1

Данас причамо о једној од најозлоглашенијих тајних

друштава које су заправо прва линија фронта паразитског
управљања ради својих циљева а један једини циљ им је светска
влада потичињена Папи и Ватикану.

Као што вероватно знате ради се о Језуитима и покушаћемо

у овом првом делу да прикажемо мало њихове историје под
вођством Црног Папе – Генерала који је наличје Папе и који
руководи као елитна одбрамбена сила Ватикана са циљем да
оствари своје циљеве.

Познати су као играчи из сенке руковођени средњевековном

заклетвом коју је поставио оснивач реда Игнацио Лајола па да се
подсетимо како и у име ког циља је њихова заклетва
постављена.

ЗАКЛЕТВА:
„Сине мој, сада си научен да играш прикривено - међу
римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш
сопствено братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у
једног човека; међу реформистима да будеш реформиста,
међу хугенотима да будеш хугенота, међу калвинистима да
будеш калвиниста. Међу протестантима да будеш
протестант и придобијањем њиховог поверења да држиш
чак и беседу са њихове проповедаонице и да их потказујеш
свом силином свога бића наше свете религије и нашег папе.
И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш
Јеврејин међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш
све информације за свој Ред као одани војник папе.
Научен си да подмукло сејеш семе мржње и љубоморе
медју народима, регионима и државама које живе у миру, и
подстичеш их на крвава дела, гурајући их у ратове једне
против других, и да креираш револуције и грађанске ратове
у земљама које су независне и просперитетне, изигравајући
да негујеш уметност, науку и уживање у благодетима мира.
 2
Да учествујеш на страни бораца и да играш у тајности са
својом браћом језуитима, који могу бити на истом послу на
супротној страни у рату, али да се отворено супростављаш
ономе за кога би могао бити повезан. Само Црква на крају
мора да извуче добит из услова који ће бити саставни део
коначног мировног споразума и који ће оправдати сва
средства”.

Након ове заклетве, која се полаже на крају обуке,

претпостављени будућим језуитима држи беседу следећег типа:

“Научен си сада својим дужностима шпијуна, да

прикупљаш све статистичке податке, чињенице и
информације од сваког извора; да се додвораваш као
поверљива особа у познатим круговима протестаната и
јеретика сваког нивоа и сваке личности, као и банкара,
трговца, адвоката, међу ученицима школа и студентима, у
парламентима и законодавству, у државном правосуђу и да
будеш ’сав пртљаг свим људима’ за добро папе, чије смо
слуге до своје смрти.
Примио си све инструкције пре него си посто искушеник,
и служио си као помоћник, исповедник и свештеник, али
ниси био окружен са свим неопходним да би командовао
армијом Лојоле у служби папе. Мораш служити
одговарајуће време као средство и извршилац наређења
својих надређених. Нико овде не може командовати ко није
себе благословио са крвљу јеретика. Без проливања крви ни
један човек не може бити спасен…“

Занимљиво, зар не.

Најопаснији људи су они који су на изглед врло религиозни,

нарочито кад су образовани, организовани и кад су на угледним
положајима. Они имају дубоко поштовање људи који нису
упознати са њиховом безбожничком трком за моћи, далеко од
 3
очију јавности. Ови религиозни људи, који се претварају да воле
Бога, прибећи ће убиству,организовати револуције и ратове (ако
је потребно) да би остварили своје циљеве. Они су лукави,
интелигентни, површно религиозни политичари који живе у
скривеном свету тајни,интрига и лажне побожности. Овај
образац, је исти зли дух који је упутио римске цареве да донесу
десет смртоносних декрета како би прогањали рану хришћанску
заједницу.

"Рани црквеници" су су изопачили већину науке Исуса

Христа и апостола. Припремили су пут римској католичкој
машинерији која је требала да настане. Многи од њих су
“побожно” нападали, извртали, додавали и одузимали
текстовима тог времена. Овај религиозни дух антихриста, који је
радио кроз њих, виђен је опет када је Игнације Лојола основао
језуите, да потајно остваре два главна циља римске католичке
институције:

1) универзалну политичку моћ, и

2) универзалну цркву
- испуњавајући тако библијска пророчанства из Откровења 6-ог,
13-ог, 17-ог и 18-ог поглавља. У времену кад је Игнације Лојола
ступио на сцену, протестантска реформација је озбиљно
уздрмала римски католички систем. Лојола је дошао до
закључка да ће његова „црква“ једино моћи да преживи, ако
присилно спроведе каноне и доктрине о световној моћи папе и
римокатоличке институције, не само уништавањем физичког
живота људи појединачно, као што су то доминикански
свештеници радили путем Инквизиције, него и убацивањем и
продирањем у сваки сектор живота. Протестантизам и друге
религије морају бити покорене и употребљене у корист папа. То
је био лични предлог Игнација Лојоле, између осталих, папи
Павлу III. Језуити су се одмах бацили на посао, тајно се
убацујући у СВЕ протестантске, а затим и друге религиозне
групе укључујући њихове породице, радна места,болнице,
 4
школе, факултете, итд. До данас су језуити скоро окончали ту
мисију.

