1. Pojam krive. Krivolinijski integrali.

1.1 Krive u prostoru R3

Definicija 1 (Pojam krive) Neka su date tri funkcije x,y,z i neka sve tri slikaju I u R
(x,y,z:I→R), gde je I bilo koji neprazan skup u R ( 0 ≠ I ⊂ R ). Najčešće će I imati sledeće
značenje: I = [ a, b ] , ( a, b ) , ( a, b ] ,... Kriva C je skup definisan pomoću:

⎧ x = x (t) ⎫
⎪⎪ ⎪⎪
{ }
C : ⎨( x, y, z ) ∈ R 3 y = y ( t ) , a ≤ t ≤ b ⎬ , tj. C : ( x, y, z ) t ∈ I .
⎪ ⎪
⎪⎩ z = z (t) ⎪⎭
Definicija 2. (Definicija zatvorene-otvorene krive) Kriva C (definicija 1) je zatvorena
ako je:
(x(a), y(a), z(a)) = (x(b), y(b), z(b))
početna tačka krajnja tačka

gde je I = [ a, b ] . Kriva se naziva otvorena ako prethodni uslov nije zadovoljen.

Definicija 3. (Definicija proste krive) Neka je I bilo koji interval [ a, b] . Kriva je prosta
ako važi:
t ', t " ∈ I, t ' ≠ t " ⇒ (x(t '), y(t '), z(t ')) ≠ (x(t "), y(t "), z(t ")) ,
osim možda u krajnjoj ili početnoj tački.

Definicija 4. (Definicija neprekidne krive) Kriva C iz Definicije 1 se naziva

neprekidna kriva, ako su sve funkcije x=x(t), y=y(t), z=z(t) neprekidne funkcije na
segmentu [ a, b] , odnosno I.

Definicija 5.(Definicija rektificibilne krive) Kriva C je rektificibilna ako ima konačnu

dužinu.

Teorema 1. (Dovoljan uslov za rektificibilnu krivu) Ako su funkcije

t → x ' ( t ) , t → y ' ( t ) , t → z ' ( t ) neprekidne na [ a, b] tada je kriva C rektifici(ja)bilna.

Teorema 2. Ako je kriva C zadata parametarski x = x ( t ) , y = y ( t ) , z = z ( t ) i ako

funkcije x, y, z : R → R imaju neprekidne prve izvode na segmentu [ t 0 ,T ] , tada je kriva
C zadata parametarskim funkcijama na ovom segmentu rektificibilna i pri tome važi da je
 T
dužina krive S = ( R ) ∫ ( x ') + ( y ' ) + ( z ' ) dt . Vrednost ovog integrala se poklapa sa
2 2 2

t0

⎛ n −1
⎞
( )
sup ⎜ ∑ d A k , A k +1 ⎟ . Pri tome kriva C ima još i svojstvo da se u svakoj tački
P ⎝ k =0 ⎠
A ∈ C, A = A ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) , t 0 ≤ t ≤ T može povući jedinstvena tangenta na tu krivu.

1.2. Krivolinijski integral prve vrste

Definicija 6. Neka je kriva C neprekidna, prosta, rektificibilna, zadana parametrizacijom

x = x (t)
C : ( x, y, z ) ∈ R 3 y = y ( t ) , t ∈ [a, b].
z = z (t)
Neka je početna tačka krive označena sa S0 . Svaka tačka S te krive jednoznačno je
određena dužinom luka s merenom od S0 do S. Krivu C podelimo tačkama
S0 = A 0 , A1 ,..., A n ( = krajnja tačka) na proizvoljan način. Izbor ovih tačaka zovemo podela
P krive C, i neka su sa A k A k +1 oynaćene dužine lukova.
An
S0 = A 0

A1
A k +1
Ak
Neka nadalje σk označava dužinu luka A k A k +1 ( k = 0,1,..., n − 1) . Na svakom od lukova
A k A k +1 izaberimo na proizvoljnu tačku M k = M k ( ξk , ϕk , ηk ) ( k = 0,1,..., n − 1) . Neka je
data funkcija f : R 3 → R , koja je definisana u svim tačkama krive C. Sa σ označimo
n −1
Darbouxovu sumu σ = ∑ f ( M k ) σ k , Neka je λ = max σ k . Imamo da je
0 ≤ k ≤ n −1
k =0

