiže
pogled.
„Mislio sam da samo boginke proriču budućnost pranjem tuđih
košulja."
Ona se osmehnu i nastavi da je trlja o kamen.
„To mogu i ja, ali samo na mojoj vodi."
„Zanima me ne samo boj sa Hromim Dabom, već i sa
Osmanlijama..." započnem, ali ona me prekide i dalje ne podižući pogled
sa košulje:
„U prvom ćeš učestvovati, u drugom nećeš.."
„Onda dalje ne želim znati", što pre ću ja. „Biće sasvim dovoljno ako
se budem hrabro borio protiv gospodara Hromog Dabe. Misleći da taj boj
neću preživeti."
„Još kako ćeš... Čuo si Ravijojlu. Svi vitezovi hitaju k tebi,
kosingase. Svi su željni slave, makar i u smrti. Tako će im se jedino
pamtiti imena, kroz pesme i priče o junaštvu.
„Ali kako ćemo, lepa gospodarice, obaviti izazov koji je pred nas
stavio moćni Svetovid, a da za uzvrat zadobijemo njegovu naklonost i
pomoć?"
„Čuo si Singurovo prorokovanje. Sledi ga od reči do reči. U tome se
krije uspešan ishod izazova. U mojoj vodi si se izbistrio."
„Ali, kako možemo da pronađemo sve te vrednosti? Kad bi se tek
tako znalo..."
„Verige su pod planinom Rtanj", reče ona ne podižući pogled.
Zamuklo se zagledah u nju, pa ne znam šta da mislim. Nema ko
nije čuo bajke o čarobnjakovom dvorcu i tužnu priču o neuzvraćenoj
ljubavi, koja je dovela do njegove propasti, pa tako i o nastanku
čudesnog Rtnja. Pa, znajući sve to, bi me sramota da pitam vilu da li to
ima veze sa verigama ili je posredi nešto drugo. Ali, Vida oseti moje
kolebanje ili ču moje misli, pa ipak reče:
„Znaš li šta je rtnik, Gavrilo?"
„Kako ne bih znao! To je borac u prvim borbenim redovima", na to

20
ću ja.
„Za kosingasa se kaže da je rtnik. Ali nekad davno čarobnjak Rtnik
beše u prvim borbenim redovima protiv neljudi. Slučajno ili ne, kosingasi
su se pojavili ubrzo posle njegove propasti. Njegovo ime postade reč
koja označava junake u prvim borbenim redovima. Odvajkada Matine
verige povezuju zemlju sa nebesima na mestu gde je sad Rtanj. Njih je
iskovao njen mezimac Perun. U vreme kad su neljudi opet počeli da dižu
glavu, Rtnik je bio taj koji je sagradio dvorac oko njih kako bi ih zaštitio. I
nikad više nije smeo da stupi nogom van njega."
„Pa kako ćemo ući pod Rtanj? Znam da su mnogi tragali za
njegovim rastopljenim zlatom, ali niko mu nije našao ulaz", zavapih.
„To je tačno", klimnu ona glavom. „Da je iko ušao, morao bi da
prođe pored njega."
„Pa zar je taj... još živ?", jedva izustih od zaprepašćenja. Njemu je
onda više od hiljadu godina, pomislih.
„Mlađi je od mene" reče ona nehajno, a ja zanemeh zbog mog
neznanja i sramote. A ona to vide, pa ubrzo dodade: „Njega je sustigla
najgora kletva."
„Koja?"
„Sam je sebe prokleo, pa nema ko da mu je skine."
„Ponekad pomislim da će sam boj sa gospodarom Hromim Dabom
biti lakši od svih ovih izazova i patnji kroz koje prođoh. Čini mi se kao da
još nosim moju voljenu Mašu niz Vražji potok. Bol nikako da mine."
„Znam, Gavrilo", skoro će zamuklo vila. „Evo, još ne mogu da
skinem njene suze sa tvoje košulje. To ćeš moći samo ti da uradiš." Pa
me tužno pogleda. „Ne okrivljuj sebe za njenu smrt. Učinio si što si
mogao i morao."
„Zavazda će me pratiti kletva njenog muža i njene dece."
„To je sudbina ljudi. Kroz život nosite kletve, a u smrti ispaštate
zbog njih."
Kad to reče, nastavi da trlja moju košulju o kamen. Nije htela više
da priča o tome.
„Znači, nekako moramo naći ulaz pod Rtanj", zaključih. Njeno
ćutanje mi je sve govorilo. Uzalud je pitah: „A kako ćemo pronaći ostale
vrednosti?"
„To ni ja ne znam", reče ona. „Ali sigurno će vam se putevi usput
otvarati. Pa, valjda si dosad naučio, Gavrilo: sledi svoju sudbinu."
„I vreteno sudbine će se odmotati", dodadoh ja, a ona me pogleda i
osmehnu se. U njenim očima videh da više nema šta da mi kaže ni da
me čemu poduči. Zagnjurih glavu još jednom možda nadajući se da ću
izroniti negde drugde, iz ružnog sna... Da ću biti u Mašinom zagrljaju...
Kad izronih, nađoh se na istom mestu, ali sasvim sam. Ne znam kako,
ali još nosih venac od vrbinog pruća na glavi. Vile Vide nije bilo, ali moja

21
odeća osta oprana da visi na granju.
Izađoh iz vode, pa sedoh na jedan kamen koga je obasjavalo
sunce, ne bih li se malo prosušio. Gledam oko sebe, ali nit vidim ikoga,
nit čujem nekoga. Takva su ova vilinska mesta. Znam da ih je šuma
puna, što vila, što čuvara hrama, i ugledaćeš ih sve samo ako korakneš
u pravom pravcu.
I dok ovako samovah, prepustih se blagovonju, koji donosoše
povetarac, i cvrkutaju mnoštva ptica i zujkanju pčela i svakojakih buba.
Zažmurih ne bih li možda bolje upijao divote ovog mesta. Toplota sunca
mi je grejala kožu i vraćala mi snagu.
Ali kako pomislih na Singurovo prorokovanje, tako sunce minu, kao
da se ljuti što uživanje kvarim crnim mislima. I pritisnuše me kao
gvozdenim okovima i počeše da me vuku tamo-amo, da me cepaju i
komadaju i sve vreme da mi unose brigu i nemir. Dolazeći ovamo, bio
sam srećan što smo zaobišli Rtanj, jer odvajkada se tamo motaju
razbojnici i krvavoče iz Ada u potrazi za čarobnjakovim bogatstvom i
njegovim čarolijama o kojima se i danas priča i prepričava. U njegovo
doba, niko mu ne bi ravan, pa su ga se i neljudi plašili i izbegavali ga.
Posle toliko vremena, stvarnost ustukne pred legendama, pa istina
izbledi. Morali bismo da saznamo više o njemu pre nego što stignemo do
Rtnja...
„Hitnja mi ne dozvoljava da ostanem sa vama na Belom izvoru",
začuh Ravijojlin glas iza sebe.
Okrenuh se i videh je kako dolazi uz stazu, a Marko iza nje okupan i
osvežen, pa grabi laganim korakom, a prebacio svoje stvari preko
ramena. Ide u dugim gaćama, vezao ih učkurom da mu ne spadnu
onako mokre. Venac mu još na glavi, ali nekako se iskrivio...
„Koliko se radujem svakom tvom dolasku, toliko žalim kad moraš da
hitaš", kažem joj.
„Želim da vam olakšam vaše putovanje i da bude što manje
iznenađenja", reče ona. „Moram da dočekam vitezove reda Zmaja."
„Kako to misliš da uradiš?" pita je Marko.
„Poslaću im naše zmajevite vitezove da ih sačekaju na granici i da
ih bezbedno sprovedu do Jastrebine."
„Misliš da će se svi odazvati?" bojažljivo ću ja.
„Sestrinstvo vila je rašireno po celom svetu. Za razliku od ljudi, mi
smo složne, ne dele nas vera, pohlepa ili moć. Moje sestre su svima
prenele tvoju zapovest da se okupe u Jastrebini. I svi su bez reči pristali
da dođu."
„Ako su Arapi ili Osmanlija", kaže Marko. „bolje da ne dolaze. U ratu
smo sa njima. Ne želim da ih vidim."
„U krivu si, Kraljeviću", reče vila. „Ti koje opanjkavaš su se među
prvima odazvali..."

22
 „Crni pope..." uznemiri se Marko. „Kako ti misliš da dočekamo te
nevernike ovde i da ih prihvatimo kao svoje?! Ne vidiš li da smo u ratu s
njima? To je izdaja!"
„O kakvoj izdaji pričaš?" ljutito ću ja, pa stadoh naspram njega.
„Kosingas ne učestvuje u ljudskim ratovima! Ja vodim rat protiv Ada!
Kraljevima prepuštam da ratuju međusobno! Ali kad dozovem red
Zmaja, ko god bio taj vitez, on se prvo mora meni odazvati! Posle neka
se međusobno pobiju! Ovde se brani čovek, na najvećem čvorištu! Ovde
se brane sva ognjišta, sva deca... ovde se brani čovekova vera, kakva
god da je! Svi zajedno! Zajedno, razumeš li me?! Kad se svi okupimo u
Jastrebini, stajaćemo kao ljudi pod jednom zastavom. Zastavom reda
Zmaja! Nije važno odakle smo, koje boje kože, u kog boga verujemo,
kojim jezikom govorimo! Samo zajedno se možemo odupreti...
gospodaru Hromom Dabi." Zatim opet sedoh na kamen. „Ako to dosad
nisi shvatio, nikad nećeš biti kosingas. Ti nećeš ratovati u ljudskim
ratovima, na tebi je da samo braniš narod, bilo od neljudi, od razbojnika,
od svake nepravde, pa i od Osmanlija ako dođe vreme za to. Ali,
zapamti, u rat ne ideš."
„Treba li da stojim po strani i gledam kako svi idu u boj, a ja da
branim neku babu od karakondžule?"
„Tako je", tiho ću ja. „Da braniš domove i porodice ljudi koji su otišli
u rat. Da imaju kome da se vrate... Koliko puta si video urezanog jahača
u kamen, u drvo, naslikanog na činijama, na vratima kuća...?"
„Pa... ima toga svuda."
„To znači da je kosingas tuda prolazio."
Marko zaćuta, a ja nemah volje da se raspravljam više s njim. Na
kraju samo dodadoh:
„Kad ti Arapin bude sutra pružio ruku u Jastrebini, ti ćeš ga bratski
zagrliti... Ili nećeš biti kosingas."
„Evo ko će mene da odmeni", reče vila pa pokaza na stazu kojom
smo došli, kad ono tamo, ide Vučen, pa razvukao osmeh preko lica. Taj
se uvek smejao od srca. „Ostajte u miru, čuvajte se i zatreba li vam
pomoć ili savet, pošaljite po mene."
Blago se pokloni i krenu stazom dole, dok vukoljud potrča prema
nama uz njegov omiljeni povik:
„Mi čopor!"
„Pa što si onda napustio čopor da te pitam?" uzvraća Marko.
„Malo sam njuškao", smeje se ovaj.
„Ostaćeš tako bez njuške", odvratih mu ja. „Sad kad si s nama,
postao si plen svakakvim baucima... Zato bi ti bilo najbolje da se vratiš
Kulinu. Mani se nas. Nikome nismo dobro doneli", rezignirano rekoh.
„Ne, ne!" povika vukoljud. „Idemo zajedno. Ja poznajem svaki
ćošak, svaku stazu..."

23
 „I sigurno svaku rupu", dodaje Marko, a Vučen se smeje i klima
glavom.
Posedaše oni kraj mene, a Vučen nastavi da nam priča po kojim
rupama se zavlačio u Velikom kršu, kakve tunele je pronalazio i šta je pri
tom sve video. Uto nam Dobrovuk i jedan vojnik donesoše nekoliko činija
što sa mesom, što sa sirom i pogačom, pa mi batalismo priču i
navalismo da jedemo.
„Hajde, Dobrovuče", reče mu Marko, „lomi pogaču sa nama. Što je
društvo veće, slađe se jede."
Kapetan malo oklevaše, ali vidim da mu voda krenu na usta, pa ipak
sede s nama.
„Hajde kad ste navalili, mada ne bih ja."
Marko ne izdrža ni da čovek počne jesti, nego ga već sa punim
ustima upita ono što ga je, čini se, sve vreme tištalo.
„Pričaj nam o onom konju. Vidi se da je vilenit, a lep ko moj Šarac."
„Ah, Ljutovid je čudo od konja!" raširi ruke kapetan. „Svetovid nam
ga je poslao da čuva svoj hram."
„A ja mislih da je to vaš sveti zadatak", rekoh grickajući tvrdi sir.
„Jeste, jeste", brzo će Dobrovuk, „ali mi ne smemo bez dopuštenja
prvosveštenika da mrdnemo odavde, a Ljutovid svake noći odlazi u boj."
„Kako to?" zaprepasti se Vučen punih usta, a komad mesa mu visi
niz bradu.
„Kad padne mrak, mi ga namažemo blatom, a onda on nekud odjuri,
tražeći bauke u okolini i sve ih do smrti izgazi. Pred zoru se vraća
krvavih kopita i nogu, ali nikad sa ogrebotinom. Singur kaže da ga mač
ne može probosti, a koplje se odbije od njega kao iglica od jele!"
„Od Svetovida je sigurno došao!" potvrdih ja. „Vidi se po njemu da je
od božanske pasmine."
„Eh, kad bi vam Ljutovid mogao pomoći u boju, videli biste kako
mrakobesni beže od njega", reče kapetan lomeći pogaču.
„Možda i hoće, ako se dodvorimo Svetovidu", reče Marko. „Mada su
njegovi zahtevi teški."
„Neostvarivi, prijatelji moji", klima glavom kapetan. „Mada bih ja
rado poveo svoje ljude sa vama u boj. Od kada znam za sebe,
priželjkujem tako nešto. A mogli bismo vam i te kako pomoći. Svaki moj
čovek vredi deset psoglavih, a nijedan neće pasti dok ne poseče bar njih
pedesetoro!"
„Dobro je računati na takve ljude, Dobrovuče", rekoh mu pomalo
zamišljeno. Već sam video uz naš red Zmaja i zduhače Strahora. Znatno
bi nam ojačali redove. Ali, plaših se da bi nam i njih pet hiljada bilo malo
da odbijemo hordu Hromog Dabe.
Ućutasmo se kad nam jedan vojnik donese krčag vina i pehare.
Gledah ih kako jedu, ali svako se rvaše sa svojim crnim mislima. Samo

24
bi ponekad neko digao obrvu kao da veli: Ma šta bude, biće! Zgroživo je
to kad čovek ne vidi izlaz iz svoje muke. Očaj i beznađe postaju mu
najgori protivnici. Olako se greši. A onda me Kraljević gorko podseti:
„A šta nam valja činiti sa Stogubom, pobratime?"
„Ako je zaista u dosluhu sa gospodarom Hromim Dabom kao što
kažete", reče Dobrovuk, „onda su mali izgledi da ćete ga pronaći u
Čvorištu. Tuneli vode na sve strane, a ne zna se koliko ih ide pravo u
Ad."
„U pravu je kapetan, Marko", složih se ipak nevoljno. „Dangubili
bismo jureći ga, a vreme nam je dragoceno. Što ga je manje, više nam
vredi. Uostalom, neće moći Hromi Daba tako lako da nešto promeni na
Drvetu Sveta. Čak ni sa adamantom. Imamo vremena da se posvetimo
Svetovidovim zahtevima, ali ako vidimo da je došlo do neke promene na
beloužarenom alatiru... a osetićemo to prvo na našoj koži, plašim se,
onda sve napuštamo i idemo pravo u Ad!"
Na to se Vučen zagrcnu i razgorači oči. Čak i Dobrovuku zastade
zalogaj.
„Pa, zar da silazite dole...?", zaprepasti se kapetan.
„Nego! Ako mu ga ne preotmemo, tek onda nemamo nikakve
izgleda za pobedu. Može osloboditi svakakve bezimene i zloglave
demone koji mogu doveka harati zemljom, a da on nikad ne mora
promoliti svoju grdnu njušku iz Ada", kažem mu ja, pa izgubih volju da
jedem. Bacih komad sira pred sebe, pa me sama zlomisao uznemiri kao
da osetih onaj sladunjavi vonj Sibalbe.
„Možda neće ni biti potrebe..." teši me kapetan videvši me
iznemoglog.
„Moraćemo kad tad", ispravih ga ja, „ali kamo sreće da bude što
kasnije - da ovde pozavršavamo što više posla. Uostalom, ne možemo
ostaviti Drvo Sveta kod tog zloduha da ga okuži."
„Eh, da mi je da krenem s vama", vajka se Dobrovuk. „Čast je biti
čuvar hrama, ali vala ucrvljah se ovde, braćo! Željan sam borbe!"
„Biće je i na pretek, kapetane. Malo se strpi. Plašim se da seljak
neće stići ni letinu da pokupi."
Na to Dobrovuk stade klimati glavom dok je mljackao, vidno
zadovoljan što neće morati predugo da čeka neki krvav okršaj. Kad se
najedosmo i ispismo krčag vina, kapetan se pozdravi sa nama i odnese
prazne činije. Mi obukosmo prosušenu odeću i osetismo kako nam se
svežina širi po koži.
Čini se da se punog stomaka i bolje razmišlja jer kad se setih
čarobnjaka Rtnika, jedna pomisao mi nikako ne dade mira. Ako se već
moramo petljati s njim, nije mudro stati pred njega samo sa našim
oružjem. To smo već gorko iskusili sa Zlodejom, pa i sa Devinom i
Moranom. Protiv čarolija se bori... čarolijama. Za to su krsnici najbolji, ali

25
nije na odmet imati i moćne amajlije. Iako ne bejah preterano vešt u
tome, znao sam ponešto što sam naučio od Deroma, krsnika, pa i
veštica. I kad god bi se o tome pričalo, najčešće se spominjao ognjevik.
Čudotvoran kamen koji se može naći samo u gnezdu orla. Koristan je
protiv ognja, otrova i najtežih čini. Čuo sam priče da se neki vladari kite
njime ne bi li se zaštitili! Ispričah im ja o njemu.
„Da sam se setio ranije, mogli smo zamoliti Ravijojlu da nam
pomogne sa njenim krilatim jelenom", rekoh im.
„Ja pomognem! Ja pomognem!" povika nasmejani vukoljud.
„A kako?" upita ga Marko. „Da ne znaš gde ima jedno orlovo
gnezdo?"
„Daaa", otegnu Vučen, pa pokaza rukom iznad nas, u Veliki krš, koji
se uzdizao nebu pod oblake.
„Ne bih da se pentram po litici", reče Marko pa zinu u stene iznad
nas. „Plašim se visine."
„Nema pentranja!", povika Vučen. „Idemo u planinu."
„Misliš, nekim tunelom koji vodi do gnezda orla?", upitah ga.
„Da, da!"
Marko i ja se zgledamo, pa mislimo valjda je i to bolje nego pentrati
se ili tumarati drugde u potrazi za gnezdom. Koliko znam, orlovi imaju
gnezda po ovakvim vrletima i retko po drveću.
„Sad je već kasno da krenemo", kaže Marko. „Treba se odmoriti, pa
sutra izrana poći. Ne sećam se kad smo se poslednji put propisno
naspavali."
„Pogotovo ja", nasmejah se.
„Od tebe je i bog digao ruke, pope", smeje se Kraljević. „No, ne
očajavaj, naspavaćeš se u grobu."
„Srećom, nisam dugovečan kao ti pa neću morati dugo da čekam!"
„Ko zna da li je tako, pobratime", reče Marko. „Ne osećam se...
posebno."
„Ali, jesi, Kraljeviću", začusmo ženski glas, koji nas preseče kao
grom iz vedra neba. Pogledamo, a ono na padini iznad nas stoji
blagovidna vila i milo nas gleda. „Zar da tvoje vreteno bude nalik
smrtnikovom kad je tvoj dolazak najavljivan deset hiljada leta? Zar da
sudbina prepusti sreći tvoje rođenje i odrastanje? Mnogi bogovi upleše
svoje prste, a da nikad nećeš saznati kako! Ni tvoj voljeni Šarac nije
običan konj. Zar bi Ratnik iz proročanstva jahao neko... kljuse?"
„Njega mi je na dar poslao sultan..." reče Marko.
„Zar misliš da su njegove zemlje jalove? Da mu šume nemaju vilin-
hrastove? Da mu na ovakvim izvorima ne plešu vile? Da možda
njegovim hodnicima ne šapuću ime kosingasa i Ratnika iz
Proročanstva?" Blagoglasje njenih reči ipak odisaše čvrstinom. Znala je
šta govori. „Ljudska kob je pohlepa koja ih slepo goni da gaze i otimaju.

26
Nikad da pruže ruku. Ali nisu svi takvi. Ima onih koji su upućeni u istinu i
znaju Proročanstvo. Oni su kao mali pauci koji pletu mreže po dugim
hodnicima i uvek ostaju neopaženi... Kraljeviću, dobio si vilovitog konja,
stvorenog samo za tebe... Zato ti toliko i nedostaje... Kao i Gavrilu
njegov magarac."
Marko i ja se zgledasmo, pa brzo oborismo pogled. Gledala nam je
u dušu.
„Ne srami te se", zvonko se nasmeja ona. „Životinja je često bolji
prijatelj nego čovek."
„Tako je! Tako je!" povika vukoljud. „Mi čopor!"
Nasmejasmo se svi njegovoj iskrenosti i neiskvarenosti, pa nas Vida
pozva da nam pokaže gde ćemo prenoćiti. A mi krenusmo kao čeljad za
njom. Povede nas oko vode, pa uz stazu u pećinu iza vodopada! S
druge strane, neravni zidovi i gladak pod. Jedan veliki kamen, nalik na
presto, gleda pravo u vodu, koja zaglušeno huči. Sa strane, dva otvora u
steni. Jedan vodi ko zna kuda, a drugi se promalja iza prestola pa moraš
da se sagneš da bi ušao... Unutra, uljanim lampama obasjana prostorija
nalik nekoj isposničkoj ćeliji. Na podu pet slamarica i vuneni pokrivači.
„Ovde noće kapetan i njegovi zamenici", reče vila. „On vam rado
ustupa svoj ležaj za ovu noć. Dobrovuk će noćiti u dolini sa svojom
vojskom."
„Mi kanimo izrana poći, gospodarice, pa..." započeh ja, ali ona me
prekide.
„Ispratićemo vas svakako. Oprema će vas čekati gore. Sad se
odmorite." I kako to reče, okrenu se i nesta kroz otvor u kamenu.
Odjednom tišina. Kao da dvadeset koraka od nas nije penio
vodopad, pa vodena zavesa ne razdvaja nas od sumraka, koji je brzo
padao u šumi. U tišini pećine osećala se jaka čarolija. Kao da nismo bili
sami. Dani su bivali sve kraći, a noći sve hladnije. Naježih se od pomisli
na zimu. Ovu neću prezimiti kraj nekog ognjišta.
„Vala ne znam kako ću zaspati posle svega što sam danas čuo",
žali se Kraljević. A onda se nalakti i mrko me pogleda: „Da mi ne
prećutkuješ još nešto, bog te ubio, pope?"
„Ne, pobratime!" povikah ja. „To je sve, zabogam se... Koliko ja
znam."
„Eh, ubij me koliko si me utešio", leže nazad, pa se pokri skoro
preko glave. Čuh ga kako ispod pokrivača gunđa: „Ako je nešto što ti ne
znaš, onda se plašim da pomislim šta bi to bilo."
Ubrzo se obojica pritajiše, pa već snevaju. Samo ja proklet vatam
zjale i čupam im krila. Žmurim pa se tobože odmaram, a u stvari
preturam po mislima šta nam valja činiti već od sutra. Jer nemade
sumnje da dolaskom doba Vatre više ništa neće biti isto, a naši
neprijatelji će, kao svežderi saterani u ćošak, biti spremni za poslednji i

27
najjači skok ne bi li se izvukli iz zamke. Tako prebirah po mislima, pa
naiđoh na Plutarhovo mudrovanje:
„Tamo gde lavlja koža ne dopire, treba je popuniti lisičijom.”

28
 Petak, 18. septembar leta Gospodnjeg
6896.

Jedva dočekah osvanuće, pa pohitah napolje da se nauživam

jutarnjeg svetla i vazduha, i da se naslušam buđenja moje šume. To je
kao jedna... velika zver koja se polako budi. Krošnje šume, a žuborav
šapuće, ptice se bude i naglas se dozivaju. Iznad zemlje tanka izmaglica
lebdi, čini se ostaće ceo dan, ali na najmanji dah vetra zaigra između
drveća i raziđe se. Svežinu osetim do kostiju i stresem se. Nagnem se
nad bistrom vodom i umijem lice i vrat. Uvek osetim kako mi srce jače
zalupa, a krv prostruji kao da se utrkuje sa žuboravim. Najlepši deo
dana...
Šljapkanje po vodi me natera da se okrenem. Ko bi drugi bio nego
vukoljud, ide pa u hodu zahvata šakom vodu i prinosi je ustima. Iskezi se
i stade kraj mene. Podignu nos u vazduh pa poče njuškati.
„Za dva dana kiša", reče kratko, pa laganim korakom otrča uz stazu.
Nije ni zamakao preko vrha kad eto ti Marka, zeva na sav glas, pa
rastera sve ptice oko nas.
„Tako jeleni dozivaju ženke na parenje", doviknuh mu.
On ne reče ništa nego odmahnu ruku i zakikota se. Češe se po kosi
i po bradi, pa mljacka ustima. Znam već šta će reći.
„E, da mi je sad malo neumivače da skinem dlake iz usta."
„Ja mislim da nam je malko ostalo u tikvici."
„Je li, pope?" osmehnu se ovaj.
„Lepo mi počinje ovaj dan."
„Bar se prvo umij", rekoh mu ja.
„Bože sačuvaj, ne bi se onda zvala neumivača", prenerazi se
Kraljević. „To bi bio greh"
Odgega i on za Vučenom na vrh, pa mene ostaviše samog. Ja
odsedeh malo gledajući ovu nakrasu od vode kako se valja nizbrdo, pa
pada preko ivice u jezerce ispod, i tako redom, ko zna koliko puta... Ko
zna kad ću ili da li ću opet videti ovo mesto.
Ne čuh ništa, već samo osetih blag dodir ruke na svom ramenu.

29
Trgoh se, kad ono vila Vida, osmeh mi daruje, a ko sunce da me
obasjava. Razumem zašto se smrtnici ludo zaljubljuju u vile. Opčini te ne
samo lepotom, već i duhom. A srce ti zaigra na svaki njen pokret, na
njen osmeh ti kolena klecaju, a na reč ti se zavrti u glavi. Ali sva ta
čarolija se ipak rasprši kad samo pomislim na moju Mašu...
„Vidim da si mislima već na putini, Gavrilo", reče ona. „Ne sumnjam
da si pravu izabrao. Ali vučeš nepotreban teret."
„Preda mnom se šire samo trnovite i kamenite putljage", rekoh joj.
„Neretko i krvave"
„Ali već vidiš izlaz iz tunela, zar ne?" reče, pa blago nagnu glavu u
stranu. „Razrešenje je konačno na pomolu."
„Gledaš mi u dušu, vilo", priznah joj. Teško je bilo šta sakriti od njih.
„Moram ti priznati da me to raduje... Kao smiraj napornog dana. Možda i
večni počinak!" nasmejah se.
„Ti?", iznenadi se Vida, pa zabaci glavu unazad i zvonko se
nasmeja. „Pa, ko još može doći glave kosingasu?"
„Gospodar Hromi Daba", kratko ću ja.
Okleva ona trenutak, pa ipak reče: „Možda samo on."
Muk potraja tek toliko da ona hitrim pokretom ruke iz nedara izvadi
jedan mali cvetak, sličan visibabi, ali krvavocrven sa žutim vrhovima na
laticama.
„Vidi, donela sam ti vileniku!" cvrkuće Vida. „Na dar i za ispomoć. Ali
znaj da je moraš podmetnuti onome čiju istinu želiš da čuješ."
„Velikog li dara, gospodarice Izvora", iznenadih se ja. Vilenika je
cvet koji samo vile znaju gde krišom raste, a krasi ga moć da razotkrije
tuđe laži, jer se olako izlanu ili im se na licu vidi prevara. Svakako bi dar
vredan velike zahvalnosti, jer kad ti ga vila od srca daruje, znaj da ti daje
i deo sebe.
„Čuvaću ga uz srce, gospodarice", rekoh, pa ga stavih i ja u nedra
da ga sačuvam što duže.
„Tamo mu je i mesto, kosingase... A sad, pođimo gore, oprema vam
je spremna, saputnici te čekaju, a Dobrovuk i Singur bi da se rukuju s
tobom."
Tako i bi, svi čekaše na vilu i na mene. Ovaj put ne bi Dobrovukovih
konjanika, već samo kapetan i prvosveštenik. Kako priđoh, tako me
Singur zagrli, pa mi stegnu ruku:
„Moje molitve su uz vas, Gavrilo. Usliši Svetovidu i on će ti pružiti
veliku pomoć."
„Daćemo sve od sebe", kažem mu ja.
A onda se rukovah sa Dobrovukom, kome oči zacakliše od
uzbuđenja. Glas mu je treperio:
„Dođi po nas, kosingase. Vodi nas u boj."
„Hoću, kapetane", uveravam ga ja. „Na čelu vojske i sa opasanim

30
Jarovitom."
„Ah, kakav će to biti dan!" smeje se Dobrovuk.
Na kraju priđoh Vidi, koja mi se blago osmehnu, stavi ruku preko
grudi i blago se nagnu.
„Putujte bezbedno i čuvajte živote."
Tako mi krenusmo uzbrdo, nazad ka rupi koja je zlokobno zjapila
kao nekakva čeljust Velikog krša. Ne mili se čoveku da sa sunce uđe u
mrak, iz toplog u hladno, iz dobrodušja u zlovolju. Svaki put mi se čini
kao da neću naći izlaz, da ću živ ostati zakopan u grobu.
No, kad uđem, u meni se desi nešto čudovito, kao da me spopadne
neki zloduh, koji čuči u meni, pa se očas priviknem kao da sam pećinar.
To sigurno otud što je u meni toga ostalo od mog tumaranja po Adu.
Moja stara kletva. Ono što mi ne da da spavam.
Zato i sad kako uđosmo, tako se pripremih za sve što nas čeka, pa
polako krenusmo za vukoljudom, koji je sigurnim korakom grabio
napred. Kao da zna kuda ide. Kraljević drži Zmajogorčev oganj, koji
svojim plamenom obasjava kao deset običnih baklji, pa nam osvetljava
putljagu i uliva nam sigurnost. Kameni pod je suv, ali zidovi su ponegde
mokri od vode koja se sliva sa tavanice. Naiđemo i na vodu koja se
sakupila u udubljenom kamenu, pa se obavezno njome osvežimo. Već
znamo da se neprimetno i zlobrzo ožedni u pećini, pa bolje da čuvamo
naše zalihe vode kad je nigde ne bude bilo. Tako ti je u podzemlju,
Jakove moj, možeš danima tumarati žedan bez ijedne kapi vode bilo
gde, a onda odjednom naletiš na neku brzu ponornicu ili hodaš po blatu
jer se silna voda sliva sa svoda. Ali, šta god radio, kako god bilo, čuvaš
noge jer te samo one mogu izneti napolje. Čini se da si onu osunčanost
samo sanjao i da uopšte nisi ni izlazio iz zemljine utrobe.
Vučen je očito dobro poznavao put jer se hitro kretao i bez
dvoumljenja birao tunele, pa smo tako vrlo brzo izleteli na jednu
podzemnu rečicu, koja je skoro nečujno žuborila preko kamenog poda.
Da nemasmo Zmajogorčev oganj, možda bismo i ugazili u nju.
„Beli izvor" reče kratko Vučen.
I tu nakratko predahnusmo samo da bismo se opet nalili vodom, pa
za vukoljudom je pregazismo i nastavismo s druge strane. Primetih da
odatle putljaga polako vodi uzbrdo, što je i imalo smisla ako već tražimo
orlovo gnezdo. Kako se ne zbilo ništa nakon dužeg hodanja, počeh malo
da se brinem, jer znam da po budžacima vrebaju razne mrakače, pa me
prosto čudi što je sve ovako lako. Vidim da Vučenu to ništa ne smeta, a
Marko je zamišljen, pa i ne sluti ništa. Neću da budem zlogovor, pa
ćutim, ali na oprezu sam, pa zagledam rupe i ćoškove, odakle god nešto
može da se stušti na nas. Držim ruku na balčaku Kurjaka i čekam...
I ne morah da čekam dugo. Od negde ispred nas začusmo galamu.
Sva trojica se ukopasmo i latismo se oružja. Vučen zgrabi svoje dve

31
oštre kandže, pa kako je bio prvi, on čučnu, spreman da skoči u napad.
Galama koja dopire do nas sve se više približava da bismo već mogli da
razaznamo glasove... patuljaka. Čujemo kako usput bacaju alat i opremu
da bi brže trčali. Vidimo svetlo koje postaje sve jače.
„Gle! Odande dopire neko svetlo!" čujemo nečiji zadihani glas.
Sigurno misle na naš Zmajogorčev oganj. „Bežmo tamo!"
Čuju se koraci po kamenom podu i zveckanje opreme. Najednom iz
mraka istrča jedan patuljak, nosi baklju, pa ni ne zastade, već projuri
pored nas kao ošinut gromom.
„Aaaaa!" viče izbezumljen od straha i nestade u mraku iza nas.
Njega stiže drugi patuljak, ni veći ni manji, ni stariji ni mlađi, ali ovaj
se kikoće! „Hi, hi, hi!"
Pa i on odjuri u mrak iza nas. U to pristiže treći, na trenutak učini mi
se da je najstariji i najdeblji, pa se gega dok trči:
„Bež'te ljudi! Smotaće vas amfisbena!", povika zadihano, pa ni on
ne stade nit se okrete.
Za njim odmah dolazi i četvrti patuljak, pa mu dovikuje:
„Ćut, ćut! Bolje neka njih proguta!" Pa nesta iza naših leđa. Još se
samo čulo kikotanje onog drugog patuljka kako odjekuje hodnikom.
„Amfisbena...?", ponovih u čudu, pa taman pomislih da treba biti
pametan i slediti njihov primer, kad se Kraljević oglasi:
„Ja se ne vraćam! Ako treba, sam ću tog stvora savladati!"
„Kuda ćeš, čoveče?" zaprepastih se. „Ne ide se sam na amfisbenu!"
„Zato nas je trojica. Idemo!" opet će Marko. „Kreni, Vučene!"
Bogme, ni Vučen ne ustuknu nego pognuto krenu napred, napet
kao mačka kad ide u lov. Jedino ne znah ko koga ovde lovi, jer kad
uđosmo u tunel iz koga patuljci pobegoše, ne bi ničega niti se išta čulo.
Usput naiđosmo na njihov razbacani alat i opremu, pa nastavismo dalje
iščekujući iznenadni napad,
„Šta je to amfisbena?" prošaputa Marko držeći u jednoj ruci
Zmajogorčev oganj, a u drugoj Zmajata, a sve zvera oko sebe.
„Zmija", reče kratko Vučen.
„Ništa strašno", na to će Kraljević, pa obori pogled na zemlju.
„Velika", dodah ja, pa čvrsto držim Kurjaka. Čuo sam da munjevito
napada i da čoveku nema spasa.
„Mnogo velika?" Marko će, pa se verovatno misli da ne beše
pametno što glavinjaše.
„Mnogo", reče vukoljud.
„I sa dve glave", dodah ja.
Marko malo zaćuta dok se šunjamo, mada čini se da sve odjekuje
od našeg šaputanja i disanja. Gledamo oko sebe, ali dokle dopire svetlo,
nema ničeg, a dalje u mraku može biti svačega, ali mi ne vidimo. Možda
i prolazimo pored nje, a da ne znamo.

32
 „Sigurno je grdna", opet će Kraljević.
„Ima po jednu glavu na oba kraja", šapućem.
„Uf, nakazna li je..." zgadi se on. „Zar nema rep?"
„Gde je rep, tu joj je druga glava", objašnjavam muja. „Kažu da
napada odjednom, sa obe glave. Zakači li te onim zubima, preseći će te
na pola, a dodirne li te jezikom, otrovaćeš se na mestu."
„Ju, opasna je... Ali, gde je?"
„Nema njenog mirisa", kratko će Vučen.
I ni traga od nje. Iščekivasmo je svakog trena, trgli bismo se na
svaki šum, ali zmijurine nigde. Ali kako vreme odmiče, tako smo sve
napetiji, pa nas spopao nemir, ali ne smemo žuriti, ne znamo odakle će
se spodoba pojaviti.
Ne znam više ni koliko je vremena prošlo od kako smo počeli da se
šunjamo, a meni dozlogrdilo, pa reknem:
„Ja ovako više ne mogu. Izmorilo me je. Koliko još do gnezda,
Vučene?"
Vukoljud stade, zamišljeno se zagleda u mrak ispred sebe, pa kako
se već dugo uspinjasmo, trebalo je da smo na vrhu Krša!
„Još malo", kratko će ovaj, pa nastavi dalje.
„Amfisbena je sigurno otišla za patuljcima, čim je nema nigde",
kažem im ja. „Baksuzi su sigurno prokopali do njenog legla, pa su je
razljutili."
„Ona je ovde najopasnija", reče vukoljud. „Svi beže od nje."
„Jesi li je ti video?" pita ga Marko.
„Ne, samo sam je nanjušio... i pobegao."
Malo se opustismo, pa pružismo korak. Napolju je možda već
padao i mrak, ko će ga znati. Vreme ovde teče drugačije. Nekad zlobrzo,
nekad sporije.
Tako i bi, jer kad na vrhu tunela ugledasmo svetlost, ona bi
sumrakasta.
„Šta ako je orao u gnezdu?" upita Marko, ali niko mu ne odgovori,
nego ubrzasmo korak. Ko će sad još da misli o tome posle svega!
Čini mi se da smo skoro istrčali napolje! Udahnusmo duboko svež
vazduh, pa se nekako prvo zagledasmo u nebo. Sunce je zalazilo iza
vrhova Uomulja. Oblaci u daljini se raširiše po crvenkastom nebu,
stvarajući svakojake boje, od plave do žute. To je trenutak koji opčini
svakog čoveka kad izađe iz zemljine utrobe. Obuzme te... nesmotrivo.
„Eno gnezda!" uzviknu Vučen srećan, pa pokaza rukom.
Zagledamo se utom pravcu, ali ne vidimo baš najbolje od oštrog
stenja koje viri na sve strane. Pođosmo u tom pravcu, pa gledamo kud
gazimo. Na vrhu smo Velikog krša, a pogled puca daleko. Opet ti
izmamljuje uzdahe. Čarolija lepote ume da zaslepi. Na severu se vide
Kučajske planine pod gustom šumom. Iza njih veliki Dunav krivuda kao...

33
zmija. Tek na istoku, obasjane suncem u zalasku, svetlucaju vode velike
reke. Hodamo po grebenu, ali litica je blizu, osećamo kako vetar vuče
odozdo. Na zapadu, nepregledne šume Uomulja... Gde li će udariti
Hromi Daba?
„Evo gnezda!", opet povika Vučen.
Trgnu me iz misli, a kad pogledah ispred sebe, u velikom udubljenu,
oivičenom granjem, na nabacanoj travi i žbunju, ležalo je jedno jaje.
Kakvo li jaje!
„Crni Vučene..." jedva izustih od zaprepašćenja. „Pa to je gnezdo
oroglava! Bežmo odavde!" Na to se već okrenuh da krenem, ali Marko
me zaustavi.
„Čekaj, je li ovde nema ognjevika?"
„Ma, ima i to agata, nego treba bežati što pre..." Ali ne stigoh da
završim, a Marko već pojuri i skoči u gnezdo, među žbunje i travu pa
gleda oko sebe.
Agata bejaše dragoceni kamen koji mnogi narodi veličaše jer
poseduje magičnu moć da ugasi žeđ ili da ubije zmijski otrov ili groznicu.
I mnogo je moćnija od običnog ognjevika. Neki čak tvrde da može da
okrene mač protiv svog zlog nosioca.
„Kako izgleda to čudo? Govori brzo!" dovikuje on.
„Okruglo je i belo kao jaje!" vičem muja, pa gledam u nebesa ne bih
li video kad će se oroglav stuštiti na nas. „Navodno se stvara od starih
ljuski jajeta ili tako nešto... Otkud znam, čoveče! Beži odatle dok mu nije
došao otac!"
„Valjda majka", uzvraća Marko dok pretura po žbunju i travi.
„Majka snese jaje, pa ode, a mužjaci ga čuvaju dok se ne ispili." Već
me izbezumljenost hvata, jer mi se čini da smo dugo ovde, a u sumrak
će oroglav sigurno da se vrati u gnezdo. „Vidiš li ga negde, Vučene?"
pitam vukoljuda, koji takođe zvera u nebo oko nas.
„Ne, ne..."
„Pusti se kamena, idemo, Marko!", dovikujem Kraljeviću. Ne bih da
ga ustrelim zmaj-suzom, mogu je izgubiti ako ga probije i odleti u
bestraga... A to je stvor koji u meni izazivaše veliko divljenje, skoro kao
zmaj, i drhtavom rukom bih ga naciljao. Pa ipak, izvadih Zmijava i malo
nategoh strunu. Zveram u nebo, ali srećom prazno je.
„Je li ovo tvoj ognjevik, bestraga ti glava, pope?" viče iznervirano
Marko, pa podiže ruku... sa nečim belim.
„Ubij me, ali ne vidim odavde", uzvratih mu ja. „Ali valjda jeste!
Ponesi ga i izlazi odatle!"
Marko nešto opsova, da l' mene ili granje koje mu se isprečilo, pa
grabi uz ivicu da izađe iz gnezda. Dotrča do mene i otvori šaku.
„Je li ovo, crni Gavrilo?"
Kad ono jeste ognjevik, savršeno okrugao i beo kao jaje. Čini se

34
krhak kao bela pahuljica, a kad ga uzeh u ruku, gladak kao biser. I težak
kao kamen. Ubacih ga u torbu na ramenu, vratih Zmijava za pojas...
„Idemo sad!" Potrčasmo nazad, pa skoro da izlomimo noge po
kamenju. Već se pokajah što smo dolazili i izložili se opasnosti. Ali kako
da Vučen pobrka gnezdo oroglava sa običnim orlom? Bog ga ubio!
Najednom začusmo glasno lepetanje krila i jak nalet vazduha nas
obori na zemlju. Ispred nas se stuštio strašni oroglav, raširio krila kao da
nam ne da da pobegnemo, pa zakrvavio očima od besa. Njegovo lavlje
telo se spusti kao da se sprema za skok, a ja se već latih Kurjaka jer je
kasno za moju praćku. Vidim, Marko već drži Zmajata u ruci.
Zabogam se, sve se dešavalo ujednom treptaju, jer taman da se
oroglav baci na nas, kad on ciknu i odskoči preplašen u stranu, samo da
bi otkrio grozovitu amfisbenu kako se baca u napad. To su inače trenuci
kad zbog prvog užasa čovek ustukne ili se skameni, pa ga to može
koštati i glave, ali srećom grozota je napala oroglava, a nas nije ni
očekivala. No, on odskoči u stranu i naroguši se na nju, ali ipak joj ne
prilazi. Kako bi joj i prišao kad amfisbena ima dve glave, po jednu na oba
kraja, a ne znaš koja je zgroživija od koje i koja će prva napasti. Tek kad
je sad ugledah, bi mi jasno zašto svi beže od nje. Telo joj dugačko bar
trideset koraka, široko kao deblo od hrasta, a glave joj široke i pljosnate,
sa očima sa strane i jezikom kojim neprekidno palaca. Koža joj nije
glatka kao na telu, već kvrgava, a na vrhu kao da ima dva mala roga.
Kad napada, lako opkoli protivnika i uvek ga sa jednom glavom može
dokusuriti s leđa.
Amfisbena ugleda nas, pa veli tri zalogaja su bolja od jednog, pa
čim se iskezi, pokaza nam svoju veliku gubicu. Lako bi nas progutala.
Ustremi se ona na nas obema glavama, a mi već sviknuti na slične
borbe, brže-bolje se raširismo. Ali ovaj put i zmija ima čime da se raširi,
pa jedna glava se ustremi na mene, a druga na Marka. Ne znam šta
Kraljević uradi u tom trenutku, ali ja se bacih u stranu i zamalo izmakoh
njenom ugrizu. Lepo začuh škljocanje njene vilice, pa se sav naježih.
Mogao sam da osetim njen smrdljivi zadah. Drugi napad usledi odmah,
pa ne mogah opet da skačem, nego dočekah njenu gubicu Kurjakom i
jakim zamahom rasekoh je po čeljustima, a jezik joj pade na zemlju! Na
to, ona besno zašišta, uzdiže se visoko da se ustremi na mene...
Uto, krajičkom oka vidim kako Marko mlati Zmajatom po drugoj
glavi, a vukoljud se zalete pa skoči u sredinu, na njeno telo. Strahobano
stade da je seče svojih kandžama, pa je to omete u napadu na mene, jer
se besno okomi na Vučena. Marko je već skoro dotukao drugu glavu,
koja se još samo bespomoćno nakrvava koprcala na zemlji, ali prva, iako
ranjena, još beše opasna. Ne mogu da dohvatim glavu mačem, niti
imam vremena za Zmijava, nego joj pritrčah i taman kad htede da
poklopi vukoljuda, počeh da je nemilosrdno sečem. A što Kurjak raseče,

35
to više ne zarasta, pa rana zjapi i krvolipti. Naš napad je toliko uzbuni da
od bola zavrišta, pa iznemoglo zamlatara glavom kroz vazduh dok je
konačno Kurjakom ne odvojih od tela. Druga glava je ležala mlitavo, ali
telo se još koprcalo i uvijalo.
Na kraju, stadosmo da je nemo posmatramo dok se tresla od
poslednjih trzaja... I zavlada tišina u sumrak. Najednom se trgoh, jer se
setih oroglava, pa sa Kurjakom u ruci, okrenuh se prema njemu, ali ne bi
ga tamo. Velika zver se vratila do svog gnezda i odatle nas gledala. Nije
pokazivala nameru da nas napadne. Uostalom, jaje nismo ni dirali, a još
ubismo amfisbenu.
„Gotar sa Kopaonika ti šalje pozdrave!", viknu Marko, pa mahnu
oroglavu i krenu ka tunelu. Poglednujem ga ne bih li se uverio da nas
ipak neće napasti, pa onda i ja krenuh za Markom i Vučenom ka tunelu.
Ne mili nam se da opet ulazimo u podzemlje, ali gore ne smesmo
da ostanemo i prenoćimo. Oroglavova ćud je tajanstvena i nepoznata
čoveku, pa ga je najbolje izbegavati. Zato, opet nevoljno, zakoračismo u
mrak, a Zmajogorčev oganj nam svojim žarkim plamenom unese koliko-
toliko spokoj. Trebalo je naći neko mesto za prenoćište...
„Junaci! Junačine!" zaori se iz mraka. Već mi ruka polete ka balčaku
Kurjaka kad se u tmini pod svetlom baklje pojaviše ona četiri ista
patuljka. Podigli ruke u vazduh, lica razvukli u osmeh, pa kliču. „Ha, ha!
Svaka čast! To je pravo junakovanje!"
„Neće nam verovati u selu kad im budemo pričali!"
„Ma, vi morate biti isti junaci koji oslobodiše naše rođake na
Šugavom kamenu od divljana i vodenjaka!" povika onaj najstariji, pa trlja
ruke od uzbuđenja.
„Misliš da su to oni, Tebure?", razgorači oči onaj koji je dovikivao:
„Neka njih proguta!" pa nas stade zagledati kao da smo kameni kipovi, a
ne živi ljudi.
„Ma, jesu, Lufure, kad ti kažem", veli debeljko. „Ovako mi ih
opisaše!"
„Hi, hi! Junačnih li ratnika!" kikoće se jedan mršavi. „Sasekoše
amfisbenu za tren oka...!"
„Lako je junakovati se kad si ovako veliki, Lonare", upada mu u reč
prvi patuljak koga smo sreli. „Pitao bih ih ja da su kao mi!"
„Ćuti, Fognare! Važno je kolko ti je srce, a ne glavudža!"
„A ovi su još i glavati", zaključi Fognar zagledajući nas.
Sem debelog, ostala trojica su mnogo ličila. Kao što rekoh ranijom
prilikom, mogu ih razlikovati samo po detaljima na njihovoj odeći.
„Ja sam mislio da ste vi dosad već daleko pobegli", rekoh im, pa
čučnuh da im se više približim. To bejaše gest koji su svi patuljci mnogo
voleli i cenili. I čin poštovanja.
„I da propustimo kako vas amfisbena proždire? Taman posla!"

36
smeje se Fognar.
„Ali podjednako bi vredno gledati vašu borbu", širi ruke debeli
Tebur.
„Je li zmijurina pojela vašu družinu...?", započe Marko, ali svi
prsnuše u smeh.
„Joj, kamo sreće! Bar da je onog Kubara dohvatila! Ja htedoh da ga
gurnem zmiji!" viču svi u glas i smeju se.
„Ma ne, svi smo se razbežali..." reče Fognar, pa se malo uozbilji.
„Nego, biće problem da se opet okupimo."
„Hi, hi, da, da", kikoće se Lonar.
„Ko god bude usput nanjušio neku žilu ili primeti nešto zanimljivo,
počeće tu da kopa i odmah će zaboraviti na ostale", odmahuje rukom
Tebur. „Možda se vidimo tek u selu!"
„Nego, pustite to, braćo!" povika Fognar. „Ovi junaci zaslužuju čast!
Odvedimo ih u naš logor i proslavimo amfisbenin kraj!"
„Da, da! Konačno se otarasismo te dosade!" viču svi uglas.
Tako nas odvukoše nekim tunelima, pa i sam Vučen gleda
unezvereno oko sebe, sve mu nepoznato. A sve vreme rudari brbljaju,
pa malo-malo prsnu u smeh. Zadirkuju jedni druge, pa i nas. Usput
idemo, a oni povremeno uzvikuju imena ostalih patuljaka koji su se
razbežali ne bi li se svi okupili. „Mojnare! Gerane!" Ali iz mračnih tunela
nema odgovora. Nakon nekog vremena i pošto pregazismo neki plitak
potok, plitak čak i za patuljke, stigosmo do njihovog logora. Odmah se
videlo da su se smestili za duže vreme. Slamarice im lepo poređane uz
jedan zid, alat i oprema uz drugi, uz treći burići sa namirnicama i pivom.
Na sredini veliko ognjište sa gvozdenjakom, koji je visio okačen o lanac.
Sve to bi maleno za nas, ali uredno složeno, pa morasmo da pazimo
kuda gazimo.
Ali domaćini se odmah opustiše.
„Hajdete, ljudi, posedajte oko vatre!" viče Fognar. „Znate već kako
ovde ume biti hladno kad se sedi! Nego, ti Marko, mogao bi svojim
Zmajogorčevim ognjem da nam raspališ vatru!"
Kraljević to očas uradi, a patuljci se okupili oko njega dok čuči i
zagledaju mu čudesnu baklju.
„Koliko zlata tražiš za nju?", pita ga ozbiljno Tebur. „Ona bi nam
mnogo vredela ovde. Stalno gori, a ne traži drva ili ulje!"
„Jest, jest! Daćemo ti koliko tražiš! Hi, hi!" dodaje Lonar.
„Dobio sam je na dar od zmaja Koščaja i ne mogu vam je prodati",
odgovara Kraljević.
„Auu", u čudu će patuljci. „Od zmaja Koščaja?! Zar i njega
pobediste?"
„Samo smo ga nadmudrili", kažem ja.
„Kao i amfisbenu", reče Lufur. „I znajte da će vam oroglav Ormadu

37
na tome biti beskrajno zahvalan! Ne znam koliko puta je ta zmijurina
njemu proždrla jaje! A nije joj mogao ništa!"
„Dovoljno je što nas nije napao", na to će Marko. „A kažete da se
zove... Ormadu? Kako to znate?"
„Koboldi nam rekoše kad su onomad prolazili ovuda tražeći novu
žilu", reče Tebur.
„Koboldi?" iznenadih se. „Otkud ta vaša germanska braća ovde?
Mislio sam da su kod Novog Brda, sa svojim rudarima Sasima?"
„Hi, hi! Kažu da je tamo ostalo još malo rude, pa su je ostavili svojim
zemljacima, a oni već dugo kopaju po Velikom kršu i Uomuljima", smeje
se Lonar.
„Kažu da je Ormadu došao iz Afrike! Zamisli! Pametne su to zveri.
Kao ti vaši zmajevi!"
Lonar i Tebur zatim dokotrljaše nekoliko burića, pa iz njih stadoše
da nalivaju svoje pehare. A kad videše naše ručerde...
„Vi bolje nagnite iz buradi", reče Lufur. „Mada vam je to nekoliko
gutljaja."
„Nećemo trošiti vaše zalihe, dobri domaćini", reknem im ja, „imamo i
mi čime da nazdravimo." Pa povadismo tikvicu sa preostalom
neumivačom. „Nego, vidim da ste vi ovde baš začamili."
„Tri godine smo ovde."
„Ne, četiri."
„Ma, dve."
„Duuugoo smo ovde."
„Mi smo ti, junače, sve rođaci ovde", kaže Lufur. „Šuraci, deveri,
pašenozi, braća, očevi, dede..."
„Samo nam fale babe", dodade Lonar, pa svi prsnuše u smeh.
„I jeste li našli zlata ili srebra?" upita Marko naivno, kao da će mu
oni kazati. A patuljci se umusiše, pa se prave gluvi i nešto čačkaju oko
sebe.
„Ja znam gde ima zlata", odjednom ću ja.
„Gde?" povikaše oni uglas.
„Pod Rtnjom."
„To svi znamo", odmahuje rukom Lufur. „Da ne znate možda neki
skriveni ulaz?" pita Marko. „I da znamo, što bismo vam rekli, zlatojedi?"
iskezi se Lonar.
„Ne zanima nas zlato, zlatoljupci", odvratim im ja. „Mi tražimo nešto
drugo pod Rtnjom."
„Hmm", uzvrpoljiše se patuljci. Sigurno se pitaju šta je to vrednije od
zlata pod tom planinom, a da to ne znaju. Ćute, ali se zgledaju.
„Hoćemo u čarobnjakovu palatu", opet ću ja.
„Oooo!", čude se oni šaloozbiljni kako umeju biti.
„Ako bismo našli ulaz, prepustili bismo vam zlato", prekida ih Marko,

38
ali oni nisu zadivljeni.
„I mi bismo voleli da znamo gde je ulaz", kaže Lufur. „Doduše,
Kopar je znao", ispravlja ga Tebur, pa svi klimaju glavom.
„Gde je on?" zaiskri mi nada začas.
„Umro pre 300 godina."
„Ali je njegova priča ostala."
„I kako ide ta priča?" opet će Marko.
„Kopar je sa svojom užom rodbinom dugo kopao pod Rtnjom.
Nikome nisu odali gde tačno, ali jednog dana probiše se do
čarobnjakove palate. Šta se desilo, to je samo Kopar znao, ali njih
dvadesetoro se nekom čarolijom pretvoriše u zlato. Svi sem njega. Bio je
očajan..." klima glavom Tebur.
„Da, jadnik", dodaje tugaljivo Fognar.
„Kažu da je svakog rođaka suzan nosio tri dana i tri noći na leđima
do svoje kuće", nastavlja Tebur.
„Joj, siroma on" zavajka Lonar.
„A njih bi dvadesetoro, pa ti sabiraj!" uzviknu Tebur.
„Ccc...", cokće Lufur.
„Nakrvavio leđa od toliko tereta", opet će Tebur.
„Uf! Uf!" hvata se za glavu Lonar.
„Ne zna se da li je pri tom više suza ili krvi prolio!"
„Osta bez najmilijih", zavapi Lufur.
„I onda ih je sve rastopio i postao najbogatiji patuljak u selu", reče to
pa udari rukom o koleno. Odjednom svi živnuše.
„Eh, što ja nisam te sreće!”, uzviknu Lufur.
„Ja kakav sam baksuz, mene mogu samo da rastope", jada se i
Tebur.
„Ma, nisam ja te sreće", opet će Lufur.
„Što? Ti bi da me pretvoriš u zlatnike?" uvredi se Tebur.
„Ne, u zlatni nokšir da mi stoji kraj kreveta", smeje se Lufur, pa svi
prsnusmo u smeh. Kad se malo utišaše, ja pokušah ozbiljno.
„Mora postojati neki ulaz, prijatelji!"
„Slušaj, junače", započe Lufur tobože ozbiljno. „Nema patuljka u
ovim krajevima koji nije zabio pijuk u Rtanj planinu. Ali, ne vredi, kamen
je tvrd."
„Ja sam čuo da nema kamena kroz koji patuljak ne može da prođe",
ne predajem se ja.
Lufur prekorno pogleda Tebura, a ovaj će:
„Ja mu to nisam rekao!" Pa opet prsnuše u smeh.
„Dovedi mi tog koji ti je to rekao, pa da mi oda tu tajnu", nadglasava
ih Lufur. „Ima kamena koji ni koboldi ne mogu da probiju, a kamoli mi!
Ne, ne... Ta planina je čudo, kao da je pala sa nebesa. Da, da, ne
smejte se! Njome tumaraju bauci koje nećeš naći nigde drugde. Sve to

39
možda zbog tog čarobnjaka..."
Pa nam stade pričati o njemu, a ja, iako znadoh ponešto o njemu,
ne htedoh da ga prekidam u nadi da ću čuti nešto novo ili neki trag koji
nas može odvesti kod njega. Ostali patuljci su mu stalno upadali u reč,
ispravljali ga, dodavali, ali tužna priča o čarobnjaku Rtniku ide ovako:
Tamo gde je planina Rtanj tu se nekad nalazila jedna pitoma dolina
sa tri reke i tvrdi dvorac čarobnjaka, koji je pravedno vladao ljudima u
okolini. U svom dvorcu je imao veliko blago, koje niko nije video, ali su
ljudi stalno pričali o njemu. Zlovolja tera ljude na svakakva zlodela, pa
tako nema ko nije maštao da se dočepa tog blaga. Ma koliko smišljali,
nikako nisu mogli smisliti kako da to urade. Jednog dana pojavi se neka
baba, za koju se kasnije saznalo da je veštica, pa im obeća da će im
pomoći u tome. Navodno, baba će ga omađijati ljubavnim travama toliko
da će među ljudima potražiti devojku. A kad to bude, neka mu ljudi
dovedu najlepšu devojku iz kraja... I najlukaviju. Tako i bi, nakon nekog
vremena, čarobnjak zatraži od ljudi da mu dovedu neku lepu devojku jer
je usamljen. Narod mu pred kapiju dovede prelepu i zanosnu Aradiju, za
koju ne znaše da je babino podmeče. I tako, njena noga bi prva koja je
kročila u dvorac, čija je svaka odaja bila prepuna svakakvog blaga,
čarobnih naprava i tajnih knjiga. Aradija je živela u izobilju, ali je stalno
pokušavala da sazna čarobnjakovu tajnu kako bi blago dala ljudima, a
veštici čarobne naprave i knjige čarolija. Na njeno navaljivanje, Rtnik joj
se poveri da će dvorac buknuti i izgoreti u strahovitom plamenu ako se
samo jedan zlatnik iznese preko praga. I da ona, kao što ne može ni on,
neće nikad napustiti dvorac. To bi onda oslobodilo zlu reku koja je
zaptivena u podzemnim hodnicima zamka. Sada ta reka služi da
čarobnjak iz nje dobija srebrne ribice, prošarane koralima i dragim
kamenjem, koji mu služe da ih raznim čarolijama pretvara u svakojake
dragocenosti. Ali u devojci proradi naopaka krv, pa ona reši da napakosti
čarobnjaku iako ju je ovaj mnogo voleo. Jer ako ne može da mu uzme
blago, onda će ga uništiti. Ona uze šaku zlatnika i baci ih preko praga.
Čim se to desilo, vatra suknu i zahvati ceo dvorac, Zlato poče da se topi
i da zatapa vrata i prozore dvorca, da se sliva niz kule. Zla reka probi
svoje čarobne okove, a njene vode počeše da stvaraju tvrdinu od zlata.
Srebrne ribice i čarobnjak preživeše u jezercetu koje se stvorilo u dnu
zlatom okamenjenog nekadašnjeg dvorca. Aradija je postala zlatni kip, a
čarobnjak osta uz nju neutešan i zarobljenik svoje kletve. Baba veštica je
u besu bacila čini i sve zatrpala zemljom i kamenjem koje je padalo sa
neba.
„I niko već hiljadu godina nije kročio u taj zlatni dvorac", završi Lufur,
a mi svi zaćutasmo zamišljeni.
„Niko sem Kopara i njegovih rođaka", prekide Tebur muk, pa patuljci
počeše da se smeju.

40
 „Nego, šta ste vi tražili kod oroglava?" seti se Fognar, pa nas
ispitivački odmeri. Ali ne možeš preći patuljke. Vrlo su vični u rešavanju
zagonetki. „Sigurno se niste popeli na vrh da gledate zalazak sunca...
Neku korist ste tražili... Ognjevik! Je li?... Sigurno, ako kanite tražiti
čarobnjaka, treba vam nešto protiv čini!"
„Trebaće vam mnogo više od ognjevika! Hi, hi!" smeje se Lonar.
„Ali ovo nije običan ognjevik, već od agata", ispravlja ga Fognar, pa
Lonar iskrivio usta i klima glavom.
„Ipak... Mislim da će vam biti potrebno mnogo više od jednog
kamička da biste nadmudrili čarobnjaka", opet će Lonar.
Plašio sam se da je patuljak u pravu, ali u posedu nemasmo ništa
sem ognjevika i vilenike. Ni ja nisam verovao da će to biti dovoljno.
Uostalom, ostalo je nepoznato od koga su tamo nastradali Koparovi
rođaci. Da li od čarobnjaka ili od neke kletve koju je oslobodila zla reka?
Na to ni patuljci nisu znali odgovor... A onda se setih svog dobrog
prijatelja Zlatomira iz sela Zmijanac, na istoimenom potoku. Podugo ga
nisam video, a i on je kao mlađan momčić kopao po Rtnju i zavlačio se
po jarugama i pećinama. Sigurno je znao više o Rtnju od mene ili je bar
znao ko je sveznalo. To me malo okuraži i razveseli, pa i Marko primeti.
Kad mu to rekoh, dopade mu se zamisao da ga posetimo.
„A mi ćemo vam, junaci, pokazati kuda se najlakše stiže do Žive
vode", svečano kazuje Fognar. „Sad kad nas oslobodiste one zmijske
napasti, možemo bar to da vam učinimo iz zahvalnosti."
Još kratko vreme provedosmo u razgovoru da bi patuljci jedan po
jedan tonuli u san. Na kraju je i Lufur, koji bi pričalo, usred rečenice
zaspao, pa ostah ja sam budan. A kako svi behu hrkala, dvorana je
odjekivala od raznog testerisanja, grgoljanja, gušenja, cviljenja... Držah
uz sebe Kurjaka ubeđen da će ovakva buka sigurno privući svakakve
bauke.
Ali ne, izgleda da ih je rasterala jer noć provedosmo u miru.

41
 Subota, 3. oktobar leta Gospodnjeg
6896.

Kada sa Periša ugledasmo Bogovinu kako blago vijuga i uliva se u

Crni Timok, sunce nas obasja. Ne samo što se radovasmo tome što
bejasmo na dva dana hoda od sela Zmijanac, već i zato što nakon dve
nedelje kiša konačno prestade da pada. Otkako izađosmo iz Velikog
Krša, tako nas dočeka pljusak, kao što Vučen predvide, i sa kratkim
prekidima stalno nas je pratila. A po kiši se polako i teško putuje. Ako ti
se odeća natopi, pa još dune hladni severac, očas dobiješ grudobolju.
Često smo tražili zaklon u opustelim bačijama, pa bismo nekad tamo
propisno začamili ne bismo li se prosušili.
Zato se umah oraspoložismo, pa pružismo korak kako bismo što
pre stigli kod Zlatomira. Sunce je pripeklo kao usred leta, pa počesmo da
se znojimo, što od toplote, što od vlage koja se dizala u šumi. Dotad
nam se nije desilo da imamo toliko bezbrižnih dana, jer ne beše okršaja
sa baucima niti sretosmo bilo kog zlika koji bi nam skakao za gušu.
Razlog bi svakako Markovo uspostavljanje znamena, ali čemu ovo
zatišje, to nismo mogli da znamo. I nikako mi se nije dopalo. Kao da se
sve zlo povuklo pod zemlju. Kao kad se nabujala reka koja poplavi polja
povuče nazad u korito, ali svakog trenutka preti da se još strašnije izlije
kad čovek to najmanje očekuje.
Ali Marku to nije ni najmanje smetalo. Bio je raspoložen, a od kako
se vratio svom Šarcu, vidna bi njegova promena. Doduše, i ranije mu je
bio naklonjen, ali sad se jasno osećala neraskidiva veza Kraljevića i
njegovog konja. Kao i da je vileniti Šarac to znao, pa ga je često gurao
njuškom dok bi ga ovaj vodio za uzde, tražeći da ga pomazi po glavi i da
mu uputi neku lepu reč. A Marko je umeo često da mu nešto priča, bilo
da ga grdi ili da komentariše mog magarca i da tako zadirkuje mene.
Svakako bi lepo gledati ih kako postaju jedno, neraskidivo vezani i
međusobno zavisni. Kao pravi kosingas.
Lagao bih kada bih rekao da sam bio ravnodušan što vidim Coku
posle Velikog Krša. Moja privrženost prema magarcu je svima već bila

42
znana, pa se nikad nisam ni trudio da je krijem. Dvadeset godina
bejasmo nerazdvojni. Nismo kamenje pa da toliko vreme ne utiče na
čoveka i na životinju.
Kada smo izbili na Bogovinu, beše nešto niže od njenog izvora, a
dobro utabana staza, koja je vodila kroz bagrenjak na obali, bi znak da
se često koristila, verovatno za konje natovarene ogrevom. Trava je još
bila vlažna, a sa krošnji su nam kapale kapi kiše. Miris šume je tad uvek
bio oštriji, a pesma ptica najglasnija. Kao da su se i one radovale što je
dosadna kiša prestala.
Odjedared naletesmo na tragove medveda! Odavno ih nisam video,
pa sam se iznenadio. Bili su sveži, malo su krivudali, ali držali su se
staze. Možda je medved pratio miris konja, što nije bilo neuobičajeno.
Morasmo da pazimo da ne naletimo na njega.
Hodasmo u tišini, upijajući ovaj blagovonj oko nas, a žuborava
Bogovina je tekla kraj nas, čini se istom brzinom kojom smo mi hodali.
Kao da nas je vodila. Marko i Vučen su bili zaokupljeni svojim mislima,
uljuljkani pesmom ptica i vetra u krošnjama, nošeni vodom, koja kao da
je sebi tad probijala sebi putak pred nama.
Nakon nekog vremena, zastasmo da se odmorimo, pa čim
ugledasmo vukoljuda kako zagazi u bistri potok da potraži osveženje,
tako i mi poželesmo da učinimo isto. Tople dane uvek treba iskoristiti da
se čovek malo plakne, jer ko zna kad će opet imati priliku. Ko se ne pazi,
posle muku muči sa šugom.
Poskidasmo se do pojasa, pa uđosmo u vodu da se zaperemo.
Hladna voda bi kao melem za umorno telo, pa čoveku se prosto ne mili
da izađe iz nje. Zatim, oprasmo naše košulje...
„U bestraga!", opsova Marko, pa pokuša da dohvati svoju košulju,
koju mu voda istrgnu iz ruku i ponese je nizvodno. I ja taman da je
dohvatim dok je prolazila pored mene, ali voda mi je naglo izmiče i
pobeže mi. A do malopre, Bogovina jedva da je tekla.
Nisam mogao da ne primetim kako je Markovu košulju nosila, kao
da je neka nevidljiva ruka u vodi. Čini se da se kretala brže od same
vode u kojoj je bila! Mada su me dotad nebrojeno puta vodile vilinske
staze, ovo bi prvi put da me neki žuborav vodi kuda on želi. Bar takav
predosećaj imadoh.
„Moram da je stignem", reče Marko, pa izađe iz vode. „Ne mogu
ostati bez košulje..."
Za njim krenu i Vučen, pa meni ostaviše Coku i Šarca. Šta ću ja,
nego brže-bolje se obukoh i povedoh ih za njima. I pođoh tragom
medveda. Nešto je odudaralo od uobičajenog. Osetih kako nervoza
raste u meni i napetost me obuzima. Još kad Coka poče da mlati glavom
i zanjače, a za njim i Šarac, pretrnuh od straha. Marko bezglavo odjuri
nekud napred, a na Šarčevom sedlu ostavio i svoju verižnjaču i Zmajata,

43
pa sad goloruk hrli pravo ka medvedu!
„Ovo ne valja", rekoh sebi u bradu. Ali niko me ne ču.
Skoro niko. Jer kako to izustih, tako niz potok dopre do mene
milozvučna ženska pesma. Prvo pomislih da je neka rusalska pesma, pa
da nas može njome omađijati, ali uvideh da nije takva, pa da možda nije
ni takva vila. Dosad sretasmo svakakva šumska bića, ali ovakav glas još
nismo čuli. Nije me pesma privlačila... već njen glas. Niti su me čini njoj
vukle, već znatiželja da vidim lice koje se krije iza takvog blaženog
glasa. Jer moraše biti blagovida da takav glas ima.
Čak i pesma šume zamre, a žuborav utihnu. Vetar presta da duva
kroz krošnje, kao i on da je zastao da sluša taj glas. Osećala se jaka
čarolija, ali kao da me nije doticala. Možda tako beše smišljeno ili možda
zbog ognjevika od agata, to nikad nisam saznao.
Nemah kud nego da ostavim Coku i Šarca, pa potrčah za Markom i
Vučenom. Plašio sam se šta ću zateći kad ih stignem.
Izletoh pravo na jednu malu osunčane čistinu, gde je Bogovina
veselo preskakala kamenje, kao da se igrala sa svojom gospodaricom,
koja je sedela na jednom kamenu i prala Markovu košulju. Tu zatekoh
Kraljevića i vukoljuda kako stoje kao ukopani. Kako je ugledah, tako se
pokajah kako smo nesmotreno upali u njenu zamku. Ali ko je mogao
znati, pogotovo ne Marko i Vučen, da će nas potok dovesti pravo jednoj
boginki pod noge. Kažem „pod noge" jer se pred boginkom čovek
mogao samo tako osećati. A to sam odmah video na licima moje
družine. Zapanjenost i užas. Čak ni vukoljud, koji se sigurno nagledao
svega po Uomuljima, nije imao prilike da se susretne sa najmoćnijom
šumskom vilom. Jer da jeste, ne bi poživeo da ispriča svoju
dogodovštinu.
A ja, pitaš, Jakove? Mislim da nema kosingasa koji nije nabasao na
njih, a da nije poželeo da ih je zaobišao. Zašto?
Jer pred nama stajaše jedna nakaradna ženska figura koja je samo
svoje vilinsko poreklo delila sa drugim šumskim i rečnim vilama i ništa
drugo. Ali zato beše moćnija ne samo od svake od njih, već od svih
zajedno. A to se videlo na njoj, zračila je tom snagom. Grdna, visoka i
mršava. Mogla se opisati u tri reči, ali ni izbliza nisu dočaravale pojavu
vrednu gađenja koja uliva i strah u kosti. Crnoputa, duge, raščupane
kose koju večno češlja, ali nikad ne uspeva da je odmrsi. Izduženo telo
na kome vise velike grudi, koje je gadljivo i gledati. Jedna joj prebačena
preko ramena, a druga visi preko naduvenog stomaka. Zadnji deo tela
joj kao stog sena. Opasana je travom sa pustara. Ima krive noge, a na
velikim stopalima kao kokošji nokti. Duge ruke se završavaju sa po tri
kao kandže kriva prsta. A kad je okrenula glavu prema nama, videsmo
joj crne, sitne oči, crven kljunast nos, a iz usta joj vire zubi kao svinjske
kljove.

44
 A ona sedi, pa prakljačama udara po Markovoj košulji, kvasi je u
Bogovini, pa gnječi na kamenu, i tako iznova. Ponadah se da ne baca
neke čini na njega, jer se njenoj sorti nikad ne može verovati, ali
izgledaše da mu proriče smrt jer govoraše ovako:

„Pokraj mora na Urvinom planinom

Naći ćeš se oči u oči sa istinom,
Pokraj bunara i dve visoke jele
Nedaleko od vaše crkve bele,
Tu ćeš svoga konja pokopati
Svoje ruke do lakta zalopati,
Pa ćeš do jele dotrepereti
I u snu suzno doumreti,
Odneće te u Vilindar
Da zavek budeš čuvadar.”

Kako je Marko krenuo da se okrene nazad, ja ga uhvatih za rame

da ga zaustavim. Videh mu zbunjeno lice, a zabogam se, u očima mu
strah. Ne bi ovo nešto što je očekivao, a ni želeo čuti. Svakako ne bi
smrt kakvoj vitezovi teže. Stajaše vidno uzdrman i sasvim ranjiv. Vrlo
opasno dođe li do nekakvog krvavog okršaja.
Odvajkada se zna da se boginke ne hrane dušama, ali ih daju nekoj
nečastivoj sili, pa zato uživaju njihovu naklonost. Zato, zamantijah i
otkrih svoju verižnjaču sa zmajem koja tako blesnu na ovom suncu da
boginka okrenu glavu. Spustih ruku na Kurjaka jer nemade smisla
pretvarati se kad se znalo da postoji večita netrpeljivost između boginki i
ljudi. Neka bar zna da je se ne plašim.
„Ah, Gavrilo", uzdahnu ona. „Čemu ta osionost? Ne kanim nikome
nauditi!"
„Nije osionost, gospodarice, već oprez", na to ću ja dok osmatram
okolinu. Možda nije sama. Boginke se često okupljaju. „Previše zlotvora
želi naše glave." Ona se isceri i pokaza nam svoje kljove, pa stade da
češlja svoju kosu.
Boginka me svojim milozvučnim glasom pozva:
„Priđi, Gavrilo, ne ujedam. Zovu me Košmura." Poznaje ona ljudsku
prirodu. Uostalom, ko zna koliko je dosad glava odrubila svojim snažnim
rukama i koliko se krvi naše napila.
Ne moram se ni pitati otkud mi zna ime, jer me šuma dobro
poznaje. Ali, ja ovu boginku ne znam, ni kakve je ćudi niti kakve su njene
namere sa nama. Jasno nam bi da smo, kao ko zna koliko drugih pre
nas, naseli na čaroliju njenog potoka. To se vrlo retko sreće, jer su
obično staze te koje mame putnike. Ali, sad je bilo gotovo. Treba izvući
živu glavu... Ne plašim se za sebe i za Vučena, već za Marka, koji bi

45
ozbiljno uzdrman nagoveštajem svoje smrti i zbog košulje koju je ona još
uvek držala pred sobom na kamenu. Znao sam da postoje takve čarolije
koje se mogu baciti na deo odeće i na mestu usmrtiti sopstvenika.
Priđoh joj usiljeno, a ona to primeti, pa se zakikota dok se i dalje
češljala. Boginke su to stalno radile. Ako nisu bajale u svom potoku,
onda su uporno odmrsivale svoju čekinjastu kosu. Priča se da su ih vile
nekad davno proklele da imaju zamršenu kosu jer su njome umele da
ljubomorno guše žene zbog njihove lepote. Otad one stalno pokušavaju
bezuspešno da je odmrse jer i one žele da imaju lepu kosu. Ali čini su
jake. One najčešće proganjaju porodilje i trudnice, kradu im čeljad, pa ih
podmeću drugima kao podmeče. Vrlo rado opčinjavaju i odvode
prolaznike i putnike, pa se takvima zauvek gubi trag. Pretvore se u
prelepe devojke, pa zavode čoveka u čestar, u močvaru ili šumu, pa ih
more glađu ili im odrube glavu i napiju se njihove krvi. Beše svakako
stvor vredan prezira, ali i velikog opreza.
„Odavno slušam o tebi, Gavrilo", kaže ona, pa cima svoj češalj. „Ali
nikad toliko kao poslednjih meseci... Ti si od neke posebne sorte,
kosingase. Znaš, u mom potoku vidim prošlost i budućnost..." Reče to,
pa sa jednim dugim prstom jedva dodirnu površinu potoka, pa napravi
neki pokret kao da nešto ispisuje po njemu, a voda se tu odjedared
uskomeša. „Ali ne vidim čiji si ti."
„I ja bih voleo da znam od kojeg sam oca i koje majke", rekoh
opušteno, a smišljam šta valja činiti. Kao pred svakim neprijateljem, prvo
se počne sa odmeravanjem snage, oružja, pa se tek onda smišlja kako
ga napasti.
„Ne vidim ih, zaštićeni su nekom jakom čarolijom", reče, pa nastavi
da se češlja. „Kosingasi su mezimci bogova... Ja vam se divim. Da
smrtnik bude mezimac besmrtnih... Zavidim vam."
„Zavist nije dobra", reče Marko pribrano. Laknu mi kad videh da se
malo sabrao. „Može da rađa mržnju, Košmura."
„Onome ko je već nema", kratko će ona. „Onaj ko je ima, njemu je
to uobičajeno."
Zatim opet svojim prstom stade crtati po površini potoka. Zatim
zastade i kao u neverici gleda u vodu. Okrenu se prema nama. „Eto, ne
mogu ni čini da bacim na tebe, Gavrilo. Šta te to toliko čuva,
kosingase?" A ja se setih ne samo moje stare kletve nespavanja, već i
moćnoga ognjevika.
„Nemoj me razgneviti, gospodarice", rekoh preteći. „Zar hoćeš da
vidiš sečivo koje uzeh od gospodara Dabe?"
„Ne..." podiže u očaju ruku, kao da se brani. „Ne vadi Kurjak iz
korica, dobro mi je znana njegova moć... Pogotovo sad kad ste u milosti
Strahorovoj." Pa duboko uzdahnu. „Ne želim na sebe navući njegov
gnev. On je još gospodar šume... Dođoste u miru, rastajmo se u miru."

46
 ,Nim Marku vratiš košulju", rekoh, pa držim ruku na balčaku
Kurjaka. Vidim da ona okleva. Vredno je to oružje u njenim rukama. Ne
mili joj se da se rastane sa njom. Osećam da vaga šta joj valja činiti.
„Ne pokušavaš li da nas pređeš, boginko? Zabogam se, glavu ću ti
odseći!", povikah.
„Ne! Ne!" podiže ona ruke. „Ne bih se nikad usudila da nešto
pokušam. Ma, šuma još priča kako si, Gavrilo, pobedno izašao na kraj
sa Devinom i Zlodejom! Ne bih da skončam tako... Ali, nemojte ni vi
mene na prevaru ubiti."
Vidim po njoj da govori istinu, ali zatekosmo se u nezgodnoj prilici, a
međusobno bismo najradije odsekli glavu jedno drugome! Ali da bih to
učinio, moram da joj priđem blizu...
„Vrati Marku košulju, pa da se razilazimo u miru", ponovih gledajući
je netremice, a ona opet podiže pogled i razmišlja. Znam i o čemu - kako
bi joj neko bio beskrajno zahvalan da dobije nešto Markovo na čemu
može da se baja i kletve da se bacaju. Ili, pak, da ga ona usmrti i da
ubira pohvale od naših neprijatelja. Vidim da se još koleba. „Želiš li da
razmrsiš svoje kose, gospodarice?", ni sam ne znam zašto to rekoh, ali
morao sam da joj odvratim misli od najgoreg. Znao sam da su bile
opsednute češljanjem, ali da mogu da joj razbijem tu drevnu kletvu,
nisam verovao! Ali joj zato mogu prići.
„Ha! Otkud tebi tolika moć, kosingase?" nasmeja se boginka. „Ti si
ratnik, a ne čarobnjak."
Izvadih iz vreće s leđa mali ognjevik od agata, pa joj ga pokazah na
dlanu. Primetih kako se izbeči prepoznavši ga odmah. Ognjevik nije
toliko redak, ali od agata... Većina je samo slušala priče o njegovoj moći,
a da ga nikad nije videla. A boginki zaiskri nada jer očito nije sa njim
probala da razbije kletvu, a možda bi u tome sa njim uspela.
Ona nemo ispruži desnu troprstu šaku. I tako je udalji od Markove
košulje. Zakoračih napred rekavši joj:
„Ako ti meni daš košulju."
Kako joj prilazih, osetih kako se smrdež širi oko nje. Iz njene utrobe
su se čuli zvuci klokotanja, a iz usta skoro nečujno mljackanje. Disala je
glasno kroz velike nozdrve. Pogled nije odvajala od ognjevika koji držah
na otvorenom dlanu.
„Prvo ti daj ognjevik", reče ona kratko. To sam i očekivao da će reći.
Tome sam se nadao.
Priđoh joj na dohvat ruke... i mog Kurjaka. Odahnuh. Ona polako
uze ognjevik iz moje ruke i stisnu ga čvrsto u pesnicu. Zatim, istom
rukom dohvati svoj češalj od roga, a drugom uhvati pramen svoje
zamršene kose, pa je stade lako raščešljavati! Kako ona ugleda da joj
češalj lako klizi, lice joj se ozari, pa uskliknu:
„Uspela sam!"

47
 Ali joj se licu odmah smrknu jer ugleda kako zamahujem strašnim
Kurjakom. Ne stiže boginka ni da vrisne, već joj sjajna oštrica odseče
glavu, krv šiknu uvis, a ona se otkotrlja niz kamenje u njenu Bogovinu.
Telo joj omlitavi i sruči se na zemlju, a desna šaka joj se otvori i ognjevik
ispade. Kad sam ga podigao sa zemlje, mogao sam još samo videti kako
potok nosi i prevrće njenu glavu.
„Nisi ni trepnuo, crni pope!" uzviknu Marko u čudu.
„Da jesam, moja glava bi se otkotrljala. A zatim i vaše."
Dadoh Marku njegovu košulju.
„Ipak je sad ti operi. I drži ognjevik na sebi."
„Ne veruješ joj?"
„Naravno da ne. Sigurno je nešto pokušala. Rado bi naše glave
poslala Hromom Dabi."
„Nisam mislio da ćeš joj ga dati", opet će Marko.
„Da sam joj ga odmah dao, bilo bi joj možda sumnjivo što se olako
rastajem od njega, a nisam ni želeo da opet uzme tvoju košulju u ruku.
Ovako je bolje."
„Kako si znao da će ognjevik da joj razmrsi kosu?"
„Nisam znao. Bilo je važno da joj ruke budu nečim zauzete da ne bi
mogla da baci čini ili da mene dohvati."
„Ne volim veštice i demone", odmahuje Marko. „Radiji sam za borbu
nego za vradžbine. Ne mirim se s tim."
Odosmo po Šarca i Coku, pa opet prođosmo pored obezglavljenog
trupa boginke. Nešto niže zastasmo dok je Marko ponovo prao svoju
košulju i pri tom gunđao: „Neću više ni da je skidam!" Staza je i dalje
pratila korito Bogovine, a šuma je polako ustupala mesto proplancima i
pašnjacima. U daljini, na Crnom Timoku se videlo malo selo Rogoz. Kod
njega se ulivala reka Arnauta. Dalje uzvodno njome se dolazilo do sela i
potoka Zmijanac.
Ćutke smo vodili Šarca i Coku, a osetih da Marka more reči
predskazanja boginke. A on malo-malo, pa potapše Šarca.
„Hajde, Šaro." Prvi put ga čuh kako tepa svom konju. I otad mu je
tako stalno govorio: „Moj Šaro". Naše ćutanje prekide dobrodušni
vukoljud, koji i sam primeti Markovu potištenost.
„Kakav je to Vilindar?"
Marko uzdahnu.
„Vilindar ti je staro ime za manastir Hilandar, daleko na jugu, na
moru", kažem mu ja. „Razumeš li, Vučene?"
„Vilindar", ponovi on polako.
„Tamo su svi manastiri na obali mora, samo je Hilandar u
unutrašnjosti, na mestu za koje vile govoraše da je sveto i zaštićeno
silama. Tako su govorile Rastku Nemanjiću dok je bio u manastiru Sveti
Pantelejmon. U ustupiše mu to mesto na dar kad se odlučio da tu

48
podigne naš Hilandar."
„I tamo ćeš da umreš, Marko?" upita ga naivno vukoljud. „Daleko je
da bi tamo umro. Bolje negde bliže."
„Ćuti, Vučene", odbrusi mu Kraljević.
Vukoljud se glasno nasmeja i otrča u šumu. Čuli smo još samo kad
je doviknuo:
„Mi čopor!"

49
Ponedeljak, 5. oktobar leta Gospodnjeg
6896.

Selo Zmijanac sa tridesetak kuća smestilo se na ušću istoimenog

potoka, koji je izvirao pod Belim Kamenom pod Rtnjom, u rečicu
Arnautu. S druge strane su se videli slamnati krovovi sela Boljevac. Tu
nas je konačno Vučen sustigao posle dva dana skitanja. Uzalud smo ga
zapitkivali gde je bio, samo je odmahivao rukom i smejao se. Od rane
zore, dok smo tabanali širokim kolskom putinom uz Arnautu, nismo
pogled odvajali od Rtnja, koji se uzdizao s naše desne strane. Severna
strana mu strma, kao nekim nožem zasečena, dok se južna protezala
niz dugu padinu duž rečice Rašinac. Teško za poverovati da se negde
pod njom nalazi veliki čarobnjakov dvorac, pa još i sa njegovim živim
gospodarom! Kako pronaći ulaz kad su toliki pokušali, a oni što su
uspeli, skončali su kao zlatni kipovi!
„Možda i nas neko pretopi u zlatnike" govoraše Marko.
„Ako nam je suđeno da dopremo do veriga, onda ćemo ući", tešio
sam i njih i sebe.
Selo se protezalo duž rečice, jer su njive i pašnjaci bili okrenuti
prema Rtnju, pa se iza kuće odmah izlazilo na njivu. Samo je putina
delila kuće od reke. Zlatomirova kuća bi na ulazu u selo, i otkad sam je
poslednji put video, pre možda sedam godina, ništa se nije promenila.
Čini mi se da sve još stoji na istom mestu. Tada je imao ženu mu
Tankosavu, mlađega sina Milaša, starije ćerke Jaridu i Sazdanu.
„Zlatomir je dobar čovek, vredan i voli krčmu. U boju na Dubravnici
protiv Osmanlija izgubio je levo uvo", pričam im ja dok prilazimo njegovoj
kući. „U njega se čovek može potpuno pouzdati."
„Nemoj mi reći?" na to će Marko, zagledan u njivu iza kuće. „Da nije
ono tvoj prijatelj?"
Pogledam u tom pravcu kad ono jeste Zlatomir, golišav trči po njivi,
poskakuje, podvriskuje, pa zabada štapove u zemlju. Malo-malo pa diže
pesnicu uvis, pa čas viče, čas se smeje i ispušta neke nerazumljive
glasove.

50
 „Da li tvoj pouzdan prijatelj često trči gologuz po njivi?" pita Marko i
ne trepće.
„Zašto se onako krevelji?" čudi se i vukoljud.
„Ma, to je stari ritual kojim domaćin tera ptice da ne bi kljucale
proso", objašnjavam im ja, mada znam da nije prijatan prizor. „Izgovara
magične reči i zabada štapove od jasena."
„Tera ptice, je li?" opet će Marko gledajući Zlatomira kako golišav
poskakuje i podvriskuje. „Ne čudi me i da uspeva u tome. Ne bi me
čudilo i da ovim otera svoju ženu i čeljad!"
Zasmeja nas Kraljević taman kad uđosmo u dvorište. „Ne smemo
da ga prekidamo", kažem im ja. „Ne bih to svakako", smeje se Marko.
Naš smeh sigurno ču Tankosava jer se odmah pojavi na pragu dok
u rukama drži veliku drvenu kutlaču. Sirotica nije znala koliko ima
godina, jer se ne seća ni oca ni majke, ali reklo bi se da je bila nešto
starija od mene. Imala je retku kosu, vezanu u rep, koje se, sećam se,
uvek stidela, pa je stalno nosila neko šareno maramče. Bila je mršava,
ali okruglog lica, jer Je imala jače jagodice. Imaše blagu i poslušnu
narav, i ceo život je posvetila svom domu. Od kako ju je Zlatomir doveo
pre 40 i koje leto, nikad više nije izašla iz ovog sela.
„Ju! Ju! Junačnog li Gavrila!", vrisnu Tankosava, pa baci iza sebe
kutlaču, stade da briše ruke o kecelju i krenu k meni. „Dobro nam
došao!" Poče da mi se klanja i htede da mi poljubi ruku, ali ja je zagrlih i
poljubih u obraz.
„Kako si, Tankosava? Služi li vas zdravlje? Slušaju li te čeljad i
muž?"
„Muž nije slušao ni dok je imao oba uveta, a sad pogotovo!" smeje
se ona. „Eno ga, obilazi njivu!"
„Videsmo ga, ali neka ga, nek završi svoje", kažem ja, pa se
okrenuh svojim saputnicima. „Ovo su Marko i Vučen."
„Dobro došli, gosti! Za Marka sam već čula, ali... nisam za Vučena."
„On nam se pridružio usput."
„Je li mu je to od vukojedine?" pita Tankosava videvši mu rane po
rukama.
„Othranili su ga vukovi."
„Uu! Vukoljud! Čuvajte ga, ovamo ne vole takve", klima glavom
domaćica. „Plaše ga se, jer veruju da privlači vukove."
Taman da zinem da kažem da su to gluparije, kad Vučen se
dobrodušno izlanu:
„Samo ako ih dozovem, neće sami."
„Nemojmo stajati na vratima, nego uđimo", prekidam ih ja. Bolje da
ga niko ne vidi.
Unutra zatekosmo sina im Milaša kako loži vatru u ognjištu nasred
sobe. Lice mu na majku okruglo, kratko podšišan, visok i žgoljav, a ruke

51
mu dugačke i tanke. Beda im izgleda začamila u kući. Ne bi posebno
rodna godina, a bez stoke se teško preživi. Po strani slamarice, jedan
sklepani sto, dve klupe... Sve su sirotinjske kuće nalik jedna drugoj.
„Kako si mi, Milaše?", pitam ga ja, pa potapšem po obrazu. Drag
momak. „Zašto ne čuvaš stoku?"
„Nemamo je više, dadosmo je u miraz za Jaridu i Sazdanu", kaže
on pa sleže ramenima.
„Udale se, jedna u Ljiljačama, druga u Rujištu."
„Pa mi sad jedemo proso", začuh Zlatomirov glas iza sebe.
Okrenemo se, kad on stoji onako golcat na vratima. Krupan čovek, ali
rebra mu iskočila, lice mu se spustilo, a kratka brada mu seda. Kosu
pustio malo duže da pokrije što nema levo uvo. Podočnjaci od brige i
lošeg spavanja, a zubi mu poispadali od loše hrane. Poslednji put je
bolje izgledao. „Zdravo, pope!"
„Prvo se obuci, pa da se pozdravljamo, Zlatomire!", dovikujem mu
pošto videh da je krenuo ka nama.
,,Al' ste sramotljivi!", smeje se on, pa nataknu hlače. Pa pošto se
izljubismo i upozna Marka i Vučena, od Tankosave zatraži kofu vode za
nas i za sebe.
I dok se zapiramo od prašine, pričamo:
„Ćerke si, vidim, poudavao, a kad ćeš sina oženiti? Koliko mu je
sad?", pitam ga ja, a vidim da domaćica već stavlja činije i krčage na
astal.
„Sad mu je 15 leta, stasao je, ali se mnogo srami. Ne znam na koga
je", odgovara Zlatomir.
„Fin na majku!", dobacuje Marko.
„Za neke stvari bolje da je na oca", promrmlja domaćin.
„Imaš li neku izabranicu, Milaše?", pitam ga ja.
„Nemam" pokunjeno će on, pa obori pogled dok je džarao vatru.
„A šta ti fali, momče?" upita ga Marko.
„Kaže, ne ume da se ljubi!" zavapi mu otac. „Još fali da gaja tome
podučavam!"
„Znaš li kako sam ja to naučio?" opet će Kraljević. „Uzmi zrno boba
ili lešnik, ubaci u prazno korito, pa ga juri jezikom. Umah ćeš naučiti da
ljubiš cure!"
Pošto se siti ismejasmo, gladni posedasmo za astal.
„Tankosava, do'vati nam one naše gorkovače dok čekamo jesti."
Žena nam donese tikvicu sa rakijom, pa krenusmo da je šetamo u
krug. Nije kao osvežača, ali kad se nema bolje, ćutiš i piješ. Zna to i
Zlatomir, video je on i bolje dane, pre ratova, pa zato reče:
„Prvih nekoliko gutljaja je gorka, a posle se svikneš."
Pričasmo o uobičajenim ljudskim mukama i patnjama, o prošlim i
narednim ratovima, ko je umro, a ko je dobio sinove. Neke ljude znam, a

52
za neke se pretvaram da poznajem. Zlatomir je pričalo, pa ako ga za
nekoga pitam, krenuće nadugačko i naširoko objašnjavati.
Taman kad popismo gorkovaču, Tankosava iznese poparu, starog,
prevrelog sira i malo sušene ovčetine. Jedva ima za njih troje, a kamoli
još za goste. Ali, ne smeš da uvrediš domaćina.
„Vidim da su teška vremena", započnem ja ono zbog čega smo
došli. „Kad si poslednji put kopao po Rtnju?"
Zlatomir u pola zalogaja stade i pogleda me. Nije od juče. Zna da ja
nikad ne dolazim slučajno. Zatim nastavi da mljacka poparu, pa se
namešta na klupi. Sigurno misli da se i on može ovajditi. A što da ne?
Nas ne zanimaju dragocenosti, samo verige.
„Proletos", reče on, pa stade gladiti bradu dok me gleda. „Pojaviše
se ni od kuda neki strvožderi, pa se ljudi razbežaše. Niko više ne ide."
„I ništa?" Gledamo se, pa kao da čitamo jedan drugome misli.
„Ništa."
„Zar nema baš nikakvog... nagoveštaja?"
„Ne", kratko će on i briše usta rukavom.
„I niko ne zna?" uporan sam ja.
Zlatomir zaćuta i razmišlja. Očito, nešto se dešava. Vidim da ne
treba više da okolišem.
„Slušaj, Zlatomire. Ne dolazimo zbog zlata, već zbog nečega
drugog. Važnijeg. Pomozi nam da uđemo, a ti zadrži sve dragocenosti
koje nađemo."
„Crni pope, pa misliš li da bih trčao kao sakalud go po njivi da mi je
sad zlata?" začudi se on. „Niko ne zna kako se ulazi u prokletinju!"
„Sigurno postoji neko ko najbolje poznaje planinu", umeša se
Marko. „Možda neko ko je najdublje ušao."
„Nizašta ti je taj, od njega ništa ne možeš saznati", odmahuje rukom
domaćin.
„Čekaj, kažeš da ima neko ko je bio u planini?" iznenadih seja.
„Mrgela iz Vučje Glave..." Nas trojica se zadovoljno zgledasmo. „Ali
polako, ne zalećite se, nikome više taj ne može da pomogne, čak ni
sebi."
„Zašto? Šta ga je zadesilo?" začudih se ja.
„Ma, bolje i da je umro, ovako samo svima pravi zazubice s onim
solidom koji je doneo." Solid beše stari vizantijski zlatnik.
„To znači da je ulazio unutra", rekoh zamišljeno gledajući ga. „Pa,
šta mu se desilo? Kakva ga je nesreća tamo zadesila?"
„Nikakva, pope, nikakva! Pre tri godine je izašao sa vrećom solida.
Hvalisao se danima, čašćavao, razbacivao se. Govorio da je konačno
pronašao ulaz i da će biti bogat", razgalamio se i razmahao Zlatomir.
„Silan narod se okupio. Svi smo videli te zlatnike. Onda su ga rođaci
spopali da ih povede, jer ima dovoljno za sve. Čoveče, tamo ima

53
dovoljno zlata za sva okolna sela! Da svi budemo bogati! Ali, cvrc!"
„Šta, cvrc, bog te ubio Zlatomire?" uzbudi se Marko. „Govori!"
„Ma, cvrc! Mrgela ni da zucne! Neće nikome da kaže gde je ulaz,
niti hoće ikoga od svojih da povede! Baksuz hoće sve za sebe!",
iznervira se ovaj pa udari šakom o sto.
„Au, kakav zlatojed!", opet će Marko.
„Kažemo mu mi: 'Čoveče, ima ga toliko da ga ne možeš za života
izneti iz planine! Ima dovoljno za sve!' Ali, ništa. Uzalud mu se vajkala
rodbina, prijatelji, susedi... Mrgela neće ni da popusti. E, onda mu neko
od njegovih iz pakosti podmetnu mućak..."
„Mućak?", čudim seja.
„Podmetnu mu kapu nekog mrtvaca!"
„Au!", svi povikasmo uglas, a Tankosava, vidim, krsti se.
„Čekaj!", viče Marko. „Šta, onda?"
„Kako, šta?", izbečio se Zlatomir. „Zar ne znaš? Kad natakneš kapu
od mrtvaca, više ne možeš da je skineš sa glave, niti se više ikad možeš
setiti bilo čega u životu! Ni svog imena!"
„Tako je", umešah se. „Znao sam čoveka koji je to uradio i
zaboravio sve, i svoju porodicu. Nije ih mogao više prepoznati. Na kraju
je nekud odlutao i više niko nije čuo o njemu."
„I nije mogao nikako da skine kapu?" čudi se Marko.
„Ma, kakvi!" opet će Zlatomir. „Ko da mu je neko zakucao klinom! Ni
da mrdne! Strašno."
„I tako je Mrgela zaboravio gde je ulaz u planinu?" pitam gaja.
„Da... Sve je zaboravio... Baksuz se ničega ne seća."
Ućutasmo se svi. Svi razmišljamo o istom. Ali ma koliko razmišljali,
opet se vratimo na isto. Kapu ne može skinuti, pa se ne može ničega
setiti.
„Je li Mrgela ostao u Vučjoj Glavi ili je odlutao?" pitam Zlatomira.
„Ostao je... Samo zato što ga rodbina drži na oku i ne da mu da se
udaljava. Vele, možda mu se vrati pamćenje, pa će se opet svega setiti."
„Idemo kod njega, Zlatomire", ustajem ti već ja.
„Nema svrhe, pope, čuješ li?"
„Moramo da probamo..."
„Ljudi godinama pokušavaju, pa ništa...!", uporan je Zlatomir. Misli,
zašto bi baš nama uspelo.
„Možda možemo da mu pomognemo i razbijemo kletvu", kažem im
ja.
„Misliš, pomoću ognjevika?" pita Marko, pa mu zacakliše oči.
„Ma, ljudi, donosili su mu ognjevik, i vilovnjaču, koja raste samo na
vilinom kolu, i ko zna šta mu sve nisu gurali pod nos, ali uzalud! Bleji i
trepće kao sojka na jugovinu." Odmahuje rukom domaćin.
„Ali, nisu imali ognjevik od agata."

54
 „Mmm..." zaneme ovaj, pa začkiljio očima. Vidim da ga kopka. Na
kraju se osmehnu, pa kao u neverici reče: „Kažeš, uzeli ste ga iz gnezda
oroglavu?"
„Jesmo, ako mu to ne pomogne, ne znam više šta može",
ravnodušno ću ja.
„Kažu, samo ruka mrtvaca čija je kapa može je skinuti..." na to će
sveznalo Zlatomir. „Ali mora da se povampiri."
„Dotle nećemo da idemo, Zlatomire", uveravam ga. „Pa, makar
nikad ne saznali gde je ulaz u prokletinju."
„Ubedili ste me! Idemo!" Skoči Zlatomir, uze svoju torbicu, dugu
sekiricu da mu se nađe za ne daj bože, pa dok smo se mi snašli, on je
već bio na vratima i požurkivao nas. Ne dade nam ni da se propisno
pozdravimo sa Tankosavom, nego nas istera napolje i povede prečicom
preko njive prema brdu Rujak, u podnožju Rtnja. Sve vreme nije
zatvarao usta, već nam je pričao šta je čuo od Mrgele. Slušao sam ga
pažljivo da mi ne promakne nešto važno, pa da posle bude iznenađenja.
Naime, po Mrgeli, neka podzemna reka je preplavila podrume
dvorca i iz nje su izašli neki bauci koji su se svuda razmileli. Navodno su
vrlo opasni, ali kako je on prošao pored njih, to nije otkrio. Rastopljeno
zlato se nalazi svuda, ali se stvrdnulo pa ga nije lako ni odlomiti. On se
klonio velikih dvorana u strahu da ne naleti na čarobnjaka, već se
lomatao po sporednim prostorijama gde je tražio dragocenosti koje bi
mogao poneti. Tako je našao ćupove pune solida kojima je napunio
svoje dve vreće, ali kad je krenuo nazad, počela je baklja da mu se gasi,
pa zbog straha od bauka koji su ga pratili, pogubio je sve, osim ono čime
je napunio džepove.
Tako nam je Zlatomir pričao dok nismo stigli do Mirovske reke, koja
se nešto severnije ulivala u Crni Timok. Onda je počeo da priča šta on
misli da treba da se uradi kad uđemo unutra i kako da se branimo od tih
bauka iako ne znamo ni koji su ni koliko ih je. Da ga je slušao neko ko
ga nije poznavao, rekao bi da je čovek prokrstario Rtnjom naširoko i
nadugačko, a vala i poduboko.
Kad smo ubrzo stigli do Crnog Timoka, sunce je već počelo da
zalazi. Staza je vodila uzvodno uz reku, koja je nečujno tekla. Dani su
okratili, a neki hladan vetar se spuštao sa Rtnja kao neka velika zver
koja ti puše u lice. Tad je Zlatomir već zaćutao, pa se trzao i skakao na
svaki šum.
„Sad bih ja lepo leškario sa mojom Tankosavom pored ognjišta, pa
bih malo džarao vatru, a malo nju!", smejao se, ali znam da je bio
preplašen. Seljak noću nije izlazio iz kuće ni po vodu, jer je verovao da
je začarana, a kamoli da se mota po šumi. Ponajmanje oko Rtnja.
Tek kad se više nije mogla pratiti staza, mi okrenusmo na prvu
livadu kraj obale Timoka, pa tu zanoćismo. Zlatomiru vidno laknu kad

55
raspalismo veliku vatru i kad se uveri da nas trojica nismo strašljivi.
Ubrzo nas i Vučen napusti i otide u svoje noćno lutanje.
Marko je ubrzo snevao, ali Zlatomiru od straha san nije dolazio na
oči. A meni dobro došlo društvo.
„Crni Gavrilo, ne mogu se načuditi da tolike godine ne spavaš",
šapuće on, a malo-malo se osvrće čim čuje neki šum. „Kako izdržavaš?"
„Sviknuo sam se na to, prijatelju. Malo žmurim i ležim, pa se
odmorim. Šta ću, drugačije ne mogu."
„Sigurno si se svačega nagledao, je li?"
„Bolje da ne znaš."
„Nije valjda?"
„Nije naš narod bezveze izmislio sve one priče, Zlatomire", kažem
mu ja, a vidim da se izbečio i zinuo od čuda. Ali neću da ga plašim.
„Nego, ti lezi i odspavaj malo. Prošla je ponoć. Vidiš kako Kraljević mirno
spava, zna da ja stražarim. I Vučen je tu negde."
„Dobro, de..." reče on, lagano se ispruži, pa se pokri preko glave.
„Ovako će mi biti toplije", uverava me on, a znam da je zbog straha od
mraka koji nas pritiska sa svih strana.
„Ne brini. Strahor nas čuva", rekoh to pa zabodoh Kurjaka u zemlju
na dohvat ruke, a on kao da oseti plamen u blizini, pa mu se rune
počeše presijavati kao da upijaju vatru.
Kad i Zlatomir zahrka, ja izvadih svoje pisanije, pa nastavih da
pišem tamo gde sam stao pre više dana. Toliko toga se izdešavalo i ko
zna šta je još bilo pred nama. Ali, jedno je bilo sigurno. Kao što Vida
onomad reče, kraj se nazirao. Kakav god bio.
Nastaviću sutra, ako bog da.

56
 Utorak, 6. oktobar leta Gospodnjeg
6896.

Zoru dočekasmo odmorni, a neki i naspavani. Bi mi čudno Š da je

noć protekla mirno s obzirom na priče o baucima koji su navodno
tumarali po Rtnju. Puka sreća ili nešto drugo, nisam mogao znati, ali nije
bilo svrhe razmišljati o tome. Nismo čekali Vučena već smo krenuli čim
smo se spakovali. Nisam brinuo za njega, vukoljud nas je uvek lako
nalazio. Podsetio me je na Deroma, koji je tako običavao da nestane.
Učitelj mi je nedostajao.
Oko podneva staza skrenu sa korita Timoka, pa nastavi žuboravim
Golubičin potokom, ukleštenim između Golubičinog Kamena i Vučje
Kose. Tada smo već počeli da srećemo ljude, jer je ovaj deo naseljeniji.
Severno od nas bilo je selo Krivi Vir, južno Vlaško Selo, a južnije
Mužinac. Seljaci su uglavnom vodili stoku na ispašu, a tek poneko je bio
trgovac, pa su nas obavezno zaustavljali i nudili nam svoju robu. To je
uvek bila dobra prilika da se razmene vesti. Vučena nigde na pomolu
nije bilo. Sigurno se uplašio Tankosavinog upozorenja da meštani ne
vole vukoljude, pa sad odnekud viri.
Na samom izvoru Golubičinog potoka nalazi se malo selo Vučja
Glava. Nema ni dvadeset kuća. Svi se zgurali oko izvora ispod
nagorelog panja, kao da im život od njega zavisi. A poznajući naš narod,
tako su ljudi i mislili. Sve bi okićeno maramama, košuljama, čak i malim
drvenim krstovima. Pa ipak, sve je čisto, nema đubreta ni prljavštine.
Naš narod je čuvao izvore, a posebno žive vode, pa je bilo strogo
zabranjeno pljuvanje i mokrenje u takvu vodu, ili bacanje strvina.
„To ti je kao da pljuješ u lice božje majke", reče Zlatomir, pa se seti
da crkva brani ljudima da se okupljaju i mole oko izvora, pa mi reče:
„Nemoj im zameriti, Gavrilo. Znaš već kako ovaj narod živi. Nalaze utehu
u kamenu i u vodi, ako treba."
„Utehu treba da nalaze u Bogu", rekoh im, „ali kako ovde nema
crkve, milo je Bogu da čuje molitvu i sa ovog mesta."
„Pre pedeset godina ovde je bio jedan veliki jasen. Raširio grane

57
nad pola sela, a onda ga udario grom i pola sela zapalio. Znaš kako
kažu, vatra od groma se nikad ne gasi. Umalo celo selo da izgori.
Odmah zatim je ispod rascepanog korenja izbio ovaj izvor", priča nam
Zlatomir dok prolazimo pored starog panja. Tu je voda izbacila neko
kamenje iz Zemljine utrobe, pa se panj raščepio i sad pušta klokotavu
vodu.
Seljani nam se usput javljaju, ali nas podozrivo gledaju i prate kuda
idemo. Znaju oni da idemo kod Mrgele. Zašto bismo inače došli u
njihovo seoce. Čeljad ubrzo krenuše da nas prate i zagledaju, pogotovo
viteza Marka i njegovog Šaru, a meni i Coki se uglavnom smeju.
Kad smo stali ispred Mrgeline kuće, celo selo se već okupilo iza nas
i sa neskrivenom znatiželjom posmatralo šta radimo. Bilo je među njima i
zabrinutih lica, kao da su se ljutili što dolazimo kod „njihovog Mrgele".
Vrata zaškripaše i pojavi se jedna sredoveka žena, pristojnog oblačenja i
izgleda. Videlo se da su im Mrgelini solidi doneli boljitak i oterali bedu.
Na njoj sve šareno i novo, a crvena marama se dobro uklapala sa
njenim rumenim licem. Punija žena se ljuljala dok je hodala, a ruke joj
bile debele. Dočekala nas je osmehom.
„Dobro došli, putnici!" uzviknu ona, a onda prepozna Zlatomira, pa
još rašire ruke: „O, Zlatomire, zlato naše! Otkud ti ovuda? Hajde, uđite,
ljudi. Ostavite marvu tu vezanu, pa dođite."
Zlatomir nas predstavi, a Sekana, kako se zvaše Mrgelina žena,
godi joj što im dolaze ovakvi gosti, pa naglas sve ponavlja da čuje i
narod koji se okupio.
„Auu! Kraljević Marko i monah Gavrilo! Dobro ste došli u naš dom.
Dođite da sperete prašinu i da se odmorite. Nekad nemamo gostiju
uopšte, a onda odjednom zaređaju, kao da se dogovaraju!"
Uđosmo joj u kuću, a narod osta da stoji napolju. Ne pada im na
pamet da se raziđu. Znaju zašto smo došli, pa moraju da saznaju šta
hoćemo od njihovog slavnoga suseda. Unutra sve lepo i uredno, oko
ognjišta nove sklepane klupe, uz zidove slamarice pokrivene šarenim
ponjavama, iznad vatre veliki kazan, u kome se nešto mirišljavo krčka...
Ovim ljudima ništa nije falilo.
Ali u ćošku, na tronošcu, sedi jedan čovek sede kose i duže bele
brade, rekao bih Sekanin otac, ali kad bolje pogledah, videh da u licu
nije toliko star, čak možda naš vršnjak. Sedi u nekoj dugoj beloj košulji,
bosih nogu i zuri u vatru ognjišta. Na glavi mu naoko obična stara,
sivkasta kapa, čak pomalo otrcana. Ne trepće niti nas primeti kad smo
ušli. Vidim da u ruci stalno vrti talisman zmajevicu, na kome su obično
likovi zmijolikih čudovišta. Ne priđosmo mu jer vidimo da nije pribran,
nego nam Sekana reče da sednemo na klupu pored ognjišta da se
ogrejemo. Žena brzo donese nam kofu da umijemo lice i ruke, a ona
prinese tikvicu rakije, pa ponosno naglasi:

58
 „Ovo je novopečena torgunjovača, može i katran s ruku da spere!"
„Vidim, domaćice, da ti se muž ne odvaja od zmajevice", rekoh dok
se brisah čistim, belim platnom.
„Dobro si primetio, pope", kaže ona, pa pokuša da mu uzme da nam
pokaže, ali Mrgela stisao, pa ne da. Ona htede da ga opsuje, ali se
ustruče pred nama, pa se samo nasmeja i stade objašnjavati: „To nam je
radio kovač Vasoje iz Trebiča na Moravici! Sve onako kako to običaji
nalažu."
Poznavao sam starog Vasoja. Bio je nadaleko poznat po svojim
talismanima koje je stručno pravio za svaku zlu nepriliku. Bilo da je protiv
uroka, boleži, neplodnosti, da li štiti ljude, stoku, živinu, kuću. Na sve je
čiča Vasoje pazio. Pravio ih je od gvožđa, srebra, kamena, od voska,
luka, bosiljka, ma čega god da se setiš, ali posebno se ponosio
gromovom strelicom, koju je pravio od drveta u koje je grom udario i na
zmajevice. Ova vrsta talismana je štitila od zmajeva i zmija, a na
gvozdenoj pločici su bili likovi čudovišta od kojih se Mrgela trebalo
zaštititi. Jednom rečju, na zmajevici je bilo ono što je vrebalo u Rtnju. A
znajući Vasoja, on je mogao napraviti talisman samo ako je znao kakav
je bauk posredi, onda bi on u gluvo doba noći morao nag da ga iskiva od
potkovice crknute kobile. To se radilo samo u petak i posve ćuteći, a
moralo se završiti do zore.
Zbog svega toga znadoh da je talisman bio dobro napravljen i da je
pomagao Mrgeli, ali sam želeo da vidim čiji je lik bio iskovan na njemu,
da znamo šta nas čeka u čarobnjakovom dvorcu.
„Kažeš, Sekana, da su vam gosti zaređali ovih dana", upita je
Zlatomir. „Zar ljudi još dosađuju Mrgeli iako znaju da se ničega ne
seća?"
„Dolaze s vremena na vreme. Eto, pre tri dana, zamislite, dolazio
mu je neki mečkar!" Marko i ja zaprepašćeno se zgledasmo. „Došao u
selo sa svojom mečkom, zabavljao dečurliju, pa onda meni banuo na
vrata! Uplašio me je, čudan neki čovek sa onim velikim obrvama i sav
dlakav... Bože sačuvaj!"
„Šta je hteo?" jedva izustih. Otkud Stoguba kod Mrgele? Kako je
prokletnik saznao da idemo k njemu?
„Šta bi drugo nego da ga pita za ulaz u planinu!" smeje se Sekana.
„Ali, uzalud se raspitivao i zapitkivao. Mrgela ga samo belo gleda i sleže
ramenima... Znate, zabogam se, čini mi se da je pribegao i nekim
vradžbinama. Doduše, da ne grešim dušu, nije izgovarao nikakve
bajalice, ali čudnovato je držao i pomerao svoj štap, kojim se
poštapavao."
„I ništa nije saznao?" upita Marko.
„Ma, kakvi! Mrgela nije zucnuo, a mečkar je otišao ljutito", smeje se
Sekana i odmahuje rukom.

59
 Nisam verovao da smo se slučajno mimoišli sa Stogubom. On je
znao da mi dolazimo ovamo i zašto, ali kako je saznao? Očito da je hteo
da nas preduhitri i da uđe pod Rtanj. Verovatno je računao i da može
izaći na kraj sa čarobnjakom i da mu uzme verige... To je značilo da
Stoguba želi isto što i mi... ali za gospodara Hromog Dabu. Stresoh se
od pomisli šta sve taj stari vrag može postići sa svim tim svetinjama, pa
još sa Drvetom sveta na alatiru! Sreća što ne zna gde je i Almanah... Ili,
pak zna? Ipak verovah da Hromi Daba ne sme udariti na Strahora.
Ako je Stoguba u blizini, onda je moguće da naletimo na njega i na
njegove sluge. On je znao da mi hitamo za njim, pa ipak, prethodna noć
je bila neobično mirna. Sprema li nam zasedu ili klopku? Bio je i svestan
da ćemo mi kod Mrgele saznati da je on dolazio.
„Bi li ti pristala, Sekana, da mi pokušamo Mrgeli da pomognemo da
se oslobodi kletve?", upitah je bez okolišanja. Nema se vremena za
odugovlačenje. Očekivah da će se domaćica iznenaditi, ali ona se opet
nasmeja i odmahnu rukom.
„Eh, koliko je samo popova i vračara dolazilo! Pa ipak niko mu nije
uspeo skinuti tu prokletu mrtvačku kapu s glave!"
„Pa da probamo, Sekana?" opet će Zlatomir.
„Ma, probajte, ljudi", ravnodušno će ona, pa se smeška, sigurno se
nagledala svačega za ove godine i zabavno joj je.
„Ali da nam Mrgela pokaže ulaz pod Rtanj, ako uspemo", naglasim
joj ja da ne bude posle iznenađenja. „Nas ne zanimaju dragocenosti, već
nešto drugo. Sve ostaje vama da činite kako vam je volja, ali da pustite
Zlatomira da se malo ovajdi."
„Ma, pope, skini ti njemu kapu i vrati mi mog Mrgelu, pa uzmi i zlato
ako hoćeš", na to će Sekana uzbuđeno. „Gledam ga ludastog godinama
i kako polako vene. Niti zbori, niti radi, jedva nešto pojede, umreće mi!"
Ustah sa klupe sa ognjevikom u ruci i priđoh Mrgeli, koji je i dalje
zurio u plamen. Čučnuh kraj njega i zagledah se u njegov talisman, koji
je nervozno okretao u rukama. Videh uklesani lik zmije... sa neobičnim
ušima. Nisam morao dalje da gledam. Samo jedan zmijski stvor ima
takve uši... Seps. Mala zmija iz dubina Ada, dužine do lakta, neobična
po svojim ušima, ali strahobna zbog svog otrova koji topi telo i kosti i
protiv koga ne pomažu nikakvi talismani ili vradžbine. Ali, plaši se vatre.
„Mrgela...", rekoh mu tiho. „Pokušaću da ti skinem tu mrtvačku
kapu." Suznim očima me pogleda i pogledom vapi za pomoć. Usta stiska
kao da bi nešto rekao.
Držim u ruci ognjevik od agata, njome uhvatim kapu, pa osetih kao
da me nešto pecnu u prste, ali bez po muke podigoh mu je sa glave. Bez
razmišljanja bacih prokletinju na pod, ali i Mrgela se bez glasa, kao
sveća, sručio pored nje.
„Ju, ju!" povika Sekana, pa mu pritrča.

60
 „Biće mu dobro, samo ga umij", kažem joj ja.
Sedoh na klupu pored Zlatomira, a ovaj se iskezio, pa samo trlja
ruke. Sigurno pred sobom već vidi silno čarobnjakovo blago, ali svakako
ne vidi zmije seps niti čarobnjaka Rtnika, koji ga od vazda ljubomorno
čuva. Ćutimo i čekamo da Mrgela dođe sebi. Suvišno je bilo bilo šta reći,
ali sva trojica smo bili uzbudljivi. I nestrpljivi da krenemo što pre. Brinuo
me je nedavni dolazak Stogube. Kako je otkrio naše namere? Ako bi se
dokopao ovih svetinja što Svetovid traži od nas, Hromi Daba bi s
lakoćom slomio naš otpor.
Kad se Mrgela osvestio, obuzela ga je takva sreća da se
istovremeno smejao i plakao. Grlio se sa njegovom Sekanom i ljubio kao
da se godinama nisu videli. Pričali su i smejali se uglas, pa im sad sve
izgledalo smešno. A onda, u jednom trenutku, Mrgela uz psovku zgrabi
mrtvačku kapu i zavrljači je u ognjište. Kako ona prolete blizu mene,
moja ruka je presrete, zgrabih je i ne misleći. Tek kad je ugledah u svojoj
ruci shvatih da sam je nesvesno uhvatio.
Svi me začuđeno pogledaše.
„Možda nam zatreba", rekoh kratko, pa je smotah u svoju vreću.
„Šta će ti ta prokletinja, crni ti?" začuđeno će Marko. „Baci je u
vatru, ruka ti otpala!"
„Ne!" opet ću ja. „Možda nam zatreba, nikad se ne zna."
„Mrgela, ovo su ljudi koji su ti pomogli", reče Sekana, pa nas
predstavi svom mužu, a on navalio pa nas sve grli i ljubi kao najrođenije.
Ne prestaje da se smeje i samo govori: „Hvala, hvala, ljudi!" A onda,
najednom, izlete iz kuće među svet koji je ispred još čučao, pa se
razvika kako je konačno skinuo kletvu sa sebe i sad se svega seća. Mi
ne izađosmo za njim, ali se čula velika graja. Ljudi kliču, smeju se,
tapšu... Naravno, ne zato što su srećni što je Mrgela došao sebi, već se i
oni raduju da će se možda ovajditi od ovog iznenadnog preokreta i
njegove neskrivene sreće. I to sve poprilično potraja da bi se na kraju
Mrgela izvukao iz zagrljaja mase i vratio u kuću, sav raščerupan,
poderan i izbalavljen od ljubljenja. Ali ni to ne bi dovoljno narodu ispred,
već ostaše da drežde oko kuće, nestrpljivo očekujući dalji rasplet.
„Ova torgunjovača mi nikad nije bila slađa!", uzvikuje Mrgela, pa se
naliva rakijom kao sakalud. Mi sve vreme ćutimo i čekamo pravi
trenutak. I on nam se ukaza kad nas domaćin konačno zapita: „Kako,
ljudi, da vam se odužim?"
Zlatomir opet stade da trlja ruke i već zinu da kaže, ali ga zaustavih:
„Zemljače, hoćemo da nas odvedeš pod Rtanj da uzmemo
Perunove verige, a vi zadržite za sebe sve dragocenosti koje nađemo",
rekoh kratko.
Mrgela zinu od čuda kao da sam mu opet stavio mrtvačku kapu na
glavu, ali se ubrzo pribra, razvuče usta u osmeh i povika:

61
 „Ma, naravno, ljudi! Ne samo da ću vas odvesti, nego uzmite i zlata
koliko možete poneti! Vratili ste me u život! Šta bi meni vredelo sve to
bogatstvo kad sam bio kao tocilo?... Ali, znajte, neće biti nimalo lako."
„Kad polazimo?", nestrpljivo će Zlatomir, pa se vrpolji na klupi.
„Vama se baš žuri, je li?" čudi se Mrgela. „Ne može li to da
sačeka...?"
„Ne može, Mrgela", prekide ga Marko. „Nama hitno trebaju
Perunove verige, ništa nas drugo ne zanima." Vidim da je Mrgela
zbunjen i zatečen svim ovim.
„Slušajte, ljudi..." prekinem ih. „Onaj mečkar koji vam je dolazio u
kuću je drevni demon Stoguba, koji i sam želi da sazna gde je ulaz u
Rtanj. On će vrlo brzo saznati da si se povratio, a onda će se vratiti
ovamo..." Zastah jer mi se pred očima ukaza stravičan prizor razaranja.
„Celo selo će satreti, nikoga neće poštedeti, ni žene ni čeljad. Dođe li sa
svojim divljanima ili karakondžulama... Ti ćeš, Mrgela, gledati svojim
očima kako svi umiru, a tebe će prisiliti da ga odvedeš do ulaza, a onda
će te ubiti... To vas čeka budemo li odlazak odlagali."
Mrgela i Sekana me zgranuto gledaše da bi on ne trepnuvši rekao:
„Čujte, ja sam oduvek govorio: što misliš jesenas, učini večeras." Pa
ustade i stade trpati u svoju vreću stvari za put. Malo-malo pa bi od žene
ponešto tražio: „Sekana, gde mi je ono...?"
„Ne možemo nikud da krenemo dok je svetina ispred kuće",
Zlatomir dobro primeti. „Krenuće za nama."
Tako se dogovorismo da se nađemo podno vrha Skok s druge
strane Golubičkog potoka. Nas trojica ćemo krenuti odmah, bez reči, pa
će valjda narod početi da gubi strpljenje i razići će se tokom večeri, a
Mrgela će se iskrasti po mraku i pridružiće nam se. Kraljević se malo
zabrinu da će se Mrgela predomisliti, pa predloži da Zlatomir ostane sa
njim, jer je meštanin i nikome ne izaziva sumnju, dok smo mi tuđinci i
podozrivi su prema nama. Tako se i raziđosmo. Kraljević i ja se, tobože,
pozdravismo sa ukućanima na pragu kuće pod budnim okom seljana.
Ispratiše oni nas sumnjičavim pogledima i međusobnim opaskama, pa
nas dvojicu čak pratiše dok ne zamakosmo u šumu Skoka. Ali kako
stade da se smrkava, tako se pokupiše i vratiše u selo. Po mraku se
nikud ne ide.
S južne strane, podno vrha, naiđosmo na jednu poveću jarugu, pa
tu se smestismo i zapalismo vatru. Ma, ne prođe ni pola sata kad pred
nas banu Vučen. Prepade nas jer se nečujno prikrao.
„Gde si ti dosad?" pita ga Marko.
„Čekao sam da izađete iz sela. Ljudi ne vole vukoljude", odgovara
on. „Kuda sad idemo? Gde je Zlatomir?"
Ispričasmo mu sve što se desilo i koja nam je nakana, ali Vučenu se
ne dopade da se zavlačimo pod Rtanj. Objasnimo mu da nemamo kud,

62
ali ne uspesmo da ga ubedimo. Plašio se čarobnjaka i veštica.
„Razumem te, Vučene" tapše ga Marko po ramenu. „Ni ja ih ne
volim. Ti nas čekaj ispred tog ulaza i čuvaj nam iz prikrajka odstupnicu.
Ionako neko treba da čuva Šaru i Coku."
I ja se setih Mokošinog predskazanja Vučenove smrti, pa da ne
bismo izazvali da se Vučenovo vreteno prekine, i ja se složih da on ne
ulazi pod Rtanj. Na to ovaj vidno odahnu i odmah se oraspoloži.
Začamismo propisno na Skoku jer tek pred zoru začusmo lomatanje
po šumi podno nas. Zlatomirovo psovanje dopre do nas, pa poslasmo
Vučena da dovede obojicu. Još nije svanulo, pa je bilo mraka u šumi i
nije bilo za putovanje. Kad se Zlatomir i Mrgela pojaviše, behu izgrebani
od šiblja i granja, ali ne skidaše osmeh sa lica.
„Ljudi, što nam je drago što vas vidimo!" uzvikuje Zlatomir. „Jedva
se izvukosmo iz sela. Narod je čamio ispred kuće sve do iza ponoći.
Poludeo svet."
Oni posedaše oko vatre sa nama i taman kad se opustiše uz priču i
rakiju, kad eto ti zarumeni se nebo na istoku i šuma stade da se budi.
Ali, ko za vraga, zbog toplih dana, a hladnih noći, magla se spusti i očas
postade neprohodno. Marko započe da proklinje, ali nas Mrgela uveri da
on poznaje šumu i da može žmurećki da pronađe put. Tiho krenusmo za
njim. Magla me je uvek činila nervoznim. U njoj sam uvek očekivao
todorce.
Sa Skoka pređosmo na nešto viši vrh Sedlo, a dole u magli bi
Pakleš dol. Mrgela ne govori kuda idemo, niti ga mi pitamo, pa ćutke
tabanamo za njim po magli. Nije lagao kad je govorio da poznaje ove
šume. Vešto je pronalazio staze i tesnace, i prolazismo lako, a da ne
lomismo noge.
Ne bi ni podne kad izbismo na Pakleški potok, a žuborak hitro
preskače kamenje i hita ka jugozapadu. Velika je padina jer mu je izvor
podno visokog Lisca, koji se oslanja na još viši Rtanj. Dok se umivasmo
hladnom vodom, magla se stade razilaziti i povlačiti ka višim vrhovima
gde je još bilo hladno. Nije se moglo noću više bez gunja, pa i skoro celo
jutro. Dok nas zubato sunce ogreje, prođe i pola dana.
Čim se Mrgela opražunjao, zapucao on uz žuborak, pa se i ne
osvrće da li idemo za njim. Ne mari što smo još raspojasani. Nešto ga
vuče i mimo njegove volje. Vidim ja da smo blizu odredišta, korak mu je
sve duži i brži. Nemasmo kud nego da što pre krenemo za njim. Brinuh
se za Coku i Šarca jer tavrljamo strmim kamenikom, a to je opasno za
njihove noge, pogotovo ako proklizaju. A Zlatomir, kako nemade nikoga
da vuče, grabi uzbrdo da stigne Mrgelu. A za njim hitri Vučen.
„Ovu dvojicu udari zlato u glavu", primeti Marko. „Hajde, moj Šaro,
nogu pred nogu. Neće oni nikud bez nas."
Propisno se namučismo dok stigosmo do samog izvora Pakleškog

63
potoka. Tamo nas nestrpljivo čekaše Mrgela i Zlatomir, po kome se
videlo da je već bio na ulazu i da je jedva čekao da nastavi dalje, ali da
ne sme bez nas. Drži dve prazne vreće vezane oko pojasa i jednu punu
preko leđa i maše nam kao sumanut da požurimo.
Zabogam se, Jakove, ne smem dalje pričati kuda smo tumarali do
tog vešto skrivenog ulaza pod Rtanj, jer to nije za svakoga niti treba
zlatoljupci da pohrle onamo, pa da izginu zbog mog jezikovanja.
Uostalom, kosingas je čuvar mnogih tajni, a ova je samo jedna od njih.
Naposletku, uđosmo mi u tu brljugu, dok Vučen osta napolju da
čuva Šarca i Coku, a Kraljević nam osvetljavaše putljagu svojim
Zmajogorčevim ognjem. Po Mrgelinom uverenju, ovaj tunel je probila
podzemna reka kad bi oslobođena prilikom razaranja čarobnjakovog
dvorca. Jer ta silna voda je nekud morala da izbije, a jedan od tunela je
bio ovaj kuda smo brljugali. Naš vodič se dobro snalazio, pa se činilo
kao da je još juče tuda prolazio, a ne pre više godina. Znao je gde da
skrene, kuda da se spusti, da se popne, a samo se Zlatomir oglašavao:
„Koliko još. Mrgela?"
A ovaj je samo ćutao i grabio napred, kao da je žurio da nešto ne
propusti. Vreme je prolazilo i taman ga i ja htedoh upitati gde su te zmije
o kojima nam je pričao, kad on podiže ruku i ukopasmo se. Na svetlosti
naše baklje videh da mu je talisman još u ruci. Samo se čula naša
zadihanost... a zatim i tiho šištanje. Šištanje zmije... Ne, šištanje zmija!
„Brzo pali ostale baklje!" oglasi se prvi put Mrgela, pa uspaničeno
stade preturati po svojoj vreći, a kad Zlatomir to vide, on se još više
uplaši, pa umalo ispusti svoje stvari.
„Zar nam treba još...?", upita Marko, ali Mrgela ga prekinu drhtavim
glasom:
„Sve! Što više! Sve upalite! Ne dajte im da vam priđu! Ujede li vas
jedna..." Pa drhtavom rukom pali svoju baklju na Markovoj. Kad mu
plamen obasja lice, videh da je bio prebledeo. „Bolje da nismo dolazili. U
bestraga i zlato!"
Zlatomir se na to još više uplaši, pa zavajka naglas:
„A da se vratimo?"
„Vas dvojica se vratite, mi idemo dalje", reče mirno Marko.
„Mi se ne vraćamo bez veriga", dodah ja.
Na to se i Zlatomir osokoli, pa mucajući klima glavom:
„Da, da, idemo dalje... Nego, Mrgela, pusti njih dvojicu da krenu
prvi. Znaš, oni su ti vični u... ovim stvarima."
Mrgela ne reče ništa nego nas drage volje propusti napred i samo
reče:
„Pratite šištanje."
„Ne mogu li se zaobići zmije?” ipak upita Marko.
„Ha, ha.. ”, nervozno se nasmeja Mrgela, a vidim da sav drhti kao

64
prut. Svezao mu se jezik, pa ništa ne odgovori.
Marko krenu napred, a mi za njim. Svi zapalismo baklje. Već neko
vreme pod je bio suv, pa čak ni sa tavanice nije kapala voda. Vazduh je
bio suv i topliji. Daleko smo bili od ulaza. Teško je nagađati koliko smo
sati tumarali, ali napolju je sigurno bio mrak. Ali svakako ne ovakav
kakav je bio u nedru Rtnja. Dokle je dopirala svetlost naših baklji, sve se
lepo videlo, a korak dalje, tama kao crni zid da nam se isprečio. I sve
glasnije šištanje. Koračamo napred i sve se pripremamo da vidimo
zmije, da se ne uplašimo kad se pojave, znamo da će ih biti mnogo...
Ali, ne toliko mnogo! Kad ih svetlost obasja, svi se nemo ukopasmo
u mestu. Čini mi se da se Kraljević okrenuo da beži, i ja bih potrčao za
njim. I ranije sam u proleće viđao zmijsko klupko u dubokoj travi kad se
desetina zmija uvalja... Ali prvi put videh zmijoliku gomilu koja se valjala
po podu; osipala se, preturala, vrtela. Tu se nije znalo broja zloglasnih
sepsa. Šištale su, migoljile se... kao da su jedan zgroživ, veliki stvor.
„Kako si prošao ovuda, Mrgela?", pita Marko ne osvrćući se.
„Čekaj da ti priđu", javlja se ovaj pozadi.
„Šta da radim?... Da priđu? Zar ih ne možemo oterati?" uznemiri se
Kraljević.
„Ne prilazi im! Može neka iz gomile da iskoči na tebe, pa si gotov!"
„U pravu je Mrgela", kažem ja. „Neka krenu same na ovamo, pa će
se same sklanjati od vatre. Možemo ih lako zaplašiti i skloniti našim
bakljama. Treba samo da pazimo da ne zgazimo na neku"
„Znači, otrovnice su?" upita Zlatomir iza mene.
„Otrov izjeda meso i kost", rekoh. „Prosto ti se noga istopi u neku
crnu ljigavu tvar " Čujem kako Zlatomir guta knedle iza mene. I imao je
razloga za strah. Seps beše stvor, kao i žaba paučara, od koga su se svi
sklanjali. Obično se čini da što su zmije šarenije, deluju opasnije, ali to
nije važilo za seps. Ona je jednobojna, sivkasta, a celom dužinom leđa
ima jedan red malih krugova, kao pege. Ali ono po čemu beše
najprepoznatljivija bile su njene male uši, nalik zečijim, i kose oči.
Kako one nas primetiše, tako njihova gomila stade da se osipa i one
počeše da puze ka nama. Odjedared, na stotine zmija se ustremi ka
nama preteći šišteći, a mi se zbismo jedni uz druge.
„Pametan je Vučen što je ostao napolju!" uzvikuje Marko. „Što ga ne
poslušah?"
Dopuzaše one do nas, ali plaše se vatre pa nas obilaze kao čopor
vukova i puze oko nas. A mi se razmahasmo bakljama i držimo na
odstojanju. Čim one oslobodiše prolaz, tako mi sitnim koracima
krenusmo niz hodnik, krčeći putak kroz zmijurine. U strahu su velike oči,
pa čovek nije ni svestan kako vreme prolazi, ali činilo se da se već dugo
probijamo ovim tunelima punih zmija. Doduše, negde ih nije bilo, a onda
bi najednom opet naleteli na neku veliku gomilu, pa sve iznova. A one bi

65
se ustremile na nas, pa bi neke tvrdoglave stajale na našem putu,
uspravile bi se malo, savile unazad svoje uši, kao neki ker, pa bi kidisale
na nas šišteći i pokušavajući da nas ujedu.
„Iš! Iš!" vikao je Zlatomir.
Bili smo već klonuli kad izbismo u jednu veliku dvoranu kroz koju je
tekla neka ponornica. Naše baklje je jako obasjavaše, pa se moglo videti
kako sa tavanice vise kamene naslage, ponegde kaplje voda, a naši
glasovi odjekuju. Vazduh je bio topao, što posebno iznenadi Marka i
Zlatomira.
„To je zbog ove reke", objašnjava Mrgela. „Voda je mlaka."
Ponornice su obično bučne, silovite zbog neravnog i uskog korita,
ali ova bi kao neki žuborav, pa je tekla mirno i polako.
„Dolazi iz velike dubine..." primetih. „I ko zna šta još donosi sem
sepsi. Bolje da se ne zadržavamo."
„Ali moramo njome da idemo neko vreme", guta knedlu Mrgela.
„Nema drugog prolaza sem njenim koritom."
„Moramo li...?" izbeči se Zlatomir.
„Ako čovek kaže da moramo, onda nemamo kud", pomalo ću ja
ljutito. Ali ne bejah gnevan na Zlatomira, već što sve morasmo na teži
način da uradimo. Što ništa nije moglo od ruke da ide.
Mrgela prvi bojažljivo zakorači u vodu do pojasa. Iako bi mlaka,
njemu se vidno tresla vilica.
„Hajdete, ljudi, ne ostavljajte me samog u vodi!" zavapi ovaj.
„Požurimo, ne valja stajati u mestu."
U pravu je, naiđu li sepse, u vodi ih ne možemo zaustaviti našim
bakljama i gotovi smo. A one nekako se uvek kreću u gomilama, nikad ih
nema samih. Zato i ja polako uđoh u vodu, pa ne osvrćući se da li Marko
i Zlatomir idu za mnom, rekoh Mrgeli da krene napred.
On nas povede koritom reke u jedan prolaz koji je voda probila, a
tavanica se negde spuštala i do lakta iznad vode, pa smo morali da
hodamo pogrbljeni.
„Šta mi je sve ovo trebalo?" gunđa Zlatomir iza mene. „Treba još
Tankosava da mi se udoviti. A ni Milaša još nisam oženio..."
„Brže, ljudi, brže!" zavapi Mrgela, kao da predoseća neku nevolju.
„Ne smemo dugo ostati u vodi, svašta ćemo da privučemo."
Posle nekog vremena, tavanica poče da se polako širi, što je
značilo da opet izlazimo u neku salu. Svakim korakom bilo je sve pliće,
pa smo na kraju skoro trčali kroz vodu, ne bismo li samo izašli iz nje.
Kad izbismo napolje, zanemesmo od čuda pa stadosmo usred
vode. Nasuprot nas, iz golemog pećinskog zida, virio je deo kamene
građevine kao da je srastao sa zidom. Svuda oko nas ležaše razbacani
blokovi srušenih zidova. Beše to samo jedan zid, nije se videlo da li od
kule ili bedema, ali stajaše skoro neoštećen. Samo je u podnožju bila

66
jedna napuklina, jedva da se čovek provuče. Izgledalo je kao da se
planina sručila na dvorac i poklopila ga, a da je samo ovaj zid ostao da
viri.
A kad iz tunela iza nas počeše da kriče neki bauci, mi se trgosmo,
pa nas Mrgela trkom pravo odvede u tu napuklinu, pa se poče provlačiti
kroz nju. Kako bi tesno, ne mogasmo brzo jedan za drugim da ulazimo,
nego morasmo da čekamo red. Marko krenu odmah posle sitnog Mrgele,
ali Zlatomir povika:
„Kud si ti toliki krenuo, bestraga ti glava? Šta ako se ti zaglaviš tako
glavat, pa mi ostanemo vani? Ima da nas izedu čudovišta!"
Marko zaćuta pomalo uvređen, ali i sam vidi da je čovek u pravu, pa
propusti njega i mene.
„Požurite! Dolaze!" viče vani Marko dok čeka svoj red.
Što smo brže mogli provukosmo se kroz taj krš, pa se nađosmo u
nekom delimice srušenom dvorskom hodniku. Svuda okolo odronjeni
blokovi, napukli zidovi, a na dnu hodnika nazire se teško oštećeno
stepenište.
„Jesi li video šta nas je jurilo?", upitah Marka.
„Ne, umakao sam pre nego što su izašli iz rečnog korita."
„Za mnom, ljudi", reče Mrgela, pa polako krenu niz hodnik.
Kako idemo, tako primećujemo da je većina odronjenih kamenih
blokova zaobljena i crna, kao da su se istopili u nekoj silnoj vatri.
„Šta je moglo da istopi kamen?" pita se Kraljević dok gleda okolo.
Mrgela, umesto da nas povede uz razrušeno stepenište, on se
zavuče iza njega, pa nam bakljom osvetli još jednu nagorelu pukotinu u
zidu. Sad se već iskezio, ali ništa ne govori. Vidim da ga spopada
uzbuđenje zbog blizine zlata. Odmah pokreti postaju grčeviti, trapavi,
kao kad čovek u žurbi počne da pretura, pa mu sve ispada. A to se
prenese i na Zlatomira, koji odmah u Mrgeli prepozna gramzivost, pa se
progura napred za njim. Tako se njih dvojica izgubiše u rupi, pa se otud
ubrzo začu smejanje i kikotanje.
Kad se Marko i ja provukosmo za njima, iznenadi nas jarki zlatosjaj
oko nas, pa na tren zažmurismo. Jer svetlost naših baklji, a posebno
Zmajogorčev oganj, naglo obasja zidove od rastopljenog zlata! I meni
ovolika zlatost oduze dah jer nikad ne videh, čak ni u blagu zmaja
Koščaja Besmrtnjaka, valovito istopljeno zlato, koje se spušta niz zidove
i pukotine u kamenu.
Zlatomir, smejući se kao sakalud, skoči na jedan zlatni zid i pokuša
da odlomi komad, ali ne mogaše ni da zavuče prste pod njega, jer se
sve bilo stopilo sa kamenom.
„Znao sam da treba da ponesem pijuk!" psovao je sebe Zlatomir
dok je pokušavao da obuhvati jednu zlatnu komadinu.
„Ne pokušavaj, zemljače", smeje se Mrgela. „Zlato i kamen su se

67
istopili i ne možeš ga nikako odvojiti. Veruj mi, pokušao sam i ja. Nego,
mi moramo da nađemo zlatiš koji nije istopljen. Hajdemo ovuda."
Njih dvojica zamakoše iza ugla kikoćući se, a Kraljević i ja polako
krenusmo za njima, razgledajući ovo čudo oko nas. Iz tog hodnika
izbismo u veliko predvorje dvorca u kome se samo moglo naslutiti
veličina ovog zdanja, jer je većim delom bilo srušeno i zatrpano
rastopljenim kamenim blokovima, a sve pukotine, prozori i vrata behu
zaptiveni rastopljenim zlatom. Izgledalo je kao nekakav zlatni kavez. A
od naših baklji i zlatnog vodoplava oko nas sve je bleštalo kao usred
dana.
„Mrgela!", pozvah ga taman pre no što su on i Zlatomir opet zamakli
iza ugla. „Gde je čarobnjak?"
Ovaj se na to samo prekrsti i slegnu ramenima, pa šmugnu sa
Zlatomirom. Jedva stigoh da im kažem da ćemo se kasnije ovde naći.
Preostade samo da ga Marko i ja pronađemo.
„A šta onda?" upita dobro Marko.
„Ako je nekad bio Rtnik u borbi protiv bauka, sigurno ćemo naći
zajednički jezik", kažem mu ja, ali ni sam nisam bio siguran da neće biti
nevolje.
Tako nas dvojica krenusmo da tumaramo po razrušenim hodnicima,
da preskačemo rastopljeno kamenje, da se čudimo zlatom zaptivenim
vratima i prozorima, sve u nameri da pronađemo osamnog čarobnjaka.
A kako se po bajkama spominje da je ostao zarobljen u podrumu dvorca,
mi potražismo bilo kakav prolaz koji bi vodio nadole. Posle podužeg
lutanja, kada se i uverismo da veći dvorac do sada nismo videli, u podu
ugledasmo jednu pukotinu, pa nakon kratkog većanja, ipak se usudismo
da se spustimo niz nju. Začudo, olako stigosmo do nekih polurazrušenih
stepenica, ali na dnu stigosmo do zatrpanog hodnika. Naizgled, nije se
imalo kud dalje. Taman da se vratimo nazad, kad primetismo da su neki
kameni blokovi zatrpali stepenište koje se spuštalo u krug dalje dole. S
po muke oslobodismo prolaz, pa sa novom nadom nastavismo naše
spuštanje.
Kad smo stigli do dna, dalje se više nije moglo, a zemljani pod je bio
znak da smo bili u najnižem delu dvorca. Tu su nas zaustavila jedna
zlatom zaptivena vrata jer na plafonu bi velika pukotina, iz koje je nekad
davno rastopljeno zlato pokuljalo i slivalo se niz vrata i pod, dok ga
poplava nije stvrdnula i zauvek zablokirala prolaz. Nije bilo svrhe
pokušavati napraviti prolaz jer su se od velike jarosti pomešali zlato i
kamen. Razočarani krenusmo nazad, ali kad pogledah Zmajogorčev
oganj, setih se onoga što se za njega pričalo da zemlja stoji na vodi,
voda na ognju, a oganj na Zmajogorčevu ognju. Uzeh ga od Kraljevića i
plamen mu prislonih uz zlatni preliv. Taman on da zine i verovatno da
me opsuje što se izmotavam, kad na naše oči stade zlato da se topi i da

68
curi na pod! Bejaše tačno. Zmajogorčev oganj je bio mnogo jači od
obične vatre. Mogao je lako da rastopi zlato pomešanom sa kamenom.
Pazismo da ne ugazimo u žitku zlatastu masu, ali kako u podu
bejaše pukotina, ona stade kroz nju da otiče. Ubrzo rastopismo zlatnu
prepreku i pred nama se ukazaše gvozdena vrata! A kako behu još
vruća, Marko ih Zmajatom bez po muke odgurnu i širom otvori. Zapahnu
nas jaka vlaga i ustajali vazduh. Negde niz ove stepenice beše neka
velika voda, jer se čulo kapanje sa tavanice. Osvetlismo mračno
stepenište i polako silazismo, malo pognutih glava jer je plafon bio nisko.
Kad napokon siđosmo, eto još jednih vrata, ali drvenih. Njih lako
otvorismo i uđosmo u jedan prostran podrum visokih tavanica. Ovo
zapravo beše podzemna dvorana, kojoj se ni na koju stranu nije video
kraj! Uljane lampe ne mogaše je celu osvetliti, pa je bila u polumraku, a
tavanica joj se gubila u tami. Čulo se kapanje vode u mraku s leve
strane, a sa desne strane, gde bi najviše osvetljeno, nekoliko dugačkih
stolova sa raznim alhemičarskim napravama, knjigama, papirusima i
svakakvim izrađevinama neobičnih oblika i tajanstvenih namena! U
vazduhu se osećao i miris nagorelih trava i sumpora. Očito je ovde
nekoga bilo.
Krenusmo u tom pravcu, pa izbečeni gledamo oko nas, a Kraljević
još uvek drži svoj Zmajat u ruci. Ugledasmo na sredini toga meteža
jedan zlatni kip, koji je imao ljudsko obličje. Pred njim stajaše jedna
stolica sa visokim naslonom, slična nekom prestolu. Kad je obiđosmo,
zinusmo od čuda jer u njoj beše sedeo čovek kratke brade i duge kose
sklopljenih očiju! Gledamo ga pa ne vidimo da li diše. Slušao sam priče o
drevnim junacima koji navodno ne umiru, već utonu u dubok san i bude
se kad iskrsne neka opasnost po njihov narod ili kad se neko
predskazanje ispuni. Da li je i Rtnik bio od tih, nismo mogli znati, ali
čovek ne izgledaše ni mrtav, a bogami, ni živ. Imao je izmučeno lice sa
podočnjacima, zamršenu sedu kosu do ramena, a usta mu behu napukla
od suvoće. Nekad otmene košulje behu u dronjcima, a na nogama
sandale u raspadanju.
Ne rekosmo ništa već i dalje razgledamo oko sebe, pa za trenutak i
zaboravismo na našeg uspavanog ili mrtvog čarobnjaka. Tražim svuda,
ali ne vidim Perunove verige, zbog kojih smo jedino i došli. Mada, deo
dvorane odakle dopiraše zvuk vode beše skroz u mraku. Čudne
naprave, sigurno za još neobičnije svrhe stajaše svuda po stolovima, a
razbacane trave i prosuti nepoznati praškovi ne činiše mi se uopšte
poznatim. Na najvećem stolu mrtve srebrne ribice prošarane crvenim
koralima i crnim alemom, koji je vredniji od zlata. O ribama almas
odvajkada kolaju svakakve priče i svaka baba vračara, veštica ili
čarobnjak će se siti ispričati i nahvaliti ih, ali ih niko nikad nije video. A
svako će uporno tvrditi da su glavni sastojak za pretvaranje olova ili

69
kamena u zlato. Srce mi zaigra od pomisli da sam možda bio od retkih
koji su ih videli, a na oko ne behu ništa posebno. Veličine palca nalik na
običnu rečnu ribu, jedino odudaraše po svojim neobičnim šarama. Čim
Rtnik imade toliko zlata, sigurno je znao za alhemičarsku tajnu
pretvaranja u zlato. Da li je tako skončalo dvadesetoro nesrećnih rođaka
srećnoga Kopara?
„Imate li odgovor?", začu se glas iza nas, a Kraljević i ja se
prepasmo. Već mi ruka krenu ka balčaku Kurjaka kad se uverih da nas
čarobnjak samo gleda širom otvorenih očiju iz svoje stolice. Niti trepće
niti se pomera, pa pokušah da se setim jesmo li čoveka zatekli otvorenih
ili sklopljenih očiju. Pogledah u Marka, a i on ga ukočeno posmatra i još
drži topuz u ruci.
„Imate li odgovor?" Naposletku ponovi čarobnjak i konačno se
pomeri, nagnuvši se napred.
„Odgovor na šta?" upita ga Marko, pa ga odmerava.
„Na zagonetku zlata", odgovara ovaj.
„Kakvu zagonetku?" osetih nervozu u Markovom glasu. Nije voleo
okolišanje i nagađanja.
Rtnik se s vidnom mukom pridiže sa stolice, pa polako ispravi leđa.
Prvi koraci mu behu kao u nekog iznemoglog starca, a svaki bolan i
težak. Krenuo je polako ka zlatnom ljudskom kipu.
„Svi žele tajnu pretvaranja u zlato", govori polako dok gleda kip. „Ja
sam njome odavno ovladao..." Pa stade nežno gladiti kip kao da ga
mazi. „Ali ja žudim za tajnom vraćanja zlata u pređašnje stanje."
„To je neko drag tvom srcu", potvrdih svoju sumnju da je taj kip bila
njegova voljena Aradija, koja mu je i donela propast. Ali, on kao da joj
nije zamerao zbog toga.
On ju je milovao rukom i pogledom, sigurno je pred sobom gledao
Aradiju onakvu nakrasnu kakva bi za života. Što ljubav može obuzeti
čoveka, nikakva čarolija joj nije ravna! Samo ga to može naterati na
najveće junačenje ili najstrašnije izmotavanje!
„Retko izgovaram njeno ime" reče Rtnik. „Ne priliči ovom... komadu
zlata... Nego, imate li odgovor?"
„Nemamo", kratko će Marko.
„Kako onda očekujete da vam otkrijem tajnu kako se pretvara u
zlato?" okrenu se čarobnjak prema nama. Napetost je rasla.
„Nas to ne zanima", odgovaram mu ja. „Zašto ste onda došli?"
„Po Perunove verige", opet ću ja, a Rtnik podiže obrve od čuđenja.
Zaintrigiralo ga je što neko, očito prvi put, traži od njega nešto što nema
veze sa zlatom. A znao je on njihovu pravu vrednost.
„A ko ste vi? Ko vam je rekao za verige?"
Ja zamantijah i pokazah mu svoju verižnjaču Sabaz sa drevnim
zmajem Nevom, koga on odmah prepozna.