Библија ставља моћ локалне цркве у руке локалних

свештеника и верника. Али лукави језуити су током година
успели да преместе ту моћ у руке врховног црквеног штаба и
гурну скоро све прото - сатанске и друге цркве у руке
Ватикана. То је тачно оно што је Игнације Лојола наумио да
постигне: универзалну цркву и крај других религија.
Лојолини синови су данас, могли би рећи више него икад –
водеће крило римске цркве. Подједнако, ако не и боље
прерушени од старих, они остају најеминентнији заговорници
врховног ауторитета папе и његове непогрешивости, потајни,
али ефикасни агенти „Свете столице” широм света,
камуфлирани шампиони њене политике, „тајна војска
папства“.

Ко је био Игнације Лојола?

Оснивач језуита (или Исусовог Друштва), шпански Баскијац

дон Иниго Лопез де Рекалде, рођен је у тврђави Лојола, у
провинцији Ђипускоа, 1491. године. Био је један од најчуднијих
типова монаха; од свих оснивача религијских редова, његова
личност је највероватније оставила најјачи печат на ум и
понашање његових следбеника и наследника.

Као многи други свеци, дон Иниго који је касније

романизовао своје име и постао Игнације, гледао је даље од
некога ко је предодређен да просветли своје савременике.
Његова бурна младост је била испуњена грешкама, па чак и
„гнусним злочинима“. У полицијском извештају је писало да је
био „подмукао, суров, осветољубив“. Сви његови
животописци признају да никоме од својих добрих ортака није
попуштао с обзиром на инстинктивно насиље, тада честу ствар.
„Бунтован и охол војник“, (рекао је један од његових
 5
повереника) „водио је неуредан живот што се тиче жена,
коцкања и двобоја“. Све ово нам преноси један од његових
духовних синова, Р.П.Рокет, који је покушао да објасни и
оправда ову дивљу нарав која се временом окренула у већу
славуБогу.
Као што је то случај са многим јунацима римокатоличке
цркве, насилан физички ударац је био неопходан да промени
његову личност. Био је паж благајника Кастиље до
рашчињења свог господара. Онда је постао господин у служби
подкраља Наваре. Живећи живот дворјанина, младић је
започео живот војника бранећи Пампелуну од Француза, које
је водио гроф де Фој. Повреду, која му је одредила будући
живот, је задобио у тој опсади. Са ногом коју је сломио метак,
победници Французи су га одвели његовом брату Мартину
Гарсији, у замак Лојола. Сада започиње патња због операције
без анестезије, коју је морао да понови и други пут, јер први пут
није била урађена како треба. Нога му је опет била поломљена и
намештена. Упркос томе, Игнације је остао хром. Свако може
разумети да му је само требало искуство, као то, да доживи
нервни слом. „Поклон од суза“ који му је дат „у изобиљу“ - и у
којем његови побожни биографи виде услугу са висине – је
можда само резултат његове високо емотивне природе, која је
утицала на њега све више и више. Његова једина разонода, док
је лежао повређен и уболовима, била је читање „Христовог
живота“ и „Живота светаца“, јединих књига у замку. Како је
био практично неук и још под утицајем тог ужасног шока, бол
Христовог страдања и мучеништво светаца су оставили
неизбрисив утисак на њега; ова опсесија је водила осакаћеног
ратника на пут апостолата.
„Ставио је књиге на страну и маштао. Јасно стање
будног сна је био наставак у зреле године замишљене игре
детета, јер ако пустимо да нас обузме физичка стварност,
резултат је нервоза и предаја воље; тако да оно што је
стварност прелази у други план!..." – наводно…
 6
На први поглед, ова дијагноза изгледа тешко применљива на
оснивача таквог активног реда, као и на друге „велике
мистике“ и творце религијских друштава, који су имали
очигледно велике способности за организацију. Али налазимо да
сви они нису могли да се одупру својој бурној машти, и за њих,
немогуће постаје могуће.

Неки аутори кажу: „ Слаб ум који се предаје мистицизму

је на опасном тлу, док интелигентан мистик представља
много већу опасност, јер његов интелект ради на шири и
дубљи начин... Када мит надвлада стварност у активној
интелигенцији, постаје чисти фанатизам; то је инфекција
ума који пати од делимичног увећања или изобличења.“

Игнације Лојола је био првокласни пример тог „активног

мистицизма“ и такозваног „изобличења ума“. Ипак,
преображење из господина у „генерала“ најратоборнијег реда у
римској цркви је било споро.