Ako postoji konstanta I tako da je lim σ = I odnosno da je ispunjen sledeći Cauchy-ev

λ→ 0 +

uslov:
( ∃I ∈ R )( ∀P ) ( ∀M k ∈ A k A k+1 ) ( ∀ε > 0 ) ( ∃δ = δ ( ε ) > 0 ) λ < δ ⇒ σ − I < ε .
tada za funkciju f kažemo da je integrabilna u smislu krivolinijskog integrala prve vrste
po krivoj C. Broj I nazivamo krivolinijski integral I vrste funkcije f duž date krive C i

2
broj I označavamo na sledeći način I = ( I ) ∫ f ( x, y, z ) ds . Pritom će umesto simbola
C

∫ stajati ∫ ako znamo da je kriva C po kojoj integralimo zatvorena.

Teorema 3. (Redukcija krivolinijskih integrala I vrste na Riemann-ov integral).

Ako je C : x = ϕ(t), y = ψ(t), z = θ(t), t ∈ [a, b] tada važi da je
b

∫ f (x, y, z)ds = (R)∫ f (ϕ(t), ψ(t), θ(t)) ⋅ ( ϕ '(t) ) + ( ψ '(t) ) + ( θ '(t) )

2 2 2
dt .
C a

1.3. Krivolinijski integral druge vrste

Definicija 7. (Definicija krivolinijskog integrala druge vrste po x-osi) Neka za krivu

C, funkciju f : C → R (C ⊂ R 3 ) , tačke Ai (i=0,1,...,n) i M i ∈ Ai A i +1 (i=0,1,...,n-1) važe
iste pretpostavke kao i u slučaju definicije krivolinijskog integrala prve vrste i neka je
∆x k = x k +1 − x k , gde je x k projekcija tačke A k na x osu. Formirajmo sumu:
n −1 n −1
σ = ∑ f ( M k ) ⋅ ∆x k = ∑ f ( ξ k , ζ k , η k ) ⋅ ∆x k .
k =0 k =0

Neka je λ = max ∆x k dijametar podele P. Ako postoji konačan realan broj I tako da
0 ≤ k ≤ n −1

važi lim σ = I tada broj I nazivamo krivolinijski integral II vrste funkcije f duž krive C
λ→ 0 +

po x osi, za funkciju f kažemo da je integrabilna u smislu krivolinijskog integrala po x-

osi. Broj I označavamo sa I = (II) ∫ f ( x, y, z ) dx Ako je C zatvorena kriva oznaka je:
C

I = (II) ∫ f ( x, y, z ) dx . Slično se definiše krivolinijski integral druge vrste po y i z osi.

C

Definicija 8. (Definicija Krivolinijski integral II vrste) Neka su date 3 funkcije

(potpuno nezavisno jedna od druge) P(x, y, z), Q(x, y, z) i R(x, y, z) : R 3 → R i neka su
definisane duž krive C u R 3 koja je neprekidna, prosta, rektificibilna. Za funkciju P
definišimo krivolinijski integral II vrste po x-osi kao u prethodnoj definiciji, a za Q i R
definišemo analogne integrale, ali respektivno po osama y i z. Tada se krivolinijski
integral II vrste definiše kao sledeći zbir:
I = ∫ P ⋅ dx + Q ⋅ dy + R ⋅ dz = ( II ) ∫ P(x, y, z) ⋅ dx + ( II ) ∫ Q(x, y, z) ⋅ dy + ( II ) ∫ R(x, y, z) ⋅ dz
C C C C

3
Teorema 4. (Izračunavanje krivolinijskog integrala II vrste) Neka su date funkcije
P, Q, R : C → R koje su neprekidne u svim tačkama krive C , pri čemu je kriva C data u
parametarskoj formi C : x = x ( t ) , y = y ( t ) , z = z ( t ) , pri čemu je −∞ < α ≤ t ≤ β < +∞
tako da su funkcije x, y, z, x ', y ', z ' neprekidne na segmentu [α , β ] . Tada se integral
I = (II) ∫ Pdx + Qdy + Rdz svodi na Rimanov integral na sledeći način:
C
β