70
 „Mi smo vitezovi reda Zmaja, zakleti na borbu protiv neprijatelja iz
Ada. Ovo je Kraljević Marko, vitez i Ratnik iz Proročanstva Vatre, a ja
sam monah Gavrilo, vitez reda Zmaja i kosingas... A ovo je Kurjak,
Strahorov mač koji ukradoh gospodaru Hromom Dabi... A za verige nam
je rekla vila Vida sa Belog izvora." Pa isukah mač i pokazah mu balčak u
obliku vučje glave.
A Rtnik se nemalo iznenadi zbog svega ovoga jer ga valjda
podsetismo na njegovu nekadašnju borbu protiv istog neprijatelja, pa na
tren zaboravi svoju voljenu Aradiju. Ton glasa mu se promenio.
„Ratnik iz znamenija se konačno pojavio? Doba Vatre nastupa?"
ponavlja ovaj sa nevericom. „Zar je toliko vremena već prošlo?... Bliži se
vreme razračunavanja sa Adom..." Zatim se zamisli. „Još odavno sam
čuo priču o kosingasima... Niste vi jedini koji ste uspeli da se dovde
probijete. Uglavnom su dolazili odozgo, a neki patuljci su se čak jednom
probili kroz zemlju... Ali niko nije znao odgovor zagonetke i bili su
kažnjeni."
„Nas ne zanimaju tvoje tajne ili zlato", na to će Marko. „Dolazimo po
Perunove verige jer su nam potrebne za borbu protiv mrakača."
„I ja sam se nekad borio protiv njih", nadovezuje se čarobnjak. „I
opet bih da mogu."
„Onda razumeš naš zadatak i možeš nam pomoći."
Rtnik se zamisli, pa poglednuje svoju voljenu pretvorenu u zlatni kip.
Dugo se nada da će se pojaviti neko ko će mu otkriti tajnu koja bi mu
pomogla da vrati Aradiju u život. Ali koga još zanima kako se zlato
pretvara u pređašnje stanje, kad svi samo žele zlato! A ja sam ga dobro
razumeo. Šta bih dao da ja mogu Mašu da vratim! Očito je bio razočaran
što mu ni ovi tuđinci ne mogu pomoći, a takve je dosad za kaznu
pretvarao u zlatne kipove, kao što su patuljci skončali. Ali, ovo sad bilo je
drugačije. Mi smo ga prvi put podsetili na ono što je bio pre nego što mu
je Aradija ušla u život.
„Priča se da je tvoja ljubljena iznela zlato iz palate i time bacila
kletvu na sebe i na tebe", rekoh čarobnjaku. „I da je bila... ćerka neke
veštice."
„Tako se pričalo, ali valjda ja nisam želeo u to da poverujem", na to
će Rtnik. „Ali nije nikakva kletva branila da se iznosi zlato, već sam ja
čuvar Perunovih veriga i moja je sveta dužnost da ne izlazim iz dvorca.
Ni Aradija nije više smela nogom da kroči van. A ona se o to oglušila i
zakoračila je preko praga. To je bila naša... kletva."
„Šta je onda izazvalo ovoliko rušenje?" pita Marko. „Kažu da se
neka podzemna reka oslobodila, preplavila dvorac, pa donela svakakve
bauke."
Rtnik priđe jednom stolu, uze nešto, pa dođe k meni. Ispruži ruku i
pokaza mi medaljon od jednog kamena za koji isprva iz neverice ne

71
mogah da poverujem da je to. Bejaše staklast, kao neki dragulj, a vrlo
sličan čudesnom adamantu, pa su ga često i mešali sa njim. Otud je i
dobio slično ime - adamas, a Grci su ga zvali terobolem. Mogao se naći
na istoku, a bilo je dve vrste kamena: muški plavičasti i ženski žuti. Za
njima se tragalo samo noću jer su svetleli u mraku, a danju se nisu mogli
razaznati pod dnevnim svetlom. Ono što je privlačilo bila je njihova
lepota, a užasavalo opasnost da se muški i ženski adamas spoje. Ako bi
se spojila dva suprotna kamena, dolazilo bi da izbijanja strahovitog
plamena, koji bi u strašnoj jari lomio i topio sve oko sebe.
„Ovo sam našao blizu moje Aradije", reče čarobnjak.
„Ženski adamas", uzeh ga u ruku. Opčinjavao je svojom lepotom.
Žućkasta boja se prelivala u raznim nijansama dok bi se okretao pod
svetlom. „Gde je muški adamas?"
„Nema ga" odgovara Rtnik.
„Ali da bi došlo do požara, muški i ženski adamas moraju se spojiti",
kažem mu ja, mada on to sigurno zna i bolje od mene. Ali on opet klima
glavom. „Ako ga nisi našao kraj ovoga... Onda ga je neko odneo." Pa mu
ga vraćam, ali čarobnjak odbi da ga uzme natrag. Kao da ne želi više da
gleda očima uzrok njihove propasti, najradije bi ga se otarasio. Stade
opet pred zlatni kip svoje Aradije. Bilo je tužno gledati žalost koja je
trajala hiljadu godina! Za sve to vreme on je neumorno pokušavao da
otkrije tajnu kako da vrati zlato u pređašnje stanje, ali šta god da je
pokušao, nije u tome uspevao.
„Ako su i drugi dolazili pre nas..." započe Marko, „zašto jednostavno
nisi otišao odavde?"
On nastavi da gleda zlatni kip i kratko reče:
„Jer ne mogu da je zaboravim."
„Ljubav se vremenom preboli, mrtvi se prežale", kaže Kraljević.
„Sve bih dao da tako mogu i ja, ali ne..." reče pa opet stade gladiti
zlatni kip. „Kamo sreće da sam i ja ovako skončao... Ali kad se to desilo,
ja sam bio ovde. Zemlja se tresla, sve se gore rušilo, vatra je sukljala na
sve strane, topila zlato, kamen... Onda je sveta Ognjena reka, koja ovde
pravi jezero, provalila i poplavila ceo zamak. Aradiju sam ovakvu
zatekao na stepeništu i uspeo sam da je unesem ovde pre nego što je
ulaz ostao zatrpan."
„Ovuda prolazi Ognjena reka?" iznenadih se.
„Da, i ovde pravi malo jezero, pa nastavlja dalje ka Bezdanju."
Ognjena reka je delila svet živih od sveta mrtvih, ona je temelj sveta
i voda koju crpi Drvo sveta. Kažu da dostiže visinu neba i dubinu bez
dna. Mi nismo ni znali da spuštajući se u Bezdanj pratimo korito Ognjene
reke, a da se Zlogoda u nju ulivala.
Zaćutasmo za trenutak, ali ja se opet setih veriga.
„Hoćeš li nam pomoći i dati nam verige?", pitam ga ja.

72
 „Ko vam ih traži?", pita čarobnjak. Sve on zna.
„Svetovid."
Ovaj klimnu glavom, pa dodade: „Ali znate da to nije sve što mu
treba?"
„Traži i badnjak sa Gubinovog hrasta, kapu Nevidimku, ogrtač, štap,
svoj Rog izobilja... i poklonjenje."
„Hmm..." zamisli se čarobnjak. „Samo znam da je Gubinov hrast
zapravo prvi hrast koji je on posadio. Ali za ostalo ne znam."
„Ako se misli na Prvi hrast, onda je to na Vujnu, ali znam da ga se
svi klone iako je svetinja", rekoh mu ja.
„Lakše ste došli do mene nego što ćete uzeti badnjak sa tog hrasta.
Njega čuva ptica Kuk, a ona je u osvit vremena porazila i pojela
gigante."
„Sigurno postoji način da se uzme badnjak sa njega..." na to će
Marko, ali čarobnjak ga prekide.
„Naravno. Predanje kaže:

Badnjik sa me ubrati može 'niko'

Bio taj ili ne makar i zliko,
U protivnom poći će mu đavoliko
Makar mu i lice bilo bogoliko.

Pa vi sad to odgonetnite, pa vas ptica Kuk neće proždrati i pustiće

vas da uberete badnjak", ravnodušno će čarobnjak.
„Ti nisi pokušao?" pita naivno Marko.
„Kad staneš pred pticu Kuk, moraš da znaš šta treba da uradiš ili će
te proždrati. Nema pokušavanja. Znaš ili ne znaš. Mene to nije zanimalo.
Ja sam samo čuvar Perunovih veriga... Ali, naravno da ću vam ih dati.
Zavidim vam na borbi koja vam predstoji. Za nju vredi živeti i u njoj dati
život."
„Na Belom izvoru, Svetovidov sveštenik nam je rekao:
'Da mi je moja kapa Nevidimka
Da mi se svi klanjaju bez iznimka.
Znaš li kod koga bi ona mogla biti?", upitah Rtnika.
A on duboko uzdahnu, pa obori pogled. Sećanja su mu navirala
posle dugog vremena. Lice mu se smrači i sa mukom progovori:
„Bilo bi bolje kad biste to mogli da preskočite."
Marko se na to uzvrpolji, a mene nešto preseče, pa me taj
predosećaj uznemiri. Odranije znadoh da je to nagoveštaj zlokobnih
dešavanja. Ne rekosmo ništa nego čekamo da i sam čarobnjak sakupi
snagu da nastavi. Nemalo se iznenadismo kad on prošaputa:
„Kapa Nevidimka je odvajkada... kod Baba Jage." Pa zaćuta. I on je
verovao da se izgovaranjem nečijeg imena taj može dozvati. A Baba

73
Jagu sigurno niko ne bi poželeo da dozove.
Marko i ja se opet zgledamo, pa nam više ni reči nisu potrebne. Kao
kolutovi u nekim verigama, naš lanac muka se dugačko protezao, a ovaj
novi nije obećavao ama baš ništa dobro. A tek smo bili počeli.
„Znate da je njen dom na Staroj planini?", upita čarobnjak.
„Da, na Babinom zubu", jedva izustih. To je bilo mesto za koje sam
se nadao da za života neću morati da ga posetim. Ali posle ovoliko
godina kao kosingas, i ona je došla na red. Tako mi bi suđeno - da se u
doba smrtovanja uhvatim u koštac sa svim našim starim božanstvima.
„Taj kamen je dobio ime po njoj, po Gvozdenzuboj", reče Rtnik.
Kad to reče, povede nas ka drugom kraju dvorane koji je bio u
mraku. Ognjena reka je spajala nebesa kroz zemlju sa podzemnim
svetom, pa onda i ne čudi što njome plivaju ribice almas... I ko zna šta
još. Jer kako se mi približavasmo, tako Zmajogorčev oganj osvetli mirno
jezerce. Suprotna obala joj se gubila u mraku, a da poneka kap sa
tavanice nije padala i remetila joj površinu, čovek ne bi ni primetio da je
to voda. Vladala je čudesna tišina nad njom, a kapi vode su odjekivale i
gubile se negde u mraku iznad naših glava. Delovalo je zlokobno.
Rtnik ne reče ništa nego pokaza rukom ka vodi. U prvi mah ne
primetih ništa, a onda taman dokle je dopiralo svetlo Zmajogorčevog
ognja, jedva se razaznaše verige, koje su visile. Gornji deo im se gubio u
mraku, a donji beše u vodi jezera. Sablasno su svetlucale i lagano se
njihale.
„Iskovao ih je Perun od adamanta i povezuju nebo i zemlju", reče
čarobnjak zagledan u njih.
„Kako ću da ih uzmem?" zbunih se ja. „Dugačke su, teške..."
„Svaki kolut u lancu oblika je sunčevog diska, na svakom je runama
ispisano ime jednog boga. Ukazaće ti se onaj koji nosi ime Svetovida.
Posegni za njim, sam će se odvojiti od ostalih, a da se lanac ne prekine."
„Zar je toliko bogova?" začudi se Marko.
„Dugo je ljudsko postojanje, mnogo je naroda."
„Je li voda duboka? Krije li neku opasnost?" upitah zagledajući je,
ali uprkos Zmajogorčevom ognju, ona je i dalje mračna, neprovidna, pa
joj se dno ne vidi.
„Zavisi od tebe, kosingase", na to će Rtnik. „Pravednici idu po njoj
kao po suvom, a grešnici ostaju na obali... ili tonu u plamen."
Marko i ja se zgledamo, pa se on vidno uzvrpolji. Jesam li dostojan
toga da pređem preko nje ili će me progutati plamen? Večito pitanje koje
progoni čoveka celog života. Došao je čas da se sazna odgovor.
Doduše, očekivah da će to biti mnogo kasnije, ali sad nije bilo povratka
ni odustajanja. Čovek bi češće morao da potraži taj odgovor u svojoj
duši, a da ga ne ostavlja za trenutak kad stane pred Ognjenu reku. Tad
može biti i kasno.

74
 Osetih Markov i čarobnjakov pogled. Čekali su na mene. Uzeh
Zmajogorčev oganj od Marka.
„Sve što sam za života radio bi za narod i za Boga. Ako sam negde
zgrešio, to samo znači da sam čovek", rekoh, pa bez daljeg razmišljanja
zakoračih sa obale u vodu. Ali noga mi ne potonu nego zadrža se na
čvrstoj podlozi. Ipak sa zebnjom privukoh i drugu nogu, ali ostah da
stojim na njoj. Nisam smeo ni da pogledam dole, već gledah pravo
ispred sebe u verige. Iako ne potonuh, opet strašljivo zakoračih, plašeći
se da će se voda kad-tad otvoriti i suknuće strašni plamen. Ali to se ipak
ne desi. Prekrstih se, pa ne osvrćući se krenuh napred, trudeći se da ne
mislim kako gazim po vodi. Umirivah sebe kako verovatno samo gazim
po nekom nasipu, koji si nije video ispod površine, ali ipak se ne usudih
da pogledam. A svakim korakom Perunove verige behu mi sve bliže i
bliže.
Kad konačno stigoh do njih, srce mi je uzbuđeno udaralo i ne
mogah da se nagledam te božanske lepote! Verige, odnosno kolutovi,
behu veličine pesnice i tiho su zveckali dok su se blago okretali levo-
desno. Sama pomisao da ih je iskovala ruka boga Peruna izazivaše u
meni veliko strahopoštovanje i divljenje. Naime, svaki kolut od adamanta
beše okrugao i ukrašen kao sunčev disk, a na njemu je sitnim runama
bilo ispisano ime jednog boga. Kako tuđi bogovi ne behu i moji, tako
njihova imena mi se ne otkriše, već samo oni kojima se klanjaše naš
narod, bilo u prošlosti... ili sad. Belbog, Veles, Perun, Davor, German,
Dajbog, Jarilo, Podzvižd, Radogost, Rujevit, Svarog, Troglav, Svetovid,
Jahve... Kad stigoh do Svetovida, dalje nisam čitao. Prekrstih se i
pomislih: Neka mi Bog oprosti, ja sebi ne mogu, ali razumeće što ovo
radim!
Ipak blago dodirnuh kolut na kome svetleše ime Jahve, žarko želeći
da baš njega uzmem, ali ako je potrebna i moja žrtva da bi se Hromi
Daba zaustavio, onda ću se drage volje žrtvovati. Uhvatih kolut sa
imenom Svetovid i on mi osta u ruci odvojivši se nesmetano iz verige.
Čvrsto ga stisnuh i krenuh natrag.
Na obali me dočeka osmehnut Marko, vidno zadovoljan što obavih
taj posao uspešno i, verovatno, što on nije morao da zakorači na vodu.
„Svaka čast, pope" smeje se on. „Ne smem ovo nikome da pričam,
ne bi mi verovali."
„Drago mi je da sam mogao da vam pomognem", reče Rtnik. „I žao
mi je što ne mogu poći sa vama... Ali..." Pa mu pogled odluta do zlatnog
kipa. „Možda ću ipak moći da je iz zlata pretvorim u ženu."
„Plašim se da nećeš moći, ako dosad to nisi uspeo", rekoh mu, pa
se setih mrtvačke kape. „Ali, ako želiš da zaboraviš i da odeš odavde,
opet među ljude, možda nas dvojica možemo da ti pomognemo."
Izvadih iz svoje vreće Mrgelinu kapu mrtvaca i dadoh mu je.

75
 „Ovo je mrtvačka kapa. Staviš li je, nećeš više moći da je skineš, ali
ćeš zaboraviti Aradiju i ovo prokleto mesto."
Rtnik je uze, a oči mu se ispuniše suzama. Kao da je prvi put video
izlaz. Možda je napokon pronašao pravo rešenje za svoje muke. I
zaborav je bio bolji nego provesti večnost u ovoj rupi. Klimnu glavom.
„Ne znam kako da vam zahvalim", reče preturajući kapu po rukama.
„Mnogo sam razmišljao da sebi prekratim život... Ali, ovo je ipak bolje.
Na dar se darom uzvraća... Uzmite ovo. To je zmajoliko seme, drevna
vradžbina koja se pravi od zmajevih zuba. Kad se baci na zemlju, iz njih
se stvore sparti, petorica nepobedivih ratnika na vašoj strani."
„Treba li im nešto kazati?", upitah, zagledajući ih u šaci.
„Ne, boriće se dok ne ubiju poslednjeg protivnika, a onda će
nestati."
„Hvala... Drago nam je ako možemo i mi tebi da pomognemo", reče
Marko.
„Mi sad moramo hitati dalje", rekoh mu. „I sam znaš šta nas sve još
čeka... Ostaj zbogom i nadam se da ćemo se opet negde sresti!"
Srdačno se pozdravismo sa Rtnikom i vratismo se kuda smo i došli.
Ali ovog puta rasterećeni i vidno zadovoljni sobom i načinom kako smo
obavili ovaj zadatak. Zato i koračasmo brzo, pa čini se, poleteli bismo od
sreće. Kao neka čeljad. Idemo pa se smejemo.
U predvorju dvorca naletesmo na Mrgelu i Zlatomira. Sede na
vrećama punim zlata, pa se i oni kikoću i zadirkuju. Kad nas ugledaše,
skoro se izljubismo. Svi bejasmo srećni, ali iz različitih razloga.
Uostalom, svi smo dobili ono zbog čega smo došli. Čim oni nabaciše
vreće na leđa, krenusmo odakle smo došli.
Ali njihova sreća ne potraja dugo. Kad smo stali pred pukotinu koja
je vodila ka ponornici, oni primetiše da neće moći da se provuku sa tako
velikim vrećama. Uzalud su ih gurali, nameštali, gnječili... zlato je tvrdo i
vreća nije mnogo menjala oblik. I nikako da se pomire s tim da se moraju
rastati sa delom zlata! Ništa nisu pomogla naše uveravanja, ubeđivanja,
pa ni upozorenja. Naime, toliko smo začamili na tom mestu da su
njihove baklje bile na ivici da se istroše i ugase. Ali, oni samo odmahuju
rukom i ne odriču se dragocenosti.
„Kako ćete proći pored sepsi bez baklji?", upita ih na kraju Marko.
Mrgela i Zlatomir se zgledaju i ćute. Vidim da gledaju oko sebe, ne
bi li našli nešto što bi im moglo poslužiti kao baklja, ali sve je odavno
izgorelo ili satrulilo. Naposletku, nemaše kud nego počeše da prazne
svoje vreće, ali ipak prebiraju, pa ne znaju čega da se odreknu. Tako su
nešto vadili, drugo vraćali, pa se u jednom trenutku i posvađaše jer je
neko nekome uzeo neki lep komad.
Tek kad videše da Marko i ja odlazimo bez njih, na brzinu isprazniše
do pola svoje vreće, pa počeše da se guraju i provlače kroz pukotinu.

76
Usput su psovali i stenjali, jer su i tako sa mukom jedva uspevali da
prođu.
A s druge strane, srećom, ne čekaše nas nikakvi bauci, a ono što
nas je dotle jurilo, šta god bilo, ne bi mu ni traga. Ipak, nastojasmo da
budemo što tiši, mada je zveckanje vreća sa zlatom odjekivalo kad smo
krenuli koritom ponornice.
„Navući ćete nam svašta na vrat", prošaputa Marko.
Na sreću, izađosmo bezbedno na drugu stranu i sad nas je čekalo
da opet prođemo pored zmija seps. I tad nastaše problemi. Onoj dvojici
baklje se skoro ugasiše, pa stadoše vrebati naš Zmajogorčev oganj, ali
nemaše kud nego da skinu svoje košulje, da ih umotaju u baklje i tako im
produže trajanje.
A na nesreću, zmije su bile agresivnije, kao da su bile ljute što smo
se prošli put provukli, pa vele, sad ih nećemo pustiti da prođu! Stanu
pred nas, pa se ne pomeraju ma koliko mahali bakljama ispred njih.
Morasmo da ih opečemo da bi se sklonile, a onda bismo ih samo još
više razljutili. Naše napredovanje bilo je mnogo sporije nego prošlog
puta. Prokletinje kao da su predosećale da im se gase baklje ili su pak
osetile strah kod one dvojice zlatojedaca, pa navalile na njih kao čopor
vukova! Tako one uspeše da razdvoje Marka i mene od njih, pa se
sepse isprečiše između nas. Ni meni nije baklja izdržala, pa se branismo
Zmajogorčevim ognjem, ali kako im Marko zapreti s desna, tako one
navale s leva. Kad ih otera s leva, nagrnu s desna! Nekoliko koraka od
nas, Zlatomir i Mrgela grozničavo mašu svojim skoro ugaslim bakljama i
zapomažu na sav glas. Ali ni mi im ne možemo pomoći. Bespomoćno
stojimo nekoliko koraka od njih i mi se branimo od zmijave napasti!
Od izbezumljenosti, počeše da prosipaju zlato oko sebe, pa i da
gađaju njime zmije. Na moj užas, shvatih da im nema spasa. Ali kad
Zlatomir to isto uvide, sa ono malo baklje što ima, navali napred mašući
ispred sebe i terajući ih svojom skoro praznom vrećom krenu sitnim
koracima prema nama. Samo božjim čudom uspe da se provuče kroz
njih, a da ga nijednom nisu napale. Očito, Zlatomirovo vreteno osta
čvrsto u Mokošinim rukama!
Zato siroti Mrgela nadrlja. Verujem da se kajao što je uopšte sa
glave skinuo mrtvačku kapu. Najednom ga jedna sepsa ujede za nogu s
leđa i on ispusti vreću sa zlatom koje mu se prosu pod nogama. Pade na
kolena i nastavi siroma' da maše bakljom dok se drugom rukom hvatao
za bolno mesto, ali prokletinje osetiše da je plen klonuo, pa se ustremiše
na njega. Još nikad nisam video kako male zmije skaču na svoju žrtvu i
ujedaju je gde stignu. Mrgela ispusti baklju i vrišteći stade da se koprca,
rita, šutira, ali napast neumoljivo nadiraše. Kako je i on bio skinuo
košulju zbog baklje, videsmo kako mu se stvaraju veliki crni pečati na
koži i kako se zlokobno šire, a koža i meso pucaju, krvare i pretvaraju se

77
u crnu tvar. Na naše oči Mrgela se topio dok je hodnik odjekivao
njegovim vrištanjem.
Kako se sepse ustremiše na njega, nas kao da zaboraviše, pa se mi
lakše probismo dalje, ostavljajući za sobom ono što je ostalo od Mrgele i
jedan dugačak zlatni trag. Na kraju, i Zlatomir odbaci vreću jer se bila
pocepala. Osta mu samo ono čime je isprva napunio svoje džepove. Ne
bi mu suđeno da napolje iznese više od toga.
Nismo stali sve dok ne izađosmo iz planine. Kako napolju beše već
noć, nenadano smo prešli iz mraka tunela u mrak noći. Našu sreću
jedino pomuti Mrgelina nesrećna smrt, pa se zadihani samo tapšemo po
leđima i odmahujemo glavom u čudu zbog onoga što nas je snašlo.
Najstrašnije bi što ne mogasmo nikako Mrgeli da pomognemo, pa samo
zgroženi mogasmo da gledamo kako umire.
Duboko smo udisali svež noćni vazduh, a žubor Pakleškog potoka
bi pravi melem za našu dušu. Zato ga se siti napismo iako beše leden.
Naš žagor je čuo i Vučen, pa nam dovede Coku i Šarca, pa mu
ispričasmo šta smo sve videli i radili. On nas je slušao razgoračenih očiju
i upijao svaku reč. Bio je uzbuđen što smo se dokopali Perunovih veriga.
A kako je noć već bila odmakla, odlučismo da zapalimo vatru i
zanoćimo kraj potoka jer bi suviše opasno tumarati po mraku. Jeli smo u
tišini, jer kraj nas behu Mrgeline stvari koje je on ostavio pre nego što je
ušao pod planinu. Žvaćemo bezvoljno, pa ih poglednujemo i grize nas
savest što čovek tako strašno skonča zbog nas. Naposletku, Zlatomir
reče:
„Nije mi se dalo da se ovajdim. Ko zna zašto je to dobro. Ono što mi
je u jednom džepu, zadržaću za sebe, ono iz drugog džepa daću
Mrgelinoj udovici. Zaslužili su."
Više nam se nije jelo, pa ćutke njih dvojica polegaše i umotaše se u
gunjeve i ponjave, Vučen bez reči nesta u mraku, a ja ostah sam da
prebiram po svojim mislima i da planiram put ka Staroj planini. Ne kaže
naš narod uzalud: „Dobro se promisli dok te nisu pritisli". A kod Baba
Jage se moglo očekivati samo najstrašnije. Nije bilo ni sigurno hoćemo li
se uopšte probiti do njene ozloglašene kuće od kostiju jer su je čuvala tri
strahotna konjanika: Beli, Crveni i Crni. Ako uopšte i dođemo do nje,
kako je nadmudriti da nam preda kapu Nevidimku? Nisam ni razmišljao
o mogućnosti da se ona ubije. Baba Jaga se ne ubija. Strah i užas koji
ona izaziva je u nama samima od našeg rođenja iako je većina nas
nikad nije videla. Jadnike koji je vide ona odvuče u svoju kuću i
proždere. I ne čudi što je se čeljad najviše plaše. Njih najradije jede.

78
 Utorak, 10. novembar leta Gospodnjeg
6896.

Naš ti siroti narod misli na sve. Tek kad se dese neke stvari i
povežu se u nit, čovek shvati koliko on misli .na svet oko sebe, koliko se
običajima štiti jer je kao slamka koju vihor nosi. Tako je bilo kad smo
stigli u selo Mučibaba na planini Tresibaba, na nekoliko dana hoda od
Babinog zuba. Samo imena tih i okolnih mesta govoraše koliko se narod
plašio, ali i poštovao Baba Jagu. Crni vrh, Vraža glava, reka Konjarnik
kod Babinog zuba, Baba, Zli dol, Babin kal, Babin nos... Sve to behu
mesta u podnožju Stare planine odakle je zla Baba Jaga silazila i hvatala
ne samo ljude, već i čeljad. Ni kod mog prijatelja Gromelja iz Mučibabe
nije bilo drugačije. I njemu kao odojčetu dadoše takvo ime jer se Baba
Jaga uglavnom oglašavala gromovima i sevanjem sa Babinog zuba pre
nego što bi se stuštila na neko od nabrojanih ili nenabrojanih sela i
uhvatila novu žrtvu.
No, nije mene samo veštica Baba Jaga brinula, kao Kraljevića
Marka, već što za više od mesec dana putovanja od ne tako dalekog
Rtnja, ne nabasasmo ni na jednog bauka.
„Jesi sakalud, pope", govorio mi je Marko. „Samo ti možeš kukati
što nas psoglavi ne napadaju. Treba da budeš srećan."
Ali nisam to bio, već duboko zabrinut. Zatišje je trajalo od našeg
polaska sa Belog izvora i nagoveštavalo je neočekivan obrt događaja.
Gospodar Hromi Daba sigurno nije izgubio želju da nas skrati za glavu,
ali šta mu je od toga moglo biti važnije, nisam mogao znati. Pribojavao
sam se tog obrta, ipak ga i priželjkivao, ali on nikako da se desi. Dan za
danom mi smo putovali, doduše vrlo usporeno zbog snega koji je počeo
da pada, ali nesmetano smo prolazili svim stazama i bogazama.
Tek sedam dana pre našeg dolaska u Mučibabu, sneg je prestao da
pada, pa je čak malo za dana i otoplilo, ali noći su bile ledne. Zato se
Marko radovao što ćemo usput posetiti Gromelju i malo se zagrejati.
Brinulo me je i što Vučen nije hteo poći s nama, nego je radije samovao
u snežnoj planini. Bio se promenio. Malo je pričao, a još manje se

79
smejao, kao da se kajao što je pošao sa nama ili je predosećao neku
veliku nedaću. Ali na naše nagovaranje da se vrati Kulinuu Uomulje,
samo je odmahivao rukom i nije hteo ni da čuje.
Sve ovo me je činilo nespokojnim, pa se nisam ni svojski obradovao
kad nas je na ulazu u snegopadno selo Mučibaba dočekao narod.
Raširili ljudi ruke pa bi da nas grle i ljube. Odavno je i do njih stigao
glas o podvizima kosingasa i Ratnika iz znamenija, pa sa razlogom
očekivaše spas od nas. Muškarci nas tapšu po leđima, žene nas ljube, a
čeljad unaokolo skakuću. Vidim, Marku to godi, osim kad ga babe stanu
vući nadole, pa mu se oklembese o vrat i ljube ga i tepaju mu. A čeljad,
kao i uvek, skaču mi u naručje, pa bi neka da ih ja nosim ili da jašu mog
Coku, koji bi lakše izašao na kraj i sa psoglavim nego sa tim malim
vragolanima koji ga vuku za rep i uši. No, ipak je drago srcu i milo očima
kad vidi da je toliko poštovan i omiljen kod prostog sveta, od koga je, čini
se, i Bog digao ruke. Ne kaže naš narod uzalud: „Sirotinja je i Bogu
teška"
Iz te gomile izdvoji se jedna gromada od ljudine, drvoseča i lovac, a
negdašnji rudar Gromelj. Za glavu viši od svojih meštana i bar dvaput širi
u ramenima. Kad me pribi u zagrljaj, osetih kako mi krckaju kosti. Pa me
ljubi u teme glave kao deda unuka! A nije bio mnogo stariji od mene,
samo je tako izgledao zbog namučenosti i teškog posla. Imao je kratku,
sedu bradu i malo kose na glavi. Vrat kao da nije imao, nego mu je glava
bila nasađena odmah na ramena! Ali je imao veliko srce i na licu mu se
videlo da je bio dobrodušan div. S druge strane, kao da takve ljude
najčešće pogađaju nedaće jer mu stariji sin pogibe na Toplici, a
najmlađeg... mu je odnela Baba Jaga. Ostao mu još jedan sin Jagar,
kome dade ime po nekom rudaru Sasu koji mu je jedared spasio život u
oknu, a na germanskom znači „lovac"
Gromelj se svojski izgrli i sa Markom, sa kojim bi iste visine, ali ipak
širi u ramenima, ali da li je bio i jači, nisam bio siguran. Ipak pobratim
beše vilenit, obdaren velikom snagom i borbenom veštinom.
„Sklonite se ljudi", viče Gromelj. „Ne može se disati od vas! Šta ste
navrli? Polako!"
Krenusmo mi za njim do njegove kuće, do pola od kamena, od pola
od drveta, sa slamnatim krovom sad pod snegom, koji se polako topio
pod podnevnim suncem. Prati nas gomila do njegovog dvorišta, pa neće
da se rastane od nas. Tera ih Gromelj, ali ljudi ni makac. On samo
odmahnu rukom, uvede nas unutra i zalupi vrata za nama.
A u kući lepo i toplo, sve čisto i pometeno. Kao da se neka vredna
ženska ruka stara o ognjištu, ali kamo sreće da je tako bilo. Vredne ruke
behu u njegovom štrkljastom sinu Jagaru, koji je o svemu brinuo, jer mu
se majka Kovana upokoji pre tri leta od sušice. U njemu videh lik
njegove majke; beše nežan, vižljast i tankih kostiju. Imao je lepe zelene

80
oči i osmeh koji bi svakome razgalio dušu.
„Još nisi oženio Jagara?" čudim se ja tobože. Pa izljubih momka.
Uvek bih se sažalio na čeljad bez jednog ili oba roditelja. Valjda što su
me podsećali na mene samog.
„Nema još u selu doraslih mu devojčura", pravda se drvoseča.
„Mora još da čeka. Nego, evo klupe. Opustite posustale noge. Sine, daj
kofu da se ljudi umiju."
Klupa pored ognjišta, pa kako joj okrenusmo leđa da se operemo,
tako nam ih ona greje. A verige vise posred, pa me podsetiše na one
pod Rtnjom. I ne čudi onda što je našem narodu ognjište najvažnije u
domu. Pored njega čeljad spava, peče hleb, gotovi jelo, tu se u veče
pored plamena razgovara, oko njega se kače talismani protiv raznih
zala... Uostalom, u nas ti se sve vrti oko ognjišta i najlepše se čovek
opusti dok vatra greje i pucketa. Ja to znam najbolje, jer čim negde u
mračnoj šumi zapalim vatru, odmah se osećam prijatnije i sigurnije. Čini
se da je to nešto što nosimo u sebi, a vučemo od davnina.
„Jagare, donesi ono što je ostalo mog brigogonje!" raspoloženo će
domaćin. „Da ljudi probaju što smo imali vino."
„Zar ste ga već popili?" začudi se Marko. „Pa tek je novembar."
„Kamo sreće da jesmo", tugaljivo će naš domaćin, „nego dolazili iz
manastira Svete Bogorodice da uzmu svoj deo. Mi pripadamo njima."
„I redovito dolaze?", opet će Kraljević, a Gromelj klima glavom i
potvrđuje.
„Znaš kako nam kažu: 'Ono što daš na zemlji, u Raju će ti se
stostruko vratiti.'" Smeška se ovaj. „Mada bi valjalo da sad dajemo malo
manje, pa neka manje dobijemo i na onom svetu."
Jagar donese krčag vina, pa nam sunu u drvene čaše. A ono lepo,
mlado, pa još miriše na sveže grožđe. Pravo brigogonje!
Kao po dobrom običaju, razmenismo vesti i priče o najvažnijim
dešavanjima, ko je umro, a kome se rodio sin, da bi nas naposletku i
Gromelj upitao ono što ih sve i najviše zanima.
„Otkud vi u ovim krajevima, Gavrilo?" Ja uzdahnuh.
„Uputili smo se na Babin zub", kratko ću, ali bi dovoljno da se
domaćinu nabora čelo, a Jagaru zasta ruka dok nam je u zdele sipao
ražanu kašu.
„Uf, ljudi, kud tamo da se zaputite?", začudi se Gromelj, pa ispi vino.
„Imamo važno poslanje", kažem mu ja.
„Pa zar baš... sa njom?", opet će ovaj, pa nas naizmenično
poglednuje.
„Nemamo kud", odgovara mu Marko.
„Ne znam šta tamo tražite, ali piše vam se loše", reče on, pa
zamišljeno drvenom kašikom mulja po kaši. Sigurno se setio svog
mlađeg sina Dobrila. Dirnusmo ga u ranu. On odgurnu zdelu, pa se

81
zagleda u nas. Ja kao jedem, a ono ražana kaša jede mene. Marko bi
najradije da može gurnuo glavu u zdelu. „Ti sigurno znaš kakva sudba
čeka one koji se sretnu sa... njom.” Neće ni Gromelj da izgovori njeno
ime. Pa se nagnu napred, pa prošaputa da ga sin ne čuje. „Ona jede
ljude... Kažu da peče decu u vatri."
„Znam, znam", prekinem ga. „Vrlo dobro znam šta narod priča i šta
neki... drugi pričaju o njoj. Ali, nemamo kud, Gromelje. Moramo kod nje.
A već nekako ćemo valjda živu glavu izvući."
„Ha!" izlete domaćinu. „Jedino ako vas ona nekim čudom pusti da
odatle izađete živi! Znaš da se ona ne može ubiti."
„To su rekli za mnoge koji od naše ruke ipak padoše", samouvereno
će Marko, pa se naliva brigogonjem, slađe mu od ražane kaše. Domaćin
ga pogleda zamišljeno, pa će:
„Jeste, čuli smo o tome, što jes' jest." Pa malo nakrivi glavu. „Ipak
ova... baba je nešto posebno. Ti to znaš najbolje, Gavrilo. Šta imam ja
tebi da pričam? Kažu umah se pretvori u bilo šta ili samo nestane.
Dovoljno je da zamahneš, a nje već nema. Kao da ti čita misli, pa zna
šta smeraš. Nestane ovde, pojavi se tamo..."
„To je zbog kape Nevidimke", kažem mu ja.
„Da, priča se tako, šta znam... Ali ne možete je lako ni naći gore na
Babinom zubu. Ja sam nekad virio iz žbunja, izdaleka, i nikad joj nisam
video kuću, mada neki tvrde da su je tamo videli. Kažu i da je neka tri
konjanika čuvaju... Mani te se Gvozdenozube."
„Sve ja to znam, prijatelju", umirujem Gromelja. „I znam kako ćemo
da je pronađemo."
Ipak, Gromelj i dalje klima glavom, ne sviđa mu se to nimalo, a onda
da li slučajno ili ne, u daljini zagrme. Potmula tutnjava. Domaćinu ispade
kašika iz ruke, a mali Jagar se ukoči, pa se sa strahom zgledaju. Kad se
udaljena tutnjava opet oglasi, a njih dvojica, kao po komandi, skočiše i
razleteše se po kući. Gromelj, brigomornog lica, zgrabi lopar, kojim se
hleb stavlja i vadi prilikom pečenja, dok Jagar stade da zatvara prozore.
Kraljevića sve ovo uznemiri, a ni ja ne ostah ravnodušan jer vrlo su retke
grmljavine sredinom novembra. A kako ne verujem u slučajnosti,
posumnjah da to ima neke veze sa našim dolaskom.
Ali kod našeg domaćina još bolne rane zbog Dobrila, pa se sigurno
sekira i za preostalog sina, pa zaboravi na nas i njih dvojica izleteše
napolje. Očito je ovo nešto što im se redovito događa, jer tad primetih
ispod kućnog krova, iznad naših glava, buketiće i venčiće cveća. To se
često moglo videti po selima jer su se ljudi time branili od udara groma.
Ne jednom sam imao priliku da se zateknem kad se ljudi štite od
grmljavine, ali ovde je bilo mnogo više od toga. Činilo se da Baba Jaga
najavljuje svoj dolazak tutnjavom i sevanjem. Iako se nikad nije znalo u
koje će selo da bane, po briganju ljudi, očekivala se svakog časa u

82
svakoj kući.
Izađosmo i mi iz kuće, pa se uverih u ono što sam i sumnjao. Strah
je imao vrlo duboko korene u ovom narodu. Pola sela se očas okupilo
oko Gromeljove kuće jer je njegov sin bio poslednja žrtva iz Mučibabe. A
svako se plašio da je njegovo dete sledeća žrtva. Iako to traje stotinama
godina, ljudi se s mukom mogu sviknuti na to da Baba Jaga može banuti
baš kod njih.
Zato se većina pojavi opasana leskovom granom, za koju se
smatralo da u nju grom ne udara, neki su palili gomile grančica od vrbe,
a ponajviše ih je bilo „naoružano" loparima, a poneko i žaračima, koje su
držali unakrst. Pričalo se da Baba Jaga loparom ubacuje decu u peć, pa
je valjda bio običaj da joj se njime i preti.
Kad pogledah u pravcu Babinog zuba na Staroj planini, a ono
doista, on je obavijen olovnim oblakom, iz koga sevaju munje i otud se
čuje tutnjava. Bi to naročit prizor jer se samo nad njim nadvio crni oblak.
Ljudi zato počeše da „teraju" oblak, mašu rukama, neki kosom,
drugi loparom, vidim neki mašu i štapom sa venčićima, koji se smatra
vrlo moćnim jer je njime vlasnik nekad oslobodio žabu iz zmijinih usta. I
sve to rade obilazeći oko Gromeljove kuće, viču i proklinju. Dotle neke
žene zavlače slamu, koprivu i lesku pod strehu.
Narod obuze strah i uznemirenost, pa nas više i ne primećuju.
Osetih da je vreme da ipak nastavimo dalje. Ne samo da smo suvišni,
već smo možda krivi i za grmljavinu. Marku bi najpre krivo, jer se
radovao toplini doma, ali i on je znao da su ovo trenuci kad ljudi žele da
ostanu sami sa svojima. Neprimetno se iskrasmo i povedosmo Coku i
Šarca puteljkom koji je vodio ka razgnevljenom Babinom zubu. Ako to
beše otpor na naš dolazak, možda ćemo najviše pomoći ovim ljudima
ako se udaljimo od njih. Naše prisustvo nije donosilo ništa dobro nikome
u našem okruženju. A ovaj narod beše dovoljno namučen.
Ostavismo Mučibabu za sobom, a pred nama se uzdizala Stara
planina. Hoće li grom udariti u nas, ostalo je da vidimo. Hodali smo u
tišini, svako sa svojim crnim mislima. Kako da ubedimo Baba Jagu da
nam preda kapu Nevidimku? Kako da tog zlog i naopakog stvora
ubedimo da nas ne ubije? Nije bilo ni svrhe razmišljati kako da mi nju
ubijemo, pa ipak... i Morana i Zlodeja su pale od naše ruke, kao što
Marko reče. Možda se ukaže i prilika da oslobodimo ova sela od te
napasti.
Zakonačismo na izvoru Kalne, gde nas je i pronašao Vučen. Bio je
tih i ozbiljan. Kad smo ga pitali zašto je ćutljiv, kratko je odgovorio:
„Daleko od kuće". Ali nije hteo da se odvoji od nas, ni da čuje da se vrati
na Uomulje.
Ta noć bi neobično tiha i mirna. Grmljavina je prestala predveče, a
zima nas stezala sa svih strana. Sedeli smo u krznima oko vatre i

83
zamišljeno gledali u nju. To što se meni nije spavalo, ne čudi, ali ni
Marko ni Vučen nisu mogli oka da sklope. Belina snega je davala
avetinjski izgled šumi. A kako je zimi mnogo tiše, svako krckanje ili
pucketanje granja od mraza ili pod teretom snega nadaleko se čulo.
A tišina stravična i puna predosećaja. Kao da nismo bili sami.
Osvrtali smo se i na najmanji šum. Coka i Šarac su bili mirni, ali znao
sam da to ume da zavara. Moj magarac je predosećao samo prisustvo
bauka, verovatno samo po mirisu, koji je osoben za podzemne stvorove,
a za veštice već nije bilo tako. Verovao sam da nas Baba Jaga očekuje i
da je grmljavina bila upućena nama, a da nas njene uhode sad sigurno
posmatraju.
Strahor, strašni i jaki bog, gospodar je šume i planine. Zato izvadih
Kurjaka i zabodoh ga pred sobom. Svetlucanje njegovih runa na svetlosti
vatre uvek mi je ulivalo neku neobičnu sigurnost, a znao sam da
pritajene vrebaoce odbija i plaši.
Kad zimi u planini ne možeš čuti zavijanje vukova, onda znaj da ih
je nešto stravno rasteralo. Iako ne očekivah nikakav prepad, neprijatna
beše ovakva neizvesnost. Ipak, u neko gluvo doba noći Marko je
zaspao, a Vučen je nestao u mraku. Osećao sam se malo sigurnije
znajući da je on negde u blizini.

84
 Petak, 15. novembar leta Gospodnjeg
6896.

Skoro tri dana putovasmo uz snegovitu Staru planinu, preko Vraža

glave, Crnog vrha, pa uz reku Konjarnik. Iako sneg nije bio dubok, noge
nam proklizavaše i duvao je ledeni vetar. Putljaga je vodila preko
snegopadine na severoistočnoj strani, pa se uspon činiše težim no što
jeste. Tek kad zapucasmo uz korito Konjarnice, ukaza se zemlja i kamen
ispod snega. Usput bi nas zahvatio oblak, pa bi nas obavila gusta magla
da se prst pred nosom ne vidi. Po pravilu, nastaje muk, pa se ni ptice
koje su se dotad oglašavale više nisu mogle čuti. Kao da su se plašile
nečega u njoj. Na takve oblake ne nailazih ni na jednoj planini, a sve
sam ih obišao. Jest Stara planina u nas najviša, ali ti oblaci koji se kreću
uz njene strmine ili po zaravni ne behu veliki, pa bi nekad i brzo prošli, a
nekad su umeli da začame u jednom mestu. Kad ih gledaš na strmini
ispod sebe izgleda kao da je oblak dima obavio šumu, pa se neki požar
bez plamena kreće nasumice.
Čim naša staza preko kosine pređe na zaravan, znadoh da smo bili
blizu vrha. I to je još jedna osobitost Stare planine, na vrhu joj je velika
zaravan sa nepreglednim livadama, prošarana šumarcima i brdašcima.
Kad njome hodiš, nemaš osećaj da si na vrhu planine, već kao da si u
ravnici. Tek kad staneš na ivicu strmine, vidiš po vedrom danu da si pod
nebeskom kapom, a oblaci ispod lutaju uz šumu kao da nešto traže.
Kako stigosmo do izvora Konjarnice koji je u podnožju jednog
brežuljka, u daljini ugledasmo stenu Babin zub kako štrči iz zaravni.
Zastasmo zagledani u to čudovito mesto, o kome kolaše svakakve
strašne priče koje lediše krv od užasa i najhrabrijima, ali kojima su se
plašila i deca. Ima ljudi koji su se ovako iz prikrajka svačega nagledali,
pa se njihove priče sad prenose s kolena na koleno.
„Kako ćemo je naći?", upita Marko gledajući praznu zaravan podno
nas. „Nema nikakve kuće na vidiku."
Na samoj ivici zaravni, nad strminom dizalo se nekoliko stena od
kojih Babin zub bi najviša, bar petnaestak hvati.

85
 „Kažu da na njenu kuću možeš nabasati samo ako uđeš u oblak
magle koji prolazi pored Babinog zuba. Ovako kad gledaš ona je
nevidljiva", rekoh, pa osmatram ima li na vidiku neki takav oblak koji bi
se kretao prema stenju. Ali ne bi ništa.
„Njena kuća se pojavljuje u magli?" začudi se Kraljević.
„I nikad nije na istom mestu, pa se priča da hoda na kokošijim
nogama."
„Bože sačuvaj", prekrsti se Marko. Čuo sam da je navodno sva
napravljena od kostiju."
„Tako kažu", potvrdih mu. „Iz tog oblaka pojavljuju se tri konjanika
koji je čuvaju."
„Baba je sigurno gnevna što smo nadmudrili njenog Koščaja
Besmrtnjaka", reče Marko, pa vidim da ga je to brinulo sve vreme, a da
mi to nije rekao. I bio je u pravu,
„Ne verujem da zna istinu", tešim ga ja. „Uostalom, nismo digli mač
na njega, a ti si u znak dobre volje bacio ono jaje."
Zaćutasmo osmatrajući okolinu. Čekali smo da se pojavi neki oblak
magle koji bi krenuo prema Babinom zubu. Povremeno bi se pojavio
neki, ali su se kretali u suprotnim pravcima, a nijedan u koji bismo mogli
da uđemo. Dogovorismo se da Vučen opet ostane sa Cokom i Šarcem
kraj izvora Konjarnice, a da mi krenemo peške ka stenama i da čekamo
maglu.
„Čekaj me, moj Šaro", čujem Kraljevića kako šapuće svom konju, a
ovaj načuljio uši i gleda ga pametnim očima, pa razume svaku reč.
„Vratiću se po tebe, ne brini."
Ja uzeh vreću u kojoj tobože nosih Almanah, a ne običnu dasku za
meso, ne bi li se možda Baba Jaga polakomila i trampila za kapu
Nevidimku. Takođe ponesoh svoju vreću, u kojoj nosih između ostalog
ognjevik, ženski adamas, razne trave poput pelina, a vilenik sam nosio u
bedrima. Ako bih uspeo da ga podmetnem veštici, neće moći da me
pređe i prozreću njenu zlehud. Uostalom, kad se ide veštici, nije na
odmet poneti što je više talismana, nikad ne znaš šta može da posluži. I
Marko ponese svoj Zmajogorčev oganj. Ko zna kakva nas je tama
vrebala.
Pozdravismo se sa Vučenom, pa krenusmo niz padinu prema
udaljenom Babinom zubu. Začudo, snega na zaravni je bilo sporadično,
a sa vedrog neba obasjavalo nas je zubato sunce. Da ne idosmo put
veštice, čak bismo uživali u šetnji. Ovako ćutasmo zabrinuti kako ćemo
izaći na kraj sa Baba Jagom.
„Čuj, pobratime", kažem mu ja naposletku. „Derom mi je
svojevremeno pričao o trojici konjanika koji čuvaju Baba Jagu...
Navodno, oni se ne mogu ubiti jer su već mrtvi. To su kosturi u oklopima,
a samo po rukama se vidi da su skeleti..." Marko klima glavom,

86
nezadovoljan što opet ima posla sa vešticama i demonima. „Jašu
oklopljene konje. Samo po kopitima se vidi da su i oni kosturi. Možemo
ih razbiti tvojim topuzom ili Kurjakom... Ali, opet se nekom čarolijom
sastave i napadaju..."
„I tako dok nam ne dođu glave", dodade ravnodušno Marko. „Kako
onda misliš da ih savladamo, crni pope?"
„Pa, razmišljao sam.. A znam da se Kraljeviću opet neće dopasti
moja zamisao. „Ne sumnjam da se ti možeš lako nositi sa njima..."
povlađujem mu. „I da ćeš ih Zmajatom lako razbijati..." Moram da ga
ubedim u ispravnost moje odluke. „A u međuvremenu, ja ću potražiti
Baba Jagu."
„A, ne!" negoduje ovaj i diže ruku. „Upotrebi ono zmajoliko seme što
ti je Rtnik dao. Ne razdvajamo se! Jednom sam te pustio da odeš bez
mene i šta se desilo? Neću da te diram u ranu, ali znaj da bi Maša
možda danas bila živa da sam pošao s tobom."
„Ili bi i ti sa njom nastradao."
Kraljević odmahuje rukom. „Idemo zajedno."
„Slušaj, pobratime", opet ću ja, ali malo strožim tonom. „Kad ti
budeš bio kosingas, ja ću biti tvoj poslušnik, a dotle je moja reč zadnja.
Ako bude trebalo, upotrebiću zmajoliko seme, ali valja ga čuvati kad baš
budemo u gadnom škripcu. Uostalom, znaš i sam da bi se svaki bauk
dičio tvojom glavom za svojim pojasom. Pogotovo Baba Jaga... Ako ja
ne izađem na kraj s njom, ostaje na tebi da pokušaš. Bolje tako nego da
obojica glavinjamo na nju, pa da stradamo. Znaš kako je sa vešticama,
nezgodne su i nepredvidive. Uostalom, i dosad se pokazalo da sam
malo otporniji od tebe na te vradžbine. Seti se samo rusalki. Zablejao si
se u one golužave, mogle su te lako udaviti u Ibru..." Marko ćuti, pa
samo stiska usta. Ne sviđa mu se moja zamisao, ali zna koliko je važno
da sačuva glavu i da kao Ratnik povede vojsku protiv hordi iz Ada.
„Znači, ja treba da zadržim te konjanike dok se ti bakćeš sa
vešticom?", pojednostavi Kraljević.
„Upravo tako... Sigurnije je, pobratime."
Marko ne reče ništa nego oćuta. Znam da je ljut, ali i zna da sam u
pravu. A šta nas je sve još vrebalo u magli, to nismo mogli ni da
nagađamo. Uostalom, još nisam čuo da je neko bio u Baba Jaginoj kući i
da je živu glavu odatle izvukao. Ali znam da su mnogi svoje glave tamo
ostavili. Nažalost, i mnogo dece. Ali bude li mi u domašaju Kurjaka...
„Pogledaj, pope!" uzviknu Marko pa me trže iz najdubljih misli.
Pokazivao je na oblak magle koji se polako valjao u našem pravcu. Još
uvek je bio daleko, ali se kretao svakako brže od nas. Zato pružismo
korak da stignemo blizu Babinog zuba jer se Baba Jagina kuća samo u
njegovoj okolini pojavljivala. Svakim korakom, čini se, srce mi je jače
udaralo, a dlanovi mi se znojili. Hrlili smo pravo ka granici između živih i

87
mrtvih, spremni da zakoračimo u svet kojim je nekad suvereno vladala
boginja mrtvih Jagbaba. Ne smedoh Kraljeviću sve da otkrijem, već bolje
da misli da se radi samo o još jednoj veštici. Istini za volju, ona je bila
mnogo više od toga. I mnogo strašnije.
Nekako pred samim kamenim „zubom", koji je štrčao iz zemlje,
naišao je oblak magle na nas. Nije to bilo slučajno. Ne, ništa što se
nama dešava nije više slučajno. Ona nas je čekala i uvlačila u svoj svet
mrtvih...
U poslednji časak bacismo pogled preko strmine u podnožje Stare
planine, u šume, livade... Sunce nas ogreja poslednjim zracima pre no
što ga je magla zaklonila i progutala nas svojim sivilom. Njegovu toplinu
zameni hladnost jeze koja nas je prožela, a oblak nam, čini se, zamagli
vid, pa mi Marko nesta iz vidokruga!
Ovakav je sigurno bio osećaj smrti kad obuzima čoveka na umoru.
Ledi krv i kosti. Izvlači toplinu života i crpi snagu. I volju.
„Pobratime! Kud si nestao?" začuh Marka iz magle. Zvučao je
udaljeno iako mi je do malopre stajao nadohvat ruke. Nešto nas je
odvlačilo jednog od drugog. Najednom se osetih kao u klopci. Da li smo
bili zaista toliko nesmotreni i lakoverni da krenemo protiv jedne drevne
boginje?
„Marko!”, povikah. „Vadi Zmajogorčev oganj! Osvetli ovu prokletinju
od magle! Brzo!"
Najednom negde s leve strane primetih prigušeno svetlo kako se
jedva probija. Zračak svetlosti u tmini smrti. Pohitah ka Marku i svakim
korakom se čudih kako smo se toliko udaljili jedan od drugog. Kad ga
naposletku ugledah, dođe mi da ga izljubim. A i njemu laknu, pa se
osmehnu.
„Crni ti, vidiš li ovo čudo?" reče on. „Ne izgleda dobro."
„Pokušali su da nas razdvoje. Sad očekuj nešto novo..." izustih ja,
ali me prekide topot i rzanje konja koje je dolazilo odasvud.
Zamantijah i isukoh Kurjaka, a Marku već Zmajat u desnoj ruci, a u
levoj drži buktinju Zmajogorčevog ognja. Osvrćem se, ali ne mogu da
ocenim s koje strane dolazi topot konja... Ili dolazi sa tri strane
jednovremeno?
„Pazi, trojica su, opkolili su nas!" povikah, a uto grozote izbiše iz
guste magle kao ruka smrti koja bi da nas dograbi!
Na tri oklopna konja, tri oklopna jahača, a sva trojica sa istim
kacigama, ali ogrnuti plaštovima različitih boja. Beli, koji predstavljaše
ozareno jutro, Crveni boju krvi i vatre, a Crni najmračniju noć. Lica im
pod kacigom, pa im se ni oči ne vide, a oni pod nekim neobičnim
verižnjačama meni stranim, ali koje mi ulivaše nespokoj jer behu
ukrašene nepoznatim runama i figurama iz najmračnijeg pakla. Jedan bi
naoružan nekakvim dugačkim, naizgled, zarđalim mačem, drugi velikom

88
starom, dvoglavom sekirom, a treći maljem velikim kao dve ljudske
glave. I zaista, ruke koje držaše to silovito oružje behu skeletne.
Kako ujedno navališe na nas, pomislih da će se zabiti jedni u druge,
ali ne. Sa korakom razlike mimoiđoše se, ali snažno udariše po nama.
Obojica morasmo da odskočimo u stranu da bismo izbegli njihove
avetinjske konje i zlokoban fijuk njihovog oružja. Ali za sledeći napad već
smo ih čekali, pa ukrstimo mačeve, a konjanici se obrušiše na nas.
Maglom odjekuje zveket i seva od varnica. Jednog odbijem, drugi već
kidiše na mene. Zadajem udarce dok vrebam njihovu slabost, pa čim
ustignem, zadam koban udarac i odsečem im ruku ili pak nogu. Ali čim
drugi nagrne na mene, onom prvom se vrati ruka ili noga, pa opet navali
na mene! Dođe mi da se prekrstim, jer takav užas još ne vidoh niti čuh
da postoji. Jer Kurjak osta nemoćan pred takvom čarolijom, a mene
obuze zebnja jer se ne mogu doveka ovako braniti. Posustaće ruka, a
onda će me gubiduše saseći.
Vidim da i Marko ima istu muku, da mu Zmajat nikako ne može
razbiti protivnike, ali primetih da se konjanici ustručavaju da priđu
Zmajogorčevom ognju! Sklanjaju se od njega, pa radije naleću na
Markov topuz.
U opštem metežu borbe sa jahačima, pored naših zaludnih
pokušaja da savladamo neprijatelja, krajičkom oka ugledah kako se kroz
maglu promalja nekakva ograda od kostiju! Baba Jagina kuća je bila
blizu i trebalo je iskoristiti priliku.
„Udri ih plamenom, pobratime!" povikah ja, a Marko smesta okrenu
Zmajogorčev oganj na njih, pa avetinjski konjanici ustuknuše.
Mi silno navalismo na njih, pa što mačem i topuzom, što ognjem
oborismo ih sa konja. Kako kome odsečemo ruku ili nogu, tako ga
ognjem oprljimo, a modri plamen rastopi ili sagori sve što dotakne. Čak
ni njihove verižnjače, o koje se naše oružje odbijaše, ne izdrža vrelinu
ognja već popuca i raspade se. Kad se ispod ukaza skelet, mi udarimo
po njemu, raskomadamo ga, pa ga ognjem zanavek izgorimo.
Na kraju, na zemlji ostaše samo delovi njihove zloćudne opreme i
oružje, a put ka Baba Jaginoj kući bi otvoren. Tako je bar izgledalo, jer
kad dođosmo do ograde, videsmo da je ne samo od ljudskih kostiju,
nego da su na koplja pobodene lobanje od kojih su neke avetinjski
svetlele nekakvim plamenom u njima.
Kad priđoh, ne bih li je preskočio, te lobanje počeše da škljocaju
zubima, preteći ne samo da će me ujesti nego i odgristi mi ruku! Nas
dvojica se zgrozismo uvidevši da nećemo moći da preskočimo ogradu
od kostiju. Kako hodasmo niz nju tražeći nekakav ulaz ili kapiju, tako su
lobanje škljocale čeljustima preteći da nas raskomadaju.
Marko već htede da zamahne Zmajatom na njih, kad naiđosmo na
otvorenu kapiju. Na njoj behu dva gvozdena koplja, ali bez lobanja na

89
njima, pa uspesmo da prođemo. Magla ubrzo zakloni stravnu ogradu i
okruži nas ledenim zagrljajem i mrtvačkom tišinom. Ušli smo u svet
mrtvih.
Ništa se nije videlo. Čak ni Zmajogorčev oganj nije uspevao da
osvetli zemlju po kojoj smo hodali, nego nas je obasjavao do pojasa kao
da nosimo običnu sveću. Čak je i njegovu bleštavost magla uspevala da
uguši. Ali mu se plamen nije gasio!
Kad nam pod nogama poče da krcka, pomislismo da gazimo po
suvim grančicama, ali kad Marko spusti oganj prema zemlji, sa užasom
ugledasmo da hodamo po izlomljenim ili smrvljenim ljudskim kostima i
lobanjama. Ne zna im se broja jer je sva zemlja bila prekrivena njima.
Koračasmo polako, na oprezu. Stiskam dršku Kurjaka i priželjkujem
da me nešto napadne samo da se prekine ova teška tišina. Ali ništa nam
se ne ukaza, samo naizgled nepregledan prostor prekriven kostima... A
onda ugledasmo prizor od koga užasnuti zastasmo jer nam se noge
udrveniše. U magli se promaljala koliba od kostiju, a stajala je na četiri
visoke i tanke kokošije noge! Gledamo pa očima ne verujemo, a čini mi
se da bismo se najradije okrenuli i pobegli. Treba sakupiti hrabrost, pa
ne ustuknuti jer koliba sablasno svetli iznutra, a sa obe strane vrata po
jedan prozor - izgledaju kao oči u lobanji. Naježih se kad tad shvatih da
je cela koliba sastavljena od bezbroj kostiju i da ima oblik lobanje!
Otvorena vilica je imala oblik stepeništa, vrata otvor nosa, a prozori očne
duplje. Avetinjasta svetlost, koja je dopirala kroz njih, činila je da oči
izgledaju žive, kao da nas gledaju!
Četiri tanke kokošje noge na kojima je koliba stajala najednom se
pokrenuše i sve zajedno sa kolibom pobegoše u maglu ispuštajući
zaglušujuće krike i vrištanje.
Marko i ja oćutasmo jer zanemesmo od čuđenja i užasnuća. Ali
nemasmo kud nego da krenemo u pravcu kuda je nestala. No, ne
možemo žuriti, što zbog gomile kostiju preko kojih hodasmo, što da ne
naletimo na neko čudo koje nam može doći glave.
Još dva-tri puta smo mi nailazili na kolibu i svaki put bi ona uz
stravične krike bežala od nas, ali mi je uporno pratismo da bismo je na
kraju ugledali kako nepomično stoji dok smo joj prilazili.
Prožme me jeza od pomisli da treba da se popnem uz te stepenice i
da uđem kroz ta vrata, kroz koja niko živ nije više izašao. A kosti po
kojima smo hodali bile su dokaz tome. Ovaj put kuća me je pozivala da
uđem, bila je spremna da me primi.
„Ostani ovde, Marko", tihotajno ću ja njemu. On ipak krenu, ali ja ga
stegoh za mišicu. „Uđi samo ako te dozovem."
Shvati on ozbiljnost mog glasa, pa me posluša, a ja progutah knedlu
pre no što zakoračih prema stepeništu od kostiju. Držim Kurjak u ruci i
spreman sam za svako iznenađenje. Oprezno, korak po korak, popeh se

90
uz avetno stepenište i stadoh pred mračan otvor koji predstavljaše ulaz.
Osećao sam na sebi nečiji pogled, kao da me je cela kuća gledala. Ne
smedoh da se okrenem i pogledam Marka, već zakoračih u šupljinu.
Smesta me zapahnu smrad najgore truleži, kakvu nisam osetio ni u
Sibalbi. Ali ostah sabran jer dobro znam da mi od toga život zavisi. Sa
plafona visi nekakva paučina, a delovi kuće su odvojeni neprozirnim
sivkastim velom, koji leluja i pri najmanjem naletu vazduha.
Stiskam Kurjaka, koji mi uliva snagu, i koračam napred... kad preda
mnom na podu stadoše da puze odsečene ljudske ruke! Veo se
razmaknu i živi obezglavljeni mrtvaci ustremiše se ka meni. Ispružiše
nakrvave i izlomljene ruke ka meni, a ja se stresoh od užasa, pa
zamahnuh Kurjakom prema njima, a oni stadoše da padaju jedni preko
drugih. Seče ljuto rezivo, pa samo fijuče kroz vazduh i daje mi hrabrost
samog Strahora! Nijedan trupac ne stiže da me dohvati jer ih sasekoh
bez imalo milosti ili dvoumljenja. A one ruke koje dopuzaše do mene,
stadoše da me štipaju, grebu, pa i njih morah Kurjakom da isečem i
odbacim od sebe. Uokolo leže obezglavljeni truli trupci i delovi tela.
Uspeh tako da se probijem do nekih vrata od kostiju, a kvaka im bi u
obliku skeleta šake. Ne usudih se da je dodirnem rukom, već je
Kurjakom otvorih i uz škripu odgurnuh vrata.
Isprva ne ugledah ništa od vela koji mi se isprečio, ali kad uđoh i
sklonih ga Kurjakom, imam šta da vidim... Pred velikim ognjištem, u
kome je gorela vatra, ispod velikog kazana stoji neka avetna prikaza
stare žene. Ukočih se u mestu, ali bih spreman da se branim.
Poglednujem oko sebe i vidim da je skoro sve od ljudskih kostiju, malo
šta je od drveta. Straćara je bila u neredu, uz zidove nekoliko stolova
pretrpani činijama, bilo drvenih ili od lobanja, spisi razbacani, trave i
delovi životinja. Kokošje glave, slepi miševi, vučje šape, mačji repovi...
ko zna čega sve tu ima. Gore lojanice i osvetljavaju sasušene ljudske
glave, odsečeni prsti na jednoj gomili, iskopane oči na drugoj...
Sasušena krv na sve strane, na podu, čak i po zidovima od kostiju. Ne
mogu ni da pomislim koliko je života ovde skončalo u najstrašnijim
mukama. Znam da veštice kad koriste neke životinje za bajalice moraju
sa živih da vade oči, jetru ili šta god im treba. To znači da je Baba Jaga
sa živih ljudi kidala prste ili kopala im oči.
Kraj velikog ognjišta stoji veštica i oslanja se na drveni lopar. kojim
se služi da stavlja nešto u vatru. Setih se seljaka u Mučibabi koji su na
grmljavinu odgovarali mahanjem loparom. Ne čudi što je narod živeo u
strahu. Jer gospodarica Babinog zuba bi stravaruša i kad se okrenula ka
meni, osetih kako sam premro od straha i ukočio se. Kako sam uopšte
mogao da se nadam da ću izaći na kraj sa njom!
Bila je blago pogrbljena napred, kosa pod crnom maramom, koja je
skrivala nešto nalik na kosu... ili životinjsku dlaku. Oči joj sitne, crne,

91
upale, a nos veliki, iskrivljen kao u ptice kljun. Koža joj puna bora i
gnojavih krasti, a usta joj nemaju usne pa joj se stalno vide dva reda
velikih gvozdenih zuba! Rite joj se vuku po zemlji, a iz pocepanih i
nakrvavih rukava ruke sa po četiri duge kandže. Nokti joj oštri i dugi kao
u neke velike ptičurine, a zbog krvi na njima bi mi jasno da njima kida
meso sa svojih žrtava i da joj ne treba nikakvo sečivo.
Iz sitnih očiju je izbijala beskrajna mržnja, prezir od koga bi i
najhrabriji ustuknuli.
„To što išteš od mene, nećeš dobiti, kosingase", zašišta
Gvozdenozuba.
„Kako znaš zbog čega sam došao?" kratkorečno ću ja.
„Kako znam?" začudi se ona. „Ja znam o tebi i ono što ti ne znaš,
smrtniče. Vide li ti dva prazna koplja na kapiji? Na njih ću da nabijem
tvoju i njegovu glavu!" Pa pokaza krivim prstom iza mene, misleći na
Marka. „Dolaziš mi bezočno u kuću i zakeraš kao da ne znaš ko sam ja!"
„Znam ja i ko si i šta si, pa zato s pravom tražim da mi predaš ono
što ti ne pripada više."
„Ja sam Jagbaba! Boginja... a ne veštica Baba Jaga!" iskezi se ona
na mene. „Otkad dođe tvoj bog, narod me prozva vešticom, ali ne dam
im da me zaborave! Krvi njihove ću se napiti i mesa najesti dok ne počnu
opet da mi se klanjaju!" povika ona gromoglasno.
„Ti više nisi boginja, vrati kapu Nevidimku."
„Ma nemoj? Misliš zato što si uzeo verige da ti to daje za pravo da
tražiš od mene kapu Nevidimku?..." Ja to oćutah jer ne očekivah da zna
da smo bili pod Rtnjem. Ali shvatih da veštica zna šta se događa i daleko
od svoje planine. „Je li? A kako je Rtnik?" isceri se ona. „Tuguje li još za
svojom voljenom? Hi, hi, hi."
Ja ćutim, pa poglednujem oko sebe ne bih li negde ugledao kapu
Nevidimku, ali u ovom neredu je ne vidim. Može biti bilo gde. To samo
Baba Jaga zna.
„Polakomio se Svetovid, pa hoće da bude glavni!" smeje se ona, pa
kutlačom meša po kazanu. Vidim da u njemu plivaju delovi ljudskog tela.
„Znam da traži od tebe da mu sakupiš svetinje... Ali, divim vam se,
kosingase. Uspeste da se provučete do Rtnika. Čak ni ja nisam mogla!"
„U miru smo došli, u miru ćemo otići ako mi daš kapu Nevidimku.
Bolje nego da ti je ja sad uzmem." Kad to rekoh, znadoh da bi većina
ljudi nehotično pogledala u pravcu gde se kapa nalazi, samo da bi
proverili da je tamo i da se spreme da je brane. A tako bi i sad, Baba
Jaga pogleda desno od mene, ali ne pokaza da će krenuti za njom.
„Zašto misliš da mi je možeš uzeti?" zapita ona, pa nasta tajac. A
onda i sama odgovori na pitanje: „Znači, imaš na sebi ognjevik od
agata!" Pa se zlurado nasmeja. „Nije ti to dovoljno, kosingase." Pa sitnim
koracima krenu prema meni. Ja se opet ukočih, ali stiskam Kurjaka.

92
Moram brzo da mislim. Ne smem pokazati strah, tek onda sam gotov. A
ona se naslađuje jer zna da je moćnija od mene. „Da mi je da vidim kako
bi uzeo badnjak od ptice Kuk ili rog izobilja od Hromog Dabe." Pa kad
vide da se iznenadih, da nisam znao da je rog izobilja kod mog smrtnog
neprijatelja, ona se još više nasmeja, pa dodade: „Eto, sad znaš i to. Ali,
nećeš imati priliku da se okušaš i u tim poduhvatima. Uostalom, ako ja
nisam uspela svetinje da sakupim, zašto bi ti mogao? Ti si običan
čovek."
„Zar si i ti tragala za njima?" nemalo se iznenadih.
„A ko nije? Svaki bog teži tome da bude glavni!" Približavala mi se
polako, klateći se dok je hodala. Kad je skinula oči sa mene, ja potražih
brzo pogledom gde je kapa Nevidimka s desne strane i ugledah je kako
visi okačena o lobanju jednoroga. „Jedared sam poslala meni dragu
Aradiju umišljenom Rtniku da ga nasamari i uzme mu verige, ali nisam
znala za njegovu kletvu kao čuvara veriga da ni ona ne sme nogom
kročiti iz dvorca."
Stala je ispred mene i zagledala mi se u oči. Činilo mi se da mi je
izvlačila dušu kroz oči. Bacila je neku vradžbinu na mene i osetio sam
kako sve više uzima maha. Osećao sam da mi telo klone, a ruke i noge
postaju sve teže. Na kraju ću se samo sručiti pod njene noge i
bespomoćno ću gledati kako me komada. Obuze me užas i strah kakav
nikad dotad nisam osetio...
„Ti si mu poslala Aradiju?" jedva izustih dok mi se telo treslo. Borio
sam se da što više produžim svoju borbu. Osetio sam da više nemam
snage ni da doviknem Marku.
„Ljupka i dražesna ona beše, iako podmeče... Ali, morala sam da je
žrtvujem ako već nisam mogla da se domognem veriga", isceri mi se
ona u lice, a ja osetih njen samrtnički zagrljaj kako se steže oko mene.
Stajao sam skoro ukočen, ruke su mi se klatile, kolena klecala, a
mantalo mi se u glavi. I isisavala je život iz mene.
„Imam nešto Aradijino kod sebe, u vreći", izustih kroz zube, a ona
se vidno iznenadi i zastade, znatiželjna da čuje o čemu se radi.
„Od moje mile Aradije? Zar je ostala živa?" začudi se ona.
„Rtnik ju je spasao svojim čarolijama", lažem je ja.
„Kako bih želela da je vidim posle toliko vremena", uzdahnu veštica.
„Bila je poslušna i vredna. Nikad više nisam imala tako pametno i lepo
podmeče. Šta ti je dala? Daj mi!"
Ona popusti svoju čaroliju u mojoj levoj ruci, dok mi desna sa
Kurjakom osta da visi bespomoćno niz telo kao neka osušena grana na
mrtvom stablu. Ja zavukoh nekako ruku u vreću i napipah Aradijin dar i
pružih joj zatvorenu šaku. A veštica se polakomi pa ispruži ruku ispod, a
ja joj u dlan ispustim ženski adamas.
Kad ona to ugleda, užasnuta iskolači oči i ukoči se, pa drugom

93
rukom dohvati i napipa muški adamas, koji joj je visio o lancu ispod rita!
Kako ga otkri, tako oba počeše jarko da blešte i umah osvetliše celu
kolibu kao da je sunce iznenada ušlo među nas!
Tako istog trenutka babina vradžbina presta, a ja ne gubih vreme sa
vešticom, nego skočih do kape Nevidimke, zgrabih je pa koliko me noge
nose potrčah nazad prema izlazu. Ne osvrnuh se da ne gubim vreme jer
pretpostavih da će silan plamen buknuti i da će me zajedno sa njom
obuhvatiti. Zato me njen strašan vrisak isprati, a ja izleteh iz kolibe i
preskočih stepenište, pa umalo padoh na Marka, koji zapanjeno stajaše i
gledaše u kolibu od kostiju koja je sijala iznutra.
„Bežmo! Spojiše se adamasi!" vičem ja, pa nasumice potrčasmo
odakle smo došli.
A iza nas grmi i tutnji, a zemlja se trese. Jarka svetlost plamena
očas rastera svu maglu, a s leđa osetismo jaru kako raste. Dok stigosmo
do kapije, ona se već raspadala od tutnjave i podrhtavanja zemlje, pa
kad videh da nećemo umaći razjarenom plamenu, povedoh Kraljevića ka
strmini, pa velim, bolje i nogu ili ruku polomiti nego živi da izgorimo. I
Marko odmah shvati moju nakanu, pa povika samo onako šaloozbiljno
kako on ume:
„Bež'te noge usraše vas dupe!"
To bi poslednje što čuh pre nego što skočismo niz strminu, a iza
nas buknu strašivan plamen, grunu kao grom da je udario iza nas, a
vatra suknu odasvud uz zaglušujuću buku. Nas dvojica se dočekasmo
na noge, ali skotrljasmo se niz snegopadinu ne mogavši nikako da se
zaustavimo. Već pomislih da ćemo se polomiti ili završiti u nekoj provaliji
kad uletesmo u neku jarugu i zabismo se u dubok sneg. Uto, gore iznad
nas, sve utihnu, ali osećao se jak smrad paljevine.
„Uf!" začuh Kraljevića, a onda kao više puta ranije, poče on da se
smeje, pa i ja sa njim. „Šta to bi, pobratime?", upita on naposletku.
„Bogami, bilo je blizu da mi veštica dođe glave", rekoh mu dok
pokušavam da se izvučem iz dubokog snega. „Ali, kad baba reče da je
ona poslala Aradiju da joj ukrade verige od Rtnika, odmah mi sinu da joj
je ona dala muški adamas. I da ga znači još ima, jer se vratila po njega."
„Ubismo li je?", pita Marko, pa gleda nagore odakle vetar nosi crni
dim.
„Ne znam...", zamislih se. „Nisam se osvrtao, samo sam bežao!"
„Auuu!" uzviknu Marko, pa i on se izvlači iz snega. „Treba se sad
popeti nazad gore."
I popeli smo, mada je to potrajalo. A gore vetar je već oduvao dim,
ali zato u krugu od nekoliko stotina koraka sve je bilo izgorelo, čak ni
trava nije ostala, a kamoli sneg! Nigde se nije video ni trag od babine
kolibe. Kao da tu nije ni bila ili da je sva izgorela u plamenu. I dalje se
osećao jak miris paljevine. Stade i sneg da pada.

94
 „Očas će prekriti ovo ruglo", kažem mu ja. „Na proleće će nići nova
trava. Kao da se ništa nije desilo."
„Jesi li bar stigao da uzmeš kapu Nevidimku?" seti se Marko.
Ne rekoh mu ništa nego iz pojasa izvukoh nešto nalik velikoj
kapuljači ili kukuljici, ali bez izreza za oči. Više je ličila na vreću nego na
kapu. Doduše, beše prošarana zlatonitom i izvezena runama po donjem
šavu. Umesto otvora za oči, izvezena su dva kruga, pa nešto nalik nosu,
a ispod usta. Nigde ne bi nikakve rupe kroz koju bi trebao da gledaš kad
je natučeš na glavu. Bi sačinjena od neke mekane i lake tkanine. U
drevnom gradu Damasku divio sam se svili i damastu, ali ovo ne bi nalik
njima. Kao da je istkana od... paučine! A kako je pomeraš na suncu, tako
se presijava i menja boju, a u hladu postaje sve tamnija. Svakako bi delo
čudesnih ruku!
„A da je staviš na glavu?" upita Marko.
„Nećemo da se igramo s tim", rekoh mu. „Uostalom, to nije
namenjeno nama smrtnicima, ko zna šta bi se desilo."
Krenusmo nazad prema Vučenu, a ugledasmo i njega kad nam je
krenuo u susret. Nekoliko puta sam se osvrtao i u neverici gledao mesto
na kome je trava bila spržena. Da li je Baba Jaga stradala u plamenu ili
se u poslednjem trenu izvukla? Ako je preživela... plašio sam se i da
pomislim.
„Pa, pobratime...", smeška se Kraljević. „Domogli smo se dve
svetinje!"
„Ali, ostaje još pet", kažem mu ja, a njemu se lice smrknu. „Ne znam
do koje je teže doći."
„E, jesi baksuz, pope", uzruja se Kraljević. „Umesto da nas malo
ohrabriš, ti samo vidiš crno!"
„Crno nam se i piše kod ptice Kuk, Marko", kazujem mu ja. „Od nje
moramo da uzmemo badnjak sa Prvog hrasta. Ona nam ga mora dati,
kao njegov čuvar. Ne možemo joj ga na prevaru uzeti, osušiće se dok se
okrenemo."
Marko se zamisli, pa ponovi Rtnikove reči:

Badnjik sa me ubrati može niko

Bio taj ili ne makar i zliko,
U protivnom poći će mu đavoliko
Makar mu i lice bilo bogoliko.

„Čudno predskazanje", zamišljeno ću ja. „Kao da ga samo 'niko'

može uzeti, ko god ili šta god to bilo."
„Možda neko sa tim imenom?" pita Marko. „Možda neki... Nikola?"
„Ne, to bi bilo suviše lako... Nego, to je nešto drugo."
„Znači li to da sad idemo na Vujan?" pita Marko.

95
 „Tako je... A daleko je odavde."
„A zima tek počinje."
Već smo mogli da razaznamo Vučenovo lice. Išao je k nama
ozbiljan i namršten. Nešto ga je tištalo. I mene je nešto tištalo, a nisam
znao šta. Posle toliko borbi sa mrakačama koje su nas posvuda ganjale,
odjednom je sve utihnulo. I kao što Marko reče, umesto da mi bude
drago što je tako, meni je smetalo. Naslućivah da nam se nešto loše
sprema, da će se nešto strašno zbiti. Čini mi se da nikad ranije nemah
ovakvu zloslutnju da mi smrt visi nad glavom, ne otkako se samo božjim
čudom izvukoh ispod mača Hromog Dabe u Sibalbi. Nešto me je stalno
teralo da se osvrćem, kao da me neko posmatra. Zasigurno, nismo bili
sami.

96
 Ponedeljak, 30. novembar leta
Gospodnjeg 6896.

Mrazeviti dani pratili su nas od Tresibabe pa sve do Morave. I ono

što je napadalo snega, dugo se zadržalo baš zbog mraznih dana, a noći
su bile najgore. Onako natrontani gunjevima i medveđim krznima
zanoćili bismo po pustim katunima, bačijama ili pećinama. Doduše, u
nekoliko navrata smo svraćali u sela, kod mojih starih prijatelja ili
poznanika, ali uglavnom smo se držali pustih, snegovitih staza i bogaza,
hitajući ka udaljenom Vujnu. Vučen bi danima nestajao da bi se opet u
nekom trenutku pojavio, ali bio je sve ćutljiviji i udaljeniji. Na naša uporna
nagovaranja da se vrati u Uomulje i dalje je odmahivao rukom, ali se na
njemu videlo da ga je nešto strašno tištalo. Ponekad bi i ceo dan oćutao
i držao se po strani.
Tako beše i kad smo u povratku opet došli do sela Beli Breg podno
Crnog vrha. Kako morasmo opet da prelazimo Moravu, odlučismo se da
je najlakše da to uradimo skelom kod Katuna, gde su nas letos zaskočili
vodenjaci i gde je Lubota nesrećno skončao. Na jedvite jade
nagovorismo Vučena da pođe s nama do Gostiše i da se tamo ogrejemo
nekoliko dana, a valjda se i on nakupio zime pa je nevoljno pristao.
Međutim, u Belom Bregu ne nađosmo Gostišu, već samo njegovog sina
Dodu i ženu mu Jovanu. Naime, ispade da je Gostiša sam na sebe
preuzeo skelu jer se tog posla niko ne htede prihvatiti iz straha od
vodenjaka, pa se preselio u staru Lubotinu kuću. A ja, da ne bismo
smetali mladima, predložih Kraljeviću da produžimo dalje, jer tek beše
podne, pa da zanoćimo s druge strane Morave, kod Gostiše. Kumče
Doda i lepa mu Jovana navaljivaše da ostanemo bar jedan dan kod njih i
da se malo kovarnemo od puta, ali nekakav me nemir obuze i ne smeh
nikako da pristanem na to.
Sećam se i danas kako stajasmo na kapiji, onako promrzli i beli od
inja, pa cupkamo u mestu i duvamo u ruke ne bismo li ih zagrejali, a iz
odžaka kuće dopire do nas miris zapaljenih drva i toplina doma. Vetar se
primirio, zavladala tišina, pa se čuje čini se svaki šum, a pogotovo

97
škripanje snega pod našim nogama. Neka teskoba me pritisla, pa me
stalno tera da se osvrćem kao da na sebi osećam nečastive poglede
nekog zloduha. Uplaših se moguće nezgode i opasnosti po ove mlade,
pa odlučno odbih njihovo gostoprimstvo, pa uz srdačan oproštaj,
odvukoh Marka i Vučena dalje niz put.
Ali, jeza me nije napuštala. Čak ne mogah ni da se poverim svom
pobratimu, jer me toliko dugo već prati da više ne znah da li to umišljam.
„Nećemo valjda opet kod one šumske majke?". reče Marko kad
izađosmo iz pustog sela.
„Ne, ne idemo kroz Jerisavljin gaj", odgovorih mu zamišljeno. „Od
Lubotine kuće uz Moravu ide puteljak, pa ćemo krenuti na sever."
Zaćutasmo kratko, ali vidim da je Marku nešto na vrhjezika, pa
samo čekam kad više neće izdržati. Na kraju lanu:
„Jastrebina nije daleko. Mogli bismo..."
„Ne", kratko ću ja.
„Zašto kad...?", opet će on kao neko dete.
„Nećemo tamo, nije nam usput i izgubićemo mnogo vremena",
kudiga ja. „Odemo li tamo, neću moći da te odvojim od žene i sina, pa
ćemo začamati i izgubiti silno vreme."
„Obećavam ti, samo dva dana..." uporan je Marko.
„Ne." Neću ni da čujem. „Ionako sporo putujemo zbog snega, ako
još odemo u Jastrebinu, izgubićemo barem deset dana, a do tad bismo
već mogli da stignemo do Vujna."
„A kad ćemo po malu Božanu? Obećali smo joj", i dalje će Marko.
„Rekli smo joj... Kad se ovo završi... Kad budemo išli u Jastrebinu,
povešćemo je."
„Pred bitku?"
„Ako se ne odupremo Hromom Dabi, biće tamo bezbedna... Bar još
neko vreme."
„Dobro, slažem se, ali ne vidim razlog što toliko žurimo kad ionako
ne znamo kako ćemo izaći na kraj sa tom ptičurinom... Kako se zvaše?"
vajka se Marko.
„Ptica Kuk."
„Jest vala... Pojavimo li se pred njom, biće nama kuku-lele!"
„Smislićemo već nešto... Kao i dosad", rekoh zamišljeno dok me je i
dalje podilazila jeza. „Naš put su suđaje odavno već ucrtale u kamene
knjige Bezdanja i naše vreteno se odmotava... Ne sumnjam da ćemo
izaći na kraj i sa pticom Kuk."
„A kažeš da ti je Baba Jaga rekla da je Svetovidov Rog izobilja kod
Hromog Dabe?" smrknu se Marku lice. „Znači li to da ćemo morati da se
spuštamo... dole?"
„Uzeo nam je i beloužareni alatir sa Drvetom sveta". uzdahnuh
teško, nešto mi je crpelo snagu. „Moraćemo i to da mu uzmemo... Pre

98
nego što oslobodi neke mrakače okova tame."
„Crni pope", zavapi Kraljević, „pa zar i u Ad da se spuštamo, kao da
nam nije dovoljno muka koje ovde imamo? Kako misliš da mu se
prikradeš i pod nosom da mu sve to uzmeš? Uđemo li u tu... njegovu
Sibalbu, nećemo živi izaći! Jesi li poludeo?"
Ne rekoh mu ništa nego gledam mrazopucinu po drveću kraj kojeg
prolazimo. Reke su obično mrazobitna mesta, pa i ne čudi kad noću drvo
puca, pa osvane kao da ga je neko rukama raspolutio. Snega ne beše ni
do kolena, ali se stegao i škripao je svakim korakom. Para koja je izlazila
našim dahom beše gusta, a da ne govorim kada su Coka i Šarac frktali
od zime. Iako skela beše blizu, ne mogah nimalo da se radujem što ću
videti Gostišu i što ćemo se ogrejati kraj njegove vatre. Naslućivao sam
kakvo zlo, ali to čuvstvo imah već dugo, a nikako da se nešto desi. A ta
slutnja nekad beše jača, nekad slabija... Zbog čega?
Sa strepnjom zakoračismo preko zaleđene Katunske reke. Pokriva
je i tanak sloj snega. Led se činiše dovoljno debelim da nas izdrži, ali
ipak, nikad se ne zna. Gazimo kao po jajima ili bolje rečeno vučemo
noge. Brinemo se za Coku i Šarca.
„Čuvaj se razbiguza ispod snega, klizavo je!" dovikujem Marku, ali
ne smem da ga pogledam da se i sam ne bih okliznuo. Srećom, Katun
nije širok, pa brzo pređosmo preko.
Ubrzo izbismo na široku Moravu, čije snežne obale behu okovane
ledom, a brza voda ga je sredinom korita nosila u komadima, a ponegde
ga duž obale gomilala. Nastavi li se ovo mrazovito vreme, i Morava će
se cela zalediti. Poglednujem oko sebe, a sve mirno i tiho kako samo
zimi ume biti. Čuje se samo krckanje leda, koji reka nosi i lomi. Preko
puta, Lubotina koliba, usamljena, ali iz odžaka izlazi dim. Vidim da je
Gostiša naložio vatru, greje se, pa ni nosom ne proviruje napolje. Obuze
me radost što ću opet videti tog dobrog čoveka, pa to odagna moju
zloslut na tren, pa povikah koliko me grlo nosi:
„O, Gostiša!" I tako nekoliko puta, dok ne primetih da neko proviruje
kroz poluotvoreni prozorski kapak.
I tad naše vreteno krenu zlobrzo da se odmotava, pa zapreti da će
se umrsiti.
Gledam Gostišu kako ozaren izlazi iz kuće, ogrnuo gunj, pa nam
vedrolik maše obema rukama. Krenu hitrim korakom ka skeli, koja beše
vezana za obalu, pa nam dovikuje, a zimi se sve bolje čuje, pa bismo mu
i šapat čuli.
„Otkud vi, ljudi, u ovo rđavo vreme? Crni Gavrilo, pa ti ne biraš po
kakvom vremenu ćeš lutarati!" Pa stade odvezivati skelu.
Uto, čujem iza sebe Vučena i Marka:
„Ja ne idem preko", zamuca Vučen.
„Zašto ne bi?" pita ga Marko. „Kud ćeš bazati po ovakvoj zimi?

99
Moramo se svi zagrejati, možda i prenoćiti. Danima se smrzavamo
napolju."
„Ne, ne idem... Dođem sutra", uporno će Vučen.
Uto, skela se otisnu od obale, zategnu se sajla, pa zloslutno
pucketa kao da će pući. Gostiša se zajapurio pa vesla, ali ne skida
osmeh sa lice, pa malo-malo i jednom rukom nam maše.
„Šta te je spopalo, Vučene?" čujem kako se Marko čudi iza mene.
„Kud stalno bežiš? Ostani s nama... Zar si već zaboravio? Mi čopor."
„Mi... šta?" reče Vučen i usledi jeziv tajac, kao da ceo svet
najednom utihnu ili kao da sve zastade od nekog ledenog vetra, koji nas
u pokretu zamrznu. Učini mi se da će večno trajati jer toliko stvari mi
prolete pred očima da se preda mnom izgubiše i Morava i Gostiša i
sneg, sve! Zloviđenje koje me je nedeljama pratilo konačno bolno izbi i
dobi svoj oblik: Gde je naš Vučen? Ko je... ovo?!
U treptaju oka, osvrnuh se i ugledah Marka kako stoji iza Vučena i
već zamahuje svojim silnim Zmajatom. Vukoljud ugleda moje
zaprepašćenje, pa se i on osvrnu ka Marku, ali dočeka ga strašan
udarac koji mu umah otkinu glavu! Krv šiknu uvis, a ja već zinuh da
viknem u užasu, kad Vučenova glava pade nakrvava u sneg i iz nje
iskoči nekakav demon i stušti se na mene. Coka i Šarac klisnuše svako
na svoju stranu, pa se i ne osvrću za sobom.
Ja posegoh za Kurjakom, a on imaše nekakvu toljagu kojom me
bolno udari po grudima i obori na zemlju. Umalo da mi mač ispadne iz
ruku! Utom, iz Vučenovog tela koje se malo zatetura, nekim čudom
izraste druga nakaradna demonska glava, koja zareža na Marka,
iskezivši svoje sitne i oštre zube. Imala je nekakve retke dlake na glavi i
grožljive kraste, a uši joj behu oštre i povijene unazad, a glava jajastog
oblika... Ali ne stigoh ni svojski da je vidim, jer Marko osta sabran, pa
već drugim udarcem je opet otkinu i ona pade blizu mene. U taj mah
već, zloglavi demon koji me je oborio nadvi se nada mnom, zamahnu
svojom toljagom, ali ja se skotrljah u stranu i ona tresnu o sneg gde sam
ležao. Tada već iz druge glave iskoči drugi demon sa nekakvim
zlobljivim mačem, koji imaše testerasto sečivo, pa se i on obruši na
mene. A dotle je na Vučenovom telu već bila treća demonska glava, a
telo mu se najednom nadu, izvitoperi, iskrivi, uzvi i pretvori u đavolsku
grozotu skoro dva hvata visoku sa velikim krilima kao u slepog miša, na
čijim krajevima behu po četiri oštre i duge kandže. Niz leđa mu se
spuštaše rožaste izrasline do dugačkog repa kojim vitlaše kao bičem.
Koža mu krljuštava i tamna, a noge kao kozji papci. Sa glave mu vise
duge oštre dlake u šibama, a sličila je aždaji, ali ipak ni nalik Maudu, koji,
iako zlovidan, beše veličanstven stvor. Ova gadljiva mrakača ulivala je
strahotu i užasnuće od koje bi se čovek ukočio.
Pred nama je stajao Stoguba.

100
 Ali, Kraljević osta sabran, kako i dolikuje Ratniku iz Proročanstva,
pa navali besneno na demona svojim topuzom...
Uto, one druge dve krvavoče okomiše se na mene, pa mi ne daju
da se dignem na noge, već im oružje zloslutno fijuče oko mene, preteći
da me saseku ili bace u ledenu Moravu. Već i ne mislim na sirotog
Gostišu, koji je verovatno zanemeo od straha, pa možda i vesla nazad
ka obali!
I verovatno bi me satrli da jednom ne odsekoh nogu, pa uz urlik ne
pade kraj mene, pa kad drugi zavitla testerastim mačem, ja se prevrnuh
preko ovoga koji je ležao, pa mu se sečivo zabi duboko u telo. Ja skočih
na noge i spremno ga dočekah. A ovome se zabila mačetina u telu
prvog demona, pa kad je stade vaditi, sa njom je čupao i komade
njegovog tela. Odahnuh kad videh da jedan nakrvavljen leži i koprca se,
pa se ponadah da ću uzmoći da se domognem i Stogube, jer samo
Kurjak mu može zasvagda odseći glavu, ali desi se nešto što me
zateknu nespremnog, pa umalo i glave da me košta.
Naime, iako Kraljević uspe svojim Zmajatom da otkine i ruku
Stogubi, ovome opet izraste druga, pa čini se da je Marko tad shvatio da
pred sobom ima Stogubu, jer malo ustuknu, valjda zbunjen što ne zna
kako da dokrajči omraženog demona, ali to bi dovoljno zliku da zamahne
svojim kandžama kao nekakvim bodežima i zabode ih u mog pobratima.
Kraljević od udara posrnu i pade nazad u sneg, a ja se ponadah da ga je
verižnjača sa simbolom Drveta sveta zaštitila, ali kad se sneg oko njega
zacrvene, ja pretrnuh od straha! Obuze me zatim i bes, pa navalih na
mrakaču zadajući mu jake udarce. Ovaj uspe da ih sve odbije, ali ipak
ustuknu dva koraka nazad. Tad se Stoguba naroguši na mene. Vidim da
ću teško izaći na kraj sa dva mrakobesna stvora, pa se zlobrzo bacih na
ovog manjeg i oborivši ga na sneg, zarih mu Kurjak do balčaka. Ovaj
zakrklja i pljunu krv, ali brže-bolje se bacih sa njega jer Stoguba htede
da me poklopi svojom velikom kandžom. Ovako, od udarca prepolovi
već mrtvog demona, pa zamahnu desnom rukom ne bi li me potkačio. Ja
se izmakoh na vreme, ali zamahnuh Kurjakom i umalo mu je ne
odsekoh. On ustuknu na tren i uspravi se. Beše dvaput viši od mene.
Zliko raširio krila, pa bi da me uplaši. Razjapio čeljust i zaurla od besa.
Učini mi se da će urlaj čuti i u Belom Bregu.
„Nije me uplašio ni Koščaj Besmrtnjak, pa nećeš ni ti!", viknuh
gnevno. „Ali zato se ti sigurno plašiš Kurjaka!"
Zliko oćuta, ali ne odvaja pogled od mog krvavog reziva. Zna on da
ga jedino on može saseći, jer što Kurjak raseče, to više ne zarasta, pa
ne izrasta ni nova glava, ni nova ruka.
Vidim da se za tren koleba, pa se uz poklič jarosno bacih na njega
zamahnuvši Kurjakom. A gubiduša zamahnu snažno krilima, pa me
vetar umalo ne obori na zemlju i on se vinu u vazduh iznad snegom

101
pokrivenih krošnji drveća. Posegoh za Zmijavom, ali Stoguba mi ne dade
priliku nego hitro umače pre nego što sam zategao tetive.
Vratih sve za pojas, pa priskočih do Marka, koji nepokretno ležaše
na krvavom snegu. Razgrnem mu poderano krzno i kaput od bivolje
kože koji mu je toliko drag jer mu ga je voljena Jelica skrojila, pa vidim
da ima veliku zled pored verižnjače, blizu pazuha. Vilenjačka ruka je u
nju utkala razne čarolije koje su mu spasle život jer Stogubine kandže je
ne probiše, ali nemade rukave, pa je zlikovac ipak jednu kandžu zabo u
nepokriveno mesto. Zled beše očito duboka jer je krvoliptila, a Kraljević
nije davao znake života. Znam da hladnoća usporava krvarenje, pa
nemam kud nego mu na zled stavih gomilu snega.
Tek tad pogledah ka reci i vidim Gostišu kako bledast vesla ka
nama i nešto mrmlja sebi u bradu. Sigurno je bio pretrnuo od straha. A
kako i ne bi, ko pa viđa ovakve krvoloke. Ubrzo nam i on pritrča, pa
zadihano promrmlja:
„Šta ono bi, čoveče? Kakva su ono čudovišta? Otkud se stvoriše
najednom?"
„E, moj Gostiša..." kažem mu ja dok zajedno s njim podižemo
Marka. „To je moj neprijatelj, s njima ti ja odvajkada ratujem!"
„Juu, crni ti!" čudi se moj dobrodušni prijatelj. „Kako izlaziš na kraj s
njima?"
„Vidiš kako."
Unesemo ti mi Kraljevića na skelu, a ja potrčah nazad da pronađem
mu Šarca i moga Coku. Na sreću, ne umakoše daleko, ali kako se
opiraše, ne beše im drago da se vrate na mesto gde je došlo do
krvoprolivanja. Šta više, tu je ostao samo krvav sneg od Kraljevića, a ni
traga od mrtvih demona, koji kao da se u pepeo pretvoriše i nestaše.
Ostao je samo ugažen sneg.
Dok držah Markovu glavu u krilu, Gostiša je veslao što je brže
mogao i sve vreme je psovao sebi u bradu i proklinjao bauke koji ne daju
mira poštenom svetu. Koliko je on malo znao šta se krije pod njegovim
nogama i šta vreba iz mraka. Uostalom, zato je narod i osmislio
svakojaka pravila i običaje da bi se koliko-toliko zaštitio od mrakobesa.
Napipah Marku žilu kucavicu na vratu, pa odahnuh kad videh da je
još živ, ali rana je još krvoliptila i pretila da će mi pobratim iskrvariti na
rukama. Proklinjah u sebi sve što se desilo i kako nam je promaklo da se
Stoguba preruši u Vučena... I gde je taj vukoljud? Šta li se s njim desilo?
Da li je jadan negde skončao kao žrtva ovog demona? Ne znamo ni gde
je pao...
Kad pristasmo na drugoj obali, Gostiša i ja brže-bolje unesosmo
Marka u kolibu i spustismo ga na slamaricu kraj raspaljenog ognjišta.
Obuze me strah da se krv neće zaustaviti, pogotovo sad kad smo u
toplom.

102
 „Moram da mu ušijem zled", rekoh naposletku dok skidah krzno sa
sebe. „Skini ga do pojasa, moram sa Coke da uzmem bisage gde su
konac i igla."
Dok sam se vratio, Marko je došao sebi. Stenjao je i pravio grimase
od bolova, ali nije mogao da se uspravi. Kad bliže pogledah u zled, videh
da je kandža napravila duboku poseklinu, koja je zjapila otvorena.
Kraljević vidi da pokušavam da provučem debeli konac kroz krivu iglu,
pa naposletku šaloozbiljno izusti kroz zube:
„Bog te ubio, pope, iskrvariću ovde dok ti nabodeš taj konac!" A
meni ko za vraga prsti drhte, pa nikako da provučem konac kroz iglu.
„Kako si počeo, pre ću ja da to uradim nego ti!" o pet će Marko.
„Dobro, de... Pusti me, čoveče..." I konačno provukoh konac.
Gledam veliku otvorenu zled, koja i dalje krvolipti, pa znam da ću
morati mnogo da je ušivam, a da Marko bude potpuno miran. Bilo bi
bolje da je ostao bez svesti. A onda se setih nečeg što mi je Derom
nekad govorio:
„Gostiša, odlomi nekoliko velikih ledenica sa krova i donesi ih."
Marko se izbeči na to, pa valjda misli da sam i pao s uma. „Prislonićemo
ledenice uz krajeve zledi, dok ne utrne od hladnoće, tako nećeš osetiti
ušivanje, a možda će i usporiti krvarenje."
Tako i uradismo, pa kad mu koža pomodri od leda i krv skoro minu,
ja se prihvatih mučnog ušivanja uboda. Morao sam brzo da radim.
Srećom, igla je zakrivljena, pa se lako provlači, ali je konac malo poduži.
„Mogao si da ga malo skratiš", primeti Marko. „Nemoj da misliš da
ne osećam kako provlačiš konac kroz kožu... Doduše, manje boli, to
jeste."
Tek kad ga uših, isekoh višak konca, pa ono što je virilo iz zledi,
vezah mu u čvor!
„Ušio sam te kao staru čarapu!" uzviknuh zadovoljno. Zled je bila
suva. Ali da li će se zagnojiti, to nisam mogao da znam. Još je bilo rano.
Moraćemo da se pripremimo i za to. A kako uvek nosim i platno za
uvijanje, tako isekoh jedan komad kojim prekrih Markovu zled i stegoh
ga krajevima oko grudnog koša.
Na kraju svi odahnusmo, a Marko klonu i odmah zaspa. Gostiša
nam brzo donese njegove osvežače, pa se čini da ćemo je stući očas.
Prija posle svega što se desilo. Sedimo i ćutimo. Vidim da bi me Gostiša
svašta pitao, ali sigurno se ustručava zbog moje sekiracije. A mene sve
snašlo: brinuće zbog Marka, brinuće zbog jadnog Vučena, pa onda mi
sinu strašna pomisao... Zliko je bio upoznat sa našim planom! Zna da
moramo sakupiti svih sedam svetinja za Svetovida. Ako je tako, onda to i
Hromi Daba zna. Počnem se preslišavati, a klupko stade da mi se
odmotava pred očima. Zašto nam se Stoguba pridružio? Da nas ubije?
Imao je sijaset prilika za to pa nije... Zašto, onda? Pa da bi se on

103
domogao sedam svetinja, ali ne za sebe nego za Hromog Dabu. Ako
ovaj hoće da zavlada ljudima, onda mora zavladati i nebesima - da
postane vrhovno božanstvo... opet. Kao nekad Trojan, pre dolaska naše
Crkve. Zliko je znao da ne može sam da ih sve prikupi, jer kao što Baba
Jaga reče, nema ko nije pokušao da ih sakupi, ali nije uspeo. Da, čak je
Stoguba sam probao pojavivši se sam kod Mrgele. Kad je video da ne
može ništa sam da postigne, odlučio je da sve prepusti nama, a on da
sačeka da mi sakupimo sve svetinje... pa da nas onda ubije i uzme ih.
Zato nedeljama ne sretosmo nijednog njegovog bauka. Niko da nas
napadne. Htedoše da nas puste da mi obavimo sve, a da oni dođu na
gotovo.
Ali kako se to klupko sve više odmotavalo, sve je crnje izgledalo.
Nešto me preseče u stomaku kad se setih Almanaha. Zliko zna da
nosimo drvenu dasku umesto njega i da je pravi na čuvanju kod
Strahora! Pokušaće da se i njega dokopa!
Mahinalno lupih šakom o sto, skočih na noge, pa se ušetah.
„Moram da obavestim Ravijojlu!", uzviknuh. „Ona mora javiti
zduhačima da budu na oprezu!"
„O čemu pričaš, Gavrilo?", zabezeknu se Gostiša.
„Prijatelju moj, sav naš trud može lako propasti, a onda nam neće
biti spasa", kažem mu ja. „Moram da uzmem Žeravicu, vraćam se
odmah."
Gostiša zinu, ali ćuti. Ništa mu nije jasno, ali nije mu ni svejedno jer
vidi po meni da se nešto vrlo loše dešava. Zato mi dobaci dok sam
izlazio na vrata:
„Jesu li moji u Belom Bregu u opasnosti?"
„Svi ćemo biti u opasnosti, Gostiša."
A napolju, navlači se mrak pa sve utihnulo. Zimi rano smrkava, pa je
dan kratak. Dok sam preturao po Cokinim bisagama tražeći Žeravicu,
primetih neobičnu tišinu. Pogledam uokolo, a sve mirno, ništa se ne
pomera, nema ni daška vetra. Čini se kao da je Morava usporila, pa se
ne čuje ni krckanje leda. Sa tamom se spušta i mrakobes, i oseća se u
vazduhu. A noć je prokleto dugačka. Vidim ja šta nam se sprema i da
nemamo mnogo vremena.
Nađoh Žeravicu, pa pohitah nazad unutra. A tamo, Gostiša se
snuždio, pa samo lomi ruke. Sekiracija ga pojede iznutra.
„Stari moj prijatelju", rekoh mu ja smirenije, „možda bi bilo najbolje
da odmah kreneš ka svojima u selo. Dok se još nije sasvim smrklo.
Plašim se da posle nećeš moći."
Gostiša se prenu, pa skoči na noge. Sad ga je već strah obuzeo.
Poče da steže pesnice i da se preznojava.
„Sprema li nam se nekakvo zlo?"
„Da", kratko ću ja, pa stadoh trljati čudesnu Žeravicu dok me

104
Gostiša začuđeno gleda. Kad ona poče da sjaji i da bruji kao košnica
puna pčela, Gostiša razgorači oči, pa ne veruje šta vidi. Obasja nas
srebrnkasto svetlo, pa još kad odnekud dolete jedan svitac, Gostiša
ustuknu kao da vidi samog Stogubu. Slete buba na kuglu, pa se ušetala i
maše krilima. Svetli joj rep i njime dodiruje kuglu kao da joj nešto govori.
„Dovedi mi brzo vilu Ravijojlu! U opasnosti smo! Marko je ranjen",
rekoh, pa svitac naglo polete i dok se mi okrenusmo za njim, njega već
nije bilo. Žeravica minu i utihnu.
„I kad će ta... vila da dođe?" pita Gostiša.
„U toku noći..." rekoh, pa zastah u neverici. Ako bude mogla, dodah
u sebi.
Ustah, pa provirih kroz prozor napolje. Mrak kao da je žurio da se
što pre spusti ili vreme u hitnji uvek brže prolazi.
„Gostiša, krajnje je vreme da kreneš, ako ćeš da ideš", opet ću ja.
„Jesu li moji u selu u opasnosti?" pita opet ovaj.
„Nisu oni nego mi", okrenem se ka njemu. Mislim da je na mom licu
video ozbiljnost našeg položaja. „Plašim se da će se onaj demon stuštiti
noćas na nas, a Marko nije u stanju da mi pomogne. A da li ću ja moći
da mu se oduprem, to ne znam. I ti možeš poginuti."
„Ma, meni je najvažnije da su moji u selu bezbedni..." opet će ovaj.
„Jesu, jesu, Gostiša... Neće njih niko da dira, ali naše glave mogu
završiti u torbi za Hromog Dabu!"
Na moje iznenađenje, Gostiša se najednom sabra, opusti ramena i
strah mu nesta sa lica, pa dograbi svoju sekiru kraj ognjišta.
„Onda ja ostajem da vam pomognem."
„Nije ti to pametno, prijatelju", kažem mu ja. „Ovo nisu Osmanlije ili
Ugari... Ovo su zveri koje odmah ubijaju i proždiru telo i dušu..."
„Ne nagovaraj me, Gavrilo", reče ovaj, pa i on proviri kroz prozor.
„Toliko si nam pomagao da je red da ti jednom uzvratimo istom merom.
Uostalom, kum si mom Dodi, pa kome ću da pomognem ako ne kumu?
Nego, govori šta treba da radim i ne brini za mene. Ne dam se ja lako
uplašiti."
„Videćemo još šta će se desiti..." Poglednujem Marka kako
nepomično leži dok mu je lice okupano znojem. „Kako stvari stoje,
nećemo mrdati odavde. Po svaku cenu moramo da zaštitimo Kraljevića."
Uto, moj Coka poče da njače i bi mi jasno da se neprijatelj
približava. Bez reči istrčah napolje sa Kurjakom u ruci, ali ne videh
nikoga. Mrak se već spustio, ali zbog snega još se dobro vidi. Ali mir i
tišina teški, pa nagoveštavaju dolazak mrakobesa. Vidim da u ovome ni
Coku ni Šarca neće poštedeti, pa ih odvezah i uvedoh u kolibu. Gostiša
se nemalo iznenadi, ali ubrzo shvati ozbiljnost našeg položaja.
„Zamandali sve prozore i vrata!”, povikah.
Odmah sve pozatvarasmo i umirismo se. Čak su i Coka i Šarac

105
nepomično stajali prestrašeni i samo ušima vrteli i osluškivali.
Najpre, ne začusmo ništa osim pucketanja vatre, a onda... grebanje
i bat nogu po zidovima i krovu kolibe! Po zvuku, rekao bih da nisu
psoglavi ili neka veća stvorenja, jer za njih nije tipično da se penju po
krovovima, takvi upadaju na vrata ili prozore. Ali, ko zna šta sve puzi oko
kuće.
„Naloži još vatru, Gostiša", rekoh. „Nećemo da nam se spuste kroz
odžak."
Ne morah da mu ponovim, već on poskoči i odmah nabaci još
nekoliko cepanica na vatru. Mi se primirismo, pa osluškujemo. Ništa se
ne događa, osim što povremeno čujemo isto grebanje po zidovima i bat
malih nogu po krovu. Povremeno se Coka i Šarac uznemire i uzvrte, što
nas čini samo još napetijim.
Ne znam koliko dugo je to trajalo, ali primetih da je to grebanje
učestano toliko da postade razdraživo jer je dolazilo sa svih strana. A
onda, u neko doba daske na krovu počeše da krckaju pod nečijom
težinom, pa nam zapreti da se sve uruši. Shvatih da moram sprečiti
upad bauka jer nam je koliba jedina zaštita i od njih i od zime, a ako
dođe do borbe unutra, naši izgledi će biti slabi i lako ćemo stradati.
Nevoljno odlučih da se sa njima moram suočiti napolju.
„Gostiša, ja idem napolje, pokušaću da ih odbijem od kolibe, a ti
ostani ovde, ne odvajaj se od Marka... i brani ga do kraja."
Ovaj samo klimnu glavom. Jasno je i njemu šta se događa, pa
stiska dršku sekire i poglednuje krov iznad glave. Samo čeka gde će da
popusti, pa da se baci na uljeze.
Stadoh ispred vrata, pa uzdahnuh duboko. Moram se pripremiti za
šta god je napolju. Govorim sebi: „Svašta si video za života, Gavrilo, pa
te valjda više ništa ne može iznenaditi". Ali, znam u sebi da se čovek
ipak ne može nikad pripremiti za prizore zla i nakarad jer nam to nije u
prirodi. Stegoh dršku Kurjaka u jednoj ruci, a u drugoj držim
Zmajogorčev oganj, kome je vrh pokriven vrećicom da se ne bi sam
upalio u mraku. Pa se uzdam u njegov plamen koji nam je onoliko
pomogao i protiv Baba Jaginih konjanika.
Otvorih vrata i uz poklič izletoh napolje spreman da sasečem sve na
šta naiđem! Ali ne naiđoh ni na koga, pa se zaustavih dvadesetak
koraka od kolibe, zadihan od uzbuđenja i napetosti. Kad začuh ono isto
grebanje iza sebe, naglo se okretoh i ugledah prizor od koga se ipak
naježih. Cela nam koliba beše prekrivena nečim što je milelo i puzalo, ali
se samo grebuckanje čulo. Skinuh vreću sa naše baklje, pa
Zmajogorčev oganj buknu svim žarom pa obasja snežnu noć oko mene.
Od snega, njegova svetlost se čini još jača, pa lako obasja i našu kolibu.
Gledam pa teško da poverujem svojim očima. Ta živa tvar na našoj
kućici su zapravo zlodusi mraze koji su je svojim telima celu prekrili, pa

106
svojim kandžama grebu po drvetu dok se penju ili kopaju po njoj.
Mraza je nečastiv stvor koji se vrlo retko sreće i to samo zimi.
Veličine je većeg psa, hoda na četiri kratke i jake noge, na kojima su
oštre kandže uvijene na unutra. Njima se lako penje i po drveću, ali i
brzo trči po snegu ili ledu. Glava mu je slična nekakvom gušteru, ali ima
pseću njušku i nezgrapno veliku čeljust punu oštrih zuba. Ono što je za
nju svojstveno jeste koban ugriz. Naime, kad mraza ugrize, ona ne pušta
dok ne otkine taj komad, pa makar joj i odsekli glavu! Kreću se samo u
čoporima, a kad su sami, nesigurni su i plašljivi. Prekriveni su
pepeljastom oštrom dlakom, osim glave i repa koji su goluždravi. Kao i
kod svih bauka, ako osete strah kod svog plena, postaju posebno
razdražljivi i nezaustavljivi.
Zato i ovi, kad me ugledaše, stadoše da njuškaju vazduh ne bi li
osetili moj strah ili nesigurnost, ali ništa od toga. Moj gnev i gnušanje
prema svim baucima beše takav da ih je samo mogao odbiti.
Zaboh Zmajogorčev oganj u smrznut sneg i spremih se za krvariju.
„Evo, dođite po meneG, viknuh ljutito, pa zamantijah i otkrih im
svoju zmajevu verižnjaču, koja blesnu pod jakom vatrom baklje. A mraze
zarežaše na mene, jer sigurno osećaju čaroliju koja zrači iz zmajeve
krljušti, pa im je nedrago. Sve ovo radim ne bih li ih odvojio od naše
slabašne kolibe, da ih odvratim od Marka i Gostiše.
Ne morah da čekam, mraze počeše da se spuštaju sa kolibe, neke
puze, preskaču jedne druge, padaju, prevrću se, sve u pomami koja ih
najednom obuze kad ugledaše svoj plen. Iskeziše svoje čeljusti prema
meni i reže kao vuci na ovcu, pa se spremaju da me napadnu. A ja ih
čekam i ne odvajam se od Zmajogorčevog ognja čiju toplotu osećam kao
nekakvu sigurnost.
Isto osetiše i mraze, pa me obilaze ne bi li našli neku slabu tačku,
ali plamen baklje je na sve strane jednak, pa im se ne mili da priđu bliže.
Kao vuci kad se kolebaju da napadnu oko logorske vatre. Ali, ni to ne
potraja dugo...
Najodvažnija među njima skoči na mene razjapljenih čeljusti i
ispruženih kandži, ali nalete na ljuto rezivo Kurjaka koje je lako saseče,
pa pade u sneg bez svoje glave. Kad i druge osetiše krv svoje sestre,
one razulareno kidisaše na mene. Znam da se moram paziti samo
njihovih ugriza, pa trpim njihovo grebanje. Zamahujem Kurjakom, a on
samo fijuče, kao da se raduje njihovoj krvi. Držim leđa uz Zmajogorčev
oganj, pa sam siguran da me otud nijedna neće napasti, a spreda svaku
dočekujem nakrvavim rezivom, pa se očas režanje pretvori u ciku i
skvičanje. Više ne osećam hladnoću, već samo znoj koji me obliva dok
odbijam uporne napadne mraza. Pazim da ne padnem na sneg, jer će
me onda umah rastrgnuti, pa vešto izbegavam njihove skokove, ali
najopasnije su kad se odozdo prikradu pa me hoće ščepati za nogu. U

107
njihovom neobuzdanom nasrtanju neće ih zaustaviti ni odsečena noga ni
ubod u telo, pa i dalje hoće da te ugrizu, pa svaki udarac mora biti
ubitačan.
U meni ruke i noge izgrebane od njihovih kandži, pa ih moja krv još
više razdražuje. U nekoliko mahova jedva uspeh da se spasim opasnih
ugriza, ali nemam vremena da predahnem već samo zamahujem
Kurjakom, koji nemilosrdno seče sve na šta naiđe.
Dok se okrenuh, a ono već gomila lešina oko mene, pa kad se
mraze razrediše, tako njihovi nasrtaji popustiše. Sad samo obilaze oko
mene, reže i keze se, ali retko koja se usudi da me zaskoči jer je odmah
dočekam rezivom i iz dva udarca je usmrtim i prolijem joj krv po već
crvenom snegu.
Na kraju osta samo jedna koja nikako da sakupi hrabrost da me
napadne, ali neće ni da odustane, pa samo kruži oko mene i reži. Meni
na kraju dojadi, pa je najednom gađah Kurjakom, koji zafijuka kroz
vazduh i svom silinom je probode posred glave. Ova samo klonu i vrela
krv otopi sneg oko nje.
Opet zavlada tajac. Ništa se više nije micalo. Gledam oko sebe,
nema ničeg, ali osećam da nismo sami. Nešto i dalje vreba iz snežanika.
Izvadih Kurjaka iz poslednje mraze, pa mu snegom očistih rezivo. A
zatim i svoje ruke od njihove krvi. Uzeh i Zmajogorčev oganj, pa krenuh
nazad u kolibu.
Iako vrata behu zatvorena, prepadoh se kad unutra zatekoh Gostišu
sa nakrvavom sekirom kako stoji iznad tri mrtve mraze. Vidim da mu krv
na odeći, ali ne znam je li njegova ili ne. Ali, Kraljević i dalje mirno ležaše
na svojoj slamarici. Odbranismo ga.
„Jesi li dobro, Gostiša?"
„Jesam..." izusti ovaj, pa vidno odahnu kad me ugleda. „Uleteli su
unutra, pa sam ih utepao." Pa pokazuje svoju sekiru. „Gadni neki
stvorovi. Šta je ovo?"
„To su mraze", kažem mu ja. „Preko godine spavaju, pa se u zimu
bude."
„Ðavo ih odneo, grdne su", reče on, pa dira jednu nogom. „Hoće li ih
još biti?"
„Ne verujem" rekoh pa ih uhvatih za zadnje noge, pa iz izvukoh
napolje, kod ostalih. Osmotrih još jednom, ali sve je mirno i isto. Osim
što ispred kolibe leže mrtve mraze na krvavom snegu. Onaj koji ih je
poslao sad sigurno besni negde u mraku i zlurado kuje nove planove.
Zato nisam mogao da se opustim, niti da se previše radujem. Sad kad je
video da sam odbio napad mraza, poslaće nam nekog još opasnijeg.
Zamandalih vrata, pa sedoh kraj Gostiše oko ognjišta. On se
smrkao, pa mu se usta spustila. Pokušah da ga okuražim.
„Deder, kume, sipaj još tvoje osvežače da se malo kovarnemo. I da

108
malo njome isperem ove rane. Bauci me izgrebaše kao mačke... A
mogao bi onda da i ti malo prilegneš."
„Da prilegnem? Jesi li sakalud? Šta ako nas opet nešto zaskoči?"
pobuni se ovaj. Sigurno mu neće više san lako dolaziti na oči.
„Onda ću te je probuditi", kratko ću ja.
„Ne bih da zaspim."
„Onda žmuri... Kao ja."
A Gostiša shvati šta sam mu hteo reći, pa me zabrinuto pogleda i
proguta knedlu.
„Crni ti..." uspe samo da rekne.
„Ne sekiraj se, ne očekujem nove nevolje noćas."
„Noćas, ne... A sutra?
„Biće gore, sigurno", kažem mu ja. „Zato, kad svane, idi svojima u
selo."
„Ne", odlučno će ovaj. „Kud će mi duša ako ostavim kuma na
cedilu? Jesi li poludeo?"
Nemah šta da kažem na njegovu dobrotu, sem da mu se
osmehnem i nazdravim mu rakijom. Nismo više pričali, ali Gostiša me
ipak posluša, pa legnu na jednu slamaricu s druge strane ognjišta.
„Šta je bilo sa Tomom, Gostiša? Nikako da stignem da te pitam."
„Eh, jadni Toma..." kaže ovaj dok se namešta. „Dugo je tugovao za
Lubotom. Sa humke mu nije mrdao. Dok je imao snage, zavijao je...
Posle je samo cvileo. Nije hteo ni da jede ni da pije... Jednog jutra sam
ga zatekao mrtvog. Pokopao sam ga kraj Lubote... Bili su nerazdvojni za
života. Neka budu i u smrti." Zatim Gostiša zaspa.
A ja šta ću, to me podseti na moga Coku, pa pošto ga izmazih,
namakoh njemu i Markovom Šarcu njihove zobnice. Sedoh za stari astal,
pa raširih svoje pisanije. Da ubeležim naše događajne dane. Ponekad
pomislim da mi je svaki put poslednji, pa želim da ostavim neki trag za
sobom.
A nastaviću i sutra, ako bog da.

109
 Utorak, 1. decembar leta Gospodnjeg
6896.

Marka je uhvatila groznica negde pred zoru. Tresao se siroma' i

preznojavao, i u bunilu stalno pozivao voljenu mu Jelicu. Dok ga gledah,
činilo mi se da se i u njemu vodila ljuta bitka između starog Kraljevića i
Ratnika iz Proročanstva. Kao da se još nije bio načisto pomirio sa
svojom novom sudbinom i deo njega je još žalio i vukao ga nazad. Biti
rastrzan između dva sveta bilo je najgore.
Srećom, prilike behu takve da je napolju bio mraz, pa sam mu često
menjao hladne obloge oko vrata jer se tako glava brže hladi nego kad se
stavljaju samo na čelo. Njegovo telo se borilo protiv Stogubinog otrova, a
vila Ravijojla, koja je najviše mogla da mu pomogne, još nije stigla. Da
se i njoj nije nešto desilo? Da nije i ona upala u Stogubinu zamku?
Demon je bio vrlo lukav.
Taman kad sunce proviri između dasaka prozorskog kapka, evo
Gostiše kako se proteže i zeva. U ušuškao se, pa mu lepo i ne mili mu
se da ustane, zaboravio je šta se noćas desilo. Jer najednom, kao
oparen skoči i dohvati svoju sekiru kraj slamarice.
„Šta? Gde?", bunca ovaj.
„Smiri se, Gostiša", kažem mu ja. „Sve je u redu."
„Uff!" izusti ovaj, pa sede na klupu i uhvati se za glavu.
„Je li? Taman si se ponadao da si sve samo sanjao?" Vidim mu ja
taj izraz lica. Ovaj ne reče ništa nego samo klima glavom. „Ja sam
odavno prestao i to da radim."
„Kako je Marko?" upita ovaj.
„Trese ga groznica. Vila još nije došla, pa me i to brine."
„Da ga odvedemo u selo? Ima tamo baba vidarica..."
„Ne", prekinuh ga. „Suviše je opasno. Stoguba neće prezati da
napadne i satre celo selo. Moramo da ostanemo ovde... Ali, ti možeš da
odeš u selo, prijatelju."
„Bože sačuvaj!" prekrsti se ovaj. „Posle svega što se desilo, ne
pada mi na pamet da vas napustim."

110
 Zatim Gostiša ustade i priđe prozoru koji je gledao na Moravu i na
skelu. Skide rezu i otvori kapak. Ma, nije ga širom ni otvorio kad ga dve
snažne ruke zgrabiše za glavu i stadoše ga vući napolje! Karakondžula
promoli glavu unutra i strašno razjapi čeljust da mu je odgrize. Zabogam
se, mislim da bi mu odgrizla glavu za tren da se ne nađoh u blizini, pa
utomah posegoh za Kurjakom i iz jednog zamaha joj odsekoh jednu
ruku, pa ona ispusti Gostišu, koji prestrašen pade na pod, a iz drugog joj
odrubih glavu pre no što je stigla da cikne.
Uto, začuh neko komešanje oko kuće, režanje i mrmljanje, kao da
se nešto uskovitla u besu. A ja dohvatih glavu karakondžule, priđoh
oprezno prozoru, pa je izbacih napolju. Pri tom, imam šta i da vidim.
Krvožderi se razmileli posvud, vuku sa sobom svoje toljage, pa odnose
ili na mestu komadaju mrtve mraze i proždiru ih. Kad me nekolicina njih
ugleda, iskeze se na mene i preteći reže, ali ipak ne prilaze. Ugledah ih i
sa druge strane Morave, gde je skela pristajala. Bili smo opet opkoljeni.
Stoguba nije želeo da nam dopusti da umaknemo. Mada ne bismo ni
mogli sa onemoćalim Markom. Verovatno zbog ovoga ni vila Ravijojla
nije mogla da se probije do nas.
Zatvorih kapak i zabravih ga.
„Sad i da hoćeš, ne možeš nikud da ideš, Gostiša", rekoh mu, pa
mu pomogoh da ustane. „Jesi li dobro? Nisi povređen?"
Ovaj ne reče ništa nego sede na klupu. Kao da je izgubio moć
govora.
„To je bila karakondžula, prijatelju. I umalo da ti odgrize glavu."
Zatim, nekako se dogega do kofe vode, pa se obilato umi da dođe
sebi. Tek tada se kovarnuo.
„Pomislio sam da sam gotov", jedva izusti ovaj. „Nisam stigao ni da
viknem."
„Opet smo opkoljeni." Rekoh dok starom krpom čistih rezivo od krvi.
„Ovaj put... biće gore."
„Kako ćemo im se odupreti? Kakvi su nam izgledi da se izvučemo?"
zaređa Gostiša sa pitanjima. Opet ga je strah obuzimao.
„Samo polako, bez glavinjanja", kažem muja. „Ovaj put nećemo
izlaziti nego ćemo ih čekati da uđu, pa ćemo utepati svaku koja proviri
svoju grdnu njušku unutra. One nisu tako brze kao mraze, ali su jače i
opasnije."
„Ne znam šta ti misliš, Gavrilo, ali ne možemo mi doveka ovako..."
započe Gostiša, ali ga prekide opet neko bučno komešanje oko naše
kolibe. Kao da su se karakondžule gurale da zauzmu mesto, pa su se
koškale i režale jedna na drugu. Tada sve ućutaše i primiriše se. Kao da
se nešto dešavalo. Nasta težak muk. Predosećah da nam se nešto
grdno sprema.
„Gostiša, pazi na oba prozora, ja ću na vrata. I udri sekirom u glavu,

111
svom snagom, ne oklevaj ako ti je život mio "
Ovaj se na to uzvrpolji, pa steže dršku sekire, pa poglednuje levi i
desni prozor. Srećom, nisu mnogo veliki, pa karakondžule se neće lako
kroz njih provući, dovoljno da ih Gostiša spremno dočeka. Ja priđoh
Marku, koji nemirno ležaše na slamarici, pa dohvatih vučji kalpak, koji
mu je bio za pojasom.
„Ne ljuti se na mene, pobratime", rekoh pri tom, „ali treba mi svaka
pomoć. Pozajmiću Strahorov Vilzi."
Zatim ga namakoh na glavu i preko očiju, pa odjedared osetih kako
me obuze neka strahovita napetost i neobuzdanost. Osetih vatrenost u
rukama i nogama, pa mi dođe da proletim kroz zid, a kamoli kroz
zatvorena vrata! Odmah mi bi jasna Markova ranija plahovitost, jer
Strahorov kalpak bi zaista čudestven! Ona nesigurnost zbog jačeg
neprijatelja ustuknu pred željom za krvoprolivanjem i radošću što je
protivnik brojan jer će krvarija biti strašnija! Jedva se obuzdavah da ne
izletim napolje. Vuče me kalpak, vuče me Kurjak. Kao da su se obe
Strahorove svetinje konačno spojile i sad me zajedno guraju napred.
Već očekivasmo da će se zatalabukati, ali uto začusmo samo
kucanje na vrata... Ne mrdamo, mada bih ja najradije navalio napolje,
kad opet neko pokuca na vrata. Kuc-kuc. Znam da niko dobronameran
nije s druge strane pored toliko krvoždera, ali ne znam ni čemu sad ovo.
Osetih da je vreme da uza se imam zmajoliko seme, bude li mi zatrebala
pomoć tih čudesnih ratnika o kojima nam je pričao čarobnjak Rtnik.
Priđoh smotreno vratima i stiskam dršku Kurjaka. Osećam da je sa
druge strane neki jak mrakobes, da nas drvena vrata jedva razdvajaju,
pa se čini kao da će se raspasti između nas dvojice.
Više ne mogah da izdržim nego naglovito gurnuh vrata na spolja i
već zamahnuh Kurjakom da sasečem ko god bio s druge strane. Ali
ispred ne bi nikoga, već dvaestinu koraka udaljen stajaše Stoguba u
svom ljudskom obličju. Kao grozimljiv starac, sav u dronjcima, bos i sav
dlakav. Čudoviti mu očni kapci, veliki i teški, pa stalno gleda u zemlju.
Kao da žmuri, ali ne. Usta mu nasmejana, razvučena u grozovitom grču.
Kraj njega, vezana lancem, sedi mečka, pa jadna klati glavom levo-
desno. Koja li je duša u njoj zarobljena?
A ja se na sve to jedva obuzdavam da se ne zaletim na demona i
iskidam ga zubima. Velika je moć Strahorovog kalpaka i mača! To vidi i
Stoguba i njegove sluge oko njega, pa se karakondžule uzvrpoljiše i
samo se zgledaju. Meni drago što im ne znam broja, što smo opkoljeni i
što će se proliti i moja i njihova krv.
„Gospodar Hromi Daba ti pruža siguran prolaz", reče podmuklo
Stoguba. „Oprašta ti život, tebi i onom drugom smrtniku... Odlazite
obojica!"
„Ali da ostavim Marka? Sad i da hoćeš da nas svu trojicu pustiš, ne

112
bih otišao." Osećam da vučja glava govori kroz mene, pa me obuze neki
nemir. „Hoću da se napijem vaše krvi!"
„Odlazi, kosingase" opet će Stoguba. „Moj gospodar hoće samo
jednu glavu."
„Zašto samo jednu kad može tri da dobije?" opet će Strahor iz
mene. „A možda ja tvom gospodaru pošaljem gomilu glava, sa tvojom na
vrhu!" Pa zarežah i podigoh preteći Kurjak. Spremih se da skočim na
demona. I, bogme, on se naroguši, pa besno podiže pesnicu prema
meni.
„Ž žalićete za smrću!"
Najednom se sve zatalabuka oko nas, jer karakondžule zavikaše,
ali uto na iznenađenje sviju, bacih zmajoliko seme na sneg pred sobom.
A kako ono pade, tako iz njih iskoči pet strašnih ratnika naoružanih i
oklopljenih do zuba! Zvahu se sparti, a ne zna se koji je od koga
strašnije izgledao i ubitačnije bio naoružan. Jer jedan imade mačetinu,
drugi veliku dvoglavu sekiru, treći ratni čekić, s jedne strane tup, a s
druge mu bejaše klin, četvrti bleštavi bič, a peti obostrano zašiljeno
koplje. Behu viši od čoveka za dve glave, a lica im skrivena pod
kacigama od kovanog srebra.
Na to se sve zalarma i uz strašne pokliče jurnusmo jedni na druge.
Prepustih se Strahorovoj jarosti, koja me ponese na krilima užasa koja
umesto mene vitlaše Kurjakom, koji bezočno stade da seče neprijatelja.
Ovakvu pomahnitalost nikad ne osetih, jer muti razum i sećanje, pa očas
zanemarih Markov život, a kamoli svoj. Čini mi se da bih podjednako
kidisao i da su mi odsekli ruke! Zaboravih i na neljudske ratnike, već se
okomih na Stogubu.
Lako se ja probih kroz guste redove karakondžula do njega, pa ih
ostavih sve nakrvave za sobom, ali demon oseti opasnost, pa opet
povrati svoj prirodni izgled krilatog stvora sa velikim kandžama. Ne
ustuknuh nimalo, pa ponesen novom snagom i hrabroćom još više
navalih na njega. Stoguba zamahnu desnom kandžavom rukom ne bi li
me izbo i smrvio, ali Kurjak ko sam polete i dočeka je nepogrešivo, pa
mu odseče dve od četiri kandže. Ovaj zaurla od bola, ali rezivo ne stade
već drugim zlobrzim zamahom odseče mu celu ruku. Krv nas zapljusnu,
a Stoguba me poklopi levom rukom i umalo da me satre u zemlju. Da ne
beše vučjeg kalpaka, verovatno bih ostao da ležim nepomično na snegu
i demon bi me zgazio svojom nogačom, ali besnoća me diže na noge i ja
se izmakoh, pa istom ljutinom rasekoh ga po toj nozi. Svaki moj udarac
bi praćen bolnim, ali i besnim urlikom. Tako moj protivnik zavitla svojim
dugim repom kao bičem, pa uspe da me bolno obuhvati oko pojasa i
stegnu me kao što zmija stegne žabu pre no što je proguta. Ali Stoguba
ne htede da me proguta, nego da me raskomada, pa krenu levom
kandžom opet na mene. A ja je ne sačekah, već hitro odsekoh rep, koji

113
me je čvrsto držao. Ovome jurnu krv, a ostatak omlitavi i spade sa mene.
Čini se da se tad Stoguba prenu i možda se prvi put uplaši za svoj život,
jer odustade od napada, pa raširi svoja krila, ali kako ne mogah da mu ih
dohvatim, ja se bacih na levu nogu i iz dva jaka udarca rezivom
odsečem mu je. On se zatetura i od bola klonu na zemlju. Ne bi on još
poražen, ali da mi ne bi opet umakao, ja mu stanem na levo krilo, pa mu
ga odsečem sve zajedno sa kandžavom rukom na vrhu. Tad zliko
neobuzdano zaurla i pokuša čak desnim nakrvavim patrljkom da me
zbaci sa sebe, ali ja bih brži i skočim mu za vrat, pa mu ga Kurjakom
stadem seći. Zakovitla ovaj očima i pljunu krv, ali Strahor je radosno
dočeka i iz dva jaka udarca odvojih mu glavu od tela. Rugobna glava se
otkotrlja vrišteći, a krljuštavo telo nastavi da se trza i uvija. Iz mene izbi
pobedonosni poklič, pa onako nakrvav ljutito se bacih na karakondžule.
Kurjak ih bezmilosno seče i lomi, a one cvile i vrište od bola i straha.
Krajičkom oka vidim da sparti nezaustavljivo krče put kroz crnu
masu neprijatelja i za sobom ostavljaju gomile izlomljenih i iskasapljenih
tela, što mrtvih, što jedva živih. Ništa im ne mogu udarci toljagama i
griženje karakondžula, ovi ratnici behu neljudski, pa za bol i zamor ne
znaju. Koračaju napred i gaze na sve što naiđu.
Kad se u jednom trenu okrenuh oko sebe, više ne bi nijedne
karakondžule na nogama, već na gomilama leže nepomično ili se trzaju
dok krvolipte. Ko može znati koliko ih je bilo! Pedeset? Stotinu? Kad je
neprijatelj brojčano nadmoćan, izlišno je brojati. Ali najveća nagrada
beše beživotni Stoguba, koji nakrvav ležaše među svojim slugama.
Gledah njegovu izbečenu glavu, pa pomislih: „Možda je neko zaista i
odnese Hromom Dabi!" Nehajno je šutnuh.
Skinuh Vilzi sa glave i odmah osetih olakšanje. Kao rukom bi
odnesena napetost i vatrenost. Čarolija nesta i sve se vrati kako je bilo.
Gledah po bojištu, pa ne verujem šta učinismo nas nekolicina. Sparti su
stajali nepomično, a onda kao da su od peska, počeše da se krune i
raspadaju, dok od njih ne ostaše samo pepeljaste gomile na snegu.
Taman da krenem nazad u kolibu kad među mrtvim
karakondžulama ugledah medveđe krzno i nečije gole noge. Već
pomislih da je posredi neka sirota devojka, ćerka nekog vodeničara...
kad vidim da noge nisu ženske. Nešto me preseče u stomaku i obuze
me jeza. I bio sam u pravu. Otkrih krzno, a pod njim leži Vučen. Kolena
me izdaše, pa kleknuh kraj njega. Stegnu mi se srce i guša, pa osetih
neku čumu u grudima. Uzdahnuh duboko, pa mu lagano uzeh mrtvenu
glavu u krilu. Sklonih mu kosu sa lica i ponadah se da će vukoljud otvoriti
oči, ali one ostaše zatvorene, a lice bledo.
„Nisi hteo da me poslušaš da se vratiš Kulinu", prošaputah mu.
„Znam, znam, Vučene... Mi čopor." Spustih mu polako glavu na sneg.
Ne znam da li bih smogao snage da ustanem da Vetronog ne dolete

114
i spusti se nasred našeg bojišta. Na leđima donese lepu Ravijojlu, čije
lice ovaj put ne bi ozareno, već naoblačeno i nasekirano. Možda je
drugačije nisam ni očekivao videti usred ove krveži. Ona me zateče
iznad mrtvog Vučena.
„Ah, Gavrilo..." jedva izusti ona kad vide vukoljuda. „Mnoge si
hrabre objedinio, neće svi dočekati živi kraj ove borbe. Vučen je bio
jedan od tih. Ime mu neće biti zaboravljeno. I šuma će tugovati za njim."
„Slaba je to uteha za izgubljenog prijatelja", rekoh gledajući njegovo
prostodušno lice i sećajući se njegovog širokog osmeha. „Svi meni dragi
skončaju ovako... Njihova lica gledam noću, otvaraju usta, ali ne čujem
šta mi govore. Možda me i dozivaju. Ili proklinju."
„Ni jedno ni drugo", tiho govori vila. „Govore ti da ne okrivljuješ
sebe, da ih pustiš da odu."
„Malo lepoga u životu doživeh, i sve od prijatelja, od Maše. Ali svi
stradaše zbog mene. Sustiže me najveća kazna."
„Koja, Gavrilo?"
„Da hodam zemljom sam." Okrenuh se bez reči i krenuh nazad
preko mrtvih u kolibu da vidim kako su Gostiša i Marko, jer se otud ništa
nije čulo. Posle Vučena, izgubih volju da pričam sa vilom, ali briganje za
Kraljevićem ne minu, jer njegova bezbednost mi bi najvažnija.
A unutra ne zatekoh nimalo lep prizor. Zamuti mi se u glavi, pa čini
se srce će mi prepući od muke. Grozota za grozotom. Stoguba je
donosio samo smrt i tugu. Na podu, kraj Markove slamarice, leže dve
mrtve karakondžule i Gostiša preko njih. Šarac i Coka se zbili u ćošak,
pa unezvereno gledaju, ali su neozleđeni. Marko i dalje okupan u znoju
miče ustima dok ga groznica trese, ali ni on nije povređen. Ali zato
Gostiša leži potrbuške nakrvave glave, ali iz ruke ne pušta svoju sekiru.
Sigurno je poslednjom snagom ubio napadača i klonuo. I on je održao
svoju reč i ostao uz mene do kraja. Žrtvovao se iako ovo nije bila
njegova borba. Ostao je uz svoga kuma i prijatelja.
Za mnom uđe Ravijojla, ali ne zbori ništa, vidi moje smrknuto lice.
Ona odmah priđe Marku, stade ga zagledati i opipavati. Na kraju mi reče
koje meleme će da upotrebi radi njegovog izlečenja. Više ne obraćaše
pažnju na mene, pa izvedoh Šarca i Coku napolje i odvedoh ih s druge
strane kolibe, gde ne beše mrtvih karakondžula. Zatim se vratih unutra i
u jednu ponjavu umotah jadnog Gostišu. Dugovao sam mu toliko da ga
bar odnesem njegovima u selo da ga pristojno sahrane. Vučena
nameravah da pokopam u šumi, koja mu beše dom, iako je njegovo
Uomulje bilo daleko odavde.
Propisno se namučih da iskopam raku čak i sa motikom koju nađoh
u kući. Zemlja poprilično smrznuta, pa čini se sve grebem po površini.
Već se preznojih kad se vila pojavi sa trnokopom i dade mi ga da sa
zaoštrenom stranom lakše otkopavam smrzlinu.

