Milorad Vukašinović: ТRILATERALNI KATOLICIZAM

Istorijat tajnih kontakata Vašingtona i Vatikana seže u vreme Drugog svetskog rata i potpuno je
u skladu sa strateškim dokumentom – “Studijom o ratu i miru” Saveta za spoljnje poslove. Posle
završetka ratnog sukoba, tajni diplomatski kontakti dve do juče formalno suprotstavljene strane
se intenziviraju. Visoki funkcioner američkog ministarstva pravde Loftus uključen je u
formiranje “ antikomunističkog konzorcijuma’’, koji je okupljao okorele ratne zločince iz redova
sila Osovine i njihovih satelita. Oni preko noći sticu imidž “boraca za slobodu” protiv
komunističke diktature. Direktor CIA Alen Dals uputio je u London poznatog obaveštajca
Vilijama Kejsija, koji ima zadatak da uz pomoc britanske tajne sluzbe Mi-6 , potpomogne
funkcionisanje “pacovskih kanala” radi prebacivanja ratnih zločinaca u SAD i države Latinske
Amerike.

Rimski Papa Pije XII sa saradnicima bio je do detalja upoznat sa operacijom koju će obaveštajac
Loftus nazvati u svojoj knjizi “najtajnijom i najsramnijom u istoriji Vatikana”. Britanci će
formirati i posebnu masonsku ložu među emigrantima u koju će biti uključeni i najeminentniji
lideri Balkana. Ključna ličnost – mozak operacije za spasavanje ustaških zločinaca biće
monsinjor Krunoslav Draganović, sekretar bratstva “Svetog Jeronima“ u Rimu. On je kao
hrvatski predstavnik uključen u aktivnosti grupe “Intermarium”, koja je rukovodila operacijom
na relaciji Rim-London-Vašington , a na čijem je čelu bio bivši član kraljevske Vlade, Slovenac
Miha Krek.

Ipak, sve do osamdesetih godina prošlog veka i ere “reganizma’’, odnosi i kontakti dve strane
odvijaće se bez pune obnove diplomatskih odnosa. Razloga za to ima više. SAD nisu održavale
diplomatske odnose sa Vatikanom zbog ustavnopravnih odredbi, ali i snažne opozicije okupljene
oko protestantskih crkava u zemlji. Američki puritanci nisu zaboravili događaje iz 1867. Godine,
kada je rimski Papa Pije IX proterao sve protestante i zatvorio sve protestantske crkve. Za
američku spoljnju politiku, događanja u Drugom svetskom ratu i saradnja Katoličke crkve sa
nacistima i fašistima, kao i teški zločini koje je Vatikan podsticao i podržavao, bili su prepreka
za sve vidove saradnje na javnom diplomatskom planu. Naime, to bi svakako urušilo brižljivo
građen mit, o moralnom pravu Amerike da učestvuje u evropskim poslovima, pod izgovorom
pobede nad fašizmom.

Katolička crkva koja je podržavala koncept sila Osovine, iz rata je izašla teško diskreditovana i u
očima svojih vernika. Mnogobrojni dokazi o zločinima pripadnika Katoličke crkve, posebno u
ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, umešanost u progone pravoslavnih “šizmatika” u
Ukrajini, kao i neprikrivena podrška nacističkoj strategiji pogroma Jevreja, razlog su zbog kojeg
koncepcija tajne diplomatije u odnosima sa Amerikom i Velikom Britanijom, u tom trenutku
odgovara i “svetoj stolici”.
Papa Pije XII će dati “očinski blagoslov’’, prilikom stvaranja NATO alijanse 1949. Godine.
Praksa susreta obe strane na najvišem nivou biće redovna, u periodu “ hladnog rata”. Predsednik
Nikson biće gost Pape Pavla VI, 1970 . Godine. Ipak, do uspostavljanja punih diplomatskih
odnosa, doći će tek u vreme Reganovog predsednikovanja i vođstva Pape Jovana Pavla II u
Vatikanu, 15. Septembra 1983. Godine. Formalizovanju međusobnih odnosa, prethodila je
diplomatska ofanziva koju je pokrenuo vrlo uticajni katolički lobi u administraciji američkog
predsednika. Direktor CIA Vilijam Kejsi i njegov zamenik general Vernon Volters, uspostavili
su lični kontakt sa Jovanom Pavlom II. Kejsi praktikujući i vatreni rimokatolik, sastajao se
najmanje dva puta godišnje sa Papom Vojtilom, snabdevajući ga najpoverljivijim obaveštajnim
informacijama, ulazeći sa njim i u “najintimniju spiritualnu konverzaciju’’. Prema dostupnim
izvorima, razgovori na relaciji Vašington – Vatikan obuhvatali su najrazličitije teme, od
unutrašnje politike u Sovjetskom Savezu i Kini , njihovoj vojnoj snazi i tehnologiji, do zdravlja
predsednika Brežnjeva, Latinske Amerike i “teologije oslobođenja”. Posle dva neuspela atentata
na predsednika Regana i Papu Vojtilu, tokom 1981. Godine, međusobni kontakti i razmena
pisama je nastavljena. Činjenica da su prilikom atentata izbegli smrt, učvrstila je kod dve visoke
ličnosti, uverenje da im je “proviđenje dodelilo istorijsku misiju’’, pa su i sa tim uverenjem
pristupili formiranju “jedne od najvećih tajnih alijansi svih vremena’’, koja će na presudan način
uticati na kasnije događaje u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu.