( )
I = ∫ P ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) ⋅ x′ ( t ) + Q ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) ⋅ y′ ( t ) + R ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) ⋅ z′ ( t ) dt
α
DOKAZ: Pošto se dati integral svodi na zbir tri integrala dokaz izvodimo za samo jedan
sabirak sledeće forme:
β

I=(II) ∫ fdx = ( R ) ∫ f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) x '(t)dt.

C α

Posmatrajmo Darboux-ovu sumu σ za krivolinijski integral II vrste pri čemu podeone

tačke A k imaju formu A k = (x k , y k , z k ) = ( x ( t k ) , y ( t k ) , z ( t k ) ) :
n −1 n −1
σ = ∑ f ( M k ) ⋅ ∆x k = ∑ f ( x ( tk ) , y ( tk ) , z ( tk ) ) ⋅ ∆x k =
k =0 k =0
n −1
= ∑ f ( x ( tk ) , y ( tk ) , z ( tk ) ) ⋅ ( x(t + 1) − x(t) ) .
k =0

gde su M k = ( x ( tk ) , y ( tk ) , z ( tk )) ∈ Α k Α k +1 , tk ∈ [ t k , t k +1 ] , α = t 0 < t1 < t 2 < ... < t n = β

Kako je prema Newton’Leibnitz-ovom tvrdjenju
t k +1

∆x k = ( x k +1 − x k ) = x ( t k +1 ) − x ( t k ) = ∫ x ' ( t ) ⋅ dt
tk

imamo da je
n −1 t k +1 n −1 t k +1
σ = ∑ f ( x ( tk ) , y ( tk ) , z ( tk ) ) ⋅ ∫ x ' ( t ) dt = ∑ ∫ f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) ⋅ x ' ( t ) dt .
k k k
k =0 tk k =0 t k

Takodje, imamo da je:

β n −1 t k +1
I = ∫ f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) ⋅ x ' ( t ) dt = ∑ ∫ f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) ⋅ x ' ( t ) dt
α k =0 t k

gde je t ∈ [ t k , t k +1 ] odakle dobijamo da je

n −1 t k +1
0≤ σ−I = ∑ ∫ ( f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) − f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) ) ⋅ x ' ( t ) dt ≤
k =0 t k
k k k

n −1 t k +1
≤∑
k =0 t k
∫ ( f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) − f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) ) ⋅ x ' ( t ) dt
k k k

4
Kako zbog Weierstrass-ove teoreme neprekidna funkcija dostiže svoj sup i inf i
ograničena je na svakom zatvorenom intervalu konačne dužine, dobijamo da
( ∃L > 0, ) x ' ( t ) ≤ L za ∀t ∈ [α, β] ⊃ [ t k , t k +1 ] tako da je

∫ (f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) − f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) )) dt
n −1 t k +1
0 ≤ σ − I ≤ L⋅∑ k k k
k =0 t k

Kako t, tk ∈ [ t k , t k +1 ] , λ izaberimo tako da je λ < δ (λ i δ su iz definicije integrala II

vrste) odakle sledi da je ∆t k ≤ λ < δ . Pošto je funkcija t → f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) )
neprekidna na segmentu t ∈ [ α, β] , to za bliske argumente bliske su i slike, što znači da
za dato ε ' >0 možemo izabrati δ ' dovoljno malo tako da je ispunjen uslov:
f ( x ( tk ) , y ( tk ) , z ( tk ) ) − f ( x ( t ) , y ( t ) , z ( t ) ) < ε '
n −1 t k +1
Iz poslednjeg dobijamo da je 0 ≤ σ − I ≤ L∑ ∫ ε ' dt .
k =0 t k