Углавном у пролеће 1522, напустио је прадедовски замак,

имајући за циљ да постане светац сличан онима о чијим је
просветитељским подвизима читао у тој великој „готској“
књизи. Осим тога, њему се Богородица “лично” приказала
једне ноћи, држећи у својим рукама дете Исуса? Након
темељне исповести у манастиру Монсерат, планирао је да оде
у Јерусалим. Куга је харала Барселоном, и како је сав
поморски саобраћај заустављен, морао је да остане у Манреси
скоро годину дана. Тамо је проводио време у молитвама,
дугим постовима, бичујући себе, вежбајући све облике
самокажњавања, и увек се појављујући пред „судом за
кајање. Све то сасвим јасно приказује нервно и ментално стање
овог човека. Коначно, ослободивши се опсесије греха, одлуком
да је то само био Сотонин трик, посветио се потпуно
разноликим и обилним визијама које су прогањале његов
грозничави ум.
 7

Све то може бити резултат нервног поремећаја и може се

поистоветити са оним што се догађа пушачима опијума и
конзументима хашиша: то повећање или проширење ега, та
илузија надвладавања реалности, бљештеће сензације иза
којих остаје само ошамућено присећање. Блажене визије и
просвећења су били стални пратиоци ово гмистика током
његовог живота. Никад није сумњао у стварност ових
откривења. Гонио је Ђавола штапом као бесног пса; причао
је са Светим Духом; тражио је дозволу од Бога,Тројства и
Богородице за све његове пројекте и лио би сузе радоснице
када су му се показали. У овим приликама имао је осећај
небеске благости; рај му је био отворен, и Бог му је био
видљив и појмљив.

Од почетка је средњовековни мистицизам преовладавао

Исусовским Друштвом; Њихов главни аксиом је: „Све ствари
свим људима“. Уметност, књижевност, наука, па чак и
филозофија су била само средства или мреже за хватање
душа, као лако опроштење гарантовано од стране њених
промотера, чија је лабавост била тако често критикована. За овај
Ред, не постоји област где се на људској слабости не може
радити, како би се дух и воља подстакли да се предају и
врате у једну детињасту и мирну побожност. Они раде да
успоставе „царство Божије“ према њиховим идеалима:
ВЕЛИКО СТАДО ИСПОД ЖЕЗЛА „СВЕТОГ ОЦА“.
Чињеница да учени људи могу имати такве заостале идеале
изгледа врло чудно, то је чист паразитизам.

Језуитски „темперамент“ изгледа мање, или више

непроменљив међу њима. „Мешавина побожности и
дипломатије, аскетизма и световне мудрости, мистицизма и
хладне рачунице; какав је био Лојолин карактер, такав је и
заштитни знак овог Реда. На првом месту, сваки језуита бира
овај посебни Ред због својих природних склоности; али он
 8
стварно постаје Лојолин „син“ након строгих тестова и
систематског увежбавања које траје не мање од четрнаест
година.„

Априла1527. Инквизиција је ставила Игнација у затвор да га

испита на пољу јереси. Ослобођен, али са забраном да одржава
скупове, Игнације је отишао за Саламанку и убрзо је почео да се
бави истим активностима. Игнације је разумео јасније од било
ког другог вође, који му је претходио, да се људи најлакше могу
придобити за неки идеал, ако се постане господаром њихове
маште.

Ми ‘усађујемо духовне силе које ће појединац касније

тешко елиминисати’, силе дуготрајније од свих најбољих
принципа и доктрина; које могу опет изаћи на површину, некад
након више година без помињања, и постати тако заповедне да
ум постаје немоћан да се одупре препрекама, и мора да прати
њихов неодољив подстицај.“

Не може се само размишљати о „истинама“ католичке

догме, већ се оне морају живети и осетити од стране оних који
се предају овим „вежбама“, уз помоћ „усмеривача”.
Кандидатова осетљивост постаје испуњена овим силама чија ће
постојаност у његовом уму, а чак и више у његовој подсвести,
бити јака као труд који је потрошио да их призове и прими.
Осим вида, друга чула попут слуха, мириса, укуса и додира ће
одиграти своју улогу. Укратко, то је потпуно контролисано
каналисање.

Наметањем његовим следбеницима радњи које су, за њега,

биле спонтане, требало му је само тридесет дана да сломи,
овом методом, вољу и расуђивање, на начин на који јахач
измучи свог коња. Требало му је само тридесет дана да потчини
душу.
 9
Обратите пажњу да се језуитизам ширио заједно са
модерном инквизицијом: док је инквизиција мучила тело,
духовне вежбе су ломиле умове под Лојолином
машинеријом.

„Исусово Друштво“ или „језуити” је основано на дан

вазнесења Богородице год.1534, у капели Нотр Дам де
Монмартр. Игнације је тада имао четрдесет четири године.
Након причешћа, вођа и његови сарадници су се заветовали да
ће отићи у Свету Земљу чим буду завршили студије, да
преобрате невернике. Устав Исусовог Друштва је напокон
састављен и одобрен у Риму од стране папе Павла III, 1540.
године, и језуити су се ставили на располагање папи,
обећавајући му безусловну послушност. Поучавање,
исповедање, проповедање и добротворни рад су били поље
деловања овог новог Реда, али иностране мисије нису биле
искључене као кад су, 1541. године, Франциско Хавијер и
његова два сарадника отишли из Лисабона да проповедају
хришћанство по Далеком Истоку. Године 1546. започео је
политички део њихове каријере, када је папа одабрао Лаинеза и
Салмерона да га представљају на Трентском сабору у својству
„понтификатских теолога“.

