Naslov originala:

Unfinished Portrait
Agatha Christie
writing as Mary Westmacott
 Agatha Christie

Nedovršen portret
Agata Kristi
piše pod imenom
Meri Vestmakot

Prevela sa engleskog:
Jelena Ljumović Aleksić

www.balkandownload.org
 Predgovor

Draga moja Meri, šaljem ti ovo jer ne znam šta ću s tim.

Pretpostavljam, zaista, da želim da ugleda svetio dana. Jedan jeste.
Verujem da istinski genije čuva ove slike skrivene u studiju i nikada
ih nikome ne pokazuje. Ja nikada nisam bio takav, ali nikada nisam
bio ni genije - samo običan gospodin Larabi, mladi slikar portreta
koji obećava.
Pa, draga moja, ti znaš kako je to, niko od tebe bolje ne bi znao -
kako je biti izopšten od onoga što si voleo i umeo da radiš jer si voleo
to što radiš. Zato i jesmo prijatelji, ti i ja. I razumeš se u to pisanije -
ja ne.
Ako pročitaš ovaj rukopis, videćeš da sam prihvatio Baržov
savet. Sećaš se? Rekao je: „Probaj na nov način.“ Ovo je portret - i to
verovatno prokleto loš jer ja ne znam bolje. Ako ti kažeš da nije
dobar, verovaću tvojoj reči, ali ako misliš da i u najmanjoj prisutnoj
meri poseduje onu značajnost za koju oboje verujemo da je
neophodna osnova umetnosti - onda ne vidim razlog da ne bude
objavljen. Stavio sam stvarna imena, ali ti možeš da ih promeniš. I
koga je briga? Majkla nije. A što se tiče Dermota, on nikada ne bi
prepoznao sebe! Nije tako satkan. No, bilo kako bilo, kao što je Selija
kazala, njena priča je vrlo obična. Mogla je svakome da se desi.
Zapravo, često se i dešava. Ali nije njena priča ono što me zanima.
Sve vreme je to bila Selija. Da, Selija lično...
Želeo sam da je sačuvam tako što bih je naslikao na platnu, ali to
nije dolazilo u obzir, pa sam pokušao da je ovekovečim na drugi
način. Međutim, obreo sam se u nepoznatim vodama - sve te reči,
rečenice, zapete i tačke - one nisu moj alat. Ti ćeš to uobličiti,
usuđujem se da kažem, que ca se voit1!
 Posmatrao sam je, znaš, iz dva ugla. Prvo, iz sopstvenog. I drugo,
zahvaljujući određenim čudnim okolnostima, bio sam u prilici - na
trenutke - da joj se uvučem pod kožu i posmatram je njenim očima. I
slike koje su nastajale iz ta dva ugla posmatranja, nisu se uvek
podudarale. Upravo me je to stavljalo na Tantalove muke, ali i
opčinjavalo! Voleo bih da sam Bog i da znam istinu.
Ipak, romanopisac može biti Bog u odnosu na likove koje stvara.
U njegovoj su moći i on sa njima može da radi šta god poželi - ili
barem tako misli. Međutim, oni uspevaju da ga iznenade. Pitam se da
li istinski Bog rukovodi time... Da, pitam se...
Pa, draga moja, neću više da dužim. Učini ono što možeš za
mene.
Tvoj zauvek,

Dž. L.
 KNJIGA PRVA

Ostrvo

Ima jedno usamljeno ostrvo

izdvojeno
usred mora
na kome se kratko odmaraju ptice
kada lete preko sedam gora
na jug,
noću odmaraju,
a zatim šire krila i dalje nastavljaju

ka morima južnim...
Ja sam ostrvo izdvojeno
usred mora
i sa kopna jedna ptica
na meni je odmorila svoja krilca...
 Prvo poglavlje

Žena u vrtu

Znate li onaj osećaj kad vam je nešto odlično poznato, a ni za

boga miloga ne možete da se setite šta to?
Upravo on me je obuzimao dok sam išao niz vetrovit, beli put ka
gradu. Osetio sam ga kad sam krenuo sa platoa koji se uzdizao nad
morem u vrtu vile. Sa svakim korakom koji bih napravio postajao je
sve snažniji i - nekako - hitniji. Konačno, upravo kada je ulica
oivičena drvećem palmi izlazila na plažu, ja sam stao. Jer, znate, znao
sam da je bilo sada ili nikada. Ta utvara koja me je proganjala
odnekud iz podsvesti morala je izaći na videlo, morala je biti ispitana
i istražena i označena kako bih znao šta je zapravo. Morao sam
odmah to da rešim - u suprotnom bilo bi prekasno.
Učinio sam ono što sam uvek radio kad treba nečega da se setim.
Bacio sam se na činjenice.
Šetnja uzbrdo - uz prašinu i sunce koji su me udarali u vrat. Tu
ničega nije bilo.
Posed vile - prohladan i osvežavajući sa visokim tamnim
čempresima koji su se izdizali u nebo. Staza po zelenoj travi vodila je
do platoa na kome su se nalazile klupe okrenute ka moru.
Iznenađenje i blaga nervoza su me obuzeli kad sam zatekao ženu da i
dalje sedi na jednoj od njih.
Na trenutak mi je bilo neprijatno. Okrenula se i pogledala me.
Engleskinja. Osetio sam potrebu nešto da kažem - da izgovorim
nekakvu frazu kojom bih opravdao činjenicu da sam se vratio.
 „Odavde se pruža predivan pogled.“
Upravo to sam rekao - jednu običnu, glupu, neobaveznu
rečenicu. I ona mi je odgovorila istim rečima i tonom koje bi
upotrebila jednostavna, vaspitana žena.
„Izuzetan“, kazala je. „I dan je tako lep.“
„Mada se dosta pešači uzbrdo od grada.“
Složila se i kazala da je šetnja bila duga i prašnjava.
I to je bilo sve. Samo ljubazna razmena nekoliko učtivih rečenica
koju je načinilo dvoje Engleza u inostranstvu, a koji se nikada ranije
nisu sreli i koji se sigurno neće sresti ponovo. Vratio sam se tragom
svojih stopa, jedanput ili dvaput obišao oko vile diveći se čokotima
narandže, ako se to tako kaže, a zatim krenuo nazad u grad.
I to je bilo sve - a opet, na neki način, i nije. Imao sam taj osećaj
kako mi je nešto odlično poznato, a nisam mogao da se setim šta.
Da li je u pitanju bilo nešto u njenom ponašanju? Ne, ono je bilo
savršeno normalno i ljubazno. Ponašala se upravo onako kako bi se
ponašalo devedeset devet posto žena.
Osim što - ne, to je bila istina - nije mi gledala u ruke.
Tu smo! Kako je neobično zapisati tako nešto. Zadivljuje me sam
pogled na to. Mada, može delovati besmisleno. A opet, iako sam
tačno zapisao, nisam uspeo jasno da iskažem ono što sam mislio.
Nije mi gledala u ruke. A, znate, ja sam navikao da mi žene
gledaju u ruke. Žene su tako brze. I tako su mekog srca da sam već
navikao na izraz koji im preplavi lice - blagoslovene i proklete bile.
Saosećajnost, diskretnost i rešenost da ne pokažu da su primetile. I
momentalna promena u njihovom ponašanju - nežnost.
Ali ta žena nije videla, ni primetila.
Počeo sam sve više da mislim o njoj. Vrlo neobično - u trenutku
kad sam joj okrenuo leđa ne bih bio sposoban da je pobliže opišem.
Rekao bih samo da deluje krhko i da ima oko tridesetak godina - i to
je sve. Međutim, dok sam se spuštao nizbrdo, njena slika je postajala
sve jasnija - i jasnija - poput fotografije kad se razvija u mračnoj
komori.
To mi je jedno od najranijih sećanja - razvijanje negativa sa
mojim ocem u komori. Nikada nisam zaboravio kako je to
uzbudljivo. Prazan, beli papir premaže se razređivačem. A zatim,
odjednom, na njemu počinje da se pojavljuje tanana mrljica, koja
tamni i širi se velikom brzinom. Uzbuđenje izaziva - nesigurnost.
Papir tamni veoma brzo - ali ipak se ne može jasno videti šta je na
njemu. Samo izmešani svetlost i tama. A zatim dolazi do
prepoznavanja - znate šta je to - ugledate granu drveta, nečije lice ili
naslon stolice i znate je li negativ okrenut naopako ili nije - okrenete
ga ako jeste - a zatim posmatrate kako se ni iz čega rađa čitava slika
dok ne počne da tamni i ponovo se ne izgubi.
To je najbolji opis onoga što mi se desilo, a koji sam mogao dati.
Celim putem ka gradu sve jasnije mi se prikazivalo lice te žene. Video
sam njene sitne uši, skoro priljubljene uz glavu i duge minđuše sa
kamenčićima plave boje kako vise, uvojak talasaste i izrazito plave
kose sklonjen iza jednog od njih. Video sam crte njenog lica i razmak
između očiju - jasnih i očaravajuće plavih. Video sam kratke, ali
veoma guste smeđe trepavice i kao iscrtane obrve koje su odavale
blago iznenađenje. Video sam sitno, četvrtasto lice i izrazitu liniju
usana.
Te crte su mi se same ukazivale - ne iznenada - već malo po malo
- upravo, kako sam već kazao, kao kad se razvija fotografija.
Ne umem da objasnim šta se zatim desilo. Površinsko razvijanje
bilo je završeno. Stigao sam do tačke kada slika počinje da tamni.
Ali, znate, to nije bio fotografski papir, već ljudsko biće. A
razvijanje se nastavljalo. Sa površine zašlo je iza - ili unutar, kako
god vam drago. Na kraju, to je najpribližnije što umem da vam
objasnim.
Znao sam istinu, pretpostavljam, sve vreme, od trenutka kad
sam je prvi put ugledao. Razvijanje se odigravalo u meni. Slika se
rađala iz moje podsvesti i prelazila u svesni deo...
 Znao sam - ali nisam znao šta je u pitanju sve dok mi se
iznenada nije javilo! Iskrslo iz poigravanja crne i bele! Mrljica - a
zatim slika.
Okrenuo sam se i potrčao nazad uzbrdo prašnjavim drumom.
Bio sam u prilično dobroj kondiciji, ali činilo mi se da ne trčim
dovoljno brzo. Kroz kapiju vile, travnatom stazom kroz čemprese.
Žena je sedela na istom mestu na kome sam je i ostavio.
Ostao sam bez daha. Zadihan, seo sam na klupu pored nje.
„Slušaj“, rekao sam, „ne znam ko si niti znam išta o tebi. Ali to
ne smeš da uradiš. Čuješ li? Ne smeš to da uradiš.“
 Drugo poglavlje

Poziv na delovanje

Verujem da je najneobičnije bilo - ali tek kad sam kasnije o tome

razmišljao - to što nije ni pokušavala da negira, niti da se brani.
Mogla je reći: „Zaboga, kako to misliš?“ ili “Pojma nemaš o čemu
pričaš.“ A mogla je i samo da me pogleda. Ledenim pogledom.
Ipak, ništa od toga nije uradila. Bila je sasvim ogoljena. U tom
trenutku ništa što bi neko rekao ili uradio ne bi moglo izazvati
iznenađenje u njoj.
Bila je potpuno mirna i sasvim razumna - upravo to je bilo tako
zastrašujuće. Sa raspoloženjem možeš da se boriš - ono će svakako
proći, i što je snažnije, snažnija će i reakcija biti. Međutim, smirena i
razumna rešenost je nešto sasvim drugo jer je polako nastajala i nije
se mogla gurnuti pod tepih.
Zamišljeno me je pogledala, ali ništa nije rekla.
„Šta god da je u pitanju“, rekao sam, „hoćeš li mi barem reći
zašto?“
„Vrlo je prosto“, odgovorila je, „zaista se čini da je tako najbolje.“
„Upravo tu grešiš“, kazao sam. „Sasvim i potpuno.“
Teške reči je nisu trgnule. Bila je suviše smirena da bi se
prodrmala.
„Dugo sam razmišljala“, rekla je. „I to zaista jeste najbolje.
Jednostavno je, lako i brzo. I neće biti neugodno ni za koga.“
 Iz tog izraza shvatio sam da je bila ono što se kaže dobro
odgojena. Uviđavnost prema drugima je bila usađena u nju.
„I šta posle?“, pitao sam je.
„Taj se rizik mora preuzeti.“
„Veruješ li da postoji nešto posle?“ radoznalo sam je upitao.
„Plašim se“, kazala je, „da verujem.“ Bilo bi skoro suviše dobro
da ne postoji ništa. Samo zaspiš - mirno - i jednostavno se ne
probudiš. To bi bilo tako divno.“
Sanjivo je zažmurila.
„Koje boje su bile tapete u tvojoj dečjoj sobi?“ iznenada sam je
upitao.
„Bledih irisa - koji se uvijaju oko stuba...“, kazala je. „Otkud znaš
da sam o tome razmišljala?“
„Palo mi je na pamet, to je sve“, nastavio sam. „Kako si
zamišljala raj kad si bila mala?“
„Kao zelene pašnjake, zelenu dolinu, ovce i pastira. Uz molitvu,
znaš.“
„Ko ti je čitao o tome - majka ili dadilja?“
„Moja dadilja...“ Blago se osmehnula. „O božjem pastiru. Znaš,
čini mi se da nikada nisam videla pastira. Ali na polju blizu nas bila
su dva jagnjeta.“ Zastala je, a zatim dodala: “Ali to polje je danas
izgrađeno.“
Pomislio sam kako je to čudno. Da to polje nije bilo izgrađeno,
možda ni ona sada ne bi bila ovde. Rekao sam: „Bila si srećno dete?“
„O, jesam!“ Izgovorila je to nesumnjivom samouverenošću.
Nastavila je: „Presrećno.“
„Je li to moguće?“
„Mislim da jeste. Vidiš, ne bivaš spreman za ono što se desi. Na
pamet ti ne padne da se tako nešto uopšte može desiti.“
 „Imala si neko tragično iskustvo“, nagađao sam.
Odmahnula je glavom.
„Ne, ne bih rekla, ne, ništa posebno. Ono što mi se desilo sasvim
je uobičajeno. Nešto glupo i obično što se dešava mnogim ženama.
Nisam bila nesrećna. Bila sam glupa. Da, glupa. A na svetu nema
mesta za glupe ljude.“
„Draga moja“, rekao sam. „Slušaj me. Znam o čemu govorim.
Bio sam tu gde si ti sada - osećao sam kao što ti sada osećaš da život
nije vredan življenja. Znam da se u šlepom očaju nazire samo jedan
izlaz i kažem ti, dete drago, da će to proći. Tuga ne traje večno. Ništa
ne traje večno. Samo jedna stvar istinski pruža utehu i zaceljuje -
vreme. Pruži vremenu priliku.“
Govorio sam iskreno, ali sam istog trena video da sam pogrešio.
„Ne razumeš“, rekla je. „Znam šta hoćeš da kažeš. I ja sam to
osećala. Zapravo, čak sam i jednom pokušala - ali uzalud. Na kraju
mi je bilo drago što je tako ispalo. Ovo je drugačije.“
„Ispričaj mi“, rekao sam.
„Do ovoga je došlo veoma polako. Vidiš - vrlo je teško jasno
razlučiti. Imam trideset devet godina, izuzetno sam zdrava i jaka.
Velika je verovatnoća da ću doživeti sedamdesetu, a možda čak i više.
Ja, jednostavno, ne mogu to da podnesem, to je sve. Još trideset pet
dugih praznih godina.“
„Ali one neće biti prazne, draga moja. Tu grešiš. Ponovo će nešto
procvetati da ih ispuni.“
Pogledala me je.
„Toga se najviše i plašim“, rekla je tiho. „Samu pomisao na to
jednostavno ne mogu da podnesem.“
„Ti si, zapravo, kukavica“, rekao sam.
„Jesam.“ Smesta je priznala. „Oduvek sam bila kukavica.
Ponekad mi je bilo zanimljivo što drugi to nisu videli tako jasno kao
što sam videla ja. Da, ja se plašim, plašim, plašim.“
 Nastala je tišina.
„Na kraju krajeva“, rekla je, „to je prirodno. Ako žar izleti iz
vatre i opeče psa, on se posle toga plašiti vatre. Nikad neće znati kada
bi druga žaravica mogla da naleti. To je zapravo svojevrstan oblik
inteligencije. Samo krajnja budala misli da je vatra nešto toplo i
prijatno - ona ne zna ništa o žaru i opekotinama.“
„Znači“, rekao sam, „ti nećeš da se suočiš sa mogućnošću da
budeš srećna.“
Zvučao sam kao neki čudak kad sam to izgovorio, a opet, znao
sam da to uopšte nije tako čudno kao što zvuči. Znao sam ponešto o
živcima i umu. Trojica mojih najboljih prijatelja patila su od
posleratnog šoka. Znao sam šta za muškarca predstavlja fizička
osakaćenost - znao sam šta ona može da mu učini. Može da izazove
psihičku osakaćenost. Ožiljak se ne vidi kada rane zacele - ali je
prisutan. To je slaba tačka - mana, nedostatak - sakat si i nisi ceo.
Rekao sam joj: „Sve će vremenom proći.“ Međutim, izgovorio
sam to s uverenjem koje nisam osećao. Jer površno zalečenje ne bi
donelo nikakvo poboljšanje. Ožiljak je bio dubok.
„Nećeš da preuzmeš jedan rizik“, nastavio sam, „ali si spremna
da preuzmeš drugi - i to preogroman.“
Odgovorila je manjom smirenošću, s malom dozom žudnje: „To
je sasvim drugačije - sasvim. Kada znaš šta možeš da očekuješ, onda
nećeš rizikovati. Ali kad rizikuješ u vezi sa nepoznatim, u tome ima
nečega primamljivog, nečega avanturističkog. Na kraju krajeva, smrt
može biti bilo šta...“
Bio je to prvi put da je ta reč izgovorena među nama. Smrt...
A zatim, kao da ju je po prvi put obuzela prirodna radoznalost,
blago je okrenula glavu i upitala: „Kako si znao?“
„Ne bih znao tačno da objasnim“, priznao sam. „Iskusio sam to -
nešto, lično. Pretpostavljam da sam zato znao.“
Kazala je:
 „Shvatam.“
Nije pokazala interesovanje da sazna kakvo je to moje iskustvo
bilo i mislim da sam se tog trena zakleo sebi da ću joj se naći pri ruci.
Ja sam, znate, imao previše nečega drugog. Saosećajnosti i nežnosti
žena. Imao sam potrebu - iako to nisam znao - ne da dobijem, već da
pružim.
U Seliji nije bilo nimalo nežnosti - nimalo saosećajnosti. Ona ih
je proćerdala i odbacila. Bila je, kako sama kaže, glupa u vezi sa tim.
Bila bi previše nesrećna da je zadržala ikakvo sažaljenje prema
drugima. Ta čvrsta linija njenih usana bila je danak patnji koju je
iskusila. Brzo je razumevala i odmah je shvatila da su se i meni
„desile neke stvari“. Bili smo isti. Ona nije imala sažaljenja prema
sebi, a na mene nije želela da ga rasipa. Po njenom mišljenju, moja
nesreća je jednostavno bila razlog zbog koga sam pretpostavio nešto
što se očigledno nije moglo pretpostaviti.
Ona je bila, primetio sam u tom trenutku, dete. Njen stvaran
svet bio je onaj koji ju je okruživao. Namerno se vratila u detinjstvo
našavši u njemu utočište od okrutnosti sveta.
I taj njen stav za mene je bio krajnje podstrekivački. Upravo to
mi je bilo potrebno prethodnih deset godina. Bio je to poziv na
delovanje.
Pa delovao sam! Moj jedini strah bio je da je prepustim samoj
sebi. Pripio sam se uz nju kao pijavica. Dobrovoljno je pošla sa
mnom peške do grada. Bila je izrazito zdravo-razumna. Shvatila je da
je, u tom trenutku, njena namera osujećena. Nije je odbacila - samo
ju je odložila. Znao sam to, a da nije ni reč prozborila.
Neću ulaziti u detalje - ovo nije ta vrsta pripovedanja. Nema
potrebe za opisivanjem staromodnog, španskog gradića, niti obroka
koji smo zajedno pojeli u njenom hotelu, kao ni načina na koji sam
tajno preneo svoj prtljag iz hotela u kom sam odseo u onaj u kom je
ona bila.
Ne, baviću se samo onim suštinskim. Znao sam da ne smem da
se odvajam od nje dok se nešto ne desi - dok se na bilo koji način ne
slomi i ne preda.
Kao što rekoh, ostao sam sa njom, nisam se odvajao od nje.
Kada je krenula u svoju sobu, rekao sam:
„Dajem ti deset minuta, a onda ulazim.“
Nisam se usudio da joj dam više vremena. Znate, njena soba se
nalazila na četvrtom spratu i mogla je da zanemari tu uviđavnost
prema drugima, koja je vaspitanjem postala deo njenog karaktera, i
dovede u neprijatnost upravnika hotela tako što će skočiti sa jednog
od njegovih prozora umesto da se baci sa litice.
Ušao sam u sobu. Bila je u krevetu, sedela je, a njena svetla kosa
bila je sklonjena sa lica. Mislim da nije nalazila ništa neobično u
onome što smo radili. Za sebe znam da nisam. Šta će osoblje hotela
misliti, ne znam. Da su znali da sam se te večeri ušunjao u njenu
sobu u deset sati, a napustio je u sedam narednog jutra, pogrešno bi
zaključili samo jedno, siguran sam. Ali nisam za to mario.
Morao sam da spasem jedan život i nisam smeo da brinem o
ugledu.
Seo sam tamo, na njen krevet, i pričali smo.
Pričali smo cele noći.
Neobične noći - nikada nisam doživeo sličnu.
Nisam razgovarao sa njom o njenom problemu, koji god da je
bio. Počeli smo od početka, od bledih irisa i jagnjadi na polju, i doline
pored stanice na kojoj raste jagorčevina...
Nakon izvesnog vremena ona je bila ta koja priča, ne ja. Bio sam
njen spasilac u obliku ljudske mašine za snimanje kojoj se
ispovedala.
Pričala je onako kako čovek priča sam sa sobom - ili Bogom.
Razumećete, bez imalo žara i strasti. Bilo je to prosto sećanje koje je
prelazilo sa jednog događaja na drugi. Nalik mostu sagrađenom od
niza značajnih događaja.
 Zaista je čudno, kad čovek bolje razmisli, kojih stvari biramo da
se sećamo. Za to je, zasigurno, zaslužna podsvest. Vratite se unazad -
u bilo koju godinu svog detinjstva. Setićete se verovatno pet-šest
događaja. Nisu bili značajni, verovatno; zašto se upravo njih sećate
od svih ostalih koji su se desili u trista šezdeset pet dana? Neki od
njih nisu vam čak bili ni posebno značajni u to vreme. A opet, nekako
su opstali. Otišli su sa vama u kasnije godine...
Te noći doživeo sam svoju sliku o Seliji. Mogao bih da pišem o
njoj sa stanovišta, kako rekoh, Boga... Potrudiću se da to učinim.
Ispričala mi je, znate, sve ono što joj je bilo značajno, ali i što
nije. Nije pokušavala da od toga pravi neku famu.
Ne ali ja sam želeo! Izgleda da mi je uspelo da naslutim niz koji
ona nije zapažala.
Bilo je sedam sati kad sam je ostavio. Konačno se okrenula na
stranu i zaspala kao dete... Opasnost je prošla.
Kao da je teret sa njenih pleća prešao na moja. Bila je
bezbedna...
Kasnije istog jutra, odveo sam je dole do broda i ispratio.
I tada se to desilo. To nešto što je svemu dalo smisao...
Možda grešim... Možda je to bio samo jedan običan, beznačajan
događaj...
Bilo kako bilo, neću sada o tome da pišem...
Ne dok ne ispričam sve sa stanovišta Boga, bilo da uspem, bilo
da omanem.
Pokušao sam da je otelotvorim na platnu ove drugačije vrste
umetnosti... Rečima...
Nizanjem reči...
Bez četkica, tuba, boja - bez ikakvih starih, poznatih stvari.
Portret u četiri dimenzije jer u tvojoj umetnosti, Meri, postoji
vreme podjednako kao i prostor...
 KNJIGA DRUGA

Platno

„Namesti platno. Imamo objekat da naslikamo.“

 Prvo poglavlje

Dom

Selija je ležala u svom krevetu i posmatrala blede irise na zidu

svoje dečje sobe. Bila je srećna i pospana.
Pri dnu njenog kreveca stajao je paravan. Bio je tu kako bi sakrio
svetio dadiljine lampe. Nedostupna Selijinom pogledu, iza paravana,
sedela je dadilja i čitala Bibliju. Dadiljina lampa bila je posebna - od
mesinganog postolja, sa ružičastim abažurom od porcelana. Njen
miris se nikada nije osećao jer je Suzan, spremačica, vrlo vodila
računa o čistoći. Suzan je bila dobra devojka, znala je Selija, mada je
nosila greh nespretnosti. Redovno joj se dešavalo da sruši poneki
mali ukras u čijoj se blizini našla. Bila je krupna devojka lakata boje
sirove govedine. Selija ih je često vezivala uz misteriozne reči
„mukotrpno laktanje“.
Čulo se šaputanje, dadilja je tiho izgovarala reči dok je čitala. Na
Seliju je to delovalo umirujuće. Kapci bi joj se sklapali...
Vrata su se otvorila i u sobu je ušla Suzan noseći po služavnik.
Trudila se da se tiho kreće, ali u tome su je sprečile cipele koje su
škripale.
Tihim glasom je kazala:
„Izvinite što kasnim sa večerom.“
Dadilja joj je odgovorila: „Tiho. Zaspala je.“
„Ne bih je probudila ni za šta na svetu, verujte.“ Suzan je
provirila iza paravana glasno dišući.
 „Prava mala žaba, zar ne? Moja mala sestričina ni upola nije
tako bistra.“
Kad se odmakla od paravana Suzan je udarila o stočić. Kašičica
je pala na pod.
Dadilja joj je strpljivo rekla: „Moraš da se potrudiš da obuzdaš
svoju nespretnost, Suzan, dete drago.“
Suzan je tužno rekla:
„Trudim se.“
Izašla je iz sobe na prstima zbog čega su njene cipele pravile još
veću škripu.
„Dadiljo“, oprezno ju je pozvala Selija.
„Kaži, dušo, šta je bilo?“
„Ja ne spavam.“
Dadilja se nije upecala. Samo je rekla:
„Ne, dušo.“
Nastala je tišina.
„Dadiljo?“
„Da, dušo?“
„Je li ti ukusna večera?“
„Vrlo je ukusna.“
„ A šta je za večeru?“
„Barena riba i tart.“
„O!“, uzviknula je Selija.
Ponovo je nastala tišina. A zatim se dadilja pojavila iza
paravana. Sitna, sedokosa žena sa kapicom zavezanom ispod brade.
U ruci je držala viljušku. Na njenom vrhu stajalo je tarta.
„Sad budi dobra devojčica i spavaj“, upozorila ju je dadilja.
 „Hoću“, rekla je Selija veselo.
Nebo! Raj! Ukus tarta na njenim usnama bio je rajski. Bledi irisi
plesali su pod svetlošću vatre. U ustima je osećala božanstven ukus.
Prijatni zvuci nečije prisutnosti u sobi. Krajnje zadovoljstvo...
Selija je zaspala...
 2.

Bio je Selijin treći rođendan. Pravili su zabavu u dvorištu. Služili

su se ekleri. Njoj je bilo dozvoljeno da pojede samo jedan. A Sirilu tri.
Siril je bio njen brat. Bio je veliki dečak - imao je jedanaest godina.
Želeo je još jedan kolač, ali majka mu je rekla: „Dosta je, Sirile.“
Zatim je usledila uobičajena rasprava. „Zašto?“, nepomirljivo je
rekao Siril.
Mali crveni pauk mikroskopske veličine prelazio je preko belog
stolnjaka.
„Vidi“, kazala mu je majka, „to je srećni pauk. Ide kod Selije jer
joj je rođendan. On donosi sreću.“
Selija se osetila uzbuđeno i važno. Siril je svoj radoznali um
okupirao nečim drugim.
„Zašto Su pauci srećni, mama?“
Siril je konačno otišao i Selija je ostala sa majkom. Imala ju je
sasvim za sebe. Majka joj se osmehivala sa suprotnog kraja stola -
divnim osmehom - ne onim koji se često upućuje malim, slatkim
devojčicama.
„Mama“, kazala je Selija, „ispričaj mi neku priču.“
Obožavala je priče svoje majke - nisu bile nalik pričama ostalih
odraslih. Drugi su pričali o Pepeljuzi, Džeku i čarobnom pasulju,
Crvenkapi. Dadilja joj je pričala o Josipu i njegovoj braći i o Mojsiju u
rogozu. (Selija je oduvek zamišljala rogoz kao drvenu šupu punu
rogova.) Povremeno je umela da priča i o dečici Kapetana Stretona u
Indiji. Ali, mama! Na početku nikad ne znaš o čemu je priča. Mogla je
biti o mišu - ili o deci - ili o princezama. Mogla je biti o bilo čemu...
Jedino što se znalo u maminim pričama bilo je da ih nikad ne priča
drugi put. Govorila je, što je Seliji bilo najnerazumljivije, da ne može
da ih se seti.
„Dobro“, kazala je mama. „Koju da pričam?“
Selija je zadržala dah.
„Onu o svetlim očima“, predložila je. „Ili o dugom repu i siru.“
„Oh! Te sam zaboravila. Ne - ispričaću ti novu priču.“ Zagledala
se nekuda daleko od stola, njene oči boje svetlog lešnika su
poigravale, a njeno dugo ovalno lice lepih crta bilo je izrazito
ozbiljno, mali izvijen nos stajao je uzdignut. Bila je napeta
pokušavajući da se skoncentriše.
„Znam...“ iznenada se vratila u stvarnost. „Priča se zove
Radoznala svećica...“
„Oh!“, uzbuđeno je uzviknula Selija. Već je bila zaintrigirana -
opčinjena... Radoznala svećica!
 3.

Selija je bila ozbiljna devojčica. Često je razmišljala o Bogu i bila

je dobra i poštena. Kada bi lomila jadac uvek bi poželela da bude
dobra. I bila je! Ali bila je i cepidlaka, ali je to čuvala za sebe.
U to vreme se plašila da je suviše „svetovna“ - kakva
uznemirujuća, tajanstvena reč! Posebno kada je bila odevena u sjajni
muslin sa dugom, zlatnožutom ešarpom. Ipak, sve u svemu, bila je
sasvim zadovoljna sobom. Bila je izabrana. Bila je spasena.
Međutim, porodica joj je zadavala velike brige. Bilo je strašno -
mada nije bila sasvim sigurna za majku. Da mama ne ode u raj?
Strahovita, mučna pomisao.
Pravila su bila jasno definisana. Igranje kriketa nedeljom, bilo je
grešno. Kao i sviranje klavira - ukoliko nisu u pitanju molitve. Selija
bi pre umrla mučeničkom smrću nego što bi nedeljom palicu za
kriket uzela u ruku iako joj je bacanje lopte po livadi, drugim danima
u nedelji, pričinjavalo čisto zadovoljstvo.
Međutim, njena majka je igrala kriket nedeljom, ali i otac. Njen
otac je svirao i klavir i pevao neku pesmu: „Pozvao je gospođu S i
otišao kod nje na čaj onda kad je gospodin S otišao u grad“.
Nesumnjivo nije pobožna pesma!
To je strahovito brinulo Seliju. Nervozno je ispitivala dadilju.
Njena dobra, poštena i iskrena dadilja bila je u dilemi. „Sve što oni
rade je ispravno i pravilno i ne smeš misliti drugačije.“
„Ali igranje kriketa nedeljom nije dozvoljeno“, rekla je Selija.
„Jeste, dušo. Ali to ne znači ni da je Sabat sveti.“
„Ali onda... ali onda...“
 „Ne treba ti da brineš o tim stvarima, draga moja. Treba da
brineš samo o svojim dužnostima.“
I tako je Selija samo odmahnula glavom kad joj je štap za kriket
bio ponuđen kao iskušenje.
„Zašto, zaboga...“ pitao se otac.
A majka je prošaputala:
„To je zbog dadilje. Ona joj je kazala da to nije u redu.“
Zatim se obratila Seliji:
„U redu je, dušo, nemoj igrati ako ne želiš.“
Međutim, ponekad je umela blago da kaže:
„Znaš, dušo, Bog nam je stvorio divan svet i želi da budemo
srećni u njemu. Njegov dan u nedelji je poseban - tada važe drugačija
pravila - ne smemo primoravati druge da rade za nas - sluge, recimo.
Ali sasvim je u redu da uživamo.“
Čudno, ali koliko god da je volela svoju majku, njeno mišljenje
nije imalo veliki uticaj na Seliju. Dadilja je to znala.
Ipak ju je savetovala da ne brine zbog majke. Njena majka je na
svom zidu držala sliku svetog Franje i knjižicu koja se zvala Imitacija
Hrista pored kreveta. Bog, osećala je Selija, sigurno posmatra ko
nedeljom igra kriket.
Njen otac je u njoj raspirivao teške sumnje. Često se šalio na
račun nečega što je sveto. Jednoga dana za ručkom ispričao je vic o
parohu i biskupu. Seliji nije bio nimalo smešan - već krajnje
strahovit.
Na kraju je, jednog dana, briznula u plač i ispovedila svoje
najstrašnije strahove majci na uho.
„Ali, dušo, tvoj otac je zaista dobar čovek. I vrlo religiozan. On
svake večeri kleči i moli se kao dete. On je jedan od najboljih ljudi na
celom svetu.“
 „On ismeva sveštenike“, kazala je Selija. „I igra igre nedeljom, i
peva - svetovne pesme. Ja se nepodnošljivo plašim da će goreti u
paklu.“
„Šta ti znaš o paklu?“, pitala ju je majka. Glas joj je zvučao
ljutito.
„Tamo ideš ako si nevaljao“, odgovorila je Selija.
„Ko te je plašio takvim stvarima?“
„Ne plašim se“, odgovorila je Selija iznenađena. „Ja tamo neću
da idem. Ja ću uvek da budem dobra i otići ću u raj. Ali“, usne su joj
podrhtavale, „želim da i tata ode u raj.“
Tada joj je majka mnogo pričala o ljubavi i dobroti Boga i kazala
kako on nikada ne bi pustio ljude da večno gore.
Ali Selija nije nimalo bila uverena. Postojao je pakao i postojao
je raj, postojale su ovce i jarčevi. Kada bi samo.... kada bi samo mogla
da bude sigurna da njen tata nije jarac!
Naravno da postoje raj i pakao. To je neumitna životna
činjenica, stvarna kao i sutlijaš ili pranje iza ušiju, ili ljubazne fraze
„da, molim“ i „ne, hvala“.
 4.

Selija je često sanjala. Neki njeni snovi bili su zabavni i neobični

- u njima je sve bilo nekako izmešano. U njima su se pojavljivala njoj
poznata mesta koja su u snu bila drugačija.
Teško je objasniti zašto je to bilo toliko uzbudljivo, ali u snu,
jeste.
Dole, pored stanice, nalazila se dolina. U stvarnosti duž nje se
prostirala pruga, ali u snu se tu nalazila reka, a duž njenih obala je
rasla jagorčevina koja se širila sve do šume. Svaki put bi ona sa
oduševljenjem i iznenađenošću kazala: “Nisam znala... oduvek sam
mislila da tuda ide pruga.“ A umesto pruge dolinom je tekao
svetlucav potočić.
U dnu bašte prostirala su se plodna polja dok je u stvarnosti na
njenom kraju stajala ružna kućica od crvene cigle. A ono što je bilo
najuzbudljivije bile su tajne prostorije u njenom rođenom domu.
Ponekad se u njih ulazilo kroz ostavu - ponekad, na najneočekivaniji
način, vodile su u tatinu radnu sobu. Ali sve vreme su bile tu - kao da
su stajale dugo zaboravljene. Svaki put bi se oduševila kad bi ih
prepoznala. A opet, bilo je prisutno i ono radoznalo, tajno
oduševljenje što ih je pronašla...
Imala je i jedan strašan san - o Čoveku sa puškom, napuderisane
kose u plavoj i crvenoj uniformi. Najjezivije od svega bile su njegove
šake koje su izvirivale iz rukava - nije bilo šaka - samo kost nalik
panju. Kad god bi se pojavio u snu, vrištala bi. To je bio način da se
odbrani. Konačno bi shvatila da je u svom krevetu, da je sigurna, da
dadilja leži u krevetu do njenog i da je sve u redu.
Nije bilo posebnog razloga zbog koga je Čovek s puškom bio tako
strašan. Nije se plašila da će pucati u nju. Njegova puška bila je
simbol, ne direktna pretnja. Ne, bilo je nečega na njegovom licu, u
njegovim teškim, izrazito plavim očima, u pogledu neskrivene zlobe
kojom bi je ošinuo. Izbezumila bi se od straha.
Zatim, u snu se otelotvoravalo ono o čemu je danju mislila. Niko
nije znao da je Selija, dok je šetala putem, zamišljala kako jaše na
belom konju. (Pritom je zamišljala savršenog konja veličine slona.)
Dok je šetala uskim zidićem od cigala pored vreža krastavca,
zamišljala je da hoda iznad provalije bez dna. U različitim
situacijama bila je vojvotkinja, princeza, gusarica ili prosjakinja.
Mašta je život Seliji činila zanimljivim i to što su je nazivali „mirnim
detetom“ značilo je da je bila izuzetno tiha, da je umela da se zaigra
sama i da nije bilo potrebe da je odrasli zabavljaju.
Lutke koje je dobijala na poklon nisu je zanimale. Igrala se sa
njima jer je bio red onda kada bi joj dadilja to predložila, ali bez
stvarnog oduševljenja.
„Ona je dobra devojčica“, govorila je dadilja. „Nije maštovita, ali
ne može se imati sve. Gazda Tomijev... stariji sin Kapetana Stretona
ne prestaje da me zapitkuje.“
Selija je retko kad šta pitala. Uglavnom je izgovarala reči u
svojim mislima. Spoljni svet nije budio njenu radoznalost.
 5.

Jednog aprila desilo se nešto što je kod Selije dovelo do straha

od spoljašnjeg sveta.
Ona i dadilja krenule su da beru jagorčevinu. Bio je aprilski dan,
vedar i sunčan sa sitnim beličastim oblačićima na plavom nebu.
Spustile su se pored pruge, umesto koje se u Selijinim snovima
nalazila reka, i popele uzbrdo u šumarak gde se jagorčevina pružala
poput žutog tepiha. Brale su i brale. Bio je prelep dan, a jagorčevina
je širila opojan miris koji je Selija volela.
A zatim je, baš nalik čoveku sa puškom iz sna, iznenada na njih
zagrmeo dubok grub glas.
„Hej!“, rekao je. „Šta radite tu?“
Bio je to muškarac, krupan muškarac crven u licu, obučen u
somot. Mrštio se.
„Ovo je privatan posed. Uljezi će dobiti svoje.“
Dadilja je rekla: „Izvinite, molim Vas. Nisam znala.“
„Gubite se odavde! Brzo!“ Okrenule i se i pošle, a za njima je
odjekivao njegov glas: „Skuvaću vas žive! Nego šta ću! Skuvaću vas
žive ukoliko ne nestanete iz šume u roku od tri minuta!“
Selija je jurila očajnički vukući dadilju. Što dadilja ne ide brže?
Taj čovek će ih stići. Uhvatiće ih. Biće žive skuvane u velikom loncu.
Izbezumila se od straha... Preneraženo je žurila, a njeno sićušno telo
drhtalo je od prestravljenosti. On je stizao... stizao za njima...
skuvaće ih... Bilo joj je strašno loše. Brzo - oh, brzo!
„On... sada ne može da nas uhvati“, prošaputala je.
Dadilja ju je pogledala uplašena smrtnim bledilom njenog lica.
 „Šta ti je, dušo?“ A zatim se setila. „Nisi se valjda uplašila onoga
što je rekao o kuvanju? Bila je to samo šala, i ti to znaš.“
Spremna da prizna grešku, kao što je spremno svako dete, Selija
je prošaputala:
„Jeste, znam da je šala.“
Ali dugo joj je trebalo da se izbori sa strahom koji je osećala. I
nikada ga nije zaboravila.
Taj strah je bio tako jezivo stvaran.
 6.

Za četvrti rođendan Selija je dobila kanarinca. Dali su mu

sasvim neoriginalno ime - Zlatko. Vrlo brzo je postao pitom i stajao
je Seliji na prstu. Volela ga je. Bio je njen ljubimac koga je hranila
semenom konoplje, ali i drug u avanturama. On je bio princ Krhki,
njen sin, a ona gospođa
Gospodarica, a takođe i kraljica. Princ Krhki je bio veoma
zgodan i nosio je odela od somota zlatne boje sa crnim rukavima.
Nešto kasnije Zlatku se pridružila ženka koju su nazvali Dafne.
Dafne je bila krupna ptica, pretežno smeđe boje. Bila je nespretna i
nezgrapna. Prosipala je vodu i prevrtala predmete na koje bi stala.
Uopšte nije postala pitoma kao Zlatko. Selijin otac ju je zvao Suzan
zbog njene nespretnosti.
Suzan je bockala ptice šibicama da vidi kako će da reaguju, kako
je kazala. Ptice su je se plašile i razmahale bi se krilima u kavezu kad
god bi je ugledale da im prilazi. Čudne stvari je Suzan smatrala
zabavnim. Grohotom se smejala kad bi mišolovka prikleštila miša za
rep.
Suzan je Selija bila veoma draga. Igrala se sa njom igara poput
skrivanja iza zavese i iskakanja uz obavezno „bu“. Suzan Seliji i nije
posebno - bila je suviše krupna i nezgrapna. Više joj se dopadala
gospođa Rounsvel, kuvarica. Rounsi, kako ju je Selija zvala, bila je
izuzetno krupna, ogromna žena i otelotvorenje smirenosti. Nikada
nikuda nije žurila. Kretala se po svojoj kuhinji sporo i
dostojanstveno, kao da izvodi svoj ritual kuvanja. Nikada nije bila
užurbana niti usplahirena. Servirala je obroke uvek tačno u minut.
Selijina majka bi je pitala: „Šta predlažete danas za ručak?“ A ona je
uvek isto odgovarala: „Gospođo, možemo da ručamo lepu piletinu i
puding od đumbira.“ Gospođa Rounsvel je spremala suflee, punjeno
lisnato testo, filove, lososa, sve vrste testa i najfinija francuska jela,
ali nikad ništa drugo nije predložila osim piletine i pudinga od
đumbira.
Selija je volela da odlazi u kuhinju koja je bila kao i sama Rounsi
- vrlo velika, vrlo prostrana, vrlo čista i u njoj se osećao mir. Usred te
oaze čistoće i mira nalazila se Rounsi kojoj se vilica neprestano
pomerala. Stalno je nešto jela. Zalogajčić ovoga, zalogajčić onoga.
Kazala bi:
„Gospođice Selija, šta želite?“
A zatim bi joj osmeh polako obasjao široko lice, prišla bi kutijici
koja je stajala na kuhinjskom elementu, podigla poklopac i sipala
šaku suvog grožđa i ribizli u devojčicine skupljene šake. Ponekad bi
joj dala krišku hleba sa pavlakom ili pekmezom, ali uvek je bilo
nešto.
Selija bi sa svojom nagradom izašla u vrt, popela se na tajno
mesto pored zidića i udobno smestila u žbunje; tada bi bila princeza
koja se krije od svojih neprijatelja kojoj njene odane biljke pružaju
zaštitu u gluvo doba noći...
Gore u dečjoj sobi dadilja je šila. Bilo je zaista divno što je
gospođica Selija imala bezbedan vrt u kome je mogla da se igra - bez
groznih ribnjaka i opasnih mesta. Dadilja je starila i volela je da sedi i
šije... i razmišlja... o mladim Stretonovima koji su sad već odrasli
muškarci i žene... i maloj gospođici Lilijen koja se udaje... i gazdi
Roderiku i gazdi Filu, obojici u Vinčesteru... Mislima se lagano
vraćala u neke davne godine...
 7.

Desilo se nešto strašno. Zlatko se izgubio. Toliko se pripitomio

da su vratanca njegovog kaveza stalno bila otvorena. Voleo je da leti
po dečjoj sobi. Spustio bi se na vrh dadiljine glave i kljuckao njenu
kapicu, a dadilja bi blago kazala: „Dobro, dobro, gazda Zlatko, nemoj
to da radiš.“ Seo bi i Seliji na rame i uzimao seme konoplje između
njenih usana. Bio je poput razmaženog deteta. Ako nisi obraćao
pažnju na njega, doleteo bi do tebe i počeo da krešti.
I tog strašnog dana Zlatko se izgubio. Prozor dečje sobe bio je
otvoren. Zlatko je sigurno izleteo kroz njega.
Selija je plakala i plakala. Ni dadilja ni majka nisu mogle da je
uteše.
„Možda će mi se vratiti moj ljubimac.“
„Otišao je samo malo da leti. Stavićemo njegov kavez sa spoljne
strane prozora.“
Međutim, Selija je samo neutešno plakala. Čula je kad je neko
rekao da druge ptice kljucaju kanarince do smrti. Zlatko je mrtav...
mrtav leži ispod drveća. Nikada više neće osetiti njegovo kljuckanje.
Plakala je ceo dan. Nije ni ručala ni večerala. Zlatkov kavez koji je
stajao napolju ostao je prazan.
Kad je došlo vreme za spavanje, Selija je ležala u svom belom
krevetiću. Još uvek je jecala. Čvrsto je držala majčinu ruku. Želela je
mamu pre nego dadilju. Dadilja je predložila da Selijin otac možda
donese neku drugu pticu. Majka je znala o čemu se radi. Nije bila u
pitanju ptica - na kraju, još uvek je imala Dafne - u pitanju je bio
Zlatko. Oh! Zlatko! Zlatko! Zlatko! Volela je Zlatka, a njega više nije
bilo... bio je iskljucan do smrti. Snažno je stisla majčinu ruku. I
majka njenu.
 A zatim je tišinu u kojoj se čulo samo Selijino teško disanje
prekinuo tanan zvuk cvrkuta ptice.
Zlatko je sleteo sa garnišne na kojoj se u tišini ceo dan odmarao.
Selija nikada nije zaboravila osećaj neopisive radosti koji ju je
ispunio u tom trenutku...
Otada je u njenoj porodici postojala izreka kad se neko zabrine:
Seti se Zlatka i garnišne!
 8.

San u kome se pojavljivao Čovek sa puškom postao je drugačiji.

Postao je strašniji.
San je lepo počeo. Trebalo je da bude divan - sanjala je izlet i
slavlje. Ali iznenada, baš kad se najviše zabavljala, obuzela ju je jeza.
Negde nešto nije bilo u redu... Šta to? Pa naravno, tu je bio Čovek s
puškom. Ali to nije bio baš on. Jedan od gostiju je bio Čovek s
puškom...
Najgore od svega je bilo što je on mogao biti bilo ko. Pogledala ih
je. Svi su bili bezbrižni, pričali su i smejali se. Odjednom je shvatila.
To je mogla biti mama, tata ili dadilja, neko sa kim je upravo
razgovarala. Pogledala je u majčino lice - naravno da je to bila mama
- a zatim je na njenom licu ugledala čeličnoplave oči, a iz rukava
haljine njene majke - oh, strahote! - virila je ta grozna kost nalik
panju. To nije bila mama - bio je to Čovek s puškom... I probudila se
vrišteći...
Nikome nije mogla da objasni - ni majci, niti dadilji - da ne
deluje toliko strašno kad se ispriča. Neko je rekao: „Hajde, hajde, bio
je to samo grozan san, dušo“. I pomazio je. I ponovo je zaspala, ali
nije želela da zaspi jer se san mogao ponoviti.
Selija je očajnički u tamnoj noći samoj sebi ponavljala u mraku:
„Mama nije Čovek s puškom. Nije. Nije. Ja znam da nije. Ona je moja
mama.“
Ali noću kada senke i tek raspršen san lelujaju oko tebe, teško je
u biti siguran u bilo šta. Možda ništa nije tako kako izgleda i što si
oduvek smatrao stvarnim.
„Gospođica Selija je sinoć opet ružno sanjala, gospođo.“
 „Šta je sad sanjala, dadiljo?“
„Nekog što nosi pušku, gospođo.“
Selija je rekla:
„Ne, mama, nije on neko ko nosi pušku, već Čovek s puškom.
Moj Čovek s puškom.“
„Plašiš li se da će pucati na tebe, dušo? Je li to u pitanju?“
Selija je odmahnula glavom - drhteći.
Majka nije pokušala da je razuverava. Samo je nežno rekla:
„Ovde si sasvim sigurna, dušo, ovde sa nama. Niko ne može da ti
naudi.“
To jeste bilo prijatno.
 9.

„Dadiljo, šta piše na onom posteru tamo?“

„'Prijatnoj dušo. 'Spremite sebi prijatnu šolju čaja.“
To se nastavljalo iz dana u dan. Selija je pokazivala nezasitu
radoznalost u vezi sa rečima. Znala je da napiše svoje ime, ali njena
majka je smatrala da deca ne treba suviše rano da nauče da čitaju.
„Ne mogu da pustim Seliju da uči da čita pre nego što napuni
šest godina.“
Međutim, obrazovne teorije često su umele da omanu u praksi.
Sa pet i po godina Selija je već umela da pročita sve knjižice koje su
se nalazile na policama dečje sobe i znala je sve reči na posterima.
Tačno je da je ponekad umela da se zbuni. Tada bi prišla dadilji i
kazala: „Molim te, kaži mi je l’ ova reč znači pohlepan ili sebičan. Ne
mogu da se setim.“ Čitala je po viđenju, a ne po spelovanju;
spelovanje joj je celog života išlo teško.
Selija je bila oduševljena čitanjem, smatrala ga je čarobnim. Ono
joj je otvorilo jedan sasvim novi svet, svet vila, veštica, goblina,
trolova. Bajke su bile njena strast. Deca nisu posebno zainteresovana
za priče iz stvarnog života.
U blizini je bilo nekoliko dece njenog uzrasta sa kojima se igrala.
Njen dom bio je pomalo udaljen, a automobili su bili retkost. Jedna
devojčica je bila godinu dana starija od Selije - Margaret Mekrej.
Povremeno bi Margaret pozivali na čaj ili bi Selija bila pozvana kod
nje. Međutim, u tim prilikama Selija je mahnito molila da ne ide.
„Zašto, dušo? Ne dopada ti se Margaret?“
„Dopada mi se.“
„Zašto, onda?“
 Selija je mogla samo da odmahuje glavom.
„Stidljiva je“, kazao je Siril prezrivo.
„Besmisleno je ne viđati se sa drugom decom“, kazao je njen
otac. „To, prosto, nije prirodno.“
„Možda je Margaret zadirkuje?“, pitala se njena majka.
„Ne“, uzviknula je Selija i briznula u plač.
Nije umela da objasni. Jednostavno nije umela da objasni. A
opet, činjenice su bile posve jednostavne. Margaret su ispali svi
prednji zubi. Pričala je vrlo brzo i pritom šuškala - Selija nije
razumela šta je pričala. Do eskalacije je došlo kad je sa Margaret
krenula u šetnju. Rekla je: „Ispričaću ti jednu lepu priču, Selija.“ I
počela je da govori - šuškajući i pijuckajući - o „prinsu i otrofnom
subu“. Selija ju je prestravljeno slušala. Povremeno bi se Margaret
zaustavljala i pitala je: „Tar nije difna plića?“ Selija se hrabro
suočavala sa činjenicom da pojma nije imala o čemu joj je drugarica
pričala i trudila se da joj nekako odgovori. A u sebi, po navici,
ponavljala je molitvu.
„O, molim te, molim te, Bože, učini da se što pre vratim kući, ne
dozvoli da ona sazna da ja ne znam. O, molim te, odvedi me kući što
pre... molim te, Gospode.“
Nekako nejasno je osećala da bi Margaret smatrala okrutnim da
joj kaže kako je njen govor nerazumljiv. Margaret to nikada ne sme
da sazna.
A niko nije razumeo - ama baš niko. Selija se, stoga, osećala kao
čudak, paničarka, i bila je strahovito usamljena.
 10.

Četvrtkom su se održavali časovi plesa. Kad je Selija otišla prvi

put, bila je veoma uplašena. Prostorija je bila puna dece - velike i
bučne dece u svilenim suknjicama.
Usred prostorije, sa dugim belim rukavicama na rukama, stajala
je gospođica Mekintoš koja je ulivala strahopoštovanje, ali
istovremeno bila i najfascinantnija osoba koju je Selija ikada videla.
Gospođica Mekintoš bila je izrazito visoka - najviša osoba na svetu,
činilo se Seliji. Mnogo kasnije za Seliju je bilo zapanjujuće saznanje
da je gospođica Mekintoš bila prosečne visine. Balonastim suknjama,
savršeno uspravnim držanjem i svojom ličnošću odavala je utisak da
je viša.
„Ah!“, kazala je gospođica Mekintoš graciozno. „Znači, ovo je
Selija. Gospođice Tanderden?“
Gospođica Tanderden, nervozna osoba koja je izuzetno plesala,
ali nije posedovala nikakvu harizmu, dojurila je poput žudnog
terijera.
Selija joj je poverena i devojčica se iznenada našla u vrsti među
malom decom koja su mahala trakama - kraljevsko-plavim,
elastičnim, sa drškom na oba kraja. Zatim su usledile tajne polke, a
nakon toga su mlađa deca sela na pod i posmatrala blještave pojave u
svilenim suknjama kako izvode moderan ples uz daire.
Na kraju je najavljen valcer. Dečačić tamnih, vragolastih očiju
dotrčao je do Selije.
„Ovaj... hoćeš li da budeš moj par?“
„Ne mogu“, odgovorila je Selija, „ne znam da plešem.“
„Šteta.“
 Međutim, umešala se gospođica Tanderson.
„Ne znaš da plešeš? Naravno da ne znaš, dušo draga, ali
naučićeš. Evo ti para.“
Selija je spojena u par sa dečakom sivkastoplave kose i sa
pegicama. Nasuprot njima stajali su tamnokosi dečak i njegov par.
Kad su se sreli na sredini, rekao joj je prekorno:
„Izgleda da nisi htela da plešeš sa mnom. Šteta.“
Bol koji će nakon mnogo godina ona pobliže upoznati,
prostrujao je njim. Kako da objasni? Kako da kaže: „Želela sam da
plešem s tobom. Radije bih s tobom plesala. Ovo je greška.“
Bilo je to njeno prvo iskustvo tragedije devojaštva - pogrešan
partner!
Međutim, valcer ih je razdvojio. Sreli su se još jednom u velikom
lancu, ali dečak ju je samo okrznuo pogledom punim prekora i
stisnuo za ruku.
Više se nikada nije pojavio na časovima plesa, a Selija nikad nije
saznala kako se zvao.
 11.

Kada je Seliji bilo sedam godina, dadilja je otišla. Imala je sestru

koja je bila starija čak i od nje; zdravlje joj je bilo narušeno i dadilja
je morala da ode da se stara o njoj.
Selija je bila neutešna i gorko je plakala. Nakon dadiljinog
odlaska, Selija joj je svakog dana pisala kratka pisma ne posebno
čitljivog rukopisa.
Majka joj je nežno kazala:
„Znaš, dušo, nema potrebe da pišeš dadilji svakog dana. Ona to
zaista ne očekuje. Sasvim je dovoljno da joj pišeš dvaput nedeljno.“
Ali Selija je odlučno odmahivala glavom.
„Dadilja bi mogla da pomisli da sam je zaboravila. A ja je neću
zaboraviti - nikada.“
Majka je kazala ocu:
„To dete je vrlo istrajno u svojoj privrženosti. To nije baš dobro.“
Otac je odgovorio, smejući se:
„Sušta suprotnost gospodinu Sirilu.“
Siril nikada nije pisao roditeljima iz škole osim ako je bio
primoran ili ukoliko mu je nešto trebalo. Međutim, toliko je bio
šarmantan da su mu lako bivali opraštani mali nestašluci.
Selijina tvrdoglava vernost sećanju na dadilju zabrinjavala je
njenu majku.
„To nije prirodno“, kazala je. „U njenim godinama trebalo bi
lakše da zaboravlja.“
 Niko nije došao da zameni staru dadilju. Suzan je brinula o
Seliji, uveče ju je kupala, a ujutru budila. Kad bi se obukla, Selija bi
odlazila u sobu svoje majke. Njena majka je uvek doručkovala u
krevetu. Selija bi dobila da pojede parče hleba i marmelade, a zatim
bi stavljala malu, debelu porcelansku patkicu u umivaonik svoje
majke. Njen otac bi bio u garderobi koja se nalazila pored. Ponekad
bi je zvao i pružio joj novčić, koji bi ona zatim stavila u malu
ofarbanu drvenu kutiju za novac. Kada bi se kutija napunila, novac bi
bivao odnesen u štedionicu, a kad bi ga u štedionici postalo dovoljno,
Selija bi svojim novcem kupovala nešto zaista uzbudljivo. Šta će to
biti, bila je glavna briga u Selijinom životu. Omiljeni predmeti
menjali su se iz nedelje u nedelju. Prvo je to bio češljić sa ukrasnim
kamenčićima na delu koji viri, koji je Selija želela da njena majka
nosi u svojoj crnoj kosi. Suzan ga joj je pokazala u izlogu jedne
prodavnice. „Ugledna dama mora da ima takav češljić“, kazala je
Suzan glasom punim poštovanja. Zatim je tu bila plisirana haljina od
bele svile za časove plesa - to je bio još jedan Selijin san. Samo deca
koja izvode određeni ples nose plisirane haljinice. Tek kasnije će
Selija biti dovoljno velika da nauči ples koji se izvodi u toj haljini, ali
taj dan će svakako doći. Zatim, bio je tu par zlatnih cipelica, kod
Selije nije bilo nimalo sumnje da su izvanredne, kućica koja bi se
mogla smestiti u šumu i poni. Jedna od tih stvari čeka je onog dana
kada u štedionici bude imala dovoljno novca.
Preko dana se igrala u vrtu, penjala na drveće i pronalazila
skrovita mesta među žbunjem na kojima se krila i sanjarila. Ako je
padala kiša, čitala je knjige u svojoj sobi ili crtala. Između užine i
večere uživala je igrajući se sa majkom. Ponekad su pravile šatore
tako što bi čaršave raširile preko stolica i skrivale se u njima, a
ponekad bi duvale balončiće. Nikad se nije znalo čega će se igrati, ali
to je uvek bila neka zabavna i vesela igra - igra kakva se ne smišlja,
već ona koja se može igrati samo sa majkom.
Ujutru je imala predavanja, zbog kojih se osećala veoma
značajnom. Tu je spadala aritmetika, koju je Selija učila sa tatom.
Volela je aritmetiku i kada čuje kako joj tata kaže: “Ovo dete ima
odličan mozak za matematiku. Neće brojati na prste kao što ti to
radiš, Mirjani.“ Njena majka bi se nasmejala i rekla: „Ja nikada
nisam imala kefalo za brojeve.“ Selija je prvo učila sabiranje i
oduzimanje, zatim množenje, što joj je bilo zabavno, i na kraju
deljenje koje joj je bilo teško i komplikovano. Na kraju su prešli na
stranice knjige na kojima je pisalo „Problemi“. Selija je obožavala
probleme. U njima se radilo o dečacima i jabukama, ovcama na
poljima, kolačima, radnicima, i mada su oni zapravo bili prikriveno
sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje, ipak su odgovori bili
koliko dečaka, ovaca, jabuka, što je bilo mnogo uzbudljivije. Nakon
aritmetike na red je došlo prepisivanje u vežbanku. Njena majka bi
na vrhu stranice napisala nešto, a Selija bi prepisivala i prepisivala
sve dok ne bi stigla do kraja stranice. Selija nije mnogo marila za
prepisivanje, ali mama je ponekad umela da napiše stvarno smešne
rečenice. Riba ribi grize rep, na primer. Te rečenice su Seliju umele
baš da nasmeju. Zatim je morala da uči spelovanje - trebalo je da
ispiše čitavu stranicu kratkih reči što je Seliji zadavalo popriličnu
muku. Neprestano je dodavala nepotrebna slova, toliko da su reči
postajale neprepoznatljive.
Uveče, nakon što bi Suzana okupala Seliju, u njenu sobu bi
dolazila majka da je ušuška. Mamino ušuškavanje, tako je Selija to
zvala. Trudila se da leži mirno kako bi mama ostala sa njom do
ujutru, ali, jednostavno, to se nikada nije desilo.
„Hoćeš da ostavim svetio, dušo? Ili otvorena vrata?“
Selija nikada nije želela svetio. Volela je prijatan, miran, utešan
mrak u koji bi utonula. Osećala je njegovu prijateljsku naklonost.
„Ti se ne plašiš mraka“, umela je da kaže Suzan. „Moja mala
nećaka vrišti iz sveg glasa ako ostane u mraku.“
Suzanina mala nećaka, znala je Selija da pomisli, sigurno je
jedna neprijatna devojčica - ali i vrlo glupa. Što bi se neko plašio
mraka? Jedino čega bi neko trebalo da se plaši jesu snovi. Snovi su
bili strašni jer su krivili ono što se događa u stvarnosti. Ako bi se
probudila uz vrisak nakon što bi sanjala Čoveka s puškom, skočila bi
iz kreveta savršeno se snalazeći u mraku, i pretrčala bi hodnikom sve
do mamine sobe. Njena majka bi se vratila sa njom u sobu, sela na
krevet i kazala joj: „Nema nikakvog Čoveka s puškom, dušo. Sigurna
si, sasvim si sigurna.“ Tada bi Selija ponovo zaspala znajući da će
mama da učini da sve bude sigurno i u narednom trenutku bi već
šetala dolinom pored reke i brala jagorčevinu, trijumfalno govoreći
sebi: „Znala sam da to nije stvarno pruga. Ovde je oduvek bila reka.“
 Drugo poglavlje

U inostranstvu

Šest meseci nakon što ih je dadilja ostavila, mama je Seliji

saopštila vrlo uzbudljive vesti. Putovaće u inostranstvo - u
Francusku.
„I ja?“
„Da, dušo, i ti.“
„I Siril?“
„Da.“
„I Suzan i Rounsi?“
„Ne. Tata, ja, Siril i ti. Tata je nešto bolešljiv i lekar ga je
savetovao da preko zime ode nekuda gde je toplije.“
„Je li u Francuskoj toplije?“
„'Na jugu jeste.“
„ Kako je tamo, mama?“
„ima planina. Planina na kojima ima snega.“
„Zašto na njima ima snega?“
„Jer su visoke.“
„Koliko su visoke?“
Majka je pokušala da joj objasni koliko su planine visoke, ali
Seliji je bilo vrlo teško to da zamisli.
 Poznavala je Vudberi Bikon. Bilo je potrebno pola sata da se
popneš na vrh. Ali Vudberi Bikon jedva da se ubrajao među planine.
Sve to je bilo veoma uzbuđujuće, posebno putna torba. Prava
putna torba i samo njena, od tamnozelene kože; unutra je imala
pregrade za četku, šnalice, četku za odeću. Čak i mali putni sat i
bočicu za mastilo!
Bilo je to, mislila je Selija, nešto najlepše što je ikada bilo njeno.
Samo putovanje je bilo veoma uzbudljivo. Pre svega prelazak
Kanala. Njena majka je otišla da legne, a Selija je ostala sa ocem na
palubi, zbog čega se osećala vrlo značajnom i odraslom.
Francuska, kada su je konačno ugledali, bila je pomalo
razočaravajuća. Ličila je na bilo koje drugo mesto. Ali nosači u
plavim uniformama koji su govorili francuski bili su zadivljujući, kao
i visoki voz u koji su ušli. Trebalo je da prespavaju u njemu što je
Seliju još više oduševilo.
Ona i majka trebalo je da budu u jednoj, a otac i Siril u drugoj
kabini, pored.
Siril je, naravno, sve to podnosio gospodski. Imao je šesnaest
godina i bilo je skoro pitanje časti da se ne uzbuđuje ni oko čega.
Nezainteresovano je postavljao pitanja, ali jedva je obuzdavao svoje
zanimanje i strast za veliku francusku lokomotivu.
Selija je kazala majci:
„Hoće li ovde stvarno biti planina?“
„Hoće, dušo.“
„Vrlo, vrlo, vrlo visokih?“
„Da.“
„Viših od Vudberi Bikona?“
„Mnogo, mnogo viših. Toliko visokih da se na njihovim
vrhovima nalazi sneg.“
 Selija je zažmurila pokušavajući da zamisli. Planine. Velika brda
koja se penju, penju, penju - toliko se penju da ne možeš da im vidiš
vrhove. Selija je zabacila glavu unazad zamišljajući da gleda strme
planinske litice.
„Šta ti je, dušo? Boli li te vrat?“
Selija je odlučno odmahnula glavom.
„Razmišljam o velikim planinama“, rekla je.
„Glupog li deteta“, kazao je Siril duhovitim tonom.
Bili su uzbuđeni kad su legli u krevet. Ujutru će biti na jugu
Francuske.
Bilo je deset sati narednog jutra kad su stigli u Po. Nastao je
metež oko prtljaga kog je bilo mnogo - trinaest sanduka oblog
poklopca i nebrojeno kožnih torbi.
Kad su konačno napustili stanicu i krenuli ka hotelu, Selija se
osvrtala svuda unaokolo.
„Gde su planine, mama?“
„Tamo, dušo. Vidiš li liniju horizonta sa snežnim vrhovima?“
To su! Na nebu se ocrtavala krivudava, bela linija kao da je
isečena od papira. Niska linija. Gde su ti ogromni vrhovi koji paraju
nebo - toliko, toliko iznad Selijine glave?
„Oh“ uzdahnula je Selija.
Proželo ju je gorko razočaranje. Planine, pa stvarno!
 2.

Pošto je prebolela razočaranje planinama, Selija je zaista uživala.