( Dobijena nejednakost važi samo ako su podeone tačke birane tako da je λ < δ .)
Izaberimo za proiyvoljno ε ' > 0 broj ε = ε '⋅ L( α − β) .
Sada možemo da zaključimo da važi sledeća implikacija:
n −1 t k +1
⎛ ε ⎞ ε
(∀ε > 0)( ∃δ = δ ⎜ ⎟ > 0)λ < δ ⇒ σ − I ≤ ∑ ∫ L dt =
⎝ L(β − α) ⎠ k =0 t k L(β − α)
t k +1
ε n −1 ε n −1 ε
= ∑
(β − α) k =0 ∫ dt = ∑
(b − α) k =0
( t k +1 − t k ) =
(β − α)
(β − α) = ε
tk

I konačno za Darboux-ovu sumu σ možemo zaključiti da važi: 0 ≤ σ − I ≤ ε.

β

Sve ovo implicira lim σ = I = ∫ f (x, y, z)dx = (R) ∫ f (x(t), y(t), z(t)) ⋅ x '(t) ⋅ dt tj.
λ→0 +
C α
β

∫ Pdx + Qdy + Rdz = (R) ∫ ( P + Q'y + R 'z )dt .

'
x
C α

5
1.4. Nezavisnost krivolinijskog integrala druge vrste od puta
integracije

Podsetimo se nekih pojmova:

(a) Za oblast ∅ ≠ D ⊂ R 3 kažemo da je povezana, ako skup D zadovoljava sledeće
uslove:
(i) Skup D ima neprazan interior (intD≠0).
(ii) Svake dve tačke skupa D se mogu spojiti izlomljenom linijom takvom da ta
linija čitava leži u D.

(b) Za krivu L kažemo da je glatka ako se u svakoj tački te krive može postaviti tangenta
na tu krivu, na jedinstven način.
(c) Za krivu L kažemo da je deo po deo glatka ako se ona sastoji iz najviše konačno
mnogo glatkih delova.

Pitanje koje će biti raspravljano u ovom poglavlju sastoji se u sledećem: Neka je data
povezana oblast prostora D ⊂ R 3 , D ≠ 0 , neka su tačke A i B fiksirane i neka su funkcije
P = P ( x, y, z ) , Q = Q ( x, y, z ) , R = R(x, y, z) ∈ C(D) neprekidne na oblasti D. Ako je
kriva L ⊂ D deo po deo glatka takva da joj je A početna tačka, a B krajnja tačka, kakvi

uslovi moraju biti zadovoljeni tako da vrednost integrala I = ∫ P ⋅ dx + Q ⋅ dy + Rdz ne

L
zavisi od oblika krive ? Odgovor na ovo pitanje biće iskazan u vidu dve teoreme.

Teorema 5. Integral I ne zavisi od puta integracije ako i samo ako postoji funkcija
∂u ∂u ∂u
u : G → R takva da je du = ⋅ dx + ⋅ dy + dz = P ⋅ dx + Q ⋅ dy + Rdz , odnosno
∂x ∂y ∂z
∂F ∂F ∂F
mora važiti u 'x = = P, u 'y = = Q i u 'y = = R.
∂x ∂y ∂z
DOKAZ: Ako na G integral ne zavisi od puta integracije tada postoji funkcija
u : G → R , tako da je du = Pdx + Qdy + Rdz koja je definisana sa
( x, y , z )
u ( x, y, z ) = ∫
( x0 , y0 , z0 )
Pdx + Qdy + Rdz.

6
Dokazaćemo da definisana funkcija zadovoljava uylove teoeme. Posmatrajmo:

( x + x, y , z )
u ( x + x, y , z ) − u ( x, y , z ) = ∫
( x, y , z )
Pdx + Qdy + Rdz =

I
( x + x, y , z ) ( x, y , z )
=
∫
( x0 , y0 , z0 )
Pdx + Qdy + Rdz − ∫
( x0 , y0 , z0 )
Pdx + Qdy + Rdz

L1 L

I : y = const Rimanovi
x+ x
za parametrizaciju z = const
dy = dz = 0
= ∫x P(t , y, z )dt = xP( x + θ x, y, z )

