CIVILIZACIJA BELE RASE

NA PLANETI ZEMLJI

Transkript DREVNOVANJA br.15

Posle serije emisija koje su obrađivale sadašnjost a koja je direktna posledica

događaja iz drevnih vremena, jer naše porobljavanje ne datira od juče,
prekjuče ili pre stotinak ili hiljadu godina, danas ćemo se vratiti u drevna
vremena i pokušati da rasvetlimo neke veoma bitne, ali malo poznate detalje
o kojima se malo ili uopšte nikako ne govori, ne samo u zvaničnoj, već i u
alternativnoj mejnstrim istoriji.

Da ponovimo šta je to alternativna mejnstrim istorija, kako ne bi bilo

zabune oko tog naziva. Svi znamo da je zvanična istorija lažna istorija, makar
većina ljudi danas to razume, ali zato samo manjina među njima razume da je
ponuđena alternativna istorija delo istih onih koji su pisali i zvaničnu istoriju.
Ona je takođe lažna i služi kao mamac onima koji ne veruju zvaničnoj. U svakoj
oblasti naših života možemo primetiti da nam se nude uvek samo dve opcije oko
kojih se svrstavamo, a zbog tog svrstavanja ulazimo u sukobe sa onima koji su se
opredelili za onu drugu opciju.

I danas smo svedoci toga u savremenim dešavanjima. Ponude nam se dve

opcije i mi se po navici svrstavamo u jednu ili drugu grupu, a pripadnike druge
gledamo sa nipodoštavanjem. Jedan od najpoznatijih primera je sukob između
dve teorije nastanka sveta i života, odnosno teorije kreacionizma i tzv., Darvinove
teorije evolucije. I uvek je tako, a tako je i što se tiče istorije. Posebno one drevne
istorije, jer je ona ključ za razumevanje nastanka života na zemlji i njegovom
razvoju. Posebno je parazitima bilo bitno da taj deo istorije ne saznamo, jer bismo
onda prozreli njhovu igru koja traje već nekoliko hiljada godina. A ona nije
nepoznata, posebno njima.

1
 Zahvaljujući mnogobrojnim fragmentima, zapisima, artefaktima i
mnogobrojnim iskrenim istraživačima, realna drevna istorija postaje sve jasnija i
razumljivija. Postaje jasnije da mnoge teze iz alternativne mejnstrim istorije, ne
da nisu samo tačne, već da upravo služe kako ne bismo dopreli do saznanja o tome
kako su se odvijali događaji na našoj planeti, što bi dovelo do velikog buđenja i
pružanja otpora tuđinskim okupatorima. Što se na neki način i događa u
vremenu u kome živimo a što postaje sve vidljivije, ali ne i sasvim razumljivo.
Mnogi neće razumeti ništa od onoga što se danas događa jer jednostavno nemaju
informacije o svojoj prošlosti. Zato paraziti i nameću, i to veoma agresivno, tezu,
da se ne okrećemo ka prošlosti već da razmišljamo samo o budućnosti, o kojoj nas
takođe lažu.

Više vekova, moglo bi se reći i milenijuma, paraziti nam nude šargarepu na

štapu za kojom se stalno krećemo u pravcu u kome oni žele. Kako oni okrenu štap
na jednu stranu, tako se i mi okrećemo na tu stranu na kojoj šargarepa visi. Došlo
je vreme sa jutrom Svaroga, zapravo periodom u kome je krak naše galaksije
izašao iz zone negativnog uticaja na ljude u zonu pozitivnog uticaja na svest ljudi,
da istinu o našoj slavnoj prošlosti iznesemo na svetlost dana. Ona će biti
postepeno razumljivija svim ljudima koji se bude, a mnogima zbog odavno
prihvaćenih zabetoniranih i čvrstih uverenja neće, i njima će ona delovati kao
rušenje njihovog sveta. Zapravo, istina o nama je daleko slavnija od bilo kakve
nametnute teorije ili uverenja, bez obzira odakle ona dolaze. U svim uverenjima
postoji deo istine, ali je problem što je u sva ubačeno zrno neistine, ili mnogo njih,
koja tu ne pripadaju i koja daju manje ili više iskrivljenu stvarnost.

Kao što se sećate, a o čemu smo detaljno pričali u emisiji o nastanku

sunčevog sistema još u januaru ove godine u petoj emisiji Drevnovanja, naši preci-
narodi Stare Rase - kolonizovali su planetu Zemlju pre oko milion godina. Pre toga
su morali da urede Sunčev sistem kako bi sprečili kosmičke katastrofe koje bi se
sigurno dogodile tokom haotične rotacije planeta i njihovih fragmenata oko
zvezde nakon eksplozije „supernove“ o ćemu smo tada izneli ogroman broj
dokaza.

Lokalna, do tada postojeća fauna, nije mogla ovde da dostigne nivo i potrebe
razvoja civilizacije koja je trebala da kolonizuje Zemlju, i bila je ugušena kada su
naši preci odabrali ovu planetu za tu kolonizaciju da bi sproveli veliki
eksperiment. Pre toga spasili su je od uništenja, a to, prema kosmičkim zakonima,
znači da se spašena planeta nalazi pod potpunom kontrolom onih koji su je spasili.

Eksperiment se sastojao u tome, da se na ovoj planeti oformi civilizacija

ljudi, homo sapiensa, u sasvim zabačenom kutku galaksije, daleko od očiju Tamnih
sila, čiji bi napredak dostigao takav nivo da se mogu suprotstavit Tamnim silama i
poraziti ih čak i bez tehničkih pomagala. To sugeriše da su naši ljudski
potencijali ogromni. O tome često slušamo a istovremeno ne razumemo šta su ti
potencijali konkretno. I zaista je to trajalo izvesno vreme kako je bilo zamišljeno

2
sve dok Tamne sile posle nekih 500 000 godina nisu saznale šta se ovde dešava.
Nakon tog saznanja učinili su sve što je bilo potrebno da taj eksperiment prekinu,
u čemu su i uspeli. Ovakvi životi kakve danas živimo i naše trenutne mogućnosti u
odnosu na potencijale koje imamo su samo bleda senka nekada dostgnutog razvoja.
Da, na ovoj planeti je nekada postojala visoko razvijena globalna civilizacija,
naša civlizacija, za koju nam danas nude sve moguće teorije samo ne istinu.

Naši preci ili kreatori, kako god ih nazvali nećemo pogrešiti, morali su da
transformišu Sunčev sistem za sigurno bivstvovanje nove kolonije tokom više
miliona godina. A da bi organizovali pogodnu ekološku nišu, naši preci su morali
da donesu neophodne biljke, životinje, ptice, ribe i organizuju lance ishrane za
sve, uključujući i ljude.

Kolonija je živela mirno i niko je nije primećivao više od pola miliona godina,
a kolonisti su se smestili uglavnom na kontinentu DaArija. Kada kažemo
uglavnom, to znači da postoje indicije da Darija nije bila jedino mesto življenja ljudi,
već da se ili istovremeno ili se makar donekle vremenski preklapalo, život odvijao i
na nekim drugim mestima na planeti kao odvojen eksperiment. Jedno od takvih
mesta vrlo verovatno je bila teritorija koju danas nazivamo Balkan, nekada
Helm. Ali to je neka druga priča. "Tamne sile" (društveni paraziti) saznale su za
razvoj nove civilizacije i pravi "Zvezdani rat" je stigao na Zemlju. Pre oko 113
hiljada godina, paraziti su prisilili naše pretke da unište najbliži mesec Lelu,
što je dovelo do ogromne planetarne katastrofe. DaArija je potonula pod vodu
Arktičkog okeana, a ljudi sa DaArije su se preselili na kontinent, koji danas
nazivamo Azijom.