Hrana je bila predivna. Ručali su za dugim stolom na kome su bile
poslužene sve vrste neobičnih i uzbudljivih jela. U hotelu je bilo još
dvoje dece, sestre bliznakinje godinu dana starije od Selije. Ona, Bar i
Beatris svuda su išle zajedno. Selija je otkrila, prvi put u svojih osam
ozbiljnih godina, radost nestašluka. Tri devojčice su jele pomorandže
na terasi i bacale ljuske na vojnike u plavim i crvenim uniformama.
Kada bi vojnici ljutito podigli pogled, deca bi se povukla da ih ne
vide. Umele su i da pospu malo soli i bibera na tanjire postavljene na
stolovima i nerviraju Viktora, starog konobara, i to poprilično.
Skrivale su se ispod stepenica i dugim paunovim perom golicali noge
gostima koji su tuda prolazili idući na večeru. Poslednji nestašluk im
je bio kada su spremačicu sa poslednjeg sprata dovele do ivice
histerije. Pratile su je do male ostave sa krpama, četkama i metlama.
Ljutito se okrenula ka njima uputivši im bujicu nerazumljivih reči -
na francuskom - zatvorila ih u ostavu i zaključala. Troje dece bilo je
zatočeno.
„Nasamarila nas je“, ogorčeno je rekla Bar.
„Pitam se koliko će vremena proći dok nas ne otključa.“
Zabrinuto su se zgledale. Barine oči svetlele su buntovničkim
sjajem.
„Ne mogu da podnesem to što sam joj dozvolila da nas ovako
nasamari. Moramo nešto da uradimo.
Bar je oduvek bila kolovođa. Provirila je kroz mikroskopski
prorez na prozoru koji je bio sve što je prostorija imala.
„Pitam se možemo li ovuda da se provučemo. Nijedna od nas
nije debela. Šta je s druge strane, Selija? Ima li uopšte ičega?“
 Selija ih je izvestila da s druge strane postoji jedna izbočina.
„Dovoljno je velika da može da se hoda po njoj, rekla je.
„Odlično, još ćemo mi nasamariti Suzanu. Kako li će se samo
iznenaditi kad iskočimo pred nju.“
Jedva su otvorile prozor i provukle se jedna po jedna. Izbočina je
bila široka tridesetak centimetara ivice visoke oko pet centimetara.
Ispod je zjapila provalija visine pet spratova.
Gospođa Belgijanka iz sobe broj 33 poslala je ljubaznu poruku
gospođi Engleskinji iz sobe broj 54. Da li je madam svesna činjenice
da njena devojčica sa dve devojčice, ćerke madam Oven, hoda po
parapetu na petom spratu?
Metež koji je nakon toga nastao bio je krajnje neočekivan i Seliji
sasvim nov i nepoznat. Nikada joj niko nije rekao da ne sme da hoda
po parapetu.
„Mogla si da padneš i nastradaš.“
„Oh! Ne, mama, bilo je dosta prostora, čak obe noge da stanu.“
Taj slučaj je ostao jedan od onih neobjašnjivih kada odrasli dižu
dževu ni oko čega.
 3.

Selija je trebalo, naravno, da nauči francuski. Kod Sirila je mlada

Francuskinja dolazila svakodnevno, a za Seliju je bila zadužena
takođe mlada Francuskinja da je svakog dana izvodi u šetnju i priča
francuski sa njom. Ona je zapravo bila Engleskinja, ćerka vlasnika
engleske knjižare, ali je ceo život provela u Pou i pričala je francuski
tečno koliko i engleski.
Gospođica Lidbeter bila je mlada dama izuzetne uglađenosti.
Njen engleski bio je izveštačen i neprirodan. Govorila je sporo uz
naglašenu ljubaznost.
„Vidiš, Selija, to je radnja u kojoj se peče hleb. Boulangerie.“
„Da, gospođice Lidbeter.“
„Vidiš, Selija, eno malog psa kako prelazi ulicu. Un chien qui
traverse la rue. Qu’estce qu’olfait? To znači, šta on radi?“
Gospođica Lidbeter nije imala sreće u svom poslednjem
primeru. Psi su neuglađena stvorenja sposobna da nateraju obraze
krajnje prefinjenih mladih dama da pocrvene. Pas koga su
posmatrale stao je nasred ulice i počeo da se bavi nekom drugom
radnjom.
„Ne znam kako bih na francuskom rekla šta on sad radi, kazala
je Selija.
„Okreni se na drugu stranu, dušo“, rekla je gospođica Lidbeter.
„Nije lep prizor. Pred nama je crkva. Voila une eglise“
Šetnje su bile duge, dosadne i monotone.
Posle dve nedelje Selijina majka se resila gospođice Lidbeter.
 „Nemoguća mlada žena“, rekla je svom suprugu.
„Najuzbudljiviju stvar na svetu učinila bi nezanimljivom.“
Selijin otac se složio. Kazao je da dete nikada neće naučiti
francuski ako ga ne bude učila od Francuskinje. Seliji se nije posebno
dopala ideja o Francuskinji. Ona je najviše od svih posedovala
ostrvsko nepoverenje prema svim strancima. Ipak, ako su samo
šetnje u pitanju... Majka joj je kazala da je sigurna da će joj se
madmazel Muhra mnogo dopasti. Seliju je iznenadilo njeno neobično
smešno ime.
Madmazel Muhra bila je visoka i krupna. Stalno je nosila haljine
sa mnoštvom malih kamera kojima je obarala stvari sa stolova.
Selija je verovala da bi je dadilja nazvala nespretnom.
Madmazel Muhra bila je veoma pričljiva i afektirala je.
„Oh, la chere mignonne2 !“ uzviknula je madmazel Muhra, la
chere petite mignonne3. „ Klekla bi pred Seliju i smejala se unoseći
joj se u lice. Selija se držala vrlo britanski uzdržano i nimalo joj se
nije dopadalo. Bilo ju je stid.
„Nous allons nous amuser. Ah, comme nous allons nous
amuser4!
I ponovo je išla u šetnje. Madmazel Muhra je neprestano pričala,
a Selija je učtivo podnosila bujicu reči koje ništa nisu značile.
Madmazel Muhra bila je vrlo ljubazna - što je bivala ljubaznija to se
Seliji sve manje dopadala.
Nakon deset dana Selija se razbolela. Imala je blagu prehladu.
„Mislim da je bolje da danas ne izlaziš“, kazala joj je majka.
„Madmazel može i ovde da te zabavlja.“
„Ne“, planula je Selija. „Ne. Kaži joj da ide. Kaži joj da ide.“
Majka ju je upitno pogledala. Seliji je taj pogled bio dobro
poznat - neobičan, ispitivački. Tiho je rekla:
„U redu, dušo, hoću.“
 „Nemoj da joj dozvoliš da uđe ovamo“, zahtevala je Selija.
Međutim, u tom trenutku vrata dnevne sobe su se otvorila i
madmazel je ušla.
Selijina majka obratila joj se na francuskom. Madmazel je
uskliknula tužno i saosećajno.
„Ah, la pauvre mignonne5 „, uzviknula je kad je Selijina majka
završila. Klekla je pored Selije. „La pauvre, pauvre mignonne6.“
Selija je gledala u majku tražeći pomoć od nje. Pravila je grozne
grimase. Kao da su govorile „Skloni je od mene“.
Na sreću u tom trenutku jedan od mnogobrojnih kamera
madmazel Muhre zakačio je vazu punu cveća i oborio je, pa je ona
svu svoju pažnju preusmerila na izvinjavanje.
Kada je konačno izašla iz sobe, Selijina majka je kazala blagim
glasom:
„Dušo, nije trebalo da praviš onakve grimase. Madmazel Muhra
je samo želela da bude ljubazna. Ne bi trebalo da povrediš njena
osećanja.“
Selija je iznenađeno pogledala majku.
„Ali, mama“, rekla je, „to su bile engleske grimase.“
Nije joj bilo jasno zašto se njena majka toliko smeje.
Te večeri je rekla svom suprugu:
„Ni ta žena ne odgovara. Seliji se ne dopada. Pitam se...“
„Šta?“
„Ništa“, odgovorila je Mirjam. „Razmišljala sam o devojci iz
krojačnice.“
Sledeći put kad je otišla na probu porazgovarala je s devojkom.
Ona je bila jedini šegrt; posao joj je bio da kači špenadle. Imala je
devetnaestak godina, crnu kosu upletenu u pletenicu i podignutu na
potiljak, prćast nos i rumeno, dobroćudno lice.
 Žana je bila zaista iznenađena kad joj se engleskinja obratila i
pitala je da li bi volela da pođe u Englesku. Zavisi, rekla je, od toga
šta madam misli. Mirjam ju je zamolila za adresu njene majke.
Žanini otac i majka držali su mali kafe u blizini - vrlo čist i uredan.
Madam Buži je sa velikim iznenađenjem saslušala ponudu engleske
lejdi. Da bude gospođina služavka i brine o devojčici? Žana je imala
vrlo malo iskustva - zapravo bila je nespretna i nevešta. Bert, njena
starija ćerka, bi bila podesnija, ali Engleskinja je želela Žanu. Pozvan
je mišje Buži na konsultacije. Rekao je kako oni ne mogu stajati Žani
na putu. Plata je bila dobra, mnogo bolja nego što je Žana dobijala u
krojačkom poslu.
Nakon tri dana, Žana je, veoma nervozna i ushićena, došla da
preuzme svoju dužnost. Zapravo se plašila male engleske devojčice
koju je trebalo da čuva. Ni reč engleskog nije znala. Naučila je samo
jedan izraz i sa nadom ga izgovorila: „Gobro jutro, gospođice.“
Žanin naglasak je bio toliko neobičan da je Selija ništa nije
razumela. Jutarnja rutina se nastavila u tišini. Selija i Žana su
posmatrale jedna drugu kao što se nepoznati psi njuše. Žana je
češljala Selijine lokne i uvijala ih oko svog prsta. Selija nije prestajala
da zuri u nju.
„Mama“, kazala je Selija za doručkom, „zar Žana nimalo ne zna
engleski?“
„Ne.“
„Zanimljivo.“
„Dopada li ti se Žana?“
„Ima veselo lice“, rekla je Selija i kratko se zamislila. „Kaži joj da
mi snažnije češlja kosu.“
Nakon tri nedelje Selija i Žana su uspele da se razumeju. Krajem
četvrte nedelje, tokom jedne šetnje, srele su krdo krava.
„Mon Dieu7!“, uzviknula je Žana. „Des vaches - des vaches!
Maman, maman8.“ Uspaničeno je uhvatila Seliju za ruku i požurila
uz nasip.
 „Šta se dešava?“
„J’ai peur des vaches9.“
Selija ju je dobroćudno pogledala.
„Ako ih opet sretnemo“, rekla je, „ti stani iza mene.“
Posle toga su postale nerazdvojne drugarice. Selija je u Žani
našla najzabavnije društvo. Žana je pravila odeću za Selijine lutke
kojima su počele da se igraju. Žana je bila femme de chambre10 (vrlo
značajna), mama, tata (koji je bio jako strog i uvijao je svoje brkove) i
troje nevaljale dece. Jednom je odglumila kako tata, mišje Lukure,
prisluškuje njihovo poveravanje i posle toga ih strogo kažnjava. To je
opčinilo Seliju koja je uvek preklinjala za još.
„Non, non, mees, c’est tres mal ce que j’ai fait la.11“
„Pourquoi?12“
Žana je objasnila.
„Napravila sam babarogu od mišje Lukurea. To je greh, zar ne?“
„Oh, Žana, da li bi to mogla još jednom. Tako je zabavno. „
Žana koja je bila mekog srca ugrozila je svoju besmrtnu dušu i
izvela skeč još jednom, ovog puta zabavnije.
Selija je znala sve o Žaninoj porodici. O Bert koja je bila tres
serieuse1311, Luis koja je bila si gentil14, Edvardu koji je bio
spirituel15, la petite16, Lizi i mački koja je bila tako pametna da joj je
uspevalo da se sklupča između čaša, a da nikada nijednu ne slomi.
Selija je, s druge strane, pričala Žani o Zlatku, Rounsi i Suzan, o
vrtu i svemu što će raditi kad Žana dođe u Englesku.
Žana nikada nije videla more. Sama pomisao da brodom putuje
od Francuske do Engleske ju je užasavala.
„Je me figure17“, kazala je Žana, „que j’aurais horriblement
peur. N’en parlos pas! Parlez-moi de votre petit oiseau.“18
 4.

Jednoga dana dok je Selija šetala s ocem, začuli su kako ih neko

doziva sa malog stola ispred jednog od hotela.
„Džone! Tvrdim da je to stari Džon!“
„Bernarde!“
Krupan čovek veselog izgleda ustao je od stola i srdačno pružio
ruku njenom ocu.
Bio je to, izgleda, gospodin Grant, jedan od najstarijih očevih
prijatelja. Nisu se videli nekoliko godina i pojma nisu imali da se onaj
drugi nalazi u Pou. Grantovi su odseli u drugom hotelu, ali dve
porodice su se viđale posle dejeuner19 i pili kafu.
Gospođa Grant je bila, mislila je Selija, najdivnije stvorenje koje
je ikada videla. Imala je srebrnosedu kosu, izvrsno doteranu, i
prelepe tamnoplave oči, jasno definisane crte lica i kristalno jasan i
zvonak glas. Selija je odmah smislila novi lik i nazvala ga kraljica
Maris. Kraljica Maris je imala sve karakteristike ličnosti gospođe
Grant i podanici su je obožavali. Bila je triput žrtva neuspelih
atentata, ali ju je spasao odani mladić Kolin, koga je ona proglasila
vitezom. Njena odora za krunisanje bila je od somota
smaragdnozelene boje, a na glavi je imala srebrnu krunu sa
dijamantima.
Gospodin Grant nije bio kralj. Selija ga je smatrala finim, ali lice
mu je bilo suviše debelo i crveno - nimalo nalik lepom licu njenog oca
sa smeđom bradom koju je imao naviku da isturi kad bi se nasmejao.
Njen otac, mislila je Selija, bio je upravo onakav kakav svaki otac
treba da bude - umeo je često da se našali, ali ne onako da ti bude
neprijatno, kao što je ponekad imao običaj gospodin Grant.
 Sa Grantovima je bio njihov sin Džim, prijatan školarac sa
pegicama. Uvele je bio raspoložen i nasmejan i imao je okrugle plave
oči koje su njegovom licu davale izgled iznenađenosti. Obožavao je
svoju majku.
On i Siril su se odmeravali poput dva psa koja se prvi put sreću.
Džim je bio pun poštovanja prema Sirilu jer je Siril bio dve godine
stariji i išao je u srednju školu. Ni jedan ni drugi nisu obraćali pažnju
na Seliju jer je Selija, naravno, bila klinka.
Grantovi su se vratili kući u Englesku posle tri nedelje. Selija je
čula kad je gospodin Grant rekao njenoj majci:
„Iznenadio sam se kad sam sreo Džona, ali reče mi da je mnogo
bolje otkako je došao ovamo.“
Selija je kasnije pitala majku:
„Mama, je li tata bolestan?“
Njena majka je izgledala pomalo čudno kad joj je odgovorila:
„Nije. Naravno da nije. Sada je savršeno zdrav. Sve je to bilo od
engleske magle i kiše.“
Seliji je bilo drago što njen otac nije bolestan. Nije ni mogao biti,
mislila je - nikad nije ležao u krevetu, slinavio ili imao napad žuči.
Ponekad je kašljao, ali to je bilo zato što je mnogo pušio. Selija je to
znala jer joj je otac tako rekao.
Ali se pitala zašto je njena majka izgledala tako... čudno.
 5.

Kada je stigao maj, napustili su Po i prvo otišli do Aržela u

podnožju Pirineja, a nakon toga u Kotret u planinama.
U Arželu se Selija zaljubila. Predmet njene ljubavi bio je liftboj
Ogist. Ne Henri, plavi liftboj koji se ponekad šalio sa njom, Bar i
Beatris (i one su takođe došle u Aržel), već Ogist.
Ogist je imao osamnaest godina, bio je visok, crn, bled i delovao
je sumorno.
Nije pokazivao nikakvu zainteresovanost za goste koje je vozio
liftom gore-dole. Selija nikada nije skupila hrabrost da mu se obrati.
Niko, čak ni Žana, nije znao za njenu ljubav. Kad bi legla uveče u
krevet, Selija je zamišljala scene u kojima ona Ogistu spasava život
tako što hvata uzde njegovog konja koji galopira, zamišljala je da
doživljavaju brodolom koji samo ona i Ogist preživljavaju, zamišljala
je kako mu spasava život tako što mu drži glavu iznad vode i pliva ka
obali. Ogist bi nju ponekad spasao iz požara, ali to joj nije pružalo
posebno zadovoljstvo. Najsnažniji trenutak bio bi kad bi zamišljala
kako Ogist sa suzama u očima kaže: „Madmazel, dugujem Vam svoj
život. Hoću li ikada moći da Vam se odužim?“
Bila je to kratka, ali snažna zaljubljenost. Posle mesec dana
otputovali su za Kotret i tu se Selija zaljubila u Dženet Paterson.
Dženet je imala petnaest godina. Bila je fina, prijatna devojčica
smeđe kose i lepih plavih očiju. Nije bila lepa, niti privlačna na bilo
koji način. Bila je ljubazna prema mlađoj deci i nije joj bilo dosadno
da se igra sa njima.
Seliji je jedinu radost u životu pričinjavalo da jednog dana
odraste i postane kao Dženet, njen idol. I ona će jednog dana nositi
bluzice na pruge sa kragnom i kravatu, a kosu će uplesti u pletenicu i
skupiti crnom šnalom. Imaće i tu misterioznu stvar - figuru. Dženet
je imala figuru - vrlo vidljivu koja je izvirivala iz njene bluze. Selija -
koja je bila izuzetno mršavo dete (kada bi njen brat Siril želeo da je
nervira zvao bi je ravnom kao daska - bio je to izraz koji ju je uvek
dovodio do suza) - strasno je žudela da napupi. Jednog dana, jednog
divnog dana, ona će porasti i napupeti i ići će na sva prigodna mesta.
„Mama“, rekla je jednog dana, „kada ću ja da imam grudi koje će
da štrče?“
Majka ju je pogledala i rekla:
„Što? Toliko ih želiš?“
„Da“, nervozno je uzdahnula Selija.
„Kad budeš imala četrnaest, petnaest godina - kao Dženet.“
„Hoću li onda moći da nosim prugastu bluzu?“
„Verovatno, ali meni nisu posebno lepe.“
Selija ju je prekorno pogledala.
„Ja mislim da su prelepe. O, mama, nosiću jednu takvu kad
budem imala petnaest godina.“
„Sigurno, ako tada još budeš želela da je nosiš.“
Naravno da će želeti.
Otišla je da potraži svog idola. Na njeno veliko razočaranje
Dženet se šetala sa Ivon Barbje. Selija je mrzela Ivon Barbje,
mržnjom ljubomore. Ivon je bila vrlo lepa, vrlo elegantna, vrlo
prefinjena. Iako je imala samo petnaest godina, izgledala je kao da joj
je osamnaest. Držala je Dženet pod ruku i gugutala.
„Naturellement, je n? ai rien dit a Maman. Je lui ai
repondu20...“
„Idi, dušice“, ljubazno je Dženet kazala Seliji. „Ivon i ja smo
trenutno zauzete.“
 Selija se tužno udaljila. Koliko je samo mrzela tu užasnu Ivon
Barbje.
Avaj, nakon dve nedelje, Dženet i njeni roditelji napustili su
Kotret. Selija je brzo zaboravila njen lik, ali žudno iščekivanje dana
kada će imati figuru nije je napuštalo.
U Kotretu je bilo zabavno. Bili su u samom podnožju planina.
Čak ni sada nisu izgledale onako kako ih je Selija zamišljala. Nikada
neće moći dovoljno da ih se nagleda i divi se prizoru koji pružaju.
Osećaj da je nasamarena šunjao joj se u podsvesti. Zadovoljstva koja
je pružao Kotret, bila su raznovrsna. Ujutru bi dugo šetali do nekog
mesta na kome su njeni majka i otac pili nekakvu vodu groznog
ukusa. Nakon toga kupovali bi štanglice sucre d’orge21. Bile su štapići
različitih boja i ukusa. Selija je obično uzimala ananas - a njena
majka je volela zeleni, sa anisom. Njenom ocu, začudo, nijedan se
nije dopadao. Delovao je veseliji i srećniji otkako je stigao u Kotret.
„Ovo mesto mi odgovara, Mirjam“, rekao je. „Osećam kako ovde
postajem drugi čovek.“
Supruga mu je odgovorila:
„Ostaćemo ovde sve dok budemo mogli.
I ona je delovala veselije - češće se smejala. Nervozne bore
između njenih očiju su postale blaže. Retko je viđala Seliju.
Zadovoljna nadzorom koji joj je pružala Žana, srcem i dušom se
predala svom suprugu.
Nakon jutarnje šetnje Selija bi se vraćala sa Žanom kroz šumu,
penjući se i spuštajući vijugavim stazama. Povremeno se, kao niz
tobogan, spuštala niz strme kosine, što je bilo vrlo loše po njenu
garderobu. Žana je očajnički jadikovala.
„Oh, mees - ce n’est pas gentille ce que vousfaites la. Et vos
pantalons. Que dirait Madame votre mere?“
„Encore unefois, Jeanne. Une fosi seulement.“
„Non, non. Oh, mees!“22
 Posle ručka Žana je bila zauzeta šivenjem. Selija bi se tada
pridružila drugoj deci. Jedna devojčica koja se zvala Meri Hejs bila
joj je prigodno društvo. „Baš je divno dete“, kazala je Selijina majka.
„Pristojna je, vaspitana i draga. Divno društvo za Seliju.“
Selija se igrala sa Meri Hejs kad nije imala druge, ali njoj je Meri
bila neopisivo dosadna. Bila je umiljata i ljubazna, ali Seliji
nepodnošljivo zamorna. Devojčica koja se Seliji dopadala, bila je
mala Amerikanka Margaret Pristmen. Došla je sa zapada i govorila
naglaskom koji je očarao devojčicu iz Engleske. Igrala se igara koje
su Seliji bile sasvim nove. Društvo joj je pravila dadilja, divna starija
žena sa šeširom ogromnog oboda koja je neprestano ponavljala: „Ne
mrdaj od Fani, čuješ li?“
Povremeno je Fani priskakala u pomoć kad bi nevolja bila na
vidiku. Jednog dana, zatekla je dve devojčice na ivici suza u žustroj
raspravi.
„Kažite Fani šta se desilo“, kazala je.
„Pričala sam Seliji jednu priču, a ona kaže da nije tačna, a
jeste.“_
„Kaži Fani kakva je priča.“
„Trebalo je da bude lepa, o devojčici koja je odrastala sama u
šumi jer je doktor nije stavio u svoju crnu torbu...“
Selija ju je prekinula.
„Nije tačno! Margaret kaže da bebe doktori pronalaze u šumi i
da ih donose majkama. To nije istina. Anđeli ih noću donose i
spuštaju u kolevke.“
„Lekari!“
„Anđeli!“
„Nije tačno!“
Fani je podigla svoju krupnu ruku.
„Slušajte me.“
 Slušale su. Fanine sitne, crne oči pametno su sjajile dok je
razmišljala, a zatim krenula da reši problem.
„Ne treba da dižete buku oko toga. Margaret je u pravu, ali i
Selija. Drugačije je kod engleskih, a drugačije kod američkih beba.“
Kako je to jednostavno! Selija i Margaret su se pogledale i
ponovo postale drugarice.
Fani je promrmljala: „Ne mrdajte od Fani“, i nastavila da štrika.
„Mogu li sad da nastavim priču?“, pitala je Margaret.
„Da“, odgovorila je Selija. „A posle ću ja tebi da ispričam priču o
dragom kamenu koji se nalazio u koštici breskve.“
Margaret je nastavila priču, ali je ponovo bila prekinuta.
„Šta je skarapin?“
„Skarapin? Selija, ti ne znaš šta je skarapin?“
„Ne znam, šta je?“
To je bilo teško. Iz Margaretinog objašnjenja Selija je shvatila
samo to da je skarapin bio skarapin! Za nju je to ostala nepoznata
zver koju je povezivala sa američkim kontinentom.
Jednog dana, kada je već bila odrasla, Selija se iznenada setila.
„Naravno. Skarapin Margaret Pristmen bio je škorpion.
I osetila je žal zbog gubitka.
 6.

U Kotretu se večeralo veoma rano, u pola sedam. Posle toga bi

svi sedeli napolju za malim okruglim stolovima i jednom - dvaput
nedeljno bi dolazio mađioničar.
Selija je obožavala mađioničara. Dopadalo joj se kako se kaže na
francuskom. Kaže se, kako joj je otac rekao, prestidižidtr
(prestidigitateur23).
Selija je polako izgovarala slogove sebi u bradu.
Mađioničar je bio visok čovek, duge bele brade. Izvodio je
najčarobnije trikove sa trakama raznih boja - centimetre i centimetre
traka bi iznenada izvlačio iz svojih usta. Na kraju svoje predstave
najavio bi „malu lutriju“. Pre toga bi poslao u krug jednu drvenu
tacnu na koju je svako stavljao dobrovoljni prilog. Zatim bi bili
objavljeni brojevi dobitnika i podeljene nagrade: papirna vrteška,
mala papirna lampa, činija cvetića od papira. Izgleda da su na toj
lutriji deca imala najviše sreće. Uvek su ona dobijala nagrade. Selija
je žarko želela da dobije papirnu vrtešku. Nije joj se posrećilo, ali je
zato dvaput osvojila papirnu lampu.
Jednog dana, Seliju je otac pitao: „Šta misliš o tome da se
popneš na onaj vrh onamo?“ Pokazao je na jednu od planina koje su
se nalazile iza hotela.
„Ja, tata? Skroz do vrha?“
„Da. Sedela bi na mazgi.“
„Šta je mazga, tata?“
Odgovorio joj je da je mazga nešto između magarca i konja.
Selija je bila uzbuđena od same pomisli na takvu avanturu. Njena
majka je bila pomalo sumnjičava. „Jesi li siguran da je sasvim
bezbedno, Džone?“, pitala je.
Selijin otac je umirio njene sumnje. Naravno da se detetu ništa
neće desiti.
Trebalo je da pođu Selija, otac i Siril. Siril je nadmeno upitao:
„Oh! Ide i ova mala? Samo nam još ona treba.“ Voleo je Seliju, ali joj
je mnogo puta povredio ponos. To je trebalo da bude muška
ekspedicija - žene i deca treba da ostanu kod kuće.
Rano ujutru na dan velike ekspedicije, Selija je bila spremna i
stajala je na balkonu čekajući da stignu mazge. Pojavile su se iza
ćoška - divne, velike životinje - više su ličile na konje nego na
magarce. Selija se sjurila niz stepenice u radosnom iščekivanju. Mali
čovek tamnog lica sa beretkom na glavi, razgovarao je s njenim ocem.
Kazao je da će sve biti u redu sa petite demoiselle24. On će paziti na
nju. Njen otac i Siril su se popeli; a zatim je vodič nju podigao i
smestio u sedište. Koliko je samo bilo visoko! Ali vrlo, vrlo
uzbudljivo.
Krenuli su. Sa balkona iznad njih, mahala im je Selijina majka.
Selija je bila ispunjena ponosom. Osećala se kao odrasla. Pored nje je
jahao vodič. Čavrljao je, ali ona je razumela malo toga što je govorio
zbog njegovog izraženog španskog naglaska.
Bio je to predivan put. Penjali su se vijugavim stazama koje su
postepeno bivale sve strmije i strmije. Sada su već bili visoko u
planinama, sa jedne strane prostirao se zid litice, a sa druge je zjapila
provalija. Na najopasnijim mestima, mazga koju je Selija jahala
instinktivno bi se zaustavljala i dokono udarala jednom kopitom. I
njoj se dopadao hod po tankoj ivici. Bio je to, mislila je Selija, vrlo
dobar konj. Zvao se Seme anisa što je, shvatala je Selija, bilo vrlo
čudno ime za jednog konja.
Bilo je podne kad su se ispeli na vrh. Gore se nalazila jedna mala
koliba ispred koje je stajao sto za koji su seli, a jedna žena im je
donela ručak - zapravo, odličan ručak. Omlet, malo pečene pastrmke,
krem sir i hleb. Bio je tu i jedan krupan, dlakav pas sa kojim se Selija
igrala.
„C’est presque un Anglais25“, rekla je žena. „Il s’appelle Milor26.“
Milor je bio umiljat i dozvoljavao je Seliji da radi sa njim šta god
joj je volja. Selijin otac je pogledao na sat i kazao da je vreme da se
vrate. Pozvao je vodiča.
Vodič je došao osmehujući se. Nosio je nešto u ruci.
„Vidite šta sam upravo uhvatio“, kazao je.
Bio je to lep, veliki leptir.
„C’est pour Madmoiselle“27, rekao je.
Pre nego što je shvatila šta će uraditi, uzeo je šnalu i zakačio
leptira za vrh Selijinog slamenog šešira.
„Voila que Madmoiselle est chic“,28 rekao je odmakavši se da se
divi svom delu.
Kada su dovedene mazge, zabava je bila gotova i krenuli su da se
spuštaju.
Selija je bila tužna. Osećala je kako krila leptira udaraju u njen
šešir. Bio je živ - živ. Probijen šnalom! Bilo joj je muka. Krupne suze
pojavile su joj se u očima i krenule niz obraze. Njen otac je konačno
primetio.
„Šta ti je, dušo?“
Selija je odmahnula glavom. Glasnije je zajecala.
„Nešto te boli? Jesi li umorna? Boli te glava?“
Selija je sve snažnije odmahivala glavom na svako njegovo
pitanje.
„Plaši se konja“, kazao je Siril.
„Ne plašim se“, uzvratila je Selija.
„Zašto onda cmizdriš?“
 „La petite demioselle estfatiguee“29, rekao je vodič.
Selijine suze sve su se više slivale. Svi su je upitno posmatrali i
zapitkivali. Kako je mogla da kaže šta joj je? To bi strašno povredilo
vodičeva osećanja. Hteo je samo da bude ljubazan. Uhvatio je leptira
samo za nju. Toliko se ponosio idejom da joj ga zakači za šešir. Kako
bi mogla da kaže da joj se to ne dopada? I niko je nikada ne bi
razumeo. Vetar je činio da se krila leptira još glasnije čuju. Selija je
neutešno plakala. Nikada nije bila toliko tužna.
„Bolje da požurimo koliko možemo“, rekao je njen otac. Delovao
je uznemireno. „Da je vratimo majci. Bila je u pravu. Ovo je previše
za jedno dete.“
Selija je poželela da vikne „Nije, nije. Uopšte se ne radi o tome“,
ali nije jer je shvatila da će je ponovo pitati šta joj je onda. Samo je
tvrdoglavo odmahivala glavom.
Jecala je celim putem. Njena tuga postajala je sve teža i teža.
Plakala je i kad su je spustili sa mazge i dok je otac nosio u salon u
kome ih je čekala majka. „Bila si u pravu, Mirjam“, rekao je Selijin
otac. „Bilo je to previše za dete. Ne znam da li je nešto boli ili je
premorena.“
„Ništa od toga“, kazala je Selija.
„Plašila se spuštanja niz strmine“, kazao je Siril.
„Nisam“, odgovorila je Selija.
„Šta je, onda?“, želeo je da zna njen otac.
Selija je tupo posmatrala majku. Bilo joj je jasno da nikada neće
moći da kaže. Uzrok njene tuge zauvek će joj ostati na duši. Želela je
da kaže - oh, kako je samo želela da kaže - ali jednostavno nije mogla.
Nekakva tajnovita sila joj je držala zatvorena usta. Kada bi samo
mama znala, mama bi razumela. Svi su gledali u nju čekajući da
progovori. Strahovita teskoba pritiskala joj je grudi. Tupo,
preplašeno je gledala u majku. Pomozi mi, govorio je njen pogled.
Daj mi pomozi.
 Mirjam joj je uzvratila pogled.
„Rekla bih da joj se ne dopada taj leptir na šeširu“, kazala je. „Ko
ga je tu stavio?“
Oh, kakvo olakšanje - predivno, bolno, mučno olakšanje.
„Gluposti“, kazao je njen otac, ali ga je Selija prekinula. Iz nje je
izašla bujica reči poput vode kad brana popusti.
„Mrzim to, mrzim to“, zaplakala je. „Pomera se. Živ je. Povređen
je.“
„Zašto, zaboga, nisi rekla, ti glupo derište?“, pitao ju je Siril.
Selijina majka je odgovorila umesto nje. „Pretpostavljam da nije
želela da povredi vodiča.“
„O, mama!“, uzviknula je Selija.
Sve je stalo tu - u te dve reči. Njeno olakšanje, njena zahvalnost -
i ogromna ljubav.
Njena majka je razumela.
 Treće poglavlje

Baka

Sledeće zime Selijini otac i majka otišli su u Egipat. Smatrali su

da nije praktično da vode Seliju sa sobom, pa su Žana i ona ostale
kod bake.
Baka je živela u Vimbldonu i Selija je mnogo volela da bude kod
nje. Njena kuća je imala, pre svega, dvorište - zeleno, kvadratnog
oblika, oivičeno ružinim žbunjem od kojih je Selija tačno znala koji je
koji, čak i zimi. „Taj je ružičasti la France, Žana, dopao bi ti se“.
Međutim, kruna i najlepši deo celog dvorišta bilo je veliko drvo
javora uvijeno oko žice kako bi pravilo hladovinu. Ništa nije moglo
da se poredi sa javorom kod kuće i Selija se prema njemu odnosila
kao prema jednom od najvećih čudesa na svetu. Zatim, tu je bila
daska za toalet od mahagonija u starinskom stilu, postavljena visoko.
Kad se našla na njoj nakon doručka, Selija je zamišljala sebe kao
kraljicu na prestolu koja se kruniše. Pazila je da vrata budu
zaključana da bi mogla da se nakloni i pruži ruku na poljubac
nepoznatim dvoranima. Bila je tu, takođe, i bakina ostava smeštena u
dvorištu tačno pored kuhinjskih vrata. Svakog jutra bi njen veliki
svežanj ključeva zveckao i baka bi obilazila svoju ostavu, a s tačnošću
deteta, psa ili lava u vreme hranjenja, i Selija bi se tada tamo stvorila.
Baka bi uzimala šećer, puter, jaja ili teglu džema. Vodila bi i duge,
prekorne razgovore sa starom kuvaricom, Sarom. Sara je bila stara i
sasvim drugačija od Rounsi. Bila je mršava onoliko koliko je Rounsi
bila debela. Sitna stara žena naboranog lica, čitavih pedeset godina je
radila kod bake, i svih tih pedeset godina njihove prepirke bile su
iste. Koristilo se previše šećera: šta se desilo sa preostalim čajem? To
je odavno prešlo u svojevrstan ritual - baka je izvodila svoju dnevnu
predstavu pažljive domaćice. Sluge su bile rasipnici! Moraš ih strogo
nadgledati. Kada bi se ritual završio, baka bi se pravila da je tek tad
spazila Seliju.
„Dušo moja, šta mala devojčica traži ovde?“
Baka bi se pravila da se puno iznenadila.
„Pa znaš“, rekla bi, „ne možeš želeti sve.“
„Želim, bako, želim.“
„Da vidimo šta ovde ima.“ Baka bi lenjo zavirivala u kutijice.
Uvek se našlo ponešto - tegla francuskih šljiva, štapić vanile,
konzerva dunja. Za devojčicu se uvek nalazilo nešto.
Baka je bila vrlo lepa stara dama. Imala je bledu, ružičastu kožu,
dva talasa natapirane kose sa obe strane čela i pune usne koje su se
smejale. Figura joj je bila stamena, naglašenih grudi i
dostojanstvenih kukova. Nosila je haljine od somota ili brokata,
suknje sa podsuknjom uvek strogo strukirane.
„Oduvek sam imala lepu figuru, dušo“, govorila bi Seliji. „Fani -
moja sestra - imala je najlepše lice u porodici, ali nije imala figuru -
ama baš nikakvu! Bila je mršava kao prut. Nijedan muškarac je ne bi
pogledao sve dok bih ja bila u blizini. Muškarcima je bitna figura, ne
lice.“
Muškarci su se često pojavljivali u bakinim pričama. Ona je
rođena u ono vreme kad su se muškarci smatrali centrom sveta. Žene
su postojale samo da ugode tim veličanstvenim bićima.
„Nije bilo lepšeg muškarca od mog oca. Bio je visok dva metra.
Mi smo ga se plašili. Bio je izrazito strog.“
„Kakva je bila tvoja mama, bako?“
„Ah, jadnica. Bilo joj je trideset devet godina kad je umrla.
Ostalo je nas desetoro dece. Mnogo gladnih usta. Kad se beba rodi,
dok ona leži u krevetu...“
„Zašto je ležala u krevetu, bako?“
 „Takav je običaj, dušo.“
Selija je to prihvatila ne pokazujući nikakvu radoznalost.
„Uvek bi ležala mesec dana“, nastavila je baka. „To joj je, jadnici,
bio jedini odmor. I tada bi uživala. Čak bi i doručkovala u krevetu.
Obično jedno jaje. Mi smo dolazili da je zadirkujemo. ’Mogu li ja
malo tog jajeta, mama? Mogu li samo vrh?’ Ne bi joj mnogo ostalo
kad bi svako dete gricnulo. Bila je suviše dobra - suviše pažljiva.
Umrla je kad je meni bilo četrnaest godina. Ja sam bila najstarija.
Jadan tata bio je slomljen. Bili su privrženi jedno drugom. Posle šest
meseci i on je pošao za njom u grob.“
Selija je klimala glavom.
„Od čega je on umro?“
„Od galopirajuće tuberkuloze“, odgovorila je baka.
„A tvoja mama?“
„Ona je jednostavno kopnila, dušo moja. I na kraju je okopnila.
Uvek dobro uvij vrat kad duva istočni vetar. Zapamti to, Selija.
Istočni vetar ubija. Jadna gospođica Senki - a pile smo čaj pre samo
mesec dana. Išla je na ta prokleta kupališta - posle toga je izašla na
istočni vetar ne zaštitivši vrat - i umrla je za nedelju dana.“
Skoro sve bakine priče i sećanja tako su se završavali. Iako je bila
veoma vesela osoba, neprestano je pričala o neizlečivim bolestima,
iznenadnim smrtima ili misterioznim bolestima. Selija je već toliko
bila naviknuta na to da bi prekidala baku kad je pričala o nekome
pitanjem: „ A onda je on umro, je li, bako?“ Baka bi joj odgovorila:
„Jeste, jadan čovek.“ Ili žena ili dečak ili devojčica - zavisi o kome bi
pričala. Nijedna od bakinih priča nikada nije imala srećan kraj. Bila
je to možda njena prirodna reakcija na sopstveno zdravlje i jaku
ličnost.
Baka je, takođe, bila puna misterioznih upozorenja.
„Ako ti neko koga ne poznaješ, dušo, ponudi slatkiše, nikad ih ne
uzimaj. I kad budeš devojka, zapamti, nikad ne ulazi u voz sama sa
muškarcem.“
To poslednje uputstvo je uznemirilo Seliju. Bila je stidljivo dete.
Ako treba da uđe u voz sama sa muškarcem, pre toga bi trebalo da ga
pita je li oženjen ili ne. To se na osnovu samog izgleda nije moglo
zaključiti. Od same pomisli na to, Selija je postajala uznemirena.
A zatim se oglasila iznenadna gošća.
„Zaista nepromišljeno - ne bi trebalo detetu pričati o takvim
stvarima.“
Baka joj je oštro odgovorila.
„Oni koji bivaju upozoreni na vreme, neće se kasnije opeći.
Mladi moraju da znaju takve stvari. Ima mnogo toga što ti nikada
nisi čula, draga moja. Suprug mi je o tome pričao - moj prvi suprug.“
(Baka je imala tri muža - toliko je privlačna bila njena figura - i tako
je umela da udovoljava muškom polu. Zauzvrat bi ih sahranjivala -
jednog sa suzama - drugog uzdržano - a trećeg pristojno.) „Kazao je
da žene treba da znaju takve stvari.“
Glas ju je napustio. Prešao je u šištav šapat.
Seliji se činilo glupo sve što je čula. Izašla je u dvorište...
 2.

Žana nije bila srećna. Obuzela ju je nostalgija za domom i

njenim narodom. Engleske sluge, kazala je Seliji, nisu bile ljubazne i
prijatne.
„Cuisiniere30 Sara, ona je gentile31 , mada me naziva
papistom32. Ali ostale, Meri i Kejt, one mi se smeju jer ne trošim
platu na garderobu i sav novac šaljem kući mami.“
Baka je pokušala da odobrovolji Žanu.
„Ponašaš se kao razumna devojka“, kazala joj je. „Prekrivanje
finim krpicama neće privući pristojnog muškarca. Samo ti nastavi da
šalješ platu svojoj majci i imaćeš lep miraz kad se budeš udala. Čist i
uredan način oblačenja mnogo je primereniji za poslugu od
kinđurenja. Nastavi samo da budeš razumna devojka.“
Ipak, Žana je umela da se rasplače kad bi Meri ili Kejt bile
neuobičajeno zle i neprijatne. Engleske devojke nisu volele
strankinje, a Žana je sem toga bila i hrišćanka, a svi su znali da
katolička crkva slavi Kurvu vavilonsku33.
Bakina ohrabrenja i podrška nisu uvek uspevale da zaleče rane.
„Imaš sva prava da poštuješ svoju religiju, devojko. Što ne znači
da sam ja pristalica Rimske katoličke crkve, nisam.
Mnogi katolici koje poznajem jesu lažovi. Više bi ih cenila kad bi
im se sveštenici venčavali. A i svi ti manastiri! Toliko lepih, mladih
devojaka je zatvoreno u manastirima i nikada se više neće čuti ni
videti. Šta li se sa njima zbiva, baš bih volela da znam. Usuđujem se
da primetim da sveštenici nikad ne odgovaraju na to pitanje.“
Srećom, Žanin engleski nije bio toliko dobar da je mogla da prati
ovu bujicu primedbi.
 „Madam je veoma ljubazna“, rekla je, „ne mari šta druge devojke
pričaju.“
Baka je tada pozvala Meri i Kejt i pošteno ih prekorela zbog
neljubaznosti prema jadnoj devojci u stranoj zemlji. Meri i Kejt su
bile ponizne, učtive i iznenađene. Zapravo, ništa nisu rekle -
apsolutno ništa.
Baka je priuštila sebi malo zadovoljstvo time što je odbila
Merinu molbu da joj se dozvoli da zadrži bicikl.
„Iznenađena sam, Meri, što si uopšte predložila tako nešto. Niko
od mojih slugu nikad nije učinio nešto tako neumesno.“
Meri, nadurivši se, promrmljala je kako je njenoj rođaki u
Ričmondu tako nešto dozvoljeno.
„Ni reč o tome neću više da čujem“, rekla je baka. „Sve u svemu,
to su opasne stvari za jednu ženu. Mnoge žene su osuđene da
provedu život bez deteta jer ne mogu da ga rode nakon vožnje na toj
suludoj spravi. Nije dobra za unutrašnje organe žene.“
Meri i Kejt su se nadurile i sklonile. Opomenute su, ali su znale
da rade na dobrom mestu. Hrana je bila prvoklasna - za kuhinju nisu
kupovane sumnjive namirnice kao što je to bio slučaj na drugim
mestima - a posao nije bio težak. Stara dama jeste umela da bude
teška, ali i ljubazna na neki svoj način. Ukoliko bi se u kući pojavio
neki problem ona je često priskakala u pomoć i od nje niko nije
mogao biti darežljiviji na Božić. Bio je tu Sarin pogan jezik, ali nešto
se istrpeti mora. Jer kuvala je prvoklasno.
Kao i sva deca, Selija je često umela da se ušunja u kuhinju.
Stara Sara bila je mnogo stroža od Rounsi, ali, naravno, to je zato što
je bila užasno stara. Kada bi neko rekao Seliji da Sara ima sto pedeset
godina, Selija se nimalo ne bi iznenadila. Niko, mislila je Selija, nije
bio toliko star koliko Sara.
Sara je bila nerazumno osetljiva na najobičnije stvari. Na
primer, jednog dana je Selija došla u kuhinju i pitala Saru šta kuva.
„Čorbu od guščijih iznutrica, gospođice Selija.“
 „Šta su iznutrice, Saro?“
Sara je skupila usta.
„Nije lepo da devojčice postavljaju nepotrebna pitanja.“
„Ali šta je iznutrica?“, Selijina radoznalost bila je probuđena.
„Sad je dosta, gospođice Selija! Zaista nije pristojno da devojčice
to pitaju.“
„Saro.“ Selija je plesala po kuhinji. Njena svetla kosica je
lepršala. „Šta su iznutrice? Saro, šta su iznutrice? Iznutrice...
iznutrice... iznutrice?“
Razljućena Sara krenula je prema njoj držeći vreli tiganj u ruci,
pa je Selija pobegla da bi nekoliko trenutaka kasnije provirila i pitala
opet: „Saro, šta su iznutrice?“
Sledeći put je postavila pitanje kroz kuhinjski prozor.
Sara, lica potamnelog od ljutnje, nije odgovorila, ali je mrmljala
sebi u bradu.
Konačno se umorivši, Selija je potražila baku.
Baka je uvek sedela u trpezariji koja je bila okrenuta ka kratkom
prilazu ispred kuće. Bila je to prostorija koju je Selija bez problema
mogla da opiše dvadeset godina kasnije. Teške zavese od
notingemske čipke, tapete tamnocrvenih i zlatnih nijansi, sumorna
atmosfera, miris jabuka, tacna puna đakonija. Bili su tu i široki,
viktorijanski trpezarijski sto na kome je stajalo milje, masivni sto za
posuđe od mahagonija, mali sto pored kamina sa hrpom novina,
teške bronzane figure iznad kamina (deda je za njih dao sedamdeset
funti na pariškoj izložbi), sofa presvučena sjajnom crvenom kožom
na kojoj se Selija ponekad „odmarala“, a koja je bila toliko klizava da
je bilo teško ostati na sredini, štrikani prekrivač od vune nalazio se
na njenom naslonu, stočići pored prozora prepuni raznoraznih
sitnica, polica za knjige koja se okreće, stolica za ljuljanje od crvenog
somota na kojoj se
 Selija jednom prilikom toliko snažno zaljuljala da se prevrnula
unazad i pala na glavu, i konačno kožna fotelja sa visokim naslonom
uza zid u kojoj je baka najčešće sedela.
Baka nikada nije bila besposlena. Pisala je pisma - duga pisma
kitnjastim rukopisom sitnih slova koja su zauzimala polovinu papira,
jer je pisala od samog vrha, nije podnosila traćenje bilo koje vrste.
Zatim je plela šalove - lepe šalove ljubičaste, plave i boje belog sleza.
Obično su bili namenjeni rođacima posluge. Plela je od meke vunice
urolane u velika klupka poklone za nečiju bebu. Radila je i vez - sitan
i precizan vez po ivicama okruglog damasta. Kolačići i biskviti koji su
se služili uz čaj, bili su poredani na tim šustiklama. Bili su tu i prsluci
- za staru gospodu bakinih poznanica. Oni su se pravili od trakastog,
grubog platna za ručnike koji su na šavovima spajani vezenim
pamučnim platnom u boji. To je, verovatno, bio bakin omiljen ručni
rad. Iako je imala osamdeset jednu, i dalje je imala oko za muškarce.
Plela im je i čarape za spavanje.
Uz bakinu pomoć, Selija je šila platnene držače koji stoje pored
umivaonika kako bi iznenadila majku po povratku. Oni su se pravili
od istrošenih peškira različitog oblika, zatim bi se na njima bušile
rupice koje su prvo opšivane vunicom, a zatim se na njima uradio
vez. Selija je svoj set radila od vunice plave boje i sa divljenjem su ga
posmatrale i baka i ona kad je bio završen. Nakon što bi popile čaj,
baka i Selija bi igrale mikado34, zatim karte, ozbiljne i usredsređene,
izgovarajući klasične fraze: „Jedna za njegov članak, dve za njegovu
petu, pedeset dva, pedeset četiri, petnaest šest i šest jesu dvanaest.“
„Znaš li zašto je ova igra dobra igra, dušo?“
„Ne znam, bako.“
„Zato što te uči da brojiš.“
Baka nikad nije propuštala priliku da kaže nešto vaspitno. I
sama je bila vaspitana da nikada ne uživa u nekom zadovoljstvu
zarad samog zadovoljstva. Hrana se jede jer je dobra za zdravlje.
Kompot od trešanja, koji je bio bakina omiljena poslastica i koju je
jela skoro svaki dan, jeo se jer je izuzetno dobar za bubrege. Sir, koji
je baka takođe volela, bio je dobar za varenje, a za čašu vina, koja se
služila uz desert, govorila bi: „To mi je doktor prepisao.“ Bilo je
posebno neophodno naglasiti da to nije bilo puko uživanje u alkoholu
(naročito za pripadnicu slabijeg pola). „Zar ti se ne dopada, bako?“,
pitala bi je Selija. „Ne, dušo“, odgovarala bi baka i pravila grimasu
kad god bi uzela prvi gutljaj. „Pijem ga zbog zdravlja.“ Zatim bi ispila
čašu uz zvuke krajnjeg zadovoljstva. Kafa je bila jedina stvar za koju
je baka priznavala da u njoj uživa. „Prava arabljanska“, kazala bi
trepćući od zadovoljstva. „Prava arabljanska“, ponovila bi i nasmejala
bi se svojoj maloj šali dok bi uzimala još jednu šoljicu.
Sa suprotne strane hodnika nalazio se jutarnji salon u kom je
obično sedela jadna gospođica Benet, šnajderka. O gospođici Benet
niko nikada nije pričao, a da nije ispred njenog imena dodao ono
jadna.
Jadna gospođica Benet“, imala je običaj da kaže baka. „Sevap je
dati joj nešto da radi. Mislim da to jadno stvorenje ponekad nema ni
šta da pojede.“
Ako bi se na stolu našao nekakav specijalitet uvek bi se komad
poslao jadnoj gospođici Benet.
Jadna gospođica Benet bila je sitna žena, guste neuredne sede
kose, umotane u punđu koja je ličila na ptičje gnezdo. Nije imala
nikakav deformitet, ali je izgledala kao da ga ima. Govorila je tiho i s
prenemaganjem oslovljavajući baku sa madam. Bila je krajnje
nesposobna da išta uradi kako valja. Haljine koje je šila za Seliju
uvek su bile preširoke tako da bi joj rukavi prekrivali šake, a ramena
padala do lakata.
Morao si biti vrlo, vrlo pažljiv kako ne bi povredio tanana
osećanja jadne gospođice Benet. I na najmanju sitnicu gospođica
Benet bi se povlačila i mahnito se bacala na šivenje dok bi joj oba
obraza bila zajapurena, a neprestano bi odmahivala glavom.
Jadna gospođica Benet je imala nesrećnu prošlost. Njen otac,
kako je neprestano ponavljala, imao je dobar položaj u društvu.
Govorila je: „Možda, zapravo, to ne bi trebalo da kažem, ali bio je
veliki gospodin. To je moja majka oduvek govorila. Ja sam na njega.
Možda ste primetili moje uši i šake - kažu da su oni pokazatelj
dobrog roda. Verujem da bi njega veoma neprijatno iznenadilo
saznanje da ovako zarađujem za život. Nikako zbog Vas, madam, ali
ne znate šta sam sve podnosila od drugih. Ponašali su se prema meni
skoro kao prema sluškinji. Vi, madam, razumete.“
I tako se baka trudila da se prema jadnoj gospođici Benet
postupa kako valja. Njoj su obroci služeni na poslužavniku. S druge
strane, gospođica Benet bi se prema slugama ophodila vrlo
nadmeno, umela bi da im naređuje i stoga su oni gajili veliku
odbojnost prema njoj.
„Umislila je da je neko i nešto“, jednom prilikom je Selija čula
Saru kako gunđa. „ A slučajno je začeta od oca kome čak ni ime ne
zna.“
„Šta znači to začeta, Saro?“
Sara je strahovito pocrvenela.
„To je reč koja ne bi smela da se čuje sa usana jedne mlade
dame, gospođice Selija.“
„Je li to kao iznutrica?“
Kejt, koja je stajala u blizini, prasnula je u smeh, a Sara ju je
strogo opomenula da pazi na svoj jezik.
Iza jutarnjeg salona nalazio se salon u kome su se dočekivali
gosti. U njemu je bilo hladno i mračno, bio je nekako zabačen i
koristio se samo kada je baka priređivala neku zabavu. Bio je prepun
fotelja presvučenih somotom, stočića i brokatom obloženih sofa i u
njemu su stajali veliki regali prepuni porcelanskih ukrasa. U jednom
ćošku stajao je klavir sa snažnim basom i slabim, slatkim sopranom.
Iz njega su velika vrata vodila u staklenu baštu iz koje se izlazilo u
vrt. Sara je obožavala ograde od čeličnih rešetki i kovanog gvožđa,
neprestano ih je čistila i glancala, čak toliko da si mogao da se
ogledaš u njima.
 Na spratu se nalazila dečja soba, bila je niska i dugačka i gledala
je na vrt, a iznad nje se nalazio tavan gde su bile smeštene Meri i
Kejt, a nekoliko stepenika iznad bile su tri najbolje spavaće sobe, kao
i jedan uzani, zagušljivi sobičak koji je pripadao Sari.
Selija je te tri najbolje spavaće sobe smatrala većim od bilo koje
prostorije u njenoj kući. Bile su izuzetno prostrane, u jednoj je bio
nameštaj od tamnog drveta, a u druge dve od mahagonija. Bakina
spavaća soba nalazila se tačno iznad trpezarije. U njoj se nalazio
prostran krevet sa baldahinom, veliki plakar od mahagonija koji je
zauzimao gotovo ceo zid, jedan praktičan umivaonik i toaletni stočić,
kao i jedna veća komoda sa fiokama. Svaka fioka je do vrha bila
naslagana uredno složenim rubljem i odećom. Ponekad kad bi se
otvorile, fioke se nisu mogle ponovo zatvoriti i zadavale bi baki velike
muke. Sve je bilo uredno zaključavano. S unutrašnje strane vrata,
pored brave, stajala je jedna veća reza c? dve mesingane kuke. Kada
bi se uveče povukla u svoju sobu, baka bi nadomak ruke stavila
policijsku pištaljku i stražarsku čegrtaljku kako bi istog trena digla
uzbunu ukoliko bi provalnici pokušali da uđu u njenu tvrđavu.
Na vrhu ormana, zaštićen staklenim poklopcem, nalazio se veliki
venac od belih, veštačkih cvetova, uspomena sa sahrane bakinog
prvog muža. Na desnom zidu visila je uramljena umrlica bakinog
drugog muža, dok je na levom stajala veća fotografija na kojoj se
nalazio mermerni spomenik podignut bakinom trećem mužu.
Posteljina je bila od perja, a prozori se nikad nisu otvarali.
Noćni vazduh, kazala bi baka, bio je izuzetno škodljiv. Smatrala
je, zapravo, da je svaki vazduh rizičan. Osim u najtoplijim danima
leta, retko kada bi izlazila u vrt; njeni izlasci bili su najčešće do
prodavnica vojne i mornaričke opreme - kočijom do stanice, vozom
do Viktorije, pa zatim još jednom kočijom do radnji. U tim prilikama
bi se dobro umotala svojim ogrtačem i dodatno zaštitila perjanim
šalom koji bi više puta obavila oko vrata.
Baka nikada nije odlazila u posete. Dolazilo se u posete njoj.
Kada bi gosti došli, pred njih bi se iznosili kolači i slatki biskviti, kao i
razne vrste likera koje je baka sama pravila. Gospoda bi se prvo
pitala šta žele da popiju. „Morate probati moju trešnjevaču - to sva
gospoda vole.“ Zatim su dame bile pitane. „Samo jednu kapljicu - da
odagna hladnoću.“ Naravno, baka je smatrala da nijedna pripadnica
ženskog roda ne bi smela javno priznati da joj se dopada ukus
alkohola.
Ukoliko bi bilo popodne govorila bi: „Videćete kako Vam
pomaže pri varenju ručka, draga moja.“
Ukoliko bi neko od gospode koja su došla u posetu bio bez
prsluka na sebi, baka bi mu pokazala jedan od onih koje je upravo
radila i vragolasto dodala: „Ponudila bih se da i Vama sašijem jedan
kad bih bila sigurna da Vaša supruga ne bi imala ništa protiv.“ Na to
bi dotična supruga uzviknula: “Sašijte mu jedan. Zaista bih bila
oduševljena.“ Baka bi zatim šaljivo dodala: „Ne smem da izazovem
bilo kakav problem.“ A tada bi stariji gospodin dodao nešto
velikodušno o prsluku izrađenom njenim veštim prstima.
Nakon posete, bakini obrazi bi bili dvostruko ružičastiji, a
držanje dvostruko uspravnije. Obožavala je da pruža gostoprimstvo
svake vrste.
 3.

„Bako, smem li da dođem i budem malo sa tobom?“

„Zašto? Zar ne možeš da nađeš da radiš nešto tamo gore sa
Žanom?“
Selija je oklevala nekoliko trenutaka kako bi našla reči kojima bi
baka bila zadovoljna. Konačno je kazala:
„Ovog popodneva nije posebno prijatno u dečjoj sobi.“
Baka se nasmejala i odvratila:
„Da budem iskrena, lepo si to sročila.“
Selija se uvek osećala neprijatno i tužno u retkim prilikama kada
bi se sporečkala sa Zanom. Problem koji je iskrsao tog popodneva
naišao je iznenada i sasvim neočekivano.
Raspravljale su se oko rasporeda nameštaja u Selijinoj kućici za
lutke, kada je Selija uzviknula, braneći svoje mišljenje: „Mais, ma
pauvre fille...“35 I tu je bio kraj. Žana je briznula u plač i sa njenih
usana potekla je prava bujica reči na francuskom.
Da, nesumnjivo je bila pauvre fille, kako Selija reče, ali njena
porodica, iako siromašna, bila je poštena i ugledna. Njen otac je bio
poštovan u celom Pou. Čak mu je i gradonačelnik bio blizak prijatelj.
„Ali ja nikada nisam kazala...“, počela je Selija.
Žana se nije mogla zaustaviti. „Bez sumnje la petite36gospođica,
tako bogata i tako lepo obučena, sa roditeljima koji putuju svetom i
svojim svilenim ogrtačima, smatra nju, Žanu, ravnu uličnim
prosjacima...“
„Ali ja nisam...“, ponovo je počela Selija sve zbunjenija.
 Ali čak i les pauvres filles imaju osećanja. I ona, Žana, imala je
osećanja. Bila je povređena. Bila je povređena do srži.
„Ali, Žana, ja te volim“, očajnički je uzviknula Selija.
Međutim, Žana nije mogla da se smiri. Uzela je jedan od svojih
najzahtevnijih vezova, okovratnik za haljinu koju je šila za baku, i
ćutke, drhtavim rukama, počela da veze ne obraćajući pažnju na
Selijine molbe. Naravno, Selija nije znala ništa o usputnim
primedbama koje su za vreme ručka u kuhinji Meri i Kejl uputile na
račun Žaninih roditelja tvrdeći kako mora da su mnogo siromašni
kad uzimaju zaradu svoje ćerke.
Suočena sa, za nju, neshvatljivom situacijom, Selija je napustila
kuhinju i sišla stepenicama u trpezariju.
„I šta bi sad ti ovde?“, pitala ju je baka gledajući u nju iznad
rama naočara dok je spuštala veliko klupko vunice. Selija ga je
podigla.
„Da mi pričaš o tome kako je bilo kad si ti bila mala - o onome
šta si pričala kad bi sišla u salon na čaj.“
„Imali smo običaj svi da siđemo i pokucamo na vrata salona.
Moj otac bi kazao: ’Napred’. Zatim bismo svi ušli i zatvorili vrata.
Tiho, zapamti da se vrata uvek tiho za sobom zatvaraju. Nijedna
dama ne lupa vratima. Zapravo, kad sam ja bila mlada, nijedna dama
nije zatvarala vrata. To kvari oblik šaka. Na stolu bi stajalo vino od
đumbira i svako od nas dece dobio bi po čašu.“
„A onda bi ti kazala...“, požurivala ju je Selija koja je već znala tu
priču.
„Svi bismo redom kazah: ’Na usluzi smo vam, oče i majko’.“
„A oni bi rekli?“
„Rekli bi: ’Volimo vas, deco.’“
Selija se ushićeno kikotala. Nije umela da objasni zašto je upravo
ovu bakinu priču toliko volela.
 „Pričaj mi o crkvenim troparima“, podstrekivala ju je. „O tebi i
ujka Tomu.“
Ne prestajući da plete, baka je ponavljala staru priču.
„U crkvi se nalazila jedna velika tabla na kojoj su bili ispisani
tropari po brojevima. Sveštenik je birao koji će se pevati. Imao je
divan, snažan glas. ’Zapevajmo sada u čast i slavu Gospodu. Tropar
broj...’, a zatim bi zastao jer je tabla bila naopako postavljena.
Ponovo bi počeo: ’Zapevajmo sada u čast i slavu Gospodu. Tropar
broj...’, a zatim bi i po treći put ponovio: ’Zapevajmo sada u čast i
slavu Gospodu. Tropar broj... Bile, okreni tu tablu tamo’.“
Baka je bila dobra glumica. Prost izgovor londonskih predgrađa
izlazio je iz njenih usta na neponovljiv način.
„A ti i ujka Tom ste se smejali“, podsticala ju je Selija na priču.
„Da, oboje smo se smejali. A moj otac bi nas pogledao. Samo bi
nas pogledao i to je bilo sve. Ali kada bismo se vratili kući, poslali bi
nas pravo u krevet bez večere. A bila je nedelja, dan Svetih arhangela,
kad se služi praznična guska.“
„I vi niste jeli gusku“, rekla je Selija tužno.
„I mi nismo jeli gusku.“
Selija je nekoliko trenutaka ostala zamišljena, a zatim je duboko
uzdahnula i kazala: „Bako, hajde da se igramo pileta.“
„Velika si ti devojčica za to.“
„Nisam, bako, hajde da se igramo.“
Baka je spustila naočare i odložila pletivo.
Igra počinje tako što baka ulazi u prodavnicu gospodina Vajtlija i
traži da razgovara sa gospodinom Vajtlijem lično: ona traži jedno
izuzetno pile za veoma posebnu večeru koju treba da spremi. Da li bi
gospodin Vajtli bio ljubazan da lično odabere pile? Baka je glumila
sebe i gospodina Vajtlija. Pile je bilo umotano (bila je to Selija
pokrivena novinama), odneto kući, nadeveno (još malo umotavanja),
uvezano, probodeno na ražanj (tu Selija ushićeno vrišti), stavljeno u
rernu, posluženo na tanjiru, a zatim bi sledio najbolji deo: “Saro!
Saro, dođi, ovo pile je živo!“
Oh, nije bilo društva za igru koje bi se moglo meriti sa bakom.
Istina je bila da je i baka uživala u igri koliko i Selija. Bila je mnogo
dobra. Ponekad čak bolja i od mame. Ako je pitaš dovoljno često i
dovoljno dugo, sve će ti dati. Čak i ono što nije dobro za tebe.
 4.

Stizala su pisma od mame i tate - čitko ispisana štampanim

slovima.

Draga moja malena,

Kako je moja devojčica? Vodi li te Žana u prijatne šetnje? Kako
ti se dopadaju časovi plesa? Ljudi ovde imaju gotovo sasvim crna
lica. Čujem da će te baka voditi na predstavu pantomime. Zar to
nije lepo od nje? Siguran sam da ćeš biti veoma zahvalna i da ćeš
dati sve od sebe da joj budeš od pomoći. Verujem da si i ti bakina
dobra devojčica jer je ona tako dobra prema tebi. Daj Zlatku
konopljino seme umesto mene.
Voli te tata.