(na osnovu P-neprekidna i teorema o srednjoj vrednosti integrala )

∆u u
Tada = P ( x + θ x, y, z ) , 0 < θ < 1 , lim = P( x, y, z ) (P nepr.)
∆x x →0 x
∂u ∂u
Na isti način se dokayuje: ( x, y , z ) = Q ( x, y , z ) , ( x, y , z ) = R ( x, y , z ) .
∂y ∂z
Obrnuto, neka je Pdx + Qdy + Rdz = du , tada za glatki luk L i njegovu parametrizaciju
ϕ : [a, b] → R važe:
b

∫ du = ∫ [P( x(ϕ ), y(ϕ ), z(ϕ )) x '(ϕ ) + Q( x(ϕ ), y(ϕ ), z(ϕ )) y '(ϕ ) + R( x(ϕ ), y(ϕ ), z(ϕ )) z '(ϕ )]dϕ
L a
Neka je v = u ϕ :[a, b] → R (v = v(t )) tada:
b

∫ ∫a
du = v '(t )dt = v(b) − v(a) = u (ϕ (b)) − u (ϕ (a)) =
L = AB
= u ( x(b), y(b), z (b)) − u ( x(a), y(a), z (a))
Dakle integral ne zavisi od puta integracije (parametrizacije).
Obrnuto,

Teorema 6. Neka su P = P ( x, y, z ) , Q = Q ( x, y, z ) , R = R(x, y, z) ∈ C(D) neprekidne

funkcije. Tada važi: Izraz Pdx + Qdy + Rdz je totalni diferencijal neke funkcije
∂P ∂Q ∂R ∂Q ∂P ∂R
u : G → R , ako važe uslovi: (**) = , = i = .
∂y ∂x ∂y ∂z ∂z ∂x
DOKAZ. Za u : G → R, gde du = Pdx + Qdy + Rdz, u ∈ C 2 (klasa) pa važi:
∂ ⎛ ∂u ⎞ ∂ 2u ∂ 2u ∂ 2u ∂ 2u ∂ 2u ∂ 2u
⎜ ⎟= = , = , =
∂x ⎝ ∂y ⎠ ∂x∂y ∂y∂x ∂y∂z ∂z∂y ∂x∂z ∂z∂x
∂Q ∂P ∂R ∂Q ∂R ∂P
⇒ = , = , =
∂x ∂y ∂y ∂z ∂x ∂z

Obrnut smer dokaza je dosta složeniji i ovde ga izostavljamo.

7
2. Dvojni, trojni i višestruki integral

2.1. Pojam dvojnog, trojnog i višestrukog integrala

Definicija 1 (Definicija dvojnog integrala). Neka je data funkcija f : R 2 → R i neka je

dat neprazan skup 0 ≠ D ⊂ R 2 , koji može biti otvoren ili zatvoren. Neka je domf = D i
pretpostavimo da postoji konstanta M>0 takva da je za ∀(x, y) ∈ D ispunjen uslov:
f (x, y) ≤ M . Podelimo oblast D, podelom P na podoblasti D1 , D 2 ,..., D n , tako da važi:
(i) ( ∀i ∈ N ) Di ⊂ D ∧ Di ≠ 0 ,
n
(ii) ∪D
i =1
i = D,

(iii) ( int Di ) ∩ ( int D j ) = 0; ∀i, j = 1, 2,...., n; i ≠ j .

(Ovakva podela se naziva razbijanje oblasti D na podoblasti Di ).
U svakoj oblasti Di izaberimo proizvoljnu tačku Ti ( x i , yi ) ∈ Di (1 ≤ i ≤ n) .
Sa λ označimo maksimum od dijametara oblasti Di : λ = max λ i , gde je
1≤ i ≤ n

λ i = diam(Di ) = sup ( d(A, B) ) .

A,B∈Di
n
Izrazom σ = ∑ f ( Ti ) mes ( Di ) , gde mes ( Di ) označava površinu oblasti Di, definišemo
i =1
Darbouxovu sumu funkcije f nad oblašću D za podelu P i izbor tačaka Ti .