To nije odgovaralo vanzemaljskim svemirskim banditima i oni su započeli da

napadaju planete drugih galaksija i primorali Svetle sile da izvedu operaciju
preseljavanja izbeglica sa drugih planeta, a koji su bili genetski kompatibilni sa
Starom Rasom, odnoso nama, ali koji su bili evolucijski mnogo manje razvijeni. Bio
im je potreban ovaj lukavi plan kako bi se Stara rasa pomešala sa drugim
civilizacijama i tako drastično smanjila nivo svoje evolucije kao i celokupno
društvo planete. Oni su započeli ovu tajnu operaciju pre oko 40 hiljada godina.

Paraziti su postigli sve što su planirali: prisilili su naše pretke da privremeno

prime na Zemlju izbeglice tri civilizacije - žutu, crvenu i crnu. I to ne sa samo tri
planete, već više njih. Tada su paraziti organizovali nekoliko „manjih“ katastrofa
koje su dozvolile promenu klime na planeti i prisilile narode Stare rase da
napuste svoje krajeve i postepeno počnu da se mešaju sa gostima. To je dovelo do
pojave "evolucione neravnoteže", pojava "elita" i, na kraju, do Prvog nuklearnog
rata i Druge planetarne katastrofe pre oko 13 hiljada godina.

Međutim, civilizacija naših predaka nije nestala u potpunosti i počela se brzo

oporavljati. Tada su paraziti odlučili da naprave sebi pomagače kako bi se borili
protiv ljudi Stare rase iznutra. Odabrali su nomadsko pleme crne rase - Hiksose -

3
i genetskom manipulacijom i ratničkom religijom stvorili su sebi odane
pomagače.

Cilj parazita bio je jednostavan i nepretenciozan - dovesti bele narode u

evolutivno stanje životinja i tako okončati iskonsku vedsku civilizaciju
Midgard-zemlje, koju nisu mogli osvojiti ni na koji drugi način. U potpunosti to
nisu uspeli ni do današnjeg vremena iako skoro da jesu.

Svetli Jerarsi, koji su štitili ljude na Midgard Zemlji od parazita, shvatili su da

se mirni suživot četiri različite civilizacije na planeti može postići samo
postupnim podizanjem nivoa razvoja gostiju naviše, odnosno vaspitavajući ih i
usaditi u njih ljudske navike umesto zverskih navika. Zato su beli ljudi, koji su
dostigli do tada visok nivo razvoja, koje su naši preci nazivali bogovima, postali
učitelji gostima žute, crvene i crne civilizacije, i počeli su ih postepeno podizati do
nivoa razvoja „razumnih ljudi“.

O njima - o belim bogovima čovečanstva – ova emisija govori.

BELI BOGOVI SU BILI UČITELJI ČOVEČANSTVA

Naši preci - ljudi Stare Rase - svojevremeno su zauzimali gotovo sve pogodne
za život teritorije planete Zemlje. Oni su dali početna znanja potrebna za opstanak
ljudima ostale tri civilizacije - crnoj, crvenoj i žutoj, koje su na Zemlju dovedene kao
izbeglice pre oko 40 hiljada godina. Ove civilizacije bile su mnogo mlađe od ljudi
Stare Rase i u starosnom i evolutivnom nivou razvoja.

Na primer, ljudi crvene civlizacije (takozvani „američki Indijanci“) nekada su

živeli u pećinama, hranili se svime što su stigli, i tada još nisu imali koncept
„porodice“, imali su zajedničke žene itd. Zbog toga su ljudi Stare Rase bili
primorani da dođu takvim narodima i daju im početno znanje za opstanak na
Zemlji. Otuda je u indijanskom folkloru i simbolima i dalje prisutno vedsko nasleđe
naših predaka.

Naši preci su bili ti učitelji čovečanstva, a sve informacija o tome su do

danas ili bile uništavane ili su izuzetno iskrivljene od strane parazita i njihovih
pomoćnika.

Ipak, neke objektivne informacije o stvarnoj prošlosti civilizacije naših

predaka Stare Rase preživele su do danas. Rado ćemo vam ih predstaviti u ovoj
emisiji. Pričaćemo o belim bogovima i belim narodima sa različitih kontinenata,
kao i o istim simbolima koje su svi koristili. Te su informacije još uvijek
fragmentarne i šematske, ali to je sve što smo uspeli da pronađemo dok smo se
pripremali za ovu emisiju.

4
 POČEĆEMO PRVO SA BELIM BOGOVIMA SA BLISKOG ISTOKA

Ortodoksna istorijska nauka razmatra teritoriju Bliskog Istoka, na kojoj su

smešteni moderni Egipat, Irak, Liban, Sirija, Izrael i Jordan, kao kolevku najstarijih
civilizacija na planeti. Svi istorijski udžbenici jednoglasno daju prvenstvo u
pronalasku točka i pismenosti, društvenom uređenju i zakonodavstvu, nauci i
poljoprivredi drevnim Sumerima i Egipćanima. Međutim, nijedan od ovih
udžbenika ne kaže da su svo znanje, od tehnike pečenja opeke, sistema za
navodnjavanje do matematike, astronomije i medicine, tim narodima doneli beli
Bogovi koji su, po pravilu, dolazili sa severa.

5
 Prema jednoj od drevnih egipatskih legendi, državu Egipat stvorilo je devet
Belih Bogova. Ovi Beli Bogovi su takođe bili njihovi prvi vladari, a ljudi koji su došli
sa njima postali su njihova prva aristokratija. Činjenica da su vladajuća klasa
Egipta bili beli ljudi dobro je poznata istoričarima, zahvaljujući neuništenim
materijalnim dokazima koji se čuvaju u raznim muzejima širom sveta. Tako, u
izložbi muzeja u Kairu nalaze se statue faraona iz 4. dinastije (2575-2467. pne) i
njihovih žena koje imaju očigledne znake bele rase.

Značajno je da su oči većine statua izrađene ili od lazurita - plavog kamena,

poput poprsja egipatske plemićke dame iz 4. dinastije, ili od gorskog kristala, koji
menja boju iz plave u sivu, u zavisnosti od osvetljenja, poput statue faraona Hora.
Kraljica Ketop-Heres II, kći faraona Keopsa, graditelja Velike piramide, na
zidovima njene grobnice je bila prikazana kao crvenkasta plavuša sa svetlom
kožom.

6
 Na jednom mestu u Egipatskoj knjizi mrtvih, oči boga Horusa opisane su kao
"blistave" ili "sijajuće", a na drugom je Horus opisan kao "plavook". Na istom mestu,
poglavlje 140 opisuje se i amulet, takozvano "Horusovo oko", koje bi uvek trebalo
da bude načinjeno od lazurita, plavog poludragog kamena.

Grk Plutarh u 22. poglavlju svoje knjige "O Izisu i Ozirisu" tvrdio je da
Egipćani veruju da je bog Horus bio svetle kože a Set ružičaste kože i crvene kose.
Drugi izvori tvrde da su ga svi crvenokosi ljudi drevnog Egipta zaista obožavali.
Tekstovi na zidovima drevnih piramida govore da su bogovi imali plave ili zelene
oči, a Diodor Sicilijski tvrdio je da je egipatska boginja lova i rata Neit imala plave
oči.