Najdraža moja dušo, mnogo mi nedostaješ, ali sigurna sam da

se lepo provodiš sa svojom dragom bakom, da si dobra devojčica i
da činiš sve da joj udovoljiš. Ovde je sunce divno i toplo, a cveće
prelepo. Ti si moja pametna devojčica, hoćeš li da pišeš Rounsi
umesto mene? Baka će napisati adresu na koverti. Kaži joj da ubere
božićne ruže i pošalje ih baki. I kaži joj da na Božić da Tomiju veliku
posudu punu mleka.
Šaljem puno poljubaca svom najmilijem jagnjetu i najdražoj
dušici.
Mama
 Divna pisma. Dva divna, predivna pisma. Zašto li je Seliji zastala
knedla u grlu? Božićne ruže - u leji pod živicom - mama ih je stavljala
u veliku vazu zajedno sa mahovinom... Mama bi kazala: „Pogledaj
samo te divne, širom otvorene latice.“ Mamin glas...
Tomi, velika, bela mačka. Rounsi, koja žvaće, uvek nešto žvaće.
Kući, želela je da ide kući.
Kući, sa mamom... Najmilije jagnje i najdraža dušica - tako bi je
mama oslovljavala sa prizvukom milog smeha u glasu kada bi je
iznenada zagrlila.
Oh, mama... mama...
Baka se penjala stepenicama i kazala joj:
„Šta je to? Pa ti plačeš? Zašto plačeš? Nije ti valjda ptičica
pobegla kroz prozor?“
Bila je to bakina šala. Uvek se tako šalila.
Selija je to mrzela. Samo ju je podstaklo da se još više rasplače.
Kada je bila nesrećna, nije želela baku. Uopšte nije želela baku. Baka
je samo pogoršavala stvar, nekako.
Izmigoljila se stepenicama pored bake i sišla u kuhinju. Sara je
mesila hleb.
Šaraju je pogledala.
„Stiglo ti je pismo od mame?“
Selija je klimnula glavom. Ponovo su joj krenule suze. Oh, prazni
usamljeni svete!
Sara je nastavila da mesi hleb.
„Brzo će se ona vratiti, dušo, brzo će se vratiti. Posmatraj samo
lišće na drveću.“
 Počela je da umotava veknu na radnom stolu. Glas joj je bio
nekako dalek, utešan.
Odvojila je mali komad testa.
„Napravi veknicu za sebe, dušo. Ispeći ću je sa svojom.“
Seliji su prestale da se slivaju suze.
„Pletenice i zemičke?“
„Pletenice i zemičke.“
Selija se bacila na posao. Za pletenicu je testo trebalo izviti u tri
duga kanapa, a zatim ih uplesti dobro spojivši krajeve. Zemičke su
bile u obliku loptice i na svakoj je bila jedna manja, a zatim bi se - što
je bilo najuzbudljivije - obe probole prstom da bi se napravila velika,
okrugla rupa.
Napravila je pet pletenica i šest zemički.
„Nije dobro da dete ne bude sa majkom“, mrmljala je Sara sebi u
bradu.
I njene oči ispunile su se suzama.
Četrnaest godina kasnije, tek kada je Sara umrla, otkrilo se da je
otmena i pristojna Sarina sestričina, koja joj je s vremena na vreme
dolazila u posetu, zapravo bila njena ćerka, plod greha, kako se
govorilo kad je Sara bila mlada. Gospodarica koju je služila duže od
šezdeset godina o tome ništa nije znala, ta tajna je bila vešto skrivana
od nje. Jedino čega se sećala, bilo je da se Sara jednom prilikom
razbolela i da se vratila kasnije sa jednog od svojih retkih odmora. I
to se vratila primetno mršavija. Kroz kakve je muke samo Sara
prolazila, kakav je bol i skriveno očajanje osećala, zauvek je ostala
misterija. Čuvala je svoju tajnu dok je smrt nije obelodanila.
Komentar Dž. L.
 Neobično je kako reči - obične, nepovezane reči - mogu učiniti
da nešto zaživi u čovekovoj mašti. Uveren sam da sam sve te ljude
video mnogo jasnije nego što ih je videla Selija dok mi je pričala o
njima. Mogu tačno da zamislim tu staru baku - tako energičnu,
tako tipičnu za pripadnika svoje generacije, duhovitog jezika, kako
grdi svoje sluge i staje u odbranu nesrećne šnajderke. Mogu da
vidim i još dalje u prošlost, sve do njene majke - tog nežnog milog
biča kako uživa u svojih pet minuta. Primetio sam, takođe,
različitost u opisivanju muškarcu i žene. Žena umire od slabosti, a
muž od galopirajuće tuberkuloze. Ta ružna reč tuberkuloza nikada
nije spomenuta. Žena kopni, a muškarac srlja u smrt. Primetio sam,
takođe, što je posebno zanimljivo, da su tuberkulozni roditelji bili
zaista plodni. Od desetoro dece, rekla mi je Selija kad sam je pitao,
samo troje je rano skončalo život i to nesrećnim slučajem, jedan
brat koji je bio mornar umro je od groznice, jedna sestra u sudaru
fijakera i još jedna od sestara prilikom porođaja. Sedmoro njih čak
je dočekalo uzrast od sedamnaest godina. Da li, zaista, išta znamo o
naslednim karakteristikama?
Posebno mi se dopada slika kuće sa notingemskim čipkama i
ručnim radovima od vune, sa svojim čvrstim nameštajem od
mahagonija. Kuća imala je potporni stub. Ta generacija znala je šta
želi. I dobijala je to što je želela uživajući u tome, uživali su aktivno i
bez zadrške u umetnosti samoočuvanja.
Nije teško primetiti da Selija tu kuću, kuću svoje bake, opisuje
mnogo jasnije nego sopstveni dom. Sigurno je u nju došla u periodu
kada se kod deteta razvija veština opažanja. Njen dom više čine
ljudi nego samo mesto - dadilja, Rounsi, trapava Suzan, Zlatko u
svom kavezu.
Zatim njeno upoznavanje majke - interesantno kako je nije
upoznala ranije.
Mirjam je, rekao bih, bila vrlo živahan karakter. Očaralo me je
ono što sam čuo o njoj. Posedovala je, verujem, šarm koji Selija nije
od nje nasledila. Čak i između redova formalnog pisma svojoj maloj
devojčici (pravih primera stilskog izražavanja i brige o vaspitnim
načelima) - čak i, kako rekoh, između redova u kojima je podsećala
na lepo ponašanje, na trenje izbijala prava Mirjam. Dopadaju mi se
njeni izrazi nežnosti - najdraža dušo, najmilije jagnje - i naklonosti -
puno poljubaca. Nije bila preterano osećajna žena, niti ona koja je
impulsivno pokazivala ljubav - bila je žena koja je intuitivno
razumela druge.
Karakter oca je nejasan. Njega se Selija seća kao smeđobradog
džina - lenjog, duhovitog, uvek spremnog za šalu. Bio je sasvim
drugačiji od svoje majke - verovatno je bio sličniji ocu koga je Selija
opisivala kao krunu od veštačkog cveća u staklenoj zatvorenoj
posudi. Bio je, pretpostavljam, prijatna duša koju su svi voleli -
mnogo popularniji od Mirjam - ali bez umeća da očara druge, koje
je ona posedovala. Selija je, rekao bih, bila sličnija ocu. Po svojoj
blagosti, mirnoj naravi, prijatnosti.
Ali nasledila je nešto i od Mirjam - opasnu silinu ljubavi.
Tako ja to vidim. Mada, možda mi se samo pričinjava... Ti ljudi
su, na kraju krajeva, postali plodovi moje mašte.
 Četvrto poglavlje

Smrt

Selija je išla kući!

Kakvo uzbuđenje!
Činilo se da putovanje vozom beskrajno dugo traje. Selija je
imala jednu lepu knjigu da čita i ceo kupe je bio samo njihov - ali
njeno nestrpljenje je izazvalo osećaj da putovanju nije bilo kraja.
„Je li ti drago što ideš kući, dušo?“, pitao ju je otac.
Blago ju je štipnuo dok je pričao. Kako je samo bio krupan i
taman - mnogo krupniji nego što se Selija sećala. Sa druge strane,
majka joj je delovala sitnije. Čudno kako se izgled menja.
„Da, tata, mnogo mi je drago“, kazala je Selija.
Govorila je sa izvesnom dozom uzdržanosti. Nekakav osećaj
uznemirenosti i bola koji joj je pritiskao grudi, nije dozvoljavao da
bude drugačije.
Njen otac je delovao pomalo razočarano. Njena rođaka Loti koja
je putovala sa njima i koja je trebalo da ostane kod njih, kazala je:
„Kako je samo ozbiljna ova mala!“
Selijin otac je odgovorio:
„Da, deca brzo zaboravljaju...“
Imao je zamišljen izraz na licu.
Mirjam je rekla: „Ništa ona nije zaboravila. Ona u sebi ključa.“
 Uhvatila je Seliju za ruku i blago je stisla. Njene oči su se
osmehivale Seliji, kao da su delile neku zajedničku tajnu.
Rođaka Loti, jedra i privlačna, kazala je:
„Ona nimalo nije šaljiva, zar ne?“
„Nije“, kazala je Mirjam. „Baš kao i ja“, tužno je dodala. „Barem
Džon tvrdi da nisam.“
Selija je promumlala.
„Mama, hoće li brzo... hoće li brzo, mama?“
„Hoće li brzo šta, mila?“
Selija je uzdahnula: „More.“
„Za nekih pet minuta.“
„Rekla bih da voli da živi pored mora i igra se u pesku“, rekla je
rođaka Loti.
Selija ništa nije rekla. Kako i da objasni? More je bilo znak da se
približavaju kući.
Voz je ušao i izašao iz tunela. Evo ga, tamno, plavo i svetlucavo
sa leve strane voza. Vozili su se pored njega, ulazeći i izlazeći iz
tunela. Plavo, plavo more - tako prelepo da je Selija nesvesno
zažmurila.
Zatim je voz zaokrenuo ka unutrašnjosti ostrva. Vrlo brzo će biti
kod kuće!
 2.

Opet ta veličina! Kuća je bila ogromna! Naprosto ogromna!

Velike prostrane sobe sa vrlo malo nameštaja - ili se, barem, Seliji
tako činilo posle kuće u Vimbldonu. Sve je bilo tako uzbudljivo da
Selija nije znala čega prvog da se lati...
Vrt - da, prvo mora otići u vrt. Mahnito je pojurila niz strmu
stazu. Tu je bilo jedno bukovo drvo - zanimljivo, do tada se nije setila
te bukve. Bio je to skoro najvažniji deo njenog doma. Bio je tu i jedan
senik sa klupom među udikama - oh, kako su samo izrasle! Zatim je
pojurila uzbrdo ka šumarku - možda su izrasli zumbuli. Ipak nisu.
Možda su već prošli. Bilo je tu i jedno drvo s širokom krošnjom na
kome se skrivala kad se igrala žmurke. Oh! Oh! Oh, bio je tu i mali,
beli dečak.
Mali, beli dečak je stajao u seniku pored šumice.. Tri kamena
stepenika vodila su do njega. Na glavi je imao kamenu korpu u koju
su se stavljali pokloni i tada bi se pomislila želja.
Selija je imala svoj ritual. A on je izgledao ovako: krenula bi iz
kuće i došla do travnjaka koji je u njenoj mašti bio potok. Zatim bi
svezala svog nilskog konja koji ju je nosio potočićem za jedan grm
ruža, uzela poklon koji je ponela i produžila stazicom u šumicu.
Tamo bi taj poklon ostavila u kamenoj korpi na glavi malog, belog
dečaka, pomislila želju i udaljila se. I želja bi joj se ispunila. Samo,
nije smela da poželi više od jedne želje nedeljno. Selija je uvek
pomišljala istu želju - vođena dadiljinim rečima. Bilo da je bio u
pitanju jadac, korpa dečaka u šumici ili konjić želja, želja je uvek bila
ista - poželela bi da bude dobra! Nije bilo u redu, govorila je dadilja,
da se žele stvari. Bog će poslati ono što nam je potrebno, a pošto je
Bog bio velikodušan (posredstvom bake, mame i tate) Selija se časno
držala svoje moralne želje.
 Sada je pomislila kako mora, mora, mora, jednostavno mora da
mu prinese poklon. Učinila je to na svoj stari način - potokom na
nilskom konju koga je zatim privezala za ružin grm, stazom uzbrdo,
pa do kamene korpe u kojoj je ostavila dar - dva poluočerupana
maslačka, poželevši...
Ali avaj! Dadiljina senka se ovog puta nije nadvila nad njom i
Selija je odstupila od svoje jedine želje koje se tako dugo držala.
„Želim da uvek budem srećna“, poželela je Selija.
Zatim je otišla u baštu - ah, tamo je bio Rambolt, baštovan,
sumoran i namršten.
„Zdravo, Rambolte, došla sam kući.“
„Vidim, gospođice. Molim Vas da ne gazite po mladoj salati na
kojoj trenutno stojite.“
Selija je pomerila nogu.
„Ima li neki ogrozd za mene, Rambolte?“
„Već su prošli. Slabo su rodili ove godine. Ima pokoja malina...“
„Oh!“ Selija je odlepršala.
„Nemojte ih samo sve pojesti“, povikao je Rambolt za njom.
„Potrebne su mi za desert.“
Selija se vrtela oko žbunova malina i halapljivo jela. Malinica ili
dve... ima ih tako puno!
Kad se konačno zasitila, Selija je ostavila maline. Zatim se
uputila ka svom skrovitom udubljenju pored zida koji je gledao na
put. Ovog puta bilo je teško naći ulaz, ali na kraju je uspela...
Zatim je otišla da obiđe kuhinju i Rounsi. Rounsi je bila izuzetno
uredna i krupnija nego ikad, a njen podbradak se, uobičajeno,
ritmično klatio. Draga, draga Rounsi, osmehivala se, a osmeh kao da
joj je delio lice na pola kad je progovorila svojim karakterističnim
glasom...
„Ko bi rekao, gospođice Selija, da si tako velika devojka!“
 „Šta to jedeš, Rounsi?“
„Upravo sam spremila kolačiće za popodnevni čaj.“
„Oh, Rounsi, daj mi jedan!“
„Pokvarićeš ručak.“
Nije to bilo odbijane jer je Rounsi već krenula ka rerni i otvorila
je.
„Evo, upravo su gotovi. Ali pazi, Selija, vrući su.“
Oh, divni dome! Vratila se kroz mračne hodnike kuće, pa je
zastala na odmorištu da kroz prozor posmatra zeleni sjaj bukovog
drveta.
Njena majka, izašavši iz spavaće sobe, zatekla je Seliju kako
ushićeno stoji na vrhu stepeništa i ruke drži na stomaku.
„Šta je bilo, dete moje? Zašto se držiš za stomačić?“
„Ona bukva, mama. Tako je lepa.“
„Imam utisak da ti sve preživljavaš preko stomaka, Selija.“
„Osećam nekakav neobičan bol u stomaku. Ne pravi bol, mama,
nego nekakav prijatan bol.“
„Znači, drago ti je što si ponovo kod kuće?“
„Oh, mama!“
 3.

„Rambolt je natmureniji nego ikad“, rekao je Selijin otac za

doručkom.
„Oh, ne volim što imamo tog čoveka“, uzviknula je Mirjani.
„Volela bih da ga nismo ni angažovali.“
„Draga moja, on je prvoklasni vrtlar. Najbolji koga smo ikada
imali. Seti se samo prošlogodišnjih kajsija.“
„Znam, znam. Ali nikada ga nisam želela.“
Selija je retko kada čula svoju majku tako žustru. Ruke su joj bile
čvrsto stisnute. Otac ju je blagonaklono posmatrao, gotovo isto
onako kako je posmatrao i Seliju.
„Pa učinio sam kako si želela, zar ne?“, rekao je dobrodušno.
„Odbio sam ga uprkos svim preporukama koje je imao i angažovao
onog lenjog Spinekera.“
„Sve je to krajnje čudno“, rekla je Mirjam. „Najpre to što mi se
nije dopao, a zatim, kada smo otišli u Po, gospodin Rodžers nas je
obavestio da je Spineker angažovao još jednog vrtlara sa izuzetnim
preporukama i sad kad smo se vratili zatičemo upravo njega.“
„Ne znam zašto ti se ne dopada, Mirjam. Jeste nesimpatičan i
sumoran, ali je sasvim pristojan momak.“
Mirjam se stresla.
„Ne znam šta je u pitanju. Ali nešto postoji.“
Ostala je neodređeno zagledana ispred sebe.
Služavka je ušla u trpezariju.
 „Izvinite, gospodine, gospođa Rambolt želi da razgovara sa
Vama. Tu je, pred ulaznim vratima.“
„Šta hoće? Bolje da odem i proverim.“
Odložio je salvetu i izašao. Selija se zagledala u svoju majku.
Mama je zaista čudno izgledala - kao da se nečega plaši.
Njen otac se vratio.
„Rambolt se sinoć nije vratio kući. Zaista čudno. Čini mi se da su
u poslednje vreme imali nekakve razmirice u kući.“
Okrenuo se ka služavki koja je i dalje bila u trpezariji.
„Da li se Rambolt jutros pojavio ovde?“
„Nisam ga videla, gospodine. Pitaću gospođu Rounsvel.“
Njen otac je ponovo izašao. Prošlo je pet minuta pre nego što se
vratio. Kada je otvorio vrata i ušao, Mirjam je kriknula da se čak i
Selija uznemirila.
Tata je izgledao tako čudno - veoma čudno - kao nekakav starac.
Činilo se da ne može da dođe do daha.
Majka je skočila brzinom munje i pojurila ka njemu.
„Džone, Džone, šta ti je? Kaži mi. Sedi. Doživeo si nekakav
strašan šok.“
Njen otac je bio neobično plav u licu. Jedva je izustio:
„Obesio se... u štali... ja sam ga skinuo... Ali nije bilo... Sigurno je
to učinio prošle noći.“
„Potresao si se, a to nimalo nije dobro za tebe.“ Selijina majka je
skočila i dohvatila flašu konjaka sa police.
Uzviknula je:
„Znala sam, znala sam da nešto postoji...“
Klekla je pored svog supruga i prinela konjak njegovim usnama.
Zatim je pogledala Seliju.
 „Trči gore, dušo, kod Žane. Nemaš se čega plašiti. Tata se samo
ne oseća najbolje.“ Tiho je prošaputala: „Ona ne sine da zna. Tako
nešto može da proganja dete do kraja života.“
Veoma zbunjena, Selija je izašla iz trpezarije. Na odmorištu na
stepeništu stajale su Doris i Suzan i nešto pričale.
„Nastavio je sa njom, izgleda - tako se barem priča - a njegova
žena je najverovatnije nešto nanjušila. Ti smušeni su uvek najgori.“
„Jesi li ga videla? Je li mu jezik bio isplažen?“
„Nisam, gospodar je rekao da niko tamo ne ide. Pitam se mogu li
da dođem do parčeta konopca - kažu da donosi sreću.“
„Gospodar se strahovito potresao, samo mu još to treba pored
slabog srca i svega ostalog.“
„Strašno je to što se desilo.“
„Šta se desilo?“, pitala je Selija.
„Vrtlar se obesio u štali“, odgovorila joj je Suzan gotovo
uživajući.
„Oh!“, uzviknula je Selija ne posebno uznemirena. „ A zašto ti
želiš deo kanapa?“
„Ako imaš komad kanapa kojim se neko obesio, on će ti celog
života donositi sreću.“
„Tako je“, potvrdila je Doris.
„Oh!“, ponovo je uzviknula Selija.
Ramboltovu smrt je prihvatila kao još jednu od činjenica koje se
svakodnevno dešavaju. Nije marila za Rambolta, nikada nije bio
posebno ljubazan prema njoj.
Te večeri kada je majka došla da je smesti u krevet, pitala je:
„Mama, mogu li da dobijem parče konopca kojim se Rambolt
obesio?“
 „Ko ti je rekao za Rambolta?“ Glas njene majke zvučao je ljutito.
„Striktno sam naredila...“
Selija je širom otvorila oči.
„Suzan mi je rekla. Mama, mogu li da dobijem parče konopca.
Suzan kaže da donosi sreću.“
Iznenada se njena majka osmehnula - osmeh je prešao u smeh.
„Čemu se smeješ, mama?“ sumnjičavo je upitala Selija.
„Jer sam davno imala devet godina i zaboravila sam kako to
izgleda.“
Selija je još neko vreme zbunjeno o svemu razmišljala, a zatim je
utonula u san.
Suzan se jednom prilikom umalo udavila kada je išla na more na
odmor. Druge sluge su se smejale i govorile: „Ti si rođena da se
obesiš, devojko.“
Vešanje i davljenje - mora da postoji nekakva povezanost
između njih...
„Ja bih mnogo, mnogo više volela da se udavi,“ pospano je
pomislila Selija.

Draga bako (sledećeg dana je pisala Selija),

Mnogo ti hvala što si mi poslala „Ružičastu knjigu bajki“.
Zaista lepo od tebe. Zlatko je dobro i pozdravlja te. Molim te,
pozdravi Saru, Meri, Kejt i jadnu gospođicu Benet. Jedno islandsko
štene došlo je u moje dvorište. Juče se vrtlar obesio u štali. Tata leži,
ali mama kaže da nije mnogo bolestan. Rounsi mi dozvoljava da
pravim pletenice i zemičke.
Puno, puno, puno te voli i ljubi

Selija
 4.

Selijin otac je umro kad je Seliji bilo deset godina. Umro je u

kući svoje majke u Vimbldonu. Nekoliko meseci je bio prikovan za
krevet, a dve medicinske sestre su bile u kući. Selija se navikla na
činjenicu da je njen otac bio bolestan.
Njena majka je neprestano pričala šta će sve raditi kad tata bude
bolje.
Nikad nije ni pomislila da bi tata mogao umreti. Silazila je niz
stepenice kada su se vrata bolesničke sobe otvorila i iz nje izašla
njena majka. Majka kakvu nikada ranije nije videla...
Dugo nakon toga mislila je o tome kao o listu otkinutom na
vetru. Majčine ruke bile su podignute ka nebu, jaukala je, a zatim
naglo otvorila vrata svoje sobe i nestala iza njih. Medicinska sestra je
pošla za njom, ali je zastala na odmorištu kada je ugledala Seliju
otvorenih usta.
„Šta je mami?“
„Tiše, dušo. Tvoj tata... tvoj tata je otišao na nebo.“
„Tata? Tata je umro i otišao na nebo?“
„Jeste. Sada moraš biti dobra mala devojčica. Ne zaboravi da
treba da pružiš utehu majci.“
Sestra je nestala u Mirjaminoj sobi.
Sasvim zbunjena, Selija je izašla u dvorište. Dugo joj je trebalo
da shvati. Tate više nema... Umro je...
Ceo svet joj se srušio istog trena.
Tata... a sve je bilo sasvim isto. Zadrhtala je. Bilo je isto kao sa
Čovekom sa puškom - sve bi bilo u redu, a zatim bi se on pojavio...
Osvrnula se po dvorištu, bukva je bila tu, pa staze - sve je bilo isto, a
opet nekako drugačije. Stvari se dešavaju... stvari se menjaju...
Je li tata sada bio na nebu? Da li je srećan?
Ih, tata...
Rasplakala se.
Ušla je u kuću. Tu je bila baka - sedela je u trpezariji; zastori su
bili spušteni. Pisala je pisma. Povremeno bi joj po koja suza skliznula
niz obraz, a ona bi je obrisala maramicom.
„Je li to moja jadna, mala devojčica?“, rekla je kad je ugledala
Seliju. „Hajde, hajde, ne smeš se uzrujavati. Bog je tako hteo.“
„Zašto su zastori spušteni?“, upitala je Selija.
Nije volela kada su zastori bili spušteni - kuća je tada bila
mračna i čudna, kao da je i sama bila drugačija.
„U znak poštovanja“, objasnila joj je baka.
Stala je da pretura po džepovima i izvukla crne ribizle i bombone
za koje je znala da ih Selija voli.
Selija ih je uzela i zahvalila se. Ali nije ih pojela. Imala je osećaj
da ne bi mogla da ih proguta.
Sedela je, držala ribizle i bombone u ruci i posmatrala baku.
Baka je nastavila da piše... i piše... pismo za pismom na papiru crnih
ivica.
 5.

Dva dana Selijina majka je bila veoma loše. Uštirkana bolničarka

stalno je nešto šaputala baki.
„Strahovito se potresla... odbija da veruje... što duže traje, sve je
gore... mora se pribrati.“
Rekli su Seliji da može da obiđe mamu.
Soba je bila zatamnjena. Majka je ležala na boku, njena smeđa
kosa sa ponekom sedom, bila je rasuta na sve strane. Oči su joj bile
čudne, izrazito svetle, i gledala je u neku tačku negde iza Selije.
„Evo Vaše male devojčice“, kazala je sestra svojim visokim,
iritantnim ja najbolje znam glasom.
Mama se tada osmehnula Seliji, ali to nije bio pravi osmeh, ne
onako kao da je Selija zaista tu.
Pre toga je sestra razgovarala sa Selijom. Ali i baka.
Selija je progovorila glasom dobre devojčice.
„Draga moja mama, tata je srećan - sada je na nebu. Ne treba da
ga zoveš da se vrati.“
Iznenada, njena majka se nasmejala.
„Oh, nego šta nego treba! Kada bih mogla da ga dozovem, ne bih
prestajala da ga dozivam... nikada... ni dan ni noć. Džone... oh,
Džone, vrati mi se.“
Izdigla se oslonivši se na lakat. Lice joj je bilo divlje i lepo, ali
nekako čudno.
Sestra je poterala Seliju iz sobe. Selija je čula kako je prišla
krevetu i rekla:
 „Morate da živite zbog svoje dece, ne zaboravite, draga moja.“
A zatim je čula majku kako čudnim, pomirenim glasom
odgovara:
„Da, moram da živim za svoju decu. Ne morate to da mi kažete.
Ja to dobro znam.“
Selija je sišla stepeništem u salon i stala ispred zida na kome su
stajale dve slike u boji. One su se zvale Brižna majka i Srećni otac. O
ovoj drugoj Selija nije mnogo razmišljala. Ženskasta osoba na toj slici
ni najmanje nije ličila na predstavu koju je Selija imala o ocu -
srećnom ili u bilo kom drugom raspoloženju. Ali brižna žena lepršave
kose koja je grlila decu - da, tako je izgledala mama. Brižna mama.
Selija je klimnula glavom osećajući nekakvo neobično zadovoljstvo.
 6.

Sve se brzo odvijalo - ponešto je bilo uzbudljivo - recimo odlazak

sa bakom da kupi crnu odeću.
Selija naprosto nije mogla da ne uživa u svojoj crnoj odeći.
Crnina! Nosila je crninu! To je zvučalo tako značajno i zrelo.
Zamišljala je ljude kako je posmatraju na ulici i kažu: “Vidiš ono dete
obučeno u crno?“
„Da, upravo je izgubila oca.“
„Oh, kako je to tužno. Jadno dete!“
Tada bi Selija blago zadrhtala i tužno pognula glavu. Pomalo se
stidela što se tako osećala, ali nije mogla da se ne oseća kao
zanimljiva i romantična ličnost.
Siril je bio kod kuće. Sada je već bio veliki, a glas mu se iznenada
menjao i on bi tada sav pocrveneo. Bio je grub i neprijatan. Ponekad
bi u njegovim očima zasjale suze, ali bio je ljut kada bi ih neko
primetio. Zatekao je Seliju kako se ogleda pred ogledalom u svojim
novim haljinama i otvoreno je prekorio.
„Samo o tome misliš. O novoj garderobi. Oh, verujem da si
premlada da bi shvatila dublji značaj onoga što se događa.“
Selija je zaplakala pomislivši kako je veoma neprijatan.
Siril je izbegavao majku. Bilo mu je prijatnije sa bakom. Za baku
je on sada bio muška glava u porodici i ona ga je ohrabrivala. Pitala
ga je za mišljenje u vezi sa pismima koja je pisala i tražila njegovo
mišljenje o najrazličitijim pojedinostima.
Seliji nije bilo dozvoljeno da prisustvuje sahrani što je ona
smatrala krajnje nepravednim. Ni baka nije išla. Siril je otišao sa
majkom.
 Majka je prvi put sišla tog jutra na dan sahrane. Seliji je delovala
sasvim drugačije sa tom crnom, udovičkom kapicom - bila je nekako
sitna i slatka... i... i... oh, delovala je bespomoćno.
Siril je bio vrlo ozbiljan i zaštitnički nastrojen.
Baka je kazala: „Imam nekoliko belih venčića, Mirjam. Možda bi
mogla da ih baciš na sanduk kad ga budu spuštali.“
Međutim, Mirjam je odmahnula glavom i tiho kazala:
„Ne, radije ne bih da učinim ništa slično.“
Nakon sahrane zastori su podignuti i život je nastavio svojim
tokom.
 7.

Selija se pitala da li je baka zaista volela mamu i da li je mama

zaista volela baku. Nije znala kako joj je to uopšte palo na pamet.
Bila je zaista nesrećna zbog majke. Kretala se tako tiho, nečujno
i vrlo malo je pričala.
Baka je veći deo dana provodila primajući i čitajući pisma.
Povremeno bi kazala:
„Mirjam, verujem da bi volela ovo da čuješ. Gospodin Pajk tako
lepo govori o Džonu.“
Međutim, njena majka bi samo zatreptala i odgovorila:
„Molim Vas, ne sada.“
Bakine obrve bi se tada malo izdigle, savila bi pismo i suvo rekla:
„Kako želiš.“
I kad je naredna pošta stigla, stvar se ponovila.
„Gospodin Klerk je zaista dobar čovek“, kazala bi, blago šmrčući
dok je čitala. „Mirjam, zaista bi trebalo ovo da čuješ. Pomoglo bi ti.
Tako lepo govori o tome kako su naši pokojni uvek tu uz nas.“
Kao iznenada probuđena iz svoje učmalosti, Mirjam bi
uzviknula: „Ne, ne!“
Po tim iznenadnim uzvicima Selija je znala kako se njena majka
zaista oseća. Želela je da je ostave na miru.
Jednog dana je stiglo pismo sa markicom iz inostranstva na
koverti... Mirjam ga je otvorila i sela da pročita - četiri lista urednog
rukopisa. Baka ju je posmatrala.
„Je li to od Luis?“, pitala je.
 „Jeste.“
Zavladala je tišina. Baka je žudno posmatrala pismo.
„Šta kaže?“ konačno je pitala.
„Mislim da nije pisano ni za koga drugog, već samo za mene“,
tiho je odgovorila Mirjam. „Luis... razume.“
Ovog puta bakine obrve su se izdigle skoro do korena kose.
Nakon nekoliko dana Selijina majka je otputovala sa Loti da
malo promeni sredinu. Selija je ostala kod bake mesec dana.
Kada se Mirjam vratila, ona i Selija su otišle kući.
I život je ponovo počeo - novi život. Selija i njena majka same u
velikoj kući i vrtu.
 Peto poglavlje

Majka i ćerka

Majka je objasnila Seliji da će otada sve biti drugačije. Dok je

tata bio živ, smatrali su da su pristojno bogata porodica. Ali sada,
kada je on umro, advokati su otkrili da im je ostalo vrlo malo novca.
„Moraćemo da živimo vrlo, vrlo skromno. Moraću da prodam
ovu kući i nađem negde neku mnogo manju.“
„Oh, ne, mama... nemoj.“
Mirjam se nasmešila sjajnoj reakciji svoje ćerke.
„Da li je toliko voliš?“
»Da.“
Selija je bila vrlo ozbiljna. Da prodaju dom? Oh, to ne bi mogla
podneti.
„I Siril kaže isto... Ali ne znam jesam li dovoljno pametna... to bi
značilo da moramo biti vrlo, vrlo pažljivi sa novcem.“
„Oh, mama, molim te. Molim te... molim te... molim te...“
„U redu, dušo. Na kraju krajeva, ovo je srećna kuća.“
Jeste, bila je to srećna kuća. Kada se kasnije, nakon toliko
godina osvrnula unazad, Selija je razumela istinitost te tvrdnje. Bilo
je nečega u njenoj atmosferi. Srećan dom i srećne godine provedene
u njemu.
Bilo je promena, naravno. Žana se vratila u Francusku. Vrtlar je
dolazio samo dvaput nedeljno da bi održavao vrt urednim, a zimska
bašta je vremenom propala. Suzan i sobarica takođe su otišle. Rounsi
je ostala. Bila je neosetljiva, ali pouzdana.
Selijina majka se raspravljala sa njom. „Ali ti znaš da će posao
biti mnogo teži. U mogućnosti sam da priuštim samo jednu služavku
i nikakvu pomoć više.“
„Ja na to pristajem, gospođo. Ne volim promene. Navikla sam
na ovu svoju kuhinju i ona mi sasvim odgovara.“
Ni tračka odanosti - niti naklonosti. Rounsi bi bilo veoma
neprijatno i postojanje samog nagoveštaja nečeg sličnog.
I tako je Rounsi ostala sa smanjenom platom i, kako je Selija
kasnije shvatila, njen ostanak je Mirjam mnogo teže pao nego što bi
eventualni odlazak, fer Rounsi je bila naučena na obilje. Njeni recepti
su počinjali sa „Uzmite osminu kilograma punomasne pavlake i
dvanaest svežih jaja“, plansko kuvanje i manje porcije bile su
nezamislive za Rounsi. I dalje je pravila pozamašne količine kolača
koji su se služili uz čaj i bacala čitave tovare hleba u pomije kada bi
postao bajat. Velike količine koje je naručivala od dobavljača za nju
su bile stvar ponosa. One su pokazivale ugled kuće. Strahovito je
patila kada joj je Mirjam oduzela obavezu poručivanja namirnica.
Jedna starija žena koja se zvala Greg, došla je da radi kao
domaćica. Greg je ranije bila Mirjamina sobarica sve dok se Mirjam
nije udala.
„Čim sam ugledala Vaš oglas u novinama, gospođo, istog trena
sam dala otkaz i došla ovamo. Nigde nisam bila srećna kao kod Vas.“
„Sada će biti drugačije, Greg.“
Ali Greg je bila rešena da dođe. Bila je prvoklasna domaćica, ali
njene veštine po tom pitanju nisu bile isprobane. Više nije bilo
zabava i svečanih večera. Kao spremačica bila je pomalo nemarna,
ravnodušna na paučinu i nemarna na prašinu.
Oduševljavala je Seliju svojim pričama o predivnim danima iz
prošlosti.
 „Tvoji mama i tata su sedeli sa dvadeset četvoro gostiju. Dve
supe, dva jela od ribe, četiri predjela, pečenica, koju su zvali sorbe,
dva deserta, salata od jastoga i hladni puding!“
„To su bila lepa vremena“, šaputala bi Greg dok je s oklevanjem
prinosila makarone sa rendanim sirom koji su bili Mirjamina i
Selijina večera.
Mirjam se zainteresovala za vrt. Ništa nije znala o baštovanstvu i
nije se trudila da nauči. Jednostavno je eksperimentisala a ti njeni
eksperimenti bili su krunisani neverovatnim uspesima. Sadila bi
cveće i semenje u pogrešnom periodu godine i na pogrešnoj dubini,
ali je sve nekako divlje klijalo. Sve što bi dotakla cvetalo je i živelo.
„Tvoja majka ima čudesne ruke“, govorio bi stari Eš sumorno.
Stari Eš bio je baštovan koji je dolazio dva puta nedeljno.
Razumeo se u baštovanstvo, ali, nažalost, nije imao zlatne ruke. Ne bi
klijalo ništa što bi zasadio. Ni u orezivanju nije imao sreće i biljke
koje ne bi istrulile od vlage, naprosto bi postale žrtve ranog mraza.
Davao je Mirjam savete koje ona nije prihvatala.
Najveća želja mu je bila da padinu na kojoj se nalazio travnjak
pretvori u prelepe cvetne leje - u obliku lukova i romboida prepune
raznolikog cveća. Veoma ga je rastužilo Mirjamino neslaganje. Kada
mu je kazala da joj se više dopada jednostavno zelenilo, odgovorio joj
je: „Cvetne leje krase gospodske kuće. To ne možete poreći.“
Selija i Mirjani gajile su cveće za kuću - takmičeći se međusobno.
Pravile su velike bukete od belih cvetova, procvetalih jasmina,
mirisnog jorgovana, belih floksova i grančica. Mirjam je tada
pokazivala posebnu strast prema malim, egzotičnim cvetovima,
pupoljcima trešnje i privlačnim, ružičastim ružama.
Miris staromodnih ružičastih ruža celog života podsećao je Seliju
na majku.
Seliju je nerviralo što njeni buketi nikada nisu mogli da se
porede sa majčinim koliko god vremena i truda uložila u njihovo
pravljenje. Mirjam je zaista ljupko umela da poveže cveće u buket.
Njeni cvetni aranžmani bih su sasvim originalni - ni najmanje nalik
buketima koji su se u to doba pravili.
Selijini časovi bih su sasvim neorganizovani. Majka joj je
saopštila da će aritmetiku morati da uči sama. Mirjam se u njoj nije
snalazila. Selija je to prihvatila bez protivljenja i nastavila je da radi
po maloj, smeđoj knjizi iz koje je započela da uči dok joj je još otac
bio živ.
S vremena na vreme ispoljavala bi nesigurnost - bila je
nesigurna da li broj, koji bi dobila u rešenju, označava ovce ili ljude.
Ostavljala je prazna mesta i to ju je toliko nerviralo da je konačno
digla ruke od svega.
Mirjam je imala vlastitu teoriju o obrazovanju. Bila je dobar
učitelj, umela je jasno nešto da objasni, i posedovala je sposobnost da
probudi zainteresovanost za temu koju bi odabrala.
Volela je istoriju i pod njenim uticajem Selija je prelazila od
jednog do drugog događaja u priči o svetskim zbivanjima. Ravan tok
Engleske istorije bio je dosadan Mirjam, ali Elizabeta, Čarls V,
Fransoa I od Francuske, Petar Veliki - sve su to za Seliju bih vrlo
jasni likovi, doživljavala ih je kao da su živi. Sjaj Rima ponovo je
zablistao. Kartagina je propala. Petar Veliki je izdigao Rusiju iz
varvarstva.
Selija je volela da joj se čita i Mirjam je pažljivo birala knjige
koje su se odnosile na razna istorijska razdoblja o kojima su učile.
Bestidno bi preskakala određene pasuse kad bi čitala naglas - nije
imala nimalo strpljenja prema bilo čemu što joj se činilo monotonim.
Geografija je bila prilično ispreplitana sa istorijom. Druge lekcije
nisu imale, osim što se Mirjam iz petne žile trudila da poboljša Selijin
pravopis koji za devojčicu njenog uzrasta nije bio nimalo loš.
Margaret Makre se odselila iz komšiluka, ali su zato Mejtedlovi
jednom nedeljno dolazili na čaj - Eli i Dženet. Eli je bila starija, a
Dženet mlađa od Selije. Igrale su se raznih igara i osnovale tajno
društvo koje su nazvale Bršljan. Pošto su smislile i lozinke, određeno
tapšanje dlanovima, i ispisivanje poruka nevidljivim mastilom,
društvo Bršljan je lagano počelo da nestaje.
Bile su tu i male Pajnove.
One su bile debeljuškaste i imale su piskave glasove, mlađe od
Selije. Doroti i Mejbel. Jedino što ih je zanimalo u životu bilo je da
jedu. Uvek su se prejedale i pripadala im je muka pre nego što bi
otišle. Ponekad je Selija odlazila kod njih na ručak. Gospodin Pajn je
bio krupan, debeo muškarac crvenog lica; njegova supruga je bila
visoka i koščata žena sa čudnim crnim šiškama. Bili su vrlo prijatni i
voleli su hranu.
„Persivale, ova ovčetina je zaista ukusna - izuzetno ukusna.“
„Uzmi još malo, draga. Doroti, hoćeš li ti još?“
„Hvala, tata.“
„Mejbel?“
„Ne, hvala, tata.“
„Kako nećeš? Ovčetina je izuzetna.“
„Moramo da pohvalimo Džajlsa, dragi.“ (Džajls je bio mesar.)
Ni Pajnovi niti Mejtedlovi nisu ostavili poseban utisak na Seliju.
Igre koje je igrala sama još uvek su za nju bile najlepše.
Budući da je sve bolje svirala na klaviru, umela je da provodi
sate u sobi za učenje prevrćući prašnjave hrpe nota i čitajući naslove.
Stare pesme - Dole u dolini, Uspavanka, Fidl i ja. Pevala ih je čistim i
zvonkim glasom.
Bila je prilično sujetna po pitanju svog glasa.
Kada je bila mala, obznanila je svoju nameru da se uda za
vojvodu. Dadilja se saglasila sa tim, ali pod uslovom da u
međuvremenu nauči da svoju večeru brže pojede.
„Zato što bi, dušo moja, u otmenim kućama poslužitelj odneo
tvoj tanjir i pre nego što stigneš sve da pojedeš.“
 „Odneo bi?“
„Da, u otmenim kućama pojavi se poslužitelj i odnese sve tanjire
bilo da su oni koji jedu završili sa jelom ili ne!“
Nakon toga Selija je gotovo gutala hranu kako bi se na vreme
spremila za život jedne vojvotkinje.
Međutim, sada se po prvi put pokolebala. Možda se, ipak, neće
udati za nekog vojvodu. Ne, biće operska pevačica - nalik Melbi.
Selija je i dalje dosta vremena provodila sama. Iako su
Mejtedlovi i Pajnovi dolazili na čaj - ni izdaleka nisu bili toliko
stvarni koliko „njene devojčice“.
„Devojčice“ su bile plod Selijine mašte. Sve je znala o njima -
kako su izgledale, šta su oblačile, šta su mislile i kako su se osećale.
Najpre je bila tu Etelred Smit - koja je bila visoka, izrazito crna i
veoma, veoma pametna. Bila je dobra i u igrama. Zapravo, Etel je u
svemu bila dobra. Imala je istaknutu figuru i nosila prugaste suknje.
Etel je bila sve što Selija nije. Predstavlja je ono što bi Selija volela da
bude. Zatim, tu je bila Eni Braun. Etelina dobra drugarica. Bila je
plava, lepa i krhka. Etel joj je pomagala u učenju, a Eni bi je s
divljenjem posmatrala. Bila je tu i Izabela Salivan koja je imala riđu
kosu i smeđe oči i bila je lepa, bogata, ponosna i neljubazna.
Neprestano je verovala da će pobediti Etel u kriketu, ali Selija je bila
svedok da u tome nije uspela, mada se povremeno osećala kao zloća
kada bi namerno učinila da Izabela promaši loptu. Elsi Grin je bila
njena rođaka - siromašna rođaka. Imala je tamne lokne, plave oči i
bila je vrlo vesela.
Ela Grejvs i Sju Divet bile su mnogo mlađe - imale su samo
sedam godina. Ela je bila veoma ozbiljna i vredna, guste smeđe kose i
jednostavnih crta lica. Često bi dobijala nagrade iz matematike jer je
mnogo učila. Sju je bila veoma lepa, mada Selija nikad nije bila
sasvim sigurna kako ona izgleda, a imala je i promenljiv karakter.
Vera di Vet, Sjuina polusestra, bila je romantična duša škole. Imala je
četrnaest godina, kosu boje klasja i duboke, nezaboravne, plave oči.
Njena prošlost je bila tajnovita - na kraju je Selija saznala da je bila
zamenjena po rođenju i da je zapravo bila lejdi Vera, ćerka jednog od
najotmenijih plemića u kraju. Pojavila se i jedna nova devojčica Lena
i jedna od Selijinih najomiljenijih igara bila je da imitira Lenu kako
kao nova učenica dolazi u školu.
Mirjam je znala nešto neodređeno o „devojčicama , ali nikad
ništa o njima nije pitala - i Selija joj je bila izuzetno zahvalna na
tome. Kad bi vremenske prilike bile loše, „devojčice“ su pravile
koncert u učionici i svirale komade koji su im prethodno bili
dodeljeni. Seliju je strahovito nerviralo što su joj prsti bili nevešti kad
bi svirala Etelin komad, koji je neopisivo želela dobro da odsvira, dok
bi Izabelin komad, mada ga je smatrala najtežim, uvek savršeno
izvodila. „Devojčice“ su igrale i igre kartama jedna protiv druge, i u
njima se ponovo činilo da Izabelu prati nepobediva sreća.
Povremeno, kada bi Selija boravila kod bake, baka ju je vodila da
pogledaju pokoju muzičku komediju. Otišle bi fijakerom do
železničke stanice, zatim vozom do stanice Viktorija, pa ponovo
fijakerom do prodavnica gde je baka kupovala potrepštine sa
podužeg spiska uglavnom kod istog, starijeg prodavca koji je baku
usluživao sa posebnom ljubaznošću. Zatim bi ručale u restoranu gde
bi ručak završavale sa malo kafe u velikoj šolji u koju bi dodale dosta
mleka. Zatim bi posetile prodavnicu slatkiša u kojoj je baka kupovala
čokoladni krem za kafu, a zatim ponovo fijakerom do i od pozorišta u
kome je baka uživala podjednako koliko i Selija.
Često bi posle predstave baka Seliji umela da kupi muzičke note.
One su „devojčicama“ otvarale nove mogućnosti za igru. Sada su se
pretvarale da su glavni likovi muzičkih komedija. Izabela i Vera su
bile soprani - Izabela je imala jači glas, a Vera prijatniji. Etel je bila
veličanstveni kontraalt - a Eltzi tanan, prijatan glasić. Eni, Ela i Sju
imale su sporedne uloge, ali Sju je postepeno napredovala i preuzela
ulogu subret37. Devojka iz provincije bila je Selijina omiljena
predstava. Za pesmu Pod kedrom Selija je verovala da je najlepša
pesma ikada napisana. Pevala bi je sve dok ne bi promukla. Veri je
bila dodeljena uloga princeze, tako da je mogla da peva tu pesmu, a
glavna uloga pripala je Izabeli. Kingali38 je bila još jedna Selijina
omiljena predstava jer je imala sjajnu ulogu za Etel.
Mirjam su mučile glavobolje, a njena soba se nalazila ispod one
u kojoj se nalazio klavir, na kraju je zabranila Seliji da svira više od
tri sata.
 2.

Konačno je bila ispunjena jedna od Selijinih velikih želja. Dobila

je plisiranu plesnu haljinu.
Sada je bila jedna od izabranih. Više nije morala da pleše sa
Doroti Pajn koja je nosila običan beli plesni ogrtač. Devojčice u
plisiranim haljinama plesale su samo međusobno - osim ukoliko nisu
odlučile da budu ljubazne. Selija i Dženet Mejtlend bile su par.
Dženet je predivno plesala. Plesale su valcer u nedogled. Bile su par i
u maršu, s tim što bi tu ponekad bile razdvojene, pošto je Selija za
glavu i po bila viša od Dženet, a gospođica Mekintoš je želela da njeni
parovi u maršu budi simetrično raspoređeni. Polka se plesala
uglavnom sa manjima. Tada je svaka starija devojčica kao par
dobijala mlađu devojčicu. Šest devojčica je stajalo u pozadini i one su
izvodile ples u suknjama. Za Seliju je činjenica da uvek stoji u
drugom redu predstavljala veliko razočaranje. Dženet je bila u prvom
redu, ali to Seliji nije smetalo jer je Dženet najbolje plesala od svih,
ali je Dafni loše igrala i pravila je mnogo grešaka. Selija je smatrala
da to zaista nije fer, a činjenica da je gospođica Mekintoš u prvi red
stavljala niže devojčice, a više u druge redove, Seliji nikada nije pala
na pamet.
Mirjam je bila podjednako uzbuđena koliko i Selija u pogledu
odabira boje njene plesne haljine. Dugo su i ozbiljno razgovarale o
tome razmatrajući šta su druge devojčice nosile i na kraju su se
odlučile za vatrenocrvenu boju. Niko nikada nije imao haljinu te
boje. Selija je bila oduševljena.
Od smrti svog supruga Mirjam je vrlo retko izlazila i zabavljala
se. Družila se samo sa ljudima koji su imali decu Selijinog uzrasta i
nekolicinom starih prijatelja. Ipak, lakoća kojom je sve odbacivala
izazivala je u njoj gorčinu. Bio je tu i novac u pitanju. Svi ti ljudi kojih
Džon i ona nekada nisu mogli naprosto da se otarase danas jedva da
je se sećaju. Nije joj to smetalo zbog sebe lično - oduvek je bila
povučena. Zbog Džona se trudila da bude druželjubiva. On je voleo
da im dolaze gosti i da u goste odlaze. Nikada nije ni pomislio da je
Mirjam to mrzela, toliko je dobro igrala svoju ulogu. Sada nije
osećala tu vrstu pritiska, ali joj je bilo žao zbog Selije. Kada dete
odraste, sigurno će želeti društveni život.
Večeri su bile najsrećnije vreme koje su majka i ćerka provodile
zajedno. Rano bi večerale, u sedam, a zatim bi odlazile u sobu za
učenje gde je Selija maštala dok joj je majka čitala. Čitanje naglas
uspavljivalo je Mirjam. Glas bi joj postajao sve tiši i hrapaviji, a glava
bi joj se malo nakrivila u stranu...
„Mama“, optuživački bi kazala Selija, „zaspaćeš.“
„Neću“, odlučno bi se branila Mirjam. Potom bi se uspravila i
narednih nekoliko stranica pročitala jasno i razgovetno. Zatim bi
iznenada rekla:
„Čini mi se da si, ipak, u pravu“, sklopila bi knjigu i skoro istog
trena utonula u san.
Međutim, dremnula bi samo dva-tri minuta. Zatim bi otvorila
oči i počela da čita s nadošlim entuzijazmom.
Ponekad, umesto da čita, Mirjam bi Seliji pričala dogodovštine iz
svog detinjstva. Kako je kao dalja rođaka došla da živi kod Selijine
bake.
„Moja majka je umrla i nismo imali novca, pa je baka vrlo
velikodušno ponudila da me usvoji.“
Možda je ipak bila pomalo uzdržana po pitanju te
velikodušnosti, što se osećalo samo u načinu govora, ali nikako u
onome što je kazivala. Tako je, možda, prikrivala sećanja na
usamljenost koju je kao dete osećala i čežnju za svojom majkom. Na
kraju se razbolela, pa su pozvali lekara. On je konstatovao: „Ovo dete
nešto muči.“
 „Nikako“, samouvereno je rekla baka. „Ona je jedno srećno i
dobro dete.“
Lekar ništa nije odgovorio, ali kada je baka izašla iz sobe, seo je
na krevet pored Mirjam i poveo jedan ljubazan i poverljiv razgovor sa
njom kada se ona konačno slomila i priznala da noću često plače u
krevetu.
Baka je bila zaista zaprepašćena kada joj je lekar to saopštio.
„Nikada mi to nije ni spomenula.“
Nakon toga stvari su krenule nabolje. Izgleda da je priznanje
onoga što ju je mučilo doprinelo tome da teskoba nestane.
„A bio je tu i tvoj otac.“ Glas joj je postao nežniji. „On je oduvek
bio divan prema meni.“
„Pričaj mi o tati.“
„On je bio već odrastao - imao je osamnaest godina. Nije često
dolazio kući. Nije posebno voleo svog očuha.“
„Jesi li se ti na prvi pogled zaljubila u njega?“
„Da, istog trena čim sam ga ugledala. Odrasla sam voleći ga... Ni
sanjala nisam da bi mogao da obrati pažnju na mene.“
„Nisi?“
„Nisam. Znaš, on je uvek izlazio sa odraslim, pametnim
devojkama. Zaista je bio neodoljiv - i bio je dobra prilika. Sve vreme
sam mislila da će se oženiti nekom drugom. Bio je vrlo ljubazan
prema meni svaki put kad je dolazio - donosio mi je oveće, slatkiše i
broševe. Za njega sam bila samo mala Mirjam. Mislim da mu je
prijala tolika moja privrženost njemu. Jednom prilikom mi je rekao
kako mu je jedna starija gospođa, majka jednog od njegovih
prijatelja, kazala: ’Ja mislim, Džone, da ćeš se ti oženiti svojom
malom rođakom’. A on joj je odgovorio: ’Mirjam? Ona je još dete’.
Tada je bio zaljubljen u jednu vrlo lepu devojku. Međutim, od te veze
nije bilo ništa... Ja sam bila jedina žena koju je zaprosio... sećam se
kako sam mislila da ću ako se on oženi pasti u postelju i da niko neće
znati šta mi je! Da ću lagano nestajati! Tako sam shvatala romantiku
kad sam bila mlada - kao beznadežnu ljubav - i ležanje u postelji.
Umrla bih i niko ne bi znao zašto, sve dok ne bi našli svežanj
njegovih pisama vezanih plavom trakom sa ispisanim rečima ne
zaboravi me. Sve je to bilo šašavo - ali nekako su, ne znam kako, sva
ta maštanja pomogla...
Sećam se dana kada je tvoj otac iznenada rekao 'Kakve lepe oči
ima ova mala. Bila sam zaprepašćena. Oduvek sam mislila da sam
sasvim obična i neprimetna. Popela sam se na stolicu i piljila i piljila
u svoje lice u ogledalu da shvatim na šta je mislio. Na kraju sam
zaključila da je zaista moguće da su moje oči lepe...“
„Kada te je tata zaprosio?“
„Kada sam imala dvadeset dve godine. Bio je odsutan godinu
dana. Poslala sam mu čestitku za Božić i pesmu koju sam za njega
napisala. Čuvao je tu pesmu u svom novčaniku. Bila je tamo i kad je
umro...
Ne mogu ti opisati koliko sam iznenađena bila kad me je
zaprosio. Odbila sam ga.“
„Ali, mama, zašto?“
„Teško je to objasniti... Odrasla sam bez samopouzdanja. Mislila
sam da sam zdepasta - da nisam visoka i lepa. Mislila sam,
verovatno, da će se on razočarati u mene kad se venčamo. Imala sam
o sebi strahovito skromno mišljenje.“
„A zatim je ujka Tom...“, nastavila je Selija koja je taj deo priče
znala podjednako dobro koliko Mirjani.
Njena majka se osmehnula.
„Da, ujka Tom. Bili smo tada u Saseksu kod njega. Tada je ujka
Tom već bio star - ali vrlo mudar - i izuzetno dobar. Ja sam svirala
klavir, sećam se, a on je sedeo pored kamina. Rekao je: ’Mirjam,
Džon te je zaprosio, je l’ da? A ti si ga odbila.’ Kazala sam: 'Da.' 'Ali ti
ga voliš, Mirjam?’ ponovo sam odgovorila: ’Da.’ ’Sledeći put nemoj
da ga odbiješ’, rekao je. 'Još jednom će te pitati da se udaš za njega,
ali treći put neće. On je dobar čovek, Mirjam. Ne okreći leđa svojoj
sreći.’“
„I kad te je ponovo zaprosio ti si pristala.“
Mirjani je klimnula glavom.
Imala je u očima onaj zamišljen, zamagljen izraz koji je Selija
dobro poznavala.
„Ispričaj mi kako ste došli da živite ovde.“
To je bila još jedna dobro poznata priča.
Mirjam se osmehnula.
„Stanovali smo ovde u iznajmljenom stanu. Imali smo dva mala
deteta - tvoju sestricu Džoi, koja je umrla, i Sirila. Tvoj otac je zbog
posla morao da otputuje u inostranstvo, u Indiju. Nije mogao da me
povede sa sobom. Zaključio je da je ovo mesto vrlo prijatno i odlučili
smo da iznajmimo kuću na godinu dana. Ja sam sa bakom išla da
razgledam kuće.
Kada se tvoj otac jednog dana vratio na ručak, rekla sam mu:
’Džone, kupila sam kuću.’ On je kazao: ’Šta??, a zatim je baka rekla:
’Sve je u redu, Džone, biće to odlična investicija.’ Znaš, bakin muž,
očuh tvog oca, ostavio mi je nešto novca. Jedina kuća koja mi se
dopala bila je ova. Bila je tako prijatna, odisala je srećom. Ali stara
dama čija je kuća bila, nije želela da je iznajmi, već samo da je proda.
Bila je kveker39- veoma draga i prijatna. Pitala sam baku: ’Mogu li da
je kupim svojim novcem?’ Baka je bila moj staratelj. Odgovorila je:
'Kupovina kuće je dobra investicija. Kupi je.’ Stara, draga dama bila
je tako divna. Kazala je: ’Verujem da ćeš ovde, dušo, biti veoma
srećna. Ti i tvoj suprug i vaša deca...’ Bio je to, zapravo, blagoslov.“
To je zaista ličilo na majku - ta iznenadnost, brze odluke.
Selija reče:
„I ja sam ovde rođena?“
„Jesi.“
 „Oh, mama, nemoj nikada da je prodaš.“
Mirjam je uzdahnula.
„Ne znam jesam li mudro postupila... Ali ti je tako voliš., i
možda... možda će ova kuća ostati... nešto čemu uvek možeš da se
vratiš...“
 3.

Stigla je rođaka Loti. Sada je već bila udata i imala je svoju kuću
u Londonu. Ali bila joj je potrebna pramena i seoski vazduh, kako
reče Mirjam.
Rođaka Loti nesumnjivo nije bila dobro. Skoro sve vreme je
provela u postelji i neprestano joj je bilo muka.
Govorila je o nekoj hrani koja ju je mučila.
„Ali trebalo bi već da joj je bolje“, kazala je Selija nakon nedelju
dana jer je rođaka Loti i dalje bila loše.
Kada neko oseća mučninu u stomaku popije ricinusovo ulje i
ostane u krevetu i sutra, prekosutra već bude bolje.
Mirjam je pogledala Seliju s čudnim izrazom na licu. Delimično
ispoljavajući krivicu, a delom se smešeći.
„Dušo, mislim da je bolje da ti kažem. Rođaka Loti oseća
mučninu zato što će dobiti bebu.“
Selija nikada u životu nije bila toliko zaprepašćena. Još od
rasprave sa Margaret Prostmen nije razmišljala o tome odakle dolaze
bebe.
Nezadrživo je počela da postavlja pitanja.
„Ali zašto joj je onda muka? Kada će stići beba? Sutra?“
Njena majka se nasmejala.
„Oh, neće! Tek na jesen.“
Pobliže joj je objasnila koliko bebi treba da dođe na ovaj svet i
kazala joj još ponešto o tome. Seliji je to bilo nešto sasvim
nezamislivo - nešto najneverovatnije što je ikada čula.
 „Samo nemoj o tome da pričaš pred rođakom Loti. Znaš,
devojčice ne treba da znaju ništa o tome.“
Sutradan je Selija došla k majci veoma uzbuđena.
„Mama, mama, sanjala sam najuzbudljiviji san. Sanjala sam da
će baka roditi bebu. Misliš li da će se moj san ostvariti? Da joj pišemo
i pitamo je?“
Neprijatno se iznenadila kada je njena majka prasnula u smeh.
„Snovi se ostvaruju“, rekla je pomirljivo. „Tako kaže Biblija.“
 4.

Njeno uzbuđenje u vezi sa bebom rođake Loti trajalo je nedelju

dana. I dalje se potajno nadala da će beba možda stići sada, a ne tek
na jesen. Na kraju krajeva, možda mama greši.
A onda se rođaka Loti vratila u grad i Selija je na to zaboravila.
Bilo je za nju poprilično iznenađenje kada je naredne jeseni, dok je
boravila kod bake, u dvorište iznenada utrčala Sara vičući: „Vaša
rođaka Loti je dobila dečaka! Zar to nije predivno?“
Selija je utrčala u kuću u kojoj je baka sedela držeći telegram u
rukama i razgovarala sa gospođom Mekintoš, svojom dobrom
prijateljicom.
„Bako, bako“, vikala je Selija, „je l’ rođaka Loti stvarno dobila
bebu? Kolika je?“
Baka je vrlo pažljivo odmerila dužinu bebe na svojoj igli za
štrikanje - dugoj igli za štrikanje - jer je upravo plela vunene čarape.
„Samo tolicka?“ Činilo se neverovatno.
„Moja sestra Džejn je bila tako majušna da je mogla stati u
kutiju za sapune“, odgovorila je baka.
„U kutiju za sapune, bako?“
„Nisu verovali da će preživeti“, rekla je baka i tišim glasom
dodala obraćajući se gospođi Mekintoš. „Pet meseci.“
Selija je ćutke sedela i pokušavala da zamisli tako sićušnu bebu.
„Kakav je to bio sapun?“, konačno je upitala Selija, ali baka joj
nije odgovorila. Bila je zauzeta razgovorom, tihim, skoro šapćućim
razgovorom sa gospođom Mekintoš.
 „Znaš, lekari su imali oprečna mišljenja u pogledu Šarlot. Neka
se krene sa porođajem - tako je rekao lekar specijalista. Četrdeset
osam sati... pupčana vrpca... oko vrata...“
Glas joj je postajao sve tiši i tiši. Pogledala je Seliju i zaćutala.
Kako je baka neobično pričala o tome. Činila je da zvuči
nekako... uzbudljivo... I umela je čudno da te pogleda. Kao da ima
mnogo toga da ti kaže samo kad bi htela.
 5.

Kada je napunila petnaest godina Selija je ponovo postala

religiozna. Ovog puta bila je to druga vrsta religije. Posle krizmanja
slušala je govor londonskog biskupa. Istog trena u njoj su se javila
romantična osećanja prema njemu. Njegova slika stajala je na okviru
njenog kamina i detaljno je prelistavala sve novine tražeći ima li
ičega o njemu. Zamišljala je razne priče u kojima je radila u parohiji
Vest end, obilazila bolesne, a on ju je jednog dana primetio i tako su
se venčali i živeli u Fulhem palati. U drugoj priči je postala opatica -
postojale su opatice koje nisu pripadale rimokatoličkoj veri, otkrila je
- i živela je svetačkim životom.
Posle krizmanja pročitala je veliki broj raznih religioznih
knjižica i svake nedelje je rano odlazila u crkvu. Bila je tužna što
njena majka nije želela da ide sa njom. Mirjam je u crkvu išla jedino
za Duhove. Duhovi su za nju bili najveći hrišćanski praznik.
„Sveti Božji duh“, kazala bi. „Razmisli, Selija. To je veliko čudo,
misterija i lepota Boga. Knjige molitvi stidljivo govore o tome. Plaše
se jer ne znaju šta je to. Sveti duh.“
Mirjam je bogoslužila Svetom duhu. Seliji je bilo prilično
neprijatno zbog toga. Mirjam nije posebno marila za crkve. U
pojedinima je, govorila bi, bilo više Svetog duha nego u drugima. U
zavisnosti od ljudi koji su odlazili u crkve da se mole, kazala bi.
Seliju, koja je bila čvrsta i stroga vernica, to je uznemiravalo.
Nije joj se dopadalo što njena majka nije prava vernica. Postojalo je
nešto tajnovito u Mirjam. Imala je vizije, mogla je da vidi ono što je
golom oku izmicalo. Uz to je išla i njena uznemirujuća sposobnost da
zna o čemu neko razmišlja.
 Izbledela su Selijina maštanja o tome da postane biskupova
supruga. Sve više je razmišljala o tome da postane opatica.
Konačno je odlučila da o tome porazgovara sa majkom, mada se
plašila da će njena majka biti nesrećna zbog toga. Međutim, Mirjam
je veoma smireno primila vesti.
„Shvatam, dušo.“
„Ne zameraš mi, mama?“
„Ne, draga moja. Ukoliko to budeš želela i kad napuniš dvadeset
jednu godinu, neka bude tako...“
Možda bi mogla, razmišljala je Selija, da postane rimo-
katolkinja. Rimokatoličke opatice su, nekako, bile stvarnije.
Mirjam se složila da je rimokatolička religija veoma dobra.
„Tvoj otac i ja umalo jednom prilikom nismo prešli u
rimokatolike.“ Iznenada se osmehnula. „Skoro sam ga odvukla u
katoličanstvo. Tvoj otac je bio dobar čovek - jednostavan kao dete - i
sasvim zadovoljan svojom religijom. Ja sam oduvek bila ta koja je
stalno istraživala nove religije i nagovarala ga da ih prihvati.
Smatrala sam da je veoma važno kojoj religiji čovek pripada.“
Selija se složila da to zaista jeste veoma važno. Ali to nije kazala
jer bi njena majka ponovo počela da priča o Svetom duhu, a Selija to
nije želela. U njenim knjižicama nije se puno pisalo o Svetom duhu.
Razmišljala je o vremenu kada će kao opatica sedeti u svojoj ćeliji i
moliti se...
 6.