Ako postoji konstanta I ∈ R takva da za svaku podelu P : D1 ,..., D n i za svaki izbor

tačaka Ti u podeli P i za ∀ε > 0 postoji δ = δ ( ε ) > 0 , takvo da važi implikacija:
λ < δ ⇒ σ − I < ε , tada važi:
a) Funkcija f se naziva integrabilnom funkcijom u smislu dvojnog integrala nad
oblašću D.
b) Tada se broj I naziva dvojnim integralom funkcije f nad D u oznaci
I = ∫∫ f ( x, y ) dxdy.
D

8
Veoma slično i pod sličnim uslovima definišemo trojni (trostruki), a takođe i višestruki
n
integral. Darbouxova suma u tom slučaju ima oblik σ = ∑ f ( M k )( mesVk ) , pri čemu
k =1

mesVk označava zapreminu odnosno n-dimenzionu zapreminu podeone ćelije Vk . Trojni

integral označavamo sa I = ∫∫∫ f (x, y, z)dV , a n-dimenzioni sa I = ∫∫∫ ...∫ f (x1 ,..., x n )dV.
V V

2.2. Zamena promenljivih u dvojnom integralu

Teorema o smeni promenljive u dvojnom integralu. Posmatrajmo integral

I = ∫∫ f (x, y)dxdy i pretpostavimo da se smenom x = x(ξ, η), y = y(ξ, η) , gde se nove
D

promenljive nalaze u nekom domenu ( ξ, η) ∈ ∆ ⊂ R 2 , skup ∆ ⊂ R 2 , slika u D ⊂ R 2 , pri

čemu su x = x(ξ, η), y = y(ξ, η) jednoznačna i glatka preslikavanja. Tada važi da je

I = ∫∫ f (x, y)dxdy = ∫∫ f (x(ξ, η), y(ξ, η)) J dξdη ,

D ∆
D(x, y)
gde je J Jacobieva determinanta, (J = ) , preslikavanja x = x(ξ, η), y = y(ξ, η) .
D(ξ, η)

Dokaz. Izvršićemo dokaz, za dobro odabrane oblike oblasti ∆, D ⊂ R 2 .

Neka se preslikavanje ovih oblasti vrši kao na slici:

R ξη2 R xy 2
η P4
Π4 Π3
η + dη
P3

η
Π1 Π2 P1
P2
ξ ξ + dξ ξ

Pretpostavimo da se tačke Π1 (ξ, η), Π 2 (ξ + dξ, η), Π 3 (ξ + dξ, η + dη), Π 4 (ξ, η + dη) ,
slikaju redom u tačke

9
P1 (x(ξ, η), y(ξ, η)),
P2 (x(ξ + dξ, η), y(ξ + dξ, η)),
P3 (x(ξ + dξ, η + dη), y(ξ + dξ, η + dη)),
P4 (x(ξ, η + dη), y(ξ, η + dη)).

Izvršimo aproksimaciju Taylorovom formulom, kordinata tačaka:

∂x ∂x
x(ξ + dξ, η) ≈ x(ξ, η) + dξ = x + dξ
∂ξ ∂ξ
∂y ∂y
y(ξ + dξ, η) ≈ y(ξ, η) + dξ = y + dξ
∂ξ ∂ξ
∂x ∂x ∂x ∂x
x(ξ + dξ, η + dη) ≈ x(ξ, η) + dξ + dη = x + dξ + dη
∂ξ ∂η ∂ξ ∂η
∂y ∂y ∂y ∂y
y(ξ + dξ, η + dη) ≈ y(ξ, η) + dξ + dη = y + dξ + dη
∂ξ ∂η ∂ξ ∂η
Zamenom u koordinate tačaka dobijamo da je:
P1 (x, y)
∂x ∂y
P2 (x + dξ, y + dξ)
∂ξ ∂ξ
∂x ∂x ∂y ∂y
P3 (x + dξ + dη, y + dξ + dη)
∂ξ ∂η ∂ξ ∂η
∂x ∂y
P4 (x + dη, y + dη)
∂η ∂η
Podsetnik iz analitičke geometrije:
Ako su date:
A(x1 , y1 ), B(x 2 , y 2 ), C(x 3 , y3 )
1 x 2 − x1 x3 − x2
P ABC = ⋅ .
2 y 2 − y1 y3 − y 2
a naša površ: PD = 2 × ABC .
Znači površina krivolinijskog paralelograma prema navedenoj formuli iznosi:
∂x ∂x ∂x ∂x
dξ dη
∂ξ ∂η ∂ξ ∂η
P(P1P2 P3 P4 ) = 2 ⋅ P(P1P2 P4 ) = = ⋅ dξ ⋅ dη
∂y ∂y ∂y ∂y
dξ dη
∂ξ ∂η ∂ξ ∂η
( dξ ⋅ dη je površina u ξη -sistemu)