7
 Ljudi svetle kože i svetle kose su činili egipatsko plemstvo, o čemu svedoči
mumija egipatskog carskog dvorjanina iz 1400. godine pre nove ere, po imenu Juja.
On je bio otac Tije, koja je bila supruga faraona Amenhotepa III. Pored njega je
ležala njegova plavokosa supruga Tuja, prababa Tutankamona.

Kada je engleski arheolog Hauard Karter otkrio grob faraona Tutankamona

1922. godine, između ostalog, otkrio je minijaturni sarkofag u kojem je ležala
zlatno smeđa kosa njegove babe, kraljice Tije. Tijina mumija otkrivena je 1905.
godine. Imala je dugu svetlo smeđu kosu.

Francuski egiptolog Kristijan Deroš-Noblekur opisuje najpoznatiju egipatsku

lepoticu, kraljicu Nefertiti:

"... Njena lepota pripada takozvanom stilu Tebe, predstavljenom na

freskama grobnice ... Njeno naslikano poprsje, koje se sada čuva u Berlinskom
8
muzeju, pokazuje ružičastu kožu, što nagoveštava da je trebalo da bude
zaštićena od sunčeve svetlosti i da pripada severnoj rasi ... ".

Majka faraona Amenhotepa IV (18. dinastija) bila je predstavljena kao

plavooka plavuša sa rumenim licem. Princeza Ranofri, kćerka faraona Tutmosa III
(18. dinastija), takođe je predstavljena kao plavuša. 1929. arheolozi su otkrili
mumiju 50-godišnje kraljice Merit-Amon, druge kćerke Tutmosa III, sa talasastom
svetlo smeđom kosom. Američki egiptolog Donald Rajan 1989. godine otvorio je
jednu grobnicu u Dolini Careva, gde je bila mumija sa crvenom kosom, verovatno
kraljica Hatšepsut (18 dinastija).

9
 Maneton, grčko-egipatski sveštenik koji je živeo u 3. veku pre nove ere,
napisao je u svojoj Istoriji Egipta da je poslednji vladar 6. dinastije kraljica
Nitokris, bila plavokosa. Prema svedočenju grčko-rimskih autora Plinija Starijeg,
Strabona i Diodora sa Sicilije, treću piramidu je sagradila carica Rodopis, čije ime
na grčkom znači "ružičasti obrazi".

20. psalm 141. poglavlja Egipatske knjige mrtvih posvećen je "voljenoj

Boginji s crvenom kosom", a crvenokose boginje prikazane su u grobu faraona
Merenptaha (19. dinastija, 1213-1204. pre nove ere). Naučnici su takođe veoma
svesni da je najpoznatiji faraon Ramzes II (1292-1225. Pre nove ere) bio
crvenokos.

Egipatsko plemstvo nižeg ranga, kao i egipatska inteligencija, na primer,

pisci - ljudi koji su u to vreme dobili veoma dobro obrazovanje i vaspitanje, od
kojih su nastajali rukovodioci, građevinari i upravitelji, bili su i sveštenici i
prikazani su sa nekim znacima bele rase, bilo da su to svetle oči ili kosa. To se
može videti na steli iz Abidosa, koja potiče iz Srednjeg Carstva (otprilike 2040.-
1640. pne) i na grobu plemenitog čoveka po imenu Kuj, koji datira iz 12. dinastije
(1976-1947 pne).

10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
 O tome odakle su se, kada i u koje svrhe pojavili Beli bogovi i beli ljudi na
zemljama severoistočne Afrike, u kojima žive ljudi crne rase, danas više nije
nepoznato. Mi samo kratko spominjemo najvažnije stvari.

Prvi svetski nuklearni rat između Antlanja (Atlantide) i Velike Asije (Imperije
Stare Rase) pre više od 13 hiljada godina završio se porazom antlanjskih
sveštenika, planetarnom katastrofom i nestankom Antlanja. Beli Jerarsi su kaznili
sveštenike krivce, a devet preživelih sveštenika iz Antlanja i zajedno sa njima ostali
beli "ljudi pravedni" prebačeni su na afrički kontinent, gde će kasnije stvoriti državu
koja će se kasnije zvati Egipat. Ovi sveštenici su podučavali ljude sa tamnom
kožom, kako ih danas zovu ljude crne rase, onome što nikada ranije nisu radili i
znali. Učili su ih da uzgajaju žitarice i povrće, grade gradove i hramove, piramide,
a takođe su im preneli i nešto svetog znanja. Četiri roda Stare Rase vladala su u
državi koju su stvorili – u zemlji "Gora rukotvorenih" odnosno planina koje je
sagradio čovek.

Dakle, čak i skromne informacije koje smo ovde dali nedvosmisleno

potvrđuju ono što je u Vedama rečeno da su Egipat stvorili beli ljudi! A jedini beli
ljudi na planeti u to vreme su bili pripadnici Stare Rase.

21
 POGLEDAJMO SADA KO SU BILI BELI BOGOVI SREDNJE I JUŽNE
AMERIKE

Franjevački hroničar monah Bernardino de Sagun piše sledeće:

„Mogli su da rade sve što požele, jer za njih nije postojalo ništa teško;
rezali su žad, topili zlato, sve im je to dalo Kecalkoatl ... umetnost i znanje ... "

Ovim epigrafom počinje knjiga „U potrazi za belim Bogom: misteriozno

nasleđe južnoameričke civilizacije“. Napisao je 1963. godine poznati naučnik i
diplomata Pjer Onore. U Brazilu je radio kao direktor istraživačkog instituta i
savetnik vlade, mnogo je putovao po Latinskoj Americi i imao priliku da vidi
ostatke velike civilizacije, čijem je proučavanju posvetio 15 godina svog života.

Kao što i ime knjige pokazuje, Onore je pretraživao i pronašao dokaze da su

mnogo pre Kolumba, beli ljudi, koji su stigli sa istoka u zemlje Centralne i Južne
Amerike, postali i prvi vladari nad ljudima Crvene civilizacije, a njihovi pratioci -
vladajuća kasta. Ovde dajemo prevod nekih odlomaka iz knjige.

„... Drevne legende o Indijancima Srednje i Južne Amerike, gotovo

izgubljene u magli vremena, govore nam da su jednom beli bradati ljudi
sleteli na obale njihove zemlje. Doneli su Indijancima osnove znanja,
zakone, pismenost, čitavu civilizaciju. Stigli su na velikim čudnim
brodovima sa labudovim krilima i telima koja su blistala tako sjajno da su
izgledali kao džinovske zmije koje su klizile duž vode. Približavajući se obali,
ljudi su izlazili sa brodova - plavooki i plave kose - u odelima od grubog
crnog materijala sa okruglom rupom na vratu i kratkim širokim rukavima.“

Legenda o jednom jedinom belom bogu, koji se javljao kao početak svake
drevne civilizacije Indijanaca obe Amerike, takođe je preživela do danas. Meksički
Tolteci i Asteci zvali su belog boga Kecalkoatl, Inke - Kon-Tiki Virakoča, za Čibče
je on bio Bočika, a za Maje - Kukulkan. Peruanci, koji do danas tvrde da su bogovi
imali plavu kosu i plave oči, nazvali su ga Hustus. Indijanci govore da su se beli
bradati ljudi pojavili na obali jezera Titikaka, gde su izgradili ogroman grad i
naučili lokalno stanovništvo da živi civilizovano, 2000 godina pre Inka ...