Nedugo zatim Mirjam je kazala Seliji da je došlo vreme da putuje

u Pariz. Oduvek se podrazumevalo da Selija treba da završi u Parizu.
Bila je uzbuđena od same pomisli na to.
Bila je prilično obrazovana u pogledu istorije i književnosti. Bilo
joj je dozvoljeno i bila je podsticana da čita šta god poželi. Takođe je
bila podstrekivana da razgovara o aktuelnim temama. Mirjam je
insistirala da čita novinske članke za koje je smatrala da su ključni za
njeno opšte obrazovanje. Savladavanje aritmetike bilo je rešeno tako
što je Selija dvaput nedeljno odlazila u okružnu školu kako bi učila
predmet kome je oduvek bila naklonjena.
O geometriji, latinskom, algebri i gramatici ništa nije znala.
Njeno poznavanje geografije bilo je slabo, svodilo se na saznanja iz
turističkih brošura.
U Parizu bi studirala pevanje, sviranje na klaviru, crtanje,
slikanje i francuski.
Mirjam je izabrala dom u blizini Avenije di Boa koji je primao
dvanaest devojaka i kojim su zajedno upravljale jedna Engleskinja i
jedna Francuskinja.
Mirjam je otputovala u Pariz sa njom u nameri da se zadrži dok
se ne uveri da je Selija tamo srećna. Međutim, nakon četiri dana
Selija je osetila snažan nalet nostalgije za domom i majkom. Isprva
nije znala šta joj je - ta neprijatna knedla u grlu, te suze koje bi joj se
sakupljale u očima svaki put kad bi pomislila na majku. Kad bi
obukla bluzu koju joj je majka sašila, suze bi joj navrle na oči
izazvane sećanjem na majku kako šije. I tako, petog dana, majka je
došla po nju.
 Naoko delovala je smireno, međutim, u njoj je vladala prava
oluja. Čim su sele u taksi i krenule ka hotelu, Selija je briznula u plač.
„Oh, mama... mama.“
„Šta je bilo, dušo? Zar nisi srećna? Ako nisi, odvešću te odavde.“
„Ja ne želim da me odvedeš. Dopada mi se. Samo sam želela da
te vidim.“
Pola sata kasnije njena malopređašnja tuga delovala je
nestvarno i daleko. Poput morske bolesti. Kada se jednom od nje
oporaviš, ne možeš ni da se setiš kako je izgledala.
Teskobno osećanje joj se nije vratilo. Selija ga je iščekivala
nervozno ispitujući svoja osećanja. Ali ne - volela je svoju majku -
obožavala ju je, ali sama pomisao na nju više nije izazivala Seliji
knedlu u grlu.
Amerikanka Mejsi Pejn, jedna od devojaka, prišla joj je jednog
dana i ljubazno kazala:
„Čujem da se osećaš usamljeno. Moja majka je odsela u istom
hotelu u kome i tvoja. Jesi li sada bolje?“
„Jesam, sada sam sasvim dobro. To je bilo glupo.“
„Rekla bih da je sasvim prirodno i razumljivo.“
Njen blagi glas koji je otezao reči podsetio je Seliju na njenu
drugaricu iz Pirineja, Margaret Pristmen. Osetila je zahvalnost
prema ovom krupnom, crnookom biću. Zahvalnost je postala joj
snažnija kad je Mejsi rekla:
„Videla sam tvoju majku u hotelu. Vrlo je lepa. I više nego lepa -
posebna je.“
Selija je razmišljala o svojoj majci, po prvi put objektivno i
nepristrasno - setila se njenog sitnog, prijatnog lica, sićušnih ruku i
stopala, malenih ušiju i uskog prćastog nosa.
Njena majka... Na ovom svetu nije bilo nikoga nalik njenoj
majci!
 Šesto poglavlje

Pariz

Selija je u Parizu ostala godinu dana. Zaista je uživala u vremenu

provedenom u njemu. Ostale devojke su joj bile drage, mada ni sa
jednom nije postala posebno bliska. Možda bi postala sa Mejsi Pejn,
ali ona je otišla za Uskrs te godine kad je Selija došla. Njena najbolja
drugarica bila je krupna, debela devojka Besi Vest koja je bila
smeštena u sobi do Selije. Besi je bila prava brbljivica, a Selija dobar
slušalac i obe su delile strast prema jedenju jabuka. Besi je, između
zalogaja jabuka, pričala duge priče o svojim dogodovštinama i
avanturama, a njene priče uvek su se završavale sa „a onda sam se
smirila“.
„Dopadaš mi se, Selija“, rekla joj je jednog dana. „Tako si
osećajna.“
„Osećajna?“
„Ne jurcaš za momcima i sličnim glupostima. Osobe poput
Mejbel i Pamele idu mi na živce. Svaki put kad imam čas violine one
se kikoću, smeškaju i izmišljaju da sam se zaljubila u matorog Franca
ili on u mene. Meni je takvo ponašanje bedno. I ja volim da se družim
s momcima kao i sve ostale devojke, ali ne volim te prostačke šale.“
Selija, koja je prerasla zaljubljenost prema londonskom biskupu,
sada je gajila nežna osećanja prema Džeraldu di Morijeru, posebno
otkako ga je videla u Takozvanom Džimiju Velentajnu. Ali bila je to
njena tajna o kojoj nikada nije pričala.
Druga devojka koja joj je bila draga bila je ona koju je Besi
obično nazivala moronkom.
 Sibil Svinton je bila devetnaestogodišnjakinja, krupna devojka
lepih, smeđih očiju i guste kose boje lešnika. Bila je krajnje
dobrodušna i krajnje glupa. Sve je moralo dvaput da joj se
objašnjava. Klavir joj je bila velika muka. Bila je loša u
prepoznavanju nota i nije imala sluh da čuje kada je pogrešila. Selija
bi čitav sat strpljivo sedela pored nje i govorila: „Ne, Sibil, oštrije...
leva ruka ti stoji u pogrešnom položaju... sada ide obično D. Oh,
Sibil, pa zar ne čuješ?“ Ali Sibil nije čula. Njeni roditelji su žarko
želeli da ona svira klavir kao i druge devojke i Selija je dala sve od
sebe da joj pomogne, međutim, časovi muzike su za Sibil bili prava
noćna mora - ali i za nastavnicu. Madam Lebrun, jedna od dveju
nastavnica koje su im držale časove, bila je sitna, starija žena sede
kose i noktiju nalik kandžama. Sela bi vrlo blizu učenice koja svira,
čak toliko da je skoro češala njenu desnu ruku. Savršeno je čitala
note i pokazivala im je nekakve knjižurine dueta a quatre mains40.
Devojka bi izvodila soprano ili bas, a madam Lebrun ono drugo.
Najbolje je bilo kada bi madam Lebrun izvodila soprano na klaviru.
Toliko bi se unela i zanela svojim izvođenjem da izvesno vreme ne bi
primetila da učenica koja svira bas, žuri ili zaostaje za njom. A zatim
bi se začuo uzvik: ’Mais, qu’est-ce que vous jouez la, ma petite? C’est
affreux - c’est tout ce qu’il y a de plus affreux!41
I pored svega toga, Selija je uživala u svojim časovima. Uživanje
je bilo još veće kada je bila prebačena kod gospodina Koštera.
Gospodin Košter je uzimao samo one devojke koje su bile
talentovane. Bio je oduševljen Selijom. Uhvatio bi je za ruke i
nemilosrdno razdvojio prste, uzvikujući: „Vidite li taj raspon? To je
ruka jedne pijanistkinje. Priroda Vam je naklonjena, madmazel
Selija. Dozvolite da sada proverimo šta Vi možete učiniti da joj
pomognete.“ Sam gospodin Košter predivno je svirao. Dvaput
godišnje održavao je koncert u Londonu, tako je kazao Seliji. Šopen,
Betoven i Brams bili su njegovi omiljeni kompozitori. Seliji je
dozvoljavao da izabere šta će učiti. Inspirisao ju je takvim
entuzijazmom da je ona samovoljno svirala i po šest sati dnevno,
koliko je on zahtevao. Vežbanje joj nimalo nije teško padalo.
Jednostavno, volela je klavir. On joj je oduvek bio prijatelj.
 Selija je odlazila na časove pevanja kod gospodina Barea - bivšeg
operskog pevača. Imala je vrlo visok i jasan sopran.
„Vaši visoki tonovi su izvanredni“, govorio bi joj gospodin Bare.
„Ne bi mogli biti bolji. To je voix de tete42. Niži tonovi, oni iz pluća,
suviše su slabi, ali nisu loši. Moramo popraviti srednje tonove. Oni,
gospođice, dolaze sa nepca.“
Izvukao je krojački santimetar.
„Hajdemo sada da proverimo dijafragmu. Udahnite... zadržite
uzdah... zadržite ga... sad naglo izdahnite. Sjajno... sjajno. Imate dah
prave pevačice.“
Pružio joj je olovku.
„Stavite ovo između zuba... tako... u ugao usana. I ne dozvolite
da Vam padne dok pevate. Treba razgovetno da izgovorite svaku reč i
ne ispustite olovku. Nemojte mi reći da je to nemoguće.“
Sve u svemu, gospodin Bare je bio zadovoljan njom.
„Ali taj Vaš francuski me zbunjuje. To nije uobičajen francuski
sa engleskim naglaskom - koliko me je samo mučio - Mon Dieul43
Niko to ne zna! Mogao bih se zakleti da je Vaš naglasak meridional44.
Gde ste učili francuski?“
Selija mu je kazala.
„Vaša dadilja je bila iz južne Francuske? To sve objašnjava.
Dobro, dobro, ne brinite, uskoro ćemo ga se osloboditi.“
Selija je vredno vežbala pevanje. Sve u svemu bio je zadovoljan,
ali su ga s vremena na vreme ljutile njene engleske karakteristike.
„Isti ste kao sve ostale Engleskinje, mislite da se pevanje svodi
na to da se usta što više otvaraju i pustite glas da slobodno izlazi!
Uopšte nije tako - u pitanju je koža - koža lica, koža oko usana. Niste
dečačić iz hora - Vi pevate habanem iz Karmen, što, uzgred, pevate u
pogrešnom ključu. Ovaj je prerađen za soprano - operska arija se
uvek peva u originalnom ključu - sve drugo je istinski užas i uvreda
za kompozitora - zapamtite to. Posebno želim da savladate
mecosopran. Recimo, pretpostavimo da ste Vi Karmen i da držite
ružu u ustima - ne olovku - i pevate pesmu kojom nameravate da
opčinite jednog mladica. Lice... Vaše lice! Ne dozvolite da bude tako
drveno!“
Čas se završio Selijinim suzama. Gospodin Bare se sažalio.
„Hajde, hajde, nije to pesma za Vas. Vidim da to nije pesma za
Vas. Treba da pevate Jerusalim, Gunoov. Ili Sidovu Aleluju. Kasnije
ćemo se vratiti na Karmen.“
Muzika je zauzimala naveći deo vremena i drugim devojkama.
Čas francuskog jezika održavao se jedan sat svakog jutra i to je bilo
sve. Selija, koja je francuski pričala mnogo tečnije i prirodnije od
ostalih, uvek bi bila strahovito ponižavana. Na diktatima, dok su
druge devojke imale dve, tri, najviše pet grešaka, Selija bi imala
dvadeset pet ili trideset. Uprkos činjenici da je pročitala bezbroj
knjiga na francuskom, jednostavno nije umela pravilno da ispiše reči.
Takođe, pisala je mnogo sporije od ostalih devojaka. Diktat je za nju
bio prava noćna mora.
Madam bi joj kazala:
„To nije moguće - nemoguće je - da Vi imate toliko grešaka,
Selija! Zar zaista ne znate šta je pređašnje vreme?“
Avaj! Upravo to Selija nije znala.
Dvaput nedeljno Sibil i ona su išle na časove slikanja. Selija je
gunđala kako joj oni oduzimaju vreme koje bi mogla provesti za
klavirom. Mrzela je crtanje, a slikanje još više. Dve devojke su učile
da slikaju mrtvu prirodu.
Uh, te glupe ljubičice u čaši vode!
„Senke, Selija, prvo nacrtajte senke.“
Ali Selija nikako nije videla senke. Najbolje što je umela bilo je
da krišom posmatra Sibilin crtež i trudi se da ga slično naslika.
„Kako samo uspevaš da uočiš te grozne senke, Sibil? Ja ne
uspevam - nikada. Vidim samo mrlju prelepe ljubičaste boje.“
 Ni Sibil nije bila naročito talentovana, ali što se slikanja ticalo,
Selija je bila ta koja je bila moronka.
Nešto duboko u njoj mrzelo je to kopiranje - izvlačenje tajni iz
cveća i škrabanje i bojenje po papiru. Ljubičice treba ostaviti u vrtu
da rastu ili ih treba lepo aranžirati u vazama. To stvaranje nečega od
nečega... naprosto nije mogla da svari.
„Ne shvatam zašto moramo svašta da crtamo“, rekla je Selija
Sibil jednog dana. „Sve to već postoji.“
„Kako to misliš?“
„Ne znam kako bih najbolje objasnila, ali zašto praviti nešto što
liči na nešto drugo? To je gubljenje vremena. Kad bi neko nacrtao
cvet koji uopšte ne postoji - zamisli neki takav - onda bi to bilo
vredno truda.“
„Misliš da neko izmisli neki cvet?“
„Da, ali ni to ne bi bilo u redu. Mislim, to bi bio cvet, ali ne pravi,
već opet na papiru.“
„Ali, Selija, slike, prave slike, umetničke - one su veoma lepe.“
„Jesu, naravno... ali..“, zastala je. „Jesu li?“
„Selija!“ uzviknula je Sibil iznervirana takvom jeresi.
Zar ih još juče nisu vodili u Luvr da gledaju slike starih velikih
slikara?
Selija shvati da je pomalo preterala. Svi su s uvažavanjem
govorili o umetnosti.
„Izgleda da sam popila suviše tople čokolade“, rekla je. „Možda
su mi zato svi na slikama izgledali uštogljeno. Svi oni sveci izgledali
su sasvim isto. Naravno, ne mislim baš tako“, dodala je. „Predivne
su, zaista.“
Međutim, njen glas nije zvučao uverljivo.
„Moraš voleti umetnost, Selija, čim toliko voliš muziku.“
 „Muzika je nešto drugo. Muzika je ona sama. Nije kopija ičega.
Uzmeš instrument - violinu, klavir, čelo i stvaraš zvuke - predivne
zvuke. Ne moraju da liče ni na šta drugo.
Jednostavno, treba da budu to što jesu.
„Znaš“, kazala je Sibil, „ja mislim da je muzika samo skup
groznih zvukova. I vrlo često kad odsviram pogrešnu notu ona mi
zvuči bolje nego da sam odsvirala pravu.
Selija je očajnički posmatrala svoju drugaricu.
„Ti uopšte nisi sposobna da čuješ.“
„Po načinu na koji si ti crtala one ljubičice jutros, neko bi
pomislio da ti ne umeš da vidiš.“
Selija se u mestu ukopala i preprečila put maloj femme de
chambre45 koja je išla za njima i koja je nešto ljutito i nerazgovetno
prozborila. “Znaš šta, Sibil“, rekla je Selija, „mislim da si u pravu. I
meni se čini da mnogo toga ne vidim - mislim, ne vidim. Zato i ne
umem da pišem reči ispravno. I zato ne znam kako nešto zaista
izgleda.“
„Ti uvek gaziš pravo preko barica, rekla je Sibil. Selija se
zamislila.
„Mislim da to, zapravo, i nije posebno važno - osim pisanja reči,
rekla bih. Mislim da je najvažnije kako nešto osećaš, a ne od čega je
to nešto i kako je napravljeno.
„Kako to misliš?“
„Uzmimo na primer ružu.“ Selija je pokazala ka ženi koja je na
ulici prodavala cveće, a pored koje su prolazile. „Zašto je važno koliko
ima latica i kakav joj je oblik? Važna je celina... baršunatost i miris.“
„Ali ne možeš da nacrtaš ružu ako ne znaš njen oblik. „Sibil,
ludačice, zar ti nisam rekla da ne želim da crtam. Ne sviđaju mi se
ruže na papiru. Volim ih u stvarnosti. Zastala je pored prodavačice
cveća i za nekoliko novčića kupila je buket tamnocrvenih ruža.
 „Pomiriši“, kazala je i gurnula buket Sibil pod nos. „Imaš li
osećaj nekakvog božanstvenog bola u stomaku?
„Ponovo si pojela previše jabuka.“
„Nisam. Oh, Sibil, nemoj sve tako bukvalno da shvataš. Zar ne
mirišu božanstveno?“
„Mirišu, ali ne osećam nikakav bol zbog njihovog mirisa. Uopšte
ne razumem zašto bi ga iko osećao.“
„Mama i ja smo jednom pokušale da se bavimo uzgojem cveća“,
rekla je Selija. „Međutim, brzo smo zanemarile priručnik, ja sam ga
toliko mrzela. Upoznavanje sa svim tim raznim vrstama cveća i
njihovim podelama - i sve te priče o tučku i prašnicima - bile su
grozne, kao kad bi se čovek svlačio do gole kože. To mi je tako
odvratno. Tako je... neukusno.“
„Selija, znaš li da će te, ako odeš u manastir, opatice terati da se
kupaš u donjem vešu? Moja rođaka mi je pričala.“
„Zaista? Zašto?“
„Zato što smatraju da nije u redu da posmatraš sopstveno telo.“
„Oh!“ Selija je kratko razmišljala. „Kako bih se u tom slučaju
nasapunala? Ne možeš se pristojno oprati ako moraš da se sapunaš
preko veša.
 2.

Devojke iz pansiona odlazile su u organizovane posete Operi i

Francuskoj komediji, a zimi su išle na klizanje u Palas de Glejs. Selija
je u svemu tome uživala, ali muzika je bila ta koja joj je ispunjavala
život. Pisala je majci izrazivši želju da postane profesionalna
pijanistkinja.
Na kraju školske godine gospođica Šofild je priredila zabavu na
kojoj su najtalentovanije devojke svirale i pevale. Selija je bila
izabrana i za jedno i za drugo. Pevanje je prošlo odlično, ali zbunila
se dok je svirala klavir i grdno pogrešila kad je svirala prvi stav
Betovenove Klavirske sonate broj 8, takozvane Patetične sonate.
Mirjam je doputovala u Pariz po svoju ćerku i na Selijinu želju
pozvala gospodina Koštera na čaj. Nije bila posebno oduševljena što
Selija želi da se profesionalno bavi muzikom, ali je želela da čuje i
mišljenje gospodina Koštera po tom pitanju. Selija nije bila u sobi
kada ga je Mirjam pitala kakvo je njegovo mišljenje.
„Reći ću Vam istinu, madam. Ona poseduje dar - zna tehniku i
ima osećaj. Od svih učenica koje sam imao ona najviše obećava. Ipak,
smatram da nema za to potreban karakter.“
„Hoćete da kažete da uz njen karakter ne idu javni nastupi?“
„Upravo sam na to mislio, madam. Da bi neko postao umetnik
on mora posedovati sposobnost da se izoluje od sveta - ako oseća da
ga publika sluša, onda mu to treba biti samo podstrek. Međutim,
madmazel Selija će biti maestralna ako je slušaju jedan ili dva
čoveka, a najbolje će svirati kada je sama u sobi, iza zatvorenih
vrata.“
„Hoćete li i njoj reći to što ste meni kazali, gospodine Košter?“
 „Ukoliko to želite, madam.“
Selija je bila gorko razočarana. Sada se okrenula pevanju.
„Premda to neće biti isto.“
„Ne voliš pevanje koliko voliš klavir?“
„Oh, ne!“
„Možda zato nisi nervozna kad pevaš?“
„Možda. Rekla bih da je glas nekako samostalan, nezavisan od
osobe kojoj pripada - mislim, kao da to ne radiš - dok je sa prstima
na klaviru sasvim drugačije. Razumeš li, mama?
Zatim su obavile jedan ozbiljan razgovor sa gospodinom
Bareom.
„Tačno je, ona poseduje dar i glas. Takođe i karakter. Međutim,
njen glas još uvek nije dovoljno izražajan - još uvek zvuči kao glas
nekog dečkića, a ne žene. Ipak“, osmehnuo se, “i to će doći na svoje
mesto. Njen glas je prijatan... čist... postojan... i disanje joj je dobro.
Mogla bi biti pevačica. Koncertna pevačica, njen glas nije dovoljno
snažan za operu.“
Kada su se vratile u Englesku, Selija je rekla:
„Razmišljala sam o svemu tome, mama. Ako ne mogu da pevam
u operi, onda uopšte ne želim da pevam. Mislim, ne profesionalno.“
Zatim se nasmejala.
„Ni ti nisi želela da se bavim pevanjem, mama, zar ne?“
„Nisam, a pogotovo nisam želela da se time baviš
profesionalno.“
„Ali dozvolila bi mi? Da li bi mi dozvolila šta god poželim, ako
bih ja to žarko želela?“
„Ne baš sve“, odlučno je odgovorila Mirjam.
„Ali skoro sve?“
 Majka joj se osmehnula.
„Želim da budeš srećna, dušo moja.“
„Sigurna sam da ću uvek biti srećna“, rekla je Selija vrlo
samouvereno.
 3.

Te jeseni je Selija pisala majci da želi da bude medicinska sestra.

Besi će biti, pa je želela i ona. U poslednje vreme dosta je u pismima
pisala o Resi.
Mirjam joj nije direktno odgovorila, ali pred kraj godine napisala
je Seliji pismo u kom joj je saopštila da joj je lekar preporučio da
provede zimu van Engleske. Otputovaće u Egipat, a i Selija će sa
njom.
Selija se vratila iz Pariza i zatekla majku kod bake kao zapetu
pušku spremnu za polazak. Baka nije bila oduševljena idejom o
putovanju u Egipat. Selija ju je čula kad je razgovarala sa rođakom
Loti koja je došla na ručak.
„Ne mogu da razumem Mirjam. Da putuje u lako lošem stanju. I
sama ta ideja o odlasku u Egipat... u Egipat... to je najskuplje mesto
na koje može otići! Takva je Mirjam - uopšte ne ume s novcem.
Egipat je bio poslednje mesto na koje je išla sa Džonom. Sve to nije
posebno dobro.“
Selija je imala utisak da je njena majka istovremeno i uzbuđena i
prkosna. Odvela je Seliju u kupovinu i kupila joj tri večernje haljine.
„Ona je još dete. Ponašaš se besmisleno“, rekla je baka.
„Uopšte nije loša ideja da tamo malo izlazi. Nije to isto kao
ulazak u društvo u Londonu - mi to ne možemo da priuštimo.“
„Samo joj je šesnaest godina.“
„Skoro sedamnaest. Moja majka se udala pre nego što je
napunila sedamnaest.“
„Verujem da ti ne želiš da se Selija uda pre nego što napuni
sedamnaest.“
 „Ne, ne želim, ali želim da ima lepo devojaštvo.“
Večernje haljine bile su zaista uzbudljive - premda su isticale
ono što je oduvek u Selijinom životu bio nedostatak. Avaj, figura koju
je Selija još uvek tako žudno očekivala i dalje se nije pojavljivala. Nije
imala raskošne obline koje bi naglasila prugastom bluzom. Njeno
razočaranje je bilo gorko i bolno. Strahovito je želela poprsje. Jadna
Selija - da je rođena samo dvadeset godina kasnije - svi bi se divili
njenoj figuri! Vežbe za mršavljenje ne bi bile potrebne njenom
vitkom, ali lepo oblikovanom telu.
Stoga su u Selijine večernje haljine bili dodati umeci - majušne
platnene gužvice.
Selija je žudela za crnom večernjom haljinom, ali Mirjana je
rekla ne, ne dok ne bude starija. Kupila joj je belu haljinu od tafta,
haljinu od svetlozelene čipke sa mnoštvom provučenih traka i
svetloružičastu satensku haljinu sa ružicama na ramenu.
Zatim je baka sa dna jedne fioke u svojoj komodi od mahagonija
izvukla predivan komad tirkiznoplavog tafta i predložila da jadna
gospođica Benet pokuša od njega nešto da sašije. Mirjam je vrlo
smerno uspela da nagovesti kako smatra da bi možda jadna
gospođica Benet shvatila da je večernja haljina najverovatnije
preveliki zalogaj za nju. Plavi taft je sašiven na drugom mestu. Zatim
su Seliju odveli kod frizera gde je dobila nekoliko saveta kako da
podigne kosu - bio je to pomalo težak zadatak, budući da je trebalo
da napravi oblik spreda i oblikuje velike lokne straga. To nimalo nije
bilo lako za nekoga ko je imao dugu gustu kosu koja je padala ispod
struka, poput Selije.
Sve to je bilo veoma uzbudljivo i Seliji na pamet nije palo da je
njena majka mnogo boljeg zdravstvenog stanja nego obično.
Međutim, baki nije promaklo.
„Zanimljivo“, kazala je, „Mirjam kao da su spopali pundravci u
vezi sa svim ovim.“
 Tek mnogo godina kasnije Selija je shvatila kako se njena majka
tada osećala. Sama je imala tužno devojaštvo i stoga je svim srcem
želela da svom detetu pruži sva uzbuđenja i radosti koje devojačko
doba sa sobom nosi. Zaista nije bilo nimalo lako da se Selija provodi
zatočena u provinciji i okružena tek sa nekolicinom osoba svojih
godina.
Otud i Egipat - gde je Mirjam imala dosta prijatelja iz perioda
kada je tamo boravila sa suprugom. Kako bi obezbedila potrebna
novčana sredstva, nije oklevala da proda nekoliko obveznica i akcija
koje je posedovala. Selija neće zavideti drugim mladim devojkama na
provodu koji sama nikada nije imala.
Sem toga, kako je nakon nekoliko godina priznala Seliji, Mirjam
se plašila njenog prijateljstva sa Besi Vest.
„Srela sam toliko devojaka zainteresovanih za druge devojke
koje su odbijale da se interesuju za muškarce. To nije prirodno - i
nije u redu.“
„Besi? Ali Besi mi nikada nije bila posebno draga.“
„Ja to sada znam. Ali tada nisam znala. Plašila sam se. I sve one
gluposti o medicinskim sestrama. Želela sam da se lepo provedeš,
imaš lepu odeću i uživaš u svojoj mladosti onako kako treba.“
„Pa“, odgovorila je Selija, „i jesam.“
 Sedmo poglavlje

Odrastanje

Selija jeste uživala, istina je, ali istovremeno je i patila zbog svoje
stidljivosti koja ju je pratila još od najranijeg detinjstva. Zbog nje je
bila nevešta u komunikaciji, osećala nelagodu i uopšte nije umela da
pokaže da joj je prijatno.
Vrlo retko je razmišljala o svom izgledu. Zdravo za gotovo je
prihvatila činjenicu da je lepa - i jeste bila lepa - visoka, vitka i
graciozna, divne plave kose i prelepog tena. Imala je zaista lepu
figuru, a stidljivost bi donosila bledilo njenim obrazima. U periodu
kada je još uvek bilo neprijatno šminkati se, Mirjam je svake večeri
nanosila malo rumenila na obraze svoje ćerke. Želela je da izgleda
najbolje moguće.
Ipak, nije bio izgled ono što je brinulo Seliju. Ono što ju je
mučilo bila je svest o sopstvenoj ograničenosti. Osećala se glupom. A
bilo je zaista grozno tako se osećati. Nikada nije umela da smisli šta
bi kazala momcima sa kojima je plesala. Bila je uvek ozbiljna i teška.
Mirjam je neprestano podsticala svoju ćerku da više priča.
„Kaži nešto, dušo. Nije važno i ako zvuči glupavo. Muškarcima je
zaista teško da razgovaraju sa devojkom koja odgovara samo sa da ili
ne. Ne dozvoli da gube zainteresovanost.“
Niko bolje od Selijine majke nije razumevao poteškoće sa kojima
se devojka suočavala zbog svoje stidljivosti koja ju je pratila celog
života.
 Niko nikada nije uviđao da je Selija bila stidljiva. Svi su, zapravo,
smatrali da je uobražena i nadmena. Niko nije pretpostavljao koliko
se ponizno to stvorenje osećalo - koliko je gorko bilo svesno svojih
nedostataka u kontaktu sa drugima.
Zahvaljujući svojoj lepoti Selija se divno provodila. Takođe je i
predivno plesala. Kad se zima završila, shvatila je da je bila na
pedeset šest igranki i da je više puta uspevala opušteno da razgovara.
Sada je bila manje nevešta i pomalo samouverenija i počela je da
uživa konačno neometana neprestanom pojavom svoje stidljivosti.
Život je tekao kao u izmaglici - izmaglici prepunoj plesa, polo
igre, tenisa i mladića. Mladići koji su je držali za ruku flertovali su sa
njom, pitali je smeju li da je poljube i bili zbunjeni njenom
povučenošću. Za Seliju je samo jedna osoba bila stvarna, tamnoputi
pukovnik iz škotskog puka koji je retko plesao i koji se nikad nije
trudio da razgovara sa mladim devojkama.
Dopadao joj se i oniži, veseli, riđokosi kapetan Gejl, koji je svake
večeri najmanje tri puta plesao sa njom. (To je bio najveći broj
plesova koji je bilo dozvoljeno igrati sa istom osobom.) Šalio se kako
nju nije bilo potrebno učiti plesu, već naučiti je da priča.
Ipak, bila je iznenađena kad je Mirjam na povratku kući kazala:
„Jesi li znala da kapetan Gejl želi da se oženi tobom?“
„Sa mnom?“ Selija je bila veoma iznenađena.
„Da, razgovarao je sa mnom o tome. Želeo je da zna šta ja mislim
o njegovim šansama.“
„Zašto mene nije pitao?“ Selija je osetila blagu nelagodu.
„Zaista ne znam. Mislim da mu je to bilo teško.“ Mirjam se
osmehnula. „Ti ne želiš da se udaš za njega, je li, Selija?“
„Oh, ne ali smatram da je ipak trebalo da me pita.“
Bila je to Selijina prva bračna ponuda. Međutim, nije posebno
bila zadovoljna njom.
 Uostalom, to i nije bilo važno. Nikada neće želeti da se uda ni za
koga drugog osim za pukovnika Monkrifa, a on je nikada neće
zaprositi. Ostaće usedelica celog života i tajno će ga voleti.
Ali avaj za tamnoputog, preplanulog pukovnika Monkrifa! Za
samo šest meseci našao se tamo gde su se našli Ogist, Sibil,
londonski biskup i gospodin Džerard di Morijer.
 2.

Život odraslih bio je težak. Bio je uzbudljiv, ali zamoran. Oduvek

je bilo nešto oko čega se čovek sekirao. Zbog frizure, nedostatka
figure, nespretnosti u vođenju razgovora, i zato što su drugi, posebno
muškarci, činili da se osećate neprijatno.
Selija nikad u životu nije zaboravila svoju prvu posetu kući na
seoskom imanju. U vozu je toliko bila nervozna da su joj izašle
crvene tačke po celom vratu. Hoće li umeti prigodno da se ponaša?
Hoće li (bila je to neprestana noćna mora) umeti da razgovara?
Hoće li umeti da uvije lokne na potiljku? Mirjam je to obično radila
umesto nje. Hoće li misliti da je mnogo glupa? Je li ponela prigodnu
garderobu?
Niko nije bio ljubazniji od njenog domaćina i domaćice. Pred
njima se nimalo nije stidela.
Bio je zaista izvrstan osećaj biti u toj prostranoj sobi sa
služavkom koja joj je raspakivala stvari i slagala haljine.
Obukla je novu ružičastu haljinu i sišla na večeru. Osećala je
strahovitu nelagodu. Bilo je prisutno mnogo ljudi. Bilo je grozno.
Njen domaćin bio je izuzetno ljubazan. Pričao je sa njom, šalio se i
zvao je Ružicom jer je, kako je kazao, uvek nosila ružičaste haljine.
Večera je bila izvrsna, ali Selija nije mogla da uživa u njoj jer je
neprestano razmišljala šta da kaže ljudima koji su sedeli do nje.
Jedan je bio nizak, debeljuškast muškarac izuzetno crven u licu, a
drugi je bio visok zagonetnog izraza lica i prosede kose.
Vodio je sa njom ozbiljan razgovor o knjigama i pozorištu, a
zatim o kraju u kome su se našli i pitao ju je gde živi. Kada mu je
rekla, kazao joj je da će biti u njenom kraju za Uskrs. Voleo bi da je
poseti ukoliko se ona slaže sa tim. Selija mu je odgovorila kako bi to
bilo veoma lepo.
„Kako ne bi bilo lepo?“, pitao je smejući se.
Selija je pocrvenela.
„Nego šta“, nastavio je i dalje se osmehujući. „Pogotovo što sam
maločas odlučio da tamo putujem za praznik.“
„Predeo je zaista lep“, primetila je Selija ozbiljno.
„Ne dolazim ja zbog predela.“
Koliko bi samo volela da ljudi ne govore takve stvari. Očajnički
je mrvila svoj komad hleba. Muškarac koji je sedeo pored nje
radoznalo ju je posmatrao. Kakvo je samo dete bila! Bilo mu je
zabavno da je dovodi u neprijatnu situaciju. Nastavio je da je obasipa
najneobičnijim komplimentima.
Seliji je zaista pao kamen sa srca kada se najzad okrenuo dami
sa suprotne strane i prepustio je onižem debeljku. On se zvao Rodžer
Rejns i uskoro su se u razgovoru dotakli muzike. Rejns je bio pevač -
ne profesionalni, mada je često profesionalno nastupao. Siliji je
prijao razgovor sa njim.
Jedva da je primetila kakva jela su im bila poslužena, ali tada je
stigao sladoled - uska gomila boje kajsije prelivena kristaliziranim
ljubičicama.
Gomila se srušila pre nego što joj je bila poslužena. Poslužitelj ju
je stavio na tanjirić, a zatim na pomoćni stočić i onda je doveo u red.
Potom je nastavio da služi, ali avaj, sećanje ga je izdalo i on je
preskočio Seliju.
Bila je toliko razočarana da gotovo nije čula šta je pričao
debeljko koji je sedeo pored nje. On je upravo uzeo jedan poveći
zalogaj i izgledalo je da silno uživa u njemu. Seliji nije palo na pamet
da zatraži sladoled. Bila je prepuštena razočaranju.
Nakon večere na red je došla muzika. Seliji je zapalo da prati
Rodžera Rejsa. Imao je zaista sjajan tenor i Selija je naprosto uživala.
Bila je dobra pratilja na koju se moglo osloniti. Zatim je na nju došao
red da peva. Pevanje u njoj nikada nije stvaralo nervozu. Rodžer
Rejns joj je ljubazno rekao da ima prijatan glas, a zatim je nastavio
da priča o svom glasu. Zatražio je od Selije da ponovo zapeva, ali mu
je ona predložila da je zameni. Vrlo rado je to prihvatio.
Selija je srećna legla u krevet. Na kraju krajeva, zabava i nije bila
toliko strašna.
Naredno jutro proteklo je prijatno. Kratko su prošetali pored
staja i češkali prasiće po leđima, a zatim je Rodžer
Rejns zamolio Seliju da pođe sa njim da otpevaju još nekoliko
pesama. Pristala je. Nakon što je otpevao šest numera, krenuo je sa
još jednom koja se zvala Ljubav je nalik ljiljanu, a kada su završili
rekao je:
„A sada mi, molim Vas, iskreno kažite - šta zaista mislite o toj
pesmi.“
„Pa...“, oklevala je Selija, „iskreno mislim da je grozna.“
„I ja tako mislim“, složio se Rodžer Rejns. „Mada nisam bio
siguran. Ali Vi ste mi pomogli. Ne dopada Vam se - i evo, nema je
više.“
Zatim je pocepao listove sa notama i bacio ih u vatru kamina. Na
Siliju je njegov postupak ostavio snažan utisak. Bila je to sasvim nova
pesma koju je, kako joj je rekao, kupio prethodnog dana. Samo zbog
njenog mišljenja on ju je bez razmišljanja pocepao.
Osećala se odraslom i važnom.
 3.

Veliki, elegantni, kostimirani bal zbog koga se društvo i beše

okupilo, trebalo je da se održi te večeri. Selija je trebalo da obuče
haljinu Margaret iz Fausta - sva u belom, kose uvijene u pletenice
koje su se s obe strane spuštale na ramena. Izgledala je veoma lepo,
kao prava Grečhen, a Rodžer Rejns joj je rekao da ima kod sebe
Faustove note i da bi sutradan mogli da se oprobaju u jednom od
dueta.
Selija se unervozila dok su odlazili na bal. Uvek je svoju ulogu u
protokolu smatrala teškom. Mislila je da se loše snalazi - trebalo je da
pleše sa muškarcima koji joj se nisu posebno dopadali, a zatim kada
bi je za ples pitali oni koji su joj se dopadali, bila je zauzeta do kraja
večeri. Međutim, ako bi se pred onima koji joj se ne dopadaju
pretvarala da su svi njeni plesovi zauzeti moglo bi joj se desiti da neki
ples presedi (jezivo). Mnoge devojke su umele pametno da se snađu,
ali Selija je po stoti put potvrdila da baš i nije posebno pametna.
Gospođa Luk odgovorno je brinula o Seliji i predstavljala je
gostima.
„Major Diberg.“
Major Diberg se naklonio. „Da li ste raspoloženi za jedan ples?“
Bio je krupan muškarac, pomalo konjast, imao je duge, plave
brkove, crveno lice i oko četrdeset pet godina.
Zapisao je svoje ime za tri plesa i zamolio Seliju da sa njim pođe
na večeru.
Nije joj bilo lako da razgovara sa njim. Malo je pričao, ali ju je
zato mnogo zagledao.
Gospođa Luk je rano napustila bal. Bila je slaba.
 „Džordž će paziti na tebe i dopratiće te kući“, rekla je Seliji.
„Uzgred da ti kažem, ostavila si priličan utisak na majora Diberga,“
Selija se razvedrila. Plašila se da je majoru Dibergu bilo
neopisivo dosadno u njenom društvu.
Plesala je svaki ples i bilo je već dva sata posle ponoći kada joj je
Džordž prišao i rekao:
„Hej, Ružice, vreme je da se krene kući.“
Tek kad se našla u svojoj sobi, Selija je shvatila da neće moći da
svuče svoju haljinu bez nečije pomoći. Čula je Džordžov glas u
hodniku kako govori laku noć. Da ga zamoli za pomoć? Ili ne? Ako ga
ne zamoli, moraće da presedi u svojoj toaleti sve do narednog jutra.
Hrabrost ju je napustila, kada je svanulo Selija je ležala na krevetu i
spavala u svojoj elegantnoj, večernjoj haljini.
 4.

Major Diberg je svratio ujutru. Kazao je da tog dana ne ide u lov

kada su ga iznenađeno dočekali. Sedeo je i veoma malo govorio.
Gospođa Luk je predložila da ode i obiđe prasiće. Poslala je Seliju sa
njim. Za vreme ručka Rodžer Rejns je bio veoma neraspoložen.
Sutradan je Selija otputovala kući. Provela je mirno jutro sa
svojim domaćinom i domaćicom. Ostali su otišli odmah ujutru, ali
ona je išla popodnevnim vozom. Neko je pozvao “dragog i zabavnog
Artura na ručak“. Bio je (po Selijinom mišljenju) prilično star, i ne
posebno zabavan. Pričao je tihim, umornim glasom.
Posle ručka, kada je gospođa Luk napustila prostoriju, a on
ostao sam sa Selijom, počeo je da je miluje po ruci.
„Divno“, šaputao je. „Divno. Ne smeta Vam?“
Seliji je smetalo. Veoma joj je smetalo. Ali izdržala je.
Pretpostavljala je da je to sastavni deo kućnih zabava. Nije želela da
deluje odbojno i nezrelo. Samo je stisla zube i ostala da sedi sva
stegnuta.
Dragi Artur ju je zagrlio oko struka i poljubio je. Selija se ljutito
okrenula ka njemu i odgurnula ga.
„Ja ne mogu... oh, molim Vas, ne mogu.“
Maniri su maniri, ali postojale su određene stvari koje nije
mogla da istrpi.
„Kakav predivan struk“, rekao je Artur i ponovo krenuo da je
zagrli.
Gospođa Luk je ušla u sobu. Primetila je crvenilo i izraz na
Selijinom licu.
 „Da li se Artur ponašao kako ne treba?“, pitala ju je dok su išle
ka stanici. „Ne treba mu verovati kada su mlade devojke u pitanju -
ne sme ostati nasamo sa njima. Mada nije zlonameran.“
„Morate li da dozvoljavate ljudima da Vas miluju po ruci?“,
pitala je Selija.
„Moramo li? Naravno da ne, šašavo dete.“
„Oh!“, kazala je Selija i uzdahnula. „ Tako mi je drago.“
Gospođa Luk ju je veselo pogledala i kazala:
„Šašavo dete!“
Nastavila je: „Prelepa si bila na balu. Verujem da će ti se Džon
Diberg javiti.“ Zatim je dodala: „Veoma je imućan.“
 5.

Dan nakon što se Selija vratila kući stigla je bombonjera na kojoj

je bilo njeno ime. U kutiji nije bilo ničega što bi ukazivalo na to ko ju
je poslao. Nakon dva dana stigao je i jedan mali paket u kome se
nalazila jedna srebrna kutijica. Na njenom poklopcu pisalo je
„Margaret“ i datum kad je bal bio održan.
Bila je priložena i podsetnica majora Diberga.
„Ko je taj major Diberg, Selija?“
„Upoznala sam ga na balu.“
„Kakav je?“
„Prilično je mator i crvenog lica. Prijatan je, ali je težak na
razgovoru.“
Mirjam je zamišljeno klimnula glavom. Te večeri je pisala
gospođi Luk. Odgovor je bio krajnje iskren - gospođa Luk je po
prirodi bila odličan provodadžija.
Pisala je:
Veoma je imućan - poprilično, zaista. Ide u lov sa B. Džordžu se
ne dopada posebno, ali nema ništa protiv njega. Izgleda da se
prilično zagledao u Seliju. Ona je drago dete - i veoma naivno.
Nesumnjivo će buditi pažnju kod muškaraca. Oni vole lepotu i
klanjaju joj se.
Nakon nedelju dana major Diberg se zadesio u okolini. Pomislio
je kako bi mogao da navrati da pozdravi Seliju i njenu majku.
To je i učinio. Jezik mu je, kao i uvek, bio vezan - samo je sedeo,
gledao u Seliju i nespretno pokušavao da se sprijatelji sa Mirjam.
 Iz nekog razloga, nakon što je otišao, Mirjam je bila uznemirena.
To je zbunilo Seliju. Njena majka je imala nepovezane komentare
koje Selija uopšte nije razumela.
„Pitam se je li mudro moliti se za nešto... Kako je teško znati da
li je nešto ispravno...“ A zatim, iznenada: „Želim da se udaš za dobrog
čoveka - čoveka nalik tvom ocu. Nije sve u novcu, ali za ženu mnogo
znači ugodan život.“
Selija te njene reči nimalo nije povezivala sa nedavnom posetom
majora Diberga. Mirjam je imala običaj da ničim izazvana nešto
nepovezano priča. To nimalo nije iznenađivalo njenu ćerku.
Mirjam je kazala: „Volela bih da se udaš za muškarca starijeg od
sebe. Oni su pažljiviji i više brinu o ženama.“
Selija se istog trena setila pukovnika Monkrifa, koji je sada bio
samo daleko sećanje. Plesala je na balu sa mladim vojnikom visokim
skoro dva metra i u tom trenutku se divila lepim, mladim, krupnim
muškarcima.
Njena majka je rekla: „Kada sledeće nedelje budemo išle u
London, major Diberg želi da nas izvede u pozorište. To će biti zaista
lepo, zar ne?“
„Veoma lepo“, rekla je Selija.
 6.

Major Diberg sasvim je zatekao Seliju svojim pitanjem da se uda

za njega. Primedbe gospođe Luk i njene majke nisu ostavile na nju ni
najmanji utisak. Selija se bavila samo svojim mislima - nikada nije
razaznavala da se nešto sprema, čak i u njenom najbližem okruženju.
Mirjam je zamolila majora Diberga da ih poseti preko vikenda.
Zapravo, on se sam pozvao i zatečena u neobranom grožđu, Mirjam
nije imala kud.
Prve večeri Selija je gostu pokazala vrt. Shvatila je da joj je sa
njim zaista bilo naporno. Kao da nije slušao ništa što mu je pričala.
Uplašila se da je možda bila nepodnošljivo dosadna... Sve što je
kazala bilo je glupo, naravno, ali kada bi samo on bio spremniji da joj
malo pripomogne...
Zatim ju je, iznenada, prekinuo usred rečenice, uhvatio je za
ruku i svojim čudnim, promuklim, jedva razgovetnim glasom rekao:
„Margaret... moja Margaret... tako te želim. Hoćeš li se udati za
mene?“
Selija se zaprepastila. Lice joj je bilo bledo, a oči plave iskolačene
i zapanjene. Nije mogla reč da izusti. Nešto ju je obuzimalo... snažno
ju je obuzimalo... nešto što je dolazilo iz tih drhtavih ruku koje su
držale njene. Osetila se zarobljenom u vrtlogu osećanja. Bilo je tako
strašno - tako užasno.
Promucala je:
„Ja... ne. Ne znam. Oh, ne, ne mogu.“
Šta je taj čovek učinio da se oseća tako - taj ćutljivi, stariji
stranac kog jedva da je primećivala? Mada, bila je polaskana što mu
se dopadala.
 „Draga, sigurno sam te iznenadio. Mala moja ljubavi. Tako si
mlada... tako čista. Ne možeš razumeti šta osećam prema tebi. Tako
te volim.“
Zašto nije izvukla ruku i istog trena jednostavno rekla „zaista mi
je žao, ali nije mi stalo do Vas na taj način“?
Zašto, umesto što je stajala tako bespomoćno i posmatrala ga - i
osećala kako joj njegove reči tutnje u glavi?
Nežno ju je privukao k sebi, ali ona se opirala - delimično - nije
se istrgla.
Nežno je rekao: „Neću sada više da ti dosađujem. Razmisli.“
Pustio ju je. Polako je koračala do kuće, popela se stepenicama
do svoje sobe, legla u krevet i zažmurila dok joj je srce snažno
udaralo.
Pola sata kasnije majka je došla da je obiđe.
Sela je na krevet i uhvatila Seliju za ruku.
„Je li ti rekao, majko?“
„Jeste. Mnogo mu je stalo do tebe. Šta... šta ti osećaš u vezi sa
tim?“
„Ne znam. To je... sve je to tako čudno.“
Nije mogla da kaže ništa više. Sve je bilo tako čudno... sve je bilo
čudno... potpuni stranci da se preobraze u ljubavnike... u jednom
trenu. Nije znala šta je osećala niti šta je želela.
A ponajmanje je razumela nepovezane reči svoje majke.
„Ja nisam posebno jaka. Molim se da ti Bog da dobrog čoveka
koji će ti pružiti dom i usrećiti te... Preostalo nam je vrlo malo
novca... a u poslednje vreme imam i velike troškove za Sirila... za tebe
će ostati tako malo kad mene više ne bude bilo. Ne želim da se udaš
za nekog bogataša ako ti do njega nije stalo. Međutim, ti si
romantična, a princ iz bajke ne postoji. Vrlo malo žena može da se
uda za muškarca u koga se romantično zaljubi.“
 „Ali ti si se udala.“
Ja jesam, tačno, ali čak i tada... nije uvek pametno... biti previše
zaljubljen... to je uvek mač sa dve oštrice. Kada je neko zaljubljen u
tebe... to je mnogo bolje... Možeš lagodnije da živiš... Ja nikada nisam
mogla da se opustim. Kad bih samo nešto više znala o tom čoveku...
kad bih bila sigurna da mi se dopada... Možda voli da pije... Mogao bi
biti... bilo šta. Da li bi brinuo o tebi? Bio dobar prema tebi? O tebi
neko mora brinuti kad mene više ne bude.“
Najveći deo svega toga jedva da je dotakao Seliju. Njoj novac
ništa nije značio. Kada je tata bio živ bili su bogati, kada je umro bili
su siromašni; ali Selija nije videla razliku. Imala je dom, vrt i svoj
klavir.
Za nju je brak predstavljao ljubav... poetičnu, romantičnu
ljubav... i da žive srećno do kraja života. Nijedna knjiga koju je čitala
nije govorila o životnim problemima. Ono što ju je zbunjivalo bila je
činjenica da nije znala voli li majora Diberga, Džonija, ili ne.
Trenutak pre nego što ju je zaprosio odgovorila bi odrično. Ali sada?
Probudio je nešto u njoj, nešto vrelo, uzbudljivo i nesigurno.
Mirjam je konačno odlučila da mu kaže da dva meseca ne dolazi
kod njih i ostavi Seliji vremena da razmisli. On se složio sa tim, ali je
slao pisma... ćutljivi Džoni Diberg bio je majstor u pisanju ljubavnih
pisama. Njegova pisma ponekad su bila kratka, ponekad duga,
nikada ista, i bila su to pisma kakva svaka devojka sanja da dobije.
Nakon što su prošla dva meseca, Selija je zaključila da je zaljubljena
u Džonija. Otišla je London sa majkom spremna to da mu saopšti.
Kada ga je ugleda, iznenada su je preplavila potpuno suprotna
osećanja. Ovaj čovek je bio stranac koga ona nije volela. I odbila je
njegovu bračnu ponudu.
 7.

Međutim, Džoni Diberg svoj poraz nije lako prihvatio. Još pet
puta je pitao Seliju da se uda za njega. Više od godinu dana joj je
pisao, navodno prihvatio i „da budu prijatelji“, slao joj je lepe
poklončiće, bukvalno ju je opsedao i njegova upornost skoro da mu
se isplatila.
Sve je to bilo tako romantično - upravo onako kako je Selija
zamišljala udvaranje. Njegova pisma, ono što je govorio... sve se
uklapalo u njenu sliku iz mašte. U tome se skrivala istinska moć
Džonija Diberga. Bio je rođeni ljubavnik. Bio je ljubavnik mnogim
ženama i znao je kako da im se približi. Znao je kako da priđe udatoj
ženi, a kako mladoj devojci. Selija je već bila skoro rešena da se uda
za njega, ali ne sasvim. Negde duboko u njoj je postojalo nešto što je
znalo šta želi i nije smelo biti razočarano.
 8.

U to vreme Mirjam je podstrekivala ćerku da čita francuske

romane. Kako bi poboljšala svoj francuski, kazala je.
Među tim knjigama bila su i dela Balzaka i drugih francuskih
realista.
Ipak, bilo je i onih savremenih koje je tek nekolicina engleskih
majki dozvoljavala svojim ćerkama da čitaju.
Mirjam je to učinila sa namerom.
Bila je odlučna da Selija, tako zanesena sa glavom u oblacima, ne
bude lišena suočavanja sa stvarnim životom.
Selija je te knjige čitala revnosno, ali sa vrlo malim zanimanjem.
Selija je imala i druge udvarače, recimo Ralfa Grejema, pegavog
dečkića sa časova plesa. On je sada bio vlasnik plantaža čaja na
Cejlonu. Selija ga je oduvek privlačila, čak i kad je bila dete. Kada se
vratio i zatekao je već kao odraslu devojku, prve nedelje po svom
dolasku ju je zaprosio. Selija ga je bez oklevanja odbila. Doputovao je
sa jednim prijateljem, a kasnije je i taj njegov prijatelj pisao Seliji.
Nije joj pisao da se zalaže za Ralfa, već da joj saopšti da se i sam
zaljubio u nju. Je li bilo imalo nade za njega? Ipak, ni Ralf, niti
njegov prijatelj, nisu ostavili nikakav utisak na Seliju.
Međutim, iste te godine kada joj se neprekidno udvarao Džoni
Diberg, Selija se sprijateljila sa Piterom Mejtlendom. Piter je bio
nekoliko godina stariji od svojih sestara. Bio je vojnik i dugo godina
je boravio u inostranstvu. Sada se vratio u Englesku da služi u
domovini. Njegov povratak podudario se sa veridbom Eli Mejtlend.
Selija i Dženet bile su deveruše. Na venčanju se Selija upoznala sa
Piterom.
 Piter Mejtlend bio je visok i tamnoput. Bio je stidljiv, ali to je
vesto prikrivao svojom opuštenošću i ljubaznošću. Svi Mejtlendovi su
bili veoma slični - dobroćudni, druželjubivi i opušteni. Nikada nisu
jurili ni za kim i ni za čim. Ukoliko bi im se desilo da propuste voz bili
su opušteni - pa naići će drugi. Ako su kasnili kući na ručak - nadali
su se da će im ostaviti nešto da pojedu. Nisu imali nikakvih ambicija,
ali ni energije. Piter je bio najistaknutiji primer porodičnog nasleđa.
Niko nikada Pitera nije video u žurbi. „I kroz sto godina sve će biti
isto“, bio je njegov moto.
Elino venčanje bio je tipičan događaj Mejtlendovih. Gospođa
Mejtlend, krupna, bleda i dobrodušna, nikada nije ustajala pre
podneva i često bi zaboravila da kaže šta od hrane treba da se spremi.
Uvući mamu u svadbenu haljinu, bio je najteži zadatak tog jutra.
Pošto njihova majka nije volela da proba odeću, ispostavilo se da je
njena satenska haljina neudobno uska. Mlada je obigravala oko nje -
i sve se dobro završilo uz razumno korišćenje makaza i orhideja koje
su prikrile nedostatke. Selija je veoma rano došla u njihovu kuću
kako bi im pomogla, i nesumnjivo se u jednom trenutku činilo da
nema nikakve šanse da Eli stigne da se uda tog dana. U trenutku
kada je već trebalo da bude gotovo spremna, sedela je smireno i
lakirala nokte na nožnim prstima.
„Htela sam to sinoć da obavim', objasnila je, „ali nisam uspela da
nađem vremena.“
„Kočija stiže, Eli.“
„Zaista? Oh, trebalo bi da neko telefonira Tomu i kaže mu da ću
kasniti pola sata.“
„Jadničak Tom“, dodala je pokajnički. „Zaista je drag. Ne bih
volela da stoji u crkvi i pomisli da sam se predomislila.“
Eli je izrasla u vrlo visoku devojku - bila je visoka skoro sto
osamdeset santimetara. Njen mladoženja bio je primetno niži i bio je,
kako ga je Eli opisala: sladak maleni divne duše.
Kada je konačno Eli bila naterana da privede doterivanje kraju,
Selija je izašla u vrt u kome je kapetan Piter Mejtlend pušio lulu, ni
najmanje se ne uzbuđujući zbog kašnjenja svoje sestre.
„Tomas je razuman momak“, rekao je. „Dobro je poznaje. Ne
očekuje da će ona stići na vreme.“
Pomalo stidljivo je razgovarao sa Selijom, ali kao što je obično
slučaj kad se dvoje stidljivih nađu zajedno, uskoro su se našli u
opuštenom razgovoru.
„Pretpostavljam da nas smatrate čudacima?“, rekao je Piter.
„Nemate osećaj za vreme“, rekla je Selija smejući se.
„A Vi svoje vreme traćite u jurnjavi? Usporite malo - prepustite
se uživanju.“
„Uspe li iko igde da stigne na takav način?“
„Kuda to treba da se stigne? U životu je jedna stvar veoma slična
drugoj.“
Dok je bio kod kuće na odsustvu, Piter Mejtlend obično je
odbijao sve pozive za odlazak u posete. Mrzeo je da izigrava heroja,
kako je govorio. Nije plesao, ali je igrao tenis i golf sa drugim
muškarcima ili svojim sestrama. Međutim, nakon venčanja, kao da je
prihvatio Seliju kao još jednu svoju sestru. Njih dvoje i Dženet su
često bili zajedno. Zatim je Ralfa Grejema, pošto se oporavio od
Selijinog odbijanja, počela da privlači Dženet i trio je postao četverac,
da bi se konačno podelio na dva para - Dženet i Ralfa i Seliju i Pitera.
Piter je učio Seliju kako se igra golf.
„Nećemo da žurimo, zapamti. Samo nekoliko rupa i polako - sedi
i popuši lulu ako postane prevruće.“
Seliji je takav režim savršeno odgovarao. Nije imala oko za igru -
bila je to činjenica koja ju je deprimirala neznatno manje od činjenice
da nema figuru. Ali Piter je učinio da oseća kako to nije važno.
„Ne moraš biti profesionalac, niti da juriš za poenima. Samo se
zabavljaj i to je sve.“
 Piter je bio izuzetan u svim igrama. Imao je urođen dar za
sportske igre. Mogao je biti vrhunski sportista da nije njegove
nepopravljive lenjosti. Ipak, igru je smatrao samo igrom, kako je
rekao. „Zašto praviti posao od toga?“
Lepo se slagao i sa Selijinom majkom. Njoj je porodica Mejtlend
bila draga, a Piter, u svojoj lenjosti, šarmantnosti u svojoj
opuštenosti, sa svojim lepim manirima i nesumnjivom prijatnošću,
bio joj je omiljen član njihove porodice.
„Ne morate brinuti zbog Selije“, rekao joj je kad je predložio da
idu na jahanje zajedno. „Ja ću da pazim na nju. Ja ću... zaista...
paziću na nju.“
Mirjam je znala šta je hteo da kaže. Osećala je da se Piteru
Mejtlendu može verovati.
Nije znao skoro ništa o tome kako stvari stoje između Selije i
njenog majora. Vrlo smotreno i pažljivo ju je posavetovao.
„Devojka poput tebe, Selija, mora da se uda za nekoga ko ima
više šuške. Ti si tip o kome treba brinuti i paziti. Ne smatram da
treba da se udaš za nekog odvratnog punišu - ništa slično. Već za
nekog pristojnog mladića koji voli sport... i koji može da brine o
tebi.“
Kada se Piteru završilo odsustvo i kada se vratio u svoju
jedinicu, koja je bila stacionirana u Alderšotu, mnogo je nedostajao
Seliji. Pisala mu je, a i on njoj - bila su to opuštena pisma, sasvim
jednostavna i umnogome su ličila na njihove razgovore.
Kada je Džoni Diberg konačno prihvatio da je odbijen, Selija se
osetila nekako praznom. Napor koji joj je bio potreban da odoli
njegovim nasrtajima iscrpeo ju je više nego što je bila svesna. Kada je
ta situacija postala konačna i prihvaćena, Selija se zapitala hoće li
ipak zažaliti zbog svoje odluke... Možda joj je bilo stalo do njega više
nego što je mislila. Nedostajalo joj je uzbuđenje koje su donosila
njegova pisma, njegovo prisustvo i njegovi neprestani nasrtaji.
 Nije bila sigurna u pogledu stava svoje majke. Je li Mirjam
laknulo ili je bila razočarana? Čas je mislila jedno, čas drugo i nije
bila daleko od istine.
Mirjamin prvi osećaj bilo je olakšanje. Nikada joj se uistinu nije
dopadao Džoni Diberg - nikada mu nije u potpunosti verovala - mada
nije mogla prstom da uperi i tačno pokaže šta joj je kod njega
smetalo. Nesumnjivo je bio privržen Seliji. Njegova prošlost nije bila
mutna, a i Mirjam je vaspitavana tako da veruje da će muškarac koji
se iživi kao mladić na kraju biti bolji suprug.
Međutim, ono što ju je najviše brinulo, bilo je njeno zdravlje.
Srčani napadi koje je ranije povremeno imala, sada su postali
učestaliji. Po mumlanju i diplomatskim lekarskim odgovorima došla
je do zaključka da pred njom može stajati još dosta godina života, ali
i isto tako bi mogla iznenada umreti. A šta bi onda bilo sa Selijom?
Bilo je zaista vrlo malo novca. Koliko malo, samo je Mirjam znala.
Tako malo... malo... novca.

Komentar Dž. L.

Prvo što bi nam danas palo na pamet jeste: Zašto, zaboga, ako
je ostalo toliko malo novca nije usmerila Seliju da radi?
Međutim, smatram da Mirjam ni u jednom trenutku nije
pomislila na tu mogućnost. Bila je, mogu da pretpostavim, vrlo
otvorena prema novim mogućnostima i idejama, ali ne verujem da
joj je ta ideja ikada pala na pamet. Čak i da jeste, smatram da je
nikada ne bi prihvatila.
Mislim da je bila svesna koliko je Selija bila ranjiva. Možete
reći da bi se to dalo ispraviti drugačijim vaspitanjem, ali ja u to ne
verujem. Poput svih onih koji žive u nekom svom svetu, Selija u
velikoj meri nije osećala uticaj spoljnih faktora. Nije posedovala
dovoljno mudrosti da se nosi sa stvarnošću.
Čini mi se da je Mirjam bila svesna mana svoje kćeri. Mislim da
je njen izbor literature - insistiranje na Balzaku i drugim
francuskim romanopiscima - bilo s ciljem. Francuzi su veliki
realisti. Smatram da je želela da Selija sagleda život i ljudsku
prirodu u pravom svetlu - kao nešto obično, senzualno, predivno,
grozno, tragično i izrazito smešno. Ipak, nije uspela u tome jer je
Selijina priroda bila podjednaka njenom izgledu - po osećajnosti
bila je prava Skandinavka. Za nju su bile duge sage, herojske priče
o putovanjima i herojima. Kao što se u detinjstvu oduševljavala
bajkama, u mladalačkim danima poistovećivala se sa Meterlink,
Fionom Mekleod i Jejts. Čitala je i druge knjige, ali one su joj
delovale nerealno onako kako su bajke i nestvarne priče bile
dosadne praktičnom realisti.
Mi smo onakvi kakvi smo rođeni. Neki daleki predak ponovo je
živeo u Seliji. Robusna baka, veseli i raspoloženi Džon, nestalna
Mirjam - neko od njih joj je preneo nepoznati gen za koji ni sami
nisu bili svesni da ga poseduju.
Zanimljivo je uočiti kako Selijin brat nije postojao ni u jednoj
Selijinoj priči. A Sirilje morao biti prisutan, za vreme praznika i
tokom odsustva.
Siril je stupio u vojsku i otišao u Indiju pre nego što je Selija
počela da vodi društveni život. Nikada nije bio posebno prisutan u
Selijinom životu, ali ni u Mirjaminom. Bio je, pretpostavljam,
znatan uzročnik troškova tokom prvih godina u vojsci. Kasnije se
oženio, napustio vojsku i otišao u Rodeziju da se bavi
poljoprivredom. Izbledeo je kao ličnost iz Selijinog života.
 Osmo poglavlje

Džimi i Piter

Obe, i Mirjam i njena ćerka, verovale su u molitvu. Selijine

molitve isprva su bile ispoljavanje svesti o grehu, a kasnije su postale
duhovne i asketske. Ipak, nikada nije napustila naviku iz detinjstva
da se moli zbog svega što se dešavalo.
Selija nikada nije ušla u balsku dvoranu, a da nije promrmljala:
„Oh, Bože, ne dozvoli da budem stidljiva. I ne dozvoli da pocrvenim.“
Kad je odlazila na svečane večere, molila se: „Molim te, Bože,
omogući mi da smislim šta da kažem.“ Molila se da raspored svojih
plesova popuni kako valja i pleše sa muškarcima sa kojima je želela.
Molila se čak i da ne počne kiša kada bi išli na izlet.
Mirjamine molitve bile su mnogo jače i napadnije. Ona je,
zapravo, bila nadmena žena. Za njenu ćerku ona se nije molila
Gospodu, već je zahtevala! Njene molitve bile su toliko snažne da je
verovala da ne mogu ostati neuslišene. Zaista, mnogi od nas, kad
nam molitve ne budu uslišene, smatramo da smo dobili odričan
odgovor.
Nije znala je li Džoni Diberg bio odgovor na njene molitve ili
nije, ali je bila sigurna da Džim Grant jeste.
Džim je voleo radove u polju i porodica ga je s namerom poslala
na imanje pored Mirjam. Verovali su da će ona mladića držati na
oku. To bi mu pomoglo da se sačuva nevolja.
Džim je u dvadeset trećoj bio isti onakav kakav je bio i sa
trinaest godina. Imao je isto ono veselo lice sa istaknutim jagodičnim
kostima, iste tamnoplave oči i bio je podjednako prijatan i učtiv.
Imao je isti onaj očaravajući osmeh i na isti način je zabacivao glavu i
smejao se.
Džim je imao dvadeset tri godine i bio je jedna velika duša. Bilo
je proleće, a on je bio snažan i zdrav mladić. Često je svraćao u
Mirjaminu kuću, a Silija je bila mlada, draga i lepa i pošto priroda
čini svoje, on se zaljubio u nju.
Za Seliju je to bilo još jedno prijateljstvo nalik onome kakvo je
imala sa Piterom Mejtlendom, samo što joj se više dopadala Džimova
narav. Oduvek je smatrala da je Piter bio suviše nemaran. Uopšte
nije imao ambicija. A Džim je bio pun života. Bio je mlad, ali izuzetno
ozbiljan kada je život bio u pitanju. Reći život je stvaran, život je
ozbiljan kao da su pisane za Džima. Njegova želja da se bavi
radovima na farmi nije ponikla iz ljubavi prema zemlji, Njega je
zapravo zanimala praktična, naučna strana poljoprivrede. Smatrao je
da poljoprivreda u Engleskoj treba da bude mnogo isplativija nego
što je bila. Bila je potrebna samo nauka i snaga volje. Džim je
posedovao izuzetno snažnu volju. Imao je knjige koje je pozajmljivao
Seliji. Takođe ga je zanimala teozofija, bimetalnost, ekonomija i
hrišćanska nauka.
Selija mu se dopadala jer ga je izuzetno pažljivo slušala.
Pročitala je sve njegove knjige i davala je pametne komentare o
njima.
Ako joj se Džoni Diberg udvarao fizički, udvaranje Džima Granta
bilo je sasvim intelektualno. U tom periodu je naprosto kipteo od
ozbiljnih ideja - skoro do tačke da deluje kao cepidlaka. Seliji se nije
najviše dopadao kada je ozbiljno diskutovao o gospođi Edi, već kada
bi zabacio glavu i smejao se.
Prosidba Džonija Diberga za nju je došla iznenadno i
neočekivano, ali što se Džima tiče, shvatila je da će je zaprositi pre
nego što je to učinio.
Selija je ponekad imala osećaj da se život odvija po šablonu: kao
da čovek uleće u jedan šablon, a zatim izlazi iz njega po svrsi koja mu
je unapred predodređena. Počela je da veruje da je Džim bio
predodređen za nju. Bio je njena sudbina, predodređen još od samog
početka. Kako je majka samo bila srećna.
Džim je bio drag i mnogo joj se dopadao. Imala je osećaj da će je
ubrzo zaprositi, a da će onda biti isto kao i sa majorom Dibergom
(uvek je o njemu tako razmišljala, nikada ga nije nazivala Džonijem)
- da će biti uzbuđena i uznemirena - a srce će joj ubrzano tući...
Džim ju je zaprosio jednog nedeljnog popodneva. Sedeli su u
sobi za učenje nakon što su popili čaj. Selija je svirala i pevala. Džim
je voleo Gilberta i Salivena.
Nakon što je Selija završila, seli su na sofu i diskutovala o
socijalizmu i dobrobiti za čovečanstvo. Zatim je zavlada! tišina. Selija
je spomenula gospođu Bezant, a Džim joj je ne određeno odgovorio.
Zatim je ponovo zavladala tišina, a Džim je pocrveneo i rekao:
„Verujem da znaš da si mi mnogo draga, Selija. Da li bi želela da
se verimo ili bi sačekala još malo? Mislim da bismo zaista bili srećni.
Imamo toliko toga zajedničkog.“
Nije bio miran kao što je zvučao. Selija bi to shvatila da je bila
nešto starija. Primetila bi značajno podrhtavanje njegovih usana,
nervozne pokrete rukom kojom je nameštao jastučić na sofi.
Sada, kada se to desilo - šta da mu odgovori?
Nije znala, pa nije kazala ništa.
„Nadam se da ti se dopadam?“ pitao ju je Džim.
„Da... oh, da“, žurno je izgovorila Selija.
„To je najvažnije“, zaključio je Džim. „Da se ljudi dopadaju jedno
drugom. Onda njihova veza traje. Strast“, zarumeneo se kad je
izgovorio tu reč, „ne traje. Verujem da bismo ti i ja bili savršeno
srećni, Selija. Želim da se oženim mlad.“ Zastao je, a zatim rekao:
„Znaš, mislim da je najbolje da se verimo, da to bude nešto nalik
probi, recimo na šest meseci. Ne moramo nikome reći osim tvojoj i
mojoj majci. A kad istekne tih šest meseci onda možeš da doneseš
konačnu odluku.“
 Selija je kratko razmišljala.
„Misliš li da je to u redu? Mislim... ja možda neću... čak ni
tada...“
„Ako ne budeš želela, naravno, ne moramo se venčati. Ali
želećeš. Znam da će sve biti kako treba.“
Kakva je samo prijatna uverljivost postojala u njegovom glasu.
Bio je tako siguran. On je znao.
„U redu“, rekla je Selija i osmehnula se.
Očekivala je da će je poljubiti, ali on to nije učinio. Žarko je to
želeo, ali se stideo. Nastavili su razgovor o socijalizmu i društvu -
mada ne lako trezveno kao maločas.
Zatim je Džim kazao da je vreme da krene i ustao.
Stajali su nekoliko trenutaka osećajući nelagodu.
„Pa“, konačno je rekao Džim, „vidimo se. Doći ću naredne
nedelje - možda i pre. I pisaću ti.“ Oklevao je. „Ja... hoćeš... hoćeš li
me poljubiti, Selija?“
Poljubili su se... Prilično nespretno...
Bilo je kao da je poljubila Sirila, pomislila je Selija. Samo, setila
se, Siril nije voleo ni sa kim da se ljubi...
Pa to je bilo to. Bila je verena za Džima.
 2.

Mirjaminoj sreći nije bilo kraja, pa je i Selija bila srećna što se

verila.
„Dušo, tako sam srećna zbog tebe. On je tako divan mladić.
Iskren i pravi muškarac i sigurna sam da će brinuti o tebi. Oni su
nam stari prijatelji i tvoj otac im je bio mnogo drag. Zaista je divno
što je sve ovako ispalo - njihov sin i naša ćerka. Oh, Selija, nisam bila
zadovoljna majorom Dibergom. Osećala sam da nije onaj pravi... da
nije za tebe.“
Zastala je i iznenada rekla:
„Sem toga, plašila sam se same sebe.“
„Same sebe?“
„Da, toliko sam želela da te zadržim pored sebe... da se ne udaš.
Želela sam da budem sebična. Ubeđivala sam se da ti želiš da vodiš
povučen život - bez briga, dece, problema... Da nije bilo tako, da sam
te bar malo pustila - sasvim malo da živiš kako želiš, bila bih u
velikom iskušenju... Selija, majkama je veoma teško da ne budu
sebične.“
„Svašta“, rekla je Selija. „Osećala bi se je strahovito poniženom
kad bi se druge devojke poudavale.“
Selija je već, s priličnom veselošću, bila primetila ljubomoru
svoje majke kad je ona bila u pitanju. Ako je neka druga devojka bila
bolje obučena ili umela da vodi zanimljivije razgovore, Mirjam je
odmah prema njoj pokazivala netrpeljivost koju Selija nije delila.
Njena majka nije volela što se Eli Mejtlend udala. Jedine devojke o
kojima je Mirjam blagonaklono pričala bile su one krajnje
neupadljive ili krajnje neprivlačne jer ni na koji način nisu mogle da
se porede sa Selijom, niti da joj budu konkurencija. Ta strepnja njene
majke je smetala Seliji, ali ju je češće ispunjavala toplim osećanjima
prema njoj. To milo biće, njena majka, kako je samo smešna bila,
nalik ptici nakostrešenog perja! Tako besmisleno nelogična... Ipak,
bilo kako bilo, to je bilo simpatično. Kao sva ostala Mirjamina dela i
osećanja, i sve ovo je bilo tako snažno.
Bilo joj je drago što je njena majka tako srećna. Sve se odigralo
na najlepši mogući način. Bilo je lepo udati se u porodicu starih
prijatelja. Sem toga, Džim joj se zaista dopadao više od svih drugih
momaka koje je poznavala - mnogo, mnogo više. Bio je tip čoveka
kakvog je oduvek zamišljala kao svog supruga. Mlad, sposoban, pun
ideala.
Da li se devojke kada se vere uvek osećaju pomalo potišteno?
Sasvim je moguće. Sve je to delovalo tako konačno - tako nepovratno.
Zevnula je kad je uzela u ruke gospođu Bezan. I teozofija je u
njoj izazivala potištenost. Mnogo toga joj se činilo zaista glupim i
smešnim...
Bimetalizam je već bila druga stvar...
Sve joj je izgledalo tako tupo, mnogo više nego pre dva dana.
 3.