10
 ∂x ∂x
∂ξ ∂η
⇒ dx ⋅ dy = ⋅ dξ ⋅ dη = J ⋅ dξ ⋅ dη
∂y ∂y .
∂ξ ∂η

2.3. Green-Riemann-ova formula

Green-Riemann-ova formula. Neka su P, Q : D → R , neprekidno diferencijabilna

preslikavanja oblasti D ⊂ R 2 , koju ograničava zatvorena kriva L. Tada važi

⎛ ∂Q ∂P ⎞
∫ P ( x, y ) ⋅ dx + Q ( x, y ) ⋅ dy = ∫∫ ⎜⎝ ∂x − ∂y ⎟⎠ ⋅ dxdy.
L+ D

Dokaz. Izvršimo dokaz za dovoljno jednostavne oblasti.

Y y = Y(x)
R
S

Q
P
y = y 0 (x)

a b X

Pretpostavimo da je data oblast D ⊂ R 2 i pretpostavimo da je ova oblast D ograničena

zatvorenom konturom L = PQRS , koja je definisana na sledeći
način: y0 = y0 ( x ) , y = Y ( x ) , a ≤ x ≤ b , pri čemu je ∀x ∈ [ a, b ] , y0 ( x ) ≤ Y ( x ) i
ordinatama x = a, x = b . Tada, na osnovu Newton-Leibnitzove formule imamo da je
b Y( x ) b b ( *)
∂P ∂P
I = ∫∫ dxdy = ∫ dx ∫ dy = ∫ P ( x, Y ( x ) ) ⋅ dx − ∫ P ( x, y0 ( x ) ) ⋅ dx =
D
∂y a y0 ( x )
∂y a a

= ∫ P ( x, y ) ⋅ dx + ∫ P ( x, y ) ⋅ dx = ∫ P ( x, y ) ⋅ dx = − ∫ P ( x, y ) ⋅ dx
SR QP L− L+

(*) zbog ∫ P ( x, y ) ⋅ dx = ∫ P ( x, y ) ⋅ dx = 0 , jer je dx = 0 .

RQ PS

11
 ∂Q
Pošto se analogno može izvesti da je J = ∫∫ dxdy = ∫ Q(x, y) ⋅ dy sabiranjem integrala
D
∂x L+
I u J dobija se zadato tvrđenje čime je dokaz završen.

3. Površinski integrali

3.1. Površinski integral I vrste

Definicija površinskog integrala I vrste

Neka data površ S ∈ R 3 koja zadovoljava sledeće uslove:
1. deo po deo glatka (tj. sastoji se od unije najviše prebrojivo mnogo glatkih površi kod
kojih se u svakoj tački površi, osim u rubnim tačkama, može postaviti tangentna
ravan i to na jedinstven način).
2. ograničena.
3. rektificijabilna (to je ona površ koja ima konačnu površinu) .
Neka imamo podelu P : S1 ,S2 ,...,Sn površi S za koju važi:
(i) za ∀i = 1, 2,..., n je Si ∈ S ,
n
(ii) ∪S
i =1
i = S,

(iii) ∀i, j = 1, 2,..., n i i ≠ j važi da je int Si ∩ int S j = 0 .