115
 „Nije slučajnost što je Stoguba doveo vukoljuda..." započeh ja.
„Slučajnost ne prati kosingasa", začuh Ravijojlin glas iza sebe.
„Njegov put je unapred zacrtan, ali zlovera ga vuče u stranu."
„I često odvlači meni drage ljude", rekoh. „Jednog od takvih sad
sahranjujem."
„Malodušnost ti ne priliči, Gavrilo", opomenu me ona.
„Nekako me obuzme svaki put kad sahranjujem prijatelja", opet ću
ja.
„Čim se Marko oporavi, hitajte ka Vujnu..." reče vila. „Stoguba je
saznao da ne nosimo Almanah i da je on na čuvanju kod Strahora",
prekidoh je. „Moraš upozoriti njegove zduhače da će gospodar Hromi
Daba pokušati da ga se domogne... Ako nije već kasno."
Ravijojla se zabrinu na tu vest, jer nam stvari uveliko izmiču iz ruku,
a vreme nam ističe. Zna ona dobro šta bi značilo da se mrakače
domognu Almanaha. Već im je u posedu Drvo sveta, adamant, Rog
izobilja...
„Kako je Marko...?", upitah.
„Bolje, zahvaljujući tvojoj igli i koncu, pobratime", začusmo njegov
glas i ugledasmo ga kako polako hoda dok se drži za previjenu ranu. „I
zahvaljujući vilinim melemima i napicima."
„Ali, to ne znači da bi trebalo da ustaneš, Kraljeviću", reče vila.
„Otvoriće ti se rana."
Marko ide natmuren, pa ne odvaja pogled od Vučenovog tela.
Vukoljud mu je bio veoma drag. Nije ga ni bilo teško zavoleti. Svojom
dobrodušnošću nas je lako pridobio, a hrabrošću zavredeo poštovanje.
„Došao sam da sahranim prijatelja", reče on kroz zube. „A kako
verujem da bi trebalo da svako svoje sahranjuje, molio bih te da ostaviš
Gavrila i mene same da to obavimo."
Vila oćuta na to, pa se povuče, a pobratim i ja nastavismo da
kopamo raku u tišini. Kad na kraju spustismo Vučena u nju, videh kako
Kraljević briše suze. Zatrpasmo raku i ostasmo da stojimo nad njome.
Ne mili nam se da se rastanemo ni ovako od vukoljuda.
„Sećaš li se kad smo poslednji put videli starog Vučena?" pitam
Marka.
Ovaj se zamisli, malo žmirka, pa reče:
„Kod boginke... Tad je i poslednji put rekao 'mi čopor"'.
„Tako je... A pre toga smo na stazi videli tragove medveda."
„Misliš da je tuda mečkar prošao sa svojim medvedom? I tražio od
boginke da nas ubije?... Moguće."
„Da ubije pre svega tebe", kažem mu ja. „I danas je Stoguba nudio
meni i Gostiši bezbedan prolaz, ali da tebe ostavimo... Sada glavna
opasnost dolazi od tebe, ne više od kosingasa. Hromi Daba bez obzira
na sve želi da spreči da se Proročanstvo ispuni do kraja i da se vas

116
dvojica sretnete na bojištu."
„Hm... Zaista ti je oprostio život? Puštao vas je da odete? I ti nisi to
prihvatio?"
„Zar da ostavim svog pobratima?" Na to se Marko osmehnu.
„Ostaćemo zauvek čopor, Vučene", napokon reče Marko, pa se
okrenu i ode ka kolibi. Nekad je izlišno reći bilo šta još. Pođoh i ja za
njim.
Raskrčih skelu od lešina, pa je pripremih za prelaz, a na moga Coku
utovarih mrtvoga Gostišu.
„Znam, nije ti prvi put da nosiš naše mrtve prijatelje. Najteži je to
teret", kažem mu ja.
Na skeli se prihvatih vesla, pa se na jedvite jade otisnuh od obale.
Morava nas ponese, pa lagano i tiho klizimo niz sajlu, dovoljno je da
ponekad zaveslam. Za sobom ostavljah obalu pretrpanu lešinama i
crvenu od krvi, a preda mnom takođe nakrvava obala - od Markove krvi
iz sukoba sa Stogubom. Kao da mi je sudbina da budem skeledžija koji
prevozi duše voljenih s jedne na drugu obalu reke Stiks.

117
 Utorak, 22. decembar leta Gospodnjeg
6896.

Što čoveku usud dosudi, tome neće uteći. Čvrsta Mokošina ruka
povede nas starim putem kraj Žiče pa preko Mataruge i Kruševice do
skele na Ibru, na mesto zvano Lakat, koje smo letos u dva navrata
prelazili. Ali ovaj put Derom nas neće čekati s druge strane, skriven u
šumarku. Zato celim putem ćutasmo, obojica daleko u mislima,
prebiramo po njima, pa nas duša boli. Marko je celim putem jahao Šarca
da bi mi se tek nadomak Žiče pridružio u pešačenju.
Sneg nas je pratio nekoliko dana, pa smo polako napredovali. Bilo
je mirno i tiho. Na skeli nas je bilo samo nekoliko. Niko nije pričao, samo
smo cupkali u mestu od hladnoće dok nas je skeledžija prebacivao do
druge obale. Kad pristadosmo, rekoh Marku:
„Mogli bismo da se ogrejemo u krčmi."
„Ne stajemo do Sokolice, po dogovoru", reče on kratko, što me
iznenadi, jer ne znam kad smo prošli pored neke krčme, a da Marko nije
gladio brkove i oštrio se.
Obojici nam se inje nahvatalo na bradi, pa pomalo smešno
izgledamo. Dugo smo već na putu. Zbog hitnje ne htedosmo ni da
svratimo kod prote Teodora u Žiču, mada smo se posle pokajali. Umor
nas je sustigao iako još nije bilo ni podne.
A ja gledam krčmu, pa mi zinule oči. Iz odžaka joj se puši gust dim,
pa nam vetrić donosi miris ne samo izgorelog drveta, već i mesa,
hleba... Toplinu.
„Možemo i da zanoćimo", javi se u meni želja. Setih se one noći kad
je drekavac pokušao da uđe kroz prozor i ubije nas na spavanju. Je li
krčmar zakrpio krov ili ona rupa još zjapi, pa sad kroz nju duva promaja?
„Ne, rekoh...", opet će Marko.
Tad, najednom, otvoriše se vrata krčme i neko umotan u rite izađe.
Zatvori vrata za sobom, pa onda žurnim korakom krenu prema nama, ali
stalno se osvrće. Onda potrča po snegu i kad nas ugleda, prenu se,
zasta, pa okrete ka šumarku van puta.

118
 „Brzej... Lopuža", reče Marko.
„Sigurno je opet nekoga pokrao", dodah ja.
Dok smo mi stigli do krčme, on je već bio zamakao u šumu. Ostao
je za njim samo trag u dubokom snegu. Poglednujem Marka da li će
popustiti dok prolazimo pored krčme, iz koje se čuje vesela graja, ali ovaj
ne trepće nego grabi napred. Opet ga je bilo nešto uhvatilo, a znam kad
je ovakav da je to zbog njegove Jelice.
„Zašto si se tako smrkao? Mogli smo da se odmorimo u krčmi",
pitam ga ja.
„Ne ide mi se. Uostalom, stalno kukaš kako nemamo vremena i
moramo hitati. Što si navrz'o da ideš u krčmu, pope?", čudi se Kraljević.
„Nedeljama putujemo po zimi!" pobunih se ja. „Ogrejao bih malo
kosti, pojeo bih nešto toplo..."
Uto, iza nas čujemo kako ljudi izleću iz krčme i viču naglas:
„Gde je taj lopovčić?"
„Bio mi je odmah sumnjiv!"
„Ma, treba mu na mestu odseći ruku, pa da vidim kako će da krade!"
Nas dvojica se i ne osvrnusmo na to, ali Marko nezadovoljno klima
glavom, pa uzdahnu:
„Počeli smo i lopuže da branimo. A ti si kriv za to."
„Ma, pusti ga... Ne znam ni sam zašto mi je drag", priznah, a Marko
me začuđeno pogleda.
„Čudan si, pobratime... Ali neka ti bude."
„Nisam ja čudan, nego ti", kažem muja. „Već nekoliko dana moram
kleštima da ti izvlačim reči. Boli li te rana?"
„Ma, ne. Lepo je zarasla, nego..." Pa opet uzdahnu. „Za Božić sam
uvek sa Jelicom i Matejom. Eto, zato!"
„Lepo je to, biti sa porodicom", rekoh mu tugaljivo. „Ja sam
uglavnom sam za Božić... Ali eto, prvi put ove godine neću biti sam!",
uzviknuh radosno, a Marko me začuđeno pogleda. „Biću s tobom,
pobratime!"
Zamisao nam je bila da na Sokolici prenoćimo, pa da nastavimo
sutradan za Vujan, mada nismo znali kako ćemo stati pred pticu Kuk.
Zagonetku nismo odgonetnuli, pa smo se sve nadali da će nam se opet
posrećiti u okolnim selima gde smo naumili da se raspitamo o Prvom
hrastu. Zna seljak i gde đavo spava, pa ne sumnjah da će nam reći
nešto od važnoće što će pomoći u našoj nakani. Marko je bio nepoverljiv
i stalno je govorio: „Ne može taj tvoj seljak znati više od boga? Kako
može nešto da sakrije od njih?" Iako ne znah šta da mu odgovorim, imao
sam drugačije predosećanje. Dugo se naš čovek bakće sa svakakvim
mrakačama, pa opstaje i sačuvao je svoju dušu. Postoji lekobilje za
svaku bolež.
Negde oko trećeg sata posle podne, već se bilo smrklo, veje sneg,

119
a mi smo još nekoliko sati uz svetlo Zmajogorčevog ognja tabanali u
pravcu Sokolice. Usput smo prepričavali naše dogodovštine u pećini i
smejali se jedan drugom kako smo bežali od demona Vade. Mada znam
da nam ne bi bilo smešno ca sad moramo opet da se spuštamo dole.
Bilo je verovatno oko sedmog ili osmog sata kada smo se uz snežni
nasip popeli do kapija malog utvrđenja na vrhu stene Sokolice.
„Ko ide tamo?", viče stražar sa kule.
„Kraljević Marko i monah Gavrilo!", odgovaram mu ja.
„Zovi kapetana, trči!" Čujemo stražara kako dobacuje nekome s
druge strane. „Evo, sad ću da vam otvorim", poručuje nam isti vojnik, pa
ga čujemo kako silazi niz drvene stepenice. Zatim, neka dvojica skinuše
veliku drvenu rezu sa kapije i uz škripu nam otvoriše vrata.
„Otkud vi, ljudi, po ovakvom nevremenu?" zapita nas stražar dok
nas propusti da uđemo.
„Niko te ne pita kad moraš", odvrati mu Marko.
„Vaš dolazak je svakako usudan", začusmo poznati glas iz vejavice,
odakle se promoli obris kapetana Dobromira.
„O, prijatelju! Otkud ti ovde?" povikasmo Marko i ja, pa se srdačno
izgrlismo sa dobrim kapetanom Lazareve garde. Smejemo se od
dragosti što ga opet vidimo. Vraća nam lepa sećanja.
„Hajdete, ljudi, da se zagrejete", kaže kapetan. „Ne smem ni da vas
pitam otkud dolazite ni kuda idete!"
„Svakako nećemo pod Sokolicu", smeje se Marko. „Ju, bože
sačuvaj", odvrati ovaj.
Uvede nas u jednu malu prostoriju u glavnoj kuli, gde je na sredini
bio jedan astal, u uglu ognjište i četiri slamarice uz zidove. Beše i neki
sanduk sa stvarima i nekoliko osnovnih vojničkih potrepština. Skoro
skromno kao manastirska ćelija.
„Raskomotite se, prijatelji", smeje se kapetan. „Imam pravu stvar za
vas. Doneo sam od kuće dobre dudovače. Ima da se zagrejete brzo!"
Mi poskidasmo krzna, pa posedasmo na klupu. Na stolu gore dve
sveće, a od ognjišta bije vrelina, pa greje leđa.
„Raskravite se", reče on pa dodade tikvicu sa rakijom. „Sigurno ste
gladni. Tražiću da vam donesu nešto iz kuvarije, ostalo je nešto."
Marko nagnu, pa čini se otvorio mu se dušnik i samo sipa.
„Kapetane, svaka čast!" uzviknu Kraljević. „Da nam je bilo ovakve
dudovače, ne bismo osetili zimu!"
Razmenismo vesti i pozdrave, a najviše se zanimasmo za Lazara
jer dugo ne čusmo ništa o njemu. Ali, kako Dobromir kaže, dobri knez je
vrlo zauzet sa pripremama za rat u čemu mu zdušno pomaže njegov zet
Vuk Branković. Priznaje da se Lazar često zapita gde smo nas dvojica i
da li nam nešto treba. Kaže da on prati naše poduhvate i da zna da je
Marko uspostavio znamen, ali isto tako i za razne naše nedaće koje smo

120
imali usput. Bilo je lepo čuti da Lazar misli i brine za nas.
„Nismo te očekivali ovde, Dobromire" kažem mu ja naposletku.
„Otkud ti? Je li te Lazar poslao da proveriš... ono?"
„Ma, ne! Ja sam rodom iz obližnjeg sela Vučja Glava, tri brda
odavde, dalje niz put za Rudnik i Ostrovicu. Svratio sam da obiđem ovu
postaju. Lazar je tako hteo. Došao sam da provedem Božić sa svojima,
ali pre neki dan iznenada sahranismo mog oca Vukolu, pa nam to malo
pomrači slavlje."
„Baš nam je žao", reče Marko. „Sigurno je bio star čovek."
„Jeste... valjda. Ni on sam nije znao koliko mu je leta."
„Pa, možda je tako bolje, kad razmisliš", rekoh im.
„Ne razmišljaš koliko ti je možda ostalo, možeš sebe zavaravati da
si još mlad", smeje se Marko, pa mi pruži rakiju.
„Nekad je bolje ne znati neke stvari", opet ću ja, ali kapetanu se
smrknu lice. Kao da smo ga dirnuli u ranu.
„Kažu, što manje znaš, to si srećniji", nastavlja Marko ne primetivši
oblak koji pređe preko Dobromira.
„A nekad i nije tako..." ispitljivo ću ja, pa mu dodah tikvicu, a ovaj je
propisno naže. „Je li, kapetane?"
Dobromir oćuta, a Marko konačno primeti da smo ga našim
naklapanjem povredili. Kraljević se umusi.
„Ne htedosmo da te naljutimo, prijatelju", opet ću ja. „Oprosti nam
na brzopletosti."
„Da, da..." brže-bolje će Marko. „Kad popijemo umemo da se
izlanemo..."
„Ma, u redu je... nego tako..." zapetlja se Dobromir, pa krši ruke.
„Ne moraš nam reći...", ubeđujem ga ja.
Vidim da kapetan prebira po mislima, pa ne zna kako da nam kaže.
Valjda mu je neprijatno. Na kraju, odveza mu se jezik:
„A kome ću da kažem ako ne vama dvojici? Nas vezuje i veća tajna
od moje. A sad kad se moj otac upokojio, tajna je zasvagda sigurna."
Kiselo se osmehnu kapetan, pa nakon kratke stanke, kao da razmišlja
kako da započne, reče: „Moj otac i majka su imali još troje dece pre
mene, ali svi do jednog su umrli posle krštenja. Zato se obratiše jednoj
vilenici iz susednog sela. To su neke naročite vračare. Njima se ne ide
olako. Ti to znaš najbolje, Gavrilo. Ali beše bezopasno jer je vilenica
poznavala moju majku odmalena i bila joj je draga. Uglavnom, ona im
reče da je na njima nekakva kletva i da moraju da obmanu tu zlu kob
skrivanjem pravog imena..." Dobromir zaćuta na tren, pa opet nagnu
tikvicu. „I onda sam se ja rodio... Znaš kako je, do krštenja decu zovu
kao tuđince Vlašče, Bugarče, Ciganče ili samo mali ili dete. Ljudi se
plaše, pa neće ni posle krštenja da kažu ime deteta neznancima ili
prolaznicima. Pokojni Vukola je na krštenju meni dao pravo ime, ali ga je

121
samo on znao. Čak ni moja majka, ni rodbina ne znaju kako se ja
zapravo zovem "
„Čekaj, kapetane", zatrepta Marko zbunjen, ali ne samo zbog ovoga
što ču, već i od dudovače. „Tvoj otac ti je dao ime, ali nije rekao tvojoj
majci?"
„Ni njoj ni nikome", smeška se kiselo Dobromir. „I posle krštenja su
me zvali samo dete."
„Tako su hteli da obmanu sudbinu", dodah ja, upoznat sa tim
običajem. „Da sakriju tvoje ime... Znam roditelje koji su davali svoje dete
rođacima, samo da bi ga spasili kletve."
„Pa, kako si dobio ime Dobromir?", opet će Marko.
„Staramajka mi je dala to lažno ime da me ne bi celog života zvali
dete."
„Au, crni ti, pa nije ti lako!" začuđeno će Marko, pa se zamisli. „Šta
bih radio da ne znam svoje pravo ime? Da sve vreme ne znam ko sam?
Da se ne zovem Marko nego... nekako drugačije!"
„Ime je naš lični znak", kažem ja njima, a kao kosingas i znalac tajni
znam koliko je važan u ovom, ali i u onom životu. „Ono određuje naše
mesto. Ime je naš zamenik, dvojnik i neodvojivi deo. Zato se deca pre
krštenja ili strižbe često gledaju kao životinje ili demoni. Umrlima bez
imena duše lutaju, plaču i mole da dobiju ime."
„Čovek se valjda svikne vremenom i na to", sleže ramenima
kapetan, pa reče: „Mada... eto, kao sad kad me podsetiste, nije lako.
Kad umrem, i moja duša će lutati i moliti da dobije ime. Ja sam ipak
niko."
Isprva mi promaknu poslednja reč, jer zanesen ovom pričom,
pokušavao sam da zamislim kakav je to život i kakav je strah od toga da
se umre, a da se ne zna pravo ime. A onda, povezah sve i sam zinuh od
čuda. Mreža je odvajkada isprepletana, pa samo treba istrajati na svom
putu.
Gurnuh Marka laktom, pa mu zapanjeno rekoh:
„On je 'niko'."
„Molim...?" upita Marko, ali kad mi vide izraz na licu, i on shvati o
čemu je reč, pa lupi šakom o sto, pa uzviknu:
„Ti si taj 'niko'!" A Dobromir nas začuđeno gleda, pa ne zna da li ga
zadirkujemo ili je nešto drugo po sredi. Nas dvojica počesmo da se
smejemo. Zaistinu, što čoveku usud dosudi, tome neće uteći.

122
123
124
125
126
127
128
129
130
131
132
133
134
135
Sreda, 25. decembar leta Gospodnjeg
6896.

Dan uoči Badnjeg dana osvanu lep i sunčan. Mada hladan. Ali kad
nema vetra niti pada sneg, ume malo da ogreje i to zubato sunce.
Svakako da čoveka razgali posle više tmurnih dana. Pogotovo nakon
turobnih, kad, čini se, nevolje samo sustižu jedna drugu, pa im se ne vidi
kraj. Pa ipak, sunce kad tad ogreje, a vrlo često baš za Badnji dan i
Božić.
Zato smo i nas trojica vedrovoljni krenuli još po jutarnjem mraku ka
Dobromirovom rodnom selu Vučja Glava da provedemo Badnji dan, pa
možda i Božić. Toliko se Marko i ja obradovasmo kad je dobri kapetan
zdušno prihvatio da nam pomogne da smo mislili da nam je badnjak već
u rukama. Iako ga upozoravasmo da će s nama da zakorači u njemu
stran svet, gde opasnost vreba na svakom koraku, Dobromir je samo
odmahivao rukom i govorio: „Biće mi čast da vam pomognem. Lazar će
biti posebno zadovoljan. Odvešću vas kod samotnika Miloglava. On vam
zna najviše o Vujnu."
Dok smo grabili snežavim putem, prisećali smo se naših
dogodovština pod Sokolicom, ali ne spominjasmo nijednom rečju ni
blago ni Lazara. Kao da smo iz nekog drugog razloga tumarali po
podzemlju, jer ipak nikad ne znaš da li neko... nešto prisluškuje.
Usput smo sretali mnoge prolaznike. Vedroliki hitaše svojim
domovima, jer kud bi drugde dočekali ove praznike. Svako nas uljudno
pozdravi, a mi otpozdravismo. Mnoge Dobromir i poznaje jer su mu
zemljaci, pa šalju pozdrave familijama i prijateljima. Kad je čovek
okružen dobrotvorjem, očas zaboravi na zlobivost, pa se opusti.
Tako usput naiđosmo na jednog slepčovođu, koji za sobom voda
petoricu slepaca umotanih u rite i jedan na drugome drže ruku na
ramenu. Uvijene im glave i pokrivene oči, jer ne valja bez razloga gledati
u slepe oči. Obično su oni deo milostinje davali svom vođi, koji je ipak
brinuo o njima i vodio ih uglavnom po vašarima i crkvama. Naš narod
poštuje azane ljude i često im pripisuje neke posebne moći. Iz nekog

136
strahopoštovanja uvek im nešto udele ili, ako nemaju, bar ih isprate s
blagim naklonom.
I sad, slepčovođa stade, pa se slepci okrenuše na levo i po navici
ispružiše ruke. Mi im dolazimo u susret, pa nije ni red okrenuti glavu na
drugu stranu, a uvek bih im udelio neku paru u zamenu za njihov
blagoslov.
„Marko...", opomenuh Kraljevića, a ovaj će podrugljivo:
„Ja kao da sam tvoj rizničar", pa stade preturati po svojoj kesi s
novcem.
„Rekoh ti, tamo gde idemo, nisu nam potrebni novci", kažem mu ja.
„Pričaj to za sebe, ludi pope", smeje se ovaj, pa se okrete
Dobromiru da mu pojasni: „Veli, zaginućemo pa nam novci ne trebaju." A
kapetan se prekrsti.
Marko mi dade nekoliko perpera, a Dobromir izvadi od svog novca.
Kako prolazismo kraj slepaca, prvo Marko, pa Dobromir i ja, tako svako
od nas po neku paru spustimo u njihove ispružene ruke. Utom,
slepčovođa onako napamet izgovora:
„Slava vašemu milosrđu, slava vašoj dobroti prema nama, za sve,
dobra gospodo, slava vam za ove praznike!"
Ali kako Dobromir udeli jednom slepcu, tako ga on uhvati za ruku,
primače je sebi, a u drugoj ruci odnegde sevnu bodež. Ali kapetan
Lazareve garde vičan asasinima svakojakih vrsta, spremno ga dočeka i
uhvati ga za tu ruku i zadrža mu ljuto sečivo da ga ne probode u vrat.
Zavikaše tobožnji slepci, pa nagrnuše sa niodakle izvađenim bodežima.
Behu vešti ubijači jer nas samo skrivene verižnjače ispod krzna spasiše
sigurne smrti, iako uspeše da nas poseku po rukama vitlajući njima. To
bi dovoljno da se mi latimo oružja, pa uprkos zledima, odbismo njihov
prvi nasrtaj.
Vidim da su se posebno okomili na Dobromira, pa mu priskočih u
pomoć. A kako oni vešto izbegavaše udarce Kurjaka i Zmajata, odmah
nam bi jasno da ovo beše neka posebna sorta ubijača.
Dok se Dobromir još rvao sa prvim napadačem, drugi pokuša da mu
priđe s leđa, ali pri tom okrenu svoja meni, misleći da sam ja zauzet
svojim napadom. Jasno mi je odmah da hoće da ubiju čoveka bez imena
i da spreče da izađemo pred pticu Kuk, pa se bacih na ovoga izlažući
sebe svom napadaču. Zabih mu Kurjak u leđa, pa ga sve onako s
mačem okrenuh trzajem prema svom napadaču, koji mi je već bio za
vratom. Ovaj zamahnu svojim dugim bodežom, ali umesto da ga zabije
meni, on probode svog čoveka. Ovaj pljunu krv, pa mu se oklembesi na
ruku, a ja mu jednim zamahom odvojih glavu od ramena.
Kapetan već lako savlada svog napadača, a Marko je dvojici bez po
muke Zmajatom izlomio ruke, a onda ih dokrajčio po glavi. Umah se
zakrvavi beli sneg oko nas. Kad slepčovođa vide da mu ljudi padaju

137
posečeni, on se dade u beg, ali nemade kud jer je ravno i golo na tom
delu puta. Već se latih Zmijava, rešen da mu ne dopustim da umakne, ali
Marko me zaustavi:
„Čekaj, pobratime. Stići ću ga ja na mom Šari, pa ćemo ga ispitati
ko su i ko ih šalje, jer ovo nisu bauci."
„Svi zlopci imaju samo jednog gospodara, pusti da ga..." uporan
sam ja, svestan da ne moramo nikoga baciti na muke da bismo saznali
ko ga je poslao s bodežom na nas. Pogotovo što se posebno okomiše
na Dobromira.
„Poslušaj me bar jednom, pope!", viknu Kraljević, pa skoči na konja i
podbode ga za slepčovođom.
Htedoh da mu doviknem da nema svrhe to što radi, ali oćutah, neka
ga. Kraljević lako sustignu begunca, pa kad mu se ispreči Šarcem, ovaj
vide da ga neće utepati, već ga hoće živog zarobiti. Ipak nasrnu
bodežom na Kraljevića, ali on ga vešto konjem obori na sneg. Pogleda
ubijač u nas, pa kad vide da stojimo, shvati o čemu je reč, pa bez
kolebanja, baci se na svoje sečivo i presamiti se preko njega. Ne ispusti
nikakav glas, već mu ruke zakrvaviše, pa pocrvene i sneg oko njega.
Nemalo se iznenadismo ovakvim ishodom, a posebno kad primetih
da svi ubijači, osim slepčovođe, nisu ni skinuli svoje poveze preko očiju
prilikom napada. Kakvi su to asasini koji tako vešto nasrću čak i
zatvorenih očiju! Skinusmo im mi sve poveze ne bismo li otkrili da su
providni, ali se razočarasmo. Njihova veština osta tajna... Ali ne zadugo.
Jer Dobromir razgrnu dronjke na ubijaču koji je njega napao i otkri mu na
vratu beleg u obliku gavrana. I na drugima nađosmo isti znak. Dobromiru
i meni odmah sve bi jasno, a Kraljević osta zbunjen.
„Ovo je bratstvo Gavrana", reče mu kapetan.
„Ali su ljudi, nisu tvoji bauci, Gavrilo", odgovara Marko.
„Ljudi su koliko i krsnici, pobratime", kažem mu ja. „Ovo suvidovine."
„Nikad nisam čuo za njih", pravda se Marko.
„To su zakleti neprijatelji krsnika, kao i veštice", pojasnih mu. „To su
sve ljudi koji su rođeni u crnoj košuljici ili mehuru, a veštice im pod pazuh
ušivaju košuljicu. Slični su krsnicima, ali služe zloveri i naopakim
gospodarima."
„I savršeni su asasini", dodade kapetan. „Kad god neko biva
tajanstveno ubijen, odmah se posumnja na vidovine. Oni mogu da dolete
kao gavranovi, provući se svuda, a u mraku su nevidljivi."
„I okomili su se na tebe, Dobromire", rekoh mu ja. „Da ne uzmeš
badnjak."
„Neko nas je sinoć prisluškivao", zavrte glavom Marko.
„Valjda već znaš da nas uvek prate i prisluškuju", rekoh dok čistih
oštricu Kurjaka o sneg. „Sad znaju da nam je badnjak s Prvog hrasta
nadomak ruke. Odgonetnuli smo im zagonetku ptice Kuk. Naši krsnici

138
sigurno znaju čije su ovo vidovine. Pitaćemo ih preko Ravijojle."
„Hteće sad i tebe pošto-poto da ubiju, Dobromire", reče mu Marko i
stavi mu ruku na rame.
„Dobro došao u našu družinu", rekoh pomalo kiselo. „Dosad su svi
stradali." A kapetan zakoluta očima. „Ali bez brige, čim nam daš
badnjak, više nikome nećeš biti zanimljiv. Možda te mrakače ostave na
miru."
„A možda te i ubiju za svaki slučaj, bezimeni", zagrli ga Marko iz
milošte. „Tako ti je to sa nama."
„Uf", izusti samo dobroljubivi kapetan. Nakon što prevismo
posekotine što nam načiniše ulepi, vedroliki nastavismo put.
Do sela Vučja Glava stigli smo oko podneva. Lepo, mirno selo u
kraju zvanom Preljina i podno Vujna. Snežavi prizor kuća uljuljkanih
između pitomih brda na ovaj veliki hrišćanski praznik beše melem za
naše oči. Kao da ništa zlobivo nije moglo da dotakne ove ljude, niti su
oni mogli znati da ono postoji van njihovog sela. Postoje mesta koja
zrače spokojstvom i dobrodušjem, a Vučja Glava beše od takvih.
Dobromir kaže da je to zbog čudesnog Vujna, koji je sveto mesto.
Naime, niko ne pamti kad je i ko podigao malu hrišćansku kapelu kraj
Prvog hrasta. Šta više, kako je uopšte nekome to pošlo za rukom zbog
ptice Kuk. Veruje se da su to uradili hrišćanski isihasti u vreme Rastka
Nemanjića, koji beše miljenik ne samo pravovernog Boga, već poznat i
kao ukrotitelj vukova. Naravno, svako ima svoje objašnjenje, ali svi su se
bar u jednom slagali - prvi hrast je bio svetinja, a ptica Kuk je bila tu da
ga zaštiti.
Već na ulazu u selo Vučja Glava dočekaše nas dobrodošnim
izrazima i povicima. Osećao se praznični duh u ljudima. Dobromirovi
zemljaci nam prilaziše i pozivaše nas u svoje kuće, ali kapetan sve ih
uljudno odbi jer je hitao svojoj kući. Usput sretosmo grupu koledara, po
običaju sedmoricu ljudi koji su išli od kuće do kuće, izvodili magijski
blagoslov s ciljem dobijanja ritualnog ugošćenja. Svi su nosili poprilično
strašne maske sa rogovima, od slame i drveta, a vođa je nosio
koledarski štap sa zvoncetom. Uvek su bili rado primani u kuću, a ne daj
bože da preskoče neku kuću. To se smatralo velikom uvredom jer je
njihova poseta obezbeđivala domaćinima berićetnu godinu. Koledari bi
zasipali kuću žitom, raznosili grane četinara, izbijali iskre iz badnjaka...
Ali bilo je i onih kuća koje koledari nisu obilazili.
„Nama neće dolaziti jer mi je umro otac", primeti Dobromir.
Nasred sela, pred jednom očuvanom kamenom kućom dočeka nas
jedna žena sa crnom maramom, tužnog lica, ali nasmejanih očiju jer
gledaše svoga sina jedinca. Bila je omanjeg rasta, okruglog milog lica,
ali bledunjava i usahla. Smesta ga ona prigrli, stegnu uz sebe uz glasan
uzdah kao da joj je pao neki teret sa duše. Pa ga stade ljubiti i maziti po

139
licu, kao da pred sobom vidi svoje malo dete.
„Hvala bogu da si stigao, sine", reče žena.
„Majko, ovo su Kraljević Marko i monah Gavrilo", reče joj Dobromir.
„A ovo je moja majka Milača."
„Ko još nije čuo za Gavrila!" osmehnu se žena, pa mi dohvati ruku i
ljubi je. „Kosingas je samo jedan!"
„Hvala, majko, ali nemoj mi celivati ruke, ne zaslužujem, ipak." A
meni neprijatno kad mi neko ljubi ruke ili dodiruje svoje čelo njima, jer
retko daju blagoslov, a češće Kurjakom vitlaju.
„Pa, ko će to zaslužiti ako ne ti... ili junaković Marko?" reče žena pa
rukom povuče Kraljevića da se spusti ne bi li ga poljubila u čelo. „Nego,
uđite, deco, da se malo ogrejete, mada ovo sunce lepo miluje."
Uđosmo za Milačom, a unutra nas dočeka miris pečenog hleba. Čini
mi se da nema lepšeg mirisa zimi nego kad osetiš taj miris doma. Unutra
ništa nije manjkalo i videlo se da sin jedinac brine o svojim roditeljima.
Ali se osećala praznina koju je za sobom ostavio Vukola. Čak se i meni
činilo da će svakog trenutka da se pojavi na pragu.
„Majko, daj dobrodošliju Gavrilu i Marku", reče Dobromir. „Ovo je
kao da nam je naš milostivi knez ušao u kuću. Nećemo da se brukamo."
„Svakako, sine", brže-bolje žena sipa rakiju. „Nadam se da će nam
učiniti čast i ostati za praznik."
„Imamo sutra izrana neka posla", kaže Dobromir, „ali nakon toga će
biti naši gosti"
„Ne zaboravi da sutra odeš po badnjak. I pogotovo sad kad ti se
upokojio otac."
„Ne brini, majko", reče zamišljeno kapetan, pa me pogleda. „Sutra
svakako idemo po badnjak. Ali moraćemo još večeras krenuti po njega.
On se bere samo izrana."
„Pa, kud to idete, ako kanite poći večeras?" začudi se njegova
majka.
„Na Vujan", reče Dobromir, pa skrenu pogled jer zna kako će ona
da reaguje. Tako i bi. Milača zasta, pa ga gleda kao da ne veruje šta
čuje. Zatim se polako spusti ne gledajući gde je klupa, pa stade da
gužva svoju kecelju.
„Zašto, crni ti, idete na Vujan? Ne znaš li da je tamo opasno?"
„Ne brinite, majko", umešah se ja jer se osećah prozvanim.
Uostalom, kapetan je nas tamo vodio. „Neće se ništa nikome desiti. Sve
je... po planu."
„Ljudi se plaše da gledaju to stablo čak i iz daleka", reče ona. „Čak i
tad skrenu pogled ili prekriju oči... A vi ste se namerili da odete tamo. To
je čarobno mesto koje čuvaju moćne sile. Više niko ne ide ni u kapelicu."
„Vrlo je važno da odemo tamo, majko", opet će Dobromir. „Nije stvar
našeg izbora. Moramo da idemo... Ali, vratićemo se za Badnje veče."

140
 Žena ne reče ništa nego naglo ustade i žurno izađe napolje. Učini
mi se da joj videh suze u očima. Dobromir, šta će siroma', pohita za
njom.
Mi ostasmo nemi, pa ispijamo dobrodošliju i zgledamo se.
Kao što on reče, ili kao što neko gore zapoveda, slučajno ili ne,
sutra i mi idemo po badnjak, ali sa Prvoga hrasta. Dotad ne primetih tu
slučajnost, ali svakako taj znak shvatih kao dobronameran. Iako se
činiše da je to grešina u božjim očima, znadoh da se badnjak brao i pre
dolaska Krsta, ali ako će to zaustaviti nadiranje mrakača, onda sam bio
spreman i da ogrešim svoju dušu. Neko je to morao da uradi, a ko bi
drugi nego li kosingas? Badnjak beše simbol mladoga boga, a
Svetovidov zahtev se baš u tome ogledao: da uzmemo badnjak u
njegovo ime, kao u ime mladog dolazećeg boga i da ga spalimo usred
njegovog hrasta na Belom izvoru.
Jer odvajkada se u nas slavio dolazak i odlazak tri brata: Kupala,
Koleda i Svarožića. Letnji Kupalo svetkovao se u doba berbe i tad je bio
na vrhuncu snage, ali se najavljuje i njegova smrt kao sunca. Iz letnjih
vatara uskrsava Koledo, njega zvaše i Svarog, buduće zimsko sunce. Ali
on Badnjega dana ustupa mesto Svarožiću ili kako ga sad zovu Božiću.
Kad to objasnih Kraljeviću, koji je odrastao na dvoru, okružen
pravovernicima, on se malo namršti, pa u njemu opet proradi onaj stari
kralj Marko s početka naših putešestvija. Jeste on video svašta sa
mnom, ali u dubini duše ostao je veran našoj Crkvi. Uostalom, kao i ja,
ali na drugačiji način. Ja zato što sam znao istinu, pa sam svojevoljno
izabrao, a on zato što nije znao sve, ali je slepo verovao.
„Mi smo na dvoru uvek slavili Hristovo rođenje na Božić. O čemu vi
ovde pričate?"
„Ne zna se tačan datum njegovog rođenja, pobratime", kažem mu
ja, a on se izbeči. „Kako bi moglo da se zna? Kad se on rodio bio je
nepoznat, ko bi ubeležio dan njegovog rođenja? Crkva je pre hiljadu
godina zasedala i odlučila da se to svetkuje krajem decembra,
istovremeno i u inat glavnim rimskim svetkovinama. Znaš li da je Kliment
Aleksandrijski tražio da se Hristovo rođenje svetkuje 20. maja?"
„Po čemu je taj Klimentije izabrao taj datum?" čudi se Kraljević.
„Ko će mu ga znati", slegoh ramenima. „Ali to ne menja stvar. Naša
Crkva je mudro preuzela običaj badnjaka i njegovim spaljivanjem
najavljuje dolazak mladog boga Isusa Hrista, našeg Spasitelja."
„Hm... Sve je tako izmešano", prizna Kraljević. „A ja sam se baš
sekirao što uzimamo badnjak u ime Svetovida."
„Negde ga pale u čast Svarožića, u crkvama u čast našeg
Spasitelja... a mi moramo u čast Svetovida, ako ćemo pridobiti njegovu
naklonost i pomoć."
„Neka nam Gospod oprosti", reče Marko i prekrsti se.

141
 „Hoće, žrtvujemo se za druge. Uostalom, ko zna šta nas još čeka
dalje niz ovu našu putljagu." Zatim mu nazdravih. „Zato ćemo večeras
da krenemo na Vujan."
„Trebaće nam četiri-pet sati po ovom snegu da se uspemo do
Hrasta", reče Dobromir ušavši smrknutog lica. Ne beše mu drago što
sekira majku, ali je svestan važnoće ovog poduhvata. „Nedaleko od
Hrasta i kapelice stoji jedna bačija koju leti koriste stočari ili lovci. Tamo
možemo zanoćiti i u zoru izaći po badnjak. Ali prvo ćemo da odemo kod
starog Miloglava. Čiča živi sam, van sela. Ljudi ga se klone jer je vilaš,
mada je dobrodušan i vrlo bistar iako je star. On kaže da ima više od sto
godina."
„Vilaš?", upita Marko.
„Čovek koga vila uzme za muža, pa se kasnije rastanu", kažem mu
ja.
„Miloglav je živeo sa rusalkom, tako bar on kaže."
„Onda svakako nije dobro prošao", kažem im ja. „Vrlo su nesrećne i
kratke ljubavi sa rusalkama. Brzo sagore jer nijedno ne može da se
potpuno posveti drugom. Niti rusalka može živeti van vode, niti čovek u
vodi. Uostalom, kažu da rusalka ume i da ubije čoveka nakon što joj
podari žensko dete, a ne samo da ga napusti."
„I šta radi sa detetom?" pita Marko.
„Postaje rusalka"
Milača nas je ispratila do izlaza sela, a pošto nas je opskrbila što
hranom što rakijom, ostalo je samo da nam poželi sreću na putu i još
srećniji i brži povratak. Trudila se ona da pred sinom jedincem ne
pokaže svoju duboku brigu, hrabro se držala, ali ruke bi joj zadrhtale
svaki put kad bi dodirivale Dobromira. Na pola sata od sela, na snežnoj
šumovitoj obali Vujanske reke, smestila se kamena koliba vilaša
Miloglava. Slamneni krov je bio potpuno prekriven snegom i samo je
odžak, koji se pušio, virio iz njega. Smetovi su skoro zatrpali severnu
stranu i zaista, sa sto koraka mogao si proći ne znajući za nju. Jedna
stara vrba se skoro naslonila na nju, pa joj se grane odmaraju na krovu.
Sneg ih je prekrio, pa im napravio čudan oblik. Vujanska reka je tu dva
hvata široka, a posle se polako sužava. Led se uhvatio na obali i između
kamenja, dok je ona i dalje glasno žuborila i čula se izdaleka. Vrlo lepo
mesto koje svakako nije slučajno izabrano. Blizina reke je verovatno
značila da u njoj ima rusalki ili da je posećuju.
„O, Miloglave!", povika Dobromir, dok s mukom gazimo dubok sneg.
Nedugo zatim, zaškripaše mu vrata i jedna kosata seda glava
proviri napolje. Malo začkilji očima dok nas poglednuje, ali kad prepozna
Dobromira, iskezi se i pokaza svoje velike zube. Bio je blago pognut
napred, oči krupne, nosat, a zube usne nisu mogle da pokriju već su
stalno virili. Imao je sedu, kratku i retku bradu, koju bi često češao.

142
 „Dobromire, sinko!" povika nasmejan. „Otkud ti, pa još sa gostima?"
„Po tvoj savet, Miloglave dobroradi!" odvrati kapetan.
„E, kad bi tako svi mislili" vajka se čiča.
Na kraju se probismo do kuće, kapetan nas upozna sa njim, pa nas
stari dohvati da nas ljubi u čelo i svakome iz milošte pljusne šamar po
licu. Meni zabride obraz.
„Znamenitih li gostiju" čudi se ovaj. „Ne znam kako vam ja mogu
pomoći, ali uđite, deco. Taman sam kuvao vino. Spremam i neki
bućkuriš. Kao da sam znao da dolazite."
Koliba mu skromna, zemljanog poda, sa velikim ognjištem na
sredini, s jedne mu strane slamarica, s druge klupa. Na policama mu
sušene pečurke, razne trave, sila nekakvih činija i ćupova. Uza zid,
vreće pune nečega, iz nekih vire trave, u drugima zemlja.
„Evo, moja majka ti šalje pogaču", glasno će Dobromir, kao da je
domaćin nagluv.
„Živa bila, duša od žene", zgrabi on pogaču, pa je ubaci u neku
vreću. Primetih grančice pelena na prozoru koji je gledao na potok i
iznad ulaznih vrata. On se koristio da otera rusalke.
„Ne znam da li ti je još nešto trebalo?"
„E, treba mi mlada žena i stara kuvarica!" smeje se čiča. „Je li tvoja
porodica dobro? Jeste? Hvala bogu."
Uze jednu koricu starog hleba, odlomi svakome po parče, pa nam je
tutne u ruke.
„Pojedite to, miš ga je grizao, dobro je protiv zubobolje. Valja se",
reče žvaćući i mljackajući. Čiča je večito bio u pokretu, stalno je nešto
prinosio, odnosio, pristavljao, sklanjao, pomerio bi s jednog mesta na
drugo. Uze da promeša taj svoj bućkuriš, koji se krčkao u gvozdenjaku.
Doduše, nije nimalo privlačno mirisao. Pri tom nam sipa vrućeg vina.
„Žao mi tvog oca Vukole", reče on dok je džarao vatru, a drugom
rukom češao bradu. „Dobar i vredan čovek. Sušica je gadna bolež. Ali
nije umeo da se čuva... Ispijte to vino, držano je u grobu i dobro je protiv
sušice. Valja se."
Marko i ja se zgledamo, pa žvaćemo hleb, koji su grizli miševi, i
zalivamo ga vinom iz groba. I ne čudi što je Kraljević iskolačio oči, pa
teško guta. Dobromir se samo smeška i čeka da se čiča primiri. Na kraju
mu reče:
„Miloglave, treba nam tvoja pomoć, uputili smo se na Vujan, imamo
važno poslanje."
Na to domaćin podiže obrve, pa odmeri Marka i mene. Nije on od
juče. Video je neke stvari o kojima sam ja samo čuo razne priče. Biti
vilaš znači znati i neke vilinske tajne.
„Kakvo god poslanje da imate tamo, rđavo će se svršiti!" odbrusi on.
„Neće, čiča", kažem mu ja. „Idemo pripremljeni."

143
 „Pripremljeni, kažete?" osmehnu se on. „Pa, vi i ne znate šta je
tamo!"
„Zato smo došli tebi da nam ti kažeš, starino", reče Dobromir.
Miloglav se počeša po bradi, usta mu zatvorena, ali zubi mu vire.
„Prvi hrast... Carski dub... To je pupak sveta." U Miloglava se oči
zacakliše. „Njega je stari Gobina prvog posadio, iz njega je potekao
život. Kad su giganti u davnina pokušali da ga iščupaju, ne bi li pustili
demone zarobljene u njegovom korenju, ptica Kuk ih je rastrgla kao što
orao rastrgne kokoš. Pre dolaska Krsta, njemu su davane žrtve. Prvi
hrišćani su mu u čast podigli kapelu. Oko njega plešu vile i ne daju
nikome da mu priđe. Kruna mu dodire oblake, a korenje... spušta se do
pakla. Kraj njega izbija izvor čudesne vode, koja leči svakojake boleži. U
njegovom korenju leži zarobljena neman Škurupeja, koja zajedno sa
drugim baucima stalno mu glođe korenje. A krošnja... Ah!" iskrade mu se
uzdah ushićenja, kao da mu je pred očima taj prizor. „Bezbrojstvo
crvenih cvetova, slavuja koji pevaju sa povetarcem, koji šušti kroz grane,
pčela i leptira koji se utrkuju po njima... I ta ptica... Kuk... Veličanstveni
stvor koga se ne možeš nagledati i život ti može proći za tren. Ali ako je
obuzme bes..." klima glavom Miloglav. „Pretvara se u strašnog stvora
koji ledi krv. Kažu, koliko je crvenih cvetova, toliko je ljudi na svetu, a
ptica Kuk ih stalno čupa, a oni stalno niču... A ne znaš da li je Dub lepši
u leto ili sad zimi." U zanosju pusti suzu, pa je obrisa rukavom. Zatim se
pribra, pa opet nagnu kuvano vino iz groba koje ga protrese: „Ahh!... To
je rajsko mesto, ali čuva ga vrlo jaka čarolija. Ako vas vile ne ustrele
nekom strašnom kletvom, onda ćete skončati od ptice Kuk."
„Idemo pripremljeni", ponovi sad Marko, ali čiča odmahnu rukom, ko
zna koliko puta je to čuo.
Zatim uze kutlaču pa promeša svoj bućkuriš.
„Da vam sipam malo u zdelu...?"
„Ne!" ne stiže Miloglav ni da završi misao, a nas trojica uglas
povikasmo.
„Hvala na gostoprimstvu, Miloglave", brže-bolje će Dobromir. Ne
valja ako se domaćin uvredi. „Nego, moramo poći, rano smrkava."
Čiča je malo gunđao, pa onda nešto mumlao sebi u bradu, ali
naposletku ustade da nas isprati.
Pre no što smo izašli, starina uze sa police neke male vence, pa
pošto uze Dobromirovu desnu ruku, stavi mu jedan kao grivnu.
„Ovo je jasenak trava", reče on zamišljeno. „Ona štiti od rusalske i
vilinske bolesti... Jer gazićete njihova mesta." Zatim zakači po jedan
meni i Marku. „Nisu sve samodive dobrodušne. Ima ih koje su se otuđile
i od svoje vrste, pa su pakosnice."
„Hvala, Miloglave. Zadužio si nas mnogo za kratko što ostasmo kod
tebe", kaže mu Dobromir.

144
 „Tvoj otac, neka mu je laka zemlja, zadužio je mene kada me je
primio u svoj dom, kad me je moja riđovka oterala. Dvaput me je sprečio
da dignem ruku na sebe i vidario mi je i srce i dušu, koju mi je ukrala ta
bestidna vragoderka."
„Rusalska ljubav je zloslutna", kažem mu ja. „Nikad ne izađe na
dobro."
„Dovodi mi ta vragojla Lilja devojče moje koje je rodila..." uzdahnu
starac, ali mu se lice ozari. „Kako je moja kćer krasnovidna! Sva je na
majku, hvala bogu, jer da je na mene, bila bi nagrdna. Čudo je to,
deco..." Zamisli se on. „Gledam ih kako su mlade i sve lepše, a ja sve
stariji, oronuo. Držim pelen i jasenak travu, i štošta još da im se oduprem
i da ih odbijem od svoje kuće... Ali kad mi bude kucnuo čas, prepustiću
se opet njenom zagrljaju. Neka moje oči poslednje što vide bude njena
krasota..." Reče to kao da priželjkuje da taj dan dođe što pre.
Napolju sneži. Krupne pahuljice su lelujavo padale. Nije bilo ni
daška vetra. Šarac i Coka za kratko ostaše prekriveni snegom.
Otresosmo sneg sa njih, pa pošto se srdačno pozdravismo sa
Miloglavom, nastavismo put Vujna.
Nedugo zatim, uz jarko svetlo Zmajogorčevog ognja osvetlismo noć
oko sebe dok nas je Dobromir vodio samo njemu vidljivim putem kroz
šumu. Iako se s mukom probijasmo, svakim korakom naše uzbuđenje i
nestrpljenje je raslo. Nedoumica je bilo mnogo iako smo verovali da smo
odgonetnuli zagonetku ptice Kuk. Kao da je nešto pa zavisilo od nas.
Svaki put nas je čekalo neko iznenađenja i neko bi stradao. Plaših se za
Dobromira. Desi li mu se nešto, nećemo smeti da izađemo Milači na oči.
Zar da joj sin jedinac nastrada zbog nas?!
Iako je Carski dub, kako ga Miloglav zvaše, bio zapadno od vrha
Vujan, mi smo potražili bačiju sa istočne strane, na bezbednoj
udaljenosti, a opet dovoljno blizu da pred zoru stignemo na vreme da
uberemo badnjak kako običaj nalaže. Dobromir je pronađe bez po muke
zavejanu sa svih strana, šćućurenu ispod jedne velike bukve, kojoj jedan
veliki koren viri iz zemlje, kao da smo ga zatekli u nameri da nekud
krene. Pod tom njegovom „nogom" izbija žuborak, pa trči preko kamenja
i probija se kroz sneg. Ni veće kamenje ga ne zaustavlja, pa iako se čini
da ga je neko hteo zauzdati, on ih s lakoćom zaobilazi i još glasnije
žubori kao da se ljuti na njih. Možda ga zato narod zove Besni potok.
Vezasmo Šarca i Coku za bukvu, rasteretismo ih tovara, pa ih
ogrnusmo medveđim krznima.
„Ne plaši se, moj Šaro", našali se Marko, tobože govori svom konju.
„Nije to medved, to je samo tvoj saputnik Coka."
Unutra, na prvi pogled, sem ognjišta, jednog klimavog astala i klupe
nije bilo ničega. Ali u ćošku, lepo složen drvljanik sa suvim drvima.
Priđem mu oprezno, jer nikad ne znaš kome si došao nepozvan u goste.

145
To magično mesto, na kome se nekad izvode razni rituali, na njemu se
nekad pojavljuju vile, pa i neke nečiste sile. Veštice i vračare umeju na
drvljaniku da gataju ili da leče, pa stari za njega kažu da je granica svog i
tuđeg sveta. Kad zavirih pozadi, imam šta da vidim, nekoliko odsečenih
glava petlova koje tu stoje ko zna otkad. To brđani rade da bi sprečili
pomor stoke. Uzeh pažljivo nekoliko cepanica za vatru i ubacih u staro
ognjište. Sa Zmajogorčevim ognjem umah planu vatra.
Zemljani pod je bio dobro utaban i malo uzdignut, pa je bio suv.
Zidovi od brvana behu oblepljeni blatom, pa su štitili od vetra. Ko god ju
je napravio, učinio je to s namerom da dugo traje i da se brzo zgreje. I
poštovao je duhove koji verovatno obitavaše u ovoj staroj bukvi, koja se
zaštitnički nadvila nad ovom bačijom. Pa je čak digla koren da propusti
vodu.
„Ne treba po mraku izlaziti po vodu", rekoh im, mada znam da već
znaju.
„Meni ne treba voda, imam rakiju", reče Marko. „Mada će nam
zatrebati jer smo je potrošili."
„Onda ću ja otići po nju", rekoh, pa uzeh mešinu u kojoj je držimo.
Zakoračih napolje, zatvorih vrata za sobom, pa osmotrih okolinu. Za
kratko vreme, Šarac i Coka su se već belili od snega. Sve je bilo mirno i
tiho. Samo bi povremeno zaškripala neka bukova grana iznad bačije pod
teretom snega. Iza kuće je dopirao žubor Besnog potoka. Krupne
pahulje su promicale i polako prekrivale naše tragove, drugih nije bilo.
Obiđoh brvnaru do žuborava i priđoh obali. Zagledah se u izvor, koji
je tekao iz iskrivljenog korena. Sneg i led ga okovali sa svih strana, ali on
se prkosno probija. Ko zna iz koje dubine dolazi! Možda sam ga nekad i
pregazio u svojim lutanjima po podzemlju. Sad izgleda pitomo, a dole je
možda neka besna, neukrotiva vodurina koja nosi sve pred sobom.
Možda ga je ova bukva upravo ukrotila time što ga je opkoračila...
Prigušen ženski kikot pomeša sa se žuboranjem. Za trenutak
pomislih da mi se pričinjava i da je to samo klokotanje vode, ali kad ga
ponovo začuh, zamantijah i spustih ruku na balčak Kurjaka. Znam da je
planina puna vila i rusalki, ali ne znam koja je koliko dobronamerna.
Čuda je toliko da ih se za života sigurno neću svih nagledati, ali
svako ću pamtiti jer uvek probudi isto osećanje u čoveku. Nešto što smo
zaboravili ili možda samo sanjali. Ali, svakako nešto čega smo bili deo.
Tako se moje oči naslađivaše gledajući neku priliku koja se igra sa
pahuljicama... Ili su se one igrale sa njom. S druge strane potoka,
desetinu koraka od mene, nejasna senka je plesala i hvatala krpice
snega. Ali nekom čarolijom, kako bi je koja pahuljica dodirnula ili pala na
nju, taj deo je postojao vidljiv. I ona bi se zakikotala. Vile su bile razigrani
stvorovi i u svemu su mogle da nađu razonodu i da plešu uz melodiju
koju samo one čuju.

146
 I pored toga što je veći deo lepršastog tela vile već bio vidljiv, ne
mogah da je prepoznam, a već sam bio toliko zanesen tom lepotom igre
sa pahuljicama da više ničega nisam bio svestan. Čudesne su zaista te
vilinske pojave, obuzmu te celoga i osetiš se u nemilosti pred savršenim
spojem ženske lepote i prirode.
„Uvek me golicaju", reče razdragani glas.
„Ah, vilo, tvoj dolazak je uvek u pravi čas i svaki put mi okrepiš
dušu", rekoh prepoznavši joj tad glas. „Da je u čoveku toliko veselosti
kao u tebi, Ravijojla, svet bi bio pravi raj."
„Nekad je bio takav raj, kosingase", reče glas kikoćući se dok je
hvatala pahuljice. „Ali, vi ste ga napustili."
„Zašto bismo to uradili?"
„Da biste gospodarili... Ljudima i prirodom." A zatim se prilika umiri.
Pahuljice koje su padale otkrivale su sve više lepršave, raznobojne
vilinske haljine, a Ravijojlino lice se pojavi najednom, pokretom njene
nevidljive ruke. U snežnom belilu, njene haljine boje cvetne livade zračile
su nekim unutarnjim sjajem. Zabogam se, mogao sam da osetim
blagoduh prolećnih polja i povetarca na svom licu.
„Onda smo pogrešili što smo napustili taj raj", rekoh.
„Sad idemo odvojenim putevima", reče ona. „A vaš je trnovit i
krvav." Nesta milozvučnosti u njenom glasu i stresoh se. Vratila me je u
sadašnjost.
„Donosiš mi lošu vest", zaključih.
„Almanah je ukraden", reče ona kratko, a ja pretrnuh. Sva čarolija
nesta pred naletom one iste teskobe koja mi kida dušu. Nisam znao šta
da kažem. Stoguba nas je ipak prešao. Naposletku, ipak nekako izustih:
„Zar pred Strahorom...? Ko bi se usudio?"
„Ne znamo... Zduhači su se razleteli na sve strane, ali uljeza nema"
reče ona. „Niko nije mogao neprimećen da uđe u hram Belog Vuka."
Jedna njena reč mi privuče pažnju. „Neprimećen".
„A možda je bio nevidljiv oku njihovom", rekoh joj, a ona me
radoznalo pogleda.
„Jutros su nas na putu presrele vidovine prerušene u slepce. Umalo
da ubiju Dobromira, pa i nas."
„Videla sam vas kad ste došli. Zašto ste poveli njega?"
„On može da uzme badnjak sa Prvog hrasta, on je bezimen...
Njegov pokojni otac je jedini znao njegovo pravo ime na krštenju."
Ravijojla klimnu glavom, shvativši razrešenje zagonetke.
„I vidovine su htele da vas spreče da uzmete badnjak", reče ona.
„One su mogle neopaženo da uđu u hram i da odnesu Almanah."
Pa ravnodušno dodah: „I sad je u rukama Hromog Dabe."
„Ako nije još, biće" reče ona.
Nasta tajac. Čini se da je i žuborav utihnuo. Toliko mi se misli sruči

147
najednom da na tren zaboravih i gde sam. Ali, i pored svega nešto me je
kopkalo. Vidovine su oprečne krsnicima, ali ni jedni ni drugi nikad ne
zalaze u podzemlje, a kamoli u Ad. Njihova vekovna borba je uvek u
ljudskom svetu.
„Vilo, idi u Štrikovac kod krsnika Pačena" rekoh joj. „On će znati ko
stoji iza ovoga i čije su vidovine. Ko god da je, ne mislim da je demon
kao što je bio Stoguba. Znaš kako kažu: Svaka ptica svome jatu leti. Njih
sigurno predvodi neka veštica, čarobnjak ili..."
„Ko?"
„Prvosveštenik Singur nam je na Belom izvoru rekao da se
bezimene zveri niotkuda pojavljuju, da ono što mirovaše vekovima,
ponovo je oživelo... Ali, krsnici u Štrikovcu će znati ko je krivac", rekoh
joj.
„Onda hitam k njima i čim nešto doznam, pronaći ću vas i javiću
vam vest."
„Hoćeš li da se javiš Marku?" upitah je, a ona zastanu za trenutak.
Vidim da se premišlja. A onda joj razum prevagnu.
„Ne... Bolje da žurim. Pokrenut je sled nemilih događaja, plašim se
sledećeg. Moramo znati kako da ga zaustavimo i da mi pokrenemo one
koji nama idu na ruku... Pronaći ću vas."
„Kako nas tako lako pronalaziš, vilo?" začudih se. „Nije baš da
gromoglasno najavljujemo naš dolazak."
„Dokle god nosiš Žeravicu, uvek ću te lako pronaći", reče ona.
„Ona je nekakva vaša naprava?"
„Ne... Ona je deo mene", reče i okrenu se da ide.
I kao što su je pahulje činile vidljivom, tako su je sad činile
nevidljivom. Postajala je prozirna. Rukama je i dalje hvatala pahuljice i
kikotala se. Hod joj je lagan i skakutav. Ne može da se odupre
razdraganosti. Nekad pomislim da samo čovek kvari lepotu i potpunost
prirode.

148
Četvrtak, Badnji dan, 24. decembar leta
Gospodnjeg 6896.

Krenuli smo izrana iz bačije. Taman kad se unutra dobro zagrejalo,

morasmo da se spakujemo i krenemo. Marko i Dobromir su uspeli da
odspavaju celu noć i bili su odmorni kad sam ih probudio. A kako zimi
svanjiva kasnije, ne morasmo, kao leti, da ustajemo u četiri ili pet.
Napolju je još pahuljalo i bilo je bez vetra. Šuma je bila uspavana i
odstraga se samo žuboranje čulo. Još je bilo mračno.
Kad smo krenuli ka Hrastu, ispričah im za sinoćnu dogodovštinu na
potoku, a Kraljević se kao dete natmuri.
„Što me nisi zvao, baksuze? Rekao sam ti još prošli put."
„Pozvao sam je da uđe, ali nije htela", pravdam se, iznenađen što
on tako ljutito reaguje.
„A nisi mogao da se setiš da mene pozoveš da izađem?" opet će on
namrgođen. „Bilo ti Je teško, je li?"
„Šta si zapeo, pobratime? Žurilo joj se... Naopake stvari se
dešavaju."
„Šta?" umusi se ovaj. Sigurno je odmah pomislio na svoju Jelicu i
Mateju. Nije mogao da zaboravi kad nam Je onomad rekla da je
Jastrebina bila napadnuta.
„Ukrali su Almanah."
„Znao sam!", odmah uzviknu Kraljević. „Nije ga trebalo ni ostavljati
tamo! Vidiš da ga nisu mogli sačuvati!"
„Stoguba bi nam ga ukrao da smo ga nosili sa sobom."
„Koliko se sećam, ja sam ti govorio da ga sakrijemo, ali ne, ti znaš
najbolje!"
Ja oćutah na to jer nemam šta da mu kažem iako mislim da smo
ispravno uradili. Poverili smo se Strahoru i zadužili ga. Znao sam da
Almanah ne bismo mogli da sačuvamo ni da sakrijemo. Previše ga svi
žele. Rekoh im da sumnjam na vidovine i da sam poslao Ravijojlu kod
Pačena da se raspita. Na sve to Dobromir oćuta, ne razume ništa, ali
zna da ne treba da se petlja više nego što mora.

149
 Celim putem, šuma je bila mirna i tiha. Osluškivao sam, gledao u
mrak, a tek ponekad bi se čula poneka grana koja puca pod težinom
nagomilanog snega. Svaki naš korak i frktanje Šarca ili Coke je
odjekivao u mraku. Belina snega i naš Zmajogorčev oganj su ipak
pružali dovoljno svetlosti i sigurnosti. Ali, šuma kao da je još spavala...
Ne, nije bilo to. Bila je uplašena. Nešto nama nepoznato je bilo u toku.
Dobro je vila rekla: pokrenut je sled nemilih događaja. Nesvesno ubrzah
korak, ali ne rekoh družini ništa. Dok Coka ne počne da mlati glavom i
da njače, nema bliske opasnosti od mrakača.
Malo više od jednog sata probijanja kroz sneg nam je trebalo da
stignemo do male kapele na jednoj čistini usred šume. Videlo se po njoj
da je stara i da su je pravoverne hrišćanske ruke podigle, jer nad njom
beše veliki kameni krst, skoro ljudske visine, tri zida i jedan mali otvor
kroz koji moraš da se sagneš da bi ušao. Unutra ne možeš ljudski ni da
se okreneš, zidovi su goli i ima jedna ploča za darove i ikone. Na njoj je
urezan krst. Dok smo je zagledali, shvatih koliko je Sveti Sava bio
miljenik i vilinskog naroda, jer mu inače ne bi dopustili da je podigne na
njima svetom mestu. A ona ne beše ovde u inat ili da prkosi Carskom
dubu - bila je izraz poštovanja.
Tu je prestalo da sneži. U čudu primetismo da stojimo na suvoj travi
i da nema nigde ni traga od snega! I dalje je hladno, ali zemlja je suva
kao da dugo nije videla vodu. Travna ledina se širi pred nama.
„Kakva je sad ovo čarolija?", promumla Marko više za sebe.
Jedva smo se stotinak koraka udaljili kad Zmajogorčev oganj obasja
naoko jedan veliki drveni zid. Zastasmo na nekakvom ispupčenju na
zemlji. Desno od njega veselo poskakuje mali žuborav, pa peva na sav
glas, kao da doziva ptice da se utrkuju sa njim. Teče nizbrdo i ne
zastajkuje, već se vešto probija i zaobilazi svaku prepreku. Vodotečina
je, bez sumnje, krvotok zemlje.
A mi u čudu gledamo jer nam niko ne spominjaše da je Hrast bio
ograđen. Marko podiže malo svoju baklju, pa na naše zaprepašćenje,
svetlost obasja donje grane na tom drvenom zidu!
„To je hrast!" izusti Kraljević.
U neverici gledamo to gorostasno deblo za koje verovasmo da je
zid! U njemu beše bar pedeset koraka širine, a visina... Bože, visina mu
se gubila u mraku i u snežini vazduha. U njemu hrapava kora, mestimice
sa velikim čvornatim izraslinama ili rupama u koje ceo čovek može lako
da uđe! Taman dokle je svetlost baklje dopirala počinjale su prve
glomazne grane da se šire. Ne mogah ni da zamislim kolika je bila
njegova krošnja... i šta je sve bilo na njoj.
I tad mi sinu. Možda smo previše blizu. Ako se ptica Kuk stušti na
nas, nećemo stići ni da pisnemo, a bićemo gotovi. Neoprezno smo prišli
Prvom hrastu.

150
 „Odmaknimo se..." prošaputah. „Previše je opasno."
Krenusmo unatraške, ne skidajući pogled sa drevnog giganta, koji
se nadvio nad nama. Osećah kako mi srce ubrzano udara i kako mi
bubnji u glavi. Ne mogah da dođem do vazduha, već ubrzano dišem i
plašim se da trepnem, jer se očas može nešto sručiti na nas. Tačno sam
mogao da osetim njegovo prisustvo svuda oko nas, a pogotovo iznad
nas, kao da će nas svakog trenutka poklopiti. Osvrnuh se i vidim u daljini
da iza kapele i dalje sneži gusto, a ovde je sve suvo. To je samo moglo
da znači da nas njegova divovska krošnja štiti od snega. Još smo bili
pod Prvim hrastom. I dalje smo blizu!
„Ko se usuđuje da gazi po našem viljokolu?" začusmo odnekud neki
strogi ženski glas. Osvrćemo se, ali on dolazi odasvud. „Kazna za
prestupak je smrt!"
„Nije nam bila namera da okužimo vaše viljokolo!" povikah.
„Nemojte nas kazniti zbog našeg neznanja, to je bila slučajna greška."
Nasta kratak tajac, a onda se začu opet isti glas, ali ovaj put je
dolazio iz jednog pravca.
„Ko se odvažio da dođe pred Carski dub?"
Nas trojica se prenusmo i okrenusmo se prema Hrastu. Na mestu
gde je bilo ispupčenje, očito je bilo vilinsko viljokolo, i sad tu gordo
stajaše jedna vila u beloj lepršavoj haljini nalik pahulji. Izgledalo je kao
da bezbroj pahulja leti oko nje, a nijedna je ne dodiruje. Pričati opet o
lepoti vila je izlišno, jer svaka beše najlepša i da čovek mora da izabere
samo jednu, našao bi se na velikoj muci. A ova beše naročito krasna
zbog gordosti i strogosti kojima je zračila, pa ju je njena lepota činila još
opasnijom. Strog izraz lica je znalcu samo govorio da je vila nebrojano
puta najstrože kaznila uljeze na ovom svetištu i da joj nemilost nije
strana. Naučio sam da je najopasnije uvrediti vilinsko biće, jer se začas
razjare i odmah te mogu ustreliti nekakvom strašnom kletvom zbog koje
možeš biti azan od ruke, noge ili od očiju, a da ne govorim da se možeš
sručiti mrtav kao klada.
„Ko se osmelio da odgovara vili Vujani?", ponovi ona.
Zamantijah, pa na svetlu Zmajogorčevog ognja blesnu moja
verižnjača, a zmaj Nev kao da se prkosno iskezi na nju, jer iako to ne
pokaza, njen pogled naglo smekša. Pri tom, još izvadih Kurjaka, pa ga
zaboh jedan korak ispred sebe, a njegove vilinske rune preteći svetle,
kao da su oživele pod Zmajogorčevim ognjem.
„Ja sam kosingas Gavrilo, a ovo je Kraljević Marko, Ratnik iz
Proročanstva."
Ona zaćuta na tren i ne skida pogled sa mene. Naposletku reče
nešto što me umnogome tad iznenadi:
„Tvoj dolazak je preuranjen, Gavrilo", reče blažim tonom.
„Preuranjen? Na Badnji dan se bere badnjak..." zbunjen se

151
preslišavam naglas.
„Preuranjen je tvoj dolazak za počinak", opet će ona, a ja se bogme
naježih. Govori li ona o mojoj smrti?
„Počinak?" već sam potpuno zbunjen i preplašen. „Kakav počinak,
gospodarice?"
„Ovde ćeš počivati kad se upokojiš. Ne znaš li to?"
Zgledam se sa Markom, a i on u čudu pa ne veruje šta sluša. Meni
zasta neka knedla u grlu, pa ni makac, ni gore ni dole. Grlo mi suvo, ni
glas da ispustim. Ne ostaje se ravnodušan kad se priča o svojoj smrti,
ma kakav junak u srcu bio.
Vidi vila Vujana da sam zatečen i zanemeo, pa brže-bolje objasni:
„Ali, ne strahuj, kosingase. Tvoje vreme nije još došlo... Ali ćeš
jednog dana ovde počivati, pa iako ti ime bude izbrisano, neko će podići
hram oko tebe."
Iako mi doduše laknu, nespokojstvo da stojim gde ću biti pokopan
nikako da me pusti. Ali, naše klupko se brzo odmotava, a da toga nismo
ni svesni.
„Ko je treći?", upita ona gledajući kapetana.
„On je niko", rekoh, pa kad videh da se ona vidno iznenadila, brzo
dodah: „On je došao po badnjak sa Prvog hrasta."
Nju najednom obuze bes, ali uspe da se obuzda poglednujući moju
verižnjaču i Kurjaka. Nije joj to strano. Ipak, povrati onu strogoću i
zapovedno reknu:
„Neka priđe napred... Kako može biti niko? Ime sigurno ima."
Dobromir, zaprepašćen zbog svega ovoga što prvi put vidi, nije
mogao lako da dođe sebi. Navikao je on na svakakve prizore borbe, ali
ne na ono što je smatrao onostranim i zabranjenim. Ali sad je prekoračio
granicu i morao se uhvatiti u koštac sa svim onim o čemu je samo
naslućivao. Zato, siroma' ustuknu kad ga vila prozva. Kao da su mu se
noge udrvenile.
„Idi i govori samo iskreno", prošaputah mu. „Vila će znati ako lažeš.
Nemoj je razljutiti, ubiće te na mestu."
Kapetan proguta knedlu, pogleda me izbezumljeno, ali smognu
snage i krenu prema vili. Ipak ne smede da joj priđe previše, pa stade na
desetinu koraka od nje. Ali, njoj to bi dovoljno, pa i da mu zaviri u dušu.
Gledala ga je netremice nekoliko trenutaka, preturajući mu po mislima,
tražeći i najmanji razlog... da nas sve ustreli. Ali dobrodušnik nema šta
da krije, već samo može da zaseni svojom dobroćudnošću i
plemenitošću. Vide to i vila, pa joj se zblaži pogled i strogoća nesta.
„Ti uistinu nisi niko", tiho će ona. „Tvoja kletva je teška iako za nju
nisi kriv... Često pokolenja ispaštaju zbog nečije nepromišljenosti... Žalim
te, smrtniče."
„Došao sam da uberem badnjak", izusti jedva kapetan, a ne trepće.

152
Strah ga obuzeo, ali i lepota ove vile. Nikoga one ne ostavljaju
ravnodušnim.
„U čiju čast?"
„U Svetovidovu", dodah ja otpozadi.
„Neznanče..." obrati se vila kapetanu. „Vidiš li onaj otvor u hrastu?...
Uđi i uzmi badnjak." Zatim se okrenu ka nama i reče: „Da nemaste
jasenak travu, sustigla bi vas boljka što gaziste po našem viljokolu"
Dobromir se osvrnu i pogleda me, tražeći savet, a ja mu klimnuh
glavom. On nemo posluša, ali čini se nevoljno se uputi ka mračnom
otvoru, koji je zjapio u kori Hrasta. Zastajkivao je i gledao oko sebe, a
posebno uvis iz straha od ptice Kuk, od koje smo toliko strahovali.
Vila nam pokaza rukom da joj priđemo. Taman kad smo joj prišli,
Dobromir nesta u otvoru debla.
„Znate li gde je njegov grast, u kome treba da ga spalite?"
Nasta tajac među nama. Pitanje nas iznenadi.
„Pa, valjda u njegovom svetilištu na Belom izvoru", skoro da sam
zamucao.
„Ne", kratko će ona, a meni se pomuti u glavi. To beše nešto o
čemu nismo razmišljali niti nam je iko rekao. Marko i ja se uzvrpoljismo.
Vidi to i vila Vujana, pa reče: „Njegov grast je u njegovom glavnom
hramu na svetom ostrvu Bujanu... gde je i njegov štap. Tamo morate da
ostavite sve svetinje koje mu donosite na dar.
„Ha..." izlete mi nesvesno. Nasmejah se od muke! Kao da je rekla
da je na nekoj zvezdi na noćnom nebu! Nit znaš koja je zvezda, nit
možeš do nje doći! U trenutku mi dođe da se samo okrenem i odem, ni
sam ne znam kuda, da sve ostavim za sobom, pa šta im bog da! Nije ni
čudo što nijedan bog ne uspe da sakupi sve ove svetinje... A vila začu
moje misli, oseti moje ogorčenje, pa skoro majčinskim tonom reče:
„Ali ti nisi bog, Gavrilo... Ti si kosingas. A ni Marko nije bog, on je
Ratnik iz Proročanstva... A vas dvojica ste zajedno. Deset hiljada godina
čekalo se da se vas dvojica sretnete. Na početku doba Vatre." I pogleda
me značajno. Nešto mi je govorila. Ja zinuh da je pitam da mi pojasni, ali
ona me namerno preduhitri: „Sveto ostrvo plovi Dunavom. Tako je
odvajkada i biće tako dok je ovog Carskog duba, Ognjene reke i
Zadunavaca. Pronađete li ga, preći ćete platneni most i spalićete
badnjak na grastu u Svetovidovom hramu, koji je na njemu. I tek ako
nadmudriš Zora-devojke, moći ćeš od njih da dobiješ Svetovidov štap."
„Ali, one su ćerke gospodara hromog Dabe!" zavapih beznadežno.
„To je... neizvodljivo!" Pa se nesvesno uhvatih za čelo. Bi mi nepojmljivo
da pronađemo ostrvo koje stalno plovi Dunavom, zbog čega niko ne zna
gde je tačno, a kamoli da se sukobimo sa Zora-devojkama.
„Znamo da se Ratnik sprema da dočeka sile Ada", reče ona. „Vaš
dolazak je u vezi s time, sigurno. Ali, badnjak morate spaliti u grastu na

153
Bujanu."
„Kako ćemo uopšte pronaći to ostrvo?" raširi Marko ruke nemoćno.
„Pitajte onoga ko zna", reče kratko vila.
„Ko uopšte to može znati?", začudi se Kraljević.
„Gospodar dunavskih demona", izlete mi samo od sebe. Znao sam
za njih. Reka je bila njihovo kraljevstvo. Ali... „Vodenjaci su u savezu sa
Hromim Dabom."
„Pridobijte ih", nemoćno slegnu ramenima vila. „Nemate izbora."
„Ali, ako Zora-devojke čuvaju Svetovidov štap, zašto ga ne uzmu i
odnesu svom ocu, koji ionako žarko želi da sakupi sve svetinje?"
„Zora-devojke su ćerke Dajboga. Jedna je supruga Perunova. Obe
potiču iz vremena kad je Dajbog bio bog sunca i nebom vozio svoje
kočije. Ne strepite od njih jer se one nisu prozlile kada je Dajbog pao u
nemilost i postao demon Hromi Daba... Ali, neće vam ni olako predati
štap. Odvajkada za njega postoji jedna zagonetka:
'Zlomila u zli se kolač svila,
pa ujela kao bes vraga ta nevila.'
Kažu da od te odgonetke život zavisi. I ako je rešite, dobićete
Svetovidov štap."
„Prvi deo mi je jasan", rekoh. „U pitanju je zmija."
„Carica svih zmija", dodade vila.
„Meni je jedared zmijski car pljuvao u usta", javi se Marko zabrinuto.
Spominjanje zmija uvek bi ga razdražilo. „Neće valjda sad neka druga
zmija da mi opet pljuje u usta, Jer to..."
„Ne strahuj, Izabrani", reče vila. „Zmijska carica to ne čini. Ona ne
daruje moć nemuštog jezika."
„Tim bolje", odahnu Kraljević.
I samo što to reče, kad se zemlja strahovito zatrese, pa Marko i ja
jedva se zadržasmo na nogama! Tutnji zemlja, pa čini se da će se
raspasti, raspoloviti. Pomislih da je to zato što je Dobromir ušao u Hrast,
pa valjda tako i mora biti, ali kad ugledah unezverenu vilu Vujanu,
odmah mi bi jasno da su ovo neka nečista posla. Kad Coka zanjače i
otrgnu mi se iz ruke, smesta se prihvatih Kurjaka. Pametan magarac
zaždi nazad ka šumi, a za njim bez oklevanja krenu i Šarac.
„Drž' se, pobratime!", viknuh ne bih li nadjačao tutnjavu. „Opet nam
se sprema neko zlogođe!"
„U bestraga...!", odvrati Kraljević, ali i nešto promumla što ne čuh.
Utom, iz mraka, nekud zdesna, podiže se zemlja i jurnu prema
nama! Gledamo, pa ne verujemo šta to podiže toliku gomilu i preteći hita
kao da prokopava sebi put. Šta god bilo, veliko je i zlonamerno, jer se vili
po licu razli izraz zatečenja i, bogami, straha.
Negde između nje i nas to ispupčenje se rasprši uz tresak, zasu nas
zemlja i trava i iz njenih nedara izlete nekakav orijaški stvor. Zaurla iz

154
svoje gubice načičkane zubima kao jež bodljama i zagluvi nas tako da
se sledismo u mestu. Grdno stvorenje je došlo iz dubina korenja
Carskoga duba, gde odvajkada glođe njegovo korenje ne bi li oslobodilo
sebe večnog zatočeništva. Ime joj beše Škurupeja i samo je podsećala
na čudovišnu zmiju zbog oblika tela, ali glavudža joj ne nalikuje ni na šta
dosad viđeno, pa joj iz tela čak vire ruke sa po tri duge kandže, kojima
sebi prokopava put. Na vrh tela joj nisu ni usta, ni njuška, nego dva
zakrvavljena oka, a ispod njih, duž tela usta, koja se rašire kao krila
leptira, sa bezbroj zuba! Kako njima nije dosad uspela da pregrize
korenje Hrasta, bi nečuveno.
Tako zlotvorka rukom dograbi vilu Vujanu i umah je podiže sa
zemlje! Raširi onu svoju veliku gubicu i bi jasno da će je lako progutati.
Nesvesno mi se ruka prihvati Zmijava, pa nategoh zmaj-suzu, ciljajući je
u ruku kojom drži Vujanu. Ne znam gde je u nemani glava, jer iako su joj
oči na vrhu, usta joj se spuštaju do trećine tela, pa se plašim da ne
pogrešim.
Vilinska praćka fijuknu i projektil je nepogrešivo pogodi i otkinu joj
ručerdu, koja nakrvava pade na zemlju sa sve Vujanom. Škurupeja
zaurla što od bola, što od besa, pa se okomi na nas.
„Pusti je meni!" viče Marko, a ja se mislim, kud si navro kad je veća i
od zmaja Koščaja i od aždaje Maud zajedno! Ali Kraljević zlobrzo jurnu
sa svojom topuzinom pravo ka razjapljenoj gubici, a ja krenuh ka vili,
koja je nepomično ležala u odsečenoj kandži. Ali, ni Marko ni ja ne
napravismo ni deset koraka kad se opet začu neko silno tutnjanje. Već
pomislih da opet neko čudovište dolazi iz zemljine utrobe, kad primetih
da zemlja ne podrhtava, nego nebo iznad nas! Svi se ukopasmo
zaprepašćeni u mestu, pa čak i Škurupeja podiže pogled ka tutnjavini
neba, koje se lomi i obrušava. Kao da su se svi gromovi ovog sveta
odjednom oglasili. Već sam mislio da će se nešto survati i zatrpati nas,
kad iz mraka iznad nas, pravo na Škurupeju sruči se još veća neman, pa
se zatrese zemlja!
Za života se nagledah svega, ali uvek ostaje nešto što čovek misli
da ipak pripada legendi i da je samo plod ljudskih priča i bajki. To je
važilo i za pticu Kuk. I posle svega što sam čuo o njoj, ipak sam mislio
da je ptica koja je porazila gigante u osvit sveta samo neki preuveličan
događaj iz prošlosti. Ali kad je iz krošnje Carskog duba zaskočila
Škurupeju, shvatih da odsad mogu sve da očekujem i da naš narod ništa
nije uzalud pričao.
Nije lako opisati tolikog stvora, pogotovo po mraku i pod svetlošću
baklje, ali najsličnija je bila nekom stvoru između orla i petla! Njena boja
vatre je bleštala pod Zmajogorčevim ognjem da se činilo da je neko
vatreno stvorenje. Glava joj je bila kao u orla, sa krupnim očima i velikim
povijenim kljunom, ali telo je više podsećalo na petla... A krila? Kao

155
najoštrije sečivo! Kad je obema nogama pritisnula Škurupeju kao što
orao uhvati običnu zmiju, ptica Kuk je samo jednim zamahom svog levog
krila odsekla višak zmijskog tela da joj se ne bi obavio oko tela! Zatim je
stade kljucati u glavu i razmrska je, pa nastavi da je kida i da je jede.
Marko i ja se zagledasmo u prizor, pa opčinjeni njime ne mrdamo jer
ptica Kuk svakako bi najveći stvor koga smo ikad videli. I ne čudi što je
pojela gigante u nekoj davnoj prošlosti i što ni bogovi ne smeju da joj
priđu. Ko bi mogao uopšte da joj se suprotstavi? Ako je Škurupeja bila
veća od Koščaja i Mauda zajedno, ptica Kuk je bila bar pet puta veća od
nje.
Sve se brzo završilo. Čim joj je pojela glavu i time se uverila da je
mrtva, ptica Kuk zakrilata, pa nas kao olujni vetar obori na zemlju, a ona
se vinu u mrak držeći Škurupeju u kandžama! Opet se začu strahovita
lomnjava, kao da se nebesa cepaju, a to se veličanstvena ptica Kuk
vraćala u krošnju Carskoga duba.
Kad utihnu tutnjava, Marko i ja se samo pogledasmo, a on se na
sve samo prekrsti.
„Idi po Šarca i Coku", rekoh mu dok hitah ka vili. „ Dosad su već
stigli do Kruševca"!
Uto, ugledah Dobromira kako izviruje iz otvora u hrastu, pa mu
dobacih:
„Sad je bezbedno, kapetane! Dođi ovamo!"
Ipak, izađe on oprezno, pa opet poglednuje iznad sebe, u krošnju.
Nosi u jednoj ruci badnjak, ni lakat dužine, a u drugoj svoj mač. Vidim da
je napet i spreman da opet pobegne u rupu bude li zatutnjalo.
„Ljudi! Ja ne znam kako vi izlazite na kraj sa... sa svim ovim!" Širi u
čudu ruke Dobromir. ,Nega sam se sve nagledao, niko mi neće verovati!
Da vi vidite svet koji postoji u... u ovom Hrastu! Ne mogu da dođem
sebi...!"
„Dođi sebi, kapetane, i pomozi mi da izvučemo vilu."
Iz nekoliko udaraca Kurjakom oslobodih vilu iz mrtve kandže
Škurupeje i položih je na njihovo viljokolo. Ubrzo ona stade da se budi i
vidno se iznenadi kad me ugleda nad sobom. Pridiže se s mukom,
pogleda Škurupejinu kandžu i reče klimajući glavu u neverici:
„Škurupeja... Kako se ona oslobodila? Zar je uspela da progrize
korenje Carskoga duba? Nastupa li to kraj sveta?"
A meni odmah sinu odgovor, pa se preznojih iako beše hladnoća.
Ono od čega najviše strepeh ipak se desilo. Pokušah sebe da ubedim u
nešto drugo, u bilo šta drugo, ali nisam mogao. Stalno mi se vraćao
jedini mogući odgovor. Nedragovoljno morah da priznam svoj promašaj.
„Izgleda da ju je neko oslobodio vekovnih okova, gospodarice
Carskog duba", rekoh. „Plašim se da su mrakače uspele da izmene Drvo
sveta na alatiru."

156
 Luli smo da je beloužareni alatir pao u ruke neprijatelju." Smrknu se
lice Vujani. „Ako je ovo njihovo delo, onda... onda mogu da oslobode
najstrašnije demone okova večnosti... I borba je već izgubljena!"
„Ništa nije izgubljeno, lepa gospo!" začuh Markov glas iza sebe.
Vukao je konja i magarca. „Našao sam baksuze na pola puta do sela!
Svašta sam im rekao..." A onda se pribra pred vilom, pa dodade: „Ništa
nije izgubljeno, jer ćemo pobratim i ja da se spustimo dole... u taj Ad i da
uzmemo natrag Drvo sveta... Je li tako, Gavrilo?"
Njegova odlučnost me osokoli. Nisam više samo ja nosio breme.
„Tako je, tako je", brže-bolje ću ja. „Ionako je Svetovidov rog u
posedu gospodara Dabe, a posle ćemo mu potražiti Crveni ogrtač koji
traži."
„Crveni ogrtač besmrtnosti?" upita vila iznenađeno. „Zar ne znate
gde je on?"
„Zar bi trebalo da znamo?" začudi se Marko.
„Ko će ako ne vi?" opet će vila.
„Ne razumemo..." Kraljević i ja se zgledamo.
„Vaša Crkva ga čuva."
Marko i ja zanemesmo. Pogotovo ja. Bejah čuvar mnogih tajni, ali
očito da mi je ova bila promakla. Kako nisam znao da Crkva čuva Crveni
ogrtač, sa kojim se ne umire? I zar kosingasu da prećute da čuvaju
jednu od glavnih svetinja? Morah da se priberem pred vilom Vujanom.
„Ako je kod nas, tim bolje. Lakše ćemo doći do njega..." Ali kako to
izustih, shvatih da možda ipak neće biti tako. Patrijarh Spiridon i ja ne
gledasmo jednako na ovu borbu. Iako nijednom prilikom nije želeo ni da
prizna potrebu za kosingasom, a kamoli za našom svetom misijom, sve
vreme je znao za postojanje Crvenog ogrtača i krio je to od mene. Sve je
bilo već jasnije.
„Sad vidim zašto ćeš počivati ovde, kosingase... Priče o tebi su
istinite."
„Ne znam na šta misliš, vilo, ali da ne beše čuvara Carskoga duba,
svi bismo nagraisali."
„Ne pitaš se zašto tebe i Kraljevića nije napala? Vi niste bez imena."
„Sigurno u nama nije videla veliki zalogaj!" nasmejem se.
„Ne, Gavrilo... Vi ste nečije uzdanice. Vidim da mnogo zavisi od vas.
A ja mogu samo da vam pružim svoju pomoć. Uostalom, spasli ste mi
život."
„Zahvalni smo ti, gospodarice Duba, ali dobili smo ono po šta smo
došli i hitamo dalje. Vidiš i sama kakve nas nevolje prate. Sad moramo
da se pripremimo za silazak u Ad." Uzdahnuh jer mi se vratiše svi prizori
od pre dvadeset godina. Opet osetih neobično sladunjavi miris Sibalbe i
zledi me žignuše. Ono čega sam se najviše pribojavao i od čega sam
bežao, konačno me je sustiglo. Moram još jednom da se suočim sa

157
svojim užasom koji me proganja danju i noću i ne da mi da živim, toliko
da mi zledi same krvare na svaku Todorovu subotu. Možda sad jednom
zauvek prekinem tu kletvu koja me prati.
Uzeh od Marka Cokine uzde, pa pošto ga počešah po glavi,
pomislih kako ću još jednom morati da se rastanem od njega, jer njemu
dole nije mesto. Kao ni Šarcu.
„Ako je tačno to što veliš, gospodarice Duba", rekoh joj, „da ću ovde
jednoga dana počivati... onda ostaj dobro do našeg ponovnog susreta!"
Tek je počelo da svanjiva kad smo se uputili niz planinu Vujan.
Zbog mraka ne mogasmo da se uverimo u veličanstvenost Carskog
duba. Možda je tako i bolje. Ostalo je da ga mi zamišljamo kako doseže
nebesa i kako svi živimo pod njegovom zaštitničkom krošnjom.
Da, nije naš narod blesav što stalno hrli ka zapisima, što stalno traži
zaštitu i pomoć pod njihovim krošnjama. To je nešto duboko u nama, a
da toga nismo ni svesni. Nažalost, zaboravili smo da smo i mi bili deo
tog hrasta.
Da, samo zaborav ubija.

158
 Petak, Božić, 25. decembra leta
Gospodnjeg 6896.

Celim putem nazad do skele na Laktu nismo pričali. Toliko sam bio
smrknut da Marko nije smeo ništa da me pita. Razumeo je moju ljutnju.
A ja ne mogah nikako da shvatim kako nisam znao da je Crveni ogrtač
bio u našim rukama. Smatrah to uvredom, ali i poniženjem pred
Kraljevićem, za koga bejah znalac svih tajni. Sad ispade da nisam znao
jednu od najvećih! Ipak, kad mi ljutnja popusti, poče da mi biva jasnije.
Iako naša Crkva nije htela da prizna postojanje ovog drugog drevnog
sveta, znala je njegove tajne i poštovala ih je. A kako bi ih priznala?
Kako da objasni da je Bog stvorio tolika čovekolika stvorenja ako ih je
načinio po svom liku? I čemu toliko zlo? Morala bi da prizna da je neko
stvorio sve te bogove i ostala stvorenja, ali onda naš Bog ne bi bio
Tvorac. Jer sumnja je najveći neprijatelj vere. Ali, znajući istinu, i Crkva
se borila da sakupi sve svetinje koje su jednog boga činile najvišim i
kome bi se drugi povinovali. Crveni ogrtač je osiguravao besmrtnost i
zaštitu od zaborava. Što sam više razmišljao, bivalo mi je jasno da bi bilo
lakše preoteti badnjak ptici Kuk nego ubediti patrijarha Spiridona da mi
preda Crveni ogrtač... kako bih ga predao Svetovidu.
Tek kad po ko zna koji put pređosmo skelom, pa nas je i skeledžija
stao gledati ispod oka, blizina naše svetinje Žiče mi otkravi dušu, pa se
vidno oraspoložih. Nadah se da ću stići na vreme za Božićnu liturgiju i
da ću učestvovati u njoj. Ali i da ću tamo sresti patrijarha i popričati s
njim. Mada sam ga tamo letos zatekao, sad je mogao biti u Pećkoj
patrijaršiji ili kojekud. Uostalom, Žiča nam je bila samo usput. Sada smo
hitali važnijim poslom.
„Kako ćemo da ukrademo rog i alatir od Hromog Dabe? I usred
njegovog grada Sibalbe?" na kraju upita Kraljević, ne mogavši više da
ćuti. „Ne možemo tek tako da ušetamo!" širi ruke u čudu.
„Čuo si da su patuljci sa Šugavog kamena prokopali tunel do
njegove riznice da bi mu preoteli svoj adamant. Uz njihovu pomoć,
prikrašćemo se i uzećemo mu sve što je ukrao: rog, alatir, adamant i

159
Almanah. Samo bog zna kakvog će demona naredni put da oslobodi
protiv nas. Zato ne smemo nigde da začamimo, moramo hitati u Ad."
Marko zaćuta, ali vidim da mu nešto nije po volji. Nešto ga tišti, ali
ne zna kako da mi kaže. Na kraju, ipak reče:
„Znači, moj Šara ne ide sa mnom?"
„Ni Šara ni Coka."
Opet zaćuta. Gleda uokolo da nam se pogledi ne bi susreli.
„Gde ćemo da ih ostavimo toliko dugo?"
„Kod Tešemira u Ponoru."
„Kod onog tvog namrgođenog prijatelja?"
„Dobar je on čovek... samo što ne ume da se smeje."
„I odatle ćemo se spustiti... u Ad?" Osetih da mu je glas zadrhtao. I
ne čudi me. Imao je zašto. Moram da ga obodrim.
„Ali ovog puta biće lakše. Sad umem da se bolje snalazim nego prvi
put. Uostalom, neki patuljak će nas voditi."
„Koliko dugo ćemo se zadržati?"
„To se ne zna... Ja sam dole proveo 40 dana...Nagađam da bi nam
bilo dovoljno pola, možda i manje. Zavisi..."
„Od čega?"
„Od svega na šta budemo naišli."
„Ali ti valjda već umeš sa svim tim stvorovima."
„Mnoge nikad nisam ni video, već samo čuo priče o njima. Moraš
znati da je Ad mesto odakle dolaze svakojaka bića, a većina njih nikad
ne izlazi kod nas. Izlaze u drugim zemljama, među tuđince. Zajednička
su nam uglavnom ona koja žive na površini. Tako skoro svuda ima vila,
vodenjaka, patuljaka, zduhača, oroglava...Ali se drugačije nazivaju."
„Kažeš da možemo naleteti na neke tebi nepoznate?"
„Najverovatnije."
„Ko zna hoćemo li se ikad izvući odatle?", upita se Marko, ali ja
oćutah.
To je nešto na šta mu nisam mogao odgovoriti. Prvi put sam imao
sreće, ovaj put nisam smeo da se uzdam u nju. Ipak, biće nas dvojica.
Trojica, ako računam i patuljka.
Ah, Jakove, da samo vidiš kako izgleda snežava Žiča! Kao božji
dar, kao božji biser. Uliva ne samo veru, već ispunjava i čudesnom
snagom. Svi putevi k njoj behu dobro utabani, mnogi vernici joj hitaše na
ovaj veliki praznik. U vazduhu se osećao duh praznovanja. Rođenje
mladoga boga. Zar može biti boljeg i lepšeg povoda za veselje?
Radovah se što stižemo na vreme za podnevnu liturgiju i što će
crkva biti puna naroda. Sigurno ću videti mnoga poznata lica, pozdraviti
se sa prijateljima. Bar na kratko ću moći da zaboravim na sve nedaće
koje nas čekaše usput. Na sve muke u beskrajnim i mračnim tunelima
koji vode u Ad. Poželeh zato da se prepustim božićevanju i ne mislim ni

160
na šta drugo.
Pred crkvom mnoštvo naroda. Ne mogu svi da stanu unutra, pa se
zguraju oko porte. Čuje se graja, smeh, vriska dece. U vazduhu se
oseća miris sveća i tamjana, kao da ih sve povezuje i prožima. Narod se
ne okuplja često, pa su ovakvi skupovi uvek dobra prilika da se prijatelji i
rodbina sretnu, da se priča o poslu, da se kuka nad svojom sudbinom,
da se likuje nad tuđom mukom.
Ostavismo Coku i Šarca ispred, pa uđosmo u portu crkve. Ljudi
stadoše da nam prilaze i da nam se javljaju, čestitaju, pozdravljaju. Stari
hoće da nas ljube, deca se vešaju po nama, mnogi se raspituju za
prijatelje i rođake u drugim mestima... Ne možeš nikoga da odbiješ kad ti
se ovako otvore i prihvataju te kao svoga. Posebno se obraduju kad ih
osloviš imenom, pa vide da ih se ipak sećaš u ovom mnoštvu. Odmah si
im draži kad ih nešto pitaš i pokažeš zanimanje za njihovo dobrostanje.
Posebno me obradova kako prihvatiše Marka, jer kao moj naslednik
i on mora biti miljenik naroda. Međusobno poverenje je važno kosingasu.
On narod štiti, ali iz njega crpi snagu i obaveštenja o svakojakim
pojavama iz okoline. On mora da bude dobrodošao u svakoj kući i da za
uzvrat poštuje domaćina.
Ono što me je uvek opčinjavalo beše kako vesti brzo putuju, pa su
ljudi upoznati sa mnogim našim poduhvatima i našim putešestvijama.
Zato se nemalo iznenadih kad začuh pitanja poput: „Čujem, zemljače, da
se opasno zakrvavilo kod Katuna." Ili: „Baš mi je žao Gostiše. Poznavao
sam ga." Pogotovo kad neko reče: „Svaka vam čast na Baba Jagi!"
Taman se okupilo mnoštvo oko nas, kad začusmo: „Stiže patrijarh!"
Ljudi napraviše prolaz liturgijarima, poskidaše kape i počeše da se krste
čim se pojavila povorka na čelu sa protom Teodorom i protojerejom
Ugrinom, koji kade svetinu, i sa patrijarhom Spiridonom, koji blagosilja
ljude levo i desno. Iza njih idu liturgijari i izgovaraju molitve uglas.
Ali, kako prolaziše pored nas, tako ja krenuh da se pridružim
povorci. Prota Teodor i Ugrin me ugledaše, lica im se razvukoše u
osmeh, pa skrenuše prema meni raširenih ruku. Na to, patrijarh stavi
ruku na Teodorovo rame i zaustavi ga. Zatim odmahnu rukom i pokaza
mu da nastavi dalje, a on se na čuđenje svih odvoji od povorke i priđe mi
smrknutoga lica. Pomislih kako ga nikad nisam video nasmejanog. Uvek
je imao strogo lice. Poštapao se zlatnim štapom i preteći mi se unese u
lice. Nije ni pogledao u Marka, koji je bio nekoliko koraka iza mene,
među ljudima. Na dva koraka iza njega stajao je Ugrin.
„Šta ćeš ti ovde, Gavrilo?" upita me ne trepnuvši.
„Da učestvujem u božićnoj liturgiji...", zbunih se.
„Kužan ne možeš ulaziti u božji dom" reče ovaj. „Odrekao si se
Boga kad si prihvatio zloveru."
„Ja nisam verolomnik!", pobunih se. „Oduvek se borim za našu

161
Crkvu."
„Čujem da se sad boriš za... drugu crkvu." Prostreli me on
pogledom. „Da, da... Nisi ti jedini koji sve zna. Ne postoji uzalud Crkva
više od hiljadu godina."
„A od tih hiljadu godina, koliko dugo krijete da imate Crveni ogrtač?"
ljutito ću ja, a patrijarh razgorači oči u neverici. Ko zna šta mu sve
prolete kroz glavu, ali zaprepašćenje ne mogaše da sakrije. „I šta će
vam ako ne verujete u njegovu moć?"
„Ne znam o čemu govoriš", zbunjeno će on. „Počeo si da umišljaš
stvari. Nemamo mi nikakav ogrtač."
„Ja znam da ga imamo", rekoh. „I moraćemo, svetosti, da
razgovaramo o tome..."
Uto protojerej došapnu patrijarhu:
„Svetosti, narod čeka."
Spiridon zinu da mi nešto kaže, ali obuzda se, pa pošto me
zamišljeno pogleda, gnevno se okrenu i uđe u crkvu. Protojerej iskoristi
priliku, pa me čvrsto zagrli. Poljubi me u čelo, a oči mu zaiskriše.
„Gavrilo, sinko, tako mi je drago što te vidim", reče on. „Pomno
pratim vesti o vama. Stalno se sekiram."
„Sve nam ide od ruke, ne brini. Mada bi nam bilo lakše kad bi nam i
Crkva pomogla."
„Njegova svetost je tvrdoglav, ali Je dobar čovek", brani ga Ugrin.
„Brine zbog skorog rata."
„Trebalo bi da se brine i za druge stvari", rekoh. „Kaži patrijarhu da
ga čekam u trpezariji. Na razgovor. Neka dođe čim završi liturgiju."
„Žao mi je što ti ne dopušta da uđeš u crkvu.. "
„Neka ga, nije ovo prvi put." Pa se okrenuh Marku. „Pobratime, ti uđi
sa Ugrinom."
„Ne!" pobuni se ovaj. „Ne odvajam se od tebe, Gavrilo."
„U redu Je, znam koliko želiš da budeš na liturgiji", kažem mu ja. „Idi
sad, dođi posle u trpezariju." Prođoh pored Ugrina i progurah se kroz
svetinu do mesta na kome su Coka i Šarac bili vezani. Odvedoh ih do
štale i ostavih ih konjušarima.
Manastirske odaje prazne. Svi su na liturgiji. Uđoh u trpezariju i
sedoh na čelo dugačkog stola. Čula su se crkvena zvona. Zagledao sam
se u jednu tačku i jedva obuzdavao svoj bes. Ali i razočaranje i tugu.
Odjednom me je sve snašlo. Oduvek sam u Crkvi nalazio svoj mir i iz nje
crpeo snagu, a oni neće da mi dopuste ni da kročim unutra. Ne daju mi
da se pomolim unutra, niti da proslavim ovaj praznik. Pred očima opet
počeše da mi se ređaju prizori mučenja i patnje u Adu, stradanje
Deromovo, Mašino, Vučenovo, Gostišino... Sve veći izazovi behu pred
nama, a ja nisam mogao da dobijem ni utehu Crkve. O pomoći nisam
smeo ni da razmišljam. Nije bilo vremena da potražim pomoć od Lazara,

162
niti sam želeo da ga opterećujem svojim mukama kad je on imao
dovoljno svojih.
Crkvena tišina me je okruživala i pritiskala. Čak ovde se osećao
miris tamjana iz crkve. Priđoh prozoru i otvorih kapke. Zima pohrli unutra
kao da je jedva čekala, ali mi je prijao hladan vazduh na licu. Osećao
sam kako nešto kipti u meni dok sam gledao narod kako se gura u porti
crkve. Iz nje je dopirala molitva. Nikad nisam tražio nikakvo priznanje,
samo obično poštovanje. Ali ni to nisam mogao da očekujem od nekih
ljudi.
Ušetah se po trpezariji, pa se vrtim oko dugačkog stola. Razmišljam
šta sve da kažem patrijarhu, kako da ga ubedim da mi preda Crveni
ogrtač. Čas sam siguran da ću uspeti u svojoj nameri, a čas pomislim da
će me dočekati zid ćutanja, pa i prezira.
Ko zna koliko je vremena prošlo, ali usred mojih razmišljanja vrata
se otvoriše i prota Teodor uđe. Bez reči se zagrlismo. Stisak je govorio
više od hiljadu reči.
„Služi li te zdravlje, proto?"
„Bogu hvala", kaže on. „A tebe?"
Samo klimnuh glavom. Njemu se nabraše obrve. Sede na stolicu,
pa mu laknu kao da je nosio neki teret. Počeša se po bradi, a ja čekam
da čujem.
„Njegova svetost ne može da dođe", reče on kratko.
Ja se ušetah kao vuk u kavezu. Uto, Marko ulazi bez reči. Zna šta
se događa. Nas dvojica samo razmenismo poglede. Sve nam je jasno.
„Šta mu je tako važno iskrslo?" pitam ga ja.
Prota siroma' sleže ramenima. I on je rastrzan između vere i
stvarnosti. Ali za razliku od patrijarha, nije isključiv. Svestan je reda koji
postoji u svetu. Meni dozlogrdi ovo omalovaženje, pa tresnuh rukom o
sto.
„Idi patrijarhu i reci mu da dođe ili ću ja doći njemu!"
„Neće hteti, Gavrilo. Znaš ga", zamuca prota. „Nemoj ga razljutiti..."
„Gde je on?", opet ću ja strogo.
„U oltaru, sa ostalim crkvenim velikodostojnicima."
Ne rekoh ništa nego kao furilja izletoh napolje, a njih dvojica
poletoše za mnom kumeći me da ne idem, da ne pravim gluposti. A meni
udari krv u glavu, kao da sam namakao Markov vučiji kalpak, pa ne
vidim ništa oko sebe.
Probih se kroz narod kolji se polako razilazio ispred crkve, pa
žurnim korakom uđoh unutra. Toliko me obuze bes da zaboravih i da se
prekrstim, bože oprosti! Za mnom trče Marko i prota, nešto kukumavče,
ali ja ih ne čujem. Zar toliki ljudi da se žrtvuju ni zbog čega? Zar još više
ljudi da strada zbog nečije osionosti? Oni ljudi što se tad zatekli u crkvi u
čudu nas gledaju, a svi zinuše kad zamantijah i otkrih verižnjaču Sabaz

163
sa zlatonitim zmajem Nevom, pa još Kurjakom i Zmijavom za pojasom!
Marko i prota pokušaše da me spreče da uđem iza oltara, ali ne
zadržaše me i ja banuh među sve važne crkvenike u oklopu i naoružan!
Svi se zaprepastiše kad me videše, pa to izmami zgražavanje i povike
negodovanja.
„Kako se usuđuješ...?", povika patrijarh.
„Meni je jedinom dopušteno da ulazim sa oružjem gde god hoću!"
povikah gnevno. „Jer sa njim branim Časni krst i narod! Pod njim padaju
i beže neprijatelji naše vere. Jer sa njim u ruci krvarim u borbi pod
znakom krsta! Sa njim se spremam da stanem pred horde Ada koje se
spremaju da pokuljaju iz podzemlja! Sa njim u ruci ću se suprotstaviti
Hromom Dabi, koji dolazi da nam se osveti što ga se odrekosmo! Sa
njim u ruci ću, ako treba, pasti na tom bojištu!... A ja sad vas pitam,
mudre glave, šta ćete vi da uradite u toj borbi? Kako ćete nam pomoći?
Hoćete li bar blagosiljati moje ljude? Hoćete li im pružiti utehu božjom
rečju? Hoćete li stati iza nas dok budemo krvarili i ginuli?... Ili ćete se
praviti ludi i govoriti da se borimo protiv izmišljenog neprijatelja?...
Molitvom nećemo zaustaviti ni Hromog Dabu ni Murata... Molitvu
sačuvajte za nas kad budemo ležali mrtvi na bojištu da pošaljete naše
duše našem Gospodu... Da se zna kome koja duša pripada, zar nije
tako? Ja znam kako ću stati pred Boga. Kako ćete vi?"
Nasta neprijatan muk, a ljudi ne skidaju pogled sa mene. Shvatim
da sam bio toliko glasan da su me sigurno čuli svi koji su se tad zatekli u
crkvi. Nisam više mario ni za šta. Prilike su bile takve da su mere morale
biti drastične i surove. Izbor je bio sve tanji. Na kraju, čovek se oseća
kao zver saterana u ćošak i moraš pokazati zube.
„Gavrilo, niko ne poriče tvoje zasluge...", započe Ugrin i krenu
prema meni.
„Ali mi ipak ne dopuštate da sa vama učestvujem u Božićnoj
liturgiji? Nisam vam dovoljno dostojan jer su mi ruke krvave? Jer mi je
telo nagrđeno ožiljcima?... Koliko puta sam vam tražio da održite misu
za pokoj duše bratiji iz Banjske, za braću Simeona i Vojimira, za sirotog
Trusena, za Manasija, čija se božanska molitva jedino glasno čula u
Adu! Za sve one nebrojene duše koje skončaše u tom paklu!"
„Ovaj tvoj ispad je neprimeren jednom svešteniku i božjem ratniku!"
uzviknu patrijarh. „S kojim pravom ti zahtevaš od nas...?"
„S pravom koje mi je dato kao kosingasu!" prekinuh ga. Bio sam
rešen da sve izvedem na čistac. „Ovo je odsudni čas da se složni
suprotstavimo svakom neprijatelju. Da svako da svoj doprinos. Ja sam
pozvao red Zmaja iz celog sveta da stane uz mene kad Hromi Daba
udari na nas. I oni su se odazvali, jer su svesni važnoće naše borbe. Oni
znaju da se ovde brane njihovi domovi. Oni znaju da nije važno kojoj veri
pripadaju. Oni dolaze da se kao ljudi suprotstave mrakobesu...

164
Nepokršteni Vlasi su obećali pomoć Lazaru u borbi protiv Murata, ali
uslovljavaju pomoć u borbi protiv Hromog Dabe... Traže Crveni ogrtač."
Diže se graja među crkvenicima. Vidim po njima da neki ne znaju za
ogrtač, ali oni koji gledaju u zemlju, koji su prozvani, oni znaju za tu
tajnu. Patrijarh i Ugrin stadoše da umiruju ljude. Naposletku, Spiridon ih
nadviče:
„Crkva je uvek bila i biće uz svoj narod... Ali od nje se ne može
tražiti ono što nema. Niti zna da postoji."
„Ja sam čuo drugačije! Tražim da mi se preda Crveni ogrtač ako je
to cena koju moramo platiti da bismo se oduprli neprijatelju! Spas naroda
nema cenu. Životi dece i žena nemaju cenu... Ili vi možda mislite da
imaju?"
„Ne tako davno neko je nešto slično tražio od nas", povika patrijarh.
„Pa ga je sustigla zaslužena božja kazna." Crkvenici stadoše da
odobravaju.
„Bog nikad ne kažnjava trovanjem."
„Ali kažnjava strašnim boležima."
„Car je bio otrovan... A ko zna, možda i mene sustigne neka takva
kazna!" opet ću ja na sav glas.
„Svakome prema svojim zaslugama!" odvrati patrijarh. „Sad napusti
ovo sveto mesto, jer si ga svojim prisustvom okužio!"
„Znači li ovo da nam nećete predati Crveni ogrtač?" pitam ih ja.
„Ne znamo o čemu pričaš!" odvrati patrijarh. ,Cak i da tako nešto
postoji, bila bi svojina Crkve i sigurno ti ga niko ne bi dao!" Pa odmahnu
rukom pokazujući mi da odlazim.
Nemah kud nego da se okrenem i izađem, a kad ono, puna crkva
naroda, stoje u tišini i slušaju našu raspravu. Muk ne prestaje. Svi
gledaju u mene i Marka. Kad uđoh, bila je skoro prazna, a sad puna kao
za Božićnu liturgiju. Vidim među njima mnoga poznata lica, prijatelje.
Skupih snagu i krenuh kroz masu koja se razdvajala i pravila prolaz. Ali
kako smo Marko i ja prolazili, tako su ljudi kretali za nama i izlazili iz
crkve. Bez reči, bez dobacivanja, u dostojanstvenoj i opominjućoj tišini.
„Hajdemo po Coku i Šarca", rekoh Marku. ,Ceka nas... dalek put."
Narod nas isprati do izlaska iz porte, pa se i on sam raziđe
gunđajući. Dovoljno su čuli da znaju šta se događa. Mene opet spopade
neka malodušnost, pa se zapitah čemu dalja borba ako nećemo dobiti
Crveni ogrtač. Ostale svetinje ne znače ništa ako jedna nedostaje.
„Nećemo se predati, pobratime", začuh Marka, kao da odgovara na
moje pitanje. „Radimo dalje po planu... Videćeš, iskrsnuće već nešto."
Uistinu, iskrslo je mnogo brže nego što smo očekivali. Jer kad smo
izašli iz štale sa Cokom i Šarcem, tu nas je čekao Ugrin tužnoga lica.
„Gavrilo, Marko... Čekajte, deco".
„Ne moraš da braniš patrijarha, dragi Ugrine", rekoh mu. „Znamo da

165
postoje interesi Crkve koji su iznad svih nas. Samo sad shvatam da se i
naša Crkva bori da sakupi sve svetinje kao i drugi."
„Ne opravdavam Njegovu svetost", reče Ugrin uhvativši me za ruku
dok sam prolazio pored njega. „Ne znam kako je umislio da ćemo se
odupreti tolikom zlu. Slepo veruje da će Bog poslati vojsku anđela da
satre đavola."
„Jedina vojska koja će se odupreti tom đavolu smo mi, obični ljudi. A
da bismo uspeli u tome, treba nam velika pomoć. Pomoć u svemu. U
ljudstvu, u oružju, u veri, u savetima."
„Ja hoću da vam pomognem, da dam svoj skroman doprinos", reče
Ugrin. „Kazaću vam gde je Crveni ogrtač."
Ostasmo zatečeni. Ne znah šta da kažem na to. Znao sam da je
Ugrin patrijarhova desna ruka, ali ne mogah da pretpostavim da je
upoznat sa tolikom tajnom. Time što će nam je odati, sigurno krši
najstrože kanonske propise i može biti vrlo strogo kažnjen. Ali, i on je bio
svestan prilika u kojima smo i da se moramo hvatati za slamku spasa.
Očito, svi smo bili spremni na sve da se odupremo navali Hromog Dabe.
Ganula me je njegova požrtvovanost. Zagrlih ga kao oca i rekoh:
„Hvala, Ugrine... Ali nemoj zbog nas pasti u nemilost kod Njegove
svetosti. Snaći ćemo se mi već. Kao i dosad."
„Ne, slušajte, deco, šta ću vam reći... Crveni ogrtač čuva izabrani
isposnik kod manastira Vratne..." Pa malo zastade kao da okleva,
osvrnu se oko sebe, pa nastavi: „Iza Vratnjanske kapije..."
„Čuo sam da je to ukleto mesto, toliko da je i kralj Milutin tamo
podigao crkvu posvećenu Vaznesenju Gospodnjem da bi zauzdao to
zlo."
„Ne samo zbog toga", prošaputa Ugrin.
„S druge strane Vratnjanske kapije, u kršu iznad reke, nalazi se
isposnica Svetog Nikodima. On je tamo pronašao Crveni ogrtač kod
nekog starog isposnika koji mu ga je dalje predao na čuvanje."
„Ako se samo isposnici smenjuju u čuvanju Crvenog ogrtača, kako
je moguće da se mogu odupreti tom zlu iz Vratnjanske kapije?" začudi
se Marko.
„Ko ga nosi, taj ne umire i mogao bi večno da živi, ali mu ga niko ne
može silom skinuti. Izabrani isposnik mora dragovoljno da ga preda
nasledniku. Zato mu razni zlomisleni ne mogu ništa. I oni čekaju u
kamenom luku iznad rečice da neko pokuša da ga iznese na rukama jer
se tad može preoteti", objasni Ugrin. „Taj veliki kameni luk koji se nadvija
nad rekom je izbušen mračnim rupama koje vode ko zna kuda i odakle
vrebaju svakojake mrakače i čekaju da im neko donese Crveni ogrtač."
„Zar ga isposnik ne može izneti ogrnut njime?" upita Marko. „Tako
mu ne mogu ništa."
„To su isposnici koji su se zavetovali na doživotno ćutanje i na život

166
u toj isposnici samo radi čuvanja Crvenog ogrtača", reče Ugrin. „I ne
samo to. Ne može bilo koji kaluđer da postane isposnik i preuzme
ogrtač. To su samo oni koji imaju kršteno ime Nikodim i koje izabrani
prihvati da mu ga preda."
„Ali ako se sa ogrtačem ne umire, zašto ga prenose s jednog na
drugog? Jedan isti ga može večno čuvati", upitam ga ja.
Ugrin se na to osmehnu:
„Misliš da postoji sreća u večnom životu? Živeti u osami
decenijama, zavetovan na ćutanje, bez jela i vode, na jednom istom
mestu? Čovek nije stvoren da živi večno, već da živi svoj život, njegova
duša uživa u malim i velikim radostima. On rađa decu, to je smisao
čovekovog života..." Zatim se opet nasmeja: „Svi oni stari filozofi koji su
tragali za smislom života, niko od njih nije imao decu! Inače bi
odgonetnuli tajnu! Večnost je za bogove koji nemaju dušu, već se njima
hrane." Iznenadi me protojerej ovakvim rečima. Očito je bio upućen u
stare tajne.
„Ako se ogrtač ne može preoteti i ako se predaje samo isposnicima
po imenu Nikodim, a koji su po volji izabranom…”, zapeni Marko. „Kako
ćemo ga mi uzeti?"
„Ne znam!" nasmeja se Ugrin. „Moraćete da ga ubedite da vam ga
dobrovoljno preda."
„Kako da ga crnog ubedimo kad je zavetovan na ćutanje i neće da
priča?" opet će Kraljević. „Taj će samo da klima glavom ili da maše
rukom!"
„U redu je, pobratime", smirujem ga ja. „O tom potom, smislićemo
već nešto. Imamo sad preča posla. Moramo dalje."
„Čuvajte se, deco", na to će Ugrin. „Plašim se da se više nećemo
videti"
„Ugrine, svaki put mi to kažeš i opet se sretnemo!"
„Pusti me, sujeveran sam!" smeje se on.
Srdačno se pozdravismo i osokoljeni nastavismo put. Ohrabreni
novim obrtom, i sa badnjakom među našim stvarima, vrlo brzo
zaboravismo neprijatnosti. Čak nam ni silazak u Ad nije više izgledao
tako mračan i opasan. Činilo nam se da ćemo sve lako završiti i vratiti se
bezbedno. Kao da nas smrt nije progonila.
Bože, Jakove... koliko smo se samo zavaravali!

167
 Subota, 16. januar leta Gospodnjeg
6897.

Iz Žiče smo krenuli na sever jednim manje poznatim putem. Zaobišli

smo Divljački kraj u širokom luku, pre pređosmo Vučje polje do padina
Perunike. Zbog velikog snega izgubismo nekoliko dana dok smo se
probili do reke Gruže na severu. Pređosmo je zaleđenu i izbismo na
Rosulje. Odatle stigosmo do Divostina podno Visibabe, a put je dalje
vodio na severoistok ka Vapska Maloj na reci Guribaba. I umesto da
poslušamo staru narodnu izreku: „Preko preče, naokolo bliže", ja zapeo
da odemo u selo Mučibaba na istoimenoj rečici da se odmorimo i da se
zgrejemo kod mog prijatelja Njegoslava. A kako u blizini behu i sela
Gornja i Donja Jarušica i Vučić, tako je Mučibaba bila napredno selo sa
pedesetak kuća i nekoliko zanatlija. Doduše, Njegoslav je bio stočar i
imao je stado od pedesetak ovaca. Beše oženjen Dobranom, milom i
poslušnom ženom, ali koja nakon neke boleži u mladosti osta sa
azanom desnom nogom, koja joj beše vidno kraća. To je nije sprečilo da
rodi troje dece: sina Milca i ćerke Kandu i Lamenku. Ja ih se sećam kad
su imali petnaestinu leta. Zlatnije dece nije bilo.
Kad nam se sa Vojinovca ukaza rečica Mučibaba i selo preko puta,
zastasmo da se nadivimo lepoti koju sneg nije mogao da sakrije. Samo
ju je još više isticao. S leve strane Vojinovca u skoro pravoj liniji jurila je
Krčmara, pa nije stizala ni da se zamrzne, već je glasno žuborila, kao da
se hvali što se nezadrživo probija kroz snegom i ledom pokrivene livade.
S desne strane, upola kraća Mučibaba, ali i dvaput brža i glasnija, kao
da se utrkuje sa Krčmarom. Iako samo dvaestinu koraka široka,
Mučibaba je duboka i celim tokom nigde nema gde da se pregazi. U
proleće podivlja, a tek se leti malo smiri, pa su seljaci morali da naprave
most preko nje. Kad sam bio pre dve godine, most beše sasvim drveni,
ali ga je nekog proleća besna Mučibaba sigurno odnela jer smo sad
mogli videti da mu je postolje kameno, a prelaz od drveta širok taman da
propusti kolsku zapregu. Na desnoj obali se ugnezdilo istoimeno selo.
Drveni krovovi su prekriveni debelim snegom, a iz svakog odžaka, hvala

168
bogu, kulja dim. Obori su puni, deca se igraju na sokacima i oko kuća, a
voćnjaci su uspavani pod snežnim pokrivačem.
„Melem za dušu", uzdahnu Marko. „Podseća me na moj Prilep zimi."
„Hajdemo", rekoh. „Požurimo, rano se smrkava."
Na jedvite jade se probismo niz zavejan put i nekako siđosmo sa
brda. Put se više nije mogao razaznati, nego ga se držasmo po mom
sećanju da ne bismo slučajno negde skrenuli i upali u neku jarugu.
I taman se obradovasmo što u sumrak stižemo u selo, kad... cvrc!
„Što li ono momče stoji na mostu ko da je sakalud?" upita se glasno
Kraljević, a ja gledam pa ne vidim nikoga.
„Šta trabunjaš, pobratime?" , začudih se.
„Kako, šta? Momak stoji nasred mosta i gleda u nas!" uzruja se
Kraljević.
Ja se izbečio i gledam, ali ne vidim nikoga na mostu. Ni kučeta ni
mačeta, a kamoli čoveka! Ni ljudskih tragova u snegu.
„Je l' ti to mene zafrkavaš?", pitam, ali vidim da je on ozbiljan.
„Jesi li ti oslepeo od ovog belila, crni pope?", opet će ovaj, pa
zastade na desetinu koraka od mosta. „Vidiš li ti onog momka?"
Ja se opet zablenem, ali na mostu nema žive duše... Upravo tako,
nema žive duše. I onda mi sinu. Naježih se.
„Znaš li koga si se dana u nedelji rodio, pobratime?", upitah ga.
„U subotu. Što je sad to toliko važno?", začudi se ovaj. „Ne
pričinjava se meni ništa, nego si ti azan od očiju!"
„Dobro, de, smiri se, čoveče", opet ću ja. „Govori li ti nešto... taj
momak?"
Marko začuđeno pogleda mene, pa onda prema mostu.
„Ne, samo se smeši", odvrati Kraljević. „Šta se događa, bog te ubio
pope? Kome se pričinjava? Tebi ili meni?"
„Nikome", kažem mu ja. „Sačekaj tu i ne mrdaj."
Ostavih Coku pa se sam uputih ka mostu, ali taman da zakoračim
na njega kad osetih kao da sam udario u neki nevidljiv mekani zid, pa se
odbih. Bože sačuvaj, kao da je prostor ispred mene bio toliko gust da ne
mogah da prođem kroz njega!
„Čekaj!", povika Marko. „Ne možeš da prođeš od njega!"
Oćutah, vratih se, pa mu nevoljno rekoh:
„Nećeš ni ti proći pored njega... To je talason."
„Ma..." nakrevelji se Kraljević, ali zauzda se setivši se svakakvih
čudesa koja je video sa mnom. „Nije valjda?" ipak će on.
„Neće nam dati da prođemo".
„Šta?", zakuka Marko. „Nećemo valjda celu noć vileniti pored mosta,
a s druge strane selo?"
Kad ja ne odgovorih ništa, on se iznervira, ostavi Šarca, pa se on
uputi na most. Mogah samo da vidim kako je isto zapeo pre nego što je

169
zakoračio na njega.
„Zaboga!", povika Marko. „Što nas ne pustiš da prođemo? Pada
mrak!... Nećemo valjda dreždeti ovde celu noć jer se tebi prohtelo da
nas ne pustiš?"
„Kaže li ti on nešto?" smejem se, jer mi Je smešno kad gledam
Marka kako zuri u prazninu.
„Samo otvara usta, ali ništa ne čujem."
„Dođi 'vamo, pobratime. Gubiš vreme, talason nikoga ne pušta
preko noći", rekoh mu. „Moraćemo da sačekamo jutro."
Marko nešto promrmlja kroz bradu, verovatno neku psovku, pa se
vrati do mene. Sve vreme dok smo se pored puta nameštali da
provedemo noć, on nije prestajao da psuje i proklinje. Podigosmo od
snega zaklon od vetra, utabasmo sneg ispred njega pa nabacasmo
grane jele i raširismo naše ponjave. Srećom, Zmajogorčev oganj gori
jarko pa očas upalismo i vlažna drva koja, srećom, nađosmo kako vire iz
snega pored puta.
„Osećam se budalasto", reče Kraljević besno. „Zar nema drugog
prelaza?"
„Nema, pobratime. Pomiri se s tim da ćemo prenoćiti ovde."
„Otkud ta prikaza ovde?" upita Marko.
A ja mu onda objasnih kako i zašto nastaju talasoni i čemu te tužne
sudbine, iako je on ponešto već bio čuo. Naime, običaj je da graditelji
prilikom zidanja nečega kradom izmere kanapom nečiju senku i tu meru
uzidaju u temelje. Takav jadnik umire posle četrdeset dana, a njegova
duša ostaje trajno vezana za tu građevinu i čini je postojanijom i
otpornijom. Doduše, talason se pojavljuje noću i može da ispušta razne
zvuke, ali začudo, nikad reči. Nekada su dobronamerni i čuvaju
građevinu od nedobronamernih, pogotovo ako im je senka uzidana u
njihovu kuću, ali... nekad, ako im je učinjena velika nepravda, umeju kao
ovaj talason da brane noću pristup toj građevini. Njih mogu da vide samo
paščad i ljudi rođeni u utorak ili... subotu.
Tako je i ovaj talason kad se posve smračilo počeo da kuka, cvili,
plače... U početku, Marko bi se trzao kad bi se ovaj najednom javio iz
mrklog mraka sa mosta, a kad je okasnilo i Kraljeviću se prispavalo,
počeo ga je psovati.
„Em nam ne da da pređemo most, em tu kukumavči i ne da mi da
spavam!"
„Kako možeš da spavaš po ovakvoj zimi?", začudih se ja.
„Ovako..." reče on, pa zavuče celu glavu pod medveđe krzno i
nasmeja me! „Razmišljam da ukradem tvom Coki njegovo krzno", javlja
se ovaj kao iz bunara. „Šta će to magarcu? Ko je još čuo da se magare
ogrne međedom?"
„Ćuti i spavaj", rekoh mu.

170
 Ubrzo se ispod krzna začulo duboko hrkanje, a noć ispuni
pucketanje vatre i žubor Mučibabe, i povremeno jadikovanje sirotog
talasona. Ko li je ta namučena duša osuđena da večnost provede na
ovom mostu... ili bar dok se usled nečega on ne sruši. Jer tek tada
talason postaje slobodan i prestaje da bude vezan za građevinu.
Svaka neprospavana noć je duga, a najduže su one gladne i
hladne. Baš kao ova. Dok sam zurio u mrak prema mostu i slušao
kukanje talasona, pomislio sam da se nas dvojica možda ne razlikujemo
previše. Osuđeni smo na večnu besanicu i umor, na patnje koje nam ne
daju mira ni noću i na duhove voljenih koji nam grizu savest. Čovek tek
noću zakorači u onostrano i tek malo okusi taj drugi svet.

171
 Nedelja, 17. januar leta Gospodnjeg
6897.

Čim se razdanilo, probudih Marka, koji prvo što uradi jeste da se

onako krmeljiv zagleda u most. Čim mu se lice ozari, i meni bi jasno da
se talason povukao i da možemo da pređemo most. Žurno se
spakovasmo kao da se uplašismo da će se prikaza začas vratiti, pa sa
ponjavama preko ramena odvukosmo Coku i Šarca do mosta i pomalo
strašljivo ga pređosmo. Malo je falilo da ga pretrčimo. Čovek se uvek
najviše plaši nevidljivog.
Prođosmo kroz jedan borov šumarak i izbismo pravo na prve
seoske kuće. Tu nas opet veselo dočekaše deca, pa njihova graja
namami i starije da provire kroz prozore ili vrata. I bi dovoljno da većina
pohrli ka nama da nas dočeka raširenih ruku. Više ne morah da
najavljujem Kraljevića jer ga svi već znadu kao da im je od najmilijeg
roda, a deca se veru po njemu i vode Šarca, pa zagledaju viteško sjajno
oružje koje visi o sedlu.
„Dobro došli, putnici dobronamernici!" Prepoznah jedan glas u
galami. Jedan prosedi pedesetogodišnjak se izdvoji iz gomile i primi me
u zagrljaj. Tek što se Njegoslav i ja obuhvatismo rukama i stegosmo,
zabogam se, osetih mu lagane zadrhtaje. Nešto mu se naopako desilo.
Pogledah mu zabrinut u lice i u očima mu videh beskrajnu tugu. Preseče
me nešto u stomaku, pa jedva izustih:
„Jesu li deca dobro?"
Ovaj ne reče ništa nego samo odmahnu glavom, a meni kolena
zadrhtaše. U bestraga! Izgubi mi se radost zbog dobrodošlice ovih
gostoljubivih ljudi, koji te u dom primaju kao najrođenijeg iako ni za sebe
nekad nemaju dovoljno. Njegoslav nas povede kroz gomilu dok nas ljudi
tapšu, a deca nam vise o vratu i jašu Šarcu i Coku.
Uz mnogo zahvaljivanja i rukovanja uspesmo nekako da uđemo u
dvorište Njegoslavljeve kuće gde nas na vratima dočeka žalosnog lica,
ali sa osmehom Dobrana, sa uvezanom crnom maramom na glavi. Šta
čovek da kaže na to? Sem da se ljudi čvrsto zagrle.

172
 Pogledom pretražujem iza njenih leđa po skromnoj kući, pa ugledah
im Kandu i Lamenku. Ali nigde nema Milca. Možda da sam se kod njih
zatekao ranije... Ali, ko je mogao znati!
Mučno uđosmo bez reči, a ja izljubih im ćerke, koje stoje mirno i
poslušno jedna pored druge, pa bi da mi poljube ruku. Manite me toga,
deco, mislim se. Krvave su dozlaboga, gadim ih se i ja.
Posedasmo za astal, a mi muški uzdahnusmo. Ume i Marko da
prepozna nevolju kad je vidi. Doživeo je svašta sa mnom. Razume je
vrlo dobro. Možda je i oseća dublje od mene jer ima sina i ženu. A znam
da je posebno osetljiv na decu. I Božanu ume često da mi spominje kako
jedva čeka da je odvede kod svoje Jelice i Mateje. Velika ljudina sa još
većim srcem.
Njegoslav krši ruke dok Dobrana prinosi tikvicu sa rakijom. Pre no
što ispismo gutljaj, prosusmo poneku kap na zemlju.
„Neka mu je slava", izustih.
Uf, što ume rakija da prija kad čoveka spopadne neka muka. Čini se
da deo gorčine duše spere sa sobom. A ljuta dudovača ume da spere i
više od toga.
„Šta se desilo, Njegoslave?", na kraju nedrago izustih.
A on stisnu usne, pa kao da stišće i oči da ne zasuze. Pročisti grlo
koje mu se steglo, pa reče:
„Iskvareno skonč'o na pravdi boga."
A mene nešto žacnu. Valjda, svačega sam se nagledao, pa umem
da prepoznam nevolju i nepravdu. Ništa mi nije strano.
„Da nema veze s onim talasonom na mostu?", upitah.
A Njegoslav me iznenađeno pogleda, a Dobrana zastade i priđe mi,
gužvajući svoju kecelju, kao da vezuje bol da joj se ne omakne pred
nama.
„Jeste li ga videli? Kako znate?", upita ona.
„Marko ga je video, jer je rođen u subotu", reknem im ja. „A nije nam
dao sinoć da pređemo most."
Oćutaše na to, pa samo klimaju glavom. Jasno im je.
„Ima seljana koji ga takođe vide. Plaše ga se, naravno", reče na
kraju Njegoslav. „Ko se uveče zatekne s one strane reke, gotov je i ne
može da pređe most."
„Pa, kako se to desilo, domaćine? Kad?" upita Marko.
„Ah, kako!", uzdahnu ovaj, pa mu je nemilo da se seća toga. „Sećaš
li se, Gavrilo, one Momkove lepooke Zvezdane?... Da?... Sećaš se da je
bila obećana mom Milcu? Da, sve smo se lepo dogovorili. Otad ima...
dva leta, pa sve čuvam novu jagnjad, njih dvaestinu koliko sam obećao
Momku. Sad te ovce nakiselo gledam. Najradije bih ih prodao... Nego,
sve je bilo u redu, kad odjednom nakon izgradnje ovog prokletog mosta
prošlog leta, moj Milac se više ne probudi iz sna jednog jutra..."

173
 „Ma, zabogam se, Gavrilo, to mu je sigurno onaj grnčar Brapa uzeo
meru jer je ubrzo potom on otkupio Zvezdanu za čitav tovar grnčarije!"
povika ljutito Dobrana, pa mi sve pred nosom pesnicom maše. „Ubi mi
sina jedinca, taj zliko!" A Njegoslav na sve to samo klima glavom.
„Pa, jeste li mu nešto rekli?" upitam ja.
„A šta da mu reknem, crni ti?" začudi se Njegoslav. „Ne treba se
zamerati grnčarima, vražji je njihov posao. U dosluhu su sa
mrakačama."
„E, vala, ja sam mu onomad sve skresala u lice", ljutito će Dobrana.
Vidi se da se ljuti na muža što ništa ne čini. „Pljunula sam mu u lice i
rekla mu da znam da je on uzeo meru mom sinu. Unesrećio je i sirotu
Zvezdanu. Eno, sirotica otad ne izbija iz kuće. Kažu da je jedared
pokušala da se obesi čaršavom o jabuku u dvorištu, ali ju je baksuz
skinuo na vreme i otad je ne pušta napolje... Ma, presudila bih mu ja po
kratkom postupku!"
„Ćuti, ženo, ne znamo ni da li je on!" pobuni se domaćin, pa onda
tugaljivo pogleda u mene: „Šta da radim, Gavrilo? Šta mi valja činiti?"
„Ne možeš tražiti pravdu ako nisi posve siguran da je on krivac."
„Ko bi drugi bio?", opet će Dobrana. „Nabedio je nekog zidara da
uzmu meru mom Milcu kod mosta dok nije gledao. Ko bi se drugi ovajdio
od njegove smrti?"
„Ako ga ja dohvatim za gušu, sve će mi reći", reče ljutito Marko, pa
trlja ruke od uzbuđenja. „Da gubiduša unesreći tolike ljude! Pa, šta kaže
taj Momko, devojčin otac?"
„Šta će reći? Plaši se grnčara kao svi ostali" kaže Njegoslav. „Ma,
niko ne sme da mu se zameri. Siroti Momko bi mu dao kćer i za jedan
zemljani lonac da mu je ovaj toliko nudio. Priča narod da ume da ubeleži
neki znak uz ime u svoju grnčariju, pa dotičnog spopadne čuma i cela
familija mu oboli. Daleka mu lepa kuća!"
„Ma pustite mene da ga ja spopadnem...!", uzruja se Kraljević, pa
ustaje.
„Kud si navro?", pitam ga ja. „Ne možeš olako nekoga optuživati...
Niti napasti grnčara, pogotovo ako je sklon vradžbinama."
U nas se smatra da su grnčari vezani za nečiste sile, da su često u
dosluhu sa vodenjacima, jer im oni na vašarima najviše kupuju grnčariju,
pa se ovi lako obogate. Takođe jedni drugima čine usluge i štite se.
Poznato je da grnčar ne dopušta tuđincima da sedaju za grnčarski točak
i da oni pred početak rada izgovaraju tajne vradžbine kao zaštitu. Znam
da mnogi grnčari na kraju dana prekrste točak i na njemu ostavljaju
komad gline na kome je urezan krst. Sve samo da ga mrakače ne bi
vrtele noću. Tako se na većini grnčarije, na dnu zemljanih sudova, mogu
naći grnčarski pečati u obliku krstova kao jemstvo da ih nisu nečiste sile
napravile, pa su time sigurne za upotrebu. Zato naš narod kad kupuje

174
grnčariju, prvo se uveri da je na dnu utisnut krst, inače je neće uzeti
makar mu je poklanjali!
„Šta onda misliš činiti, pope?" ljuti se Kraljević. „Nećeš valjda sedeti
skrštenih ruku na ovu nepravdu?"
„Ma, kad sam ja sedeo skrštenih ruku, pobratime, zaboga?" Širim
ruke u čudu. „Jesam li ikad okrenuo glavu na drugu stranu?"
„E, tako je već bolje." Opet seda Kraljević i uzima dudovaču. „Samo
kaži kako da ga zaskočimo."
„Tako treba!" opet će Dobrana. „Vidiš, Njegoslave? Ume Gavrilo sa
takvim zlikom! Moramo ispraviti nepravdu i osloboditi dušu mog Milca od
onog prokletog mosta!"
„Taj grnčar Brapa, koliko se sećam, ima kuću na izlazu iz sela",
pokušavam da ga se setim, mada sam ga video sigurno jedared.
„Ma, gubiduši niko više ne ulazi u kuću, ali do zime povremeno bi se
u gluvo doba noći čula zaprežna kola kako kotrljaju kroz selo", reče
Dobrana. „Ja se jednom okuražih, pa provirih i imam šta da vidim:
desetina vodenjaka gura kola natovarena svakojakom grnčarijom!"
„Tako sam i mislio. Nije on jedini koji petlja s njima, nego..."
Odjedared mi sinu neka misao, pa mi reč zastade u grlu.
Svi zinuše i čekaju da dovršim misao, ali samo im rekoh:
„Kraljević i ja ćemo posetiti Brapu, bez brige."
„Kada?" podiže obrve Marko.
„Čim ispiješ dudovaču."
Dobrani i Njegoslavu vidno laknu, pa se namučena žena svali na
klupu, pa stade da briše suze koje joj navreše na oči. Njegoslav sede
pored nje i zagrli je utešno. Samo nam klimnu glavom.
Marko sasu rakiju u grlo, pa se goropadno pridiže, kao da se
sprema za boj. Bez reči izađosmo iz kuće, a Marko htede da uzme uzde
od Šarca.
„Ne vodimo Šarca i Coku", rekoh mu.
„Što?"
„Blizu je i, uostalom, sve što nam treba imamo kod sebe."
„Ne razumem te, pope."
„Sve ću ti pojasniti usput, hajdemo."
Uputismo se snežavim putem kroz selo. Usput se pozdravljamo sa
ljudima, a ja mu stadoh pričati o svom naumu. Ako je Brapa u dosluhu
sa vodenjacima, onda može znati gde da pronađemo dunavske demone
koji nam moraju otkriti gde je sveto ostrvo Bujan. A kako sigurno neće
dragovoljno pristati da nam otkrije tu tajnu, ja ću mu podmetnuti vileniku i
tom čarobnom travkom ga prisiliti da nam kaže istinu.
Mrazno jutro beše bez daška vetra, pa se studen lakše podnosila, a
sneg je škripao pod nogama. Hladnoća sve stegla, pa drvo puca kao
grančica, a snegoloma na svakom koraku. Ne pamtim ovakvu zimu. Čini

175
se kao da joj neće biti kraja.
Opija nas miris pečenog hleba, a iz kuća i dvorišta dopire dečja
graja. Kako malo treba čoveku da bude srećan. Upravo u tome se i krije
tajna sreće: uživati u onome sitnom što se ima, jer pohlepa je loš i
opasan gospodar. To se vidi i po grnčaru, koji se polakomio za zlatom
vodenjaka, pa šuruje sa njima i čini zlodela svojim susedima.
Pomalo je odudarala usamljena koliba nasred ledine na izlazu iz
sela. Dok smo joj se približavali, Mir i tišinu je narušavala samo škripa
snega pod nama. Uz nju je bila radionica. Iz odžaka je kuljao crni dim.
Pekli su se zemljani lonci. Ali, da li su imali krstati pečat na dnu?
Da li da uđemo u kolibu, gde je verovatno bila Zvezdana, ili u
radionicu, gde je bio Brapa? Uputismo se prema vratima radionice. Iako
je sigurno mogao čuti da dolazimo, ja mu pokucah na vrata. Unutra se
čulo jednolično okretanje grnčarskog točka. Izvadih vileniku iz nedara i
sakrih je u ruci. Moram je nekako podmetnuti grnčaru.
„Domaćine! Može li se?"
Nakon kratkog tajca, začusmo glas:
„Uđi."
Uz škripu otvorih vrata, pa se malo sagoh da uđem. Zapahnu nas
miris pečene gline i vrelina pećnice. A unutra kao kod svakog grnčara, u
jednom uglu drveno korito puno grnčare, zemlje od koje se prave lonci,
kofe sa vodom i, naravno, svuda poređani lonci svih veličina i oblika. Na
suprotnom zidu zjapi otvorena peć od blata koju ljudi uglavnom zovu
„baba". Da li i to ima veze sa Baba Jagom, koja je u takvoj peći pekla
decu i odrasle, ne znam, ali ne bi me čudilo. Taj naziv potiče od
pamtiveka. Blizu nje, na malom tronošcu, pognut sedi grnčar i okreće
ručno kolo. Nije nas ni pogledao, nego i dalje vrti točak i mokrim rukama
vaja lonac. Crna, kovrdžava kosa mu pala preko pola lica i krije se od
naših radoznalih pogleda. Sedi obučen u nekakvu sivu haljinu, ispod
koje mu vire gole noge.
„Šta ištete?", pita on.
„Lonce", kratko ću ja.
„Šta će lonci jednom vitezu i monahu?" opet će on, ali ne diže glavu,
pa vešto vaja mokru glinu. Spretno pomera prste, a gusta, vlažna masa
pokušava da mu pobegne, ali on je oblikuje kako mu se prohteva.
„Za manastir", odgovaram. „Čuli smo da si vrstan majstor."
„Ne sumnjam."
Marko i ja se raširismo, pa kao razgledamo grnčariju. „Koliko tražiš
za pedesetinu komada?" pita Marko nehajno šetkajući po radionici.
„Zavisi čega."
Podigoh jedan zemljani lonac pri dnu, koji je očito odavno završen
jer je i prašnjav, pa ga okrenuh naopako da mu vidim dno. Grnčar ne
prestaje da vrti točak, ali osećam njegov skriveni pogled. I kao što sam

176
mislio, na njemu nema krstastog pečata. Uzmem drugi, isto. Treći, isto.
Pa mu kažem:
„Nijedan lonac nema pečat. Bratija to neće prihvatiti."
„Pečatim ih na kraju", kratko će ovaj.
„Zar nije lakše dok se ne stvrdnu?" Dohvatih jedan bokal uskog i
dugog grla. Za držanje vina.
„Kako kome", odgovara ovaj.
„Pogledaj, pobratime..." kažem Marku. „Ovo je dobro za ono tvoje
vino."
Kraljević me upitno pogleda, ali odmah shvati moju nakanu, pa
klima glavom.
„Da, da... To nam baš treba."
Neprimetno ispustih vileniku u bokal, pa je pružih grnčaru.
„Uzećemo ovo odmah pre no što zaboravimo. Deder, utisni mu
pečat."
Grnčarski točak se zaustavi i nasta mučni tajac. Samo se čulo
pucketanje vatre u zemljanoj peći. Brapa oklevaše koji časak, ali pruži
ruku i dohvati bokal i dalje ne podižući glavu. Uze oštrilo, kao da će
urezati krst, ali zastade.
„Jeste li vi uistinu došli po lonce ili nekim drugim poslom?" reče, pa
podiže glavu. Brapa beše, nagađam, koju godinu stariji od mene, kratke i
prašnjave kose, klempavih ušiju i prosede brade. Imao je tanak i poduži
nos, a sitne oči i usta. Kažu da su oči prozor duše, a u ovima nisam
mogao videti ništa dobro. Ponadah se da vilenika deluje, jer u suprotnom
nećemo saznati ni da li je on uzeo meru Milcu ni gde je dvor dunavskih
demona.
Zamantijah i otkrih zmajevu verižnjaču, na šta on razgorači oči i
proguta knedlu. Zasta u mestu i srećom ne pušta bokal u kome je
vilenika.
„Priča se da si ti uzeo meru Milcu, Njegoslavljevom jedincu, za onaj
vaš most, da bi mu preoteo Zvezdanu" rekoh bez okolišanja.
Vidim po njemu da se bori da ne kaže. Stiska ustima, pa nekad zine
da kaže, pa opet se uzdrži. Žmirka očima kao da mu nešto smeta. Pa
čas iz njih izbije mržnja, čas mu se pogled pomuti. Zbunjen je, hteo bi da
slaže, ali nešto mu ne da, a ne zna šta. Zine, ali reči mu ne izlaze, pa
nemilo zamuca:
„Ja... ovaj...kako... pa..."
Stavih ruku na balčak Kurjaka, pa stadoh naspram njega, ne bih li
pojačao delovanje vilenike. Strogo ga netremice gledam, pa ponovih:
„Ja sam kosingas Gavrilo i ištem od tebe istinu: jesi li uzeo meru
Milcu?"
Uto, otvoriše se vrata koja vode iz radionice pravo u kuću i bane
jedno devojče, a nema ko da bude nego Zvezdana. Ima na sebi cvetno

177
haljinče, a dugu kestenjastu kosu vezala šarenom trakom. Lepog lica,
malo sitnija, ali kao krhki cvetak koga treba pažljivo držati na dlanu.
„Jeste!" povika ona, pokazujući prstom na njega. „Priznao mi je da
je uzeo meru mom Milcu! On ga je ubio!... Dabogda crk'o!"
A Brapa samo širi usta, kao riba na suvom, ali reči ne izlaze.
Vilenika stegla laži, pa ih ne pušta.
„Sad njegov talason noću proganja sve prolaznike na mostu",
kažem mu ja. „Ni u smrti njegova duša nema mira... Priznaj, jesi li ti to
uradio?"
Brapa zinuo, izbečio se, pa reko bi čovek pašće čelom na svoj
grnčarski točak. Ispušta neke nerazgovetne zvuke, ali na kraju, ne
mogaše više da izdrži, pokri rukama suzno lice i zavapi:
„Jesam! Ja sam mu uzeo meru! Ja sam ubio momka!" I zajeca jer
mu krivica grize savest.
Oćutasmo, pa se samo zgledamo. Naposletku, rekoh Zvezdani:
„Idi svojima, slobodna si, jer ćeš biti udovica."
Na to, Brapa baci bokal koji se razbi, pa pade ničice preda mnom.
Videh da u njemu vilenike više ne beše. Čarolija je prošla.
„Kumim vas, ljudi, poštedite me! Smilujte se nada mnom! Ne znam
šta mi bi da to uradim! Zasenila me je njena lepota! Morah da je imam!
Kajem se što momku uzeh meru!"
Ja dadoh glavom znak Zvezdani da ide, a ona istrča iz radionice i
zalupi vrata za sobom. Ostasmo sami nas trojica. Ovaj se presavio,
zaronio lice u ruke, pa kukumavči.
„Nije to tvoj jedini zločin", kažem mu ja, pa uzeh neki lonac i
okrenem mu dno. Nema krsta. Bacih mu ga kraj glave, ovaj se razbi, a
Brapa se trže. „Praviš ove lonce za vodenjake, grnčaru... A oni se
spremaju za rat protiv nas. Znaš li to, zliko? Zato ih ne pečatiraš krstom!"
„Nisam znao, zabogam se! Oni samo kupuju od mene...!" Kuka na
sav glas Brapa. Vidim ja da ni vilenika više nije potrebna. Razvezao mu
se jezik. Veli, sve ću reći samo da spasim svoju glavu!
„Nemoj lagati da ne znaš da se spremaju za rat!" povika Marko, pa
kao da grunu grom iz vedra neba.
„Pa, jest, čuo sam nešto... Ali, nisam mislio..." muca grnčar dršćući
na podu.
„Ovi vodenjaci koji ti dolaze su iz Morave?"
„Jesu, jesu!"
„Oni su nekad bili u zavadi za dunavskim demonima" opet ću ja.
Polako navodim vodu na svoju vodenicu.
„Jesu, davno to beše! Ratovaše strašno sa njima, ali ovi ih
potukoše..." Vidim ja da bi ovaj još pričao o tome. Dobro ih poznaje.
„I sigurno oni znaju gde je dvor tih dunavskih demona."
„Da! Njih je 99, a stoti je njihov car, vodenjak... Ali, to nisu obični

178
vodenjaci, sve su to demoni. Iako ih je tek stotinu, potukli su na hiljade
vodenjaka i rusalki. Strašno su moćni i zli..."
„Gde im je dvor na Dunavu?"
Brapa zinu da kaže, ali valjda oseti našu napetost ili iščekivanje, pa
oćuta i lagano se pridiže. Briše suze s lica i namešta dugu košulju, koja
mu se sva zarozala.
„A hoćete li mi oprostiti ako vam kažem?" pomalo će drsko on, a to
me još više razljuti. Na to, Marko krenu na njega kao da će ga zgromiti,
ali ja podigoh ruku da ga zaustavim. Kraljević nevoljno stade, ali vidim
da je već ugrizao gornju usnu i da ću ga teško obuzdati.
„Daću ti ja oprost", rekoh, ali strašljivi grnčar ne stiže da shvati to
dvoumno, pa se izlanu:
„Oni su na ostrvu Saan, pod starim rimskim ruševinama."
I kako to reče, sevnu Kurjak, a njemu se otkotrlja glava. Beživotno
telo pade preko ručnog kola. Malo je trzao nogama dok na kraju ne
omlitavi. Stajasmo nemi nekoliko trenutaka.
„Dajem ti oprost od grehova, ali sumnjam da će Bog prihvatiti."
Krenusmo nazad kod Njegoslava i ćutimo. Pravda bi zadovoljena i
saznasmo boravište dunavskih demona. Bio sam raspoložen, ali Marko
ne beše. Ćutao je sve vreme natrag da bi pred Njegoslavljevom kućom
konačno guknuo:
„Može li se nekako osloboditi talason sa mosta? Mora li večnost
tamo da provede?"
„Biće tamo dok most postoji" rekoh mu. „Dok ga neka bujica ne
odnese ili neka nesreća ga zadesi..."
Kako to izustih, tako se Marko okrenu i krenu putem kroz selo,
pravo na most. U tom trenutku nisam mogao da pretpostavim šta će
učiniti, pa uđoh kod Njegoslava da mu saopštim vest. On i Dobrana moje
reči dočekaše sa olakšanjem, a domaćica htede da mi ljubi ruke i skute,
pa jedva uspeh da je odvratim od te nakane. Roditelji nesrećnog deteta
roniše suze od sreće što je pravda sustigla krivca, ali od tuge za umrlim
sinom.
I taman da Dobrana naspe još dudovače kad se sa ulice začu vika:
„Ljudi, ljudi!... Kraljević Marko topuzom ruši most!" Ukućani me
zaprepašćeno pogledaše, a ja mogah samo da im pojasnim:
„Pobratim hoće da oslobodi dušu Milca od tog mosta. Da ne bude
talason vezan za njega."
Njih dvoje i ćerke istrčaše iz kuće i uputiše se pravo ka mostu,
zajedno sa celim selom. Čuje se graja naroda dok prolaze pored
Njegoslavljeve kuće, ali ja ostah da sedim i da se naslađujem
dudovačom. Kad galama utihnu u daljini, sa olakšanjem udahnuh
duboko. Možda mi se samo činilo, ali osećah nekakvo zadovoljstvo u
kući. Najednom unutra učini se svetlije, vedrije, kao da je sve bilo na

179
svom mestu i nikako drugačije. Kuća je bila zadovoljna.
„Da, da, Marko", rekoh zamišljeno naglas. „Dok ga bujica ne
odnese, neka nesreća ga ne zadesi... ili dok ga ti ne porušiš... Moraće
seljaci opet da prave most."

