ESEJ

naslov: EU: država ili međunarodna organizacija?

Beogradska otvorena škola

Modul: Institucije, pravo i procedure EU student: Vasić Milanče

 Evropska unija je unija (zajednica) dvadeset pet evropskih država. Unija je
oformljena pod sadašnjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji ( poznatim pod imenom
Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su postojali i prije potpisivanja ovog
ugovora, preko raznih organizacija oformljenih 50-ih godina dvadesetoga veka.

Političke aktivnosti Evropske unije se ispoljavaju u mnogim oblastima.d politike

zdravstva i ekonomske politike do inostranih poslova i odbrane. EU je definisana kao
federacija u monetarnim odnosima, agrokulturi, trgovini i zaštiti životne sredine;
konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zaštiti potrošača, unutrašnjoj politici; i kao
međunarodna organizacija u spoljnoj politici.

Evropska unija je najmoćnija regionalna organizacija koja trenutno u svijetu postoji.

U nekim oblastima gdje su države članice svoj suverinitet prepustile Evropskoj uniji, može se
reći da je Evropska unija federacija ili konfederacija. Unija nema pravo da premjesti dodatna
ovlašćenja drugih članica na sebe bez dopuštenja određene članice. Isto tako, određeni broj
članica rukovodi samostalno svojim politikama od nacionalnog interesa, kao što su inostrani
poslovi, odbrana, valuta.

Zahvaljujući ovakvom ustrojstvu, Europska unija se ne može definisati ni kao

internacionalna organizacija ni kao konfederacija ili federacija. Trenutni i budući status
Evropske Unije je predmet velike političke pažnje.

Iz svega ovog sledi pitanje: Zašto je baš EU, od desetak i više raznovrsnih
organizacija osnovanih nakon Drugog svetskog rata u Evropi, postala glavni politički i
ekonomski centar kome se okreću i kome danas teže sve zemlje kontinenta?

Odgovor nam daje jedinstveni karakter i originalnost Evropske unije, u kombinaciji

prafmatičnosti i fleksibilnosti u njenom radu i razvoju, uz poštovanje njenih osnovnih načela,
a posebno u jedinstvenom pravnom sistemu Evropske unije. Pre svega, Evropska unija danas
ima ovakvu ulogu jer je pokazala izvanredne rezultate u praksi. Velikim delom je zaslužna za
istorijsko pomirenje Nemačke i Francuske, sukobi među zemljama članicama su nezamislivi,
pa je EU tako postala zajednica mira i stabilnosti. Takođe Evropska unija je zaslužna i za
podsticanje razvoja zapadnoevropskih ekonomija, niihove međusobne trgovine, za rast
standarda stanovništva, za ubrazan razvoj manje razvijenim članicama, kao i na poljima
pojedinačnih politika.

Sve ovo je ostvareno zahvaljujući specifičnom načinu rada i organizacije Evropske