Sutradan ujutru sačekalo ju je pismo na poslužavniku

adresirano Džimovim rukopisom. Blago rumenilo oblilo je Selijine
obraze. Pismo od Džima. Njeno prvo pismo otkad...
Po prvi put je osetila blago uzbuđenje. Nije mnogo toga rekao,
ali možda će u pismu...
Uzela ga je, izašla u vrt i otvorila.

Najdraža Selija,
Prilično sam zakasnio na večeru. Stara gospođa Krej je bila
nervozna, ali stari Krej je bio raspoložen. Rekao joj je da ne diže
dževu i da sam išao da se udvaram, tako je rekao. Oni su zaista
divni ljudi, jednostavni - veseli su i dobronamerni. Voleo bih kada bi
bili otvoreniji prema novim idejama - u zemljoradnji, hoću da
kažem. On izgleda nije čitao ništa na tu temu i sasvim je zadovoljan
da imanjem upravlja onako kako je to činio njegov pradeda.
Smatram da je poljoprivreda uvek bila mnogo nazadnija od svega
ostalog. Stoga što je seljački instinkt ukorenjen u zemlji.
Ipak, smatram da je trebalo da razgovaram sa tvojom majkom
sinoć, pre nego što sam otišao. Međutim, pisao sam joj. Nadam se
da mi neće zameriti što ću joj te uzeti. Znam da joj mnogo značiš, ali
verujem da joj se dopadam.
Možda ću da svratim u četvrtak - zavisi od vremenskih prilika.
Ako ne, doći ću u nedelju.
S puno ljubavi,
 istinski tvoj,

Džim

Nakon pisama Džonija Diberga ovo pismo nije bilo sračunato

napisano sa ciljem da uzburka osećanja jedne devojke!
Selija je osećala da je Džim dosadan.
A opet, osećala je i da bi lako mogla da ga zavoli kada bi samo
malo bio drugačiji!
Pocepala je pismo u sitne komade i bacila ga u kantu za đubre.
 4.

Džim nije bio čovek sazdan od ljubavi. Bio je suviše usmeren na

sebe. Sem toga, imao je vrlo striktne teorije i stanovišta.
Čak, Selija nije bila tip žene koji bi u njemu mogao probuditi sve
ono što se moglo razbuktati. Iskusna žena koju bi upravo Džimova
stidljivost izazvala, mogla bi da ga natera da izgubi glavu za njom što
bi njoj išlo u korist.
Bilo kako bilo, njegov odnos prema Seliji bio je blago
nezadovoljavajući. Činilo se da je nestalo one opuštenosti u njihovom
druženju, a da zauzvrat ništa nisu dobili.
Selija se i dalje divila Džimovom karakteru, ali su joj njegove
priče bile dosadne, njegova pisma je nervirala i uopšte uzev, bila je
potištena svojim životom.
Jedino u čemu je nalazila istinsko zadovoljstvo bila je sreća
njene majke.
Stiglo joj je pismo od Pitera Mejtlenda, kome je pismom javila
novosti tražeći od njega da joj obeća da će čuvati tajnu.

Želim ti sve najbolje, Selija (pisao je Piter). Izgleda da je on

zaista dobar momak. Ne pominješ je li dovoljno situiran. Nadam se
da jeste. Devojke ne misle na to, ali veruj mi, Selija draga, važno je.
Dosta sam stariji od tebe i viđao sam žene koje se vuku unaokolo sa
svojim iznurenim muževima, nasmrt zabrinute zbog novčanih
problema. Ja bih voleo da ti živiš kao kraljica. Ti nisi od onih
devojaka koje bi mogle podneti zlopaćenje.
 Pa nemam još mnogo šta da ti kažem. Malo ću da osmotrim tog
tvog momka kad dođem u septembru, da vidim da li te je vredan.
Mada, mislim da niko ne može biti vredan tebe!
Želim ti sve najbolje, stara moja drugarice, i svu sreću ovog
sveta.
Zauvek tvoj,

Piter
 5.

Bilo je sasvim neobično, ali krajnje istinito, to što je Seliju po

pitanju svoje veridbe najviše veselila pomisao na svoju buduću
svekrvu.
Ponovo se razbuktala stara privrženost prema gospođi Grant
koju je osećala još u najranijem detinjstvu. Sada joj je kosa bila seda,
ali je i dalje posedovala istu onu gracioznost dostojnu kraljice, iste
izražajne plave oči, podjednak čist i divan glas koga se Selija odlično
sećala, istu onu dominantnu ličnost.
Gospođa Grant je primetila tu Selijinu zadivljenost i bila je
polaskana njome. Možda i nije bila posebno zadovoljna veridbom -
činilo joj se da tu nešto nedostaje. Ipak se složila sa odlukom dvoje
mladih - da budu vereni šest meseci i venčaju se nakon godinu dana.
Džim je obožavao svoju majku i bilo mu je drago što je i Selija
prema njoj gajila isto osećanje.
Baka je bila zadovoljna što se Selija verila, ali nije se libila da joj
ukaže na mnoge poteškoće koje bračni život sa sobom nosi počevši
od nesrećnog Džona Godolfina kome je otkriven rak grla kad je bio
na medenom mesecu, do starog admirala Kolingveja koji je svojoj
supruzi preneo gadnu bolest, a zatim švrljao sa guvernantom.
Njegova jadna supruga nije smela da drži nijednu sluškinju u svojoj
kući jer je umeo da naskače na njih sa svih strana. Naravno, nisu
mogli opstati zajedno.
Selija je smatrala da je Džim bio suviše mlad da bi imao rak grla
(ali baka je rekla da njega zdravi dobijaju) i ni u svojim najluđim
snovima nije mogla da zamisli Džima kako kao matori jarac obleće
oko sluškinja.
 Baki se Džim dopadao, ali je potajno bila pomalo razočarana u
njega. Mladić koji nije ni pio ni pušio i koji bi se postideo kad bi se
pravile šale - kakav je to bio muškarac? Iskreno govoreći, baki se više
dopadala mnogo muževnija generacija.
„Ipak“, rekla je s blagom nadom, „videla sam ga sinoć sa terase
kako je pokupio nekoliko kamenčića. To je baš slatko - uzeo ih je sa
mesta na kome je tvoja noga stajala.“
Uzalud joj je Selija objašnjavala da je Džim to učinio isključivo
zbog geologije. Baka nije htela ni da čuje objašnjenje te vrste.
„On ti je tako rekao, dušo. Ali poznajem ja mlade muškarce.
Znaš, mladi Planterton je sedam godina nosio moju maramicu pored
svog srca, a video me je samo jednom na balu.“
Zahvaljujući bakinoj indiskretnosti vest je stigla do gospođe Luk.
„Draga, čujem da si našla momka. Drago mi je što si odbila
Džonija. Džordž mi je skrenuo pažnju da ti ne kažem ništa negativno
o njemu jer je zaista dobra prilika. Ali oduvek mi je ličio na
bakalara.“
Takva je bila gospođa Luk.
Nastavila je.
„Rodžer Rejns uvek pita za tebe. Razbila sam mu nade. Naravno,
i on je pristojno situiran - zato i nikada ništa nije uradio sa svojim
glasom. Šteta, mogao je biti profesionalac. Ipak, ne verujem da bi ti
se on dopao - pomalo je debeljuškast. Jede šniclu za doručak i uvek
se poseče kad se brije. Mrzim muškarce sa posekotinama od
brijanja.“
 6.

Jednog julskog dana, došao je Džim vrlo uzbuđen. Jedan veoma

bogat čovek, prijatelj njegovog oca kreće na put oko sveta sa
namerom da proučava poljoprivredu. Pozvao je Džima da pođe sa
njim.
Džim je izvesno vreme sa uzbuđenjem pričao o tome. Bio je
zahvalan Seliji što je imala razumevanja i pokazivala interesovanje.
Osećao je blagu krivicu jer će ona možda biti neraspoložena zbog
njegovog odlaska.
NAJDRAŽA, ČUVAJ SE. DŽIM
Kako avgustovsko jutro može biti lepo...
Selija je izašla na terasu ispred kuće i osvrnula se oko sebe. Bilo
je rano, trava je još bila posuta rosom na dugačkoj padini koju je
Mirjam odbijala da uredi. Krošnja bukve činila joj se većom nego
ikad u svom raskošnom zelenilu. A nebo je bilo plavo poput morskih
dubina.
Nikada se nije osetila toliko srećnom, pomislila je Selija. Ponovo
je osetila stari, poznati bol. Bio je tako divan, tako prijatan - da je
bolelo...
O, predivni, predivni svete!...
Začuo se gong. Otišla je na doručak.
Majka ju je pogledala. „Izgledaš kao da si veoma srećna, Selija.“
„I jesam srećna. Tako je divan dan.“
Majka joj je tiho kazala:
„Nije to samo zbog toga... već i zato što je Džim otišao, zar ne?“
 Do tog trenutka čak i sama Selija jedva da je bila svesna toga.
Olakšanje - divlje, radosno olakšanje. Devet meseci neće morati da
čita o teozofiji i ekonomiji. Devet predivnih, sjajnih meseci će moći
da živi kako joj je volja - i da se oseća kako joj je volja. Bila je
slobodna... slobodna... slobodna...
Pogledala je u majku, a majka joj je uzvratila pogled.
Mirjam je pažljivo kazala:
„Ne moraš da se udaš za njega. Ne, ukoliko to ne osećaš... Nisam
znala...“
Bujica reči pokuljala je iz Selije.
„Ni ja nisam znala... Mislila sam da ga volim, da, on je najdraže
stvorenje koje sam upoznala i zaista je divan u svakom pogledu.“
Mirjam je tužno klimnula glavom. Bila je to propast njenog
novostečenog mira.
„Od početka sam znala da ga ne voliš, ali sam se nadala da ćeš ga
možda zavoleti kada ste se verili. Ispalo je drugačije... Ne smeš se
udati za onoga ko ti je dosadan.“
„Dosadan!“ Selija je bila zaprepašćena. „Ali on je tako pametan,
ne može mi biti dosadan.“
„On to tebi zaista jeste, Selija.“ Uzdahnula je i dodala: „Veoma je
mlad.“
Tog trenutka je Mirjam pomislila da bi sve bilo kako treba da su
se upoznali samo malo kasnije, kada Džim bude zreliji. Oduvek je
osećala da Džimu i Seliji vrlo malo nedostaje da se pronađu u ljubavi
- ali, eto, nedostajalo im je...
Potajno, uprkos razočaranju i strahu za Selijinu budućnost, mali
tračak radosti obasjao joj je dušu veselo pevajući „Još me neće
ostaviti. Još me neće ostaviti...“.
 7.

Selija je nakon toga Džimu u pismu napisala da ne može da se

uda za njega jer kad je otputovao osetila je kako joj je spalo teško
breme s leđa.
Kada je Piter Mejtlend ponovo došao u septembru, oduševili su
ga njena lepota i njeno raspoloženje.
„Znači, otkačila si tog momka, Selija?“
„Jesam.“
„Jadničak. Ipak, usuđujem se da kažem da ćeš uskoro naći
nekoga ko će ti više odgovarati. Pretpostavljam da imaš još prosaca?“
„Ne posebno mnogo.“
„Koliko ih imaš?“
Selija se zamislila.
Bio je tu onaj smešni debeljko kapetan Gejl u Kairu, onaj blesavi
momak sa broda kada su se vraćale iz Egipta, major Diberg, naravno,
Ralf i njegov prijatelj sa plantaže čaja i Džim - a zatim, pre samo
nedelju dana desila se i ona smejurija sa Rodžerom Rejnsom.
Gospođa Luk samo što je čula da je Selija raskinula veridbu,
poslala joj je telegram pozivajući je u goste. Rodžer će doći, a Rodžer
je i dalje molio Džordža da mu organizuje viđenje sa Selijom. Sve je
delovalo obećavajuće. I, evo ih, već su pevali zajedno u salonu.
A gospođa Luk je s nadom pomislila da bi Selija sigurno
prihvatila kada bi samo mogao pevajući da je zaprosi.
„Što mu ne odgovori potvrdno? Rejns je vraški dobar momak“,
rekao je Džordž prekorno.
 Bilo je besmisleno te stvari objašnjavati muškarcima. Oni nikad
ne bi mogli da razumeju šta su žene videle ili šta ne vide u nekom
muškarcu.
„Možda jeste malo zaokrugljeniji nego što bi trebalo“, priznao je
Džordž.
„Muškarci su izmislili taj izraz“, brecnula se gospođa Luk.
„Dobro, Ejmi, ni vi žene ne želite žgoljavce.“
Insistirao je na tome da Rodžeru treba da se pruži prilika.
Rodžer bi zaista imao najviše šanse kad bi pesmom zaprosio
Seliju. Imao je predivan glas koji je pogađao pravo u dušu. Dok bi ga
slušala kako peva Selija bi lako mogla pomisliti da ga voli. Međutim,
čim bi muzika prestala, Rodžer je postajao ista ona ličnost.
Selija je bila pomalo nervozna zbog provodadžisanja gospođe
Luk. Primetila je izraz u njenim očima i brižno je pazila da ne ostane
nasamo sa Rodžerom. Nije želela da se uda za njega. Zašto bi mu se
dozvolilo da uopšte to spominje?
Međutim, Lukovi su bili rešeni da omoguće Rodžeru priliku i
Selija se našla sa Rodžerom u kočijama u odlasku na izlet.
To nije bila posebno prijatna vožnja. Rodžer je pričao o
lepotama porodičnog života, a Selija je rekla da je u hotelu mnogo
zabavnije. Rodžer je kazao kako je oduvek više voleo da živi na
nekom mestu udaljenom od Londona ne više od sat vremena, ali u
seoskom okruženju.
„Gde bi najviše mrzeo da živiš?“, pitala ga je Selija.
„U Londonu. Ne bih mogao da podnesem život u Londonu.“
„Neobično“, odgovorila je Selija. „To je jedino mesto na kome
bih ja mogla da živim.“
Hladno ga je pogledala skrivajući neistinu koju je izgovorila.
„Usuđujem se da kažem da bih ja mogao da živim u Londonu“,
rekao je Rodžer uzdahnuvši, „ako bih našao idealnu ženu. A rekao
bih da sam je našao. Ja...“
„Moram da ti ispričam nešto smešno što se desilo pre neki dan“,
očajnički je požurila Selija.
Rodžer nije slušao anegdotu. Čim je završila, nastavio je svoju
priču:
„Znaš, Selija, čim sam te prvi put ugledao, ja...“
„Jesi li video onu ptičicu? Rekla bih da je češljugar.“
Međutim, nije bilo nade. Između muškarca spremnog da zaprosi
ženu i žene rešene da ga odbije, pobedu uvek odnosi muškarac. Što je
Selija više vrdala, to je Rodžer bivao odlučniji da pređe na stvar.
Zatim je duboko bio povređen Selijinim odlučnim odbijanjem. Bila je
ljuta što nije uspela da ga spreči u njegovoj nameri, ali i neprijatno
iznenađena Rodžerovim iskrenim iznenađenjem koje je izazvalo
njeno odbijanje da se uda za njega. Vožnja se završila u neprijatnoj
tišini. Rodžer je kasnije rekao Džordžu da je izgleda imao sreće i da je
dobro prošao - izgleda da je imala vrlo nezgodnu narav...
Svega toga se setila dok je razmišljala o Piterovom pitanju.
„Rekla bih sedmorica“, konačno je rekla, mada pomalo
sumnjičavo. „Mada se samo dvojica mogu ozbiljno računati.“
Sedeli su na travi ispod krošnje drveta na terenu za golf. Odatle
se pružao pogled na litice i more.
Piter je pustio da mu se lula ugasi. Lagano je prstima kidao latice
krasuljka.
„Znaš, Selija“, rekao je, a glas mu je zvučao čudno i strano,
„slobodno možeš... da me dodaš na taj spisak kad god poželiš.“
Ona ga je zaprepašćeno pogledala.
„Tebe, Pitere?“
„Da, zar nisi znala?“
„Ne, ni pomislila nisam. Ti nikada... nisi delovao tako.“
 „Znaš, tako je od samog početka... Mislim da sam znao još na
Elinom venčanju. Samo, Selija, čini mi se da nisam baš pravi momak
za tebe. Ti želiš ambicioznog, pametnog mladića - jeste, tako je.
Znam kako zamišljaš idealnog muškarca. On nije lenjivac i opušten
tip kao što sam ja. Ja ništa neću postići u životu. Nekako ću otaljati
vojnu službu i povući ću se. Bez pompe. A imam i male prihode. Pet-
šest stotina godišnje - to je sve od čega ću živeti.“
„To mi ne bi smetalo.“
„Znam da ne bi. Ali meni bi smetalo zbog tebe. Jer ti ne znaš
kako je to, a ja dobro znam. Ti treba da imaš najbolje, Selija - zaista
najbolje. Ti si veoma divna devojka. Mogla bi da se udaš za koga god
poželiš. Ne želim da se zarobiš sa vojnikom koji zarađuje crkavicu.
Bez pristojnog doma, koji se uvek pakuje i seli. Ne, nameravao sam
da ćutim i pustim te da se udaš onako kako tako lepa devojka treba
da se uda. Pošto se nisi udala... ja... pa možda će se i meni jednog
dana pružiti prilika...“
Pomalo oklevajući Selija je spustila svoju nežnu belu ruku na
preplanulu ruku muškarca. Njegova ruka se sklupčala oko njene i
toplo je stisla. Kako je to prijatan osećaj... Piterova ruka...
„Ne znam je li uopšte ovo trebalo da ti kažem. Ali mi ponovo
odlazimo u inostranstvo. Pretpostavljam da sam želeo da znam pre
nego što odem. Pošto se gospodin pravi nije pojavio... ja sam tu...
oduvek... i čekam...“
Piter... dragi, dragi Piter... Piter je pripadao njenom detinjstvu i
vrtu i Rounsi i bukvi. Sigurnost... sreća... dom...
Koliko je samo srećna bila dok je sedela i gledala u more i držala
Pitera za ruku. Dragi, opušteni, nežni Piter.
Nikada je ni pogledao nije. Lice mu je bilo namrgođeno - tačnije,
napeto... izuzetno preplanulo i tamno.
Rekla je:
„Veoma si mi drag, Pitere. Volela bih da se udam za tebe...“
 On se zatim okrenuo, polako, kao što je i sve ostalo činio. Zagrlio
ju je... a te tamne, prijatne oči gledale su u njene.
Poljubio ju je, ne napadno kao Džim, ne strastveno kao Džoni,
već sa dubokom, prijatnom nežnošću.
„Mala moja ljubavi“, rekao je. „Oh, mala moja ljubavi...“
 8.

Selija je želela smesta da se uda za Pitera i otputuje sa njim u

Indiju. Ali Piter je to odlučno odbio.
Tvrdio je da je još previše mlada, bilo joj je samo devetnaest
godina, i da još uvek mora da dopusti sebi i druge prilike.
„Osećao bih se kao najgori čovek, Selija, ako bih te tako ščepao i
pohotno odvukao sa sobom. Možda ćeš se predomisliti, možda ćeš
sresti nekoga mnogo boljeg od mene.“
„Neću... neću.“
„Ti to ne možeš da znaš. Mnoge devojke se do ušiju zaljube sa
devetnaest godina, a kad napune dvadeset dve pitaju se šta su uopšte
videle u tom mladiću. Ja te neću požurivati. Moraš da imaš dovoljno
vremena - moraš da budeš sasvim sigurna da ne činiš grešku.“
Dovoljno vremena. Uobičajeni način razmišljanja Mejtlendovih -
nikad ne žuriti - uvek imati dovoljno vremena. I tako su Mejtlendovi
propuštali prilike i vozove i sastanke i ručkove, a ponekad i mnogo
značajnije stvari.
Piter je na isti način razgovarao sa Mirjam.
„Vi znate da ja volim Seliju“, rekao je. „Rekao bih da ste to
oduvek znali. Zato ste mi i dozvoljavali da se viđam sa njom. Znam
da nisam mladić za kakvog biste voleli da se Selija uda...“ Mirjam ga
je prekinula.
„Ja želim da ona bude srećna. Mislim da bi bila srećna sa
tobom.“
„Dao bih svoj život da je usrećim, Vi to znate. Ali ne želim da je
požurujem. Možda će se pojaviti neki tip sa mnogo novca i dopasti joj
se...“
 „Nije sve u novcu. Istina je da sam se nadala da Selija neće biti
siromašna. Ipak, ako ste vas dvoje jedno drugom dragi... ti imaš
dovoljno sredstava da živite ako pazite o svakoj pari.“
„Težak je to život za jednu ženu. Sem toga, Vi biste ostali bez
nje.“
„Ukoliko ona tebe voli...“
„Da, postoji to ukoliko. Vi to osećate. Seliji se mora pružiti svaka
prilika. Suviše je mlada da zna šta želi. Biću odsutan dve godine. Ako
i posle toga bude isto osećala...“
„Nadam se da hoće.“
„Tako je lepa, znate. Mislim da zaslužuje bolje. Ja nisam najbolja
prilika za nju.“
„Ne budi toliko skroman“, iznenada je rekla Mirjam. „Žene to ne
vole.“
„Verovatno ste u pravu.“
Selija i Piter su proveli predivne zajedničke trenutke tokom
njegovog dvonedeljnog odsustva. Dve godine brzo će proći.
„Obećavam da ću ti biti verna, Pitere. Naći ćeš me kako te
čekam.“
„Ne, Selija, upravo to ne treba da radiš - da smatraš da si mi se
obećala. Ti si sasvim slobodna.“
„Ne želim da budem.“
„Svejedno, jesi.“
Iznenadno odbojno je kazala:
„Da me stvarno voliš ti bi želeo da se istog trena udam za tebe i
odem sa tobom.“
„Oh, ljubavi moja, mala moja ljubavi, zar ne razumeš da to ne
činim upravo zbog toga što te toliko volim?“
 Dok je posmatrala bol na njegovom licu shvatila je da ju je zaista
voleo, voleo ju je ljubavlju koja se nije usuđivala da uzme blago koje
je želeo.
Nakon tri nedelje Piter je otplovio.
Nakon godinu i tri meseca Selija se udala za Dermota.
 Deveto poglavlje

Dermot

Piter je lagano ulazio u Selijin život; Dermot je u njega uleteo

naglo i iznenada.
I on je bio vojnik i teško da bi se mogla zamisliti dva muškarca
koja su se više razlikovala nego što je to bio slučaj sa Dermotom i
Piterom.
Selija ga je upoznala na pukovskom balu u Jorku na koji je otišla
sa Lukovima.
Kada su je predstavili tom visokom, mladom muškarcu
prodornih plavih očiju, on je rekao: „Voleo bih tri plesa da odigram
sa Vama, molim.“
Nakon što su otplesali drugi ples, on ju je zamolio za još tri. Njen
raspored je bio popunjen. Rekao je:
„Nije važno. Izbacite nekoga.“
Uzeo je raspored od nje i nasumice precrtao tri imena.
„Eto“, rekao je, „i ne zaboravite. Požuriću da Vas se dočepam na
vreme.“
Bio je crn, visok, kovrdžave crne kose, izrazito plavih očiju
prijatnog pogleda koji je švrljao; odlučnih manira, praćen oreolom
sposobnosti da uvek dobije ono što želi - u bilo kojim okolnostima.
Kad se bal završio pitao je Seliju koliko dugo namerava da se
zadrži u tom delu sveta. Rekla mu je da odlazi sutradan. Pitao ju je da
li ima običaj da svraća u London.
 Rekla mu je da će narednog meseca boraviti kod bake. Ostavila
mu je adresu.
Rekao je: „U to vreme ću i ja biti tamo. Svratiću da Vas posetim.“
Selija je odgovorila: „U redu.“
Ipak, nije ozbiljno shvatila da će on to zaista i učiniti. Mesec
dana je dug vremenski period. Doneo joj je čašu limunade, ona je
otpila gutljaj. Pričali su o životu, a Dermot je rekao da veruje kako
čovek uvek može da dobije ono što poželi samo ako želi dovoljno.
Selija je imala osećaj krivice zbog plesova koje je obećala, a nije
odigrala - nije imala naviku tako da postupa - samo nije imala snage
da mu se odupre... On je, jednostavno, bio takav.
Bilo joj je žao što ga verovatno nikada više neće videti.
Ipak, da bude iskrena, sasvim je zaboravila na njega kada je
jednog dana ušla u kuću u Vimbldonu i zatekla baku kako se naginje
napred u svojoj fotelji i razgovara sa nekim mladićem čije su uši i lice
bili rumeni od nelagode koju je osećao.
„Nadam se da me niste zaboravili“, prošaputao je Dermot.
Ovog puta je bio izuzetno stidljiv.
Selija je odgovorila da svakako nije, a baka, koja je gajila
posebnu naklonost prema mladićima, pozvala ga je da ostane na
večeri što je on prihvatio. Nakon večere otišli su u salon gde mu je
Selija pevala.
Pre nego što je otišao rekao joj je svoj plan za sutradan. Imao je
karte za matine - da li bi Selija pošla sa njim u grad? Kada je
razjasnio da je mislio da Selija ide sama sa njim baka se usprotivila.
Nije bila sigurna da li bi se to dopalo njenoj majci. Međutim, mladić
je uspeo da obrlati baku. I tako, baka se predala, ali je upozorila da ni
po koju cenu nakon matinea nikuda ne vodi Seliju na čaj. Morala je
da se vrati pravo kući.
Pošto je sve dogovoreno, Selija je sa njim otišla na matine i
uživala je više nego na ijednoj predstavi koju je ikada videla, a zatim
su popili čaj u bifeu na železničkoj stanici Viktorija, jer je Dermot
rekao da se to ne računa.
Navratio je još dva puta pre nego što se Selija vratila kući.
Trećeg dana nakon Selijinog povratka, dok je pila čaj sa
Mejtlendovima, pozvali su je da se javi na telefon. Majka joj je kazala:
„Draga, jednostavno moraš doći kući. Došao je jedan mladić na
motoru i traži tebe. Ti znaš koliko mi teško padaju razgovori sa
mladićima. Požuri kući i sama se pobrini za njega.“
Selija je krenula kući pitajući se ko je to bio. Majka joj je rekla da
je nerazgovetno rekao svoje ime i da ga nije razumela.
Bio je to Dermot. Delovao je nekako očajnički odlučno i
nesrećno i kao da nije mogao da progovori kada je ugledao Seliju.
Zamuckivao je uopšte ne gledajući u nju.
Rekao joj je da je pozajmio motor kojim je došao. Pomislio je
kako bi bilo prijatno da na nekoliko dana izađe iz Londona i obiđe
okolinu. Odseo je u obližnjem hotelu. Već sutra je morao da se vrati.
Da li bi prvo želela da pođe sa njim u šetnju?
Sutradan je bio u sličnom raspoloženju - ćutljiv - očajan - nije
mogao da je pogleda. Iznenada ju je upitao:
„Moje odsustvo je završeno, moram da se vratim u Jork. Ipak,
nešto mora da se razjasni. Moram ponovo da Vas vidim. Želim stalno
da Vas viđam - neprestano. Želim da se udate za mene.“
Selija je nepomično stajala, ostala je bez teksta. Iako je shvatila
da se dopada Dermotu, nikad ni pomislila nije da bi mlad, niži oficir
od dvadeset tri godine mogao da joj ponudi brak.
Rekla je: „Žao mi je... zaista mi je žao... ali ja ne mogu... oh, ne,
ne mogu.“
Kako bi mogla? Udaće se za Pitera. Volela je Pitera. Da, i dalje je
volela Pitera, podjednako, ali volela je i Dermota...
Shvatila je da više od ičega na svetu želi da se uda za Dermota.
 Dermot je nastavio:
„Svejedno, moram Vas ponovo videti... Verujem da sam te
prerano pitao... Nisam mogao da sačekam...“
Selija reče:
„Znate... ja sam... verena sam za drugog...“
Pogledao ju je iskosa i kazao:
„To nije važno. Morate ga ostaviti. Vi me volite?“
„Ja... čini mi se.“
Da, volela je Dermota više od svega na svetu. Radije bi bila
nesrećna sa Dermotom nego srećna sa nekim drugim. Zašto bi bila
nesrećna sa Dermotom? Zato, pretpostavljala je, što nije znala kakav
je... Bio je za nju stranac...
Dermot je zamucao:
„Ja... ja... oh, pa to je sjajno, smesta ćemo se venčati. Ne mogu
da čekam...“
Selija je pomislila kako ne može podneti da povredim Pitera.
Ipak, znala je da se Dermot ne bi libio da povredi bezbroj Pitera, kao
što je znala i da će učiniti sve što joj Dermot bude rekao.
Prvi put ga je pogledala pravo u oči i po prvi put nije zatreptao
niti skrenuo pogled u stranu.
Izrazito, izrazito plave oči...
Stidljivo... nesigurno... poljubili su se...
 2.

Mirjam je ležala na sofi u svojoj sobi i odmarala kad je Selija

ušla. Čim je pogledala lice svoje ćerke, bilo joj je jasno da se desilo
nešto nesvakidašnje. Poput munje Mirjaminom glavom je proletela
misao da joj se taj mladić ne dopada. Rekla je: „Dušo... šta se desilo?“
„Oh, majko... on želi da se oženi sa mnom... i ja želim da se
udam za njega, majko...“
Poletela je majci u zagrljaj i zagnjurila lice u njeno rame.
Iako joj je srce nervozno udaralo, Mirjam je trezveno pomislila
kako joj se to ne dopada, uopšte joj se ne dopada, ali znala je da je to
sebično, jer, zapravo, nije želela da ona ode.
 3.

Teškoće su nastale gotovo od samog početka. Dermot nije uspeo

da pridobije Mirjam kao što mu je pošlo za rukom kada je Selija bila
u pitanju. Suzdržavao se jer nije želeo da okrene Selijinu majku
protiv sebe, ali ga je nervirao i najmanji nagoveštaj njenog
protivljenja.
Priznao je da nema novca - jedva osamdeset funti godišnje preko
svoje plate. Međutim, nerviralo ga je kad ga je Mirjam upitala od
čega će on i Selija da žive. Rekao joj je da o tome još nije imao
vremena da razmišlja. Naravno, snaći će se nekako, Selija neće mariti
i ako budu siromašni. Kada mu je Mirjam skrenula pažnju da nije
uobičajeno da se mlađi oficiri žene, nestrpljivo joj je odgovorio da se
posebno ne pridržava onoga što se smatra ustaljenim.
Ogorčeno je rekao Seliji: „Tvoja majka izgleda sve posmatra kroz
funte, šilinge i penije.“
Bio je nalik detetu kome se osporavalo ono što je želelo i koje
nije htelo da sluša razloge.
Kada je otišao, Mirjam je osećala jaku potištenost. Smatrala je
da je na pomolu duga veridba uz vrlo malu mogućnost da se na kraju
završi brakom. Možda, osećala je, ne bi trebalo da im dozvoli uopšte
da se vere... Ali toliko je volela Seliju da nije želela da joj prouzrokuje
patnju.
Selija reče: „Majko, moram da se udam za Dermota. Moram.
Nikada neću voleti nijednog drugog. Jednog dana će sve doći na
svoje mesto... kad ti kažem da hoće.
„Sve to deluje tako beznadežno, draga moja. Ni jedno ni drugo
nemate ništa. A on je tako mlad...
 „Ali jednoga dana, ako malo pričekamo...“
„Možda...“
„On ti se ne dopada, majko. Zašto?“
„Dopada mi se. Smatram da je veoma privlačan, zapravo
izuzetno je privlačan. Ali ne i razuman...“
Te noći Mirjam je dugo ležala budna i razmišljala o svojim
skromnim prihodima. Hoće li moći da odvoji za Seliju - koliko god to
malo bilo? Ako proda kuću...
Bilo kako bilo, nije živela pod kirijom i tekući troškovi bili su
svedeni na najmanju moguću meru. Kuća je bila u lošem stanju, a na
tržištu je vladala slaba potražnja za sličnim imanjem.
Ležala je budna, prevrćući se i uzdišući. Kako da svom detetu
omogući ono za čim joj srce žudi?
 4.

Bilo je zaista grozno pisati Piteru i reći mu.

Pismo je bilo krajnje neubedljivo. Uostalom, kako bi mogla
objasniti svoju izdaju?
Piterov odgovor, kada je stigao, zaista je bio nalik njemu. Toliko
da se Selija rasplakala.

Ne krivi sebe, Selija (pisao je Piter). Ja snosim svu krivicu. Sve

je to posledica moje kobne navike da sve ostavljam za kasnije. Zato
mi, porodično, uvek kasnimo i propuštamo autobuse. Mislio sam
najbolje - da li pružim priliku da se udaš za nekog bogatog momka.
A ti si se zaljubila u nekoga ko je siromašniji čak i od mene.
Istina je da imaš više petlje nego ja. Trebalo je da te držim za
reč kad si rekla da želiš da se udaš za mene i dođeš sa mnom
ovamo... Bio sam prokleto lud. Izgubio sam te vlastitom greškom.
On je bolji čovek od mene... tvoj Dermot... Sigurno je od najbolje
fele, u suprotnom, tebi se nesumnjivo ne bi dopao. Želim vam sreću
oboma - zauvek. I ne žali zbog mene. Ovo je moj pogreb, nije tvoj...
Bio bih u stanju da sam sebe izudaram zato što sam prokleta
budala. Neka te bog čuva, draga moja...

Dragi Piter... dragi, dragi Piter...

Pomislila je kako bi bila srećna sa Piterom. Zauvek bi bila veoma
srećna...
Ali sa Dermotom život je bio velika avantura!
 5.

Godina veridbe sa Dermotom za Seliju je bio buran period.

Iznenada joj je stiglo pismo od njega u kome je stajalo:

Sada shvatam - tvoja majka je bila sasvim u pravu. Suviše smo

siromašni da bismo se venčali. Nije trebalo da te zaprosim.
Zaboravi me najbrže što možeš.

Da bi zatim, dva dana kasnije, stigao na pozajmljenom

motociklu, prigrlio uplakanu Seliju u naručje i kazao kako ne može
da je ostavi. Nešto je moralo da se desi.
A ono što se desilo bio je rat.
 6.

Rat je, kao i za većinu, za Seliju nastupio kao krajnje

neverovatan i neočekivan udar groma. Ubijeni nadvojvoda, članci o
strahotama rata u novinama - sve je to Seliji jedva dopiralo do svesti.
A zatim, iznenada, Nemačka i Rusija obrele su se u ratu - Belgija
je napadnuta. Ono što je bilo krajnje nezamislivo - postalo je moguće.
Pismo od Dermota:

Izgleda da ćemo i mi ući u rat. Svi pričaju da ako dođe do toga,

da će se to desiti negde oko Božića. Kažu da sam pesimista, ali
smatram da je velika verovatnoća da će trajati najmanje dve
godine...

A zatim postaje neosporna činjenica - Engleska je u ratu...

To je za Seliju značilo samo jedno - Dermot bi mogao da
pogine...
Stigao je i telegram - nije mogao da dođe da se oprosti sa njom -
da li bi ona i njena majka mogle da dođu do njega?
Banke su bile zatvorene, ali Mirjam je imala nekoliko novčanica
od pet funti (to je bakina škola, neka ti se u tašni uvek nađe nekoliko
novčanica od pet funti). Blagajna na železničkoj stanici odbila je da
primi novčanice. Obišle su staničnu zgradu, prešle prugu i ušle u voz.
A zatim kondukter za kondukterom. „Nemate karte? Ne, madam, ne
mogu da primim novčanicu od pet funti...“ i beskrajno zapisivanje
imena i adrese.
 Kakav košmar - ništa nije bilo stvarno osim Dermota...
Dermot u maslinastozelenom - drugačiji Dermot - tako rastrzan
i ćudljiv, nemirnog pogleda. Niko ništa nije znao o tom novom ratu -
bio je to rat iz koga se možda niko ne vrati... Novo oružje za
uništavanje. Iz vazduha... niko nije znao šta ih može snaći iz
vazduha...
Selija i Dermot bili su dvoje dece, pripijeni jedno uz drugo...
„Učini da sve to preživim...“
„Bože, učini da mi se vrati...“
Ništa drugo nije bilo važno.
 7.

Užasna neizvesnost vladala je tih prvih nekoliko nedelja. Stizale

su dopisnice bledo ispisane olovkom.
Nije nam dozvoljeno da otkrijemo gde se nalazimo. Sve je u
redu.
Volim te.
Niko nije znao šta se dešava.
Neverica zbog objavljivanja prvih spiskova poginulih. Prijatelji.
Momci sa kojima je plesala - nastradali...
Ali Dermot je bio dobro - a to je jedino bilo važno.
Za većinu žena rat se svodi na sudbinu jedne osobe...
 8.

Nakon prvih nekoliko nedelja neizvesnosti mislilo se o onome

što se moralo obaviti kod kuće. Bila je otvorena bolnica Crvenog
krsta u blizini Selijine kuće, ali je Selija morala da se obuči u
poznavanju prve pomoći i prođe obuku za negovateljicu. Predavanja
su se održavala blizu bakine kuće i Selija je otišla kod nje.
Gledis, nova, mlada i lepa služavka, otvorila joj je vrata. Sada su
ona i mlada kuvarica vodile domaćinstvo. Jadne, stare Sare više nije
bilo.
„Kako ste, gospođice?“
„Prilično dobro. Gde je baka?“
Kikot.
„Izašla je, gospođice Selija.“
„Izašla?“
Baka - u svojih devedeset godina - bila je opreznija više nego
ikada pre da joj hladan vazduh ne naškodi. Baka je izašla?
„Otišla je do vojnih radnji, gospođice Selija. Rekla je da će se
vratiti pre nego što Vi stignete. Oh, čini mi se da je došla.“
Stara kočija pojavila se pred vratima. Uz pomoć kočijaša baka se
pažljivo oslonila na svoju zdravu nogu.
Na prilazu kući koračala je sigurnim koracima. Delovala je
razmetljivo - pozitivno razmetljivo - vojničke trube preko njenog
ogrtača ljuljale su se i presijavale na septembarskom suncu.
„Znači, stigla si, Selija, dušo.“
 To drago i milo lice bilo je poput izgužvanih ružinih latica. Baka
je mnogo volela Seliju - i štrikala je vunene čarape za Dermota kako
bi mu stopala ostala topla dok leži u rovovima.
Glas joj se promenio kad je pogledala u Gledis. Baka je sve više
uživala u maltretiranju sluškinja (koje su danas umele da vode
računa o sebi i voze bicikl sviđalo se to baki ili ne).
„Dobro, Gledis“, oštro je rekla baka, „zašto ne odeš da pomogneš
onom čoveku da ponese stvari? I ne unosi ih u kuhinju. Stavi ih u
salon u kome je ujutru sunce.“
Jadna gospođica Benet nije više uzurpirala tu prostoriju.
Nagomilani u ostavi iza vrata stajali su brašno, biskviti, desetine
konzervi sardina, pirinač, tapioka46, sago47.
Sa osmehom od uha do uha pojavio se kočijaš. Nosio je pet
šunki. Za njim je išla Gledis i nosila još kolutova šunke. Bilo ih je
ukupno šesnaest i smešteni su u prostoriju sa ostalim đakonijama.
„Možda mi je devedeset godina“, kazala je baka (još ih nije
imala, ali tako je zvučalo upečatljivije), „ali neću da dozvolim da me
Nemci izgladnjuju!“
Selija se histerično nasmejala.
Baka je platila kočijašu, uz poveću napojnicu, i posavetovala ga
da bolje hrani svog konja.
„Hoću, gospođo! Hvala, gospođo!“
Dotakao je šešir u znak pozdrava i otišao ne skidajući osmeh s
lica.
„Kakav je ovo bio dan“, kazala je baka dok je odvezivala vrpce
svog šešira. Nije pokazivala znake umora i bilo je očigledno da je
uživala.
„Radnja je bila prepuna svega, dušo moja.“
Kao što su, očigledno, kočije bile prepune starih dama koje su
njima prevozile šunke.
 9.

Selija, ipak, nije počela da radi u Crvenom krstu.

Zbilo se nekoliko događaja. Pre svega, Rounsi je prestala da radi
i vratila se kući kod svog brata. Selija i njena majka obavljale su
kućne poslove uz nevoljnu Gregovu pomoć, koji nije mogao da
podnese rat, ali ni činjenicu da dame obavljaju poslove koji nisu bili
za njih.
Zatim je baka pisala Mirjam.

Najdraža Mirjam,
Pre nekoliko godina predložila si mi da živimo zajedno. Ja sam
tvoj predlog tada odbila jer sam smatrala da sam prestara da se
selim. Međutim, doktor Holt (jedan pametan čovek - rad da čuje
dobru priču - mada se plašim da ga supruga ne ceni posebno) rekao
mi je da me vid polako napušta i da za to nema leka. To je božija
volja i ja je prihvatom, samo nisam rada da se prepustim na milost
i nemilost slugama. Svakakve stvari čovek danas može da pročita -
a meni je u poslednje vreme nestalo nekoliko stvari. Ne spominji to
kad mi budeš pisala - možda otvaraju moja pisma. Ovo pismo ću
lično poslati. Zbog svega toga smatram da bi za mene najbolje bilo
da dođem da živim sa tobom. Tako će biti lakše jer će ti i moj prihod
dobro doći. Ne dopada mi se ideja da Selija obavlja kućne poslove.
Drago dete treba da štedi svoju snagu. Sećaš li se Eve, kćerke
gospođe Pinčin? Bila je podjednako krhka. Preforsirala se i sada se
nalazi u sanatorijumu u Švajcarskoj. Ti i Selija morate doći da mi
pomognete oko preseljenja. Plašim se da će to biti veliki posao.
 Zaista je bio veliki posao. Baka je pedeset godina živela u kući u
Vimbldonu i, upravo onako kako to obično rade starije generacije,
ništa nije bacala sto bi joj nekada moglo zatrebati.
Imala je mnogo ormana i fioka od čvrstog mahagonija, svi do
jednog su bili prepuni svega i svačega što je baka sklonila za ne daj,
bože i zaboravila. Bilo je tu bezbroj krpica od svile i satena,
štampanog platna i pamuka. Imala je i desetak kutija pribora za
šivenje i štrikanje koje je poklanjala služavkama za Božić. Igle su već
odavno bile zarđale. Bilo je tu i raznih starudija i iznošenih haljina.
Ali i pisama i dokumenata, dnevnika, recepata i isečaka iz novina.
Četrdeset četiri jastučeta za igle i trideset pet makaza. Mnogobrojne
fioke bile su prepune pamučnog veša, već iscepanog, ali sačuvanog
zbog lepog veza.
Najtužniji od svega bio je ormarić sa posuđem, uspomena iz
Selijinog detinjstva, ali ona više nije mogla da gurne ruku unutar
ormara koliko je bio krcat. Staro posuđe je ležalo netaknuto dok se
preko njega gomilalo novo. Brašno prepuno žiška, mrvice biskvita,
zgrušani pekmez, sasvim trulo, zaboravljeno voće - sve je to bilo
izvađeno i bačeno dok je baka sedela i jadikovala zbog neopisive
štete. „Mirjam, zar sve to ne bi moglo da se upotrebi u kuhinji?“
Jadna baka - tako sposobna, energična i štedljiva domaćica - bila
je poražena starošću i slabljenjem vida i primorana da sedi i
posmatra kako tuđe oči svedoče njenom porazu...
Iz petnih žila se borila za svaku svoju dragocenu sitnicu koju je
nova, bezosećajna generacija želela da baci.
„Ne moju haljinu od smeđeg pliša. To je moja plišana haljina.
Madam Bonsero mi ju je poklonila u Parizu. Tako je francuska! Svi
su mi se divili kad bih je obukla.“
„Ali je iznošena, i porub se iscepao. Sva je u rupama.“
„To se da srediti. Sigurna sam da se da srediti.“
Jadna baka - stara i nemoćna, prepuštena je bila na milost
mlađima, sklonih prekoru i neprestanom ponavljanu „Ovo nije
dobro, baci“.
Vaspitana je tako da nikad ništa ne baca. Možda zatreba jednog
dana. Oni to nisu znali, ti mladi.
Trudili su se da imaju obzira. Povinovali su se njenim željama
čak toliko da su napunili desetak dotrajalih škrinja starim stvarima i
olinjalim krznima - svim onim što se više nikada neće koristiti, ali
zašto uzrujavati staru damu više nego što je potrebno?
Baka je insistirala da sama spakuje izbledele fotografije
nekadašnje gospode.
„To je dragi gospodin Harti... i gospodin Lord... kako smo samo
bili lep par kad smo plesali! Svi bi nas posmatrali.“
Stakla na ramovima gospodina Hartija i gospodina Lorda bila su
slomljena. Ali ništa od onoga što je baka spakovala nije se slomilo i to
joj se moralo priznati.
U pojedinim trenucima, kada je mislila da je niko ne gleda, baka
je kradom vratila poneku odbačenu sitnicu - komadić svile, poneki
ukras, neki sitan vez. Gurnula bi ih u svoje velike džepove i krišom ih
stavila u neki od velikih kovčega koji su stajali u njenoj spavaćoj sobi
i čekali da se u njih spakuju bakine lične stvari.
Jadna baka. Selidba je umalo nije ubila, ali se to ipak nije
dogodilo. Imala je želju da živi. Upravo ta želja ju je podstakla da se
preseli iz doma u kome je tako dugo boravila. Nemci je neće
izgladneti, a neće je srediti ni svojim vazdušnim udarima. Baka je
bila rešena da živi i uživa u životu. Kad čovek doživi devedeset godina
odlično zna kako život ume da bude divan. To je ono što mladi ljudi
ne razumeju. Stare smatraju polumrtvima i jadnima. Mladi,
razmišljala je baka setivši se jednog aforizma iz svoje mladosti, misle
da su stari ljudi glupi, ali stari znaju da upravo mladi jesu glupi!
Njena tetka Kerolajn je to izjavila u svojoj osamdeset petoj godini i
bila je u pravu.
Bilo kako bilo, baka i nije imala posebno lepo mišljenje o
tadašnjoj mladeži. Nisu bili čvrsti i otporni. Pa kavi su bili samo
nosači nameštaja - četvorica mladića umotana u remenje za nošenje -
molili su je da isprazni fioke iz njene velike komode od mahagonija.
„To se nekada prenosilo puno, zaključanih fioka“, kazala je baka.
„Znate, gospođo, to je teško drvo. A fioke su prepune.“
„Tako je bilo i kad je komoda donesena ovamo! To su bili
muškarci! Vi današnji ste svi slabići. Dižete dževu zbog neznatnog
tereta.“
Mladići se nasmejaše i uz malo poteškoća odnesoše komodu
napolje do kola.
„Tako je već bolje“, s odobravanjem je rekla baka. „I ne znate šta
sve možete dok ne pokušate.“
Među raznim stvarima koje su se iznosile iz kuće bilo je i trideset
okruglih boca uskog grla sa bakinim domaćim likerima. Međutim,
samo je dvadeset osam stiglo na odredište...
Da to, možda, nije bila osveta nasmejanih mladića?
„Propalice“, kazala je baka. „Upravo to su - propalice. A sebe
nazivaju trezvenjacima. Krajnji bezobrazluk.
Ipak, dala im je lepu napojnicu i nije bila baš sasvim
nezadovoljna. Na kraju krajeva, bio je to svojevrstan kompliment
njenom likeru...
 10.

Kada se baka smestila, našli su kuvaricu koja je trebalo da

zameni Rounsi. Bila je to dvadesetosmogodišnja devojka Meri. Bila je
prijatna i ljubazna prema starijim osobama i često je čavrljala sa
bakom o svom momku i rođacima koji su imali raznorazne probleme.
Baku su zlurado razveseljavale priče o oslabelim nogama, oteklim
venama i drugim bolestima Merinih rođaka. Slala im je razne lekove i
plela im šalove.
Selija je ponovo počela da razmišlja o tome da pruži pomoć u
ratnim uslovima. Baka se žestoko opirala toj ideji nabrajajući dug
spisak bolesti koje bi mogle zadesiti Seliju ukoliko bi se izložila
velikim naporima.
Mnogo je volela Seliju. Davala joj je misteriozna upozorenja u
vezi sa svim opasnostima koje mogu vrebati u životu, ali i novčanice
od pet funti. Jedno od bakinih čvrstih i nepromenjivih načela bilo je
da se uvek pri ruci mora imati novčanica od pet funti.
Dala je Seliji pedeset funti u apoenima od pet funti i kazala joj da
ih drži uz sebe.
„Ne dozvoli da čak ni tvoj suprug zna da ih imaš. Žena nikada ne
zna kada novac može da joj zatreba. Ne zaboravi, dušo, muškarcima
se ne sme verovati. Gospoda mogu biti veoma ljubazna, ali nijednom
ne smeš verovati - osim ako nije nekakav smotanko koji nije ni za
šta.“
 11.

Selidba i sve što ju je pratilo uspešno su odvukle Selijine misli od

rata i Dermota.
Sada, kada se baka smestila, Seliji je ponovo počelo da smeta
sopstveno neangažovanje.
Kako da ne misli na Dermota koji je bio tamo negde?
U očajanju, počela je da udaje svoje „devojčice“! Izabela se udala
za bogatog Jevreja, Elsi za istraživača. Ela je postala učiteljica u školi.
Udala se za starijeg čoveka, invalida, koga je šarmiralo njeno
mladalačko blebetanje. Etel i Eni su vodile računa o kući. Vera je
imala romantičnu vanbračnu vezu sa princem iz kraljevske loze i
oboje su tragično nastradali na motoru u saobraćajnoj nesreći na dan
njihovog venčanja.
Planiranje venčanja, biranje haljina za deveruše, odlučivanje o
muzici na Verinoj sahrani - sve je to pomoglo Seliji da ne misli na
stvarnost.
Žudela je da nešto predano radi. Ali to je značilo da treba da ode
od kuće... Da li bi je Mirjam i baka mogle pustiti?
Baka je zahtevala dosta pažnje. Selija je osećala da ne može da
ostavi svoju majku.
Međutim, Mirjam je bila ta koja je podstakla Seliju da napusti
dom. Savršeno dobro je znala da će rad, naporan fizički rad, biti
upravo ono što može pomoći Seliji u ovom trenutku.
Baka je plakala, ali je Mirjam ostala neumoljiva.
„Selija mora da ide.“
 Međutim, na kraju, Selija ipak nije otišla da se bavi
dobrotvornim radom.
Dermot je bio ranjen u ruku i došao je u bolnicu u svom gradu.
Nakon što se oporavio, prebačen je u civilnu službu i poslali su ga u
Ratni ured. A zatim su se on i Selija venčali.
 Deseto poglavlje

Brak

Selijino shvatanje braka bilo je krajnje ograničeno.

Za nju je brak bio živeti srećno do kraja života kao što je pisalo
u njenim omiljenim bajkama. Nije shvatala da u njemu mogu
postojati poteškoće, niti da bi moglo doći do njegovog kraha. Kada se
dvoje vole, onda su srećni. Nesrećni brakovi za koje je, naravno,
znala da postoje, bili su takvi jer nije postojalo ljubavi.
Ni bakini duhoviti opisi muškog karaktera, niti majčina
upozorenja (koja su Seliji zvučala tako staromodno) da žena mora da
zadrži muškarca, ali ni brojna realistička literatura u kojoj su
prikazani čemerni brakovi sa nesrećnim krajem, Seliji ništa nisu
značili. Muškarce o kojima je baka pričala, ni na koji način nije
povezivala sa Dermotom. Likovi iz knjiga bili su upravo to likovi iz
knjiga, a Mirjamina upozorenja posebno su uveseljavala Seliju jer joj
je bila poznata istinska sreća koju je Mirjam imala u svom braku.
„Mama, tata nikada nije pogledao nijednu drugu osim tebe.“
„Nije, ali imao je bogat momački život pre nego što se oženio.“
„Mislim da ti se Dermot ne dopada ili da mu ne veruješ.“
„Dopada mi se“, odgovorila je Mirjam. „Smatram da je izuzetno
privlačan.“
Selija se nasmejala i kazala:
„Ali ti nikad nećeš misliti da je iko dovoljno dobar za mene -
tvoje malo srculence i jagnješce, je li tako? Pa čak ni najbolji od
najboljih.“
Mirjam je morala da prizna da je to najverovatnije tačno.
I tako su Selija i Dermot bili srećni zajedno.
Mirjam je na kraju priznala sebi da je bila neopravdano
sumnjičava i neprijateljski nastrojena prema čoveku koji joj je
oduzeo ćerku.
 2.

Dermot je kao suprug bio sasvim drugačiji nego što je Selija

zamišljala. Sva ona smelost, samopouzdanje i odvažnost kao da su ga
sasvim napustili. Bio je mlad, nesiguran, jako zaljubljen, a Selija je
bila njegova prva ljubav.
Na neki način, zaista je ličio na Džima Granta. Međutim, dok je
Džimova nesigurnost nervirala Seliju zato što nije bila zaljubljena u
njega, Dermotov nedostatak samopouzdanja samo ga je Seliji učinio
još dražim.
Podsvesno se pomalo plašila Dermota. On je za nju bio stranac.
Iako ga je volela, o njemu nije znala ništa.
Džoni Diberg je razbudio njenu čulnu stranu ličnosti, a Džim
duhovnu. Piter je prožimao svaki delić njenog života, ali u Dermotu
je našla ono što nikada nije imala - druga.
Dermot je posedovao nešto izrazito dečačko u sebi - on je u Seliji
razbudio dete. Njihovi ciljevi, njihova razmišljanja, njihovi karakteri
bili su šušte suprotni, ali oboje su želeli druga za igru i našli ga u
onom drugom.
Bračni život je za njih bio igra - i igrali su je sa velikim
oduševljenjem.
 3.

Šta je to čega se sećamo u životu? Nisu takozvane važne stvari.

Ne, već sitnice, beznačajnosti... one zauvek ostaju u pamćenju, ne
mogu se odagnati.
Kad se osvrne na prve dane svog bračnog života, čega se Selija
sećala?
Kupovine haljine kod krojačice, prve haljine koju joj je Dermot
kupio. Isprobala uh je u maloj kabini gde joj je pomagala jedna
starija žena. Zatim su zvale Dermota da vidi koja mu se haljina
najviše dopada.
Oboje su u tome zaista uživali.
Naravno, Dermot se pretvarao da je to i ranije radio. Pred
ljudima u krojačkoj radnji nisu želeli da priznaju da su tek od skoro
venčani - nikako!
Dermot je čak sasvim nonšalantno rekao:
„Ta haljina liči na onu koju si pre dve godine kupila u Monte
Karlu.“
Konačno su se odlučili za tamnoplavu haljinu sa ružicama na
jednom ramenu.
Selija je sačuvala tu haljinu. Ni pomislila nije da je baci.
 4.

Potraga za kućom! Svakako, morali su da nađu opremljenu kuću

ili stan. Nije se znalo kad bi Dermot ponovo mogao biti poslat u
inostranstvo. I mora biti što je moguće jeftinija.
Ni Selija niti Dermot nisu ništa znali o lokacijama niti o cenama.
Samouvereno su krenuli od centra Mejfera!
Sutradan su već bili u Južnom Kensingtonu, Čelziju i Bejsvoteru.
A prekosutra u Zapadnom Kensingtonu, Hamersmitu, Zapadnom
Hemstedu, Batersiju i drugim prigradskim lokacijama.
Na kraju su ostali da se dvoume između dve stambene jedinice.
Jedna je bila stan po ceni od tri gvineje nedeljno. Nalazio se u bloku
zgrada u zapadnom Kensingtonu. Bio je besprekorno čist i pripadao
je jednoj staroj usedelici gospođici Benks. Gospođica Benks je
odavala utisak sposobne osobe.
„Bez posuđa i posteljine? To znatno pojednostavljuje stvari.
Nikada ne dozvoljavam posrednicima da se mešaju. Sigurna sam da
ćete se složiti sa mnom da je to čisto traćenje novca. Vi i ja oko svega
možemo direktno da se dogovorimo.“
Odavno niko nije tako preplašio Seliju kao što je to učinila
gospođica Benks. Svako pitanje koje je postavila sve više je
razotkrivalo Selijin potpuni nedostatak ikakvog znanja po pitanju
iznajmljivanja stana.
Dermot je rekao da će joj se javiti kad odluče i izašli su na ulicu.
„Šta misliš?“, bez daha ga je upitala Selija. „Izuzetno je čist.“
Nikada pre nije razmišljala o čistoći, ali nakon dvodnevnog
obilaska jeftinih, nameštenih stanova počela je na nju da obraća
pažnju.
 „Pojedini stanovi koje smo obišli jednostavno zaudaraju“,
dodala je.
„Znam... I sasvim je pristojno namešten, a gospođica
Benks kaže da u okolini ima dosta radnjica. Nisam siguran da li
mi se gospođica Benks dopada. Prava je varvarka.“
„Jeste.“
„Mislim da je suviše prevejana za nas.“
„Hajde da još jednom vidimo onaj drugi. Na kraju krajeva,
jeftiniji je.“
Drugi stan je stajao dve i po gvineje nedeljno. Nalazio se na
poslednjem spratu stare oronule kuće koja je poznavala i bolje dane.
Imao je samo dve sobe i veliku kuhinju, ali sobe su bile prostrane,
vrlo lepe i gledale su na vrt u kome su se nalazila dva drveta.
Neporecivo nije bio tako čist kao stan spretne gospođice Benks,
ali kako Selija reče, bio je prihvatljivo čist. Tapete su mestimično bile
oguljene, boja se ljuštila, a drvenarija je zahtevala novo farbanje.
Ipak, prekrivači su bili čisti, mada izbledeli do te mere da se nisu
raspoznavale prvobitne šare na njima, a u stanu su se nalazile i
velike, udobne i ne tako pohabane fotelje.
Taj stan je iz još jednog razloga bio Seliji veoma privlačan. Žena
koja je živela u prizemlju mogla je da kuva za njih. Bila je pristojna,
debeljuškasta, ljubazna i prijatnog pogleda koji je Seliju podsećao na
Rounsin.
„Ne bismo morali da angažujemo služavku.“
„Tačno. Sigurna si da ti to neće smetati? To nije... pa nije ono na
šta si ti navikla, Selija. Mislim, tvoj dom je tako divan.“
Da, njen dom je bio divan. Tek sada je to shvatala. Odmereno
dostojanstvo stilskog nameštaja, porcelan, cicane presvlake... Kuća
možda jeste bila već pomalo oronula - krov je prokišnjavao, šporet je
bio star, tepisi dotrajali, ali kuća je i dalje bila lepa...
 „Čim se rat završi“, Dermot je odlučno izdigao bradu,
„nameravam da se prihvatim nekog posla i zaradim novac za tebe.“
„Ja ne želim novac. Sem toga, ti već jesi kapetan. Ni za još deset
godina ne bi postao kapetan da nije bilo rata.“
„Kapetanska plata nije dovoljna. U vojsci nema budućnosti. Naći
ću nešto bolje. Sada kada imam tebe za koju ću da radim, osećam da
mogu da radim bilo koji posao. I hoću.“
Gospođica Lestrejndž bila je fina žena u svojim tridesetim koja
je stalno treptala i na licu imala dobrodušni osmeh.
Ako ju je ovaj ozbiljan, mladi bračni par u potrazi za stanom
veselio, ničim to nije pokazala. Prihvatila je sve njihove predloge,
pružila im prilično potrebnih informacija i objasnila kako se rukuje
bojlerom zabezeknutoj Seliji koja nikad ranije ništa slično nije videla.
„Ali ne možete se često kupati“, veselo je dodala. „Potrošnja gasa
je samo oko 1100 kubika, a ne zaboravite i da morate da kuvate.“
I tako su Selija i Dermot iznajmili stan u Lankaster terasu 8 na
šest meseci i Selija je počela svoju karijeru kao domaćica.
 5.

Na početku svog braka Selija je najviše patila od usamljenosti.

Dermot je svakog jutra odlazio u Ratni ured, a Seliju je čekao
dug, neispunjen dan.
Pender, Dermotov posilni, služio je za doručak slaninu i jaja,
čistio stan i donosio namirnice. Gospođa Stedman je zatim dolazila iz
prizemlja da se dogovori sa Selijom oko ručka.
Gospođa Stedman je bila dobrodušna, pričljiva žena, ali ne
posebno vešta kuvarica. Bila je, kako je sama priznala, lake ruke sa
biberom. Ona kao da nije umela da spremi umereno jelo, ili je bilo
sasvim nezačinjeno ili su od njenih začina čoveku polazile suze na
oči.
„Oduvek sam takva bila, još otkad sam bila devojka“, veselo je
kazala gospođa Stedman. „Zanimljivo, zar ne? I testo mi ne ide od
ruke.“
Gospođa Stedman je zauzela majčinski stav prema Seliji koja se
mučila da bude ekonomična, a nije znala kako bi joj to pošlo za
rukom.
„Bolje bi Vam bilo da kupovinu prepustite meni. Mladu damu
poput Vas neko bi mogao prevariti. Vi se, na primer, nikada ne biste
setili da uzmete haringu za rep kako biste proverili je li sveža. A ti
prodavci ribe umeju da budu grozni.“
Gospođa Stedman je odmahivala glavom, neodobravajući.
Vođenje domaćinstva je još više komplikovala činjenica da je bio
rat. Jedno jaje je stajalo osam penija. Selija i Dermot su uglavnom
jeli jela sa jajima, supe od kocke za koje je Dermot tvrdio da imaju
ukus peska, bez obzira koliko ih je pozitivna reklama pratila, i
pažljivo odmerenu količinu mesa. Odmeravanje količine mesa
gospođu Stedman je uzbuđivalo više nego išta. Kada bi Pender došao
sa odreskom govedine, Selija i gospođa Stedman su sa divljenjem
obigravale oko njega, a gospođa Stedman bi se često i oblizivala.
„Zar nije prelep prizor? Kreće mi voda na usta. Nisam videla
ovakav komad mesa još otkako je rat počeo. To ja smatram pravim
prizorom. Žao mi je što Stedman nije kod kuće da ga pozovem ovo da
vidi - ne bi Vam smetalo, madam. Za njega bi bila prava čast da vidi
ovoliko mesa. Mislim da ovaj komad ne bi mogao stati u tu malu
rernu na gas ukoliko želite da ga ispečete. Ja ću dole kod mene da
Vam ga spremim.“
Selija je rekla gospođi Stedman da iseče koje parče za sebe kada
ga ispeče, što je ova nakon kratkog odbijanja prihvatila.
„Samo ovaj put... nikako ne želim da Vam se namećem.“
Divljenje gospođe Stedman bilo je toliko zarazno da je Selija i
sama bila uzbuđena kada je parče ponosno stavljeno na sto.
Silija je često umela da izađe do obližnje narodne kuhinje da
nešto pribavi za ručak. Nije se usuđivala da početkom nedelje troši
ograničenu količinu gasa. Koristila je gasnu peć samo ujutru i uveče,
a ograničivši se na kupanje samo dva puta nedeljno, nekako su
uspevali da se prilagode potrošnji i omoguće sebi grejanje dnevne
sobe.
Što se ticalo putera i šećera, gospođa Stedman pokazala se zaista
pouzdanom, uspevala je da nabavi količine koje su znatno
premašivale racionalna sledovanja.
„Poznaju me tamo“, rekla je Seliji. „Mladi Alfred mi uvek nešto
ćušne i namigne mi. Ima dosta za Vas, mama, kaže, ali pazi da ga ne
primete druge gospođe u radnji. On i ja se dobro poznajemo.“
Pošto je gospođa Stedman gotovo sve obaveze preuzela na sebe,
Selija je praktično imala ceo dan za sebe.
I bilo joj je krajnje teško da odluči šta će sa toliko slobodnog
vremena!
 Kod kuće je imala vrt, mogla je da se bavi cvećem, svira klavir.
Tamo je bila i Mirjam...
Ovde nije imala nikoga. Drugarice koje je imala u Londonu ili su
bile udate, ili su nekuda otišle ili su bile zauzete dobrotvornim
radom. Da bude iskrena, većina njih je bila suviše bogata za Seliju da
bi mogla sa njima da drži korak.
Kao neudata devojka bez ustezanja je pozivana u kućne posete,
na plesove, zabave u Renegalu ili Herlingemu. Međutim, sada kada
se udala, toga više nije bilo. S druge strane, ona i Dermot nisu imali
sredstava da pozivaju goste. Selija nikada nije posebno marila za
društvo, ali je osećala kako je postala učmala. Predložila je Dermotu
da se prihvati nekog posla u bolnici.
On se žustro suprotstavio toj ideji. Mrzeo je i samu pomisao na
to. Selija mu se povinovala. Na kraju je, ipak, pristao da upiše kurs iz
stenografije i daktilografije. I računovodstva, jer bi to, predočila mu
je Selija, kasnije moglo biti od pomoći ako bi želela da potraži posao.
Sada, kada je imala čime da se bavi, život joj je bio mnogo prijatniji.
Posebno je uživala u računovodstvu - u njegovoj urednosti i
preciznosti.
Zatim, bila je tu i radost zbog Dermotovog povratka. Oboje su
bili srećni i radosni u svom novom, zajedničkom životu.
Najlepše im je bilo kad bi sedeli ispred vatre pre odlaska u
krevet, Dermot sa čašom soka, a Selija sa teglom pekmeza.
Još uvek su jedva verovali da je sve to istina - da će zaista biti
zajedno do kraja života.
Dermot nije otvoreno pokazivao svoja osećanja. Nikada nije
rekao „Volim te“ i jedva da bi je ponekad spontano pomilovao. Kada
bi ponekad izašao iz svoje ljušture uzdržanosti, Selija je taj trenutak
čuvala kao dragocenost u svom sećanju. Bilo je očigledno da mu je
teško padalo što je Selija toliko pridavala značaja tim njegovim retko
izgovorenim rečima i retkim ispoljavanjima osećanja. To bi je uvek
prijatno iznenadilo.
 Sedeli su i pričali o ćudima gospođe Stedman kada ju je Dermot
iznenada privukao sebi i zamucao:
„Selija... tako si lepa... prelepa si. Obećaj mi da ćeš uvek biti tako
lepa.“
„Isto bi me voleo i da nisam.“
„Ne. Ne baš tako. Ne bi bilo isto. Obećaj mi. Kaži mi da ćeš uvek
biti lepa...“
 6.