180
Ponedeljak, 8. februar leta Gospodnjeg
6897.

A kako rekoh Kraljeviću da ćemo na putu za Šugavi kamen opet da

svratimo u Ždrelo i da posetimo Božanu, njemu se ozarenost s lica više
nije skidala, a korak je svakim danom sve više ubrzavao. I pored toga
što je poslednjih dana uglavnom jahao Šarca i neretko bio i stotinu
koraka ispred mene, naš put se bio otegao. Zima čini svoje. Ledeni
vetrovi, jaka studen, celodnevno sneženje i gaženje snežanikom izmore
čoveka i životinju. Teško mi beše da priznam da je moj Coka već bio
mator i sve je teže hodao. Sećam se kako sam bio uveren da sirotan
neće dočekati sledeću zimu, ako i ovu preživi. Plašio sam se da
pomislim, a nisam hteo ni da zamislim kakve bi moje putešestvije bile
bez njega, mog vernog pratioca...
Kod mesta Krvije, mala Treska se uliva u veću Busiju, koja teče
dalje na sever, gde se uliva u Mlavu. To je mirno mesto okruženo
snežavim brežuljcima i na samo nekoliko sati hoda od Ždrela. Dotad je
Marko toliko žurio da bi mi se često gubio iz vidika. Nekad bi me
sačekao iza naredne okuke, a nekad bi kao u zemlju propao.
Zato se nemalo iznenadih kad baš na mestu gde se Treska uliva u
Busiju, ispod jednog velikog oraha kome se grane zbog snega savile
skoro do zemlje, stoje u njegovom zaklonu Marko, vila Ravijojla i krsnici -
starešina Pačen, Braten, Lucan... ali Pružina ne vidim. Ništa mi ne
prolazi neprimetno, pa i to da baš stoje ispod oraha, koji je omiljeno drvo
krsnicima, ali ga vole i vile.
Običan narod, Jakove, najviše ga se plaši jer se vezuje za svet
mrtvih. Za domaćina nema važnije zabrane no da ne sadi orah blizu
kuće jer će umreti kad stablo dostigne debljinu njegovog vrata, ili da
zaspi pod njim, bože sačuvaj, jer će ga sigurno sustići neka bolež. To
sam čitao u svim lekarušama koje su mi ikad potpale pod ruku, odavde
do Aleksandrije. I, ne daj bože, da pomisliš da jedeš orase. Naš narod ih
neće jesti makar grdno gladovao. Kako bi ga jeli kad je to hrana mrtvih!
No, vratimo se priči, dete, jer umem da se zanesem i da odlutam.

181
Godine me stigle, što bi rekao stari Pačen. Nema se kud, ali ti me
slobodno podseti da ne bi šarabatao moje trabunjanje.
Kad me oni ugledaše kako gazim po snegopadini, pa se uz to malo
zanosim u stranu, stadoše mi se smejati, a Pačen raširi ruke i krenu ka
meni.
„Gavrilo, zmajeviti sinko", tako me je uvek dočekivao, pa me zagrli.
„Mojim očima si uvek drag. Dokle god si ti nama živ i čitav, znamo da
vodimo u borbi!"
„Lako je meni kad mi vi, krsnici, pomažete", uzvratio bih muja.
Srdačno se pozdravih i sa ostalim krsnicima ne krijući iznenađenje
što ih vidim ovde, pa još i sa vilom Ravijojlom, iako sam je bio poslao da
se raspita kod njih.
Uz blagi naklon, rekoh vili:
„Šta god pričali, ipak su srećni ljudi ti vilaši! Ima li veće sreće nego
kad vila uzme čoveka za muža!"
„Uvek me dočekuješ lepim rečima, Gavrilo", reče vila i odgovori mi
naklonom. „Ali znaš da su te ljubavi često kratke."
„Pusti se toga, nego slušaj šta ljudi imaju da kažu, pope", smeje se
Kraljević, ali mu ne bi drago.
„Mi odavno znamo za vidovine, ali dosad nismo uspeli da saznamo
odakle dolaze ili ko šalje gavrane", započe Pačen. „Doduše, oduvek
postoje vidovine, ali ko god predvodi to bratstvo, taj se krije ko zmija
noge. Prvi put su se pojavili pre 100 godina, a sudeći po njihovim
napadima i žrtvama, njihov gospodar verovatno nije iz Ada, već je neka
veštica, čarobnjak... ili neko njima sličan. Oni su vešti ubijači. Priča se da
se mogu unajmiti, ali nikad nisam čuo da je to neko i uradio. Neki se ne
bi složili, ali ja mislim da sve ovo vreme oni imaju istog gospodara."
„I doskora se nijednom nismo sukobili sa gavranima", dodade
Braten. „Ali nedavno su Pružina ubili... Mi smo se jedva odbranili. Retke
su borbe sa običnim vidovinama i svaki put su vrlo neizvesne, jer su oni
vrlo slični nama, ali gavrani su posebna sorta, vrlo lukavi, snažni, vešti i
brzi!"
„Žao nam je zbog Pružina", reče Marko. „Pogotovo ako njegova
smrt ima veze sa nama... Toliko je već ljudi zbog nas stradalo."
„Sećaš li se one vrane na litici Tugave?" setih se, pa pitam Marka.
„Kad smo se od Štrikovca spuštali ka Mlavi... Tada sam mislio da nas to
Zlodeja prati..."
„To nije bila ona", umeša se Lucan. „Ta bilfa se uvek pretvarala u
leptiricu. To je vidovina. Očito vas već odavno uhode."
„A mi smo ih doveli do vas" dodah nevoljno.
„Ne krivite sebe zbog Pružinove smrti", brže-bolje će Pačen. „Otišao
je hrabro, u borbi, kako mu dolikuje. Mi se inače borimo protiv njih."
„Ako nas dosad uhode..." zamišljeno će Marko. „Onda znaju naše

182
planove..."
„Pa, ipak, nisu nas dirali... sve dok nisi uspostavio znamen", dodah.
„Pa ni kasnije", opet će Marko.
„Sve dok... ne posekoh Stogubu."
„Da im nije on bio gospodar?" upita se Marko.
„Ili jednostavno nisu smeli da nam priđu zbog njega?" dodah. „On je
sigurno mogao da otkrije njihovo prisustvo, čak i da su bili pretvoreni u
neku životinju ili pticu."
„Ako je tako, onda imaju drugog gospodara koji nije u dosluhu sa
gospodarom Hromim Dabom", reče vila. „Ostaje još uvek nepoznat, a
možda je u stanju da sam upotrebi Almanah."
Ućutasmo se. Ko ih je slao za nama i šta im je bila nakana, nismo
mogli prozreti. Samo je bilo jasno da su nas sve hteli ubiti, a ne samo
Dobromira. Ako su prvo potegli nož na kapetana, ne znači i da im je on
bio glavna meta.
„Ne izgleda mi da gospodar Hromi Daba stoji iza njih" reče napokon
vila Ravijojla. „Vidovine su ipak ljudi."
„Ali, okupio je svakojake saveznike", rekoh. „U Uomuljima smo
nabasali na pribiglave i ardagoste. Nije isključeno i da je zavrbovao
bratstvo Gavrana i njihovog gospodara."
„Znamo li onda sigurno da su vidovine ukrale Almanah?" upita se
Marko.
„Strahorovi zduhači nisu mogli sa sigurnošću da kažu koje bio" reče
Ravijojla.
„Ako je Hromi Daba ipak ukrao Almanah, ume li on da ga upotrebi?"
upita opet Marko.
„Ne", brzo će Pačen. „Ta knjiga je napisana na arapskom, ima
beleške pisane na latinskom, grčkom... Ljudi bi posvetili deset godina
života samo da bi odgonetnuli šta u njoj piše, a ni to ne može svako! Nije
dovoljno znati samo jezik, već biti upućen u razne čarolije, magične
napitke, travke i ko zna šta još! To Hromi Daba ne može... Bar ne sam."
„Ipak nije isključeno da je on ukrao Almanah i da je zavrbovao
nekoga ko mu ga može protumačiti i upotrebiti." Rekoh im. „Kako god
bilo, siguran sam da će se i to klupko odmotati. Samo je pitanje
vremena."
„Najbolje da iz Ždrela pohitamo na Šugavi kamen", reče Marko.
„I mi idemo za vama", na to će Pačen.
„Molim?" začudih se. „Zašto biste pošli sa nama...?"
„Samo biste se izlagali nepotrebnoj opasnosti", dodaje Marko.
„Čuvajte se za kasnije, kad Hromi Daba dođe. E, onda će nam trebati
sva pomoć."
„Gavrilo..." započe Ravijojla milim, smirujućim glasom. „Ne misle
krsnici da pođu sa vama već za vama."

183
 „Da, mi ćemo vas samo neprimetno pratiti", objasni Lucan. „Danju
kao kos, noću kao sova. Nećemo se mešati u vaše poslanje, čak ni u
vaše borbe, nećemo vam pomagati ni odmagati... Samo ćemo čekati da
se gavrani pojave..."
„Pa ni onda se nećemo umešati" nadoveza se Braten. „Sve ćemo iz
prikrajka posmatrati i pratiti..."
„A kad neka vidovina krene nazad svom gospodaru, mi ćemo im biti
za petama", reče Pačen. „Samo hoćemo da nas odvedu u svoje leglo -
da znamo gde je i ko ih predvodi."
Marko i ja se zgledasmo, ne rekosmo ništa, već samo klimnusmo
glavama. Zamisao je bila dobra. To bi nam pomoglo da znamo s kim
imamo posla i šta je njihova namera. I kako da se obračunamo s njima.
„O tvom podvigu sa bilfom Zlodejom još uvek se priča i prepričava,
Gavrilo", reče Pačen.
„I svi žale zbog tvog gubitka", dodade Braten.
„Neka samo Mašina smrt ne bude zaludna", izustih nekako, a kad
videše da mi reči zapeše u grlu, vila Ravijojla brzo reče:
„Kažeš, Gavrilo, da idete na Šugavi kamen...?"
Na tren se kolebah, ne zato da im ne bih rekao, već mi još uvek
beše teško da se pomirim s tim.
„Silazimo u Ad da vratimo beloužareni alatir, adamant, Svetovidov
Rog izobilja i Almanah, za koji verujem da je ipak kod Hromog Dabe."
Najednom, svi se uzvrpoljiše, osim, naravno, Marka i mene. Samo
se zgledaju, ali pogledi im govore hiljadu reči. Ipak, Braten ne izdrža da
ne kaže:
„Ljudi, zar je pametno sad silaziti dole? Gavrilo, jedva si se izvukao
prvi put. I bio si dvadeset godina mlađi!"
„Da, zar da se izlažete opasnosti sad kad predstoji konačna bitka sa
njim?" zavapi Lucan.
„Ko će nas predvoditi ako vas dvojica dole skončate?" zadrhta glas
Pačenu. „Onda je sve propalo."
„Moramo da idemo u Ad, ljudi", reče Marko. „Onaj zlobac Hromi
Daba je uspeo da oslobodi Škurupeju ispod Prvog hrasta. Da ne beše
ptice Kuk, sad ne bismo stajali ovde sa vama!"
„Počeo je da oslobađa mrakobesna stvorenja koja su čitavu večnost
bila zarobljena u korenu Drveta sveta", kažem i ja. „Ko zna koga će
sledeći put da oslobodi! Ako ga ne zaustavimo, ti demoni će obaviti
posao za njega i on neće morati ni da nas napadne"
„Zar da ulazite u Sibalbu?" zapanji se Pačen. „Kako ćete pronaći
gde drži te svetinje?"
„Patuljci sa Šugavog kamena su jednom pokušali da povrate
adamant koji im je ukraden i prokopali su tunel do riznice. Koristićemo taj
tunel", kažem im ja.

184
 „Ako u međuvremenu nije otkriven i zatrpan", dopunjuje me Braten.
„Zašto patuljci nisu odneli svoj adamant?" pita Lucan.
„Jer je bio zaključan u jednom velikom sanduku, koji nisu mogli ni
da otvore ni da odnesu."
„Zašto si siguran da ćete vi moći da ga otvorite, Gavrilo?" upita me
vila, a ja bejah zatečen. Nisam ni razmišljao o tome.
„Pa, valjda neće biti teško...", zbunih se. „Marko je svojim topuzom
nedavno srušio čitav most, kako onda ne bi... jedan katanac?" Ali, kako
to rekoh, videh u njihovim pogledima nevericu. „Mislite da nećemo
moći?"
„Znate da od patuljaka nema boljih rudara, niti iko ima bolje alatke",
reče Ravijojla. „Bolje ih pitajte zašto nisu uspeli da otvore taj katanac...
Možda vam zatreba trava raskovnik."
„Ha!" nesvesno mi izlete. „Gde da nađem tu travku? Pogotovo sad,
usred zime?" I usred leta ju je bilo gotovo nemoguće pronaći, a tek pod
ovolikim snegom! Naslušao sam se brojnih priča o toj travki koja otvara
sve katance i brave, toliko je bajki o pronalaženju zaključanog blaga, ne
postoji ništa što ona ne može da otključa!
„Znaš, Gavrilo, kako se to radi", ukori me vila. „Zar tebi moram da
objašnjavam?"
„Ali, gde sad da pronađem detlića ili ježa, šumska gospo?" zavapih.
„Sve što je iole pametno sklonilo se od ove zime! Samo mi bazamo po
snegopadinama kao sakaludi!"
„Ne sumnjam da ćeš se snaći, kosingase", osmehnu se vila.
„Pored svega što se događa, još moramo da tražimo detlića ili ježa!"
Odmahujem glavom u neverici i smejem se. Štali će nas još snaći?
„Samo oni mogu da pronađu travku raskovnik", kaže Pačen.
Uistinu, tako i jeste. Od svih stvorenja na ovome svetu, samo ta dva
stvora mogu da pronađu čudotvornu travku raskovnik. Način na koji se
to radi je isti i jednako prost. Ukoliko imaš sreće da pronađeš detlića ili
ježa, moraš, kad on nije u blizini, da mu zapušiš gnezdo jer se detlić
uvek gnezdi u truplu stabla, ili da mu zagradiš jazbinu. Kad se detlić ili
jež vrate i vide da im je ulaz blokiran, onda oni pohitaju nekamo da uzmu
travku raskovnik. Vrate se s njom i ta prepreka sama spadne. Oni onda
odbace travku i ako si imao sreće da to ispratiš, uzećeš za sebe
raskovnik!
Ne smej se, Jakove, to su ozbiljne stvari. Ali ako ti je do smeha,
ispričaću ti kako je jedan čovek pronašao raskovnik. Rešen da otvori
sanduk sa blagom koji je pronašao, on svojoj babi natukao bukagije na
noge, pa je poterao niz livadu. Sirotica je dva dana vukla bukagije i
umalo nije umrla, kad srećom, one same joj spadoše s nogu! Tu gde se
zatekla, čovek je pronašao raskovnik... Da, da, opet sam se zaneo,
Jakove.

185
 Rastasmo se tu, pod orahom, na Krviji. Marko i ja nastavismo
prema Ždrelu, ne osvrćući se jer su nas krsnici pratili. Kad se pred nama
ukazaše bele zidine grada, već smo i zaboravili na njih. Samo smo mislili
na Radotovu krčmu i na Božanu. Zato, nesvesno pružismo korak, pa
stadoh da vučem Coku.
„Hajde još malo", kažem mu ja. „Čeka te lepa štala i puno sena i
zobi. Nemoj da si sad tvrdoglav."
„Jesi li čuo, moj Šaro?" naglas će Marko. „Ne ugledaj se na
magarca, ti si od vilenite pasmine!"
Prođosmo kroz gradsku kapiju, pa se odmah uvalismo u
bljuzgavicu, kojom kamene ulice behu prekrivene. Sa krovova kaplje
sneg koji se topi, a ljudi i marva ga samo još više razgaze, pa se stvaraju
lokve. Negde gde duva ledena promaja tu je razbiguz, pa je vrlo klizavo.
U gradu ne beše gužve kao letos kad smo bili, ali ima ljudi koji nekamo
hitaju svojim poslanjem. Žene samo vuku korpe sa pijace ili decu, a
muškarci marvu. Svi nekud žure i ne osvrću se. Kako u koju ulicu uđeš,
tako te zapahne miris vatre i onoga što se na njoj kuva. I svuda odjekuje
graja ljudi, smeh, priča, vika, svađe. Kad dođeš iz planine posle dužeg
perioda, treba vremena da se svikneš na skučeni prostor ulica, na
mnoštvo ljudi i na svakojake mirise.
Ali čim izbismo na trg, pred nama se ukaza Radotova krčma i
kovačnica pored nje, a tako i nama zakrčaše creva. Osetio stomak
blizinu krčme, pa se brže-bolje javlja, a usta najednom osuvljaju.
Kako uđosmo unutra, tako nas gazda odmah primeti, pa s drugog
kraja krčme povika:
„Gavrilo! Marko! Ha, ha! Velika mi je čast dočekati takve junačine!"
viče ne bi li se pravio važan pred ostalim gostima. „Uđite, ljudi, sedite!"
Ide prema nama i širi ruke. Pa kad dođe do najbolje klupe, diže neku
dvojicu pijanica i otera ih. „Nađite si drugo mesto, hajde, brže!"
Srdačno se izgrlismo, a stisak ruke govori koliko je iskrenog
prijateljstva među ljudima.
„Naskroz ste promrzli ljudi! Usahli ste! Taman vas ugojim, pa mi se
vratite žgoljavi. Ajd', Marko, on je ratnik, ali ti bi, Gavrilo, trebalo da
budeš punačak kao ostali crkvenici!" Zinuh da mu nešto kažem, ali
debeli krčmar podiže ruku: „Neću ni da čujem! Znam ja bolje šta vam
treba! Nego, je li vam marva napolju? Nemoj mi reći da još vučeš istog
magarca? Trebalo bi ga nazvati Metuzalem. Ni kovač više neće hteti da
napravi kobasice od njega, ali probaću da mu ga uvalim... Vraćam se
odmah!" I ode smejući se kao lud na brašno, pa samo tapše rukama.
Kraljević i ja se zavalismo u klupu i ćutimo. Gledamo oko sebe.
Narod živi normalno, ne sanja šta mu se sprema, ne može da zamisli šta
se sve kreće ispod njegovih nogu. Šta ga vreba iz mraka.
Ubrzo se Radota vraća, pa se smeje još više. Ne izdrža da dođe do

186
nas, nego sa pola krčme viče:
„Crni Gavrilo, šta ti bi da ogrneš magarca onim krznom! Nasmejao
si me, čoveče! Da ga medved negde vidi, umro bi od smeha! Kao da
sam ja ogrnuo svoju babu! To samo ti možeš... Idem da vam donesem
moje murvovače! Bolja je od obične dudovače. Trnu zubi od nje! Ha, ha!
A onda noge! Ha, ha!" I nesta čovek u kujni. Čujemo ga kako viče na
neke žene, valjda su mu kuvarice: „Bukvačo jedna, lepo li sam ti rekao
da ne bacaš ostatke moče! Natopi hleb i daj Cilki!"
Eto ti ga nazad, pune ruke činija, zubima drži bokal za dršku, a usta
razvukao u osmeh.
„Sve će mi ispasti zbog tebe, baksuze Gavrilo! Hajde, navalite!
Svinjetina je sveža, meka kao duša, a ovčetina je od prekjuče. Sir bolji
niste jeli... A da ne govorim za murvovaču! I ostavite nešto Cilki." Pa se
zgura pored mene i sede. Ne pita ništa nego sipa nama i sebi po rakiju.
Uvek je jeo i pio sa nama.
„Da smo živi i zdravi, dobro mi došli i da mi ostanete duže!"
Kucnusmo se, pa izručismo murvovaču.
Uh, Jakove, još se sećam tog ukusa! E, da mi je sad jedna, pa da
umrem na miru! Dobro, de, znam...
Na to će odmah Radota:
„A znaš li ti kako se fazani love uz pomoć rakije, šumac?"
„Kako ne bih znao, crni ti!" skoro da se uvredih. „Natopiš hleb
rakijetinom, izmrviš i pobacaš uokolo gde ima fazana. I očas se svi sjate
da jedu taj hleb."
„Nemoj mi reći!" iznenadi se Marko. „Nisam znao da i fazani vole
rakiju! Otkud to?"
„Niko to ne zna, ali polude za hlebom natopljenom rakijom", kaže
Radota.
„Doduše, kad bih morao da biram između ove murvovače i
fazana...", smeje se Kraljević, pa i mi sa njim.
„A što ne biste prezimili kod mene? A? Sačekajte da se sneg istopi
pa krenite dalje da bazate?"
„Kamo sreće da možemo", uzdahnu Marko. „Nego, kako je mala
Božana? Pričaj mi, viđaš li je?"
„Lepo dete, baš lepo", zadovoljno će krčmar. „Svake nedelje im
odnesem ponešto hrane, a njoj posebno nosim medene kolače. Tako im
se slatko obraduje!"
„Znači, dobro je i zdravo?" opet će on.
„Kako ne bi bila? Igumanija Teodora je gleda kao malo vode na
dlanu."
„Majka igumanija tako pazi svu onu decu u samostanu", kažem ja.
„Hoću da odemo tamo čim budemo jeli, pope", kaže Marko.
„Nego, recite mi ljudi, je li vam išta pomogla ona moja daska?"

187
Smeje se Radota, pa se sav trese.
„Da samo znaš koliko." Smejem se i ja. „Ali, plašim se da je svoje
odradila! Mogu da ti je vratim."
„Neka vam je, uvek možete mlatnuti nekoga po glavi!"
„Ili da je čuvamo za pijanog fazana!"
Nakon što se siti najedosmo, napismo i ismejasmo sa Radotom,
brže-bolje se uputismo u samostan kod Reskovice. Odosmo bez marve,
što bi rekao Radota, da bismo malo prošetali i kroz grad. Kako se čovek
lako opusti i zanese mirnonosnom grajom i gužvom. Sve one nedaće
izgledaše daleke i nepovratne.
A još kad se kroz snežavi šljivik promoli samostan, nama srce
zaigra. Vidim da bi Kraljević najradije potrčao, ali suzdržava se. Ne
trepće, pa samo šara očima, ne bi li negde ugledao malu Božanu. Kad
uđosmo u portu, a ono nema nikoga. Iz odžaka se puši dim.
„Ima li koga il' je ovaj samostan opusteo?", povičem ja.
Skoro umah otvori se jedan prozorski kapak i proviri neka ženska
glava.
„Ijuu!", vrsnu ona, pa ga odmah zatvori. Ne stigoh propisno ni da
vidim ko je. Začu se bat nogu niz stepenište i vika ženskih glasova.
Vrata se širom otvoriše i monahinje izleteše napolje. Prva beše,
naravno, Božana. Dete razvuklo osmeh na licu, raširilo ruke prema
nama, pa čini se zagrliće nas obojicu. A ni Marko ne mogaše više da se
suzdrži, već on polete njoj u susret i u zagrljaju se sretoše, pa je on
visoko podiže i vrti je ukrug. Čas se smeju, čas se ljubakaju, a meni milo
oko srca. Oko njih se sjatiše ostale devojčice, ozarenog lica, pa im se oči
smeju. Iskreno, od srca. Onako kako samo deca umeju. Za njih se vredi
boriti.
Na kraju se na vratima pojavi igumanija Teodora, pa kad nas
ugleda, zategnu malo mantiju, pa krenu hitro ka nama. Vidim da bi joj
noge potrčale, srce poletelo, ali glava je obuzdava. Ipak ne krije sreću na
licu, pa me njen osmeh ozari kao da sad sinu prolećno sunce!
Čudo je to, Jakove, kako čovek primećuje i nauči da ceni takve
sitnice. Kad veći deo vremena provedeš pred krvavočama koje ti se
krljušte, običan osmeh ti razgali dušu i odmah te razoruža.
„Gavrilo..." izusti igumanija blaženim glasom, a ja se prepustih
njenom toplom zagrljaju. Obasu me poljupcima, pa se ipak suzdrža:
„Bože, da me sestre ne vide..."
„Kako si, Teodora? Služi li te zdravlje? Slušaju li te sestre?"
„Dobro sam, hvala bogu... A deca, slušaju... čuju." Pa se nasmeja.
Učini mi se suza u njenom oku. Ali ona je hitrim pokretom obrisa, pa me
štipnu za obraz: „Otkud ti, vraže, ovde? Šta te dovodi? Kuda si sad
krenuo?... Bože, toliko toga bih te pitala!"
„U proputovanju smo... Pa, svratismo da vas obiđemo."

188
 „U proputovanju? Ceo život ti tako prođe. Skrasi se već jednom!"
„Ma, hoću, rekao sam ti, u starom Gornjaku... Čim... se ovo završi."
„Znaš ti šta je Aristotel rekao!" Smeje se ona i opet me štipnu.
Uhvati me pod ruku, pa krenusmo prema Marku, koji je bio okružen
decom. Nije ispuštao Božanu iz ruku.
Ali, čim ona ugleda da prilazimo, iskobelja se od njega, pa potrči
meni u susret. Od sreće, ne mogaše ništa da kaže, već se samo jako
zagrlismo. Poljubi me nekoliko puta! Ah, nema poljupca kao što je dečji!
Dirne te pravo u dušu! Da ti snagu i volju i za najveća iskušenja. Za
najljuću borbu.
„Jesi li dobro, Božana? Slušaš li majku igumaniju?" A ona samo
klima glavom dok joj se oči pune suzama. Naposletku, guknu:
„Hoćete li me sad povesti sa sobom?"
„Ahh..." izlete mi. Da samo možemo, mislim se. „Kamo sreće, ali ne
još... Nije još vreme." Uto priđe nam i Marko, pa se srdačno ispozdravlja
sa Teodorom.
„A kad onda?" opet će Božana. Nismo je videli nekoliko meseci, pa
se već vidi da je porasla, izdužila se i prolepšala.
„Na proleće, obećavam ti", kažem joj ja. „To je već za koji mesec."
Ona se malo rastuži, ali ipak joj je milo što nas vidi, pa joj se sreća
umah vrati na lice.
„E, kako si porasla, Božana!" topi se Marko dok je grli.
„Još malo pa ću biti kao Gavrilo!", ushićeno će ona.
„Nije teško biti visok kao ovaj pop!" smeje se Kraljević.
„Hajdemo unutra, red je da vas poslužimo", reče majka igumanija.
„Taman posla!" usprotivih se. „Upravo dolazimo od Radota, natovio
nas je! Treba nam samo hladne vode!"
Sedimo u toploj trpezariji i dok je Marko okružen monahinjama
pričao o našim dogodovštinama, Teodora i ja se osamismo pred velikim
kaminom, u kome se pušio gvozdenjak pun vrele vode. Teodora navalila
da se okupamo u njihovom koritu, pa ne prihvata naše odbijanje. „Kod
Radota ćeš dobiti samo korito u kome je juče šurio svinju", govorila mi
je. Kako onda da je odbiješ?
Sedimo mi tako pred vatrom i ćutimo. Zagledah se u vrcavi plamen,
pa samo čujem pucketanje. Samo ispratim poneku varnicu. U daljini ne
razaznajem Markov glas i smeh devojčica. Samo opčinjeno gledam u
vatru...
„Jesi li dobro, Gavrilo?", začuh pored sebe.
„Jesam, Teodora. Samo malo umoran."
„I ne čudi me. Stižu do nas priče o vašim putešestvijama... I o tvom
ispadu pred patrijarhom u Žiči", reče malo prekorno.
„Zar već? Vesti kao da imaju krila."
„Šta ti je to trebalo? I pred tolikim svetom. Znaš li da ljudi sad samo

189
o tome pričaju? Uplašeni su."
„Nisam znao da drugi slušaju... Razbesnelo me je što se važne
stvari kriju od mene, a ljudi koji mi zdušno pomažu, ginu oko mene."
„Ipak nisi smeo da podigneš glas pred patrijarhom i arhijerejstvom. I
na sam Božić! Greh je to."
„Nažalost, moja borba ne zna za praznike. Umalo da poginemo i na
Badnji dan. Niko me ne pita, pa neću ni ja... Srećom, sve se dobro
završilo. Hvala Bogu i hvala Ugrinu."
„Bog da mu dušu prosti", reče igumanija, pa se prekrsti. Ja se
prenerazih.
„Šta?", jedva izustih. „Ugrin je umro?" A ona samo klimnu glavom.
„Kako? Kad?"
„Nisi čuo?... Siroma' se upokojio baš na Božić, kako i priliči tako
divnom čoveku. Samo dobri ljudi umiru na crkveni praznik." Opet se ona
prekrsti.
„Ali, kako... kad sam ja pričao sa njim baš na Božić, posle te
rasprave u crkvi?" Još uvek nisam mogao da poverujem.
„Kažu, sručio se mrtav. Od srca, valjda."
„Meni se nikad nije žalio na srce... Mada jeste bio star."
Igumanija samo slegnu ramenima, a ja zanemeo. Prevrćem sve po
glavi, prisećam se našeg susreta. Slučajnost? Ne postoje slučajnosti,
samo ljudi koji ne uočavaju skrivene poruke koje im šalje sudbina. Ako je
i Ugrin pao kao žrtva vidovina, onda su u opasnosti svi oko Marka i
mene. Čak i Teodora... Božana. Zlopci više ne biraju svoje žrtve.
„Smem li da pitam koliko ostajete?" tiho će ona.
„Do sutra", rekoh, a ona se vidno iznenadi.
„Tako kratko?"
„Samo da se opskrbimo namirnicama", rekoh zagledan u plamen.
„Čim si došao u Ždrelo, to znači da ideš u Uomulje. Nikad dosad
nisi dolazio vraćajući se odande", primeti ona. „Važno poslanje".
„Toliko važno da usred zime moraš da tumaraš po... tim
planinama?" Primetih da ne spominje Marka.
„Ne brini za mene, Teodora, nije mi prvi put..."
„Čim ti ideš tamo, znači da ćeš se spuštati u Čvorište", pametno ona
primeti. „Važno je da se ne spustiš... dublje."
Ne htedoh da joj kažem istinu, ali me oči izdadoše. Nikad nisam
umeo nju da slažem. Ona odmahnu glavom:
„Nećeš se vratiti ovaj put."
„Zašto ne bih? Ne idem sam... Uostalom, moramo da odemo u Ad.
Dešavaju se neke strašne stvari koje moramo da sprečimo. Ko zna,
možda i saznamo odakle će Hromi Daba da nas napadne. To je vrlo
važno da bismo spremili odbranu."
„Čini mi se da se samo ti izlomi živ, a nikoga drugog nije briga"

190
 „Otud onaj moj 'ispad' u Žiči, Teodora"
Opet ućutasmo zagledani u plamen. Ume vatra da opčini čoveka,
kao da budi neka stare nagone u njemu. Neobjašnjivo.
„Znači, samo što si došao, a već ideš", reče ona.
„Nemamo kud", kažem ja, a mislim se, da sam znao za Ugrina, ne
bismo ni dolazili u samostan.
Ona nemo ustade, blago spusti ruku na moje rame, pomilova me
pogledom i izađe. Znao sam da se neće vraćati.
Na tren se opet zagledah u vatru, kao da tražim odgovor na sve
sumnje koje su me tištale, neki skriveni savet koji će mi otvoriti pravi put.
Ali ne, Marko i ja bejasmo prepušteni sami sebi.
„Marko?" Ustah sa klupe. „Idemo".
„Sad?" iznenadi se on, a Božana ga smesta uhvati za ruku. Samo
mu klimnuh glavom.
Samo što je ustao, a Božana mu se obesila o vrat. Dete ga steglo i
neće da pusti.
„Uhvatila si se za mene kao čičak!" smeje se on, a vidim da guta
knedle od muke.
„Sestre, moramo da idemo..." započeh pomalo zbunjeno. „Sećate
se šta se letos desilo? Želimo da izbegnemo da se to ponovi."
A pametna deca shvataju, samo klimaju glavom, ali ipak ne kriju
uzdisaje. Sve se ućutaše, a Božana zaronila glavu u Markovo rame, pa
tiho jeca. On mi priđe tražeći moju pomoć. A mislim se, lakše mi je
uhvatiti se opet za gušu sa Stogubom nego da je odvojim od tebe.
Prihvatim je i pokušah da je odvojim od Kraljevića, ali ona se
uhvatila pa ne pušta. A meni srce već u grlu.
„Hajde, Božana..." rekoh joj. „Ti znaš da sam ja od reči i što obećam
- to ispunim. Doći ćemo po tebe na proleće, kad se budemo vraćali iz
Uomulja i vodimo te pravo sa nama u Jastrebinu... Dotle je vrlo opasno
da budeš s nama. Čak ni sad nije trebalo da dolazimo..." A Marko me
upitno pogleda jer o tome nije bilo reči. Zato samo rekoh: „Ugrin je umro
na Božić", a on zinu od čuda i odmah shvati zašto sam to kazao.
Uzvrpolji se Kraljević od straha da opet ne navučemo neko zlo na ovu
decu.
„U pravu je, Gavrilo", reče on. „Opasno je da te vodimo. Doći ćemo
po tebe na proleće."
Božana se zagrcnu od suza, pa više ništa ne može da kaže. Marko i
ja je izljubismo naizmenično nekoliko puta, pa nikako da krenemo. Srce
ne da, pa noge ne slušaju glavu. Tako se tek u šljiviku nekako rastasmo
od nje i ostalih sestara. Kad poslednji put pogledah u samostan, ugledah
Teodoru na jednom prozoru. Više se nisam okretao. Koračao sam samo
napred, ali pred sobom nisam ništa video. Misli su mi ostale u
samostanu, a srce htede da mi iskoči iz grudi.

191
 „Da nije Ugrin ubijen zbog onoga što nam je rekao?" prošaputa
Marko dok smo hitali nazad u krčmu. Ko zna da li nas je neko pratio i
prisluškivao.
„Ako jeste, onda to ne liči na Hromog Dabu."
„Misliš da su opet vidovine?"
„Ne znam... Možda je Ugrin umro jer se potresao što nam je odao
svetu tajnu."
„Meni nije delovao potreseno", reče Marko.
„Ajde, možda je samo slučajnost", kažem ja, a Marko me
iznenađeno gleda. S pravom.
„Otkad ti veruješ u slučajnosti?"
„Možda otkad je to lakše nego poverovati u istinu."
Ostavih Marka u nedoumici ne želeći da mu poverim neke svoje
skrivene strahove. Bar dok ne budem siguran. Sve je bilo i suviše
strašno. Najednom se osetih kao opkoljena zver. Toliko bejasmo
zaokupljeni ovim vestima da prosto ne primetismo kad smo stigli pred
krčmu.
„Opskrbićemo se hranom i sutra izrana polazimo", rekoh mu. „Sad
je već kasno. Dok sve obavimo, krenuli bismo po mraku."
Kako uđosmo, tako naletesmo na Radotu, koji je posluživao goste.
„Šta ste se smrkli vas dvojica?" primeti on. „Kao da ste pojeli nešto
pokvareno."
„Nismo... Nego, hoćemo da porazgovaramo s tobom oko zaliha za
put", kaže mu Marko.
„Dobro, dobro..." ozbiljno će on. „Imam odlične magareće kobasice
za vas!" Pa prsnu u smeh.
Smejao bih se, a od muke ne mogu. Odvukosmo ga u jedan ćošak,
a on nas zbunjeno gleda što šapućemo usred pune krčme. Nabrojasmo
mu šta nam sve treba za put i na kraju ga zamolismo da nam to
neprimetno i bez halabuke spremi, kao da je za nekoga drugog, a ne za
nas. On prista na sve to, ali na kraju ne izdrža da nam ne kaže:
„Bog s vama, ljudi, da ste jeli bunike, pa da pomislim da ste
poludeli, a ovako..." I ode krsteći se i čudeći se naglas.
„Obiđi Šaru i Coku", rekoh Marku. „Ja ću ostati ovde."
On bez reči izađe, a ja ostah da stojim u ćošku. I osećah se tako,
sateran, bez izlaza. Svako od ovih gostiju u krčmi mogao je biti vidovina.
Nisu to drekavci koji se ulicama kreću sa kapuljačama da bi sakrili svoje
buljave oči bez očnih kapaka. Ovo su ljudi... Doduše, vrlo naročiti ljudi.
Obdareni rođenjem retkim moćima koje ih uvek odvuku u mračnu stranu.
Što čovek ima veću moć, to ga mrakobes više privlači.
Bilo je oko osam sati uveče kad nam Radota šaloozbiljno namignu i
šapnu:
„Sve je spremno i spakovano u vreće kod marve. Možete da se

192
iskradete."
„Nije smešno, Radota", kažem mu ja. „Ovo su ozbiljne stvari."
On se nasmeja naglas, pa raširi ruke i uzviknu: „To nije razlog da
nešto ne popijemo i ne pojedemo!" Zatim krenu ka kujni, pa se nečeg
seti i zastade: „Da... I čekaju vas dve postelje na spratu, u sobi sa jednim
svinjogojcem. Ha! Ha!"
„Radije bih onda da spavam u štali kod mog Šare", reče Marko.
„Samo ako bude bilo mesta... pored mene", dodadoh ja.
Čim smo seli, evo dolazi Radota sa njegovom murvovačom, pa se
iskezio i ne mari što nema sve zube u glavi. Nešto pevuši, ništa ne zbori.
Sigurno opet smišlja neku pakost. Kucnusmo se, ispismo po gutljaj, a on
opet nesta u kujni. Vraća se i opet pevuši. Nosi veliki pladanj sa
pečenjem i seda pored mene.
„Ne znam za vas, ali ja sam ogladneo", reče on. „Nisam ništa jeo
već dva sata."
„Čekaj da ispijemo..." reče Marko.
„Tebe da čekam? Ti ispijaš mnogooo... i polakooo! Dotle ću da
umrem od gladi!", smeje se debeli.
„Mnogo smo ti zahvalni na gostoprimstvu i što brineš o Božani",
rekoh mu ja.
„Ma, nije mi teško. Samo naopaki ljudi ne vole decu... Prijatno", reče
sam sebi zamahnuvši svinjskim rebarcima, pa ih zagloda. „Nepravda je
to što takvi naopaki žive duže."
„To je zato što ni Bog neće njihove duše", kažem mu ja. „Tako je!
Tako...!", smeje se Radota punih usta, pa se zagrcnu i zakašlja.
„Polako, udavićeš se." Potapšem ga ja po leđima, ali on iskolači oči,
zakrklja, zamahnu rukama kao da se hvata za nešto... i sruči se na pod.
Mrtav.
Marko i ja se zgledasmo u čudu. Ode čovek začas. Priskočimo svi
da mu pomognemo, okrenemo ga na stranu, udaramo ga po leđima da
izbaci nešto iz dušnika, ako mu je zapelo... Ali kad mu krenu pena na
usta, meni bi jasno. Ali i Marku.
Zastasmo i uspravismo se iznad njegovog beživotnog tela.
„Otrovan je", rekoh.
Uto, nasta pometnja u krčmi, pa neki gosti pobegoše, a drugi se
sjatiše oko mrtvoga Radote, pa svi uglas komentarišu. Dođoše kuvarice,
pa zakukaše na sav glas. Sedosmo nazad na klupe, pa zanemeli se
zgledamo. Između nas pladanj sa zatrovanim pečenjem. Ali, rakiju smo
već pili... Prvo Marko, pa ja. Obuze me velika tuga za Radotom. Da
dobar čovek strada zbog nas. Užas. Neko se okomio na nas i ne bira ko
će usput da strada. Zatrovano pečenje bilo je namenjeno nama.
Uostalom, koliko krčmara jede sa svojim gostima? Možda samo Radota.
Ako smo mi već zajedno jeli nakon dolaska, to znači da je vidovina

193
stigao tek kasnije i da to nije video. Da li nas je pratio do samostana? Da
li je sestrinstvo u opasnosti? Ne smemo ni da proverimo da ne
odvučemo zlopce tamo.
Nezadugo, stiže straža, dva vojnika sa kopljima. Raspituju se šta se
desilo, mi objasnimo, a ostali gosti to potvrđuju. Zatim saznaše koja
kuvarica je spremala pečenje, pa je uz vrisku odvukoše za kosu. A ja se
mislim, samo gubite vreme i nepotrebno mučite ženu, nije ona kriva.
Krivac se krije negde u senci, nevidljiv je našim očima, ali i dalje nas
vreba i čeka novu priliku.
Zatim, dođoše drugi vojnici i odvukoše za noge jadnoga Radotu. A
do malopre smo sedeli zajedno i zadirkivao nas je. Nastrada dobar
čovek ni kriv ni dužan.
Dođe druga kuvarica da pokupi zatrovano pečenje.
„Ovo spali, ne bacaj u smeće da ga sirotinja ne bi uzela, niti ga daj
Cilki", upozorih je. „Vrlo je otrovno."
Kad ona to odnese, Marko me pogleda zbunjeno:
„Šta sad?"
„Šta nam preostaje? Da se spakujemo i krenemo."
„Po mraku i zimi?"
„Šta se čudiš? Neće nam biti prvi put", kažem mu ja. „Šta bi ti?
Radije bi da ostaneš?"
„Ne", smrknu se Kraljević. „Kakvi smo baksuzi, sigurno bi neka
nesreća zadesila i svinjogojca!"
Bez reči ustasmo i odosmo u štalu. Natovarismo Coku i Šarca, pa
nevoljno izađosmo na zimu. A sneg je počeo da provejava. Bilo je mirno
bez vetra. Ulice su opustele. Pametni se sklanjaju od mraka i greju uz
vatru, samo sakaludi se lomataju po snegu. Čak nas i stražari na kapiji
ispratiše čuđenjem, a jedan se i prekrsti. Brže-bolje su zalupili kapiju za
nama.
Kada sam mnogo kasnije, jednom prilikom dolazio u Ždrelo, krčmu
je vodio neki suvonjav i namćorast dugajlija. Nisam ni pitao kako se
zove, niti sam imao volje da uđem, iako sam bio gladan. To više nije bilo
isto mesto. Nije se čulo grohotno smejanje, dobacivanje, zadirkivanje.
Radota je sa sobom odneo i dušu svoje krčme. Ostala su samo četiri
prazna zida.
Ni kovač kod koga smo ostavljali marvu, kako ih je Radota zvao,
nije mogao da mi kaže kakva je sudbina zadesila Cilku, kerušu koju je
krčmar toliko voleo.

194
 Subota, 6. mart leta Gospodnjeg 6897.

Kada mi se to dogodilo, Jakove, ne mogu ti tačno reći. Ali, znam da

je bilo negde pred zoru. Odjednom, bez upozorenja, snažno kao uvek.
Sećam se da sam dremao osluškujući pucketanje vatre. Nakon više noći
provedenih na zimi i snegu, uspeli smo da se dokopamo jedne bačije u
podnožju krša Stubej. Na manje od jednog dana hoda do Šugavog
kamena. Zato smo se bili toliko opustili. Bilo nam je toplo unutra. Iako
sam Marka nekoliko dana ranije bio upozorio, brinuo sam se da li će on
umeti da se snađe ako vila Ravijojla slučajno ne dođe na vreme. Ah,
jedan jedini dan u godini koga se istinski plašim, sve do danas.
Uostalom, znaš i sam, Jakove. Ti mi pomažeš već nekoliko godina
unazad. Jedini dan u godini kad sam potpuno bespomoćan i prepušten
na milost sudbini. Todorova subota.
Prokletstvo todorca Sketebe i njegove kletvene sablje, zbog koje
svake godine na Todorovu subotu moje stare zledi krvolipte kao prvog
dana. Moj prijatelj i učitelj Derom od Rodopa, sa kojim sam bio kada mi
se to prvi put desilo, govorio je da je kletva otud što nisam skončao onda
kada je trebalo, već me je neka nevidljiva ruka spasila. Šta god bilo, na
taj dan od silnog zlobola gubim svest i sve rane koje mi je Sketeba
zadao tokom mučenja u Adu otvaraju se i krv me obliva. Tada sam
potpuno ranjiv, pa obično pazim da se na taj dan zateknem na nekom
sigurnom mestu jer kao što je odvajkada poznato, gospodar Hromi Daba
u sumrak izvodi svoje konjanike i hvataju ili ubijaju ljude. One što porobe
odvode u Ad da mu kao roblje isušuju močvaru i da mu služe za
mučenje, a oni srećniji samo završe pod njihovim sabljama ili u
čeljustima ala. Naš narod dobro zna da se na Todorovu subotu, u
sumrak i tokom noći, nigde ne izlazi, pa makar se i krov na kući zapalio.
Ljudi znaju da je to odmazda gospodara Hromog Dabe što je sveti Todor
uništio Trojana i osudio ga na izgnanstvo u Ad. Iako je od toga prošlo
više stotina godina, drevni demon ne zaboravlja da svake godine hara
zemljom i odvodi roblje.
Ove godine, zbog hitnosti našeg poslanja, zatekosmo se na

195
najgorem mogućem mestu, daleko od gradova gde je najbezbednije, već
u srcu Uomulja, na velikom Čvorištu. Ponadah se da ću stići na vreme
na Šugavi kamen i da će me patuljci bezbedno sakriti, ali zbog lošeg
vremena zakasnismo za jedan dan.
„Kad mi se to desi, samo me uvaljaj u sneg", govorio sam Marku iz
dana u dan, pripremajući ga. „Hladnoća mi smanjuje groznicu i usporava
krvarenje. Nikako drugačije mi ne možeš pomoći. Srećom, ove godine
ima snega. Muka je kad se on otopi pre Todorove subote. Tada se teže
oporavim. Dosad, skoro svaki put dolazila je vila Ravijojla da me pazi, ali
da li će i ove godine, to ne znam."
„Ništa ti ne brini, pobratime", odvratio bi Marko. „ Samo nemoj da mi
umreš."
Obično me to zadesi u toku dana, ali te godine beše pred zoru. Ah,
užasa li! Nada mnom se spusti dah Ada i kao rukom odnesen opet se
nađoh u mučilištu gospodara Hromog Dabe gde je Sketeba mučio
Manasiju, Simeona i mene. U ustima sam mogao osetiti ukus svoje krvi,
žvale koje nas stalno mučiše. U nozdrvama nepoznati sladunjavi miris
pomešan sa smradom truleži leševa, dok nam u ušima odjekuju krici
mučenih koji se prolamaju polumračnim hodnicima Sibalbe. I taj...
neizdrživi osećaj da te iskežena smrt gleda u oči i čupa ti dušu iz tela
dok se poslednjim snagama boriš protiv nje.
Svake godine, na Todorovu subotu, smrt dolazi po mene i svake
godine uspem da joj se oduprem, Ali te godine nije došla sama.
Kada sam se u kasno popodne osvestio, zatekao sam se u istoj
bačiji, nakrvav od glave do pete, i svaki deo tela me je tako boleo da
sam jedva uspeo da se pridignem sa zemlje i da sednem. Mantija mi
beše slepljena za telo, a oko mene beše ipak malo krvi. Pomislih kako
me je Marko uneo sa snega i da ću tek napolju videti gde sam ležao.
Unutra bejah sam. Vatra se odavno ugasila i bilo je hladno. Laknu mi
kad kraj sebe nađoh, uredno složenu verižnjaču, Kurjaka i Zmijava.
Opipavam ruke i noge, ali osim što mi stare zledi bride, čitav sam i živ.
Ali, Marka nema.
Na jedvite jade se pridigoh na noge, pa brže-bolje uzeh Kurjaka u
ruke. Kako mi to sečivo ulije neku snagu! Stegnem dršku, pa osetim
kako mi prostruji neka čarolija. Uspravih se i udahnuh duboko... srećan
što sam živ.
Kad kroz šupljine bačije ugledah da se neko ili nešto kreće, pretrnuh
od straha šta ću napolju zateći. Da ne bude da Kraljević leži mrtav i da
se sad neki bauci šunjaju da mene dokrajče! Kako videh da se više
prilika pomera bez reči, ne bi sumnje da se neko prikrada. Ali kako se
uplaših za pobratima, da nije skončao braneći mene, obuze me bes, pa
stegoh dršku Kurjaka i izleteh napolje!
Zastah kao ukopan na vratima jer od svih prizora, ovaj svakako ne

196
očekivah. Svuda okolo na čistini gde je bila bačija ležaše gomile mrtvih!
Ugaženi sneg se crveneo od krvi, a izlomljena i iskasapljena tela štrčaše
iz njega. Po bojištu se šetaše neke prilike u kojima, kad se sabrah,
prepoznah zduhače. I oni behu nakrvavi i iscepani, pa hodaše između
mrtvih i dokrajčivaše bez milosti ranjene neprijatelje. Gledam oko sebe
pa na zemlji vidim pored mrtvih ljudi i mrtve todorce i njihove ale. Bar
stotinu leševa je razbacano uokolo, a nekoliko desetina ljudi stoji u
grupicama, pa jedni drugima vidaju rane.
„Pobratime!" začuh poznati glas, pa mi kamen pade sa srca. Kad ga
ugledah onako nasmejanog, iako nakrvavog i prebijenog, samo
odmahnuh glavu. Nasmejao bih se i ja, ali sve me boli, pa ne mogu.
Kraljević se izdvoji iz jedne obližnje grupe, a iza njega se pojavi vila
Ravijojla. U njenom prisustvu očas sva ova užasnuća nestaše i ona sve
obasja svojim svetlonosnom pojavom. „Jesi li se konačno naspavao?"
dobacuje Marko. „Kukaš mi stalno kako ne spavaš, e pa vala, sad si
spavao ceo dan!"
Osmehnuh se kiselo, pa pročistih grlo da mu ne oćutim, ali ne
mogah ništa da izustim. Vidi to i on, pa dobacuje:
„Polako, ne žuri da me odmah ukoriš! Kao da ne znaš da se šalim".
Kad mi priđe, bratski me čvrsto zagrli. „Uplašio si me, bog te ubio pope.
Kad krv stade da izbija iz tebe, pomislih, ode čovek, udaviće se u
rođenoj krvi. Izvukao sam te za noge na sneg i prekrio te njime. Strašno!
Na moje oči sav se taj sneg topio od vreline krvi i tela! Ne znam koliko
dugo je to trajalo, tek je zarudelo..."
„I ja sam vas tako zatekla", reče vila prišavši, pa rukom blago pređe
preko moga lica, a ja osetih kako me odatle obuzima neka nova snaga i
potiskuje umor i bol. „Vaše pobratimstvo ti je spaslo život, kosingase.
Ono je nadvladalo tvoju kletvu i ulilo ti snagu. To je moć koja okružuje
vas dvojicu, pa iako je nevidljiva vašem oku, baucima ne može da
promakne i od nje strepe. Kad sam stigla na Vetronogu, ti si ležao pod
gomilom snega i tresao si se kao prut na vetru... A zbog svega što se
dešava dojavila sam i zduhačima da nam priteknu u pomoć. Kao što
vidiš..." reče ona, pa sa tugom gleda smrt oko sebe, „na vreme smo
došli, jer je gospodar Hromi Daba još izrana poslao ubijače na vas."
„Posle todoraca su se pojavile i vidovine", dodaje Marko.
„Znači, u dosluhu su" jedva izustih.
„Izgleda", nije baš siguran Marko.
„Zašto? Ako su zajedno napali..." opet ću ja.
„Nisu istovremeno napali", kaže Ravijojla. „Vidovine su im priskočile
u pomoć pri kraju."
„U svakom slučaju, taman kad ti se krvarenje primirilo i kad smo te
uneli unutra", započe Marko, „stigoše i zduhači sa Dometijem, odmah
digoše uzbunu da nam se približavaju todorci. Vila ostade unutra da te

197
pazi i brani, a ja izleteh napolje da dočekam te zlopce. Mislim se, nećete
uzeti mog pobratima..."
„Da si samo mogao videti kako se Kraljević narogušio..." pojavi se
Dometije i rukovasmo se. „Namakao je vučji kalpak na oči, pa samo
duva kroz nos i reži! Kad iz šume izbiše avetni konjanici, prvi im je jurnuo
u susret, vitla topuzom i poklikuje. A mi odmah za njim."
„Najdraže mi kad dohvatim one njihove ale, pa oborim jahača na
zemlju, pa mu jednim udarcem otkinem glavu!" zapeni Marko još željan
borbe. „Oni samo kidišu na mene, a meni drago, svakog dočekam
valjano. Ne gledam ko mi je pod topuzom, todorac ili ala, samo kršim
kosti i lobanje. Pola ih navaljuje na mene, pola hoće da upadne u bačiju i
da te ubije!"
„Moji zduhači opkoliše brvnaru pa ne propuštaju nijednog bauka",
dodaje Dometije. „Doduše, neki padoše posečeni, ali ih hrabro odbismo i
nijedan nije provalio unutra. I činilo se da ćemo ih potisnuti, kad se
niotkuda pojaviše vidovine!"
„Veštih li prokletnika", začudi se Marko. „Još nemah priliku da se
borim protiv tako veštih ratnika! Čini mi se da su bili ubojitiji od onih koji
su nas zaskočili kao prerušeni slepci. Brzi su, hitri, kreću se lako, skaču i
kotrljaju se, i umah ti se nađu iza leđa. Svaki udarac bodežom im je
tačan i odmeren. Nema da bezglavo vitlaju kao psoglavi, pa kud te
zakače, ne, svaki napad im je smrtonosan, idu na to da te ubiju iz jednog
uboda. Jedva ih se otresoh. Vešto izbegavaju moje udarce, vrebaju pa
napadnu, pa odstupe i čekaju novu priliku..."
„I moji zduhači se namučiše sa njima", dodaje Dometije. „Ko god ih
šalje, od njih je načinio najbolje borce."
„Ali nisu vas nadvladali, Dometije", rekoh. „Zašto kažeš ko god ih
šalje? Pa, došli su sa todorcima, valjda ih Hromi Daba šalje."
„Moguće, ali primetio sam da su vidovine izbegavale da prilaze
todorcima, iako su nas zajedno napadali."
„To ništa ne čudi", kažem im ja. „Svi se plaše i sklanjaju od njih."
„I tako, dok si ti blaženo spavao, mi uspesmo da odbijemo njihov
napad, pa se preostali povukoše u šumu", reče Marko.
„I gospodar Hromi Daba zna da si najranjiviji na ovaj dan", reče vila.
„Želeo je to da iskoristi."
„Koliko si ljudi izgubio, Dometije?", upitah ga. „Dvanaest", zasta mu
reč u grlu.
„Mnogo hrabrenika si izgubio", rekoh. „Slava i pobeda pripada
njima, a ne nama živima."
„Biće ispraćeni s ovog sveta kako zduhačima dolikuje", reče
Dometije. „Ali to ne sme da bude vaša briga. Vi morate da hitate
odavde."
„Tako je", reče vila. „Todorova subota nije prošla."

198
 „Gde su Coka i Šarac?", upitah osvrćući se.
„Sklonili smo ih na vreme", reče Dometije. „Vi se spremite za put, ja
ću vam ih dovesti."
U kolibi nije bilo šta mnogo od stvari da pokupimo. I dalje se kretah
usporeno zbog bolova i mantije natopljene krvlju. Bio sam iznemogao.
Ogrnuli su me krznom, pa posadili na Šarca. Oprostih se teška srca od
Ravijojle, ali uz njen blagoslov krenusmo ka selu Ponor, koje je bilo na
dva sata hoda. Morah tamo da se oporavim nekoliko dana pre no što
nastavismo ka Šugavom kamenu. Dometije osta sa svojim ljudima da se
pobrine za mrtve.
Marko pruži korak da za dana stignemo u selo. Iako se dan malo
produžio, mrak nas ipak uhvati nadomak sela. Kad uđosmo, više ni žive
duše nije bilo napolju. Prozori i vrata zamandaljeni, jedva svetlo negde
proviruje, samo se oseća miris vatre iz ognjišta. Mir i tišina. Niko nije
promolio nos ni da vidi ko to ide njihovim selom, je li čovek ili ne daj bože
bauk. Posle onih karakondžula koje su zadesile selo, ljudi su samo još
plašljiviji.
Uđosmo pred kuću Tešemirovu, pa dok me Marko ostavi na Šarcu,
on pokuca ljudima na vrata.
„Domaćine! Otvori prijateljima! Gavrilo i Marko te mole za
gostoprimstvo!"
Ubrzo zatim vrata se otvoriše, a kroz njih jedva prođe krupnoliki
Tešemir, a ipak drži sekiru u ruci. Vidno se iznenadi kad nas ugleda. Iza
njega se probi žena mu Vlača, pa kad me ugleda nemilog i bledog na
konju, ona podvrisnu:
„Iju, kuku meni! Gavrilo! Crni čoveče! Šta ti je?" Pa odgurnu
Tešemira, koji je ukipljeno stajao. „Skloni se, balvane! Vidiš da čoveku
nije dobro! Samo što nije pao s konja!"
Pa mi pritrča da me dohvati, ali i ona je mala i nejaka.
„Šta si se udrvenio, grom te ubio, Tešemire!", viknu ona na njega.
„Pomagaj, ne mogu sama da ga skinem s konja i unesem u kuću. Zovi
one tvoje smetene sinove pre no što puste korenje!"
„Turjače! Buče!" povika on, pa kao medved pritrča da me skine s
konja. Samo im se prepustih i oni me lako dohvatiše i unesoše unutra.
Za to vreme samo je Vlača kukumakala i jadikovala.
Spustiše me na slamaricu i počeše da mi svlače odeću. Kad
ugledaše nakrvavu mantiju, svi se preneraziše, a Turjak i Buč
ustuknuše. Samo se Vlača brzo pribra. Žena nije strašljiva i zna da
nema oklevanja i da se mora brzo raditi.
„Skinite ga, sav je krvav", zapoveda Vlača levo i desno. „Tešemire,
donesi svoju košulju i hlače, Turjače, donesi kofu nenačete vode..."
„Kud ću, majko, po mraku čak tamo?" zakuka ovaj.
„Nemoj opet da ti kažem il' ćeš dobiti preko usta", reče Vlača dok mi

199
skida nakrvavu košulju. „Trči na naš izvor i donesi kofu nenačete vode.
Buče, ubaci šaku crnog gaveza u vrelo mleko. Time će mu srasti rane
preko noći. Dok se to ne skuva, dodaj mi vreću mahovine, ona dobro
zaustavlja krv."
Očas mi skinuše košulju, pa kad ugledaše moje zledi kako zjape
otvorene kao nekakve naopake čeljusti, za tren ne smedoše da mi priđu.
„Crni Gavrilo, al' te naružiše, sinko", odmahuje glavom Vlača.
„Jadan li si nam ti... Ali, ne brini, Vlača će te odnegovati i umah ćeš opet
biti na nogama." Pa stade šakom mahovine da mi natapa rane i skuplja
sukrvicu. Mahovina ti je čudo, ne čudi što je patuljci vole, pa uvek rado
sede na njoj.
„Vlačo, učini to što pre, jer nam je velika hitnja da nastavimo",
govorim joj ja. „Ne smemo ovde začamati, jer ćemo vam za vrat navući
opet neko zlo."
„Šta pričaš, pope?", oglasi se napokon Tešemir. „Celo selo vam je
zahvalno što nas oslobodiste onih karakondžula, a nedavno je i ona
vodenica prestala da melje... šta god da je mlela sama!"
„To je zato što je Gavrilo posekao demona koji ju je i podigao", reče
im Marko.
„Je li mečkar dolijao?", opet će domaćin.
„Neće više nikoga unesrećiti, bez brige", odgovara Kraljević.
„Onaj siroti Vodar još čuči u vodenici i čeka ćerku", reče Tešemir.
„Treba mu reći da mu je ćerka umrla od ruke tog zlopca" rekoh dok
ležah go do pojasa. „Ali drugi bauci su nam za vratom, pa vam preti
opasnost. Pogotovo danas, na Todorovu subotu."
„Kažu u selu da šuma odjekuje topotom konja", oglasi se Buč. „Niko
ne sme da izađe iz sela."
„Jeste, vala", potvrdi Tešemir. „U poslednje vreme često nailazimo
na razrovanu zemlju od silne vojske koja protutnji. Nešto se kuva."
„Kuva se i te kako, prijatelju", kažem mu ja. „A sprema se da prelije
na proleće. Zato, moram što pre stati na noge, Vlačo."
„Polako, Gavrilo. Ne žuri večito."
Uto, stiže Turjak sav zadihan i nosi kofu nenačete vode. Trčao je
sve vreme. Vlača je prihvata, zavati malo rukom, pa je baci u ognjište da
je „pročisti" jer se po mraku nikad ne izlazi po vodu. Zatim, uze da
umače mahovinu u nju i da me briše celoga. Okrenuše me na stomak, a
meni prija, osećam kao da se rane primiruju. I, bogami, dok Buč ne
donese crni gavez u mlakom mleku, Vlača me celog umi i osveži. Činilo
mi se da mogu skočiti na noge, ali se zavaravah, telo se ukočilo jer je
iscrpilo svu snagu.
„Sad ću ti staviti obloge od gaveza", kaže Vlača, „a ti miruj."
Nakon skromne večere, ljudi polegaše kud je ko stigao, a Marko
leže na pod kraj mene. „Ja te čuvam, bez brige", reče mi on. Ubrzo svi

200
usnuše, a samo ja ostah da gledam u tavanicu iznad sebe. Ako su nas
danas napale vidovine, pomislih, možda su krsnici uspeli da im uđu u
trag i pratiće ih nazad do njihovog utočišta. Ako i oni ne stradaju kao
mnogi što su nam pomagali. Plašio sam se vidovina više od bauka.
Nikako mi nije priličilo da su u službi Hromog Dabe. Još neko nas je
vrebao iz senke. Neko ko nas prati možda od prvog dana, od Ðavolje
varoši. Gledao sam u polumrak kolibe, pokušavao da uočim pomeranje
senke ili dašak vazduha koji bih osetio na licu. Ali, čulo se samo
pucketanje vatre i škripa starog drveta.
Ipak pri ruci držah Kurjak.

201
Utorak, 9. mart leta Gospodnjeg 6897.

Uprkos navaljivanju Vlače, pa i Tešemira, mada je on to manje

pokazivao, trećeg dana pokupismo naše prnje i spremismo se za put.
Bejah toliko napet da mi se činilo da je svaki izgubljeni sat bio dragocen
kao zlato. A mi začamili tri dana! Doduše, hteo sam ja odmah sutradan
da se pridignem, ali nemah snage za to. Pokušao sam i drugog dana, ali
ne zadugo.
„Kud si navro, Gavrilo?", čudi se Vlača. „Strpi se malo da ojačaš.
Izdaće te snaga negde u šumi i gotov si!"
A ja se mislim, kamo sreće da mi se to desi u šumi, a ne dok
budemo silazili u Ad! I samo zato ostasmo jedan dan duže, jer se u
Čvorište ne spušta olako i nespremno. Očas postaneš hrana nekim
baucima.
Ipak, tog trećeg dana ne mogah više da izdržim, pa nakon što se
pozdravismo sa ukućanima, došlo je na red i da ostavimo Coku i Šarca
kod njih jer kuda smo se mi uputili, njima svakako nije bilo mesto.
Rastanci su uvek teški, pa nije ni lako pričati o njima, pa makar to
bili Coka i Šarac. Marko i ja spakovasmo sve što nam je moglo zatrebati
u dve vreće koje okačismo na rame, ali vidim kako se Kraljević mota oko
Šarca, sve nešto odugovlači, pa malo-malo tapše ga i gladi. Vala, ni
meni ne bi lako da se odvojim od Coke, pa mu sve vreme tepam i
šapućem. Na kraju, ni Marko ne izdrža, pa češka konja po glavi:
„E, moj Šaro, moraš ostati ovde dok se ne vratim. Budi dobar i
slušaj Tešemira. Čuvaj ovog magarca. Misliću na tebe."
Kad krenusmo iz štale, primetih da se Marko ne okrenu, nego
umače iza ugla, pa samo uzdiše. Uputismo se ka Šugavom kamenu, ali
usput svratismo do Vodara i njegove nesrećne vodenice.
I kao što je Tešemir bio rekao, veliki točak je prestao da se okreće
iako je bilo vode. Zaglavio se ili je prestala čarolija zbog koje je mleo žito
kojeg uopšte nije ni bilo! Očito, čim je Stoguba pao, tako je ova, ali i sve
vodenice koje je stvorio, prestala da radi. I dok joj prilazismo, videlo se
da je počela da propada. Čim stane točak, tako sve počne da se

202
urušava. Vodeničar nas ču dok smo dolazili, pa pošto je prvo provirio
kroz vrata, onda je istrčao napolje sav ozaren. Razumeo sam ga. Nadao
se dobrim vestima. Ali, čim je video naša smrknuta lica, jasno mu bi da
od nas neće čuti ništa dobro. Osmeh mu brzo splasnu, lice mu se izduži,
a oči napuniše suzama.
„Pozdrav, Vodare!" doviknu mu Marko, a ovaj samo klimnu glavom.
„Nažalost, donosimo ti loše vesti, vodeničaru", rekoh. A on samo
ćuti i stiska usta.
„Stigli smo zlopca mečkara nakon duže jurnjave", reče mu Marko.
„Ali, tvoja ćerka ne beše pod krznom njegove mečke, nego naš prijatelj
koji je odmah umro."
„Čini se da on ubije svoje žrtve čim se vrate u ljudski oblik" dodah.
„Mada, ne treba gubiti nadu, možda je ona ipak živa."
On odmahnu glavom. Ni on u to nije verovao. Pročisti svoje grlo, pa
jedva izusti:
„Video sam ja njegovu rđavost, nema on ni trunke milosti."
„Žalimo što ne možemo da te obradujemo, ali kao što reče moj
pobratim, i mi od ruke tog zlobljivca izgubismo dobrog prijatelja."
„Hvala vam što ste došli da mi saopštite", reče on. „Živeo bih u
lažnoj nadi."
„Šta ćeš sad činiti?", pita ga Marko. „Ideš li odavde?"
„Kud ću, crni ti?" drhti mu glas. „Bez moje Lepave svejedno mi je
kuda ću... Ostaću ovde." I okrenu se, pope se uz stepenice i zatvori
škripava vrata za sobom.
Ostasmo neki tren gledajući za njim i u vir koji je vodio u bavište
vodenjaka. Sad je tamo bilo pusto i zagušljivo od truleži mrtvih. Mesto
koje će zauvek ostati pusto.
Kraljević i ja se samo pogledasmo, pa nastavismo dalje niz stazu
koja je vodila ka Magarčevoj čuki i dalje ka Šugavom kamenu. Šta reći
više o tom nesrećniku? Nije bio jedini koji je ispašta zbog bauka. Ljudi
koji izgube svoje najrođenije ili svoje domove, kojima se sruši njihov
ionako skroman svet ostaju sami. I naravno da će se čovek pitati zašto
da to snađe baš njega.
Zato se nimalo ne iznenadih kad sa obližnjeg prevoja Marko mi
pokaza na gust, crni dim koji se dizao iznad šume, iznad mesta gde je
bila ukleta vodenica. Vodar je odlučio da skonča zajedno sa prokletinjom
koja mu je donela toliko ogorčaja. Još jedan ljudski život se ugasi. Biće
kao da nije ni postojao. Čemu je onda bila njegova svrha? Da bude
nečija žrtva?
Na Šugav kamen stigosmo već oko podneva, a po dočeku koji nam
beše pripremljen, reklo bi se da su nas i očekivali. Uostalom, i ne čudi.
Kad šuma zna, svi znaju. Vesti se šire brzo, kao u gradu.
Uđosmo pažljivo u njihovo skriveno bavište da ih ne bismo uplašili,

203
ali pre oni nas iznenadiše nego mi njih. Celo selo se okupilo, pa nas
čeka. I kako se pojavismo, tako oni zatalabukaše od radosti, pa skakuću
i mašu nam. Očas nas okružiše, pa nas čupkaju i vuku nadole. Red je
spustiti se niže i ne gledati ih sa visine jer to ne zaslužuju, pa tako Marko
i ja sedosmo na zemlju. Oni udariše u veselje, pa odnekud zasviraše
frulice i kao po komandi skoro svi se uhvatiše u kolo, pa zaigraše uz
graju i smeh. Čovek dok ih gleda, vidi da su ovi mali žitelji šume iskreno
dobrodušni i neiskvareni.
Kroz isprepletano kolo s mukom stadoše da se probijaju poglavar
Zenoba i vrač Mork. Jedan drugoga malo gurkaju ili zajedno teraju
trećeg. Kad dođoše pred nas, lica im se ozariše još više, pa digoše ruke
uvis od radosti što nas vide.
„Pa to su naši velikoimeni, velikokrasni i velikomožni junakovići!",
povika Zenoba.
„Našoj radosti nema kraja kad slušamo priče, makar bile i
preuveličane, o vašim podvizima protiv svih zala koje pritiskaju naš lepi
svet", dodaje Mork.
„Da, da", potvrđuje Zenoba. „Otkad smo čuli da dolazite kod nas, ne
prestajemo da se veselimo."
„Ko zna kad će prestati i ovo kolo", smeje se Mork.
„Drago nam je što vas nalazimo u radosti, veselju i u zdravlju",
rekoh. „Lepo je videti da neko uspeva da zadrži vedrost duše."
„Vedrosti nikad dosta", kaže Mork. „Ja uvek govorim, ako te stisne
neka muka, a ti se smej. Smej se dok ti ona ne postane smešna."
„I nas je, eto, muka opet dovela kod vas, prijatelji", reče Marko.
„Znamo, zato se i smejemo!" viče Zenoba ne bi li nadjačao graju.
„Nadajmo se da ćemo se i mi smejati kad se sve ovo završi, a dotle
nam treba vaša pomoć", rekoh.
„Ooo!", šalozbiljno će Zenoba, pa se okrenu Morku. „Naši junaci su
opet došli po našu pomoć!"
„Uuu!" na to će Mork. „Da mi je samo znati šta im sad treba!"
„Uf! Ne znam možemo li im pomoći."
„C-c-c, biće šteta, ali mi smo mali i nejaki."
Gledam ih, pa mi nešto govori da znaju zašto smo došli, ali tvrde
pazar. Žele da ih moljakamo.
„Pomogli ste nam onomad i bili ste svojski nagrađeni", reče Marko.
„Pomozite nam i sad, pa ćete biti opet."
„Blago nama, Zenoba", na to će Mork.
„Šta je to što vam treba, miljenici bogova?" pita Zenoba.
„Da uđemo u riznicu Sibalbe i da povratimo Drvo sveta, Rog izobilja,
adamant i Almanah", rekoh, a oni se izbečiše. Nisu očekivali da je toliki
plen.
„Uuu! Pa vi hoćete mnogo toga da ukradete mračnom gospodaru!"

204
 „Da niste preterali?" pita Zenoba. „A kako mislite da uđete u
riznicu?"
„Prošli put ste spomenuli da ste prokopali tunel do nje, ali da niste
mogli da izvučete ni da otvorite sanduk", kaže im Marko.
„Jesmo li tako rekli?" okrenu se Mork Zenobi.
Lini se da jesmo", odgovara ovaj s osmehom. „Kažete, Almanah?
Čuli smo da ste ga imali, a niste nam onomad rekli! Eto, za kaznu ste ga
sad izgubili! Kako vam je to uspelo?"
„Bio je na čuvanju kod Strahora i ukraden je", rekoh.
„Koji li su to tupoglavci koji se drznuše da uvrede jakog i strašnog
boga?" čudi se Mork. „Navući na sebe njegov gnev... Brrr!" Stresa se on.
„I sad biste našim tunelom da uzmete sve te dragocenosti?"
zadovoljno klima glavom Zenoba.
„Ako uspemo da otvorimo kovčeg u kome se verovatno čuvaju"
dodade Marko, a patuljcima se lica još više ozariše. To su hteli da čuju.
„Nemojte mi reći da ne znate kako da ga otvorite?", začudi se
kobajagi Mork.
„Pa ni vi niste mogli svojevremeno."
„Nismo, tačno, jer nismo znali šta da očekujemo", ispravlja ga
Zenoba. „A kako ćete sad to da uradite?" Pa izgleda jedva čeka da čuje.
Ja se malo dvoumih jer znam da će ih to nasmejati, ali nemah kud.
„Uz pomoć raskovnika", kratko ću ja.
„Uuu, ljudi imaju travku bravarku!" opet će oni uglas šaloozbiljno.
„Onda ćete lako otvoriti svaku bravu."
„Problem je što je nemamo", dodaje Marko. „Moraćemo da Je
pronađemo."
Na to oba patuljka prsnuše u smeh, pa se nalaktiše Jedan na
drugoga. A kako oni vole šalu, muzičari videše da se nešto dešava bez
njihovog znanja, pa prekinuše muziciranje. Ubrzo svi ućutaše i osluškuju
Zenobu i Morka kako se zarazno smeju. Doduše, Marku i meni ne beše
do smeha.
„Hoćemo i mi da se smejemo!" dovikuje neko iz gomile.
„Naši junaci... došli da traže raskovnik", jedva izusti Zenoba, kad se
svi odjednom gromoglasno dadoše u nasmejavanje. Znam i ja da je to
nemoguć poduhvat, ali kao i dosad, hvatamo se za slamku.
„Treba naći ježa ispod ovolikog snega!" dovikuje neko.
„I probuditi ga!" dodaje drugi.
„Svašta sam nalazio zimi u šumi, ali nijednom detlića!"
.Čekajte bolje proleće, junaci!"
Kad smeh malo utihnu, a ja ću onako glasno da svi čuju:
„Zašto li je vama ovo ovoliko zabavno? Sve mi se čini da se ne bez
razloga naslađujete našom mukom."
„Zato što mi imamo raskovnik!" doviknu neko, a Zenoba i Mork se

205
trgnuše.
„Ko je to rekao?", povika Zenoba.
„Ko se usudio da odaje naše tajne?" dodaje Mork. „Sad ću da ga
pretvorim u punoglavca!"
Najednom se uskomešaše na jednom kraju i patuljci se udaljiše
nekoliko koraka od krivca. Nasred praznine stajaše jedan od njih.
„Dorkase! Ovaj put si dolijao!" povika ljutito Zenoba.
„Dolazi smesta ovamo!" viče i Mork. „Ne znam u šta pre da te
pretvorim!"
A ovaj, nevoljno, vuče noge, pa se dogega do nas. Kako pored
nekoga prolazi, tako ga svi ćuškaju i udaraju mu čvrge.
„Sram te bilo!" viču mu smejući se.
„Zar tako da se izlaneš pred ljudima?"
„Znaš da je to naša tajna!"
„Hoće li sad da mu odseku glavu?" začu se glas iste babe, a svi
gromoglasno prihvatiše njen predlog, pa tapšu i poskakuju.
„Ali tupom sekirom da ga više boli!" dodaje Mork, pa dohvati
Dorkasa za uši, pa ga dovuče pred nas. Zenoba ga povuče za kosu. Čak
mu u ruci osta pramen. Mork zamahnu svojim štapom pa ga mlatnu po
glavi.
„Udri baksuza!" viče neko.
„Nema potrebe da se toliko ljutite na Dorkasa", kažem im ja. „Samo
je bio iskren."
„I ja ću njega iskreno da kaznim...", reče Zenoba, pa zamahnu
rukom kao da će da ga udari.
„Šta će vama raskovnik, prijatelji?" upitam, a laknu mi što ga patuljci
već imaju. Čim oni ćute, Marku i meni bi jasno.
„Vi se spremate da opet siđete dole, zar ne?", reče Kraljević, a oni i
dalje ćute i meškolje se zgledajući se.
„Kad ste nameravali to da uradite?" upitah. „I zašto vam je toliko
stalo da uzmete svoj adamant?"
Mork i Zenoba se zgledaju, beče se jedan na drugog, pa Zenoba
opet mlatnu Dorkasa pre nego što nevoljno reče:
„Planiramo na leto, kad ponornice odnesu sav ovaj sneg."
„Zašto ste se uinatili?" pita Marko.
„Jer od njega pravimo alat koji probija svaki kamen", reče Mork, ko
kleštima da mu vadimo reč po reč.
Patuljci se uskomešaše jer ne vole da odaju svoje tajne, a najviše
vole da čuju tuđe.
„Hoćemo Almanah", reče glasno Mork, pa se iznenadih.
„Hoćemo li ga?" upita ga i Zenoba začuđeno. Očito se nisu
dogovarali.
„Da, hoćemo Almanah u zamenu za našu pomoć", pojasni Mork.

206
 „A šta će vama patuljcima ta knjiga?" upitah. „Da, šta će nam?",
opet će Zenoba.
„Ona sadrži recepte za mnoge čarolije kojima želim da ovladam",
reče vrač prkosno.
„Da vraćate mrtve u život?" začudi se Kraljević, a patuljci se
uzvrpoljiše. „Šta će vama ta naopaka moć?"
„Juu, daleko bilo!" povika Zenoba. „Ionako jedva čekamo da neko
umre!"
„Da, ko će još da trpi dvesta godina ovog Dorkasa!" povika neko.
„Da! Odsecimo mu glavu i prekratimo sebi muke!" Svi opet prsnuše
u smeh, pa se opustiše nakon napetosti zbog Almanaha.
„Trebalo bi Morku da povampirimo njegovu taštu!" ne izdrža Dorkas,
pa će na sav glas. Vrač ga opet klepi štapom po glavi, ali onda se i on
stade smejati. Svi jedva dočekaše novu šalu, pa se nasmejavanje
nastavi. Znam kad to počne, nije ih lako zaustaviti.
„Nema svrhe!" viče neko iz pozadine. „On je tašti za svaki slučaj
zabio kolac!"
„Mi se jedva trpimo trista godina, još nam samo treba da vraćamo
mrtve!"
„Juu! Jedva dočekah da pokopam muža i da se opet udam! Šta ću
ako mi se tupak vrati?"
„Hoću da mene vratite iz mrtvih!" viče ista baba.
„Nećemo onda knjigu! Nećemo!" viču patuljci i smeju se.
Smejukanje se nekako primiri, ali vidim svi jedva čekaju opet neki
povod. Pokušah da budem ozbiljan.
„Znate da je Almanah opasna knjiga, navući ćete svakojak ološ na
sebe."
„Ako vi nikome ne kažete gde je, nećemo ni mi", reče Mork. „Ja
hoću!", uporno će baba.
„Ćuti, baba, odseći ćemo tebi glavu!", doviknu neko, pa opet udariše
u smeh. Kad se umiriše, nastavismo nagovaranje i natezanje.
„Niko ne mora da zna da je Almanah kod nas", uporno će Mork.
„Držaću ga uz naš Letopis o postanku i biće bezbedan."
„I svakako nećemo vraćati mrtve", dodaje Zenoba.
„Mene zanimaju druge čarolije, vidanje rana i lečenje od grozota.
Samo ono što nama može da pomogne."
Marko i ja se ućutasmo. Ovo je došlo neočekivano. Niti smo znali da
patuljci imaju dragocenu travku raskovnik, niti da će tražiti Almanah za
sebe. Znam da im nije u prirodi da čine zlodela niti da pakoste
vradžbinama drugima jer ih se strašno plaše. Uprkos svemu, oni su
svesni da su malecki u svetu divova i da ne smeju na sebe navući ničiji
gnev. Uostalom, ne zanima ih ništa sem rudarenja i veselja. Možda bi
Almanah ovde bio bezbedan, a grehota ga je uništiti jer krije, kao što

207
reče Mork, mnoge druge dragocene tajne. Najzad, Almanah je još uvek
bio daleko od nas, a put skopčan s velikim neizvesnostima.
„Dogovoreno", naposletku rekoh, pa iznenadih i Marka, a ne samo
patuljke. „Dobićete Almanah u zamenu za vašu pomoć!"
E, al' sad njih muči što sam ja tako brzo prihvatio. Nema li tu neke
začkoljice za koju oni ne znaju? Nije li cena ipak previsoka? Da li ne
znaju sve? Uskomešaše se i samo se zgledaju.
„Čekaj, polako", odmah će Mork, a Zenoba klima glavom. „Kud si
zapeo? Moramo da čujemo sve pojedinosti."
„Tako je, nećemo se ishitrivati", dodaje Zenoba. „Šta kanite da
uradite?"
„Rekosmo vam, da vašim tunelom uđemo u riznicu i vratimo ono što
je pokradeno", pojednostavih im.
„I šta još?" izbeči se Mork.
„Šta još? Ništa više!" slegoh ramenima.
„Kanite li nekoga tamo ubiti?" zažmuri Zenoba pronicljivo.
„Samo one koji nam se ispreče u našem naumu", dodade Marko.
„Ne smemo se odati jer se nećemo otud izvući živi."
„Da, iz Sibalbe niko živ nije izašao", reče Mork, pa kad mene
pogleda, on dodade: „Dobro, skoro niko."
,Nim uzmemo svoje, vraćamo se nazad", opet ću ja, ne bih li ih
razuverio da ne kanimo tamo nikoga ubiti, pogotovo ne gospodara
Hromog Dabu, kome je nemoguće prići. „Ne želimo da ugrozimo ni svoj
ni vaš život, a moramo se pripremiti za rat na proleće."
„To je put prepun opasnosti i teškoća", najavljuje glasno Mork, a
čuje se odobravanje gomile.
„Za to je potreban neko hrabar i izdržljiv", dodaje svečano Zenoba.
„Tako je!" viču patuljci.
„To je pustolovina koja će ući u Letopis o postanku", opet će Mork.
„Ime pustolova će biti zauvek slavljeno", nadovezuje se Zenoba.
„Treba nam neko za neustrašivo rudarenje!"
„Još kako!" potvrđuju i klimaju glavom. „Neko ko poznaje okna kao
džep svoga prijatelja!"
„Ja! Ja!" viču svi i mašu.
„Neko ko zna da se možda neće vratiti!"
Na to se svi ućutaše i ne pomeraju se da se ne bi pomislilo da se
javljaju dobrovoljno. Niko ne skreće pažnju na sebe. Ukipili se i ne dišu.
Vidim ja zašto dosad nisu upotrebili raskovnik. Ne čekaju oni da se sneg
otopi, već se niko ne usuđuje da opet silazi dole. I ne čudi me. Ko je lud
da silazi u Ad?
„Neko kao ti, Dorkase!" povika Mork, pa ga klepi štapom po glavi.
To svi dočekaše klicanjem i odobravanjem. Laknu im što nisu oni. Našli
su svog junaka... ili žrtvu.

208
 „Nemojte mene, braćo!" povika Dorkas kumeći svoje. „Ne valjam za
tako veliki podvig! Nisam toga dostojan!"
„Umeš li da rudariš?", pita ga Zenoba.
„Ume! Ume!" viču svi, a Dorkas kukumavči, ali niko ga ne sluša.
„Poznaješ li naša okna?" pita ga Mork. „Niko bolje od njega!"
potvrđuju prisutni. „I na kraju najvažnije - da li si ulazio tim tunelom u
riznicu?"
„Samo sam provirio unutra! Ti si ulazio...!", pokaza rukom na
Zenobu, ali ovaj ga klepi.
„To je kao da si ulazio!" grdi ga poglavar. „Uostalom, to što si virio,
video si više nego ja dok sam bauljao između onolikog krša!"
„Ideš i ćuti!" viknu Mork, a svi to dočekaše klicanjem i mahanjem
ruku. Očito, stvar bi rešena. Dorkas ide sa nama. Muziciranje se nastavi,
a kolo se nastavi tamo gde je stalo. Svi behu zadovoljni sem Dorkasa,
mada ni mi ne bismo srećni ovim izborom. Doduše, pokazao se
pouzdanim kad nas je vodio do beloužarenog alatira.
„Kad polazite?", trlja ruke Mork, zadovoljan nagodbom. „Sad",
rekoh, a oni se izbečiše.
„Ne još!" zakuka Dorkas. „Imam... toliko nesvršenog posla! Za deset
dana?"
„Ma, kakvih deset dana", smeje se Marko. „Gori nam pod nogama,
polazimo smesta!"
„Može li se odavde, vašim tunelima do Čvorišta?" upitam ja naivno,
a patuljci se smeškaju i zgledaju se.
„Odavde možete na bilo koju stranu sveta!" uzviknu Zenoba.
„I Dorkas dobro poznaje put do vašeg tunela koji vodi u riznicu?"
proverava Marko.
„Naravno! Naravno!" uzvikuju oni, a samo Dorkas se snuždio, pa
gleda kako da pobegne i nestane u gužvi. Mork to primeti, pa mu zavrnu
uvo, a ovaj pade na kolena kukajući.
„On će vas odvesti najkraćim putem do Sibalbe!" potvrđuje Zenoba.
„Onda, neka se pripremi za taj dalek put, a vi nam dajte raskovnik
jer će nam zatrebati", rekoh im.
„Raskovnik, da", nevoljno će Mork. Ne mili mu se da se odvoji od te
vredne travčice, ali takav je dogovor. „Dobro... Ti, baksuze, idi i spakuj
sve što ti treba za put. Da nisi slučajno pobegao, jer znaš da ću te
pronaći, a onda ćeš do kraja života da se krećeš na stomaku. Jasno?
Trči sad... A ja odoh po... po raskovnik."
Srećom, nismo morali dugo da čekamo, obojica su se vrlo brzo
vratila. Čak se Dorkas vratio pre Morka. Na leđima je nosio svoju
rudarsku vreću, a u ruci svoj pijuk, dok je Morku ruka drhtala kad mi je
davao raskovnik.
„Odoste pre nego što ste došli", tužno zaključi Zenoba.

209
 „Bolje da nisu ni dolazili", promumla Dorkas.
„Neka vam je sa srećom, čuvajte se... i ne morate da nam vratite
Dorkasa", reče Mork, pa prsnu u smeh.
Krenusmo za patuljkom prema njihovom oknu, a narod krenu da
nas isprati, pa sve kliču, mašu i... smeju se. Najviše zadirkuju i dobacuju
Dorkasu, koji ide kao popišan. Kao i prošli put, uđosmo u njihovo okno i
pognuti krenusmo, kuda bi, nego nizbrdo. Još neko vreme smo za
sobom mogli čuti veselu svirku i graju da bi na kraju sve utihnulo i čulo
se samo naše dahtanje. Tesan prostor ume čudno utiče na čoveka, pa
se znoji više nego obično, a uznemirenost vremenom izaziva strah. Nije
ni čudo, podsvesno čovek misli da se nikad neće izvući i da će jadno
skončati. Nigde se ne vidi izlaz, ni dašak svežeg vazduha, pa se čini da
će ponestati i vazduha...
„Šta je s vama, ljudi?" I tako sve dok vas ne trgne neki veseli
patuljak, kome je ovo nešto sasvim uobičajeno. „Vučete se kao prebijeni,
a znoj samo lije sa vas na mene! Sav sam mokar!... Hajde, još malo, pa
smo stigli!"
Dorkas je to ponavljao svaka... dva sata, a kad sam već bio odlučio
da ga sledeći put zadavim, pred nama se odjednom sve otvori i ukaza se
jedan od tunela Čvorišta. Zapahnu nas svež vetar, koji je odnekud jako
duvao, ispravismo bolna leđa i nakon kratke stanke, nastavismo dalje
nizbrdo.
Sada sam već bio u meni poznatoj sredini, pa sam se već bolje
osećao, ali primetih kod Marka sve veću nesigurnost. Ili je to bio strah?
Setih se sebe, pa zaključih da siroma možda prolazi kroz isto što sam i
ja, mada sam ja tada bio potpuno sam i izgubljen. Ovde strah košta
glave i olako se postaje plen nestrašljivih.
„Hajde, pobratime", kažem mu ja tihim glasom, jer ovi tuneli daleko
nose svaki zvuk i miris. „Navići ćeš se na Čvorište. Govori sebi da nisi
sam i da znamo kuda idemo i kako ćemo se vratiti. Ne brini, nećemo se
izgubiti..."
„Ja sam se izgubio", najednom će Dorkas, pa stade kao ukopan.
„Ovaj tunel se nije račvao."
Htedoh i ja da ga klepim, pa kad malo bolje pogledam i razmislim, a
ono zaista se ovaj tunel nije račvao. Da li ići levim ili desnim? Sa
Zmajogorčevim ognjem priđoh tunelima, pa ih dobro osmotrih. Zagledam
zidove i vidim da je desni nedavno prokopan, ivice su mu oštre, a na
zemlji još ima neutabane zemlje. Dakle, njime ne treba ići.
„Idemo levim", kažem im ja dok se Kraljević preznojavao. „On je
stariji, ovaj novi ko zna kuda vodi."
Pa zatabanasmo njime i ubrzo prepoznasmo usput neka mesta, što
beše veliko olakšanje. Ah, kako to čoveku podigne duh! Vidim ja to i na
Dorkasu, kome je u prirodi rudarenje. Svi strahuju da ne ostanu živi

210
zakopani. Pustio sam Dorkasa da vodi, mada sam i ja poznavao ove
prolaze, i uverio sam se da se patuljak odlično snalazi i da zna kuda je
bezbedno proći, koji tuneli su slepi, a koji su opasni. Ne znam kako, ali
on je u svakom trenutku znao koji je čas i koliko smo bili unutra. Imao je
izvanredan osećaj za vreme, nešto što je meni bilo potpuno strano i
nepoznato.
Pa, kad je rekao da je napolju skoro ponoć, mi se iznenadismo jer
ne osećasmo nikakav umor. Ali, to je bilo zbog prevelike napetosti i
iščekivanja, kao da je Sibalba iza ugla, a ne sedam-osam dana hoda
udaljena.
„Moramo da se odmorimo", rekoh. „Ne smemo tako brzo da
izgubimo tok vremena, jer ćemo se iscrpiti, a to je ovde opasno."
„Ovde se strada od umora, straha i povrede", iskustveno će patuljak
dok širi svoju prostirku, pa se lukavo smesti između Marka i mene.
Od sveg uzbuđenja i promene, polegasmo ne osećajući glad, ali
smo redovno pomalo gasili žeđ. Ovde su izvori vode nestalni, pa čas
šiklja i plavi tunel ili presuši pa je danima nema nigde. Jedino su
ponornice stalne, kao i reke na površini, i vrlo su važan orijentir za
kretanje. I najbolje je držati se njihovog toka koliko god je moguće.
Nevolja je što i drugi žitelji podzemlja to znaju, pa su im to omiljena
lovišta. Ali da bi se ovde preživelo, lov je obavezan, a lovina iako nije
slasna kao šumska... bar je jestiva, ako malo zažmuriš. U večnom mraku
ovog podzemnog sveta, njegovi žitelji se kreću i love uglavnom po zvuku
i mirisu. I zanimljivo je da su ti stvorovi i najopasniji. Oni koji nekad izlaze
na površinu razvili su sposobnost i da vide u mraku, pa su im sluh i njuh
ipak neznatno slabiji. Ali ono što svaki od njih nanjuši izdaleka i što ih
privlači do ludila jeste... krv.

211
 Sreda, 10. mart leta Gospodnjeg 6897.

Ako se Dorkasu moglo verovati, napolju je bilo već svanulo, pa je

bio red i da mi nastavimo put. Zato se na brzinu spakovasmo, pa i dalje
ne osećajući glad, tihim korakom i bez priče produžismo dalje. Već tog
drugog dana očekivah da će doći do neželjenih susreta, bilo sa
psoglavima ili nekim manje opasnim grabljivicama koji su uglavnom
živeli na ovim dubinama, ali to se nije desilo. Čak se i patuljak tome
čudio jer je sve vreme hodao između nas dvojice i stalno mu se nešto
pričinjavalo da čuje u daljini. Iako je svakako bilo bolje što do iznenadnih
okršaja nije dolazilo, odsustvo onoga što je uobičajeno uvek me je
zabrinjavalo. Naučio sam da za sve postoji određen red pa kad nešto
izostane, onda to može značiti samo još veću nevolju. I, nažalost, opet
sam bio u pravu.
Pri kraju drugog dana, iz tunela nas zapahnu jak smrad psoglavih.
Uzalud se ukipismo jer je prolaz vodio samo pravo, a nije se moglo ni
levo ni desno, osim nazad. Vazduh je strujao od njih, što je značilo da je
dalje niz hodnik bila neka velika dvorana, pa srećom oni nisu mogli nas
da nanjuše. Još se ništa nije moglo čuti.
„Dole jeste jedna velika prostorija", potvrdi zamišljeno Dorkas. „Iz
nje izlazi bar desetinu tunela."
„Kako ćemo ih zaobići?" prošaputa Marko.
„Postoji jedno vrlo usko rečno korito koje preseca ovaj tunel. Ako
nije ispunjeno vodom, možemo njime" reče patuljak.
„A ako je ispunjeno vodom?"
„Onda se možemo vratiti", ozari mu se lice. „Ali, s obzirom na to da
se snegovi još nisu otopili, korito je verovatno suvo."
„Nemamo kud, idemo", rekoh, pa krenuh prvi osvetljavajući
Zmajogorčevim ognjem.
Iako sam svakog trenutka očekivao da će se u daljini začuti galama
psoglavih, još dugo smo osećali samo njihov vonj.
„Ima ih mnogo", ispravno zaključi patuljak.
Nakon nekog vremena, začusmo galamu i buku niz hodnik, a onda i

212
prvo slabašno svetlo. Prilazismo im polako, pa kad se osvetljenje pojača,
mi brže-bolje poklopismo Zmajogorčev oganj da nas njegovo bleštavilo
ne oda. Izlaz iz našeg tunela bio je sve bliži, a buka sve veća da bi
postala zaglušujuća! Mogli smo da pričamo, a da se ne plašimo da će
nas iko čuti. Sve se treslo od galame psoglavih i buke lomljave kamenja.
Nedaleko od izlaza ugledasmo plitko korito nekog potoka koje
preseca tunel i nastavlja dalje kroz stenu gde je nekako uspelo da
probije sebi put. I kao što Dorkas reče, nije bilo snežanice, bio je suv.
Prikradosmo se polako, puzeći po zemlji, ne samo do tog korita,
nego i da provirimo u dvoranu, ne bismo li videli šta se tamo događa.
Verujem da smo svi zinuli od čuda kad ispod nas ugledasmo...
nebrojno mnogo psoglavih koji su tamo-amo nosili velike pletene korpe
pune zemlje i kamenja. Među njima beše i nemalo todoraca koji su očito
nadgledali te radove. Sve je odjekivalo od vike, režanja i lomljave.
Kolona psoglavih sa punim korpama je izlazila iz jednog golemog tunela,
nosila te korpe kroz salu i nestajali u drugom podjednako velikom tunelu
na drugoj strani, odnoseći nekud tu zemlju i vraćajući se sa praznim
korpama.
Niko nije morao ništa da kaže, nama trojici je bilo jasno. Gledali smo
radove prokopavanja tunela za prolazak hordi gospodara Hromog Dabe.
Uistinu, ti tuneli behu dovoljno široki da bar pedesetina psoglavih prođe
istovremeno, a dovoljno visoki i za divove Međedoviće. A ni to im izgleda
nije bilo dovoljno, jer mogah da vidim psoglave koji su i sad radili na
proširenju tog širokog tunela. Ah, da mi je znati kuda je taj tunel vodio,
na kom tačno mestu je mračni gospodar kanio da izađe na površinu.
Odakle da nas napadne. Samo tako bismo ga mogli najbolje dočekati.
Pre nego što razvije sve svoje snage, jer će nas onda prosto... pregaziti.
Kao neka zlobrza poplava koja ruši i odnosi sve pred sobom i
nezaustavljivo prodire svuda...
Ne mogasmo znati dokle su stigli sa radovima, ali po njihovoj
užurbanosti se videlo da rade danonoćno. Nije ipak bilo sumnje da će
napad uslediti najranije na proleće, nakon što se snegovi otope. U
Uomulje proleće je uvek kasnije stizalo.
Ne smedosmo da se dugo zadržavamo da nas neko ne bi uočio, pa
se pomalo strašljivo uvukosmo u korito male ponornice i počesmo da
puzimo u pravcu kuda nas je vodilo. Ako su okna patuljaka bila tesna,
tesnoća ovog prolaza koji je voda izdubila i probila u kamenu beše
stravična.
„Hajde, hajde, nije tako teško", govorio je patuljak dok je prvi grabio
napred. Naravno, njemu je bilo dovoljno mesta. „Da vidite neka naša
okna", smeje se on. „Ja jedva prođem!"
Oćutasmo jer je bilo izlišno bilo šta reći. Treba istrpeti i nadati se
skorom izlazu jer na povratak nismo smeli ni da pomislimo!

213
 „Samo da sad ne krene neka vodurina! He, he", kikoće se Dorkas.
„Podavićemo se kao pacovi."
„Ćuti, baksuze, jezik pregriz'o", stenje Marko iza mene. Pošto je bio
najkrupniji, morao je da ide poslednji da se slučajno ne bi zaglavio ispred
nas. A šta ako se zaglavi iza nas? Pa... Nismo o tome razmišljali.
Taman kad su kolena i laktovi počeli da nam bride, mi izbismo opet
u neki tunel koji je ova mala ponornica presecala. Odahnusmo kad
izađosmo iz skučenosti, a još više se obradovasmo kad nas Dorkas
povede dalje, tvrdeći da zna gde se nalazimo.
„Samo kad smo izašli iz one rupe", promrmlja Marko. „Sve će mi biti
lakše."
Iz jednog tunela pređosmo u drugi, iz drugog u treći... i cvrc! Dalje
se ne može. Ispreči nam se neki nasip zemlje i kamenja. Stadosmo pa
blejimo u njega, a patuljak s nevericom ga opipava, kao da želi da se
uveri da je stvaran, da mu se ne priviđa. Nešto mumla sebi u bradu, a
Marka i mene počinje da obliva znoj. Meni je ovo mesto potpuno
nepoznato i osećao sam se izgubljeno otkad smo krenuli koritom
ponornice. Gde nas je ona odvela, nadali smo se da patuljak to zna, ali
izgleda da je samo Bog znao.
„Šta sad?", izusti Marko.
„Ovo ovde nije bilo", odgovara patuljak.
Doduše, nije izgledao kao prirodni odron, koji je nepravilnog oblika,
nasumice nabacano kamenje i zemlja. Ovaj nasip je bio lepo utaban.
„Možeš li da se popneš na vrh?" pitam patuljka. „Možda možeš da
se provučeš i vidiš šta je s druge strane."
On ne reče ništa nego klimnu glavom, pa se hitro pope uz pomoć
svog pijuka. Na vrhu, krenu malo levo, malo desno, tražeći bilo kakav
otvor.
„Ovde je mala pukotina!", doviknu nam on iz desnog ćoška.
„Probaću da je proširim i da se provučem!" Pa stade hitro da zabada
pijuk i da otkida delove zemlje i kamena. Vidi se da mu je u prirodi
rudarenje jer očas napravi veću rupu, pa kao da je našao neku zlatnu
žilu, zakikota se pre nego što se uvuče u nju.
Nimalo se iznenadih kad sam čuo kako iz rupe dopire njegovo
pevušenje. Samo se ponadah da ga i neko drugi neće čuti, da se
blesavko neće zaneti kopanjem, kako oni to često umeju. No, ubrzo
utihnu i njegova pesma i kopanje, što je moglo samo da znači da je bio
dovoljno daleko ili da se probio na drugu stranu. Uzalud očekivasmo da
ćemo ga uskoro videti, jer ovaj nesta bez traga i glasa. A prošao je
sigurno bar jedan sat.
„Kud je ovaj otišao, bestraga mu glava?" šapuće Marko dok briše
znoj sa čela. „Da nas nije ostavio i pobegao kući?"
„Ne bi smeo da se pojavi Morku na oči" tešim nas obojicu.

214
 „Uvek može da kaže da smo negde zaginuli."
Ne rekoh ništa, već samo uzdahnuh. Znam da patuljci nisu hrabri
ratnici jer im to nije u prirodi, ali su neustrašivi kopači i od reči su. Moraju
da ističu te svoje odlike kako bi što bolje učvrstili svoje maleno mesto u
svetu divova. Ali, kako je vreme prolazilo, crv sumnje je sve više rovario
po meni. Već nedrage volje htedoh da priznam da smo bili nasamareni
kad...
„He, he... Hi, hi", začu se iz rupe, pa se onda promoli mala glava.
„Ha, ha, da mi je neko pričao, ne bih mu verovao."
„Šta je bilo, zemlja ti se radovala, Dorkase?" iznervirano će Marko.
„A ko će meni da veruje kad ja budem pričao?" priča sam za sebe
dok silazi niz nasip.
„Govori, patuljče!" podviknem mu ja, a ovaj se trže.
„Šta?... Ah, da!" seti se ovaj. „Nema se kud dalje, prijatelji! Možemo
da se vratimo!"
„Kako to misliš?" uplaših se.
„Lepo, sve je zatrpano!" Širi ruke patuljak. „Svi tuneli odavde do...
do... u bestraga! Taman se probih kroz ovaj nasip i obradovah se
prolazu, kad eto još jednog nasipa, pa drugog, trećeg! Nekih tunela više
ni nema! Sve je zatrpano! Prolaz koji vodi prema Sibalbi je skroz
zakrčen!"
„Otkud to?", zbunih se. „Zašto bi to uradili?"
„Pa, šta misliš kuda nose onoliku zemlju i kamenje što smo videli da
iskopavaju?", beči se na mene Dorkas. „Neće valjda da je nose sve do
Sibalbe, je li? Naravno da neće! Lakše im je da je istovaruju u tunelima
koje ne koriste, koji im ne trebaju! Ha, ha!" Pa se stade smejati kao lud
na brašno.
„Čekaj malo", zabrinu se Marko. „Sigurno postoji neki drugi put do
Sibalbe! Ovolika mreža tunela... Mora da postoje više puteva koji vode u
taj... prokleti pakao!"
„Ima ih više..." izustih ja zamišljeno. „Očito da glavni put koristi
neprijatelj i priprema ga za svoju vojsku. I tuda ne možemo proći
neopaženo... Ima i drugih, ali treba ih pronaći i moliti Boga da takođe
nisu zatrpani."
„Nijedan bog ovde ne čuje molitve", ozbiljno će Dorkas. Govorio je
istinu. „Samo zavisi jesmo li rođeni pod srećnom zvezdom ili smo sva
trojica baksuzi."
„Manite me filozofije", iznervira se znojavan Marko, pa se uzvrpolji.
Nije lako podnosio skučenost i zatvorenost. „Ima li izlaz odavde i
možemo li nastaviti?"
„Prošli smo jedno račvanje", podsetih ih ja. „Da vidimo kuda vodi taj
tunel."
„Pravo u neprilike, rekao bih", odmahuje glavom patuljak. „Ali,

215
moramo da probamo... Ne smem da se vratim bez Almanaha ili će me
Mork pretvoriti u... ne smem ni da pomislim u šta! A s njim nema šale,
iako se stalno smejulji."
Vratismo se nazad, pa zamakosmo u nepoznati tunel koji je, čini se,
vodio u sasvim suprotnom pravcu. To i Dorkas potvrdi svojim coktanjem.
Ali nemasmo kud. I dalje su svi tuneli bili avetinjski pusti.
„Nije ni čudo", primetih. „Sva stvorenja su pobegla od najezde
psoglavih i todoraca."
„Pre bih rekao da su ih istrebili i pojeli", reče patuljak. „Treba
nahraniti toliko mnoštvo." Istina nad kojom se treba dobro zamisliti.
Dugo smo tumarali nepoznatim tunelima, toliko da smo u jednom i
zanoćili, pa smo sutradan nastavili, sve dok Dorkas najednom
pobedonosno uskliknu:
„Poznajem ovaj tunel!"
„Hvala bogu", promrmlja Marko. Obojica se umorno naslonismo na
hladan zid. Čekamo da čujemo dalje, ali patuljcima uvek treba vaditi reči
kleštima.
„Govori", kažem muja.
„Ovuda se ide pravo kod naših većih rođaka kobolda!", osmehuje se
zadovoljan i klima glavom. „Kakav narod!" Pa uzdiše.
„Ne možemo tamo", usprotivih se ja jer znam gde se nalaze. „Nisu
nam usput."
„Koliko su daleko?", ipak pita Kraljević.
„Blizu su..." Napući usta Dorkas pa računa. „Samo četiri dana
hoda."
„Četiri dana?" začudih se on.
„Jesu, pobratime, ali na suprotnom kraju", kažem mu ja. „A odatle
ima više dana do Sibalbe."
„Dobro, a onda nas ti predvodi, kosingase", reče patuljak pa prekrsti
ruke. ,,Al' pazi da nas ne primete psoglavi. Jer ako oni doznaju da ste
vas dvojica ovde, onda će u poteru poslati sve snage i nećemo im
umaći."
„Jesi li ti siguran da nema drugog puta do Sibalbe?", pita ga
Kraljević. „Mislio sam da iz Čvorišta..."
„Znam, Kraljeviću, šta si mislio!", prekide ga patuljak. ,,Al' valjda
vidiš da su zlopci zatrpali većinu tunela! Slušajte, ja ne znam ni da li je
ovaj tunel negde niže zatrpan."
„Todorci to rade smišljeno", kažem im ja. „Osim što premeštaju
zemlju, oni takođe zatrpavaju sve tunele kojima bi neko mogao da im
zađe iza leđa... ili da ih uhodi. Zbog toga su samo neki prolazi blokirani,
a ne svi."
„Tako je! Tako je!", povika patuljak. „E, pa hoćemo li da nastavimo
dalje ili da se vratimo?"

216
 „O vraćanju nema govora", odbrusi mu Marko. „Nego, može li se od
tih kobolda naći put za Sibalbu?"
„Da! Otud se može svugde stići!", oduševljeno će Dorkas. Pa krenu
niz hodnik, a mi za njim. „Kakvo kraljevstvo, kakvi rudari, a tek kakvi
ratnici!"
„Da li im je Elfrik još uvek kralj?", pitam ga ja, a patuljak se iznenadi
što znam za njega.
„Čuo si za njega?" Zacakliše mu oči. „Da, još im je kralj. Nećete mi
verovati, ali ja poznajem kraljevog brata..."
„Mimira?"
„Ooo!" začudi se patuljak. „Kosingas je dobro upoznat! Klanjam ti
se, sveznadare!"
„Znam i za njegov prsten i kalpak nevidljivosti, kao i za nadaleko
čuven mač Ruževac."
„Uuu! Ali nisi čuo za pojaseve snage! Samo, bolje se pravi da ne
znaš, jer ih on strašno ljubomorno čuva", šapuće patuljak kao da ga
Elfrik može čuti. „Ako pomisli da si bacio oko na njih, umah će te skratiti
za glavu!"
„Kažeš da su oni ratnički narod, a ne samo rudari?" pita Marko.
„Ah, da! I to kakvi ratnici! Niko ih ne dira... Osim ako prvo oni ne
diraju nekoga. Njihovi mačevi su skoro jednaki vilenjačkim, a niko ne
pravi bolje sekire od njih."
„Otkud to da vi niste ratoborni?", opet će Kraljević.
„Koboldi su njihovi stariji rođaci", pojasnih Kraljeviću. „Oni su mnogo
viši od naših patuljaka. Nama su do pojasa, pa su otud i kuražniji. Vrsni
su i rudari, pa mogu iskovati svakojako oružje."
„Koboldi su veći od vas?" začudi se Marko, a Dorkas se pomalo
naljuti.
„Ali smo rođaci! Mnogo se poštujemo. Oni nas zovu kržljušima, a mi
njih valjuškavima. I često se posećujemo."
„Je li? Kad si ih poslednji put video?" pitam ga ja.
„Nedavno baš... Pre osamnaest godina. Mada smo se ranije
sastajali na godišnjicu pobede Elfrika nad Lokijem. Nakon što bismo
saslušali, po ko zna koji put, celu priču o tom sukobu, ali svaki put
pomalo drugačiju, onda bi nas Elfrik i Mimir proveli kroz njihovu riznicu i
darovali bi svakog nečim od zlata! Kakvo blago! Mislim da bi mu
pozavideo i zmaj Koščaj!"
„Ali nikad nije preboleo smrt svoga sina Ornita", kažem muja.
„Tačno! Uvek mu zapne u grlu njegovo ime", odmahuje glavom
Dorkas. „Da onako nastrada od Mahorelovih zmajeva na prevaru... A bio
je jači i od tebe, Kraljeviću! Kao dvanaestorica ljudi!" stiska pesnice
maleni patuljak.
„Čuo sam da mu dvorac Svarthem nema premca", kažem mu ja.

217
 „Da! Da!" poskakuje Dorkas. „Od belog i crnog mermera optočen
dragim kamenjem! Oči se ne mogu nauživati takve lepote!"
„I sve to ovde... Pod zemljom?" čudi se Kraljević.
„Naravno!" uzviknu patuljak, pa se okrenu meni:
„Ovaj nije ranije silazio u podzemni svet?"
„Nije, Dorkase."
„Ha! Sigurno i on misli da je to pakao gde sve grešne duše
završavaju!" Odmahuje glavom patuljak. „Bajke za decu!"
„Ako su ti koboldi toliko moćni, zašto ih nema gore na površini, pa
da zavladaju nekim kraljevstvom?" uporno će Marko.
„C-c-c..." čudi se Dorkas, pa poglednuje u mene.
„Koboldi ne mogu da izađu na svetlost dana bez svog magičnog
crvenog ogrtača, a to ipak nije dovoljna zaštita jer je neprijatelju dovoljno
da im ga strgne i da se oni pretvore u kamen. Ipak, oni su stanovnici Ada
i nisu stvoreni kao naši patuljci da žive gore", kažem mu ja.
„A kako nam tek zavide na tome!" smeje se Dorkas. „Stalno nas
zapitkuju o našem svetu. Čuli smo za ovo, čuli smo za ono. Kako ono,
kako ovo! Dali bi i svoje blago samo da mogu uživati na suncu kao mi!"
„A kako će nas dočekati, mudri patuljče?" upita Marko, a mi
zaćutasmo, pa se zgledamo. To nismo mogli znati. „Aaa... Uf!" samo
izusti Dorkas.
Hodasmo u tišini neko vreme, pa Dorkas reče neuverljivo:
„Mislim da će im biti čast da dočekaju dva junaka kao što ste vi...
Ipak, čuli su za kosingasa. Da, da."
„Ali su nepoverljivi prema ljudima", rekoh.
„Pa dobro, ne može im se to zameriti. Ljudi oduvek tragaju za
njihovim blagom."
„Bože, nikad nećemo izaći iz ovog pakla", promrmlja Marko.
Nekad se upravo tako činilo. Posle više dana polaganog spuštanja,
krivudanja svakojakim tunelima, čovek ne može da ne oseti težinu silne
zemlje iznad svoje glave i dubinu ponora. Jer tih dana prolazismo
čudesnim kamenim lukovima iznad besnih ponornica, uskim prolazima
iznad crnog ponora, iz koga duva jak vetar, pa preti da nas odnese.
Odroni su česti, bilo zbog ponornica koje probiju svoje korito, pa se izliju
ili sad zbog hordi neprijatelja koji se sa svih strana okupljaju, pa
prokopavaju nove tunele i zatrpavaju stare. Zato nam se činilo da će nas
zemlja nekad zatrpati, a nekad progutati ili podaviti!
Nekoliko puta dnevno morasmo da se sklanjamo od kolona
psoglavih koji bi nekud hitali, da čekamo da oni prođu da bismo nastavili
dalje, a kad počesmo da oskudevamo u hrani, ozbiljno se zabrinusmo.
Sve što se moglo ovde uloviti, već je neprijatelj odneo, pa su tuneli bili
skroz pusti.
„Ovi su pojeli i lamnje!" čudi se patuljak.

218
 „Sigurno ima lovine malo dublje", tešim ih ja.
„Pa, kakav im je ukus?", pita Marko.
„Naviknućeš se", kažem mu ja, a patuljak se nasmeja. Znao je šta
mislim.
„Pojedosmo sve, popismo sve..." kuka Kraljević.
„Imamo zato vode, budi srećan", kažem mu ja.
Marko oćuta, ali znam da bi radije da ima rakiju ili vino umesto
vode.
Valjda je bio šesti dan od našeg silaska, a kažem valjda jer se na
kraju i Dorkas zabrojao čim se poremetio tok spavanja, kad umalo ne
nabasasmo na jednu kolonu neprijatelja u jednoj velikoj dvorani. Oni su
bili začamili radi odmora, osvetlili svoj bivak bakljama, pa smo ih
izdaleka uočili. Brzo zaklopismo naš Zmajogorčev oganj. Isprva se
uplašismo da krenemo dalje, pa razmišljamo da se vratimo, ali nam
Dorkas pokaza rukom da se šćućurimo u jednom udubljenju kako nas ne
bi primetili ili nanjušili, a on ode u izvidnicu.
Ne prođe dugo kad evo ga opet on, prekrio usta pa se kikoće.
„Da mi je neko pričao, ne bih poveravao", šapuće i smeje
se.
„Šta je sad?" pita ga Marko.
„Psoglavi vode grupu okovanih kobolda!"
„Koliko ih je?", pitam ga.
„Koga?"
„Pa, psoglavih".
„Ma, četiri-pet", odmahuje rukom patuljak.
„A kobolda?"
„Ne manje od dvadeset"
„Sigurno ih vode da kopaju", kažem, a patuljak klima glavom.
„Možemo li da ih zaobiđemo?", pita Marko.
„Zašto?" začudi se ovaj. „Moramo da ih oslobodimo."
„To nije mudro", kažem mu ja. „Može neki psoglavi da nam umakne,
pa da digne uzbunu, a onda smo gotovi
„Ma neće, ima ih četiri-pet, možete ih umah utepati", ubeđuje nas
patuljak. „Niko neće ni primetiti da su nestali, a zadobili biste Elfrikovu
naklonost. To je velika stvar. Ne bi vam ništa odbio!"
Marko i ja se zgledamo, pa kao u mislima da razgovaramo. Patuljak
jeste bio u pravu, ali je rizik veliki. Mogli bismo se odati. A opet, kako
stvari stoje, bez Elfrikove pomoći nećemo moći da nastavimo put za
Sibalbu.
„Dobili bismo saveznika", šapnem Marku.
Vidim da se njemu ne dopada predlog, ali shvata prednost na našoj
strani.
„Kakav bi to Elfrikov dar bio!", kikoće se patuljak. „Obasuo bi nas

219
zlatom i pohvalama!"
Marko konačno klimnu glavom da se slaže.
„Ti ostani ovde, Dorkase", kažem mu ja. „Ne mrdaj dok te ne
dozovemo."
Ovaj ne reče ništa nego samo klima glavom i namiguje, sve
razume. Marko i ja se prišunjasmo stenama iza kojih se čulo komešanje
psoglavih i zveckanje lanaca. Marko namaknu svoj vučji kalpak i taman
da se razdvojimo kako bismo ih napali s dve strane, kad psoglavi
zatalabukaše i uznemiriše se. Meni odmah bi jasno, strujanje vazduha
se okrenulo i nanjušili su nas!
„Otkrili su nas", kažem Marku, pa isukoh Kurjaka. „Nek nam bog
sad pomogne!"
Istovremeno jurnusmo uz pokliče sa različite strane kamenog zida,
pa upadosmo u bivak neprijatelja. Ovi nas dočekaše spremni, pa
toljagama i sekirama udariše na nas, režeći i kezeći se kao divlje zveri.
Ali ne beše četiri-pet psoglavih nego bar dvadeset! Bog ga ubio, Dorkas
nas je nasamario! Ja ustuknuh iznenađen, a zlopci me očas opkoliše.
Marko se pod čudesnim Vilzijem razjario, pa uleteo među psoglave
mašući topuzom levo-desno i sve ih pred sobom lomi i krši! Ne dam se
ni ja, pa navalih na psoglave, a Kurjak fijuče pa seče i odseca sve što
dohvati. Ali, ovi psoglavi behu žilavi borci i gladne zveri, pa znam da će
nas raskomadati i pojesti ako nas savladaju. Nasta strašno
krvoprolivanje i dvorana odjeknu od krika i zveketa oružja. Ne bismo ih
lako savladali, nego nam najednom priskočiše u pomoć koboldi iako su
bili okovani. Stadoše lancima da hvataju, da udaraju i dave psoglave, što
nam umnogome pomože da odbijemo nezadrživ nalet krvavoča. Uto se
najviše zabrinuh da neki psoglavi ne pobegne jer će nas odati i lako će
nas posle uhvatiti. Zato se još žešće bacih na neprijatelja, pa ne gledam
gde sečem, već samo da što više njih potkačim i onesposobim.
Samo što dokrajčih poslednjeg što me napao, kad začuh Dorkasa
kako viče: „Dvojica pobegoše!”
Pogledam, a ono patuljak stoji na kamenu i pokazuje rukom negde
ispred nas. „Eno ih! Tamo su!"
Ne stigoh ništa Marku da doviknem, pa velim, moraće da izađe na
kraj sa preostalim psoglavima, a ja se dadoh u poteru za beguncima!
Obli me znoj ne zbog jurnjave i borbe, nego od straha da mi ne umaknu.
Uplaših se da će nam plan propasti i da ćemo skončati u ovoj bestragiji.
Trčim, pa ne znam ni da li idem u dobrom pravcu, kako se
udaljujem od bivaka, tako je mrak sve gušći.
„Ne tuda!" čujem Dorkasa. „Desno, desno!"
Kuda desno, mislim se, kad je svuda otvoren prostor, a mrak kao u
bunaru! Srećom, psoglavi u oklopima i kad nose velike sekire ili toljage
nisu preterano brzi, već više tromi, pa skoro naletoh na njih.

220
 Čim se jedan nađe ispred mene, ja bacih Kurjaka, a ljuto rezivo se
okrenu u vazduhu nekoliko puta i svom silinom mu se zabi u leđa.
Psoglavi zakrklja i pade ničice. Drugi se nije ni osvrnuo, nego odbaci
toljagu, pa pruži korak. Dograbih svoj mač u zaletu, pa nastavih za
preostalim gubidušom. A ovaj zamaknu u tunel, pa ne stigoh da ga
gađam. Kad uleteh u mrkli mrak, uplaših se da će mi pobeći jer oni u
tami vide kao po danu, pa stisnuh zube i ubrzah još više. Ugledah ga
najednom ispred sebe, pa mu se bacih na leđa i oborih ga na kamen.
Ovaj me lako zbaci sa sebe, pa kad se obruši na mene, zamahnuh
Kurjakom i odsekoh mu nogu. Velim, e sad nećeš nikud, pa makar me
ubio.
Psoglavi kriknu od bola, pa krenu golim šaketinama na moju gušu.
Ali kako se nadvi nada mnom, tako pade na Kurjaka, koji mu probi leđa.
Osta tako da leži na meni, dok ga nekako ne odgurnuh sa sebe.
Kad se uverih da je mrtav, obiđoh za svaki slučaj i prvog, pa se
zadihan vratih nazad. A tamo, sve je bilo završeno. Marko dotukao i
poslednjeg krvoždera, pa topuzom lomi lance porobljenih. Vesela graja
umah zameni ratobornost, pa umesto hvatanja za gušu, koboldi se grle i
čestitaju jedni drugima.
Koboldi se mnogo razlikuju od naših patuljaka, toliko da se čovek
zapita jesu li zaista daleki rođaci, mada oni to oduvek tvrde. Vrlo tamna
koža, zelene oči, vrlo duge brade i neobično kratke i jake noge. Nama su
do pojasa, a skoro triput su viši od naših patuljaka! U Letopisu o
postanku piše da oni potiču od Durina, drugog patuljka koji je stvoren na
početku vremena. Doduše, slični su po naravi, s tim što su koboldi ipak
samouvereniji i hrabriji, jer su vrsni ratnici, a naši patuljci su veselovidni i
vredni rudari.
Kako god bilo, vidi se da su privrženi jedni drugima, jer čim
ugledaše Dorkasa, svi ga okružiše, podigoše ga kao krpenu lutku, pa ga
grle, ljube i prebacuju iz ruke u ruke! Neko ko ih ne zna, rekao bi da se
poznaju ceo život, ali dok su se pozdravljali, svako se uljudno
predstavio, mada su svi uglas vikali na tom svom jeziku:
„Ja sam Altor, od oca Bivora."
„Ja sam Bombur, od oca Ana."
„Ja sam Dejn, od oca Alvisa."
I tako bi nastavili svih četrdeset i dvojica koliko ih beše zarobljeno
da Marko ne dohvati Dorkasa, pa ga spusti pred sebe.
„A što si rekao da je četiri-pet psoglavih?"
„Ko? Ja?" pravi se lud Dorkas. „Rekao sam dvadeset."
„Ne, rekao si dvadeset zarobljenika", ispravlja ga Marko, a ja vidim
kako patuljak izigrava nevinašce.
„Možda sam pobrkao..." kaže on, pa povisi ton da ga svi čuju, „od
uzbuđenja što videh svoje rođake zarobljene i u nemilosti bauka!"

221
 „Nije to nego zato što si znao da ne bismo napali dvadeset
psoglavih!", odvrati mu Marko.
„Prijatelji, mi vam dugujemo ne samo zahvalnost već i naše živote!"
izdvoji se jedan kobold pa reče na nepoznatom jeziku. Ali to što naši
patuljci govore njihov jezik valjda je još jedan dokaz da su u nekakvom
srodstvu. Zato nam Dorkas protumači njegove reči: „Da ne beše vas,
neslavno bismo prošli!"
„Drago mi je što smo mogli da vam pomognemo", kažem im ja. „Ali
bolje da bežimo odavde, pre nego što psoglavi opet naiđu." Kad im
Dorkas to prevede na njihov jezik, oni svi stadoše klimati glavom i
odobravati. Zatim reče nešto od čega jedino razumeh kosingas, Gavrilo i
Marko. Na to se svi nađoše u čudu, pa od uzbuđenja ne mogu da dođu
do reči. Ipak, jedan drugi kobold, a bogami svi liče jedan na drugog zbog
dugačkih brada, istupi, pokloni nam se pa reče, kako nam Dorkas
protumači:
„Ime mi je Dejn, od oca Alvisa, ja sam runopiskar, i upoznat sam sa
poduhvatima generacija kosingasa. Nedavno sam beležio poduhvate
Marka od Proročanstva čije dogodovštine stigoše i do nas, pa sam ih
zabeležio za buduće generacije."
„Hvala, čast nam je što vam nismo nepoznati", opet ću ja. „Ali kako
stoje stvari, ne maknemo li se odavde, budućih generacija neće biti.
Zato, hitajmo dalje!"
„Da, da!" povika Dejn. „Krenite za mnom!"
Uz neznatno komešanje krenusmo za njim. Prvo Dejn, pa ostali
koboldi, onda mi. Iako niskog rasta, behu brzonogi, pa nije bilo lako
držati korak s njima. Kako bilo, nestasmo u okolnim tunelima, a sećam
se kako pomislih ako bi nas tu ostavili, više nikad ne bismo našli izlaz.
Dejn nas odvede u jedan poseban, meni nepoznat, ogranak prolaza koji
su uglavnom bili rukom pravljeni. Koliko primetih, nepoznati majstori su
povezivali dvorane pravim tunelima i tako napravili mrežu koja se
prostirala u svim pravcima.
„Ovo su koboldi prokopali", pohvali se Dorkas nakon nekog
vremena. „Samo oni umeju da kopaju ovako uredne i prave tunele, dok
psoglavima uvek krivudaju!"
Tačno. Prolazi behu suvi, dobro utabani, pa se bez bojazni od pada
moglo trčati. A kretali smo se brzo. Vrlo malo smo se odmarali jer smo
strahovali da će se psoglavi dati u poteru za nama.
Kad jednom zastasmo radi predaha, upitah runopiskara Dejna
preko našeg Dorkasa da li od njihovog kraljevstva postoji neki put za
Sibalbu. Ovaj se isprva zgrozi od pomisli što bi iko želeo da ide tamo, ali
ne izdrža da nahvali da je kraljevina Elbegast povezana sa svim
ostalima.
„Od Elbegasta do Sibalbe vodi prolaz Surma", reče nam ovaj.

222
„Prolazi se kroz Tuohelu, neprohodnu močvaru."
„Kako se branite od mrakača?", pita ga Marko.
„Ne moramo", kratko će runopiskar. „Biće vam jasno kad vidite
Surmu! Ha, ha!" Pa svi prsnuše u smeh. Čim je njima to smešno, nama
će biti do plakanja, pa se zabrinuh što ćemo morati tuda da prolazimo.
„A ne postoji li neki manje opasan put?" pitam ja Dejna.
„Svi ostali su udaljeni i ne zna se koji su zatrpani jer se gospodar
Loki priprema da se vrati na površinu", reče kobold tako mirno kao da je
to nešto izvesno, pa se naježih. Ovde su Dajboga znali pod imenom
Loki, sveto trojstvo sa bogovima Egir i Kari. Beše teško shvatiti razmere
ovih događaja u kojima se batrgasmo upleteni kao riba uhvaćena u
mrežu. „Loki želi da povrati ono što mu je oduzeto i niko ga ne može
zaustaviti. Mislim da su najave o Ratniku iz Proročanstva samo legende
koje svi pričamo kao utehu da će neko stati na put mračnom gospodaru.
Čak i ako si ti Izabrani, mislim da nećeš moći njemu da staneš na put."
„Vi, koboldi, mislite da će Loki da se vrati?"
„On se sprema da isprazni Ad", ravnodušno će ovaj. „Ne može ga
niko zaustaviti. U našem predanju ta bitka se najavljuje kao Ragnarok."
„Otkud to da vas on nije porobio ako ste povezani Surmom?" pita ga
Marko.
„Niko ne prolazi Tuohelom"
„Kako ćemo onda mi?"
Kobold slegnu ramenima. Ako on nije znao, čemu smo se mi mogli
nadati? Nastavili smo naše mučno putovanje, ali iako smo se bližili
kraljevstvu Elbegast, koboldi se ne osećaše ništa više sigurnije, jer kako
nam rekoše, horde psoglavih njime sad haraju i odvode porobljene za
svoje radove. U to se uverismo kad na kraju tunela nađosmo veliku
gomilu krhotina i gvožđa. Između dve jake kule koje behu isklesane u
steni nekad je stajala kapija i čuvala ulaz u Elbegast. Sad je to bila
obična gomila kamenja, drveta i gvožđa. Šta god je protutnjalo ovuda,
čini se vrlo je lako probilo prvi krug odbrane. Zmajogorčev oganj i njihove
baklje osvetljavaše obližnje razrušene kuće koje verovatno služiše za
smeštaj garnizona. Ali sem krša i tragova borbe, ne beše žive duše. U
vazduhu se još uvek osećao miris paljevine. Svuda oko nas vidimo samo
razbacane stvari i lokve krvi. Nigde leševa.
„Što ne odvedu u roblje, to oni pojedu", reče sumorno Dejn.
Bez reči i tiho prođosmo kroz pustoš dvorane i opet zamakosmo u
neki tunel. Ništa bolje ne zatekosmo ni u sledećem rudarskom mestu.
Napuštene ili uništene kuće, pusto rudarsko okno, razbacan alat,
pokućstvo i svuda tragovi osušene krvi. Teško je proceniti veličinu
naselja zbog mraka koji nas okružuje, ali ako je za verovati Dejnu, ovde
je živelo nekoliko stotina rudarskih porodica. Takvih naselja bilo je još
usput i nijednom ne videsmo nikakve leševe. Samo pustoš kud god smo

223
prolazili. Rat je već uveliko buktao u Elbegastu, a neprijatelj je skoro sve
odvodio u roblje.
Sigurno je prošao još jedan dan pre nego što nas je runopiskar Dejn
doveo pred jednu manju rupu u zidu, jedva lakat široku.
„Ovo je tajni prolaz koji vodi do palate", reče on. „Moraćemo tuda
ako ćemo da izbegnemo psoglave. Suviše je opasno da nastavimo ovim
putem."
„Tajni prolaz?" začudi se Marko. „Nije uopšte skriven. Zašto mislite
da je njime bezbedno da krenemo?"
„Šta god tako malo može da se provuče kroz njega, ne može biti
mnogo opasno", smeška se Dejn. „Psoglavi mogu samo glavu da
provuku! Uostalom, sličnih prolaza ima mnogo. Takva su naša rudarska
okna. Da bismo sprečili da nešto krupno ne krene za nama. Neprijatelj
ne zna koji od njih vodi do palate."
Oni se lako uvukoše, ali Marku i meni bi tesno. Kraljević je opet bio
poslednji.
„Koliko ćemo ovako da puzimo?" upitah Dejna, a Dorkas mu
prevodi.
„Samo pola sata, a onda se tunel proširuje", odgovara ovaj.
Tih pola sata nemaše kraja, kao ni taj tunel. Kad smo ipak nekako
izašli na drugi kraj, nisam opet mogao da se sasvim ispravim, jer je
tavanica bila niska, a Kraljević je bio uznemiren i bled.
„Šta bi bilo da sam se zaglavio?"
„Ostao bi tamo, glavati", reče mu Dorkas smejući se.
Koboldi nas dugo vodiše tim tunelom. Bio je dovoljno širok da
prođeš njime, ali samo pognute glave. Pa ipak, i to je bilo bolje nego
puzati i provlačiti se. Primetih da je bio prokopan iz jednog dela i da nije
bilo drugih tunela. Dejn priča, a Dorkas nam prevodi:
„Ovakvi tuneli se protežu u svim pravcima iz palate Svarthem, tako
u slučaju napada možemo neprijatelju da priđemo iza leđa i napadnemo
ga."
„Dobra strategija", primetih. „Neprijatelj nikad ne zna odakle ćete
izbiti."
Kad osetismo svež vazduh, znali smo da smo blizu. Takođe se
osećao miris vode, a onda smo začuli njeno hučanje. Kako smo se
približavali, tako je hučanje bilo sve glasnije, da bismo pred izlazom
morali da se dovikujemo.
„Ovaj tunel izbija na reku blizu mosta!" vikali su Dejn i Dorkas.
„Držite se ivice jer je staza uzana, to je da bi..."
„Znam! Znam!" vičem im ja. „Da psoglavi ne bi mogli da ga koriste!"
Koboldi i Dorkas lako izađoše i zamakoše iza ugla, ostavljajući
mene da sakupim hrabrost i promolim Zmajogorčev oganj, pa glavu
napolje. Kad pogledah dole, umalo od zorta ne ispustih baklju. Pet hvati

224
niže jurila je neka ponornica besno zapljuskujući svoje usko korito!
Grmela je ljutito i pretila svakome ko joj priđe. Sa sobom je nosila hladan
vazduh i duvala mi u lice, kao neka zver koja dahće. Ivica kojom koboldi
i Dorkas otrčaše beše jedva dve stope široka. Setih se opet Sokolice, pa
me uprkos hladnom vetru obli znoj. Najteže bi izaći iz rupe i uspraviti se
tik uza zid, a ne nagnuti se i pasti.
„Kako izgleda, pope?" čujem Marka kako viče uz rupe.
„Ništa što nisi već video, pobratime!"
„Dobro je! Uplašio sam se da je nešto opasno!"
Ne rekoh mu ništa jer će se sam uveriti, pa smogoh snage da se
izvučem, prilepivši se uza zid dok mi kolena klecaju. Krenuh uz ivicu, a
ne smem ni da pogledam dole. Samo čujem besno hučanje reke.
Kad Marko promoli glavu i ugleda strahotu, samo me opsova i
zapreti pesnicom. Pomogoh mu onako krupnom da se ispravi, što ovaj
ne bi sigurno mogao sam, pa zajedno pođemo prema mostu gde su
koboldi već stajali i smejali nam se. Svetlost Zmajogorčevog ognja ne
dopire do obale preko puta, pa i ne znamo da je tu palata Svarthem.
Svetlost baklji obasja uzani prirodni kameni luk, ispod koga je
besnela reka. Vetar je nosio kapi vode koje su nas zapljuskivale. Iznad
nas se nije videla tavanica, a do mosta je vodio neki put, verovatno onaj
kojim je trebalo da dođemo da ne beše opasno. Koboldi nas požurkuju i
nervozno poglednuju u tunel koji vodi do mosta, kao da svakog trenutka
očekuju da neprijatelj bane.
Krenuše prvi preko reke, a mi nesigurnim korakom za njima. Nikad
nisam voleo da prelazim te kamene lukove. Uvek se setim kad sam pre
dvadeset godina morao da skočim u ovakvu reku da bih se spasio od
psoglavih. Tad sam preživeo, ali verovatno više nikad ne bih.
Kako smo prelazili, tako je svetlost obasjavala samo most, pa je na
časak izgledalo kao da lebdimo u vazduhu. Ali, ubrzo svetlost osvetli
otvor u zidu koji se ispreči pred nama, kroz koji koboldi prođoše. Uto se
odnekuda pojaviše drugi koboldi do zuba naoružani, pa vidim kako se
grle i pozdravljaju. Kad im se pridružismo, stadoše da se pozdravljaju s
nama i da nas tapšu, a Kraljević i ja u čudu gledamo nestvaran prizor
oko sebe.
Bože, kakvih sve nebrojenih čudesa ima u podzemnom svetu,
Jakove! Kraljevstva iz davnina stvarana vekovima! Bogatstva bezbrojna
kojima se ni najmoćniji carevi među ljudima ne mogu pohvaliti! Ali,
zabogam ti se, sve bih to zamenio za jedan sunčani dan! Za naša
mirisna polja, šarene livade i voćnjake. Za običnu vrbu, koja pravi hlad
na obali jednog žuborava! Čemu sve to blago ako život provodiš u
mraku!
Jer pred nama se uzdizaše mermerna palata ili bolje rečeno
tvrđava, mestimično obasjana gvozdenjacima u kojima je gorela velika

225
vatra. Zidine su se visoko uzdizale i gubile u mraku, a na kruništu, u
zaklonu, proviruje mnoštvo kobolda, svi stežu koplja i lukove, spremni za
borbu. Iza nas, zatrese se zemlja i velika okovana vrata se zatvoriše. Na
bedemu kroz koji smo ušli bi veliki broj branioca. Činilo se da smo došli
pred samu bitku!
Koboldi nas povedoše kroz vrata dvorca, pa iz mraka uđosmo u
bleštavu mermernu dvoranu ukrašenu mozaicima od dragog kamenja.
Gledam pa ne trepćem. Ne mogu se načuditi nagloj promeni i lepoti koja
nas je okruživala. Nema evropskog cara koji ima ovakvu palatu! Beli i
crni mermer su se tako smenjivali da su pružali utisak prostora koji je do
pedlja bio precizno izmeren. Crni mermer je ostavljao utisak staze kojom
je trebalo da se ide, bilo dalje u palatu ili ka dva velika stepeništa s leve i
desne strane. Zidovi behu ukrašeni mozaicima koji prikazivaše razne
prizore iz borbi ili nestvarne pejzaže skrivene u ovom podzemnom svetu.
Beše tu mnoštvo kobolda, ne samo ratnika već i dvorjana od
važnoće koji su nas toplo primili, ali i sa čuđenjem gledali. Mnogi od njih
nikad nisu videli ljude. Tada primetih kako se ti isti dvorjani sa
poštovanjem obraćaju Dejnu, a on im nešto kazuje, pa se rastrče na sve
strane. Kad se gužva malo umiri, Dejn povede nas trojicu niz hodnik, do
stepeništa koje je vodilo gore, pa opet nekim širokim prolazom napred.
Usput srećemo mnoštvo ovog naroda, a svi nekud žure i nemalo njih
nosi oružje. Duž hodnika gledamo mermerne kipove raznih njihovih
kraljeva, pa se upitah koliko dugo ovo kraljevstvo već postoji kad su imali
na desetine vladara!
„Ovi hodnici su dugački kao tuneli iz kojih smo došli", prošaputa
Marko.
„Da vidiš tek koliko su visoki tornjevi" smeje se Dorkas. „Molite se
svom bogu da nas ne pošalju negde gore jer će nam noge otpasti na
beskrajnim stepenicama. Ovde je sve u ste-pe-ni-cama!"
Gledam nas, pa vidim koliko odudaramo od ovog sjajnog i čistog
mesta. Posle toliko dana provlačenja kroz razne tunele i rupe,
izgledasmo kao neke jadne skitnice.
No, posle podužeg hodanja, konačno se pred nama ukazaše velika
zlatna vrata, na kojima je mozaik koji prikazuje kralja Elfrika sa njegovim
čarobnim pojasom, koji daje divovsku snagu, kako drži Ruževac, a na
glavi mu Kalpak nevidljivosti u trenutku kad je nadmudrio Lokija dajući
mu svoj čarobni prsten Andvarinut. Na drugim se vidi prizor nekog
utvrđenja na visokoj steni okruženog rekom. Cela snaga kraljevstva
oslanjala se na te četiri svetinje koje su odvajkada u njihovom posedu.
Znalo se da će kralj, zatreba li, da se njima naoruža, da sam izađe pred
neprijatelja i da ga potuče do nogu. Ali, kao i sve takve čarolije, oni
obuzimaju vlasnika i crpe životnu snagu iz njega. Zbog toga se retko
koriste.