Pročitajmo još jedan pasus iz te knjige:

"Kada sam pitao lokalne Indijance ko je izgradio te drevne spomenike",
napisao je španski hroničar Sesa de Leon 1553. godine, "oni su odgovorili da je to
učinio drugi narod, bradati i belokoži, kao mi Španci. Ti ljudi su stigli mnogo
pre Inka i nastanili se ovde. Takođe su rekli," Leon nastavlja ", da su u
proteklim vekovima ljudi živeli na jezeru, na ostrvu Titikaka, beli kao i mi, a
jedan lokalni vođa po imenu Kari došao je na ovo ostrvo sa svojim ljudima i
ratovao protiv tog naroda i ubio mnogo ljudi ... Pitao sam meštane da li su ove
zgrade nastale za vreme Inka. Smejali su se mom pitanju i rekli da sigurno

22
znaju da je sve to napravljeno mnogo pre vladavine Inka. Videli su bradate
muškarce na ostrvu Titikaka... To su bili ljudi suptilnog uma koji su došli iz
nepoznate zemlje, bilo ih je malo, a mnogi su ubijeni u ratovima "...

Monah Garsiljaso de la Vega, sin cara Inka, pitao je svog carskog ujaka o ranoj
istoriji Perua. On je odgovorio:

"Nećaće, rado bih odgovorio na tvoje pitanje i ono što ću reći, zauvek
zadrži u svom srcu. Znaj da je u drevna vremena čitavo ovo područje bilo
prekriveno šumom i rastinjem, a ljudi su živeli poput divljih životinja - bez
religije i vlasti, bez gradova i kuća, bez obrađivanja zemlje i bez odeće, jer
nisu znali da prave tkanine za šivenje haljina, živeli su po dvoje ili troje u
pećinama ili u pukotinama kamenja, u grotlima pod zemljom. Jeli su kornjače
i korenje, voće i ljudsko meso. Prekrivali su svoja tela lišćem i životinjskim
kožama. Živeli su kao životinje i tretirali žene kao životinje, jer nisu znali kako
da žive sa jednom ženom ... "

23
 De Leon dopunjuje Garsiljasa:
"Odmah nakon toga pojavio se beli čovek visokog rasta i imao je veliki
autoritet. Kažu da je ljude učio da žive normalno u mnogim selima. Svuda su
ga zvali isto - Tiki Virakoča. I u čast njemu stvorili su hramove i postavili
statue u njima ... "

Pisaro je o Inkama pisao: "Vladajuća klasa u peruanskom kraljevstvu bila

je svetle kože, boje zrele pšenice. Većina plemića ličila je iznenađujuće na
Špance. U ovoj zemlji sreo sam indijanku tako svetle kože da sam se iznenadio.
Susedi ove ljude nazivaju decom bogova ..."

Nisu se pomešali sa Indijancima, imali su neuporedivo bolje obrazovanje u

odnosu na svoje podanike i govorili su poseban jezik. Do dolaska Španaca bilo je
500 takvih članova kraljevskih porodica.

24
 Hroničari izveštavaju da su osam vladara iz dinastije Inka bili beli i bradati, a
njihove žene - "bele kao jaje". Garsiljaso je ostavio impresivan opis kako ga je
jednog dana, kad je još bio dete, drugi dostojanstvenik vodio do kraljevske
grobnice. Ondegardo (to mu je bilo ime) pokazao je dečaku jednu od soba palate u
Kusku, gde je nekoliko mumija ležalo uz zid. Ondegardo je rekao da su to bivši
carevi Inka a on je spasio njihova tela od propadanja. Slučajno se dečak zaustavio
pred jednom od mumija. Kosa joj je bila bela kao sneg. Ondegardo je rekao da je
to mumija Belog Inka, 8. vladara Sunca. Pošto je poznato da je umro u mladosti,
belina njegove kose ne može se objasniti sedom kosom ......

1925. godine arheolozi su otkrili dve velike nekropole na poluostrvu Parakas

u južnom delu centralne peruanske obale. U nekropoli je ležalo na stotine mumija
drevnih dostojanstvenika. Radiokarbonska analiza utvrdila je njihovu starost -
2200 godina. ... Kada su mumije otkrivene, otkrile su se njihove upečatljive razlike
od osnovnog fizičkog tipa drevnog stanovništva Perua. Evo šta je tada napisao
američki antropolog Stjuart: "Bila je to grupa velikih ljudi, apsolutno netipična
za stanovništvo Perua... "

Dakle, Španci nisu bili prvi belci koji su zakoračili na američki kontinent, niti
ga je Kolumbo prvi otkrio. Iznenađujuća je bila reakcija lokalnog stanovništva na
njihov izgled.

Onore citira pismo Kolumba: „6. novembra 1492. godine napisao je da su

posle 12-kilometarskog marša njegovi poslanici našli selo u kome je živelo oko
1000 ljudi. Meštani (koje je Kolumbo zvao Indijanci) dočekali su ih sa počastima,
25
smestili su ih u najlepšim kućama, brinuli se za njihovo oružje, nosili ih na
rukama i ljubili u noge, jer su smatrali da su oni belci koji su došli od
bogova. Oko 50 stanovnika zatražilo je od mojih glasnika da ih povedu sa
sobom u nebo večnim bogovima ...... „

Astečki vladar Montesuma poslao je jednog od svojih dostojanstvenika

(istorija je sačuvala njegovo ime - Tendile ili Teutlile) Kortesu sa poklonom, sa
pokrivačem ispunjenim zlatom. Kada je izaslanik bacio nakit pred Špance oni su
se svi skupili da ga vide. Tendile je među konkvistadorima primetio muškarca u
kacigi ukrašenom najfinijim zlatnim pločicama. Kaciga je impresionirala Tendilea.
Kad je Kortes predložio da vrati poklon Montezumi, Tendile ga je molio da mu da
samo jednu stvar - kacigu tog ratnika: "Moram da je pokažem vladaru, jer ova
kaciga izgleda tačno kao ona koju je beli bog nekada nosio." Kortes mu je
dao kacigu sa željom da ona bude vraćena ispunjena zlatom ...

Kortes u svojim memoarima navodi

odlomak iz govora Montezume:
„Iz pisama nasleđenih od naših
predaka znamo da ni ja, ni bilo ko
drugi koji živimo u ovoj zemlji nisu
njeni pravi žitelji. Došli smo iz drugih
zemalja. Takođe znamo da vodimo rod
od vladara čiji smo potčinjeni bili. On je
došao u ovu zemlju, a onda je želeo da
ode i povede svoje ljude sa sobom. Ali
oni su se već venčali sa lokalnim
ženama, sagradili su kuće i nisu želeli
da idu s njim. I otišao je. Od tada

26
čekamo da se jednog dana vrati. Vratiće se sa one strane odakle ste vi došli,
Kortes ... "

Asteci su mislili da su se njihova očekivanja ostvarila, da su se bogovi vratili,

kako je i obećano. A oni su se vratili u onoj „posebnoj“ godini koju su sveštenici
izračunali i koja se ponavljala svake 52 godine. Odeća konkvistadora bila je veoma
slična odeći dugo očekivanih bogova. Zato civilizacije Indijanaca sa moćnim vojnim
organizacijama i višemilionskim stanovništvom nisu pokazale otpor španskim
konkvistadorima, čiji je broj jedva dostizao 1000. Ni Asteci, ni Inke nisu učinili
ništa kad su Španci provalili u njihove hramove i razbili zlatne i mermerne statue
belih bogova.