Бомер (један од њихових историчара) пише: „Тада, Ред је

био запослен код папе само привремено. Али је обављао
своје функције тако тачно И надахнуто да је,већ под папом
Павлом III, усадио себе у све врсте активности и придобио је
поверење Курије за сва времена.“

Језуити, а Лаинез посебно, заједно са њиховим посвећеним

пријатељем кардиналом Моронеом, су постали вешти и
неуморни шампиони понтификалног ауторитета и
недодирљивости догме, током триста петог сабора који је
завршен 1562. Њиховим мудрим маневрима успели су да поразе
опозицију и све „јеретичке“ захтеве укључујући женидбу
 10
свештеника, причест са два елемента, коришћење матерњег
језика у служби, и посебно, реформу папства. Борбени дух се
свевише развијао како је време пролазило и како су, поред
иностраних мисија, активности Лојолиних синова почеле да
се концентришу на људске душе, посебно међу владајућим
класама. Политика је била њихово главно поље акције, јер се
напори ових „управника“ своде на један циљ: покоравање
целог света папству, а да би се то постигло, „главешине“
морају бити прве покорене.

А како да се оствари овај идеал? Постоје два врло важна

оружја: бити духовник моћних и оних на високим
позицијама, и учитељ њихове деце. На тај начин, садашњост
ће бити осигурана док је будућност припремљена.

Света столица је брзо увидела снагу коју ће донети овај нови

Ред. У почетку, број његових чланова је био ограничен на 60,
али је ово број брзо подигнут. Када је Игнације умро, 1556.
године, његови синови су радили међу паганима у Индији,
Кини, Јапану, Новом свету, али такође и посебно у Европи:
Француској, јужној и западној Немачкој, где су се борили
против„јереси“, у Шпанији, Португалији, Италији, чак и у
Енглеској, улазећи преко Ирске.

Језуити су хтели да наметну овај монархијски апсолутизам

римској цркви и очували су га у цивилном друштву јер су они
морали да гледају на суверене као на привремене представнике
Светог Оца, истинске главе хришћанства. Све док су ови
владари били потпуно покорни свом заједничком господару,
језуити су били њихова највернија подршка. Са друге стране,
ако би се ови принчеви побунили, језуити би постали њихови
најгори непријатељи. У Европи, где год су интереси Рима
захтевали од народа да устане против свога краља, или ако би
ови привремени принчеви донели одлуке понижавајуће за
Цркву, Курија је знала да неће наћи способније, лукавије или
 11
одважније људе изван Исусовог Друштва, када су у питању
интриге, пропаганда или чак отворене побуне. Чак ни на Истоку,
у Хашишком Уставу (тајно друштво професионалних убица из
Турске);

Дисциплина Реда, најчешће упоређивана са оном у војсци, је

ништа у поређењу са стварношћу. „Војничка послушност није
једнака језуитској покорности; Језуитска је опсежнија, јер
обузима читавог човека и не задовољава се као прва, са
спољним чином, већ захтева жртву воље и гурање у страну
сопственог расуђивања. “ Игнације је написао у свом писму
португалским језуитима: „Морамо видети црно као бело, ако
Црква тако каже.“

Језуита је истински ослобођен себе јер је потпуно подвргнут

својим господарима; било каква сумња или савесно
преиспитивање би му било приписано као грех.

Бурна је историја успона и падова Реда, јер нема земље из

које није протеран, а то сведочи да су те опасности препознале
све владе, чак и већински католичке.

Постављајући људе слепо посвећене свом циљу да

подучавају вишу класу, Друштво ултра папизма је било
неминовно схваћено као претња грађанском руководству, јер су
се активности Реда окретале политици.

Ево једног од њиховог гесла: „Добар пастир душа мора

знати како да игнорише много ствари и да се прави да их не
схвата. Када им загосподари вољом, биће способан да мудро
води своје ученике где год он одабере. Људи су потпуно
оптерећени пролазним интересима, тако да не смемо
причати са њима превише директно о њиховим душама: То
би било бацање удице без мамца“.
 12
Након 1558. године, Лаинез, лукави тактичар трентског
сабора, произведен је у Генерала Заједнице са овлашћењем да
организује Ред по свом нахођењу. Сунадзирачи, управитељи и
асистенти, који такође пребивају у Риму, ће му помоћи да
управља Редом подељеним у пет заједница: Италија, Немачка,
Шпанија, Енглеска И Америка.

Самонадзорнике и помоћнике је номиновала Заједница.

Генерал именује све остале службенике, проглашава одлуке које
не мењају Уставе, управља имовином Реда према својој вољи и
усмерава њихове активности за шта одговара само папи. Овој
милицији, тако чврсто везаној у рукама њеног шефа, требала је
највећа самосталност да би њене делатности имале учинка, зато
им папа даје привилегије које могу изгледати претеране другим
религијским Редовима.