226
 Golema vrata se nečujno otvoriše i mi uđosmo u prestonu salu. S
obe strane prolaza, popločanog crnim mermerom, stajaše redovi
kobolda sa nadaleko čuvenim crvenim plaštovima, naoružani
srebrolistim sekirama i mačevima za zlatonitim pojasevima. Sudeći po
neustrašivom izgledu, činilo se da je to njegova lična garda. Ne znam im
broja, ali ne beše ih manje od hiljadu! Tolika beše prestona sala. Od
uzbuđenosti ne skidah oči sa trona ispred nas, pa i ne primetih blistavilo
dvorane obasjane staklenim svećnjacima u kojima gori vatra!
Unutra tišina i čuje se samo bat naših koraka. Svako gleda ispred
sebe i ne pomera se. Na kraju, stadosmo pred tron, na kome je sedeo
kralj Elfrik. Pored je stajao njegov brat Mimir. Obojica ličiše kao jaje
jajetu, s tim što Elfrik na glavi nosi zlatnu krunu u obliku rimskog
lovorovog venca. Čuo sam priče da su ga Rimljani znali pod imenom
Oberon, ali tek sad se uverih da u tome možda ima istine. On i njegov
brat imaše duge brade, do stomaka, zelene oči i crnu gustu kosu vezanu
u rep. Lica im behu izbrazdana dubokim borama i ožiljcima, a ruke
krupne i jake. Behu to patuljci koji su videli brojne bitke, kojima slava i
čast behu najveće vrline, a hrabrost je samo nešto sa čim se oni rađaju.
I onda ne čudi što čitavu večnost uspevaše da se odupru svojim zakletim
neprijateljima, psoglavima i todorcima, ali i nekim drugim baucima o
kojima će još biti reči na pravom mestu. Jer kao što već napomenuh, Ad
beše svet iz koga su svuda po svetu vrebale svakojake gubiduše, a ne
samo kod nas. Ono što patuljci behu nama, to koboldi behu germanskim
narodima. Mada se dešavalo da dođu i kod nas prateći rudare Sase, pa
bi umeli da začame više godina u našim planinama.
No, kako stasmo pred kralja i njegovoga brata, tako se prvo Dejn,
pa onda i mi duboko poklonismo, a ostasmo tako pognuti dok Elfrik ne
usta i pokaza nam rukom da se uspravimo. I kako siđe sa mermernog
postolja, tako kao da se oslobodi okova titule, pa mu se lice razvuče u
osmeh. Ne razumeh, naravno, nijednu reč, ali ako je za verovati
šaloozbiljnom Dorkasu, onda je ceo razgovor tekao ovako:
„Već smo se oprostili od tvog života, moj runopiskare", reče kralj, pa
mu priđe i zagrli ga. „Ali, hvala Anbergu, živ si, zdrav i vratio si nam se."
„Hvala Anbergu i Donaru što me sačuvaše od zle sudbine naših
porobljenih sunarodnika, ali hvalna su junačka dela kosingasa Gavrila i
Marka od Proročanstva što se zatekoše na pravom mestu i u pravo
vreme, pa nam nesebično priskočiše u pomoć i izvukoše nas iz
robovanja."
„Vidim da je ovde i naš rođak sa juga", reče kralj. „A kako tebe zovu,
kržljuše?"
„To je Dorkas, brate", umeša se Mimir i priđe muda se pozdravi s
njim. „Ne sećaš li ga se? Dolazio je ovamo na naša slavlja sa ostalim
rođacima."

227
 „Ah, Dorkas, je li? Da, da... Kako su Zenoba i Mork?" seti se kralj.
„Svađaju li se još?"
„Kao i uvek, kralju", reče Dorkas, pa se pokloni. „Čast mi je što me
se sećaš!"
„Nikad ne zaboravljam dobrotu, nesebičnost i junaštvo", reče kralj,
pa pruži ruku meni. „To je ono što nas razdvaja od bauka i što nam uliva
snagu da istrajemo. Hvala, kosingase, što si spasio živote mojih
podanika, a posebno Dejnov. On je moj runopiskar i zapisuje sve
događajne poduhvate kako bi naša deca učila i rasla kao mi."
„Bilo mi je drago što smo uspeli da ih sve oslobodimo, a žalimo što
je tvoj narod pao kao plen bezdušnicima", rekoh mu. „Plašim se da je to
sve zbog nas dvojice."
„Čuli smo za tvoj dolazak Marko od Proročanstva", reče kralj i
rukova se sa Kraljevićem. „Nisam krio svoje zadovoljstvo što su dani
gospodara Lokija odbrojani. Možda sam zato navukao na sebe njegov
gnev."
„Deset dana slavlja nije moglo da prođe neopaženo u Sibalbi",
umeša se Mimir.
„Dobro došao u moj dom... Dobro ste nam svi došli!" uzviknu srećno
Elfrik.
„Kamo sreće da dolazimo u bolje vreme", reče Kraljević. „Usput smo
videli mnoga razorena sela."
„Napali su nas bez objave rata", reče kralj dok je sedao na tron.
„Porobili su veliko mnoštvo. Sve su oterali da kopaju tunele. Mi smo pod
opsadom već pedesetinu dana. Kažu da se oko Sibalbe okuplja velika
vojska, mnoštvo različitih naroda. Kažu i da neprijatelj poseduje jako
oružje koje je preoteo vama i to sad privlači i one koji možda ne bi
ratovali za njega. Ima li istine u tim pričama?"
„Žalosno, ali istina je", rekoh sramežljivo. „Prevarom i lukavstvom
dokopali su se Drveta sveta i sad mu je naum da promeni sudbine svih."
„Ako je tako, onda će naša borba biti kratkotrajna", reče Mimir.
„Njime može osloboditi sile uspavane od početka vremena. Jer u
podnožju Drveta života Igdrasila čuče najstrašnija čudovišta koja mogu
ceo svet uništiti!" Kraljev brat se ušeta, dobro je poznavao staro
predanje. „Tamo su Ledven divovi! Da ne govorim o zmijama Ofrir i
Svafnir! Šta ako oslobodi strašnog zmaja Nidhoga? Ko bi imao hrabrosti
da stane pred njega?"
„Bar ćemo poginuti u borbi, brate", kaže kralj. „Drugačije nećemo
pred naše pretke. Svakako ne pognute glave."
„Zato smo nas trojica krenuli na ovaj opasan poduhvat, kralju",
rekoh. „Da pokušamo da promenimo odnos snaga. Hoćemo da
povratimo Drvo sveta i još neke svetinje koje su mu u posedu."
„Kako kanite to da učinite?", u čudu je kralj. „Zar da uđete u

228
Sibalbu? To nikome nije uspelo."
„Mi smo svojevremeno prokopali jedan prolaz do njegove riznice, pa
ćemo ga sad opet upotrebiti", reče Dorkas.
„Poznata mi je vaša priča o ukradenom adamantu i o neuspelom
pokušaju da ga povratite", reče Mimir. „Ali to je ipak opasan poduhvat.
Možda je taj tunel u međuvremenu otkriven i neupotrebljiv."
„Kako god, mi moramo da mu preotmemo Drvo sveta ili će naša
borba biti nepotrebna", kaže Marko.
„Spremate li jake snage za bitku?" pita kralj, pa se nagnu napred,
željan da čuje priče o pripremama i o borbi.
„Okupljamo sve što se može okupiti", kažem ja, a ne smem da mu
otkrijem koliko su naše snage neznatne.
„To će biti bitka vredna spomena!", uzviknu oduševljeno Mimir.
„Nešto još neviđeno od Prvog doba!" pridružuje mu se kralj. „To je
bitka u kojoj vredi poginuti!"
„Dolaskom doba Vatre, ništa slično se više neće desiti" opet će
Mimir.
„Ah, svrbe me dlanovi", kralj se uzvrpolji na prestolu. „Željan sam
ljute bitke!"
„Da pogledamo neprijatelja preko bojnog polja, a ne skriveni iza
zidina!" Mimir stisnu pesnice.
„Kad očekujete borbu?" nagnu se kralj napred na tronu i začkilji
očima.
„Za tri, četiri meseca, cenim."
„Znate li gde će da izbije na površinu?", pita Mimir. „Nažalost, još
ne", reče Marko, „ali vrlo je važno da to saznamo."
„Hm..." zamišljeno će kralj, pa se nasloni. „Nama povremeno dođu
sunarodnici koji uspeju da pobegnu od neprijatelja... Raspitaćemo se
kod njih da li nešto znaju o tome. Doznamo li nešto, poslaćemo vam
vest."
„Ali, hoćete li moći da nas pronađete, kralju?" pita Marko.
„Ako imamo zajedničkog neprijatelja, onda imamo iste saveznike",
reče Mimir. „Pronaći ćemo vas."
„Ali, meni se ide u taj rat!" skoči na noge kralj.
„Zašto samo ljudi da se ovenčaju slavom?", pridruži mu se njegov
brat.
„Zar da posle pričaju da smo mi patuljci kukavice?" povika kralj.
„Da ne smemo da provirimo iz naše rupe?" dodaje Mimir.
Njegova garda se uskomeša. Krv proključa. Osetih jezu kako mi se
penje uz leđa.
„Ljudima će se pridružiti i drugi, šta će posle pričati o nama?"
obraća se kralj svojim ratnicima. Primetih kako se i Dorkas, onako mali,
uzbudi od ovog ratnohuškačkog govora. Ah, krv nije voda. Ne može niko

229
da ostane ravnodušan na pomen slave i bitke!
„Hoćemo li stajati po strani ili ćemo u rat?" povika Mimir.
„U rat!" zaori se dvoranom. Osetih kako me spopadaju žmarci.
Kraljević se uzvrpolji, pa stiska pesnice. „Za čast i slavu!" povika kralj i
isuka svoj Ruževac. „Za čast i slavu!", odvraćaju njegovi ratnici. „Za smrt
u borbi!" viče Mimir.
„Za smrt u borbi!" Tada smo već svi vikali uglas. Osetih kako se
oslobodi neka silna snaga iz svih nas i obuhvati nas zajedno. To je sila
od koje i bogovi zadrhte. Tako se stvaraju braća po oružju.
„Imate našu zakletvu da ćemo učestvovati u toj bici". reče kralj
zadovoljno. „Deset hiljada tarnkapih dovešćemo nas dvojica na bojište!"
„U rat! U rat!" odjekuje dvoranom. Tarnkapi beše naziv za ratnike
ogrnute crvenim ogrtačem, koji ih štiti da se ne skamene kad izađu na
sunce.
Preplavi me osećaj oduševljenosti, ali i duboke zahvalnosti, pa
kleknuh pred kraljem:
„Duboko sam ganut i biće mi čast da se borim uz tebe, kralju!"
„U pobedu! U pobedu!" zaori se iz hiljadu grla.
„Ah, šteta što već sad ne idemo u taj boj", trlja ruke Mimir. „Dojadilo
mi je da se krijem iza ovih zidina! Čim oni vas napadnu, mi ćemo im
zadati udarac s leđa, odavde iz Elbegasta! Pokušaćemo da se probijemo
do površine."
„Prvo moramo da povratimo ono što je ukradeno, kralju", reče
Marko.
„Zato nam treba tvoje dopuštenje da krenemo put Surme", dodah.
„Put Surme je put kojim još niko nije krenuo, a da ga je završio živ",
kaže Mimir. „Iako nas on spaja sa Adom, čak ni oni iz Sibalbe se ne
usuđuju da krenu tom prečicom. U tom jezeru katrana skončaju i strašne
nemani. Morate pratiti stazu, s kamena na kamen, ali povremeno se
poveća visina jezera i ono preplavljuje stazu. Onda je smrt sigurna.
Morate na vreme pobeći na neku od visokih stena i čekati da se nivo
katrana opet spusti i staza izroni. To može da se desi za pola sata... ili
za pet dana. Nikad se ne zna. Isparenja su otrovna. Mi smo probali da
se probijemo... Niko nije izdržao duže od dva dana. I ne smete da idete
obuveni, jer obuća propada od katrana. Morate bosi, ali nakon jednog
dana, počinje koža da crveni i peče."
„Čuo sam za takav katran", rekoh im. „Kažu da je najbolje namazati
noge životinjskim salom i umotati ih u kožu."
„Kosingas je upućen u neke tajne bolje nego mi", smeška se kralj.
„Ti nisi znao za ovo, Mimire!" A ovome neprijatno, pa sleže ramenima.
„Bolje krenite drugim putem, dužim, ali bezbednijim", dodade kralj.
„Ostali putevi su zatrpani ili preplavljeni neprijateljima, kralju",
umeša se Dorkas.

230
 „Istina je, kralju", potvrdi Dejn. „Uverio sam se da su mnogi prolazi
zatvoreni... Preostaje samo Surma."
„Onda se nadajmo da ste u milosti vašeg boga", reče kralj.
„Zato je bolje imati više bogova", dodaje Mimir. „Ako ste u nemilosti
kod jednog, uvek se možete dodvoriti drugom, a trećem će biti drago što
ste okrenuli leđa prvom!"
„Vidim ti hitnju u očima, kosingase", reče kralj. „Dejn će vas odvesti
do Surme. Moj savet vam je - ne stajte i ne spavajte. Samo se krećite.
Ako za dva dana ne prođete kroz Tuohelu, onda nećete nikad."
„Ja ću vas opskrbiti hranom, vodom i pivom" reče Mimir. „Dobićete
salo i kožu. Bez dobrog užeta ne smete da idete. Sve će vas čekati na
mostu."
„Krenite sad i neka vam je sa srećom", reče kralj. „Bude li vaš
poduhvat uspešan, do nas će odjeknuti Lokijev gnev!"
Poklonismo se Elfriku i Mimiru, pa krenusmo za Dejnom napolje.
Pred nama se opet pružaše beskrajni mermerni hodnici palate, ali naš
vodič je tačno znao kuda da nas provede.
„Eto, dobićeš i pivo, pobratime" smeškam se, mada da se ne
lažemo, i meni će da prija.
„Otkud to njima ovde?" prošaputa Marko.
„Postoje koboldi koji mogu da žive na površini", kažem mu ja.
„Patuljci birsali žive po podrumima, a ljudi ih časte pivom da bi oni sve
održavali čisto i uredno. Sigurno oni opskrbljuju svoje rođake."
„Ko bi rekao...", promrmlja Kraljević.
Na odmet je opisivati sve lepote koje usput videsmo jer bi nam to
oduzelo mnogo hartije i vremena, ali vredi napomenuti da palata
Svarthem beše najveća i najlepša koju sam ikad video. Čitav jedan grad
pod jednim krovom! U njemu sretosmo mnoge drugačije patuljke, od
kojih neke prepoznah. Tako videh koraneide sa britanskih ostrva za koje
kažu da čuju sa velikih daljina, dokalfari sa hladnog severa, pa čak i
malene fejline sa irskog ostrva koji su poput naših patuljaka. Očito su
dolazili kao izaslanici ili kao gosti svojim daljim rođacima.
No, kad konačno prođosmo kroz nekoliko velikih vrata, opet
izađosmo u mrak i na hladan vazduh koji je donosila ponornica. Oko nas
je bilo dovoljno osvetljeno pa ne morasmo odmah da vadimo
Zmajogorčev oganj. I mogli smo da vidimo šta je zapravo Surma. To nas
toliko obuze da ne primetismo kobolde koji nam donesoše obećane
zalihe. Priđosmo mostu i zagledasmo se preko.
Palata Svarthem beše okružena ponornicom Jenesej, koju neki
smatraše svetom rekom, a pogotovo koboldi, koje svojom velikom
snagom brani od nasrtaja neprijatelja. Iz palate su izlazila tri mosta,
slična kamenom luku kojim smo došli, ali četvrti - viseći, koji je vodio u
Surmu, beše napravljen od gvožđa, sajli i drveta. Surma beše otvor u

231
kamenu u obliku nekakve razjapljene čeljusti.
„To je Abirga", zastade Dejnu ime u grlu. „Još jedna neman koja
glođe korenje Igdrasila. Niko je nije video, ali tamo u kamenu stoji zapis
za koji kažu da ga je Mati svojom rukom napisala:
'Iz jezera crnog mleka
vreba kad je odsleka,
zarobljena čak od pamtiveka
drhće od zlojeda zadoveka.'"
Iznad su gorele baklje kako bi straža na mostu mogla da uoči bauke
ako provire. Zato su koboldi napravili viseći most, koji se pomoću čekrka
uvlači i izvlači. Tako, on je uvek uvučen jer niko ionako ne ulazi u Surmu,
ali pošto je ipak kakva-takva odstupnica, uvek može da se izvuče.
„Neka vas i naši bogovi čuvaju", reče Dejn. „Iščekujemo dobre
vesti."
Zahvalismo još jednom na opskrbi, pa pošto se srdačno
pozdravismo sa Dejnom, stisnusmo petlju pa zakoračasmo na viseći
most. Ne beše nimalo prijatno kad se čudo zaljulja, pa poče da krcka
pod našim nogama, dok ispod nas u mraku besni reka, kao nekakvo
čudovište koje bi da nas proguta u jednom zalogaju. Pa kad zadune u
nas, pomislim da će nas zbaciti sa ovog klimatala.
Čim ga pređosmo, tako ga koboldi povukoše nazad i nas ostaviše
na drugoj strani, na ulazu Surma. Kamene ralje koje visiše iznad naših
glava izgledaše kao da će se svakog trenutka zatvoriti za nama i večna
tama će nas progutati, Na zidu uklesane rune stajaše kao upozorenje, ali
i poruka. Abirga vreba kad nivo katrana opadne. Dakle, bezbedno je kad
je nivo visok, ali onda smo i mi zarobljeni na nekom kamenu i ne
možemo joj pobeći.
Izvadismo Zmajogorčev oganj i hrabro zakoračismo u grotlo koje je
zjapilo otvoreno. U početku ničeg ne bi neobičnog, tunel kao svaki drugi,
jedino što se videlo da je zapušten i da se vrlo retko koristi. Ali već
nakon jednog sata, do nas poče da dopire zlovonj. Otrovna isparenja su
polako punila tunel.
„Prijatelji, od ovog trenutka nema stajanja", rekoh im. „Nema
predaha."
„Vodi, Gavrilo", reče odlučno Dorkas.
Oklevah za tren, misleći da možda ipak postoji neki drugi put do
Sibalbe. Verovatno je takvog i bilo, ali nismo znali za njega. U lavirintu
Čvorišta nisi nikad mogao znati šta te čeka na kraju tunela, a vremena
za istraživanja nije bilo.
„Idemo", rekoh kratko.
Pružismo korak. Što je vonj bio jači, svakog trenutka iščekivasmo
da se pred nama otvori veliko crno jezero. Pa ipak, kad se to desilo, opet
se ukopasmo od začuđenosti. Stajasmo na ivici nečeg nalik na močvaru

232
od katrana. Koliko je Zmajogorčev oganj mogao da osvetli, sve je bilo
pod crnom gustom tvari, koja klobuča i brbori, a tek ponegde bi virilo
kamenje iznad površine.
„Ovaj katran je redak", primeti Marko. „Skoro kao mleko."
„Znam da postoje isparenja koja buknu na dodir vatre", rekoh.
„Ovde takvih valjda nema, inače bi nam patuljci rekli."
„Ako je ovo iole slično katranu", opet će Marko. „Onda je posve
zapaljivo."
„Onda pazite da ne ispustite baklju!" smeje se Dorkas. „Završićemo
kao pečeni badem!"
Skinusmo našu obuću, pa na brzinu namazasmo noge do kolena
lojem, pa ih umotasmo u kožu koju učvrstismo kanapom. Kad pogledam,
a ono Dorkas stoji i smeška se.
„Šta čekaš, kržljuše?" pitam ga.
„Ovo nije za mene ovako maloga", kaže on. „Ja ne mogu ni da
skočim s jednog kamena na drugi, a kamoli da bežim ako prigusti."
„Pa bi zato da ostaneš u Elbegastu, je li?" pita ga Marko. „A kako
ćemo mi da pronađemo onaj vaš tunel?"
Dorkas ćuti, pa se beči, ne zna ni on. Ali bio je u pravu. On sam ne
može da prođe kroz močvaru.
„Ponesi ga na krkače, pobratime", naposletku rekoh.
„Molim? Bog te ubio, pope! Jesi li pao s kruške?" prenerazi se
Kraljević.
„Sigurno si tako nosio Mateju kad je bio mali", opet ću ja.
„To mi je sin..." zamuca Marko.
„Ne bih vodio patuljka sa nama da nam nije neophodan", pojasnih
mu. „E, sad, gubimo vreme raspravljajući se i udišemo ovaj otrov."
Marko nešto promrmlja, verovatno me psovao, pa dograbi patuljka i
posadi ga sebi na leđa, zavrat. A ovaj bi da se smeje naglas, ali ne sme
jer će ga Kraljević udaviti u katranu, pa prekrio obema rukama usta i
trese se od kikotanja. I meni bi smešno, ali suzdržavam se, pa sve nešto
petljam oko svojih stvari i ne smem da ih gledam.
Napokon, krenusmo po jedva vidljivoj kamenitoj stazi koja je i sama
bila prekrivena slojem katrana. Ne bih to nazvao ni stazom, jer to beše
obično kamenje koje je virilo nekoliko pedalja iznad klobučave površine.
Držah Zmajogorčev oganj visoko iznad glave, pa hitro preskakah s
kamena na kamen. Bi klizavo, pa se moralo mnogo paziti. Ne moram ti
reći, Jakove, koliko puta smo proklizavali, čak i padali na kolena, ali
srećom, nijednom nismo upali u katran.
Svakakvih je čudevenija pod zemljom i svaki put se ne mogu
načuditi. Otkud ovolika močvara od retkog katrana, brbori na sve strane,
a mehuri se raspuknu, pa nekad i prsnu po nama. I ne čudi što nijedan
osvajač ovuda ne može proći. Dva dana ovog pakla je neizdrživ

233
poduhvat. Bez spavanja, bez odmora. Čovek može da predahne samo
ako poraste nivo močvare, pa ako se zadesi na visokoj steni da čeka
oseku.
Dok smo se kretali, samo smo gledali da li nam je u blizini neki
takav kamen da možemo na njemu potražiti spas ako iznenada počne
plima. Čudnovato je kako se čovek obraduje nekim stvarima kad se
nađe u bezizlazu. Kad god bismo ugledali neku stenu koja bi nam
pogodovala, laknulo bi nam, ali bismo očajavali kad je ostavimo za
sobom i krenemo dalje u neizvesnost.
Ne znam, bogami, koliko dugo smo skakutali, ali noge su nas već
bolele, kad najednom Dorkas povika: „Diže se! Diže se!"
Umah htedoh da pitam šta se diže, jer mi je stalno u glavi Abirga,
kad videh površinu močvare kako počinje snažnije da klobuči. Isprva, ne
primetih ništa, ali nemasmo vremena da zagledamo, već potrčasmo
napred jer je poslednja visoka stena bila poprilično ostala iza nas. Šta
nam bog da, pomislih, na vidiku nema nijedne, a da se vraćamo nazad
pola sata nema svrhe jer će nas močvara preplaviti!
„Idemo, idemo!" vičemo svi uglas, pa skakućemo, proklizavamo,
psujemo.
Najveću nervozu nam ipak unese patuljak koji nas je požurkivao i
samo još više plašio.
„Hajde! Evo ga! Gotovi smo! Nemamo kud! Umreh, braćo, ali bar se
neću ženiti! Eh, da mi je samo jedno pivo popiti pre nego što umrem!
Radije bih se udavio u buretu piva nego u ovom smrdljivom katranu!"
Marko na kraju ne izdrža nego viknu:
„Ćuti ili ću te ja baciti u močvaru!"
Taman katran poče da plavi kamenje kojim smo hitali, kad iz mraka
izroni jedan šiljati kamen, kao da nam ga je sam bog poslao! Počesmo,
po običaju, da se smejemo, pa grabismo ka njemu i uhvatismo se za
njega kao za našu slamku spasa. Uspenjasmo se uz stenu kad su nam
stopala već bila poprilično prekrivena katranom.
Užasnuti gledasmo kako plima prekriva našu stazu i nastavlja
preteći da raste. Čučimo na vrhu, pa ne trepćemo. Katran klobuči i čini
se preplaviće i naš kamen. Da li smo izabrali dovoljno visok? Možda je
malo dalje bio neki viši i sigurniji? Sad je bilo kasno.
No, na našu neskrivenu radost, kad plima dostignu dva lakta visine,
ona odjedared stade. Brbolji ona i dalje, ali sve mirnije i ređe.
Odahnusmo. Ali ne zadugo, jer čim počesmo da kašljemo, počesmo da
se bečimo, kao da se pitamo dokle ćemo ovako dreždeti i gušiti se?
„Pokvasite malo košulju vodom i prekrijte usta i nos", kažem im.
Poslušaše oni mene odmah, ali kad videh blesavog Dorkasa kako
kvasi Markovu košulju za vrat, pa pokriva celu svoju glavu, počeh da se
smejem, ali zakratko, jer se stadoh gušiti! Marko nešto mumla i preti mu,

234
valjda, ali ovaj ne reaguje, već sakrio celu glavu i ćuti.
Bogami, začamismo na tom kamenu podosta pre nego što započe
oseka smrdljive močvare. I to dočekasmo s olakšanjem, pa čim se ocedi
kamenje na stazi, mi zapucasmo dalje. Ovo se pretvori u pravu trku s
vremenom. Ne mogasmo znati kad će naići nova plima. Dešava li se u
istim vremenskim razmacima i zašto? Kako? Nismo bili dovoljno dugo da
bismo primetili neki prirodan redosled. A u strahu su velike oči, pa se
čovek ne može zamajavati time, nego iščekuje opet plimu ili pak Abirgu.
Posmatrajući Marka i njegovu pospanost, zaključih da je napolju
neko doba noći. Koje po redu, to niko ne zna. Ali od kad krenusmo iz
Elbegasta, triput se desilo da je nadolazila plima. Ne mogah tačno da
znam, ali činilo se da je u manje-više u istim vremenskim razmacima.
Kao što rekoh, čovek u strahu ne obraća pažnju na vreme, ali ono što
svakako sva trojica primetismo beše da je močvara pri plimi svaki put
narasla dva lakta.
Dok smo četvrti put sedeli na nekom šiljatom kamenu i premeštali
se jer nas je žuljalo, započe rasprava:
„Mi patuljci smo rođeni rudari", kaže Dorkas. „Nagledasmo se
svakakvih nevolja u našim oknima. Od otrovnih isparenja preko odrona
do poplava. Nailazili smo i na podzemna jezera, u nekima voda beše
ledena, u nekima vrela, da se ošuriš!... Ali, sećam se jednog koje je
imalo plimu i oseku! To se retko viđa. Otkrili smo i otkud se to dešava.
Naime, jezero je punilo neka ponornica i čim dostigne određenu visinu,
ono je prelivalo na jednom kraju. Pa stane. Opet se puni, pa opet
prelije."
„Znači li to da ova močvara negde isto tako preliva?", pita Marko.
„Moguće je", složih se. „Ali kako je katran gust, onda mu treba više
vremena od vode."
„Ali, Mimir reče da se oseka nekad ne desi danima", reče Marko.
„Zavisi od priliva", opet će Dorkas. „Možda on nije stalan, pa je
nekad ne prepuni."
„Dosad smo imali sreće", reče Marko.
„Imali smo i sreće sa Abirgom", dodah. „Ostala mi je jedna zmaj-
suza, ne bi i nju da izgubim ako ga budem gađao."
„Pa bi radije pustio da pojede nekoga od nas?" izbeči se na mene
patuljak.
„Možda su to samo priče", kaže Marko.
Dorkas i ja ne rekosmo ništa. Tišina beše zloslutna. Sem klobučanja
katrana ništa više se nije čulo. A onda, kao da je neko slušao o čemu
pričasmo, kad katran izbaci na površinu lešinu nekog stvora. Isprva se
uplašismo misleći da neko čudo izranja da bi nas napalo, ali laknu nam
kad videsmo da je odavno mrtvo i natopljeno katranom. Zagledamo ga
podrobno, ali ne pipamo.

235
 „Šta je to, crni ti?" čudi se Marko.
„To je korokota", rekoh. „Ima telo lava, vučju glavu i velike koštane
zube kojima sve lomi i guta ceo plen. Oči mu se ne pomeraju, a opasan
je jer oponaša zvuke drugih životinja kako bi namamio žrtvu."
„Ju, crni ti, otkud to ovde?" na to će Marko.
„On živi u Karpatima i na Uralu, ali zimi silazi u podzemlje gde je
toplije", dodade Dorkas, a Kraljević samo odmahuje glavom.
Čim oseka naiđe, mi odmah nastavismo dalje nesmanjenom
brzinom. Samo što pre da se dočepamo izlaza iz ove močvare. Čini mi
se kad smo najmanje očekivali, tako naletesmo na kameni zid koji se
odnekud prostirao i koji je zapravo bio brana katranu i preko koga se
prelivala močvara! Tačno je bio dva lakta iznad površine. Zato ga i lako
preskočismo, a ono što s druge strane ugledasmo obradovalo nas je
sve, pa stadosmo da čestitamo jedan drugome na uspešnom izbavljenju.
S druge strane nasipa bilo je samo mestimično lokvi sa katranom
iako je zemlja bila njome isprljana. Kud je nestao preliv, nismo još znali,
ali smo odmah primetili zašto. Naime, taj deo beše nagnut nadole, a
katran se slivao nizbrdo, verovatno u neku rupčagu čim se ovde nije
taložio.
Dok tako stajasmo, mene obuze neka nelagodnost i setih se Abirge.
Zašto bi neko uklesao one rune kao upozorenje, ako taj stvor ne postoji?
Ne... Ako postoji, onda je on ovde, u ovom delu Tuohele, koji je mnogo
suvlji i bezopasniji od gornjeg nivoa.
„Idemo", reče opušteno Marko.
„Čekaj, pobratime", kažem mu ja. „Plašim se da nas tamo vreba ono
čudo od Abirge. Moramo da razmislimo."
„O čemu da razmišljaš, pope?" pita Marko. „Ako naletimo na njega,
ustrelićeš ga zmaj-suzom, i gotovo."
„Šta ako ga promašim?" opet ću ja. „Kako ćemo se boriti?"
„Šta je s tobom? Nikad se ranije nisi kolebao", zabrinuto će
Kraljević, pa krenu napred.
„Ne znam, nešto nije kako valja", rekoh mu, pa ga nevoljno pratim.
„Kako ne valja, crni ti, kad smo prešli najgori deo, a pred nama je
skoro sve suvo!"
„Nešto... ovde... ne pasuje", opet ću ja, pa se stalno osvrćem. Čak
gledam i uvis!
„Meni, vala, sve pasuje", kaže Dorkas. „Sve dok je nizbrdo, lako je."
„Nizbrdo, da..." zamišljeno ću, pa gledam oko sebe. Nema ničeg,
tek poneka barica katrana.
„Požuri, čoveče!" na to će Marko. „Uskoro će opet plima! Još samo
fali da se sad udavimo kad počne da preliva preko onog nasipa!"
„Mislim da ne treba žuriti!" dovikujem im ja, a Marko i Dorkas se već
udaljiše dvaestinu koraka.

236
 Znam ja da uvek treba da poslušam svoju intuiciju! Toliko dugo se
bakćem sa baucima da sam počeo kao moj Coka da ih predosećam!
Jer ne pređosmo ni pedesetak koraka kad se zemlja pod nama
zatrese, grunu nešto u mraku, pa čini se sve će se obrušiti na nas!
Kamenje se kotrlja, škripi, puca stena, pa gromovito odjeknu silno
klokotanje. Gledam u nasip, ali ništa ne preliva. Da li to katran izbija iz
zemlje? To dolazi ispod naših nogu. Zemlja se silnovito trese, pa jedva
stojimo na nogama. Kad odozdo nešto zahuči kao da ispušta vazduh,
pomislih, sad će katran da pokulja na sve strane i gotovi smo. No, ne
desi se to, nego se tlo još više iskrivi, pa zapreti da će se otvoriti i
progutati nas.
Nikad nesreća ne dolazi sama, pa uto Marko viknu koliko ga grlo
nosi:
„Katran preliva!"
Pogledam, a ono stvarno, močvara kao da se nagnula ka nama i
sipa svoj otrov na nas! Velika gusta masa pljusnu i krenu nizbrdo ka
nama, a sve vreme tlo se krivi, škripi i huče! A meni vrag ne dade mira,
pa kad malo bolje osmotrih tlo pod nogama, na svoj užas vidim ne samo
da se pomera, nego i da je beštija živa!
„Mi smo na leđima Abirge!" viknem koliko me grlo nosi. „Bež'mo!"
„Kuda, bog te ubio, pope!", usplahireno će Marko.
I razumem ga. Odakle smo došli nadolazi poplava katrana, a
svugde okolo je mrak, a možda i neka provalija. Ali nema se kud.
„Bež'mo na suprotnu stranu!" Pa potrčah pravo napred ka njima.
Dotad je katran već opasno zapretio da će nas zapljusnuti, a
čudovištan stvor pod nama krenuo da pridiže glavu. Ne znamo ni odakle
će se pojaviti, ni da li mu trčimo pravo u čeljust. Odmah mi bi jasan sam
izgled ulaza Surma, upozorenje da nemani ulazimo u ždrelo! Abirga
beše tolika da je bilo smešno pomisliti da je gađam Zmijavom, a kamoli
da je bockam Kurjakom. Leđa joj behu golema kao brdo kome se nije
video kraj!
Toliko nam se pod nogama treslo da smo na kraju pali, a iz mraka
ispred nas promoli se... valjda, čeljust! Šta god bilo, to je tako zinulo da
je izgledalo da će nas poklopiti, a mi ćemo joj samo skliznuti niz grlo!
Nisu se videli ni zubi, ni jezik, samo velika sluzava masa koja se spušta
na nas. Nisam stigao ništa da pomislim, nikoga ni ničega da se setim,
samo sam gledao u ta usta.
Ali, kažem ja, dragi smo mi nekome gore, jer ne verujem da smo
tolike sreće, a o slučajnosti i da ne govorim.
Jer kako nas neopisiv smrad zapahnu od zadaha tog stvora, tako
on najednom ustuknu, zasta razjapljenih čeljusti iznad nas, kao da se
razmišlja šta mu valja činiti. Zašto? Jer je za nama dolazila poplava
katrana! Oči joj se ne vide, niti znam gde su, ali sigurno gleda kako se

237
opet prazni močvara. Nekoliko trenutaka nas je delilo od sigurne smrti,
bilo da nas čudovište proguta kao tri zrna boba ili da nas katran spere...
u bestraga!
I tad se desi nešto sasvim neočekivano. Abirga stade da sklanja
glavu i opet nesta u mraku! Leđa joj se uzdignu, ali sad na suprotnu
stranu, pa se nadiranje katrana na mah zaustavi. No, i mi počesmo da
se kotrljamo u istom pravcu, pa pomislih da ćemo sami upasti u tu
sluzavu masu.
Zapravo, Abirga je sklanjala svoju glavu, zaranjala ju je opet ispod
sebe, gde je i bila dosad, pa se drmusanje naglo umiri. Uto, katran opet
poče da se sliva udesno, a mi skočismo na noge, Marko dohvati
malenoga Dorkasa, pa zlobrzo se dadosmo u beg u suprotnom pravcu.
Držim Zmajogorčev oganj, ali toliko brzo trčimo nizbrdo, niz leđa nemani,
da se ne bismo mogli zaustaviti ni ako nam se ispreči neki ponor.
Ali čim videh da umakosmo dovoljno katranu koji se ipak sporo
slivao prema nama, jedva nekako uspeh da zaustavim Marka, koji je
trčao kao bez glave.
„Polako, čoveče! Moramo da siđemo ovom čudu s leđa!"
Laganim trkom nastavismo, ali vrlo oprezni jer pretpostavih da ovaj
katran mora negde skliznuti. I bio sam u pravu, jer ubrzo se pred nama
ukaza duboka pukotina. Sa druge strane, naša baklja je obasjavala
čvrsto tlo.
„Poljubiću zemlju samo da je se dokopam!", kuka Dorkas na
Markovim leđima.
Ali, ne možemo da preskočimo procep, jer je preširok - skoro deset
koraka. Možda bismo i mogli, ali stojimo na nizbrdici, a zemlja je u visini
naše glave!
„Šta sad, bestraga ti glava?" povika Marko dok se osvrće i gleda ka
katranu, koji se još ne vidi u mraku, ali ga čujemo kako se sliva niz leđa
nemani, pravo ka nama. „Pokušaj užetom!"
„Nemamo vremena za uže! Trčimo gore, moramo da nađemo neko
uzvišenje sa koga ćemo moći da preskočimo pukotinu!"
On shvati šta mu rekoh, pa krenusmo. Tražili smo neku veću kvrgu
na Abirganinom oklopu, ono za šta smo dosad mislili da su stene i
kamenje. A već pomislih da je naše malopređašnje spasavanje bilo
nečija šala, jer ne nađosmo baš ništa, kad se neman opet pokrenu i
stade se uzdizati. Mogu samo da pomislim da se nameštala da propusti
katran koji joj se uveliko slivao niz leđa. Ali ona nas naglo podiže visoko,
pa je sad zemlja bila daleko ispod nas. Nemamo kud, pa čučnemo i
držimo se za neke izrasline na leđima, pa čekamo da vidimo šta će se
desiti. Sve vreme čuje se strašno hučanje i klokotanje. Ne znamo kakva
će nas nevolja snaći jer naša baklja ipak ne obasjava mnogo oko nas.
Kad neman opet poče da se spušta, ovaj put sporije, shvatih da je

238
ona time propustila sav katran ispod sebe... i da će čim oslobodi glavu
opet pokušati da nas zgrabi! Bio sam spreman da poginem pri padu
samo da me Abirga živog ne svari!
„Spremi se za skok, pa šta bude!" viknem Marku. „Nećemo imati
drugu priliku!"
Ako smo bili na njenom oklopu, onda je bilo najverovatnije da su joj
strane glatkije, kao što je na kornjačama, a da su joj leđa najneravnija.
Drugim rečima, nema sa strane nikakvih izraslina s kojih bismo skočili.
Srećom, neman se spuštala sporije nego što se podigla, pa naša
baklja obasja zemlju u podnožju. A Abirga ne samo da joj se približila
nego se naslonila na nju i počela da je odronjava! Uplaših se da će iz
mraka opet izroniti njena golema gubica, pa napeto iščekivah da se još
više približimo zemlji.
Gledam u polumraku kako joj se oklop tare o stenu i lomi je, pa ne
znam hoće li pri tom i nas raskomadati ili...
„Skači!" viknem, a Marko se trgnu ne očekujući povik.
Ne gledam gde je on, već se zaleteh i odrazih se što sam jače
mogao. Poslednje što sam čuo beše Markovo:
„Bože pomozi!"
Proleteh kroz vazduh dok se mrak brzo povlačio pred svetlošću
baklje, pa mi se za tren učini da ću ipak uleteti u tamu. Ali pred očima mi
iskrsnu skoro strma stena i nemah kud nego da se dočekam rukama i
nogama. Ipak tresnuh o nju i počeh da propadam. Grabim rukama ne bih
li se zadržao, ali nemam nigde čvrst oslonac, a ne bih ni da ispustim
baklju. Iako neznatno usporih pad suljajući se niz liticu, ipak se skotrljah i
bolno sleteh na goli kamen. „Živ sam!" To sam prvo pomislio, a zatim:
„Beži odavde!" Ne mogah da se pridignem, već otpuzah do baklje, koja
je ležala na zemlji. Svetlost obasja nešto što je ličilo na prolaz u steni, pa
ne razmišljah nimalo nego samo hoću da se sklonim od nemani.
Već sam zaboravio na Marka, kad pored mene hitro protrča maleni
Dorkas: „Aaaaa!" I nestade u toj rupi.
Nemam snage da se okrenem, a ponestaje mi snaga da puzim
dalje. Iza mene opet hučanje, lomljava, krkljanje, a već mogu da
zamislim razjapljenu, ljigavu gubicu kako se ustremljuje na mene.
„Požuri, pope, bog te ubio!" viknu Marko, podiže me kao perce, uze
mi baklju i prebaci me preko svog ramena. „Zar da nas nemanština sad
proguta?!"
I kako to reče, u polumraku iza nas opet ugledah razjapljenu gubicu,
iz koje curi sluz, kako hoće da nas poklopi! Zadržah dah kao da će me
svakog trenutka progutati, ali Kraljević umače u rupu sve sa mnom na
ramenu, pa ni tad ne stade nego nastavi da trči koliko je mogao sa
mnom na leđima. Pametno, jer neman svom snagom udari u stenu, ljuta
što joj zalogaj pobeže. Opet se sve zatrese oko nas, pa poče kamen da

239
puca i da se odronjava.
Pada krš po nama, bije nas kamenje, pa se uplaših da će nas žive
zatrpati, ali umakosmo dovoljno da se sklonimo od odrona. Tek kad smo
bili na sigurnom, Marko me spusti na zemlju i zavali se pored mene.
„Pa, nisi ti tako mršav, pope", zadihano će on.
„Ugojio sam se pored tebe", kažem mu, a on stade da se smeje.
„Umalo da nas čudo pojede", reče on.
„Slab ste zalogaj vas dvojica za nju", začusmo iz mraka Dorkasa
kako nam se približava.
„Da, a od tebe bi se baš najela!" odvrati mu Kraljević, pa svi
stadosmo da se smejemo.
„Ipak se izvukosmo!" smejem se, a telo mi drhti od uzbuđenja.
„Znaš kako kažu: Od luda popa, luda i molitva!" opet će Marko, pa
se zacenismo od smeha. Bože, ne znam koliko dugo smo se smejali! Da
li nam je samo bilo smešno ili smo se oslobađali napetosti? Nije nam to
bilo prvi put. Ma, strah je čudo! Ništa ne daje takvu snagu i hrabrost!
Više nismo znali ni da li je dan ili noć. Vukli smo se umorni,
izubijani, sve dok ne klonusmo. Morali smo da se odmorimo i da jedemo.
Nismo znali gde se nalazimo, ali srećom bili smo sami. Ali, kako smo seli
i prineli neki zalogaj ustima, tako osetismo da nam se snaga polako
vraća. Čudo je kako hrana vraća živost iscrpljenom telu. A čim smo ispili
nekoliko gutljaja piva, tako su Marko i Dorkas utonuli u dubok san. Ah,
kako sam im zavideo. A u meni oči kao od sovuljage. Izgleda da ću
spavati tek kad umrem!
Ne znam da li smo pešačili još dva ili tri dana, lutali kroz tunele,
dvorane, čak smo i pregazili jednu brzu, ali plitku ponornicu. Niko nije
morao da kaže, ali svi smo znali da smo se bili izgubili. Verujem da smo
se potajno pomirili s tim da ćemo skončati negde duboko u utrobi Zemlje
i da više nikad nećemo ugledati svetlost dana. Obuzela nas je utučenost
i ravnodušnost, sve smo češće zastajali i odmarali se. Gubili smo volju
da pešačimo. Čini mi se da smo na kraju po ceo dan ćutali i mrzovoljno
bismo se pokrenuli posle podužeg odmora.
„Znam ovaj tunel!" uzviknu Dorkas, a nas dvojica se trgosmo.
„Pričinjava ti se, kržljuše", reče mu Marko.
„Ne! Znam ovaj tunel!" uporno će patuljak. „Na njegovom kraju se
dolazi do velike dvorane u kojoj je kamen u obliku prestola! Pored njega
teče mala, ali slatka voda! Sećam se da smo kraj njega začamili i jedva
nas je Zenoba naterao da nastavimo dalje!... Ljudi, blizu smo Sibalbe!...
U Adu smo!"
Ne rekosmo mu ništa, jer ne verovasmo da smo se izvukli, nego
nastavismo da se bezvoljno vučemo. Samo je patuljak trčkarao napred-
nazad i pevušio. Požurkivao nas je.
„Opet postaje opasno, požurite", došaptavao nam je.

240
 Ali kad uđosmo u tu dvoranu, zaista ugledasmo taj veliki kamen u
obliku trona, a kraj njega, na kamenom podu, tekla je voda. Nismo imali
snage ni da se radujemo, samo smo klimali glavama i smeškali se. Ipak
nije sve bilo izgubljeno. Tu se nismo zadržavali, sem toliko da se
napijemo hladne vode. U jednom ćošku Dorkas nabasa na leš jedne
skoro pojedene lamnje. Ostala joj samo glava i malo od debelog repa.
Kosti su joj bile uokolo razbacane, a nepodnošljiv vonj se širio oko nje.
„Sve su pojeli" rekoh zamišljeno.
„Treba nahraniti toliku vojsku", reče Dorkas.
„Ova lešina će nam dobro doći" kažem im. „Namazaćemo se njome.
Da ne mogu da osete naš miris. Lešina ih neće privući."
Marku ne bi drago da se maže natrulim repom lamnje, ali i on je
shvatao potrebu da ostanemo neopaženi. Bili smo i suviše blizu legla
Hromog Dabe da bismo sad zbog nekog propusta upropastili ceo
poduhvat.
I tad, prvi put otkako smo se spustili duboko, osetismo vrelinu
vazduha. Taj vlažan, vreo vazduh me je vratio dvadeset godina nazad.
Uvek bih prepoznao dah Ada. Znao sam da smo bili blizu. Napetost me
opet obuze, ali mi povrati snagu i volju. Uznemirenost se videla i na
Marku i Dorkasu, ali kod prvog zbog neizvesnosti, a kod drugog zbog
izvesnosti onoga što nas je čekalo.
Krenuli smo brzo i tiho, a vrlo brzo se pokazalo da nismo pogrešili.
Tunelima bi vrlo često protutnjala horda psoglavih ili todoraca, ili pak
nekog trećeg, jer smo se uvek sklanjali i pazili da nas ne nanjuše.
Doduše, toliko smo zaudarali na lamnju da smo smetali jedni drugima.
Ipak, neki tuneli behu stalno puni vojske koja je išla tamo-amo. Galama i
buka čule su se nadaleko. Osećala se velika napetost u vazduhu.
Nismo smeli da izađemo u Ad, jer smo bili blizu Sibalbe, i ako je
zaista sve vrvelo od vojske kao što koboldi tvrde, onda će nas lako
spaziti. Zato smo još dugo okolnim tunelima zaobilazili najopasnija
mesta, a Dorkas se pokazao opet kao pouzdan predvodnik. Kretao se
tim tunelima kao da ih je sam prokopao! Tako sve dok odjednom ne
zastade kraj jedne rupe visoko u zidu odakle je dolazila svetlost iz Ada.
„Hoćete da izvirite?" smeška se patuljak. „Odatle se vidi Sibalba kao
na dlanu."
Marko i ja se zgledasmo, pa mislimo na isto. Vuče nas nešto da
pogledamo, a plašimo se onoga što možemo videti. I hteli bismo i ne!
Hoćemo-nećemo!
„Možda je bolje da ne gledamo", prošaputah mu. Ipak prelomih da
ne izvirujem. Ne želim da znam šta je s druge strane, bolje je da ne
znam.
A Marko gleda čas mene, čas tu rupu i vidim da grozničavo
razmišlja. Lomi se. Bolje i za njega da ne vidi.

241
 „Hajdemo, pobratime", požurkujem ga. „Pusti se ćorava posla,
čekaju nas važnije stvari." Pa ga povukoh za ruku, ali on se istrže i iz
dva, tri skoka pope se na jedan kamen koji je virio u zidu.
„Moram da vidim, moram!" izusti i proviri kroz rupu.
Zabogam se, kako mu ugledah izraz na licu, tako me nešto preseče
u stomaku. Znao sam da ne treba da gleda! Baksuze! To nije dobro za
nas.
A Kraljević zinuo od čuda i ne trepće. Ne pomera se. Lice mu
kamenastije od stene na koju se oslanja. Čini mi se da ne diše, da je
izgubio dah. Zanemeh kad ugledah kako mu se jedna suza kotrlja niz
obraz! To je bilo previše i za mene.
„Siđi, pobratime", uplašeno ću ja. „Dosta više!"
Priđoh mu, pa ga vučem za nogavicu jer ovaj ne reaguje, već se
ukipio.
„Hajde, naići će bauci, pa smo gotovi", kažem mu ja. Marko se
polako spusti i nasloni na zid. Kad me je pogledao, video sam samo
užasnuće u njegovim očima.
„Ionako smo gotovi" jedva izusti on, pa stade odmahivati glavom.
„Šta pričaš, čoveče?" počnem se ljutiti. „A i ti, Dorkase, šta ti je
trebalo da nam to kažeš? Bolje da si ćutao!" Patuljak samo sleže
ramenima.
„Ne vredi, Gavrilo", tiho će Kraljević. „Veruj mi, nema svrhe."
„Šta, more, nema svrhe?" razljutih se, pa me bes ponese i skoro se
iz jednog skoka popeh na isti kamen.
Kad provirih... nešto mi zastade u grlu, pa neće ni dole ni gore.
Naježih se. Osećah se kao da ću se raspuknuti.
U dolini, u podnožju ozloglašene Sibalbe, sve je bilo ispunjeno
vojskom! I tamo gde je bila okamenjena šuma, gde su nas držali vezane,
sve je bilo sravnjeno i svuda beskraj svakojakih trupa i razapetih šatora.
Tlo se nije videlo od njih. Koliko? Onoliko koliko je zvezda na nebu, kao
što sam u Jastrebini rekao Strahinjiću banu... Jakove, opet pitaš koliko ih
je bilo? Ne znam, dete! Dve stotine hiljada? Tri stotine hiljada? Zar je
uopšte važno kad se ne može izračunati?! I u tu masu sa dve strane su
se slivale dve nepregledne kolone novih trupa. Čak iz pravca gde je bila
močvara koju smo isušivali. To je moglo samo da znači da je taj
stradalnički posao bio završen i to baš zbog ovoga. Da otud pristignu
neki novi saveznici. Gospodar Hromi Daba je uistinu kanio da isprazni
ceo Ad.
Brujalo je kao košnici, a sve se pomeralo kao u mravinjaku! A bilo je
među njima svega i svačega! Svakakvih rasa i stvorova, od onih koji na
dve ili četiri noge hode, sa jednim ili tri oka, do onih koji su puzali ili leteli;
sve i svako ko je mogao da potpadne pod vlast... Lokija kako su ga ovde
neki nazivali. Ali, imao je taj mnogo više imena, čim je mogao da okupi

242
ovoliku silu. Jer u tom beskrajnom mnoštvu uočih germanske mrači
vilenjake Erlkoniga poznate po otimanju, ubijanju dece i hranjenju
njihovim bezgrešnim dušama, Baalove rogate akukime o kojima slušah u
Damasku, odvojeni stajaše izduženi i jednooki buso demoni sa
pljosnatim nosevima, sa istoka, a vrlo slični divljanima, beše tu i divova
enim koji su napadali goloruki i samo se hranili ljudskim mesom i ko zna
kakvih još bauka koji se prikloniše Hromom Dabi. Ali, ponajviše beše
psoglavih, jer kao što je poznato, ima ih svuda po svetu iako pod
različitim imenima. U Damasku su mi pričali da ih u Indiji zovu sinosefali,
kod Crnog mora ih zovu hemisini, na Dalekom istoku kumi, a na severu
ih zovu kao mi - psoglavi.
Pokrih lice rukama, ali mi je prizor i dalje pred očima. Brujanje mi
odjekuje u ušima. Osećah se mali i nejak. Pokušah da se saberem, ne
samo zbog sebe, već i zbog Marka, koji je bio klonuo. Spustih se pored
njega.
„Pobratime, slušaj šta ću ti reći... Gledaj me u oči, Marko", kažem
mu. „Ma, nismo mi kosingasi uzalud nastali! Ne plaši se Hromi Daba bez
razloga reda Zmaja! Ne drhti Ad bez potrebe kad se spomene Kraljević
Marko! Ništa se ne dešava slučajno! Niko od nas nije ovde bez razloga!
Već smo ovde da zaustavimo povratak Hromog Dabe i Lokija, kako god
ga zvali drugi narodi! On to zna i zato je okupio svoje horde sa svih
strana sveta... Ali neće mu uspeti, pobratime. Zašto? Jer su tamo dole
svi do jednog bezdušnici koji se klanjaju mrakobesu, niko nema srce i
dušu! Niko od njih ne ume da voli, da se žrtvuje za porodicu, za svoje
prijatelje... za tuđu decu! Oni nemaju nikoga iako ih je pun mravinjak, a
mi imamo jedni druge. I zato ćemo zajedno da stanemo pred
besomučnu hordu i razbiće se o nas!”
„Ali nas je samo šaka..." započe Kraljević.
„Ne..." Pokazah mu svoju šaku, pa je stisnuh u pesnicu. „Mi smo
pesnica božjeg gneva."
Videh mu u očima kako mu se vraća onaj isti stari žar, a lice mu se
opet ozari. Trgnuo se iz učmalosti, iz mrtvila. Ustao je i duboko udahnuo.
Izgledao je kao da je namakao svoj vučji kalpak.
„U pravu si, Gavrilo", reče on. „Tačno, pobratime... I bolje što ih je
ovoliko. Ne možemo se junačiti pred babama. Što ih je više, više ćemo
glava odseći!"
„Tako je, Marko!" potapšah ga po leđima. „Njihova krv će se sliti
nazad u Ad!"
„Radovaću se kad osvane dan bitke", odlučno će Kraljević.
„Osvetićemo stostruko svakog našeg palog prijatelja i sve nedužne koji
stradaše zbog nas!"
„Ako padnemo, uzdignuta čela ćemo stati pred svoje pretke", kažem
muja.

243
 „Hajdemo sad da pokrademo tog zlopca i da ga još više
razbesnimo", smeška se zločesto Kraljević.
Hitro krenusmo za Dorkasom, koji je trčao kao zec. Ponekad bi nam
umakao iza ugla i stalno nas je požurkivao. Neočekivano dugo samo se
još lomatali po hodnicima, zavlačili se po rupama, puzali kroz pukotine,
sve dok ne naiđosmo na jednu ponornicu.
Uzano korito beše joj preusko, pa je besno divljala i zapljuskivala
obalu. Ličila mi je na neku zmiju koja juri kroz zemlju i nosi sve pred
sobom. Ko god bi joj prišao, voda bi ga zapljusnula i povukla sa sobom.
Kao prava neman. Huka vode beše zaglušujuća, vazduh leden. Ali, dalje
se nije moglo. Bar se tako činilo.
„Ova reka teče blizu Sibalbe!" viče Dorkas. „Ona im često plavi
grad!"
To je, dakle, voda koja me je pre dvadeset godina spasla sigurne
smrti! Mogao sam samo da joj budem zahvalan i da je ne mrzim, iako su
ovde sve ponornice opasne i varljive. Ona je, znači, ovde ulazila u stenu
i trag joj se gubio. Pa ipak, tekla je vrlo blizu Sibalbe ili je možda imala
svoje pritoke.
„Kuda sad?" pita Marko.
Patuljak mahnu rukom da ga pratimo. Priljubismo se uza zid gde je
reka probijala svoje korito kroz stenu. Začudismo se kad je patuljak
nestao iza ugla. Da nije nesrećnik pao u reku? Marko i ja u čudu
gledamo, pa ne znamo šta se događa. Najednom, izviruje Dorkas i ljutito
nas doziva rukom. Priljubljen uz mokar zid prilazim ivici i provirim iza
ugla gde stoji on na jednom uskom žlebu. Kao u Elbegastu! Ali sad je
trebalo ući u rupu!
„Zar niste mogli da prokopate na drugom mestu?" viknem muja.
„Ovde reka ne zapljuskuje, bezbedno je!" odgovara patuljak.
„Ma, da li vidiš da je to usko za nas?"
„Pa, kad smo mi kopali, nismo mislili na vas, nego da nas ne
otkriju", reče ljutito, pa šmugnu niz liticu i zamače opet u neku rupu!
„Može li se proći?" pita me Marko.
„Ne znam, ali moramo da pokušamo!"
Moramo, moramo, ponavljao sam u sebi dok sam hodao uz ivicu
iznad reke, koja se gubila u mraku. Ako mi nešto iskoči iz vode, neću
stići ni da kažem Oče naš! Zato požurih koliko uzmogah i ne gledam u
vodu, već u rupu u koju je patuljak nestao. Nogu uz nogu, stigoh i
čučnuh do ulaza u njihov tunel. Srećom, vidim da je dovoljno širok, ali
mu je pristup uzan. Setim se, najbolje da sednem, pa da se onda
uvučem u njega. Tako i uradim, noge mi vise preko ivice iznad
ponornice, a ona kao da hoće da me dohvati pa mi ih zapljuskuje.
Plašim se da me nešto ne ščepa, pa na leđa legoh u rupu i uvukoh se
unutra! Obli me sto znojeva!

244
 Uto, dolazi Marko, a on kao od brega odvaljen, pa mu sve malo i
usko.
„Sedi na ivicu, pa ćeš lako ući!" vičem i pokušavam da nadjačam
hučanje vode.
On mi nešto odgovara, ali ja ga iz rupe ne čujem. Za svaki slučaj
prislonim baklju uz kamen da mogu da mu pomognem, kad eto ti, čim je
nesrećnik pokušao da sedne, onako krupan odgurnu se stražnjicom, pa
izgubi ravnotežu i polete u reku! Crni Marko!
Ipak, u poslednjem trenutku se uhvati jednom rukom za ivicu, ali
stade da klizi jer je mokro. Iskočim do pola iz rupe, pa mu pružim ruku, a
on je onom drugom dohvati. Ali noge mu već u vodi, a reka ga vuče i
hoće da ga odnese u bestraga. Prokletija hoće da mi ga iščupa iz ruke!
„Nađi oslonac za noge na kamenu!" vičem mu dok ga jedvite držim,
a on siroma', izbečio se od straha, lipti znoj sa njega, pa nogama stade
da grebe uz kamen. Ali uzalud, reka jaka pa ga vuče i već desnom
rukom gubi oslonac na kamenu iako ga čvrsto držim za levu. Najednom
mu skliznu i on skoro do pola uroni u besnu ponornicu. Držah ga za levu
ruku, ali njegova težina i struja koja ga je nosila poče i mene da vuče za
njim! Počeh da gubim oslonac, a noge koje uglavih u rupi hoće od
zlobola da mi se iščupaju.
„Pusti me, pobratime!" povika Marko. „Ne vredi da obojica
zaginemo!"
„Nikad!..", povikah besno.
„Ma, pusti me kad ti kažem!" osećam mu opasnu pomirljivost u
glasu. „Ne možeš me izvući! Odneće nas obojicu!"
I on poče namerno da popušta stisak. Vidim da će se predati reci,
ne mogu da ga zaustavim.
„Udahni vazduh, noge ispruži napred zbog kamenja i hvataj se za
zid!"
Kako to rekoh, tako pobratima ispustih iz ruke i za tren ga mrak i
reka progutaše! Sto mu gromova! Došlo mi da vrisnem, ali ne izgubih
pribranost, nego brzo skinuh uže koje dobismo od kobolda, pa dok
pravih omču na jednom kraju, viknuh Dorkasu:
„Drži ovo i veži ga za čvrst kamen inače odoh i ja u bestraga!"
Patuljak otrča u tunel, a uže stade da se odmotava. Drugi kraj brzo
vezah sebi oko grudi, skinuh vreću s leđa i čekah napeto...
„Skači!" viknu Dorkas iz tunela.
Prekrstih se i skočih u vodu tik uz stenu. Kao neka golema ruka,
struja me povuče napred, zagnjuri me u vodu celog, pa izbaci opet, vrti
me i pretura kao list vrbe kad padne u neki žuborav. Zaboravih ja i na
Marka i već pomislih da sam gotov, jer pretrnuh od zime i straha, kad se
ono uže zategnu, pa umalo da me prepolovi na pola. Voda me tad izbaci
na površinu, vuče me, cima, ali uže odoleva. Samo da je patuljak dobro

245
zakačio omču! Ne smem ni da mislim na to.
„Marko!" viknuh koliko me grlo nosi. „Pobratime!"
Ništa. Samo besno hučanje vode u niskom tunelu koji je reka
probila. Već se uplaših najgoreg.
„Marko!"
Kad odjednom začuh:
„Jesi li to ti, crni pope?"
„Jesam! Gde si, čoveče?"
„Držim se za zid... Kao što si rekao... Al' neću još dugo!"
„Čekaj! Dolazim!" Pa, koliko uzmogoh nogama i rukama zaplivah
prema njegovom glasu. Srećom, nije ponornica široka, pa ubrzo i ja se
uhvatih za rapavi zid korita.
„Uhvatio sam uže!", uzviknu od sreće Kraljević. Bio je nešto
uzvodnije od mene, pa ga je dotaklo uže. „Puštam se!"
A ja se molim samo da je patuljak dobro zakačio omču! Izdrža uže
obojicu, ali dokle će, to ne znamo.
„Kreni brzo napred!", vičem dok me voda zapljuskuje po licu. „Ne
znam dokle će da drži!"
„Pa, valjda si ga dobro vezao!"
„Ma, kržljuš ga je zakačio!"
„Idi u bestraga! Gotovi smo obojica!"
Bogami, uspaničeno počesmo da se penjemo uz konopac uzvodno,
kao da će svakog trenutka da pukne. Markov strah samo još više
podgreja moje sumnje. Uže je bilo dugačko oko deset hvati. Nije mnogo,
ali omanjim koboldima i ne treba duže. Ni uz tih četrdeset koraka dužine
nismo se lako uspentrali zbog jake struje.
No, kad se izvukosmo i uđosmo u tunel, klonusmo jedan pored
drugog, što od iscrpljenosti, što od ledene vode koja izvlači snagu iz tela.
Znam dobro da ni ovo ne valja, što mokri ležimo na hladnom kamenu, pa
nabedih Kraljevića da krenemo dalje.
„Svaka čast, pobratime", jedva izusti on. „Mislio sam da je gotovo.
Nisam verovao da ćeš krenuti za mnom."
„Zar da te ostavim?", začudih se. „Da te nisam našao, bio sam
spreman da se odvežem i pustim se niz reku!"
Kraljević ganut, stiska mi ruku, ali ne može reč da izusti. Ali pogled
mu sve govori. Znam da bi on isto učinio za mene.
„Ali, da Dorkas nije dobro zakačio uže, sad ne bismo bili ovde",
kažem mu ja, dok je patuljak stajao pored nas i kršio ruke od uzbuđenja.
„Hvala, prijatelju", reče Marko, a ovome se lice ozari.
„Kakva smo mi družina, je l' da?" smeška se ovaj. „Znao sam ja, još
od onda kad smo išli po beloužareni alatir!"
„Širi li se ovaj tunel negde?", pitam ga ja dok namotavam uže. „Da
možemo bar da ocedimo odeću."

246
 „Ne, ide pravo još oko dve stotine koraka i pravo izlazimo na
riznicu!"
„Dve stotine čijih koraka?", zadirkuje ga Kraljević. „Tvojih ili naših?"
„Mojih! Što bih računao u vašim?"
Nastavismo dalje četvoronoške iako smo se tresli od hladnoće.
Nismo smeli da stanemo. Tunel je bio vešto probijen.
„Čestitam, prokopali ste širok prolaz", kažem mu ja. „Zbog veličine
plena?"
„Ma ne, nego mi patuljci nikad ne volimo da stojimo iza nekoga ko
kopa. Što bi se samo drugi zabavljao? Nego svi zajedno kopamo."
„Ili zato što ste kanili da iznesete još ponešto sem vašeg
adamanta?"
Patuljak samo promrmlja nešto nerazgovetno, pa ubrza korak.
Pred nama se ispreči kamen. Dalje se nije moglo. Stigli smo do
kraja tunela. S druge strane beše riznica gospodara Hromog Dabe. Ono
isto mesto odakle sam mu ja uzeo Kurjaka. Ne znam da li sam drhtao od
hladnoće ili od uzbuđenja. Nedaleko odatle su nas todorci mučili i ubili
Manasiju i Simeona. Sve mi se polako vraćalo, a duša mi se stezala od
bola. Behu to uspomene koje su me dvadeset godina proganjale.
Dorkas stavlja prst na usta i šapuće:
„Možda je neko unutra."
Ali nasloni se rukama na kamen i poče polako da ga gura. Ali, ni
makac. Valjda, toliko dugo stoji da se zaglavio. Jednom rukom mu
pomogoh i kamen poče da škripi i da se odronjava. Ali Dorkas ga ne
otvori širom, nego tek onoliko da može da proturi svoju glavu. Gleda
levo-desno, gore! Pa kad se uveri da nema nikoga, odgurnu jače kamen
i ovaj pade uz tresak!
„Jesi li poludeo, čuće neko", prošaputa Marko.
„Ma, ko će to ovde da čuje?" veli on, pa izađe i pusti nas da
izbauljamo.
Kako se uspravih, tako odmah prepoznah ovo mesto. Posle toliko
godina, opet sam u leglu svog smrtnog neprijatelja. Bilo je to teško
poimati, jedan deo mene nije hteo to da prihvati. Verovatno razum. Ali,
kao što Marko reče: „Od luda popa, luda i molitva".
„Hajde, šta si se ukipio?" trgnu me Marko iz misli. „Moramo da
nađemo Drvo sveta i Almanah, i bežimo!" Pa se razlete po prostranoj
prostoriji, koja je bila puna svakakvih dragocenosti, od zlata i srebra, do
kovčega punih dragog kamenja, pa svakojakog svetlucavog oružja,
otetog što od ljudi, što od bogova, demona i ko zna koga još. Ma, možeš
provesti večnost dok ti se oči ne naslade dovoljno, pa ni tad se ne bi
mogao odvojiti od ovakvog blaga. Svaki zmaj bi rado svio gnezdo u
ovom zlatoblistu.
„Ne zaboravite adamant!" dovikuje patuljak dok trčkara između

247
sanduka i ozareno gleda blago.
„Gledaj samo u velikim sanducima", rekoh. „Koji ste vi hteli da
otvorite?"
„Bilo je to odavno", zamisli se patuljak. „Bio je uza zid, toliko se
sećam!"
I zaista, uza zid stoje sanduci, ali ima ih bar pedeset! A ne smemo
se zadržavati jer svakog trenutka može neko da bane.
„Ne otvaraj svaki, pobratime", kažem mu ja. „Onaj koji nama treba
sigurno je zaključan!"
Tako je i bilo, većina ih je bila samo poklopljena, a tek nekolicina sa
velikim katancima. Zagledam jedan, pa vidim da ga ne bismo otvorili na
silu. Nisu ovo obični katanci. Izvadih travku raskovnik i samo što je
prinesoh, kad ovaj škljocnu i pade na pod! Čudo neviđeno! Da obična
travka otvara svaku bravu! Ko joj podari toliku moć? Kako to da se desi?
No, kad otvorih poklopac od sanduka, zaslepi me zlatovit sadržaj.
Čega sve tu nije bilo! Čudesna ogledala, naoko obično kamenje, ali koje
je sigurno bilo magično. Beše tu kaciga, ovakvih i onakvih, predmeta
neobičnog oblika i nepoznate namene... Ali pogled mi se zaustavi na
jednom koplju. Marko već krenu dalje...
„Čekaj", rekoh, pa ga dohvatih i izvadih iz sanduka. Oči mi se
napajaju njegovom lepotom, pa zanemeh od čudesa kojima zrači. Čak i
Dorkas uzdahnu. Sigurno ga je prepoznao. „Ovo je Gungnir!"
„Ti baš voliš oružje, pope", smeška se Kraljević, pa ne shvata šta
držim u ruci. „Neobično za jednog monaha."
„To je Gungnir..." ponovi mu Dorkas. „To je koplje moćnog Odina sa
severa, koji ga je napravio od grane Igdrasila, Drveta sveta, a sečivo je
iskovao patuljak Dvalin! Nestalo je kad je Odin pao u borbi sa vukom
Fenrisom!"
„To je svetinja njihovih vilenjaka", rekoh zagledajući ga. „Oni ne
mogu da prežale što je nestao. A sad je ovde, u riznici Hromog Dabe."
Za koplje se govorilo da probija i nakovanj, a da nepogrešivo
pogađa metu. Drvo je bilo crvenkasto, glatko na dodir i zlatonito. Iz njega
je zračila božanska moć, slično... slično kao iz Jarovita. To nije bilo
oružje koje čovek treba da opaše ili nosi. To je pripadalo bogovima.
„Šta bi u Alfhejmu dali za ovo koplje!", trlja ruke patuljak. Alfhejm
beše dom vilenjaka sa severa.
„Bi li pristali na savez?" izlete mi. Čak i patuljku oči zacakliše. Znao
je on dobro kako bi u Alfhejmu dočekali donosioca Gungnira. Taj bi
stekao njihovu večnu zahvalnost, poštovanje, prijateljstvo... i što da ne,
savez. „Nosimo ga sa sobom!"
„Zar i to?" pobuni se Marko. „Ne možemo sve što je vredno odneti!
Kako ćemo nositi?"
Ne odgovorismo mu ništa nego pređosmo na sledeći kovčeg i kad

248
mu opet otpade katanac od malene travke raskovnik, u njemu nađosmo
ono zbog čega smo došli. Beloužareni alatir sa Drvetom sveta! Ah,
kakva lepota, kakva božanskost! Još mi je pred očima! Božijom rukom
isklesan. Ceo živi svet je prikazan runama na granama hrasta, a u
podnožju korenja sve nemani koje bi Hromi Daba da oslobodi. Neću
opet opisivati alatir, Jakove, znam da smo već ranije pisali o njemu. Ali,
ne mogu, zanesem se kad se setim tih lepota.
A kraj njega, stajao je adamant! Staklasti kamen koji je pod svetlom
naše baklje blistao u svim duginim bojama dok sam ga okretao u ruci!
Ne bismo lako odvojili pogled od njega da ga Dorkas ne dohvati sa obe
ruke i odmah ga strpa celog u svoju vreću.
„To je naše, žalim" reče on važno.
Alatir je i dalje ležao na drvenom nosaču, pa ga jedva onako teškog
izvadismo. Spustismo ga na zemlju.
„Potražimo Almanah i Rog izobilja, Marko", rekoh. „Hoću da što pre
odemo odavde."
Svetovidov rog pronađosmo u sledećem kovčegu. Bio je beo,
ukrašen runama, sa zlatnim vrhom i dnom. Po predanju, iz njega je
Svetovid sipao svom narodu hranu i piće na pretek da im nikad ne zafali,
da ne znaju za glad! Prosipao je čaroliju koja je donosila bogatu žetvu i
rod, da je zemlja rađala sve što bi čovek posejao, a stoka se kotila i ljudi
bili bogati i srećni. Odmah ga strpah u svoju vreću.
No, ma koliko smo tražili Almanah, ne mogasmo da ga nađemo. U
jednom trenutku počesmo da preturamo po već otvorenih sanducima.
Unezvereno gledasmo oko sebe da nije negde zaturen...
„Ma, kako da bude zaturen!" čudi se Marko. „Ništa od ove njegove
skalamerije ne vraća mrtve u život!"
„U pravu si", rekoh. „I on bi bio pod katancem."
„Ali, nije ovde."
„Obećali ste nam ga!" upozori nas Dorkas.
„Jesmo i daćemo vam ga čim ga pronađemo", rekoh mu. „Ali nije
ovde."
„Otkud znate, nismo sve pretražili!" uzvrpolji se patuljak.
„Ne misliš valjda da ovde začamimo?" kaže Marko. „Samo što neko
nije banuo. Ako nas ovde vide, nećemo se izvući "
„Ali, kako ću pred Morka?" uplaši se patuljak. „Pretvoriće me..."
„Neće! Ti si već junak što im vraćaš adamant", rekoh podižući alatir
sa Markom. „Sam si se uverio da Almanah nije ovde. Veruj mi, radije bih
da bude kod Morka nego ovde."
„Dobro, bežmo!" jedva dočeka patuljak pa prvi šmugnu nazad u
rupu.
Ali kad stadosmo pred nju, vidimo da nećemo moći da nosimo alatir
kad se unutra mora četvoronoške. Marko i ja se zgledasmo.

249
 „Vezaćemo ga za uže, pa ćemo ga vući", reče on.
Tako i učinismo, pa očas uđosmo, a za sobom uvukosmo i alatir na
drvenim nosačima. Patuljak vešto zatvori ulaz, pa kamen skliznu na
svoje mesto. Odeća koja beše mokra na nama se bila osušila dok smo
stigli do izlaza. Toliko se namučismo i preznojismo da smo stali da
predahnemo.
„Slušaj, pope", reče Marko. „Ne možemo dalje ovako. Kako misliš
da izneseš alatir na površinu kad je ovako težak i glomazan?"
„U pravu je, glavati" reče Dorkas ozbiljno. „Seti se kuda smo sve
prolazili. I ne samo to, lako će nas sustići. Kako misliš da bežimo sa
njim?"
„Pa, došli smo, ljudi, da ga sklonimo od ovih bezdušnika!" usprotivih
se ja. „Ne smemo da im ga ostavimo! Moramo ga izneti kako znamo."
„Kako? Vidiš da smo crkli dovde."
Ja se zamislih. Bili su u pravu. Ne bismo nikad uspeli da ga
izvučemo na površinu. Kuda bi se krili sa njim kad sve vrvi od
neprijatelja? Ne može ni da prođe kroz neke rupe ili pukotine kroz koje
smo se provlačili.
„Šta predlažeš?", bojažljivo upitah.
„Bacimo ga u reku", kratko će Marko.
„Šta?" prenerazih se. „Ne...!"
„Ko će ga izvući iz ove ponornice, crni ti?" pokaza Marko rukom na
uzburkanu vodu. „Uostalom, znaš da smo ga pronašli zakopanog."
„Ali, to je svetinja..."
„Jeste, ali kome ćeš da je poveriš?" opet će on. „Za koga veruješ da
neće doći u iskušenje da nešto promeni na alatiru... i da poželi da
zavlada svetom? Ili da nešto od važnoće promeni? Ili da opet oslobodi
neku neman?" Marko uzdahnu i reče nešto što me iznenadi, što ne
očekivah da čujem od njega: „Ima ljudi koji nisu mnogo bolji od ovih
beštija. Umah se hvataju za guše za šaku perpera. Mnogi će poželeti da
štošta promene na alatiru."
Zagledah se u crnu vodu koja je hučala i penila. Da bude sklonište
za beloužareni alatir? Da nestane za sva vremena? Da bude izgubljen...
ali na sigurnom. Bio je Kraljević u pravu. Opet će se naći neki čovek koji
bi ipak da nešto promeni, možda i ne mnogo, ali svaki put sve više i više.
„Skini uže i pomozi mi da ga gurnemo u vodu", rekoh nevoljno.
Alatir pljusnu i odmah potonu. Nestao je.
Sve se desilo tako brzo da nisam stigao ni da svojski razmislim o
našem postupku. Ipak, u sebi sam znao da postupamo pravilno. Ovako
ćemo zanavek zaštiti Drvo sveta, pa makar ono ostalo izgubljeno.
„Idemo, ljudi!" zavapi patuljak. „Šta ste se zagledali u vodurinu? Čim
bauci primete da su im nestale svetinje dići će uzbunu!"
Bez reči, žurno stadosmo da se opet izvlačimo iz rupe, pa

250
krenusmo nazad putem kojim smo došli. Ali, nismo daleko odmakli, čak
ne stigosmo ni do one rupe iz koje smo virili u Sibalbu. Zatalabukalo se u
leglu todoraca. Kad se samo setim kako je odjeknuo dug i dubok zvuk
roga! Toga časa sam se naježio i ukopao u mestu. Pretrnuo sam.
„Otkrili su krađu!" zakuka patuljak.
„Kad pre, bestraga im glava!", opsova Marko.
„Kuda sad, Dorkase? Ne smemo nazad istim putem, prolazimo blizu
njih", pitam ga.
Patuljak stade grozničavo da razmišlja, pa se sve osvrće i gleda koji
pravac je najbolji.
„Idemo ovuda!" naposletku reče, pa potrča nazad i zamače u neki
nepoznat tunel.
Da li mi se samo činilo, u šta sumnjam, ali napetost ispuni sve
tunele. Znao sam da je gospodar Hromi Daba odmah posumnjao da
Marko i ja stojimo iza krađe i da je video u ovome i priliku da nas lakše
uhvati i ubije. I ako treba, pokrenuće celu onu okupljenu silu za nama.
Zato smo bezdaho trčali dok je za nama stalno odjekivao rog. Neprijatelj
se razlio tražeći nas na sve strane. Uskoro će trupe koje su pri površini
da krenu da nam blokiraju izlaz.
„Možemo li se dokopati Elbegasta ili nekog vašeg okna?", upitah ja
patuljka.
„Elbegast? Ne! Možda do naših rudnika, ali oni su još daleko gore!"
reče patuljak. „Nismo mi ludi pa da kopamo do Ada!"
„Kad bismo našli rudnike kobolda", primeti Marko.
„Ne znam gde su, nisam zalazio u njih", odvrati patuljak.
Trčali smo sve dok se još za nama čuo rog. Čim se izgubio u daljini,
zastasmo da se odmorimo.
„I šta kaniš da uradiš sa tim kopljem, Gavrilo?" pita me Marko. „Da
nećeš možda da ga nosiš tamo, gde reče, u Alfhajm? Bar po priči, rekao
bih da je to u nekoj bestragiji na severu."
„Nemam vremena za to, ali mogu ga dati Ravijojli i ona će im ga
dati. Oni su neki dalji rod", rekoh.
„Nije isto da ga ona odnese ili ako im ga ti predaš", reče patuljak i
bio je u pravu. „Ona će pokupiti sve zasluge."
„Drugo rešenje ne znam... Ali neću da ga bacim u neku ponornicu ili
jarugu!" Uplaših se da će Marko to da predloži, a ovaj odmahnu rukom.
„Odnesi im ga lično..." ozari se patuljak, vidim da se nečega setio.
„Ali ne u Alfhajm, daleko je to odavde... Nego u Niflhem." Smeška se
zločesto Dorkas.
„Kod kralja Demogorgona?", zabezeknuh se.
„Ko je taj? Ko je taj?", zaređao Marko.
„Duhovni kralj vilenjaka", prošaputa patuljak, pa se zakikota.
„Ali, ako su oni bića svetla, kao što kažeš, pope... Zašto im je taj

251
kralj ovde?"
„Šta misliš, pobratime? On im je duhovni kralj. Neki kažu bog smrti."
„Što drvo ima dublje korenje, to mu je stablo čvršće", reče Dorkas.
„Njihovo stablo doseže duboko, do Ada."
„Pa, kažu da ste vi patuljci u srodstvu sa vilenjačkim narodom",
kažem muja.
„Jesmo!" isprsi se patuljak. „Najbliži srodnici! Doduše, ne ličimo
mnogo."
„Koliko je daleko Niflhem odavde?"
„Tri-četiri dana, a onda još jedan dan preko dvanaest reka
Elivagara." Kad patuljak vide da se Marko i ja nemo zgledamo, on
dodade: „Otvoren nam je put do tamo, a u Niflhemu smo bezbedni.
Tamo nijedan todorac ne sme ni da proviri."
„Možemo li odatle da se vratimo kući?" pita Marko.
„Naravno! Kažu, prepusti se vodama dvanaest reka Elvagara i stići
ćeš svuda... Mada ne znam šta to tačno znači", slegnu ramenima ovaj.
„I veruješ da će nam taj kralj Demogorgon biti zahvalan na koplju?"
„Hoće, sigurno."
„Pa, pošto su nam todorci za petama i opkoljavaju nas, nemamo
kud nego da idemo tamo", reče Marko. „Vodi nas, kržljuše!"
„Za mnom, glavati!" Skoči na noge patuljak, pa potrča dalje.
Ha! Tri-četiri dana! Trebalo je da znam da nas patuljak opet laže!
Sedam-osam dana, pre bih rekao! Taj kržljuš!... Ali, ruku na srce, proveo
nas je oko gonilaca tunelima za koje nisam znao da postoje i nijednom
nismo nabasali na njih. Zbog toga nismo izlazili u sam Ad, nego smo ga
obilazili, pa kad smo jednog dana konačno izašli na otvoreno, ne mogu
reći da sam odahnuo, ali valjda je sve bolje nego tumarati uskim
prolazima.
A pred nama prizor... koji se valjda nigde drugde ne sreće nego u
Adu. Ona pomešana osećanja divljenja i straha od pre dvadeset godina
zapljusnuše me nezadrživo, pa morah da zastanem i sednem na jedan
kamen. Taman jer je Marko zinuo u čudu gledajući opčinjavajući
podzemni svet. Gledao je uvis, u sive oblake koje večno paraju munje i
daju svetlost ovom podzemnom svetu. Tek ponekad se čuje grmljavina,
ali samo oblaci avetinjski blješte. Nestvaran prizor koji podsećaše na
okamenjenu kržljavu šumu prostiraše pred nama. U daljini su se videle
neke drevne, razrušene građevine, hramovi, svetilišta... Po sredini,
utabani put Helveg. Duž njega stoje kipovi drevnih kraljeva, bogova i
junaka. Svi okrenuti ukoso, tako da došljak ima utisak da ga kamene oči
prate.
U daljini se čula tutnjava verovatno drugog vodopada koji se
survavao s nebesa, a čije vode takođe pune ovo prostrano jezero.
Nisam ga nikad video, ali koboldi kažu da se njihova reka Jenesej tu

252
izliva.
No, u prošlim pisanijama sam iscrpno opisao Ad, pa je suvišno opet
to da činim, ali nikad neću zaboraviti Markov izraz lica dok je gledao taj
svet oko sebe. Sigurno sam gledao sebe pre 20 godina dok su nas
okovane todorci vodili u svoj grad. Sa setom se setih braće Simeona i
Vojimira, Manasija božanskog glasa i sirotog Trusena, koji prvi nastrada.
Sve mi se vratilo i stade da me pritiska kao da opet nosim svojim okove.
Bio sam u Adu.
Ne beše mi nimalo lako da ustanem i pružim korak, jer patuljak
navaljivaše da se nastavi jer je pred nama još bio dalek put. U daljini je
svetlucala voda velike reke Elivagar, koja se ulivala u vode Ada. Ipak,
krenusmo dalje, a on nas povede prvo kroz šumu kržljavog drveća, pa
dok su mene pritiskale uspomene, Marko se nije mogao načuditi
čudesima kako od rastinja, tako do živuljki svakojakih oblika i veličina
koje su ili bežale ili pak kidisale na nas. Ali, čim izbismo na Helveg i
krenusmo duž kolonade, tako nas obuze neki osećaj sigurnosti. Da, ovo
je bila samo još jedna vilin staza, ali beše daleko od onih lepih šuma
kojima sam voleo da tabanam. Ipak, beše dobar osećaj doživeti tu
vilinsku čaroliju koja štiti putnike čim zakorače njome. Uistinu, oči
kamenih kipova kao da su bdile nad nama,
Tek sutradan ukaza se prizor od koga nesvesno staje i zine se od
čuda. Sa uzvišenja gledasmo u dolini dvanaest reka - Fimbul, Fjorm,
Gjal, Guntra, Hrit, Leptur, Slid, Svaul, Silgil, Tulr, Vit i Jigr. One su se
slivale u vode Alivagara, u čijoj sredini se više desetina hvati uzdizalo
jedno stenovito ostrvo, prkosno izranjajući, a čiji vrh krasiše palata od
crvenog i crnog kamena. Prilaz joj beše, kao Sibalbi, zaštićen uskim
staklastim mostom Modgudom preko reke Gjal koji je povezivao ostrvo
sa kopnom. Zidine behu kružnog oblika i ojačane kulama, a unutrašnja
palata beše ukrašena vitkim tornjevima. Iako je gledasmo iz daljine, ne
bi sumnje da je to građevina epskih razmera u koju može da se skloni
više hiljada duša. Načičkani ratnicima bedemi mogu doveka odolevati
napadima, a nasip je bio dovoljno uzak da ne propusti veliki broj, pa su
time zidine grada bile bezbedne. Pokretni most ga je delio od nasipa, a
provalija bi obeshrabrila svakog osvajača, pa i Lokija, kako ovde
nazivaše gospodara Hromog Dabu.
Dok se približavasmo mostu, ne mogasmo da se načudimo da je
staklast jer to beše nešto što ni ja nisam dotad video. Ali, tek kad
priđosmo, uverismo se da je napravljen sav od kamena koji je u sebi
imao mnogo kristala, koji su se presijavali i ostavljali utisak da je od
stakla.
I taman da zakoračimo na most, kad pred nas stade jedna visoka
vilinska figura neobičnog izgleda. Dotad sam imao zadovoljstvo da se
nagledam vila od kojih me je svaka na svoj način dirnula u dušu i srce,

253
ali ova vila beše... nešto drugo. Njena lepota beše hladna, lice bledo i
samrtnički ozbiljno, kao da ne zna za osmeh, oči crne, a pogled dubok
kao bezdanj! Bila je obučena u crne haljine, a ruke je krila u dugim
rukavima.
„Ko ide?" reče sumornim, tuđinskim glasom. Patuljak nam je
prevodio.
„Patuljak Dorkas, kosingas Gavrilo i glavati... mislim, Marko od
Proročanstva!", zbuni se kržljuš.
„Koga tražite?" ponovi istim glasom figura s mosta.
„Gospodara Demogorgona, donosimo mu dar", umešah se ovaj put.
„Morate da mi platite krvlju", reče ona, a kad nam Dorkas protumači,
Marko i ja se uzvrpoljismo, pa se prihvatismo oružja.
Uto, Modgud, kako se i zvaše taj stvor, najednom se pretvori u
skelet, koji u svakoj ruci držaše po veliku mačetinu, opakog izgleda. Već
pomislih da ćemo zaratiti, kad Dorkas podiže obe ruke uvis.
„Stanite! Ne! Vratite oružje!" povika on na nas. „Ne možete mu
ništa!... Polako!"
Pa priđe nestvarnom stvoru i ispruži svoju otvorenu šaku. Modgud
podiže svoj mač i polako mu raseče dlan. Ovaj stisnu pesnicu, a kapi
krvi zakapaše na prag mosta.
„Prođi", reče utvara.
Vidim da ćemo morati da sledimo patuljkov primer, pa prvo vratismo
oružje u korice, pa priđosmo stvoru. Nije prijatno, ipak ne znaš hoće li ti
samo malo pustiti krv... ili će ti odseći glavu! Tako i ja, pa posle Marko,
ispružismo ruku, a on nam je podjednako raseče, i pošto krv kanu na
most, i nas propusti. Krenusmo dalje, pa čim prođosmo most, duž puta s
obe strane dizalo se drveće napravljeno od nekakvog metala! Lišće beše
od tankih listića, pa je bledo svetlucalo na ovom avetinjskom svetlu.
„Gvozdenšuma", reče tiho patuljak.
Kad prođosmo kroz nju, pred nama se dizala velika kapija od
okovanog crvenog drveta. Na zidinama ni žive, a ni mrtve duše, sve
naočigled pusto. Sem čuvara kapije. I bio je sasvim dovoljan jedan.
„Garm", reče patuljak.
„Neki bi ga nazvali Kerber", prošaputah.
Golemi pas je stajao pred kapijom, a nije bio vezan! Imao je glavu
kao vo, a kad je čeljust otvorio i pokazao nam zube, ne bi sumnje da
može progutati čoveka iz tri zalogaja. Imaše vučju glavu, dugu dlaku,
krupne žute oči, a šape mu behu kao u medveda. Gledao nas je
netremice i nervozno mahao repom.
„Ovome neću da ispružim ruku", reče Marko.
„Ne bi ti je ni vratio", dodade patuljak, pa nas opet najavi: „Dolazimo
kod gospodara Demogorgona i donosimo mu vredan dar u znak
prijateljstva! Davno izgubljeno Odinovo koplje Gungir!"

254
 Posle kratkog tajca, vrata se uz škripu stadoše otvarati i otkrivaše
dvoranu Elvidnir, na čijoj sredini beše kraljevski tron. U njoj beše
mnoštvo vilenjačkog sveta, pa kad uđosmo, primetismo odmah koliko se
ovi vilenjaci razlikovaše od onih u našem svetu. Osim što behu obučeni
u crno i crveno, lica im behu samrtnički bleda i ozbiljna. Ne beše nimalo
one živosti koje krasi naše vile, nimalo one dobrodušnosti koje umeju da
prenesu na čoveka, a koje nam razgali dušu, pa srce zaigra od sreće. I
ne čudi, ovo je bio svet nalik na Sibalbu i nije mogao biti drugačiji.
Hladnost smrti se osećala oko nas.
Na tronu je sedeo vilenjački kralj Demogorgon, stvor viši za dve
glave od čoveka, u crnom oklopu, sa verižnjačom od crvenih pločica.
Lice mu beše tamno, velika brada, jaka vilica, a oči upale u očnu duplju.
Imao je velika usta, a kad je progovorio, glas mu je zvučao kao iz
bunara.
„Imate dar za kralja Alfhajma? Ko ste vi?"
„Kosingas Gavrilo, Marko od Proročanstva i patuljak Dorkas."
Dorkas brže-bolje kleknu, a mi za njim. Pognute glave ispružih
koplje Gungir.
„Otkud vama Odinov Gungir?" opet će on, a Dorkas mu prevodi
moje reči.
„Našli smo ga kod... gospodara Lokija i želeli smo da ga vratimo
njegovim vlasnicima", rekoh ne podižući glavu. Beše me strah da
pogledam Demogorgona. Imao je nešto demonsko u sebi. Da li smo
pogrešili što smo došli? Hoćemo li ovde skončati u najstrašnijim
mukama?
„Toliko je vremena prošlo otkad je nestao. Već smo smatrali da je
zauvek izgubljen... Dakle, kod Lokija je bio?"
„Između ostalih svetinja, kralju", rekoh. „Donosimo ti ga na dar."
„Daj mi ga", reče kratko.
Progutah knedlu, pridigoh se, ali ne smedoh da podignem pogled.
Gledah i dalje u kameni pod. Priđoh prestolu, pa opet klekoh. Mislim se,
šta mi bog da, sad ćemo znati da li smo pogrešili ili ne.
Kralj uze koplje, ustade i ispruži ga pobedonosno u vazduh. Uto,
dvoranom se prolomi poklič:
„Tor! Tor!"
Tako se zvaše sin Odina i Frige, naslednik koplja Gungir i svega što
beše od njegovog oca. Muk opet zavlada, a kralj sede na tron. Sigurno
je razmišljao kako da nas najduže muči, a da bude dovoljno bolno...
„Prihvatamo dar sa zahvalnošću", ipak reče kralj, „ali sigurno nešto
očekujete za uzvrat." Kako to čuh, meni laknu. Ipak ne podižem glavu.
„Vašu pomoć, moćni kralju."
„Protivu koga? Lokija?"
„Onda sigurno sve znaš, kralju."

255
 „I u nas postoji proročanstvo Ragnarok, ono je na pragu da se
ostvari. Mračni gospodar se dokopao svetog alatira i čujemo da je već
oslobodio Nidhoga, koji se probio kroz korenje Igdrasila..."
„Ali ga je Vitafnir porazio, kralju".
„Znamo... Ali oslobodiće zmiju Midgard, Hatija, Skola... Zapisano je
da ga niko neće zaustaviti."
„Znamenije Vatre veli da će ga Ratnik iz Proročanstva poraziti u
otvorenom boju, a on stoji pred tobom, iza mene."
„Znamo šta se događa, ali mračni gospodar se dokopao Drveta
sveta..."
„Nije više kod njega, kralju!" uzviknuh. „Zato smo mi ovde. Preoteli
smo mu ga. Više nije kod njega!"
„Nije?" iznenadi se kralj i ustade. Nervozno se ušeta oko nas, pa
nas zagleda, a mi ne smemo da podignemo glave. „Gde vam je?"
„Na sigurnom, kralju", izustih, pa pomislim ako ga bude zahtevao,
može nas koštati glave.
„Nadam se da ga se neće opet dokopati, kosingase", reče kralj.
„Nikad više, budi uveren, kralju."
„Znači, zato se Sibalba digla na noge", reče on zamišljeno. „Pogani
psoglavi i todorci, i ko zna šta još, preplaviše sve tunele... Oni zapravo
jure vas... A vi tražite pomoć i utočište kod mene."
„Mudro rečeno, kralju", rekoh, pa progutah knedlu. „Ali mi tražimo i
pomoć u borbi protiv Lokija. On sprema osvajački pohod, okupio je
veliku silu, a mi tražimo saveznike da mu se suprotstavimo. Elbegast
nam se zakleo na vernost i raduju se danu kad će udariti neprijatelja s
leđa. Tražimo i tvoju pomoć. Red Zmaja se okuplja u Jastrebini."
„Kad?"
„Ne znamo tačno, ali uskoro." Kralj se opet ušeta.
„Ragnarok... Kraj sveta... Bitka nad bitkama!" Zatim snažno udari
kopljem u pod, a zemlja se zatrese kao da je grom grunuo. „Hoćemo li u
rat, braćo?"
„Tor! Tor!" prolomi se dvoranom.
„Ako naš rod iz Elbegasta ide u rat, svakako ćemo i mi!" povika
kralj. „Mi ćemo napasti Sibalbu odavde! Tor će nas predvoditi i ako nam
je suđeno da se Ragnarok ostvari, onda ćemo stati rame uz rame sa
našim precima u Valhali!"
„U rat! U rat!"
„Imate i našu zakletvu, kosingase", reče kralj. „Dobili ste nove
saveznike."
„Oh, kralju, naša zahvalnost se ne može opisati običnim rečima!"
Konačno podigoh glavu i pogledah kralja. „Ali se može iskazati hrabrim
delima i neustrašivim poduhvatima! Biće nam čast boriti se uz vas!"
„Šta je život bez borbe?" uzviknu kralj. „Beskrajno besvrhno

256
životarenje! Želja je svakog hrabrenika da se pohvali precima u Valhali
neustrašivim delima za života, a posebno junačkoj smrti, ne da živi
hiljadu godina!" I opet udari kopljem o zemlju, a tlo potmulo zatutnji.
„U rat! U rat!" zaori se iz hiljadu grla. „Bogovi će nam zavideti na
hrabroj borbi i slavnoj smrti! Ko još želi da večno živi, kad svako sanja o
junačkoj smrti!"
„U rat! U rat!"
„Sada će naš smrtni neprijatelj Loki doznati da će se Gungir vratiti
Toru u Alfhejm i opet će njegove horde drhtati pred njim! Radujmo se
danu bliske smrti u boju! Jer večna slava pripada samo hrabrima!"
„U smrt! U smrt!"
Raspoloženje u ovom smrtolikom svetu najednom se promeni. Iako
se njena prisutnost i dalje osećala, sada se osećala radost zbog bliske
borbe i možda hrabre smrti, jer ovim ratničkim vilenjacima najveća želja
beše da što junačkije poginu kako bi dostojno mogli da stanu uz svoje
pretke u Valhali. Nisu se plašili smrti, naprotiv, prigrlili bi je kao najveću
nagradu. Setih se Mokošinog mudrovanja i kako se ono obistinjavalo:

„Znajte, bogovi će vam gorko zavideti

Zbog onoga što će na bojištu videti.
Jer u smrti hrabroj veća je slava
No biti obična besmrtna glava."

Kralj Demogorgon priđe Marku, koji je još klečao pognute glave, pa

reče:
„Uspravi se, proročki hrabreniče. Tvoj dolazak je odavno najavljivan.
Ne smeš klečati ni pred kim, već neprijatelj mora klečati pred tobom i
moliti tebe, neumoljivog, za milost!"
Kad se Marko pridiže, kralj mu pruži ruku, a drugom ga prigrli.
„Zar ima veće radosti nego boriti se rame uz rame sa prijateljem!"
„Tvojim prijateljima je potrebna pomoć da se probiju kroz Lokijev
obruč i da se vrate u Čvorište", rekoh ponizno.
„I pomoć će dobiti", klimnu glavom kralj. „Za ovaj dar i nesebično
prijateljstvo zaslužujete mnogo više... Skidbladnirom ćete otploviti
Gjalom i u pratnji moje garde stići ćete do Čvorišta."
Kao kosingas mnogo sam toga čarobnog video i doživeo, ali
svakako jedno od najčudesnijeg beše plovidba vilenjačkim brodom
Skidbladnirom kroz donji svet Ada! Taj izduženi brod od crvenog drveta i
crnog jedra plovio je glatko kao da nije dodirivao vodu. Crno jedro mu
ukrasivaše zlatonito Drvo sveta, Igdrasil, a lopatice vesla u obliku lista
Igdrasila nečujno su zaranjala u vodu. Samo dah drevnih bogova mogao
je da ispuni njegova jedra i da ga pokrene tamo gde nije bilo ni daška
vetra.

257
 Usput smo prolazili kroz pejsaže očaravajuće lepote kao da nismo
bili u Adu. Jezera zlatoblistavih voda punih zlatobojnih školjki, vodopadi
koji su se slivali iz velikih otvora u steni, šuma puzavica koje se visokih
grana hrle ka vodi stvarajući gustu zavesu, i beskrajno mnogo zveri koje
su vrebale sa obale ili iz vode. Tako opet videsmo strašnog korokotu koji
se borio sa bargestom, koji obično pohodi britanska ostrva, a koji je bio
mešavina goblina i medveda, što mu je davalo zastrašujući izgled. Na
obali videsmo i kafara, crnog medvedolikog stvora koji hoda samo na
zadnjim nogama. Čak i drevnog urvana, bika sa velikim rogovima i
čeljustima kojima kida plen. Za njega se pričalo da ga mori večna glad i
da kidiše na sve što naiđe zbog neustrašive naravi. Možda pre zbog
nepopustljive gladi.
Malo je hartije da se opišu sva čudestva podzemnog sveta, jer iz
hladnosti smrti kojom zrače Sibalba, Niflhem, kao i druga kraljevstva na
obalama Ada, uđosmo u svet neobične lepote kojim vladaju okrutne
zveri, gde se jači hrane slabijima
Ipak, sa neskrivenom radošću napustismo Ad i zaplovismo mračnim
tunelima koje je reka Gjal probila u prastara vremena. Nekoliko dana
plovismo mirnim vodama dok konačno ne pristasmo uz jednu napuštenu
obalu. Dalje se nije moglo, jer se Gjal uzvodno stropoštava sa više
desetina hvati, a golemi vodopad pravi oblak vodene pare zaglušujuću
buku. Odatle nas kraljeva garda povede nama nepoznatim tunelima,
kroz brojne dvorane i preko nebrojenih ponornica. Ali nijednom ne
naiđosmo na neprijatelja, ali ni na druge stvorove koji obično ovuda
haraju u potrazi za lovinom. A to samo zato što je ispred nas krčila
prolaz izvidnica, koja nam je od njih i spremala jelo usput. Kretali su se
uvek nekoliko sati ispred nas, a sredinom dana, bar po njihovom
merenju, i krajem dana dočekivao bi nas podignut bivak sa spremljenom
hranom i vodom. Ali, neka mi radoznali čitalac poveruje na reč kad
kažem da sve vreme puta nismo nijednom progovorili nijednu reč sa tim
mračnim vilenjacima. A nisam ih ni video da su pričali među sobom, što
ipak ne znači da nisu slušali jedni drugima misli, kao što naše vile to
umeju.
„Pojasni mi nešto, Gavrilo", reče jednog dana Marko. „Otkud to da
kod njih postoje muške i ženske vile, a kod nas samo ženske, koje mogu
uzeti za muža i čoveka, pa taj postaje vilaš?"
„Kao što postoji mnoštvo vrsta šumskih ptica, tako postoji više sorti
vila. Naše gorske, planinske, rečne i druge vile nastaju i žive na površini
i samim tim su sklonije ljudima, dok ovaj vilenjački narod živi odvojeno
od ljudi, u svojim kraljevstvima, i retko kad dolazi u dodir s ljudima jer je
nova vera unela rascep, pa se sad oni love i ubijaju, a ljudi skloni njima
se spaljuju kao veštice, čarobnjaci ili bezbožnici. Tamo se stara vera iz
duše ljudi čupa železom i vatrom, a kod nas se blagonaklono gleda na

258
sve što je iz stare vere korisno jer Crkva sad zna da je ne može
iskoreniti iz našeg naroda. Naši ljudi još uvek osećaju veliku privrženost
prema šumi, iako toga često nisu svesni. To je očito nešto što svako
pokolenje nosi, kao neki čudesan san naših predaka koji mi još uvek
pamtimo. Ako se ikad desi da i mi zaboravimo taj san, onda će nam
duše ostati siromašne i vremenom će svenuti."

259
 Ponedeljak, 5. april leta Gospodnjeg
6897.

Dvadeset i sedam dana kasnije, nas trojica izađosmo iz

Ceremošnje na svetlost dana! Neka mi Bog oprosti ako bogohulim, ali
kad nas božansko popodnevno sunce obasja milim svetlom i toplotom...
osećah se kao da sam vaskrsao! To je osećanje koje se ne da opisati,
mada ne želim nikome da ga iskusi na naš način. Neka bolje ostane na
tome da mi veruju na reč da je to uistinu preporođenje ili vasrksnuće iz
sveta mrtvih. Grlili smo se, ljubili i čestitali jedni drugima ne samo na
uspešnom poduhvatu, nego pre svega što se vratismo živi i čitavi. A oko
nas blagovidan pejzaž prvog cveća, rani zeleni izdanci i blagoduh
prolećnog povetarca. Otišli smo po snegu, a vratili se po toplom danu.
Promena beše takva da gledasmo na sve oko sebe sasvim drugačijim
očima. Ono što čovek obično ne zapaža, nama nije moglo da promakne.
Od raznovidnih ptica do njihove raznoglasne pesme, od raznozvučnog
zujanja buba do raznoimenog cveća. Raznoličje života koje je bujalo oko
nas... a nije kidisalo da nas pojede!
Nismo mogli tek tako da krenemo dalje iako se polako smrkavalo.
Nije bilo lako priviknuti se na otvoren prostor posle skučenosti tunela i
njihovog večnog mraka. Udisati prolećni vazduh i osećati kako se telu
vraća snaga. A Dorkas kako ugleda mahovinu, leže na nju i samo je
gladi rukama i uzdiše.
No, kad je počelo da se smrkava, trebalo je poći. Mi za selo Ponor,
a Dorkas za Šugavi kamen. Naš rastanak beše dirljiv, jer iskovasmo
neraskidivo prijateljstvo. Bez njega svakako ne bismo uspešno završili
poduhvat i bio je jednako zaslužan kao Marko ili ja. Rastasmo se uz
obećanje da ćemo se opet videti, a Dorkas obeća da će se spremati za
rat, jer je želeo sa nama da učestvuje u njemu. Doduše, nismo mogli da
zamislimo kako bi se on tako malen borio, ali nije bilo sumnje da je imao
srce veliko kao naše.
I čim je pevušeći nestao u grmlju, nas dvojica pružismo korak ka
selu Ponor, koje beše udaljeno nekoliko sati hoda.

260
 „I šta misliš da je sa Almanahom, Gavrilo?" upita me Marko.
„Ne znam, razmišljam danima o tome. Ali, nije kod Hromog Dabe."
„Kod nekoga drugog je? Kod vidovina?", opet će on. „Ali, ko stoji iza
vidovina? Jesu li krsnici uspeli to da otkriju?"
„Saznaćemo uskoro, pobratime", reče Marko tabanajući iza mene.
„Sad kad smo se vratili, imam osećaj da će nam uskoro dojaviti. Sad
samo želim da što pre vidim mog Šaru."
„Hitnja je velika", rekoh zamišljeno. „Proleće je ovde, a još nismo
završili sve što je od nas traženo. Ne smeju nas mrakače preduhitriti.
Moraćemo putovati danju i noću."
„Bez brige, Gavrilo", reče vedrovoljno Kraljević. „Sad kad smo izašli
iz prokletog Ada, sve će biti lakše."
Pao je mrak kada izbismo na izvor Ponora, dom vodenjaka i
zgarište uklete vodenice. Sve što je bilo ostalo bila je jedna velika gomila
nagorelih dasaka. Čak je preko svega bio prebačen vodenični točak.
Očito su seljaci ubacili i njega kad su ugledali plamen.
Ne zadržavasmo se nego produžismo srećni što je selo bilo
nadomak. Ali kako ugledasmo u daljini njegova prigušena svetla, tako
primetismo neke ljude koji stoje na putu. Zadržah Kraljevića ne bi li
usporio kako bismo sa sigurne udaljenosti osmotrili šta se događa.
Srećom, nismo ni palili Zmajogorčev oganj jer mesec bi u prvoj četvrti,
pa je svetla bilo dovoljno, pogotovo za nas koji smo već bili priviknuti i na
mrkli mrak, a kamoli na mesečinu.
Prvo začusmo ženske glasove, a onda primetismo da su to sve
žene. Nigde nijednog muškarca ili deteta. Već pomislih da se neko zlo
opet sručilo na selo, kad žene počeše da se svlače gole. Marko se
izbeči, pa ne veruje svojim očima. I mlade i stare se skinuše golcate,
raspustile duge kose, pa sa zemlje dohvatiše nešto što prepoznah da su
žarači, kose, sekire i štošta još gvožđevito. Kad, čini se, najstarija stade
uprezati u ralo, meni sinu šta je posredi i kakva ih mora muči.
„To je oboravanje", šapnuh Marku, ali njemu nije jasno. I ne čudi,
kako bi kralj mogao znati kako se seljaci bore od pomora stoke, čume i
kojekakvih pošasti.
Uto, žene sa gvožđarijom stadoše oboravati oko sela. U drugim
krajevima su to radili blizanci, pa bi zaorali brazdu i time se ogradili od
neke nedaće. Verovalo se da nikakvo slično zlo ne može preći tu
granicu.
„Zar ne možemo da prođemo?" šapnu mi Marko.
„Nikako!" prenerazih se. „Nikome iz sela nije dopušteno ni da
posmatra, a kamoli da učestvuje..."
Kako to rekoh, začu se neka vriska i graja. Golcate žene se
uskomešaše, pa preteći povikaše. I videsmo zašto. Neko jadno pašče se
po mraku vraćalo iz šume, pa udarilo pravo ka njima. Šta ono zna, već

261
se raduje ljudima. Ali žene zamahnuše onom gvožđurijom, pa besno
navališe na psa i umlatiše ga na mrtvo. Jedva je stiglo dvaput da zacvili.
Marko se živim čudom čudi i krsti se.
„Šta to bi, crni ti?"
„Misle da je to prerušena čuma. I nas bi napale da smo naišli."
„Nije valjda? Zašto kad nas poznaju?"
„Stroga zabrana."
Kad upregnute nastaviše da zaoravaju, udariše u buku i dreku, što
je samo moglo da znači da je čuma već u selu, pa ju je galamom trebalo
oterati. Nije nam preostalo ništa drugo nego da sednemo i naslonimo se
na stablo dok se oboravanje ne završi. A to je umelo da potraje.
Ponekad i celu noć.
Tek kad je zarudelo nebo na istoku, a evo žena koje napraviše čitav
krug oko sela. Zadovoljne obavljenim poslom i verujući da su odagnale
čumu iz sela, vedroradosno uzeše da se obuku. Pustismo ih da se
raziđu po kućama, pre nego što uđosmo u selo. Videlo se da niko od
uzbuđenja nije spavao, sem dece koja nas krmeljiva dočekaše. Ipak se
njihova umorna lica razvedriše kad ugledaše dva poznata putnika
dobronamernika. Očas se okupiše oko nas, pa nakon pozdrava i
otpozdrava, stadoše da nam se žale na čumu koja je spopala selo.
„Čekajte, ljudi, polako!" povikah. „Prvo da čujemo šta se desilo, pa
ćemo vam pomoći koliko možemo!"
„Dajte da dođemo sebi, dolazimo s puta!”, dodaje Marko.
Uto se Vlača probija kroz gužvu, rasteruje ljude i hvata nas dvojicu
pod ruku.
„Što ste dosadni, pustite ljude da dišu!”, viče ona. „Hajdete kod nas
da vam Vlača da nešto vruće da jedete. Brzo ću vam spremiti poparu sa
sirom. Dodaću i kajmak, ako oni moji balvani nisu noćas sve pojeli!"
Seljani nas ispratiše do Vlačine i Tešemirove kuće, ali se ne
raziđoše, već čekaju da vide valjda šta ćemo mi učiniti. U dvorištu nas
dočeka domaćin, sa istim izrazom na licu kao i kad smo od njega
odlazili. Ipak se pozdravi sa nama.
„Pop i vitez! Ne čudi što su se na ovo selo okomile mrakače."
„Marko će još pomisliti da nismo dobrodošli, prijatelju", kažem mu
ja, a on se trže pa se brže bolje ispravi.
„Taman posla! Ko bi nam inače pomogao, ako ne vi. Nego, sve mi
se čini da ovo ima neke veze sa vama."
„Uđite u kuću dok mi obiđemo Šarca i Coku", rekoh im. „Jesu li oni
dobro?"
„Umalo i da ne budu", reče on.
„Zašto, crni ti?" uplaši se Marko.
„Čuma htela i njih da odnese, ali ja i moji sinovi joj ne dadosmo",
kaže bezizrazno Tešemir. „Čim se pojavismo sa sekirama, umakla je

262
bez traga."
Marko i ja se ubrzanim korakom uputismo u štalu, gde ih ipak
zatekosmo žive i zdrave. A onaj ko kaže da životinje ne znaju ništa ili da
ne umeju da se raduju, taj je obično neznalo! Jer kako nam Coka i Šara
obradovaše! I jedan i drugi mlataraju glavom, pa se uzvrpoljili, pa
nogama riju po zemlji, ma samo što ne kažu: Što nam je drago što vas
vidimo! Hajdemo odavde!
„Moj Šaro...", tepa mu Marko dok ga mazi po glavi. „Moj Šaro..."
Vidim da mu štošta još govori u svojim mislima.
„Cokane, jesam li ti nedostajao?" Češkam ga po grivi. „Sigurno si se
ucrvljao ovde. Nisi ti svikao da čamiš u štali toliko dugo... Vidi, pa ti se i
ugojio. Izgledaš bolje i od mene!"
Mogu samo reći da nam je pao kamen sa srca sad kad smo bili opet
na okupu. Ko nema takvog prijatelja, ne razume o čemu pričam, pa mu
nema svrhe objašnjavati!
Vratismo se u kuću gde nas ukućani saletoše nutkajući nas ovim i
onim, a nama neprijatno, znamo da ni za sebe nemaju puno. Vlača se
prihvati kuvanja popare, a Tešemir nas nutka neumivačom.
„Da se kovarnete", kaže on.
Nazdravismo ukućanima, pa već posle prvog gutljaja, ja ih zapitam:
„Šta vas je opet snašlo, ljudi? Vidimo da ste oboravali selo".
„Čuma nas je snašla, eto šta", odmahuje glavom Tešemir.
„Nije valjda?", začudi se Marko. „Je li vam pobila stoku?"
„Skoro svu! Zato je krenula po vašeg magarca i konja!"
„Pa, ne videsmo nigde lešine, niti zaudara na njih", rekoh im.
„Ne možete ih ni videti kad ih nema, sve je odnela!" uzviknu
Tešemir po naravi inače tihotan. „Nama je dve krave i šest ovaca
odvukla u bestraga!"
„Ma, šta pričaš, Tešemire?" uzrujah se. „Otkad čuma odnosi mrtvu
stoku? Ona ih samo ubija!"
„Jesam li ti rekla, panju?" uzviknu Vlača, pa mu zapreti varjačom.
„Znala sam! Lepo ti rekoh nije čuma, al' ti si navalio, kao znaš bolje od
mene, a ne umeš ni vola ubosti!"
„Ja sam pokušao da ih sačuvam..." vajka se Tešemir.
„Ti i tvoji sinovi ne biste zajedno mogli da sačuvate ni mrtvu gusku
vezanu za drvo!" Razmahala se Vlača, a sa varjače samo leti vrela
popara na sve strane. „Slušaj šta ti čovek govori, gluponjo!"
Tešemir se snuždi, pa samo guta knedle, a tikvicu vrti U ruci.
„Slušajte, prijatelji" pokušah da ih umirim. „Uzalud ste oboravali
selo, nije vas spopala čuma, jer ona samo ubija stoku i ne odnosi je. Ovo
je nešto drugo..."
„Verovatno bauci koji ubijaju i odnose stoku da bi se prehranili",
dodade Marko, a bio je u pravu. „Velika se vojska sjatila u Čvorištu,

263
samo što nije pokuljala napolje. Treba to sve prehraniti."
„I sigurno niste jedino selo koje misli da ga je čuma spopala", rekoh.
„Znači, istina je ono što se priča?" reče Tešemir. „Jeste, prijatelju,
uskoro će veliki rat, pa je bolje da se pripremite."
„Jesi li sad srećan?" upita ga Vlača uznemireno. „Priželjkivao si
borbu sa njima, e pa sad će ti se ispuniti želja."
Tešemir se uspravi, a lice mu se ozari. Nagnu neumivače, pa obrisa
brkove rukom.
„Ja i moji sinovi ćemo biti spremni, Gavrilo", reče on.
„Ko god bude hteo, neka pripremi sekire i što više kopalja; ko je
strelac, što više strela", rekoh mu.
„Ma, dovoljna mi je samo sekira..." smeška se Tešemir.
„Možda tebi, ali ostali nisu za borbu izbliza", kažem, pa prihvatam
činiju sa poparom koju mi dade Vlača. „Sa baucima je najbolje boriti se
kopljem ili strelom. Mnogo su jaki za borbu prsa u prsa."
„Je li to sigurno?" nagnu se domaćin prema meni. „Da javim
ostalima?"
„Slobodno javi", reče Marko. „Razglasite svima. A što se tiče vaše
stoke, najbolje da je okupite nasred sela i da stražarite oko nje
danonoćno. Ovi bauci vas neće napasti jer da su to hteli, već bi to
uradili. Oni samo skupljaju stoku da prehrane vojsku."
„Ovo će obradovati ljude", reče Tešemir. „Najviše smo se plašili
čume. Sa baucima mi umemo."
Nakon što se najedosmo popare, u znak zahvale što nam čuvaše i
sačuvaše Coku i Šarca, dade im Marko vrećicu perpera, što će im biti
više nego dovoljno da nadomeste izgubljenu stoku. Domaćini behu
mnogo zahvalni, pa nas svojski ispratiše iz sela, a narod se umiri kad
naču o čemu se radi i kako treba da izađu na kraj sa nesrećom.
Sve u svemu, uznemirenost među ljudima, ali i među baucima beše
velika. Svi očekivasmo skori rasplet i konačan kraj ovom dobu
smrtovanja. Svi željno iščekivasmo da neprijatelja pogledamo preko puta
na bojištu. A kako je vremena bilo sve manje, tako mi ubrzasmo korak,
rešeni i da do pola noći putujemo. O pripremama za borbu već je trebalo
razmišljati, ali najveći nedostatak bi što ne znasmo odakle će neprijatelj
napasti. Svesni bejasmo da nećemo moći da okupimo silu kao Hromi
Daba, ali da li ćemo ga napasti ili se samo braniti, zavisilo je od terena
bojišta. Imajući na umu da ga Hromi Daba bira, znao sam da će izabrati
mesto koje njemu ide naruku, odakle će moći da napada, a gde ćemo mi
morati da se branimo. Bude li tako, biće nam potrebno mnogo
odbrambenog oružja...
Setih se reči velikog grčkog vojskovođe Perikla: „Više se plašim
naših grešaka nego planova protivnika".

264
 Vaskrs, nedelja, 18. april leta
Gospodnjeg 6897.

Kao što je naš prijatelj i kržljuš Dorkas govorio: „Da mi je neko

pričao, ne bih mu verovao", ni mi ne bismo verovali da ćemo na sam
Vaskrs stići do sela Vratna, na istoimenoj rečici, nadomak manastira
Vratna. Ali, rekao bih da to svakako nije slučajnost, jer je ljudski životni
put pun skrivenih značenja!
Nas je to, kao i da je tog dana bio Vaskrs i da smo bili na pola sata
hoda od zadužbine kralja Milutina, mnogo ohrabrilo i ojačalo nam veru u
pobedu.
Obojici nam se javi neizdrživa želja da prisustvujemo Uskršnjoj
službi u manastiru kako bismo se zahvalili Bogu što nas sigurno rukom
provede kroz Ad i da dušu popunimo novom snagom.
Ali dok tabanasmo putem, uzvodno uz Vratnu, sačeka nas jedno
iznenađenje. Pod jednom vrbom, na obali, ugledasmo vilu Ravijojlu i
krsnika Pačena. Uistinu, ne znam kome se više obradovah, mada kod
Marka ne beše dvoume. Zacaklio očima, pa samo trepće kao svraka na
jugovinu.
„Evo ti posestrime, Kraljeviću", kažem mu ja opet, a on me preseče
pogledom, mada ništa ne reče. Meni smešno.
Ali, kako se približismo, ne videh u njima vedrolika lica iako nas ne
videše dugo vremena. Činilo se da opet donose neke loše vesti,
dovoljno crne da pomute naše uspešne poduhvate u Adu.
„Možete li nas bar jednom obradovati?" kiselo se osmehnuh.
„Da! Vratismo se kao iz mrtvih, a vi kao da nas oplakujete", dodaje
Marko.
Ipak se srdačno pozdravismo sa njima, a vili oči zasijaše od radosti
što nas vidi.
„Kako da se ne radujemo što ste opet među nama!" uskliknu
Ravijojla. „Združuje nas mnogo toga neraskidnog i svaki vaš uspeh
dočekamo veseljem i ohrabrenjem!"
„Tako je", reče Pačen. „Slavilo se kad ste uzeli beloužareni alatir, a

265
pogotovo što sklopiste nove saveze za predstojeću borbu"
„Sibalba kipti od gneva gospodara Hromog Dabe", reče vila. „Kažu
da se više od svega ne može načuditi kako ste prodrli u njegovu riznicu i
kako ste uspeli da umaknete sa teškim alatirom!"
„Nije bilo lako, ali sad je alatir konačno bezbedan", rekoh. „Ono što
me brine je što tamo ne nađosmo Almanah."
„Pretpostavljam da ste sve dobro pretražili", reče vila zabrinuto. „To
onda može samo da znači da nije kod njega"
„Najverovatnije je kod gospodara vidovina", rekoh im. „Ako je tako,
onda on i Hromi Daba nisu ni u kakvom savezu."
„Ali imaju zajedničkog neprijatelja", reče Pačen.
„Misliš, nas?" upita Marko.
„Posebno... Gavrila", reče krsnik.
„Verujemo da su napadi vidovina usmereni pre svega na tebe,
kosingase", reče vila.
„Na mene?" začudih se. Doduše, svakojaki ubijači me odvajkada
vrebaju, ali prvi put da to budu vidovine. „Zašto mislite tako?"
Pačen ispruži ruku i otvori je. Na dlanu mu beše pečurka
muvomorka. Spadala je u otrovne. Pogledah ga zbunjeno.
„Lucan ju je doneo... Pre nego što mi je izdahnuo na rukama", reče
Pačen.
„Zaboga, kako se to desilo?" potresoh se. „Jeste li pratili vidovine
posle napada na Todorovu subotu?"
„ Jesmo..." uzdahnu stari krsnik. Njegova družina se smanjivala.
„Ali, posle nekoliko dana su nas prokljuvili. Znali su da ih pratimo, pa su
se razdvojili. I mi smo se podelili. Vodali su nas svuda, čak i po
gradovima, a onda je vidovina koga sam ja pratio... nestao. Pobegao mi
je. Veštiji su nego što smo mislili... Nekoliko dana nisam znao šta je bilo
sa Bratenom i Lucanom. Mi imamo nekoliko tajnih mesta na kojima se
okupljamo za slučaj da se neplanirano razdvojimo. Otišao sam na ono
najbliže mestu gde smo se razdvojili. I čekao ih... Lucan se pojavio teško
ranjen. Čudo da je toliko izdržao. Iz stomaka su mu ispadala creva. Dao
mi je muvomorku i rekao da je ukleta. Pre nego što je izdahnuo, rekao je
da tebi, Gavrilo, preti velika opasnost, a da je Braten otišao... nekud... da
pokuša da to spreči."
„Je li ti rekao ko predvodi vidovine?" upita Marko.
„Pokušao je, ali samo je suzan stigao da kaže da zlopcu ne
možemo ništa. Šta je time hteo da kaže, ne znam."
Uzeh muvomorku u ruku i zagledah je. Nije bila mnogo otrovna,
sigurno ne toliko da ubije čoveka. Skuvala bi se i njen miris je privlačio
muve i ubijao ih. Zašto je rekao da je ukleta? I zašto sam baš ja bio na
meti vidovina? Sad, posle toliko vremena, nadomak konačne borbe?
Ako je čovek stajao iza njih, valjda bi mu odgovaralo da se suprotstavim

266
najezdi bauka. Da im je Hromi Daba gospodar, odavno bi ih on slao na
mene, ne bi čekao poslednje dane pred invaziju. Jedan deo je
nedostajao da bi mozaik bio kompletan. Samo jedno lice.
„Odnesi ovu pečurku patuljcima na Šugavi kamen", rekoh joj. „Mork
će znati šta je to Lucan otkrio što ga je koštalo života."
„Moraš da se čuvaš, kosingase", reče Pačen. „Rade ti o glavi.
Nadajmo se da će Braten to da spreči."
„Dvadeset godina mi rade o glavi, prijatelju", rekoh ravnodušno.
„Još mi je na ramenima."
„Ali sad je izgleda drugačije, pobratime", zabrinu se sad i Marko.
„Iz ove kože ne mogu, niti ću se kriti", rekoh smireno. „Čeka nas još
posla, ljudi... Nego, kako je naš knez Lazar?"
„Smrknut, zabrinut", tužno će vila. „Obraduje se samo kad čuje
dobre vesti o vama. Kao da mu je to najvažnije."
„Nije, nego čeka da mi obavimo svoj posao da bi on spokojno
mogao da završi svoj", rekoh im, poznavajući Lazara. „Traži od njega da
nam pripremi što više odbrambenog oružja. Neka utovari u kola i neka
čeka naš glas gde da ih pošalje."
„Niste saznali odakle će gospodar Hromi Daba da napadne?", pita
Pačen.
„Ne, ali moramo da saznamo, inače smo gotovi", rekoh.
„Jesi li čuo za sarvane?" pita me vila.
„Naravno, plaćene uhode, vilenjaci ili gnomi koji su se prozlili, ali
nisam imao priliku da... poslujem sa njima."
„Može li im se verovati?" strepi krsnik.
„Oni su stekli ugled po tome da su slepo odani svom gospodaru,
dokle god ih plaća."
„A šta ako im neko plati više?" opet će krsnik.
„Bez obzira... Ako se sarvan pogodi da obavi nešto i za šaku
prašine, on će to uraditi makar mu drugi nudili šaku zlata", reče vila.
„Samo zbog toga uživaju dobar glas", složih se. „Sve ostalo im ne
ide na čast."
„Mislite da će taj sarvan moći da otkrije odakle će Hromi Daba da
napadne?" upita Marko.
„Mogao bi i da sazna ko stoji iza vidovina", setih se.
„Gde možemo jednog da pronađemo?" obradova se Marko.
„Raspitaću se, pa ću vam reći", reče vila. „Oni su vrlo povučeni i
žive po zabitima. Niko ih ne voli. Sve su to izrodi."
„U redu, rastajemo se znajući ko šta treba da radi" rekoh spremajući
se da nastavimo put. Želeo sam da stignem za vaskršnju službu. „Vreme
kao da namerno sve brže teče, jedva držimo korak sa njime."
„Sad moramo da uzmemo božanski crveni ogrtač od isposnika koji
živi već stotinama godina i sve to vreme ćuti i neće da mrdne iz

267
isposnice, između ostalog i zato što ga vrebaju nekakvi bauci koji mu od
pamtiveka žele preoteti taj ogrtač...", šaloozbiljno će Marko.
„Drago mi je što ne moram sa vama", dobaci krsnik.
Oprostismo se uz nadu da ćemo se sledeći put sresti sa boljim
vestima, a Marko i ja pohitasmo u Vratnu.
Kad stigosmo u selo, a ono prazno iako beše izrana. Ali kako beše
Vaskrs, pretpostavismo da je svet u crkvi, na službi. Nema žive duše. U
daljini se čuju crkvena zvona, pozivaju vernike, pa i mi pohitasmo.
Prođosmo selo, pa u podnožju Velikog krša ugledasmo omanju
crkvicu i svetinu koja se okupila oko nje. Ne poznajemo nikoga, pa nas
ljudi gledaju malo ispod oka. Mi klimamo glavom u znak pozdrava, a oni
otpozdravljaju nepoverljivo, mada vide da sam sveštenik, a Marko vitez.
Ali, deca su ta koja ne znaju ni za strah ni za stid, pa se brže-bolje
okupiše oko Kraljevića, pa mu zagledaju Zmajata i Šarca.
Uto nam priđoše jedan čovek i žena, pa počeše da rasteruju i
umiruju decu. Nekome udare čvrgu, drugo povuku za uvo ili kosu...
„Je li, prijatelju", rekoh znatiželjno. „Da nisu sva ova deca tvoja?"
„Jesu, jesu", smeška se mlađi čovek, suvonjav, srednjeg rasta, ali
blagovidnog izgleda. Poštenje mu se vidi u očima. „Svih dvanaestoro su
moji... Valjda!" Pa se stade smejati, pa uštinu svoju ženu, koja stajaše
kraj njega. I ona se nasmeja. Da li zbog tolike dece ili štogod drugoga,
ali i ona je mršavica, mada vedrog osmeha i pogleda. Lepuškastog i
dobrodušnog izgleda.
„A ko ste vi, neznanci?" pita ovaj. „Monah Gavrilo, a ovo je Kraljević
Marko", rekoh. „Ooo!" uzviknuše oboje uglas. „Mi vas znamo po
zgodama glasovitim!"
Uto, i drugi koji to začuše, stadoše da se okupljaju oko nas i da nas
pozdravljaju.
„Moje ime je Darije, a ovo je moja žena Dubravka", reče on, pa je
opet štipnu, a ona poskoči i zakikota se.
„Kud si stigao da toliko dece napraviš?" upita ga Marko, gledajući
oko sebe buljuk dece. „Znaš li im svima imena?"
On, onako vedro odgovori: „Dece i para nikad dosta! A neka još
nisu dobila ime, a nekima ćemo ga promeniti da zlo ne čuje."
Znam da je običaj da se neznancima ne govore imena dece, jer se
ljudi plaše da ih neko ne urekne ili šta već, a od straha od bolesti ili
nesreće, deci su se često menjala imena.
„Bogami, što više dece imaš, para je sve manje", reče mu Kraljević
čudeći se tolikoj dečurliji.
„Pa, možda što je više dece, imaš manje para, ali svakako imaš sve
više sreće i radosti", reče Dubravka, grleći svoga muža.
Taman da se raspričamo kad eto ti duhovnika iz manastira, spremni
da povedu povorku.

268
 „Na čelu je iguman Draganac, a za njim jeromonasi Bukin i
Dulejan", šapuće Darije. „Poznajem ih svu trojicu, dobri ljudi, mada
iguman važi za tvrdicu i ume često preterano uzimati diminu."
Još si mlad, Jakove, pa ne znaš da je dimina - danak što se po
dimnjaku, po svakoj kući, plaćao manastiru, a episkopi su uzimali
vrhovinu od manastira.
„Sećam se jedne gladne godine, ne beše kuće u koju se beda nije
uvukla", priča mi dalje ovaj, „kad igumanu Dragancu rekoh: 'Pogledaj,
igumane, ovu čeljad, kost i koža! Mogao bi da preskočiš koju diminu.'
A on zagleda decu, iako su mu svaki dan pred nosom, pa reče:
'Nisam primetio da gube na težini!' Ali neću da grešim dušu, te iste zime
nije uzimao diminu." Pa se stade kikotati. „A jeromonasi Bukin i Dulejan
su vredni i milodušni. Mi smo ovde daleko od glavnih puteva. Moramo se
držati zajedno. Mada, njih dvojica umeju iza oltara da nagnu malo
gvozdenice, to jest, komove rakije, koju navodno čuvaju za kostobolju.
Tako se jednom ja zatekoh sa njima, pa dok jedan pije, druga dvojica
ponavljaju: 'Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj ga grešnog”.'
Trese se Darije od smeha, pa se sve krije iza ljudi da ga sveštenici ne
vide.
Zaćuta dok su ovi prošli pored nas kadeći ljude, pa čim se udaljiše,
opet će Darije:
„Ispoštovali smo sedmonedeljni post, ali iscrpljeni smo, čudi me
kako su ovi popovi uvek isti."
„Održava ih molitva", kažem ja.
„Čuješ, Dubravka? Moraćemo više da se molimo, pa ćemo se
gojiti!", smeje se on.
I tako započe služba krsnim ophodom oko crkve da bi na crkvenom
pragu iguman objavljivao vaskrsenje Hristovo. Zatim, uđosmo u hram da
bi započela praznična služba. To je inače vreme koje se smatra
povoljnim za neke magijske radnje, bilo da je u pitanju gatanje ili sreća.
Lopovi su obavezno nešto krali da bi se osećali sigurnim tokom cele
godine. Zato se nimalo ne iznenadih kad među svetom ugledah Brzeja,
koji se tobože moli i krsti, a vreba nekog jadnika. Otkud on ovako
daleko? Sigurno ga posvud jure, pa nema više kud da se skloni.
Okrenuh glavu da Marko slučajno ne primeti gde gledam. Ispred hrama
su stajali lovci koji bi odapinjali strele u vazduh na svako sveštenikovo
„Hristos vaskrse!", verujući da će stalno pogađati bez promašaja.
A ne daj bože da neko prespava Uskršnju službu, to je bio
neoprostiv greh. Za kaznu, takve ljude su narednog dana polivali vodom,
a grešnici su mogli očekivati da im cele godine neće ništa polaziti od
ruke.
Naš narod misli na sve, pa tako ko u crkvu dođe u novom odelu,
može među prisutnima videti vračeve okrenute leđima od oltara, ili ako

269
donese posebno pripremljen sir, može prepoznati veštice jer bi im se
videli repići. Zato među prisutnima beše i takvih, koji su kanili razjasniti
neke muke koje su ih morile.
Kad se jutrenje završilo, narod nagrnu napolje, a videh neku
nevaljalu decu koja se sakriše iza oltara. To sam i ja činio kao dete,
zajedno sa Simeonom i Vojimirom, jer se pričalo da ćemo posle jutrenja
u praznoj crkvi moći da vidimo pokojnike koji se mole i međusobno
hristosuju. Ako se, ne dao ti bog, odaš, mogao bi i glavom da platiš... Da
li sam šta video, Jakove? Nijednom nemah priliku, jer je i iguman za to
znao, pa bi nas isterao prutom.
Kao što rekoh, po završetku jutrenja narod pohita da što pre dođu
kući kako bi u toku godine pretekli ostale u poslovima. Zato nasta pravo
utrkivanje, u kome su, naravno, najviše uživala deca. Odrasli su to
ozbiljno shvatali, mada je bilo smešno gledati babe i dede kako se trude
da trče. Ipak je i to prolazilo uz smeh i zadirkivanje. A bilo je i onih koji bi
pravo otišli na groblje i obaveštavali pokojne rođake o Hristovom
vaskrsenju i da se hristosuju sa njima.
Iako se za vaskršnji doručak ne ide u goste, Marka i mene Darije i
Dubravka prihvatiše kao rođene, što mene uvek gane duboko u duši, jer
nije mala stvar kad sirotinja s tobom deli svoju koricu hleba. A za Uskrs
se ljudi potrude da im trpeza bude što bogatija, koliko je to moguće. Prvo
uskršnje jaje podelismo svi zajedno, a i običaj je da se ostala hrana
međusobno deli. Svi kažu, i ja sam se uverio u to, da ako se čovek
izgubi u šumi, treba samo da se seti s kim je poslednji put delio uskršnje
jaje, pa će uspeti da nađe put i vrati se kući. Za druga čarobna svojstva
uskršnjeg jajeta ne znam da li su tačna, ali ne bi naš narod sa uskršnjim
jajima tražio izgubljenu stoku da to nije tačno. Ili su ih stavljali u žito
spremljeno za sejanje, gladili su njima krave pred prvi prolećni izgon i ko
zna šta još.
Po običaju, pre podne sveštenici su sa ikonama obilazili sve kuće u
selu i služili uskršnji moleban, za šta su bili čašćavani. Tako i kad
dođoše kod Darija, iguman i jeromonasi se zaboraviše jer se iznenadiše
što vide dva neznanca u kući. Ali zakratko, jer stari iguman, prosede
brade i nizak rastom, vrlo brzo prepozna o kome je reč. Nije se
obradovao, što me ne iznenadi.
„A kojim poslom dolazite ovamo, nevoljnici?", reče pa stisnu usta.
„Na Vratnjansku kapiju", rekoh kratko, a svi se začudiše, pa se
krste.
„Jeste li vi kršteni?", čudi se iguman. „Tamo se ne ide. Iza crkve je
zabranjeno prolaziti. Ne znate šta se tamo krije."
„Znamo, igumane", rekoh. „Zato smo i došli "
„Ko god je tamo prošao, nije se vratio", opet će on. Lak se ni stoka
ne vrati ako tamo odluta."

270
 „Snaći ćemo se već", reče mu Marko.
Niko ne spominje isposnicu Svetog Nikodima, ali svi mislimo na nju.
Nasta neprijatan tajac. Jeromonasi stoje i drže ikone, ali poglednuju
trpezu, a ponajviše tikvice sa rakijom.
„Dubravka, deder počasti goste dobrodošlijom", reče Darije
primetivši to. A ona fina i poslušna domaćica, bez reči i pognute glave,
potrča da nas posluži rakijom. „Da probate moju maginjaču...", reče on
ponosno, pa kad Dubravka prođe pored njega, a on je opet štipnu. „Da
vidite kako štipa dok se pije!" Pa se nasmeja.
„Teško je ovo doba smrtovanja", odmahuje glavom iguman. „Sa svih
strana nas gladni vuci vrebaju."
„Žene i deca u zbegove, a muškarci neka se prihvate oružja", reče
Marko.
„Ipak, ne razumem šta ćete vas dvojica ovde", uporno će iguman.
„Čuo sam štošta o tebi, Gavrilo. Čim čujem zlogovorce da te kude, onda
znam da si pravednik. Ko brine toliko o narodu, ne može biti zlobljivac..."
Očekivao sam da čujem ono ali. „Ali, postoje tajne koje nisu za svakoga.
Čak se i od mene s pravom kriju neke stvari. Ne može niko da bude
sveznadar. Ovaj narod više od stotinu godina, otkad je ovde selo, živi u
stalnom strahu od onoga što čuči u Vratnjanskoj kapiji. Nemojte ga
uznemiriti i izazvati nam neku nevolju. Oni ne diraju nas, mi ne diramo
njih. Bar ovaj najsrećniji hrišćanski praznik da provedemo u miru", reče
iguman i prekrsti se.
Sveštenici na kraju obaviše moleban, mada se jeromonasi malo
klatiše dok držaše ikone, jer ko zna koliko puta su već bili čašćavani.
Pre nego što odoše, iguman me prekorno pogleda. Znao je on zašto
dolazimo, ali nije nas mogao sprečiti u našem naumu. Verovatno se
samo nadao da ćemo ostaviti kosti na toj kapiji.
No, posle uslediše uskršnje zabave, najradosnije vreme za
dvanaestoro dece, pa su ona kotrljala i utrkivala obojena jaja po
napravljenim žlebovima, tucala se jajima. Kad se kasnije krenulo u
goste, Marko i ja rešismo da krenemo da bismo tamo stigli još po danu.
Po dogovoru sa domaćinima, ostavismo Šarca i Coku kod njih. Činilo se
previše opasnim da ih ostavljamo same. Iz iskustva znadoh da se
isposnice nalaze na nepristupačnim mestima. Zato i ponesosmo uže,
koje nam još koboldi dadoše. A šta nas je tamo očekivalo, nismo mogli
pretpostaviti. Crveni ogrtač je bio kod našeg monaha, na čuvanju kod
tajnog reda Nikodima. Hoće li nam ga predati? Možemo li ga ubediti u to
kad se on zavetovao na večno ćutanje i da ne izlazi iz isposnice?
Hoćemo li proći kroz Vratnjanske kapije, nešto što, čini se, nikome živom
nije pošlo za rukom? Kakva su to stvorenja koja tamo odvajkada životare
i samo čekaju da neko iznese Crveni ogrtač?
Prođosmo stazom pored crkve, a iguman nas je pogledom ispratio

271
sa praga, pa se uputismo ka Velikom kršu, koji se visoko uzdizao ispred
nas. Puteljak je vijugao iznad reke i činilo se da se penjemo, međutim,
sa vrha grebena počesmo da se spuštamo i pred nama se ukazaše
golema kamena vrata. Podnožje im skrila šuma, ali kameniti vrh se
visoko nadvio nad krošnjama.
Tek kad im priđosmo odozdo, imasmo pravi osećaj razmere
Vratnjanske kapije. Po sredini joj je tekao žuborav, a opkoračila ju je
stena visoka više desetina hvati. Odakle smo stajali, jasno se videše
brojne rupe u njoj. Neke su čak zjapile sa svoda! Izgledaše kao otvorene
čeljusti nekog mitskog čudovišta iz kojih je svakog trena nešto pretilo da
iskoči.
Marko i ja se prihvatismo oružja, pa oprezno krenusmo k njoj, jer se
kroz nju moralo proći. Sa strepnjom poglednujemo mračne rupe, ali ne
znamo iz koje će šta da izleti. Ali osećam nečije poglede, ponekad mi se
učini da vidim da se nešto pomeri u njima. Ništa se ne čuje, osim žubora
vode i udaljene pesme ptica. Izađosmo iz kapije hodajući unatraške da
im ne okrećemo leđa. Tek tad shvatih šta se događa.
„Što bi nas sad napali?", rekoh više za sebe nego Marku. „Oni
čekaju da mi iznesemo Crveni ogrtač, a znaju da smo došli zbog toga."
Osmotrismo liticu koja se nadvila nad šumarkom tražeći pogledom
isposnicu. I nije je bilo teško uočiti jer joj ulaz beše zazidan crvenom
opekom. Videla se rupa u njoj koja je služila kao ulaz. Nalazila se nasred
kamene strane i bila je sasvim nepristupačna.
„Moraćemo da se spustimo užetom odozgo", reče Marko. „Sigurno
se tako i isposnici spuštaju."
„Ko zna kad se neko poslednji put spustio", rekoh zagledan u liticu.
„Ali sa gornje strane sigurno postoji nešto za šta je vezivano uže."
Propisno se namučismo dok ne pronađosmo stazu koja je vodila na
vrh litica. Pošto se retko koristi, bila je sva obrasla i skrivena žbunjem.
Ali, jednom kad krenusmo njome, ostalo je samo da izdržimo naporan
uspon. Preznojismo se pet puta dok ne izbismo na vrh, a gore nas
dočeka svež prolećni povetarac i čaroban zalazak sunca, kad nebo
poprima jarke boje koje se prelivaju i prave razne oblike...
„Hajde, crni pope! Šta si se zagledao kao neka zaljubljena šiparica!"
uzviknu Marko. „Nekad te ne razumem!"
Izlomismo noge po oštrom kamenju i umalo da nam promakne
gvozdena alka, koja je virila iz jednog kamena. Tu su se vezivali i
spuštali. Bez priče, žureći da se spustimo pre mraka, pričvrstismo jedan
kraj užeta, a ostalo bacismo preko ivice.
„Ko će prvi?", pitam ga ja. „Hoćeš ti?"
„Bolje ti... Ti si kosingas", zamuca Marko.
„A ti si Ratnik iz Proročanstva", vidim ja kako on nervozno gleda
dole.