Tri meseca nakon što su se smestili, Selija je otišla kući u posetu.

Zatekla je majku bolesnu i umornu. Baka, nasuprot njoj, kao da je
procvetala i bila je prepuna priča o nemačkim zverstvima.
Mirjam je bila poput uvelog cveta u vazi. Dan nakon Selijinog
dolaska je živnula i ponovo je bila ona stara.
„Jesam li ti baš tako strašno nedostajala, mama?“
„Jesi, dušo. Ne pričajmo o tome. Do toga je jednog dana moralo
doći. Važno je da si ti srećna - izgledaš srećno.“
„Jesam, mama. Oh, sasvim si pogrešila u vezi sa Dermotom. On
je divan, toliko je divan da niko divniji ne bi mogao biti... I mnogo
nam je lepo. Ti znaš kako ja obožavam ostrige. Kako bi se našalio,
doneo je desetak ostriga i stavio ih u krevet... zvuči blesavo kada o
tome pričam, ali mi smo se slatko ismejali. Mnogo je drag. I dobar.
Čini mi se da nikada u životu ništa zlo i loše nije učinio. Pender, to je
njegov posilni, misli da se ceo svet vrti oko kapetana. Međutim, mene
često ume da kritikuje. Mislim da ne smatra da sam dovoljno dobra
za njegovog idola. Pre neki dan mi je rekao: 'Kapetan mnogo voli crni
luk, ali mi ga nikad nemamo’. I smesta smo morali da ga ispržimo.
Gospođa Stedman je na mojoj strani. Sprema hranu kakvu ja volim.
Ona smatra da muškarci jesu dobri, ali kaže ’kad bih mu jednom
popustila, gde bi mu onda bio kraj’.“
Selija je sedela na majčinom krevetu i veselo čavrljala.
Bilo je predivno biti kod kuće - njen dom joj je delovao lepši
nego što ga se sećala. Sve je bilo tako čisto, stolnjak je bio
besprekoran, srebro se sjajilo, a čaše bile uglancane. Koliko toga
čovek uzima zdravo za gotovo!
 Hrana, takođe, iako je bila sasvim jednostavna, bila je izuzetno
ukusna, savršeno spremljena i poslužena.
Meri će se, kazala joj je majka, pridružiti pozadinskoj
dobrovoljačkoj službi.
„Smatram da je to sasvim u redu. Mlada je.“
Greg se pokazala neočekivano teškom otkako je rat počeo.
Neprestano se žalila na hranu.
„Ja sam navikla na kuvan i topao ručak svakog dana, a ove
iznutrice i ova riba... niti je u redu, niti je hranljivo.
Mirjam je uzalud pokušavala da joj objasni neophodnost
ograničenja u ratnom periodu. Greg je bila suviše stara da bi ih
prihvatila.
„Ekonomičnost je jedna stvar, a pristojan obrok sasvim druga.
Margarin nikada nisam okusila niti ću. Moj otac bi se u grobu
prevrnuo kad bi znao da njegova ćerka jede margarin - i to u jednoj
pristojnoj, gospodskoj kući.“
Mirjam se smejala dok je o tome pričala Seliji.
„U početku sam bila popustljiva i njoj sam ostavljala puter, a ja
sam jela margarin. Zatim sam jednog dana zamotala puter u
ambalažu margarina i obrnuto. Oba sam izvadila i kazala kako je
ovog puta margarin neobično ukusan, sasvim nalik puteru, i pitala je
hoće li da proba. Probala je i smesta pljunula. Ne, zaista, kazala je,
nije mogla da jede takve stvari. Zatim sam joj ponudila margarin u
pakovanju putera i pitala je da li joj je to ukusnije. Probala je i kazala:
’Da, to je ono pravo’. Tada sam joj kazala istinu i bila sam prilično
odlučna. Otada puter i margarin delimo podjednako i više nema
nikakvih problema.“
Baka je, takođe, bila nepopustljiva po pitanju hrane.
„Selija, nadam se da jedeš dosta putera i jaja. Naročito su dobri
za tebe.“
„Bako, danas niko ne može da pojede mnogo putera.“
 „Koješta, dete moje, to je dobro za tebe. Moraš ga jesti. Ona lepa
devojka, ćerka gospođe Rajli, umrla je pre neki dan. Izgladnela se.
Napolju je radila po ceo dan, a kod kuće su je čekale nekakve trice.
Prehlada je prešla u upalu pluća. Mogla sam joj reći da će tako proći.“
Baka je zamišljeno klimala glavom zadubljena u svoje pletivo.
Jadna baka, vid ju je sve više napuštao. Sada je plela samo sa
velikim iglama, pa čak i tada bi joj koja petlja ispala napravivši
grešku u redosledu. Tada bi sedela i tiho plakala, a suze su se slivale
niz njene stare, naborane obraze.
„Moj pliš? Moj prelepi pliš?“
„Jeste, Vi ne vidite. Ali zaista je u groznom stanju.“
Baka bi žalosno uzdahnula, a u očima bi joj se pojavile suze.
„Moj pliš. Divni moj pliš; u Parizu sam ga kupila.“
Baka je, zapravo, patila jer je naglo otišla iz svog životnog
okruženja. Život van grada bio joj je strahovito dosadan posle
Vimbldona. Malo ljudi je navraćalo i ništa se nije dešavalo. Nikada
nije izlazila u vrt iz straha od svežeg vazduha. Sedela je u trpezariji
kao što je to činila i u Vimbldonu. Mirjani joj je čitala novine, a zatim
bi dan obema sporo prolazio.
Bakina jedina zabava bila je naručivanje velikih količina
kuhinjskih potrepština i hrane, a kad bi oni stigli radovala se
razvrstavanju i traženju skrovitog mesta da je ne bi optužili kako
samo nagomilava. Gornji delovi kuhinjskih ormarića bili su krcati
konzervama sardina i keksom; druga konzervirana hrana i pakovanja
šećera bili su skriveni na sasvim neočekivanim mestima. Bakine
škrinje bile su prepune bočica zlatnog sirupa48.
„Ali, bako, zaista ne treba da se gomila hrana.“
„Hah!“, baka bi se samo nasmejala kao dobroj šali. „Vi mladi
ništa ne znate. Tokom opsade Pariza ljudi su jeli pacove. Pacove.
Promišljenost, Selija, vaspitana sam da budem promišljena.“
Zatim bi, iznenada, bakino lice poprimilo izraz opreznosti.
„Sluge - ponovo su u tvojoj sobi. Gde ti je nakit?“
 7.

Selija je bila loše nekoliko dana. Na kraju je pala u krevet.

Osećala je strahovitu mučninu.
Kazala je:
„Mama, šta misliš, je l? ovo znači da ću da dobijem bebu?“
„Plašim se da je tako.“
Mirjani je delovala zabrinuto i utučeno.
„Plašiš?“ Selija se iznenadila. „Zar ti ne želiš da ja dobijem
bebu?“
„Ne, ne želim. Barem ne još. Da li je ti žarko želiš?“
„Pa...“, Selija se zamislila, „nisam razmišljala o tome. Nikada
nismo razgovarali o tome da imamo bebu. Dermot i ja.
Pretpostavljam da smo bili svesni da je možemo dobiti. Ne bih volela
da nemam dete. Imala bih osećaj da mi nešto nedostaje...“
Dermot je došao na vikend.
Nije bilo baš kao u knjigama. Selija je i dalje neprestano osećala
jaku mučninu.
„Zašto ti je toliko loše, Selija, šta misliš?“
„Pretpostavljam da je to zbog bebe.“
Dermot se strahovito uzrujao.
„Ja nisam želeo da imaš bebu. Osećam se kao nečovek - pravi
nečovek. Ne mogu da podnesem da budeš bolesna i slaba.“
„Ali, Dermote, meni je zaista drago zbog toga. Kajali bismo se
ako ne bismo imali dete.“
 „Ja ne bih, ja ga ne želim. Mislila bi samo na njega, a nimalo na
mene.“
„Ne bih, ne bih.“
„Da, bi. Takve su žene. Zatvore se u kuću i neprestano bdiju nad
decom. Sasvim zaborave svoje muževe.“
„Ja neću. Ja ću bebu voleti jer je tvoja, kako to ne razumeš?
Upravo zato što je beba tvoja sve je toliko uzbudljivo.
Tebe ću uvek voleti najviše... uvek... uvek... uvek...“
Dermot je okrenuo glavu, a u očima su mu blistale suze.
„Ne mogu to da podnesem. Ja sam ti to učinio. Mogao sam da
sprečim. Može se desiti i da umreš.“
„Neću umreti. Beskrajno sam jaka.“
„Tvoja baka kaže da si krajnje slabašna.“
„Baka k’o baka. Ona ne može da shvati da neko može da puca od
zdravlja.“
Dermotu je trebalo dosta da se uteši. Njegova nervoza i
uznemirenost zbog nje silno su dirnuli Seliju.
Kada su se vratili u London, nije se odvajao od nje, terao ju je da
kvalitetnije jede i uzima lekove protiv mučnine.
„Biće bolje nakon tri meseca. Tako piše u knjigama.“
„Tri meseca je dug period. Ne želim da imaš mučninu tri
meseca.“
„Nije prijatno, ali tu nema pomoći.“
Drugo stanje, shvatila je Selija, bilo je zaista razočaravajuće.
Toliko drugačije nego što su knjige tvrdile. Zamišljala je sebe kako
sedi i plete odeću za bebu s prijatnim mislima o detetu koje očekuje.
Ali kako da neko ima prijatne misli kada kao da se nalazi na
brodu koji se ljulja usred Lamanša? Jaka mučnina potiskivala je
svaki drugi osećaj! Selija je bila zdrava, ali se namučila.
 Mučnine su je mučile ne samo rano ujutru već tokom celog dana
u nejednakim razmacima. Pored svih tih muka, život kao da joj se
pretvorio u košmar jer nikada nije znala kad će je nelagoda spopasti.
Dvaput je izjurila iz autobusa u poslednjem trenutku da bi se
ispovraćala. U tim okolnostima jednostavno nije mogla da prihvati
pozive u goste.
Selija je ostajala kod kuće sasvim iscrpljena, samo povremeno je
izlazila u šetnje zarad kondicije. Morala je da odustane i od obuke za
sekretaricu. Šivenje je kod nje izazivalo vrtoglavicu. Sedela bi
zavaljena u fotelji i čitala ili slušala o bogatim, porodiljskim
iskustvima gospođe Stedman.
„Bilo je to kad sam nosila Beatris, sećam se. Spopalo me je
iznenada dok sam bila u bakalnici (otišla sam da kupim nešto
namirnica). Morala sam da pojedem tu krušku! Bila je krupna i
sočna - najskuplja sorta koju bogati jedu za desert. Pre nego što si
rekao keks, ja sam je zgrabila i pojela! Mladić koji me je usluživao bio
je zaprepašćen, nije ni čudo. Međutim, vlasnik bakalnice koji je bio
porodičan čovek, znao je o čemu se radilo. ’Sve je u redu, sinko’,
rekao je. ’Ne obraćaj pažnju.’ 'Zaista mi je žao’, rekla sam. ’Sve je u
redu’, odgovorio mi je. ’Ja imam sedmoro dece i moja gospođa je
poslednji put samo tražila svinjetinu i ništa drugo’.“
Gospođa Stedman je zastala da uzme vazduh i dodala:
„Volela bih da Vaša majka bude pored Vas, mada, naravno,
mora pre svega da misli o staroj dami.“
I Selija je želela da majka bude pored nje. Dani su bili pravi
košmari. Zima je bila maglovita, dan za danom magla se nije dizala.
Vreme bi joj se strahovito oteglo dok sačeka Dermota da se vrati
kući.
Kad bi se vratio, bio je tako pažljiv. Bio je uzrujan zbog nje.
Obično bi donosio poneku novu knjigu o trudnoći koju bi kupio.
Posle večere bi joj čitao odlomke iz nje.
„Žene ponekad u tom periodu osećaju neobuzdanu želju za
neobičnom i egzotičnom hranom. Ranije se smatralo da te želje
uvek moraju biti zadovoljene. Danas se, međutim, veruje da te
nagone treba kontrolisati, posebno ako je u pitanju kakva škodljiva
hrana. Osećaš li ti ikakvu želju za nekom egzotičnom hranom,
Selija?“
„Uopšte ne marim za to šta jedem.“
„Čitao sam nešto o lekovima za olakšanje porođaja. Verujem da
bi bili pun pogodak.“
„Dermote, šta misliš, kada će mučnine prestati da me muče?
Prošla su četiri meseca.“
„Moraju uskoro prestati. Sve knjige tako kažu.“
Ipak, uprkos onome što je u knjigama pisalo, to se nije desilo.
Njeno stanje je ostalo nepromenjeno.
Dermot je smatrao da bi Selija trebalo da ode svojoj kući.
„Sigurno ti je ovde grozno samoj svakog dana.“
Međutim, Selija je odbila. Povredilo bi ga, znala je, ako bi otišla.
Sem toga, nije želela da ide. Naravno, sve će biti u redu, neće umreti,
kao što je Dermot to besmisleno sugerisao, ali oprez nije naodmet.
Na kraju krajeva, dešavalo se da žene preminu, ali ona neće da
propusti nijedan svoj trenutak sa Dermotom...
I tako namučena i dalje je volela Dermota, više nego ikada.
A on je bio pažljiv prema njoj i uveseljavao ju je.
Dok su sedeli jedne večeri posmatrala je kako mu se usne miču.
„Šta ti je, Dermote? O čemu to sa sobom razgovaraš?“
Dermot je bio krajnje zatečen.
„Upravo sam zamišljao kako mi doktor kaže: ’Ne možemo spasti
oboje, i majku i dete’. A ja sam mu odgovorio: 'Izrežite dete na
komade.“
„Dermote, zaista grozno od tebe.“
 „Mrzim ga zbog onoga što ti je uradio - ako je on u pitanju. Želeo
bih da bude ona. Ne bi mi smetalo da imam plavooku i dugonogu
ćerku. Ali ne mogu da podnesem i samu pomisao na đavolastog
dečalca.“
„Dečak je. Ja želim dečaka. Dečaka nalik tebi.“
„Ja bih ga tukao.“
„Stvarno si grozan.“
„Dužnost očeva i jeste da tuku svoju decu.“
„Ljubomoran si, Dermote.“
Bio je ljubomoran, strahovito ljubomoran.
„Lepa si. Želim te sasvim za sebe.“
Selija se nasmejala i kazala:
„Baš sam sada lepa!“
„Ponovo ćeš biti. Pogledaj Gledis Kuper. Rodila je dvoje dece i
lepa je kao i pre. Zaista mi je velika uteha kad pomislim na to.“
„Dermote, volela bih kad ne bi toliko insistirao na lepoti. To... to
me plaši.“
„Ali zašto? Bićeš lepa još godinama... i godinama... i
godinama...“
Selija je napravila grimasu i pomerila se osetivši neprijatnost.
„Šta ti je? Bolovi?“
„Ne, već me probada u slabinama... zaista neprijatno. Kao da me
neko šutira.“
„Nije ono, pretpostavljam. U onoj poslednjoj knjizi piše da
nakon pet meseci...“
„Oh, Dermote, misliš na ono što nazivaju treperenjem ispod
srca? To zvuči tako poetično i divno. Mislila sam da će osećaj biti
predivan. To ne može biti ovo.“
 Ali bilo je!
Njeno dete, razmišljala je Selija, sigurno je veoma živahno.
Neprestano je udara.
Zbog te sportske aktivnosti zvali su ga Panč49.
„Panč je danas veoma živahan?“ pitao bi je Dermot.
„Užasno“, odgovorila bi Selija. „Nema ni trenutke mira, ali
mislim da će sada bar malo odremati.“
„Očekujem“, kazao je Dermot, „da će postati profesionalni
borac.“
„Ne, ne želim da mu neko razbije nos.“
Ono što je Selija najviše želela bilo je da dođe njena majka, ali
baka nije bila dobro, imala je blagi bronhitis (zato što je, kako je
sama kazala, neoprezno otvorila prozor u svojoj sobi) i mada je i
sama žarko želela da obiđe Seliju, Mirjam nije bilo prijatno da ostavi
staru gospođu.
„Osećam odgovornost prema baki i ne mogu da je ostavim,
posebno što nema poverenja u sluge, ali... oh, draga moja, toliko
želim da budem pored tebe. Zar ne bi ti mogla da dođeš ovamo?“
Ali Selija nije želela da ostavi Dermota, negde u njenoj podsvesti
nalazilo se „mogla bih da umrem“.
Na kraju je baka presekla. Pisala je Seliji svojim tankim
rukopisom nalik paučini koji je sada bio još lošiji zbog njenog
oslabljenog vida.

Najdraža Selija,
Insistiram da tvoja majka dođe kod tebe. U stanju u kome se
sada nalaziš zaista nije dobro da imaš neostvarene želje.
Tvoja draga majka želi da dođe, znam, ali nije voljna da me
ostavi samu sa slugama. O tome neću ništa da pričam jer nikad se
ne zna ko bi ovo pismo mogao pročitati.
Vodi računa, drago dete, da što više držiš podignute noge i pazi
da ne dotičeš svoju kožu ako pogledaš u lososa ili raka. Moja majka,
dok je bila trudna, uhvatila se za vrat dok je gledala u komad lososa
i zato je tvoja baba tetka Kerolajn rođena sa belegom na vratu nalik
komadu lososa.
U pismu ti šaljem novčanicu od pet funti (samo polovinu, drugu
polovinu dobićeš naknadno), i njom kupi neku đakoniju koju ti srce
želi.
S najvećom ljubavlju,

tvoja baka

Mirjamina poseta za Seliju je bila pravo uživanje. Smestili su je

da spava na divanu u dnevnoj sobi, a Dermot je bio posebno ljubazan
prema njoj. To nije posebno doticalo Mirjam, ali nežnost koju je
pokazivao prema Seliji jeste.
„Verujem da me je možda ljubomora sprečavala da ne prihvatim
Dermota“, priznala je. „Znaš, draga moja, čak ni sada ne može da mi
bude drag neko ko mi te je odveo.“
Trećeg dana nakon Mirjaminog dolaska Mirjam je stigao
telegram i ona je požurila da se vrati kući. Baka je umrla sutradan.
Njene poslednje reći bile su upozorenje Seliji da ne donosi odluke
naprečac „Mlade, udate žene nikada o tome ne razmišljaju“.
Baki na pamet nije palo da umire. Brinula se što kasni sa
štrikanjem patofnica za Selijinu bebu... Umrla je ne shvatajući da
neće dočekati da vidi svoje praunuče.
 8.

Bakina smrt nije posebno uticala na Mirjamine i Selijine

finansije. Najveći deo njenog prihoda poticao je od dividendi od
imanja njenog trećeg muža. Što se preostalog novca tiče, razna sitna
zaveštanja odnela su više od polovine. Ostatak je pripao Mirjam i
Seliji. Mirjam je zapala u još teži položaj (jer joj je bakin prihod
pomagao u vođenju domaćinstva), a Selija je dobila dodatnih sto
funti na godišnjem “ nivou. Uz Dermotovo odobrenje ona ih je
ponudila Mirjam kao pomoć za održavanje kuće. Više nego ikada se
protivila ideji da se kuća proda, a Mirjam se složila. Sada je ta kuća
predstavljala dom na selu u koji će Selijina deca odlaziti - tako je
Mirjam to zamišljala.
„Sem toga, dušo, možda će tebi jednog dana zatrebati ova kuća,
kad mene više ne bude bilo. Želim da znaš da će ti ona uvek biti
utočište.“
Selija je pomislila kako je utočište smešna reč, ali joj se dopala
pomisao da će jednog dana moći da živi u svojoj kući sa Dermotom.
Dermot je, međutim, imao drugačiji pogled na to.
„Naravno da voliš svoj dom, ali ne verujem da će nam ikada biti
od posebne koristi.“
„Mogli bismo da živimo u njemu jednog dana.“
„Da, kad budemo imali sto godina. Suviše je daleko od Londona
da bi bila od ikakve praktične koristi.“
„Čak ni kada prestane tvoja služba u vojsci?“
„Čak ni tada neću želeti tamo da sedim i gubim vreme. I onda ću
nešto da radim. Sem toga, nisam siguran da ću uopšte ostati u vojsci
kada se ovaj rat završi, ali nije trenutak da sada o tome
razgovaramo.“
Kakvog je smisla imalo razmišljati unapred? Dermot je svakog
trenutka mogao dobiti naređenje da se vrati u Francusku. Mogao je
čak i da pogine...
Ipak, imala bi njegovo dete, pomislila je Selija.
Međutim, bilo joj je jasno da dete u njenom srcu ne bi moglo
zameniti Dermotovo mesto. Dermot joj je značio više od svega na
svetu i to će uvek tako biti.
 Jedanaesto poglavlje

Majčinstvo

Selijino dete rodilo se u julu i to u istoj prostoriji u kojoj je ona

rođena pre dvadeset dve godine.
Spolja su tamnozelene grane bukve udarala u prozor.
Odagnavši neobično snažne strahove vezane za Seliju, Dermot je
njenu ulogu buduće majke doživljavao kao izuzetno zabavnu. Ništa
bolje nije moglo pomoći Seliji da prođe to teško razdoblje. Bila je
snažna i jaka, ali je mučnina nije napuštala.
Otputovala je kući tri nedelje pre termina bebinog rođenja. Pri
kraju tog perioda Dermot je dobio nedelju dana odsustva i pridružio
joj se. Selija se nadala da će se beba roditi dok on bude bio prisutan.
Njena majka se nadala da će beba stići po njegovom odlasku.
Muškarci, smatrala je Mirjam, u tim trenucima bili su samo ništa
više od smetnje.
Stigla je i babica bila je toliko živahna, raspoložena i puna
ohrabrenja da su Seliju ponovo obuzeli njeni stari strahovi.
Jednog dana za večerom Selija je ispustila nož i viljušku i
uzviknula: „Oh, sestro!“
Zajedno su izašle iz trpezarije. Babica se vratila vrlo brzo.
Klimanjem glave dala je znak Mirjam.
„Taman na vreme“, rekla je osmehujući se. „Pacijentkinja za
primer.“
„Zar nećete zvati lekara?“, oštro je upitao Dermot.
 „Nema potrebe za žurbom. Neće biti potreban još nekoliko sati.“
Selija se vratila i nastavila sa večerom. Nakon toga Mirjam i
babica su zajedno izašle. Šaputale su nešto o čaršavima i zveckajućim
ključevima...
Selija i Dermot su sedeli i očajnički gledali jedno u drugo. Šalili
su se i smejali, ali strah ih je savladavao.
Selija reče: „Biču dobro. Znam da ču biti dobro.“
Dermot je žustro odgovorio: „Naravno da ćeš biti.“
Uplašeno su se posmatrali.
„Veoma si jaka“, rekao je.
„Veoma. A žene se svakog dana porađaju, svakog trenutka, pa
zar nije tako?“
Grč bola pojavio joj se na licu. Dermot je uzviknuo: „Selija!“
„Sve je u redu. Hajde da izađemo. Ova kuća deluje kao bolnica.“
„To je sve zbog one proklete babice.“
„Ona je divna, zaista.“
Izašli su u letnju noć. Osećali su se neobično usamljeni. U kući je
vladala užurbanost, vršile su se pripreme - čuli su babicu kako
razgovara telefonom i njeno „Da, doktore... ne, doktore... u redu, u
deset sati je sasvim prihvatljivo... da, sasvim zadovoljavajuće“.
Napolju je noć bila prohladna i mirisna... lišće bukve je šuškalo
na vetru...
Dvoje izgubljene dece tumaralo je držeći se za ruke, ne znajući
kako da uteše jedno drugo...
Selija je iznenada rekla:
„Želim samo da kažem... iako ne mislim da će se išta desiti, da
sam toliko srećna i da mi ništa više na svetu nije važnije. Obećao si
da ćeš me usrećiti i jesi... Ni sanjala nisam da iko može biti ovoliko
srećan.“
 Dermot ju je prekinuo:
„Sve ovo sam ti ja prouzrokovao...“
„Znam. Tebi je teže... Ali ja sam neopisivo srećna zbog toga...
zbog svega...“
Zatim je dodala:
„I kad se sve ovo završi - zauvek ćemo se voleti...“
„Uvek, do kraja života...“
Iz kuće ih je pozvala babica.
„Bolje bi bilo da uđeš, draga moja.“
„Dolazim.“
Kucnuo je čas. Razdvojili su se. To je bilo najgore od svega,
osećala je Selija, to što je morala da ostavi Dermota i sama se suoči sa
novonastalom situacijom.
Naslonili su se jedno na drugo - sva strahota odvajanja stala je u
jedan poljubac.
Selija pomisli kako nikada neće zaboraviti ovu noć... nikada...
Bio je četrnaesti jul.
Ušla je u kuću.
 2.

Tako umorna... tako umorna... bezmerno umorna...

Soba kao da se okretala oko nje, u izmaglici, a zatim se slika
raširila i stopila sa stvarnošću. Babica joj se osmehivala, a lekar je
prao ruke u ćošku prostorije. Poznavao ju je otkad se rodila i šaljivo
joj je dobacio:
„Pa, Selija, draga moja, rodila si bebu.“
Rodila je bebu?
To kao da nije bilo važno.
Bila je tako umorna.
Samo to... umorna...
Oni kao da su očekivali da ona nešto kaže ili uradi...
Ali nije mogla.
Želela je samo da je ostave samu...
Da se odmori...
Ipak, bilo je nešto... neko...
Prošaputala je: „Dermot?“
 3.

Pala je u san. Kada je otvorila oči on je bio pored nje.

Ali šta mu se to desilo? Izgledao je sasvim drugačije... tako
čudno. Nešto ga je mučilo, imao je loše vesti ili nešto slično.
Rekla je: „Šta je?“
Odgovorio joj je čudnim, neprirodnim glasom: „Ćerkica.“
„Ne, mislim šta je tebi. Šta ti je?“
Lice mu se naboralo i neobično izobličilo. Plakao je... Dermot je
plakao!
Slomljeno je rekao: „Bilo je grozno... dugo... Ne znaš koliko je
bilo užasno...“
Klekao je pored kreveta, zagnjurivši u njega svoje lice. Spustila je
ruku na njegovu glavu.
Koliko je samo brinuo...
„Dragi“, kazala je, „sada je sve u redu...“
 4.

Sada je pored nje bila njena majka. Kad je ugledala njeno

nasmejano lice, Selija se instinktivno osetila bolje, snažnije. Kao kad
je bila mala, osećala je da će sve biti u redu sada kada je mama ovde.
„Nemoj da ideš, mama.“
„Neću, dušo. Tu, sam pored tebe.“
Selija je zaspala držeći majku za ruku. Kada se probudila, rekla
je:
„Mama, tako je divno što više ne osećam mučninu!“
Mirjam se nasmejala.
„Sada ćeš da vidiš svoju bebu. Doneće je babica.“
„Sigurna si da nije dečak?“
„Sasvim sigurna. Sa devojčicama je mnogo lepše, Selija. Ti si mi
uvek značila više od Sirila.“
„Znam, ali sam bila ubeđena da je dečak... Pa Dermot će biti
zadovoljan. Želeo je devojčicu. Bilo je kako je on hteo.“
„Kao i uvek“, suvo je odgovorila Mirjam. „Evo babice.“
Babica je ušla, čista, uspravna i važna, noseći nešto na jastučetu.
Selija se skamenila. Novorođene bebe bile su ružne -
zastrašujuće ružne. Morala je da se spremi.
„Oh!“, iznenađeno je uzviknula.
Preplavilo ju je uzbuđenje i uplašila se kad je babica nežno
spustila bebu u njenu ruku. Da li je to malo stvorenje bilo njena
beba? Ova smešna, crvenolika beba nalik indijanskoj skvo sa
tamnom paperjastom kosom? Nije imala boju kože sirovog mesa.
Smešno, predivno, slatko malo lice.
„Preko tri kilograma“, rekla je babica sa velikim zadovoljstvom.
Kao i mnogo puta pre, Selija se oseti nestvarno. Sada se
nesumnjivo našla u ulozi mlade majke.
Ipak, nimalo se nije osećala ni suprugom ni majkom. Osećala se
kao umorna devojčica koja se konačno vratila kući nakon uzbudljive,
ali zamorne zabave.
 5.

Selija je bebi dala ime Džudi - najbolje što je mogla da smisli

posle Panča!
Džudi je bila beba kakva se samo poželeti mogla. Svake nedelje
je dobijala na težini taman koliko je trebalo i zaista je retko plakala.
Čak i tada, njen plač je zvučao kao ljutito režanje minijaturne tigrice.
Nakon što je pružila sebi, kako bi to baka rekla, mesec dana
predaha, Selija je ostavila Džudi sa Mirjam i otputovala u London da
potraži odgovarajući dom.
Njen susret sa Dermotom bio je posebno radostan. Proživljavali
su svoj drugi medeni mesec. Dermotovo zadovoljstvo delom je bilo
izazvano činjenicom (otkrila je Selija) da je ostavila Džudi kako bi
bila sa njim.
„Plašio sam se da ćeš se sasvim predati kućnim dužnostima i da
više nećeš mariti za mene.“
Pošto se njegova ljubomora stišala, Dermot joj je pomagao u
potrazi za stanom kad god bi imao slobodnog vremena. Selija je sada
bila već iskusna u pogledu traženja stana - više nije bila uplašena
neznalica koju bi odbio samouvereni nastup gospođice Benks. Mogla
bi da se bavi iznajmljivanjem stanova do kraja života.
Nameravali su da uzmu nenamešten stan. To bi bilo jeftinije, a
Mirjam bi im mogla od kuće poslati skoro sav nameštaj koji im je
potreban.
Međutim, nenameštenih stanova je bilo malo u ponudi i bili su
prilično udaljeni. Gotovo uvek bi zaradili žuljeve kad bi se vraćali iz
razgledanja. Kako su dani odmicali, Selija je postajala sve
depresivnija.
 Gospođa Stedman je bila ta koja je spasla situaciju.
Pojavila se jednog jutra u vreme doručka praćena misterioznim
oreolom zavereništva.
„Izvinjavam se, posebno Vama, gospodine“, rekla je gospođa
Stedman, „što ovako nenajavljeno upadam, ali gospodin Stedman je
sinoć načuo da se iznajmljuje stan u Lostonu broj osamnaest, to je
upravo iza ćoška. Sinoć su javili agentu za nekretnine i ako odmah
pođete, pre nego što se pročuje, da tako kažem...“
Nije bilo potrebe da išta više kaže. Selija je skočila sa stolice,
stavila šešir i pojurila hitrinom psa koji je nešto nanjušio.
Doručkovalo se i u zgradi u Lostonu 18. Nakon što je služavka
kazala „Došli su da se raspitaju za stan, gospođo“, Selija je stajala u
hodniku i čula nervozno „Ali kako su saznali, oglas još nije objavljen,
tek je pola devet“.
Iz trpezarije, brišući usta, izašla je mlada žena u kućnoj haljini.
Pratio ju je miris lososa.
„Da li zaista želite da pogledate stan?“
„Da, molim Vas.“
„Pretpostavljala sam...“
Povela je Seliju u obilazak. Da, savršeno bi im odgovarao. Četiri
spavaće sobe i dve dnevne - sve je bilo prilično prljavo, naravno.
Stanarina je iznosila osamdeset funti na godišnjem nivou
(neverovatno jeftino). Zakupnina plus sto pedeset funti i linoleum
(Selija nije podnosila linoleum) koje treba uzeti u obzir. Selija je
ponudila sto funti za to. Mlada žena u kimonu je to prezrivo odbila.
„U redu“, rekla je Selija odlučno. „Uzeću ga.“
Dok je silazila niz stepenice osetila je zadovoljstvo zbog svoje
odluke. Pored nje su se penjale dve žene u pratnji agenta za
nekretnine sa namerom da pogledaju stan!
Tri dana kasnije Seliji i Dermotu je ponuđeno dve stotine funti
da odustanu od svoje odluke da iznajme stan, jer su imali pravo
prvenstva da ga iznajme.
Međutim, oni su to odbili, platili su stotinu pedeset funti i uselili
se u zgradu u Ulici Loston 18. Konačno su imali svoj (veoma prljav)
dom.
Za mesec dana stan se jedva dao prepoznati. Dermot i Selija su
sami uradili sve prepravke - nisu mogli da priušte ništa drugo.
Naučili su zanimljive činjenice o bojama, krečenju i tapetama.
Krajnji rezultat je bio simpatičan, smatrali su. Jeftine tapete unele su
malo vedrine u dugačke, sumorne hodnike. U žuto obojeni zidovi
odavali su utisak topline u sobama okrenutim ka severnoj strani.
Dnevne sobe bile su u pastelnim, bež tonovima kao savršenom
pozadinom za slike i porcelan. Linoleum je skinut i poklonjen
gospođi Stedman koja ga je pohlepno prihvatila. „Ja zaista volim
linoleum, gospođo...“
 6.

U međuvremenu je Selija uspešno savladala još jedan izazov -

onaj sa agencijom gospođe Barmen. Agencija gospođe Barmen bavila
se angažovanjem dadilja.
Kada je stigla u ambijent koji izaziva strahopoštovanje, Seliju je
dočekalo jedno grubo, žutokoso stvorenje koje je od nje zahtevalo da
popuni obrazac koji se sastojao od odgovora na trideset četiri pitanja
sročenih tako da izazovu trenutnu poniznost kod onoga ko na njih
odgovara. Zatim su je uveli u jednu malu prostoriju koja je ličila na
ordinaciju i u njoj je ostavljena da sačeka dadilje za koje je žutokosa
smatrala da će odgovarati njenim potrebama.
Dok se prva dadilja nije pojavila, Selijino osećanje poniznosti već
je poprimilo krajnji stadijum, a nije nestalo dolaskom prve
kandidatkinje, krupne žene krutog stava, napadno uredne i
uzvišenog držanja.
„Dobro jutro“, slabašno je kazala Selija.
„Dobro jutro, gospođo.“ Uzvišena je sela na stolicu nasuprot
Seliji i posmatrala je ozbiljnim i čvrstim pogledom, nemo joj
stavljajući do znanja da Selijin položaj nimalo ne odgovara nekome
ko drži do sebe.
„Želim dadilju za malu bebu“, počela je Selija želeći da ne oseća i
ne zvuči neiskusno (čega se plašila).
„Da, gospođo. Mesec dana?“
„Barem na dva meseca.“
Eto već prve greške - mesec dana je označavalo starost bebe, a
ne vremenski period angažovanja. Selija je imala osećaj da je pala u
očima uzvišene.
 „Razumem, gospođo. Imate li još dece?“
„Ne.“
„Prvo dete, znači. Koliko vas je u porodici?“
„Ovaj... moj suprug i ja.“
„Kakvo Vam je domaćinstvo, gospođo?“
Domaćinstvo? Kakva čudna reč kojom bi se opisala jedna
služavka koju još uvek nisu unajmili.
„Mi živimo vrlo jednostavno“, rekla je Selija pocrvenevši. „Sa
jednom služavkom.“
„Dečja soba je sređena i opremljena?“
„Ne, trebalo bi Vi da je opremite i sredite.“
„ Ah!“ Uzvišena je ustala i rekla više žalosno nego ljutito:
„Plašim se, gospođo, da Vaša situacija nije ona koju ja tražim. Kod
ser Edltona Vesta imala sam jednu pomoćnicu, a prostorije je
sređivala druga služavka.“
Selija je počela da proklinje žutokosu. Zašto je Selija
popunjavala obrazac sa podacima o potražnji i domaćinstvu, a zatim
joj žutokosa poslala nekoga ko bi očigledno prihvatio posao samo
kod Rotštildovih ukoliko bi bili voljni da udovolje njenim zahtevima?
Sledeća je ušla tamnokosa žena ozbiljnog izgleda.
„Jedna beba? Na mesec dana? Znate, gospođo, ja preuzimam
celokupnu brigu. Ne tolerišem nikakvo mešanje.“
Oštro je gledala u Seliju.
„Očitam mladim majkama ako dolaze da me uznemiravaju“,
rekla je.
Selija je kazala kako smatra da to sa njom ne bi bio slučaj.
„Posvećena sam deci, gospođo. Obožavam ih, ali ne mogu
dozvoliti da se majka neprestano meša.“
 Tamnokosa nije angažovana.
Zatim se pojavila primetno neuredna, starija žena koja je sebe
opisala kao nanu.
Koliko je Selija uspela da primeti, ta žena nije dobro čula, videla,
pa ni razumela ono što joj je govorila.
Što dalje od nane.
Zatim se pojavila jedna namćorasta mlada žena koja se mrštila i
na samu pomisao da sama organizuje dečju sobu, a za njom devojka
rumenih obraza koja je zapravo bila služavka, ali je smatrala da ume
da se snađe s decom.
Selija je već bila očajna kada se pojavila jedna žena u srednjim
tridesetim. Imala je šiljat nos, bila krajnje uredna i imala je prijatne,
plave oči.
Nije reagovala poput ostalih kada je na red došlo ono „sami ćete
održavati dečju sobu“.
„Nemam ništa protiv toga, samo ukoliko se ne radi o čišćenju
unutrašnjosti kamina ili peći, od toga se ruke toliko isprljaju i
ogrube... a grube ruke nisu za negu deteta. Inače, ne libim se
nijednog posla. Živela sam u kolonijama i mogu sve da radim.“
Pokazala je Seliji fotografije nekoliko dece koju je čuvala i Selija
obeća da će je angažovati ukoliko njene preporuke budu
zadovoljavajuće.
Uz uzdah olakšanja Selija je napustila agenciju gospođe Barmen.
Preporuke za Meri Denman bile su krajnje zadovoljavajuće. Bila
je brižna, pažljiva i iskusna dadilja. Sada je Seliji još ostalo da nađe
služavku.
Ispostavilo se da je to bilo još napornije od traženja dadilje.
Dadilja je, barem, bilo mnogo. A poslugu je praktično bilo nemoguće
naći. Svi su bili zauzeti u fabrikama municije ili angažovani na
pozadinskim, ratnim poslovima. Selija je naišla na devojku koja joj se
mnogo dopala - debeljuškastu, veselu devojku koja se zvala Kejt.
Dala je sve od sebe da ubedi Kejt da pođe kod njih.
Poput i svih ostalih, ni Kejt nije bila raspoložena za održavanje
dečje sobe.
„Nemam ja ništa protiv bebe, gospođo. Ja volim decu. U pitanju
su dečje prostorije. Nakon mesta na kome sam poslednjem radila,
zaklela sam se da više neću prihvatiti obavezu oko dečje sobe. Gde je
dadilja tu je problem.“
Uzalud je Selija predstavljala Meri Denman kao rudnik svih
mogućih vrlina. Kejt je ozbiljno ponovila:
„Gde je dadilja, tu je problem! Tome me je iskustvo naučilo.“
Na kraju je Dermotu pošlo za rukom da reši situaciju. Selija je
zamolila Dermota da ubedi jogunastu Kejt, a Dermot je to rešio na
svoj način i uspešno je ubedio Kejt da prihvati probni rad.
„Ni sama ne znam kako sam pristala jer sam se zaklela da više
neću prići dečjim odajama. Ali kapetan je tako lepo pričao, a i
poznaje puk u kome moj momak služi u Francuskoj. Pa eto, pristala
sam da probam.“
Pridobijena je bila i Kejt; i jednog slavnog, oktobarskog dana
Selija, Dermot, Denmanova, Kejt i Džudi preselili su se u slan u Ulici
Loston broj 18 i počeo je njihov porodični život.
 7.

Dermot se neopisivo smešno ponašao prema Džudi. Plašio je se.

Kada bi Selija pokušala da ga natera da je uzme u naručje, on bi
nervozno uzmicao.
„Ne, ne mogu. Jednostavno, ne mogu. Neću da držim tu stvar.“
„Moraćeš jednog dana, kad malo poraste. I ona nije stvar!“
„Biće bolja kad malo poraste. Kad bude mogla da priča i hoda,
usudiću se da kažem da mi je draga. Sada je tako grozno debela.
Misliš li da će ikada biti kako treba?“
Odbijao je da se divi Džudinim oblinama i rupicama na njenim
obraščićima.
„Želim da bude mršava i koščata.“
„Ne može sada, samo joj je tri meseca.“
„Zaista misliš da će jednog dana biti mršava?“
„Naravno da hoće. Oboje smo mršavi.“
„Ne bih mogao podneti da bude debela.“
Selija je, međutim, morala da popusti pred gospođom Stedman
koja se neprestano vrtela oko bebe kao onog dana oko komada mesa.
„Preslikani kapetan, zar ne? Oh, nema sumnje ko joj je otac -
izvinite na tako staromodnoj izreci.“
Sve u svemu, Selija je zaključila da je briga o domaćinstvu
krajnje zabavna. A bila je zabavna jer je nije shvatala ozbiljno.
Denman se pokazala kao izuzetna dadilja, privržena detetu i
sposobna da vodi brigu oko njega. Bila je izuzetno prijatna i voljna da
obavi svaki posao iako ga je bilo podosta. Mada, onog trenutka kada
bi u domaćinstvu sve bilo u redu i teklo glatko, Denman je pokazivala
drugu stranu svoje ličnosti. Imala je preku narav - koja nije bila
usmerena ka Džudi koju je obožavala, već prema Seliji i Dermotu. I
svi zaposleni za Denmanovu su bili prirodni neprijatelji.
Najbezazlenija primedba mogla je izazvati pravu oluju. Selija bi
kazala: „Sinoć ste ostavili upaljeno svetio. Nadam se da je beba bila
dobro?“
Denmanova bi se istog trena zajapurila.
„Pretpostavljam da mi je dozvoljeno da ostavim upaljeno svetio
kako bih videla koliko je sati? Možete se ponašati prema meni kao
prema najcrnjem robu, ali postoje granice. I sama sam imala robove
u Africi - jadna, zaostala bića - ali se niko na njih nije nepotrebno
brecao. Ukoliko mislite da traćim struju, očekujem da mi to otvoreno
kažete.“
Kejt se u kuhinji krišom kikotala kad god bi Denmanova
spomenula robove.
„Dadilja neće biti zadovoljna dok ne bude imala desetak robova
da im naređuje. Neprestano priča o crncima iz Afrike. Ja nikad ne
bih dozvolila da mi se crnkinja približi kuhinji - kakva su to grozna
stvorenja.“
Kejt je bila pravo osveženje. Duhovita i vesela, na nju oluje nisu
posebno uticale, gledala je svoja posla, kuvala, čistila i povremeno se
prisaćala poslova na kojima je ranije bila.
„Nikada neću zaboraviti svoj prvi posao - nikada. Bila sam
devojčurak, nisam imala ni sedamnaest godina. Opasno su me
izgladnjivali. Usoljena riba, to je sve što su mi davali za ručak, i
margarin umesto putera. Bila sam toliko mršava da se moglo čuti
kako mi se kosti trljaju jedna o drugu. Majka je bila van sebe od
brige.“
Dok je posmatrala pozamašnu i iz dana u dan sve krupniju
devojku, Selija nije mogla da poveruje u istinitost te njene priče.
„Nadam se da ovde imaš dovoljno da jedeš, Kejt?“
 „Ne brinite, gospođo, sve je u redu. Sem toga, nema potrebe da
Vi išta radite, sigurno biste se isprljali.“
Međutim, Selija je otkrila grešnu strast prema kuvanju. Nakon
što je došla do neverovatnog otkrića da se kuvanje svodi na pažljivo
praćenje recepta, zdušno se bacila na taj sport. Zbog Kejtinog
protivljenja morala je da se strpi i sačeka devojčin slobodan dan, a
zatim bi u kuhinji napravila prave orgije i spremala uzbudljive
đakonije Dermotu za užinu i večeru.
Međutim, nezadovoljan načinom svog života, Dermot je tih dana
najčešće dolazio kući sa probavnim problemima i tražio blag čaj i
tanak tost umesto odrezaka lososa i suflea od vanile.
Kejt je bila odlučna u nameri da priprema jednostavna jela. Nije
umela da prati recept jer nije mogla da se pridržava tačnih mera.
„Malo ovoga, malo onoga - tako ja kuvam“, kazala bi. „Tako je
moja majka kuvala. Prave kuvarice nikad ništa ne mere.“
„Možda bi bilo bolje kada bi to činile“, kazala je Selija.
„Morate odokativno znati da merite“, odlučna je bila Kejt.
„Oduvek sam gledala svoju majku da tako radi.“
Kako je sve to bilo zabavno, mislila je Selija.
Kuća (tačnije stan), muž, beba, služavka.
Osećala je kako postaje zrelija - kako postaje odrasla osoba. Čak
je naučila i ispravnu terminologiju. Sprijateljila se sa još dve mlade
žene u zgradi. One su bile vrlo iskusne i znale su kvalitet dobrog
mleka, znale su gde se može naći najjeftinije povrće, ali i sve mane
služavki.
„Pogledala sam je pravo u oči i rekla: ’Džejn, ne tolerišem ni
najmanju drskost’, baš tako. Da znate samo kako me je pogledala.“
Izgledalo je da nikada ni o čemu drugom nisu pričale.
Potajno, Selija se plašila da nikada neće biti prava domaćica.
 Srećom, Dermotu to nije smetalo. Govorio je kako je oduvek
mrzeo domaćice. Njihovi domovi, kazao bi, uvek su bili neugodni.
I zaista, kao da je bilo istine u njegovim rečima. Žene koje su
pričale samo o posluzi neprestano su nailazile na njihovu drskost, a
njihove dragocenosti volšebno bi nestajale u najnezgodnijim
trenucima ostavljajući njima da kuvaju i obavljaju sve ostale kućne
poslove. Takođe, žene koje bi čitavo prepodne provodile u odabiru
namirnica kao da su imale lošiju hranu od svih drugih.
Dizala se, mislila je Selija, velika prašina oko svih tih domaćih
poslova.
Ljudi poput nje i Dermota više su se zabavljali. Ona nije bila
Dermotova domaćica, bila je njegov životni drug.
A jednog dana Džudi će početi da trčkara i priča i obožavaće
svoju majku upravo onako kako je Selija obožavala Mirjam.
I na leto, kad London postane vreo i zagušljiv, odvešće Džudi
kući, a Džudi će se igrati u vrtu i izmišljati priče o princezama i
zmajevima, a Silija će joj čitati sve stare bajke iz knjiga koje stoje na
policama dečje sobe...
 Dvanaesto poglavlje

Mir

Primirje je došlo kao veliko iznenađenje za Seliju. Toliko se

navikla na ratno stanje da je mislila da se nikada neće završiti.
Ali ono je bilo samo jedan sastavni deo života...
I sada je rat bio završen!
Dok je trajalo, bilo je beskorisno praviti bilo kakve planove.
Moglo se samo prepustiti budućnosti da se poštara za sebe i živeti
dan za danom - u nadi i molitvi da Dermot neće ponovo biti poslat u
Francusku.
Ali sada je bilo drugačije.
Dermot je bio pun planova. Nije nameravao da ostane u vojsci.
U vojsci nije bilo budućnosti. Čim bude mogao demobilisaće se i
potražiti posao u Sitiju. Znao je za jedno slobodno radno mesto u
veoma dobrom preduzeću.
„Ali, Dermote, zar nije bezbednije da ostaneš u vojsci? Mislim,
na penziju i sve ono što uz to ide.“
„Stagniraću i tapkaću u mestu ako ostanem u vojsci. I kakva
korist od bedne penzije? Nameravam da zaradim novac - i to mnogo
novca. Tebi rizik ne smeta, zar ne, Selija?“
Ne, Seliji nije smetalo. Ta spremnost na rizik bila je ono čemu se
najviše divila kod Dermota. Nije se plašio života.
Dermot se pred životom nikada ne bi sakrio. Suočio bi se sa njim
i primorao ga da se pokori njegovoj volji.
 Nemilosrdan, tako ga je njena majka jednom okarakterisala. Pa
to je na neki način bila istina. Bio je nemilosrdan prema životu,
nikakve sentimentalnosti nikada ne bi uticale na njega. Ipak, prema
njoj nije bio nemilosrdan. Kako je samo bio nežan pre nego što se
Džudi rodila...
 2.

Dermot se upustio u rizik.

Napustio je vojsku i otišao u Siti, počeo je od male plate, ali
postojala je mogućnost da u budućnosti zaradi dosta novca.
Selija se pitala hoće li mu kancelarijski život dozlogrditi, ali to,
izgleda, nije bio slučaj. Delovao je sasvim zadovoljan i srećan svojim
novim životom.
Dermot je voleo da se upušta u nešto novo.
Dopadalo mu se i da upoznaje nove ljude.
Seliju je ponekad zaprepašćivalo što nijednom nije poželeo da
obiđe svoje dve tetke u Irskoj koje su ga odgajile.
Slao im je poklone i pisao jednom mesečno, ali nikada nije
osetio želju da ih vidi.
„Zar ti nije stalo do njih?“
„Naravno da jeste, posebno do tetke Lusi. Ona mi je bila kao
majka.“
„Zar, onda, ne želiš da ih vidiš? Možemo ih pozvati u goste, ako
hoćeš.“
„To bi bila prava gnjavaža.“
„Gnjavaža? A drage su ti?“
„Znam da su dobro, da su srećne i da im ništa ne fali. Ne želim
naročito da ih vidim. Na kraju krajeva, kad odrasteš, prevaziđeš svoje
pojedine odnose. To je sasvim prirodno. Tetka Lusi i tetka Kejt mi
sada ništa posebno ne znače. Prerastao sam ih.“
Dermot je zaista bio čudan, pomislila je Selija.
 Verovatno je i on smatrao čudnom njenu vezanost za ljude i
mesta koja je znala celog svog života.
Zapravo, on nije mislio da je čudna. Tačnije, uopšte nije
razmišljao o tome. Dermot nikada nije razmišljao o tome kakav je
neko. Priča o mislima i osećanjima za njega je bila puko gubljenje
vremena.
On je voleo stvarnost - ne ideje.
Ponekad bi mu Selija postavila pitanje poput „Šta bi ti uradio
kad bih ja otišla sa nekim?“ ili „Šta bi radio kada bih umrla?“
Dermot nikada nije znao šta bi radio. Kako bi mogao znati dok
se nešto ne desi?
„Ali možeš li da zamisliš ili pretpostaviš?“
Ne, Dermot to nije mogao. Razmišljanje o nečemu što se nije
desilo za njega je zaista bilo gubljenje vremena.
Što je, zapravo, zaista bilo tačno.
Svejedno, Selija nije prestajala da razmišlja. Naprosto je bila
takva.
 3.

Jednog dana Dermot je povredio Seliju.

Bili su na nekoj zabavi. Selija se i dalje pomalo plašila zabava iz
straha da ne ispliva njena stidljivost. Ponekad se to dešavalo, a
ponekad nije.
Međutim, ova zabava (ili je barem ona tako mislila) prošla je
izuzetno dobro. U početku je bila pomalo smetena, a zatim joj je
uspelo da nasmeje muškarca sa kojim je razgovarala.
Ohrabrenoj Seliji se razvezao jezik i nakon toga je sasvim
opušteno razgovarala. Svi su se smejali i vodili živahan razgovor, i
Selija barabar sa ostalima. Govorila je ono što je smatrala duhovitim,
a ostali su se očigledno slagali sa njom. Vratila se kući sijajući od
sreće.
„Nisam glupa. Ipak, nisam glupa“, zadovoljno je govorila samoj
sebi.
Kroz vrata garderobe pozvala je Dermota.
„Mislim da je zabava bila fina. Uživala sam. Sreća da sam na
vreme uhvatila onu žicu na čarapi.“
„Nije bilo loše.“
„Dermote, zar ti nije bilo prijatno?“
„Jeste, samo me je malo mučio želudac.“
„Dragi, tako mi je žao. Doneću ti malo bikarbonata.“
„Sada je sve u redu. Šta se tebi večeras desilo?“
„Meni?“
„Da, bila si sasvim drugačija.“
 „Verovatno sam bila raspoložena. Na koji način sam bila
drugačija?“
„Obično si prilično povučena. Večeras si pričala i smejala se,
nimalo nisi ličila na sebe.“
„Zar ti se to nije dopalo? Mislila sam da se lepo snalazim.“
Nekakvo neobično osećanje hladnoće počelo je da obuzima
Seliju.
„Činilo mi se da izgledaš poprilično šašavo - to je sve.“
„Da“, polako je izgovorila Selija. „Verovatno jesam bik šašava...
ali izgleda da se to ljudima dopalo, smejali su se.“
„Ah, ljudi!“
„Dermote... i meni je prijalo... jeste grozno, ali verujem da se
ponekad zaista glupo ponašam.“
„Onda je sve u redu.“
„Ali neće se više ponoviti ako se tebi ne dopada.“
„Ja zaista mrzim kad se ponašaš glupavo. Ja ne volim šašave
žene.“
To je bolelo... o, da, bolelo je...
Glupava... ispala je glupava. Naravno da je bila glupava, oduvek
je to znala. Ipak, nadala se da to Dermotu neće smetati. Da će on...
šta je, zapravo, mislila?... da će biti nežan prema njoj zbog toga. Ako
nekoga voliš, njegove mane i greške čine ti tu osobu još dražom - a ne
udaljuju te od nje. Kažeš sebi da je to jednostavno tako, ali ne sa
očajanjem, već s nežnošću.
Mada muškarci nisu mnogo marili za nežnost...
Nekakav čudan strah obuzeo je Selijino srce.
Ne, muškarci nisu nežni...
Nisu kao majke...
 Iznenada je spopadoše sumnje. Ona zapravo ništa nije znala o
muškarcima. Ni o Dermotu ništa nije znala...
Muškarci! - setila se tog bakinog izraza. Baka kao da je savršeno
dobro znala šta muškarci vole, a šta ne vole.
Ali baka, naravno, nije bila glupava... Često se smejala baki, ali
baka nimalo nije bila glupa.
A ona, Selija, jeste... Oduvek je bila svesna toga negde duboko u
sebi. Ipak, smatrala je da pored Dermota to neće biti važno.
Međutim, bilo je.
U mraku suze su joj nezaustavljivo klizile niz obraze...
Morala je da se isplače - tu, te noći, pod okriljem tame. Ujutru će
sve biti drugačije. Nikada više neće ispasti glupava u društvu.
Bila je razmažena, u tome je bila stvar. Svi su oduvek bili vrlo
brižni prema njoj - ohrabrivali je...
Ipak, nije želela da je Dermot ikada više čak ni na tren ne
pogleda onako kako ju je pogledao sinoć...
To ju je podsetilo na nešto, nešto što se davno desilo.
Ne, nije mogla da se seti.
Svejedno, paziće da više nikada ne bude glupa.
 Trinaesto poglavlje

Saputnici

Bilo je još nečega što se Dermotu bije dopadalo kod nje, shvatila
je Selija.
Svaki znak njene bespomoćnosti ga je nervirao.
„Zašto želiš da ja radim nešto umesto tebe kada si sasvim
sposobna to da obaviš sama?“
„Oh, Dermote, ali tako je lepo kad ti nešto uradiš za mene.“
„Gluposti, bila bi sve gora i gora kad bih ti dozvolio.“
„Verovatno bih“, tužno je kazala Selija.
„Bilo bi drugačije kad ne bi mogla sve to savršeno da obaviš.
Sasvim si razumna, pametna i sposobna.“
„Verovatno to“, odgovorila je Selija, „ima veze sa viktorijanskim
plećima. Čovek prosto poželi da se nasloni na njih i obavije ih poput
bršljana.“
„Pa“, vickasto je kazao Dermot, „na mene ne možeš da se
nasloniš niti obaviješ oko mene. Neću ti dozvoliti.“
„Da li ti mnogo smeta, Dermote, to što sam sanjalica i što
maštam i zamišljam nešto što bi se moglo desiti i razmišljam šta bih
tada radila?“
„Naravno da mi ne smeta, ako tebe to zabavlja.“
Dermot je oduvek bio ispravan. Bio je nezavisan i poštovao je
nezavisnost drugih. Naravno, imao je svoje stavove i shvatanja, ali
nikada nije želeo da ih pretoči u reči niti da ih podeli sa bilo kim
drugim.
Problem je bio što je Selija želela sve da deli. Kada je lešnik
ispod prozora procvetao nju je to toliko raznežilo da je želela da
uhvati Dermota za ruku, odvede ga do prozora i učini da i on oseti
isto. Ali Dermot je mrzeo da ga neko hvata za ruku. Mrzeo je da ga
iko dodiruje osim ako nije primetno bio u ljubavnom raspoloženju.
Kada je Selija jednom prilikom opekla šaku na ringlu, a trenutak
kasnije prikleštila prst kuhinjskim prozorom, poželela je da otrči do
Dermota i spusti glavu na njegovo rame kako bi je utešio. Međutim,
znala je da bi to Dermota samo iznerviralo - i bila je sasvim u pravu.
Nije voleo da ga dodiruju, niti da se naslanjaju na njega kako bi
pronašli utehu, niti je uopšte voleo da se petlja sa tuđim osećanjima.
I tako se Selija herojski borila sa svojom strašću da sve podeli,
slabošću za nežnošću, žudnjom za utehom.
Uveravala je sebe da je detinjasta i blesava. Volela je Dermota, a
Dermot je voleo nju. Voleo ju je, verovatno, mnogo snažnije nego što
je ona volela njega budući da nije osećao toliku potrebu da mu ljubav
bude iskazana.
Imala je njegovu strast i drugarstvo. Bilo je nerazumno tražiti još
da pokazuje naklonost. Baka bi to bolje znala. Muškarci, naprosto,
nisu bili takvi.
 2.

Vikendima bi Dermot i Selija zajedno odlazili u prirodu. Poneli

bi sendviče, a zatim vozom ili autobusom stizali do izabranog
odredišta. Potom bi šetali po okolini i vratili se kući drugim vozom ili
autobusom.
Cele nedelje Selija je željno iščekivala vikend. Dermot se svakog
dana vraćao iz Sitija iscrpljen i umoran, ponekad sa glavoboljom, a
ponekad sa mučninom. Posle večere voleo je da sedi i čita. Nekada bi
pričao Seliji o nekim događajima koji su se desili toga dana, mada je
više voleo da ne priča. Obično bi uzeo neku knjigu iz oblasti tehnike i
nije voleo da ga neko prekida tokom čitanja.
Međutim, vikendom joj se životni saputnik vraćao. Šetali bi
šumom, šalili se, ponekad kad bi se popeli na brdo, Selija bi kazala:
„Mnogo si mi drag, Dermote“. I uhvatila bi ga pod ruku. To je zbog
toga što je Dermot trčao uzbrdo dok Selija nije mogla da dođe do
daha. Dermotu nije smetalo da ga uhvati pod ruku iz šale ili ako
treba da joj pomogne da se uspne uz brdo.
Jednog dana Dermot je spomenuo da bi trebalo da igraju golf.
Bio je loš u toj igri, kazao je, ali je želeo malo da igra. Selija je izvukla
štapove i obrisala prašinu sa njih - i setila se Pitera Mejtlenda. Dragi
Piter - dragi, dragi Piter. Ta topla naklonost koju je osećala prema
Piteru ostaće uz nju do kraja života. Piter je bio deo svega...
Pronašli su jedan zabačen teren na kome trava nije bila suviše
visoka. Bilo je zabavno ponovo igrati golf. Izgubila je spretnost, ali ni
Dermot nije bio mnogo bolji. Imao je sjajne duge udarce, ali sasvim
neprecizne i sirove.
Bilo je zaista zabavno što su zajedno igrali tu igru.
 Mada zabava nije dugo trajala. Dermot je u igri, kao i u poslu,
bio efikasan i zahtevan. Kupio je knjigu i pažljivo je proučio. Vežbao
je udarce kod kuće i kupio nekoliko loptica od plute da bi se na njima
izveštio.
Narednog vikenda nisu igrali. Dermot je samo vežbao udaranje
loptice. Naterao je Seliju da radi to isto.
Dermot je počeo da živi za golf. I Selija je pokušala da živi za
golf, ali ne posebno uspešno.
Dermotova igra je postajala sve bolja, dok je Selijina ostala na
istom nivou. Želela je, žudno, da je Dermot malo više liči na Pitera
Mejtlenda...
A opet, zaljubila se u Dermota upravo zbog onih osobina koje su
Piteru nedostajale.
 3.