Predsednik Regan i Papa Vojtila sastali su se 7. Juna 1982. Godine. Na sastanku je bilo reči o
rešenjima usvojenim na Jalti 1945. Godine. Obe strane su u razgovore ušle vodeći prvenstveno
računa o praktičnim interesima, ignorišući pitanja ideološkog i teološkog karaktera. Američka
administracija, i pored toga što su je činili vatreni rimokatolici, saradnju sa Vatikanom smestila
je u kontekst “real politike’’, dajući prednost Katoličkoj crkvi kao instituciji. Vašington je pošao
od procene da duhovna snaga Pape ima širi spektar od vojne sile, kao i da sa praktičnog
stanovišta, može da ubrza razaranje Istočnog bloka. Ovakav pristup potpuno je u skladu sa
osnovnim osobenostima američkog političkog establišmenta , koji je obrazovan na masonskim
antihrišćanskim principima. Predsednik Regan, poreklom irski katolik, nikada nije odlazio u
Crkvu. Njegova politika prema Vatikanu, prvenstveno je proisticala iz strategije trilateralizma u
odnosu prema Sovjetskom Savezu, i modelu “prikrivenih akcija” oslonjenom na akcije Katoličke
crkve. Uspostavljanje formalnih diplomatskih odnosa , izazvalo je velike polemike u samoj
Americi. Predstavnici protestantskih crkava otvoreno su kritikovali politiku administracije, pre
svega zbog privilegovanog statusa koji Katolička crkva dobija u samoj Americi, posle 1982.
Godine. Oni su ukazali, da vlada zloupotrebom religioznih organizacija “za informacije, ako ne i
za špijunažu, ugrožava ne samo kredibilitet poruka koje šalje, nego i živote u ratom zahvaćenim
zemljama”. Vatikan je takođe primoran na ozbiljne ustupke. Reč je o teološkom karakteru
saveza, koji je bio u potpunoj suprotnosti sa tradicionalnim odnosom Katoličke crkve prema
masonskoj organizaciji. Naime, evropska etika proistekla iz katolicizma, u suprotnosti je sa
verzijom liberalne ekonomije i neizbežnom kultu čoveka koji iz nje proizilazi, a koji propoveda
masonska organizacija. Pape Pije IX I Lav X, krajem 19. I početkom 20. Veka, otvoreno su
osuđivali “savremene zablude naših dana”, racionalizam i ideju progresa, pozivajući na odlučnu
borbu protiv liberalizma, socijalizma i panteističkog obožavanja čoveka. Papi Vojtili nisu bile
nepoznate ove činjenice.