272
 „Ma, plašim se visine", odbrusi mi on. „Kreni prvi, bestraga ti glava."
Doduše, razumeo sam ga. Bilo je visoko, strmo, ali srećom neravno,
pa se moglo osloniti nogama. Polako, nogu pred nogu, spuštah se niz
liticu trudeći se da ne gledam pravo dole. Činilo se da se dugo spuštam i
da će mi svakog trena ponestati užeta... kad pod nogama videh crvenu
opeku. Odahnuh kad mi se ukaza mali ulaz u isposnicu. Morah skoro
četvoronoške da uđem. Uspravih se i stadoh. Gledam oko sebe. Pećina
kao svaka druga, glatki zidovi, a sa levog kaplje voda i puni izdubljeni
kamen. Dublje unutra, vidim da pećina zavija udesno, a otud dolazi
slabašno svetlo lojanice. Oklevah da priđem ne znajući šta da očekujem.
Ovde nismo bili dobrodošli. Bejasmo uljezi... najgore vrste. Da
dozovem? Da uputim pozdrav? Sve mi beše neprikladno.
Tihim korakom krenuh napred, a čini mi se da pećina odjekuje od
mene. Kurjak zvecka za pojasom, vreća na leđima škripucka, čak se i
moja zadihanost čuje.
Uto, napetost u vazduhu prekide Marko, koji se spuštao niz uže i
naglas psovao i proklinjao mene i svoju sudbinu. Pomislih da je bolje da
priđem čoveku i uljudno ga pozdravim pre nego što Marko u srdžbi ne
uleti. Pružih korak, pa nesigurno provirih iza ugla odakle je svetlost
dolazila, a tamo imam šta da vidim: ofucana slamarica na kamenom
podu, a na njoj sedi ljudska prilika zarasla u dugu sedu kosu i bradu,
ogrnuta prašnjavim crvenim ogrtačem sa kopčom u obliku Drveta sveta.
Kraj njega, na kamenu gori lojanica, pored nogu mu dve drvene zdele,
kašika, jedan stari zarđali nož. U uglu, zgužvana i pocepana mantija.
Čovekovo lice smireno, oči zatvorene, kao da spava sedećki. Lice mu
izborano, koža bela, ne bleda, ali čini se skoro providna, kao da bi na
dodir pukla. Ali njegov izraz je blag, zrači blagostanjem i srećom...
„Šta mi je ovo trebalo, bog te ubio pope!", čujem Marka ispred
ulaza. „Mogao sam lepo da te čekam gore i da ja uživam u zalasku
sunca!"
„Pomaže bog, brate", rekoh glasno.
Nikodim, a tako su se svi isposnici ovde zvali, otvori polako oči, pa
me pogleda. Blago nabora obrve kao da se pita da li to sanja ili zaista
stojim ispred njega. Imao je kao nebo plave oči.
„Pope! Zaglavio sam se!" zapomaže Marko. „Daj pomozi, čoveče!"
„Pomaže bog, brate", ponovih, a on samo polako trepnu kao da
otpozdravlja. „Došli smo važnim poslanjem, žao mi je što ti smetamo."
„Eh, ostavih kožu na kamenu!" žali se Marko, pa ga čujem kako
nam se približava teškim koracima. Kad stade kraj mene, ukipi se pred
prizorom, pa poče da guta knedle.
„Ja sam kosingas Gavrilo, a ovo je Kraljević Marko, Ratnik iz
Proročanstva", rekoh. „Kao duhovniku i znalcu starih tajni, ne moram ti
objašnjavati ko smo i šta smo... Ali ne znamo da li si upućen u to da se

273
počelo ostvarivati Proročanstvo Vatre." Nikodim nas gleda i ne trepće.
Ne daje nikakve znake. „Ne sumnjam u to da si sa njim upoznat, ali...
sprema se veliki rat sa gospodarom Hromim Dabom... Ad ključa u gnevu
i sprema se da prelije u Uomuljima... Nas dvojica smo bili dole... Spasili
smo Drvo sveta, koga se bio dokopao... Videli smo silu koju okuplja... Ne
zna im se broja... A nas je malo." Nikodim i dalje ne daje nikakve znake
ni da nas čuje, a kamoli da nas sluša. Pogledam Marka, a on diže obrve,
ni njemu nije jasno. „Sklopili smo saveze, dobre... Imamo i obećanje od
Vlasa... Oni se odvajkada petljaju sa baucima i ne plaše ih se... Hoće da
nam pomognu... Hiljade bi nam se pridružile... Čak i čuvari Svetovidovog
hrama, vrsni konjanici i ratnici. Tu su i zduhači Belog Vuka. Oni nam već
uveliko pomažu..." zanesoh se pokušavajući da mu objasnim našu
situaciju, ali ne znam kako da pređem na stvar. „Pozvao sam red Zmaja
sa sve četiri strane sveta da se okupi u Jastrebini, da dođu da ratuju
protiv mrakobesa. I oni već polako pristižu... Ali nam na trebaju ovdašnji
Vlasi... Svetovid je obećao pomoć, ali... zauzvrat traži neke stvari...
između ostalog tvoj Crveni ogrtač." Tek tad se Nikodimu malo nabora
čelo. Ali polako odmahnu glavom. Ne pristaje.
„Ali, bez tvog ogrtača neće nam pružiti pomoć koja nam je toliko
potrebna" reče Marko molećivo. „Vez njih, izgledi su nam nikakvi. Svi
ćemo izginuti uzalud. Neprijatelj će preplaviti sve zemlje, nema ko da
zaustavi toliku silu. Neće nikoga porobiti, sve će pod mač staviti. Žene,
decu, stare i bolesne... Sve će crkve spaliti i kaluđere pobiti... Te zveri će
se najesti nas... Uostalom, znaš i sam... Tako nešto te vreba ovde u
Kapiji." Ali Nikodim nas i dalje gleda bezizrazno. Samo ponekad trepne.
Posle Marka, nastavih ja da ga ubeđujem, pa pričam sve
nadugačko i naširoko, objašnjavam mu šta se događa napolju, da nam
preti i velika opasnost od Osmanlija. Da Murat samo što nije udario na
Srbiju. Kako se Lazar priprema za rat, da obojica okupljamo vojske da
se borimo protiv dva neprijatelja istovremeno. Kako Lazar čuva svoje
trupe za svoj rat i ne sme nam priteći u pomoć protiv bauka, a da nama
treba Crveni ogrtač kao uslov da dobijemo preko potrebnu pomoć... I sve
tako u krug, ali Nikodim samo ponekad uzdahne, pa odmahne glavom.
Marko poče da gubi strpljenje, pa mu stade nabijati na nos kako će
on biti odgovoran za pogibelj naroda i gde će mu duša kad bauci
prožderu decu i žene. Ušeta se Kraljević po isposnici, maše rukama, pa
sve više diže glas, ali na sve to isposnik i dalje ne miče nego nas samo
gleda. Samo bog zna šta misli o nama!
Naposletku, ožednesmo od tolike priče, pa kod ulaza stadosmo da
srčemo vodu koja se slivala u udubljeni kamen.
„Mi možemo ovako do sutra da mu pričamo", zabrinu se Marko.
„Ovaj ne kani da nešto prozbori."
„Oni se zavetuju na ćutanje i neće nikako to pogaziti", rekoh. „Lakše

274
smo izašli na kraj sa Baba Jagom."
„Dokle ćemo ovako, Gavrilo? A da mu preotmemo ogrtač?" šapnu
on.
„Ne smemo", rekoh. „Ko god to pokuša, zadesi ga neka kletva.
Zašto misliš da mu bauci ne prilaze?"
„Šta ćemo onda da radimo?"
„Nastavićemo da ga ubeđujemo, šta nam drugo preostaje", rekoh.
„Mi možemo ovako i do sutra!" opet će Kraljević.

275
 Vaskrsni utorak, 20. april leta
Gospodnjeg 6897.

I nismo ga nagovarali do sutra nego do prekosutra! A činilo se da

možemo i celu večnost da ga moljakamo i ubeđujemo. Nikodim nas je
samo gledao. Činilo nam se da čak i uživa u našem društvu jer smo mu
detaljno pričali o svemu što se događalo i šta se može desiti, pa mu je
valjda bilo milo što nije sam. Ko zna, konačno je imao društvo, pa veli,
samo vi pričajte, ja imam vremena i ne dosađujem se. Nikodim je imao
oko šezdeset godina, ali je bio krepak kao što su svi isposnici. Zbog tog
ogrtača bio je i besmrtan, ali kao što pokojni Ugrin govoraše, nema tu
radosti kad večnost provodiš sam u ovoj rupi, pa povrh svega još i ćutiš.
Da bar možeš pričati sam sa sobom ili da ti neko dolazi. Sve u svemu,
svakim satom mi smo padali u sve veći očaj. Beše jasno da je lakše izaći
na kraj sa baucima nego sa našim isposnikom. Ovo nije vodilo nikud, a
dani su nam prolazili. Čak predložih Marku da krenemo dalje, pa da se
kasnije opet vratimo, ali ovaj neće ni da čuje. Tvrdoglavo odbija i zatvrdo
ponavlja da Nikodim mora da popusti. Tad već nismo ni šaputali, niti se
sklanjali od njega, već smo se raspravljali pred njim. A on nas samo
gleda i sigurno uživa. Ko zna šta samo misli!
Beše taj utorak, drugi dan Vaskrsa, opet popodne, kad smo se
ušetali po isposnici kao zveri u nekom kavezu. Beše topao dan, pa
sunce zagrejalo opeku, a unutra nam vruće. Vazduh ne struji i zagušljivo
je. To nas samo još više razdraži. Ja više nisam znao šta da pričam
Nikodimu, a Marko ga je čas fino, čas grubo ubeđivao da nam da tu,
kako je govorio, „prokletinju". Mislio sam da će ga ščepati i baciti niz
liticu.
Ja se već pomirih sa tim da je isposnik neumoljiv u svojoj nakani i
da je bolje da krenemo dalje. Zaiskri nam nada kad Nikodim konačno
ustade sa slamarice i odgega se da pije vodu, ali uzalud se Marko obruši
na njega, pa zapenio i razmahao se, isposnik ga i ne primećuje. I on se
malo ušeta ćelijom, verovatno samo da protegne noge, pre nego što
opet sedne ili legne da spava!

276
 A kako beše vruće, kao što rekoh, dok mu je Marko nešto pričao,
što više nisam ni slušao, ja skinuh mantiju da se malo plaknem hladnom
vodom ne bih li se osvežio. Skinuh i košulju, pa zahvatih vodu obema
rukama... Tad osetih blag dodir na ramenima.
Trgoh se, pa tek onda primetim da je Marko zaćutao. Okrenuh
glavu, pa vidim Nikodima kako stoji iza mene. I ja se zbunih, jer više ne
mogu valjano da razmišljam ovde zatvoren, pa kad stadoh naspram
njega, vidim kako on suzan gleda moje zledi na telu. Dodiruje prstima
zgrožive ožiljke dok mu se suze kotrljaju niz lice, pa me pogleda.
„Mučili su nas u Adu", rekoh tiho. „Ne znam koliko dugo. Prvo su
Manasija ubili jer je glasno izgovorio molitvu, a onda htedoše i mene.
Bog me je spasio od sigurne smrti."
Gledao je u moje zledi i dodirivao ih. Kao da se nije mogao načuditi
koliko ih je i kakva je to grozota.
„Kao ti, i ja sam dao zavet Gospodu i nisam hteo da ga se
odreknem", rekoh i pogledi nam se sretoše. „I kad opet budem video
Hromog Dabu, staću pred njega sa svojim mačem, rame uz rame sa
prijateljima."
Nikodim stavi ruku na moje rame i pognu glavu. Suze su mu lile niz
lice. Telo mu je drhtalo, duša mu jecala. Ali ni glasa nije ispustio. A onda,
podiže pogled i klimnu glavom. Na ustima mu blag osmeh, oči pune
topline. Njegov dodir govorio je hiljadu reči. Pristao je.
Prođe pored mene, pa umi suzno lice da se pribere. Onda, na
Markovo zaprepašćenje, mahnu nam rukom da krenemo za njim.
Kraljević se od sreće prekrsti, pa ne zna šta će pre. Stojimo pred
ulazom, a Nikodim nam nešto pokazuje.
„Znam da ne možeš sam da se uspenješ uz uže", rekoh mu. „Prvo
ćemo se popeti Marko i ja, a ti se onda dobro veži oko pojasa, a mi
ćemo te izvući do gore."
Čim je klimnuo glavom, Kraljević i ja nagrnusmo na ulaz, ko će pre
da izađe. Kao da se plašimo da će se Nikodim predomisliti.
„Pusti mene prvog", kažem pa ga odgurnuh. „Zaglavićeš se ili će
pući uže, pa ćemo ostati ovde zarobljeni."
„Uvek mi to radi", čujem kako se žali Nikodimu.
Provukoh se kroz rupu, pa me sunce ozari kad dohvatih uže. Da
imam krila, poleteo bih koliko me obuze radost što rešismo i ovaj
poduhvat. A šta nas je čekalo gore? Ma zubima ćemo ih rastrgnuti ako
treba, ne može biti teže od isposnika koji se zavetovao na ćutanje i da
ne izlazi iz svoje pećine!
Kao pauk koji se vešto penje uz svoju mrežu, tako i ja se uspeh uz
uže do samog vrha, pa se srećan protegnuh. Opet se zatekoh ovde kad
je zalazak sunca. Treba umeti i ceniti lepotu jednostavnosti našeg života.
Čovek ga samo nepotrebno komplikuje. Valjda zato što smo svi različiti,

277
pa svako misli da zna najbolje.
Čujem Marka kako puhće dok se penje, a psovao bi, ali ne može da
dođe do vazduha. Zajapuren se popeo i obliva ga znoj. Zakrvavio očima,
pa me gleda.
„Ko ti je kriv kad si toliki", preduhitrim ga ja, a on samo odmahnu
rukom.
Ubrzo uže poče da se cima što beše znak da se Nikodim vezao.
„Polako sad, pobratime", rekoh mu. „Da ne izubijamo čoveka o
stenu."
A on lagan, pa čini mi se, mogao bih i sam da ga izvučem do vrha.
Zajedno ga za časak popesmo, pa kad ga ugledah kako stoji tu, dođe mi
da ga zagrlim. Možda mi se samo čini, ali kao da je i njemu drago što je
konačno izašao iz svoje rupe. Gleda oko sebe, pa očima upija krasotu
koja nas okružuje. Ne skida osmeh s lica. Oči mu živnuše i blistaju od
radosti.
No, naša ushićenost ubrzo splasnu čim smo sišli na žuboravu
Vratnu. Čak i Nikodim prestade da se izdovoljava, pa mu se briga
navuče na lice. Stotinak koraka od nas stajaše Vratnjanska kapija.
Prolaz kroz nju nas je pozivao da priđemo, da samo zakoračimo jer
nadomak nje, s druge strane... bio je spas. Čini mi se da bismo mogli da
protrčimo kroz nju, ali to beše nemoguće jer Nikodim, nenaviknut na
pešačenje, jedva je stajao na nogama. Klatio se kao da će se svakog
trenutka sručiti.
„Slušaj, pobratime", kažem mu ja. „Mrakače ne mogu ništa
Nikodimu, ne smeju mu skinuti ogrtač, znači da ne moramo da se
brinemo za njega. On može da stoji po strani... Nego, nas dvojica
moramo da se čuvamo. Ne znamo šta vreba otud."
„Dosta priče, pope" reče Marko, pa namaknu svoj vučji kalpak na
glavu. Izvadi topuz, pa krenu prvi. „Ugledaj se na Nikodima, pa malo
ćuti."
Vidim da ga već obuzima jarost, pa brže-bolje zamantijah i prihvatih
se Kurjaka. Krenem za njim jer ne smem da ga pustim da se previše
sam odmakne. Nisam se više osvrtao za Nikodimom. Krv mi udari u
glavu, jer predosećah samrtnu borbu.
Desetinu koraka razdvojeni, uđosmo pod Kapiju. Gledah u crne
rupe i spremih se za šta god iskoči odatle, mada znam da se svaki put
stresem kad vidim nekog grdnog bauka. Stežem dršku Kurjaka jer mi on
najviše hrabrosti daje... Nešto izlete iz jedne gornje rupe sa desne strane
i tresnu o zemlju nekoliko koraka ispred nas. Prepade nas ljudski leš koji
ležaše raskomadan i nakrvav. Pogledam mu glavu i zgrozim se... Krsnik
Pačen! Kako kad se videsmo prekjuče pred selom! Gledam, pa ne mogu
da dođem sebi. Ne odvajam pogled od njegovog lica, pokušavam da se
uverim da je to on... Jeste.

278
 „Gavrilo..." prošaputa upozorljivo Marko.
Pogledam, kad kroz rupe se provlače nekakva zmijolika tela... Sa
svih strana, čak i iznad naših glava. Ne mogu da razaznam kakva su to
stvorenja. Kad se jedno proturi skoro celo iz rupe i zadrža se samo
kandžama, prepoznah šalkidru. Stara demonska bića sa glavom sličnom
krokodilu, šapama i repom lavljim, i sa velikim krilima koje mogu saviti
tako da se ne vide. Tamnomodre boje su, a oči im bleštavožute. Neki
narodi su ih smatrali anđeoskim stvorenjima, ali nama tad ne izgledaše
nimalo anđeoski. Znam da lete brzo, hitro se kreću, a ruku na srce,
nisam čuo da je iko ubio neku. Što ipak ne znači da nije... ili da neće.
Ali, šalkidre nas samo vrebaše iz svojih rupa i nisu pokazivale
znake da će nas napasti. Pratile su svaki naš pokret. Čulo se režanje iz
zatvorenih gubica. Napeto iščekivasmo rasplet jer niko nije mrdao. Tek
kad me prođe iznenađenost, shvatih da se nešto čeka.
Ne znam odakle je iskočio, negde odozgo, ali nešto veliko tresnu o
zemlju ispred nas i pridiže se pokazujući svoje grozotno telo. Imaše
veliku ljudsku glavu, ljudski trup sve do pojasa, čak i velike snažne ruke,
a od pojasa zmajevo telo sa dve jake zadnje noge i dugačkim repom.
Bio je crn... crn kao najcrnja noć, crn kao smrt. Krljušt mu je bila po
celom telu i svetlucala je na zalaznom suncu. I u njega oči behu žute, a
uši šiljate i slepljene uz glavu. U ruci je držao... valjda sekiru, mada je
imala oblik mača sa velikim i širokim sečivom. Nešto što dotad ne videh.
Kraljević bi me obično pitao kakav je ovo stvor, ali sad je ćutao.
Mogao sam da ga čujem kako ubrzano diše.
„Ja te jurim, a ti si došao meni", iznenada reče i pokaza usta puna
oštrih zuba. Nozdrve su mu se stalno širile i duvao je vazduh kroz njih.
Uistinu, imao je mnogo toga zmajskog u sebi.
Ne shvatih šta je time hteo da kaže jer napeto iščekujem odnegde
napad.
„Ko si ti, nakazo?" drsko će Kraljević, vidim da je vučji kalpak
potpuno ovladao njime. Samo čekam kad će da jurne u napad, zato sam
i napet.
„Ja sam Crni Zmaj!" I kako to reče, udari onom mačetinom po
kamenu i smrska ga. „Negde me zovu Zirnitra... Drugde Zir... Ain...
Marduk..."
„Zirnitra", prošaputah u čudu. Bog čarobnjaštva kod naših predaka,
pogotovo severnih naroda. Bio je poznat i pod imenom Rosvodiz. Da,
sve mi odjednom bi jasno. Više nije bilo tajni. On je bio gospodar
vidovina. On nas prati od prvog dana i samo vreba, čeka priliku...
„Ti si ukrao Almanah!", povikah, osećam kako me obuzima bes. „Ti
si ubio Ugrina!..." Pa se najednom zbunih i izlete mi: „Ali, zašto? Zašto si
ubio tog nedužnog čoveka?"
„Otkrio vam je gde se nalazi Crveni ogrtač!"

279
 „Ipak nije bilo razloga..." započeh, ali on me prekide.
„Traženo je da on umre... A sad i ti, kosingase!"
„Ko je to tražio od tebe?" viknu zapovedno Marko. „Ko ti je
gospodar, govori!"
On se iskezi, ali oćuta.
„Rekoše da si nepobediv... Možda je tako", opet će Crni Zmaj. „Ali
čak i da se sad izvučeš živ, tvoja sudbina je zapečaćena, a ti koji si
pohodio Bezdanj, najbolje znaš šta to znači." Uopšte se nije obraćao
Marku. Sve vreme nije skidao pogled sa mene. „Kazaću ti i dan tvoje
smrti da bi brojao dane - na sledeći uštap!"
„Ko je taj koji je od tebe tražio moju smrt?" upitah ga. „Ako ću već
da umrem, kao što kažeš, onda želim da znam lice moga ubice."
„Ti... Kraljeviću", konačno se obrati i njemu. „Možeš da prođeš, život
ti je poklonjen, ali kosingas ne može!"
„Ja mogu samo da prođem kroz tebe!" viknu Marko preteći mu
Zmajatom, ali ovaj osta neuplašen. „Gavrila neću da ostavim!"
„Crveni ogrtač ne sme da prođe kroz Vratnjansku kapiju!", zaurla
Zmaj tako da se stena iznad nas zatresa i poče da se odronjava sitno
kamenje. „Ne sme da se iznese napolje, ne kroz vrata!"
Uto, meni opet sve sinu. Kako sam bio glup!
„Pa, ti ne želiš Crveni ogrtač!" viknuh iznenađen. „Ti si njegov čuvar!
Ti si ovde da sprečiš da se on iznese u svet!"
Primetih kako Crni Zmaj počinje da kipti od besa. Napetost nas je
rastrzala. Tako je uvek kad se čovek približi istini. Kad je odgonetka tu,
nadohvat ruke. A onda shvatih strašnu istinu, Almanah će zauvek
nestati.
„Ti si Almanah dao svom gospodaru!" viknuh stežući dršku Kurjaka.
„Ni to ne želiš za sebe! Ko je od tebe tražio moju smrt?"
„Onaj isti koji je od mene tražio smrt vašeg cara Silnoga!"
Nešto se prelomi u meni, obuze me nekakav plamteći bes, mržnja,
ogorčenje... Pojurih na Crnog Zmaja uz poklič i odjednom se sva
zatalabuka. Šalkidre se obrušiše na Marka i na mene, ali pred mojim
očima je samo Crni Zmaj.
Ne stigoh ni deset koraka da napravim kad se najbliža šalkidra
obrušila na mene sa svojim ispruženim kandžama. Bacih se napred da
je izbegnem, ali spremno naleteh na drugu koju iznenadi moj skok, pa joj
sjurih Kurjak u vrat. Ona zakrklja od krvi koja joj navre na usta, pa se
sruči poda mnom. Ne čekah da me druga potkači, nego zamahnuh
mačem pa joj odsekoh jednu kandžu, a ona zakači krilima zemlju, pa
pade pravo pred Marka, koji je dokusuri Zmajatom po glavi i smrska je.
Iako je Vratnjanska kapija velika, mnogo je šalkidri i sve su krilata i tako
preklopljena da izgledaju kao da svaka ima po desetinu pari krila, pa
nemaju dovoljno prostora da lete. A to nama dobro dođe, jer počeše da

280
se sudaraju i da smetaju jedne drugima, pa ih Kraljević i ja stadosmo tući
i seći kako god stigosmo. Izgledaše da ćemo izaći na kraj sa njima da
Crni Zmaj silovito ne napade mene. Tako je zamahnuo svojom
mačetinom da je jedva izbegoh, a on preseče napola jednu šalkidru.
Grdoba je velika, kao Stoguba što beše, pa znam da ga moram nisko
napadati. Ali kako ja zamahnem Kurjakom, tako on blokira moj udarac
svojim mačem, a onda me lako odgurne od sebe. A šalkidre ne prestaju,
već besno kidišu, pa ih jedva stižem odbiti, saseći ili pak izbeći. Crni
Zmaj krenu na mene i već zamahuje mačem, kad, uto me jedna šalkidra
uhvati i stegnu kandžom za levu ruku, pa polete zajedno sa mnom!
Vidim da sam gotov ako me ispusti, pa mahnito zamahnuh nekoliko puta
Kurjakom, pa sve je udaram u vrat. Skoro joj odsekoh glavu kad me ona
pusti, a ja padoh pravo na leđa Crnog Zmaja! Bez razmišljanja mu zabih
ljuto sečivo, krv me zapljusnu, ali on, što od bola, što od besa, jako me
zbaci sa sebe i udarih leđima u stenu. Ošamutih se za tren, pa mi sve
mutno pred očima. Nazirem Marka kako sa vučjim kalpakom na glavi
krši kosti i lomi sve što stane pred njega ili pokuša da ga preleti. Vidim
Crnog Zmaja kako se od bola pridiže jer ga još veći bes spopada, a ništa
ne daje veću snagu nego strašan gnev. Okreće se ka meni, a iz očiju mu
izbija mahnita mržnja. I on zna da je gotov, jer od Kurjaka nijedna rana
ne zarasta, ali je rešen i mene da povede sa sobom. Vidim da to može i
biti, jer ugruvan ležim, a svuda osećam zlobol. Pored mene, prosuta
moja vreća koja mi je spala s leđa, a iz nje viri kapa Nevidimka! Mislim
se, ne može mi biti ništa gore ako je stavim na glavu od mačetine koja
će me preseći k'o od šale.
Kad se Zirnitra zaleteo na mene, ja namakoh onu kapuljaču na
glavu. Ona više liči na običnu vreću jer nema ni izreze za oči, ništa.
Pomislim, bar neću videti kad me zlobac bude sasekao, ali ništa se ne
desi! Ja ne mrdam, ali čujem sve što se događa oko mene. Onda
shvatim da sam u strahu zatvorio i stisnuo oči.
Kad pogledam, a ono čudo neviđeno! Sve se lepo vidi, ali ja kao da
stojim u mraku. Oko mene je sve crno, kao najmračnija noć, ali u daljini
je dan, onakav kakav je bio. Sve je isto, sem što sam ja u mrklom
mraku... I osetih kako me brzo obuzima jak umor. Kapa Nevidimka mi je
crpela snagu iz tela. Nije ona za nas, obične smrtnike. Isisaće život iz
mene! Uplaših se da neću moći da ustanem i da ću skončati ovako, pa
smogoh snage da se pridignem i krenem ka Crnom Zmaju, koji se
zbunjeno osvrće i traži me. U međuvremenu, na Marka se obrušile sve
šalkidre, pa ga i sa leđa napadaju i skoro svaki put ga obore na zemlju.
Dočeka se on vešto, pa zamahne topuzom i otkine poneku kandžu ili
krilo, ali vidim da neće moći još dugo da im odoleva.
Zato se zaleteh pravo na Zirnitru, zamahnuh Kurjakom i rasečem ga
po desnoj nozi, jednom, dvaput... i treći put mu je odsečem. On zaurla

281
od besa pa mahnito maše mačetinom iako me ne vidi, pa umalo jednom
i da me potkači. Ali, kako je već na zemlji, priđoh mu sasvim blizu, toliko
da osetih njegov dah na mom licu, pa mu zabih Kurjak iz sve snage
posred grla i stadoh ga okretati u dršci da ga raskomadam. Kad on to
oseti, zamahnu rukom, udari me i ja poleteh nazad na leđa. Pokuša on
da se pridigne, ali snaga ga izdaje i posrće. Iz velike rane na vratu mu
krvolipti, pa je sav nakrvav.
Skinuh kapu Nevidimku da me ne bi posve iscrpela, pa se
podupirući sa Kurjakom jedva uspravih. Pogledi su nam se sreli. Ne
umem da protumačim šta videh u njegovim očima, ali ne beše mržnja.
Da, bio je to strah.
Čim je klonuo na zemlju, tako šalkidre ustuknuše zbunjene, pa im
napadi postaše trapavi. Odjednom su izgubile hrabrost i oštrinu.
Dvoumile su se šta da rade. Neke bi se zakačile na rupu u steni, pa nas
osmatrale odozgo, druge su nas preletale, a tek bi poneka pokušala da
nas napadne, pa bi odustala i pobegla.
Kad je Crni Zmaj prestao da trza repom, već su sve bile pobegle u
svoje rupe i nestale. Krvarija je bila završena, oko nas je ležalo desetak
šalkidri i veliki Crni Zmaj Zirnitra. Nekad bog čarobnjaštva, sad lešina za
vrane i glodare.
„Jesi li dobro, pobratime?" pitam Marka.
„Vala bolje nego ona dva dana u isposnici!" Pa se poče smejati. „E,
sad bi mi dobro došla ona Darijeva maginjača!"
„Što da ne, ionako moramo po Coku i Šarca."
Prvi put se okrenuh i potražih Nikodima. Stajao je tamo gde smo ga
i ostavili. Čičica je imao blagovidan izraz na licu. Počinjao sam i njega da
shvatam. Njegovom robijanju je došao kraj. Znao sam šta će se desiti.
Marko i ja se vratismo po njega, pa ga uhvatismo pod ruku i zajedno
krenusmo preko našeg bojnog polja. Jedva je hodao. Posrtao je.
Ostavismo mrtve krvolije za sobom i izađosmo iz Vratnjanske kapije.
Nikodim je drhtao kao prut, ali lice mu beše ozareno. Gledao je oko sebe
i upijao čini se svaki detalj. Kad je ugledao potok, pokaza da ga vodimo
k njemu. Spustismo ga na obalu i on sede uz jednu vrbu tik uz žuborav.
Spustio je ruku u vodu i gledao je blaženo. Toliko je bio željan sveta oko
sebe. Kad je proleteo jedan leptir, zagledao se u njega dok mu se nije
izgubio iz vida. A kako bi čuo cvrkut neke ptice, tako bi je potražio
pogledom.
Na kraju, duboko uzdahnu i otkopča kopču u obliku Drveta sveta na
svom Crvenom ogrtaču. Primetih mu grč u ruci kad je to uradio, kao da
ga je zabolelo, ali mu vidno laknu. Izvuče iza sebe ogrtač i dade mi ga.
Naslonio se na vrbu i osmehnuo. Pogledao je još jednom u reku i
spustio ruku u vodu. Sklopio je oči... i izdahnuo.
Marko i ja smo sedeli uz Nikodima sve dok nije pao mrak. Obuze

282
nas neko čudno osećanje. Trebalo ga je odneti do crkve i predati ga
igumanu da ga pristojno sahrane, i Pačena, ali beše nam žao da ga
odvojimo od ovog mesta gde je želeo da umre. Bio je toliko željan života
oko sebe da bismo ga odmah odneli da ga pokopaju.
„Neka ga još malo", prošaputa Marko. Razumeli smo se.

283
 Subota, 24. april leta Gospodnjeg
6897.

Od Vratne smo krenuli na sever, pravo na sveti Dunav. Na

najistureniju kopnenu tačku do koje reka teče u pravcu istoka da bi tamo
okrenula na jugoistok. Iako se našem velikom poduhvatu bližio uspešan
kraj, nimalo se ne radovasmo zbog toga. Naprotiv, kad se osvrnem,
mogu samo da vidim dug trag krvi i suza. Samo unesrećene ljude koji su
platili visok ceh za naš uspeh. Kako onda da budemo srećni? A poslednji
događaji su samo bacili još crnju senku na naša postignuća. Kakvu je to
kletvu Crni Zmaj bacio na mene da mi je promenio i zapečatio sudbinu?
Nisam imao razloga da posumnjam u istinitost njegovih reči. Ispod časti
je takvom moćniku da laže. Ali kako je uspeo da mi promeni sudbinu?
Kakva je to moć koja menja odluku suđaja i boginje sudbine Mokoš?
Uštap je padao na 10. maj. Hoće li se moje vreteno ipak prekinuti u
sigurnoj Mokošinoj ruci?
A celo tajanstvo oko bratstva Gavrana? Ko je njima upravljao? Ko je
bio zapovedatelj Crnom Zmaju, nekad bogu čarobnjaštva? Iako je ovaj
skončao od mog mača, znao sam da je bratstvo Gavrana opstalo i da
vidovine nisu izgubile svog pravog gospodara. U dubini duše, ne želeh
da priznam ono što mi beše pred nosom.
Ali pobratimstvo ti je čudo, Jakove! Dve duše kao jedna, još
snažnija, odlučnija, ali za koju ne postoje tajne. Zato se ne iznenadih kad
Marko te noći kad smo krenuli iz Vratne reče:
„Ako su Dušana Silnog ubile vidovine po nečijem nalogu jer se
spremao da pokrsti narod da bi izdejstvovao krstaški rat kod pape protiv
Osmanlija... Ne činimo li mi isto, pobratime?"
Ono što se među nama prećutkivalo od prvog dana Svetovidovog
prorokovanja, sad je izbilo na videlo. Najbolnija rana koja stvara bujicu
nedoumica i sumnji i sprema se da nas udavi. To je bilo pitanje koje nas
je pogađalo pravo u srce, pravo u našu nepokolebljivu veru. Jesmo li
izdajnici naše vere? Je li ovo jeres najgore vrste? Ipak, od prvog dana
na Belom izvoru, molio sam se Bogu da mi da snagu da istrajem i da me

284
održi na pravom putu kako bih rešio i tu zagonetku, jer sebe ne smatrah
otpadnikom, već da ovo beše samo još jedno teško iskušenje.
„Car Dušan, neka mu je laka zemlja, predvideo je silnu opasnost
koja je pretila od Osmanlija. Želeo je po svaku cenu da zaštiti svoj narod,
i po cenu da ga pokrsti... Ali u toj nameri nije uspeo. Neki kažu da je
dobio zasluženu kaznu, drugi veruju da je pravilno postupao. Ja spadam
u ove druge...", otvorih dušu svom pobratimu. Uostalom, ko bi me bolje
razumeo od njega? Pa, neka sam prosudi kakav sam čovek. „Znaš,
Marko... Lako je voditi državničke poslove iz prestone dvorane, iz svog
dvorca, okružen ljudima koji ti aminuju šta god rekao ili uradio... Isto tako
je lako voditi duhovničke poslove iz Patrijaršije, iz Sinoda, okružen
pravovernicima koji ti takođe aminuju. Lako je donositi sve te odluke u
ime naroda iz sigurnosti svoja četiri zida, okružen aminovanjem...
Najlakše je kad ne moraš narodu pogledati u oči... Izvini, ali ja
jednostavno ne mogu da gledam kako našu decu ubijaju ili odvode u
ropstvo, naše žene siluju, stare spaljuju žive samo zato što neko misli da
svi moramo ostati nepokolebljivi u našoj veri... Nemoj me pogrešno
shvatiti, ja ću za časni krst da se borim i život da dam. Uostalom, to i
radim celog života i sad se borim za to, ali ako moram da biram između
samo jednog života deteta i svoje vere, ja ne mogu da okrenem glavu i
da sebi govorim: 'Ne odričem se vere'! Ubij me, ali to ne mogu! Ništa nije
vredno suze jednog deteta. Ja ne mogu to dete da pogledam u oči ili
njegovu majku i da im kažem: 'Umrite, ali ja se vere ne odričem!'..."
„Polako, pobratime, ne uzrujavaj se!" Vidi Marko da sam zapenio.
„Ono što je najstrašnije je što mislim da je car Dušan ubijen pre
svega da neki ne bi izgubili svoje privilegije pokrštavanjem... Jer taj
prelazak u drugu veru je samo prividan. Ko te može naterati šta da misliš
ili kome da se moliš kad si između svoja četiri zida? Onolike zarobljenike
odvode u roblje ili ih prisilno pokrštavaju, ali ljudi ostanu verni svojoj veri.
Duša uvek pronalazi put do svog boga gde god da se nalazi."
„I Bog je iskušavao Avrama kad je od njega tražio da mu žrtvuje
svoga sina jedinca", reče Marko. „I ovaj je bio spreman da to učini da bi
mu dokazao jačinu svoje vere."
„Znaš, i kod nas se u stara vremena to radilo", kažem mu ja. „Ako
nisi imao ovna da žrtvuješ, morao si žrtvovati prvorođenog sina. To beše
toliko rašireno da se govorilo da za prvorođenim ne treba žaliti. Otud i
ona ružna izreka 'prvi mačići se bacaju u vodu'! Da je taj običaj bio
dobar, održao bi se do danas. Ja nisam takav da mogu da donesem
odluku da se drugi žrtvuju zarad mojih ubeđenja. Možda sam slabić, ali
nisam bezosećajan. Radije bih se ja žrtvovao za decu, nego da žrtvujem
decu radi sebe."
„Ti znaš šta je Svetovid tražio od nas i šta je ostalo da uradimo",
podseti me Kraljević.

285
 „Svetovid hoće da postane glavni bog u Srba, sve relikvije što želi
od nas učiniće ga vrhovnim božanstvom, ali ih mora sve imati. Nedostaje
li jedna, ništa mu ne vrede ostale i gubi ih."
„A poslednja relikvija? Kako je ono rekao:

'Da mi je naklon Jednoga

Da me svi gledaju u boga,
Da mi doneseš svega ovoga
Da je vaša pobeda naboga!'”

Zamislih se nad njegovim prorokovanjem. Znao sam šta i ona znači.

„Na kraju će tražiti da mu se Lazar pokloni."
„Ha! To pravoverni knez neće nikad uraditi!", uzviknu Marko. „Niko
nije toliko čvrst u svojoj veri kao Lazar!"
„I ja to znam, pobratime... I ja to znam", rekoh mu zamišljeno. „Isti
izbor je pred sobom imao i car Dušan."
Marko se zamisli. Sve je bilo strašno zamršeno. Vera, ljubav,
sloboda, životi... Jedno si morao da žrtvuješ da bi drugo sačuvao.
Pitanje beše jednostavno: Šta ti je najdraže? Meni je bila sloboda, onda
si imao sve ostalo.
„Lazar neće nikad pokleknuti", reče Marko.
„Znam, zato neću ni da ga pitam da bira, uvredio bi se i naljutio."
„Onda je naš poduhvat unapred osuđen na propast", uzdahnu
Marko. „Nećemo dobiti pomoć od Svetovida."
„Dug smo put prešli", rekoh. „Njemu se kraj nadzire. Sačekajmo da
vidimo šta je iza poslednje okuke, šta nam je sudbina priredila."
„Ali, zanimljivo je razmisliti", osmehnu se Marko. „Šta bi bilo da je
car Dušan uspeo u svom naumu? Šta bi se desilo da je papa
organizovao krstaški rat protiv Osmanlija pre trideset i više godina, kad
su bili slabiji nego danas?"
„Ne možemo znati, samo nagađati", rekoh. „Ali, svakako bi sad bilo
drugačije. Verovatno ne bi došlo do bitaka na Marici i na Toplici."
„Moj otac ne bi poginuo", zamisli se Marko.
„I mnogi drugi ne bi poginuli, ali nikad nećemo znati."
„Grešiš, pobratime", brže-bolje će Marko. „Znaćemo jer se sad priča
ponavlja sa nama. Kako mi budemo sad prošli, tako bi svojevremeno i
Dušan, ali sa drugim protivnikom."
„U pravu si."
„Treba biti dovoljno mudar, pa sačuvati razum", kaže Kraljević. „Ali
mene brine kletva koju je Crni Zmaj bacio na tebe... Ti treba da okupiš i
povedeš red Zmaja. Ne znam šta bismo bez kosingasa."
„Videćemo šta nas još čeka na ovoj našoj putljagi", ponovih mu. „Do
uštapa je još dvadesetak dana."

286
 Razdaljinu za koju bi nam obično trebalo šest dana, mi smo prešli
za nepuna četiri. Posle svaka tri sata pešačenja, odmarali bismo se pola
sata i nismo noću konačili. Svi smo bili iscrpljeni kad smo u zoru četvrtog
dana sa vrha brda ugledali svetu reku Dunav kako teče u podnožju.
Nalazili smo se na špicu koji moćna reka obilazi i počinje da teče prema
jugoistoku. Na sredini korita beše ostrvo Saan, po mojoj proceni oko 800
hvati dugačko i 250 hvati široko. Istočno i zapadno od njega videlo se
nekoliko manjih ostrva i sprudova. Na najisturenijem zapadnom delu
Saana lepo se videlo ostrvce Sidž, pa čak i više desetina koliba na
njemu. Iako ostrvo Saan ne beše naseljeno, nekad davno Rimljani su tu
imali utvrđenje Ducepratum i sa sobom su doneli maslinu. Rimljana više,
naravno, nema, sem njihovih ruševina, ali ostala je maslina koja se
raširila po celom ostrvu.
„Izgleda kao kakva neman koja je zaronila glavu u vodu", reče
Marko gledajući ostrvo. Dotad nije video Dunav, samo je slušao priče o
njemu.
A priča, bajki, legendi je toliko da mogu popuniti još jednu knjigu!
Ne, ne strahuj, Jakove, nećemo pisati o Dunavu, a i našoj priči se bliži
kraj, pa možeš da odahneš. Ali, nemoj mi zameriti, moraš upisati
nekoliko reči o toj reci. Ne, nije to bilo koja ili bilo kakva reka... To je
sveta reka. Narodi koji žive uz nju, nevažno u kojoj carevini, sebe
nazivaju Zadunavcima i ova voda ih duhovno spaja. Ona je centar sveta,
po kome plovi sveto ostrvo Bujan, sa glavnim svetilištima svih naših
bogova. Na njemu se ljudi žene, nekad su mu se prinosile strašne
ljudske žrtve, bilo u ratnim zarobljenicima, bilo u ženama ili deci. On se
smatra granicom između ovog i onog sveta, a izvor joj je kažu u Raju. Ali
je i carstvo dunavskih demona, vodenjaka posebne sorte, nimalo nalik
onima koje naš narod poznaje i sa kojima nekad druguje. Ah, ne!
Dunavskih demona je 99 i stoti je njihov car, a niko im ništa ne sme! Bar
dok Kraljević Marko i ja nismo došli.
No, kako krenusmo vukući noge po prašnjavom putu nizbrdo, na
jednoj zaravni kraj jednog kladenca, posred cvetne livade, ugledasmo
vilu Ravijojlu kako se onako nakrasna ogleda u njemu. Namešta svoju
sviloliku kosu, pa malo dodirne vodu, pa se zakikoće. Samo ona zna
kakve čarolije u nju će utkati i kome će doneti sreću. Njena pojava
probudi u čoveku nešto... nešto duboko zakopano u njemu. Ima nešto
što nas vezuje, nešto što je izgubljeno pod talogom vremena i prohujalog
doba. Ali, šta god to bilo, kad se vila pojavi, srce ti zaigra, a duša ti
zapeva!
„Ah! Zmajeviti moji!", uzviknu ona. „U pravi čas! Napijte se hladne
vode sa ovog kladenca, daće vam novu snagu za ono što vam
predstoji!"
„Gospodarice, dovoljno nam je samo da se naše oči napajaju

287
tvojom lepotom i dobrotom, pa da dobijemo herkulovsku snagu!"
otpozdravih je, pa obojica zahvatismo hladnu vodu i ugasismo žeđ, a
povratismo snagu.
„Ja nisam vešt sa rečima kao Gavrilo", reče Marko, „ali obradujem
se svaki put kad te vidim..." zamuca on.
„Posestrimo", dodah, a Marko me mrko pogleda. „Znaš li da je
krsnik Pačen stradao od Crnog Zmaja u Vratnjanskoj kapiji?"
„Sve znam... Bio je sumnjičav u vezi s vidovinama i hteo je da vas
pritajeno prati, kao prvi put. Ali izgleda da su ga opet otkrili."
„Šta je sa Bratenom? Zna li se njegova sudbina?" pita Marko.
„Ne... Ili je i on stradao ili se još uvek krije."
„Crni Zmaj nam je otkrio da je bacio nekakvu kletvu na mene i da će
me zadesiti sigurna smrt na uštap" rekoh joj. „Reče da mi je promenio
sudbinu... Je li to moguće?"
„Moguće, da... Ali skoro neizvodljivo. Morao bi da se vratiš u
Bezdanj, kod Mokoše, da nju pitaš" reče vila.
„Za to svakako nemamo više vremena", rekoh. „Svakog jutra
strahujem da je poslednje pred napad gospodara Hromog Dabe, a mi
uopšte nismo spremni! Ne znamo još ni kako ćemo da uzmemo štap od
Zora-devojaka!"
„Obradovaće vas onda da znate da su u Jastrebinu stigli već prvi
vitezovi reda Zmaja iz sveta!" pokušava da nas odobrovolji vila.
„Zar već? Ko? Ko je došao?", ushićeno je pitam.
„Ah, da ih vidite samo!" Lice joj se ozari još više. „Šarenduga se
nadvila nad domom Zmaja od Jastrepca! Šarenilo boja od šarenine
vitezova, od šarenoglavih kaciga do šarenorepih konja! Sve vileniti
junaci, miljenici svojih bogova, naoružani vilovitim oružjem, na osedlanim
vilenastim konjima! Svako od njih željan da se sam uhvati u koštac sa
Hromim Dabom!... Prvi je došao arapski vitez Antar, sa svojim sinom i
braćom, zatim mavarski junak Alfatin, probuđen iz dubokog sna samo da
bi vam pritekao u pomoć, sa desetinom svojih neustrašivih ratnika, irski
druid Lugbrand, britanski vitez Stormalong... I još nebrojeno mnogo
junaka sa svojim pratnjama, svi željni večne slave u bici nad bitkama! Da
vidite samo kako se nad Jastrebinom vijore njihove zastave. Bogovi im
zavide!"
„Ah, da smo sad tamo!" uzdahnu Marko. „Da se nadmećemo u
viteškim igrama, da pijemo vino i pevamo junačke pesme!"
„Biće vremena i za to, pobratime", umirujem ga, vidim da mu je krv
uzavrela. „Moramo završiti započeto."
„Pokazala sam onu pečurku muvomorku čarobnjaku Morku", kaže
vila. „Prepoznao ju je odmah, ova sorta agarik sadrži u sebi duh vapak,
koji kad se pojede sa pečurkom, prisiljava žrtvu da učini ono što je
vapaku naređeno. Ako je vapaku naređeno da prisili žrtvu na

288
samoubistvo, taj će se baciti na svoj mač, ako mu je naređeno da prisili
žrtvu da ubije svog sina, taj će to slepo izvršiti..."
„A može jednostavno i da ubije žrtvu i da izgleda da ga je srce
izdalo? Kao kod Ugrina?" upitah je. Ili, pomislim, kao kod cara Dušana.
„I to... Vapak ispunjava sve želje svog gospodara jer se jedino tako
može osloboditi pečurke i biti slobodan." Vila je držala muvomorku na
dlanu, pred nama. „Mork kaže da su Kelti koristili neku zapaljivu vrstu u
svojim ritualima. Ima ih više sorti. Ova privlači razne sile i onda ih u sebi
zarobi."
„Svašta", reče Marko, pa je uze u svoju ruku i zagleda je. „A može li
ona naterati žrtvu da kaže istinu?"
„Ako može da je natera da se ubije, tek je lako da je natera da
govori istinu", reče vila. „Zašto pitaš, Kraljeviću?"
„Gavrilo i ja ćemo morati da primoramo cara dunavskih demona da
nam kaže gde je ostrvo Bujan", doseti se Marko. „Ako ne uspemo milom,
možda bismo mogli... prevarom."
„Kao grnčara Brapu", dodah.
„Ali, pečurku mora pojesti"
„Kako se vapaku kaže šta treba da uradi?" pitam je.
„Držiš je tako u šaci, zatvoriš je, prineseš ustima i šapneš joj da
obećavaš da ćeš osloboditi vapaka ako uradi to i to", reče vila. „Ali,
moraš ozbiljno to da misliš i ne možeš se predomišljavati."
„Ne košta nas ništa da pokušamo", rekoh Marku gledajući tu
pečurku. „Ionako ne znam kako da privolimo tog demona da nam kaže
gde je ostrvo Bujan."
„Hoće li nas napasti? Pokušati da nas ubije?" pita Marko.
„Dunavski demoni nisu miroljubivi, ali ne ubijaju iz čista mira", reče
vila. „Ribare ne diraju dokle god im ovi daju prvi ulov i poštuju cara
Dunava. Mada, ako pogledate bolje, videćete da svi oni oko ruke ili oko
vrata nose liku spletanu od devet lipa. Nije zgoreg da i vi to imate."
Jakove, vidim da me belo gledaš i da ne znaš šta je lika. To je tanki
sloj drveta ispod kore koji se često koristi u pletarstvu, za vezivanje i
slično. Ali kad se napravi od devet lipa, onda je to jaka zaštita od
vodenjaka i veštica jer im oduzima moć pretvaranja, a dunavski demoni
mogu da se pretvore u bilo šta, od ribe do bilo koje životinje. Lipa, inače,
spada u najpoštovanije sveto drveće, pa se od njega svašta pravilo i
rado se sadilo oko kuće, pa čak i na groblju. Preporučuje se spavanje
pod njom, što ne važi za drugo sveto drveće. A što se tiče broja devet,
ne moram da spominjem njegovu magijsku snagu. Upamti to, jer ti može
zatrebati u životu. Dobro, znam, odlutao sam...
Zagledah se u daljini u ostrvo Saan, ispod kojeg beše dvor
dunavskog cara.
„Moraćemo da pođemo dunavskom caru u goste, da mu ponesemo

289
darove i da se pozovemo na stari običaj gostoprimstva", rekoh im ja.
„Nadajmo se da ćemo ga ubediti da nam pomogne i da nećemo morati
da pribegnemo prevari. Uvek sam smatrao da je istina najjače oružje."
„Vodenjaci vole hleb, so, rakiju, slaninu..." reče vila.
„Vala, to volim i ja", našali se Marko. „Da nisam nekim delom
vodenjak?"
„Doduše, glavat si kao oni", na to ću Ja. „Mislim da ćemo biti
bezbedni dokle god pokazujemo poštovanje i pozivamo se na
gostoprimstvo."
„Ostaj zbogom, šumska gospo!" uzviknu Marko, oponašajući me.
„Odnesi glas u Jastrebinu da uskoro pobedno dolazimo i da nam ne
popiju sve vino!"
Ona nam mahnu i oprosti se od nas vedrim osmehom, pa osta da
pleše oko kladenca i da se igra sa leptirima koji je okružiše. Zašto čovek
više ne može tako da se nauživa? Šta se to nama desilo da se
odrodismo i odvojismo od prirode? Vile kažu da smo se prozlili. Valjda je
to Raj iz koga nas je Bog proterao.
Na kraju našeg puta naiđosmo prvo na seosko groblje, a dalje niz
putinu videlo se jedno malo ribarsko selo. Kuće podignute na kosom
priobalju, na kolju, dalje od same linije vode, a kraj nje čamci, razapete
mreže i vise prazne vrške. Moram reći da nam se ljudi opet vidno
obradovaše, ali ovaj put ne zbog nas samih, jer nas isprva ne
prepoznaše, nego zbog toga što ja bejah sveštenik, a njih zatekosmo na
sahrani. Niko ne voli sahrane, mada kako neki kažu, na njima se bolje
jede nego na svadbama, ali ne možeš ni okrenuti glavu, pogotovo ako si
božji čovek.
Ostavismo Coku i Šarca van groblja, pa se provukosmo između
humki ka grupi od pedesetak ljudi, žena i dece. Razumem što se ljudi
ozare kad vide sveštenika, on im ipak pruža utehu, sigurnost, mudar
savet. Pa, kako priđosmo, tako muškarci skidaju kape, a žene se blago
poklone. Ne možeš im reći dobar dan, kad im to svakako nije, pa taman
da zinem da pitam kako se zove pokojnik, kad vidim da je to prazan
grob. I Marko se začudi što ne vidi pokojnika, pa poglednuje okolo. Kad
nekolicina ljudi iznese pred nas na nosilima deblo šljive obučeno u odelo
pokojnika, meni bi jasno da je prošla jedna godina otkad je jadnik
nestao, pa ga sad ritualno sahranjuju, ali Kraljević se izbečio pa ne može
da veruje svojim očima da bi ljudi obukli deblo drveta u ljudsko odelo!
Šta zna jedan kralj kako sirotinja sahranjuje svoje koji su netragom
nestali!
A oni ga tako spustiše, bez sanduka, u raku dok ja izgovarah
molitvu, a ljudi se krste, a neki plaču. Kad zatrpaše raku, poslagaše
zadušje uokolo, pa se stadoše naslađivati i nalivati. Neki stariji čovek
bez brade i kratke kose mi priđe i rukovaše se sa mnom. Oko zgloba je

290
imao narukvicu od isprepletane like. I nije bio jedini, koliko primetih skoro
svi su ih imali.
„Moj sin Kobaš je nestao pre jednu godinu u ribolovu", kaže starina i
krši ispucale i grube ruke, a oči mu pune suza. „Sin jedinac, znaš već
kako je to. Žena mi umrla pre šest meseci. Sad će ognjište da mi se
ugasi..." Zatim uzdahnu i čežnjivo gleda u grob. „Bolje da sam i ja legao
u raku, nije mi više do života."
„Je li se udavio, stari?" pitam ga ja.
„Nije... Bio je odličan plivač, klonio se virova i onih prokletih ostrva",
reče on, pa kad vide da ga ostali meštani slušaju, posebno naglasi: „I
uvek sam ostavljao prvi ulov dunavskim duhovima!"
„Misliš da su ga oni odneli?"
Ovaj sleže ramenima, teško dolazi do reči.
„Zapalo mu je da bude žrtva koju oni traže svake godine u to
vreme", reče neko iz gomile, a ljudi mrmljanjem stadoše to da
odobravaju.
Neki vodenjaci, a posebno dunavski, uporno su svake godine tražili
da im se prinese neka ljudska žrtva i nisu se zadovoljavali konjima,
ovcama ili samo ribom. Tražili su ljudsku žrtvu, a kad je nisu dobijali,
sami su je uzimali.
„Možda nas dvojica možemo da ti pomognemo, starino", reče
Marko. „Mi smo se baš uputili kod tih dunavskih duhova, pa možemo da
se raspitamo za tvog sina - da li su ga oni uzeli ili se, pak, udavio."
„Juu! Ko ste vi da se usuđujete da izađete pred te demone?",
zaprepasti se neka žena, pa se brzo prekrsti.
„Imamo važno poslanje tamo, nažalost", rekoh, „ali videćemo šta
možemo da učinimo "
„A ko si ti, sinko, ako smem da pitam, kad ideš tamo?", pita starina.
„Ja sam monah Gavrilo, a ovo je Kraljević Marko", rekoh, a ljudi se
uskomešaše i zabrujaše kad čuše naša imena.
„Što ne rekoste odmah!" istupi neki čovek, takođe bez brade i ćelav.
Beše u ritama i imaše ruke ogrubele od teškog ribolovačkog posla.
„Trgovci stalno pričaju o vama, narod vas hvali na sva usta. Kažu, nema
čoveka koga niste zadužili svojom dobrotom. Ja sam Dobin, starešina."
„Hvala, prijatelji", reče Marko. „Trebaju nam neki darovi za... te
prokleštije kad im već idemo na noge, a za koje bismo vam platili."
„Taman posla!", uzviknu starina koji je ritualno sahranjivao sina.
„Svaka kuća će vam dati ponešto da ne odete praznih ruku, a ja ću vas
prebaciti do onih nesrećnika na Sidžu. Oni znaju da vas upute... dalje."
Završismo mi, ipak, ritualno gošćenje na grobu, pa se uputismo u
selo. Ljudi se brže-bolje rastrčaše po svojim kućama, pa stadoše u
korpama da nam donose što god su imali. Ribe, rakije, voće i ko zna šta
još. Mi ostavismo Coku i Šarca vezane i na čuvanje u selu, pa

291
sačekasmo kod čamca starog Dobrena, kako reče da se zove, i
posmatramo veliki Dunav. Široka reka u bestraga! Kao more. Ali puno
virova, sprudova i štošta još. Meštani pričaju da se u virovima vodenjaci
igraju i u njima hvataju ljude, pa ih naravno u širokom luku zaobilaze.
Znaju tačno kuda se može bezbedno preći Dunav, a ne završiti na
njegovom dnu ili daleko nizvodno u bestragiji.
„Dosta je, ljudi, nemojte više donositi darove!" uzviknu Marko kad
vide da će pretrpati čamac. „Ne možemo sami sve to preneti."
„Ah, ne brini, Kraljeviću", reče neka baba. „Dolaze oni sami po
darove." Pa nam oko vrata obesi liku isprepletanu kao ogrlicu.
Ubrzo zatim se otisnusmo uzanim čamcem u Dunav. Stari Dobren
se prihvatio oba vesla, koja kao da su mu izrasla iz ruku, pa bez muke
vesla po vodi. Moram da priznam da se ne osećah prijatno na tolikoj
vodi, a ni Marko, koji se s obe ruke držao i ukrutio kao da je od drveta. A
što se više udaljavasmo od obale, tako je voda sve više preteći delovala
sa svojom mračnom dubinom.
„Ako te ovde uhvati vir", reče čiča veslajući, „ni bog ti ne može
pomoći. Voda te odvuče pravo kod vodenjaka i više te nema."
„A ti znaš gde su ti virovi, je li starino?" pita Marko zagledan u
vodurinu.
„Znam, znam!... Ali ponekad se nenadano pojave na drugom
mestu."
Bili smo na pola puta između obale i ostrvca Sidž. Već su se
razaznavale kuće podignute na kolju i ljudi na obali koji se okupiše da
nas dočekaju.
„Zašto si malopre rekao za ove ljude da su nesrećnici?" pitam ga ja.
„Dunavski car najviše od njih traži danak. Ko nema da mu da, mora
mu predati neko svoje dete. Pogotovo devojčice."
„Ne čudi me", rekoh. „Vodenjaci su poznati po tome da vole da
uzimaju naše žene za sebe, ako nema rusalki."
„Zato je na Sidžu ostalo samo muškog sveta i poneka baba, koju
neće ni vodenjaci."
Kad pristasmo na Sidž, odmah osetismo sasvim drugačiju sredinu i
raspoloženje. Ovi nesrećnici, kako ih Dobren nazva, spuštenih lica, sa
podočnjacima, iznureni, utučenog pogleda, izgledaše kao nekakvi živi
mrtvaci, bože sačuvaj! Ili kao da su pod nekom teškom kletvom. I
Dobren se uznemiri kad se okupiše oko nas, pa gledaju pun čamac
darova.
„Zemljaci...", osmehnu se on usiljeno. „Kraljević Marko i monah
Gavrilo su se uputili kod dunavskog cara i nose mu darove, pa vas mole
za nekoga ko će ih odvesti njemu..." Ovi ribari se uskomešaše, pa se
zgledaju. Vidi to Dobren, pa brzo dodade: „Meni su obećali da će pitati
za mog Kobaša, a neće biti zgorega da pitaju i za ostale... Razumete li?"

292
 Meštani se nešto došaptavaju, neki klimaju glavom, drugi
odmahuju, treći se rasplakaše, a opet neki se razmahaše rukama, ali
sve to tihotajno, kao da se plaše da ih neko sluša.
No, ubrzo se jedna ljudina izdvoji, mrkog izgleda, obučen u rite i sa
sekirom u ruci. Imao je dugu, razbarušenu kosu, a lice preplanulo od
jakog sunca i od šibanja vetra. Oči mu gnevno sevaše, kao da je
spreman za boj.
„Ja sam Morun, Dobrenov prijatelj, i ja ću vam pokazati kuda se ide
kod dunavskog cara" reče on. „Ali hoću da pođem dole s vama."
„Može, ali idemo u miru i ne želimo da započnemo kavgu, prijatelju",
rekoh ja odmah pošto videh kako steže dršku sekire. I Marko to primeti,
pa reče:
„A koga si ti izgubio kad tako kiptiš od besa?"
„Kćer... Tek što je napunila deset godina", jedva izusti on. „Samo
hoću da..."
„Znamo mi šta bi ti najradije", kažem mu ja. „Ali, mi idemo u miru i
želeli bismo u miru i da se vratimo."
„Osim ako oni ne započnu kavgu", reče Marko.
„U tom slučaju, dobro će ti poslužiti ta sekira, prijatelju", rekoh mu.
„Hajde, upadaj, a ti Dobrene, ostani ovde i čekaj nas da se vratimo sa
vestima."
Čini se da je Morun samo triput zaveslao i da nam se čamac već
nasukao na peščani sprud ostrva Saan. Bio je grdosija, visok skoro kao
Marko, i više je ličio na drvoseču nego na ribara. Plašio sam se da ne
izazove nevolje, pa da nam sve propadne. Više puta smo ga upozoravali
da dolazimo važnim poslanjem, a da je tek sporedno da saznamo za
sudbine nestalih.
Morun nas povede kroz ostrvo, jedva utabanom stazom kroz gust
maslinjak. Nosimo korpe, pa isteglismo ruke od teških darova. Sve je
puno blagovonjih mirisa, cvrkuta ptica i zujanja buba koje ovde žive
nesmetano i neometene od ljudi. A masline, velike, stare i debelih grana.
Raširile se, pa smetaju jedne drugima. Od davnina se šire ostrvom i
njeni su jedini gospodari. Kad izbismo na jednu čistinu, ugledasmo
ruševine rimskih građevina, obrasle u šipražje, ali i u masline koje nisu
birale gde će niknuti. Mnogo stubova još uvek uspravno stajaše, dok
drugi slomljeni ležaše do pola zakopani u zemlju. Ostaci bedema su još
štrčali iz zemlje, kao polomljeni zubi neke nemani. Ostaci termi,
hramova, skladišta...Ducepartum je nekad bio jako utvrđenje. Pričalo se
da je ovuda car Trajan prešao Dunav u Dakiju, napravivši most od
čamaca, sa ostrvom Saan kao središnjom potporom.
Kad stadosmo pred stepenice jednog hrama travom obraslom i kad
videh kip boga Hermusa obavijenog bršljenom, sve mi bi jasno.
„Mogao sam pretpostaviti da je ulaz kod dunavskog cara u hramu

293
boga Hermusa, rimskog boga reke", rekoh.
„Položimo darove na žrtvenik", reče Morun.
Od svega uokolo, samo je ovaj žrtvenik bio uglačan i bez puzavica
koje su se svuda pentrale. Često se koristio. Žrtvenik se nalazio ispred
ulaza u hram, čiji su zidovi još stajali, sem što nije imao krov. Mozaici na
zidovima su Još mogli da se vide i prikazivali su reku i razna stvorenja
koja su živela u njoj.
Morun zatim uđe i stade nad jednom rupom u podu, koju dotad ne
primetih. Sagnu se i tupom stranom sekire poče ujednačeno da udara u
napukli mermerni kamen. Setih se kako je Vodar isto tako dozivao
vodenjake kraj svoje vodenice.
Ribar zatim stade kraj nas i prošaputa:
„Moramo im se pokloniti."
„Ja se ne klanjam demonima", reče Marko, pa vidim kako već grize
svoju donju usnu. Samo mi još to fali! Da Kraljevića obuzme bes i da
namakne vučju kalpak. Tek onda ništa nećemo da saznamo.
„Slušajte obojica", kažem im ja kroz zube. „Nećemo kavgu... Prvo
moramo saznati ono zbog čega smo došli, a tek posle... ne budemo li
imali kud, udarićemo po njima." Ipak zamantijah i otkrih svoju zmajevu
verižnjaču i Kurjak za pojasom. Čak se i Morun iznenadi kad to vide, ali
uto iz mračne rupe izroni prvo glava, a zatim i telo jednog dunavskog
demona. Nije ličio nimalo na ostale vodenjake koje sam viđao. Na ovom
stvorenju se videla zloslutnost. Bio je visok kao Marko, širi od njega sa
dugačkim i jakim rukama skoro do kolena. Noge mu behu blago povijene
napred i vrlo mišićave, a stopala mu kao kopita. Glava mu nalikovaše na
riblju, ali je bila široka i malo pljosnata, sa velikim ustima i krupnim očima
bez kapaka. Ranije sam često viđao u priobalju Dunava okrugle kamene
figure sa isklesanim okruglim očima i velikim ustima. Pričalo se da su
mali kad se rode, okrugli i buljavi, ali da nakon sedamdeset godina
izrastu u ovako velikog demona. Dok su mali, vrlo su nemirni i vragolasti,
pa često izlaze među ljude, ali ne čine nikakvo zlo. Navodno su punili
ribom mreže ribara, pa je otud uvek bio dobar znak videti ih i počastiti
nečim, a pogotovo sirom. Otud su ribari i dunavski demoni sudbinski
povezani.
„Gospodaru, ova dva putnika donose dunavskom caru ove darove u
znak dobre volje!", uzviknu Morun, pognute glave.
Za prvim demonom izađoše još dvojica. Sva trojica nosiše duga
koplja zlokobnog izgleda sa dugim i oštrim šiljkom, koji je povijen na
unutra, kao udica, pa kad se jednom zabode, ne može da se izvadi, a da
ne iščupa komadinu sa sobom.
Priđoše oni žrtveniku pa gledaju pune košare. Čini mi se da očima
jedu darove.
„Ja sam kosingas Gavrilo, a ovo je Ratnik iz Proročanstva", rekoh,

294
na šta oni iznenada podigoše poglede. Naše titule im ne behu strane.
„Dolazimo u miru, tražimo gostoprimstvo vašeg cara i važan razgovor sa
njim."
Kod ovih stvorova je zanimljivo kako međusobno pričaju, jedan
drugome nagnu glavu skoro na rame, pa nešto mumlaju blizu uva. Tako
se i ovi dogovaraše, pa pošto pokupiše korpe sa darovima, onaj prvi
nam mahnu da pođemo za njima.
„Samo polako, prijatelji", došapnuh Marku i Morunu.
Siđosmo niz dugo stepenište do jednog vlažnog tunela, pa
nastavismo njime opet do jednog stepeništa kružnog oblika koje se
spuštalo još dublje. Zidovi im behu osvetljeni bakljama, jer je poznato da
vodenjaci nisu kao drugi bauci i ne vole mrak.
Iz tog stepeništa uđosmo opet u neki tunel, koji nas brzo dovede do
jedne velike dvorane. Ali, ta dvorana beše nešto najlepše što sam video.
Od nje beše isklesana cela palata od... stakla, valjda. Naime, kamen je
bio pun stakla, pa je takav korišćen za celu građevinu i toliko je
svetlucao pod svetlom baklji da je izgledao sasvim staklast! Vešte ruke
su od jedne velike podzemne stene isklesale čitavu palatu. Čudesa
nigde viđena. Kad uđosmo unutra, svuda staklad i staklinje, sve tako
lepo da se oči ne mogu nagledati dovoljno ove bajkovitosti. Tek ponegde
bismo videli stražu, druge dunavske demone, ali ne izgledaše kao obični
vojnici, već u njihovom držanju se videla neka osionost, bahatost, kao da
je svaki od njih gospodar, a ne carev sluga.
Ubrzo nam i bi jasno zašto je tako. Ljudi su im robovali! Odnekud se
pojaviše muškarci i žene koji nešto nose ili odnose, idu nekim svojim
poslom, ali svi su vezani lancem na isti način. Oko vrata i za levu ili
desnu nogu. Tako da su hodali otežano i pognuto. Nisu svakako mogli
da pruže korak ili da potrče jer bi pali na glavu. A oni kad nas videše, od
straha brzo sakriše poglede. Nemalo se iznenadismo kad videsmo toliko
ljudi zarobljenih, a oplakanih od rodbine kao da su žrtve dunavskih
demona, pa svi imaju svoje prazne grobove na obali. Iako se zgrozismo
nad njihovom sudbinom, ipak i to beše bolje nego da su mrtvi. Postojala
je nada... A upravo sam takvu nadu video kad je zaiskrila u Morunovom
pogledu.
Uvedoše nas u jednu veliku staklastu dvoranu, koja je bila
osvetljena sa samo nekoliko baklji. Sve beše dovoljno osvetljeno, mada
je očima trebalo vremena da se naviknu na stalno presijavanje.
Na drvenom prestolu sedeo je dunavski car. Tron mu ne beše ni od
zlata ni od srebra, već od drveta koje je dugo bilo u vodi, pa poprimilo
onu tamnu boju i glatkost. Videlo se da je iz jednog komada i da nije
posebno pravljeno... Kao da je tron čitavu večnost bio u vodi, pa je
pronađen i izvađen. Neobično je odudarao u staklevini.
A na tronu... demon jezivog izgleda. Sličan svojim podanicima, ali

295
grdnijeg izgleda i strašnijeg pogleda. Beše krupniji, glave nakrivo
nasađene, krivih usta, iz kojih je virio jedan dugačak očnjak. Oči krupne,
bez kapaka, upale u lobanju, kraste na licu. Ruke krupne, a noge se
završavaju kopitama. Pogled mu zrači neopisivom mržnjom.
Da li smo pogrešili što smo mu došli u brlog? Može li u takvom
stvoru uopšte biti časti? Zna li uopšte šta je to?
„Gospodaru Dunava, pozdravljamo te!" uzviknuh radostivo.
„Dolazimo u miru i tražimo tvoje gostoprimstvo kako bismo zatražili tvoju
nezamenljivu pomoć u našem poduhvatu!"
„Neočekivanu čast si mi priredio, kosingase, dolaskom sa Ratnikom
iz Proročanstva", reče car, pa primetih kako gleda u našu isprepletanu
liku. Možda je zaista delovala na vodenjake. Beli luk je protiv
karakondžula, glog protiv vampira. „Ali, znaj da mi vaš poduhvat nije
nepoznat... Rekom vesti brže putuju nego tvojom šumom. Čuo sam da si
podelio vodenjake. Neki hoće u rat, drugi hoće da ostanu odani ljudima.
Svi čekaju da ja presudim čijoj strani ćemo se prikloniti."
„Biću srećan da je tako, dunavski care", rekoh, „ali plašim se da su
kralj vodenjaka Saban i kraljica rusalki Milina već odabrali stranu."
Ha! Tom smešnom vodoljupcu dani su odbrojani", reče on. „Sve je
više vodenjaka koji biraju drugu stranu, a on je usamljen u svom naumu
da opet zaratuje s ljudima i da proširi .svoje carstvo. Opet bi on napao
mene, kao ranije njegovi prethodnici, ali ne sme da se drzne."
„A kraljica Milina?" pita Marko.
„Tu rusalku hoću za moju caricu", nakaradno se osmehnu.
„Koliko vidim, gospodaru Dunava", povlađujem mu, „ti imaš
sopstvene planove."
„Dobro vidiš, kosingase."
„Ali, mračni gospodar može svima nama da pokvari planove",
započe Marko da navodi vodu na našu vodenicu. „Dođe li do rata i
pobedi li on, ti znaš, gospodaru, da će se sve promeniti. Niko više neće
biti bezbedan, niko ko mu nije saveznik."
„Ja nisam ničiji saveznik, niti želim da iko bude moj saveznik", kaže
car. „Dunav je moje carstvo i niko ga ne može osvojiti."
„Ispravi me ako grešim", opet ću ja. „Ali ako sam te ja našao, Hromi
Daba će te još lakše pronaći."
„Potopiću sve tunele i biće bespomoćan."
„Ali tebi, gospodaru Dunava, odvajkada služe ribari. Šta ćeš činiti
kad ostaneš bez svojih podanika? Jer oni neće preživeti rat."
Kralj se zamisli.
„Ono što sam ja naučio za svog kratkog života, gospodaru", rekoh,
„je to da smo svi na ovom svetu zajedno i zavisimo jedni od drugih.
Primetio sam, ako seljaci previše love vukove, posle se žale da im
zečevi i jeleni sve obrstiše. Ako previše love jelene, onda im ovi pokolju

296
sve ovce. Sigurno je tako i sa rekom. Ti to znaš najbolje... Odu li ribari, i
tvoje carstvo će svenuti. Nestanete li vi, ribarima će ostati prazne
mreže."
„Dobro rečeno, kosingase", nagnu se car zamišljeno napred. „Vidim
zašto kažu da si mudričar... Verujem da se ta... uravnoteženost neće
poremetiti ako Milina postane moja carica, a Saban nastrada."
„Nimalo", osmehnuh se sad ja. „Dapače, učvrstićeš je, care!"
„Tako sam i mislio", reče on i nasloni se na tron. „Tako će svi
vodenjaci imati samo jednog cara."
„Mudrog vladara koji se neće privoleti mrakobesu donjeg sveta",
reče Marko. „I koji će ostati gospodar Dunava i ostalih reka."
„Imaćeš i našu zahvalnost, ma koliko ti ona malo značila", dodah.
„Ako si dovedeš kraljicu Milinu, ona će dovesti i svoje rusalke za
tvoje podanike", navodi Marko. „One su vodene vile i vičnije životu u vodi
od naših žena. Ali to ti ne moram govoriti, sigurno si primetio sam."
„Ni Ratniku iz Proročanstva ne manjka mudrosti", isceri se car.
„Kažu da si ti budući kosingas. Je li tako?"
„Mogu da nasledim Gavrila, ali ga ne mogu zameniti", reče Marko.
„Njegovu mudrost sumnjam da ću ikad dostići."
„Nije teško da uklonim Sabana", smeška se car Dunava. „Imam ja
svoje sledbenike na njegovom dvoru... Nevolja je privoleti kraljicu Milinu
da deli tron sa mnom."
„Ako bi ti... uklonio kralja Sabana, nama bi olakšao rat, a poštedeo
bi živote mnogo vodenjaka. Sigurno bi ti za to bili zahvalni", rekoh.
„Briga me je za taj rat, nije moj..." reče car. „Ali, u pravu ste kad
kažete da bi promenio naš svet. Nisam lud, ne bih voleo da psoglavi i
todorci zamene ljude. Njima je ipak mesto dole. Nisu oni zemaljska
stvorenja kao vi i mi."
„Ako je tako, mi ti nudimo sledeću pogodbu" rekoh samouvereno.
„Ti kažeš da se možeš lako otarasiti Sabana..." Car klimnu glavom. „Mi
ćemo ti pomoći da pridobiješ kraljicu Milinu, pa će ona dovesti svoje
rusalke... A za uzvrat, ti nama reci gde je ostrvo Bujan i oslobodi sve
zarobe koje držiš."
„Oho-ho!" iznenadi se car. „Zbog toga dolazite, je li? Mnogo tražite,
a ipak malo nudite! Milinu ću kad-tad privoleti da postane moja carica,
zašto bih oslobodio zarobe? I zašto tražite ostrvo Bujan?"
„Moramo na ostrvo Bujan jer je to deo našeg ratnog plana, care",
reče Marko.
Car se zamisli, nije imao šta da izgubi, niti mu je pretila ikakva
opasnost. Šta će ljudi na ostrvu Bujan, njega se nije ticalo. Uostalom, to
je bilo naše sveto ostrvo. Jedino što je on znao kuda ono plovi
Dunavom.
„Ostrvo Bujan prolazi ovuda svake mesečeve mene", iznenadi nas

297
car svojim odgovorom. Nije se pogađao, niti tražio da čuje šta nudimo za
uzvrat. „Na mlad mesec, na prvu četvrt, na uštap i na poslednju četvrt."
Njegova velikodušnost me ostavila bez reči. Ili je posredi bila neka
prevara? Sutra je bio mlad mesec. Da li nam se sreća osmehivala ili nas
je smrt vrebala?
„Mi smo ti beskrajno zahvalni", rekoh i blago se poklonih. „Pomogao
si nam bezuslovno. To dovoljno govori o tvojoj velikodušnosti, care."
„Sad si pogrešio, kosingase", gleda me on. „Nisam uopšte
velikodušan, to je ljudski nedostatak, samo dobro znam šta mi
odgovara."
„Svejedno, care", ipak će Marko. „Zahvalni smo ti... Ali, bi li
oslobodio zarobe ako ti rusalke dođu?"
Car se opet zamisli. Dugo ljudi robuju njemu. Običaj star...
vekovima. Zna on ljudske mane i vrline, a koliko ja poznajem vodenjake,
ni jedno ni drugo mu ne odgovara. Mi smo ipak dva različita sveta.
Naravno, u odsustvu rusalki i žene mu valjaju... Ali stalno su u lancima,
bezvoljne, utučene, ko zna koliko ih je diglo ruku na sebe samo da bi se
oslobodile muka! A rusalke su njihovi parnjaci po prirodi...
„Ali, ako misliš da možeš sam privoleti kraljicu Milinu..." započeh ja,
mada sam čuo priče da je u velikoj ljubavi sa Sabanom, „onda nema
više razloga da zloupotrebljavamo tvoje gostoprimstvo i uz tvoje
dopuštenje, mi ćemo se povući." Kako to rekoh, Marko i ja se
okrenusmo da krenemo. Morun vidno oklevaše jer mu ne bi milo da ide
sad kad se uverio da je mnogo ljudi još živo u ovom podvodnom carstvu.
Ali, na moj mig ipak krenu za nama.
Bogami, napravismo mi bar desetinu koraka i vrata dvorane nam se
čak otvoriše da izađemo, kad začusmo iza nas cara:
„Stanite, izabrani".
Marko i ja se zgledasmo. Vratili smo se pred cara.
„Poznato mi je Proročanstvo Vatre, uostalom kao i svima" započe
on blažim tonom. „Iako, isprva nisam verovao u njegovo ispunjenje...
Pomno pratim vaše kretanje... Naslušao sam se o vašim podvizima.
Svakako vrednim divljenja... Sigurno ste miljenici bogova kad ste uspeli
u borbi da porazite mnoge moćnike... Neke od njih smatrah
nepobedivim... Prava snaga i mudrost leži u znanju svojih granica... Ja
znam koje su moje granice, zato sam ovoliko dugo dunavski car... I zato
ne kanim da vam se suprotstavljam. Okoristićemo jedni druge", car se
zatim nagnu napred, pa nastavi. „Kako mislite da privolite Milinu da
dođe? Moja namera je da je bacim na muke, pada popusti."
„Ako je baciš na muke, care", započeh prijateljskije, „posle ćeš
stalno morati da se plašiš njene izdaje... A znaš da su rusalke moćne
vile."
„Kako, onda?" širi car ruke u čudu.

298
 „Sa ovim..." Ispružih ruku i pokazah mu muvomorku. „Ovo je agarik
pečurka sa duhom vapak... Je li ti poznata?" Car odmahuje glavom.
„Agarik je zarobila ovog duha i on može da privoli svakoga na bilo šta
što njegov gospodar poželi da bi se oslobodio, ako ga žrtva pojede."
„Taj... vapak može privoleti Milinu da mi se pridruži?", začudi se car.
„Vapak može učiniti da te Milina toliko zavoli da i sama ubije
Sabana!", umeša se Marko.
„Oooh!" Uzvrpolji se car na tronu. „To mi se sviđa!"
„Zatim će dovesti svoje rusalke sa sobom", dodah ja. „Gospodar
treba samo da zatvori šaku, da je prinese ustima i šapne da vapaku
obećava slobodu ako uradi to i to."
„Ali, kako da znam da govorite istinu?" uplaši se car. Čuo sam da
ste mnoge moćnike na prevaru porazili. Možda tako hoćete i mene!"
Nabora mu se čelo.
Vidim da ipak postoji nepoverenje među nama. Nije me ni čudilo.
Dunavski car je bio u pravu, mnoge smo nasamarili lukavstvima.
„Vrlo je prosto, care", rekoh. „Ti oslobodi zarobe tek kad privoliš
Milinu da dođe u tvoju palatu. Ako vapak ne ispuni svoje obećanje, ti
zadrži zarobe i nisi ništa izgubio... Ako nisi velikodušan kao što kažeš,
care, ipak verujem da si častan i da držiš do svoje reči."
Car se opet zamisli. Nagodba je bila korektna, ukazivala je na naše
poverenje. Da držimo do časti, kao što i jeste. Zato mu polako priđoh i
ispružih ruku sa muvomorkom. U početku smo kanili da je njemu nekako
podmetnemo, ali ovako je bilo bolje. On je uze i stade je zagledati.
„To je častan dogovor, kosingase", reče on naposletku. „Vidim da je
istina što kažu da ti je čast važna. Pristajem na nagodbu... Ako vapak
privoli Milinu da mi postane družbenica, oslobodiću sve zarobe...
Uostalom, rusalke i žene nikako se ne slažu, ove će ih sve podaviti."
„Dakle, dogovoreno je, care?" upita opet Marko.
„Jeste, imate moju reč... Do uštapa, Milina će postati moja carica i
zarobi će biti oslobođeni."
„Ako je tako, onda radosni i sa odahnućem odlazimo", rekoh i blago
mu se naklonih.
Ostavili smo cara i izašli iz palate u pratnji dva dunavska demona.
Jedva dočekasmo da izađemo na sunce. Primetih kako mi je svaki put
sve teže da silazim pod zemlju. Valjda sam predosećao svoj kraj, bilo
kao kosingas ili da mi se smrt bliži zbog kletve Crnog Zmaja na uštap.
Šta god, jedno beše sigurno, bližih se nekom važnom događaju.
„Ponadah se da ćemo sad osloboditi njegovo roblje", vajka se
Morun. „Možda je moja kćer još živa."
„Žalim što nije bilo tako", reče Marko. „Ali čuo si šta je rekao. Možda
je ovako ispalo najbolje... Za sve. Brzo će se pročuti da će osloboditi
zarobe i to će im uliti novu nadu i snagu da izdrže."

299
 „Zar mislite da će taj demon održati svoje obećanje?" pita ribar.
„Hoće... Dunav, ribari, vodenjaci, vaše sudbine su odvajkada
isprepletane", rekoh. „Zna to dobro dunavski car uprkos svojoj zloj
prirodi. Oslobodiće sve do uštapa."
„Šta kanite vi sad da radite?"
„Čuo si cara", odgovara mu Marko. „Mladina je sutra i tad ovuda
prolazi ostrvo Bujan. Sačekaćemo ga ovde, a ti se vrati na Sidž. Gledajte
u pravcu ovog ostrva, ako vidite crni dim, dođite po nas."
Rastasmo se srdačno i sa puno nade. Nekad i nama sreća ume da
se osmehne, a da niko nedužan ne strada. Da li je to bila najava nekih
boljih vremena? Tako sam tad mislio, nadao se. Ali dobrokobna
vremena su imala visok ceh, koji se morao platiti. Sudbina nikad ne pita
čoveka hoće li da plati ili ne taj visok ceh, jednostavno... mu uzme.
Mi zakonačismo uz vodu na strani koja je gledala na našu obalu.
Sedesmo ćutećki oko male vatre, svako se rvao sa svojim sumnjama i
strahovima. Nismo znali šta sutra da očekujemo, a još manje kako će se
sve završiti. Dve sestre, devojke Zore, kćerke Dajboga i žene mu
Meseca... I njihov izazov - zagonetka: 'Zlomila u zli se kolač svila, pa
ujela kao bes vraga ta nevila.'
„Jesi li razmišljao o zagonetki Zora-devojaka, pobratime?" pitam ga
ja, a on se trže iz dubokih misli.
„Znamo da je to carica zmija..." reče on, „ali kakve veze ima s tim
štapom? Misliš da samo treba da rešiš zagonetku, pa da ti daju štap?"
„To bi bilo suviše lako, mada još ne znam odgonetku", kažem mu ja.
„Sigurno je nešto drugo posredi. Što je najgore... Moraćemo da vidimo,
pa tek onda da je rešavamo."
„Ako nam kćerke Dajboga ostave dovoljno vremena", odmahuje
glavom on.
Nadah se da će naše vreteno ostati čvrsto u Mokošinim rukama.

300
Nedelja, 25. april leta Gospodnjeg 6897.

Mi šumnjaci se upravljamo danju prema suncu, a noću prema

zvezdama i mesecu, pa vrlo dobro znamo kad nastupaju mesečeve
mene. Od toga štošta zavisi na zemlji i naš narod mnoge običaje ravna
prema promenama meseca. Zato sam znao da mladina nastupa u
nedelju, nešto pre podneva, pa smo od rane zore napeto iščekivali... da
se nešto desi. Da nas je neko gledao sa strane, verovatno bi rekao:
„Gle, ona dva ludaveta, stoje na obali i bleje u reku!" Ali, tako beše.
Stajali smo zagledani u reku, iščekujući nešto da se desi, a nismo znali
šta.
Ipak, to nešto počelo je da se dešava već oko deset sati. Počela je
magla da se namačinje preko reke. Obično to čoveku promakne, jer ima
preča posla, je l'? Ali prvo primetismo kako počinje da se stvara tanak
sloj izmaglice iznad same površine reke. Kao da izbija iz same vode. I
obavezno se reka primiri i utihne. Ne divlja i ne juri, već uspori. Magla se
sve više diže iznad vode i za časak postane tako gusta da jedva vidiš
dalje od svog nosa. I počne se teže disati. Ona se kreće sa rekom,
polako. Kao da se jedan veliki oblak spustio sa nebesa i pokrio svetu
reku Dunav. Nešto što ni njoj nije strano jer se događa odvajkada. I sve
ptice kao da nestanu i ućute. Znaju da se nešto događa i samo čekaju
da to prođe. Da prođe ostrvo Bujan.
Jer iz beličastog oblaka koji nas je obavio ukaza se prvo zelenkasta
obala, a zatim bujno rastinje, visoko drveće, žbunje, trska. Plovi lagano
nošeno nekom čudesnom silom koja pokreće i maglu. Ono je uvek
skriveno od pogleda, pa ne kažu uzalud kad vidiš maglu na Dunavu, to
sigurno prolazi sveto ostrvo Bujan. Začarani stajasmo zagledani u taj
božanski prizor, ne verujući da gledamo dom bogova naših predaka. Jer
ono što Olimp beše starim Grcima, to je Bujan bio slovenskim narodima.
A biti u prilici da ga čovek vidi, a kamoli da stupi nogom na njegovo tle,
beše više nego obična čast. To je poverenje koje je čoveku ukazao neki
bog, obično onaj čiji je on miljenik i štićenik.
Ostrvlje nastavi da prolazi pored nas, na možda pedesetinu koraka,

301
pa se nađosmo u čudu kako da dođemo do njega. Kraljević i ja se već
zgledamo, sležemo ramenima, ali ništa ne govorimo. Šta bismo pa rekli?
Ali, počinje da nas obuzima očaj jer ne znamo šta nam valja činiti. Već
pomislim da nije nešto poput onog prelaza do veriga pod Rtnjem, pa
zakoračih, ali samo uđoh u vodu skoro do kolena. Obojici nam vreće na
leđima, pa razmišljam da li treba da zaplivamo...
Kad ono, iz magle se pojavi neko belo platno koje leprša tik iznad
vode! Kakvih li se sve čudesa naše oči nagledaše, a svako je
najčudesnije na svoj način. Svaki put te obuzme osećanje potpune
radosti i ushićenosti, uzbuđenje što gledaš nešto što je samo za bogove.
Sačekasmo da nam se to belo platno približi, pa malo bojažljivo
zakoračismo na njega. Ali ono beše postojano kao nekakav kameni most
iako nam je pod nogama lepršalo. Marko zasta zbunjen ispred mene, pa
čas gleda u platno, čas u reku ispod. Ja ga blago gurnuh napred i on
krenu ka drugoj obali. Očas pređosmo preko njega i siđosmo na zelenu
travu ostrva Bujan. Magla je još uvek kovitlala oko nas, ali u daljini je
izgledalo kao da će se izmagliti jer je bilo svetlije. Bez reči krenusmo u
tom pravcu i, gle čuda, izađosmo ne samo iz magle, nego i iz tog
priobalnog šumarka, pravo nad jednu osunčanu dolinu prekrivenu
raznobojnim cvećem i rekom koja je njome proticala. Iz jedne velike
šuplje stene ona je isticala i krivudala oko brežuljaka čiji vrhovi behu
ukrašeni hramovima raznih veličina i oblika.
„Taj kamen iz koga ističe je beloužareni alatir", rekoh Marku i
prekidoh naše dugo ćutanje. Ali on nije mogao da nađe reči pred ovim
čudestvom. „Voda ove reke, kažu, leči sve boleži."
Krenusmo puteljkom niz blagu, cvetnu padinu, koju su mestimično
ukrašavali veliki, stari hrastovi čije se grane zaštitnički širiše iznad nas.
Ali beše tu i jasenova, sa svojim čvornatim i debelim granama i vitkih
breza, vrba, drugog drveća koje naš narodu poštuje. Sve vrvi od cvrkuta
i zujanja, a nebo preleću svakojake šarenoglave i šarenorepe ptice.
„Ovo je Raj", konačno izusti Marko. „Tako neki kažu", odgovorih mu.
Siđosmo na reku i videsmo da na suncu svetluca kao da njome
zlato i dragulji teku, a u stvari to je zbog toga što njome plivaju ribice
almas, a dno je prekriveno išaranim crvenim koralima i crnim alemom.
„Ovo je kao Ognjena reka pod Rtnjem", primeti Marko.
„To jeste ista sveta reka."
A duž obe obale, na brežuljcima, hramovi takve nakrase da nam
ispunjavaju dušu blagomiljom. Ali, iznenadismo se kad videsmo da su
neki, uprkos svojoj veličanstvenosti, obrasli u koprivi i trnju, zapušteni i
osuđeni na... zaborav. Njihov sjaj se gubi u rastinju koje se penje po
njihovim mermernim stubovima i zlatovršnim krovovima. Puzavice se
zavlače u najmanje pukotine i odatle se šire dalje, bezmučno odvaljuju
komade kamena. A pred svakim hramom veliki kip od alatira, prikaz

302
boga čiji je to dom. Ne beše nikakve sumnje, ni sveto ostrvo Bujan ne
mogaše da odoli snazi zaborava. Polako, ali sigurno i ono je tonulo u
prošlost.
Tako tihomice prođosmo pored Perunovog hrama, obraslog do pola
u puzavice, koprive i trnje. Ni ulaz u njega se više nije mogao videti. Još
samo zlatoblisti krov je bleštao na suncu. Kip od alatira ga prikazuje
kako sedi, u jednoj ruci drži grom, druga mu je u pesnici, a preko nje
prebačen ogrtač. Troglavi kip Trojana stoji ispred mu doma, koji je
potpuno prekriven koprivom i trnospletom, pa više izgleda kao velika
trnovina. Hram Kupala još blista i sjaji čudesnim žarom, kao da vatra gori
iza njegovih zidova, dok je Volosov hram takođe zapušten i skoro ceo
obrastao u trnosplet i koprivu. Belobogov hram propada u zaboravu, tek
pomalo mu se krov još nazire. Radogost sa svojim kopljem i pticom na
glavi stoji na postolju ispred svog oronulog doma. Jarilov hram još stoji,
ali posustaje pred trnovitom puzavicom. Još odiše dahom prošlih
vremena. Rujevit, Prove, Živa... Sve bogovi čiji hramovi nestaju zbog
zaborava.
A onda stigosmo pred Svetovidov dom. Pred stepeništem, stoji
njegov visok kip od alatira, četvoroglavo božanstvo koje gleda na sve
četiri stane sveta, u jednoj ruci prazno mesto gde treba da drži Rog
izobilja, u drugoj bi trebalo da drži svoje koplje. Očito da je ovo statua
koju valja opremiti relikvijama koje smo pribavili. Iza nje, veliki grast
ovalnog oblika od crnog mermera u kome treba da spalimo badnjak u
njegovu čast. Hram mu sliči na onaj sa Belog izvora, ali za razliku od
onog drvenog, ovaj beše od belog mermera, pa sija na suncu da ga ne
možeš dugo gledati. Oko donjih zidova se skupilo malo koprive i
trnospleta, ali još uvek stoji grandiozan kao u stara vremena.
„Ko ste vas dvojica neumornika koji stojite pred domom velikog
Svetovida?", začusmo ženski glas iza nas.
„To su ona dvojica koja neusipno se probijaše do nas, sestro",
začusmo odmah i drugi ženski glas.
Okrenusmo se i jedna nasuprot drugoj ukazaše nam se dve
anđeoske prilike u ženskom obličju, a krasiše ih nebeska lepota. Behu
bliznakinje u licu i stasu, ali različite u očima. Jedna beše obučena u
bele haljine, a druga u crne. Obe imahu blažibožan izraz na licu, koji
ulivaše mir i spokoj, ali ujedno i upozorljiv. Od njih si mogao očekivati ili
sve najbolje... ili sve najgore. Ona u belim haljinama držaše u ruci dug
štap u obliku uvijene zmije.
„Ja sam Zora Jutarnja", reče ona u belom.
„Ja sam Zora Večernja", dodaje ona u crnom.
„Ovo je Kraljević Marko, a ja sam monah Gavrilo", rekoh.
„Donosimo darove moćnom Svetovidu koje smo mu obećali."
„Vaš dolazak se dugo najavljuje i malo ko je očekivao vaš dolazak u

303
Ishodište", reče Zora Jutarnja.
„Pošto smo mi ispunili obećanje", reče Marko, „očekujemo isto od
Svetovida."
„Šta mu darujete, darivatelji?" upita Zora Večernja.
„Verige, kapu Nevidimku, badnjak s Prvog hrasta, Crveni ogrtač,
Rog izobilja..." nabraja Marko, pa zastade gledajući u štap koji je držala.
„I tvoj štap, gospodarice", ubrzo dodah.
„Uistinu, doneli ste sve da opremite ovo božanstvo bezvremenim
svetinjama i da ga učinite vašim suncem..." započe Zora Večernja.
„Još samo treba da uzmete štap", dodade Zora Jutarnja. „Evo...
uzmite ga!"
Uzviknu i na naše čuđenje, baci ga na pod pred nas. Taman da se
Marko sagne da ga podigne, kad se štap pretvori u belu zmiju! On
ustuknu u užasu.
„Zlomila u zli se kolač svila, pa ujela kao bes vraga ta nevila",
ponovih naglas staru zagonetku.
Zora Jutarnja se iznenadi, pa blago iskrivi glavu i reče:
„Kosingas zna za zagonetku, zna li i odgonetku?"
„Ili će skončati od njenog ujeda?" upita sestra joj Zora Večernja.
Gledam guju kako se uvija, a onda podigla glavu i palaca zlovarno
jezikom. Osećam njen pogled, čeka da odgonetnem njenu tajnu...
Najednom shvatih da sam u bezizlaznoj situaciji. Ne mogu odstupiti,
nema predaje. Ili ću rešiti zagonetku ili će me carica zmija ujesti i umreću
na licu mesta. Ne mogah kao dosad da se okrenem i odem.
Pogledam u Marka, a on podigao obrve, samo što ne kaže: „Ubij
me, ne znam!" A mislim se, ubiće nas zmija obojicu, .pobratime! Ni njega
neće poštedeti ako ne zna odgonetku. Upadosmo nespremni u
nerazmrsicu i neizlazicu!
Nemah kud, zagledah se u caricu zmija, pa grozničavo razmišljam.
„Zlomila u zli se kolač svila, pa ujela kao bes vraga ta nevila." Jeste vala
zlokobno izgleda naša mila zmija, a od nje narod strahuje, ali je i
poštuje. Ona je otrovna i lekovita, nečisti stvor, izvor zla, ali daruje
čoveku čudesne sposobnosti. Da ne govorim o tome koliko se poštuje
zmija čuvarkuća, jer ukoliko je neko vidi, onda će domaćin da umre.
„Zlomila" je ona naša! „Pa ujela kao bes vraga"... Bes vraga da ujede?
Bes i vrag skoro da su isti. Ako jedan drugog ujedu, ne biva ništa.
„Nevila"... Ona koja nije vila. Nevila? Nezmija? Da li je to bila odgonetka:
Naša zlomila nije otrovnozuba jer nije zmija? Ako sam u to bio siguran,
ne smem da pokažem strah.
Mogao sam samo jednom da pokušam, drugi pokušaj ostavljam
Marku. Pogledah ga i slegnuh ramenima. Nije vredelo više čekati.
„Naša zlomila nije otrovnozuba jer nije zmija", ponovih naglas, pa se
sagnuh da je dohvatim za glavu. Ona krenu da me ujede, ali neuplašno

304
je uzeh za glavu i kako je podigoh, tako se ona najednom ukruti i vrati u
oblik zmijolikog štapa. Odahnuh. Marko obrisa znoj sa čela.
„I ovo je naš dar moćnom Svetovidu" rekoh sestrama Zora.
„Moćni darovi od moćnih li darodatelja!", uskliknu radosno Zora
Jutarnja.
„Sad možete opremiti Svetovida njegovim svetinjama" dodaje Zora
Večernja.
Dadoh svoju vreću Marku da on to učini, jer meni kolena klecaše i
plaših se da ću se osramotiti ako počnem da teturam uokolo od
pretrpljenog straha. Beš mi potreban predah. Prvi put da ja poželim
gutljaj neke ljute osvežače! Kraljević me naskroz iskvari.
A Marko povadi sve relikvije, pa stade ukrašavati Svetovidov kip.
Stavi mu Nevidimku na glavu, ogrnu ga Crvenim ogrtačem, i za njega
okači kolut veriga od adamanta, a u jednu ruku mu stavi Rog izobilja, u
drugu zmijoliki štap. Osta još samo da se spali badnjak u njegovom
grastu.
Priđosmo mu obojica, a Kraljević ga spusti u crnomermerni oval.
Kako ga badnjak dodirnu, tako planu jaka vatra, bleštava kao sunce i
iskre poleteše u vazduh i pretvoriše se u beli dim. Ali to neljuto isparenje
poče da se širi uokolo i obuhvati nas cele. Stigoh samo da vidim kako se
trnosplet sa Svetovidovog hrama povlači u zemlju i oslobađa zidove.
„Ostaje naklon Jednoga na Belom izvoru", reče neka od Zora-
devojaka.
Ali kad se okrenuh, ne mogah da vidim ništa od te belila, čak ni
Marka, koji stajaše pored mene. Uplaših se da je opet neka čarolija, no
ponadah se da nije neka vragolija koja nas nespremne iznenadi.
Uzvrteh se, ali ne smem da se mnogo pomeram, ne znam šta je
oko mene, pa mi već ruka nesvesno kreće ka Kurjaku. Ali, nezadugo
zatim, ta magla poče da se razilazi, pa prvo ugledah Marka kako se
unezvereno osvrće, a onda kako stojimo na obali ostrva Saan, na istom
mestu gde čekasmo ostrvo Bujan da dođe!
Sve će se izmagliti, jer ona nastavi da ide niz Dunav i sunce nas
ubrzo opet obasja.
„Šta bi?" začudi se Marko. „Jesmo li to sanjali, pobratime?"
„Čini se da ne beše ni san ni java", rekoh. „Nego da smo bili na
Bujanu!"
„Deder, proveri u vreći jesu li one relikvije još tu?", nepoverljiv je
Kraljević.
Skinuh je s leđa i otvorih, ali samo da bih video da je bila prazna. U
njoj behu samo neke naše uobičajene stvari koje stalno vučemo za
sobom.
„Sve je ostalo tamo", rekoh.
„Znači, ipak smo bili na ostrvu", odahnu Marko, pa sede na pesak.

305
 „Bili i vratili se", sedoh kraj njega. „I sad bi trebalo da se vratimo na
Beli izvor... zbog naklona Jednoga."
Marko odmahuje glavom u neverici. Razumem ga. Teško je
poverovati. Neke stvari naš um jednostavno ne može da shvati i unapred
to odbacuje. I svako novo čudestvije je opet za čuđenje! Činilo se da
smo se vratili drukčiji. To je od onih osećaja kad učiniš nešto i znaš da
više ništa neće biti isto. Nešto se prelomilo, u zlu ili u dobru, bilo u tebi ili
oko tebe. I jednostavno, više nema povratka.

306
 Ponedeljak, 3. maj leta Gospodnjeg
6897.

Na Beli izvor smo stigli predveče, tačno na prvu četvrt mesečeve

mene. Celim putem natrag bio sam ćutljiv. Nešto me stislo u duši, pa
hoću da prepuknem. Najgore što ne znam šta je. Isprva sam mislio da je
zbog skorog okršaja sa mojim starim neprijateljem Hromim Dabom, ali
nije bilo zbog toga. Zatim verovah da je zbog neizvesnosti oko naklona
Jednoga i kako se to može odraziti na Svetovidovu pomoć nama. Da,
odbijanje Lazarevog poklonjenja može dovesti do propasti naše
odbrane... Ali, ne, nije bilo ni zbog toga. Bio sam svestan te opasnosti od
prvog dana. Valjda je onda zbog uštapske kletve... Ne znah ništa o
tome, a mesec je već bio u svojoj prvoj polovini. Već za osam dana biće
pun mesec i ako Crni Zmaj nije lagao, podleći ću toj kletvi, a da nisam
znao ni kako da se borim protiv nje. Ali, što više razmišljah i o tome,
činilo se da ni to nije razlog moje utučenosti i duboke potištenosti.
Tačno, otkad smo se vratili sa svetog ostrva Bujan, osetio sam neku
promenu na svom sudbinskom putu, nešto što mi se prelomilo u duši.
Imao sam jak predosećaj da će se nešto strašno desiti i da ja to neću
moći da sprečim! Ništa više što budem uradio neće me odvratiti od moje
nove sudbine. Upravo to što me je stislo u duši beše mučno smrtovanje,
iščekivanje bliske smrti.
Video je Kraljević tu promenu u meni i siroma je iz dana u dan
pokušavao da me odobrovolji. Isprva, svojim šaloozbiljnim
dobacivanjem, pa onda ozbiljnim razgovorom. Kad ja nisam znao da mu
objasnim šta mi je, kako je onda on mogao da zna ili da mi pomogne.
„Slušaj, pobratime", govorio mi je. „Toliko puta smo dosad pogledali
smrti u lice... Toliko puta... Nekad je vidim kad ugledam svoj odraz u
mirnoj vodi kako mi viri iza ramena i kezi mi se. Pa je samo opsujem i
oteram je. Crni pope, svašta nam se izdešavalo za ovih godinu dana.
Što kaže Dorkas, da mi je neko pričao, ne bih mu verovao, ali tako je... I
sve smo ih nadmudrili ili poslali u bestraga! Nemoj mi reći da je sve to
bilo uzalud i da ćeš sad umreti zbog neke kletve! Sećaš li se moje kletve,

307
kad mi je Morana uzela sen? I tad smo mislili da sam gotov, pa smo iz
petnih žila uspeli da se izvučemo!... Nemoj mi sad klonuti, jer nećeš biti
ni za borbu ako nas sad napadnu."
„Ko će nas, crni ti, napasti?", kažem m u ja. „Je l' vidiš da mesecima
nismo u planini naleteli na psoglave? Osim onda na Todorovu subotu.
Pa ni tad nas ne bi napali da Hromi Daba ne zna za to. Svi su se povukli
i svakog časa se spremaju da pokuljaju iz zemlje... a gde smo mi? Šta
smo postigli? Gde nam je vojska? Ko je na našoj strani? Još uvek
tumaramo po bestragiji! Ne znamo ni odakle će napasti! Kako da se
pripremimo?" Tonuo sam sve dublje u bespomoćnost. „Jesi li ti svestan,
Kraljeviću Marko, da ih mi ne možemo zaustaviti ako se oni razviju u
punu formaciju? Jesi li ih video pred Sibalbom? Sad ih je još više!
Jednostavno će nas... pregaziti! Stići ćemo dvaput da zamahnemo
oružjem!"
„Ne ličiš na onog Gavrila od pre godinu dana!", iznervira se Marko.
„Idi u bestraga, pope! Pa što smo onda sve ovo radili dosad? Jesi li ti
svestan da smo mi postigli ono što drugi bogovi nisu? Znaš li da su naši
poduhvati ravni onih iz... iz tvoje Grčke, čije mi mudrace stalno
spominješ! Eto, čak ni njih mi više ne spominješ! Hajde, kaži mi neku
izreku koja bi sad priličila!"
,,'Prevari decu sa igračkama, a muškarce sa zakletvama; Lisander."
„E, pa mogao si da smisliš neku bolju, bog te ubio pope!", naljuti se
Marko. „Idi, zavuci se u neku rupu i drhti dok smrt ne dođe po tebe! Ja
se borbi radujem i jedva čekam da uletim među psoglave i todorce i sve
ostale mrakače!" Kad to reče, podbode Šarca i potera ga uz usku stazu,
koja se pela pored penušavog Belog izvora. Stigli smo u dom vile Vide.
Možda će mi milina njene blizine razvedriti dušu i odagnati olovne oblake
koji su me pritisli odozgo.
„Hajde, Coko, stigli smo", rekoh svom magarcu. „Znaš, ovde se
osećam... kao kod kuće. A ti?"
Pope se magarac do vrha staze lakše nego ja! Puhtao sam i
preznojavao se, a srce samo što me ne izleti na nos! Da li je to bilo zbog
skorašnjeg uštapa? Ili samo umišljah, pa sam već mator za lomatanje po
planinama?
Kraj čudesnog izvora prirediše nam, bogami, lep doček. I Marko se
kočoperio među domaćinima i uživao u njihovom laskanju i pohvalama.
Ne mogu da budem malodušan, svaku pohvalu je bio zaslužio. Naš
podvig je bio...
„Vaš podvig je epski!", viknuo je kapetan Dobrovuk, pa mi priđe
raširenih ruku i čvrsto me zagrli. Osećah se nekako mlitavo u njegovom
zagrljaju. „Sve smo čuli! A što bih voleo da sam bio sa vama! Ma, trebalo
je da krenem i da ne slušam Singura. Čestitam, Gavrilo!"
„Hvala, prijatelju", odvratih. „Ali, bolje što nisi bio s nama... Svi koji

308
su bili, ostali su pokopani usput. Ti se čuvaj za ljuti boj, kao što smo se
dogovorili
„Ma, šta pričaš, ali hajde, ti znaš bolje", smeje se dobrodušno.
„Uvek sam govorio: Slušaj pametnije od sebe i uči od njih!"
„Čini ti se, prijatelju. Što je manje pameti, čovek je srećniji."
Zatekosmo tu mnoštvo njegove garde, čini se, došlo ih je svih 300,
sve sa svojim konjima. Tu beše i sveštenik Singur, razvukao osmeh, pa
bi se smejao oko glave da nije imao uši! I ne čudi, on je najviše imao
razloga da bude srećan. Njegov bog je bio blizu toga da ponovo postane
prvi među svima. Svetovid se vraćao među narod. Ali, najviše mi se oči
obradovaše kad ugledah nakrasnu vilu Vidu i našu Ravijojlu. Njihova
pojava mi odmah uli novu snagu i volju, a vilinska lepota rastera sve
crne oblake; dobro, skoro sve. Kao da su mi udahnule nov život. Zato,
moja muka ne prođe neopaženo kod njih. Osetiše moju klonulost, pa mi
obe priđoše i svaka me uhvati pod ruku. Ah, činilo se da ću poleteti do
vrha Krša, koji nam se nadvio iznad glava! Skoro odmah se setih
nasmejanog vukoljuda Vučena...
„Gavrilo...", zacvrkutaše vile, pa zaigraše oko mene i vuku me sa
sobom. „Vaš uspeh odjekuje šumom i nebesima kao letnja grmljavina
koja donosi dugo očekivanu kišu! Ponosimo se vašim podvigom i
junaštvom! Donosimo vam divne vesti!"
A ja se mislim, izrašće mi krila od vilinske divote koja me okružuje.
Da mi je njihove radosti i vedrine, dosta mi je mučenija i krvavih ruku. Da
mogu ovde, na Belom izvoru, da okačim Kurjak, odmah bih to uradio.
„Gavrilo!", uzviknu sveštenik Singur i zagrli me. ,Dim ste ispunili
zaklet, ja sam to ovde znao. Hram se ispunio blaženom svetlošću i
Svetovid opet drži svoj Rog izobilja, iz koga će poteći blagostojanje za
sav narod!"
„Odlično", kažem mu ja, „znači, dobili smo obećanu pomoć od vas!"
„Da, da... Skoro, još je ostala samo jedna nevažna stvar", reče on.
„Uveren sam da će Svetovidov odgovor biti potvrdan!"
„Da, jedna nevažna stvar", ponovih zamišljeno.
„Čim predahnete, pojedete nešto i popijete, ja ću započeti
ceremoniju Posvećenja." I kako to reče, izgubi se među vojskom.
Nisam čuo šta su mi vile isprva pričale dok smo sedeli za drvenim
astalom, jer se zagledah u snežnobelog Ljutovida, koji me je preko puta
potoka netremice gledao. Taj konj beše svakako od vilenite pasmine jer
kao da mi je pogledom nešto hteo da kaže. Nisam mogao da razaznam
ništa u njegovim očima, osim što mi se učini... da vidim tugu.
„Gavrilo, tebe more tolike muke da pritiskaju i moju dušu", reče Vida
pa me pogladi po licu.
„Kao da si na sebe primio patnje svih tebi voljenih osoba", dodade
Ravijojla.

309
 „Ne drži mrtve uza sebe", opet će Vida. „Pusti ih da odu, ovako oni
samo pate zbog tebe."
„Voleo bih da mogu, gospodarice Belog izvora", vajkam joj se.
„Toliko mi nedostaju, a moja griža savesti ih drži uza se."
„Nego, da te malo razveselimo, naš kosingase!" nasmeja se
Ravijojla. „Raspao se savez između vodenjaka i Hromog Dabe. Kralj
Saban je ubijen, a kraljica Milina je postala carica dunavskih demona.
Čak su oslobodili ljude koje su držali kao robove."
„Da nemate vi nešto sa tim?" upita Vida smeškajući se. „Liči to na
vas."
„Pomalo", kiselo se osmehnuh.
„Nemoj tako, raduj se!" reče Ravijojla. „Neprijatelja će ipak biti
manje."
„Videli smo mi koliko ih je podno Sibalbe..." započeh, ali mi Vida
stavi prst na usta. Osmeh joj je nestao.
„Vidim ih u tvojim očima, kosingase" reče ona. „Ne moraš izgovoriti."
„Ne bi ti očajavao kad bi mogao sad da vidiš prizor Jastrebine!",
zadrhta od uzbuđenja Ravijojla. „Koliko se sveta tamo sjatilo! Vitezova
sa svih strana sveta, sve sa svojim pratnjama. Teški oklopnici naoružani
vilinskim oružjem! Razbiće se mrakače kao vetar o ovu divokletiju iznad
nas!"
„Koliko ceniš da ih se okupilo? Koliko konjanika?" radoznao sam,
mada znam da koliko god ih je, biće nas malo.
„Bez naših... Skoro pet hiljada!" ushićeno će Ravijojla.
„Ali kakvih pet hiljada!" dodade Vida kad vide moju ravnodušnost.
„I biće nas još mnogo više kad Svetovid objavi savez sa nama!"
opet će Ravijojla.
„Videćemo hoće li biti tog saveza", rekoh mučno, „ili će nas pet
hiljada stati protiv trista hiljada, a možda u boj odete i bez mene..."
„Šta je s tobom, Gavrilo?" zabrinu se Vida. „Ti nikad nisi takav."
„Crni Zmaj je na njega bacio neku kletvu, koja će se ostvariti sad na
uštap" reče Ravijojla.
„Ne vidim nikakvu kletvu na tebi, kosingase", reče Vida. „Sem one
koju sam sebi nabijaš jer za sobom stalno vučeš svoje mrtve."
„Kletva postoji, ne bi Zirnitra lagao", rekoh.
„Šta god da je, kletva nije" uporno će Vida. „Ja bih to odmah videla
na tebi."
„Pa, to je onda dobro", ozarih se.
„Ne znam da li je dobro", ozbiljno će Vida. „Kletve se još daju
skinuti."
„Eto ti ga sad!" odmahujem glavom. „Nemam kletvu, a opet ne
valja!"
„Ništa se ne vidi, ali ne mora da znači da je nema", oprezno će

310
Ravijojla. „Postoje stvari koje su nevidljive i nama."
„I takve su sigurno najgore, nagađam li?" malodušno ću ja.
„Vidimo da te ne možemo nikako oraspoložiti", zaključi Vida.
„Kako biste pa mogle? Ostalo je nepoznato ko je gospodar Crnog
Zmaja, ko je taj koji šalje vidovine da me ubiju, ne znamo ni gde je
Almanah. Odakle će Hromi Daba da nas napadne?" Dotad su se oko
mene svi ućutali i slušali moje glasno očajavanje. Bio sam pogrešio.
„Hoće li nas biti dovoljno da im se odupremo? Kako ćemo ih dočekati
kad će preplaviti zemlju? Hoće li nam Svetovid pružiti pomoć i ako ne
bude naklona Jednoga?..."
Pognuh glavu od sramote. Ne znam šta me spopade da tako naglas
kukam. Kao da me sva hrabrost i odlučnost napusti i umesto nje me
ispuni nesigurnost, sumnja, ogorčenje... izdaja. Dobro su mi vile
govorile, to ne liči na kosingasa. Možda je zaista bilo vreme da titulu
prepustim Marku i da se povučem u neku isposnicu.
Tihi žagor prostruja kroz redove vojske, sumnja je našla put među
njima i počela da se širi. Singur se probi do mene, ovaj put bez osmeha
na licu.
„Kosingase..." započe on. „Zašto bi izostao naklon Jednoga? Zar bi
vaš knez to odbio?"
„Singure, nemam obraza da tako nešto zatražim od pravovernog
Lazara kad znam da bi odbio i naljutio se i na mene i na tebe", rekoh dok
svi pomno slušaše. „On je naš vladar kome je Hrist u duši i u srcu, a
njegova nepokolebljiva vera je naša uzdanica i štit. Njegovo dobrovanje
nam je uteha, a hrabrost uzor... On bi uvenuo kad bi se odrekao Hrista i
poklonio se Svetovidu. On to ne može učiniti. Jednostavno je, Singure...
Od njega se to ne može očekivati."
„Zar je vaša zaklet bila uzaludna?" iznenadi se sveštenik. „Zar vaši
podvizi da ostanu jalovi? Svetovid neće moći da zadrži ono što mu po
pravu ne pripada! Onda, ne možete očekivati ni njegovu pomoć!"
Kad to reče, okrenu se i u ljutnji nesta među vojskom. Ostasmo svi
nepomični. Samo bih ponekad začuo neki duboki uzdah. Izbegavah
poglede ostalih i samo potražih Marka. Stajao je skrušeno, ruku
spuštenih niz telo. Ljudi se stadoše razilaziti, a ja bez reči ustah, i ne
pogledavši vile, uzeh Coku za uzde i potražih drugde osamu.
Nađoh je nešto niže, baš na mestu gde sam se kupao prošli put kad
sam ovde bio. Uz žubor vode koja se prelivala iz jednog jezerceta u
drugo, osećah jedini mir koji mi je bio potreban. Nije mi bilo do razgovora
ni do mudrovanja, samo do ćutanja. Rasteretih Coku prtljaga, pa ga
pustih da se malo napasa i napoji vode, a ja uzeh da prikupim drva za
vatru. Noći su još bile hladne, a pogotovo kraj vode.
Taman kad pripalih vatru, kad eto ti Marka i vodi sa sobom Šarca. U
ruci nosi mešinu vina. I u njega lice smrknuto, pa mu se usta spustila. I

311
on pusti Šarca da se napase i napoji, a on sede kraj vatre, pa se poji
vinom. Obrisa rukom usta, pa mi pruži mešinu.
„Hajde, sedi kraj mene, pobratime", reče on. „Zar si mislio da tek
tako odeš bez mene?... Probaj, dobra im je medovina."
Neko vreme smo je samo ćutke pili, zagledani u vatru, koja je
pucketala ispred nas. Tek ponekad bih se zagledao u blaženu vodu koja
je tekla pored naših nogu. I jedno i drugo mi je unosilo preko potreban
mir.
„Pokušao sam da ubedim Singura", napokon reče Marko. „Kažem
mu, sve smo obavili što je zatraženo od nas i zar zbog jedne omaške da
sve propadne, ali on osta neumoljiv. Kaže, sve je uzalud ako se Lazar
ne pokloni Svetovidu jer kako će ga onda narod slediti u tome. Kaže,
mora da se ispuni svih sedam zapovesti ili ništa... I šta biva sa onim
relikvijama koje smo s onolikom mukom sakupili, pope?"
„Zora-devojke će ih skinuti sa Svetovidovog kipa i ostaće na
čuvanju kod njih, kao koplje dok mi nismo došli. Ostaće na ostrvu Bujan"
„Pa, dobro, čak i da nam ne pruže pomoć, možemo sami da se
borimo", reče Marko, pa nagnu medovinu. „Čujem da se podno
Jastrebine okupilo pet hiljada vitezova! Kakav li je to prizor! Bar ćemo
časno odjahati u smrt. Zabićemo se u neprijatelja kao gvozdeni klin u
vrbu! Ko zna, možda se probijemo do Hromog Dabe... Da, da, to treba
da nam bude plan", zaneo se Kraljević, radovao se predstojećoj borbi.
„Ne možemo ih sve pobiti, ali mogli bismo se kao... klin zabosti pravo u
Hromog Dabu. Ubijemo li tu spodobu, ostali će se razbežati, pa ćemo ih
loviti kao zečeve. Šta veliš, Gavrilo?" Vidim kako mu oči svetlucaju, ne
mogu da ubijem tu ushićenost u njemu.
„U pravu si, pobratime", klimam glavom, „znaš šta je Euripid
govorio...?"
„Volim kad citiraš te mrtve Grke", osmehuje se Kraljević pa nagnu
medovinu.
„Kaže: 'Velika vojska je uvek neorganizovana'. Mogli bismo da se
probijemo do Hromog Dabe." Mada nisam ni sam mnogo verovao u to.
„Tako je, tako je! Ako bogovi neće da nam pomognu, a onda bar da
nam ne odmažu!" Počela je da ga hvata medovina. „Red Zmaja može
sam da se odupre ovoj najezdi!... Niko nama ne treba!" Pa se zavali na
svoju ponjavu i stavi ruku pod glavu. Sumrak se spuštao na šumu, a
život u njoj utihnu. „Imamo mi našeg kosingasa... I Ratnika iz
Proročanstva... Da, mi ćemo predvoditi taj poslednji napad... Zemlja će
se tresti pod naletom pet hiljada oklopnika... Užas će obuzeti neprijatelja
kad bude gledao kako se kao klin zabadamo u njih i gazimo sve pred
sobom... Ha! Ne treba nama niko više... Imamo mi našeg kosingasa..." I
zaspa. Sigurno je nastavio da sneva bitku. Željno ju je iščekivao, još od
prvog dana. Sad se taj dan bližio.

312
 Ali, da li će mi sudbina biti da učestvujem u tom napadu ili ću
skončati u nekoj jaruzi od nekakve kletve ili šta god da mi je Zirnitra
uradio! Ako nije bila kletva, šta je onda? Spominjao je sudbinu. Koliko se
na nju moglo uticati i menjati je? Ostalo je samo još osam dana do
uštapa. Osam dana života?
Ispružih se i ja kraj Marka nakon što dobro naložih vatru. Pogledam
Coku i Šarca, a oni se primiriše i stoje jedan kraj drugog. Magarac i konj
kao dva drugara.
Kažu da je jutro pametnije od večeri... ali cvrc! Nije uvek. U neko
gluvo doba noći, dok sam dremao, začuh šapat uz uvo: „Gavrilo...
sinko".
Trgoh se k'o oparen, pa potegoh Kurjak, kad ono preda mnom u
mraku stoji skrušena ženska prilika. Ona načini jedan korak bliže i
obasja je svetlost vatre... Dragušla. Pridigoh se na noge, pa malo gurnuh
Marka nogom da ga probudim.
„On spava snom pravednika", prošaputa ona. „Ne možeš ga
probuditi. Neka ga. Došla sam tebe da posetim."
„Da li i ja sanjam ili..."
„Ne, ti ne sanjaš, Gavrilo", osmehnu se ona. „Sećaš li se,
kosingase, da sam vam rekla u Ðavoljoj varoši da ću za prorokovanje
jednog dana da vas posetim i tražiti nešto što ne smete da mi odbijete?"
„Sećam se... Rekla si da ćeš nas u snu posetiti. I mi smo pristali."
„Kraljeviću Marku i knezu Lazaru dolazila sam u san i oni su se
povinovali mojoj želji", reče ona smirenim glasom punim topline. „To su
časni ljudi koji smesta ispuniše moje zahteve i time su zacrtali svoju
dalju sudbinu... A sad je red i na tebe. I draže mi je što ti ne spavaš, pa
mogu da te posetim budnog i da... popričamo."
Klekoh na jedno koleno, svestan da je trenutak da i ja platim svoj
ceh.
„Zapovedi, Dragušla, i bez dvoumljenja ću ispuniti tvoju želju, kao
što sam ti obećao."
„Ustani, Gavrilo", reče ona, pa se najednom stvori kraj mene i položi
mi ruku na rame. „Rekla sam ti već jednom da preda mnom ne klečiš...
Bar ne ti."
Pokaza mi da sednem na moju ponjavu, a ona se nasloni na stablo
graba koje se uzdizalo pored same vode, pa se zagleda u žuborište.
Voda je utihnula kao da čeka da ona progovori.
„Moja želja, Gavrilo..." zasta ona zagledana u mene. „Ono što želim
od tebe da učiniš i da time ispuniš svoje obećanje meni dato... jeste da
sutra tražiš da se održi ceremonija Posvećenja i da ti Svetovidu ponudiš
naklon i svoju dušu umesto Lazara."
Tajac. Muk. Mrtva tišina u šumi. Ne čuje se čak ni voda kako pada
niz vodopad stotinak koraka iznad nas. Netremice gledam u Dragušlu i

313
ne mogu da dođem sebi. U Bezdanju je bila boginja Mokoša, a sad je
ovde kao vračara Dragušla. Osećanje koje me preplavi beše upravo ono
što je u meni tinjalo već danima i tištalo me bolno nagoveštavajući
sudbonosni preokret.
Kako sam se osećao, Jakove? Teško je to opisati. To je bilo nešto
što sam tad prepoznao da me je celog života pratilo i čekalo svoj
trenutak. Naravno, isprva sam bio zapanjen! Začuđen uopšte tom
mogućnošću! Ali, kad sam pogledao u njene oči... mogao sam videti
samo neminovnost puta sudbine. To je mene čekalo celog života - da
budem toga dana tu, na Belom izvoru.
„Stigao si do svog raskršća, Gavrilo", reče ona blagim glasom,
skoro majčinskim. „Dva puta su pred tobom, kojim ćeš nastaviti?"
„Ovo predosećah danima, a nisam znao šta je, pa sam pao u
strašan očaj i bolnu ravnodušnost", rekoh ustavši. „Teret na mojim
leđima... je velik." '
„Celog života se žrtvuješ za svoj narod", reče ona. „Tvoji ožiljci na
duši su još strašniji od ovih na tvojoj koži... Jesi li spreman za konačnu
žrtvu? Da se pokloniš Svetovidu i zaveštaš mu dušu?"
„Zar bi to promenilo njegovu odluku o pomoći?" upitah. „Zar je moj
naklon jednak naklonu Lazarevom?"
„Nije jednak... Jer tebe u tome neće pratiti narod. Niti će Svetovid
ostvariti želju da opet bude prvi na ostrvu Bujan... Ne, ništa od toga... Ali,
postoje neke stvari koje ne znaš, Gavrilo." Govorila je oprezno, kao da
nije htela ni sve da mi otkrije. „Još u Ðavoljoj varoši rekla sam vam da
potražite pomoć od Svetovida jer je u milosti Boga i Njemu ipak
naklonjen, kao mnogi od starih bogova. Dobrodušje i čistota Isusa Hrista
nikoga, pa ni stare bogove ne ostavlja ravnodušnim. Neki mu se
priklanjaju i pokrštavaju se, postaju vaši sveci, a drugi mu se opiru i žude
za prošlom slavom, koju žele da povrate predstojećom borbom. Sveti
Vido će umeti da ceni tvoju požrtvovanost i ganuće ga tolika
kosingasova želja da pomogne narodu, makar i po cenu sopstvene
duše."
„Sad razumem ono kad si rekla da je 'voda jednome skinula glavu,
drugome krunu, a trećem veru'. Jedino još ne razumem značenje 'vode',
ali ostalo... Ja gubim veru, Marko krunu, a Lazar... glavu?" Zadrhtah od
strepnje. „Zar će naš voljeni knez da pogine?"
Ona oćuta, ali ne skida pogled sa mene. Stojim, zagledan joj u oči,
vidim sve odgovore.
„Pa ti si nam još tad rekla šta ćeš tražiti od nas!" izlete mi samo od
sebe. „Od mene ćeš tražiti da se odreknem vere, od Marka da se
odrekne krune. Zašto? Tako je, da nastavi kao kosingas. A od Lazara...
da se žrtvuje? Da pogine boreći se? Zašto?... Zašto, Dragušla?"
„Samo tako ćete dobiti boj protiv Osmanlija", prošaputa ona. „Lazar

314
mora poginuti da bi drugi živeli. Pobeda će biti vaša."
„Ali, zar po tu cenu...?"
„To vam je sudbina", podiže ona glas i uspravi se. „Ja sam boginja
Mokoš, u mojim rukama je vreteno vaše sudbine!... Zar još ništa ne vidiš,
Gavrilo? Zar si slep kod očiju?"
Zbunjeno je gledah, pokušavajući da odgonetnem njene reči. Nešto
je još nedostajalo u ovom mozaiku. Još jedan kamenčić. Šta...?
„Gavrilo... sinko", majčinski mi opet reče.
Ošinu me grom iz... vedre noći!
„Ti si me kao bebu odnela pred portu manastira Banjska!" uzviknuh
zaprepašćen. „Slepi starac Josif je siromah govorio da je video anđela..."
„Nije bio anđeo, Gavrilo... Samo jedna starica... Oh, kako si bio lep!"
reče ona i potekoše joj suze. „Nisi skidao osmeh sa lica, čak i kad sam
te odvojila od tvoje majke!"
„Moja majka... Moj otac... Šta je sa njima?" Srce mi ubrzano
udaraše u grudima, hoće da prepukne. „Jesu li još živi?"
„To ti ne mogu reći", reče ona suzno. „Neprijatelj ne sme da zna."
„Celog mog života... ti me pratiš."
Mozaik je konačno bio ceo i pred mojim očima.
„I ti mi celog života dolaziš na svim životnim raskršćima... Prvo kao
beba, zatim u Ðavoljoj varoši, pa u Bezdanju... sad konačno i ovde. Ja
sam tvoja sudbina Mokoša, moja ruka drži čvrsto tvoje vreteno. Ne
strahuj ni od čega, ni od pretnji nekih da ti je sudbina izmenjena. Sledi
svoj put."
Pognuh glavu. Koliko neznanje može zaslepiti čoveka. Kad čovek
ne spozna svoju sudbinu, kao slep čovek luta svetom, ne prepoznajući
znakove pokraj puta. Izgubi se u vihoru života i skonča neispunjen i
prazan. Neki ljudi umru kao da nisu ni živeli.
„Sad znam, Dragušla", jedva izustih. „Sa ovog raskršća vode dva
puta. Izabraću pravi, onaj koji si mi ti postavila od rođenja... Pokloniću se
Svetovidu, ako će to već pomoći."
Niz njeno staro lice lile su suze. Telo joj zadrhta i ona kleknu preda
mnom. Prihvatih je da ustane, noge je nisu držale. Ali, ona mi pokaza da
je pustim. Klečala je i pognula glavu.
„Zakoračio si pravim putem..." reče sasvim tiho. „Idi sad i oprosti se
od tvog vernog pratioca."
Podigoh pogled sa nje i u polumraku ugledah moga Coku kako leži
na zemlji. Zaboravih na sve i potrčah ka njemu. Sedoh kraj njega i
položih mu glavu na svoje krilo. Pogledi nam se sretoše. Ah, bože!
Koliko toga videh u njegovom oku! Žalosno je što ne postoje prave reči
koje mogu opisati neka osećanja. Čemu onda ako su svaka ljubav i
svaki bol neopisivi?
„Coko... Coko... moje crno oko", jedva izustih, pa naslonih svoju

315
glavu uz njegovu. „Oprosti... Oprosti mi što izabrah ovaj put... Spavaj,
Coko, ništa te neće boleti."
Njegova glava je klonula u mojim rukama i sklopio je oči. Bolna
praznina mi ispuni dušu. Ostao sam sam.
Nema više moga Coke.

316
 Utorak, 4. maj leta Gospodnjeg 6897.

Tek je počelo da sviće kad sam pokopao Coku. Sedeo sam kraj
njegove humke i osluškivao život kako se budi u šumi. Prvi dan bez mog
vernog druga, bez vernog pratioca posle dvadeset godina. Obično bih ga
u ovo doba odvezao i pustio da se napasa i napoji. Sad sam sedeo
pored njegove humke. Kakav će biti taj prvi dan? Svakako prazan. Prvi
korak na novom putu uvek je težak i bolan.
Nisam ni čuo kad mi je Marko prišao s leđa. Stavio mi je ruku na
rame. Trgoh se. Seo je kraj mene. Uzeo je Cokine uzde, koje stajaše na
humki. Ja nisam mogao da plačem, ali je zato Marko pustio suzu umesto
mene.
„Ah, nedostajaće mi tvoje magare", izusti nekako. „Naš četvoro smo
bili prava družina... Više neće biti isto."
„Više ništa neće biti isto, pobratime. Bliži se kraj našoj pustolovini...
Družina se raspada... Prvo ju je Coka napustio, sledeći sam ja."
„Šta pričaš, pope? Ne plaši se tog uštapa..."
„Ne kažem zbog toga, uskoro ćeš ti nastaviti sam putem kosingasa,
a ja... šta god već bude bilo sa mnom. Imaćeš svoga Šaru. Kao što sam
ja imao Coku."
„Plašim se dana kad ja budem morao ovako da pokopam svog
Šaru", reče on pa briše suze. Kao da ga vidim u tom trenu.
„Biće ti onako kakvo ti je vreteno kod Mokoše", rekoh.
„Je li i tebi dolazila?" Pogleda me iznenađeno, a ja samo klimnuh
glavom. „I meni je bila u snu... Došla je po svoje", uzdahnu on.
„Znam, pobratime."
„Šta ti je tražila?" prošaputa on.
„Uskoro ćeš saznati", rekoh mu. „Idi gore i, ako treba, probudi
Singura, kaži mu da pripremi ceremoniju Posvećenja. Nemamo vremena
za gubljenje... Rat nam je na pragu."
Marko se na tren zagleda u mene, kao da pokušava da dokuči šta
mi se desilo preko noći. Video je promenu u meni.
„Poslušaj svog kosingasa", osmehnuh mu se.

317
 „Tako te volim", pa me potapša po leđima i brže-bolje ode brišući
suze sa lica.
Ostah opet sam sa Cokom. Nisam znao da li ću ikad opet dolaziti
na Beli izvor kad odem odavde. Večni rastanci su teški. Uvek je teško
shvatiti, a tek pomiriti se s tim da nekoga više nema i da ga nikad nećeš
videti. Osim, možda na onom drugom svetu. To je neka uteha koja u
podsvesti tinja. Ali, svakako da čovek svakim gubitkom postaje sve
siromašniji. Ako nečim ne ispuni tu prazninu, preti mu da će svenuti od
dušegubne patnje. Ne kaže narod uzalud da su to rane na duši od kojih
ostaju ožiljci.
„Hajde, pobratime, čekaju te", začuh iza sebe posle nekog vremena.
Pogledah gore, u Marka, pa za tren ne mogu da se setim o čemu je reč.
Pružio mi je ruku, a za trenutak ne htedoh da je prihvatim, da odem
odavde.
„Hajde, možda nisam magarac, ali sam ti prijatelj" osmehnu se
dobrodušno, onako kako samo on može čoveka da odobrovolji.
Naravno, izmami mi osmeh i to bi dovoljno da ispružim svoju. Stisak
je bio bratski i povukao me je nagore. Krenuli smo uz strmu stazu, nisam
se osvrtao i kako smo se sve više približavali, to je ljudi bilo više, a graja
glasnija. Svi pogledi behu upereni u nas dvojicu, posebno u mene,
nakon mog jučerašnjeg istupa. Cela garda Sventovita beše prisutna, svi
očekivaše poziv u boj. Behu to ljudi željni razračunavanja sa svojim
vekovnim neprijateljem.
I taman da pregazimo potok, da dođemo pred hram, kad se ljudi
uskomešaše i začu se:
„Neko dolazi!"
Okrenusmo se iz pravca tog glasa i ugledah zduhača Dometija kako
lagano trči prema nama dok mu ljudi prave prolaz. Pokušah da mu
odgonetnem izraz na licu, ne bih li zaključio nosi li dobre ili loše vesti.
Loših je bilo već toliko...
„Pozdrav, dušebraćo!" podiže on ruku i zastade. Bio je zadihan.
Iza mene se pojavi sveštenik Singur i dočeka ga dobrodošlicom.
„Pozdrav i tebi, zduhaču Strahorov! Ovde si uvek dobrodošao! Dajte
čoveku okrepu!"
„Kojim dobrom ili lošotinjom dolaziš čak ovamo, prijatelju?", upitah
bojazno.
„Nikakva lošotinja, kosingase", reče on pa progunu vode, pa podiže
glas da ga svi čuju. „Donosim dobre vesti! Pre dva dana stigao nam je
glas da je otkriveno odakle će neprijatelj napasti...!"
Ljudi se uskomešaše.
„Kako znamo da to nije njihova prevara?", pita Marko.
„Pa, donosilac vesti kaže 'da ni on sam ne bi poverovao da mu je
neko drugi rekao', ali da se rođacima koboldima može svakako verovati!"

318
 „Patuljak Dorkas vam je doneo vest?", upitah.
„Upravo on, bezdahno nas je tražio po mestima na kojima se mi
okupljamo. On kaže da su dva kobolda došla na Šugav kamen
prenoseći poruku njihovog kralja Elfrika da su im begunci dojavili da su
načuli od samog Hromog Dabe, koji je obilazio radove, razgovor o mestu
Vrata, kod Crnog Kamena. I kako kažu, besneo je na sve oko sebe što
radovi kasne i što će napad početi tek za 45 dana... Ali, tome ima već
skoro deset dana!"
Družina zabruja, diže se galama. Svi uglas komentarišu najnoviju
vest.
„Dakle, imamo još tridesetak dana da se pripremimo za njih",
zaključih glasno, pa se okrenuh Singuru: „Svešteniče, vreme nam curi
između prstiju, započnimo ceremoniju!"
Singur krenu prvi, a svi mi za njim, a graja nas prati. Ljudi su
uzbuđeni, napeti. Beli konj nervozno šeta ispred hrama, pa malo-malo
pa se propne na zadnje noge, pa frkće i strelja ušima, kao da je i njega
obuzela ratobornost! Vojska se razmesti ispred hrama, kao prošli put, a
ja i Singur ostasmo sami pred stepenicama. Kad se svi umiriše, on
udahnu vazduh i uđe u hram, a ostavi mene samoga. Gledam oko sebe,
pa vidim mnogo ozarenih lica. Ljudi ne gube veru i nadu. Vile Vida i
Ravijojla stoje jedna pored druge, kao dva najlepša cveta i osmehom me
hrabre.
Singur se opet zadrža, a kad se pojavio na ulazu u hram, opet je
rukama prekrivao lice. Stade da se njiše dok je stajao. Nešto je
nerazgovetno govorio u ruke. Ljutovid opet poče da frkće, njišti i propinje
se!
Ubrzo se konj umiri, pa Singur spusti ruke sa lica. Oči mu behu bele
i progovori tuđim glasom:

„Donosiš li naklon Jednoga

Da me svi gledaju u boga,
Jer bude li i toga
Vaša je pobeda na boga!"

Shvatih da je na meni da odgovorim jer nasta tajac, a Singur opet

prekri lice rukama.
„Gospodaru Svetovide, ne donosim ti naklon našeg kneza Lazara,
jer je on čvrst i nepokolebljiv u veri svojoj prema Gospodu Isusu
Hristu...", rekoh, pa onda kleknuh pred Singurom. „Ali, nudim ti u
zamenu svoj naklon i dušu, iako i ona pripada našem Gospodu!
Preklinjem te da je prihvatiš iako dorasla nije Lazarevoj, jer kao kosingas
spreman sam na svaku žrtvu da bih spasio ljude, kome god da se
klanjaju, od opasnosti koja preti iz samog Pakla! Zato ti radog srca i

319
otvorene duše nudim sebe kao tvog vernika i ratnika, da u tvoje ime
činim dobra i da nastavim borbu na koju sam kao kosingas zaklet! I neka
mi moj Gospod oprosti što ga napuštam, ali ako je potrebno da se jedan
čovek žrtvuje da bi drugi živeli, onda ta čast svakako pripada
kosingasu!"
Skup se opet uskomeša, ali ja ostah nepomičan i pognute glave
pred sveštenikom. Sa nelagodnošću očekivah odgovor, mada sam
verovao u ono što mi je Mokoša rekla. Ali, svakako krenuh putem bez
povratka i nadah se svim srcem da će Gospod razumeti moju žrtvu i da
ću ipak ostati drag Njegovom oku.
Ali, da li se ljubav prema Bogu i vera mogu tek tako iščupati iz srca,
Jakove? Možemo činiti, govoriti, razmišljati, moliti se, čak i osećati
drugačije... Ali vera ti je stablo sa dubokim korenom. Možeš mu seći
grane, čupati ga, paliti, ali ono najdublje korenje ostaje zdravo, čak i da
toga nisi svestan.
Zatišje potraja kratko, jer Singur opet skinu ruke s lica i povika:

„Neka se zna da na Vidovdanak

Dok traje moj obdanak,
Kosingasovu dušu ću uzeti u razdanak,
A Lazarev život kao moj danak,
Povedite vojsku u podanak,
U krvav boj i slavu vazdanak!"

Singur se potom okrenu i uđe u hram, a ljudi se opet uzvrteše i

obuze ih neizdrživo ushićenje. Graja nastavi da raste, a ljude kao da ne
drži mesto, već bi skočili na svoje konje... Kad eto opet sveštenika, nosi
drveni Rog izobilja u ruci i gleda unutra da li se tečnost u njemu smanjila,
pa po tome može proceniti ishod poduhvata. Tako se radilo prilikom
predskazivanja oskudice ili izobilja, a sad i rata. Zatim to piće prosu po
nogama kipa u vidu prelivanja žrtve, pa napuni Rog novim pićem.
Odavši poštovanje kipu, čineći kao da mu nudi da pije, poče onda od
njega svečanim prizivanjem tražiti uspešan ishod rata.

„O, Svetovide, moj vidovni bože,

Da nam je pobeda u ovom ratu,
Da nam neprijatelj pod nogama leži,
Da ga za svagda u krvi udavimo,
Da se borimo hrabro i časno,
Da slavno u borbi poginemo.
Jer bolje je slavno pasti
Nego kukavički živeti!”

320
 Zatim, najednom, ponudi meni taj Rog i pokaza mi da ga ispijem.
Prihvatih ga obema rukama i nagnuh... I bogami, popih svu medovinu.
Singur pokaza pogledom na moju svešteničku mantiju, a meni se srce
stegnu. Celog života je nosih sa ponosom i neskrivenom ljubavlju, a sad
je morah skinuti. Činilo se da bih lakše odrao svoju kožu nego da nju
skinem sa sebe, ali to je bio čin koji se nije mogao zaobići. Oklevah za
trenutak, ali meni je trajalo večnost, jer mi pred očima prolete ceo život!
Eto, toliko sam i bio monah. U neku ruku, beše slično smrti, posle koje
sledi preobražaj. Jer pridigoh se, udahnuh, i skinuh mantiju sa sebe da
bih otkrio verižnjaču Sabaz, sa zmajem Nevom na grudima, a Kurjakom i
Zmijavom za pojasom.
Sveštenik onda napuni opet Rog i stavi ga u desnu ruku
Svetovidovog kipa. Uto, desi se nešto čudnovato. Ljutovid priđe ulazu
hrama, a sveštenik iznese zlatonito sedlo, na kome beše s obe strane
izvezeno Drvo sveta, ukrašeno srebrnonitim runama, kao i zlatne uzde,
čije alke behu u obliku orla sa raširenim krilima. Sve on to stavi na
beloga konja, koji ovo nepomično otrpe, ali je desnim kopitom
uznemireno rovario po zemlji, napet kao zapeta struna. Ali, kako ovaj
završi opremajući ga, Ljutovid se propnu na zadnje noge, pa radosno
zanjišta i protrese glavom. Priđe meni, pa stade da me gura njuškom i
da frkće. Zbunjen pogledah u Singura, a on mi pokaza rukom da ga
uzjašem. Srce mi zalupa jako, jer Ljutovid beše od božanske pasmine,
nedokučiv i nedostupan većini, ali stavih nogu u stremen, pa uskočih u
sedlo. Sveštenik, uto, izlazi pred nas i radosno podiže ruke. Masa opet
zabruja.
Isukoh Kurjaka i viknuh im:
„Sventoviti, u boj!"
„U boj! U boj!" zaori se iz stotina grla.
I nasta opšti metež i vika, svi potrčaše preko potoka ka svojim
konjima, a oni tamo, pametne životinje, osetiše ratobornost u ljudima, pa
se i oni uzvrteše i raduju se skorom boju.
„Gavrilo...", priđe mi Singur. „Ne zaboravi da uvek namažeš
Ljutovida blatom kad ga vodiš u boj. Nije to običan ritual. Kad ga
neprijatelj takvog vidi, svi u strahu beže od njega jer će ih izgaziti na
smrt."
Samo klimnuh glavom, pa povedoh konja zajedno sa ostalima preko
potoka ka mestu gde smo dosad većali. Bilo je krajnje vreme da skujemo
ratni plan. Svakog trenutka neprijatelj je bio sve bliži da probije tunel, a
mi smo još bili raštrkani i nepripremljeni.
Sjahah sa Ljutovida, uhvatih ga za uzde i unesoh mu se u lice.
„Moj Coka je otišao jer je video da ti dolaziš", rekoh mu. „Budi bar
upola kao on."
Pod debelom hladovinom grabova, uz žuborav, okupismo se da

321
govorimo o ratu. Tela su nam drhtala od ushićenosti, žmarci su nas
podilazili. Dobu smrtovanja je dolazio kraj.
„Prijatelji, moramo biti brzi", započeh govoriti okupljenima. Uzeh
jedan štap, pa počeh da crtam po zemlji: Uomulje, Veliki krš i njegov
prolaz Vrata, ispod Mlavu, pa Moravu, pa Jastrebac i Jastrebinu.
„Nemamo mnogo vremena za priče. Singure, ti smesta razglasi
Svetovidov poziv na rat, neka se ljudi naoružaju što bolje, a posebno
kopljima, strelama i sekirama. I neka prave ratne zalihe u hrani i oružju.
Ti, Dobrovuče... bićeš zadužen za okupljanje vojske. Dometije, ti i tvoji
zduhači morate očistiti Uomulje od uhoda..."
„Bez brige, to već činimo godinama, a sad ih ionako nema", reče
ovaj.
„Nema? Zašto?" upita Marko.
„Sve su ih povukli oko Crnog kamena."
„Trebalo je da znamo da će odatle napasti", rekoh. „Mudro su
zauzeli to utvrđenje, pa okupljaju svakakav ljudski izrod. Tako čuvaju
mesto gde će prokopati tunel. Vrata su na sat vremena jahanja odatle. I
zaštićeni su s leđa Velikim kršem... Dobro, zduhači neka naprave obruč
oko Vrata i Crnog kamena i nek ne propuste nijednog uhodu, oni ne
smeju da posumnjaju da mi znamo odakle će nas napasti da ne bi
promenili plan, samim tim ne smeju da saznaju gde će Dobrovuk da
okupi svoju vojsku..."
„Predlažem da se vojska okupi blizu Crnog kamena", uskače
Dobrovuk. „Skoro do Korkana šume su guste i teško prohodne, tu je i
kanjon Jagnila. Vojska se može okupiti na tri sata hoda od Crnog
kamena, a da neprijatelj nikad ne primeti."
„Neka bude na šest sati hoda, dovoljno je. Kod Korkana je ulaz u
tunel koji vodi do utvrđenja, kojim smo onomad spasavali zarobe od
divljana... On će nam dobro doći...", rekoh.
„Mi treba da zauzmemo Crni kamen i da se tamo utvrdimo i
sačekamo Hromog Dabu", predlaže Marko.
„To ćemo i uraditi", složih se. „Blizu je Vrata i neprijatelj neće moći
da potpuno razvije svoje snage. Njegovu prednost ćemo preokrenuti u
svoju, pa ćemo ga pritisnuti uz Veliki krš i neće imati kud nego da krene
na nas... Mada će on to rado uraditi, samo da bi nas potukao jednom za
svagda. Ali, za svaki slučaj, mi ćemo ga namamiti da dođe k nama, a ne
da krene na jug ili sever, jer ga u tome nećemo moći zaustaviti."
„Kako ćemo ga namamiti da napade Crni kamen?" pita zduhač
Dometije.
„Tako što će ga naša konjica napasti čim bude promolio glavu iz
rupe" rekoh. „Pešadija će ostati na Crnom kamenu, a mi ćemo ih napasti
čim izađu. Ko zna, možda uspemo i odmah da ih potisnemo nazad, jer
ne zaboravimo, imamo Elfrikove kobolde i vilenjake iz Niflhema koji će ih

322
napasti s leđa. To će biti tvoj zadatak, Ravijojla. Da im dojaviš kad da
napadnu. Ukoliko ih ne potisnemo odmah, povlačimo se na Crni kamen i
odvlačimo ih sa sobom."
„Kuda ćemo sa tolikim konjima i ljudstvom?" pita Dobrovuk. „Ne
mogu svi stati na Crni kamen."
„I ne treba da stanu", rekoh zamišljeno, zagledan u mapu koju
nacrtah u prašini, pa počeh štapom da im pokazujem. „Konje ćemo
skloniti na bezbedno mesto, a to je upravo klanac reke Jagnilo, kod
ulaza u tunel. Bude li zatrebalo, možemo njime da prođemo ispod
neprijatelja, uzmemo konje i napadnemo ih s leđa. Dvostruka korist."
„Nevolja je u tome što je taj tunel poplavljen", reče zduhač. „Sećaš li
se, Gavrilo, kad smo se njime skoro celu noć probijali, pa umalo nismo
stradali od kostoždera."
„Tačno..." zamislih se zagledan u mapu.
„Ali, tunel nam treba" nastavi Marko. „I zbog konja, ali i zbog
ranjenih. Njime možemo na bezbedno skloniti sve ranjenike. Njime mogu
da nam se dopreme zalihe u oružju i hrani, i pojačanje! On je ipak daleko
od Crnog kamena, a neprijatelj se neće dotle raširiti. Oni će nas stisnuti
oko tvrđave."
„Postoji neko ko nam može pomoći", setih se. „I jedini su, zapravo."
„Ko?" pita Ravijojla.
„Naši patuljci. Uposlićemo ih da kako znaju i umeju prokopaju odvod
za vodu iz tunela. Neka ga nekako isprazne. Taj dogovor prepuštam
tebi, Dometije. Dorkas nam je obećao pomoć. Nagovori Zenobu i Morka
da okupe sve patuljke, neka odu u Korkan i neka nešto smisle. Oni su
tome vični. Njima se često plave rudarska okna, pa ih prazne. Neka se
odmah prihvate posla, ali da paze da ih neprijatelj ne primeti. Uostalom, i
kad počnu da ispuštaju vodu, neprijatelj sigurno neće nekoliko dana to
da primeti. Ardagosti i pribiglavi izbegavaju podzemna tunele, plaše ih
se."
„Kad zauzeti Crni kamen?" pita Dobrovuk. „Trebalo bi što pre, ali ni
previše rano jer će neprijatelj posumnjati da znamo njihove planove."
Tajac ne potraja dugo, nismo imali mnogo izbora.
„Marko i ja odavde polazimo za Jastrebinu i jašemo dan i noć,
odande dovodimo red Zmaja..."
„Ali to može potrajati" ispravlja me Marko. „Vojske su uvek spore.
Treba im mnogo da se pokrenu, da se zaustave, da zakonače."
„Da... Zato ćeš ti, Dobrovuče, u međuvremenu da okupiš svoju
vojsku iza Korkana, kako smo rekli, i na naš znak da zauzmeš Crni
kamen. Kad mi stignemo, on će već biti u našim rukama, voda iz tunela
ispražnjena, a mi počinjemo odmah sa pripremama za odbranu... i
napad "
„Ali, tamo su još uvek divljani", seti se Marko. „Možete li protiv njih.