Већ1545. године, була Павла II им је омогућила да

проповедају, слушају исповедања, дају причест и служе мису;
укратко,врше своју свештеничку службу без обраћања
бискупу. Вршење обреда венчања је једина ствар која им није
дозвољена. Они имају моћ да дају опрост, мењају завете за
друге који су лакши да се испуне, или их чак и пониште.

Генералова моћ везана за опроштај и владање је чак и шира.

Он може да опозове све казне које погађају чланове Друштва,
пре или после њиховог приступања Реду, да их разреши свих
грехова, чак и греха јереси и раскола, фалсификовања
апостолских списа...

Генерал ослобађа, лично или путем делегата, све који су под

његовом влашћу, несрећног стања које произилази из
искључења из цркве, суспензије или забране, под условом да ове
цензуре нису почињене за преступе тако велике да други, изван
папског суда, знају за њих. Он такође ослобађа од
неправилности у разним случајевима, од двобрачности, повреда
 13
нанетих другима, злочина убиства, атентата... све док ова опака
дела нису јавно позната и нису узроковала скандал.

Коначно, папа Гргур XIII је подарио Друштву право на

трговину и банкарство, право које је касније почело шире да се
користи. Ова овлашћења и јединствене моћи су им биле потпуно
загарантоване.

Папе су позивале чак и принчеве и краљеве да бране ове

привилегије; претили су са великим проклетством свима онима
који би покушали да их укину. Године 1574, була папе Пија V
је дала генералу право да поврати ове повластице у њиховом
пуном опсегу – ако би дошло до покушаја да се оне промене или
укину, чак и ако би таква укидања дошла од самог папе...

Да би сачували духовну и земаљску надмоћ коју су

присвојили током средњег века, папе су продале Цркву
Исусовом Реду и тако предали и себе у њихове руке. Ако су
језуити подржавали папство, читаво постојање језуита је
зависило од духовне и земаљске надмоћи папа. На тај начин,
интереси обе стране су блиско повезани. Али овој одабраној
кохорти, савезу, су требали тајни помоћници да би доминирала
грађанским друштвом: ова функција је припала онима који су
им били привржени. Многи важни људи су на тај начин били
повезани са Друштвом као што су: цареви Фердинанд II и
Фердинанд III, Сигисмунд III, краљ Пољске, који је званично
припадао Друштву; кардинал Инфант, војвода од Савоје.

Исто је тако и данас; 33.000 званичних чланова Друштва

делује широм света у својству кадрова, официра праве тајне
војске која у својим редовима има вође политичких
странака, високорангиране службенике, генерале, судије,
лекаре, професоре факултета, итд, од којих сви настоје да
спроведу, у својој области, „Опус Деи“ - Божји посао, а у
ствари планове папства.
 14

У неким земљама као што је то нпр. Швајцарска су се

успешно утемељили тек током 17. века након што су били
позвани, а затим отерани из неколико градова у Конфедерацији,
током друге половине18.века. Милански надбискуп, Карло
Бороми, који је подржавао њихово постављање у Луцерну
1578.године, је убрзо схватио шта ће бити резултат њиховог
деловања.

Ево записа тог времена: „Карло Бороми је написао свом

духовнику да Исусово друштво, вођено главама више
окренутим политици него религији, постаје премоћно да би
сачувало неопходну умереност и оданост. Оно управља
краљевима и принчевима и господари световним и
духовним стварима. Побожна институција је изгубила дух
који је у почетку покретао. Бићемо принуђени да је
укинемо.“

Истовремено у Француској, познати правни стручњак Етјен

Пасквит је написао: „Уведите овај Ред у нашу средину и,
истовремено, увешћете раздор, хаос и пометњу.“

Исто је било у Швајцарској, када је доказ о њиховим злим

делима продро кроз ласкаву спољашњост иза које се врло
успешно скривало. Где год да су језуити пустили корење,
завели су велике и мале, младе и старе. Убрзо, власти су
почеле да их консултују у важним околностима; Њихове
донације су почеле да надолазе, и није прошло дуго док нису
окупирали све школе, проповедаонице већине цркава,
исповедаонице утицајних и људи на високим положајима,
исповеднике који су пазили на образовање свих слојева
друштва, саветнике и личне пријатеље чланова Већа. Њихов
утицај је растао из дана у дан, и нису дуго чекали да га употребе
у јавним пословима.
 15
1656. године, распламсали су грађански рат између
припадника различитих вероисповести. Касније су језуити опет
започели нови рат религија. 1712.године, о миру је
расправљано у Арау; Језуити су, по наређењу из Рима, урадили
све што су могли да преокрену ствари. Одбили су да дају
опроштај свима који би се устручавали да узму оружје. Гласно
су прогласили из својих проповедаоница да нико није обавезан
да одржи своју реч дату јеретицима; учинили су умерене
чланове савета сумњичавим. Када су покушали да их смене,
испровоцирали су у Луцерну тако жестоку побуну народа
против власти, да су стране одустале од мира. Католици су били
поражени у борби која је уследила и потписали су мир под
тешким условима.