U hramu Kusko, izbrisanom sa lica zemlje, bio je ogroman kip koji prikazuje
čoveka u dugom ogrtaču i sandalama, "isti onakav kakvog su španski umetnici
slikali kod kuće", kako se seća Francisko Pisaro. U hramu, sagrađenom u čast
Virakoče, takođe je stajao veliki bog Kon-Tiki Virakoča - čovek sa dugom bradom
i ponosnim držanjem, u dugoj tunici.

27
 Savremenik događaja napisao je da kada su Španci videli ovu statuu,
pomislili su da je Sveti Bartolomej stigao do Perua, a da su Indijanci sazidali
spomenik u znak sećanja na taj događaj. Konkvistadore je toliko impresionirao
čudan kip da ga nisu odmah uništili, a hram nije doživeo sudbinu drugih sličnih
građevina. Ali samo nakratko.

Španci su uništili sve što su mogli da unište. Jedino što ih je zanimalo je bilo
zlato. Topili su zlatne proizvode izuzetne lepote u poluge, koji su bili od velike
umetničke vrednosti i koštali bi mnogo više da su prevezeni netaknuti. Dovoljno
je pogledati neke eksponate iz muzeja zlata u Peruu, koji se sa vremena na vreme
nadopunjuje novim, a kojih je više od 20 hiljada nagomilalo tamo. Ovaj zlatni
nakit je samo mali deo čuvenog „Inka zlata“ iz polu-mitske zemlje Eldorado.
Verovatno bi bilo suvišno reći da su beli bogovi indijance takođe podučavali znanju
rudarenja i prerade zlata....

28
29
30
 Na severu države Inka, u planinama Kolumbije, živeo je narod Čibča, još
jedan misteriozan narod koji je do dolaska Španaca dostigao visok nivo kulture.
Njihove legende takođe sadrže podatke o belom učitelju Bočiki. Njegov je opis isti
kao i kod Inka. Vladao je njima dugi niz godina, a nazivali su ga i Sua, odnosno
"sunce" u lokalnim dijalektima. Došao je kod njih sa istoka ...

31
 Istočno od regiona Čibča, u Venecueli i susednim oblastima, ponovo
nailazimo na prisustvo misterioznog stranca. Tamo su ga zvali Tsuma (ili Sume) i
rekli su da ih je on obučavao u poljoprivredi. Prema jednoj legendi, naredio je svim
ljudima da se okupe oko visoke stene, stao na nju i dao im zakone i uputstva.
Živevši s ljudima, napustio ih je.

Kunski Indijanci žive severno od Kolumbije i Venecuele na području

današnjeg Panamskog kanala. Izveštavali su da je posle jake poplave, neko došao i
obučio ljude u zanatima. Sa njim je bilo nekoliko mladih pomoćnika koji su širili
njegova učenja.

32
 Dalje na severu Meksika, u vreme španske invazije, procvetala je visoka
astečka civilizacija. Od Anauaka (moderni Teksas) do Jukutana, Asteci su govorili o
belom bogu Kuecalkoatlu. Prema legendi, on je bio peti vladar Tolteka, stigao je
iz zemlje izlazećeg sunca i nosio je dugački ogrtač (naravno, Asteci nisu znali za
zemlju na koju danas mislimo pod tim imenom). Dugo je vladao u Tolanu,
zabranjujući ljudsko žrtvoprinošenje i propovedajući mir. Ljudi više nisu ubijali
životinje i jeli su biljnu hranu. Ali to nije dugo trajalo. Đavo je učinio da se
Kuecalkoatl prepusti taštini i zaluta u greh. Međutim, ubrzo se postideo svojih
slabosti i odlučio je da napusti zemlju. Pre odlaska, Bog je učinio da sve tropske
ptice odlete i pretvorio je drveće u trnovito grmlje. Nestao je na jugu ...

33
 Kao što su naučnici dokazali, astečke komšije - Maje - takođe nisu uvek živele
na današnjim mestima, već su migrirale iz drugih oblasti. Same Maje kažu da su
njihovi preci dolazili dva puta. Prvi put - bila je to najveća migracija - iza okeana,
sa istoka, odakle je bilo položeno 12 puteva, a vodio ih je Ikamna. Druga grupa,
manja, došla je sa zapada i među njima je bio Kukulkan. Svi su imali lepršavu
odeću, sandale, duge brade i gole glave. Kukulkan je upamćen kao graditelj
piramida i osnivač grada Maijapaka i Čičen Ica. Učio je Maje da koriste oružje ... I
opet, kao i u Peruu, napušta zemlju i odlazi prema zalazećem suncu...

34
35
36
 Putnik koji putuje zapadno od Jukatana mora proći region Celtal u džungli
Tabasko. Legende stanovništva ovih mesta čuvaju podatke o Votanu, koji je došao
iz područja Jukatana. Brinton, veliki poznavalac američkih mitova, kaže da je malo
mitova o narodnim herojima dovelo do toliko spekulativnih fikcija koliko mit o
Votanu.

U stara vremena, Votan je došao sa Istoka. Bogovi su ga poslali da razdeli

zemlju, da je podeli ljudskim rasama i da svakom da svoj jezik. Zemlja odakle je
došao zvala se Valum Votana. Kada je ambasada Votana stigla u Celtal, ljudi su bili
u „nesrećnom stanju“. Podelio ih je po selima, podučavao ih je uzgoju biljaka i
izumeo hijeroglifsko pisanje, čiji su uzorci ostali na zidovima hramova. Takođe se
priča da je tamo napisao svoju priču. Mit se završava na vrlo čudan način: "Kada
je konačno došlo vreme tužnog odlaska, nije otišao kroz dolinu smrti, kao svi
smrtnici, već je kroz pećinu ušao u podzemni svet."

Ali u stvarnosti, misteriozni Votan nije otišao u podzemlje, već na visoravni

Soke i tamo je dobio ime Konda. Soke, čija je mitologija gotovo nepoznata, bile su
komšije stanovnika Celtala. Prema njihovoj legendi, otac Bog je došao i naučio ih
kako da žive. Oni takođe nisu verovali u njegovu smrt, ali su verovali da se on u
laganom zlatnom ogrtaču, povukao u pećinu i, zatvorivši rupu, otišao drugim
narodima...

Južno od majanske tropske šume, Kiče iz Gvatemale živeli su po kulturi,

bliskoj Majama. Iz njihove svete knjige "Popol Vuh" saznajemo da je njihov narod
bio upoznat i sa lutalicama koji prolaze zemljom. Kiče su ga zvali Gugumac....

Beli bradati bog prešao je s obala Jukatana kroz celu Centralnu i Južnu
Ameriku do peruanske obale i zaplovio zapadno prema Polineziji. Legende o
Indijancima i hronike ranih španskih posmatrača svedoče o tome ...

Treba posebno napomenuti da su bogovi drevne rase nosili brade. I tako su

prikazani. A to je jedan od dokaza da su Bogovi bili predstavnici potpuno
drugačije rase - Bele, jer ljudi crvene rase iz nekog razloga nisu imali brade.

1926. američki etnograf Haris proučavao je Indijance iz San Blasa i napisao

je da je njihova kosa boje lana i slame, a građa belca. U novije vreme, francuski
istraživač Ome opisao je sastanak sa indijanskim plemenom Vajka, čija je kosa bila
smeđa. „Takozvana „ bela rasa “, napisao je, „ ima čak i površnim pogledom
masu predstavnika među amazonskim Indijancima “. Američke tropske
prašume vladaju mogućnošću izolacije vekovima ...