Izvanredni poznavaoci vatikanske politike tvrde, da se Jovan Pavle II na ovaj hazarderski potez
opredelio imajući u vidu katastrofalni duhovni pad katoličanstva u Zapadnoj Evropi. Papa je
podržao koncepciju trilateralizma, prvenstveno uveren da će nestanak Sovjetskog Saveza i
rušenje komunističkih sistema, osloboditi ogromne katoličke energije i snage na Istoku koje ce
potom “ rasplamsati vatre vere iz zgarišta i pepela u srcima zapadnjaka’’. Papa Vojtila, očekivao
je od saveza sa Vašingtonom i veliko obogaćenje novim vernicima sa Istoka , posredstvom
politike unijaćenja u tradicionalno kanonskim područjima Pravoslavlja.
Geopolitika Božjeg dela

Politiku Vatikana potrebno je analizirati i sa stanovišta procesa unutar Katoličke crkve. Oni nisu
nimalo jednostavni i laki za razumevanje. Duboke podele unutar Katoličke crkve, neće razrešiti
ni Drugi vatikanski koncil, sazvan sa namerom da odgovori na sva “otvorena pitanja koja
opterecuju rimokatoličanstvo u modernoj epohi”. Koncil koji je trajao, od 11. Oktobra 1962.
Godine do 8. Decembra 1965. Godine, nije uspeo da razreši izražene sporove izmedju
“reformatora i konzervativaca” u samoj Crkvi.
Predvodnik „reformističke struje“ Papa Jovan XXIII , zahtevao je osavremenjavanje crkve,
zavisno od vremena i okolnosti van crkve . Posle njegove smrti, 3. Juna 1963. Godine,
reformatorsku palicu nasledio je Papa Pavle VI. On je prvi hrabro izjavio da će “monolitno
rimokatoličanstvo krajem 20. Veka nestati pod pritiskom razvoja nauke, građanske neposlušnosti
i novih alternativa hrišćanstvu’’. Mnogobrojni istraživači Drugog vatikanskog koncila, koncept
modernizacije Katoličke crkve objašnjavaju uticajem masonerije koja je tokom 20. Veka duboko
prodrla u sam vrh rimokatoličke crkve. Naime, kardinal Ronkali, tadašnji papski nuncije u Parizu
i budući Papa Jovan XXIII, imao je vrlo intezivne kontakte sa pojedinim uglednim masonima
neposredno po završetku Drugog svetskog rata 1947. Godine. Zajednički sadržaj svih tih
kontakata bio je ekumenizam, odnosno kako je Papa Jovan XXIII kasnije rekao “ zbližavanje ,
zatim susret i na kraju potpuno ujedinjenje sa svim hrišćanima’’, što je potpuno odgovaralo viziji
hrišćanstva koju podržavaju pripadnici masonskih organizacija.
Na Drugom Vatikanskom koncilu, nasuprot reformistima, veoma oštro istupala je konzerativna
grupa, prvenstveno poljskih biskupa. Prema njihovom konceptu, rimokatolička crkva odnos
prema modernom svetu mora da zasniva na bazi “protivreformacije’’. Ovakav stav proističe iz
uverenja da je “crkva savršena zajednica iznad istorije’’, odnosno kako je tadašnji krakovski
biskup Vojtila govorio “čuvar Božije istine koje svako ljudsko biće treba da sledi kako bi došlo
do istine’’. Poljski biskupi na čelu sa Karolom Vojtilom prihvatili su dijalog sa nekatolicima , ali
pod uslovom da se izričito prizna da je “crkva istina deo društva ali iznad njega’’. Vojtila je
smatrao da se ne može govoriti istim jezikom sa katolicima i nekatolicima, vernicima i
nevernicima, sa onima koji se bore protiv crkve i onima koji veruju u Boga.

Zbog svega rečenog, pojedini ugledni autori s pravom konstatuju, da je sa današnje vremenske
distance, Drugi koncil samo jedna epizoda u neuspešnom pokušaju oslobađanja Katoličke crkve
od uticaja fundamentalista , koji će skoro deceniju kasnije potpuno prevladati u krugovima
Rimske kurije, za vreme pontifikata Pape Vojtile. Konačno, strategiju vatikanske politike nije
moguće razumeti, bez analize izbora Karola Votile za rimskog Papu. Naime, njegovom izboru
prethodiće mnogi mračni događaji, koji do danas predstavljaju veliku misteriju. Posle smrti Pape
Pavla VI , 26. Avgusta 1978. Godine, za novog Papu biće izabran kardinal Albino Lučijani , koji
će simbolički uzeti ime oba svoja prethodnika – Jovan Pavle I. Kao sin siromašnog socijaliste i
kao kardinal zauzimao je nezavisan stav u odnosu na Rimsku kuriju. Na papskom tronu se
zadržao samo 33 dana. Umro je pod misterioznim okolnostima, iznenada, a da nikada nije
urađena autopsija. U najširoj javnosti veoma je rasprostranjena teza da je otrovan. Poznato je da
njegov izbor nije bio po volji američke administracije, kao i uticajnih masonskih loža, posebno
lože P-2, za čije delovanje se vezuju mnogi najviši krugovi u Vatikanu. U svakom slučaju,
njegovom smrću bila su široko otvorena vrata za izbor Vojtile za Papu , što će se posle čak devet
glasanja konačno dogoditi, 16. Oktobra 1978. Godine.