unije, načinu učešća država članica u funkcionisanju njenih organa, kao i načinu na koji se
pravne odluke sa nivoa Unije prenose u pravne sisteme njenih članica. Evropska unija nema
sopstveni sistem javnih službi (nema policiju, škole, carine, tržišne inspekcije, to jest sve one
organe koji predstavljaju fizički izraz državne vlasti sa kojim raspolaže svaka država). Ipak, ono što
Evropska unija ima, osim nekoliko hiljada službenika u Briselu i budžeta, to je efikasan
pravni sistem koji poštuju i direktno sprovode organi i administracija država članica. Drugim
rečima, Evropska unija postoji i funkcioniše samo u onoj meri u kojoj se njeno pravo
primenjuje unutar pravnih sistema država članica. Prema tome, Evropska Unija predstavlja
novu formu dobrovoljne, miroljubive i postmoderne imperije, koja ce opstati samo u meri u
kojoj to budu dozvolile i omogućile njene konstitutivne države članice. Upravo je ovo najjači
razlog zašto se u pregovorima o ulasku u članstvo EU toliko insistira na pravu, a posebno na
primeni i pstovanju propisa.
 Evropska unija je specifična državna zajednica ili medjunarodni entitet koji nije ni
prava država, niti obična medjunarodna organizacija, ali ona ipak istovremeno ima elemente
konfederacije, kao i medjunarodne organizacije. Ono što je Evropska unija danas, započelo je
još pre pet decenija, da leke 1951. godine, kada je osnovana prva „Evropska zajednica“,
zadužena za trgovinu ugljem i čelikom u razrušenoj posleratnoj Evropi. U kasnijim godinama
i decenijama, Evropska zajednica je stalno dogradjivana i proširivana. Tako su krajem
pedesetih godina XX veka nastale Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica
za atomsku energiju (EURATOM). Početkom sedamdesetih godina prvobitnih šest država
osnivača Evropske ekonomske zajednice (Francuska, Savezna republika Nemačka, Italija,
Belgija, Holandija i Luksemburg) saglasilo se da se u njeno članstvo prime još tri države
(Velika Britanija, Irska i Danska). U osamdestetim godinama nastavlja se fizičko širenje
Zajednice, a istovremeno dolazi i do produbljivanja ekonomske integracije (razvija se plan o
„unutrašnjem tržištu EEZ do 1992.), a takodje EEZ i institucionalno dalje jača (novi ugovori,
nove nadležnosti, nova tela za saradnju.

Medjutim, prava institucionalna „revolucija“ u toku evropske integracije nastaje u

poslednjoj deceniji prošloga veka, kada se tri evropske zajednice transformišu u Evropsku
uniju, kada se realizuje plan o monetarnoj uniji i uvodjenju zajedničke valute – evra, kada se u
EU dalje širi (Austrija, Švedska, Finska) i kada svake tri do četiri godine evropsku pravnu
„piramidu“ nadogradjuju sa po još nekim novim ugovorom (ugovori iz Mastrihta – 1992,
Amsterdama – 1997. i Nice 2001.) Konačno, u prvoj polovini prve decenije XXI veka ,
Evropska unija prolazi novu transformaciju – od pomalo elitnog kluba zapadnoevropskih
visokorazvijenih zemalja, ona se proširuje i na deset novih članica iz Centralne i Istočne
Evrope, i sa Mediterana. Danas EU obuhvata gotovo čitavu Evropu, sa izuzetkom Balkana i
bivših republika SSSr-a. Medjutim, bez obzira na sve pomenute, i brojne druge, nepomenute
promene, Evropska unija je, od samog početka pa sve do danas, postavljena na nekoliko
jasnih principa i ciljeva.

1. Prvi princip je da će se trajan mir i pomirenje, u Drugom svetskom ratu teško

zakrvljenih evropskih naroda, ostvariti putem izgrdnje posebnih
„nadnacionalnih“ institucija za saradnju, koje će se u prvo vreme baviti samo
ekonomskom integracijom.
2. Drugi princip je bio da je ovakva ekonomska saradnja otvorena za članstvo
za sve evropske zemlje koje dele iste ili slične političke vrednosti sa
njihovim osnivačima, poput zalaganja za demokratiju, poštovanje ljudskih
prava, razvoj pravne države i drugo.
3. Treći princip je bio da je saradnja u okviru evropskih zajednica zasnovanih
na punoj dobrovoljnosti učešća država u procesu evropske integracije, kao i
miroljubivom karakteru ciljeva saradnje (razvoj privrede, tržišta,
poljoprivredna politika.

Glavna pitanja sa kojima se Evropska unija u ovom trenutku bavi je njeno proširenje
na jug i istok, odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, revizija pravila Pakta za
stabilnost i ratifikacija Ustava Evropske unije od strane država članica.