37
 PA DA VIDIMO SADA ŠTA SMO NAŠLI O BELIM BOGOVIMA KINE

Vede govore da u Univerzumu postoji mnogo civilizacija i to visoko

razvijenih. One visoko razvijene civilizacije koje idu Svetlim putem, putuju
svemirom i pomažu civilizacijama onih planeta na kojima postoji inteligentan
život. Evo kako to knjiga Knjige svetla opisuje:

„I evo, visoko u vrhovima,

na Listićima-Realnostima,
pod zaslepljujućim sjajem duginih boja
Velikih Sunaca i Zvezda,
bile su rođene nove Naseobine Života
u kojima su se Drevni Bogovi-Zaštitnici
naših Velikih Rodova pojavili.
Oni su naseljavali Nove Naseobine Života
donoseći bićima
što su se tamo rađala i živela
Lepotu, Stvaranje sa Skladom.
Tako su Zemlje preobražavane
u Nove Životne Naseobine
u cvetne mirisne Vrtove
pod jarkim raznobojnim
Suncima i Zvezdama....
Naseobine Života u sjajnome Svetu
razvile su se u Skladu i Savršenstvu.
U svim odnosima,
u delovanju i u životu samo Savest
i Mudrost bile su merila,
a dopunjavale su ih Ljubav i Vera
koje do savršenstva dovode Svest (saznanje).
Mudrost i Trud nadahnjuju Svest
i ušvršćuju slavna dela. ... "

Po uzoru na drevne bogove zaštitnike, Stara Rasa je slično delovala na planeti

Zemlji. Poslali su svoje visokorazvijene predstavnike slabije razvijenim
„susedima“ na planeti kako bi im se pomoglo da se brže razvijaju. Učili su ih
različitim naukama, zanatima i umetnostima, davali im zakone i pismenost. Oni su
postali vladari njihovih prvih civilizacija. To se dešavalo svuda po zemljama
crvene, crne i žute civilizacije na Midgard-zemlji. Mnoge drevne legende naroda
ovih civilizacija sačuvale su dokaze da su ih Beli Bogovi, koji su došli sa severa,
naučili svemu što znaju, pa čak su i živeli među njima neko vreme.

Kina nije izuzetak, ili, kako su je u davnim vremenima zvali Arimija.

Međutim, sada je veoma teško pronaći dokaze da su Beli bogovi pre nekoliko
38
hiljada godina stvorili kinesku civilizaciju. Štaviše, veoma je teško pronaći slike
tih bogova. Na svim slikama dostupnim široj javnosti svi drevni kineski bogovi
imaju čisto kineski izgled. Razlog za takvo stanje je isti - svi stvarni dokazi o tome
ko je ustvari stvorio civilizaciju Kine pažljivo su uništeni, a oni koji su slučajno
ostali sakrivani su i nastavljaju da se maltretiraju sve do danas.

Proces postepenog prepisivanja kineske istorije je trajao više od hiljadu

godina. U Kini su postojale tri revizije kineskih znakova, koji uopšte nisu kineski
izum. Prema jednoj drevnoj kineskoj legendi, kineska civilizacija je započela time
da je Beli Bog Huan Di došao do njih na nebeskoj kočiji i naučio ih svemu: da gaje
rižu, prave brane, prave čamce i kola, kopaju bunare, prave muzičke instrumente,
leče se akupunkturom, šiju odeću itd. Dao im je kalendar i pisani jezik, naučio ih
da pišu hijeroglifima. Kinezi i danas koriste slaveno-arijevski simbol - svastiku.

Druge kineske hronike takođe pominju uticaj belih ljudi sa severa, koji su
stigli na teritoriju Nebeskog carstva i koji su tvrdili da tamo direktno
komuniciraju sa bogovima. Pored toga, Imperator u drevnoj Kini smatrao se
obdaren autoritetom „Cara kosmosa“, koji je bio na „Nebeskom severnom polu“.

Dakle, hijeroglifi predati Kinezima tri puta su se menjali: knjige koje su

napisali starim hijeroglifima su uništene, a istorija Kineza pepisivana je tim novim
hijeroglifima a iz nje su brisane informacije nezgodne piscima o ulozi Belih Bogova
u istoriji Kine. Trenutno se neki nagoveštaji ovoga mogu izvući iz drevne kineske
mitologije i folklora, koje stručnjaci rekonstruišu iz fragmenata istorijskih i
filozofskih dela ...
39
 Iz njih možete saznati da i Kinezi imaju mitove o planini Sveta (Kunlun), na
čijem se vrhu nalazi donja prestonica-dvorac vrhovnog nebeskog gospodara, o
drvu sveta (Fusan), o globalnoj poplavi i poslednjoj planetarnoj katastrofi koja se
dogodila pre 13.000 godina, kada je Daždbog uništio mesec Fatu.

O ovom događaju različite kineske legende govore na različite načine. Neki

govore o streli I (i), koja je pogodila iz luka 9 sunca. Drugi su o Kun-kunu Velikom
Zmaju, koji je uništio stubove koji podržavaju nebeski svod, a nebo se srušilo na
Zemlju i poplavilo je vodom. Treći kažu da se podrška Zemlje slomila, nebo je
počelo da pada na sever, a Sunce, Mesec, zvezde i planete promenili su putanju
kretanja. Zanimljiva je činjenica da je, prema legendama o totemskim životinjama
Huan Di bio medved.

Međutim, najstarija od ovih dela potiču tek iz 14. veka pre nove ere, a pre
više od 7.500 hiljada godina Stara Rasa se borila sa drevnom Kinom (Arimijom),
koja je, koristeći znanje Belih bogova, iskoristila njihovu pomoć, koju su pružili
Huan Di i "Nebeski sinovi" koji su došli sa njim nakon planetarne katastrofe, i
dobivši dovoljno snage vratili su im crnom nezahvalnošću ...

I.S. Lisevič (1932-2000) - orijentalista i proučavalac Kine - svoj je život

posvetio prevodima sa kineskog. Uporedo sa delima drevne kineske proze i
poezije, prevodio je i istražio taoistički kanon Daodecina - Knjigu Puta i Milosti.
Ona, posebno, govori o aktivnostima "Nebeskih Sinova" koje je vodio Huan Di.
Imao je neverovatan tronožac koji je ponekad mogao biti "zmaj koji leti u
oblacima". Uređaj je mogao da se "odmori i hoda", "postane lagan i težak."
Pročitajmo Lisevičeve komentare o tom "zmaju".

40
 „Leteća kamena korpa (napravljena od nekog nemetalnog materijala)
verovatno bi mogla da uzleti ne mnogo visoko. Ali pridošlice su imale i drugu
letelicu. Drevni stanovnici doline Žute reke, naravno, nazvali su je "zmajem" ...
Ali isti ti stari Kinezi su sa apsolutnim poverenjem ukazivali na ... neobičnost i
različitost ovog zmaja u odnosu na sve ostale koji se toliko često nalaze u
kineskom folkloru. Mogli su biti plavi, crveni, beli i crni, sa rogovima ili bez
njih, ali samo ovaj jedan na kojem je leteo HuanDi imao je krila i metalni sjaj.
A najzanimljivije je to što nije bio ravnodušan prema vremenskim uslovima. U
vezi sa lošim vremenskim uslovima Huan Di je jednom bio primoran da odloži
veoma važan let, iako je, kako je navedeno u izvoru, „sve bilo spremno, a zmaj
je već dobio vodu“. Činjenica da se plašio kiše i vetra veoma je smešna, jer u
kineskoj mitologiji zmaj upravlja kišom! Ali ako je zmaj bio stvaran, tada
njegovo ponašanje postaje razumljivo ... "

41
 Pored „zmaja“, Huan Di je imao „leteće kornjače“, „planinska srebrna kola“
i neku vrstu „kamene korpe“: „... jaku, ali izuzetno laganu, na vetru slobodno
lebdi iznad peska“. Takođe, „Nebeski sinovi“ su koristili različite tehničke
uređaje. Na primer, istopio je "12 velikih ogledala i koristio ih je." Kad je svetlost
pala na ta ogledala, "sve slike i znakovi na poleđini jasno su se isticali u senci koju je
ogledalo bacalo".