323
Oni su mnogo opasni..."
„Nema ih tamo već duže vreme", uskoči Dometije. „Ili su se
razbežali posle Stogubine smrti ili ih je Hromi Daba povukao i čuva ih za
napad. U svakom slučaju, na Crnom kamenu je oko dve hiljade
ardagosta i pribiglava. Oni su tamo da plaše radoznale i čuvaju Vrata."
„Tim bolje", reče Dobrovuk, „sa njima ćemo lako. Napašćemo ih sa
dve strane: tim potopljenim tunelom iznutra, i spolja u podgrađe. Neće
znati šta ih je snašlo."
„Kako ćemo organizovati odbranu Crnog kamena?", pita zduhač.
„Ne može sva naša vojska da stane unutra. Bedemi imaju šest kula. Dve
na kapiji, ostalih četiri na ćoškovima. Cenim da na bedemima i kulama
ima mesta za najviše dve hiljade ljudi i u dvorištu za četiri."
„O tome ćemo, braćo, kad budemo zauzeli Crni kamen", rekoh
odahnuvši. „Moramo na licu mesta da procenimo mogućnosti za
odbranu i napad. Ne možemo napamet da pričamo."
„Dakle, rastajemo se sad i okupljamo se na Crnom kamenu!"
uzviknu Marko, pa potapša Dometija po leđima.
„Ja smesta idem da okupljam vojsku", ozareno će Dobrovuk što
konačno kreće u boj. „Što više ljudi i što više zaliha. Ne moramo
pretrpavati tvrđavu jer ionako nema mesta, sve ćemo dopremati
tunelom!"
„Mi idemo da pritisnemo mrakače", reče Dometije. „Nijedna uhoda
neće proći pored nas. I javićemo patuljcima."
„Ravijojla, obavesti Lazara o našem planu i neka odmah pošalje
obećanu opremu za... manastir Ravno. Tamo ćemo je preuzeti. Da ne
gubi vreme čekajući nas... Ljudi, spajamo dan i noć, ne znamo za odmor
dok se opet ne okupimo na Crnom kamenu", rekoh. „Do pobede!"
„Do pobede!" uzviknuše oni i rastrčaše se na sve strane.
Taman i ja da krenem, kad me vila Vida uhvati za ruku.
„Kosingase... Svetovid će biti uz vas, ne očajavajte i verujte u
njega."
„Ja verujem u svoje ljude, a svaka druga pomoć dobro će nam
doći", rekoh, pa skočih Ljutovidu u sedlo.
Nasta veliki metež ljudi i konja. Svako je žurio da se pridruži
kapetanu Dobrovuku, koji je odmah izjahao. Kolona je krenula niz put,
koji je vodio iznad vodopada i reke. Šuma je tutnjala od galopa konja i
povika ljudi. Svako je mogao da oseti kako se odavde širilo neko snažno
osećanje vere u pobedu i nemerljive hrabrosti, odlučnosti da se smrt
prigrli samo da se prekine smrtovanje. Dok sa Markom prolazih iznad
našeg konačišta, pogledah u Cokinu humku. Ostavljao sam ga za
sobom, a u srcu sam želeo da nas dvojica opet pešačimo nogu pred
nogu. Ali, od raskršća krenuh drugim putem, onim kojim Coka nije
mogao.

324
 Četvrtak, 6. maj leta Gospodnjeg 6897.

Za čuđenje je kako vreme brže prolazi što se čoveku više žuri. I

svakako se počnu dešavati stvari koje niko ne
očekuje, a kao da neko gore namerno hoće da oteža ionako težak
posao. Napetost postaje sve veća, nervoza i uznemirenost ti ne daju ni
da propisno predahneš, a kamoli da se odmoriš. Odjednom sve počinje
da smeta i čovek samo želi da što pre stigne na svoje odredište. Ali,
vraga, ne može.
Krenuli smo mi kao furija sa Belog izvora. Protutnjali do puta podno
Liškovca, pa nastavismo zajedno na zapad ka Kučaju i Kučevu. Nismo
znali za odmor. Ako konji nisu galopirali, onda su išli normalnim hodom.
Noć smo proveli u sedlu. Sutradan se rastasmo kod Kučeva. Kapetan
Dobrovuk skrenu na jug, u Uomulje, a mi nastavismo okolnim putem ka
jugozapadu kroz Braničevo, pravo u Ždrelo. Obećali smo Božani da
ćemo je povesti kad krenemo u Jastrebinu. Tako je i bilo najbolje. Ako
ne zaustavimo prodor mrakača, u Jastrebini će biti bezbedna... bar neko
vreme.
U Ždrelo stigosmo dva dana kasnije. Zaobišli smo grad i uputili se
pravo u samostan. Dok je Marko bio veseo i radostan što konačno dolazi
po Božanu, ja sam bio malo napet zbog neizvesnosti od ponovnog
susreta sa igumanijom Teodorom. Nisam znao kako će da reaguje kad
me bude videla bez mantije.
Kako stigosmo u vreme večernje molitve, tako nas niko ne dočeka
ispred, ali su sigurno čule frktanje Šarčevo i Ljutovidovo. Vidi Marko da
vrtim uzde po rukama i da mi se ne mili da priđem kapeli, pa mi šapnu
šaloozbiljno:
„Je li? Dupe žvaće gaće, pope?"
„Nisam više pop", rekoh mu kratko.
„E, vala, da znaš da nisi", češe bradu on. „Ali, navikao sam tako da
te zovem."
„Odvikni se."
„Ne ljuti se, znam da ti nije lako."

325
 „Ne znaš ti ništa", odbrusih mu pa krenuh ka kapeli, odakle dopiraše
molitva. Znam da završavaju. Ali kako im prilazim, stadem razmišljati,
smem li ja ući u kapelu? Kako ću a da se ne prekrstim? Bože, šta učinih!
Pa onda kažem sebi tešeći se: Ćuti, baksuze, uradio si to baš zbog ove
dece unutra i zbog sve ostale, da žive u miru...
Očas se nađoh na ulazu u kapelu, ali ne usudih se da uđem, mada
me srce vuče unutra. Ma, hoće da mi iskoči iz grudi i bez mene da uđe!
Ali, ukopah noge pred pragom, pa gledam unutra. A tamo, sestrinstvo se
okrenulo i gleda u ratnika u zmajevoj verižnjači sa mačem za pojasom
kako im stoji na ulazu u kapelu. Kao da mu ne prepoznaju lice. Možda
ne bih ni ja.
„Gavrilo!" uzviknu Božana, pa potrča ka meni. Jedino mi ona razgali
dušu, pa srce poskakuje od sreće.
Skoči mi u zagrljaj, pa me stade ljubiti i grliti. Svaki poljubac u njenu
svilenu kosu vraćao mi je poljuljanu veru u sebe samoga. Ali, ne mogah
ni reč da izustim.
„Gde je čika Marko?", upita ona, a ja joj pokazah pogledom da ide
iza mene.
Ona skoči iz moga naručja, pa odjuri ka njemu. Mogu samo da
zamislim kako su se grlili i ljubili, jer kao krivac na suđenju ja stajah pred
igumanijom Teodorom i sestrinstvom. Doduše, krenuše one prema meni,
ali vidim im iznenađenost na licu. Osim na Teodorinom. Njen osmeh me
neodoljivo podseti, bože oprosti, na majčinski osmeh na licu Bogorodice
Marije. To je onaj tugaljivi osmeh razumevanja i ljubavi uprkos velikom
duševnom bolu.
Ali kad me zagrli i stegnu, ne mogaše da zadrži suze. To valjda
beše neki znak odobravanja za ostalo sestrinstvo, jer napetost među
njima iščeze, a lica im se razvukoše u osmeh. Pa ipak, nekako stidljivo i
uzdržano razmenismo poneku reč pozdravlja i dobrodošlice. Marka, pak,
mnogo radosnije dočekaše, pa se okupiše oko njega. Meni ipak laknu.
„Crni Gavrilo", kaže igumanija dok briše suze. „Šta si sad uradio?"
„Samo što sam morao, Teodora", rekoh. „Neka mi Bog oprosti."
„Zar da se odrekneš našeg Gospoda...?"
„Ili to ili pomoć ne bismo dobili", rekoh. „Tražili su da to Lazar uradi,
ali ja nisam hteo ni da ga to pitam, jer znam šta bi se desilo. Ovako,
žrtvovah se ja, sve samo da dobijemo pomoć koja nam je toliko
potrebna."
„Jesi li uopšte siguran...?", zamuca ona zbunjeno.
„Teodora, samo je pitanje dana kada će početi rat. Uostalom, za koji
dan će stići glas i do vas. Počelo je okupljanje vlaške vojske."
Igumanija i dalje samo odmahuje glavom u neverici.
„Dokle ćeš se toliko žrtvovati? Odrekao si se i onog jedinog što ti je
ostalo čestito i neokaljano - svoje pravoverne duše."

326
 „Sila boga ne moli. Tako mi je suđeno..." A ona pogleda preko moga
ramena, pa vide Šarca i Ljutovida. Zinu da me pita, ali je Božana
preduhitri: „Gde je Coka, čika Gavrilo?"
„Podlegao starosti na Belom izvoru", rekoh, a njoj navreše suze na
oči, pa zagnjuri lice u Marka. „Ko zna, možda uzmem opet neko magare.
Nije konj za planinske vrleti i gorja."
„Mnogo mi je žao, Gavrilo... Mnogo", reče Teodora.
Zagrlih je, pa krenusmo ka ostalima.
„Kakav konj... Neobičan je", kaže ona.
„To je Ljutovid, čuvar Svetovidovog hrama", rekoh. „Kažu da je od
božanske pasmine."
„Lepa... zver", reče ona oprezno. „Mada znam da bi ti radije vukao
svog magarca."
„Niko nas ne pita šta hoćemo, Teodora. Znaš i sama, neke stvari se
dešavaju i moramo ih prihvatiti."
„Je li istina da ćete me sad povesti sa sobom?" radosno uzviknu
Božana, nakon što joj Marko to šapnu da bi prestala da plače.
„Jeste, idi spakuj svoju vreću", rekoh. „Vodimo te u Jastrebinu."
„Zar nećete da prenoćite kod nas?", iznenadi se igumanija.
„Ne možemo, Teodora. Vrlo rado, ali vreme nam izmiče, čini se da
nećemo stići ništa da uradimo. Jurimo levo-desno, kamo sreće da mi
izrastu krila."
„Neće još", osmehnu se ona. „Ima vremena i za to." Pa se onda
obrati monahinjama. „Sestre, pomozite Božani da se spakuje i spremite
smotuljak hrane za put."
Kad odoše, nas troje sedosmo na istu klupu pod šljivom kao prošli
put. Mučni tajac rastrzanosti osećao se među nama.
„Ne znam hoćemo li se opet videti", reče ona naposletku. „U svakoj
bici sudbina visi o tankom koncu", reče Marko.
„Da... Na jednom mestu, toliki prepletaj različitih sudbina", klimnuh
glavom. „Ali ipak verujem da ćemo na jesen da skupljamo šljive za vašu
rakiju."
„Daj bože", tiho će ona dok krši ruke. „Ne znam šta bih kad..."
Vidi Marko da je najbolje da nas ostavi same, pa uz reči: „Idem da
pomognem Božani", žurnim korakom se udalji.
„Obećaj mi da ćeš se vratiti, Gavrilo", pogleda me ona suznim
očima.
„Naravno da hoću", osmehnuh se. „Neće grom u koprive."
Lula sam da todorci posebno vole koprive da jedu."
„Da... Ali, moram ti reći da onda jedva čekam da udare na ovu
koprivu", rekoh.
„Zašto, crni ti?"
„Dugo mi njihova mračna senka visi nad glavom. Hoću da povratim

327
celu dušu, deo mi osta u Adu... Nisam više normalan čovek, Teodora."
„Kao što je Aristotel govorio."
„Možda je bio u pravu... Ali oni su od mene napravili zver... Sad će
ih ta zver čekati na bojnom polju."
Uto, izlaze Marko i Božana, srećni kao dva deteta. On joj zakači
vreću o Šarčevo sedlo. Izlaze i ostale monahinje i nose smotuljak sa
hranom i jednu mešinu rakije.
„Dajte, deco, tu rakiju kod mene", čujem Marka.
Ustasmo Teodora i ja, pa priđosmo Ljutovidu, a on frkće. Vidim da
ne voli dugo da stoji. Samo bi da juri kao vetar. Božana se pozdravi sa
sestrinstvom, a ponajviše se izljubi sa igumanijom.
„Čuvaj mi to dete, Kraljeviću", reče mu ona. „Kao svoje", odgovara
on.
„A ti... Gavrilo", reče ona pa me pogladi po licu. „Vrati mi se živ i
zdrav. Nemoj se previše junačiti. Ne moraš uvek da budeš ispred prvog
reda."
„Bez brige, Teodora", rekoh, pa kad se zagrlismo, šapnuh joj: „Ako
čuješ da je naša odbrana probijena, beži sa sestrinstvom preko
Dunava."
„Neće biti potrebe", tužno milostivo se osmehnu. „Verujem ja u
Boga... I u tebe."
Uskočih u sedlo, pa okrenuh Ljutovida ka putu, a on trza glavom,
poleteo bi da može.
„Ostajte zbogom i čuvajte se!" uzviknuh, pa mu pustih uzde, a on
poskoči napred. Jedva čuh igumaniju kad mi doviknu:
„Bolji ti je bio magarac, Gavrilo!"
Nisam se opet okretao, želeo sam da se vratim jednoga dana. Ali,
uštap se bližio i neka varljiva sumnja me je kopkala. Moja vera u Mokošu
bila je Jaka, ali sam takođe znao da Je tako samo dok ostanem na svom
pravom putu, a sve ono što čoveka odvlači u stranu može mu promeniti
sudbinu, pa ga koštati i glave.

328
 Nedelja, 9. maj leta Gospodnjeg 6897.

Nastavili smo na jug preko Krvarije, pa Resave, a Moravu smo

prešli kod Juhora, a odate je Kruševac grad bio na jedan dan jahanja, a
Jastrebina jedan dan duže. Osećao bih se nekako sigurniji kad bih za
uštap bio kod Zmaja od Jastrepca, ali nakon četiri dana jahanja od
Ždrela i još više neprospavanih noći, za Marka, od Belog izvora, nismo
nikako mogli da stignemo taj dan ranije. Uštap će nas zateći na dan
jahanja od Jastrebine. I dok je te nedelje oko podneva Marko dremao u
sedlu sa Božanom, nasred pustoga puta ugledasmo vilu Ravijojlu na
njenom krilatom jelenu Vetronogu. Zbog hitnje čak nije ni sjahala da nas
sačeka, već je napeto iščekivala da naiđemo. Bogami, nimalo se ne
obradovasmo kad je videsmo jer njen ozbiljan izraz na licu nas uplaši. A
Božana se iznenadi kad vide vilu na krilatom jelenu! Dotad nikad nije
imala priliku da vidi nešto... lepše.
„Gorska gospo! Čim nas ti presrećeš, ne donosiš nam dobre vesti!",
uzviknuh još dok smo joj prilazili.
„Znao sam ja da naša sreća neće dugo da potraje!" vajka se Marko.
„Žalostivu vest donosim, ali sa iskrom nade u uspešan ishod", reče
ona, pa kad stigosmo do nje, ona nastavi: „U podne je do mene stigao
glas jednog lesnika sa brda Viljo kolo, na dan jahanja odavde, da je
našao Bratena, polumrtvog na jednom potoku... Da, i njega su vidovine
uhvatile i pokušale da ubiju... Izdahnuo je na rukama lesnika, ali tek
nakon što mu je poručio da mene pronađe zbog hitnosti poruke.
Vidovine su pronašle, Gavrilo, tvog jednomesečića, pokušale da ga
ubiju, ali im je ovaj teško ranjen umakao..."
„Kako su, pobogu, uspeli da pronađu mog jednomesečića?" uhvatih
se za glavu od čuda, a vila sleže ramenima. „Pa, to ne piše ni u Kamenoj
knjizi u Bezdanju! To ne zna ni boginja sudbine Mokoša!"
„Polako, pobratime", smiruje me Kraljević. „Ne može biti toliko
strašno."
„Ti i ne znaš koliko je to strašno!" odbrusih mu ni krivom ni dužnom,
ali jednostavno bejah zaprepašćen. „Kakva je to... moć, vilo, kad oni

329
mogu da otkriju mog jednomesečića, da ga ubiju i time meni da dođu
glave, a da ja samo bespomoćno mogu da čekam svoj kraj?"
„Srećom, nisu ga ubili, Gavrilo", neuverljivo me teši vila. „Možeš ga
još pronaći."
„Ali da su ga ubili... ili kad umre, ja ću onda na uštap takođe da
izdahnem, kao što mi je Crni Zmaj zapretio", rekoh, a Ravijojla i Marko
ćute. A šta bi pa rekli, kad je sve istina. „Uštap je sutra uveče."
„Imamo vremena..." započe Marko.
„To je jedino čega nemamo, Kraljeviću", rekoh, pa pokušah da se
smirim. Govorio sam sebi da Mokoša ne bi napamet govorila o mojoj
sudbini da nije sigurna, pa ipak: „Moramo da se dogovorimo kako ćeš da
nastaviš bez mene, Marko."
„O čemu pričaš, crni pope?" uplaši se Marko, nikako da upamti da
više nisam sveštenik. „Pa, nije valjda..."
„Da verujem?" prekinuh ga. „Ti možda ne veruješ u duše blizance,
ali ja verujem." Okrenuh se Ravijojli. Pokušavao sam da izgledam
smireno mada bih najradije iskočio iz kože: „Šta je još siroti Braten
rekao? Zna li ko mi je jednomesečić? Gde se to desilo?"
„Blizanac ti je jedan vuk", reče vila. „Pokušali su da ga ubiju kod
Devet dubova. To je kod..."
„Znam gde je", prekinuh je pomalo grubo. Obuzimao me je bes.
„Između Svatovskog groblja i Orlovačkog potoka. Istočno od Viljo kola...
Kažeš vuk, je li? Znači tu se negde krije, a ja treba da ga nađem i da ga
golim rukama ubijem da ne bih i sam umro?" Gledam ih, a oni ćute.
„Kako ću da pronađem vuka na umoru? Može da se zavuče u neku rupu
i nikad ga neću pronaći!"
„Ima li još nešto, Ravijojla?" pita je Marko, a odmahuje rukom prema
meni, veli pusti ga.
„To je sve... Bila sam kod Lazara, on je pre dva dana poslao ratne
zalihe ka manastiru Ravno. Kaže da će vas on čekati u Jastrebini. Sad
hitam da pošaljem glas kralju Elfriku i kralju Demogorgonu. Znam da su
patuljci već na putu za Korkan..."
„Dobro, žuri svojim poslom", reče Marko. „Nas dvojica idemo da
rešimo ovaj problem. Nadam se da ćemo se videti u Jastrebini." Ona
samo klimnu glavom.
Vetronog snažno zakrilata i vinu se u vazduh kao kakva velika
orlušina noseći vilu na leđima. Beše mu dovoljno da nekoliko puta
zamahne krilima, pa da nestane iz našeg vidokruga.
„Hajde, Gavrilo, šta si se snuždio!", uzviknu Kraljević, pa potera
konja napred u lagani kas. „Malo-malo, pa si očajan!"
„U pravu si, pobratime", rekoh. „Više mi je ovo dojadilo.
Okomiše se na mene kao gladna godina."
„Seti se lane, jedva sam glavu sačuvao. Sad je red na tebe."

330
 „Neko se strašno plašio da ću možda uspeti da ubedim Lazara da
se pokloni Svetovidu", rekoh dok osećam kako me bes prolazi.
„Neko ko se plašio i da će Dušan Silni da se pokloni papi."
„Vukovi se vezuju ceo život za jednu teritoriju", rekoh zamišljeno.
„Pa?"
„Ako je on moja duša blizanac, a jednomesečići se uvek rađaju
jedan blizu drugog, onda sam i ja rođen u tom kraju." To saznanje mi
probudi neku trunku nade da ću možda naći svoje rodno selo... ili
roditelje.
„Znam o čemu razmišljaš, Gavrilo", prozre me pobratim. „Ali, okani
se toga. Možda je i neka zamka. Šta ako im odaš rodno selo ili svoje
roditelje, pa ih oni ubiju?"
„U pravu si", rekoh zamišljeno. „Mada mi nešto govori da mi više ne
preti opasnost od vidovina."
„Zašto? Kako onda ovo objašnjavaš?"
„Ovo je započeto odavno, još pre nego što smo stigli do Vratnjanske
kapije, pre nego što sam prihvatio Svetovida. Zlopci su se plašili da
Lazar ovo ne uradi, a ne ja. Mene su hteli da spreče da sakupimo sve
relikvije, pa da dovedem Lazara. Nisu očekivali da ću se ja žrtvovati. Sad
kad je prošla ta opasnost, ostaviće me na miru, videćeš. Briga je njih za
mene i moju dušu... Ali ipak ne kanim da potražim svoje roditelje, možda
nas prati neko drugi. Videćeš i sam, Kraljeviću, kosingas ima mnogo
neprijatelja."
„Baš ti hvala, a ja baš volim da se prijateljim", smeje se Marko. „Sad
će svi da me omrznu"
„Šta je to jednomesečić, čika Gavrilo?" pita naivno Božana.
A ja šta ću, sad kad je dete s nama, pa joj stanem pričati o toj
čudesnoj vezi između ljudskih duša koje se rode na istom mestu, u isto
vreme. Doduše, sve što se priča o povezanosti blizanaca, važi i za
jednomesečiće, s tim što drugi blizanac ne mora da bude čovek, često je
i neka životinja. Eto, u mom slučaju je bio vuk, a mogao je da bude
medved ili pas. U nas je to običaj koji se vrlo ozbiljno shvata, pa ako se
zna ko je drugi blizanac, a to važi, naravno, samo u slučaju ljudi, jer ko
može znati koja se živuljka rodila u isto vreme kad i on, onda narod
pribegava raznim ritualima za razdvajanje. Gledao sam takvu dvojicu
koju hrane preko tarabe s jajetom sa dva žumanca ili preko reke, sve
samo da bi takvu dvojicu razdvojila taraba ili voda. Doduše, gledao sam i
kad je jedna baba htela da preseče novčić na pragu, pa da
jednomesečićima da po polovinu, ali je promašila pa sebi odsekla dva
prsta kojima je držala novčić. Mislim da to nije vredelo, jer su ih postavili
da stoje u bašti, pa između njih iskopali rupu i posadili voćku, terajućih
da svako drži stablo sa svoje strane. Ali kod životinja blizanaca mnogo je
teže jer se ne zna ko ti je dvojnik. To nigde ne piše i dotad sam mislio da

331
ne postoji način da se sazna. Ali, na ovom svetu očito postoje razne sile
i magije, a ni kosingas ih ne može sve poznavati! Veruje se da kad vuk
bude ubijen ili sam umre, onda i taj čovek umire. Jedini spas je da
blizanac golim rukama ubije vuka i izgovori: „Da si mi po bogu brat, pusti
me". Maloj deci daju da piju sa pepelom spaljenu dlaku medveda da se
ona ne razbole kad i medved. To se zove mečkina bolest, jer se
prepoznaje po tragu medveđe šape koji se pojavi na ruci ili nozi i leči se
istim napitkom. Zato naš narod ne kaže uzalud: Kad se razboliš, vrati se
u svoj rodni kraj i tamo ćeš pronaći lek.
„Meni, Božana, očito niko nije davao nešto da pijem, pa sad moram
da jurim tog vuka po planini, jer ako umre, odoh i ja za njim na uštap",
rekoh, ali cela priča, hvala bogu, detetu bi zabavna, pa se najviše
smejala babi koja je sebi odsekla prste i nije shvatala svu ozbiljnost.
Dok smo jahali ka Devet dubova, razmišljao sam o svom poreklu.
Mokoša nije htela ništa da mi kaže da bi zaštitila mene i moje roditelje, a
verovatno i celo selo. Jer zlopcima je dovoljno da znaju o kom selu je
reč, pa da pobiju sve meštane. Ali, bilo je zanimljivo što sam rodom bio
blizu Jastrebine.
Prošli smo pored Cerjaka i Marenova, pa izbismo na Svatovsko
groblje u kasno popodne. To zapravo beše groblje sela Ljubave, nešto
južnije od nas. O svatovskom groblju pisao si, Jakove, prošli put.
Nećemo se ponavljati, ali o mestu Devet dubova vredi upisati koju reč.
Na jednom prekrasnom proplanku iznad Orlovačkog potoka poređalo se
devet hrastova, devetorica braće. Ne znaš koji je od koga lepši i
razgranatiji. Stoje u redu kao neprobojni čuvari neke izgubljene tajne ili
pak drevnog junaka, ali kad pogledaš uokolo, vidiš da čuvaju nešto još
vrednije. Cvetnu poljanu s majskim cvećem toliko raznobojnim da
izgleda kao da su bogovi prosuli zlato pomešano sa bujnošarenim
draguljima koji samo čekaju da ih čovek pokupi. Zato i ne čudi što je
preko potoka mesto Viljo kolo, gde se okupljaju vile i plešu uz muziku
koju im svira lesnik, a koji je pronašao jadnog Bratena.
Naša ti je zemlja pravo čudo, Jakove! Za života je prođoh nebrojeno
puta, a na svakom koraku ćeš naći tragove gde žive ili su živeli patuljci,
lesnici, vile i mnogi drugi šumski stanovnici, ali i mesta gde se naš narod
klanjao starim bogovima, a kojih se odreknu dolaskom Pravog krsta.
Kažeš da čeznem za tim vremenima? Ne. Čežnjiv sam za narodom koji
je bio mnogo bliži i srodniji sa prirodom, pa ju je i bolje razumeo. Znam,
opet sam odlutao. Omatorio sam, sinko. Piši dalje!
Sjahasmo kod Devet dubova i ja ostavih Marka i Božanu u debelom
hladu, pa krenuh dalje sam. Ranjeni vuk je opasna zver, a ne sme ga
niko ubiti osim mene. Zato, ne smem ni da pomislim šta bi se desilo da
Marko i Božana sami nalete na mog ranjenog blizanca.
Orlovački potok je obrastao vrbama, ali s druge strane već počinju

332
visoka stabla graba. Uputim se tamo, tražim tragove šapa ili krvi na
zemlji, pa razmišljam, ako je vuk ranjen, morao se povući iz svog čopora
jer bi ga ostali rastrgli. Ako hoće da se sakrije, mora biti u gustom
zelenilu, po mogućstvu u kršu, gde može naći neku napuštenu jazbinu ili
rupu. A kako je povređen, valjalo bi i voda da mu je blizu. Čopor se
sigurno spustio sa severa ili baš sa Juhora, jer ova nizina je samo za lov.
Pregazih Orlovački potok, pa se uputih pravo ka Vlaškom potoku,
koji teče nedaleko od njega u istom pravcu. Tu je već šuma gušća i bolja
za skrivanje, ali teža za praćenje tragova. Mnogo je opalog, trulog
prošlogodišnjeg lišća od graba. Već se polako smrkava, a u šumi još
ranije. Sa Markom sam se dogovorio da me čekaju kod Devet dubova,
pa ili ću se vratiti do sutra naveče, ili neka me potraže da me pokopaju.
Marko je na sve to samo odmahivao rukom.
Kad je pao mrak, više nije bilo svrhe tražiti vuka, jer bih mogao da
prođem pored važnog traga, a da ga ne primetim. Zato, zapalih vatru i
smestih se na svoju ponjavu. Ta noć me je mnogo podseti na ranije
godine kada sam tumarao planinama, od sela do sela, obilazeći svoju
„parohiju". Ali tad me je pratio Coka, a sada sam bio sam i uprkos svemu
što mi je Mokoša rekla, plaših se da me je ovo skrenulo sa mog glavnog
puta i da sam mnogo ranjiviji. Kako pronaći ranjenoga vuka? Može da
bude bilo gde!
U neko doba noći, kroz guste krošnje promolio se pun mesec. Ali,
nije bio sasvim pun, nedostajao mu je još jedan mali deo, koji će se
popuniti sutra pred ponoć.
Dokon, izvadih svoj nezgodopis, pa uz svetlost vatre stadoh
upisivati mnoge događaje iz prethodnih nedelja, spasavajući ih od
neumitnog nadiranja zaborava. I taman se unesoh u svoja razmišljanja,
kad odnegde začuh zavijanje vuka. Trgoh se toliko da mi sve hartije
ispadoše iz krila i umalo da neki listovi upadnu u vatru. Osluškujem ga
pažljivo, iz kog pravca dolazi, razmišljam da li je moguće da to bude moj
vuk blizanac.
Ostavih sve što sam radio, pa krenuh u pravcu odakle je zavijanje
dolazilo. Ali, pronalaženje vuka nije tako lako. I naravno, on je prestao
da zavija čim sam se dao u potragu. Sigurno je mene osetio izdaleka i
sklonio se, jer sam ga više od jednog sata tražio, a da nisam video ili čuo
ništa sumnjivo. Vratih se kod moje vatre ipak zadovoljan što sam ga čuo.
Ne želeh ni da pomislim da je to neki drugi vuk. Morao je biti on.
S prvim svetlom, nakon mog dremanja, pridigoh se da ustanem, ali
desna noga me izdade i ja padoh na zemlju. Obli me hladan, jezivi znoj.
Da li je ta kletva počela da se ostvaruje? Ne osećah nikakav bol, ali ne
mogah da se oslonim na desnu nogu. Poče panika da me hvata, jer
kako ću da tražim vuka ako ne mogu da hodam! Ovo me neočekivano
zadesi i nespremnog me zateče. Šta ako me izda i leva noga, pa ne

333
mogu uopšte da se pridignem? Ne mogu puzeći daleko da odmaknem.
Šta ću, kud ću, uzeh jedan debeli štap za poštapavanje, pa brže-
bolje krenuh u pravcu odakle se noćas čulo zavijanje, ali tražim tragove
po zemlji. Zbog svega što me snađe, kretanje je bilo sporije i teže, pa
sam i nekoliko puta padao. Kako je vreme odmicalo, strah je bio sve jači,
a razum sve slabiji. Uspem da se povremeno saberem, ali posle klonem
i duhom i telom.
Oko podneva sam se još teže kretao i desna ruka mi je trnula. Već
sam ubeđen da ga preko dana neću pronaći, ako ne naiđem na neki
trag, ali ma koliko ih tražio, ništa nisam mogao da nađem. Sati su
prolazili i veče se bližilo. Leva noga je počela da mi kleca. Već sam
izgledao kao bogalj. Već da krenem uz kamenito brdo Rujišnik, južnije
od Viljo kola, kad začuh krckanje grančica i šuštanje lišća. Obradovah se
da je to moj vuk blizanac i krenuh u tom pravcu, ali preda mnom se
ispreči jedan lesnik. Uplašismo se jedan od drugoga. Nekako se
neočekivano sretosmo iako smo se čuli kako hodamo šumom.
„Prijatelju, prepao si me", osmehnuh se brišući znoj.
„Vala ni meni ne beše svejedno", kiselo se osmehnu on. „Ljudi nas
gledaju popreko."
„Ja nisam od takvih", uveravam ga. „Ja sam monah Gavrilo,
zapravo, više nisam monah, ali još ne mogu da se naviknem..."
„Kosingas Gavrilo?"
„Taj sam, mada ne zadugo još, plašim se", pa gledam oko sebe.
„Milopot mi je pričao o tebi", reče on misleći na mog prijatelja
lesnika sa Lesakovog brda. „Zovem se Lepedat. Ja sam onomad
pronašao tvog krsnika Bratena."
„Kakvo olakšanje!" smejem se. „Drago mi je što poznaješ Milopota,
mi smo veliki prijatelji. Kako si me sad pronašao?"
„Još sinoć sam osetio miris vatre, pa jutros krenuh da vidim... ko mi
dolazi u posetu!"
„Eto, sreće moje da nabasah na tebe. Tražim svog vuka blizanca.
Znaš o čemu je reč."
„Da, da... Jednomesečići su nezgodica", odmahuje glavom on. „Vi,
ljudi, mnogo ste vezani za šumu, a hoćete da živite van nje. Zato vam se
to događa."
„Možeš li mi pomoći da ga pronađem?" zakukah. „Uskoro će uštap i
gotov sam, a već sad se jedva krećem."
„Naravno, očekivao sam te. Kako ćeš inače prekinuti kletvu ako ne
ubiješ tog vuka? Hajde, osloni se na mene, znam otprilike gde se krije.
Nalazio sam njegov miris i krvav trag."
„Svaka čast, ne može čovek nikad da prati trag kao što ume lesnik!"
„Mi ih pratimo po mirisu. Uostalom, zajedno živimo u šumi, ne
diramo jedni druge."

334
 Lepedat mi uli ohrabrenje i nadu. Lesnici su oduvek bili dobrodušni i
blagovoljni prema ljudima, što su ovi često pogrešno shvatali. Razdor
koji je stvoren bio je nepremostiv i nekadašnje prijateljstvo pripadalo je
dalekoj prošlosti. Ali, ni Lepedat nije gubio nadu u čoveka, pa je eto i
meni zdušno pomagao pri svakom koraku. Čak me je nosio na ramenu
preko kamenjara, utrkujući se sa suncem, koje je zalazilo. A ja sam
svakim trenutkom bio sve više slabonog, pa sam se plašio šta će biti kad
se suočim sa ranjenim vukom.
I kad sam najmanje očekivao, Lepedat se ukopa u mestu i
prošaputa:
„Evo ga."
A meni nešto prostruji kroz telo. Kad podigoh pogled, na
dvadesetinu koraka, zaklonjen kamenjem, ležao je jedan veličanstven
vuk. Ne čudi što naš narod toliko dugo poštuje vuka. Uostalom, nije
uzalud što je Strahor, strašni i jaki bog, možda i naše najstarije
božanstvo. Čak i Crkva veli da je sveti Ðorđe car vukova i da im
namenjuje njihov budući plen, a amajlije od vuka su lekovita, štite od
bolesti ili daju snagu i ubitačnost. Samo ću još reći da kuda god da sam
hodio po našoj zemlji i van nje, svuda sam naišao na verovanje da se
smatra predznakom sreće i blagostanja kad vuk pređe put ili krene u
susret čoveku. A onda nije ni čudo što je on jednomesečić čoveku. Mi
smo nerazdvojno povezani.
Zato s velikim poštovanjem priđoh svom blizancu. Lepedat osta
pozadi, a ja se podštapah do njega, iako mi je preteći pokazivao zube. I
on je nepomično ležao jer su ga noge izdale, samo je mogao još glavu
da okreće.
Stadoh na dva koraka od njega i kad je poskočio da me ščepa,
podmetnuh mu svoj štap i on ga besno zgrabi i zari zube u njega. To mi
bi dovoljno da i ja skočim na njega, pa bolno padoh preko njegovih leđa,
ali uspeh da ga uhvatim pod vrat pre nego što je pustio štap. Da beše
zdrav, ići na velikog vuka goloruk sigurna je smrt, ali moj blizanac je bio
na isteku snage kao i ja.
P poduhvatih ga jako ispod opasne čeljusti i stegoh ga svom
snagom. Zažmurih upinjući se iz petnih žila poslednjom snagom, ali
istovremeno osećah i veliku tugu za ovom divnom životinjom i mojim
blizancem.
„Da si mi po bogu brat, pusti me!", rekoh mu daveći ga, a on
osećajući svoj kraj, poče da se opire i koprca. Isprva je režao, a kad
uvide da nema kud, poče da cvili. A meni ludom dođe da ga pustim!
Nisam to uradio, naravno, jer sebi ponavljah da se on mora žrtvovati za
mene, jer je to prirodan tok stvari. I ako smo blizanci, možda se kao
braća sretnemo na nekom drugom svetu.
Ubrzo on presta da se opire, ali osećah kako mu jako udara srce,

335
pokušavajući da dođe do vazduha. A onda je stalo.
Vuk klonu u mojim rukama, a ja preko njega.

336
 Utorak, 11. maj leta Gospodnjeg 6897.

„Pobratime!" začuh Markov glas u pomrčini. „Al' si ti zaređao, pa

malo-malo pa spavaš! Ne kukaj mi više .kako ti san ne dolazi na oči!
Hajde, diži se! Imamo posla, pope!"
„Nisam više pop", izustih polusvestan i pokušah da otvorim oči.
Kako mi svetlost obasja dušu, tako se kovarnuh. Polako dolazih
sebi, a Marko mi pomaže da se uspravim.
„Ne znam gde sam", buncam. „Glava mi puca.."
„Tako je i meni kad previše popijem."
Pogledam uokolo, a ja još ležim naslonjen na vuka blizanca, a
Marko i Lepedat pokušavaju da me dignu na noge. Božana stoji po
strani i uplašeno nas posmatra. Kad me uspraviše na noge, bi me strah
da se oslonim na njih, plašeći se da me kletva još drži ili šta god drugo.
Ali, osetih opet snagu u nogama i u rukama. Lesnik mi dade krčag sa
hladnom vodom, koja me potpuno osvesti.
„U redu je, mogu sam", rekoh im, pa me pustiše.
Malo se zaklatih, ali ostah na nogama. Marko razvukao osmeh, pa
samo čekam kad će početi da me zadirkuje, ali nije.
„Naš prijatelj Lepedat je došao po mene noćas", reče Kraljević, „pa
smo se lomatali celu noć do tebe."
„Ne znam kako da ti zahvalim", rekoh mu. „Spasao si mi život."
„Prijateljstvo je dovoljna zahvala", reče on. „Za ceo život", pružih mu
ruku.
I srdačno smo se oprostili od Lepedata pre nego što smo krenuli.
Ne kažu uzalud da su prijatelji najveće bogatstvo, jer ovo su stvari koje
zlato ne može kupiti. A ispune čoveka blaženim osećanjem sigurnosti, ali
i samopouzdanja jer zna da ima na koga da računa, i obrnuto.
Zato poterasmo konje koji poleteše kao hitrokrile lastavice, željni
brzine i otvorenog prostranstva. Rešismo da do večeri stignemo u
Jastrebinu. I činilo se da će tako i biti, jer Ljutovid i Šarac behu vileniti,
pa za umor i ne znaju, i samo bi galopirali. Brzo kod Medveđe pređosmo
Moravu, pa preko Štitara i Tobolca izbismo na brdo Ilijina glava. Odatle

337
put vodi preko Varnice i reke Pepeljuše. U podne izbismo na izvor
Krsnog potoka, pa duž njega na polje Anatema, gde pređosmo reku
Rasinu. Ubrzo uđosmo na Grkljansku poljanu, gde se lane krvavo
sukobismo sa psoglavima i koju napola spalismo za sobom. Opet beše
zelena, ali trava kratka. Ni nalik na onaj raniji užas. Pređosmo je polako,
obojica se sećajući tog naizgled davnog događaja. Ne mogah da se ne
setim svoga Coke. Eto, sada prolazim istim putem, ali na konju. Ah,
varljive li sudbine, uvek uzima više nego što daje.
Nastavismo galopom dalje, pa brzo izbismo na Srednjak, i tako istim
koracima uzvodno uz Veliku reku. Nađosmo i vilinsku stazu, koja je
vodila ka Jastrebini. Svakim korakom, uzbuđenje je raslo. Sudbonosni
trenutak je hrlio ka nama, a mi nismo mogli da dočekamo da vidimo
Jastrebinu onakvu kakvu nam je vila Ravijoj la opisala, sa vojskom u
podnožju njenih bedema. Nije nam bilo do priče, već smo terali konje
uskom stazom ka vrhu brda, odakle se videla drevna vilinska tvrđava.
Kad u predvečerje izbismo na vrh, osetismo kako nas preplavi
osećaj ushićenosti i vrtlog pomešanih osećanja ponosa, radosti i
nestrpljenja. Na okomitoj steni uzdizala se Jastrebina, okupana zlatnim
zalazećim suncem, kao spomenik prohujalim vremenima junaštva i
epskih ratova. Svi zinusmo od čuda kad ugledasmo raznobojne zastave
kako se vijore nad njom kao šarenduga. Različitih oblika i veličina, kao
obeležje raznih naroda čiji su se vitezovi reda Zmaja okupili za odsudnu
bitku. Beše to nezamisliv prizor koji zanavek ostaje u sećanju.
Uto se, kao prošli put, oglasi Jarilov rog sa osmatračnice nad
ponorom. Odjek se zaori sa svih strana, dubok i dug. Stresoh se od
uzbuđenosti. Poziva u boj. Primetismo komešanje u podnožju velikih
zidina, gde se okupilo mnoštvo vojske i gde je podignuto na stotine
šatora. Ah, nikada to neću zaboraviti. Obuze me neopisiv osećaj
ponosa, koji učvrsti moju volju i rešenost za odlučnu pobedu.
Brzo smo prešli na drugu stranu i kroz šumu gde je glavni put vodio
do kapije Jastrebine. Kad izbismo na proplanak gde se lane vodila ljuta
bitka sa Sketebinim hordama, videsmo da je sve bilo puno šatora, ljudi i
konja. Začuvši Jarilov rog, svi skočiše na noge, pa neki krenuše u
tvrđavu, a drugi ostaše da nas dočekaju. Zdravljujemo se sa svima i
polako se probijamo kroz masu koja se okupi oko nas. Sve su to
neznanci, ali ozarena lica i mahanje su prijateljski, kao da se odsvagda
poznajemo. Svi nam žele dobrodošlicu i čestitaju nam, pa iako su im
jezici nepoznati, osećanja koja iskazuju su zajednička.
A tu, uistinu, beše vitezova sa svih strana sveta! Osim evropskih
vitezova, koji su uglavnom slični, beše i arapskih i azijskih koji behu
manje oklopni, ali ništa manje naoružani i strašni. I svi se okupiše uprkos
razlici u jeziku, boji kože i kulturi, zbog jednog istog cilja - pobede nad
mrakobesom koji preti svima. Jer zlo je isto svuda u svetu, a patnje i

338
beda koju donosi je istomašno. Zato, ovde behu i ljudi koji su bili u
međusobnim ratovima koje vodiše njihovi kraljevi i carevi, ali zakleti su
da na poziv kosingasa obustave takva neprijateljstva i udruže se protiv
zajedničkog neprijatelja. To je ono što razlikovaše red Zmaja od drugih,
mi smo pre svega ljudi u ratu sa mrakobesom, bez obzira na to gde se
bitke vodile. I upravo ta zajednička sveta obaveza spajala nas je i činila
nas braćom po oružju.
Kad uđosmo kroz kapiju Jastrebine, za nama ide višebrojna vojska,
željna da vidi i čuje ono zbog čega svi dođosmo - poziv u boj. Polako se
probismo kroz uske ulice grada koje su bile zakrčene vojskom, pa
nekako izbismo na popločan trg, gde je svuda uokolo bilo što vitezova,
što naših vilenjaka. Nad zidinama se vijore svakojake zastave, a nad
razrušenim hramom Jarovita ljuljala se na toplom prolećnom vetru
najveća od svih: s jedne strane zlatoniti sveti Ðorđe, koji ubija aždaju, a
s druge strane naš znak - zmaj koji grli sunce vezan svojim repom oko
vrata.
Teško je opisati to osećanje koje nas je preplavilo posle toliko muka
i nedaća, posle svega onoga što je trebalo da dovede do ovog trenutka,
do okupljanja celog reda Zmaja. Tada sam znao da će se mrakobes
razbiti o naše redove.
Na stepeništu palate Zmaja od Jastrepca plejada vitezova, došli sa
svih strana i stoje zajedno kao braća. Ti mnogobrojni hrabrenici stajali su
kao jednaki oko Zmaja od Jastrepca i našega kneza Lazara. Jer ovo ne
beše rat kraljeva, već rat ljudi protiv neljudi.
Kad se po drugi put oglasi Jarilov rog, kao da zatutnji sa nebesa
iznad, sve utihnu, isukaše se mačevi i svetina kleknu u znak pozdrava i
poštovanja. Kraljević Marko i ja sjahasmo, pa uz stepenice krenusmo do
Zmaja od Jastrepca i kneza Lazara, koji stojaše okruženi ostalim stranim
velikašima i vitezovima. Osetih da je potrebno da se obratim svima, jer
svi čekaše da čuju kosingasa, onoga koji ih je okupio. A šta reći kad ti
udari krv u glavu pred tvojom vojskom? Isukah Kurjaka i viknuh za narod
i zemlju:
„Pro populus et terra!”
A kako svi razumeju latinski, tako svi skočiše na noge i počeše
usklikivati držeći mačeve visoko u vazduhu. Zaori se poklič do neba i
bogovi sigurno uzdrhtaše od zavisti i ljubomore. Zatim, ljudi različitih
vera počeše da se grle i čestitaju jedni drugima, svi željno iščekujući da
se krene u rat.
Priđosmo Zmaju od Jastrepca i Lazaru, pa se bratski izgrlismo i
izljubismo. Usledi međusobno čestitanje i tapšanje po leđima, kao i
kratko komentarisanje i dobacivanje. Onako kako već biva kad ratnike
obuzme želja za borbom. Jer kao što reče Aristotel: „Ratujemo da bismo
živeli u miru" Zatim nas Lazar i Zmaj upoznaše sa nekima od glavnih

339
vitezova reda Zmaja koji dođoše sa svojom zmajevitom pratnjom, a ovde
ću samo poimenice da navedem neke od njih: arapski vitez Antar, irski
druid Lugbrand, mavarski junak Alfatin, Rus Baldak Borisajevič, Vid
Batori iz Transilvanije, Volfditrih iz Germanije, kijevski junaci Ilija
Muromec, Dobrinja Nikitič i Aljoša Popovič, Osmanlija Musa Kesedžija,
Gijorg iz Abisinije i još nebrojeno mnogo drugih koji su došli sa brojnom
pratnjom od najboljih vitezova.
Ali, rame uz rame sa njima su naši Zmaj Ognjeni Vuk, vila Ravijojla,
Miloš Obilić, vojvoda Momčilo, Relja Bošnjanin, Strahinjić ban, Markova
supruga Jelica i sin im Mateja... Ma, okupilo se sve što je naša
junakorodna Srbija tad imala! Uz takve ratnike bilo je čast boriti se i ako
treba ginuti!
Kao što vila Ravijojla onomad reče, beše to vojska od bar pet
hiljada vitezova. Ne! Ispravi, Jakove! Pet hiljada junaka je brojila! Sve što
je tad vredelo u svetu, verovao ti ili ne. Mogli smo da poletimo na krilima
zanosa, to oduševljenje što smo prvi put svi na okupu, što idemo u boj
kakav svet još nije video, to je nešto što uzdiže dušu do nebesa, da
besmrtnjaci pozavide takvim junacima.
„Gavrilo, prijatelju", opet mi priđe Lazar. „Tvom žrtvovanju nema
ravnog i znam da si to učinio umesto mene!"
„Uradio sam samo ono što je Dragušla od mene tražila", rekoh, a
Lazar se osmehnu. Razumeo je.
„Svi smo pristali na ono što je tražila da bismo spasli narod",
odgovara on.
„Kosingas je tu da se žrtvuje", reče Zmaj od Jastrepca. „A od
Gavrila odvažnijeg nema, znam jer sam ih sve poznavao."
„Vala, sve sam izgubio, što ne bih i dušu!" viknem ne bih li nadjačao
galamu.
Vidim preko kako Marko grli Jelicu i sina mu Mateju i upoznaje ih sa
Božanom. Milo mi oko srca što dete dobi dobru porodicu i sigurnost.
„Zapovedi nam, kosingase! Šta očekuješ da činimo?" Dobacuje
Zmaj od Jastrepca.
„Vremena za junakovanje ovde nemamo, prijatelji", rekoh.
„Neprijatelj je vrlo blizu, a Vrata su daleko. Moramo smesta krenuti!"
„Hvala bogu!" uzviknu Lazar. „Učmalost izjeda ovu vojsku već
nedeljama! Svima je dojadilo da sede ovde. Umalo da dođe do pobune!
Vodi ih, Gavrilo! Željni su borbe i junačenja! Ja sam uredio da vas usput
čekaju zalihe hrane, da ih ne vučete sad sa sobom. Ovo je spisak mesta
gde vas čekaju zalihe na putu do Vrata." I dade me hartiju.
„Ali, znaš šta prvo moraš da uradiš, kosingase?" podseti me Zmaj
od Jastrepca.
„Znam, znam... Jarovit mi je stalno na pameti."
Obuze me na tren neka slutnja, šta ako Jarilovo predviđanje bude

340
loše, ako nam prorekne poraz? Kako će se to odraziti na hrabrost i na
odlučnost? Sa tim mislima okrenuh se prema starom Jarilovom hramu i
laganim trkom krenuh uz travnjak. Setih se prošlog puta, za vreme
bitke... Ah, kad bi isto tako nagovestio ishod bitke koja nas očekuje!
Bejah toliko opterećen tim proročanstvom da ne primetih kad se
svetina utiša, a svi upreše pogled u mene. Mogao sam da čujem svoje
ubrzano disanje. Stadoh pred velikog Jarila, koji držaše ispruženog mač
iznad potučene vojske i razrušenog grada. Zlatno rezivo mu se
presijavalo na zalaznom suncu, a rune kao da čekaše da opet blesnu
nestvarnim ognjem. Ispružih ruku da uhvatim dršku božanskog mača, a
uto vilinske rune na rezivu opet zasijaše, toliko jarko da zažmurih na
tren, pa kad svetlost minu, rune se pretvoriše u ove reči:

„Zorolikog lica dočekaćeš stravu

U samrtnoj borbi do jutredana
Kidisaćeš kao da ti je za zaoglavu
Dok ga ne oteraš do bezdana."

Ah, kako mi laknu! Odmah me ponese talas zanosa i podiže me do

božanskog Jarila, rame uz rame, i na tren se osećah besmrtno. Podigoh
Jarovita u vazduh i viknuh koliko me grlo nosi:
„Victoria, Draconis!"
Kakva bujica oduševljenja prostruja Jastrebinom! Bez sumnje je
gospodar Hromi Daba osetio to brujanje hrabroće, jer uzvici behu
zaglušujući da čovek nije mogao sebe da čuje. Strčah sa brežuljka i svi
me dočekaše oduševljeno.
„Gospodaru Jastrebine!”, doviknuh mu. „Neka Jarilov rog naredi
pokret!"
Stari vilenjak ne odgovori ništa već me otpozdravi stisnutom
pesnicom i probi se kroz masu.
„U boj, zmajeviti! Za čast i slavu!" viče Miloš, a ostali prihvatiše.
Kad Jarilov rog odjeknu, ovog puta se osetilo da poziva u boj i niko
nije morao redu Zmaja da naredi pokret, jer se svi razleteše po svoju
opremu. Nasta neviđena pometnja ljudi i životinja.
„Videćemo se na Crnom kamenu, Gavrilo", začuh glas iza sebe.
Kad se okrenuh, ugledah čaropojnu Ravijojlu sa blaženim osmehom.
„Uvek mi smekšaš srce, gorska vilo", rekoh.
„Jer ti nije od kamena", reče. „Znaj da se svi ovde ponosimo onim
što si učinio i što ćeš nas predvoditi."
„I ja se ponosim što ću predvoditi najveće junake!" rekoh gledajući u
bezbroj nasmejanih lica. „Svi će se ovenčati slavom!"
„Ne sumnjam u našu pobedu", reče ona zadovoljno. „Jedan dan
pred vaš dolazak na Crni kamen daću znak kapetanu Dobrovuku da

341
napadne utvrđenje, a patuljci će ranije početi da prazne tunel"
„Tako je i dogovoreno, Ravijojla", rekoh.
„Onda jašite brzo, danju i noću."
Za manje od pola sata, vojska je bila na konjima i spremna za
pokret. Kola sa šatorima krenuće za nama i verovatno će stići nekoliko
dana posle nas. Dogovor je bio da im se konji menjaju kako ne bi bilo
stajanja. Sve je bilo sređeno da bismo u najkraćem roku stigli na naše
odredište. Trka sa vremenom se nastavljala i kraj joj se nazirao.
U Jastrebini je ostala samo posada, žene i deca. Ovaj put, lepa
Jelica nije uzela svoj luk i krenula za mužem; Kraljević joj nije dopustio.
Trebalo je da ostane sa Matejom i Božanom. I ona ne beše jedina
ratnica kojoj je takva odluka teško pala, ali znale su da je ovo bio rat u
koji žene ne smeju da idu. Čini se da je ovaj rastanak Marku još teže
pao. I ne čudi. Posle višemesečnog razdvajanja, videli su se na jedan
sat i opet se rastaju!
Iznenadih se kad ugledah Zmaja od Jastrepca kako nadgleda
utovarivanje Jarilovog roga na nekakve dvokolice!
„Gospodaru Jastrebine, zar nosiš i to sa sobom?"
On se trgnu kad začu moj glas, ali se osmehnu:
„Ne idu vilenjaci u rat bez svog ratnog roga. Uostalom, video si kako
ga se mrakače plaše. Kad se Jarilov rog oglasi, on im predskazuje smrt."
A on pripadaše prvom jednorogu koji je imao telo konja, glavu
jelena, noge slona i rep od vepra. Bio je crn i dugačak.
„Ovo je prvi put da ga iznosiš iz Jastrebine, gospodaru?"
„Prvi i poslednji, Gavrilo. Dao sam da mu se naprave ove dvokolice.
Opslužuju ga tri čoveka", reče on gledajući ga sa divljenjem. „On
neprijatelju ledi krv u žilama."
„Onda nam svakako treba", osmehnuh se.
On zatim uze jednu vreću sa dvokolica i iz nje izvadi, na moje
divljenje, pregršt svetlosivih projektila za moju praćku! Tačno osam,
koliko je i bilo Maudovih kandži. Savršeno oblikovani, u obliku suze, biće
nezaustavljivi i ubitačni. A onda mi pokaza divotan bodež napravljen od
aždajinog roga. Blago povijen nagore, skoro beo, oštrog vrha i dugog
sečiva, koje je počinjalo od zlatonite drške. Na njemu behu urezane
nekakve zlokobne rune, za koje pretpostavih kakvu kletvu nose.
„Njime možeš samo jednom udariti, probiće sve i neće moći da se
iščupa", reče gospodar Jastrebine. „Kao da si ga za nekoga namenio."
„Ima ih nekoliko koji dolaze u obzir", rekoh zamišljeno dok ga vrteh
u rukama.
„Onda, neka ti sa srećom posluži, kosingase."
„Hvala, gospodaru, zadužio si me."
„Ne, ti si nas zadužio, hajdemo."
Kad sve beše spremno za pokret, i ja uzjahah Ljutovida, a Lazar mi

342
predade veliku zastavu reda Zmaja, koja se dotad vijorila nad
Jastrebinom.
„Za čast i slavu", reče mi knez.
„Za čast i slavu", ponovih. „Ostaj zbogom, kneže, i čekaj vesti o
našoj pobedi."
„Tek onda ja mogu misliti o svojoj!"
Podbodoh Ljutovida, a on jurnu napred mašući glavom. Za mnom
krenuše Marko, Zmaj od Jastrepca i svi oni junaci koje malopre
poimenice navedoh, a onda i ostali konjanici. Iako je već padao mrak,
Marko sa Zmajogorčevim ognjem jahao je pored mene i osvetljavao nam
put. Sa ovakvom vojskom nije se moglo putovati našim šumskim
putljagama i bogazama, već glavnim putevima. Niti se moglo galopirati,
već smo laganim kasom protutnjali Jastrepcem, pa izašli na put koji je
vodio od Koznika ka Kruševcu.
Lazarevu prestonicu zaobiđosmo pred zoru da ne bismo prepali
narod, pa širokim putem nastavismo na sever ka Petrusu, iznad zavojka
reke Crnice. Tamo smo prvi put stali radi odmora i jela. Raširila se
vojska na poljani duž Morave, a narod se okupio da gleda i da pomogne
da se raspodeli hrana iz nekoliko zaprežnih kola. Knez je dobro osmislio
naš put jer ovako nismo gubili vreme na podizanje logora, spremanje
jela i napajanje konja. Sve nas je čekalo spremno. Taj predah je trajao
oko jedan sat. Dovoljno da Marka i mene Zmaj od Jastrepca bolje
upozna sa nekim od pristiglih junaka.
„Ovo je osmanlijski vitez Musa Kesedžija", reče on nama, a vidim da
se Marko već namrštio. „Došao je sa dvadeset i pet svojih najboljih
vitezova kao odgovor na zakletvu datu kosingasu. Ovde je kao
prijatelj..."
„A sutra kao neprijatelj, Je li?" pita Marko, misleći da ovaj ne
razume srpski.
„Danas smo braća po oružju", reče Turčin, a mi se iznenadismo
kako dobro govori naš jezik. „A sutra kako kismet nalaže."
„Musa je naučio jezik u Nišu, tamo je već nekoliko godina", reče
gospodar Jastrebine.
„Sa tobom smo se borili na Toplici, je li?" opet će Marko. „Šteta što
vas sve ne pobismo."
„Kraljeviću, polako", rekoh. „Musa Kesedžija je časno došao da se
bori uz nas, ovde smo svi isti."
„Gde možemo da budemo isti, crni ti?" začudi se Marko. „Ja ovome
neću da okrećem leđa, držaću ga na oku."
„Naše vile huris svedoci su naše zakletve date u stara vremena",
reče Musa ponosno. „Mi smo došli da ispunimo naš zavet."
I tako je to počelo, Jakove. Nikada Marko nije hteo da se pomiri s
tim da je Turčin došao da nam pomogne, već da nas uhodi i stalno ga je

343
merkao. Čuo si tolike priče o njihovim kasnijim susretima i borbama. Ali
znaj da je taj Turčin časno održao svoju reč i da se lavovski borio rame
uz rame sa nama. Šta se posle desilo, to je već nešto drugo. Dugo sam
razmišljao o njima dvojici i znaš li da su oni ipak bili vrlo slični? Možda su
zato postali okoreli neprijatelji. Obojica su voleli da piju vina i rakiju, voleli
su žene, da jedu mesa ovnujskoga, obojica su imali vrsne konje i topuze
šestoperce. Musa se dičio svojim topuzom Esai, za koga je tvrdio da su
ga bogovi iskovali od prvog gvožđa. On je bio vrlo krupan, skoro kao
Marko, sa dugačkim brkovima, ali bez brade i crnomanjast. Bio j e uvek
namršten, pa čak i kad j e pričao sa svojima, nijednom ga nisam video
nasmejanog. Činilo se da je ovde protiv svoje volje, što je bilo razumljivo,
ali mu je čast bila važnija, a to je meni bilo dovoljno. Prema meni je bio
uzdržan i uljudan, a Kraljevića je izbegavao.
Kad nastavismo put, usput sretasmo mnogo ljudi koji bi nas u čudu
ispratili jer je naša kolona bila dugačka, a zemlja je tutnjala kao da je
gromovi udaraju. Prašina se dizala za nama kao oblak i izdaleka se
videla, pa su nas iz grada Miševića i okolnih sela videli mnogo pre nego
što smo stigli.
Vesti se kod nas brže kreću od vojske, pa dok smo stigli do
Miševića, mnoštvo ljudi je već znalo za nas, pa su nas dočekivali
mahanjem, klicanjem i neizbežnom hranom. Tada se već smrkavalo, pa
se vojska raspustila nedaleko od grada i pre nego što je pao mrak,
gorelo je više stotina logorskih vatri. Uglavnom se u tišini jelo i pilo.
Pričalo se tiho, razmišljalo o borbi i o svojim porodicama.
Tad se upoznah bolje sa vrsnim germanskim junakom Volfditrihom,
koji je došao sa pratnjom od dvadesetak vitezova. On beše jedan od
najstarijih vitezova reda Zmaja, jer beše vilenit i obdaren dugim životom.
Uveliko se hvalio da ima više od četristo godina i da je imao isto toliko
žena! Ali to veče, dok ispijasmo njegovu medovinu, ipak je najviše pričao
samo o dvema ženama koje je najviše voleo. Njegov život beše nalik
nekoj bajci, a da ga nisam već ranije čuo, možda bih pomislio da je
neistinit. Njegova majka se zvaše Hildba i kao devojka trpela je mnogo
od svog oca Volgonda, koji ju je držao zaključanu u tornju, daleko od
udvarača. Ali tada mladi ratnik Hagditrih, kome je zapala za oko, ne
dade se obeshrabriti nego se preruši u staricu i uđe kod nje. Ishod te
strastvene noći beše on - Volfditrih, koga kad se rodio, moraše da sakriju
u šumi od njegovog dede. Kad su posle došli po njega, ne mogaše da ga
pronađu jer ga je jedna vučica bila odnela i prisvojila. Tako je jednim
delom i on bio vukoljud, a ostao bi u šumi ko zna koliko dugo da ga
posle duže potrage nije pronašao Volgond, koji se u međuvremenu
pokajao. Tada mu dadoše ime Volfditrih. Priča se da je postao vilenit dok
je živeo sa vukovima, jer je bio drag i vilama.
Nije se te noći mnogo spavalo. Ushićenje pred bitku mnogima je

344
oteralo san, pa su ljudi provodili vreme u priči ili uz pesmu. Dok šetah
između logorskih vatri, osećah veliko zadovoljstvo što čujem toliko
različitih jezika na jednom mestu. Nije teško biti čovek, nevolja je što
smo skloni pohlepi, gramzivosti i osionosti. Uvek nam mnogo treba da se
ujedinimo, a malo da se razdvojimo. Još je Plutarh govorio: „Nekoliko
mana ume da pomrači mnoge vrline".
Još pred zoru bili smo spremni za put, pa sa prvim svetlom već smo
bili u sedlima. Dugačka kolona brzo se kretala uzanim putem prema
gradu i manastiru Ravno, gde su nas čekale zalihe oružja koje nam je
Lazar ranije poslao. I dalje nas je mnoštvo naroda ispraćalo, a dotad su
već svi znali da smo krenuli u boj. Još od mog ispada za Božić u Žiči
kolale su priče o opasnosti koja se beše nadvila nad nama, a naš
dolazak za ove ljude beše samo potvrda da se veliko zlo spremalo, ali i
da smo jahali da ga dočekamo. U Ravno smo stigli popodne i zatekli
deset tovara raznog oružja. Bilo je tu mnogo strela, kopalja, čak i
opruga, konopaca i gvozdenih delova za pet balista, koje je trebalo
sastaviti na licu mesta, i na moje zadovoljstvo, dva tovara gvozdenih
čičkova. Ovo poslednje beše ono na šta sam najviše računao jer iako
beše prosto oružje, bilo je kobno za ljude i životinje. Naime, čičak se
pravi od gvožđa i, kao što mu ime kaže, na koju god stranu da padne,
uvek istura jedan šiljak. Manji je od pedlja, a uspešno zaustavlja prodor
neprijatelja. On će nam posebno dobro doći za divljane, divove, trolove i
ostale velike mrakače.
Posle jednog sata odmora, krenuli smo ka Strmostenu na Resavi,
kuda vodi put na istok, prema Crnom vrhu. Tamo smo stigli već po
mraku, a pošto tu počinje klisura Resave, pomučismo se da se svi
skrasimo za noć. I tu su nas čekale zalihe hrane, koje kao i ranije, rado
podelismo sa meštanima. Ako se prethodne noći slabo spavalo, ove nije
uopšte. Ali, bilo je važno da se konji dobro odmore za sutrašnji teži deo
puta.
Šetajući se između logorskih vatri na putu, jer se jedino tu moglo
zakonačiti, naiđoh na Alfatina, čudesnog i vilenitog mavarskog ratnika iz
Al-Andalusa o kome se mnogo priča u Africi, ali i šire. Nema ko ga ne
poštuje i ko mu se ne sklanja s puta. Bio je sam pored svoga
legendarnog zelenog konja Sabgarifja. On je bio od pasmine farasi
bahari, koja živi u Indijskom okeanu i koja se ukršta sa običnim
kobilama. Takvi konji mogu vazdan da trče jer nemaju pluća i ne mogu
da se zadišu. A za samog Alfatina se pričalo da je besmrtan i u večnom
snu, i da ga samo čarobnjaci Zahoris mogu probuditi kad treba da
pomogne svom narodu. Za njega se govorilo da je najstariji živi vitez
reda Zmaja! Imati takvog ratnika bilo je velika stvar.
„Alfatin... Velika je čast jahati sa tobom", rekoh, dodirnuh prstom
čelom uz blag naklon, što beše arapski pozdrav.

345
 „Čast je učestvovati u boju koji se od pamtiveka najavljuje", reče on,
otpozdravivši mi na isti način. Bio je visok i mršav, ali žilav. Imao je malu
podšišanu bradu i lepo negovano lice, crne prodorne oči i debele obrve.
Za pojasom je imao nadaleko čuveni mač.
„Mogu li da vidim slavni Tizon", rekoh.
„Samo ako mi daš svoj Kurjak."
Razmenismo mačeve i sa uživanjem ćutke zagledasmo reziva, oba
od vilinske ruke skovana, dok Tizon imaše moć da svaki običan mač
prepolovi i da ubije na mestu. Beše dugog sečiva, glatkog kao da nikad
nije korišćen, a krsnica mu imaše oblik orla raširenih krila.
„Kada su me Zahoris probudili u mojoj pećini i rekli da je kucnuo
čas, odmah sam znao o čemu je reč", reče, vrativši mi Kurjaka. „Ova
bitka se odvajkada iščekuje. Red Zmaja se za nju sprema od svog
nastanka."
„Nastupa doba Vatre", kažem mu.
„I čovek treba da strepi od njega, a ne samo neljudi."
Zatim mi dade drvenu čašu sa nekim crnim napitkom, a on svoju
nagnu. Kad vide da oklevam, reče:
„Probaj, ubija glad i san, osvežava... Mada je gorak."
„Kako se zove?" upitah.
„Kahva."
„Kafa?"
„Kahva", ponovi i opet mi pokaza da pijem. Nagnuh, a gorčina
toplog napitka me iznenadi, pa se zagrcnuh. On se osmehnu.
„Navići ćeš se."
„Vala, ne znam kako ovo piješ", rekoh ispijajući gutljaj po gutljaj da
ga ne uvredim. „Gorko je kao čemer."
„U Al-Andalusu se svuda pije."
„Naslušao sam se bajki o vašoj kraljevini", rekoh.
„Nisu bajke, Granada je najlepši grad na svetu, Alhambra najlepša
palata."
„I ja sam se nagledao čarobnih palata", rekoh mu.
„Naša biblioteka je najbogatija."
„Onda ste svakako najbogatija kraljevina. Pričaj mi o njoj."
Dugo smo sedeli uz kahvu, a on mi je pričao o svojoj zemlji i njenim
čudesima. O nekakvoj smesi koju koriste za pranje zuba! Kome to još
treba, ne znam. Zatim mi je dao svoj crno-beli šal da ga pomirišem.
Mirisao je na... ruže. Reče da je to mirisno ulje i da se ljudi time mažu
kako bi lepo mirisali. Slušao sam ga i ne mogah da verujem šta je sve taj
narod smislio i kako je izgradio tu čuvenu palatu Alhambru.
„Voleo bih da jednog dana posetim tvoju zemlju", rekoh naposletku.
„Dobro si došao, kod nas hrišćani i muslimani žive zajedno, mada
smo u dugom ratu sa hrišćanima na severu", reče on. „Ali ja sam

346
posvećen borbi sa baucima i ne učestvujem u ljudskim ratovima koji su
toliko besciljni. Kod nas se često kaže: 'Nema drugog pobednika osim
Boga'." Ah, koliko je samo bio u pravu.
Vojska je izrana krenula dalje, tutnjajući kroz klanac Resave u
pravcu Crnog vrha. Zbog težine puta, koji beše uzbrdo, tamo smo stigli
naveče, a podno samog vrha, koga su bili prekrili oblaci, na jednoj velikoj
poljani preko koje je preskakao jedan žuborav, čekala nas je vila
Ravijojla. Tu smo zakonačili, što zbog mraka, što zbog magle.
„Na ovom vrhu su preko cele godine oblaci", rekoh i sam začuđen
tom pojavom. „Ne pamtim da sam ga ikad video osunčanog."
„Možda je tako bolje", reče vila. „Sakriće vas od pogleda
neprijatelja."
„Nikad nisam voleo maglu", opet ću ja.
„Znam i zašto, ali glavu gore, kosingase", osmehnu se vila. „Sutra u
ovo doba bićete na Crnom kamenu!"
„Da, svi smo nestrpljivi da tamo stignemo što pre", reče Zmaj od
Jastrepca.
„Pred nama je veliki posao, a vremena malo", dodade Marko.
„Pred zoru će kapetan Dobrovuk napasti Crni kamen. Rasporedio je
svoje snage na dva dela. Jednim će napasti kroz tunel i samo utvrđenje,
a drugim, konjicom, podgrađe. Patuljci već nekoliko dana prazne taj
tunel i voda je spala do kolena."
„Odlične vesti", obradovah se neskriveno. „Koliko je vojske okupio
kapetan Dobrovuk?"
„Oko šest hiljada, ali stalno pristižu novi odredi. On ceni da ih neće
biti manje od deset hiljada."
„Ko bi rekao da ih je toliko u Uomuljima?", iznenadi se Marko.
„Ne dolaze samo otud, već i preko granice, gde god ima
Svetovidovih sledbenika. Takođe mu se pridružilo i više od hiljadu
hrišćana iz okolnih mesta. Čim čuju da ih kosingas predvodi, odazivaju
se i oni koji nisu pozvani. Nevolja je što je većina već regrutovana za
Lazarevu vojsku i ne mogu nam se pridružiti."
„To je dobro, ali treba smestiti toliku silu", rekoh zabrinuto. „Ni
polovina neće stati na Crni kamen."
„O tom potom", reče Marko.

347
 Subota, 15. maj leta Gospodnjeg 6897.

Kad smo u daljini ugledali crni dim kako se uzdiže iz pravca Crnog
kamena, poterasmo konje još brže, mada su bili na izmaku snaga posle
četiri dana usiljenog marša. Svi se ponadasmo da ćemo stići na vreme
da i mi ukrstimo mačeve sa protivnikom, ali kad se pred nama pojavi
tvrđava šćućurena na okomitoj steni i obavijena dimom iz podgrađa, ali i
pod crvenkastim zalaznim suncem, razočarano zaključismo da je bitka
već bila okončana, a neprijatelj razbijen. U podgrađu je pola kuća
zapaljeno, a mnogi mrtvi već su ležali na gomilama i goreli. Zarobljene
su žene i deca. Svuda okolo se razmilela Dobrovukova vojska i čekaju
dalja naređenja.
Kad smo pristigli, ni mi ni oni ne krismo radost što smo ponovo na
okupu i što konačno zauzesmo Crni kamen. Stigosmo na vreme da se
pripremimo za odbranu od Hromog Dabe. Nakon pozdravlja i
otpozdravlja i čestitanja, okupismo se mi glavni da se što pre
organizujemo i smestimo toliku vojsku.
Zduhač Dometije nas je izvestio da njegovi zduhači love preostale
uhode iz Ada, ali da ne mogu sprečiti da neprijatelj sazna da je njihovo
uporište palo. Ali, obećao je da će očistiti teren od njih i više im neće dati
da priđu.
Kola sa našim šatorima i drugom opremom kasnila su za nama i
mogla su se očekivati tek za tri-četiri dana, a dotle će ljudi morati da
noće pod vedrim nebom. Prvo njima odredismo logor južno od Crnog
Kamena, između potoka Oman i Lipa. Kapetan Dobrovuk već je bio
organizovao snabdevanje hranom iz svih okolnih krajeva, ali s obzirom
na to da je u vojsci bilo mnogo lovaca, poslao ih je i u lov.
Narednih dana se krenulo u raščišćavanje podgrađa. Kolibe behu
drvene i lako su se rušile, ali drvodeljama je naređeno da se čuva građa
jer će nam biti potrebna za još štošta. Tako je uz nadzor Strahinjića
Bana počelo sastavljanje balista. Drugi su pravili i oštrili dugačko kolje,
treći pravili velike strele za baliste koje su imale drveno pero i gvozdeni
vrh. Zbog toga, ali i iz drugih potreba, u gornjem gradu je odmah

348
proradila kovačnica, gde se danonoćno kovalo. I dok bi vojska spavala,
iz tvrđava je dopiralo udaranje čekića u nakovanj. Pravili su se vrhovi za
koplja, za strele, i naravno, oprema za konje. Dobrovuk je sastavljao
spisak koliko čega imamo da bismo znali gde koga da rasporedimo i sa
čime raspolažemo. Kad su stigli tovari sa šatorima za vojsku, toga dana
je i podzemni tunel bio konačno ispražnjen. Sad se taj prolaz mogao
prepešačiti za jedan sat, a trkom i brže. Na njegovom drugom kraju, u
klancu Jagnila, pripremalo se za prihvat više hiljada konja. Zduhači su
posebno čuvali taj kraj da neprijatelj ne bi saznao za konje i uništio
konjicu.
Iako su patuljci dobili čestitke od svih zbog odlično obavljenog posla
pražnjenja tunela, taman kad su se spremali da se vrate kućama, uposlili
smo ih drugim zadatkom, Da se poplave livade kojima teku potoci Oman
i Lipa i njihove brojne pritoke. Zbog toga je logor vojske premešten
severozapadno od Crnog Kamena. Plan je bio da se jugoistočna strana,
prema Vratima, odakle se napad očekivao, poplavi i da se livade
pretvore u blatište. To će usporiti napad i prikriti čičkove koji će biti
razbacani na određenim mestima. Takođe će se kolje lakše ukopavati u
zemlju. Ono je trebalo hordu da preusmeri na delove bojišta koji su
nama u korist, a da zaštiti naše slabe tačke, pre svega nasip, koji je
vodio do kapije utvrđenja, a koji je bio duž južne strane. Samo utvrđenje
Crni kamen bilo je na strmom brdu i dobro zaštićeno sa svih strana, osim
gde je bio nasip. Susedno brdo Oman, pod kojim je izvirao istoimeni
potok, okomito se nadvijalo severnom stranom nad nasipom čineći ga
njegovim dobrim zaštitnikom. Zato su na njemu još Bugari napravili
okruglu osmatračnicu širokih temelja i zidina da bi odbijala napad
prilazu. A da bismo je mi učinili još sigurnijom, naredismo da se sve tri
strane brda Oman stešu pri vrhu i učine nepristupačnim, a posada kule
će ulaziti preko dugih merdevina.
Sve vreme, na pola puta do Vrata, sa vrha brda Gorun, stajala je
straža i osmatrala mesto podno Velikog krša, gde se očekivalo da će se
neprijatelj pojaviti. A kako su dani prolazili, i taj dan se bližio, tako je
napetost rasla, a poslovima se nije video kraj. Da je neprijatelj tad
udario, zatekao bi nas u najgorem trenutku i lako bi nas pregazio. Zato
se i noću radilo pod svetlima baklji, a spavalo se po smenama.
Snabdevanje je dolazilo iz pravca Korkana podzemnim tunelom, koji
smo dotad osvetlili bakljama, a pošto se bio prosušio, moglo se
magarcima i mazgama prenositi.
Kada su baliste bile gotove, Strahinjić Ban, vojvoda Momčilo i Relja
Bošnjanin navališe da naprave i jedan pravi katapult! Uzalud smo ih
odgovarali od toga, ali bili su zapeli, ubeđujući nas da će ga brzo završiti
jer već imaju gotovu građu od razrušenog podgrađa. Dokona vojska je
opasna, pa smo im dopustili da se time zanimaju. U međuvremenu,

349
obiđosmo samu tvrđavu Crni kamen i uverismo se u njene debele zidine.
Neki njeni delovi behu razrušeni, ali ih brzo popravismo jer imasmo
dovoljno ljudi i materijala. Složismo se da nam sem tamnice, gde je bio
ulaz u podzemni tunel, kovačnice i magacina, ništa više ne treba od
građevina, mada toga ne beše još mnogo, pa naredismo da se sve
poruši i kamen pripremi za odbranu. Tako se dobilo i više prostora u
dvorištu tvrđave. Toliki kamen će dobro doći za bacanje sa zidina ili
katapultom, kad ponestanu strele i koplja.
Pred samu mladinu, Dobrovuk je imao gotove spiskove, a jedinice
je podelio na po pedeset vojnika i svaka je imala svog vođu. Tada smo
znali tačno sa čim raspolažemo, a brojno stanje je bilo sledeće: pet
hiljada i sto vitezova na konjima, trista Sventovitovih čuvara na konjima i
jedanaest hiljada pešaka, od toga, pristiglo je tri hiljade trista naših
vilenjaka i vilaša, tri hiljade sedamsto strelaca i kopljanika, i preostalih
četiri hiljade ratnika naoružanih uglavnom sekirama, a manje mačevima.
Sad kad smo znali koliko smo jaki, mogli smo da planiramo raspored
snaga.
Nije bilo mnogo rasprave, plan je bio da udarimo konjicom na
neprijatelja čim promoli glavu iz rupe i da ga pokušamo odmah potisnuti.
Istovremeno će ih napasti naši saveznici s leđa i to će prvo poći na
Sibalbu. Ukoliko se desi da ih ne odbijemo, da bismo sačuvali snage,
zauzimamo odbranu kod Crnog kamena, gde već čeka pešadija. Kolje je
zabodeno najviše na jugoistočnoj strani bojišta, koje se pretvorilo u
blatište i to na takav način da je grupisano na svakih stotinu koraka u
dužini od pedeset koraka u obliku trougla. Cilj je da razbije napad hordi i
podeli ih, propušta ih u manjim grupama na našu liniju jer inače ne
bismo nikad izdržali sveopšti napad. Ti trouglovi od oštrog kolja prepuni
su čičkova koji će vrlo brzo odvratiti svakoga da tuda prolazi jer su
nevidljivi u blatu. Naša vojska će biti poređana na padini, pod Crnim
kamenom i Omanom, na suvom zemljištu sa prednošću visokog terena.
U očekivanju da će neprijatelj isprva navaliti sa najopasnijim jurišnicima
kako bi nam probili redove, a to mogu biti samo divljani, divovi
Međedovići, trolovi i ko zna šta još, u podnožje brda i gde počinje blatište
mestimično će biti pobacani čičkovi.
Sventoviti takođe pripremiše otrov za strele i koplja koji se u njih
koristi od pamtiveka, a spravljan je od nalepa, od lišća i korena jedića.
Vrlo je jak i brzo deluje, pa kažu da tri otrovne strele mogu ubiti i vola.
Dve baliste su stavljene na kulu Oman, a tri na Crni kamen, kao i
katapult, koji naši nekako spraviše i sastaviše. Kad se uverismo da baca
kamen daleko, čak četristo koraka, neki dođoše na zamisao da se iz
njega bacaju veliki ćupovi sa zapaljenim katranom. Šta ćemo, brže-bolje
zatražismo da nam se i to pošalje.
Kad je došlo na red da se dogovorimo oko formacije trupa, svako je

350
imao svoju viziju kako to treba uraditi. Oko napada konjice svi su se
složili, i ne čudi, jer ne može se junakovati skriven iza kojekakvih zidina,
već u jurišu, ali oko odbrane, niko. Komentari su išli od toga da neće da
čuče iza zidina do toga da neki ne bi ni došli da su znali da će se skrivati
kao žene! Na kraju, morah da presudim:
„Ljudi, tišina!", povikah pred okupljenim glavešinama. „Ovako ćemo
uraditi!... Vidim da su mnogi došli sa svojom decom, što je za svaku
pohvalu, ali znam da se otac ne može dobro boriti ako su mu pored
njega sinovi, jer će strahovati za njih. Zato će sva mladež biti na
bedemima. Oni su ionako uglavnom strelci ili kopljanici, ostali neka
bacaju kamenje. Vitezovi u prve redove podno Omana i Crnog kamena,
na padini, u formaciji testere. Tako se protivnik pomalo propušta kroz
naše redove gde će ih dočekivati slabije naoružani ratnici i lakše će ih
dotući. Na taj način ćemo dodatno oslabiti njihov nalet, a vitezovi će
izdržati glavni udar. Našu formaciju ne smemo napuštati! Nema jurcanja
i navaljivanja u dubinu neprijatelja jer će nas lako opkoliti. Neka oni dođu
nama. Postoji jedna stara izreka: „Lisica zna mnogo stvari, a jež samo
jednu veliku" Mi ćemo biti taj jež... Ionako ne možemo svi stati u tvrđavu
i da hoćemo... a vidim da to niko i ne želi... Red Zmaja će se boriti na
otvorenom u podnožju bedema. Ostavićemo samo jedan prolaz uz
zidine za povlačenje ranjenih i za premeštanje pojačanja. Ne bi ni valjalo
da ostavimo bedeme da na njih neprijatelj navaljuje, kao što je bilo kad
su napali Jastrebinu. Vrlo brzo su uspeli da se popnu na zidine. To ovaj
put ne smemo da dopustimo. Sa bedema će naši da gađaju u dubinu
neprijatelja kako ne bismo mi stradali u podnožju... Prijatelji, ova polja i
brda će biti preplavljena baucima, gde god da bacimo kamen ili strelu,
pogodićemo nekoga! Ako na vreme dobijemo ćupove i katran, i to će
nam pomoći. Dogovoreno?"
„Da, dokle god mogu bauke da gledam u oči!" uzviknu Strahinjić
Ban.
I svi stadoše da to odobravaju.
„Hoću da ih hvatam za gušu, a ne da ih pljujem sa bedema!",
dodaje stari vojvoda Momčilo.
„Znači, dogovorili smo se", rekoh. „Onda ćemo sutra izrana da
uvežbavamo tu formaciju, hoću da bude čvrsta i neprobojna!"
Tako i bi. Začuđujuće brzo svi se razleteše na svoja mesta i za
manje od jednog sata formacija je bila zauzeta. Na zidinama strelci,
kopljanici, praćkari, balisti... U njihovom podnožju, testerasta formacija u
kojoj na vrhovima behu vitezovi reda Zmaja, a u dubini ostali ratnici.
Neprijatelj koji upadne u dubinu biva napadnut sa tri strane i nema mu
spasa. Ova formacija je omogućavala da se umorni zamene svežom
zamenom bez razbijanja bojnog poretka. A kako se računalo i na to da
će bitka dugo trajati, imali smo i vodonoše koji će se kretati iza naših

351
redova kroz prolaz pored zidina. Na sve se moralo misliti. Doduše, bilo je
i nemalo onih koji su tražili da ih čeka rakija, ali te neću da prozivam.
Kada smo sve pripreme završili, vratili smo konje na zapadnu stranu
tvrđave da budu u pripravnosti kad se bude kretalo u prvi napad. Tih
poslednjih dana meseca maja, stigla su i dva tovara ćupova sa
katranom. Naređeno je da se ne koriste odmah nego da se čeka moj
znak. Od toga dana pa nadalje, na zidinama je bilo spremno sve oružje,
kolje pobodeno oko oba brda, a čičkovi pobacani samo na jugoistočnoj
strani odakle se očekivao glavni udar. Na kraju se zavijorila zastava
Reda visoko nad Crnim kamenom. Sveti Ðorđe je mrakačama
nagoveštavao šta ih čeka, a druga strana sa oznakom reda Zmaja
davala im je do znanja od koga ih to čeka. Sad je ostalo ono najgore,
mučno čekanje.

352
 Spasovdan, četvrtak, 27. maj leta
Gospodnjeg 6897.

Sigurno je bio četvrti čas posle ponoći. Još je bio mrkli mrak, mlad
mesec, nebo prekriveno zvezdama kao ćilim posut najlepšim draguljima.
Mir i tišina. Konačno je utihnula i kovačnica. Samo su se zrikavci čuli.
Duž zidina tvrđave i kule na Omanu gorele su baklje. Mogao sam da
vidim stražu koja se šetkala tamo-amo. Dole, u podnožju, cvetna livada
izdeljena koljem i natopljena vodom, u kojoj se kriju opasne zamke.
Uskoro će biti prekrivena leševima i krv će se pomešati sa blatom. Veliki
krš se još uvek ne nazire u tami. Ali je tu, golemi bedem koj i se uzdiže
više od svakog brda u okolini. Kao gospodar Uomulja. I tad mi beše
teško da poverujem kroz šta smo sve prošli i zašto smo se ovde okupili.
Da li je ovo moglo nekako da se spreči? Zar je ova krvarija
neophodna...?
Najednom, zapaljena strela poleće sa brda Gorun, gde je naša
predstraža pred Vratima i leti prema nama. Zagledah se kao omađijan u
nju, ili je to zvezda padalica? Ne... To je zapaljena strela, znak da je
neprijatelj stigao. Osetih kako mi krv udara u glavu, ne mogu da verujem
da počinje. Pogledam u stražu duž zidina i oni netremice gledaju kako
zapaljena strela leti u visinu...
„Neka Jarilov rog oglasi napad!" viknuh i prekidoh blaženu noćnu
tišinu. Gledam kako stražar skače na noge i obema rukama uzima
dugački rog. Vidim kako snažno udiše vazduh. Spremam se da čujem
njegov dubok zov... Bože, odjeknuo je stravično. Odjek se odbio od
Velikog krša i razvonio širom nebesa. Koliko god puta da ga čujem svaki
put se naježim.
Ljudi poskakaše kao opareni i nastade neviđena gužva. Od prvog
dana je bilo naređenje da se vatre u logoru lože i celu noć da bi u slučaju
noćne uzbune ljudi mogli da vide šta da rade. Ne verovah u slučajnosti,
pa ni u to da se slučajno potrefilo da napad bude dok je mladina i mrkli
mrak. Ali ono što Hromi Daba sigurno nije znao bilo je da nas napada na
Spasovdan.

353
 „Ljudi, na položaje!" vikah dok trčah niz stepenice prema dvorištu,
gde je Ljutovid bio vezan. „Svi na položaje! Oružje u ruke!"
Ljutovid osećaše boj u vazduhu, pa se vrti i hoće da istrgne veze; taj
konj bi sam jurnuo među bauke!
„Smiri se, prijatelju!" viknuh mu dok ga odvezivah. „Zajedno idemo u
borbu!" Skočih mu u sedlo i okrenuh ga ka kapiji. Dotad su svi već bili na
nogama, vukli svoje oklope i štitove i žurili na položaje.
Čim sam se spustio niz nasip u logor, tamo je već više od polovine
vitezova bilo u sedlu i nestrpljivo se vrtelo čekajući ostale. Mirnu noć
ispuniše vika, buka, njištanje konja, zveket oružja... Samo su nas zvezde
sa nebesa neizmenjeno gledale.
Sjahah sa Ljutovida, pa se sagoh i sa vlažne zemlje uzeh dve šake
blata. Stadoh ga mazati od glave prema vratu, govoreći mu:
„Ljutovide, dopusti meni tihu rosu u ravnici!
Moj vidovni bože!
Ako će biti boja, nek bude boja!
Ako će biti krvoprolivanja, nek bude njihova krv!
Ako će biti pobede, nek bude naša pobeda!
Ako će biti naše smrti, neka bude slavna!"
Konj rije zemlju čas levim, čas desnim kopitom i frkće, zna da ga
pripremam za boj i stoji k'o zapeta strela, plašim se poleteće bez mene,
vrag ga odneo! Skočim mu u sedlu i vidim da je red Zmaja spreman, svi
su u oklopu sa isukanim mačevima ili spremnim topuzima. Oči im svetle
kraj vatre kao vukovima u pomrčini.
„Za mnom, zmajevi!", viknuh i okrenuh Ljutovida duž brda Oman,
prema jugu. A kako je poljana bila pripremljena za neprijatelja, jedini
siguran prolaz bio je skroz na jugu, sa južne strane Omanske kule.
Krenu zato kolona za mnom, a zemlja zatutnji. Prolazimo pored vojske
koja hita da zauzme svoje položaje. Svako zna gde mu je mesto i neće
ga napuštati ni kad na njemu padne mrtav.
Do predstraže ima pola sata brzog jahanja, sa tog golog brda kao
na dlanu se vidi ravnica, koja se prostire do Vrata u Kršu. Tamo ćemo
čekati da se neprijatelj pojavi i odatle ćemo ga napasti. Zduhačima je
naređeno da se povuku kod Korkana, da čuvaju ulaz u tunel i konje koji
će tamo biti sakriveni. Sva isturena straža treba odmah da se povuče.
Tek kad smo izbili na valovitu ravnicu, na istoku je nebo zarudelo.
Ah, kakva će krvava zora da svane. I suncu će se zgaditi. Tutnjali smo i
polako zauzimali formaciju za frontalni napad. Dok smo stigli do
podnožja Goruna, bili smo u tri reda. Poterasmo konje uzbrdo,
pripremajući se da vidimo zlovernike kako izbijaju iz nekakve rupe, ali
kad izbismo na vrh, pred nama ne beše ništa! Ravnica u našem
podnožju, sve do Velikog krša beše pusta. Šta je sad? Zgledamo se u
čudu. Kakva je sad ovo naopakost? Ljudi gledaju u mene, a ja znam da

354
sam video zapaljenu strelu odapetu odavde...
Uto, dotrčava zduhač Dometije, pojavio se niotkuda, bio je nevidljiv.
Vidim mu žurnost na licu, ipak se nešto događa.
„Gavrilo! Samo što nisu izbili!”, povika on još izdaleka. „Vio sam
dole, negde na sredini ravnice, osetio sam pod nogama kako se zemlja
diže i spušta. Samo što nisu prokopali...!
„Dobro!”, odvratih. „Trči sad nazad u Korkan!"
On mahnu pa prođe kroz naše redove i nesta. Nebo je na istoku sve
više svetlelo, a slabo vidljiva linija svetlosti polako se spuštala sa vrha
Velikog krša ka zemlji i sa sobom odnosila tamu. Kakav to beše prizor!
Kao nevidljiva golema ruka, koja spušta zavesu mraka sa planine, a za
njom blaženo svetlo, koje donosi nov život... Ili smrt. Skoro da se
spustila do ravnice kad nas potkači. Odmah osetismo blagu toplotu i
smiraj. Tama bežeći od svetla povuče se preko ravnice i nesta sa prvim
zrakom sunca koji je obasja.
I tada poče zemlja pod našim nogama blago da tutnji. Zvuk je
dolazio iz dubine. Konji se uzvrpoljiše. Pogledam u pobratima Marka,
stoji pored Miloša Obilića i Strahinjića Bana, a ovaj oštri brkove i zlurado
se smeška. Svi gledamo u ravnicu obasjanu prvim jutarnjim suncem.
Tutnjava se pojača... Dolaze.
Prvo u sredini, pa prema spolja, kao rasekotine, počeše da se šire u
svim pravcima. Zemlja je s krajeva propadala unutra, kao da je neka
velika zver zinula i progutala zemlju. Puca kamen, tutnji, čini se da će
Veliki krš da se raspukne na pola. Ali on netaknut još stoji. Samo u
njegovom podnožju zjapi velika rupa. A mi gledamo, pa ne možemo da
verujemo svojim očima iako ovako nešto očekivasmo. Jer jedno je
zamisliti, a drugo je gledati kako se zemlja otvara.
I samo što presta rupa da se širi, nasta tajac. Nemi mir. Mrtvilo.
Ptičja graja nagovesti dolazak mrakobesa. Iz okolnih šumaraka, ptice se
vinuše u vazduh i zbunjeno se razleteše u svim pravcima. U čuđenju
gledasmo kako sitne životinje beže preko ravnice, tražeći spas što dalje
od crne rupe, koja je zjapila u zemlji. Zečevi, lisice, čak i omanje krdo
jelena grabilo je izbezumljeno kao da ih je jurila neka nevidljiva ruka.
Jer kako dunu povetarac, tako nam donese zadah Ada koji se širio
iz otvora. Zapahnu nas nesnosan smrad truleži. Beše otvoren prolaz do
Pakla, a on je ključao i spremao se da se prelije.
Skinuh s leđa Jarovita i izjahah pred trostruki red vitezova da me svi
vide i čuju.
„Zmajevi!" povikah, a moj glas na tren nadjača tutnjavu koja se čula
u daljini. „Šta god bude izašlo iz ove rupe, vratićemo ih nazad! Pomolimo
se našim bogovima i podignimo mačeve! Secite ih bez milosti! Za njih
sunce prvi i poslednji put izlazi!"
Iz pet hiljada grla začu se ratni poklič, a uto iz zemlje počeše da

355
kuljaju bauci. Bože mili, izgledaše kao mravinjak! Navala svakojakih
stvorenja, uglavnom psoglavih, koji se guraju, čak gaze jedni preko
drugih, preskaču, svi željni krvoprolivanja, gladni i proždrljivi. Prizor od
koga se krv ledi u žilama, a od koga hrabrenicima oči svetlucaju kao
sunčev sjaj.
„Zmajevi, u napad!", viknuh, a Ljutovid sam polete niz padinu.
„Za čast i slavu!" viču naši, pa se razli klicanje ravnicom kao
nezaustavljiva poplava.
Tutnjava pet hiljada teških oklopnika odjekivala je kao grmljavina od
Velikog krša, preteći da se nebo otvori i sruči se vojska anđela. Bauci
nas ugledaše kako jurišamo u punom galopu, a pre svih strašni Ljutovid,
koji ih noću lovi i gazi do smrti, pa se uskomešaše ne očekujući tako
iznenadan napad. Ali, oni koji izlaze iz rupe guraju one ispred sebe,
gaze preko njih da bi se ukopali pred prizorom konjice koja ide pravo na
njih.
Udar beše strahovitan! Teška konjica gazila je sve pred sobom, ne
obazirući se na žive prepreke. No, to su ratni konji, navikli da gaze
pešadiju i ne zaustavljaju se dok ne mogu više da prodiru u dubinu
neprijatelja. A pred Ljutovidom, išaranim blatom, bauci u užasu bežaše ili
padaše pod njegovim kopitama, dok ih Jarovit sa nemilosrđem kosi i sa
lakoćom ubija. I ostali vitezovi umah okrvaviše svoja reziva i pod
njihovim konjima pucaše kosti i glave, a tela se odbijaše o konjski oklop.
Vidim Marka, namakao vučji kalpak, pa se razmahao topuzom i samo
otkida i lomi neprijatelja. Krici i jauci odjeknuše ravnicom, odjekujući duž
Velikog krša. Posle smo čuli da se kriknjava čula sve do Crnog kamena i
da su nas naši odatle bodrili i klicali nam.
Konjica je prodrla skoro do velike crne jame, odakle je kuljala crna
masa bauka u nezadrživim talasima. Odatle je izbijao nesnosan smrad,
koji je više smetao konjima nego nama, pa zbog toga najviše usporismo
napad, osim Ljutovida, tog neobičnog konja, koji kao da se hranio tim
zaudarom. Beše neverovatno kako kidisaše na neprijatelja, gazeći ga,
odbacujući glavom, pa ih je čak ujedao i kidao! To me isprva iznenadi jer
se uplaših da nemam kontrolu nad njim i da on ima sopstvenu volju i
nakanu, ali ubrzo videh da ipak reaguje i na moju najmanju komandu i
da dopušta da jahač njime upravlja. Neću pogrešiti ako kažem da ih je
on više na smrt izgazio i izujedao nego što sam ih ja Jarovitom posekao.
Uneo je takav užas među bauke da su se bezglavo sklanjali od njega i
retko ko se usudio da nas napadne.
Iza konjice osta polje prekriveno beživotnim telima ili izlomljenim
bezdušnicima koji se trzaše u lokvama krvi i ječaše na sav glas. Ali, mi i
dalje nadirasmo u dubinu neprijatelja, bližeći se sve više samoj jami,
odakle neprestano izlaziše novi bauci. Ubrzo, napravismo skoro ceo
obruč oko te rupe i polako, ali sigurno gazismo i posekosmo sve što nam

356
se isprečilo. Želesmo da zatvorimo obruč i da ne propuštamo nikoga, a
šta onda, ni sami nismo znali. Možda bismo dozvali pojačanje sa Crnog
kamena...
No, kako pred Ljutovidom i preda mnom svi se sklanjaše,
navaljivasmo besno na njih, pa se ubrzo nađoh na samoj ivici jame. U
jednom trenutku, oko nas beše brisan prostor, pa pogledah u mrak
velike rupe. Osim što je odozdo izbijao grubovonj, zanemeh pred
prizorom koji se pružao, čini se, u nedogled. Jer taj tunel, ako se uopšte
može tako nazvati, u prečniku imaše bar dvesta koraka, beše osvetljen
bakljama koje su neki bauci nosili, ali dokle god je pogled dopirao u
dubinu zemlje, videla se jedna vijugava crna mase koja se talasala
prema nama. Uistinu je Ad pokuljao i spremao se da prelije i poplavi
zemlju. Šta je nas pet hiljada moglo? Kako da zaustavimo nadiranje
tolikog mnoštva koje je nezaustavljivo hrlilo prema svetlu na kraju tunela,
zaslepljeno svakojakim obećanjima i plenom?
Ali ako je trebalo ginuti, od ovog dana nije bilo boljeg! Zato,
podbodoh Ljutovida prema psoglavima koji se od nas sklanjaše, pa
uletesmo među njih gazeći ih i otkidajući im udove. Više niko nije mogao
da izađe iz jame jer smo zatvorili obruč, ali ubrzo navala odozdo posta
prevelika, guranje nesnosno, pa polako počeše da nas potiskuju. Ne
mogasmo dovoljno brzo da ih posečemo koliko nadiraše iz mraka. Beše
tu svakojakih bauka, iako najveći broj činiše psoglavi, i među njima beše
sorti koje nisu iz naših krajeva, druge prepoznah iz raznih priča, a neki
mi behu potpuno nepoznati i ko zna odakle dolaziše. Ali nijedan ne
gledaše ravnodušno na oklopne vitezove, krvavih mačeva i konja, kako
ih neumorno seku i gaze bez trunke milosti! Neki se odvažiše i kidisaše
na nas, dok nas drugi izbegavaše i pokušavaše da nas napadnu s leđa.
Ali kad se bojni konji ritnu, tad pucaju kosti kao grančice kakav god da je
bauk. Ono što ubrzo postade problem beše gomilanje mrtvih oko ruba
jame jer konji nemaše čvrst oslonac, pa se i zbog toga morasmo povući.
Ali, posle skoro jednog časa borbe, bauci još uvek ne mogaše da
probiju naš obruč, mada ga znatno raširiše. I već pomislih da bi trebalo
poslati po pojačanje i pokušati da ih priteramo nazad u rupu kad začuh
naše kako viču: „Gledajte tamo!"
Šta je sad, pomislih? Pogledam u naše kad vidim da svi gledaju u
pravcu severa, duž Velikog krša. Okrenem se i imam šta da vidim: velika
tamna masa nadire prema nama! Isprva ne mogah da razaznam ko su,
da nisu neki naši, ali što bi dolazili odozgo...? Ne, ubrzo ugledah
divljane, velike divove Međedoviće, severnjačke trolovi, divove
ljudoždere iz dalekih predela... Sve je to hrlilo prema nama, preteći
mašući mačetinama, toljagama, buzdovanima. Neki od njih samo u
ritama, drugi u prastarim oklopima, sa štitovima ili bez njih. Ali njihov
napad je pretio da nas razbije, da nas pregazi i da nas ostavi opkoljene i

357
na njihovu nemilost.
Potcenili smo gospodara Hromog Dabu. Bio je dovoljno lukav da
napravi dva izlaza udaljena jedan od drugog. Jedan glavni tunel mu se
pri kraju račvao u dva kraka, a mogao je pretpostaviti da ćemo otkriti
glavni. Tako veliki radovi ne mogu da prođu neopaženo... Ali, naš glavni
cilj je ipak ostao - da ga namamimo na Crni kamen. Jer ako se okrene
ka jugu ili severu, nećemo ga nikad zaustaviti. Sve je zavisilo od jednog
pitanja: koliko nas je mrzeo? Da li dovoljno da poželi da nas jednom za
svagda pregazi?
Kad se njihovo pojačanje od nakaradnih grdosija opasno približi,
naredih povlačenje na Crni kamen! Nismo imali kud, morasmo. Nedrage
volje okrenusmo konje i poterasmo ih nazad uz brdo Gorun. Gore, dok
su naši prelazili greben i u galopu jurili nazad, ja zastah da osmotrim
neprijatelja.
Nisu nas više jurili. Nisu ni želeli, hteli su samo na miru... da izađu iz
svoje rupe! Besno gledah kako se šire lepom cvetnom ravnicom i sa
sobom šire svoj smrad. Izašli su u naš svet i kanili su da ostanu u njemu
da bi ga na kraju pretvorili u pakao sličan Adu. Kao mravi kad pokuljaju
iz male rupe u zemlji, tako krvavoče počeše da se šire uokolo. Okužiše
lepotu ovog kraja i pretiše da satru ljudski rod. Crna masa se nesmetano
razlivala po zelenoj livadi.
Okrenuh Ljutovida, a on poskoči i jurnu za našom konjicom, koja se
vraćala istim putem kojim smo došli. Punim galopom letesmo preko naše
poljane zaobišavši nakvašene livade pune kolja i čičkova. Razmišljah
usput, da li sam dobro predvideo nakanu gospodara Hromog Dabe.
Hoće li na nas prvo poslati bezdušne grdosije da probiju naše redove ili
će poslati psoglave i todorce, a njih sačuvati za kasnije? Bude li tako, i
grdosije ostavi za kasnije, naši izgledi su bili znatno slabiji jer će dotad
polje biti prekriveno leševima psoglavih i biće neznatno čičkova, što
najbolje može zaustaviti juriš divljana ili Međedovića.
Stigavši nazad u logor, svi sjahasmo i prepustismo naše konje
drugima da ih odvedu u sigurnost klanca Jagnila, a mi pohitasmo da
zauzmemo naš poredak u podnožju Crnog kamena i Omana. Tamo su
nas već svi čekali, klicali nam i mahali oružjem. Bodrili nas i sebe za
koljevinu koja tek predstojaše. Na zidovima čekaše strelci, kopljari,
praćkari, u podnožju stari, iskusni ratnici sa sekirama i štitovima. A svako
od nas zna gde mu je položaj pa skoro bezglavo trčimo da što pre
stignemo.
„Gavrilo!", začuh iz galame u metežu oko mene. Osvrćem se, ali ne
vidim ko me doziva. „Gavrilo! Ovamo!"
Onda ugledah krupnog Kulina, lovca na medvede, kako se na čelu
neke grupe ljudi probija ka meni. Izmami mi osmeh njegovo dobrodušno
lice, ali me podseti i na vukoljuda. Ah, taj bi bio s nama u prvim

358
redovima!
„Prijatelju!" raširih ruke da ga zagrlim iako je skoro za dve glave viši
od mene. „Otkud ti ovde?" pitam ga, mada već znam odgovor.
„Zar da prisvojite svu slavu?" reče i zagrlismo se bratski. „Je li? Pa
da posle pričaju kako volosi iz straha ne htedoše u boj? Nije samo
Strahor uz narod, već i Veles, mada ga oni tvoji prekrstiše u svetog
Vlasija!"
„Sad će i Svetovida u sveti Vido!", kažem mu ja. „Juu, još malo pa
će i nas da prekrste!" čudi se ovaj. „I hoće, kad se budeš krstio, pop će ti
dati drugo, kršteno ime!"
„Auu, kuda ide ovaj svet!... Nego, slušaj, doveo sam ti dve hiljade
volosa. Kud ću sa njima?"
„U pravi čas, prijatelju!" tapšem ga po leđima. „Rasporedi ih duž
celog bojnog poretka, tamo će ih prihvatiti."
„Oni hoće u prve redove! Neće da gledaju iz prikrajka!" nadvikujemo
se.
„Šta je ovo? Svi hoće u prvi red, kao da će mečka da zaigra!"
„Ma, neće da gledaju mečku nego da je nabadaju na koplje!"
„Vez brige, biće dovoljno za sve, idi i rasporedi ih, a onda mene
potraži na jugoistočnoj padini Crnog kamena!" kažem mu ja. „Hoću da
budeš uz mene! Da osvetimo našeg Vučena!"
On ne reče ništa nego stisnu svoju veliku pesnicu i namršti se.
Rastasmo se i svaki ode na svoju stranu. Pohitah na svoj položaj, da
stignem na vreme, da stanem ispred svih i da ohrabrim vojsku.
Metež ne potraja dugo, za pola časa svaki vojnik je bio na svom
mestu i čekao. Mi koji stajasmo na jugoistočnoj strani bili smo zagledani
ka brdu Gorun, odakle je neprijatelj trebalo da se pojavi.
Opet zatišje. Mir. Ništa se ne čuje. Meni s leve strane germanski
junak Volfditrih, a s desne Kulin, za pojasom mu jednoglava sekira, a u
ruci dugačko koplje, kojim lovi medvede.
„Da ti nabavim štit, prijatelju?", šapnem mu ja. „Zašto? Šta ću s
njim?" začudi se ovaj i ućutka me. Doduše, ni ja ga nisam imao, ali bar
na sebi nosih zmajevu verižnjaču. „Čuo sam kako je Vučen stradao,"
reče on, a vidim mu tugu u očima. „Bio mi je kao sin."
„Znam" rekoh. „Marko i ja smo ga terali da ti se vrati, ali nije hteo ni
da čuje. Samo je govorio: 'Mi, čopor?'
„Takav je bio...", reče, pa pogleda u vedro jutarnje nebo. „Sad nas
gleda, Gavrilo, ne smemo se obrukati."
Nezadugo zatim začu se brujanje u daljini, a potom i potmuli bat
hoda i zveketanje oružja. Ništa se još nije ocrtavalo na obzorju, ali
osetismo slabe podrhtaje na zemlji. Nešto veliko valjalo se prema nama.
Kao za inat, dunu povetarac iz tog pravca i donese nam isti zagušan
zadah truleži. Ljudi se uskomešaše, pa se samo zgledaju. To je dah Ada

359
koji se širio unaokolo. Bubnjanje teških nogu se pojačavalo, a zemlja je
drhtala pod njima.
Najpre se na vidiku, na vrhu Goruna, pojavi jedna tanka crna linija,
koja nastavi da se povećava i širi levo na jug, pa desno na sever. Isprva
izgledaše kao velika senka, koja se od Krša širi prema nama i preti da
nas poklopi. Poče da se spušta niz Gorun i već se tad raširila dokle je
pogled dopirao. Tutnjava se sad glasnije razleže do nas i mogasmo da
gledamo talasanje nepregledne mase koja se spuštala prema nama. I
levo i desno poplava neprijatelja se spremala da nas zatvori u svom
neprobojnom obruču. Sva okolna gola brda prekri nebrojno mnoštvo koje
se sa svih strana polako slivalo ka nama. Čak je i vazduh brujao kao u
košnici, a osećalo se zloumlje koje se širilo od njih.
Iako behu još daleko, cvetna poljana je nestajala ispod mračne
senke. Talasanje mase mrakobesa spuštalo se polako na ljude. Ubrzo
počesmo da razaznajemo raznolika stvorenja, prvo najveća, a zatim sve
manja. Kao što sam i mislio, gospodar Daba je uklonio sa Drveta sveta
njihovu ranjivost na svetlost.
Negde nasred poljane izdvoji se jedna usamljena senka. Išao je prvi
ispred svih. Jahao je veliku alu, koja se zlobinjavo gegala pri hodu. Na
užas svih nas, raznobojno cveće oko njega je venulo i trulilo kao
dotaknuto nekom nevidljivom vradžbinom. Širio je oko sebe crnilo kojim
je zračio.
Gospodar Hromi Daba je predvodio svoje horde, a iz njega je
izbijalo istinsko zlo, koje bi nas sve udavilo u svom bezdnenom jazu. I
javi mi se stih iz Otkrovenja:
„I videh, i gle, konj bled, i onome što seđaše na njemu beše ime
smrt, i pakao iđaše za njim".
Konačno, došao je mračni gospodar da povrati ono što nekad
smatraše svojim. Da li je moje vreteno u Mokošinoj ruci jače od bezumlja
koje se spušta na nas? Može li prorokovanje Jarovita biti nepogrešno u
sučeljenju sa paklom koji se izlio? Ne kažu uzalud da je sumnja najveći
neprijatelj vere, jer kao neumorni crv izjeda razum i osećanja, a ostavlja
za sobom beznađe i očaj. Hoće li me sudbina zaštiti od nasrtaja
krvavoča? Bože, koliko se pitanja najednom sruči na čoveka kad
pogleda smrt u oči! Kako čovek može da se odupre takvoj mržnji za koju
on sam nije sposoban da izrodi, pa ni da shvati?
Trgoh se shvativši da mi se strah prikrada i da će me obuzeti celog.
Pogledah oko sebe i vidim čvrsta lica vitezova reda Zmaja, a oči im se
cakle od uzbuđaja pred bojem, ali kad se osvrnuh, videh uplašenost u
seljaka i njihove dece. Pobogu, toliko mladih lica gleda užasnuto preko
bedema u divlju hordu koja bi ih proždrala! Strah se među njima širi kao
crna smrt i niko ga ne štedi. Kako oni da se bore protiv gomile bezdušnih
krvoždera u kojima nema čestitosti koliko u jednoj dečjoj suzi?

360
 Kraljević Marko namaknu vučji kalpak na oči, pa istupi napred, na
očigled svih, podiže topuz i viknu:
„Junaci! Braćo! Hrabrim ljudima je dovoljno nekoliko reči! Gospod
Bog je žrtvovao svoga jedinoga sina da okaje ljudske grehe! Ovde vidim
mnogo očeva koji su doveli svoje sinove da bi se žrtvovali za živote
drugih! Čast mi je boriti se i ginuti uz vas! Bolje da slavno padnemo u
boju nego da za nas kažu da smo pobegli odavde! Zato, pomolimo se
bogovima i podignimo mačeve, jer bogovi zavide onima koji prkose
smrti! Hrabrost je važnija od brojnosti! Junaci, naši slavni preci nas
gledaju, nemojmo ih osramotiti!... Za narod i zemlju!"
„Za narod i zemlju!”, zaori se do nebesa.
„Za boga i slobodu!", opet viknu.
„Za boga i slobodu!", zagrmi.
Pridružujem mu se ispred bojnog poretka zagledan u mog smrtnog
neprijatelja. Isto koliko je on čekao da nas napadne, toliko sam i ja
iščekivao njega. Dobu smrtovanja je kraj, samo nas smrt može
osloboditi.
Prilazi mi Kulin i staje pored mene, a za njim odmah i Volfditrih, pa
cela linija vitezova reda Zmaja. Za njima i vojska seljaka ratnika. Ako su
bauci očekivali da će osetiti strah u nama, više to nisu mogli. Bilo je
samo prkosa i hrabrosti.
Bledi konj i njegov jahač stadoše, ali njegova vojska nastavi da se
kreće i da nam se sve više približava. Skoro stigoše do prvih redova
pobijenog kolja, kad se neki njihovi redovi razdvojiše i stadoše propuštati
gorostasna stvorenja grdnog izgleda i naoružanja. Kao što se ponadah,
prvo će na nas poslati divljane, divove Međedoviće, severnjačke trolove
naoružane sekirama, armenijske jednooke devove i druga stvorenja
slične nakaradne sorte. Iskeziše se, reže pa krupnim koracima jurišaju
na nas, šljapkajući po blatu.
Uto se opet krvoslutno oglasi Jarilov rog, poziva junake u smrt. Ko
mu može odoleti? Jer kao što jedna latinska poslovica kaže: „Hrabar
čovek može da padne, ali ne i da se preda"!
„Strelci, spremni!" viknuh i podigoh Jarovita.
Beše oko stotinu gorostasa koji preteći zamahivaše svojim
sekirama, mačevima ili toljagama. Krlješte se na nas i pena im izbija na
usta. Neki od njih uleteše među kolje i odmah se nabodoše na surove
čičkove, pa zaurlaše na sav glas, pa teturajući se da izađu iz tog polja,
popadoše na zemlju krvavih nogu. Drugi, videvši to, da bi izbegli takvu
sudbinu, uđoše u prolaze između kolja...
„Odapinji!", viknuh.
Kao nepregledno jato ptica, strele poleteše u vazduh, a kao ubojita
kiša sručiše se na zajapurene gorostase. Mnogi odmah popadaše, pa se
preko njih sapletoše drugi, otkrivajući nezaštićena leđa otrovnim

361
strelama. Prolomiše se krici i jauci, ali i poklici nekih razbesnelih divova
koji pogođeni sa više strela i dalje glavinjaše pravo na nas. Znam da bes
ume da potisne bol, pa očekujem da će se probiti do nas... U našem
podnožju ima pobacanih čičkova, pa kad naleteše na njih, stopala im se
zakrvaviše, pa čak neki klonuše na zemlju. Ali, obuzeti gnevom, ustaju i
grabe uzbrdo ka nama, ostavljajući krvav trag za sobom.
Najopasniji su neprijatelji nezasite krvavoče koji umah mogu ubiti
nekoliko najboljih vitezova. Zato se, bez razmišljanja, prihvatih Zmijava,
pa nanišanih u jednog Međedovića, koji, čini se, najviše glavinjaše.
Odapeh projektil i on ga pogodi pravo u glavu i smrska mu je kao jaje!
Ovaj se sruči kao klada i otkotrlja se nizbrdo. Zatim, naciljah drugog,
takođe Međedovića, koji kad to vide, htede da zavrljači sekiru na mene,
ali Zmijav fijuknu i ovaj pade na leđa nakrvavih grudi. Treći beše
severnjački trol, koji je vukao nekakvu toljagu sa šiljcima, a njemu
Maudov projektil otkinu glavu. Preostala dva gorostasa behu armenijski
devovi, džinovi sa dve ili više glava, ali na svakoj po jedno oko. Vrlo
žustro jurišaše, ne obazirući se na krvava stopala, ali Zmijav ih je
snagom Davidove praćke obojicu svukao sa brda, pa se skotrljaše
ostavljajući krvav trag za sobom. Ostaše mi još dva Maudova projektila i
jedan od ranije.
Ali više ne beše nijednog džina na nogama, što naša vojska
klicanjem pozdravi, jer nema onog ko se ne boji tih krvožednih stvorenja.
Ostali ostaše da leže u polju, višestruko probodeni otrovnim strelama. To
sigurno razbesne mračnog gospodara jer vidim kako u daljini vitla
svojom sabljom i tera svoje bezdušnike u napad. Ma, bio je daleko,
znam, ali uzeh poslednju zmaj-suzu, nategoh nepromašivu praćku,
zadržah dah i odapeh je ka njemu. Fijuknu projektil kao munja... i
pomislih gotov je, ali ona pogodi njegovu veliku alu i razmrska je, pa
njega zbaci iz sedla i još pokosi nekolicinu todoraca iza njega! Ustao je
besno, razgoropadio se, počeo da maše sabljom i drugom rukom
terajući sve u napad. Mogao sam da zamislim koliko je besnovao! Ah, ali
kako je to ohrabrilo našu vojsku! Isplatilo se žrtvovati poslednju zmaj-
suzu. Verujem da im je podiglo moral u pravom trenutku. Klicalo bi se do
besvesti da masa bauka nije već stigla do kolja.
Videvši kako su stradali njihovi divovi, izbegavaše načičkano kolje,
pa su se gurali kroz prolaz. Upravo ono što smo priželjkivali - da uspore
svoj siloviti napad.
„Strelci! Odapinji!", viknuh.
Zasu ih kiša otrovnih strela sa bedema i pokosi ih kao nevidljivom
rukom. Oni koji se provukoše, naleteše na čičkove u našem podnožju i
izranjavljeni popadaše. Ali kako masa i dalje gura napred, izgaziše svoje
na smrt. Ubrzo nekoliko prvih redova bauka nastrada što od čičkova, što
pod nogama svojih, ali svojim telima prekriše ostale ubojite zamke i

362
omogućiše nesmetan napad ostalima.
Naši strelci nastaviše da gađaju u dubinu neprijatelja, i kao što
rekoh, gde god da je strela pala, u nekog bauka se zabola. Nekad
cvetna poljana, sad cela beše prekrivena nepreglednom divljom hordom
iz najdubljeg Ada. Sve se crnelo i talasalo od njih, a oružje im je
zlokobno svetlucalo na jutarnjem suncu.
Sa nestrpljenjem dočekah prve psoglave Jarovitom, a on zafijuka,
pa lomi mačeve, kosti, seče udove. Krici i jauci odjeknuše podno Crnog
kamena, a posečeni neprijatelj se stade kotrljati nizbrdo. Mi se
učvrstismo na višem terenu, a protivnici se uspinjaše da nas potkače, a
nekad se samo bacaše ne bi li nas oborili.
Započe krvarija za koju ne beše izgleda da će se ikad završiti! Iznad
naših glava fijuču strele, lete koplja, napad im se razređuje, a njihovi
gospodari ih teraju bičem i korbačem da jurišaju, da nipošto ne stanu.
Reže na nas, skaču, padaju posečeni, krv pljušti na sve strane. Držah
čvrsto Jarovita da mi ne isklizne, ne pomeram ruke od prvog trenutka, jer
se krv sliva niz balčak i klizav je. Zveket oružja i krici su zaglušujući. Naš
bojni poredak je u obliku testere, propuštamo manji broj u unutrašnjost,
gde ih vojska umlati ili ih izbode sa tri strane. Ali čujem i ljudske krike,
vapaje i kuknjavu. Ne samo da ih bauci napadaju sekirama, bodljikavim
toljagama, kopljima i ko zna čime još, nego ih ujedaju čeljustima kao
najgore zveri. Komadaju ih na mestu da bi uneli užas među ljude. Ne
mogu nikome pomoći pozadi, ima tamo mnogo vojske, gledam samo
ispred sebe i nemilosrdno sečem i lomim sve što natrči. Cela galama i
vika postane tako gromka da se više skoro ne razaznaju pojedinačni
krici, pojedinačni udarci, sve je jedna mučna lomljava.
Bauci koji nadiru guraju svoje mrtve u stranu da bi mogli da prođu ili
gaze preko njih da bi za tren i oni pali nakrvavi preko njih, a drugi ih
gazili. Takvo besomučno ubijanje nasta da se ljudi pretvoriše u
krvoločne zveri i izgubiše svu ljudskost koja beše u njima i po svireposti
se ne razlikovaše od neprijatelja. Ali, ljudska duša je postojana, bori se
za opstanak i ne mari za potoke krvi koji se slivaju, ni za udove i glave
koje se kotrljaju, ni za užas koji zavlada svuda oko nas!
Kraljević Marko se krvači, lomi koplja sa bezdušnicima koji se
tiskaju željni krvije! Topuz neumorno krši krvoloke koji uz krike mu
padaju pod noge! A on, zakrvavio gornju usnu i sa vučjim kalpakom na
glavi, ne vidi ništa osim zlotvora. Oči se u vuka sijaju, gladan je njihove
krvi i nikad mu nije dosta.
Nešto dalje, na Miloša Obilića glavinjaju krvnici, a njegov oštri
Drakon ih bezmilosno seče. Iako mu ne bi po volji što se na suncu bori,
zlopci mu naleću na krvobojan mač, a on oko sebe trupla ostavlja. Svaki
bauk nam je krvodužan za smrt nekog našeg, a oni navaljuju kezeći i
režeći, zamahuju sekirama, toljagama! A vileniti junak kao vihor se

363
kreće, mač mu ne vidiš u ruci kako leti. Krvolije mu za vrat skaču,
zubima bi ga rastrgli, a naš Miloš nemilice ih kosi i baca na gomile.
Mnogi naši nakrvavi i krvomočljivi poslednjim snagama se tuku, dok
drugi pokušavaju da ih odvuku pozadi i izbave od krvoputa. Naslonjeni
uza zid, krvopljuju i sline, dok jednom rukom drže pocepana creva, a
drugom ne ispuštaju mač. A nije im dosta junačenja, nego traže da im
svežu platno oko stomaka, pa da se vrate u krvoprolitiju. Neki izdahnu
sedeći, zagledani u krvosaliju ispred sebe, kao da bi opet skočili među
neprijatelje. Drugi, poslednjim trzajem se zaleću, zabijaju rezivo i u smrt
sa sobom odvlače bezdušnike. Krv, mokraća, znoj, suze, sve pomešano
lije niz ljude, al' niko da ispusti dršku mača ili sekire. I kad pomisli da
osta bez snage, uvek je nađe za još jedan zamah, za još jedan ubod.
I oko Strahinjića Bana vodi se krvosipni boj, a njemu srce na mestu.
Voli se junačiti pred jačim neprijateljem makar ga i glave koštalo. Važno
mu samo da mu oko glave stoji čvrsto traka koju mu je njegova Anđelija
isplela od svoje kose. Neka izgubi ruku ili oko, samo da mu Anđelijina
traka ne spadne. Zato se razmahala ljudina, pa il' seče mačem il'
drugom rukom krši. Do lakta u krvi, vilenita mu snaga za umor ne zna, a
kamen pod njim krvotečan. Oko njega njegova verna garda, sve kršni
momci koji za strah ne znaju. Kao po dogovoru, propuštaju ulepe jedan
drugom, pa ih očas poseku. Uokolo svuda krvotočje, pa više ne znaš je li
na kome njegova krv ili samo tuđa. Ali Strahinjić Ban kako koga poseče,
odmah dohvati drugog i namah ga skrati za glavu il' za nogu il' za ruku.
Halabuka odjekuje do Velikog krša i nazad, pa sve do nebesa,
odakle nas bogovi zavidno gledaju. Sjatili se krvohlepni, pa napadaju
Crni kamen i kulu Oman sa svih strana, ali branioci neustrašno
odolevaju. Sa zidina lete strele i koplja, ali bogami i kamenje, pa lome
glave gde god padnu, jer tako se stiskaju ka nama. Ponekad ugledam
kakvu krvčinu balista prolije kad strašnom silinom probije po nekoliko
neprijatelja odjednom, pa ih pocepa kao krpene lutke, jer mu je gvozdeni
vrh skoro dva pedlja širok.
Sigurno je mračni gospodar s užasom gledao kako odolevamo
njegovom napadu jer je naredio da navale još žešće, pa je nebrojene
svoje sluge poslao pravo na pobodeno kolje i ubojite čičkove. Tako oni
jurnuše, plašeći se više njegovog gneva neko smrti, pa stadoše da
padaju kao da ih neka čudesa hvataju i drže za noge. Glavinjaju jedni
preko drugih, padaju posečenih stopala, nabijaju se na kočeve, drugi ih
bacaju na zemlju, gaze preko njih i tako svojim telima prekriše i poslednji
pedalj naše zamke. Sad su mogli da navale svom snagom na nas.
A onda neko naš pametno naredi da se upotrebi katapult! Nažalost,
imasmo samo jedan, ali svaki put kad bi preko bedema i naših glava
poleteo ćup sa zapaljenim katranom, neprijatelju bi se srce sledilo! Jer
kad on pukne i sav se zapaljeni katran razlije na sve strane, lepi se za

364
njihova tela i bezdušnici izgore. Po desetoro ih ume nastradati i još toliko
ostane povređeno. Da nam beše pet takvih katapulta, lakše bi se disalo
na bojištu.
Prođe podne, a ja osetih kako me umor savladava. Vidim da je to
mnogo života koštalo, pa podmetnuh Kulina dok se malo ne kovarnem i
obrišem se od krveždine koja već počinje da smeta jer mi ulazi u oči ili u
usta. Volos jedva dočeka da stane u prvi red, pa se razmaha svojim
ubitačnim kopljem. Gledajući ga kako vešto njime barata, nabija krvopije
ili ih seče, jasno mi je kako lovi medvede! Još nije ni sekiru upotrebio!
Sedoh leđima uza zid i jedan momak mi donese mešinu vode. Nije
video ni dvadeset leta, a na licu mu se vidi strah i ruke mu drhte. Stalno
se siroma' osvrće oko sebe jer nedaleko od nas se vodi krvava borba,
pa svakog trena očekuje da se neko baci na njega.
„Hoćemo li ih odbiti?", strašljivo će on dok mi sipa vodu da se
umijem.
„Naravno", tešim ga ja. „Nema ih mnogo."
A on me gleda, pa ne zna jesam li sišao s uma ili se šalim. Sprah
krv sa lica i sa ruku, pa se napih. Zagledam se ne bih li na sebi video
neku ozbiljnu zled, ali srećom nema ničega, osim silnih posekotina i
modrica.
„Nego, ima li negde rakije?", pitam ga ja.
„Videću da li je ostalo od Kraljevića Marka", reče.
„Ako ju je on dohvatio, onda sigurno nema."
Otrča on da je traži, a ja gledam sve ovo užasnuće oko sebe, pa se
i ja zapitah isto. Hoćemo li ih odbiti ili ćemo popustiti? A oko mene leže
naši mrtvi, dok teško ranjene odvode u tvrđavu, a onda kroz tunel što
dalje odavde. Kako li je koboldima i vilenjacima u Adu? Potiskuju li
neprijatelja? Hoće li zauzeti Sibalbu? To bi moglo da preokrene bitku u
našu korist. Ako Hromi Daba proceni da će njegov grad pasti, možda
podeli snage ili se povuče. Potražih ga pogledom preko bojišta i čini mi
se da vidim gde je otprilike. Stoji na istom mestu, okružen todorcima.
Zaboga, njih još nije poslao u bitku. Čuva ih za kasnije. Poslaće ih na
nas u odsudnom trenutku, ako počnemo da popuštamo. Sa njima će biti
teže izaći na kraj, što zbog njih, što zbog njihovih ala. Bude li zagustilo,
povući ćemo se u tvrđavu i braniti se. Bedemi će odolevati nekoliko sati
pre nego što ih zauzmu. Moraćemo konjicom da ih napadnemo s leđa.
Zabiti se kao klin duboko u njih... pravo do Hromog Dabe. Ako on padne,
vojska će mu se rasuti i pobeda će biti naša. Ako... Ako i mi dotle
poživimo.
Nađoh pogledom vojvodu Momčila. Naravno, ujak je blizu svog
sestrića Marka. Krvava mu dvoglava sekira sve do ruku, ali on zamahuje
zlobrzo njome i vitla njome kao da je perce. Ništa ne može da izdrži taj
udarac. Zloglavi padaju pod njim, koprcaju se, jauču, a on ih gazi i

365
sekirom dokrajči. Zlogrdi kidišu, a svakog ume dočekati i strašno
raspoloviti. A zlozuko mu zviždi sekira kad njome zamahne, kao da peva
dok seče. Starina ne zna za umor, a za strah nikad ni čuo nije.
Kad dođoh sebi, odlučih da krenem niz odbrambenu liniju da vidim
da li neka strana popušta. Najviše se brinuh za nasip koji je vodio do
kapije tvrđave, ali tamo je Zmaj od Jastrepca sa svojim izabranicima
čvrsto držao položaj. Gledavši ga odozgo, mogah samo da mu se divim.
Imaše na sebi verižnjaču Indra, sa zmajem sa krilima koja su se
produživala u rukavima. Kad god bi gospodar Jastrebine raširio ruke,
izgledalo bi kao da je zmaj širio svoja krila! Kao zmaj koji kosi sve pred
sobom. Njegovi pokreti behu lepi, odmereni, bez svireposti i surovog
klanja, ali ubitačno precizni, jer je oko njega bila gomila mrtvih. Na glavi
je imao šlem ukrašen zlatnim zmajevim krljuštima, sa bogatom plavom
perjanicom na vrhu. Bilo ga je očaravajuće gledati...
Na nasipu sretoh kapetana Dobrovuka, dolazi sa previjanja ruke.
Hita nazad u boj.
„Držite li se, sventoviti?", dobacih mu.
„Čekamo naređenje za napad!", odgovara ovaj.
„Biće ga, strpite se! Nego, naredi našima na zidinama da prištede
strela i koplja za todorce, a ove zveri neka gađaju kamenjem. To važi i
za baliste i katapult. Njih se najviše plašim. Stižu li neka pojačanja? Stižu
li zalihe u strelama i kopljima?"
„Ko je hteo da dođe, taj je došao", odgovara kapetan, „ali važno je
da nam pristižu tovari strela, kopalja, čak i čičaka!"
„Odlično! Gađajte ih čičkovima, i da ne pogode, bar će se neko
nabosti na njih!"
Kapetan mi mahnu da razume, pa se vrati u tvrđavu da prenese
naređenje. Moramo da se pripremimo za todorce. A potraje li bitka do
mraka, možemo očekivati mračnike i ko zna kakve još leteće
nemanštine.
Otrčah do severozapadne strane, koja gleda na Korkan, zabrinut da
horda nije preplavila i klanac Jagnila, gde su nam konji. Laknu mi kad
videh da je navala sa ove strane znatno slabija od jugoistočne i da su
daleko od klanca. Ovde spazih crnoputog Abisinca Gijorga sa svojom
četom crnih ratnika, svi obučeni u neobične oklope sastavljene od
pločica koje pružahu dobru zaštitu, ali omogućavaše veću slobodu
pokreta od zapadnjačkih oklopa. Kada sam Marku jednom prilikom rekao
da su Abisinci među najstarijim hrišćanskim narodima, nije hteo da mi
veruje. Mislim da i danas odbija da poveruje da u Africi postoji crni
hrišćanski narod. No, Gijorg i njegovi vitezovi uživaše zaštitu i naklonost
kod ajana, duhova čuvara, koji bar po njegovoj priči behu slični našim
vilama. On beše naoružan mačem širokog sečiva zvanog Mahren, po
njihovom bogu rata, a drška mu beše od arukarisa, jednoroga iz

366
Abisinije. Izvrsno oružje za mačidbu i za lomljenje kopalja. Sigurno zbog
njihove tamne crne kože i neobične visine, bauci su oklevali da napadaju
Abisince, verovatno ih smatrajući nekakvim demonima. A da behu
opasni i ubojiti, videlo se po tome što dotad ne izgubiše nijednog čoveka.
Vešti ratnici oko sebe napraviše veliki slobodan prostor, pa su umeli i da
zadiru dublje među neprijatelja.
Najveće gubitke imasmo među hrabrim Vlasima, kojih je i bilo
najviše među nama. Hrabro se boriše, ne odstupajući ni korak od svog
položaja.
Sa Omanske kule letela je kiša strela po nepreglednoj masi u
njenom podnožju. Bila je na velikoj visini i zaštićena od kopalja kojima je
neprijatelj bezuspešno pokušavao da dobaci. Ali, kao što napomenuh
ranije, horde iz Ada behu slabo naoružane kopljima, a lukovima i
strelama uopšte, a ako me, Jakove, pitaš zašto, odgovor je vrlo
jednostavan. U Adu nema drveća! Njihovo kržljavo rastinje lako se lomi i
nije dobro za obradu. Zato, sve oružje koje ima drvenu dršku potiče bilo
od ljudi, bilo od vilenjaka i za njih je veoma dragoceno.
U podnožju Omanske kule, prema glavnini horde, na položaju behu
kijevski junaci Ilija Muromec, Dobrinja Nikitič i Aljoša Popovič, sa svojim
vernim bogatirima. Ne zna se ko beše veći junak od koga, a svi su kao
braća. Bogatiri beše njihov naziv za epske junake, kao što mi imamo
naše zmajevite hrabrenike. Za Aljošu Popoviča se pričalo da je kao dete
za jedan dan porastao koliko je drugoj deci trebalo sedam dana.
Proslavio se ubivši strašnog zmaja Tugarina za princa Vladimira. Njegov
prijatelj Ilija Muromec je u mladosti teško bolovao, pa je prohodao tek u
trideset i trećoj godini kad su ga čudesno izlečila dva hodočasnika.
Zmajeviti Svjatagor, i sam vitez reda Zmaja, na samrti ga je obdario
nadljudskom snagom, a proslavio se ubijajući čudovište Soloveja, koji je
ubijao ljude svojim zviždukom! Za Dobrinju Nikitiča se pričalo da je
odličan borac i nepogrešiv strelac, pa se i on proslavio ubivši zmaja na
reci Pučaj kad je oslobađao zarobljene zemljake. Kažu da je borba
trajala tri dana i da je uspeo da savlada zmaja samo zbog svoje čvrste
vere u Boga. Nedavno se oženio jednom Amazonkom, ali ubrzo ju je
ostavio da bi došao da se bori sa nama.
Sad su njih trojica sa dvadesetak drugih bogatira hrabro branili
pristup Omanskoj kuli i nisu ni za pedalj odstupali sa svojih položaja.
Uistinu, toliko je junaka bilo oko mene da je greh ne spomenuti ih sve i
uskratiti im večnu slavu, ali kako poimenice spomenuti više od deset
hiljada junaka!
Kad se uverih da naša odbrana čvrsto odoleva poplavi mrakobesa,
pohitah nazad da odmenim Kulina. A on tamo svojom sečevinom
bezmilosno komada zlopce koji bezglavo navaljuju pokušavajući da
probiju naše redove. Gledam pa ne mogu sve te bauke da prepoznam,

367
neki su mi potpuno nepoznati, druge znam iz priča. Tako sam video
rogate eterneje koji se ne koriste drugim oružjem do svojim rogovima
kojim nabadaju i seku protivnika. O njima znam iz priča o Aleksandru
Velikom, koji je nabasao na njih u severnoj Indiji! Kakvi su to bezdušnici
kad su se poklonili Hromom Dabi! Nisu toliko visoki, ali su nabijeni, imaju
jaka ramena, valjda da bi mogli glavom da probadaju žrtve! Ali, ni takvi
grdni ne uspeše da zaplaše Kulina, jer ga sigurno podsećaše na
medvede! Nisu mogli ni da mu priđu koliko ih je brzo sekao i nabijao na
svoje koplje.
„Ostavi neke meni!” Probih se do njega, pa ga poslah nazad da
predahne. Kad sam ga malo kasnije pogledao, naginjao je tikvicu sa
rakijom. Ne da mi se ni da je progunem.
Što zbog toga, što zbog besa koji je u meni kiptio, navalih na
neprijatelja vitlajući Jarovitom, a oni kad vide taj dvoručni mač kako s
lakoćom seče sve pred sobom kao da seče vazduh, ustuknu ili se
sklanjaju. Ali gomila ih gura otpozadi, pravo meni na rezivo. Oko mene
sve iskusni krvavci, ratnici ogrezli u krvi, ne osećaju umor niti rane koje
im krvolipte. Vidim kako dole bauci sklanjaju svoje mrtve ne bi li se
probili do nas, a nizbrdo se sliva krv i stvara krvavilo blata. Huka, buka,
tutnjava, krici, zveka oružja, ljudi padaju sa bedema... U strahobnim
kricima, zaori se jauk, lelek i škrgut zuba. Patuljasti kalkesi iz Ada, slični
psoglavima, ali imaju kozja kopita i dlakavi su posvud, uživaju u
kasapljenju ranjenih i palih, pa bacaju komade tela na nas. To unosi
užas među seljake ratnike, nenaviknute na takve grozote, ljude koji se
časno bore bez mrcvarenja.
Razbesneše me, pa navalih mašući Jarovitom, koji ih seče, i krčim
prolaz do tih čupavih grozota, pa ih stadoh nemilice seći uz njihovu
vrisku i zapomaganje. Zverad nakrvava padaju, drugi se klizaju na
krvopadu. Užasan metež koji ne prestaje, a nos počinje štipati na vonj
krvi, mokraće i znoja.
U jednom trenutku pogledam i vidim kako se žutilo prolećnog
podneva pretvara u krvavilo večernjeg sutona. Sunce zalazi u polju
talasaste mase krvavoča iz Ada. Kao da više nikad neće izaći, jer će ga
ovi bezdušnici raskomadati i pojesti. Sa istoka nam se prikrada zloslutan
mrak, donoseći krvoslutnu noć i užasnu smrt za mnoge oko mene. Čini
se da raste oduševljenje i ohrabrenje među baucima jer bez obzira na to
što mogaše da izađu na sunce, mrak je njihov svet, kada sva njihova
čula najviše dolaze do izražaja.
I tada se desilo. Odjeknu rogoborno todorčev rog i masa bauka
zastade i poče da se povlači! A mi bezdahno gledamo i stojimo, dok se
sa nas sliva krv i znoj. Naš bojni poredak je ostao čvrst, ali se naš broj
smanjio, pogotovo među pomoćnim trupama u pozadini. Cenih da je
jedna trećina ubijena i ranjena. Činilo se da red Zmaja nije pretrpeo veće

368
gubitke, što me ohrabrivaše s obzirom na ono što očekivah da će
uslediti.
Ali bauci se povukoše samo do podnožja brda i po nekoj nevidljivoj
komandi na nekoliko mesta se razdvojiše, jer u dubini neprijatelja
pokrenu se zlobrzo jedan talas koji jurnu ka tim prolazima. Todorci na
svojim alama.
„Strelci! Balisti! Katapult! Spremi se!”, viknuh koliko me grlo nosi.
„Upalite baklje duž bedema, svuda! Pada mrak, dolaze drugi! Pobodite
baklje i iza nas uza zid! Što više svetla!”
Ljudi se uskomešaše.
„Brz predah! Saberite se! Dolaze todorci!"
Nema mnogo vremena, ljudi brišu krv sa lica, sa ruku i oružja. Piju
vodu, zatežu opremu, neki na tren sedaju na krvavu zemlju, noge ih više
ne drže. Vidim neke kako rukama pokrivaju krvosuzno lice, iznemogli i
slomljenog duha i tela. Zašto toliko bezdušja i nemilosti prema ljudima?
Može li čovek izdržati udar tolikih zverina? Jer kao što Homer govoraše:
„Ni najhrabriji ne mogu se boriti više od svoje snage".
„Junaci! Ako odbijemo todorce, pobeda je naša!" viknuh. „Mrtav
neprijatelj uvek miriše dobro! Bogovi vole hrabre i zato ustanite sad i
gurnimo ove bezdušnike nazad u pakao! Samo hrabri uživaju plemenitu i
slavnu smrt!... Braćo, junaci... U smrt!"
„U smrt! U smrt!", odjeknu ravnicom.
Slepi Homer, koji opisaše najveću bitku svoga doba, umeo je
najbolje da opiše to osećanje ovim rečima: „Bes raste u čoveku kao dim,
a ukus mu je slađi od meda"!
Prema nama je silovito jurišala silna urlavina todoraca na alama.
Hiljade ih se ustremislo na branioce čovekoljublja i životoljublja. Zemlja
je opet tutnjala pod naših nogama, ne mogavši više da upije svu krv
kojom je natopismo. „Strelci! Odapni!" viknuh.
Kiša, ne samo strela, već i kopalja, balista, čičkova i zapaljenih
ćupova polete kroz sumračaj i stušti se na bauke u podnožju. Prolomiše
se krici zveri, lomljava usledi, prevrtanje i komešanje... Pa još jednom ih
zasuše sa svim što imaše na bedemima, a jedan ćup puče i prosu
zapaljeni katran po jednoj koloni todoraca zaustavivši je na kratko.
Zapaljeni bauci stadoše da se valjaju ili da bezglavo jurcaju unaokolo
sejući užas među svojima. Naši strelci se dosetiše, pa umočivši vrhove
strela u katran, odapinju ih zapaljive što umnogome prestraši zveri. Tako
uspesmo da usporimo njihov napad, ali oni i dalje bezumno glavinjaju.
Ma, šta god su naši imali, bacali su na njih! Kamenje koje je lomilo glave,
čičkove koji su kidali stopala, baliste koje bi po nekoliko jahača preseklo
na pola, zapaljeni katran koji se lepio na sve na šta bi pao.
Videvši da skoro zaustavismo njihovo nadiranje, ne samo pomoću
kiše projektila, već i zbog gužve koju su oni napravili povukavši bauke

369
koji su već bili u napadu, bi im naređeno da opet svi zajedno krenu
napred. Tako se opet velika masa zatalasa i pokrenu uzbrdo, ovaj put
pojačani todorcima.
„U poredak!", viknuh.
Branioci odmah zauzeše formaciju testere, sa redom Zmaja na
vrhovima i Vlasima u dubini. Dočekasmo ih uz poklič i žestokim
udarcima. Propljuvaše oni krv pod ljutim sečivom Jarovita. Opet
zagazismo u krv. A biće je do kolena dokle god se bauci ne okanu ljudi i
ne vrate u svoju rupu. Na krv i nož se borilo do poslednjeg daha i
bespoštedno. Krvoločne ale navaljivaše, a njihovi jahači ubojito se
razmahaše svojim krivim sabljama. No, nijedna ne probi naš poredak
iako nas odgurnuše nazad skoro do zida. To bi vrlo opasno, jer u
guranju se ne može boriti, ali srećom naši ih odozgo prorediše, pa uz
veliku silu opet ih odbismo do nizbrdice. Ali do tad izgubismo mnogo
branilaca. Poredak nam se tanjio, iako se red Zmaja čvrsto držao, a
kako i ne bi kad sve to behu junaci kaljeni u borbi protiv ovakvih
krvoždera.
Ne pomeriše oni nas više ni za pedalj, ali se naš broj brzo
smanjivao. Iako to mnogima od nas uli još više snage, pretilo nam je da
će nas opet priterati uza zid i polako, jednog po jednog, ubijati. Kad
videh da todorci ne ubijaju ljude na mestu, već ih odvode u dubinu svojih
redova i tamo ih komadaju, osetih kako se strah neumoljivo širi kroz
redove pomoćnih trupa. Iznemoglost je bio glavni uzrok. Gledah ljude
koji više nisu mogli da dignu mač ili sekiru, već bezizrazno gledaše u
krvavoče. Morah da spasavam ljude.
„Sve pomoćne trupe neka se povuku u tvrđavu! Prosledi dalje
naređenje!", viknuh nekoliko puta. Osim vitezova, uz nas ostaše
sventoviti i volosi.
Nastavi se samo još strašnija krvarija sa saznanjem da se Vlasi
povlače u tvrđavu. Naše krvavljenje se produži i zapreti da i mi
propljujemo krv. Boju, činilo se, nema kraja. Šta je bilo sa vilenjacima u
Adu? Šta je sa koboldima? Jesu li uopšte napali ili su i oni pred
porazom? Hoće li nam neko bar pomoći? Ima li boga kome je žao što
ovoliki ljudi ginu? Zar žele da mrakobes zavlada svetom? Zar da
zavetujemo duše onima koji ravnodušno gledaju na ovu pogibelj?
Sumnjičavost nagriza hrabrost i volju, ali kako se odbraniti od nje kad
smrt u najgorim mukama odnosi toliko ljudi oko mene!
Todorci su strpljivo napadali i vrebali najbolju priliku da zgrabe
nekoga i odvuku ga na mučenje. Uživali su u tome, naslađivali se
mukama. Njih nije smrt privlačila već patnje. Znao sam ja to dobro, nosio
sam njihove ožiljke. Ali pre ću se baciti na svoj mač nego da dopustim
da me opet živog komadaju.
Jarovit neumorno seče sve pred sobom, navaljujem na todorce, na

370
svakojake bauke, odbijam ih od sebe i od drugih. Pokušavam da zaštitim
što više ljudi i razmišljam šta nam valja činiti. Nemamo izbora. Ili da
izginemo pod zidinama ili da izginemo na zidinama Crnog Kamena. Ali
kako se povući kad će bauci tek onda ohrabreni nagrnuti svom
žestinom?
Pomrčina se navuče preko nas kao samrtnički pokrov, u kome
samo bauci živnuše, dok ljudska volja klonu. A onda se u mraku prolomi
kreštanje iznad naših glava. Mračnici! Demonske utvare se sjuriše na
branioce na bedemima, bljujući vatru i hvatajući koga stignu. Iz mračnog
neba se stuštiše sejući užas i strah. Naši strelci ih spremno dočekaše, ali
mnogi u beznađu baciše se na zemlju pokrivajući glavu samrtnički
drhteći. Strele ih pogađaju, koplja ih probadaju, padaju među nas,
koprcajući se i bljujući plamen. Udarimo mi i po njima i ne biramo ko će
prvi pod naše mačeve. Gledamo više gde zabadamo ili šta odsecamo,
pa se onda bacimo na sledećeg, odsečeš mu ruku, pa dohvatiš
sledećeg, nogu mu isečeš, pa tražiš idućeg... Krvačimo se bezdaho, više
ne osećamo svoje zledi. Smrt nam više ne izgleda strašno, tu je stalno
oko nas, odnosi ljude i gleda te u oči. Čeka tebe da odvuče za dušu dok
ti krvožderi komadaju telo.
Najednom, iznad naših glava, blesnu munja i na tren osvetli celu
ravnicu pretrpanu neprijateljima.
„Zaustavite pokoljni boj!" začu se jedan glas kao prkosna
grmljavina.
Svi se ukopasmo u mestu. Čulo se samo komešanje vojski.
Najednom, užasnuta lica mrakača podigoše pogled iznad nas. Svi se
okrenusmo. Na našem bedemu stajaše jedna naoko ženska prilika, koja
zračiše bledom svetlošću. Beše u beloj haljini i raširila je ruke.
Prepoznah joj avetinjsko lice.
„Povuci mrakobes, mračni gospodaru!", opet zagrme vila
Magdalena neljudskim glasom. „Mati više gledati ne može ovo bezočno
krvoprolivanje ljudske krvi!... Ne očajavajte, deco... Jer, gle, ona šalje i
Vuka i Jagnje da oteraju zloverje u ponorje tamno, gde će do zaborava
tavoriti, jer mu mesto među ljudima više nije!"
Zagrmeše nebesa i nastupi mrtvilo. U čudu svi iščekivasmo da se
nešto desi. Besmisleno stajasmo ljudi kraj bauka, a niko da se pomeri.
Ali, nezadugo zatim, sa severne strane začu se neko silno komešanje
vojske, kao talas bezumlja koji se kretao ka nama. Kad dopre do nas,
odjeknuše užasnuti krici i povici: „Strahor!"
Bauci oko nas se uzvrpoljiše, pa se zgledaju, ne znaju da li da
nastave napad ili da beže. Korak po korak, udaljuju se od nas, spuštaju
se niz brdo. Poglednuju svoje gospodare todorce, ali ovi ozbiljnog lica se
osvrću, kao da traže reč, naređenje. Zbunjenost ih obuze još više kad se
sa juga ustalasa horda i uznemireno se pokrenu. Kao da ih je neka

371
ogromna, nevidljiva ruka odgurnula.
„Dvanaest anđela!", začuše se povici sa Omanske kule.
Tada već bauci uveliko se nervozno povlače sa brda, a nama laknu,
mada ništa ne shvatasmo. Ni kako ni zašto? Neko objašnjenje je moralo
postojati. Vuk i Jagnje?
„Povuci vojsku unutar zidina", začuh šapat na uvu.
Naglo se okrenuh, ali nemade nikoga. Pogledah gore, a vila
Magdalena me gleda i blagodušno mi se osmehnu.
„Vojsko! Povlači se unutra!", viknuh, pa se uplaših da će to razljutiti
bauke, ali oni behu već na pola puta nizbrdo. Još uvek su zbunjeno
silazili dok se sa severa i juga čulo strahotno komešanje, a onda i
kriknjava. Tamo se nešto strašno dešavalo što je potpuno rastrojilo
neprijatelja iako im se broja više nije znalo. Kakva ih je to sila napala,
mogli smo samo da zamislimo. Ali, ne gubismo vreme, već iscrpljeni i
izranjavani brzo se povlačismo unutar zidina Crnog kamena. U tišini, bez
galame, kao da se plašimo da se neprijatelj ne predomisli i ipak nas
napadne.
„Brže! Brže!", prenosi se niz kolonu.
Ali, vraga! Ne potraja to dugo. Oglasi se opet rogoborno todorčev
rog, glasnije nego ikad. Bez oklevanja veliki talas bauka opet zapljusnu
naše brdo i stade da se penje ka zidinama tvrđave. Zatalabuka se
nanovo kao da nije ni prestajalo. Šta se dešavalo na jugu i severu,
nismo znali, jer se pomrčina spustila i dalje od svetla baklji ništa se nije
videlo. Ali zato mogasmo da čujemo poklikivanje i zveket oružja i
dahtanje ala koje se ustremljivaše na nas. Marko i ja bejasmo među
poslednjima koji su trčali uz nasip ka kapiji. U podnožju se more bauka
slivalo sa svih strana i nadolazilo sve više. Zbog osvetljene visoke
Omanske kule, mogasmo da vidimo da je neprijatelj već bio stigao do
njenih zidina. Već stigoše i do podnožja naših bedema, ali ne mogaše
dopreti do kapije jer je nasip izdvojen. Ali, zato odozdo nezadrživo nadiru
i kao biblijska pošast se šire ka kapiji.
Iznad naših glava, sa zidina i dve kule, polete kiša strela i zaustavi
nekoliko prvih redova bauka koji su se već opasno nama približili.
Odahnusmo kad se teška, okovana kapija zalupi za nama. Ali zakratko,
znam. Nije ovo Jastrebina, pa da može da odoli napadima. Čak i onda
nakratko zaposeše naše zidine. Da ne branismo ceo dan ove bedeme
spolja, bauci bi provalili unutra za dva sata.
A to mogasmo i sad da očekujemo, da provale kroz kapiju ili da je
zapale, ili pak da merdevinama zauzmu zidine. Isprva mislih da nam se
sreća osmehnula kad se neprijatelj povukao i mi se sklonili unutra, ali tad
više ne mislih tako. Sad smo bili u zamci, a mračni gospodar je mogao
da radi s nama šta je hteo. Doduše, postojao je jedan podzemni izlaz iz
ove zamke.