Од тада, утицај Реда у Швајцарској је постајао све мањи.

Данас, члан 51 швајцарског устава забрањује Исусовом
Друштву да одржава било какве културне, или образовне
активности на територији Конфедерације, а покушаји да се
укине овај члан су увек били неуспешни.

Језуитска доминација нигде није била тако смртоносна као

у Пољској. Ово је доказао Бомер, умерени историчар који не
гаји никакво систематско непријатељство према Друштву:
„Језуити су сносили потпуну одговорност за уништење
Пољске. Оптужба речена на тај начин је била претерана, јер
пропадање пољске државе је почело пре него што су они
ступили на сцену. Али су они несумњиво убрзали распадање
краљевине. Од свих држава, Пољска, у којој су живели
милиони православних хришћана, је требала да се држи
верске толеранције као једног од најбитнијих принципа своје
унутрашње политике. Језуити то нису дозволили. Погоршали су
ствар: ставили су пољску спољну политику у службу
католичких интереса на кобан начин. “

Ово је било написано на крају прошлог века; слично је

 16
ономе што је пуковник Бек, бивши министар спољних послова
Пољске од 1932. до1939. рекао након Другог светског рата:
„Ватикан је један од главних узрока трагедије у мојој земљи.
Прекасно сам схватио да смо усмерили нашу спољну
политику само да служи интересима католичке цркве.“

Већ 1581.године, отац Посевино, папски изасланик у

Москви, дао је све од себе да приближи цара Ивана Грозног
римској цркви. Иван није био строго против тога. Пун наде,
Посевино је успео да постане, 1584. године, посредник мира
на Киреворој Гори између Русије и Пољске, мира који је
сачувао Ивана од неразмрсивих тешкоћа. То је било тачно оно
чему се препредени владар надао. Више није било приче о
преобраћању Руса. Посевино је морао да напусти Русију, а да
ништа није постигао. Две године касније, још боља прилика се
пружила свештеницима да заузму Русију: Гришка Острепјев,
монах без мантије, открио је језуитима да је он уствари био
Димитрије, син цара Ивана, на кога је извршен атентат;
изјавио је да је спреман да потчини Москву Риму под условом
да буде господар царског трона. Без размишљања, језуити су
преузели у своје руке да упознају Гришку са Палатином који му
је дао своју ћерку за жену; заступали су га пред краљем
Сигисмундом III и папом у вези његових очекивања, и успели
у подизању пољске војске против цара Бориса Годунова. Као
награду за ове услуге, лажни Димитрије је одбацио религију
својих отаца у Красовију, једној од језуитских кућа, и обећао
Реду своју управу у Москви, близу Кремља, након његове
победе над Борисом.

Али такве радње од стране католика су усмериле мржњу

Руске православне цркве против Димитрија. 27. маја 1606.
године био је масакриран са неколико стотина пољских
следбеника. До тада, тешко се могло говорити о руском
националном осећању; али од тада, ово осећање је било врло
јако i одмах је примило облик фанатичне мржње према римској
 17
цркви и Пољској.

Савез са Аустријом и агресивна политика Сигисмунда III

против Турака, акције које је Ред одлучно храбрио, биле су
једнако катастрофалне за Пољску. Укратко, ниједна држава није
патила толико колико је патила Пољска под језуитском
доминацијом. И ни у једној другој држави, осим Португалије,
Друштво није било тако јако. Пољска није имала само ‘краља
језуита’, већ и језуитског краља, Јована Казимира, владара
који је припадао Реду пре него што је ступио на трон 1649.
године. Док је Пољска брзо ишла према распаду, број
језуитских установа и школа је тако брзо растао да је Генерал
учинио Пољску посебном заједницом 1751.године.

Мисионари Исусовог Друштва су закључили да је Нови

Свет много погоднији за њихове крсташке походе од Азије.
Тамо нису наишли на старе и учене цивилизације, религије
чврсто успостављене, нити на филозофске традиције, већ на
сиромашна и варварска племена, ненаоружана духовно и
материјално пред белим освајачима. Само су се у Мексику и
Перуу, са још свежим сећањем на богове Астека и Инка,
опирали овој увеженој религији дуже време. Такође,
доминиканци и фрањевци су се већ добро утврдили. Тако да су
Лојолилни синови своје прождрљиве активности усмерили међу
дивља племена, номадске ловце и рибаре.

Нису оставили јак утисак када су прошли кроз територије

које данас чине САД, и тек су током 19. века почели да пуштају
корење у том делу континента.

Парагвај је био земља за велико „искуство“ језуитске

колонизације; ова земља се тада простирала од Атлантика до
Анда и укључивала је територије које данас, припадају
Бразилу, Уругвају и Аргентини. Становништво те земље су
сачињавали номадски и покорни Индијанци, спремни да се
 18
поклоне било чијој доминацији све док су обезбеђени са
довољно хране и мало дувана.