Napravio je leteće „tronošce“ sa kotlovima koji su bili napravljeni od „metala

kovanog na planini Šoušan“. Visina aparata bila je „jedna stopa i tri koraka“
(približno 3,5 m), dva nosača zauzimala su dve trećine njegove visine, a
polumetarski „vreli kotao ispunjen duhovima životinja i čudovišta“ krunisao je
strukturu, koja je bila „po liku Velikog jedinog“ i sa "sakrivenim motorom
vaseljene Tao." Zanimljivo je da kotao „nije imao pregrada ni u prošlosti ni u
budućnosti“.

Opisani su i drugi uređaji čija svrha nije bila jasna drevnom autoru. Evo kako
opisuje, na primer, sletanje aparata: „Ogromna zvezda, poput kolica, spustila se
na cvetajuće ostrvo“.

„U nekim drevnim kineskim izvorima -„ Kritička razmatranja “Vang Čun-a

(1. vek pre nove ere), „ Istorijski zapisi “Sim Cin-a (2. vek) i drugim - prizor
odlaska Huan Dija i njegovih drugova sasvim je realan :

„Huan Di, izvadivši bakar na planini Šoušan, izlio je tronožac u podnožju

planine Jingšan. Kad je tronožac bio spreman, za Huan Dija se spustio zmaj sa
brkovima koji vise, Huan Di se popeo na zmaja, svi njegovi pomoćnici i njihove
porodice krenuli su za njim, ukupno sedamdeset ljudi. Ostali nisu mogli da
stanu i svi su se odjednom uhvatili za brkove. Brkovi su se slomili i oni su pali
(na zemlju). "

Zašto to ne bi bio helikopter sa visećim stepenicama?

Car Šun (otprilike 2258-2203. pre nove ere), legende govore, ne samo da je
gradio letelice, već je stvorio i „padobran“. Car Šen Tang (1766. pre nove ere)
naredio je Ki-kunšiju da izgradi leteća kola. Drevni konstriktor je ispunio ovaj
zadatak i izveo probni let: poleteo je u provinciju Hunan. Vremenom, brod po
nalogu istog cara je uništen tako da ne padne u ruke neprijatelja.

U drevnim kineskim rukopisima nalazimo činovnika Vang Gu-a, koji je

sagradio dva velika zmaja sa sedištem između njih. Na sedište je pričvrstio 47
raketa. 47 pomoćnika trebalo je istovremeno da zapale sve „projektile“. Međutim,
jedan od njih je iz nekog razloga eksplodirao ranije nego što je bilo potrebno i
zapalio je druge „projektile“. Aparat i sam izumitelj su poginuli u vatri ...

42
43
 Postoji li racionalno zrno istine u ovim opisima „letećih kola“, da li oni
odražavaju stvarne događaje koji su se dogodili u drevnosti i da li su stigli do nas
u iskrivljenom obliku kroz bezdane vekova? ..

Pa ipak, nedavno su se pojavili opipljivi dokazi o postojanju u Kini visoko

razvijene civilizacije koju Kinezi nisu stvorili. Radi se o piramidama ...

44
45
46
47
48
49
50
51
52
53
54
55
56
57
 A ONO ŠTO NAM JE POSEBNO INTERESANTNO SU BELI BOGOVI GRČKE

Grčka nije bila izuzetak. Došli su tamo Beli bogovi sa severa sa istom
civilizacijskom misijom kao i ostalim narodima naše planete. Pogledajte grčke
bogove. Svi su svetlokosi, atlete i silni! Štaviše, skoro svi oni nisu grčkog
porekla, a njihova imena u grčkom jeziku nemaju nikakvo značenje. Ali ona se
savršeno "prevode" na srpski jezik i samo za srpski narod imaju smisla. I sami Grci
veruju da su mnogi njihovi bogovi došli njima sa severa, sa misteriozne
Hiperboreje.

58
 Uzmimo za primer vrhovnog grčkog boga Zevsa. To se ne može prevesti sa
grčkog, ali u panteonu slovenskih bogova postoji bog Živa, koji je poput Zevsa
životodarilac (podsećamo da je Zevs darivao decu gotovo svim boginjama i
mnogim smrtnim ženama) i javlja se kao Bog otac koji je rodio ceo svet. Hera -
Zevsova žena je zaštitnica braka i porodice. Grčke legende prikazuju je kao
osvetoljubivu i ljubomornu boginju, pošto ju je Zevs vrlo često varao. Veoma često
je prikazivana kao ratnik sa kopljem i mačem u ruci. Njeno ime nije prevedeno sa
grčkog ni na koji način. Međutim, zanimljivo je da se u Mikeni njeno ime
izgovaralo "e-ra". Dobijamo slovenskog jarosnog ratnika Jara.

59
 Dešifrovanje prvog dela imena grčkog boga mora Posejdona nije jasno, ali
drugi deo - „don“ - je slovenska reč koja je označavala reku, dno, kanal i jarak.
Mnoge reke imaju ovaj koren u mestima u kojima žive današnji Rusi. Njegov
simbol - trozubac - sačuvan je kao simbol u ruskim rodovima i do današnjeg
vremena, na primer, na grbu Ukrajine.

Artemida i Apolon, brat i sestra, su iz Hiperboreje. Ona je boginja plodnosti i

zaštitnica životinjskog sveta i žena koje se rađaju. U središtu njenog imena nalazi
se starogrčki koren „art“, koji odgovara srpskom „rod“. On je bog sunca i
pokrovitelj umetnosti i nauke. Svake godine Apolon leti u nebeskoj kočiji koju su

60
vukli labudovi na Sever, u Hiperboreju, svome narodu, gde mu je rođena majka,
boginja Leto-Lada. On odgovara drevnom bogu Kupala, u čiju čast i danas
održavaju praznike na dan letnjeg solsticija (na osnovu materijala knjige J.D.
Petuhova „Putevima bogova“).

61
 Pored toga, prema grčkim legendama, Apolona prate vukovi, a vuk je, kao
što znate, životinja čija je stanište centralna i severna Evropa, a ne južna. Poznato
je da je vuk čest lik u mitologiji Skandinavaca, Nemaca i Slovena, ali ne i u
mitologiji južnih naroda. Apolon je bio pokrovitelj grada Pelazga - Troje.

Apolona su nazivali hiperborejskim, kao što su, uzgred, i grčke junake

polubogova Herkulesa i Perseja, kao i proroka Abarisa i mudraca Aristeja, žreca
Apolona (neki ih drevni autori nazivaju Skitima), koji su Grke podučavali muzici,
filozofiji, umetnosti stvaranja pesama i himni, građenju hramovi. Pod njihovim
vođstvom izgrađen je čuveni Delfski hram. Ti učitelji su, prema analima, posedovali

62
simbole boga Apolona, među kojima su bili strela, gavran, lovor sa čudesnom
snagom. Mitovi tvrde da je Abaris imao zlatnu magičnu strelu, koju mu je dao
Apolon. Uz njegovu pomoć, mogao je postati nevidljiv, da leči bolesti, prorokuje i
putuje kroz vazduh. Pitagorejci su Abarisa nazvali "vazduhohodajućim". Kao što
vidite, "Beli Bogovi" su došli Grcima.