372
 „Ne dajte im da priđu kapiji!", vičem vojnicima koji je brane.
Vidim da je mnogo vlaške vojske već povučeno kroz tunel, ali mi
Dobrovuk kaže da čekaju s druge strane, spremni za dalju borbu.
„Ko im je naredio da odu tamo?", upitah malo ljutito, kad znam da
nam ovde treba svaki čovek za odbranu. „Ja", reče ženski glas iza
mene.
Okrenuh se, a preda mnom stoji vila Magdalena. Njena lepota
odudara u ovoj krviji. Bela joj haljina delovaše nestvarno. Ne mogu lako
da dođem sebi posle celodnevne borbe, ne znam da li mi se ona priviđa,
šta se događa.
„Oh, gospodarice Jelovarnika...", jedva izustih te lepe reči koje mi
strano zvučaše. „Tebe kao da je bog poslao. Bili smo gotovi."
„Jeste, poslao me je...", blagozvučno reče. „Znaš kako velike kiše
uvek padaju posle bitke?... Da, čuo si za to... To je zato što bogovi
oplakuju zaludno ubijanje. I sutra će pasti kiša, ali ovoliku krv neće lako
sprati."
„Niti ćemo je mi ikad sprati sa naših ruku, gospodarice", rekoh. „No,
kaži mi, prosvetli me, šta se to desilo? Ne razumem... Vuk i Jagnje?"
„Strahor sa severa dolazi i probija se ka mračnom gospodaru, a za
sobom ostavlja pustoš u redovima mrakača", govori ona, a Marko, ja i
Dobrovuk je slušamo i ne trepćemo. „Sa juga mu dolaze Anđeli sa
dvanaest sazvežđa, ratnici u zlatobistim oklopima i vatrenim mačevima.
Jeste li čuli za njih?"
„Jesam", klimnuh glavom. „Za svako sazvežđe jedan anđeo, a na
štitu nose znake zodijaka."
„Tako je, kosingase. Upućen si u najveće tajne, a znaš li im imena?"
„Arijel sa znakom Ovna, Ausil - Vodolija, Kael - Rak, Kasuđoja -
Jarac, Gijel - Blizanci, Jael - Vaga, Ol - Lav, Pasil - Riba, Sizajasel -
Strelac, Sosal - Škorpija, Tual - Bik i Voil - Devica." Nabrojah ih sve. „Oni
predstavljaju anđele svih ljudi, to su im zaštitnici."
„Tako je, to su anđeli koje vaš Gospod Bog postavi da čuvaju
njegovu decu", osmehnu se ona. „ I sad su ovde i za sobom ostavljaju
smrt dok ne ubiju mračnog gospodara ili dok se on ne povuče u Ad, za
svagda. Jer nastupilo je doba Vatre i njemu više nije mesto među
ljudima."
„Ali, kako to Vuk i Jagnje, zajedno?", izlete mi, a vila se zvonko
nasmeja. Njen smeh je tako neobično zvučao u halabuci oko nas.
„Kosingase...", pogleda me značajno. „Kako ne vidiš? Za šta se
celog života boriš, Gavrilo? I generacije reda Zmaja?"
„Borim se protiv ovog mrakobesa!", planuh, pred očima su mi
gomile naših mrtvih.
„I za šta još?"
„Da pomirim staru i novu veru." I tad mi sinu. „Da, Vuk... i Jagnje."

373
 „Strahor i Isus Hrist!". uzviknu Marko oduševljeno. „Spojeni u novu
veru!"
„U pravoverje", osmehnu se ona i tim rečima nas prosvetli.
„Ali... Mračni gospodar je okupio silnu vojsku", reče Marko. „Oni će
lako da probiju ovu kapiju i da se uspentraju uz zidine, daleko pre nego
što... Vuk i Jagnje uspeju da ga proteraju sa zemlje."
„Ne očajavajte, ljudi... Još će vam pomoć stići, niste sami", i kako to
reče, iz nebeskog mraka na Vetronogu dolete vila Ravijojla, pa kao leptir
slete među nakrvavu vojsku. Svi je u čudu gledaju, onako bleštavu i
blagovidnu, biser iz vilinskog sveta, nedodirljive lepote.
Ona nam priđe, a oči joj suzne od radosti što nas vidi žive. Ali,
sabra se pred Magdalenom, pa nas uz blag naklon pozdravi.
„Radujem se što vas vidim ovde", reče ona. „Junaštvo i
požrtvovanost svih vas ovde ganulo je bogove do suza."
„Je li pomoć stigla, Ravijojla?", pita je Magdalena.
„Jeste!", uzviknu ona. „Južno od Omana pristiže deset hiljada
oklopnih konjanika koje predvodi Lazar!"
„Naš knez Lazar?", iznenadi se Marko. „Otkud on? Zar ne čuva
vojsku za Osmanlije?"
„Da... Ali, kad me je pitao jutros izrana koliku je vojsku okupio Hromi
Daba i kad sam mu rekla da je prelila brda i doline, okrenuo je svoje
konjanike koje je hteo povesti na Kosovo i krenuo ovamo. Reče: 'Uzalud
idem na jug ako mi neprijatelj dolazi sa severa'."
„Ali, otkud mu toliko oklopnika?", začudih se.
„Nisu svi njegovi", odgovori Ravijojla. „Zadnjih nedelja ovamo se
sjatilo mnogo vitezova, što krstaša, što vitezova lutalica koji krstare
zemljama u potrazi za pustolovinama. Pročulo se da se red Zmaja
priprema za bitku sa Adom, pa su pohrlili mnogi hrabrenici željni slave.
Više od polovine su raznoliki, raznoverni i raznojezični tuđinci!"
Nas trojica se zgledamo, osmehujemo se i grlimo. Ah, kako iskra
nade ume da nas učinim poletnim! Da nas izvuče iz očaja i opet postavi
na čvrste noge.
„Znači, Lazar je bio krenuo na Kosovo?", upitah.
„Da... Vojska se tamo okuplja", reče Ravijojla. „Uskoro se očekuje
boj."
„Krvariji nikad kraja", reče Marko.
„Ali ovu ćemo sad privesti njenom kraju!", uzviknuh rešen da ovo
okončam jednom za svagda, da se rešim kletve koja me dvadeset
godina progoni. Krenuh prema vojsci, vičem koliko me grlo nosi: „Junaci!
Braćo! Spas pristiže! Lazar sa deset hiljada oklopnika je nedaleko
odavde! Red Zmaja ide da mu se pridruži i da zajedno udarimo na
mrakače! Posada tvrđave mora dotad da izdrži po svaku cenu! Do
poslednjeg čoveka! Trupe koje su se povukle napašće od Korkana i

374
osloboditi nasip i kapiju!... Junaci! Okupimo se opet u zoru da proslavimo
pobedu!... Za pobedu!"
„Za pobedu!", zaori se iz hiljada grla.
„Zmajevi! Na konje!", povikah.
Vitezovi se uskomešaše i krenuše ka podzemnom tunelu. Ulaz je
dotad već bio proširen zbog pristizanja zaliha, pa se reka vojske lako
slila niz njega. Ipak, pred njima je bilo jednosatno pešačenje. Još pola
sata da svi uzjašu i pola sata jahanja do Lazara... A sve to vreme,
tvrđava je morala da izdrži.
„Marko..." reče mu vila Magdalena. „Ti, po Proročanstvu, treba da
predvodiš ovaj poslednji napad... Ti odsad preuzimaš titulu kosingasa od
Gavrila." Zatim se okrete meni. Oči su joj se osmehivale. „Oslobođen si
dužnosti, Gavrilo", reče i prstima pređe preko mog lica. Da li zbog toga ili
samo što osetih rasterećenje, obuze me neka milina, koja mi odagna sav
zlobol, umor, sumnju. „Časno si obavio svoj zadatak, Gavrilo... Ali, sad si
slobodan."
„Idemo, pobratime!", viknu Marko.
„Kreni, dolazim za tobom!", odvratih. „Moram prvo nešto da uradim!"
„Ja ću da predvodim napad sa svojima od Korkana!", viknu kapetan
Dobrovuk.
Marko otrča za ostalim vitezovima u prolaz, a rekoh Dobrovuku da
pripremi jedna zaprežna kola sa ćupovima punim katrana. A kako sad
treba braniti bedeme, katapult više nije od koristi. Treba zapaljeni katran
sipati sa zidina na opsedatelje. Ali, jedna kola puna zapaljenog katrana
ćemo sjuriti niz nasip krcat baucima. Zajedno sa još nekoliko vojnika,
odgurasmo kola do pred samu kapiju. Moramo biti brzi, čim se otvore
vrata, zapaliti nekoliko ćupova i gurnuti kola na opsedače.
Sa bedeme i dve kule branitelji sipaju kišu strela, kopalja i kamenja
na mrakače koje se sjatiše s druge strane. Trebalo je osloboditi prolaz
za kola... Čekasmo znak sa kule da je bezbedno otvoriti kapiju.
Posle nekog vremena, koje se činiše kao večnost, dobismo znak da
napadnemo. Straža brzo otvori okovana vrata, mi guramo kola i hvatamo
zalet... Dobrovuk na kolima stoji i bakljom pali što više ćupova.
Prođosmo ispod kapije... Ali, cvrc! Mrtvi bauci nam se isprečiše. Šta
ćemo, brzo ih sklanjamo, jer zlopci prozreše našu nakanu i već se
nanovo zaleću. Vide i da kapija stoji otvorena!
Srećom, samo nekoliko trupaca nam se ispreči, pa ne morasmo ni
da zaustavljamo kola, nego ih odgurnusmo u stranu i zaletesmo se sa
upaljenim katranom niz prilaz kapiji. A kad bauci s užasom ugledaše
kako se prema njima kotrlja zapaljeni katran, ne biraše način da ga
izbegnu! Uskomešaše se, pa stadoše strašljivo da se guraju i sklanjaju s
puta! Ali, velika masa se već bila okupila na prilazu, a nemaju kud, pa u
očaju počeše da skaču sa visokog prilaza u provaliju samo da bi izbegli

375
užasnu smrt u vatri.
Jer kad se kola svom silinom ipak zabiše u mrakače, raspadoše se i
ćupovi sa zapaljenim katranom i proliše katran na sve strane! Buknu
umah sve u jezivom plamenu, koji proguta pola prilaza i sve koji se na
njemu zatekoše. Zbog velike gužve, plamen se još više raširi, a
beznadežni skakaše sa nasipa samo da izbegnu vatru.
„Spremite još jedna kola na kapiji", kažem Dobrovuku. „Ako krenu
opet uzbrdo, vi im je opet pošaljite. Dobićemo na vremenu."
Sa tim rečima pohitasmo kroz tunel za ostalim vitezovima. Pred
nama beše trka sa vremenom, gde su minuti odlučivali o sudbini više
hiljada branilaca. Jer tvrđava se nije smela napustiti. Bauci bi brzo
saznali za skriveni prolaz i opkolili bi nas u klancu Jagnila i razdvojili bi
nas od Lazara.
Velika sreća beše što je tunel bio suv, pa se kolona brzo kretala. Pa
ipak, i da smo trčali, činilo bi nam se da nikad nećemo stići. Žurilo se
koliko je bilo moguće s obzirom na umor, povrede i gužvu. No, jedan sat
kasnije i ja sa drugima izađoh na svež vazduh u kanjonu, gde je velika
većina vitezova već bila u sedlima i čekala znak za pokret. Tu se rastah
od kapetana Dobrovuka, koji pohita ka svojoj pešadiji.
U blizini nađoh Ljutovida, koji me nestrpljivo čekaše. Znao je on šta
sledi. Uzeh sa zemlje blato, pa ga stadoh mazati od glave prema vratu i
dalje.

„O, Svetovide, moj vidovni bože,

Da nam je pobeda u ovom ratu,
Da nam neprijatelj pod nogama leži,
Da ga za svagda u krvi udavimo,
Da se borimo hrabro i časno,
Da slavno u borbi poginemo.
Da ga jednom za svagda potisnemo
Da za navek u paklu ostane."

Uskočih mu u sedlo i potražih Kraljevića, koji je bio na čelu kolone.

Kad me ugleda, osmehnu se i morade da mi dobaci:
„Stalno te čekamo, pope! Kao da opet vučeš svog magarca!"
„Vodi, kosingase!", viknuh mu. „Vodi u pobedu!"
Kraljević dade znak i konjica se pokrenu. Ubrzavasmo do galopa.
Trebalo je što pre stići do Lazara južno od brda Oman. U daljini se čuo
žagor bitke i komešanje velike mase mrakača koja se talasala vodivši tri
odvojene bitke. Dve protiv Strahora i dvanaest anđela, u kojima se nisu
mogli nadati pobedi... osim ako ne pobede u borbi protiv ljudi. Padne li
čovek na bojištu Crnog kamena, bezbrojna horda može se razliti na sve
strane. Zato je Hromi Daba nastavio da nas napada. Brzo je shvatio da

376
je ključ njegovog uspeha u smrti branilaca, jer su zbog njih došli Vuk i
Jagnje.
Sigurno je bilo oko ponoći kad na pola sata jahanja južno od
Omana, u mrklom mraku najednom naletesmo na Lazarevu vojsku. Oni
stoje u mraku, a mi im dolazimo u mraku. Sve samo da nas neprijatelj ne
opazi.
„Braćo!”, viče Marko. „Gde vam je knez?"
„Ovamo!", čuje se dozivanje.
Kraljević i ja jahasmo uz kolonu dok ga ne nađosmo kako stoji sa
svojim komandantima i dogovara se s njima. Sjahasmo i srdačno se
izgrlismo.
„Lazare! Šta bismo mi bez tebe!", uzvikuje Marko.
„Ali, što ne čuvaš vojsku za Kosovo?", pitam ga ja. „Možemo sami
da izađemo na kraj sa baucima!"
„Gavrilo, prijatelju", tapše me dobri knez po leđima. „Ti valjda znaš
da se od sudbine ne može pobeći! Svi smo se zakleli Dragušli!"
„Mislio sam da se tvoja zakletva odnosi na rat sa Osmanlijama",
začudih se.
„Ne...", reče on. „Sva trojica smo obećali ponešto u vezi sa ovom
bitkom, jer je ona važna za spas naroda, u kojoj će se udružiti Vuk i
Jagnje protiv zloverja."
„Ja sam se obavezao da ću postati kosingas", reče Marko.
„A ja da ću dušu poveriti Svetovidu u zamenu za pomoć", rekoh.
„Ja sam obećao pomoći u boju", reče knez.
„Ali ovo što sad radimo ovde", rekoh zamišljeno, „odraziće se u boju
protiv Osmanlija onako kako nam je Dragušla prorekla."
„Tako je", klima glavom Lazar. I on je odgonetnuo njeno
proročanstvo. „Pobedićemo na bojištu, ali svako plaća svoj ceh sada."
„Najviše me brine tvoj, prijatelju", rekoh knezu. „Prirodno je, ja sam
otac svom narodu", reče on. „Kad je tako, onda je svaka žrtva
očekivana."
„Onda, braćo, uhvatimo se u koštac sa zlotvorom naše sudbine",
preti Marko.
„Sa onim zbog koga plaćamo svoj ceh."
„Predlažem široku formaciju u obliku klina", rekoh.
„Da mu se zabijemo duboko...", dodaje Lazar.
„Do srca", reče Marko.
„Do samog Hromog Dabe", rekoh. „Da mu vratim Kurjak... ali u
srce!"
„Onda, ne čekajmo više", reče Marko. „Naši jedva odolevaju na
Crnom kamenu... Pomozimo im."
„Na konje!", viknu Lazar. „Široka formacija u klin!"
„Red Zmaja u prvi red!”, viknuh.

377
 Za desetak minuta raširi se naša formacija daleko i u kasu
krenusmo napred. Nije trebalo odmah izmoriti konje, niti da nas
neprijatelj čuje izdaleka da dolazimo. Već da mu se što više prikrademo i
udarimo ga s leđa.
Isprva, u daljini začusmo tutnjavu velike mase bauka, pa galamu i
metež bitke podno Omanske kule, na koju su bauci jurišali sa
merdevinama sklepanim na brzinu tokom dana. Zatim smo u daljini videli
Crni kamen kako još uvek hrabro odoleva nasrtajima opsedača. I tamo
se merdevinama penje neprijatelj, ali naši ih još uvek odbijaju. Već smo
im bili blizu...
„Zmajevi! Junaci! Ugušimo ih u krvi!”, viknu Marko. „Za boga i
zemlju!"
„Za boga i zemlju!”, zaori iz skoro petnaest hiljada grla. „U smrt!”,
viknu on. „U smrt!”, zaori se opet.
Naš poklič je neprijatelj dobro čuo jer odjeknu celom ravnicom.
Kasnije nam je Dobrovuk rekao da su ga čuli na Crnom kamenu i da je
odmah naredio da Jarilov rog oglasi napad. Zato, kad on rogoborno
odjeknu, neprijatelj odmah zasta kao ukopan, ne znajući šta ih je sad
opet snašlo i kakva ih to sila iz mraka napada. To beše znak i kapetanu
Dobrovuku da sa severa snažno udari pravo na opsedače nasipa i
kapije. I oni se zatekoše u čudu, a kako su u strahu velike oči, onda se
od nekoliko hiljada lako učini višestruko jači napadač. Zbunjeni napadom
sa više strana, mrakače se uskomešaše i oklevaše da dalje napadaju.
No, tutnjavu ovolike oklopne konjice gospodar Hromi Daba je
sigurno osetio pod svojim nogama i mogao je proceniti kakvom silinom
ćemo se zabiti u njega. I ne bi mu svejedno jer ne očekivaše nikakav
napad.
Kao ni mrakače koje nas ugledaše kako se promaljamo kao utvare
iz mraka u punoj brzini na jakim konjima koji sve pred sobom gaze. I naš
udar beše strahovit, red za redom, bauci padaše pod krvavim kopitima i
od oštrih sečiva. Lomljava odzvanjaše sve do branitelja bedema koji
iskoristiše pometnju među baucima pa žestoko udariše po njima. Konji u
galopu neznatno usporiše, a Ljutovid ubrza. Opet je kidao sve pred
sobom. Kad bi ga ugledali i prepoznali, bauci su se sklanjali koliko su
mogli, ali zatekoše se u metežu, jer se ka njima kretao velikom brzinom
zid oklopnih ratnih konja. Za nama ostaše mrtvi i izlomljeni da u kricima i
jaucima izdahnu.
U strašnoj pometnji koja obuze mrakače izgibe ih veliko mnoštvo,
pa iako je pomrčina išla njima u korist, uspesmo da je okrenemo nama u
prilog. Naš prodor beše nezaustavljiv jer dugo jahasmo pre nego što
konji konačno usporiše zbog zamora i velike gužve, koja se isprečila
pred njih. Na krv i nož se uhvatismo u koštac sa baucima, pa više ne
gledamo koga kako sečemo, već samo da nam padne pod noge. Uzavri

378
krv u nama, pa navaljujemo bezmilosno među njih. Smrt nam više nije
strašna niti strana! Ceo dan je izazivamo, smejemo joj se u lice, čikamo
je. Kao ljute zveri krećemo se među njima i za sobom ostavljamo mrtve i
polomljene. Svud krvavismo polje za nama, a sunce će tek otkriti
krvavilo zemlje.
Jer zorni zrak se promoli na istoku, stidljivo, kao da se straši šta će
videti pod sobom. Zorilo je, a neprijatelju je mrknulo. Setih se
proročanstva sa Jarovita:

„Zorolikog lica dočekaćeš stravu

U samrtnoj borbi do jutredana
Kidisaćeš kao da ti je zaoglavu
Dok ga ne oteraš do bezdana."

Jutredan zorni, vreme beše da oteramo zlo u bezdan. Suncotrak

ponovo, kao juče ujutru na Gorunu, spusti se niz Veliki krš gurajući pred
sobom tamu, koja u strahu uzmiče dok posve ne nestade, otkrivajući
svima krvnicu po kojoj gazismo. Okrenuh se na tren u sedlu i videh kako
se izmaglica smrada diže iznad bojišta i nad crnom talasastom vojskom
ispred nas. Iza nas osta samo pustoš, izlomljena tela, oružje, konji... Na
Crnom kamenu i kuli Oman, branioci još uvek hrabro odolevaju, ali borba
se opet vodi u podnožju bedema, kao juče izjutra. Ono što tad još ne
znasmo bilo je da je u toku noći mračni gospodar povukao deo svoje
vojske i poslao je nazad da brani Sibalbu, koja beše blizu da padne kao
Crni kamen noćas! I koboldi mu zagorčavaše život jer mu prekidoše
odstupnicu, pa se našao između čekića i nakovnja. I tad...
Najednom, ugledah na manje od strelohvata od mene, jednu veliku
crnu, nakaradnu priliku, koju odmah prepoznah. Gospodar Hromi Daba
stajaše okružen svojim todorcima, a do njega stoji moj smrtni neprijatelj
Sketeba! Umah se i oni i ja iznenadismo. Nisam znao da smo prodrli
toliko u dubinu neprijatelja. Ne razmišljah, već se latih Zmijava i
nanišanih u njega. Pogledi nam se sretoše u odsudnom trenutku jer tad
odapeh praćku. Fijuknu Maudov projektil, Hromi Daba se izmače, ali ga
zakači po ruci i otkide mu je! Pade mračni gospodar i prostre se po
zemlji! Todorci oko njega se uzvrpoljiše, nastade metež, a oni koji
izdaleka ne videše da je pao ranjen, pomisliše da zlobac pogibe! Masa
se uskovitla i neizvesnost ih ukopa u mestu. Todorci oko njega
poskočiše, a Sketeba maše i viče na sve oko sebe. Pokazuje da me
napadnu. Uzeh poslednji projektil i nanišanih u njega. Odapeh ga, ali
isprečiše se oni koji nagrnuše na mene, pa ih nekoliko zaredom pokosi i
obori na zemlju.
Skoro brisan prostor pojavi se između nas. Niko nije morao da nam
kaže da je kucnuo čas konačnog obračuna. On naredi napad i todorci na

379
alama ustremiše se na mene. A oko mene sve vileniti junaci - Marko,
Zmaj od Jastrepca... Ali ja nikoga ne pozvah u napad, već se sam na
Ljutovidu zaleteh na njih.
„Stani, bog te ubio, pope!", čujem Marka kako viče iza mene, pa
onda dodaje: „Za njim, ljudi! Za njim!"
U tom trenu beše mi svejedno hoću li pasti posečen ili ne, ali samo
da pre toga dohvatim mog smrtnog neprijatelja. Smrtovah dvadeset
godina i tome je sada bio kraj. Ljutovid grabi besno pravo ka njima, neki
psoglavi mu se izmiču od gneva kojim kipti, čvrsto stegnuh Jarovita jer
mi se todorci zlobrzo primiču. Proleteh kraj njih... Jednim udarcem
odsekoh jednom glavu, umah osetih ljuto rezivo po svojoj levoj ruci,
nakrvavi me drugi, odmah zamahnuh na drugu stranu, pa ga potkačih po
vratu i raspolovih ga. Naleteh na trećeg, čiji udarac pokušah da
zaustavim, ali beše prekasno i izbi mi Jarovita iz ruke i udari me po
grudnom košu! Padoh bolno na leđa i samo mi verižnjača tada spasi
život jer bi me posekao. Nemam kad da tražim Jarovita, pa se prihvatih
mog vernog Kurjaka i dočekah istog zlopca spreman, pa pošto zarih
rezivo, ali u glavu, dohvatim i jahača, bacim se na njega i odozgo mu
zarijem Kurjaka i okrenem ga u dršci. Osetih pod rukom kako mu pucaju
rebra i kosti. Ali već spreman dočekam narednoga, skočih sa mrtve ale i
pravo na njega. Ne stiže ni da cikne jer mu zarih ljuto rezivo kroz grudi i
zajedno padosmo na zemlju. Uto, već stiže meni pomoć, pa dohvatiše
ostale todorce, a ja se sa Kurjakom u ruci zaleteh na Sketebu. Ni ovaj ne
osta zbunjen, već nagrnu na mene. Dvadeset godina gneva izbi iz mene,
žedan njegove krvi, skočih mu pravo u sedlo i obojica padosmo.
Dočekasmo se hitro na nogama, pa konačno ukrstismo mačeve. Seva
čelik, varnice lete, odzvanjaju mačevi, gnev kipti iz nas. Njegovi
smrtoglavi udarci umalo mi ne izbiše Kurjaka iz ruku, ali uzvraćam mu
svom snagom i naterah ga nekoliko koraka nazad. Vala, zubima ću te
rastrgnuti ubijaču, mislim se! Silovitim udarcima naterah ga da se brani,
a kad on zamahnu svojom zlovarnom sabljom, ja se izmakoh, pa
zamahnem i odsečem mu ruku! Pade mu ruka sa sabljom. Ne oklevah ni
tren, uistinu, ali nešto me tad zadesi sasvim nespremnog. Njegova ala
me s leđa napade i zari svoju čeljust u moju ruku. Ispade mi Kurjak od
zlobola i već pogledah smrti u oči jer Sketeba se saže i podiže ga, kad
Marko topuzom stade da mlati alu po glavi. Ova me pusti i sama klonu.
Kraljević mi priskoči u pomoć, ali drugi todorci navališe na njega.
Smrtoliki Sketeba drži levom rukom moj Kurjak, a mene obuze užas da
ću skončati od njega meni dragog i nerazdvojnog, jer da beše drugi mač,
i ne bi mi još veći bes udario u glavu, već duša mi vrisnu: „Ne njime!" Pa
dohvatih Maudov bodež, koji držah za leđima i bacih se zlotvoru u lice.
On isprva ne vide šta držim u nakrvavoj ruci i ne ustuknu niti se zastraši i
već krenu da me odgurne kao krpenu lutku, kad zamahnuh bodežom i

380
zabih mu ga do drške u grudi sa povređenom rukom. „Crkni!", procedih
kroz zube.
On u čudu razgorači oči, poslednjom snagom me zbaci sa vrata i
dohvati dršku bodeža. Pokuša da ga iščupa, ali ne mogaše. Još jednom
pokuša, pa začuđeno gleda čas u mene čas u bodež. Zatetura se, pljunu
krv i sruči se kao klada.
Dohvatih Kurjaka i osetih kako gorim od uzbuđenja, mogao bih da ih
sve zubima rastrgnem! Potražih Hromog Dabu, ali ne mogah da ga
vidim. Zlopca su već odveli u dubinu vojske i sklonili na sigurno.
Koljevina se nastavi, ali bauci počeše da popuštaju i da se povlače.
Videše smrt velikog Sketebe, a prostruji i vest da je njihov gospodar pao
pogođen. S druge strane, iako i dalje behu brojniji od nas, mi smo ih
pritisli sa više strana i znali su da im je odstupnica možda odsečena.
Kolebanje vojske uvek je opasno, a kod bauka posebno, jer zbog
lišenosti duha samo slepo prate svoje vođe, pa kad oni padnu, čopor se
lako rastura, dok ne izaberu drugog vođu.
Sad ostaše bez obojice vođa, ali iako su ih drugi terali da se bore,
više nije bilo isto. Mnogi su se ustručavali da napadnu, drugi su se
sklanjali, posebno psoglavi i njima slični. Jedino još todorci kidisaše, ali
ne mogaše ništa da postignu, nikako da ohrabre ostale.
Bitka je trajala još puna dva sata i za to vreme, čini mi se, ubismo ih
više nego za ceo dan ranije! Njihova velika horda beše iscepkana na
više delova i behu zreli za bekstvo. Trebalo je samo neko da ih povede.
To se desilo kad se oglasio todorčev rog, dugo i tupo. Kao da je u
njega duvao neko ko je bio na izdisaju. Ali, kako ga čuše, tako se svi
okrenuše i bezglavo počeše da beže nazad u svoju rupu! Ali, ne
pustismo ih tako lako. Nemasmo nimalo milosti dok smo ih lovili i sekli.
Nisu mogli trčati brže od naših konja, pa ih lako sustizasmo. Seča beše
strahobna. Krv do kolena, ponegde gomile lešina, obezglavljeni trupci,
udovi... Zadah smrti je lebdeo nad ovom doskora cvetnom valovitom
ravnicom.
Kraljević i ja smo ih gonismo do brda Gorun, ali dalje nismo. Drugi
su nastavili umesto nas. Kad se okrenusmo nazad i pogledasmo bojište
koje se prostiralo sve do Crnog kamena... ostasmo nemi na prizor tolike
strahotinje. Iako priželjkivah da vidim Strahora i Dvanaest anđela, to se
nije desilo. Ni kasnije, u priči sa drugima, niko nije mogao da nam kaže
sa sigurnošću da su ih videli. Svi pričasmo isto, ali niko ih nije video. Ali
ono što su ostavili za sobom bilo je stvarno. S juga, odakle su anđeli
dolazili, neprijatelj ležaše kao pokošen, kao da je neko dunuo otrovnim
dahom i svi su popadali. Ne beše ni krvi ni odsečenih udova, samo
mrtva tela. Ali, zato sa severne strane, Strahor je za sobom ostavio
raskomadana tela, razmrskane glave i udove... Videlo se da je neka
velika zver tuda prošla. Pa, ipak, pobeda je bila naša... A osećanje? To

381
se ne da opisati. Dok smo se Marko i ja zgledali, smeškali smo se, a na
našim licima se videlo blagomilje, ispunjenost i sreća.
Ali to ne potraja dugo. Nikad sreća ne potraje dugo nakon bitke.
Rasprši se na prvi pogled mrtvih saboraca i prijatelja. A takvih beše
mnogo toga dana. Izgubismo tri četvrtine ljudi! I kao što reče vila
Magdalena, beše pala velika kiša! Skoro ceo dan je padala, ali nije
mogla svu krv da spere.
A koliko je bauka ubijeno, pitaš Jakove?... Ne znam. Koliko je
zvezda na nebu?

382
 Ponedeljak, 31. maj leta Gospodnjeg
6897.

Skoro dva dana provedosmo u skupljanju i spaljivanju naših mrtvih

junaka. Ravnica osta prekrivena mrtvim
zlotvorima iz Ada i više nikad nije povratila svoje zelenilo. Do dana
današnjeg osta bez vlati trave, samo gola ledina. Crni dim se dugo
uzdizao i širio smrad spaljenih tela.
U subotu, Lazar sa svojom konjicom krenu na Kosovo, a mi
planirasmo da ostanemo koji dan duže da se vojska oporavi, izvidamo
rane, pa ko bude mogao, da krene sa mnom, takođe za Lazarom. Zmaj
od Jastrepca se sa svojim vilenjacima i vilašima vratio u Jastrebinu i sa
sobom odneo Jarovit da ga vrati na njegovo mesto u hramu. Rastanci su
uvek teški kako od mrtvih, tako i od živih, ali ono malo što osta od Reda
zmaja, a to behu najbolji među najboljima, a neka njihova imena već
navedoh, takođe se spremalo za povratak dalekoj kući. Kao što u
odlasku ne volim da se osvrćem, takođe mi je teško pričati o rastanku sa
svim tim junacima koji nam nesebično pomogoše da zaustavimo
mračnog gospodara. Mnogo ih je ostalo podno Crnog kamena i Omana,
ali sećanje na njih će im obezbediti večnu slavu. I tako se rasturi naša
hrabra vojska. Tri četvrtine ode u smrt, a ostali žališe što za njima ili što
ih sudbina poštede. Jer mnogo je očeva sahranilo svoje sinove, a o tom
bolu ne zna niko ko ga nije doživeo, pa se ne treba truditi opisivati ga.
Tih dana su sventoviti, volosi i zduhači zalazili u veliku rupu koju su
bauci ostavili za sobom. Kapetan Dobrovuk mi je pričao da su gledali
kako da je zatrpaju ili šta već. Odgovor nađoše u rešenju kojim su bauci
podupirali svod tunela da se ne obruši. Naslagano kamenje je
predstavljalo stubove koji su se prostirali celom njenom dužinom. Zato,
naši upregnuše više desetina konja, vezaše užadima stubove
međusobno, pa kad ih poteraše, stubovi su ispadali s mesta, vukli jedne
druge... i na kraju se svod tunela uruši i zatrpa ga velikom dužinom.
No, u predvečerje našeg polaska na Kosovo, desiše se neke
čudnovatosti, a ne slučajnosti! Kao što rekoh, naša vojska se raspala.

383
Red Zmaja je krenuo nazad svojim kućama, a od vojske sposobne za
boj sa Osmanlijama osta samo oko dve i po hiljade Vlaha. Ranjeni
otiđoše kućama, tako da je u našem logoru na severozapadnoj strani
Crnog kamena ostalo sve što je bilo sposobno za rat. Toga dana je sa
kapetanom Dobrovukom i preostalim čuvarima hrama otišao i Ljutovid.
Nije bilo na meni da ga zadržim. Njemu beše mesto u Svetovidovom
hramu da ga čuva od bauka. On beše od božanske pasmine, pa se
često posle pitah ko je koga koristio u ovoj bici. Nije bilo važno, beše
ostalo mnogo konja bez svojih Jahača. Dometije je takođe odveo svoje
zduhače nazad na Vukan, uz našu veliku zahvalnost, posebno zbog
Strahorove pomoći.
Zato, pred odlazak sa ovog krvavog bojišta, dok svi sedeše oko
vatri u logoru i spremaše se za sutrašnji polazak, Ja još Jednom obiđoh
tvrđavu Crni kamen. U dvorištu ostaše tragovi ranjenih i palih, usirena
krv na zemlji, na zidovima, koju ni kiša nije uspela sasvim da spere,
razbacano slomljeno oružje, mačevi, strele... Ne mogah da odvojim
pogled od nepreglednog prizora mrtvih bauka kojima se sad hraniše
velika jata vrana i drugih strvinara.
Siđoh i u tamnice, koje nam služiše kao skladišta i gde je bio ulaz u
tunel, koji je spasio mnoge živote i obezbedio nam pobedu. Da ne beše
njega, ko zna kako bi se ova bitka završila. Naše skladište beše
ispražnjeno, a proširen ulaz u tunel osta otvoren.
I taman da krenem nazad kad iz njega začuh neke korake. Ne znam
ko bi mogao biti sad i ovde, pa isukah Kurjaka i prikradoh se ulazu u
tunel. Spremih se da iskočim pred nekog bauka, kad vidim nešto maše
repom. Provirim, a ono magare! Tačnije, magarica mršava i iznemogla
od gladi i žeđi, ostavljena nakon doturanja zaliha. A meni se sve ozari
pred očima. Kao da gledam moga Coku kad je bio mlad. Srce mi se
steže, ali kako je dotakoh i pogladih, tako osetih da se ono ispuni
blaženstvom.
„Pa, tebe je neko meni ostavio!", uzviknuh češkajući je po glavi.
„Znaš, moga Coku ne može niko da zameni. Ali, ti si jedno lepo magare,
pa možeš da nastaviš tamo gde je on stao... Može li tako?... Naravno...
Ali, kako da te nazovem? Imaš li predlog?... Kostadina, kažeš? Jer si
kost i koža? Ne! Ružno i dugačko... Nešto kraće... Dina! Tako ćeš se
odsad zvati!... Hajdemo sad, Dina. Da te nahranim i napojim. Ima neko
da se iznenadi kad te vidi!"
Izvedoh magare na svetlost dana, pa krupnim koracima niz nasip,
pa prema našem logoru. Jedva čekah da vidim Markovo lice. Već se
smejah u sebi kao sakalud. Ali, osetih opet sreću što za sobom vučem
magare.
„Bog te ubio, pope!", krsti se Marko. Zatekoh ga kako sedi sa
Kulinom, a i on se smeje. „Ti kao da si pao s kruške! Od toliko nakrasnih

384
konja, ti si izabrao magarca! Gde ga samo nađe, crni ti! Zar ti nije bilo
dosta?" A ja se samo smeškam. „Opet ćeš da se vučeš k'o prebijen,
pope!"
„Nisam više pop, a nisam ni kosingas", rekoh. „Ova magarica se
zove Dina."
„Dina?" Marko se okrete Kulinu i reče mu: „Sigurno je zadobio neki
jači udarac u glavu tokom bitke." Pa se opet okrenu meni. „Ja više neću
da se vučem kraj tebe, taman sam se navikao kad si jahao Ljutovida!"
„Pobratime..." Trebalo mu je nekako reći, mada verujem da je on to
predosećao, ali nije hteo da prihvati. „Naši putevi se odavde razdvajaju."
Kako to rekoh, on se uozbilji. Uzvrpolji se, pa poglednuje čas mene,
čas Kulina. Sede, pa nagnu iz tikvice.
„Šta pričaš, pope?", onako će on.
„Znaš ti vrlo dobro šta pričam", rekoh. „Ono o čemu pričasmo ovih
dana sa Lazarom i sa vilama... Ja ću da predvodim ovu vojsku do
Kosova, a ti... Ti si sad kosingas i ne učestvuješ u ljudskim ratovima."
„Je li? Ti ćeš da se boriš uz Lazara, a ja ću neku babu da branim od
karakondžule?", opet će on.
„Ni ja nisam učestvovao u bitkama na Marici i Toplici", rekoh. „Misliš
da nisam želeo? Naravno da jesam! Ali kao kosingas nisam smeo. Pa
sad nećeš ni ti."
„Ne mogu nikako da se složim sa tim", odmahuje on glavom i dalje
naginje. „Nas dvojica moramo zajedno da idemo u bitku, kao ovde."
Sedoh pored njega i oteh mu tikvicu iz ruke. Nagnuh i osetih ljutu
osvežaču. Bila nam je obojici potrebna. On ćuti i samo žmirka.
„Da li moram da te podsećam šta si obećao Dragušli?"
On ćuti.
„Hoćeš li da završiš kao jedan od onih njenih stubova u Ðavoljoj
varoši?"
I dalje ćuti i stiska usne.
„Ne igraj se sa svojim obećanjima. Ja sam svoje ispunio i Lazar će
svoje. Zar ćeš da pogaziš svoju čast i reč?" Još čuti, ali oči mu cakle.
„Ovo je još jedno raskršće na kome se nađosmo. Ali sad nam se
putevi razdvajaju, pobratime. Žao mi je. Ti nastavljaš gde sam ja stao. A
ja... Ja radosnog srca idem u boj sa Lazarom... I bude li trebalo, prigrliću
smrt ako dođe po mene... Dosta je bilo od mene. Umoran sam... I sam...
Možda je vreme da se pridružim voljenima koje ostavih za sobom na
svom putu."
„Ma, šta pričaš, crni pope?" Pogleda me suznih očiju. „Vratićeš se iz
boja i nas dvojica ćemo nastaviti da proganjamo bauke, kao dosad... Ili
više ni to nećeš?"
„Hoću, hoću...", klimam glavom, želim to, mada znam da tako neće
biti. „Kad se vratim iz boja... Nas dvojica možemo nastaviti zajedno. Što

385
da ne? Ti si sad kosingas, ti odlučuješ sa kim ćeš... Ali da znaš da na
konja neću sesti... Nije to za mene, pobratime. Ja volim da osetim zemlju
pod nogama, svaki korak je blažen. Zato, da se privikneš na Dinu."
„Dobro, de!", uzviknu on, širi ruke i šmrkće, pa ustade, ali ne zna ni
sam kuda će. „Neka ti je magarac... Ionako ti bolje pristaje."
„Tačno, s kim si, takav si", kažem mu ja, a on to jedva dočeka.
„Jeste vala! S kim si, takav si, dobro kažeš!", smeje se on, ali
propusti da primeti da je i on sa mnom.
„Važno je da se razumete!", smeje se Kulin shvativši dvoznačnost.
To veče koje provedosmo nas trojica zajedno ceo život pamtih.
Beše veoma neobično. Nisi mogao ništa da primetiš dok smo sedeli oko
vatre, komadali ovnujskog mesa i zalivali ga vinom ili rakijom. Smejali
smo se kao ludi na brašno. Dovoljno da neko pokaže prst, pa da se svi
zacenimo. Opušteni i srećni. Zadirkivali smo jedan drugog, šalili se,
prepričavali dosadašnje dogodovštine, spominjali nam drage umrle
prijatelje koje ostavismo pokopane usput... Pa bismo opet počeli da
pričamo nešto smešno i tako... tako sve do prvog suncotraka koji po treći
put ispratismo zajedno na Velikom kršu.
Ali da nas je neko gledao sa strane, bilo bi mu jasno da je ovo bio
rastanak tri saborca, tri prijatelja. Jer više nikad se ne okupismo zajedno.
Kulin je poginuo na Kosovu, a Marka više nisam nikada video. Doduše,
jesam samo jednom, ali izdaleka.

386
 Utorak, 1. jun leta Gospodnjeg 6897.

Markov i moj rastanak beše težak i tugaljiv. Duboko u sebi smo

predosećali da se više nećemo sresti, ali smo se pravili kao da ćemo već
sutra opet negde naleteti jedan na drugog i nastaviti da tumaramo po
vrletima Srbije, kao dosad. Nisam ga pitao kuda će da krene od Crnog
kamena; znao sam da ni sam nije znao, jer bi mi inače rekao. Nadao
sam se da će u toj zbunjenosti pronaći put bar do Jastrebine i da će
posetiti svoju porodicu, ali po njemu sam video da nije bio spreman za
to. Pred njim je bio put otrežnjenja, a takav je uvek samotan i dug.
„Slušaj, pope", reče dok smo se rukovali. „Nemoj da se junačiš
previše. Nisi više kosingas."
„Počeo si da pričaš kao igumanija Teodora", kažem mu i ne puštam
mu ruku.
„Pusti ti to, nego da se vratiš čitav i sa tim magarcem... Dinom, pa
da nas dvojica nastavimo dalje", kaže i stiska mi ruku.
„I ti se čuvaj", rekoh dalje držeći ga, „nemaš više mene date pazim."
„Pa, valjda je moj Šara dosad naučio nešto od tvoga Coke", i dalje
ne puštamo ruke.
„Tvoj Šara je ipak konj", osmehnem se, ali srce mi se steže. „Ne
znam je li štogod naučio od mog magarca."
„Ali zato ja jesam od tebe, pobratime", cakle mu se oči i jače me
steže za ruku. „I na tome ti beskrajno hvala... Do skorog viđenja." I pusti
mi ruku, a ja osetih kako mi neka praznina ispunjava dušu. Ne kažu
uzalud da su prijatelji jedna duša u dva tela. Jedan drugom istrgnusmo
deo te duše.
„Do skorog viđenja, pobratime", otpozdravih ga i krenuh ka koloni,
koja me je čekala. Moraće za mnom i za Dinom nogu pred nogu sve do
Kosova. Stići ćemo na vreme. Ne treba žuriti u smrt, čeka nas ona
strpljivo.
Ne znam šta mi bi, grom me ubio, ali osvrnuh se ipak na rastanku.
Verovatno zato što sam znao da ga više nikad neću videti i poželeh da
ga pogledam još jednom onako dobrodušnog i blagolikog. Da upamtim

387
kako me on i njegov Šara ispraćaju poslednji put. A Marko se na to
tužno osmehnu.
Kolona je krenula polako napred, za mnom i za magaricom Dinom.
Sigurno se Marko sit ismejao gledajući nas kako se klatimo niz put sa
vojskom za nama. Znao je kako je tim ljudima, ali verujem da bi dao sve
da i on tabana za nama, kao nekad za mnom i Cokom. Put pred nama
beše dug, ali uskoro počesmo da srećemo i druge kolone, kraće ili duže.
Ovih dana, svi putevi su vodili na Kosovo. I za mnoge tamo će se
završiti. Na licima tih ljudi mogah da vidim brigu, koja ih je morila. Uvek
je ista. Neizvesnost pred bitku, čak i strah. Sve ono što videsmo na
licima vojske na Crnom kamenu. Ali, pre svega odlučnost. I to je vid
hrabrosti. Jer koračaše čvrstim korakom, uspravno, često sa pesmom na
usnama, uz borbene pokliče i pozive na boj. Zastave su se vijorile,
mogle su se videti iz daljine. Sve ono što uzdiže čoveka i jača mu moral.
I dok gledah kako se reke ljudi slivaju u istom pravcu, ne mogah da se
otrgnem osećanju ponosa što bejah među njima i što zajedno idemo u
boj. Posle dvadesetak leta kao kosingas, konačno sam mogao da im se
pridružim u jednoj bici gde mi se sa druge strane neće keziti i režati
svakojaki bauci, već obični ljudi. To će biti jedna časna bitka, između
časnih ljudi, bez bezdušnika koji komadaju svog neprijatelja i kidaju ga
zubima.
Ali, život je neverovatan, kad se „klupko" vunice prostre po podu,
obavezno se ukrsti sa još nečijim! A kad je rat, sudbina te vodi
nevidljivom rukom i počinješ da srećeš ljude za koje si mislio da ih više
nećeš videti. Samo zbog toga što sudbina ume biti zajednička i sve nas
okupi na jednom mestu. Odatle, kao da nas razvrstava i razmišlja šta da
čini dalje. A kao kosingas za života prokrstarih Srbiju uzduž i popreko ko
zna koliko puta, pa su mi mnoga lica poznata, a među njima imam i
prijatelje.
Tako smo podno brda Periš, u senci velikog Rtnja, sreli jednu
kolonu od osamsto vojnika. I dok su se obe kolone polako približavale
jedna drugoj, tako ja zagledan u Rtanj razmišljah o čarobnjaku Rtniku i
njegovoj tužnoj sudbini. Da životari u zlatnom dvorcu pod planinom, da
večno sanja svoju neuzvraćenu ljubav dok mašta o pronalasku načina
kako da vrati svoju dragu. Bolje da stavi mrtvačku kapu koju mu
dadosmo i neka sve zaboravi!
A konjanici koji predvodiše tu kolonu odmah me prepoznaše po
mojoj verižnjači i po magarcu koga vodih, iako ne beše isti, pa brže-bolje
jedan od njih koji se kasnije predstavi kao Savica, reče:
„Pozdravi, kosingase!" Nije mogao ni da zna da to više nisam, ali
neka ga. „Pretpostavljam da idemo u istom pravcu!"
„Ovih dana svi idemo na isto mesto!", odgovaram. „Da se okupimo
zarad naše majke Srbije."

388
 „Tako je, tako je!”, klima glavom ovaj. „No, bila bi nam čast da vam
se pridružimo i da nas ti vodiš!"
„Možete, mada se mi polako krećemo", upozoravam ga ja.
„Neka, ne sumnjam da ćete stići u pravi čas", pametno zbori vojnik.
„Hajdete, onda!", mašem im rukom. „Što nas je više, biće veselije!"
A onda, među njima ugledah poznata mi lica Tešemira, Turjaka i
Buča iz sela Ponor, u Uomuljima, čiji smo nepozvani gosti često bili.
Odvojih se od kolone, pa krenuh ka njima.
„O, Tešemire!", viknuh mu. „Drago mi je što te vidim!"
„Ah, kosingase, zaređasmo u zadnje vreme, pa nam se putevi
stalno ukrštaju!", ozbiljno će ovaj kao i uvek.
„Vidim, poveo si oba sina u rat", rekoh. „Kako ti je Vlača?"
„Majka k'o majka, ne može da se odvoji od njih, hoće da uvene, kao
da ne zna šta se mora", veli on. „Braniti se zemlja mora."
„Ispravno veliš, prijatelju", rekoh pa gledam oba momka, razmišljam
koga ću da izaberem. Ali kako odabrati jedno od dva ista jajeta? „Nego,
slušaj šta ću ti reći..." Preturam po bisagama na Dini dok ne nađoh jednu
vrećicu perpera. „Nije li ti Buč mlađi?"
„Jeste, ljubi ga majka", reče ovaj dok su obojica mrtva ozbiljna.
„Hoću da učiniš nešto za mene, Buče... Odnesi ovo majci, to je
nešto što sam joj obećao... I čekaj tamo dok Kraljević Marko ne dođe po
tebe i zajedno s njim pođi u rat", ni sam ne znam kako tako brzo izmislih
celu priču samo da vratim jedno dete njegovoj majci. Da žena ne ostane
sama ako svi poginu. A naš čovek uvek ponosno ide u rat i vodi svoju
decu a ne razmišlja šta će mu biti sa ognjištem ako se ono ugasi. Ne
smeš mu ni reći otvoreno jer se očas smrtno naljuti.
Buč uze vrećicu, pa gleda u oca odobravaoca.
„Da li to mora baš sad, pope?", sumnjičav je Tešemir. „Ne može li
da sačeka kasnije?"
„Bože sačuvaj, Tešemire, šta i ti pričaš!", čudim se navodno ja. „Kao
da ne znaš od kakve važnoće je moje poslanje! Znaš da ne radim
uzaludno!"
„Dobro, de... Nego, šta će reći oni vojnici koji nas pokupiše?", pita
on.
„Ne brini ništa, kazaću im da sam ga ja poslao... Hajde sad, Buče,
hitrim korakom nazad kući i čekaj Kraljevića da dođe", a mislim se, taj
neće skoro doći.
Buč se pozdravi sa bratom i ocem i krenu nazad, a meni krivo što
ne mogu oba sina da vratim kući. Ako bog da, možda se svi vrate Vlači
živi.
Tako je to bilo tad i pomislih da se neće ponoviti, ali neko stalno
navodi vodu na moju vodenicu. U senci ozloglašene Device, gde
počivaše ostaci moga prijatelja Deroma od Rodopa, na gazu Moravice

389
kod Trebiča, naiđosmo na grupu monaha iz Gornjaka! A među njima
niko drugi do moj stari prijatelj iguman Grigorije Sinait.
Kad me ugleda kao ratnika, milotužno mi se osmehnu. Iznenadih se
kad me zagrli i poljubi u čelo.
„Gavrilo, prijatelju...", tapše me po leđima. „Neću da te pitam kud si
krenuo na čelu ove vojske. Ali bih bio srećniji da si u svojoj mantiji."
„Duga je to priča, igumane..." , slegoh ramenima.
„A meni je dobro poznata", reče on. „Vesti lete brže no što vetar
raznese maslačak... Oduvek si bio hrabar, Gavrilo..." Onda uzdahnu, pa
nastavi. „Mnogi od nas smo se nepravično poneli prema tebi. Što zbog
sujete, što zbog... ljudske gluposti, valjda. Čuo sam za vaše junaštvo na
Crnom kamenu i... plakao sam što sam se toliko ogrešio o tebe. Molio
sam Boga da mi oprosti, jer sebi nisam mogao... A sad te opet vidim na
čelu vojske."
„U redu je, stari prijatelju", rekoh mu da ga umirim, jer videh da ga
izjeda savest. „U čovekovoj prirodi je da nekad ne može nešto da
prihvati što se kosi sa njegovim shvatanjima, pa je lakše da sebe
obmanjuje... U svakom slučaju, tako je bezbolnije."
„Da, ali otrežnjenje je bolno... Oprosti mi, Gavrilo", opet će on.
„Nikad se nisam ljutio na tebe, bez brige", kažem mu ja. „Nego,
kojim poslanjem si ti krenuo?"
„Onim najtežim, prijatelju", odmahuje glavom iguman. „Da pričestim
vas junake pred borbu, da vas gledam kako ginete i da dam poslednji
oprost umirućima."
„Velika je uteha ljudima videti sveštenika na bojištu", rekoh. „Vide u
vama ruku koja će ih prevesti preko, ako treba."
„Tako je... Nego, možemo li vam se priključiti, kad već idemo u
istom pravcu?", upita iguman. „Svakako, prijatelju."
Tokom našeg putovanja smenjivala su se raspoloženja. Nekad su
ljudi bili ćutljivi i zamišljeni, uglavnom uveče, a nekad veseli i zajedno
pevali, obično preko dana.
Sve dok mi je Devica bila na vidiku, bio sam zaokupljen mislima o
Devinu i o Deromovoj pogibiji. Setih se i urezanog lika magarca na tom
trebištu, u čast moga Coke, pa poželeh da odem gore i da se poklonim
senima mog palog prijatelja, ali vremena za to nije bilo. Zato se ne
iznenadih nimalo kad na Moravi, podno Ozrena, u grupi od tristotinak
vojnika primetih Vojina i sina mu Bogdana, koji umalo da bude žrtvovan
zlom Devinu.
„Pa, dobro, Vojine", rekoh mu bez pozdrava, a on se trgnu. „Zar da
ti spasemo sina da bi ga sad vodio u boj?"
„Ah, Gavrilo...", prepozna me on, pa se osvrće oko sebe. „Ne
htedoh ja, crni ti. Nego mi notar reče da on ima već šesnaest leta i da je
zreo da se čeliči u borbi."

390
 „Je li? A je li taj notar ovde među vama?", pitam ga, a nekolicina
ljudi pokaza na jednog mršavog dugajliju baksuznog lica.
„Zove se Gluha", reče neko.
„Gluho!" viknuh mu, a on se okrete. Mahnuh mu da dođe. „Imaš li ti
dece, prijatelju Gluho?"
„Ne, zašto pitaš?" mrko će on.
„Nisam ni mislio čim si poterao ovoliku dečurliju u rat", kažem mu ja.
„Misliš li da budu vodonoše?"
„Ne, vala, nego da im se daju mač i koplje", veli on.
„Kako će uzeti mač, čoveče božji, kad nemaju snage ni da ga
podignu?", pitam ga. „Ima ovde dece od dvanaest-trinaest leta. Zašto ih
ubeleži?"
„Ako se već mogu ženiti, mogu i ratovati", smeška se on.
„Mogu leći u postelju, ali ne mogu ništa uraditi, kao što ne mogu ni
mač podići ili baciti koplje."
„Meni je rečeno...", započe on, ali ga prekidoh.
„Znam ja šta je tebi rečeno, nego ti ne umeš da dobro prosudiš jer
ni sam nemaš decu, zato ja sad tebi kažem: svu ovu dečurliju da pustiš
kući. Nije im daleko odavde, a ovaj momak Bogdan, koji je najstariji, ima
da ih odvede njihovim kućama... I to će mu biti ratni zadatak."
„Ko si ti da meni naređuješ? Ja ako kažem..."
„Slušaj, kaži kome god hoćeš. Žali se na mene, a sad da pustimo
decu..."
„Nikako, ja sam ih upisao..."
„Briga me i da si ih nacrtao", kažem mu ja. „Nemoj da me ljutiš, igra
mi levo oko, biće svašta"
A on merka mene, vidi da nisam običan vojnik, ali ga buni što
vučem magarca za sobom. Poglednuje oko sebe, pa vidi smrknuta lica
očeva i sigurno se misli da će ga mrak negde usput progutati, pa je bolje
da popusti.
„Dobro, dobro!", povika on. „Svi mlađi od..."
„Šesnaest leta!" , iskoristih priliku kad mi je već nudi.
„Da nije mnogo?", pita on, a ja mu se namrštim. „Svi mlađi od
šesnaest leta slobodni su da se vrate svojim kućama!"
Nastade radovanje među očevima, pa vidim da neki i stariju decu
guraju u tu grupu, samo da ih spasu. Ne treba čovek da gleda kako mu
deca ginu u ratu, nije to prirodno. Rat je za nas matore i lude, a ne za
bistru decu. Gluho vidi da će se neki stariji provući, pa krenu da ih
zaustavi, ali uhvatih ga za ruku.
„Slušaj me šta ću ti reći, Gluho", kažem mu ozbiljno. „Pusti decu da
idu, a kad stignemo, ti se slobodno požali nadređenom na mene. Neću
da ti ispaštaš zbog mene. Slobodno svali svu krivicu na mene. Kaži da
sam ti pretio i mačem! Kome treba da javiš?"

391
 „Kapetanu Dobromiru..."
„Odlično, samo tako uradi... i pozdravi ga, molim te." Na tome se to
završi, a bogami bar tridesetoro dece mašući krenu nazad kućama,
očevi ih ispratiše dugim suznim pogledima. Nije ljudima lako, mnogi ih
više neće videti. Bar se teše da su im deca živa. A meni milo oko srca
zbog toga. Dosta sam se nagledao krvi na Crnom kamenu. Previše sam
mrtve dece sa očevima položio na lomače.
Naša kolona se vremenom produžila, bar tri hiljade vojnika je
taljigalo za mnom i Dinom. Niko se nije bunio što idemo nogu pred nogu.
Svi znaju da ćemo stići na vreme. Usput nas narod ispraća, donosi nam
skromne darove u hrani da nam se nađe usput. Mnogi stari nas sa
suzama gledaju i krste se, ko zna koliko puta su tako ispraćali vojske, jer
ako ništa drugo, ovaj narod dugo živi u smrtovanju, a svaki pedalj zemlje
je natopljen krvlju. Ovaj put beše drugačiji i svi smo to znali. Jer dosad
se nikad nije okupljala ovolika vojska, niti je zemlji pretila veća opasnost
od osvajača. Bar od ljudi.
Kod Devče, na Malom Jastrepcu, sretosmo kolonu od pedesetak
ljudi, a među njima kumče Dodu, Gostišinog sina. Ah, smesta mi se
steže srce setivši se kako mi je Gostiša hrabro pomagao kad je Marko
bio ranjen u borbi protiv Stogube. A čovek nastrada, takoreći mojom
krivicom. Teško mi beše onomad kad sam mu oca vratio mrtvoga, a sad
ga vidim kako ide sa kopljem u ruci. A tek što se oženio Jovanom.
„Dodo!", povikah. „Otkud ti ovde, sinko?"
„Zdravo, kume", na to će on. „Idem u borbu sa prijateljima."
„Nije za tebe borba, nego da čuvaš Jovanu i svoje ognjište", kažem
mu ja, a mislim se kako svoje kumče da pošaljem u smrt! „Bolje ti je da
praviš decu nego da se gušaš sa ulepima."
„Ah, Jovana je već zabređala!", smeška se on ponosno.
„Razlog više da hitaš nazad, sinko", opet ću ja. „Da dete pamti svog
oca, a ne da sluša od majke kakav si bio."
„Što ću ja uz nju, kad mi je mesto ovde, sa vama? Hoću u bitku!",
uporno će Doda.
„Znaš, jedan grčki pesnik jednom davno je rekao: 'Rat je sladak
onima koji ga nisu iskusili'. Zvao se Pindar. Ali imaćeš ti vremena za
ratovanje, sad ti je vreme za porodicu. Razumeš li šta ti kazujem?"
„Ma, kume, hoću u rat..."
„Ma, kumče, hoćeš li ti mene da poslušaš?... Jesam li ti kum?
Jesam. Treba li da brinem o tebi posle očeve hrabre pogibije? Treba. Je
li tebi mesto uz Jovanu? Jeste... Sad, nemoj da me ljutiš, nego uzmi ove
zlatnike što mi je Kraljević ostavio, pa ih nosi kući. Meni nisu potrebni
tamo kuda idem... Šta me gledaš k'o tele u šarena vrata?... Hajde, vrni
se i nazad kući! Nemoj opet da ti ponavljam... Tako, tako!... Ne osvrći se,
baksuzno je, samo idi pravo... I pozdravi Jovanu!... Srećno!"

392
 Da mi kumče strada u ratu, bože sačuvaj! Kakav bih ja čovek bio da
to dopustim? Ma, da mogu, vratio bih svu ovu mladež kućama, nesreća
je što ne mogu.
Kad smo posle nekoliko dana prešli reku Toplicu, blizu Svetog
Prokopija, i izašli na glavni put, koji je vodio za Prištinu, naiđosmo na
reku vojske i kolonu tovarnih kola koja se slivala na jug. Velika gužva, pa
nam i širok put tesan. Kad smo prošli kraj mesta gde smo se letos
Marko, Lazar i ja rastali vraćajući se iz Ðavolje varoši, spopade me neka
seta. Otad kojegde prođosmo, svakojakih čuda se nagledasmo, lepo i
ružno doživesmo. Pitah se da li je u Ðavoljoj varoši još Dragušla, prima li
molioce, namotava li vretena od svoje sede kose?
I danas ponekad poželim da krenem istim stopama kao tad, kad
smo Marko i ja započinjali našu pustolovinu. Da krenem od Ðavolje
varoši i da napravim ceo krug, da obiđem sva mesta kroz koja zajedno
prođosmo sa mojim Cokom i da se prisetim svega što je bilo i što
pričasmo... Ali, ne. Život je kao bujica koja te nosi napred i ne da ti da se
vratiš, tek ponekad da se osvrneš.
I baš tu negde, kod tog mesta našeg rastanka, nabasah na Bukora
iz nesrećnog Srebrnca koji onomad umalo da se ogreši o Boga i da baci
svoju kćer u staro rudarsko okno. Tada mu je Marko ubio oca Vasila, a
Vojili vratismo dete živo i zdravo.
On me ne prepozna odmah, valjda što nemah mantiju na sebi, ali ja
mu rekoh:
„Bukore, živ li si?" A on me belo gleda. „Kako ona tvoja upišulja? Je
li živa i zdrava, il' da šaljem Kraljevića Marka da vas obiđe?" On se tad
seti, pa umah ublede. „Znaš li šta vam je Kraljević obećao? Znaj da nije
zaboravio."
„Ah, dobro je Mavra, raste", zbuni se on. „Bez brige, batalili smo ono
raditi... Više ljudi ne smeju..."
„Nadam se da je tako, Bukore", rekoh. „Baš mi skoro Marko reče da
će proći tuda da vas obiđe."
„Pa, biće dobrodošao", osmehnu se on. Vidim po njemu da govori
istinu i da su prekinuli surovi običaj.
„Drago mi je, nego... nek ti je sa srećom u boju i da se vratiš živ
kući."
On ne reče ništa nego samo klimnu glavom i produži dalje. Beše mi
ipak drago što ga sretoh i to baš na ovom mestu, odakle smo Marko i ja
krenuli u našu pustolovinu sami. Odatle dalje nekako beše lakše. Mnogo
je bilo sveta, ne samo vojske, pa nisam imao utisak da idem u boj. Već
smo bili blizu Kosova, pa nas uhvatilo nestrpljenje. Počelo da se priča
kako će do bitke doći sredinom meseca juna i da su Osmanlije već
prešle našu granicu. Ne znam da li to beše tad tačno, ali ljudi se
uzrujaše. Pešačilo se od ranog jutra do naveče. Malo se odmaralo.

393
 Jedno veče, pred Prištinom, ljudi se skrasili da prenoće, pa ko je
gde stigao prigrabio neko mesto za vatricu i za ponjavče. A ja kako baš
ne volim gurnjavu, povedoh Dinu da potražim neko mestašce gde mogu
u osami da ležim i brojim zvezde. Beše lepo, vedro i toplo veče. Siđoh
sa puta, pa krenuh niz jednu livadu do vrba koje se poređaše duž
udoline, sigurno skrivajući neki žuborav, uz koga će noć biti lepša. Dok
slušam šta mi potok šapuće, mogu da uživam u zvezdama i da tražim
sazvežđa odakle je došlo onih dvanaest anđela...
I taman kraj žuborčića nađoh parče mahovina koja se razastrla baš
za mene. Pustih Dinu da se napasa i napoji, a ja sakupih granje i drva za
vatru. Osećah se kao nekad davno kad sam sa Cokom sam pohodio
vrleti obilazeći moju „parohiju" kako sam običavao tada da govorim. U
smiraj dana sve utihnu, pa se više ni svetina kraj puta nije čula. Samo se
videše beskrajne vatre koje su se otegle kao nekakva zmijurina.
Kad pade mrak, prepustih se nekom zalogaju. Uzeh tikvicu rakije,
pa pošto prosuh neku kap na zemlju, za duše palih junaka, stadoh se
njome naslađivati i razmišljati šta li sad radi moj pobratim Kraljević
Marko. I on sigurno sedi ovako pored vatre, pored nekog potoka, pa
možda i on misli na mene. Opet me uhvati neka prokleta seta, ali uto
ugledah svice koji se razleteše između vrba, pa kao da plešu uz
žuborenje vode. Onda počeše da se skupljaju zajedno, u jedno klupko, a
mene to odmah podseti na vodopad Prskalicu... I zaista, kao onda, ta
svetleća lopta poče da poprima ljudski oblik. Ali, za razliku od tada kad
se uplaših od te prikaze, ovaj put joj se obradovah.
„Vilo radosnice! Umeš da izabereš pravi trenutak!"
Svetlost svitaca minu i pojavi se Ravijojla.
„Dolaziš mi kao onomad, prvi put..." Ali ona se samo milotužno
osmehnu, a meni se srce namah stisnu. „Sad kao da je i poslednji."
„Tako je, Gavrilo", reče ona tiho. „S tugom dolazim da se oprostim
od tebe i da... uzmem nešto što sam ti davno dala."
Skamenjeno je gledah ne želeći da nam ovo bude poslednji susret.
Nekako se sabrah.
„Sviđa li ti se mahovina koju rasprostreh za tebe?", osmehnu se
ona. „Znam da je voliš, kao patuljci."
„Dolaziš po Žeravicu", rekoh. „Da, vreme je da ti je vratim. Nisam
više kosingas. Sad je potrebna Marku."
„Mudro zboriš, kao i uvek", reče ona, a oči joj se zacakliše. „Ali znaj
da mogu, ostavila bih ti je... Ali, nije na meni da biram."
Izvadih iz bisaga čudesnu Žeravicu, pogladih je rukama poslednji
put i ruka mi zadrhta kad joj je ispružih.
„Svih ovih leta nosio si sa sobom deo mene i uvek sam znala gde si
i kako si... Sad je vreme da je dam Marku, kosingasu."
„Kako je on?", upitah. „Je li dobro? Drži li se?"

394
 „Kako si ti, Gavrilo?", odgovori ona. „Onako kako je tebi, tako je i
njemu... Ipak, vi ste pobratimi, mora vam biti slično."
Uzdahnuh. Već mi je sve nedostajalo.
„Ne tuguj, Gavrilo...", reče ona, a jedna suza joj se kotrljala niz
obraz. „Imaš čega sa zadovoljstvom da se prisećaš, ostavio si neizbrisivi
trag za sobom."
„Hoću li te ikad videti, Ravijojla?"
„Ne... Vraćaš se svom starom životu. Svoju dužnost si obavio." Kad
to reče, prstima mi nežno pređe preko lica i očiju i na tren mi ih zatvori,
dovoljno da čujem: „Zbogom, kosingase."
Kad sam ih otvorio, nje više nije bilo. Samo su se svici po polju
razleteli, svaki na svoju stranu.
Otad, kad god vidim svice, srce mi zaigra i ponadam se da ću videti
nakrasnu vilu Ravijojlu.

395
 Ponedeljak 14. jun leta Gospodnjeg
6897.

Glavnina srpske vojske je tog dana došla iz pravca Kruševca, gde

se okupljala, a kod Laba i Sitnice priključile su joj se vojske Vuka
Brankovića i kralja Tvrtka Prvog, koju je predvodio zmajeviti Vlatko
Vuković. Sa bosanskom vojskom je stigao i jedan odred hrvatskih
krstaša na čelu sa Ivanom Horvatom. Kad smo se svi okupili, brojalo nas
je oko dvadeset pet hiljada. Bilo bi nas više da Lazar nije slao konjicu na
Crni kamen, ali kao što on reče, da nije, možda nas dosad ne bi ni
ovoliko bilo. Srećom, Konstantin Dejanović, koji silom beše Muratov
vazal, a krišom ostao veran Lazaru, dugo je u strumičkom kraju zadržao
i čašćavao Osmanlije da bi Lazaru obezbedio dovoljno vremena za
okupljanje vojske. A sve pod izgovorom da je teško napredovati preko
raskvašenih polja, kuda je Murat kanio da ide. Od naših izviđača stigle
su procene da Murat predvodi oko četrdeset hiljada vojnika, a za njima u
nedogled idu brojne komore sa zalihama.
Dok smo pristizali po kiši, u jednoj omanjoj kolini vidim neko
poznato lice. Ja koji ih uvek pamtim, sad ne mogu da se setim. Možda
što sam ih ovih dana toliko video usput. „Raduše iz Babine Čuke!" setih
se. „Ha-ha-ha!"
A ovaj se mene seti odmah, pa se kiselo osmehnu, a meni onda još
slađe.
„Je li, boga ti", kažem muja prijateljski. „Živ li ti je još otac? I kako ti
je sin Dajša?"
„Živ je... Što ne bi bio?", reče drsko, ali ubrzo popusti. „Jeste, dobro
je... zahvaljujući tebi. Zajedno sa Dajšom čuvaju ovce."
„Baš mi je drago što to čujem", potapšem ga po leđima. „Želim ti da
se vratiš živ i zdrav njima, i pozdravi ih."
„A je li, jesi l' ti od neke važnoće kad vodiš toliku vojsku?", začudi se
ovaj gledajući u dugačku kolonu za mnom.
„Nisam, prijatelju... Samo idu za mnom!" Osmehnuh mu se, pa
nastavih dalje.

396
 Toga dana, od ranog jutra je padala kiša. Ne mnogo, ali je
vremenom raskvasila teren, tako da je naš logor bio prošaran barama, a
svi smo šljapkali po blatu.
„Ne valja ovo, Kuline", rekoh. „Velike kiše obično padaju posle bitke,
a ne pre. Doš predznak."
„Čujem da Osmanlije još nisu stigle", kaže on.
Veliko mnoštvo okupilo se sa svih strana Srbije, osim nekolicine čija
imena ne želim ni da izgovorim, a kamoli da zapišem, a koji su se držali
po strani i čekali ishod, pa da se poklone pobedniku.
Kulin i ja smo našli suvo mesto u jednoj napuštenoj štali kraj crkve u
Samodreži, pa smo se tamo smestili čekajući naređenja. Pričalo se da
će se knez Lazar obratiti vojsci. Nisam želeo da ga tražim po logoru jer
pretpostavih da je imao pune ruke posla.
Kad je kiša minula, ostavih Dinu sa Kulinom, koji dremaše u slami, a
ja prošetah logorom. Gacam po blatu, zaobilazim bare, a svuda oko
mene šatori sa vojskom, konji, magarci. Velika vreva iz koje je izbijala
napetost. Sve ono što već videh i osetih na Crnom kamenu.
„Gavrilo!", začuh kako me neko doziva. „Ovamo!"
Pogledam, kad oko neke jadne vatrice čuče Dobriša i njegov sin
Prodan iz Jošanice. Obradovah im se.
„Oho-ho! Dobriša, brate moj!", uzviknuh, pa ne gledajući gde su
bare, odem pravo kod njih. Izgrlismo se bratski, a Prodana mu poljubih u
kosu.
„Nisam očekivao da ću da te vidim, Gavrilo", šaloozbiljno će on.
„Koliko znam, kosingas ne učestvuje u ratovima."
„Nisam ti više to, brate Dobriša", rekoh. „Kraljević Marko je sad
preuzeo titulu, sad sam slobodan da radim šta mi je volja. Zato sam i
došao, kao i svi vi."
„Drago mi je što si ovde", tapše me on po leđima. „Odmah mi je
lakše kad znam da si ovde... Nego, čuo sam svakakve priče o vama
dvojici, čak i o nekoj velikoj bici sad skoro... Je li? Istina li je?"
„Jeste, brate", klimnuh glavom. „Beše mnogo strašno, ali smo
pobedili... Kao što ćemo pobediti i ove zlopce!"
„Ma, tako je! Video sam Lazara, okupio je oko sebe sve junake. Što
nisi sa njim?"
„Neka, potražiću ga kasnije", rekoh, pa pogladih mu Prodana po
kosi. „Kako su ti Grozdana i deca?... Dobro, je li?... A mali zmajeviti
Vukadin?"
„Svi su dobro, hvala bogu", krsti se on. „Često te spominjemo i ono
kako te je baba Čuč zvala Čvrnjeg!"
„Jeste, dobra je bila sirotica... Nego, Dobriša, ko ti čuva ognjište?",
opet započeh staru priču.
„Pa, Grozdana i kćeri moje..."

397
 „I nisi mogao da ostaviš Prodana da bude jedna muška glava u
kući? Nisi se toga setio?"
„Zašto, čoveče? Pa, vratićemo se..." Sleže on ramenima.
„Kako znaš da ćeš se vratiti, crni ti?", rekoh mu otvoreno, a on se
izbeči, pa stade da guta knedle. Kao da nije mislio na to. ,Je li? Ja ne
znam da li ću se živ izvući, a kako ti znaš?... Mali Vukadin će ti otići u
red Zmaja, tako su mu suđaje presudile, a Marko mu je kum i on će ga
paziti... Ali moraš ostaviti neku mušku glavu u kući!"
„Ali, kako... sad..." zbuni se ovaj najednom.
Vidim ja da Dobrišu umah uhvati strah i da izgubi pamet. Kao da se
setio da možda neće preživeti ni on ni sin mu Prodan. Vidim zagrli on
njega, pa zaneme.
„Spakuj prnje, Prodane", kažem mu ja odlučno, a mali zbunjeno
pogleda oca, traži odobrenje. Ovaj samo mogaše da klimne glavom. „Ja
ću da te pošaljem kući mati tvojoj."
„Ali, kako, Gavrilo?", konačno guknu Dobriša. „Straža je svuda..."
Ja se stadoh osvrtati, pa tražim nekoga... nekoga od važnoće.
„Sad ću da se vratim, budi spreman za pokret", rekoh Prodanu.
Pružih korak, pa šljapkam po blatu i zagledam oko šatora. Posle
pedesetak koraka naletim na notara Gluha. Ščepah ga za ruku, a on se
trgnu.
„Tebe tražim, prijatelju!"
„O, Gavrilo...", zbuni se on. „Bio sam kod kapetana Dobromira, a on
mi reče da učinim sve što mi ti kažeš, sve bez pogovora!"
„Lepo sam ti govorio, Gluho", smeškam se. „Hajde sad sa mnom,
imam posao za tebe."
Dođosmo kod Dobriše, a Prodan već stoji spreman. Otac ga grli,
ljubi i nešto mu kazuje.
„Gluho, vadi hartiju i piši!... Hajde, šta me gledaš kao krmče na
sekiru?... Osloni pisaljku na moja leđa... Pišeš li?... Piši: Prodanu, od oca
Dobriše i majke Grozdane, iz sela Jošanice, daje se dopust da se vrati
kući zbog hitnog poslanja... Potpis: Gavrilo, vitez reda Zmaja."
Uzeh tu hartiju, liznuh svoj prsten sa znakom Reda, pa ga utisnuh
na list. Zmaj je baš bio vidljiv. Presavih hartiju i tutnuh mu je u ruke, pa
ga poljubih u čelo.
„Srećno putuj i pozdravi mati", rekoh. „I ne osvrći se."
Dobriša i Prodan se opet zagrliše, pa se jedva rastadoše. Ocu se
oči napunile suzama, pa prete da nas podave! Kad se ovaj udalji,
Dobriša jedva izusti:
„Hvala, brate."
Stavih mu ruku na rame i nagnuh mu se da Gluho ne čuje.
„Idem sad da izvučem još neko golobrače", pa se odmaknuh i rekoh
naglas. „Vidimo se posle bitke, Dobriša. Mogli bismo zajedno da se

398
vratimo... Da me primiš neki dan u goste?"
„Svakako, Gavrilo! Srećno i tebi, brate!"
„Gluho, hajde sa mnom... Moram još neko dete da pošaljem na
zadatak... Gledaš u grob, Gluho. Nemoj se posle kajati... Hajde sa
mnom i spremi pisaljku. Hoćemo još neku majku da obradujemo."
Negde oko podneva, trube zatrubiše zbor. Nastade velika pometnja
jer svi hitaše ka crkvi Samodreži, odakle će im se obratiti naš dobri knez.
Još više razrovasmo blato, pa smo skoro do kolena išli blatnjavi. I tako
se okupismo taman kad se pojavi Lazar na svome konju. U pratnji mu
zet Vuk Branković, visok čovek širokih pleća, ratnik od glave do pete;
nosi srebrnu kacigu i oklop na sebi. Imaše kratku bradu i crne namrštene
oči. Iza njih su Miloš Obilić, Ivan Horvat, Vlatko Vuković, Strahinjić Ban,
vojvoda Momčilo i drugi naši zmajeviti junaci.
Lazar se uzdignu u sedlu i pogleda svoju vojsku oko sebe.
„Vi, o drugovi i braćo moja, velmože i blagorodni, vojnici, vojvode,
veliki i mali, sami ste znali i videli kolika nam je dobra Bog u životu ovom
darovao, i ničega krasnog i slatkog ovoga sveta, slave i bogatstva i
svega što je ljudima potrebno - ne liši nas; nego, štaviše, On nam i
umnoži. Zato ako nam što nevoljno i bolno bude, da ne budemo
nedobrotvorni i neblagodarni Njemu za ovo. Ako nam mač, ili rana, ili
hiljade smrti dogodi se nama, podnesimo to slatko za Hrista i za
blagočestivu veru našeg otačastva. Bolji nam je podvig smrti negoli
stidan i ropski život; bolje nam je u boju od mača smrt podneti negoli
pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, postarajmo
se, dakle, da uskoro podvig stradalački primimo da bismo poživeli večno
na nebesima; imenujmo sebe vojnicima Hristovim, stradalcima za veru,
kako bismo se upisali u knjigu života. Ne poštedimo tela naša u borenju
da od Podvigopoložnika svetle vence primimo. Stradanja rađaju slavu, a
trudovi posreduju za počinak! Za krst časni i slobodu zlatnu!"
Na te reči, zaori se iz desetina hiljada grla:
„Za krst časni i slobodu zlatnu!"
Tako i osioni Murat sigurno dobro ču naš poklič. Zatim bi odslužena
služba božja i sva vojska redom pričešćena. Samo što se služba završi,
ne znam kako, ali u tom metežu ugleda me vojvoda Momčilo.
„Gavrilo! Gavrilo!", viknu ovaj.
Srdačno se pozdravismo.
„Zašto nisi sa nama?", pita on. „Hajde da se javiš Lazaru, stalno pita
za tebe."
Povuče me on sa sobom i probi prolaz sve do velmoža koji
okruživaše našega kneza. Većina me dobro poznaje, i borismo se
zajedno na Crnom kamenu, pa se silno obradovaše kad me ugledaše.
Usledi pozdravljanje i otpozdravljanje, tapšanje po leđima, bratsko
grljenje, čestitanje...

399
 „Kako je moj Marko?", pita vojvoda Momčilo.
„Nastavio je mojim putem, zato sam sad ja ovde", rekoh.
„Onda se nadajmo pobedi!", uzviknu on, uz odobravanje ostalih.
„Čujem od kapetana Dobromira da si doveo vojsku i da opet sa
sobom vučeš magarca", smeje se Lazar.
„Nisam ti ja za velekrasne konje, kneže", rekoh. „Vala ne znam ko je
koga jahao kod Crnog kamena. Onaj Ljutovid nije običan konj."
„Važno je da smo opet svi zajedno ovde", smeška se Lazar. „Nego,
izvinite me braćo, hoću da popričam nešto sa Gavrilom... Hajde da
prošetamo... Pokaži mi tog svog novog magarca."
Probismo se kroz gužvu, pa napokon sami prošetasmo do štale gde
je bila Dina. Ćutasmo dugo, a onda Lazar najednom reče:
„Ti znaš, Gavrilo, šta smo nas trojica obećali Dragušli... Ti i Marko
ste održali reč, a na meni je da to sutra uradim... Zato znam da mi je
ispiti čašu stradanja Hristovih. Ali ne žalim se ako će nam to doneti
pobedu... Nego hoću nešto da te bratski zamolim. Ne znam koga bih
drugog, osim tebe. Moj zet Vuk je duša od čoveka, ali je tvrdoglav i nikad
neće pristati ni na kakav mir sa Osmanlijama. Mrzi ih iz dna duše i boriće
se do poslednjeg čoveka protiv njih... Ali ti znaš da se tako zemlja ne
može voditi. Moraš vagati, pa nekad nešto i progutati, ako je za dobro
našeg naroda... Vidiš koliku vojsku smo sakupili... Ali, to je sve. Više od
ovoga nema. Kod kuće su ostali stari, žene, deca, bolesni... Poginem li
sutra kao što mi je Dragušla prorekla, nema ko da me zameni. Stefan je
još mali. Moraće Milica sve da preuzme u svoje ruke. Ona je jaka, ali je
ipak žena... Hoću da joj pri ruci bude tvoj savet... ali i mač. Pomozi joj u
svemu. Ja sam joj to već nagovestio."
„Računaj na mene, kneže, i budi bez brige", rekoh samouvereno.
Lazar klimnu zadovoljno glavom. Poče opet kiša da pada. Uto,
dotrčava jedan vojnik, sav zajapuren i oznojen: „Kneže, stiže neprijatelj!"
„Gde su?"
„Idu na Gazimestan."
Pritrčavaju ostale naše vojskovođe. Svi su uzbuđeni. „Napadni ih
odmah!", uzviknu Vuk Branković. „Naredi da se vojska odmah postroji za
bitku!", dodaje Miloš Obilić.
Lazar se zamisli, pa osmatra olovno nebo. „Ne... Sutra izrana."
Sve velmože nezadovoljno se pobuniše uglas. Nagovarali su ga da
naredi postrojavanje za bitku.
„Lazare, naša vojska je odmorna, spremna za boj", reče Vuk. „A oni
tek pristižu! Umorni su, gladni, mokri... Možemo ih zlobrzo razbiti!"
„U pravu je Vuk, kneže", reče Miloš. „Udarimo ih odmah iz sve
snage!"
Lazar se najednom okrete meni.
„Šta bi ti uradio, Gavrilo?"

400
 „Lazare, ja sam neprijatelja napao čim je glavu promolio iz rupe."
„Dobro kaže Gavrilo!", potvrđuje Vlatko Vuković.
„Udarimo na njih odmah!" dovikuju drugi.
Ali, Lazar se dvoumi. Opet gleda u nebo. Znam, plaši se kako će
vojska jurišati po glibu. Ipak, kao što kažu, put je jednak sa obe strane.
Knez me opet upitno pogleda.
„Napadnimo ih", rekoh kratko.
Tajac.
„Sutra izrana", reče konačno Lazar i krenu nazad.
Raziđosmo se negodujući, ali bilo je svršeno. Njegova reč beše
poslednja. Dok sam se vraćao u štalu, predosećao sam da je trebalo
napasti odmah. Možda je trebalo da mu kažem Euripidove reči: „Bog
rata mrzi one koji oklevaju".

401
 Vidovdanak, utorak, 15. jun leta
Gospodnjeg 6897.

Beše šesti čas izjutra kad su obe vojske bile postrojene jedna
naspram druge. Neprijateljeva beše šira, pa morasmo i mi našu da
razvučemo koliko možemo. Vidimo preko puta njihovu formaciju:
centrom vojske komanduje car Murat sa vojskovođama Ali-pašom i
Timurtašem. Levim krilom - carev mlađi sin Jakub Čelebija uz pomoć
vojskovođa Ali-bega i Balaban-bega. Desnim krilom - carev stariji sin
Bajazit, zvani Munja, sa vojskovođama Saridž-pašom, Kurdom i
poturčenim Grkom Mihailom Kezeom. Njihova pešadija se prostire
čitavom linijom, a iza nje konjica.
Naš raspored beše ovakav: središnjim delom fronta, gde se nalazila
oklopna konjica, komandovao je Lazar, sa njim su bili zmajeviti vitezovi.
Zbog toga morah i ja da uzmem jednog konja, jer kako mi knez
govoraše: „Gavrilo, ne možeš na magarcu jahati u boj!"
Desnim krilom, na kojem se nalazila konjica i pešadija, komandovao
je Vuk Branković. Sa njim behu braća Musići - Stefan i Lazar. Levim
krilom, na kome je bila bosanska konjica i pešadija, komandovao je
bosanski vojvoda Vlatko Vuković. Sa njim su bili i hrvatski krstaši pod
komandom Ivana Horvata. Ispred naše vojske behu postavljeni topovi sa
širokim cevima. Za podršku središnjeg fronta beše raspoređena ostala
naša pešadija i konjica, s tim što strelci behu istureni ispred oklopne
konjice.
Svi napeto čekasmo znak topovima za napad. Konji se uzvrpoljiše,
osećaju nervozu svojih jahača, pa riju kopitima zemlju, hoće da polete.
Najednom, topovi zaglušujuće grunuše. Očekivah da vidim neko veliko
razaranje, jer po Proročanstvu, doba Vatre će zauvek odvojiti Ad od ljudi.
Ali velika kamena đulad ne mogaše ni da dopru do neprijatelja, nego
tresnuše i potonuše do pola u blato! Uto, i neprijatelj grunu iz topova, a
njihova đulad padoše isto u glib. Treba paziti pa ne naleteti sad na te
kamene kugle koje vire iz zemlje!
To beše znak za napad, Lazar podiže svoj mač, uzdignu se u sedlu

402
i brzo ga spusti. Prvo su naši strelci zasuli prve redove Osmanlija, koji se
uskomešaše, pokušavajući da se zaštite svojim okruglim štitovima. Ali,
slaba vajda od toga, jer mnogi popadaše probodeni i očas se njihova
pešadija proredi i zatalasa kao da će se povući.
Lazar dade znak za napad i svi poletesmo uz pokliče napred. Tutnji
zemlja, podrhtava kao da će napuknuti, teška oklopna konjica uleće
među pokolebanu neprijateljsku pešadiju. Konji ih gaze, a naši mačevi
seku sve na šta naiđu. Celom linijom naše snage napadaju i potiskuju
protivnika. U daljini videh desno krilo, na kome beše Vuk Branković,
kako potiskuje neprijatelja nazad. Plašim se da nije neka zamka... Sve
ovo je previše lako ili sam ja samo navikao na borbe sa baucima.
Pešadija se sklanja od nas, retko ko napada oklopnike. Uto, zasipaju
nas njihovi strelci. Ne smemo se ovde začamati jer će nas pobiti. Iza
njihove pešadije stoji im konjica. Ali ne napadaju nas, samo se vrpolje u
mestu. Šta li sad oni čekaju? Preko njihovih glava padaju strele na nas.
Izazivaju nas da ih napadnemo. Zašto? Ako je sad u prednosti njihova
konjica i mogu svom silinom da se zabiju u nas? Jeste naša oklopna, a
njihova nije, ali baš zato im ne odgovara da mi napadnemo.
Sumnjičavost, a onda briga me obuze, a zloslut mi nad glavom. Uto,
ugledah Miloša Obilića, koji jaše sam prema neprijateljskoj konjici i drži
mač iznad glave sa obe ruke! Zar takav junak da nas izda, da se tako
preda? Ne, sigurno nije to! Vidim po nekim našim vitezovima da su ljuti,
psuju ga i proklinju, ali ja znam da je nešto drugo po sredi. Ma, gledao
sam ga svojim očima kako se borio na Crnom kamenu! Taj ne zna za
strah! Taj bi pre pao nego da se preda i osramoti! Ne, on kani da uradi
nešto drugo...
U onom opštem metežu dok se baktasmo sa pešadijom, dojahah do
Lazara i viknuh mu:
„Lazare! Nemojmo napadati po sredini! Vidiš da im konjica stoji,
bolje da se podelimo i udarimo po krilima, pa ih opkolimo i pomognemo
našima!"
„Ne, ne! Sad su slabi! Vidim Murata odavde! Brzo ćemo se probiti
do njega!", odvrati Lazar.
„Ma, vidiš da nas njihova konjica ne napada, nešto tu nije u redu!"
„Uplašili su se, eto šta je! Ko može da se odupre nama?" Kad to
reče, podbode konja i jurnu napred. „Za mnom! Napred! Za krst časni i
slobodu zlatnu!"
Osokoljeni lakom pobedom nad pešadijom, naša konjica jurnu za
Lazarom pravo na njihovu konjicu. Udarismo u njih svom snagom.
Njihovi konji popadaše pod udarom oklopnika. Nasta jeziva krvarija.
Domogosmo se i njihovih strelaca koji behu bespomoćni u borbi sa
nama. Oni se dadoše u beg kroz neko granje. Puštamo ih jer hoćemo da
im satremo konjicu. Ubrzo, i ovi počinju da se kolebaju, osipaju i beže!

403
Povlače se za strelcima kroz granje. Suviše je ovo lako, razmišljam,
Toliko ih je više od nas, a oni beže, i to baš po sredini.
Najednom više ne vidimo Murata i njegove komandante u daljini,
već metež i pometnju. Da li se sultan povlači? Kuda je nestao? Je li
zbrka nastala zbog našeg jakog napada? Ali tad nismo mogli znati da je
to bilo zbog hrabrog postupka Miloša Obilića kad je na prevaru ubio
njihovog cara.
Misleći da je komešanje nastalo zbog našeg uspešnog prodora po
centru, a gledajući njihovu konjicu i strelce kako beže kroz nekakvo
žbunje, Lazar naredi napad pravo po centru, za njima.
Ruku na srce, ni ja tad ne posumnjah ništa, jer se svojim očima
uverih u gužvu kod Muratovog šatora, ali stvarnost beše drugačije. Splet
okolnosti nas zaslepi i uvuče u njihovu zamku.
Jer kad se naša konjica zalete za njima u punom galopu, uletesmo
među ono isto granje i upadosmo u blatnjave jame sa nabijenim koljem!
Užasa li paklenog! Konji i njihovi jahači upadaše u rupe, nabijaše se na
kolje, lomiše noge, prevrtaše se jedni preko drugih, a odozgo nas
njihova pešadija dočeka borbenim vilama i zbacuju nas u duboko blato.
U tom opštem metežu, gde se jedva zadržahu sedlu, iako konj poda
mnom posrtaše, osetih da me nešto podiže iz sedla i padam u blatnjavu
jamu pravo na zašiljeno kolje! Stigoh samo da okrenem glavu da vidim
gde padam i ugledah kolac pred svojom glavom... I mrak. Sve najednom
utihnu. Mrtvilo.

* * *

Dođoh sebi zbog zlobola u glavi. Osetih kako mi neka velika ruka
vadi dušu iz ponora pomrčine, a telo počinje sve više da me boli. Trgoh
se uz vrisak što bola, što straha i počeh da se batrgam u krvavom blatu,
okružen mrtvim konjima i vitezovima. Jedva se iskobeljah, samo zato što
se popeh na lešine konja, pa iz nekoliko puta pokušah da se popnem uz
strmu, blatnjavu ivicu jaruge. Dođem do pola, pa se sasuljam do dna...
Srećom, iz zemlje izviri nekakvo korenje, pa se uhvatih za njega i
izvučem se napolje. Ostah da ležim neki tren, da se kovarnem, pa se
nekako pridigoh na noge. Što zbog jakog glavobola, što zbog prizora oko
mene, ali Zavrte mi se u glavi i padoh na zemlju. Dodirnuh bolno mesto i
vidim krv na rukama. Kolac mi nije probio glavu, ali me je potkačio.
Zahvatih rukom vodu iz blatnjave barice i umih nakrvavo lice.
Opet se pridigoh, a jedva stojim na nogama. Čini se noge ne drže
telo, koje hoće da ljosne, a ruke mi vise kao da nisu moje. Gledam oko

404
sebe, pa se ne mogu načuditi. Svuda mrtvi ljudi i konji. Nigde nikoga
živog. Ništa se ne čuje. Samo mi srce bubnji u ušima. Opipavam sebe i
vidim da sam čitav. Ruke, noge, krv na telu nije moja. Osećam
ugruvanost, ali ne oštru bol kao na glavi. Ali gde se nalazim? Da li je ovo
smrt? Jesam li u paklu? Otkud ovoliki mrtvi oko mene? Kakav me je ovo
užas snašao?
Odjednom mi nešto kvrcnu u glavi i preplavi me prava halabuka!
Sad mi strašna galama u ušima. Morah rukama da poklopim uši dok se
klatih stojećki, a glava hoće da mi pukne.
Spustih ruke i začuh u daljini rzanje nekog konja. Okrenem se u tom
pravcu i polako krenem, zaobilazim ili preskačem mrtve ljude i konje.
Povetarac nosi dim preko bojišta i na trenutke zaklanja sunce. Pogledah
u njega i zažmurim. Visoko je na nebu. Nije još ni podne. Šta se desilo?
Gde su živi ljudi i životinje?
Nastavih prema zvuku konjskog rzanja i u tom dimu naleteh na
sirotu životinju sa slomljenim vrhom od koplja u grudima. Pokušava da
se pridigne, ali noge je ne drže. Nema mu spasa. Ostaje mu samo
mučenje i patnja, ako ga takvog ostavim. Izvadih Kurjaka, oslonih mu ga
na srce i naslonih se svom snagom na balčak. Sečivo utonu i konj presta
da drhti.
Pridigoh se da krenem, kad ugledam na nekoliko koraka od mene
leži Draguta iz Mlave, Mašin muž! Padoh na kolena kraj njega, a njemu
na plećima velika rana, verovatno od ratne sekire. Beživotno leži i gleda
u nebo. Kažu da čovek uvek umire otvorenih očiju jer kroz njih mu izlazi
duša... Ili je to samo zato što želi poslednji put da vidi život?
„Oh, Draguta..." Pogladih ga po licu i zatvorih mu oči. „Sad si
konačno sa svojom Mašom... Nemam ja prava da budem uz nju... Ti si
joj pružio sreću, a ja samo nesreću."
Pridigoh se opet slomljenog tela i duše, pa krenuh da bazam po
bojištu kao nekakva avet, prikaza koja ne želi da napusti svet živih.
Čujem u daljini glasove. Plač... Lelek... Viku, neko nekoga doziva u
samrtnom ropcu... Prokleti dim nikako da se raščisti, zbunjuje me i ne
znam u kom pravcu da krenem. Padam preko leševa, spotičem se,
gazim po krvavom blatu ili lokvama krvi.
Padnem po ko zna koji put i pred očima mi se ukaza nakrvavo lice
Borila iz Vilova. Otkud on? Zar je i on došao na Kosovo? A što ne bi? Svi
koji su mogli, došli su. Leži spokojno. Bože oprosti, kao da mu je spao
neki teret s duše. Ili mi se samo pričinjava? Ne, razumem ga...
Ustadoh i nastavim da vučem noge. Čujem u blizini lelek žene.
Samo želim da vidim nekoga živog da se uverim da ovo nije pakao i da
sam ja živ. Svuda uokolo smrt u hiljadu lica. Zemlja crvena od krvi.
Lokve kao da izbijaju iz zemlje. Gde je ona? Samo da joj vidim lice. Da
se uverim da nije neki pritajeni demon koji vreba da mi proždere dušu.

405
 Uplaših se kad najednom naleteh s leđa jednoj ženi koja sedi na
zemlji, drži u krilu glavu nekog palog vojnika, klati se nad njim i jeca.
„Joj, kuku meni! Bolje da te nisam našla!"
Pomalo strašljivo ih zaobiđoh, očekujući neko demonsko lice ili
štagod, ali njena uplakanost mi povrati razum i shvatih da sam ipak živ i
da ovo nije pakao. Osvrnuh se oko sebe, govoreći u sebi: Ostao si živ!
Preživeo si boj! Živ si!
Ženino suzno lice skoro je skriveno pod kosom, koja joj pada preko,
ali ona gladi kosu palom junaku i celiva ga suzama. Kad mu pogledah
lice, prvo mu primetih veliki ožiljak od desnog uva do vrata. Zagledah se
bolje, kad ono milodušno lice krčmara Njegote iz Ušća!
Spustih se kraj njega i uhvatih ga za hladnu ruku.
„Prijatelju stari...", izustih.
Pogledam u ženu koja mu drži glavu u krilu i klati se nad njim. Nešto
mi, bože, sinu.
„Da nisi ti Sveta? Njegova žena?", upitah ipak nepoverljivo.
Ona samo klimnu glavom.
„Bože moj!" Steže mi se grlo. „On je tebe tražio godinama. Bio u
svim bitkama, nadao se da će te naći među otetim ženama kod
Osmanlija..."
„Bila sam u njihovoj komori, naši me oslobodiše.."
„Na kraju te je ipak našao...", u čudu kažem. „Da li te je video?"
Ona klimnu glavom.
„Izdahnuo mi je ovako, u krilu", kroz suze žena jeca.
„Onda je bar umro srećan", rekoh, a osećam kako nešto kipti u
meni, ali ne znam kakvo je to sad osećanje. Nekakva uznemirenost
podstaknuta strašnom tugom i bolom. „Zbogom, prijatelju", rekoh, pa
ustah nekako.
„Znaš li, Sveto, gde je komora naših?" , upitah je osvrćući se, ali
ništa se ne vidi od dima. „U kom je pravcu?"
Ona ne reče ništa nego mi pokaza drhtavom rukom negde iza
mene. Dohvatih neko slomljeno koplje, pa krenuh poštapajući se njime,
iako je svuda krvavo blato i nema čvrstog oslonca. I dalje čujem glasove
u daljini, rzanje povređenih konja, krike i jauke ranjenih, lelek žena...
Bože, šta se ovde desilo? Kakva se ovo strašno krvoprolivanje
desilo? Među našima je mnogo mrtvih Osmanlija, čak i više nego Srba.
Naleteh na jednog ranjenog Osmanliju, kome viri iz tela slomljeno koplje.
Neko ga je probio njime, a vrh mu viri iz leđa, ali on nikako da umre,
samo krvolipti i muči se. Pokušava da izvuče ostatak koplja, ali nema
snage za to, niti od zlobola može. Stadoh nad njim i gledam ga, a on mi
uputi molećiv pogled. Ne, nije on bauk koga treba dokrajčiti bez milosti,
ovo je samo čovek.
Sagoh se i uhvatih s leđa vrh koplja. Polako mu ga izvukoh dok je

406
siromah stisao zube i ni glasa nije ispustio. Iako mu je rana duboka, i
ovako će samo brže iskrvariti na smrt, ali čovek oseća da mora strani
predmet da izvadi iz svog tela.
„Moli se svom bogu da te dočeka raširenih ruku", rekoh mu, pa ga
ostavih i nastavih dalje.
Svuda uokolo mrtvi, retko ko se pomeri ili su to samo trzaji umirućih.
Negde iz tih tela dopiru prigušeni krici, vapaji za pomoć. U dimu nazirem
ženske obrise koji lutaju bojištem u potrazi za svojim voljenima, ali
zastaju i pomažu ranjenima, daju im vode ili im previjaju zledi. Neki se
čak pridižu, sami ili uz njihovu pomoć, pa kao ja, poput prikaza lutaju
bojištem, traže izlaz iz ovolike smrti.
A onda začuh... molitvu. Ne behu reči iz umirućih usta, već od
sveštenika. Bože, kako mi to ojača snagu i veru. Pohitah poštapajući se
ka tom glasu, pa posrćem i padam preko mrtvih, ali opet se pridižem i
grabim napred. I kroz dim ugledah priliku u mantiji kako se nadvila nad
nekim palim junakom i daje mu poslednju pričest.
„Oče...", rekoh prišavši mu s leđa.
On se okrete i prepoznah lice oca Todora iz Naupare. Obojica se
iznenadismo i zinusmo od čuda, ali ni jedan ni drugi ne mogasmo da
izgovorimo drugome ime. Pogledah u palog junaka, a ono krčmar Janko
iz Vražogrnaca. Njegov brat. Sudbine li okrutne! Kako ume da se poigra
sa nama ljudima!
Padoh na kolena, noge me više ne drže. Todor me gleda suznih
očiju, otvara usta kao da bi nešto rekao, ali ne može. Vidim mu na licu
bol za palim bratom, a meni se vrati prizor iz Vražogrnaca kad ga je
Todor ubeđivao da slavi svetog Iliju, a ne Peruna, i kad ga je plašio sa
crnim petlom! Bože, kako je to bilo naivno i šaljivo, a sad brat nad mrtvim
bratom stoji i oplakuje ga!
Imah samo snage da odmahujem glavom i ruke da kršim. Nema
svrhe nešto kazati. Oči su prozor u dušu i one sve govore.
Pridigoh se i oteturah dalje, tražeći izlaz iz ovog lavirinta smrti. Ali
kud god prođoh, nailazim samo na mrtve i ponekog umirućeg, a oni koji
lutaju kao ja, ne razlikuju se mnogo od mrtvih koji oko njih leže. A u
njima vidim odraz sebe - mrtvaci koji ustanu iz mrtvih!
Ali, prst sudbine ume da ubode bolnije od svakog mača ili koplja.
Jer se nađoh pred jednim licem, a noge se ukopaše kao da su od tuča!
Umah, više ih ne osetih i padoh na kolena pored Brzeja. Ona lopužica
kome se put toliko puta ukrštavao sa mojim sada me je živim očima
gledao, a lice mu se grčilo u bolovima. Želim da mislim da me se setio,
jer me milotužno pogleda i stegnu mi ruku u strahu. Vidim da mu se smrt
prikrada i da ga odvlači u ništavilo, a on se grčevito bori da ostane. Drži
se za mene kao za slamku spasa, kao da mu mogu nekako pomoći. A
meni onaj osećaj uznemirenosti kipti i samo što ne prelije iz moje duše!

407
Prihvatih ga i naslonih mu glavu uz sebe i tad osetih kako nešto puče u
meni. Zagrlih ga čvrsto i blago ga klatih.
„Ne plaši se, sine", rekoh. „Tu sam ja... Uz tebe sam."
Osećah njegov stisak sve dok najednom ne popusti i ruka mu
mlitavo pade na krvavu zemlju. Obuze me ta uznemirenost i telo poče da
mi drhti. Zlobol u glavi mi se vrati i krv mi opet poteče niz lice. Uplaših se
da ne kaplje po Brzeju, pa da je obrišem rukom, ali videh da to nije
nikakva krv nego mi suze liju niz lice. Posle toliko godina iz krvavosuznih
očiju potekoše obične ljudske suze. Grlih Brzeja kao sina koga nemah.
Ne znam koliko dugo ga tako držah u zagrljaju i koliko suza prolih,
verovatno koliko ih za svih ovih dvadeset godina potiskivah duboko u
sebi. Ali, naposletku, ustah i ostavih za sobom njegovo beživotno telo i
nastavih kao avet da tumaram po bojištu i da na sebi osećam ukočene
poglede mrtvih koji kao da vapiše za milošću. A onda, dunu neki
povetarac i rastera dim koji se nad bojište spustio kao magla iz pakla i
otkri preda mnom prizor nesagledive krvarije. Dokle god pogled
dopiraše, prizor izlomljenih i isečenih tela ljudi i konja. Gazimestanom
lutaše mnoge žive duše, tražeći svoje voljene ili samo kao ja, izlaz iz
ovog užasnuća.
U daljini ugledah našu komoru i mnoštvo živih ljudi koji se kretaše
usporeno. Krenuh ka njima da potražim sebi spas, ali naleteh na
izlomljeno telo kapetana Dobromira. Konj mu ležaše preko tela, a na
ustima mu zgrušana krv. Osećam i dalje kako mi suze nezadrživo liju niz
lice, a ne mogu više da ih zadržim. Setih se našeg smeha kad smo
bežali od Vade na Sokolici, pa mi srce hoće prepući. Otišao je vojničkom
smrću, onako kako svaki ratnik to priželjkuje.
Nastavih dalje da se poštapam prema našoj komori, pa me više
strah da gledam u lica mrtvih da ne vidim još nekoga poznatog. Toliko
ljudi za života upoznah, pa im prepoznajem i nakrvava lica. Nečija imena
ne znam, drugih se više ne sećam. Da me je neko tad pitao, ni svoga se
ne bih setio.
Ali prepoznah dobrodušnog Miroša iz sela Merčez i njegovog sina
Bratoslava, na čijoj svadbi Marko i ja se zatekosmo. Ima li strašnije
sudbine no kad otac gleda svoga sina kako umire? Jer Miroš u zagrljaju
držaše svoga jedinca kao da hoće da ga zaštiti od smrti koja dođe po
njega zbog rane na stomaku. Ni on sam ne izdrža dugo, ali dovoljno da
sinu sklopi oči. Ne videh na njemu nikakvu ranu, pa mu je srce možda
samo prepuklo od tuge.
Zajecah tad još više, pa i sad plačem za svima njima, Jakove! Vidim
im lica čas živa i nasmejana, čas nakrvava i bleda. Ljudska duša mora
da je od najtvrđe tvari kad može toliko bola i udaraca da izdrži!
Što sudbina može da ti skroji, nikad nećeš očekivati. Jer nedaleko
od njih, jedan pored drugoga kao dva brata leže Krasimir iz Lisine i

408
Črnota iz Prerasta. A nikad se nisu sreli! Obojica od strašnih rana pali,
pa skoro da se naslonili jedan na drugog. Možda su jedan drugome
pomagali kad su klonuli. Setih se Črnotinog sina Ilije, koji onomad muku
mučiše sa podmečetom, pa gledam uokolo ne bih li video njega, ali
molim Boga da ne vidim to dete među ovim mrtvima. Srećom, pogled mi
je zamagljen od tolikih suza, pa više na razaznajem ta mlada lica. Sva
su mi ista, kao da gubim razum. Bože, svi mi liče na Brzeja!
Poluslep i polulud nekako se domogoh naše komore, ali kako
nogom zakoračih iza poslednjeg mrtvog i videh zelenu travu pred
sobom, tako se sručih kao klada... I potonuh u mrtvilo.

* * *

„Gavrilo!", začuh glas u mraku, u daljini. „Gavrilo! Probudi se!"

Voda na licu me trgnu iz besanog sna i osetih nečiju ruku kako me
umiva. Otvorih oči i ugledah neku stariju ženu tužnog lica i sa crnom
maramom na glavi. Ona se skloni, a iznad nje videh beskrajno plavetnilo
neba. Bez ijednog oblačka.
„Gavrilo? Jesi li živ?" Prepoznah taj glas.
Nekako se pridigoh na bok i oslonih se na lakat. Na stolici kraj mene
sedi Vuk Branković sa uvijenom rukom, nakrvavog lica. Živ je.
,,Il' sam živ ili smo obojica mrtvi", rekoh.
„Ne, živi smo...", reče on pa pogleda preko mene. „Ali, bolje da
nismo."
Pridigoh se još više, a ista žena mi tutnu u ruke jednu tikvicu.
„Uzmi, valjaće ti", kaže ona.
Odasuh gutljaj rakije na zemlju i rekoh:
„Za pale junake", i nagnuh.
Žestina mi povrati malo snagu i osetih toplotu kako mi se širi telom.
„Šta se desilo, Vuče?" upitah ga napokon. „Jesmo li izgubili? Potukli
su nas?"
„Kao da jesu, prijatelju...", reče, pa i on naginje tikvicu koju mu
dodah. „Pobedismo ih, ali pogubismo ih sve... I Lazara i Miloša i..." Ne
mogaše više da nastavi jer briznu u plač.
„I Lazara? Jesi li siguran?", upitah dok mi suze liju, a on klima
glavom. Čekam da se sabere, pa da mi priča. Gledam oko sebe, mnogo
je ranjenih, tek poneko hoda naizgled čitav.
„Miloš se probio do cara njihovog...", nastavi on. „Navodno da se
preda, da hoće da im se prikloni... A kako beše zmajevit i od važnoće,
odvedoše ga do Murata. A on, kakav je inače hrabrenik, skoči na guju i

409
bodežom ga raspori! Odsekoše glavu Milošu..."
„Čekaj, kako to znaš?"
„Preneo nam je Konstantin Dejanović po svom čoveku, krišom da
Bajazit ne zna... Naša konjica je upala u zamku, koju nam zlopci
pripremiše sinoć. On nije mogao da nam javi, da nas upozori... Po mraku
su iskopali jaruge i poboli kolje, sakrili ih žbunjem... Sve beše klopka da
nas namame da upadnemo. I tako uhvatiše Lazara i sve ostale."
„Bili smo u pravu, trebalo ih je odmah napasti. Prokleta kiša", rekoh,
pa se setih Dragušlinog prorokovanja. Na to je ona mislila kad je rekla
da nas je 'voda odnela'. Ta voda beše kiša. „Mene su ostavili u jaruzi jer
su mislili da sam mrtav",
„Izvedoše ih sve pred Bajazita, a ovaj im pokaza Miloševu glavu i
reče im kako je na prevaru ubio sultana, oca mu... A naš knez... Znaš
šta mu reče?"
„Šta, kaži", nestrpljivo ću ja.
„Da je ranije znao za junački podvig svoga viteza i da smo svi znali
za to, učinili bismo da i Bajazit leži na trećim nosilima!"
„Lazare, Lazare!", uzviknuh diveći se njegovoj hrabrosti dok brisah
suze.
„Bajazit je svima odsekao glave..."
„I prečasnom Lazaru?", začudih se.
„I njemu, svima... Zato ti kažem, prijatelju, mani me ovakve pobede.
Radije bih da ležim tamo među mojim ljudima ili obezglavljen sa
Lazarom!"
„Ali, ipak smo pobedili, kažeš? Bajazit se povukao?"
„Jeste, beži sa ono malo vojske što mu je ostalo. Kažu da je ubio i
rođenog brata čim mu je otac stradao, da bi dograbio vlast!"
„Što ga ne stigoste i ne posekoste?"
„Sa čime, prijatelju? Ni nas nije ostalo mnogo... Doduše, Vlatko
Vuković i ja smo ga ganjali malo, ali umakao nam je... Neka ide u
bestraga!"
„Gde je on? Ne vidim ga."
„Krenuo je pevajući sa svojom vojskom natrag u Bosnu. Već uveliko
slave pobedu... A meni ni do života nije!" Briše suze Branković.
„Vala, u pravu si... Bolje da smo završili kao Lazar nego ovu
nesreću da sad nosimo sa sobom!", uzviknuh. „Kako ćemo bez našega
kneza? Ništa ne osta od njegove Srbije! Cela leži na ovom bojnom
polju!"
„A ovaj gujin sin će se vratiti, vrag ga odneo!", uzviknu Vuk.
„Sakupiće novu vojsku... A mi?... Neka, neka dođe, čekaću ga ja sam
ako treba!"
Pokrih rukama lice da zaustavim suze koje liju dok mi se duša cepa.
„Ko je onaj tamo?", začuh Vuka. „Neki konjanik..."

410
 Spustih ruke i obrisah suze. Magli mi se vid. U daljini vidim nekog
usamljenog konjanika kako luta bojištem... Kao avet... Kao duh nekog
palog junaka. Prepoznah mu konja.
„To je Kraljević Marko", izustih.
„E, kasno Marko na Kosovo stiže!", uzviknu on i nagnu rakiju.
„Ne zameri mu... On je sad kosingas. Nije smeo da učestvuje u
bici", rekoh. „Pusti ga, znam kako mu je... I gore nego nama, veruj mi.
Znam koliko je želeo da se bori uz nas."
„Slava palim junacima!", uzviknu Vuk Branković, pa prosu svu rakiju
na zemlju.
„Slava im!" rekoh zagledan u Marka kako se na svom Šari polako
udaljava od nas. Video je on našu komoru, ali nije imao srca da dođe.
Nije mu bilo ni do čega. I on je, kao mi, žalio što ne leži mrtav među
najvećim srpskim junacima. Vidovdanak beše jedini dan kad su živi
zavideli mrtvima. Polako nam se gubio iz vida i nestao na bojištu
prekrivenom mrtvima.
Više nikad nisam video moga pobratima Kraljevića Marka.

411
 Manastir Blagoveštenje, 14. jun leta
Gospodnjeg 6942.

Dragi moj Jakove, eto dođosmo i do kraja mojih pisanija. Neka mi

čitalac ne zameri što na tren bejah obično pričalo, ali znaj da ti sve u
pero ispričah kako je bilo te godine našeg smrtovanja, a ako sam nešto
propustio, neka mi prijatelji oproste. Sad posle toliko vremena, radujem
se što sutra Svetovid, ili kako ga sad zovu sveti Vido, dolazi po moju
dušu i ponovo ću da se sretnem sa svim meni dragima. Hvalan si ti koji
si toliko listova ispisao, a nijedan stari nisi sastrugao i što si uspeo još
lepše od mene da oslikaš ove pisanije, i hvalan je iguman iz Gornjaka
koji mi te je poslao i ovu ćeliju mi dodelio. Moje srce je opet puno što
ponovo nosim svešteničku mantiju i što je sveti Vido drag oku našem
Spasitelju Isusu Hristu. Sad znam da sam ispunio svoj zavet i sačuvao
doba smrtovanja od zaborava, imena junaka i njihova junačka dela.
Vračara Dragušla je to i tražila od mene u Ðavoljoj varoši, pa zato moje
vreteno osta čvrsto u njenoj ruci do dana-današnjeg. Ali, ne mogu da
prežalim dve stvari. I to slobodno upiši, Jakove. Što još jednom ne videh
nakrasnu vilu Ravijojlu i što više nijednom ne popih jednu ljutu osvežaču
sa mojim pobratimom Kraljevićem Markom!
Čujem da još uvek posvuda luta, čak i van naše Srbije i da ga
zdravlje služi kao pre pedeset godina! To je zato što je od vilenjačke krvi
i odmalena u milosti i drag srcu vilama! Neka, zato je najbolji kosingas
koga ikad imasmo! Ne bi ga toliko opevavali da nije tako, Jakove!
Jeste, dičim se što sam ga takvim načinio! Eh, da mi je opet da
krenem u neku pustolovinu sa njim! Da mogu nekog bauka za glavu da
skratim! Eto, izmače mi i glava Hromoga Dabe! Neka je nekom budućem
junaku! Ali, nedostaje mi to veliko prostranstvo, nedostaju mi planina i
šuma. Toliko godina provedoh ovde u osami, čak i sahranih dragu mi
igumaniju Teodoru iz Ždrela. Divna žena koja sad sedi među anđelima...
I ona me čeka. Znam šta će mi prvo reći. Navešće mi opet Aristotelove
reči... Žena je bila u pravu.
Kažeš da previše živim u starim vremenima, Jakove? Da budem

412
srećan što poživeh ovoliko dugo? Da, srećan sam, ali ti si mlad i još
ništa nisi naučio. Ima za tebe vremena. Ali, dopusti mi, ovako starom,
pred zalazak svog života da još jednom ponovim reči jednog mrtvog
Rimljanina, što bi rekao moj pobratim. Završimo moje pisanije rečima
velikog pesnika Ovidija, a ti se dobro zamisli nad njima:
„Uzeo sam prašinu i držao je budalasto moleći za onoliko
rođendana koliko je zrnaca prašine, zaboravio sam tražiti da to budu
godine mladosti".
Hvala bogu, završio sam.

413
 Manastir Blagoveštenje, Vidovdanak,
15. jun leta Gospodnjeg 6942.

Ja, monah Jakov iz Gornjaka, skromnik po duši i po delima,

ispisujem ove poslednje reči kako bih dovršio pisanije monaha Gavrila,
jer smatram da njegova priča neće biti zaokružena bez pomena o smrti
ovog bogomudrog i prepodobnog čoveka.
Ne verujući da mu je sveti Vido došao po dušu i sumnjičav u svemu
kao dosad, izrana dođoh pred vrata njegove isposnice. Kad na moje
kucanje i pozivanje on se ne odazva, uđoh strašljivo u ćeliju i zatekoh
nekog čoveka kako leži na podu sa prekrštenim rukama. Uplaših se od
neznanca, jer preda mnom ležaše ne monah, već ratnik u bleštavoj
verižnjači sa zmajem koji grli sunce. U rukama mu bejaše mač, koji
svetlucaše kao plamen pod svetlom jutarnjeg sunca. Isprva htedoh da
zapomažem, ali kad pogledah malo bolje u lice tuđinca, prepoznah
bogoljubivog Gavrila. Pod glavom mu kamen stoji.
Kad bojažljivo zakoračih unutra i zatvorih vrata za sobom, nekim
dobromirisnim aromatima vazduh se ispuni, a jedan svitac uzlete sa
njegove verižnjače i prolete kroz prozor. Očima svojim ne verujem, ali
duša mi ih suzama ispuni.
Priđoh bogoljubivom ratniku, pa mu zagledam lice. A zabogam se,
ono kao da sniva najkrasnije snove! U mirnoći sna napokon počiva
bogoprimac posle skoro sedamdeset godina nespavanja. Klekoh kraj
njega, pa ga celivah suzama dok pokušavah molitvu da izgovaram. Ali
samo ustima micah, jer mi reči ne naviru.
Ali jedno znam. Ako je imalo istine u rečima Deroma od Rodopa, da
je raj tamo gde je nekad za života čovek bio najsrećniji, onda ne
sumnjam da sad bogospasni monah i vitez reda Zmaja kosingas Gavrilo
sad tabana nekom šumskom stazom i za sobom vuče svoga Coku.

414
 SMRT MARKA KRALJEVIĆA

Poranio Kraljeviću Marko u

neđelju prije jarkog sunca,
Pokraj mora Urvinom planinom.
Kada Marko bio uz Urvinu
Poče njemu Šarac posrtati,
Posrtati i suze roniti.
To je Marku vrlo mučno bilo,
Pa je Marko Šarcu govorio:
„Davor', Šaro, davor', dobro moje!
Evo ima sto i šeset ljeta
Kako sam se s tobom sastanuo,
Još mi nigda posrnuo nisi;
A danas mi poče posrtati,
Posrtati i suze roniti:
Neka Bog zna, dobro biti neće!
Hoće jednom biti prema glavi,
Jali mojoj, jali prema tvojoj!"
To je Marko u riječi bio,
Kliče vila s Urvine planine,
Te doziva Kraljevića Marka:
„Pobratime, Kraljeviću Marko,
Znadeš, brate, što ti konj posrće?
- Žali Šarac tebe gospodara,
Jer ćete se brzo rastanuti."
Ali Marko vili progovara:
„B'jela vilo, grlo te boljelo!
Kako bih se sa Šarcem rastao,
Kad sam proš'o zemlju i gradove,
I obiš'o istok do zapada,
Ta od Šarca boljeg konja nema,
Nit nada mnom boljega junaka!
Ne mislim se sa Šarcem rastati
Dok je moje na ramenu glave."
Al' mu b'jela odgovara vila:
„Pobratime, Kraljeviću Marko,

415
Tebe nitko Šarca otet' neće,
Nit' ti možeš umrijeti, Marko,
Od junaka, ni od oštre sablje,
Od topuza, ni od bojna koplja:
- Ti s' ne bojiš na zemlji junaka;
Već ćeš, bolan, umrijeti, Marko,
Ja od Boga, od starog krvnika!
Ako l' mi se vjerovati nećeš,
Kada budeš visu na planinu,
Pogledaćeš s desna na lijevo,
Opazićeš dvije tanke jele,
Svu su goru vrhom nadvisile,
Zelenijem listom začinile,
Među njima bunar voda ima:
Onđe hoćeš Šarca okrenuti,
S konja sjaši, za jelu ga sveži,
Nadnesi se nad bunar nad vodu,
Tu ćeš svoje ogledati lice,
Pa ćeš viđet' kad ćeš umrijeti."
To je Marko poslušao vile:
Kad je bio visu na planinu,
Pogledao s desna na lijevo,
Opazio dvije tanke jele,
Svu su goru vrhom nadvisile,
Zelenijem listom začinile:
Onđe Marko okrenuo Šarca,
S njega sjao, za jelu ga svez'o;
Nadnese se nad bunar nad vodu,
Nad vodom je lice ogledao;
A kad Marko lice ogledao,
Viđe Marko kad će umrijeti;
Suze proli, pa je govorio:
„Laživ sv'jete, moj lijepi cv'jete!
L'jep ti beše, ja za malo hodah,
Ta za malo, tri stotin' godina!
Zeman dođe da sv'jetom prom'jenim."
Pa povadi Kraljeviću Marko,
Pa povadi sablju od pojasa,
I on dođe do konja Šarina,
Sabljom Šarcu osiječe glavu,
Da mu Šarac Turkom ne dopadne,
Da Turcima ne čini izmeta,
Da ne nosi vode ni đuguma.

416
A kad Marko posiječe Šarca,
Šarca konja svoga ukopao,
Volje Šarca neg' brata Andriju;
Britku sablju prebi na četvero,
Da mu sablja Turkom ne dopadne,
Da se turci njome ne ponose
Što je njima ostalo od Marka,
Da hrišćanluk Marka ne prokune.
A kad Marko britku prebi sablju,
Bojno koplje slomi na sedmero,
Pa ga baci u jelove grane;
Uze Marko perna buzdovana,
Uze njega u desnicu ruku,
Pa ga baci s Urvine planine
A u sinje u debelo more,
Pa topuzu Marko besjedio:
„Kad moj topuz iz mora izišo,
Onda 'vaki đetić postanuo!"
Kada Marko saktisa oružje,
Onda trže divit od pojasa,
A iz džepa knjige bez jazije;
Knjigu piše Kraljeviću Marko:
„Ko gođ dođe Urvinom planinom
Među jele studenu bunaru,
Te zateče onđe deli-Marka,
Nek znade da je mrtav Marko!
Kod Marka su tri ćemera blaga,
Kakva blaga, sve žuta dukata!
Jedan ću mi ćemer halaliti
Što će moje tjelo ukopati;
Drugi ćemer nek se crkve krase;
Treći ćemer kljastu i slijepu:
Nek slijepi po svijetu hode,
Nek pjevaju i spominju Marka!"
Kada Marko knjigu nakitio,
Knjigu vrže na jelovu granu,
Otkuda je s puta na pogledu;
Zlatan divit u bunar bacio;
Skide Marko zelenu dolamu,
Prostrije je pod jelom po travi,
Prekrsti se, sjede na dolamu,
Samur-kalpak na oči namače,
Dolje leže, gore ne ustade.

417
Mrtav Marko kraj bunara bio
Od dan' do dan' neđeljicu dana:
Ko gođ prođe drumom širokijem,
Te opazi Kraljevića Marka,
Svatko misli tu spava Marko,
Oko njega daleko oblazi,
Jer se boji da ga ne probudi.
Ðe je sreća, tu je i nesreća,
Ðe nesreće, ti u sreće ima:
A sva dobra sređa iznijela
Igumana Svetogorca Vasa,
Od bijele crkve Vilindara,
Sa svojijem đakom Isaijom.
Kad iguman opazio Marka,
Na đakona, desnom rukom maše:
„Lakše, sinko, da ga ne probudiš!
Jer je Marko iza sna zlovoljan,
Pa nas može oba pogubiti."
Gledeć' kale kako Marko spava,
Više Marka knjigu opazio,
Prema sebe knjigu proučio:
Knjiga kaže da je mrtav Marko!
Onda kale konja odsjednuo,
Pa prihvati za deliju Marka,
Al' se Marko davno prestavio.
Proli suze proiguman Vaso,
Jer je njemu vrlo žao Marka;
Otpasa mu tri ćemera blaga,
Otpasuje sebi pripasuje.
Misli misli proiguman Vaso
Ðe bi mrtva sahranio Marka;
Misli misli, sve na jedno smisli:
Mrtva Marka na svog konja vrže,
Pa ga snese moru na jaliju,
S mrtvim Markom sjede na galiju,
Odveze ga pravo Svetoj Gori,
Iznese ga pod Vilindar crkvu,
Unese ga u Vilindar crkvu,
Čati Marku što samrtnu treba;
Nazemlji mutjelo opojao,
Nasred b'jele crkve Vilindara;
Onđe starac ukopao Marka,
Biljege mu nikakve ne vrže,

418
 - Da se Marku za grob ne raznade,
Da se njemu dušmani ne svete.

(Vuk Stefanović Karadžić, „Srpske junačke pesme", Bigz, 1987)

KRAJ

419
 Umesto pogovora

U istoriji književnosti i umetnosti uopšte, nije neuobičajeno da se

susrećemo sa pojavom novih stilskih mogućnosti, ali i novih rodova i
žanrova. Na srpskoj književnoj sceni zapažamo prisustvo novoga žanra -
„mitološkog romana", odnosno poezije inspirisane mitološkim
sadržajima. Pojava ovih orijentacija kao da koincidira sa, istovremeno,
intenziviranim naučnim zanimanjem za pitanja drevnih indoevropskih
mitologija. Svakako, ovu tendenciju ne treba razumeti isključivo kao
interes naroda na balkanskom prostoru. Teorijsko zanimanje za
tradicionalne sisteme verovanja temelji se na važnim socio-istorijskim
razlozima. Tako i u antropologiji, u kojoj se intenzivno proučavaju
tradicionalne, narodne kulture, i u tome sistemi običajnosti, naučnici
nastoje da u tim ritualima otkriju brojne elemente starih mitoloških
sistema verovanja i magijskih praksi. Zamiranje srpskog i balkanskog
sela, kao posledica civilizacijsko-tehnoloških procesa koji su u XX veku
dostigli, po humanum, zabrinjavajući domet, pokrenulo je u
humanističkim naukama reaktivan interes za ispitivanje vlastitih
duhovnih korena. Na simboličkom jeziku to se može protumačiti i kao
svojevrsni protest, kao negacija procesa univerzalizacije i obezličenja
života. Najzad, i kao nastojanje da se iz duboke krize duhovnoga
opstanka pokrene stvaralački eros u cilju revitalizovanja najvlastitijih
oslonaca, temelja nacionalnog i ličnog identiteta.
Poslednje dve decenije naša umetnost je u vidnom usponu. Film,
književnost i poezije, ništa manje muzika i likovna umetnost, beleže
izuzetne dometa na našoj i svetskoj sceni. Ta bi se činjenica mogla
razumeti i kao duhovni izazov na krizu koju je proizveo globalizam. U
tome kontekstu valja sagledati i mitološku trilogiju Aleksandra Tešića.
Naime, pojavu „mitološkog romana" u našoj književnosti, kao i u poeziji,
slikarstvu, kao osobenu romanesknu aktuelizaciju mitološkog sadržaja,
treba sagledavati iz šireg kulturološkog ugla.
Pa ipak, kada je reč o onoj drugoj strani, koja zadire u domen
umetničke imanencije, stvaranje forme, treba imati u vidu poznato

420
estetičko-stvaralačko načelo da je za pokretanje umetničkog aktiviteta
na jednak način podsticajnan svaki sadržaj koji pisca inspiriše na
kreativni iskorak. Svakako, sam sadržaj i motivi koji pokreću - koliko god
bili od presudne važnosti za stvaraoca, i bodrili ga na putu ka Delu,
samoj tvorevini, onome što Delu daje obeležje estetskog, ti sadržaji
jedino mogu pomoći ukoliko presudno ne ometaju snagu talenta da se
izbori za primat Forme nad Građom. Šiler, nemački pesnik i filozof, u
svojim estetičkim spisima je jednom primetio kako tek onda umetnik
postiže svoj estetski maksimum u delu ukoliko je uspeo stvaralačkom,
oblikotvornom imaginacijom, to jest „formom (estetskim) da ugasi
sadržaj". Ovaj princip jednako važi za „istorijski roman", kao i za
pripovedanje čiji je sadržaj porodični život, na isti način kao i za
„psihološki" roman i „filozofsku prozu", naravno. Jednom reči, kao što
„istorijski" roman ili „filozofska" proza svoju romanesknu vrednost ne
dostižu „istinom" sadržaja koju ovi imaju u svojim pređašnjim oblicima - u
istorijskom događaju, odnosno u filozofskom traktatu, niti pak nivoom
prisustva istina imanentnih istorijskom, odnosno filozofskom fakticitetu,
tako stvari stoje i kod drugih žanrova. Vrednost književnoga dela
prevashodno dolazi sa nivoa njene forme - literarnosti, kao rezultat
stvaralačkog poigravanja sa preuzetim sadržajima, koji, teorijski uzev,
ostaju vazda nešto spoljašnje spram date estetske forme, odnosno
književnog oblika.
Povodom sadržinske, mitološke potke Tešićevog romana treba
kazati još nešto. U ovoj trilogiji autor je kroz romanesknu formu oživeo
stvarnost južnoslovenske, delom i sveslovenske mitologije. Osim toga u
ovim trima pripovestima promiču i događaji, opisi običaja iz naše
narodne kulture koje pisac smešta u vreme srednjovekovne srpske
države. Razume se, Tešić ovaj materijal znalački demonstrira, tako da
mu kroz formu romana utiskuje vlastiti pečat. Uostalom, pomenuta
fikcionalnost kojoj umetnik teži ponajbolje se svija oko sadržaja, koji je i
samoj poetskoj imaginaciji formativno srodan. Reč je o mitskom svetu, o
predanjima i narodnim verovanjima. Naime, taj mitski svet, po tome kako
je sazdan, veoma nalikuje poetsko-književnoj strukturi, svejedno što se,
estetski formalno, s njom ne poklapa do kraja. Podsetiti se valja ovde
inspirativnog stanovišta filozofa i estetičara nemačkoga romantizma
Fridriha Šelinga da je „mitologija osnova i građa svake umetnosti". Stvar
je u tome što su ova carstva, kao dva reprezentativna sveta oblika -
mitski i književni, proishod ne Razuma, već stvaralačke Uobrazilje.
Kao vreme kada se radnja romana odigrava uzeta je godina pre
Kosovskoga boja. Glavni likovi su monah Gavrilo, kosingas, zmajeviti
junak, koji je inače raspet između dveju vera - stare i nove, i Kraljević
Marko, Ratnik iz Proročanstva. Marko je, takođe, zmajevite strukture. Pa
ipak, njemu je suđeno da ostatak života provede u ratničkom suzbijanju

421
naleta sila mraka koje će se obrušiti na ljudski rod. Što se kretanja
glavnih junaka tiče, za prostor na kome će se odigrati glavni „istorijski"
događaji, ujedno i epski znana inicijacijska procedura junaka, uzeta je
planina Jastrebac, u čijoj je blizini drevni, prestoni srpski grad Kruševac.
Jastrebac je izabran kao panteon praotačke srpske vere, kao stanište
zmajevitih junaka. Moglo bi se kazati da se Jastrebac nekako nalazi u
epicentru ravnostranoga trougla, čije tri osnovne toponimske tačke tvore
mitološki krug: Ðavolja varoš - Homolje - Babin zub. Sa tih će planinskih
vrhova junaci silaziti u podzemni svet. Događanja koja prate glavne
junake, zbivaju se na dva nivoa - zemaljskom i podzemnom. Silazak
junaka u podzemni svet prati dramatičan susret junaka sa brojnim
mitološkim i demonološkim bićima. Jedna su ljudima naklonjenija, poput
suđaja, patuljaka, krsnika, vila, dok se u grupi onih koja drže
neprijateljski gard spram ljudi nalaze psoglavi, bauci, vodenjaci, čume,
karakondžule. U toj istoj skupini je centralna figura, ujedno i simbol
Mraka i Zla - gospodar Ada Hromi Daba, ali i Trojan i Baba Jaga,
Morana, kivni na ljude što se zaputiše ka novoj veri. Eto, sa svima
ovima, a negativnim demonskim bićima, glavni junaci romana sve vreme
vode odsudne bitke, na život i smrt, a radi zadobijanja volšebnih oružja i
znamenja potrebnih radi jačanja vlastite pozicije. Na drugoj strani, pisac
daje opsežan opis pozitivnih mitskih likova slovenske i srpske mitologije,
Svetovida i Jarovita, Peruna, Svarožića, Mokoše, vila.
Dok prati kretanje junaka na površini zemlje, pisac nastoji da kroz
opise života ljudi na selu, njihovih svakodnevnih poslova, ali i zgoda i
nezgoda, pruži čitaocu izvrstan opis drevnih običaja koji su povezani sa
verovanjima iz stare vere. Iz ugla stare religije pisac podastire narodna
tumačenja brojnih sudbonosnih događaja koji su vezani za rođenje i
krštenje dece, umrle, ali i one koji su se povampirili. Tu su i magijske
procedure koje se primenjuju prilikom pomora stoke u selu, nevolje
naroda sa karakondžulama, vodenjacima, vampirima, baucima.
Osećam potrebu da se osvrnem na jednu mogućnu primedbu
edukovanog čitaoca. Želim, naime, da se kritički odredim prema
nastojanju, odnosno potrebi ocenjivanja verodostojnosti piščevih opisa
pojedinih „mitoloških" činjenica - onako kako ih razume mitologija kao
nauka, ili pak valorizovanja etnografske doslednosti u prezentaciji
pojedinih običaja. Već sam ukazao na stanovište moderne estetike da je
literarnoj i uopšte umetničkoj imaginaciji dopuštena puna sloboda u
poigravanju odabranim sadržajem, tj. građom koju će autor uneti u svoj
roman. Doduše, od Grima naovamo, bilo je pokušaja da se diferenciraju
nivoi umetnikove slobode u manipulaciji sadržajima, tako da je zaživela
teza kako je narodnom umetniku u bajkovnom pripovedanju dopušten
veći stepen slobode nego autoru epske i romaneskne naracije. Problem,
dakle, smatram pogrešno postavljenim, pa ću, umesto odgovora završiti

422
novim pitanjem: Ko bi se danas uopšte još usudio da Pikasovu
apstraktnu sliku Dva arlekina, od kojih nijedan ne nalikuje bilo kome
konkretnom ljudskom stvoru, smatra estetski neuspelim likovnim
delom?!

Prof. Sreten Petrović

423
 Literatura

- Mr Milorad Simić, „Vuk St. Karadžić, Srpski rječnik", Beograd

2007.
- Mr Milorad Simić, „Srpski elektronski rečnik", Beograd 2005.
- Sreten Petrović, „Srpska mitologija", Narodna knjiga, 2004.
- Aleksandar Palavestra, „Ale i bauci", MAH, 2002.
- Dragoslav Srejović „Iliri i Tračani", Srpska književna zadruga,
2002.
- Miladin Stevanović, „Knez Lazar", Knjiga komerc, 2002.
- Radovan Samardžić i drugi autori, „Kosovo i Metohija u srpskoj
istoriji", Srpska književna zadruga, 1989.
- „Atlas stare Srbije", Svetigora, 2007.
- Miodrag Al. Purković, „Knez i despot Stefan Lazarević", SPC,
1978.
- Slovmit, „Slovenska mitologija", Cepter, 2001.
- Anthony S. Mercatante & James R. Dow, „Encyclopedia of World
Mitology and Legends", 2009.
- J. A. Coleman, „The Dictionary of Mitology ", 2007.
- Dr. Bob Curran, „Encyclopedia of the Undead", 2006.
- Sreten Petrović, „Srpska mitologija - mitološke mape", Prosveta,
Niš, 2000.
- Slobodan Zečević, „Mitska bića srpskih predanja", Vuk Karadžić,
Beograd, 1981.
- Aleksandar Deroko, „Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i
južnoj Srbiji", Prosveta, 1950.
- Veselin Čajkanović, „Rečnik srpskih narodnih verovanja o
biljkama", Srpska književna zadruga, Beograd, 1994.
I malo piščeve mašte.

424
 Beleška o piscu

Aleksandar Tešić je rođen u Čačku, 5. marta 1961. godine.

Detinjstvo je proveo u inostranstvu, gde je i počeo da piše. Studirao je
prava. Zaposlen je u RTS-u kao prevodilac.
Godinama je putovao po Srbiji i planinario, nesvesno sakupljajući
građu za „Kosingas".
Oženjen je, i sa suprugom Irenom i sinovima Vladanom i Srđanom
živi u Beogradu.