Језуити нису могли наћи боље услове да утврде савршен тип

колоније, „Божји град“ према жудњи њиховог срца. На почетку
17.века, Парагвај је проглашен провинцијом од стране
генерала Реда који је добио све моћи од шпанског двора, И
„Језуитска држава“ се развијала и цветала.

На челу као карактеристику Реда – налазимо Девицу

Марију. Лојола је учинио Девицу најважнијом ствари у свом
животу. Обожавање Марије је било основа његових верских
привржености и он га је пренео на Ред. Ово обожавање се
толико развило да се често говорило, са добрим разлогом, да је
то права вера језуита. Сам Лојола је био убеђен да га је Девица
инспирисала кад је писао своје „Вежбе“. Канизије је отишао
тако далеко, да је издавао писма од саме Марије и захваљујући
Реду, велико богатство је почело да се прилива у Лорето (као и
у Лурд, Фатиму, итд...).

Језуити су обелоданили разне реликвије Мајке Божије.

Када су ушли у цркву Светог Михаила у Минхену, понудили
су верницима за поклон праве делове Маријиног вела,
неколико и делиће њеног чешља; установили су посебан култ,
посвећен обожавању ових ствари... Ово обожавање се
изопачило у необуздане и чулне манифестације, посебно у
химнама посвећеним Девици од оца Жака Понтануса. Песник
није познавао ништа лепше од Маријиних груди, ништа
слађе од њеног млека и ништа заносније од њеног трбуха.

Покојни папа Пије XII се истицао кад је обожавање

Марије у питању. Под његовом владавином,велики део римске
цркве је следио његов пример.
 19
Мора се признати да ниједан Ред није показао толико
интереса и талента за политику, и развио толико активности у
њој као језуитски Ред.

Али им то није сметало да манифестују посебну склоност

ка сопственом тумачењу Божијих заповести које су за њих
имале мали или никакав значај.

Ево неких примера ових акробација: Божији Закон

прописује: ‘Не сведочи лажно.’ Лажно сведочење је само ако
онај који је под заклетвом користи речи за које зна да ће
обманути судију. Коришћење двосмислених израза је стога
дозвољено, а чак и ментално уздржавање као изговор у неким
ситуацијама.

Ево занимљивог примера: ‘Ако муж пита своју жену

прељубницу да ли је прекршила брачни уговор, она може
рећи ‘не’ без оклевања, јер тај уговор још постоји. Једном када
је добила разрешење на исповеди, може рећи ‘Без греха сам’,
ако, док то говори, мисли о том разрешењу које је преузело
терет њеног греха.“
Није тешко замислити да је таква теорија била успешна код
њихових прелепих покајничких дама!

У ствари, њихови галантни каваљери су третирани једнако

добро:„Божји закон налаже: ‘Не учини злочин убиства’. Али
не значи да сваки човек који убије греши по правилу. На
пример,ако је племићу запрећено ударцима, или батинама, он
може убити свог нападача; али наравно ово правило је само за
племића, а не за грађанина.. На исти начин, слуга који помаже
свом господару да заведе младу девојку не чини смртни грех.

Ако је млада девојка трудна, побачај може бити

подстакнут ако је њена кривица узрок срамоте за њу или за
члана свештенства.
 20

Што се тиче једног од руководећих у реду - оца Бензија, он

је имао свој „минут славе” када је прогласио: „Само је блага
увреда опипати груди часне сестре“, а због тога су језуити су
добили надимак „брадавичасти теолози“.

Као што смо управо видели, код католика а посебно Језуита,

није тешко заштитити се од смртног греха. Зависно од
околности, само морамо да користимо средства која су оци
дозволили: ‘двосмисленост, умну уздржаност, лукаву теорију
контроле намера’, и бићемо способни да починимо, без греха,
чинове које неупућене масе сматрају злочином, али у којима чак
ни најстрожији отац неће моћи да нађе атом смртног греха.

Међу најкриминалнијим језуитским принципима налази

се један који је подигао јавни гнев до највише тачке и заслужује
да буде размотрен; то је: „Монаху или свештенику је
дозвољено да убије оне који су спремни да оклеветају њега
или његову заједницу.“

Значи, Ред даје себи право да елиминише своје супарнике,

а чак и бивше чланове који су, изашавши, постали превише
причљиви.

Још је један случај у коме овај принцип налази примену.

Исти овај језуита је био довољно циничан да напише: „Ако
свештеник, попуштајући искушењу, злоставља жену и она
разгласи шта се десило и тако га обешчасти, он је може
убити да избегне срамоту!“

Други Лојолин син, кога је цитирао „Ле гранд фламбеау“

Карамуел мисли да овај принцип мора бити подржаван и
брањен: „Свештеник га може користити као изговор да
убије жену и сачува своју част“.
 21
Лојолини синови су били подједнако жестоко активни у
искориштавању „паганске“ радне снаге као и у освајању
њихових душа. У Мексику су имали руднике сребра и
рафинерије шећера; у Парагвају, плантаже чаја и какаоа,
фабрике ћилима, руднике злата које су добро сакрили у
планинама и само ретки и дан данас знају где се те ресерве
налазе. Претпоставља се да у Парагвају има преко 100 тона
злата сакривеног у планинама; такође су гајили стоку и извозили
80.000 мазги сваке године.