63
64
 O pojavi ovih bogova može se prosuditi po poznatom delu - "Ilijada" Homera
- najstarijem spomeniku tzv. "starogrčke" književnosti, koji govori o epizodi
desetogodišnje opsade Troje (Iliona), ahejskim grcima, koja se dogodila u 13.- 12.
veku pre nove ere. Prema Ilijadi, olimpijski bogovi su aktivno učestvovali u ovom
ratu, razdvojivši se na jednu od zaraćenih strana. Na primer, Apolon i Afrodita bili
su na strani Trojanaca, a Atina i Hera na strani Ahejaca, sa svim posledicama koje
su proizašle iz toga. Olimpijski bogovi su imali svoje ljubimce, koje su branili i one
protiv kojih su se borili, sve do intervencije u borbama i spašavanja svojih
podčinjenih od neposredne smrti i pravljenja štete u neprijateljskom taboru.

65
66
67
68
69
70
71
72
73
 Ove činjenice ukazuju na to da je, prvo, Trojanski rat, nažalost, bio rat
između porodica Stare Rase. I, drugo, pokazuje da bogovi nisu bili bogovi u
našem trenutnom shvatanju - nepoznata, savršena, svemoćna, sveznajuća itd.
bića. Ponašali su se kao ljudi - imali su svoje pristrasnosti i antipatije,
dostojanstvo i slabosti - ali su ipak bili ljudi koji su dostigli visok evolutivni nivo
razvoja i imali „božanske supermogućnosti“. Svaki od njih imao je svoju
„specijalizaciju“ i, prema tome, svoje evolutivne „tamne mrlje“.

74
75
 Homer opisuje pojavu grčkih bogova, upotrebom takvim pridevima kao što su
„svetlokosi“, „plavooki“, „svetli“, „visoki“ i drugim. Ljude, Trojance i Ahajce,
opisuje potpuno istim epitetima, kako imaju moćna "bela tela", a njihove žene su
"belonoge" i "crvenokose".

76
77
78
79
80
 U tekstu ćemo sresti sledeće opise:

"Tako je i Zevesova ćerka, plavooka devica Palada!"

"Stanovnicima koji veruju u hleb, gde je Demeter sa zlatnim kovrđama ..."
"Pre Kasandre prelepe, zlatnoj Afroditi podobna ..."

81
82
83
84
85
86
 Najpotpunija slika izgleda grčkih bogova i junaka može se dobiti sa pokretne
izložbe Bunte Goter, koja je izložena u evropskim muzejima od 2003. godine, kada
je prvi put organizovana u Minhenu.

Ova izložba nastala je iz mukotrpnog rada međunarodnog tima naučnika i

istraživača sa Harvarda, Smitson univerziteta, Univerziteta u Koloradu i
nekolicine drugih pod vođstvom Nemca Vincenca Brinkmana, koji rukovodi
antičkom zbirkom Frankfurtskog muzeja skulptura Libighauz.

Od 1982. godine, koristeći moderne tehnologije i naučna dostignuća u

oblasti organske hemije, rendgenskom dijagnostikom, pokušali su da stvore
rekonstrukciju klasičnih dela grčke umetnosti. Više od 25 godina proučavali su
površinu drevnih statua, naoružani ultraljubičastim reflektografima, laserskim
lampama i skupim mineralima u prahu (zelenim od malahita, plavim od lazurita,
žutim i oker od arsena, crvenim od cinobara, crnim od izgorelih semenki grožđa), i
bili u stanju da rekonstruišu originalni izgled drevnih statua. Pokazalo se da
drevna grčka skulptura nikada nije bila bela, kao što smo naučili!

Međutim, to se znalo i iz drevnih pisanih dokaza. Na primer, poznati slikar

antike Nikij (4. vek pre nove ere) slikao je mermerne skulpture utrljavajući na njih
rastopljene boje od voska, oživljavajući belinu mermera i imitirajući boju tela.
Drevni majstori razvili su enkaustičku tehnologiju (trenutno izgubljenu) u kojoj su
prekrivali bojom vosak ne samo skulpture, već i zgrade, kao i brodove. Sudeći
prema dokazima koji su stigli do nas, sastojala se od sledećeg: vosak se dugo
vremena izbeljivao u morskoj vodi uz dodavanje određenih supstanci, postajao je
čvrst i vatrootporan, a nakon mešanja sa pigmentom je bio topljen i nanesen na
površinu. Nakon hlađenja, voštana boja se više nije topila pod suncem i odbijala je
vodu, štiteći osnovu - drvo, metal ili kamen.

Činjenicu da su grčke statue obojene, znali su još u prošlosti i pre prošlog

veka. U 18. veku naučnici su skrenuli pažnju na ostatke pigmenta na statuama.
Međutim, iz nekog razloga, u akademijama je prevladavalo uverenje da bi drevni
grčki kipovi morali biti beli. Došlo je čak i do toga da su statue namerno „svedene“
na taj oblik. Dakle, lord Duvin, koji je sponzorisao izgradnju novog krila
Britanskog muzeja 1930-ih, primorao je da se „statue“ iz kolekcije Elgin iz
Mramorne kolekcije očiste metalnim četkicama i drugim brusnim materijalima
kako bi uklonili vidljive pigmente sa njihovih površina.

Međutim, već u drugoj polovini 20. veka, naučnike je ponovo zanteresovala

tema obojenih grčkih statua. I na kraju, njihovo interesovanje i napori doveli su
do neverovatnog rezultata. Do sada šira javnost nije mogla ni da zamisli koliko je
tzv grčka umetnost bila živahna i višebojna; koliko su ukrasi koji su ukrašavali
odeću drevnih grčkih bogova i junaka bili šareni.

87
 Sada su na izložbi beli originali nasuprot njihovim kopijama u boji. Usput, oči
„klasičnih“ statua su izgledale slepe jer njihove zenice nisu bile izrezane, već su
bile obojene po mermeru bojama. Drevni grčki hramovi takođe nisu bili potpuno
beli: krovovi i frontovi bili su obojeni, obično plavi, a na ovoj poziciji statue i
reljefi su se isticali kao živi. Izložba ukupno predstavlja 70 originala i 21 kopiju
poznatih starih grčkih i rimskih statua i reljefa koji su pretrpeli “restauraciju”
originalnog premaza u boji. U centru izložbe su skulpture sa fronta hrama Atine
Ateje na ostrvu Egina (oko 500 godina pre nove ere). Poznati strelac sa zapadnog
fronta predstavlja trojanskog princa Parisa u ogrtaču koji čvrsto prileže njegovom
telu. Obratite pažnju na svastiku na zglobu.

Zamislite sada kako je praznično i svečano megalitska građevina izgledala u

boji - hram Apolona u Delfiju, koga su izgradili Hiperborejci.

***

Beli bogovi (Svetli Jerarsi) dolazili su na Zemlju stalno i to ne samo u

drevnisti, već i u naše vreme. Oni su "držali prst na pulsu" naše civilizacije i nisu
dozvolili da nestane u ponoru ništavila. Nisu to bili samo Radomir i Buda. Beli
Bogovi nikada ne ostavljaju svoju decu. Pomažu im uvek i svuda. Samo trebate da
shvatite šta se dešava i da naučite kako pravilno živeti.

88