Debata oko novog „ustava“ se jo vodi. Unija je ušla u krizu nakon neuspešnih
referenduma u Francuskoj i Holandiji. Ali ne treba zaboraviti da je tokom prethodnih decenija
Unija već izgradila solidnu pravnu strukturu koja ima ustavno-pravne elemente iako do sada
nije dobila i specifičan ustav. Pre svega, Unija ima osnivačka akta, ona ima izvore prava, ima
svoje institucije koje deluju nezavisno od država članica – ali uz njihovu saradnju, ima
parlament – Evropski parlament – koji je izabran na opštim i direktnim izborima u svim
zemljama članicama. Najzad, EU ima i organe koji se brinu o poštovanju i zaštiti
ustanovljenog i harmonizovanog pravnog sistema. To je sa jedne strane Komisija EU, koja
nadzire primenu poštovanje i primenu prava u državama članicama. Ipak, ključni garant
uskladjena primene prava u EU je Cud evropskih zajednica u Luksenburgu, koji tumači pravo
i čije presude predstavljaju jedan o najvažnijh pravnih izvora.

Nakon više decenija intenzivnih promena, reforma EU je sada u svojoj najnovijoj

fazi zaustavljena i bar privremeno došla u ćorsokak. Doduše, može i dalje da funkcioniše kao
i do sad, na bazi poslednjeg ratifikovanog ugovora iz Nice. Osim toga ovakve krize nisu
neobične u istoriji Unije. Podsetimo se samo odbijanja da se ratifikuje ugovor o Evropskoj
odbrambenoj zajednici iz 50-ih godina XX veka, bojkota Saveta EZ od strane Francuske u
60-im godinama, krize oko britanskog budžeta u 70-im, itd. Ipak, nema sumnje da je sadašnji
zastoj u izgradnji ustavnog poretka ozbiljan udarac višegodišnjem naporu uloženom u
zaokruživanje pravnog sistema Unije. Stogam, ostaje otvoreno pitanje na koji način će kriza
biti prevazidjena i kako će ona uticati na dalju evoluciju Evropske unije.

Pošto smo zašli u samu suštinu EU, probaćemo da odgovorimo na pitanje: Da li je

Evropska unija država ili medjunarodna organizacija?

Evropska unija ne poseduje sve elemente koje poseduje jedna država. EU ima svoje
stanovništvo, svi gradjani država članica su ujedno i gradjani EU. Tako je i sa teritorijama
država članica, sve teritorije država članica čine teritoriju Evropske Unije. Situacija je pak sa
suverenošću drugačija, naime države članice su se samim stupanjem u Evropsku uniju odrekle
dela svog suvereniteta u korist EU, ali su ipak veliki deo svog suvereniteta zadržale za sebe i
time ideji o EU kao državi oduzeli ključno uporište, jer u tom slučaju EU nedostaje najvažniji
konstitutivni element jedne države.

Pak, ako posmatramo EU iz drugog ugla, primetićemo da Evropska unija poseduje

sve elemente jedne medjunarodne organizacije. Evropska unija poseduje države članice, ima
ih 25. EU ima sopstvene, oni su Evropski savet, Savet ministara, Evropska komisija, Evropski
parlament i Evropski sud pravde. EU ima svoj statut (ugovor, povelju) i oblast delovanja,
ekonomska i politička saradnja zemalja Evrope. I na kraju ona ima poseban status u odnosu
na sopstvene države članice, tj. priznata je kao medjunarodnopravni subjekt.

Medjutim, EU ima još jedan element, a to je nadnacionalnost. Šta je

nadnacionalnost? Nadnacionalnost se ogleda u činjenici da EU ima organe u kojima rade
službenici koji ne predstavljaju države članice, već rade u interesu organizacije. Zatim
činjenica da odluke EU direktno obavezuju gradjane država članica i da odluke EU obavezuju
države članice, bez obzira da li su one glasale za njeno donošenje ili ne. I konačno, postojanje
sudskog organa čija je nadležnost obavezna, a odluke obavezujuće i konačne.

Na osnovu svega ovoga dolazi se do zaključka da EU ipak nije država, ona

predstavlja atipičnu medjunarodnu organizaciju koja poseduje izuzetno jak državni potencijal,
i ja smatram da će ta izvanredno jaka intencija za podržavljenjem uspeti da prevali teret svih
problema koji se pred Evropskom unijom nalaze.