Jednog dana Dermot je ušao u kuću i rekao:

„Slušaj, u nedelju nameravam da idem sa Endrjuzom do Dalton
Hita. Je li to u redu?“
Selija je kazala da je svakako u redu.
Dermot se vratio kući izuzetno raspoložen.
Golf je bio predivan kada se igra na prvoklasnom terenu. Selija
je morala da ode naredne nedelje i vidi Dalton Hit. Žene ne mogu
igrati vikendom, ali je mogla da šeta sa njim.
Još jednom-dvaput su obišli svoj jeftin teren, ali Dermot u
njemu više nije nalazio zadovoljstvo. Kazao je da takvo mesto više
nije dobro za njega.
Nakon mesec dana rekao je Seliji da će se pridružiti klubu u
Dalton Hitu.
„Znam da je skupo. Ali, na kraju krajeva, mogu uštedeti na
nečemu drugom. Golf mi je jedini vid rekreacije i zaista mi mnogo
znači. I Endrjuz i Veston su članovi tog kluba.
Selija je tiho kazala:
„A šta je sa mnom?“
„Ne bi bilo dobro da se i ti upišeš. Žene ne mogu da igraju
vikendom, a pretpostavljam da ne bi volela da odlaziš sama preko
nedelje.“
„Mislila sam šta ću ja raditi vikendom? Ti ćeš da igraš golf sa
Endrjuzom i ostalima.“
 „Ali zaista bi bilo besmisleno da se upišeš u golf klub, a da ne
možeš da igraš.“
„Da, ali oduvek smo provodili vikende zajedno, ti i ja.“
„Ih, shvatam. Mogla bi da nađeš nekoga sa kim bi provodila
vikend, zar ne? Hoću da kažem, imaš mnogo prijateljica.“
„Ne, nemam. Ne sada. Ono malo drugarica što sam imala, a koje
su živele u Londonu, poudavale su se i otišle.“
„Pa tu su ti Doris Endrjuz i gospođa Veston, i druge.“
„To nisu moje prijateljice. To su supruge tvojih prijatelja. To ne
može biti isto. Sem toga, uopšte se ne radi o tome. Ti ne shvataš. Ja
volim da provodim vreme sa tobom. Volim da se zajedno nečim
bavimo. Volela sam naše šetnje i naše sendviče, volela sam kad smo
igrali golf i zabavljali se. Ti si umoran preko nedelje, a ja ti ne
dosađujem i ne smetam ti dok provodiš večeri odmarajući se, ali
jedva čekam vikende. Volim ih. Oh, Dermote, volim da budem sa
tobom, a sada više nikada ništa nećemo raditi zajedno.“
Poželela je da joj glas ne podrhtava. Poželela je da može da
zaustavi suze koje su se pojavile u njenim očima. Je li bila toliko
strašno nerazumna? Hoće li se Dermot naljutiti? Je li bila sebična?
Uhvatila se za njega, da, nesumnjivo se uhvatila za njega. Ponovo je
bila dosadni bršljan!
Dermot se svojski trudio da bude strpljiv i razuman.
„Znaš, Selija, mislim da to nije fer. Ja se nikad ne mešam u ono
čime ti želiš da se baviš.“
„Ali ja ničim ne želim da se bavim.“
„Ne bih imao ništa protiv. Kada bi mi kazala da vikendom želiš
da ideš negde sa Doris Endrjuz ili sa nekom svojom prijateljicom,
meni bi bilo izuzetno drago. Da sam na tvom mestu, našao bih
nekoga da mi pravi društvo i nekuda bih otišao. Na kraju krajeva,
kad smo se venčali složili smo se da svako od nas ima slobodu da radi
ono što poželi.“
 „Nismo se složili, niti smo uopšte pričali na tu temu“, rekla je
Selija. „Mi smo se jednostavno voleli i želeli da se venčamo misleći da
ćemo živeti srećno do kraja života.“
„Tako i jeste. Nije stvar u tome da te ja ne volim. Volim te kao
što sam te uvele voleo. Ali muškarci vole da provode vreme sa
drugim muškarcima. Muškarcu je potrebna fizička vežba. Kada bih
hteo da idem na golf sa drugim ženama, onda bi imala na šta da se
žališ i prigovaraš. Ali ja nikada nisam želeo društvo neke druge žene
osim tebe. Ja mrzim žene. Samo želim da odigram dobru partiju
golfa sa drugim muškarcem. Smatram da si nerazumna što se toga
tiče.“
Da, verovatno je bila nerazumna.
Ono što je Dermot želeo bilo je tako bezazleno, tako prirodno...
Osetila se postiđenom...
Ipak, on nije shvatao koliko strahovito će njoj nedostajati ti
njihovi zajednički vikendi... Nije želela Dermota samo noću u
krevetu. Više je volela Dermota kao životnog saputnika nego kao
ljubavnika...
Da li je zaista bila istina to što su žene pričale da je muškarcima
žena potrebna samo kao ljubavnica i domaćica?...
Rekla je nešto u tom smislu. Dermot je, kao i uvek, bio iskren.
„Selija, ja smatram da to jeste istina. Žene vole sve da rade sa
muškarcima, a muškarci bi radije uživali u društvu drugih
muškaraca.“
Eto, dobila je jasan odgovor. Dermot je bio u pravu, a ona je
grešila. Bila je nerazumna. Priznala je, a tada se njegovo lice
razvedrilo.
„Tako si slatka, Selija. I očekujem da će ti ovako, na kraju, ipak
više odgovarati. Mislim, naći ćeš nekoga sa kim ćeš uživati da
razgovaraš o svojim osećanjima. Ja sam zaista izuzetno loš u tome. I
bićemo srećni. Zapravo, igraću golf samo subotom ili nedeljom. Onaj
drugi dan ćemo provesti u šetnji kao i ranije.“
Naredne subote je otišao, sav srećan. Zatim je predložio da u
nedelju zajedno odu u šetnju.
Otišli su, ali više nije bilo kao pre. Dermot je bio savršeno
ljubazan, ali ona je znala da je njegovo srce u Dalton Hitu. Veston ga
ja pozvao da igraju, ali on je odbio.
Veoma se ponosio svojom žrtvom.
Narednog vikenda Selija ga je podstrekivala da oba dana igra
golf i on je ponovo otišao srećan i zadovoljan.
Selija je pomislila kako i ona mora ponovo da nauči da igra. Ili
da nađe nove prijateljice.
Nije posebno volela domaćice. Ponosila se svojim druženjem sa
Dermotom. Domaćice su bile okupirane decom, poslugom,
domaćinstvom, laknulo bi im kada bi Tom, Dik ili Fred otišli
vikendom da igraju golf jer bi vladao mir u kući - „Slugama je tako
mnogo lakše, draga moja... Muškarci jesu hranitelji porodice, ali nije
im mesto u kući...“
Možda se, ipak, vođenje domaćinstva najviše isplati. Tako se
činilo.
 Četrnaesto poglavlje

Bršljan

Kako je bilo divno ponovo biti kod kuće. Selija je ležala

ispružena na zelenoj travi... bila je prelepo topla i meka...
Krošnja bukve šuškala je iznad njene glave...
Zelen... zelen... ceo svet je bio zelen...
Vukući svog drvenog konjića za sobom, Džudi se spuštala
travnatom kosinom...
Džudi je bila predivna sa svojim čvrstim nožicama, rumenim
obraščićima, gustom, kovrdžavom kosom boje lešnika. Džudi je bila
njena mala devojčica, isto onako kao što je ona bila mala devojčica
svojoj majci.
Samo što je, naravno, Džudi bila sasvim drugačija...
Džudi nije volela da joj se pričaju priče - prava šteta jer je Selija
umela da priča divne bajke bez imalo napora. Ipak, Džudi nimalo
nije volela bajke...
Džudi, takođe, uopšte nije umela da mašta. Kada je Selija
ispričala Džudi kako je zamišljala da je travnjak more, a njen obruč
morski konjić, Džudi bi je samo pogledala i kazala: “Ali to je trava. A
obruč može samo da se kotrlja, ne može da se jaše.“
Bilo je očigledno da je devojčica mislila kako je Selija bila
blesavo dete, što je Seliju izuzetno rastuživalo.
Dermot je zaključio da je bila glupava, a sada i Džudi!
 Iako je imala samo četiri godine, Džudi je posedovala izuzetno
izražen zdrav razum. A zdrav razum, otkrila je Selija, ponekad može
biti vrlo depresivan.
Staviše, Džudin zdrav razum bio je uperen protiv Selije. Za nju je
bio izuzetno naporan trud da deluje razumno u Džudinim očima -
jasnim, plavim, ispitivačkim očima - što je kao posledicu često imalo
da u njima izgleda još budalastije.
Džudi je bila prava zagonetka za svoju majku. Sve ono što je
Selija volela da radi kao mala, Džudi je bilo dosadno. Džudi ni tri
minuta nije mogla sama da se igra u vrtu. Ljutito bi ušla u kuću i
kazala kako napolju nema šta da se radi.
Džudi je volela da se bavi realnim stvarima. U stanu joj nikad
nije bilo dosadno. Brisala je prašinu sa stolova, pomagala u
nameštanju kreveta i asistirala ocu kad je brisao svoje štapove za
golf.
Dermot i Džudi su se iznenada zbližili. Između njih se rodilo
razumevanje koje je u oboma izazivalo veliko zadovoljstvo. Iako je još
uvek bio nezadovoljan Džudinom bucmastošću, Dermota je očarala
njena očigledna ushićenost njegovim društvom. Vodili su ozbiljne
razgovore, kao odrasli. Kada je Dermot Džudi dao štap za golf da ga
očisti, očekivao je da će ona to uraditi baš kako treba. Kada bi ga
Džudi upitala „Zar to nije lepo?“ u vezi sa bilo čim: kuće koju je
pravila od cigala, ili lopte koju je pravila od vunice, ili kašike koju je
oprala, Dermot nikada nije rekao da jeste osim ako zaista nije tako
mislio. Bez ustezanja joj je ukazivao na greške ili propuste.
„Obeshrabrićeš je“, kazala bi Selija.
Međutim, Džudi ni najmanje nije bila obeshrabrena, a njena
osećanja nikada nisu bila povređena. Više je volela oca nego majku
jer je ocu bilo teže ugoditi. A ona je volela da radi ono što je bilo
teško.
Dermot je bio grub. Kada bi se on i Džudi igrali, Džudi bi se
skoro uvek povredila - igre sa Dermotom uvek su se završavale
modricom, ogrebotinom ili prikleštenim prstom. Džudi nije marila.
Selijine nežnije igre za nju su bile dosadne.
Jedino kad je bila bolesna, tražila je majku pre nego oca.
„Ne idi, mamice. Ne idi. Ostani sa mnom. Nemoj da tata dođe.
Ne želim tatu.“
Dermot je bio više nego zadovoljan što se od njega nije tražilo da
bude prisutan. On nije voleo bolesne osobe. Osećao se nelagodno
pored nekog bolesnog ili nesrećnog.
Što se fizičkog kontakta ticalo, Džudi je bila na Dermota. Mrzela
je da je neko ljubi ili štipka. Majčin poljubac za laku noć bio je
dosadan, ali se mogao istrpeti. Otac je nikada nije ljubio. Kada bi
poželeli laku noć, samo bi se osmehnuli jedno drugom.
Džudi i njena baka odlično su se slagale. Mirjam je bila očarana
detetovim duhom i inteligencijom.
„Neverovatno je pametna, Selija. Iz prve sve shvata.“
Ponovo je oživela Mirjamina stara ljubav prema podučavanju.
Učila je Džudi slovima i kratkim rečima. Obe, i baka i unuka su
uživale u učenju.
Ponekad bi Mirjam rekla Seliji:
„Ona nije kao ti, najmilija moja...“
Bilo je to kao da se izvinjavala za svoju naklonost prema
mladima. Mirjam je volela mlade. Posedovala je učiteljsku radost
koju je donosilo podučavanje. Džudi je za nju bila beskrajni izvor
uzbuđenja i zanimacije.
Ipak, celo njeno srce pripadalo je Seliji. Ljubav između njih dve
bila je snažnija nego ikad. Kada je Selija došla, zatekla je majku kao
suvonjavu staricu koja je polako kopnila. Međutim, posle dan-dva
kao da je oživela, boja se vratila u njene obraze, a sjaj očima.
„Vratile su mi se moje devojčice“, srećno bi kazala.
 Uvek je pozivala i Dermota da dođe sa njima i uvek je bila srećna
kada se on ne bi pojavio. Želela je Seliju za sebe.
I Selija je volela osećaj koji bi je obuzeo kada bi zakoračila nazad
u svoj nekadašnji život. Preplavilo bi je nekakvo srećno
samopouzdanje, osećaj da je voljena, da je upravo onakva kakva
treba da bude...
Za svoju majku ona je bila oličenje savršenstva... njena majka
nije želela da ona bude drugačija... Mogla je biti upravo ono što jeste.
Bilo je tako spokojno biti ono što jesi...
Mogla je da se opusti okružena nežnošću i da kaže sve što
poželi...
Rekla bi „Tako sam srećna“, a da njene reči ne prati Dermotovo
mrštenje. Dermot je mrzeo kada neko govori šta oseća. To je smatrao
nepristojnim...
Kod kuće je Selija mogla da bude nepristojna koliko god bi
htela...
Kod kuće bi jasnije shvatala koliko je bila srećna s Dermotom i
koliko je volela njega i Džudi...
I tako, nakon poplave ljubavi i priznavanja svega onog što joj leži
na srcu i što bi joj palo na pamet, mogla je da se vrati nazad i ponovo
bude razumna i nezavisna osoba, upravo onakva kakva je Dermot
želeo da bude.
Oh, dragi dome... i bukvo... i travo... koja rasteš... i rasteš... sve
do obraza.
Sanjivo je pomislila: „Živo je... to ogromno zeleno čudovište...
cela zemlja je ogromno zeleno čudovište... prijatno, toplo i živo... tako
sam srećna... tako sam srećna... imam sve što želim na ovom svetu...“
Dermot je svraćao u njene misli i napuštao ih. Poput refrena u
pesmi njenog života. Ponekad bi joj strahovito nedostajao.
Jednog dana pitala je Džudi:
 „Nedostaje li ti tata?“
„Ne“, odgovorila je Džudi.
„Ali bi volela da je ovde?“
„Da, mislim da bih volela.“
„Nisi sasvim sigurna? Ti mnogo voliš tatu.“
„Volim, ali on je u Londonu.“
Za Džudi je to bilo tako.
Kada se Selija vratila Dermotu je bilo izuzetno drago što je vidi.
Proveli su divno veće puno ljubavi. Selija je prošaputala:
„Mnogo si mi nedostajao. Jesam lija tebi nedostajala?“
„Nisam razmišljao o tome.“
„Hoćeš da kažeš da nisi mislio na mene?“
„Nisam. Kakva korist od toga? I da sam razmišljao o tebi, moje
misli ne bi mogle ovde da te stvore.“
To je, naravno, bilo istina i zvučalo je vrlo razumno.
„Ali drago ti je što sam sada ovde?“
Njegov odgovor ju je zadovoljio.
Međutim, kasnije kada je zaspao, ona je ostala budna da leži,
sanjivo srećna i pomislila je: „Jeste grozno, ali ponekad poželim da
Dermot malčice bude neiskren...“
Kada bi mogao da kaže „Mnogo si mi nedostajala, draga“, to bi
bilo tako prijatno i utešno i ne bi bilo važno je li zaista istina ili nije.
Ne, Dermot je bio Dermot. Njen zabavan i neuviđavno
istinoljubiv Dermot. Džudi je bila ista kao on...
Možda je bilo pametnije ništa ih ne pitati ako ne želiš krajnje
istinit odgovor.
Pospano je pomislila:
 „Pitam se hoću li jednog dana biti ljubomorna na Džudi... Ona i
Dermot se mnogo bolje razumeju nego što se razumemo on i ja.“
Činilo joj se da je Džudi ponekad pomalo ljubomorna na majku.
Volela je da celokupna pažnja njenog oca bude usmerena samo na
nju.
Selija je pomislila kako je zaista to čudno. Dermot je toliko bio
ljubomoran na nju još pre nego što se rodila, pa čak i kad je bila
novorođenče. Interesantno kako nešto ispadne sasvim suprotno od
onoga što čovek očekuje...
Draga Džudi... dragi Dermot... tako su slični - tako smešni... tako
dragi... i njeni. Ne - ne njeni. Ona je bila njihova. Tako je bilo lepše.
Nekako prijatnije, ugodnije. Ona im je pripadala.
 2.

Selija je smislila novu igru. Bila je to zaista, mislila je, nova

verzija „devojčica“. Same „devojčice“ bile su na samrti. Selija je
pokušala da ih oživi, podarila im je dečicu i ugledne domove na lepim
mestima, zavidne karijere - ali ništa nije valjalo. Odbijale su da se
vrate u život.
Selija je izmislila novu osobu. Zvala se Hejzel. Selija je sa velikim
interesovanjem pratila njen život od detinjstva. Hejzel je bila
nesrećno dete. Kod služavki je bila na lošem glasu zbog navike da
neprestano peva Nešto će se desiti, nešto će se desiti, i nešto bi se
obično desilo, pa makar to bio samo služavkin priklješten prst, i tako
su Hejzel počeli da smatraju vešticom. Odrastala je sa saznanjem
kako je bezmerno lako nametnuti volju lakovrenima...
Selija ju je s velikim zanimanjem pratila kroz svet spiritualizma,
proricanja sudbine, seansi i slično. Hejzel je završila u jednoj
zajednici gatara u Ulici Bond u kojoj je stekla veliki ugled okružena
malim društvom onih koji su se bavili špijuniranjem drugih.
Zatim se zaljubila u mladog pomorskog oficira iz Velsa, nakon
čega je u velškim selima počelo nešto čudno da se dešava i ubrzo je
svima postalo jasno (osim Hejzel) da zajedno sa njenim darom za
obmanjivanje ide i proročki dar.
Konačno je i sama Hejzel to shvatila. Bila je prestravljena. Što je
više pokušavala da vara, to su njena neobjašnjiva predskazanja
postajala istinitija... Moć ju je sasvim obuzela i nije htela da je
napusti.
Oven, njen momak, bio je nejasniji, ali se na kraju ispostavilo da
je bio prava propalica i prevarant.
 Kad god bi se Selija prepustila letargiji ili kad bi vodila Džudi u
park, u njenim mislima priča se dalje nastavljala.
, Jednog dana joj je palo na pamet da bi mogla da je zapiše...
Zapravo, mogla bi da je pretoči u knjigu...
Kupila je nekoliko svesaka i mnogo olovaka, jer olovke nije
umela da čuva, i počela...
Međutim, nije bilo tako lako kad je pisanje bilo u pitanju. Misli
su joj uvek odlazile šest pasusa dalje ispred onoga što je u tom
trenutku pisala, a zatim kad bi došla do tog dela, prave reči bi joj
izvetrile iz glave.
Ipak, napredovala je. Nije to bila tačno onakva priča kakvu je
imala u glavi, ali se lako čitala i ličila je na pravu knjigu. Imala je
poglavlja i sve ostalo. Kupila je još šest svesaka.
Izvesno vreme nije to spominjala Dermotu, zapravo sve dotle
dok nije uspešno završila deo o sastanku velških propovednika na
kome je Hejzel svedočila.
To poglavlje je ispalo znatno bolje nego što se Selija nadala. Bila
je toliko opijena uspehom da je morala da ga podeli sa nekim.
„Dermote, šta misliš, da li bih mogla da napišem knjigu?“
Dermot joj je veselo odgovorio:
„Mislim da je to sjajna ideja. Da sam na tvom mestu, ja bih je
napisao.“
„U stvari, ja sam je napisala - zapravo, počela sam. Stigla sam do
pola.“
„Fino“, odgovorio je Dermot.
Spustio je knjigu iz ekonomije koju je čitao dok je Selija pričala.
Sada ju je ponovo podigao.
„Radi se o devojci koja je vidovita, ali toga nije svesna. Dospeva
u jednu zajednicu proroka i vara na seansama. Zatim se zaljubljuje u
jednog mladića iz Velsa i odlazi u Vels gde počinju da se dešavaju
vrlo neobične stvari.“
„Pretpostavljam da postoji neka priča?“
„Naravno. Samo ja ne znam da je prepričam.“
„Znaš li ti išta o prorocima i seansama?“
„Ne“, kruto je odgovorila Selija.
„Zar, onda, nije pomalo rizično da pišeš o tome? Sem toga,
nikada nisi bila u Velsu, zar ne?“
„Nisam.“
„Ako je tako, zar ne bi bilo bolje da pišeš o nečemu o čemu nešto
znaš? O Londonu ili mestu na kome si živela. Jednostavno mi se čini
da samo sebi otežavaš posao.“
Selija se osetila posramljenom. Kao i obično, Dermot je bio u
pravu. Ponašala se kao da nema ni grama mozga. Zašto je, zaboga,
izabrala temu o kojoj ništa nije znala? I zajednicu proroka? Nikada
nije bila ni na kakvoj proročkoj seansi. Zašto se, onda, latila da je
opiše?
Ipak, sada nije mogla da odustane od Hejzel i Ovena... oni su bili
tu.... Ne, morala je nešto da učini tim povodom.
Sledećeg meseca Selija je pročitala sve što je mogla naći o
spiritualizmu, seansama, proročkim sposobnostima i njihovoj praksi.
Zatim je polako i studiozno ponovo napisala prvi deo knjige. Nije
uživala u tom zadatku. Rečenice koje je pisala postale su
komplikovane i uplela se u gramatičke zavrzlame sasvim
bespotrebno.
Dermot je rado pristao da tog leta obiđu Vels tokom svog
dvonedeljnog odmora. Selija bi tada mogla da oseti lokalnu
atmosferu. Predano su se prepustili toj ideji, ali Selija je zaključila da
joj nešto neprestano izmiče. Šetala je sa sveskom u rukama, kako bi
istog trena mogla da zabeleži ono što bi kod nje izazvalo inspiraciju.
Međutim, po prirodi je bila loš posmatrač, dani su prolazili, a ona
nije uspevala ništa da napiše.
Osećala je neizrecivu potrebu da napusti Vels i Ovena pretvori u
Škota koji živi u Visovima i promeni mu ime u Hektor.
Ali Dermot joj je skrenuo pažnju da bi se suočila sa istim
poteškoćama. Ni o Visovima ništa nije znala.
U očajanju Selija je od svega odustala. Jednostavno, nije mogla
da nastavi dalje. Pored toga, već joj se u mislima pojavila ribareva
porodica koja je živela na Kornvolskoj obali...
Ejmos Polridž joj je već bio dobro poznat...
Ništa nije rekla Dermotu jer se osećala krivom, shvatajući da
ništa nije znala ni o ribarima niti o moru. Bilo bi beskorisno išta
pisati o tome, ali je bilo zabavno razmišljati. Bila bi tu, naravno, i
stara baka - bezuba i zla...
Bilo kako bilo, knjigu o Hejzel će jednom prilikom završiti. Oven
bi svakako mogao biti i mladi bankar iz Londona.
Samo, činilo se Seliji, Oven to nimalo nije želeo da bude...
Nadurio se i postao neodređen da zapravo više nije ni postojao.
 3.

Selija se navikla na siromaštvo i brigu o svakoj pari.

Dermot je i dalje smatrao da će jednog dana dobro zarađivati.
Zapravo, bio je sasvim uveren u to. Selija nikada nije očekivala da će
biti bogata. Bila je sasvim zadovoljna životom kakvim su živeli, samo
se nadala da Dermot neće biti suviše razočaran time.
Međutim, ono što nijedno od njih nije očekivalo bile su
finansijske poteškoće. Posleratnom procvatu došao je kraj. Za njim je
usledila recesija.
Preduzeće u kome je Dermot radio palo je u stečaj i on je ostao
bez posla.
Dermot je imao prihod od pedeset funti godišnje, a Selija od sto
funti, kao i dve stotine funti u ratnim obveznicama, a za Seliju i
Džudi uvek je bilo mesta u Mirjaminoj kući.
Bio je to težak period. Selija ga je osetila najviše preko Dermota.
Njega je ova nesreća, posebno što je bila nezaslužena (jer je naporno
radio), veoma teško pogodila. Učinila ga je ogorčenim i srditim.
Selija je predložila da otpusti Kejt i Denmanovu i da sama vodi brigu
o stanu dok Dermot ne nađe novi posao. Međutim, Denmanova je to
odbila.
Oštro i ljutito kazala je Seliji: „Ja ostajem. Nema rasprave.
Sačekaću svoju platu. Ne nameravam da ostavim svoju malu dušicu.“
I tako je Denmanova ostala. Ona i Selija su se neprestano
smenjivale u obavljanju kućnih poslova, kuvanju i brizi o Džudi.
Jednog jutra Selija bi izvela Džudi u park, a Denmanova bi ostala da
čisti i kuva. Narednog jutra Denmanova bi izašla, a Selija ostala u
stanu.
 Selija je u svemu tome nalazila neko čudno zadovoljstvo. Volela
je da ima obaveze. Uveče bi našla vremena da se posveti Hejzel. Na
jedvite jade je završila knjigu uz pomoć svojih beležaka iz Velsa i
konačno ju je poslala izdavaču. Možda će se nešto desiti.
Međutim, rukopis joj je uredno vraćen, Selija ga je gurnula i
fioku i više nije pokušavala.
Selijin glavni teret u životu bio je Dermot. Dermot je bio krajnje
nerazuman. Neuspeh ga je u toj meri pogađao da je sa njim postalo
nepodnošljivo živeti. Ako bi Selija bila raspoložena, govorio bi joj da
ne pokazuje nimalo razumevanja i uviđavnosti prema teškoj situaciji
u kojoj se on nalazio. Ako bi ćutala, prebacivao joj je što ne pokušava
da ga oraspoloži.
Selija je očajnički verovala da bi sve bilo mnogo lakše samo kada
bi Dermot mogao malo da se odobrovolji. Naravno, smeh je oduvek
bio najbolji način suočavanja sa teškoćama.
Ali Dermot nije mogao da se smeje. U pitanju je bio njegov
ponos.
Ipak, koliko god da je bio nerazuman i nepodnošljiv, Seliju to
nije pogađalo onako kako ju je pogodila njegova kritika nakon one
čuvene zabave. Shvatila je da je on patio i to više zbog nje nego zbog
sebe.
Ipak, ponekad, nije mogao da se suzdrži.
„Zašto ne odete - ti i Džudi? Odvedi je kod svoje majke. Ja
trenutno nisam ni za šta. Znam da sa mnom nije lako živeti. Već sam
ti jednom prilikom rekao - ne znam da se nosim sa problemima. Ne
mogu da ih podnesem.“
Međutim, Selija nije želela da ga ostavi. Želela je da može
nekako da mu olakša, ali činilo se da ništa nije mogla da učini.
Dani su prolazili i Dermot je bezuspešno tražio posao, a njegovo
neraspoloženje je postajalo sve crnje i gore.
 Upravo onda kad je Selija osetila kako je hrabrost napušta i kad
je skoro bila već rešena da ode kod Mirjam kao što joj je Dermot
neprestano predlagao, situacija se promenila.
Dermot se vratio kući jednog dana kao sasvim drugi čovek.
Ponovo je delovao mlado i snažno.. Njegove tamne oči veselo su
sjajile.
„Selija... imam sjajne novosti. Sećaš se Tomija Forbsa? Sreli smo
se, sasvim slučajno, i on se odmah obrušio na mene. Rekao mi je da
mu treba upravo osoba kao što sam ja. Osam stotina funti godišnje je
početna plata, a za godinu, dve zarađivao bih između hiljadu i po i
dve. Hajdemo negde to da proslavimo.“
Kakvo divno veće! Dermot je bio sasvim drugačiji, nalik detetu u
svem tom uzbuđenju i ushićenju. Insistirao je da Seliji kupi novu
haljinu.
„Prelepo ti stoji tamnoplava boja. Ja... i dalje te ludo volim,
Selija.“
Ljubavnici - da, i dalje su bili ljubavnici.
Te noći dok je ležala budna, Selija je pomislila: „Nadam se...
nadam se da će Dermotu krenuti. Mnogo mu teško pada kada nije
onako kako je zamislio.“
„Mama“, iznenada je rekla Džudi narednog jutra, „kakav je to
prijatelj koji je uz tebe samo u dobru? Dadilja kaže da ima jednu
takvu prijateljicu u Pekamu.“
„To je prijatelj koji je pažljiv prema tebi samo kada je sve u redu,
ali kada zapadneš u nevolju okrene ti leđa.“
„Oh“, rekla je Džudi. „Shvatam. Kao tata.“
„Ne, Džudi, naravno da nije tako. Tata je nesrećan i
neraspoložen kad ga more brige, ali kad bismo ti i ja bile nesrećne ili
bolesne, tata bi sve za nas učinio. On je najodanija osoba na celom
svetu.“
Džudi je zamišljeno pogledala majku i rekla:
 „Ja ne volim bolesne ljude. Oni leže u krevetu i ne mogu da se
igraju. Margaret je juče u parku upalo nešto u oko. Više nije smela da
trči i morala je da sedne. Htela je da i ja sedim sa njom, ali ja nisam
htela.“
„Džudi, to zaista nije bilo lepo.“
„Nije. Ali ja ne volim da sedim, ja volim da trčim.“
„Da je tebi nešto upalo u oko i ti bi želela da neko sedi pored tebe
i razgovara sa tobom, a ne da ode i da te ostavi.“
„Ne bi mi smetalo... Sem toga, meni ništa nije upalo u oko, već
Margaret.“
 Petnaesto poglavlje

Napredak

Dermot je napredovao. Zarađivao je skoro dve hiljade funti

godišnje. I Seliji i njemu je bilo lepo. Složili su se da treba da štede,
ali su se takođe saglasili i oko toga da sa štednjom ne treba odmah da
počnu.
Prva stvar koju su kupili bio je polovni automobil.
Zatim je Selija poželela da živi na selu. Bilo bi mnogo lepše za
Džudi, a i Sama je mrzela London. Ranije se Dermot tome opirao
izgovarajući se većim troškovima – železnički prevoz za njega, hrana
je jeftinija u gradu itd.
Međutim, sada je priznao da mu se ta ideja dopada. Naći će kuću
u blizini Dalton Hita.
Na kraju su se smestili u jednu kućicu na prostranom imanju
koje je bilo određeno za gradnju. Golf tereni Dalton Hita bili su
udaljeni samo petnaestak kilometara. Kupili su i psa - predivnog
terijera i nazvali ga Obri.
Denmanova je odbila da pođe sa njima van grada. Dok se u
teškim danim ponašala kao pravi anđeo, kao da se prozlila sa
dolaskom boljih vremena. Bila je gruba prema Seliji, dizala nos i
konačno dala otkaz rekavši da neko koga je poznavala postaje ohol i
da je vreme za promenu.
Preselili su se u proleće, a ono što je Seliju najviše ushićivalo bili
su jorgovani. Bilo ih je na stotine, njihove rascvetale krošnje prelivale
su se od belih do ljubičastih nijansi. Dok je šetala po vrtu jednog
ranog jutra u pratnji Obri, Selija je pomislila kako je njen život
postao skoro savršen. Više nije bilo prljavštine, prašine i smoga. Ovo
je bio dom...
Selija je uživala u životu van grada i dugim šetnjama sa psom. U
blizini je postojala mala škola u koju je Džudi išla svakog dana. Džudi
se osećala u školi kao riba u vodi. Bila je vrlo stidljiva u pojedinačnim
kontaktima, ali potpuno slobodna kada je društvo bilo
mnogobrojnije.
„Mogu li jednog dana da idem u veliku školu, mama? Tamo gde
ima na stotine devojčica? Koja je najveća škola u Engleskoj?“
Selija je imala jednu raspravu sa Dermotom u vezi sa njihovim
novim domom. Jedna od soba na spratu koja je gledala na čelo kuće
trebalo je da bude njihova spavaća soba. Dermot je želeo da soba
pored bude njegova garderoba. Selija je insistirala da to bude dečja
soba.
Dermota je to iznerviralo.
„Verujem da će na kraju biti onako kako ti hoćeš. Ja ću biti
jedina osoba u kući u čiju sobu neće dopirali nimalo sunčeve
svetlosti.“
„Džudi treba da ima sunčanu sobu.“
„Gluposti, ona je po ceo dan napolju. Ona soba sa zadnje strane
kuče je prilično prostrana, ima dovoljno mesta da ona može u njoj da
trči.“
„Ali nije sunčana.“
„Ne shvatam zašto je Džudi potrebnije sunce nego meni.“
Međutim, Selija je bar ovog puta ostala uporna. Žarko je želela
da ustupi Dermotu sunčanu sobu, ali nije to učinila.
Na kraju je Dermot mirno prihvatio svoj poraz. Nije dramio oko
toga, mada se ponašao kao da je poslednja rupa na svirali i kao
suprug i kao otac.
 2.

U susedstvu su imali dosta pristojnog sveta - većina njih je imala

decu. Svi su bili prijateljski nastrojeni. Jedino je Dermotovo
odbijanje da odlazi u posete, predstavljalo poteškoću.
„Shvati, Selija, ja sam došao premoren iz Londona, a ti želiš da
se doteram i izađem, i da legnem tek posle ponoći. Ja to,
jednostavno, ne mogu.“
„Ne svake večeri, naravno. Ali ne shvatam da ti to predstavlja
problem da učiniš jednom nedeljno.“
„Ne želim. Ti idi ako hoćeš.“
„Ne mogu da idem sama. Ljudi na večeru zovu parove. Sem toga,
neprijatno mi je da kažem da ti nikada uveče ne izlaziš, ako ni zbog
čega, onda zato što si mlad.“
„Verujem da možeš da se snađeš i bez mene.“
Međutim, to nimalo nije bilo lako. Ljudi koji su živeli van grada,
u goste su pozivali parove ili ih uopšte nisu pozivali. Ipak je našla
opravdanje za Dermotov stav. On je zarađivao novac i svakako je
imao pravo da odlučuje o njihovom zajedničkom životu. I tako je
Selija odbila pozive i ostajali su kod kuće; Dermot je čitao knjige koje
su se bavile temama finansija, a Selija je ponekad šila, ponekad
sedela prekrštenih ruku i razmišljala o porodici svog ribara iz
Kornvola.
 3.

Selija je želela još jedno dete.

Dermot nije.
„Govorio si da u stanu u Londonu nije bilo prostora“, kazala je
Selija. „Naravno, živeli smo veoma siromašno. Ali sada imamo
dovoljno, a i prostora nam ne manjka. Gde je jedno dete, tu se drugo
ne oseti.“
„Trenutno nam ne treba drugo dete. Sva ta trka, briga, plač i
flašice još jednom.“
„To će ti uvek biti izgovor.“
„Neće. Želeo bih da imam još dvoje dece. Ali ne sada. Imamo
dovoljno vremena. Još uvek smo mladi. Kada počnemo da
posustajemo, onda će to biti prava avantura. Uživajmo sada. Ni ti ne
želiš da te ponovo muče mučnine.“ Zastao je. „Reći ću ti šta sam
danas gledao.“
„Oh, Dermote!“
„Automobil. Ovaj mali polovni krš više nije ni za šta. Dejvid mi
ga je pokazao. Sportski je model, prešao je samo trinaest hiljada
kilometara.“
Selija pomisli:
„Kako ga samo volim! Pravi je dečak. Toliko je željan svega... i
tako naporno radi. Što ne bismo imali sve što poželimo?... Imaćemo i
drugo dete jednog dana. Do tada neka ima taj svoj auto... Na kraju
krajeva, više mi je stalo do njega nego do ijedne bebe na ovom
svetu...“
 4.

Seliju je čudila činjenica da Dermot nijednom nije poželeo da

nekog svog starog prijatelja pozove u goste.
„Ali Endrjuz ti je toliko bio drag.“
„Jeste, ali smo retko u kontaktu. Uopšte se više ne viđamo. Ljudi
se menjaju...“
„A šta je sa Džimom Lukasom? Bili ste nerazdvojni dok smo bili
vereni?“
„Ne mogu da se bakćem sa starim drugovima iz vojske.“
Jednog dana Seliji je stiglo pismo od Eli Mejtlend, zapravo Eli
Peterson, kako se sada zvala.
„Dermote, moja stara prijateljica Eli Peterson se vratila iz Indije.
Bila sam joj deveruša na venčanju. Da je pozovem da dođe sa
suprugom za vikend?“
„Naravno, ako želiš. Igra li on golf?“
„Ne znam.“
„Biće dosadno ako ne igra. Mada, to i nije važno. Ti svakako ne
želiš da ostanem kod kuće i zabavljam ih, zar ne?“
„7,ar ne bismo mogli da igramo tenis?“
Bilo je dosta sportskih terena u blizini koje su okolni stanovnici
imanja mogli da koriste.
„Eli je mnogo volela da igra tenis, a znam i da Tom igra. Nekad
je bio dobar.“
„Slušaj, Selija, ja jednostavno ne mogu da igram tenis.
Upropastiću formu. Igra se Dalton Hit kup za tri nedelje.“
 „Zar tebi ništa sem golfa nije važno? To nas mnogo opterećuje.“
„Zar ne misliš da je bolje, Selija, da svako radi ono što želi? Ja
volim golf, ti voliš tenis. Pozovi svoje prijatelje i radi sa njima šta
hoćeš. Dobro znaš da se nikad ne mešam u tvoja posla.“
To je bila istina. Sve je zvučalo savršeno ispravno. Ipak, je u
praksi bilo mnogo teže. Kad se udaš, mislila je Selija, treba da se
zbližiš sa suprugom. Više vas niko ne smatra individuama. Bilo bi u
redu da dolazi samo Eli, ali pošto dolazi i njen suprug, Dermot treba
da se potrudi oko njega.
Na kraju krajeva, kada Dejvis (sa kojim je Dermot igrao golf
skoro svakog vikenda) i njegova supruga dođu u posetu, ona, Selija,
mora da zabavlja gospođu Dejvis ceo dan. Gospođa Dejvis je bila
fina, ali glupa. Samo bi sela i čekala da joj neko nešto priča.
Ipak, to nije rekla Dermotu jer je znala da on ne voli da se
raspravlja. Pozvala je Petersonove i nadala se najboljem.
Eli se skoro nimalo nije promenila. Ona i Selija uživale su u
pričama o starim, dobrim vremenima. Tom je pomalo bio ćutljiv.
Pojavile su mu se i prve sede vlasi. Delovao je kao fin, pristojan
čovek, mislila je Selija. Delovao je i pomalo odsutno, ali je bio vrlo
prijatan.
Dermot se ponašao kao pravi anđeo. Objasnio je da ima obavezu
da igra golf u subotu (Elin suprug nije igrao), ali da je nedelju odvojio
da se posveti gostima i odvede ih do reke. Selija je znala da on ne voli
tako da provodi popodne.
Kada su otišli, rekao joj je: „Kaži mi sad, jesam li bio otmen ili
nisam?“
Reč otmen bila je jedna od Dermotovih omiljenih. Uvek je
uspevala da nasmeje Seliju.
„Jesi. Bio si pravi anđeo.“
„Molim te, nemoj me terati da uskoro to ponovim, važi?“
 Selija ga nije terala. Htela je da pozove u posetu još jednu svoju
prijateljicu sa suprugom, ali je znala da on ne igra golf, a nije želela
da se Dermot ponovo žrtvuje...
Bilo je zaista teško, mislila je Selija, živeti sa osobom koja se
žrtvuje. Dermot se često prikazivao kao mučenik. Život sa njim je bio
mnogo lakši kada je on uživao...
Sem toga, nije bio rad druženju sa starim prijateljima. Stare
prijatelje Dermot je smatrao dosadnim.
Džudi se nesumnjivo slagala sa ocem po tom pitanju, jer kada je
nakon nekoliko dana Selija spomenula Džudi njenu staru drugaricu
Margaret, Džudi se izbečila na nju.
„Ko je Margaret?“
„Zar se ne sećaš Margaret? Igrala si se sa njom u parku u
Londonu.“
„Ne, nisam. Nikad se nigde sa Margaret nisam igrala.“
„Džudi, sigurno se sećaš. To je bilo pre samo godinu dana.“
Ali Džudi nije mogla da se seti nikakve Margaret. Nije mogla da
se seti nikoga sa kim se igrala u Londonu.
„Znam samo devojčice iz školice“, mirno je rekla Džudi.
 5.

Desilo se nešto prilično uzbudljivo. Počelo je telefonskim

pozivom za Seliju, kada je zamoljena da u poslednjem času zameni
nekoga na jednoj večeri.
„Znam da Vam neće smetati, draga...“
Seliji nije smetalo. Bila je ushićena.
Izuzetno je uživala u toj večeri.
Nije bila stidljiva. Lako se upuštala u razgovor. Nije bilo potrebe
da pazi da ne ispadne glupa. Dermotov kritički pogled je nije pratio.
Imala je osećaj kao da se iznenada vratila u dane svog
devojaštva.
Muškarac koji je sedeo sa njene desne strane često je putovao na
Istok. Više od svega Selija je želela da putuje.
Ponekad je imala osećaj, kad bi joj se pružila prilika da putuje,
da bi ostavila Dermota, Džudi, Obri i sve ostalo i isparila u
nepoznatom pravcu... da luta...
Čovek pored nje pričao joj je o Bagdadu, Kašmiru, Isfahanu,
Teheranu i Širazu (kako su to samo divne reči - bilo ih je lepo
izgovarati čak i bez ikakvog značenja). Pričao joj je i o Beludžistanu
koji je posetio vrlo mali broj putnika.
Muškarac koji je sedeo sa njene leve strane bio je stariji, veoma
prijatan. Dopalo mu se mlado, veselo stvorenje koje je sedelo pored
njega i napokon se okrenulo ka njemu vedrog lica na kome je još
uvek bila primetna ushićenost dalekim zemljama.
Muškarac se bavio knjigama, koliko je shvatila, i ispričala mu je,
nezaustavljivo se smejući, o svom neuspešnom pokušaju. Kazao joj je
da bi voleo da pogleda njen rukopis. Selija mu je odgovorila da je
veoma loš.
„Svejedno, voleo bih da ga vidim. Hoćete li mi ga pokazati?“
„Hoću ako želite, ali razočaraćete se.“
Pomislio je kako će se, najverovatnije, to i desiti. To mlado biće
skandinavske lepote nimalo nije ličilo na pisca. Mada, pošto ga je
privukla, interesovalo ga je ono što je napisala.
Selija se vratila kući u jedan sat posle ponoći i zatekla Dermota
kako mirno spava. Rila je toliko uzbuđena da ga je probudila.
„Dermote... provela sam predivno veće. Oh, toliko sam uživala!
Bio je tamo jedan čovek koji mi je pričao o Persiji i Beludžistanu i još
jedan fin gospodin, izdavač. Naterali su me da pevam posle večere.
Pevala sam grozno, ali njima izgleda nije smetalo. Zatim smo izašli u
vrt i ja sam sa onim putnikom otišla da pogledamo ribnjak... a onda
je on pokušao da me poljubi... ali pristojno... i sve je bilo tako lepo...
mesec se sjajio, jorgovani mirisali i ja sam poželela da on to učini...
ali istovremeno i nisam htela jer znam da se to tebi ne bi dopalo.“
„Sasvim ispravno“, rekao je Dermot.
„Ipak, ne bi ti smetalo, zar ne?“
„Naravno da ne bi“, ljubazno je odgovorio Dermot. „Drago mi je
da si uživala. Samo ne znam zašto moraš da me budiš i da mi pričaš o
tome.“
„Jer mi je toliko bilo lepo.“ Zatim je dodala kao da se izvinjava:
„Znam da ne voliš kad to kažem.“
„Ne smeta mi. Samo mi zvuči prilično glupo. Mislim, čovek može
da uživa i da ne priča o tome.“
„Ja ne mogu“, iskreno je odgovorila Selija. „Moram sve da
kažem inače bih pukla.“
„Pa eto“, rekao je Dermot i okrenuo se na drugu stranu, „rekla si
mi.“
 I ponovo je zaspao.
Dermot je, naprosto, bio takav, tužno je pomislila Selija dok se
svlačila, prilično nezgodan, ali ipak drag...
 6.

Selija je sasvim zaboravila da je obećala izdavaču da će mu

poslati svoj rukopis. Na njeno veliko iznenađenje sutradan posle
podne je svratio do nje i podsetio je na njeno obećanje.
Preturila je niz prašnjavih rukopisa u kutiji na tavanu, ponovo
mu rekavši da je rukopis bezvredan.
Nakon dve nedelje stiglo joj je pismo u kome je stajao poziv da
ga poseti u gradu.
Sedeo je za svojim izrazito neurednim radnim stolom
pretrpanim gomilama rukopisa i žmirkao iza naočara.
„Znate“, rekao je, „shvatio sam da je to knjiga, a zapravo je samo
neznatno više od polovine knjige. Gde je ostatak? Jeste li ga
izgubili?“
Zbunjena, Selija je uzela rukopis.
Zinula je negodujući.
„Dala sam Vam pogrešan rukopis. Ovo je jedna stara priča koju
nikada nisam završila.“
Zatim je objasnila. Pažljivo ju je slušao, a zatim joj kazao da mu
pošalje prepravljenu verziju. Želeo je da zadrži i nedovršen rukopis.
Ponovo ju je pozvao nakon nedelju dana. Ovog puta njen
prijatelj je žmirkao više nego ikada.
„Prepravljena verzija nije dobra“, rekao je. „Nećete naći izdavača
koji bi bio zainteresovan za nju - s punim pravom. Međutim, Vaša
prvobitna priča uopšte nije loša. Šta mislite, možete li da je završite?“
„Ali ona nije dobra. Puna je grešaka.“
 „Čujte me sada, drago moje dete, biću sasvim otvoren sa Vama.
Vi niste bogom dat genije. Ne verujem da ćete ikada napisati remek-
delo. Međutim, Vi ste nesumnjivo rođeni pripovedač. Vi ste
spiritualizam i velške proroke prikazali u jednom romantičnom
svetlu. Možda ništa što se njih tiče nije tačno, ali devedeset devet
procenata čitalačke publike ih vidi sasvim isto kao što ih i Vi vidite.
Tih devedeset devet posto neće interesovati pažljivo proverene
činjenice, oni žele priču, koja je, razume se, verovatno neistinita.
Zapravo, mora biti neistinita. Zaključićete da je isti slučaj i sa
porodicom kornvolskog ribara kada završite njihovu priču. Završite
tu svoju knjigu, ali za ime boga, ne približavajte se Kornvolu niti
njegovim ribarima sve dok je ne završite. U tom slučaju napisali biste
sasvim realističnu priču kakvu ljudi očekuju da pročitaju o
kornvolskim ribarima. Sigurno ne želite da odete tamo i shvatite da
kornvolski ribari nisu nikakav posebni soj ljudi, već su jednostavno
radnici poput vodoinstalatera. Nikada nećete moći da napišete
kvalitetno štivo o nečemu što Vam je dobro poznato, jer ste u tom
slučaju realni i iskreni. Treba da budete maštovito neiskreni, a ne da
lažete. Ne možete pisati laži o nečemu što ne znate, ali ćete biti u
stanju da smislite najdivnije neistine o nečemu što Vam nije poznato.
Radnja mora da se stvara u Vašoj mašti, a ne da oslikava stvarnost.
Sada idite i to obavite.“
Nakon godinu dana objavljen je prvi Selijin roman. Zvao se
Samotna luka. Izdavač je samo ispravio najočiglednije netačnosti.
Mirjam je smatrala da je roman predivan, a Dermot je mislio da
je grozan.
Selija je znala da je Dermot bio u pravu, ali bila je zahvalna
majci.
„Eto“, pomislila je Selija, „pravim se da sam pisac. Mislim da je
to još čudnije nego pretvarati se da si supruga ili majka.“
 Šesnaesto poglavlje

Gubitak

Mirjam je bila sve bolesnija. Svaki put kad bi Selija videla svoju
majku, srce joj se stezalo.
Njena majka izgledala je tako sićušna i krhka.
I bila je tako usamljena u toj velikoj kući.
Selija je želela da dođe da živi sa njima, ali Mirjam je to odlučno
odbila.
„To nikada nije dobro. Ne bi bilo u redu zbog Dermota.“
„Pitala sam Dermota. Nema ništa protiv.“
„Lepo od njega, ali ni u ludilu to ne bih uradila. Mladi ljudi
moraju da žive sami.“
Govorila je uzbuđeno. Selija se nije protivila.
Mirjam joj je u jednom trenutku iznenada kazala:
„Želim nešto da ti kažem... već duže vreme. Pogrešila sam u vezi
Dermota. Kada si se udala za njega, ja mu nisam verovala. Mislila
sam da nije iskren i odan... mislila sam da će biti tu i drugih žena.“
„Oh, mama, Dermot ne gleda ništa drugo osim loptica za golf.“
Mirjam se osmehnula.
„Pogrešila sam... drago mi je... Sada kada odlazim, osećam da te
ostavljam sa nekim ko će brinuti o tebi.“
„Hoće. Brine.“
 „Da... ja sam zadovoljna... veoma je privlačan, privlačan je
ženama, Selija, zapamti to...“
„On je krajnje kućevan tip, mama.“
„Da, to je sreća. I mislim da voli Džudi. Ona je sva na njega.
Ništa nema na tebe. Ona je Dermotovo dete.“
„Znam.“
„Sve dok osećam da će on biti dobar prema tebi... Isprva nisam
tako mislila. Činilo mi se da je okrutan... bezosećajan...“
„Nije. On je zaista drag. Bio je divan pre nego što se Džudi
rodila. Samo je jedan od onih ljudi koji ne vole da pričaju. On sve
drži u sebi. Kao stena je.“
Mirjam je uzdahnula.
„Bila sam ljubomorna. Nisam bila spremna da priznam njegove
kvalitete. Toliko želim da budeš srećna, draga moja.
„I jesam, majko draga, jesam.“
„Rekla bih da jesi...“
Nakon kraće pauze Selija je kazala:
„Zaista ništa ne želim na ovom svetu... osim možda još jednog
deteta. Svejedno mi je da li bi bio dečak ili devojčica.“ Očekivala je da
će Mirjam razumeti tu njenu želju, ali čelo njene majke blago se
nabralo.
„Ne znam da li bi to bilo pametno. Toliko voliš Dermota, a deca
ženu odvlače od muškarca. Trebalo bi da ih približe, ali nije tako...
ne, nije tako.“
„Ali ti i tata...“
Mirjam je uzdahnula.
„Bilo je teško. Bila sam razapeta... neprestano razapeta između
dve strane. Teško je.“
„Ali ti i tata ste bili savršeno srećni...“
 „Jesmo... ali morala sam da se trudim... bilo je toliko toga oko
čega sam se morala truditi. Umeo je da mi zameri ako nešto
zapostavim zarad dece. On vas je voleo, ali bili smo najsrećniji kad
bismo samo otišli na kratak odmor... Nikada ne ostavljaj muža suviše
dugo samog, Selija. Zapamti, muškarci se zaboravljaju...“
„Tata nikada nijednu drugu nije pogledao osim tebe.“ Majka joj
je, međutim, neodređeno odgovorila:
„Možda i nije. Ali ja sam uvek bila na oprezu. Imali smo jednu
sobaricu, krupnu, lepu devojku, tip kakav se oduvek sviđao tvom ocu.
Jednom prilikom pridržavala je tvom ocu čekić i eksere. Tom
prilikom je stavila svoju ruku na njegovu. Videla sam je. Tvoj otac do
tada ništa nije primećivao, iznenadio se. Mislim da mu ni na kraj
pameti tako nešto nije bilo. Čak i tada je mislio da je to uradila
slučajno, muškarci su vrlo jednostavni... Međutim, ja sam oterala tu
devojku - istog trena. Dala sam joj dobre preporuke i kazala joj da mi
ne odgovara.“
Selija je bila zapanjena.
„Ali tata ne bi nikada...“
„Verovatno ne bi. Ali ja nisam htela da rizikujem. Svega sam se
nagledala. Videla sam kako bolesnoj supruzi guvernanta ili
prijateljica otima muža - neka mlada, pametna devojka. Selija, obećaj
mi da ćeš vrlo pažljivo birati guvernantu za Džudi.“
Selija se nasmejala i poljubila majku.
„Neću angažovati krupne, lepe devojke“, obećala je. „Biće
mršave, stare i nosiće naočare.“
 2.

Mirjam je umrla kada je Džudi bilo osam godina. Selija je tada

bila u inostranstvu. Dermot je dobio deset dana za uskršnji praznik i
želeo je da Selija pođe sa njim u Italiju. Selija nije bila rada da
napusti Englesku. Lekar joj je rekao da je zdravstveno stanje njene
majke veoma loše. Imala je ženu koja je brinula o njoj, a Selija je
odlazila da je obiđe kad god bi joj se ukazala prilika.
Međutim, Mirjam nije želela ni da čuje da Selija ostane i pusti
Dermota samog da otputuje. Doputovala je u London i smestila se
kod rođake Loti (koja je sada već bila udovica), a i Džudi i njena
guvernanta su se smestile kod nje.
Na jezeru Komo Seliju je zatekao telegram u kome je pisalo da bi
bilo dobro da se odmah vrati kući. Pošla je prvim vozom. Dermot je
želeo da krene sa njom, ali ga je Selija ubedila da ostane do kraja
odmora. Bili su mu potrebni pramena sredine i vazduha.
Dok je sedela u vagonu za ručanje“ kad je putovala kroz
Francusku, osetila je kako je obuzima jezivo uverenje.
Pomislila je: „Sigurna sam da je više nikada neću videti. Umrla
je...“
Kada se Selija vratila kući, saznala je da je Mirjam umrla
neposredno pre nego što je stigla.
 3.

Njena majka... njena majušna, mila majka...

Ležala je tako mirno okružena ovećem, bledog i hladnog lica sa
izrazom smirenosti na njemu...
Njena majka, koja je umela da se raduje, ali i da bude
potištena... čiji se izgled menjao u zavisnosti od raspoloženja... njena
uzdanica i zaštita...
Selija je pomislila kako je sada sama...
Dermot i Džudi bili su stranci...
Mislila je kako više nema kod koga da ode...
Obuzela ju je panika... a zatim griža savesti jer je samo mislila o
Dermotu i Džudi ovih poslednjih godina... Tako malo je mislila na
svoju majku... a je uvek bila tu... uvek je bila tu... u pozadini svega...
Odlično je znala kakva je bila njena majka, a i majka je nju
savršeno poznavala...
Kad je bila još sasvim mala shvatila je da je njena majka divna i
najbolja...
A sada je više nema...
Srušili su se temelji Selijinog sveta...
Njena mila majčica...
 Sedamnesto poglavlje

Katastrofa

Dermot je želeo da bude pažljiv. Mrzeo je probleme i nesreće, ali

je želeo da bude pažljiv. Pisao je Seliji iz Pariza i predložio joj da dođe
na dan-dva da se malo oraspoloži.
Možda to jeste bilo pažljivo s njegove strane, možda ju je pozvao
jer mu se nije dolazilo u kuću u kojoj je vladala žalost...
Međutim, upravo to je morao da uradi...
Stigao je neposredno pre večere. Selija je ležala na svom krevetu.
Jedva je čekala njegov povratak. Stres oko sahrane je prošao, a ona je
bila rešena da ne optereti Džudi turobnom atmosferom žalosti.
Malena Džudi, tako mlada i vesela, bila je sva važna što sama brine o
svojim obavezama. Džudi je plakala za bakom, ali je ubrzo sve
zaboravila. Deca lako zaboravljaju.
Uskoro će Dermot biti tu i onda će moći da se opusti.
Pomislila je kako je divno što ima Dermota i da nije njega,
poželela bi da umre.
Dermot je bio nervozan. Zbog te nervoze ušao je u sobu i rekao:
„Pa kako ste? Raspoloženi i veseli?“
U nekoj drugoj prilici, Selija bi razumela zašto se tako ponaša.
Međutim, sada se osećala kao da joj je lupio šamar.
Skupila se i briznula je u plač.
Dermot se izvinio i pokušao da objasni.
 Na kraju je Selija zaspala držeći ga za ruku koju je on sa
olakšanjem izvukao kad je video da je utonula u san.
Izašao je i pridružio se Džudi u dečjoj sobi. Veselo mu je
mahnula kašičicom. Pila je mleko.
„Zdravo, tata. Hoćemo li da se igramo?“
Džudi nije gubila vreme.
„Samo da ne budemo bučni“, rekao je Dermot. „Tvoja mama
spava.“
Džudi je s razumevanjem klimnula glavom.
„Hajde da se igramo stare dame.“
Igrali su se stare dame.
 2.

Život je nastavio uobičajenim tokom. Tačnije, ne baš

uobičajenim.
Selija se ponašala kao i uvek. Nije pokazivala znake žalosti. Ali
kao da ju je sva životna radost napustila. Bila je poput nenavijenog
časovnika. Oboje, Dermot i Džudi, osetili su promenu i nije im se
dopala.
Dermot je želeo da im za dve nedelje dođu gosti, ali je Silija, ne
uspevši da se obuzda, istog trena uzviknula:
„Oh, ne sada! Ne mogu da podnesem da ceo dan razgovaram sa
nekom nepoznatom ženom.“
Međutim, odmah potom se smirila i otišla da kaže Dermotu da
nije mislila da bude nerazumna. Naravno da on mora da pozove
svoje prijatelje. I oni su došli, ali poseta nije prošla uspešno.
Nakon nekoliko dana Seliji je stiglo pismo od Eli. Njegov sadržaj
ju je iznenadio i veoma rastužio.

Draga moja Selija (pisala je Eli), smatram da treba lično da ti

javim (mada ćeš sigurno kasnije čuti neku iskrivljenu verziju) da je
Tom otišao sa nekom devojkom koju smo upoznali na brodu kad
smo se vraćali kući. Mene je to strahovito potreslo i pričinilo mi
veliku patnju. Bili smo tako srećni i Tom je voleo decu. Imam osećaj
kao da sam u nekom košmaru. Sasvim sam slomljena, ne znam, šta
da radim. Tom je bio savršen suprug, nikad se ni sporečkali nismo.
Selija se veoma uznemirila zbog nesreće svoje prijateljice.
 „Mnogo toga tužnog ume čoveka da snađe u životu“, kazala je
Dermotu.
„Taj njen muž sigurno je neki kvaran čovek“, rekao je Dermot.
„Selija ti ponekad izgleda misliš da sam ja sebičan, ali da znaš, mogla
si da prođeš mnogo gore. Sve u svemu, ja sam dobar, ispravan i veran
suprug, zar ne?“
Bilo je nekakvog podsmeha u njegovom glasu. Selija ga je
poljubila i nasmejala se.
Tri nedelje kasnije otišla je svojoj staroj kući i povela Džudi sa
sobom. Kuću je trebalo dovesti u red. Bio je to zadatak kog se nasmrt
plašila. Ali niko drugi to nije mogao da uradi.
Dom bez majčinog osmeha dobrodošlice bio je nezamisliv. Da je
samo Dermot mogao da dođe sa njom.
Dermot se na svoj način trudio da je razvedri.
„Uživaćeš, zaista, Selija. Pronaći ćeš mnoštvo starih stvari koje si
sasvim zaboravila. A tamo je prelepo u ovo doba godine. Pramena će
ti prijati. A ja imam da kopnim u kancelariji po ceo dan.“
Dermot uopšte ništa nije razumeo! Neprestano je ignorisao
znake emotivne napetosti. Okretao je glavu od njih poput
preplašenog konja.
Selija je viknula prvi put zaista ljuta:
„Pričaš kao da idem na odmor!“
Skrenuo je pogled.
„Pa“, rekao je, „to će i biti na neki način...“
Selija pomisli: „On nije dobar... on nije...“
Preplavio ju je ogroman talas usamljenosti. Iznenada je osetila
strah...
Kako je hladan bio svet... bez njene majke...
 3.

Seliji je narednih nekoliko meseci bilo veoma teško. Morala je da

obilazi advokate i obavlja mnogobrojne obaveze.
Njena majka je, kao što se i moglo očekivati, ostavila vrlo malo
novca. Moralo se razmatrati pitanje kuće - da li je zadržati ili prodati.
Bila je u vrlo lošem stanju, jer novca za popravku nije bilo. Bilo je
potrebno odmah potrošiti popriličnu sumu da se kuća ne bi srušila.
Sem toga nije bilo sigurno ni da li bi se iko mogao zainteresovati da
je kupi u takvom stanju.
Seliju je rastrzala neodlučnost.
Nije mogla da podnese da se oprosti od kuće, dok joj je s druge
strane razum šaputao šta bi bilo najbolje da uradi. Bila je suviše
daleko od Londona da bi ona i Dermot živeli u njoj, čak i kad bi se ta
ideja dopala Dermotu (mada je Selija bila sigurna da mu se ne bi
dopala). Sve što je Dermota zanimalo van grada bili su prvoklasni
tereni za golf.
Da li ju je samo emotivna vezanost terala da insistira da je
zadrže?
Opet, nije mogla da podnese da se razdvoji od nje. Mirjani se
toliko borila da je sačuva. Upravo ona je bila ta koja je nekada davno
nagovorila majku da je ne prodaje... Mirjam ju je sačuvala za nju, za
nju i njenu decu.
Da li će i Džudi voleti ovu kuću onoliko koliko ju je volela ona?
Verovala je da neće. Džudi je bila sasvim neodređena,
nezainteresovana, poput Dermota. Ljudi poput Dermota i Džudi
živeli su na određenom mestu jednostavno zato što im je odgovaralo.
Na kraju je Selija pitala svoju ćerku šta misli o svemu tome. Selija je
često osećala da je Džudi, iako je imala samo osam godina, bila
mnogo razumnija i praktičnija od nje.
„Hoćeš li dobiti mnogo novca ako je prodaš, mama?“
„Ne, plašim se da neću. Znaš, to je stara kuća i nalazi se na selu,
nije blizu grada.“
„Onda je možda bolje da je zadržiš“, kazala je Džudi. „Tada
bismo mogli da dolazimo ovamo preko leta.“
„Da li voliš da boraviš ovde, Džudi? Ili ti se više sviđa naša kuća
tamo?“
„Naša kuća je veoma mala“, kazala je Džudi. „Volela bih da živim
u dormi kući. Volim velike, velike kuće.“
Selija se nasmejala.
Bila je istina to što je Džudi rekla - dobiće vrlo malo novca ako
proda kuću. I sa poslovne strane bilo je bolje da malo pričeka dok
kućama van grada ne poraste cena na tržištu. Počela je da razmišlja o
tome da uradi samo male popravke koje su bile neophodne. Kad to
obavi, možda će moći da nađe stanare koji bi je iznajmili nameštenu.
Svi ti poslovi zadavali su joj briga, ali su je odvlačili od loših
misli.
Zatim je došao red i na ono čega se najviše plašila - sređivanje
kuće. Ako će da iznajmljuje kuću, prvo mora da je očisti i sredi.
Pojedine sobe godinama su bile zaključane - bile su tu i stare škrinje,
komode, ormarići, svi prepuni uspomena iz prošlosti.
 4.

Uspomene...
U kući je bilo tako pusto... tako neobično.
Nije bilo Mirjam...
Bile su tu samo škrinje pune stare odeće - fioke pune pisama i
fotografija...
Bolelo je... strašno je bolelo.
Japanska kutija sa slikom rode na poklopcu koju je kao dete
toliko volela. Unutra su stajala savijena pisma. Jedno je bilo od
mame. Moje najmilije jagnje i najdraža dušice - pisalo je. Tople suze
krenule su niz Selijine obraze...
Ružičasta svečana haljina sa ružicama stajala je u škrinji za svaki
slučaj ako bude bilo potrebe da se prepravi - i tu je zaboravljena.
Jedna od njenih prvih večernjih haljina... Setila se kad ju je poslednji
put nosila... Kakvo nezgrapno, trapavo i smešno stvorenje...
Pisma koja je baka dobijala - bila ih je puna škrinja. Sigurno ih je
donela kad se preselila. Fotografija starog gospodina u invalidskim
kolicima, „Zauvek tvoj verni obožavalac“ i naškrabani inicijali. Baka i
muškarci. Uvek muškarci, čak i kada bi sedeli u invalidskim kolicima
na obali mora...
Vrč na kome su bile naslikane dve mačke koji joj je Suzan
jednom prilikom poklonila za rođendan...
Natrag... natrag u prošlost...
Zašto je toliko bolelo?
Zašto je toliko nepodnošljivo bolelo?
 Samo kad ne bi bila tako sama u ovoj kući... kada bi samo
Dermot bio sa njom!
Ali Dermot bi kazao: „Zašto uopšte gledaš šta se nalazi na
tavanu? Samo sve spali.“
Tako razumno, ali ona jednostavno to nije mogla...
Otvarala je zaključane fioke.
Pesme. Gomile papira pesama ispisanih izbledelim rukopisom.
Rukopisom njene majke iz devojačkih dana... Selija poče da ih čita.
Sentimentalne... pompezne... nalik tom vremenskom razdoblju.
Da, ali poneka misao, iznenadan jedinstven izraz - bili su tipično
majčini. Mirjamine misli... njene brze, jasne misli...
Pesmica Džonu za njegov rođendan
Njenom ocu... njenom bradatom, veselom ocu...
Bila je tu i jedna njegova fotografija na kojoj je bio ozbiljan,
uredno obrijan mladić.
Biti mlad... pa ostariti... kako je to čudesno bilo... kako
zastrašujuće. Da li postoji određeni trenutak u kome čovek najviše
ispoljava svoju suštinu?
Budućnost... Šta njoj, Seliji, budućnost nosi?...
Bilo je sasvim jasno. Dermot će postati bogatiji... velika kuća...
još jedno dete... možda dvoje. Bolesti.... dečje bolesti...Dermot sve
teži, sve nepopustljiviji ako neko pokuša da se meša u njegova
posla... Džudi odrasta - živahna, odlučna, vesela... Dermot i Džudi
zajedno... Ona sama sve deblja... zanemarena... dok je njih dvoje
posmatraju veselo, ali ne bez odbojnosti... „Majko, zaista si glupa,
znaš...“ Da, kad čoveka napusti pređašnji izgled, mnogo mu je teže da
sakrije da je glup. Iznenada joj prolete kroz glavu ono što je Dermot
jednom rekao „Uvek budi lepa, hoćeš li, Selija?“. Da, ali sada je
gotovo sa svim tim. Dovoljno dugo su živeli zajedno da je lepota lica
više izgubila svaki smisao.
 Dermot joj se uvukao pod kožu, a i ona njemu. Pripadali su
jedno drugom - mada su u dubini duše bili stranci, ali ipak su
pripadali jedno drugom. Volela ga je jer je bio toliko drugačiji od
nje... jer je znala kako će kada odreagovati, mada nije znala, i nikada
neće znati, zašto su njegove reakcije bile onakve kakve jesu.
Verovatno je i on o njoj mislio isto. Ne, Dermot je sve prihvatao
onako kako jeste. Nikada nije razmišljao zašto je nešto onakvo kavo
jeste ili zašto je neko onakav kakav jeste. Za njega je to bilo gubljenje
vremena. Ispravno je, sasvim je ispravno, venčati se sa osobom koju
voliš. Novac i ostalo nije važno. Ja ću uvek biti srećna sa Dermotom
čak i ako budemo živeli u maloj kući i ako ja budem morala sama da
čistim, perem i kuvam.
Ali Dermot neće biti siromašan. Krenuo je stazom uspeha.
Nastaviće da se njom uspinje. Bio je taj tip čoveka. Njegova probava
će se, naravno, pogoršavati. Nastaviće da igra golf... I tako će dalje
živeti i živeti, verovatno u Dalton Hitu ili na nekom drugom, sličnom
mestu... Ona nikada neće obići ono za čim je žudela... daleke zemlje -
Indiju, Kinu, Japan... divljine Beludžistana... Persiju u kojoj imena
gradova melodično zvuče: Isfahan, Teheran, Širaz...
Osetila je blagu drhtavicu... Kada bi čovek mogao biti slobodan...
sasvim slobodan... da nema ništa, nikakvu imovinu, kuće, muža i
decu, ništa što bi ga obuzdavalo i vezivalo i uzimalo srce...
Selija pomisli kako želi da pobegne...
I Mirjam se tako osećala.
Uprkos svojoj ljubavi prema mužu i deci ponekad je umela da
poželi da nestane...
Selija je otvorila još jednu fioku. Pisma. Pisma njenog oca njenoj
majci.
Uzela je prvo pismo koje je stajalo na vrhu svežnja. Na njemu je
stajao datum godinu dana pre njegove smrti.
 Najdraža Mirjam,
Nadam se da ćeš uskoro moći da mi se pridružiš. Majka izgleda
dobro i odlično je raspoložena. Vid je napušta, ali i dalje plete
čarape za svoje momke!
Dugo sam razgovarao sa Armorom o Sirilu. Kaže mi da dečak
nije glup. Samo je nezainteresovan. Razgovarao sam i sa Sirilom i
nadam se da je taj razgovor ostavio utisak na njega.
Pokušaj da budeš sa mnom u petak, na dvadeset drugu
godišnjicu našeg braka, najdraža, najodanija ženo koju čovek može
imati. Ponizno sam zahvalan Bogu što mi te je podario, draga.
Pozdravi našu malu lutkicu.

Tvoj odani suprug, Džon

Selijine oči ispuniše se suzama.

Jednog dana njoj i Dermotu će biti dvadeset druga godišnjica
braka. Dermot joj neće napisati slično pismo, ali će negde u dubini
duše, sigurno, osećati ono što je njen otac osećao.
Jadan Dermot. Sigurno mu je bilo teško što je ona poslednjih
mesec dana bila slomljena i utučena. On nije voleo kad je neko
nesrećan. Kada završi sa obavezom oko kuće, ostaviće svu tugu za
sobom. Mirjam dok je bila živa nikada se nije isprečila između
Dermota i nje. Neće ni sada kada je mrtva...
Ona i Dermot će nastaviti dalje - srećni - i uživaće u zajedničkom
životu.
Njena majka bi to najviše želela.
Izvadila je iz fioke sva očeva pisma, stavila ih je u kamin i bacila
šibicu na njih. Ona su pripadala mrtvima. Ipak je zadržala ono koje je
pročitala.
 Na dnu fioke stajala je jedna izbledela beležnica opšivena
zlatnim nitima. Unutar nje stajao je savijen list papira, star i iskrzan.
Na njemu je pisalo Pesma koju mi je Mirjam poslala za rođendan.
Sentimentalnosti...
Danas je svet prezirao sentimentalnost...
Međutim, u tom trenutku je za Seliju ona bila neizdrživo lepa...
 5.