Politiku Vatikana potrebno je analizirati i sa stanovišta same ličnosti Karola Vojtile. Iako je o
njemu kao rimskom Papi napisana ogromna literatura, postoje mnoga nedorečena mesta u
njegovoj biografiji. Ona su ostala na nivou raznih špekulacija sve do njegove smrti. Pojedini
istrazivači, isticali su njegovo članstvo u organizacijama svetske zakulise, poput Trilateralne
komisije ili Bilderberg grupe. Određeni istraživači, u njegovoj biografiji, kao posebno sporan
ističu period Drugog svetskog rata i naglašavaju bliskost idejama Adolfa Hitlera. Ono što je
međutim nesporno, to je vezanost Pape za rad tajne organizacije “ Božije delo – Opus Dei “, koja
u kuloarima vatikanske politike, predstavlja “crkvu u crkvi”. Upravo zahvaljujući njenim
aktivnostima, Karol Vojtila izabran je za rimskog Papu. Zahvaljujući uticaju ove organizacije,
uspostavljen je geostrateški savez sa trilateralnim kapitalom. Krajem osamdesetih godina prošlog
veka, “Opus Dei” je direktno uključen u strategiju urušavanja komunističkih sistema u istočnoj
Evropi, ali i borbu protiv sve većeg uticaja “teologije oslobođenja” u Latinskoj Americi, čiji su
najznačajniji predvodnici bili pojedini ugledni katolički sveštenici iz tog dela sveta. Članovi ove
tajne organizacije predstavljali su najtvrdokornije jezgro katoličanstva, koje je sve do smrti
bezrezervo podržavalo geopolitiku Jovana Pavla II. Papa Jovan Pavle II duboko svestan te
činjenice, osnivača organizacije Hose Eskrivu, proglasio je za sveca, čime je i simbolički
doprineo njenom usponu u kuloarima vlasti i uticaja rimokatoličke crkve. Zahvaljujući akcijama
Opus Dei, vatikanska politika je u poslednje dve i po decenije izvršila neviđenu i skupu versku
mobilizaciju u nekoliko pravaca. Pored finansiranja promena u istočnoj Evropi, vatikanska
strategija devedesetih godina prošlog veka bila je direktno uključena u razaranje bivše
Jugoslavije , širenje ekumenskog dijaloga unutar i izvan hrišćanskih zajednica, ali i u akcijama
otvorenog prozelitizma na prostorima koji su kanonski oduvek pripadali Pravoslavlju.

Jednom rečju, politika Pape Vojtile, bila je na fonu epohalnih promena koje su nastupile u
poslednjoj deceniji 20. Veka, koje su široko otvorile vrata idejama politizacije religije i
pojavama verskog fundamentalizma. Organizacija Opus Dei , kao sprovodnik katoličkog
fundamentalizma, neosporno deo je tog procesa koji ima snažnu psihosocijalnu dimenziju i
predstavlja katolički odgovor na krizu kroz koju prolazi svetska zajednica. Zbog svega
navedenog, ideju o “novom svetskom poretku” i savez Vašington – Vatikan, potrebno je
analizirati i u religioznom kontekstu,uz puno uvažavanje činjenice da sekularna racionalnost nije
isključivi način razmišljanja u projektovanju politike. Istorijske paralele svedoče da je ovakav
način promišljanja svojstven kriznim vremenima, “kada su ljudi skloni da artikulišu svoj očaj
kroz utopijske snove, da bi prebrodili teške časove lične ili kolektivne drame".