Папа Иноћентије VIII добио је писмо од апостолског

посетиоца, који му је написао 1647: Сво благо Јужне Америке
је у рукама језуита.

У Риму, ризнице Реда су вршиле уплате португалској

амбасади у име португалске владе. Када је Август ле Форт
отишао у Пољску, бечки оци су отворили кредитни рачун за
овог корисног владара код језуита Варшаве. У Кини, оци су
позајмљивали новац трговцима са каматомод 25,50, па
чаки100%.

Скандалозна похлепа Реда, њихов лабав морал, сталне

политичке интриге и такође њихово присвајање повластица
обичног свештенства, побудило је смртно непријатељство и
мржњу свуда. Међу вишим слојевима, постали су врло
озлоглашени. Зато су како је време одмицало били све тајнији
и тајнији, тако да данас и нису баш много откривени и јавно
присутни.

Ипак, материјално благостање које је уживало Друштво,

добијене позиције на дворовима и посебно подршка Свете
Столице за коју су мислили да је непоколебљива, одржала је
језуите потпуно осигураним, чак и у предвечерје њихове
пропасти.
 22
Потискивање раскола и усмеравање Русије ка папи их је
привукло као што лампа привлачи мољца. Покренули су
активни пропагандни програм у војсци и аристократији и
борили су се против Библијског друштва које је створио Цар.
Постигли су неколико победа и преобратили су принца
Галицина, нећака министра богослужења. Тад је Цар
интервенисао и издаје Указ од 20.децембра1815. Нема потребе
спомињати да је основ овог Указа, који је протерао језуите из
Петровграда и Москве, био исти као и у свим другим земљама.
„Дошли смо до закључка да нису испунилио бавезе које су
очекиване од њих... Уместо да живе као мирољубиви
становници у страној земљи,омели су православље које је
још од древних времена преовладавало у Нашем царству и
на коме почива мир и срећа народа под Нашим жезлом.
Злоупотребили су поверење које им је дато и удаљили су од
нашег богослужења омладину поверену им и недоследне
жене... Нисмо изненађени што је овај верски Ред избачен из
сваке земље И да њихове делатности нису нигде
толерисане.“

Год.1820.опште мере су преузете да се избаце из читаве

Русије.

„У Сједињеним Државама“, написао је Фулоп-Милер,

„Друштво је развило систематску и плодоносну активност
на дуже време, како оно није спречавано никаквим
законима... “ или „Нисам срећан због препорода језуита“,
написао је бивши председник Уније Џон Адамс свом
наследнику Томасу Џеферсону,1816.године. „Ројеви тих
војника ће се представљати као штампари, писци, издавачи,
школски наставници, итд. Ако је иједно удружење људи
заслужило вечно проклетство,на овој земљи и упаклу, то је
Лојолино Друштво. Ипак, са нашим системом верске
слободе, можемо им само понудити уточиште...“
Џеферсон је одговорио свом претходнику: „Као и Ви,
 23
противим се поновном утврђивању језуита који чине да
светло уступи место тами.“

Продирање и убацивање језуита у све владе на свету и

нације је било са циљем управљања развоја историје кроз
постављање диктатура, и слабљењем друштвених уређења,
што се постиже изазивањем социјалног, политичког,
моралног, војног, образовног и религијског безвлашћа.

Из овог разлога, тема о језуитима никад неће бити

исцрпљена. Иако је литература која се бави њима тако обилна,
свака епоха ће имати дужност да дода неколико страница, да
обележи континуитет овог окултног система започетог пре
четири века „у славу Господу“,али у ствари у славу папе.
Упркос свеукупном помаку ка растућој „лаицизацији“, упркос
неизбежном напретку рационализма који сваки дан помало
смањује подручје „догме“, римска црква није могла одустати
од велике сврхе која је била њен циљ од почетка: сабирање
свих народа света под своје жезло. Ова монументална
„мисија“ се мора наставити шта год се дешавало међу
„паганима“ као и међу „одвојеним хришћанима“.

Секуларно свештенство има нарочиту дужност да задржи

стечене позиције (што је врло тешко данас), док је на одређеним
регуларним редовима задатак повећање стада верних
покрштавањем „јеретика“ и „пагана“, што је још теже. Дужност
је сачувати или стећи, бранити или напасти, а на челу битке се
налази покретна снага „Исусовог друштва“ - језуити.

Видели смо како су, током 18.века, европске монархије

заједнички захтевале укидање овог злог Реда. Данас, могу
правити своје сплетке у миру, а демократске владе не изгледају
забринуто.

Опасност којој је свет изложен због овог Друштва је много

 24
већа данас него у време новог века, и чак већа него у време два
светска рата. Нико се не заварава у вези смртоносних последица
које би још један сукоб донео.

Наставак следи…