Selija je osećala da će se razboleti. Pustoš kuće sve više je uticala

na njene nerve. Želela je da ima sa kim da razgovara. Bile su tu Džudi
i gospođica Hud, ali one su pripadale nekom čudnom svetu koji joj je
donosio više napetosti nego olakšanja. Selija je budno pazila da se
nijedna senka ne nadvije nad Džudin život. Džudi je bila toliko
živahna, toliko puna radosti i u svemu je uživala. Kada bi bila sa
Džudi, Selija je nalazila razlog da se oraspoloži. Igrale su se raznih
igara - loptom, badminton...
Kada bi Džudi otišla na spavanje, tišina koja je vladala u kući
kao da se poput koprene obavijala oko Selije. Delovala je tako pusto...
tako pusto...
Tišina bi u njoj oživljavala sećanja na one srećne, prijatne večeri
provedene u razgovoru sa majkom - o Dermotu, o
Džudi, o knjigama, ljudima, idejama.
A sada više nije imala sa kim da razgovara...
Dermotova pisma bila su neredovna i kratka. Postigao je
sedamdeset dva poena, igrao je sa Endrjuzom... Rositer je poveo
svoju sestričinu. Dermot je pozvao Mejdžori Konel da bude četvrta u
igri. Igrali su u Hilborou - odvratan teren. Žene nisu umele da igraju
golf. Nadao se da je Seliji lepo. Hoće li da zahvali Džudi na pismu?
Selija je loše spavala. Slike iz prošlosti nisu joj davale da zaspi.
Ponekad bi se probudila uplašena - ne znajući od čega oseća strah.
Pogledala bi se u ogledalo i shvatila da izgleda bolesno.
Pisala je Dermotu i preklinjala ga da dođe za vikend.
Odgovorio joj je:
 Draga Selija,
Pogledao sam red vožnje vozova i zaključio da je besmisleno. Ili
bih morao da se vratim u nedelju ujutru ili da stignem u grad u dva
posle ponoći. Automobil trenutno nije u najboljem stanju i moram
da ga odvezem na popravku. Znam da ćeš razumeti da sam
premoren nakon radne nedelje. Vikendom nemam snage ni za šta i
nimalo mi ne bi bilo lako da se motam po vozovima.
Za tri nedelje idem na odmor. Mislim da je tvoja ideja da
otputujemo u Dinar odlična. Pisaću im da nam rezervišu sobe.
Nemoj previše da radiš i iscrpljuješ se. Šetaj što više.
Sećaš se Mejdžori Konel, one lepe crnomanjaste devojke,
sestričine Baretovih? Nedavno je ostala bez posla. Možda ću moći
da joj nađem posao ovde u blizini. Veoma je vredna. Pre neko veće
sam je izveo u pozorište jer je bila sasvim utučena.
Čuvaj se i odmaraj. Mislim da si u pravu što za sada ne želiš da
prodaš kuću. Situacija bi mogla da se poboljša i kasnije bi mogla da
dobiješ za nju veću cenu. Ne verujem da će nam ikada biti od veće
koristi, ali ako si toliko vezana za nju, ne verujem da bi mnogo
koštalo da je zatvorimo i nađemo nekoga ko bi brinuo o njoj - možeš
čak i nameštaj da ostaviš. Novcem koji zaradiš od knjiga, mogla bi
platiti porez i održavanje, a i ja ću pomoći ako želiš. Zaista mnogo
radim i skoro svake večeri se sa glavoboljom vraćam kući.
Bilo bi dobro da što pre završiš sa svim tim.
Poljubi Džudi.

Voli te, Dermot

 Prethodne nedelje Selija je otišla kod lekara i zamolila ga da joj
da neki lek da može da zaspi. On ju je poznavao otkako se rodila.
Ispitao ju je, pregledao, a zatim rekao:
„Zar ne možeš da nađeš nikoga ko bi bio sa tobom?“
„Moj suprug će doći za nedelju dana. Otputovaćemo zajedno u
inostranstvo.“
„Sjajno! Znaš, draga moja, na putu si da doživiš nervni slom.
Veoma si iscrpljena, doživela si stres i sada patiš. To je sasvim
prirodno. Znam koliko si bila vezana za majku. Kada budeš
otputovala sa mužem u novu sredinu, bićeš sveža kao rosa.“
Potapšao ju je po ramenu, dao joj recept, a zatim su se rastali.
Selija je odbrojavala dane. Kada Dermot stigne, sve će doći na
svoje mesto. Trebalo je da dođe dan pre Džudinog rođendana.
Proslaviće ga, a zatim kreću za Dinar.
Novi život... Žalost i uspomene ostaće iza nje... Ona i Dermot
krenuće ka budućnosti.
Za četiri dana Dermot će biti ovde... za dva dana...
Danas!
 6.

Nešto nije bilo u redu... Dermot je došao, ali to nije bio Dermot.
Bio je to stranac koju ju je posmatrao - brzim pogledima ispod oka - i
ponovo sklanjao pogled... Nešto se događalo...
Bio je bolestan...
Nešto ga je mučilo...
Ne, nešto drugo je bilo u pitanju. Bio je... stranac...
 7.

„Dermote, šta nije u redu?“

„Šta ne bi bilo u redu?“
Bili su sami u Selijinoj sobi. Selija je pakovala Džudine
rođendanske poklone i vezivala ukrasne trake.
Zašto je bila toliko uplašena? Zašto je osećala kako je obuzima
nepodnošljivi osećaj užasa?
Njegove oči - njegove čudne oči koje kao da su je vrebale -
sklanjale pogled od nje, a zatim ga vraćale...
To nije bio Dermot - uspravan, lep, nasmejan Dermot...
To je bila neka osoba koja se skrivala, uhodila... skoro da je ličio
na kriminalca...
Iznenada je rekla:
„Dermote, da nije nešto... u vezi sa novcem... mislim, da se nisi
upetljao u nešto...?“
Kako to da sroči? Dermot koji je bio oličenje časti, prestupnik?
Neverovatno... neverovatno!
Ipak, taj njegov pogled koji kao da nešto skriva.
Kao da bi njoj bilo važno i da je nešto uradio!
Iznenadio se.
„Novac? A, ne, sve je u redu s novcem. Ja... dobro mi ide.“
Osetila je olakšanje.
„Pomislila sam... nešto sasvim besmisleno...“
Zatim je on rekao:
 „Postoji nešto... Očekujem da ćeš naslutiti.“
Ipak, nije. Ukoliko nije bio novac (na tren je pomislila da je
možda propalo preduzeće u kome je radio), nije mogla ni da
pretpostavi šta je bilo u pitanju.
Kazala je: „Reci mi.“
Nije valjda bio... nije mogao biti rak...
Rak je napadao jake ljude, mlade ljude, ponekad.
Dermot je ustao. Njegov glas je bio čudan i uzdržan.
„U pitanju je... u pitanju je Mejdžori Konel. Često se viđamo,
veoma mi je draga.“
Oh, kakvo olakšanje! Nije rak... Ali Mejdžori Konel... kakve veze
ima Mejdžori Konel? Da nije Dermot... Dermot koji nikada nije
pogledao nijednu drugu...
Nežno je odgovorila:
„Nije važno, Dermote, čak ako si i bio pomalo nepromišljen...“
Flert. Dermot nikada nije flertovao. Sve u svemu, bila je
iznenađena. Iznenađena i povređena. Dok je ona bila tako tužna i
toliko žudela za Dermotovim prisustvom i utehom, on je flertovao sa
Mejdžori Konel. Mejdžori je bila dobra i izuzetno lepa devojka. Selija
je pomislila kako se baka ne bi iznenadila. Zatim joj kao strela
prolete kroz glavu misao da je baka, zapravo, veoma dobro poznavala
muškarce.
Dermot je uzrujano rekao:
„Ti ne razumeš. Nije baš kao što ti misliš. Nije bilo ničega...
ničega...“
Selija je pocrvenela.
„Naravno. Ni pomislila nisam da...“
On je nastavio:
 „Ne znam kako da ti objasnim da shvatiš. Ona ništa nije kriva...
Vrlo je potresena zbog svega... zbog tebe... Oh, gospode!“
Seo je i zagnjurio lice u dlanove.
Selija začuđeno rekla:
„Zaista ti je stalo do nje... jasno mi je. Oh, Dermote, toliko mi je
žao...“
Jadni Dermot, strast ga je mučila. Toliko je nesrećan. Ona ne
sme, jednostavno ne sme da pravi dramu oko toga. Mora da mu
pomogne da to prebrodi, a ne da ga napada. Nije on kriv. Ona nije
bila kod kuće, bio je usamljen... to je sasvim prirodno...
Ponovila je:
„Zaista mi te je žao...“
On ponovo ustade.
„Ti ne shvataš. Ne treba da ti bude žao mene... Ja sam bednik.
Osećam se kao podlac. Nisam ti mogao biti veran.
Više ni od kakve koristi nisam ni tebi ni Džudi... Bolje me odmah
otpiši...“
Blenula je u njega...
„Hoćeš da kažeš“, rekla je, „da me više ne voliš? Nimalo? Ali bili
smo tako srećni... Uvek smo bili srećni zajedno.“
„Da, na neki način... miran način... ovo je nešto sasvim
drugačije.“
„Mislim da je smirenost u sreći nešto najbolje na svetu.“
Dermot je napravio grimasu.
Zaintrigirano je upitala:
„Ti hoćeš da nas ostaviš? Više nećeš da viđaš Džudi i mene? Ali ti
si Džudin otac... ona te voli.“
 „Znam... Mnogo mi je stalo do nje. Ali uzalud. Ja naprosto ne
umem da radim nešto što ne želim... Ne mogu da se ponašam
primereno ako nisam srećan. Bio bih nepodnošljiv.“
Selija polako reče:
„Ti odlaziš... sa njom?“
„Naravno da ne. Nije ona takva devojka. Nikada joj ništa slično
ne bih predložio.“
Zvučao je povređeno i uvređeno.
„Ne razumem... ti samo želiš nas da ostaviš?“
„Jer vam više ne mogu biti ni od kakve koristi... Gadio bih se i
samom sebi.“
„Ali bili smo tako srećni... tako srećni...“
Dermot je nestrpljivo rekao:
„Naravno, bili smo... to je prošlo vreme. U braku smo već
jedanaest godina. Nakon jedanaest godina čoveku je potrebna
promena.“
Zatreptala je.
On je nastavio, glas mu je bio ubedljiv, sad je više ličio na sebe:
„Ja zaista dobro zarađujem i davaču ti dosta novca za Džudi.
Sem toga, sada i sama zarađuješ. Mogla bi da ideš u inostranstvo, da
putuješ, radiš sve što si oduvek želela...“
Podigla je ruku kao da ju je udario.
„Siguran sam da ćeš uživati. Zaista bi bila mnogo srećnija nego
što bi bila sa mnom...“
„Prestani!“
Nakon nekoliko trenutaka tiho je rekla:
„Ona noć pre devet godina kada je Džudi trebalo da se rodi...
Sećaš li se? Zar ti to ništa ne znači? Postoji li ikakva razlika između
mene kao osobe i... ljubavnice koje pokušavaš da se otarasiš?“
Nevoljno joj je odgovorio:
„Rekao sam ti da mi je žao zbog Džudi... Ipak, dogovorili smo se
da je onaj drugi savršeno slobodan...“
„Jesmo li? Kada?“
„Siguran sam da smo se dogovorili. To je jedini pošten način na
koji treba posmatrati brak.“
Selija reče:
„Ja smatram da je pošteno da kada doneseš dete na ovaj svet,
ostaneš uz njega i brineš o njemu.“
Dermot odgovori:
„Svi moji prijatelji smatraju da idealan brak podrazumeva punu
slobodu...“
Nasmejala se. Njegovi prijatelji. Dermot je zaista bio
neverovatan - samo bi se on mogao izgovarati na svoje prijatelje.
Rekla je:
„Slobodan si... i možeš nas ostaviti ako tako želiš... ali zar ne bi
mogao malo da sačekaš... da budeš siguran? Za nama je jedanaest
srećnih godina nasuprot jednom problematičnom mesecu. Sačekaj
godinu dana, budi siguran kako stvari stoje pre nego što sve
razoriš...“
„Ne želim da čekam. Ne želim patnju koju čekanje sa sobom
donosi...“
Selija se iznenada uhvatila za kvaku na vratima.
Ovo nije stvarno... ne može biti stvarno... Uzviknula je
„Dermote!“
Soba je odjednom postala mračna i zavrtela se oko nje.
Zatekla se kako leži na krevetu. Dermot je stajao pored nje sa
čašom vode u ruci. Rekao je:
 „Nisam želeo da te uznemirim.“
Prestala je histerično da se smeje, uzela je čašu vode i popila...
„Dobro sam“, rekla je. „Sve je u redu... Moraš učiniti ono što
želiš... Sada slobodno možeš da odeš. Dobro sam... Učini kako ti je
volja. Samo dozvoli Džudi da sutra proslavi svoj rođendan.“
„Naravno...“
Dodao je: „Ako si zaista dobro...“
Lagano je izašao kroz otvorena vrata, ušao u svoju sobu i
zatvorio vrata za sobom.
Džudin rođendan je bio sutradan...
Pre devet godina Dermot i ona su šetali u vrtu... razdvojili se...
ona je pretrpela strah i bol... i Dermotu je bilo teško...
Naravno, naravno, niko na svetu nije mogao biti tako okrutan da
izabere upravo taj dan da joj kaže da...
Da, Dermot je mogao...
Okrutan... okrutan... okrutan...
Srce joj je strasno cvililo:
„Kako je mogao... kako je samo mogao... da bude tako okrutan
prema meni...?“
 8.

Džudi je morala da proslavi svoj rođendan.

Pokloni... poseban doručak... izlet... svečana večera... igre. Selija
je pomislila kako dan nikada nije bio ovoliko dug... ovoliko dug...
Jednostavno će poludeti. Kada bi samo Dermot još malo izdržao da
se pretvara.
Džudi ništa nije primetila. Njena pažnja bila je usmerena na
poklone, zabavu, spremnost svih drugih da joj udovolje. Bila je tako
srećna... tako nesvesna... Seliji se srce cepalo.
 9.

Sutradan je Dermot otišao.

„Da ti pišem iz Londona? Za sada ćeš ostati ovde?“
„Ne ovde... ne, ovde ne.“
Ovde u pustoši, u samoći, bez Mirjam da je uteši?
Oh, majko, majko, vrati mi se, majko...
Oh, majko, samo da si ti ovde...
Da ostane ovde sama? U ovoj kući prepunoj lepih uspomena...
uspomena na Dermota?
Rekla je: „Radije bih se vratila kući. Sutra ćemo krenuti.“
„Kako god želiš. Ja ću ostati u Londonu. Mislio sam da bi ti bilo
draže ovde da ostaneš.“
Nije mu odgovorila. Ponekad čovek ne može odgovoriti. Ljudi ili
shvate ili ne shvate.
Igrala se sa Džudi kada je Dermot otišao. Rekla joj je da ipak
neće ići u Francusku. Džudi je mirno i nezainteresovano primila tu
vest.
Selija se osećala strahovito loše. Noge su joj trnule, u glavi
pulsiralo. Osećala se kao starica. Bol u glavi je bio toliko snažan da je
imala želju da vrišti. Uzela je aspirin, ali uzalud. Osećala je mučninu
toliku da joj je od same pomisli na hranu bilo još gore.
 10.

Selija se plašila dve stvari: plašila se da ne poludi i da Džudi

nešto ne primeti...
Nije znala je li gospođica Hud nešto primetila, bila je izuzetno
tiha. Bilo je utešno imati je tako smirenu i nimalo znatiželjnu.
Gospođica Hud je pomogla oko priprema za polazak kući. Kao
da je mislila da je posle svega posve prirodno da Selija i Dermot ne
putuju za Francusku.
Seliji je bilo drago što se vraća u svoju kućicu. Pomislila je da je
tako najbolje. Možda, ipak, ne poludim posle svega.
Glava joj je bila bolje, ali telo sve gore - osećala se kao da je
pretučena. Noge su joj bile toliko slabe da je jedva hodala... Zbog
neprestane mučnine i bolova u nogama počela je da šepa...
Mislila je da će se razboleti. Zašto um u tolikoj meri utiče na
telo?
Dermot je došao dva dana nakon njenog povratka.
To i dalje nije bio Dermot... Bilo je čudno i zastrašujuće zateći
stranca u telu sopstvenog supruga...
Seliju je to toliko užasavalo da je želela da vrišti...
Dermot je jedva koju reč progovarao.
Kao neko ko je svratio u goste, pomislila je Selija.
Iznenada je kazao:
„Slažeš li se da je najbolje... da se razdvojimo?“
„Za koga je to najbolje?“
„Pa za sve nas.“
 „Smatram da za Džudi i mene to nije najbolje. Ti to dobro znaš.“
Dermot je odgovorio: „Tako niko ne može biti srećan.“
„Misliš? Kada bismo se razdvojili, tada bi barem ti bio srećan, a
Džudi i ja ne bismo... Zaista ne shvatam zašto bi ti bio taj koji treba
da bude srećan, a ne mi. Oh, Dermote, zar ne možeš otići i uraditi šta
moraš, ne insistirajući na priči o tome? Moraš izabrati između
Mejdžori i mene - ne, nije to u pitanju. Dosadila sam ti i verovatno
sam sama za to kriva... trebalo je da shvatim šta će se desiti... trebalo
je više da se trudim, ali bila sam tako sigurna da me voliš... verovala
sam u tebe kao što verujem u Boga. To je bilo glupo, baka bi mi tako
rekla. Ne, ti treba da izabereš između Mejdžori i Džudi. Ti voliš
Džudi, ona je tvoja krv, a ja joj nikada ne mogu biti ono što si joj ti.
Između vas dvoje postoji veza kakva ne po stoji između nje i mene.
Ja je volim, ali je ne razumem. Ne želim da zapostaviš Džudi, ne
želim da joj se svet sruši. Za sebe se ne bih borila, ali ću se boriti za
Džudi. To je pravo zlo - napustiti svoje dete. Verujem da nećeš biti
srećan ako to uradiš. Dermote, dragi Dermote, zar nećeš da pokušaš?
Zar nećeš da odvojiš jednu godinu svog života? Ako po isteku te
godine budeš osećao da treba da odeš sa Mejdžori - onda idi. Ali
smatram da treba da pokušaš.“
Dermot joj odgovori: „Ne želim da čekam... Godina je dug
vremenski period...“
Selija je obeshrabreno odmahnula rukom.
Samo da se nije toliko loše osećala.
Kazala je: „U redu... izabrao si... Ali ako ikada poželiš da se
vratiš, naći ćeš nas kako te čekamo i ja ti ništa neću prebaciti... Idi i
budi... budi srećan... možda nam se vratiš jednog dana... Mislim da
hoćeš... Mislim da u dubini duše zaista voliš mene i Džudi... i još
mislim da si u dubini duše pošten i veran...“
Dermot se nakašljao. Delovao je posramljeno.
Selija je poželela da on ode. Sva ta priča... Mnogo ga je volela...
bilo joj je neopisivo teško da ga gleda... neka ide i radi šta god želi...
samo da joj ne pričinjava ovoliki bol...
„Pravo pitanje je“, rekao je Dermot, „kada ću ja imati svoju
slobodu?“
„Slobodan si. Ovog trena možeš da ideš.“
„Čini mi se da ne razumeš o čemu pričam. Svi moji prijatelji
misle da treba što pre da se razvedemo.“
Selija je blenula u njega.
„Mislila sam da si mi rekao da... nije bilo... nikakvog razloga za
razvod.“
„Naravno da nije. Mejdžori je poštena devojka.“
Seliju spopade divlja želja za smehom. Potisnula ju je.
„Pa onda?“
„Nikad joj ništa o tome nisam spomenuo“, rekao je Dermot
drhtavim glasom, „ali verujem da bi se udala za mene kada bih bio
slobodan.“
„Ali oženjen si sa mnom“, rekla je Selija zbunjena.
„Zato i moramo da se razvedemo. Sve to može brzo i lako da se
reši. Nemaš šta oko toga da se sekiraš. I sve troškove ću ja da
snosim.“
„Hoćeš da kažeš da biste ti i Mejdžori posle svega toga ipak bili
zajedno?“
„Misliš li da bih takvu devojku povlačio po sudovima? Ne, sve to
može mnogo lakše da se reši. Njeno ime ne sme nigde da se
spomene.“
Selija je ustala. Pogled joj je plamteo.
„Hoćeš da kažeš... hoćeš da kažeš... oh, pa to je odvratno! Kad
bih ja istinski volela nekog muškarca, otišla bih sa njim koliko god da
je to pogrešno. Možda bih mogla da preotmem muškarca supruzi...
ne verujem da bih ga preotela od njegovog deteta, mada, nikad se ne
zna. Ali to bih učinila iskreno. Ne bih se skrivala u senci i pustila
nekog drugog da obavi prljav posao dok se ja pravim naivna. Mislim
da ste i ti i Mejdžori odvratni... odvratni. Da se zaista volite i ne
možete da živite jedno bez drugoga, ja bih vas barem poštovala.
Razvešću se od tebe ako to želiš, mada smatram da je to greška. Ali
nemam nameru da lažem, pretvaram se i izmišljam.“
„Gluposti, svi to rade.“
„Ne zanima me.“
Dermot joj je prišao.
„Slušaj, Selija, ja ću se razvesti. Ne nameravam da čekam i ne
nameravam da uvlačim Mejdžori u to. Ti na to moraš pristati.“
Selija ga je pogledala pravo u oči.
„Nemam nameru“, rekla je.
 Osamnaesto poglavlje

Strah

Bila je to, nesumnjivo, Dermotova velika greška.

Da je zamolio Seliju, da se predao njenoj milosti, da joj je rekao
da voli Mejdžori, da je želi i da ne može da živi bez nje, Selija bi
popustila i pristala na sve što je želeo, bez obzira koliko bi joj to teško
bilo. Nije mogla podneti da Dermot bude nesrećan. Oduvek se
povinovala njegovim željama i ne bi mogla da to ponovo ne učini.
Bila je na Džudinoj strani protiv Dermota, ali da joj se obratio
kako treba, pristala bi da žrtvuje i Džudi za njegovu sreću, mada bi
sigurno sebe mrzela zbog toga.
Međutim, Dermot je izabrao drugačiji način. Tvrdio je da je
sasvim ispravno to što je želeo i pokušao na silu da je natera da
pristane.
Rekao joj je da je oduvek bila popustljiva, pokorna i da ga je njen
otpor zaprepastio. Gotovo ništa nije jela, malo je spavala, noge su joj
bile toliko slabe da je jedva hodala, patila je od neuralgije i bola u
uhu, ali je ostala odlučna. Dermot je i dalje pokušavao da je
vređanjem natera na pristanak.
Rekao joj je da se ponaša nezahvalno, da je prosta, da pokušava
da ga zadrži na silu, da treba da se stidi sebe i da je se on stidi. Bez
ikakvog efekta.
Tako je barem delovalo sa strane. Međutim, njegove reči
otvarale su žive rane na njenoj duši. Dermot... Dermot... zar je tako
mogao da misli o njoj?
 Sve više ju je zabrinjavalo i sopstveno fizičko stanje. Ponekad bi
zaboravila šta je htela da kaže, misli su joj bile konfuzne...
Noću bi se budila u uspaničenom strahu. Bila bi sigurna da ju je
Dermot trovao - kako bi je sklonio s puta. Ipak, preko dana je
shvatala da su takve misli samo plod njene mašte, ali bi za svaki
slučaj zaključala vreću sa otrovom za korov. Dok je to činila,
pomislila je kako je to sasvim suludo... ne sme da izgubim razum...
jednostavno, ne sme...
Ustajala bi usred noći i tumarala po kući tražeći nešto. Jedne
noći je shvatila šta je tražila. Tražila je svoju majku...
Morala je da nađe svoju majku. Obukla se i uzela kaput i šešir.
Uzela je i fotografiju svoje majke. Otići će u policijsku stanicu i
zamoliti ih da pronađu njenu majku. Njena majka je nestala, ali
policija će je naći... Čim je bude pronašla, sve će ponovo biti na svom
mestu...
Dugo je šetala... Padala je kiša i duvao vetar... Nije mogla da se
seti zašto šeta. O, da, krenula je u policijsku stanicu. Ali gde je
policijska stanica? U gradu je, sigurno nije van grada.
Okrenula se i pošla u drugom pravcu...
U policiji će biti ljubazni i pomoći će joj. Reći će im kako se zove
njena majka i... kako se ono beše zvala njena majka?... Čudno, nije
mogla da se seti... Kako se i sama zvala?
Užasavajuće - nije mogla da se seti...
Sibil, je li? Ili Ivon - kako je strašno što ne može da se seti...
Mora se setiti svog imena...
Spotakla se o jarak...
Jarak je bio pun vode...
Čovek bi se u vodi mogao udaviti...
Bolje je udaviti se, nego obesiti se. Ovako samo legneš u vodu...
Oh, kako je hladna!... nije mogla... ne, nije mogla...
 Naći će majku... njena majka će se pobrinuti za sve.
Reći će joj: „Umalo se nisam udavila u jarku“. A majka će joj
odgovoriti: „To je bilo veoma glupo, draga moja.“
Glupo, jeste glupo. Dermot ju je smatrao glupom - još odavno.
To joj je i kazao, a njegovo lice ju je podsetilo na nekoga.
Naravno! Na Čoveka s puškom!
To je tek bio pravi užas. Dermot je, zapravo sve vreme bio Čovek
s puškom...
Osetila je paničan strah...
Mora da se vrati kući... mora da se sakrije... Čovek s puškom je
traži... Dermot se šunjao za njom...
Najzad je stigla kući. Bilo je dva sata posle ponoći. U kući je sve
bilo mirno...
Jezivo... Čovek s puškom je bio tu... skrivao se iza onih vrata...
mogla ga je čuti kako diše... Dermot, Čovek s puškom...
Nije se usudila da se vrati u svoju sobu. Dermot je želeo da je se
otarasi. Mogao bi joj se prišunjati...
Gotovo je poletela stepeništem. Gospođica Hud, Džudina
guvernanta, bila je tamo. Selija je briznula u plač.
„Ne dozvolite mu da me uhvati... ne dozvolite mu...“
Gospođica Hud bila je utešno prijatna i puna razumevanja.
Odvela ju je dole u njenu sobu i ostala sa njom.
Pre nego što je utonula u san, Selija je iznenada rekla:
„Baš glupo, nisam ni mogla naći svoju majku. Sećam se... ona je
mrtva.“
 2.

Gospođica Hud je pozvala lekara. Bio je prijatan i saosećajan.

Selija je morala prepustiti gospođici Hud da se brine o njoj.
Lekar je porazgovarao sa Dermotom. Otvoreno mu je rekao da je
Selija u veoma lošem stanju. Upozorio ga je šta bi se moglo desiti ako
ne bude lišena svih briga.
Gospođica Hud je vrlo savesno obavljala svoju dužnost. Koliko
god je to bilo u njenoj moći, trudila se da Seliju i Dermota ne ostavlja
nasamo, Selija se držala nje. Sa gospođicom Hud osećala se
sigurnom... Bila je prijatna...
Jednog dana Dermot je došao i stao pored njenog kreveta.
Rekao je: „Žao mi je što si bolesna...“
To joj se obratio Dermot, a ne neki stranac.
Knedla joj je zastala u grlu...
Sutradan je u sobu ušla gospođica Hud zabrinutog izraza na licu.
Selija je tiho pitala: „On je otišao, zar ne?“
Gospođica Hud je klimnula glavom. Laknulo joj je što je Selija to
tako smireno primila.
Selija je ležala nepokretna. Nije osećala nikakvu žalost, bol... Bila
je mirna i otupela...
Otišao je...
Jednog dana će morati da ustane i započne novi život sa Džudi..
Sve je bilo gotovo...
Jadni Dermot...
Zaspala je... spavala je skoro neprekidno cela dva dana.
 3.

A onda se on vratio.
Dermot se vratio, a ne neki stranac.
Rekao je da mu je žao, da se osećao bedno istog časa kad je
otišao. Kazao je da je shvatio da je Selija bila u pravu - da mora da se
drži Džudi i nje. Potrudiće se po svaku cenu... Kazao je još: „Ali ti se
moraš oporaviti. Ja ne podnosim bolest... niti nesreću. Tvojoj nesreći
delimično je doprinela činjenica da sam se ja proletos zbližio sa
Mejdžori. Želeo sam sa nekim da igram...“
„Znam. A trebalo je i da ja ostanem lepa, kao što si mi uvek
govorio.“
Selija je oklevala, a zatim dodala: „Ti... ti zaista misliš da nam
pružiš još jednu priliku? Mislim, meni je dosta svega... Kada bi
iskreno pokušao, makar tri meseca... Ako na kraju zaista ne bi
mogao, onda je naprosto tako. Ali... ali... plašim se da ne
preživljavam ponovo svu ovu strahotu...“
Obećao joj je će se potruditi ta tri meseca. Neće se čak ni viđati s
Mejdžori. Rekao joj je da mu je žao.
 4.

Ipak nije bilo tako.

Gospođici Hud, znala je Selija, nije bilo drago što se Dermot
vratio.
Kasnije je Selija priznala da je gospođica Hud bila u pravu.
Počelo je postepeno.
Dermot je postao neraspoložen.
Seliji ga je bilo žao, ali nije se usuđivala ništa da kaže. Situacija
je polako postajala sve gora i gora.
Kada bi Selija ušla u sobi, Dermot bi izašao iz nje.
Ako bi mu se obratila, nije joj odgovarao. Razgovarao je samo sa
gospođicom Hud i Džudi.
Dermot joj se nikad nije obratio, niti ju je pogledao. Ponekad bi
Džudi provozao kolima.
„Ide li i mama?“, pitala bi Džudi.
„Može ako hoće.“
Kada bi se Selija spremila Dermot bi rekao:
„Bolje da ideš samo sa mamom, ja imam posla.“ Ponekad bi
Selija rekla da ne može da pođe sa njim, da ima posla i tada bi
Dermot otišao sa Džudi.
Neverovatno, ali Džudi ništa nije primetila - ili je, barem, Selija
tako mislila.
Međutim Džudi je povremeno umela da kaže nešto što bi je
zaista iznenadilo.
 Pričale su o tome kako treba da budu dobre prema Obri koji je
već bio obožavan pas u njihovoj kući kada je Džudi iznenada kazala:
„Ti si dobra... ti si mnogo dobra. Tata nije dobar, ali je veoma,
veoma zabavan...“
Drugom prilikom je primetila:
„Tata te ne voli baš previše...“ A zatim je sa zadovoljstvom
dodala: „Ali zato mene obožava.“
Jednog dana Selija joj je iskreno rekla: „Džudi, tvoj tata
namerava da nas napusti. Misli da bi bio srećan kada bi živeo sa
nekim drugim. Misliš li da bi bilo lepo da ga pustimo da ide?“
„Ja ne želim da on ode“, tiho je kazala Džudi. „Molim te, molim
te, mama, nemoj mu dozvoliti da ode. Mnogo je srećan kad se igra sa
mnom, a sem toga... sem toga... on je moj otac.“
Koliko je samo ponosa bilo u toj rečenici - on je moj otac!
Selija je pomislila kako mora da se opredeli za jednu stvar,
Džudi ili Dermot. A Džudi je dete, mora biti na njenoj strani.
Međutim, shvatila je da ne može još dugo da trpi Dermotovu
bezobzirnost. Ponovo se osećala loše... opet je hvatao strah...
Deimot je ponovo nestao, na njegovo mesto ponovo je došao
stranac. Posmatrao ju je neprijateljski...
Zaista je strašno kad te osoba koju si najviše na svetu voleo tako
posmatra. Selija je mogla da razume neverstvo, ali nije mogla shvatiti
da tolika ljubav koja je trajala jedanaest godina preraste u mržnju.
Sreća može da izbledi i nestane, ali da li je ikada između njih
postojalo još nešto osim nje? Ona ga je volela, živela sa njim, rodila
mu dete i prošla kroz period siromaštva, a on se tako bezočno
spremao da je više nikada ne vidi... Zastrašujuće... jezivo
zastrašujuće...
Ona je bila prepreka... da je mrtva... Poželela je da umre...
 On sigurno želi da ona umre; da nije tako, ne bi se ona toliko
plašila.
 5.

Selija je provirila kroz vrata dečje sobe. Džudi je mirno spavala.

Selija je tiho zatvorila vrata, sišla u hodnik i krenula ka ulaznim
vratima.
Pas je istrčao iz trpezarije.
Kao da joj je rekao zdravo i pitao je hoće li u šetnju u ovo doba
noći. Izgledalo je da bi i on sa njom...
Međutim, njegova gospodarica je mislila drugačije. Obuhvatila
mu je lice obema rukama i poljubila ga u nos.
„Ostani kod kuće, dobri psu. Ne možeš sa gospodaricom.“
Ne možeš sa gospodaricom... zaista! Niko nije smeo poći tamo
kuda je gospodarica krenula...
Znala je da više nema snage sve to da podnosi... Morala je da
pobegne...
Bila je iscrpljena nakon duge rasprave sa Dermotom... Sem toga,
bila je očajna... morala je da nestane...
Gospođica Hud je otišla u London u posetu sestri koja je stigla iz
inostranstva. Dermot je ugrabio priliku da stvari istera na čistac.
Odmah joj je priznao da se viđa sa Mejdžori. Obećao je, ali nije
mogao da održi obećanje...
Ništa od toga joj ne bi smetalo, mislila je Selija, samo kad ne bi
bio tako okrutan prema njoj... Međutim, bio je...
Više se i nije sećala svega... bezosećajnih reči kojima ju je
povređivao... i tih nepoznatih očiju koje su je prekorno gledale...
Dermot koga je volela je nju mrzeo...
 Ona to nije mogla da podnese...
Ovo je bio najlakši izlaz...
Kada joj je rekao da odlazi i da se vraća za dva dana, odgovorila
mu je: „Nećeš me zateći ovde.“ Po načinu na koji je trepnuo, znala je
da je razumeo šta je htela da mu kaže...
Brzo je rekao: „U redu, ako želiš da odeš.“
Ništa mu nije odgovorila... Kasnije, kada sve bude gotovo, moći
će svima da kaže (a i sebe ubedi) da nije razumeo šta mu je poručila...
Tako će mu biti lakše...
On je znao... i u tom njegovom treptaju ona je prepoznala tračak
nade. Međutim, on toga nije bio svestan. Ni u snu ništa slično ne bi
priznao... ali kod njega se javila nada...
Ipak, on nije bio za takvo razrešenje situacije. Ono što je on
želeo, bilo je da i ona prizna, kao što je priznao on, da je i njoj
potrebna pramena. Želeo je da i ona želi svoju slobodu. Želeo je da
radi šta hoće, ali istovremeno da ne oseća nikakvu grižu savesti.
Želeo je da i Selija bude srećna i putuje po inostranstvu da bi on
zaključio kako je to bilo najbolje rešenje za oboje.
Želeo je da bude srećan, ali istovremeno i da mu savest bude
mirna. Nije mogao da prihvati činjenice - želeo je da situacija bude
onakva kakvu je on hteo.
Međutim, smrt jeste bila rešenje... Za to ne bi mogao sebe da
krivi. Brzo bi ubedio samog sebe da je Selija loše zbog majčine smrti.
Dermot je bio toliko vest u samoubeđivanju...
Na trenutak je pomislila da bi mu bilo žao, da bi se silno kajao...
Na trenutak je, nalik detetu, pomislila „Biće mu žao kad me više ne
bude bilo“.
Ipak, znala je da to nije istina... Kada bude priznao sebi da je on
odgovoran za njenu smrt, biće sasvim slomljen... Njegov spas ležao je
u sposobnosti da samog sebe obmane... a tu je bio veoma vešt...
Ne, otići će... što dalje od svega.
 Nije mogla više.
Previše joj je bilo teško...
Više nije mislila na Džudi... i ona je pripadala prošlosti... Ništa
joj više nije bilo važno osim sopstvene nesreće i žudnje da se spase...
Reka...
Nekada davno reka je tekla dolinom... i mirisala je jagorčevina...
nekada davno, pre nego što se sve desilo...
Brzo je hodala. Stigla je do mesta na kome se put ukrštao sa
mostom.
Reka je mirno tekla, tik ispod nje...
Nigde nikoga nije bilo...
Na tren se upitala gde li je bio Piter Mejtlend. Oženio se... oženio
se posle rata. Piter bi bio pažljiv prema njoj. Bila bi srećna s
Piterom... srećna i sigurna...
Ali nikada ne bi mogla da ga voli onako kako je volela Dermota.
Dermota... Dermota...
Tako surovog...
Ceo svet je bio surov, zaista... surov i prevrtljiv...
Reka je bila bolja...
Preskočila je ogradu i skočila...
KNJIGA TREĆA

OSTRVO
 Prvo poglavlje

Predaja

Za Seliju je to bio kraj priče.

Sve što se posle desilo, za nju se nije računalo. Došlo je do
saslušanja u policijskoj stanici, pojavio se jedan mladić iz Londona
koji ju je izvukao iz reke, desili su se istraga pred sudom, naslovi u
novinama, Dermotova nelagoda, odanost gospođice Hud - sve je to
za Seliju bilo beznačajno i prošlo kao u snu dok je sedela na krevetu i
pričala mi o tome.
Nije pomišljala da ponovo pokuša samoubistvo.
Priznala je da je bilo zaista ružno od nje što je to pokušala.
Učinila je upravo ono za šta je krivila Dermota da čini - napustila je
Džudi.
„Osećala sam“, rekla je, „da jedino što mogu da učinim kako bih
sve ovo ispravila jeste da živim samo za Džudi i više nikad ne mislim
na sebe... stidela sam se...“
Selija, gospođica Hud i Džudi su zatim otputovale u Švajcarsku.
Dermot joj je tamo pisao, priloživši uz pismo dokumenta
neophodna za razvod.
Izvesno vreme ništa nije preduzimala po tom pitanju.
„Znaš“, rekla je, „bila sam suviše zbunjena. Želela sam da učinim
sve što je od mene tražio samo da me ostavi na miru... plašila sam se
da mi se još nešto ne dogodi. Otada se stalno plašim...
 Nisam znala šta da radim u vezi sa tim... Dermot je smatrao da
ništa ne preduzimam jer sam osvetoljubiva... nije bilo tako. Obećala
sam Džudi da neću pustiti njenog oca da ode... A bila sam spremna
da popustim iz čistog kukavičluka... Želela sam, oh, kako sam samo
želela, da on i Mejdžori odu zajedno, onda bih mogla da se
razvedeni... Tako bih kasnije mogla da kažem Džudi da nisam imala
izbora... Dermot mi je u pismu rekao da svi njegovi prijatelji misle
kako sam nezahvalna... svi njegovi prijatelji... ponovo ista fraza!
Čekala sam... želela sam samo da se odmorim na nekom
sigurnom mestu na kome Dermot ne bi mogao da me traži. Plašila
sam se da bi ipak mogao doći i ponovo se obrušiti na mene... Ipak, ne
može čovek da odustane od svega samo zbog straha. To nije
ispravno. Znam da sam kukavica, oduvek sam to bila, mrzim svađe i
rasprave... Učinila bih sve, apsolutno sve da imam svoj mir... Ali
nisam mogla odustati zbog straha. Čvrsto sam se toga držala...
Povratila sam snagu u Švajcarskoj... ne mogu ti opisati koliko je
to bilo divno. Nisam osećala potrebu da plačem svaki put kad bih se
penjala uzbrdo. Nije mi bilo muka kad bih pogledala hranu. I taj
grozan bol u glavi me je napustio. Psihička i fizička slabost idu pod
ruku jedna s drugom... Čovek može da pobedi jednu ili drugu, ali ne i
obe istovremeno...
Najzad, kada sam zaista povratila svu svoju snagu i ponovo se
dobro osećala, vratila sam se u Englesku. Pisala sam Dermotu. Rekla
sam mu da ne verujem u razvod... Već da verujem (mada je to bilo
staromodno i pogrešno s njegove tačke gledišta) da treba da
ostanemo zajedno i naučimo da podnosimo takav život zbog deteta.
Kazala sam mu i da ljudi često smatraju da je za dete najbolje da se
roditelji razvedu ako žive u lošem braku. Rekla sam mu da mislim
kako to nije istina. Deci su potrebni roditelji, oba roditelja, jer su
njihova krv, i kako svađe i rasprave ni upola ne utiču na decu onoliko
koliko to odrasli misle, što je možda i dobro. Uče ih kakav život može
da bude... U mom domu je bilo previše sreće. Zato sam i izrasla u
glupaču... Podsetila sam ga i da se nas dvoje nikada nismo svađali.
Oduvek smo se lepo slagali...
 Rekla sam mu i da smatram da ljubavnim vezama sa nekim
trećim ne treba pridavati veliki značaj... On može da ima potpunu
slobodu - sve dok je pažljiv prema Džudi i dobar otac. I ponovila sam
mu da znam da on Džudi znači više nego što sam ikada mogla da
pretpostavim. Ja sam joj bila potrebna samo fizički, svojim
prisustvom, kao kakvoj životinjici kada je bolesna, ali ona i on bili su
duhovno vezani.
Kazala sam mu da mu ništa neću prebacivati ako nam se vrati,
niti prigovarati. Zamolila sam ga samo da budemo ljubazni jedno
prema drugom jer smo oboje mnogo propatili.
Konačno, rekla sam mu da je odluka na njemu, ali da mora da
ima na umu da ja niti želim, niti verujem u razvod i da ako se za
njega odluči, svu odgovornost snosi samo on.
Odgovorio mi je i poslao nove činjenice...
Razvela sam se od njega...
Bilo je grozno... razvod je...
Stajati ispred toliko ljudi... odgovarati na pitanja... intimna
pitanja... služavke...
Sve sam to mrzela. Bilo mi je odvratno.
Mora da postoji lakši način da se čovek razvede. Da ne mora da
bude tamo...
I tako, posle svega, ja sam digla ruke. Dermot je otišao svojim
putem. Mogla sam to učiniti još na samom početku i poštedeti sebe
tolikog bola i patnje...
Ne znam je li mi drago ili nije što se nisam ranije predala...
Čak ne znam ni zašto sam, konačno, popustila - da li što sam bila
suviše umorna i želela samo mir ili što sam se uverila da je to jedini
izlaz, ili sam možda želela da prepustim odluku Dermotu...
Ponekad mislim da je najverovatnije ovo poslednje u pitanju...
 Valjda zato otada osećam krivicu svaki put kad me Džudi
pogleda...
Eto, na kraju sam ipak izdala Džudi zbog Dermota.“
 Drugo poglavlje

Osvrt

Dermot se oženio Mejdžori Konel nekoliko dana nakon što je

razvod zvanično stupio na snagu.
Zanimalo me je Selijino mišljenje o toj ženi. Jedva da ju je
spomenula u svojoj priči - kao da ta druga žena nije postojala.
Nijednog trenutka nije pokazala da smatra kako je slabi Dermot bio
zaveden, mada je to bio uobičajen stav svake prevarene žene.
Selija je iskreno i bez ustručavanja odgovorila na moje pitanje.
„Ne mislim da je bio zaveden. Mejdžori? Šta sam mislila o njoj?
Ne sećam se... to mi, izgleda, nije bilo važno. Bili smo važni Dermot i
ja, a ne Mejdžori. Ono što nisam mogla podneti bila je njegova
okrutnost...“
Tada sam shvatio nešto što Selija nikada neće moći da sagleda.
Selija je, zapravo, bila osetljiva na patnju. Dermota, kao dete, nikada
ne bi uznemirio leptir zakačen iglom za njegov šešir. Bio bi siguran
da je leptir u tome uživao!
Slično se ponašao i prema Seliji. Voleo ju je, ali je želeo
Mejdžori. U dubini duše bio je moralan mlad čovek. Da bi se oženio
Mejdžori, morao je da se otarasi Selije. Pošto je voleo Seliju, želeo je
da se rešenje svidi i njoj. Bio je ljut na nju jer se sam osećao loše zato
što joj je prouzrokovao patnju. Zbog toga što se osećao loše jer joj je
prouzrokovao patnju, povređivao ju je sve više i više i postao surov
na kraju... Mogu da razumem... skoro da mogu i da saosećam...
 Da je dozvolio sebi da veruje da je bio okrutan prema Seliji, on
ne bi bio takav... Bio je, poput mnogih surovo iskrenih muškaraca,
neiskren prema sebi. Smatrao je sebe mnogo boljim nego što je to
zapravo bio...
Želeo je Mejdžori i morao je da je dobije. Oduvek je dobijao sve
što je poželeo - i život sa Selijom ga nimalo nije promenio.
Voleo je Seliju, rekao bih, zato što je bila lepa, i jedino zato...
A on je bio ljubav njenog života. Ušao joj je pod kožu, kako je u
jednom trenutku to sama kazala...
Naravno, privila se uz njega. Ipak, Dermot nije bio tip muškarca
kome je to prijalo. Selija je bila jedna sasvim obična žena, a obične
žene ne prolaze dobro kod muškaraca.
Mirjam je bila drugačija. Iako je toliko volela Džona, ne verujem
da je njemu uvek bilo lako sa njom. Obožavala ga je, ali je umela i da
ga izazove. U muškarcima postoji nekakva surovost koja voli kad joj
se neko usprotivi...
Mirjam je posedovala nešto što je Seliji nedostajalo. Nešto
sasvim jednostavno što bi se moglo nazvati petljom.
Kada se Selija usprotivila Dermotu, već je bilo prekasno...
Priznala je da o Dermotu ima drugačije mišljenje sada kada je
više nije doticala njegova iznenadna, ali očigledna neljudskost.
„Isprva“, kazala je, „izgledalo je kao da sam ga oduvek volela i da
bih učinila sve što je želeo, a zatim, kada sam se prvi put našla u
teškoj situaciji i kada mi je zaista bio potreban, on mi je zabio nož u
leđa. Možda to zvuči prenaglašeno, ali upravo opisuje kako sam se
osećala. U Bibliji postoji pasus koji upravo to opisuje.“ Zastala je, a
zatim citirala:
„Nije otvoreni neprijatelj bio taj koji mi je naneo zlo: to bi se već
dalo podneti;... već si to učinio ti, moj suputnik; moj vodič i moj
bračni drug. „
Nastavila je: „To je ono što me boli. Moj bračni drug!
 Ako je Dermot bio sposoban za izdaju, onda svako može biti
sposoban. Sam svet je postao nesigurno mesto. Ja više nikome ništa
ne mogu da verujem...
To je jezivo zastrašujuće. Ne možeš da pretpostaviš koliko. Nigde
ništa nije sigurno.
Svuda... svuda vidiš Čoveka s puškom...
Naravno, krivica je, ipak, samo moja, jer sam toliko verovala
Dermotu. Čovek nikome ne treba toliko da veruje. To nije dobro.
Sve te godine dok je Džudi rasla imala sam vremena da
razmislim... i jesam dosta razmišljala... Shvatila sam da je najveći
problem bio u tome što sam ja bila glupa... Glupa i samouverena!
Volela sam Dermota, a nisam uspela da ga zadržim. Trebalo je
da shvatim šta voli i želi i kakav je, zapravo... Trebalo je da znam (kao
što je sam rekao) da će želeti promenu... Majka mi je lepo rekla da ga
ne ostavljam samog... Ja sam ga ostavila samog. Bila sam toliko
samouverena da ni pomislila nisam da bi se moglo desiti to što se
desilo na kraju. Bila sam sigurna da sam ja ta koju voli i da će me
voleti do kraja života. Kao što rekoh, nije dobro toliko verovati
ljudima, dizati ih u nebesa, stavljati ih na pijedestal samo zato što
želiš da budu na njemu. Nikada nisam jasno sagledala Dermota... A
mogla sam... da nisam bila toliko samouverena i mislila da se meni
nikada ne može desiti to što se dešavalo drugim ženama... Bila sam
glupa.
I zato sada više ne krivim Dermota, on je, jednostavno, takav.
Trebalo je to da znam i budem na oprezu, a ne da budem toliko
uljuljkana i zadovoljna sobom. Ako čoveku nešto znači više od ičega u
životu, treba da bude pametan i promišljen u vezi sa tim... a ja to
nisam bila...
Ovo je sasvim uobičajena priča. Ja to sada znam. Čovek samo
treba da prelista novine, posebno one koje izlaze nedeljom, pa da mu
to bude jasno. Tu su priče o ženama koje su se otrovale plinom ili
popile preveliku dozu pilula za spavanje. Takav je ovaj svet - prepun
okrutnosti i bola - jer su ljudi glupi i nepromišljeni.
 Ja sam bila glupa. Živela sam u nekom svom svetu. Da, bila sam
glupa.“
 Treće poglavlje

Beg

„ A od tada?“, pitao sam Seliju. „Šta si radila od tada? Dosta je

vremena prošlo.“
„Jeste, deset godina. Putovala sam. Obišla sam mesta koja sam
želela da vidim. Stekla dosta prijatelja. Uživala u avanturama. Zaista
bih mogla da kažem da sam prilično uživala.“
Ipak, delovala je prilično neodređeno i nedorečeno.
„Bili su tu Džudini raspusti, naravno. Uvek sam imala osećaj
krivice prema Džudi... Mislim da je i ona to znala. Nikad ništa nije
rekla, ali sam verovala da me je ona potajno smatrala krivcem što je
ostala bez oca... I naravno, bila je u pravu. Jednom prilikom mi je
kazala: ’Tebe tata nije voleo, a mene jeste.’ Izneverila sam je. Majka
mora da zadrži ljubav oca svog deteta. To je majčinska dužnost. Ja
nisam uspela. Džudi je ponekad bila nesvesno okrutna prema meni,
ali to mi je činilo dobro. Bila je beskompromisno iskrena.
Ne znam jesam li uspela ili promašila sa Džudi. Ne znam ni da li
me ona voli ili ne voli. Pružala sam joj sve što sam mogla u
materijalnom smislu. Nisam bila u stanju da joj pružim i ostalo ono
što je meni značilo - jer ona to nije želela. Pošto sam je volela, pustila
sam neka bude tako. Nisam pokušavala da joj nametnem svoje želje,
stavove i uverenja. Trudila sam se da ona shvati da ću biti uz nju kad
god to bude poželela. Ali, znaš, ona me ne želi. Osobe poput mene
nisu potrebne nekome poput nje - osim, kao što sam već rekla, kada
su u pitanju materijalne stvari... Volim je, baš kao što sam i Dermota
volela, ali je uopšte ne razumem. Pokušala sam da joj pružim
potpunu slobodu, ali da to ne bude iz kukavičluka... Da li sam joj
ikada bila od ikakve koristi, mislim da to nikad neću znati. Nadam se
da jesam... oh, koliko se nadam da jesam... toliko je volim...“
„Gde je ona sada?“
„Udala se. Zato sam ja i došla ovamo. Mislim, ranije nisam bila
slobodna. Morala sam da brinem o Džudi. Udala se sa osamnaest
godina. On je izuzetno fin čovek, stariji od nje, ispravan, ljubazan,
imućan, kakav se samo poželeti može. Želela sam da sačeka, da bude
sigurna, ali ona to nije htela. Čovek se ne može boriti sa ljudima
poput Dermota i nje. Uvek mora biti po njihovom. Sem toga, kako
čovek može da odluči umesto nekog drugog? Može da mu uništi život
uveren da to čini za njegovo dobro. Ne sme čovek da se mesa...
Sada je u istočnoj Africi. Povremeno mi piše, kratka vesela
pisma. Podsećaju na Dermotova, ne kazuju ništa osim činjenica, ali
ipak mogu da osetim da je sve u redu.“
 2.

„A onda si“, rekao sam, „došla ovamo. Zašto?“

Polako je kazala:
„Ne znam mogu li to da objasnim tako da me razumeš... Nešto
što mi je jedan čovek jednom prilikom rekao, na mene je ostavilo
snažan utisak. Ispričala sam mu ponešto od onoga što mi se desilo.
Bio je osoba puna razumevanja. Rekao je: ’Šta nameravate sa svojim
životom? Još uvek ste mladi.’ Odgovorila sam mu da su tu Džudi,
putovanja i da me čekaju još mnoga mesta da ih obiđem.
Kazao mi je: ’To neće biti dovoljno. Moraćete da nađete
ljubavnika ili ljubavnike. Sami ćete to odlučiti.’
Njegove reči su me prestravile jer sam znala da je u pravu...
Ljudi koji ne razmišljaju mnogo, govorili su mi: ’Udaćete se Vi
opet jednog dana za nekog divnog čoveka koji će Vam sve
nadoknaditi.’
Udati? Užasava me i sama pomisao na to. Niko ženu ne može da
povredi koliko može muž, niko joj nije toliko blizak...
Nisam imala nameru da više ikada išta imam sa muškarcima...
Ipak, taj čovek me je uplašio... nisam bila stara... ne dovoljno
stara...
Možda ću imati... ljubavnika? Ljubavnik ne može biti tako
strašan kako može biti muž... žena nikada ne zavisi od ljubavnika...
najteže su one tanane lične stvari koje žena deli sa svojim mužem i
koje je razore ako se razdvoje... sa ljubavnikom su to samo
povremena viđanja, a svakodnevni život pripada samo ženi...
Ljubavnik... ili ljubavnici...
 Najbolje bi bilo imati ljubavnika. Žena sa ljubavnicima skoro da
može biti sigurna!
Ipak, nadala sam se da do toga neće doći. Nadala sam se da ću
naučiti da živim sama. Pokušala sam.“
Ćutala je nekoliko trenutaka. „Pokušala sam“, ponovila je. Te
dve reči su dovoljno govorile.
„I?“, konačno sam izgovorio.
Polako je rekla:
„Kada je Džudi imala petnaest godina upoznala sam nekoga...
Bio je nalik Piteru Mejtlendu... Prijatan, ne posebno pametan. Voleo
me je...
Rekao mi je da mi je potrebna nežnost. Bio je... vrlo pažljiv
prema meni. Njegova supruga je umrla kada im se rodilo prvo dete. I
beba je umrla. Vidiš, i on je bio nesrećan. Razumeo je kako je to.
Uživali smo u mnogo čemu... činilo se da možemo sve da delimo.
I nije mu smetalo što sam takva kakva sam. Mislim, mogla sam da
mu kažem da u nečemu uživam i da mi je nešto lepo, a da on pritom
ne misli da sam budalasta ili glupa... Bio je... pomalo je glupo da to
kažem, ali zaista mi je bio kao majka. Majka, ne otac! Bio je tako
nežan...“
I Selijin glas je postao nežan. Lice joj je poprimilo detinji izraz -
srećno, zadovoljno...
I?“
„Želeo je da se oženi sa mnom. Rekla sam mu da ja više ni za
koga ne mogu da se udam... da nemam živaca za to. I on je to
razumeo...
To je bilo pre tri godine. Bio mi je prijatelj, predivan prijatelj...
Uvek je bio uz mene kada sam to poželela. Osećala sam se voljeno...
To je lep osećaj...
Nakon Džudinog venčanja ponovo me je pitao želim li da se
udam za njega. Rekao mi je da smatra da sad već mogu da mu
verujem. Želeo je da brine o meni. Rekao je da bismo se vratili kući...
mojoj kući. Bila je zatvorena sve te godine... Nisam mogla da
podnesem odlazak tamo, ali sam oduvek imala osećaj da me je kuća
čekala... Jednostavno je čekala mene... Rekao mi je da možemo da
odemo tamo da živimo i da će sav bol koji sam tada preživela
izgledati kao neki daleki san...
I ja... osećala sam da to želim...
Ipak, nekako nisam mogla. Rekla sam mu da ćemo samo biti
ljubavnici ako i on to želi. Nakon što se Džudi udala, to više nije bilo
važno. I ako bude poželeo da bude slobodan, moći će da me ostavi u
svakom trenutku. Nisam želela da ikada ikome više budem prepreka
i nisam želela da me jednog dana zamrzi ako se desi da mu stojim na
putu ukoliko poželi da se oženi nekom drugom...
On to ne bi učinio. Bio je vrlo pažljiv, ali odlučan. Bio je lekar,
hirurg i to čuveni. Rekao mi je da moram da prevaziđem taj strah
koji je čučao u meni. Rekao mi je da će sve biti u redu jednog dana
kada se budem udala za njega...
I na kraju... ja sam pristala...“
 3.

Ćutao sam, a Selija je nastavila s pričom:

„Bila sam srećna... zaista srećna...
Ponovo sam bila smirena i mislila sam da sam spokojna...
A zatim se to desilo. Dan pre nego što je trebalo da se venčamo.
Otišli smo izvan grada na večeru. Bila je topla noć... Sedeli smo u
bašti pored reke. Poljubio me je i rekao da sam lepa... imam trideset
devet godina, istrošena sam i iscrpljena, ali mi je rekao da sam lepa.
A tada je rekao nešto što me je prestravilo - i srušilo ceo moj
san.“
„Šta je rekao?“
„Rekao je: ?Ostani uvek tako lepa...“
Rekao je to istim tonom kao Dermot nekada...“
 4.

„Verujem da ne razumeš... to niko ne bi mogao razumeti...

Ponovo je to bio Čovek s puškom...
Sve bude tako divno i krasno, a zatim osetim kako je on tu...
Ponovo se vratio sav taj užas i strahota...
Nisam mogla da se suočim sa tim... nisam mogla sve to ponovo
da preživljavam... da godinama budem srećna, a za tim da se
razbolim ili da mi se nešto drugo desi... i da mi se ceo jad i čemer
ponovi...
Nisam mogla da rizikujem da ponovo prolazim kroz sve to.
Mislim da sam verovala da ne mogu ponovo da se suočim sa
strahom ponovnog prolaska kroz sve to... Strahovito sam se bojala da
će mi se već doživljeno iskustvo sve bliže primicati... svaki dan sreće
bio bi sve strašniji... ne bih mogla da podnesem toliku napetost...
I tako sam pobegla...
Tek tako...
Ostavila sam Majkla... mislim da on ne zna zašto sam zaista
otišla... našla sam neki izgovor, izašla iz restorana i pitala gde se
nalazi železnička stanica. Bila je udaljena deset minuta hoda.
Jednostavno sam uskočila u voz.
Kada sam stigla u London, otišla sam kući, uzela pasoš, otišla na
železničku stanicu Viktorija i sedela u ženskom toaletu sve do jutra.
Plašila sam se da bi me Majki mogao naći i nagovoriti da se
predomislim... Možda bi me i ubedio jer, znaš, volela sa ga... Uvek je
prema meni bio zaista divan.
Ali nisam mogla kroz sve to ponovo da prođem...
 Nisam mogla...
Jezivo je živeti u strahu...
I užasno je živeti bez poverenja...
Jednostavno, nikome više nisam mogla verovati... pa čak ni
Majklu.
Bio bi to pravi pakao i za njega, ne samo za mene...
 5.

„Bilo je to pre godinu dana...

Nikada nisam pisala Majklu...
Nikada mu nisam pružila nikakvo objašnjenje..
Ponela sam se sramotno prema njemu...
Ne marim. Posle Dermota sam postala teška... Ne marim hoću li
nekoga povrediti ili ne. Kada je čovek sam toliko povređen, onda mu
jednostavno nije stalo...
Putovala sam puno, pokušavala da se zanimam nečim i stvorim
sopstveni život...
I eto, nisam uspela...
Ne mogu da živim sama... Ne mogu više da izmišljam priče o
drugima, jednostavno mi ne dolaze...
To znači da sam sama čak i kada je puno sveta oko mene... A ne
mogu da živim ni sa kim... strahovito se plašim...
Poražena sam...
Nemam snage da se suočim sa pomišlju da ću možda živeti još
trideset godina. Znaš, ja nisam dovoljno hrabra za to...“
Selija je uzdahnula... Kapci joj padoše...
„Setila sam se ovog mesta i s namerom sam došla ovamo... Ovo
je zaista lepo mesto...“
Zatim je dodala:
„Ovo je bila veoma duga i glupa priča... izgleda da blebećem
previše... sigurno je već jutro...
I Selija je zaspala...
 Četvrto poglavlje

Početak

I eto, to bi bilo to, osim događaja koji sam spomenuo na početku

priče.
Suština je, zar ne, upravo u njemu?
Ako sam u pravu, ceo Selijin život vodio je upravo ka tom
trenutku i u njemu dostigao svoj vrhunac.
To se desilo kada sam se opraštao sa njom na brodu.
Čvrsto je spavala. Probudio sam je i naterao da se obuče. Želeo
sam da je što je pre moguće odvedem sa tog ostrva.
Bila je poput umornog deteta - poslušna, slatka i sasvim
zbunjena.
Pomislio sam, mada sam možda i grešio, ipak, pomislio sam da
je opasnost prošla...
A zatim, iznenada, dok smo se opraštali, ona kao da se
probudila. Kao da me je prvi put videla.
Rekla mi je: „Ja čak i ne znam kako se zoveš...“
Odgovorio sam: „To nije važno. Ionako ti ne bi ništa značilo.
Nekada sam bio poznati slikar portreta.“
„Zar više nisi?“
„Nisam“, odgovorio sam. „Nešto mi se dogodilo u ratu.“
„Šta?“
 „Ovo...“
I ispružio sam ruku na čijem kraju je stajao patrljak, tamo gde
je nekada bila šaka.
 2.

Zvono je zazvonilo i ja sam morao da otrčim... Samo sam imao

utisak...
I to vrlo jasan utisak.
Užas - a zatim olakšanje...
Olakšanje je reč koja slabo može da dočara to osećanje bilo je
mnogo snažnije -- reč oslobođenje bi ga možda bolje opisala.
Ponovo se pojavio Čovek s puškom - simbol njenog straha...
Čovek s puškom koji ju je proganjao sve te godine...
Sada se konačno srela sa njim licem u lice...
A on je bio samo obično ljudsko biće...
Ja...
 3.

Eto, to je moj zaključak.

Čvrsto sam uveren da se Selija vratila u život i počela ga
ispočetka...
Vratila mu se u trideset devetoj - da konačno odraste...
A svoju priču i strah je ostavila meni...
Ne znam kuda je otišla. Ne znam čak ni kako se zvala. Ja sam je
nazvao Selija jer mi se činilo da joj to ime odgovara. Mogao sam da
saznam njeno ime tako što bih se raspitao u hotelu. Ali to nisam
mogao da uradim... Verujem da je više nikada neću videti...
 AGATA KRISTI (1890 - 1976)

Agata je širom sveta poznata pod nadimkom Kraljica zločina.

Njena prva knjiga, Tajanstveni događaj u Stajlsu, napisana je tokom
Prvog svetskog rata i upoznaje nas sa Herkulom Poaroom, belgijskim
detektivom sa „malim, sivim ćelijama“, koji se kasnije pojavljuje u
skoro 100 različitih romana i kratkih priča u narednih pedeset i više
godina. Agata je, takođe, stvorila i stariju detektivku, gospođicu
Marpl, kao i više od 2000 živopisnih likova u svojih 80 knjiga..
Dela Agate Kristi prodata u su više od milijardu primeraka na
engleskom jeziku, kao i još milijardu na više od sto jezika, što je čini
najprodavanijim romanopiscem u istoriji. Njene priče pojavljuju se u
štampanom obliku, a takođe su uspešno adaptirane i u pozorišne
predstave, filmove, televizijske i radijske formate, zvučne knjige,
stripove i interaktivne igrice, a njeni mnogobrojni pozorišni komadi
uživali su pohvale kritike - najčuveniji, Mišolovka, čija je premijera
bila 1952. Najduže je igrana predstava u istoriji. Agata Kristi je 1971.
dobila počasnu titulu dama50.
Upravo su njena oštra opažanja ljudskih sklonosti, veza i
konflikata dodavali živost i iskričavost njenim genijalnim
detektivskim pričama. Kada je svoje razumevanje ljudske prirode
upotrebila i za stvaranje priča druge tematike, a ne samo krimi-žanra
pišući pod pseudonimom Meri Vestmakot kako bi dokazala sebi da
se njene knjige mogu prodavati zato što imaju vrednost, a ne zbog
njene slave, iznedrila je romantične priče, ljubavne romane,
neodoljive i nezaboravne poput njenih najboljih dela.
 Napomena

[←1] Da se vidi - prim. prev.

[←2] Što si slatka - prim. prev.
[←3] Slatka mala - prim. prev.
[←4] Zabavićemo se! Ah, kako ćemo se zabaviti - prim. prev.
[←5] Ah, jadna mala - prim. prev.
[←6] Jadna, jadna mala - prim. prev.
[←7] Gospode! - prim. prev.
[←8] Krave - krave! Mama, mama - prim. prev.
[←9] Plašim se krava - prim. prev.
[←10] Služavka - prim. prev.
[←11] Neću, neću, bila sam jako loša - prim. prev.
[←12] Zašto? - prim. prev.
[←13] Veoma ozbiljna - prim. prev.
[←14] Tako lepa - prim. prev.
[←15] Produhovljen - prim. prev.
[←16] Lep - prim. prev.
[←17] Zamišljam sebe - prim. prev.
[←18] Kako se plašim. Ne pričaj o tome! Pričaj o svojoj maloj
ptici - prim. prev.
[←19] Doručak - prim. prev.
 [←20] Naravno, ništa nisam rekla mami. Odgovorila sam mu... -
prim. prev.
[←21]Ječmeni šećer - prim. prev.
[←22] „Oh, nije lepo to što radiš. Pogledaj pantalone. Šta će
tvoja majka reći?“ „Samo još jednom, Žan. Samo još jednom.“ „Ne,
ne. O, bože!“ - prim. prev.
[←23] Mađioničar - prim. prev
[←24] Mlada dama - prim. prev.
[←25] On je skoro Englez - prim. prev.
[←26] Zove se Milor - prim. prev.
[←27]To je za madmazel - prim. prev.
[←28] Madmazel je šik - prim. prev.
[←29] Mala dama je umorna - prim. prev.
[←30] Kuvarica - prim. prev.
[←31] Lepa - prim. prev.
[←32]Papin sledbenik - prim. prev.
[←33] Mitološka ženska figura koja se pominje i kao zlo u Bibliji
u Knjizi otkrovenja - prim. prev.
[←34] Igra skupljanja štapića koji u zavisnosti od boje ili pruga,
donose određen broj bodova igračima - prim. prev.
[←35] Ali, moja sirota devojko - prim. prev.
[←36] Mala - prim. prev.
[←37] Manja ženska uloga u komediji, obično uloga sluškinje -
prim. prev.
[←38] The Cingalee je pozorišni komad Džejmsa Tanera - prim.
prev.
[←39] Član verskog društva prijatelja hrišćanskog pokreta
posvećenog mirnim načelima koji je osnovao Džordž Foks oko 1650.
godine - prim. prev.
[←40] Četiri ruke - prim. prev.
[←41] Ali šta to svirate, draga moja? Strašno je - sve je to ružno!
- prim. prev.
[←42] Glas - prim. prev.
[←43] Bože moj! - prim. prev.
[←44]Južni - prim. prev.
[←45] Sobarica - prim. prev.
[←46]Škrobasta materija u obliku tvrdih, belih zrna koja služi za
kuvanje pudinga i drugih jela - prim. prev.
[←47] Jestivi škrob koji se dobija iz palme - prim. prev.
[←48]Gust sirup načinjen od šećerne trske - prim. prev.
[←49] Punch (engl.) - onaj koji udara - prim. prev.
[←50]Dama (engl.) - naziv koji stoji uz ime ženskog nosioca
Ordena Ujedinjenog Kraljevstva, a koji dodeljuje monarh. - prim.
prev