U toj podeli na proizvoljan način biramo tačake M k = M k (x k , y k , z k ) ∈ Sk (1 ≤ k ≤ n ) .
n
Neka je λ = max d(Sk ) i sa σ = ∑ f ( M k )( mesSk ) označena Darboux-ova suma, gde je
1≤ k ≤ n
k =1

f : S → R ograničena funkcija definisana u svim tačkama površi S.

Ako postoji realan broj I takav da za ∀ε > 0, ∃δ = δ( ε) > 0 i ∀P i ∀M k ∈ Sk važi:
λ < δ ⇒ σ − I < ε . Tada :
a) broj I nazivamo površinski integral I vrste funkcije f po površi S.
b) za funkciju f kažemo da je integrabilna nad S u smislu površinskog integrala I vrste.
c) broj I označavamo sa I = ∫∫ f (x, y, z)dS .
S

Teorema 1. (Teorema o izračunavanju površinskog integrala I vrste)

Neka S ∈ R 3x,y,z označava površ u prostoru R 3 i neka je ova površ jednoznačna
slika oblasti ∆ ∈ R 2u,v , sledećim neprekidno diferencijabilnim funkcijama
x = x(u, v), y = y(u, v), z = z(u, v).

12
 z
v ∆

y
u
x

Neka je funkcija f ograničena na površi S. Tada važi sledeća jednakost:

∫∫ f (x, y, z)dS = (dvojni)∫∫ f ( x(u, v), y(u, v), z(u, v) ) ⋅

S ∆
E ⋅ G − F2 dudv gde je
2 2 2
⎛ ∂x ⎞ ⎛ ∂y ⎞ ⎛ ∂z ⎞
E = ⎜ ⎟ +⎜ ⎟ +⎜ ⎟
⎝ ∂u ⎠ ⎝ ∂u ⎠ ⎝ ∂u ⎠
∂x ∂x ∂y ∂y ∂z ∂z
F= ⋅ + ⋅ + ⋅
∂u ∂v ∂u ∂v ∂u ∂v
2 2 2
⎛ ∂x ⎞ ⎛ ∂y ⎞ ⎛ ∂z ⎞
G = ⎜ ⎟ +⎜ ⎟ +⎜ ⎟
⎝ ∂v ⎠ ⎝ ∂v ⎠ ⎝ ∂v ⎠

3.2. Jednostrane i dvostrane površi

Z S n

Y
X

13
Pretpostavimo da je data glatka površ S ∈ R 3 , pri čemu je rub ove površi izvesna
zatvorena kontura C. U proizvoljnoj tački N ove površi povučemo jedinstvenu normalu n
( )
n ⊥ S i opišemo kroz podnožje normale konturu L ⊂ S takvu da je L ∩ C = ∅ .
Pomeramo n duž L. Imamo dva slučaja:
1. Šetajući n duž konture L posle povratka u tačku N normala n može da se vrati u svoj
polazni položaj zadržavajući odgovarajući smer.
2. Može da se desi da posle obilaska te konture, vektor n dođe u položaj ili poziciju sa
smerom suprotnim od početnog smera u tački N.
Ako za svaku konturu L ⊂ S normala zadrži isti smer kao i u početnom položaju N, tada
se za površ S kaže da je dvostrana (Sfera). Nasuprot ovome, ako postoji barem jedna
kontura L takva da posle njenog obilaska vektor n promeni svoj smer tada za površ S
kažemo da je jednostrana (Mebijusov list).

Definicija 1. (Definicija strane površi)

Izaberimo u dvostranoj, deo po deo glatkoj, ograničenoj i rektificibilnoj površi S jednu
( )
tačku P i u njoj postavimo normalu n n ⊥ S , pri čemu izaberimo na proizvoljan način i
fiksirajmo jedan od dva moguća smera. Mimo ovoga uočimo tačku X na S. Za tačku X i
tačku P kažemo da pripadaju istoj strani dvostrane površi S ako za svaku konturu L koja
sadrži i P i X, ali ne seče granicu od S, normala n posle obilaska te konture zadržava isti
smer kao i u početnom položaju.
n' n

S
X P

Drugim rečima:
XρP ⇔ n ' → n (imaju isti smer)
L

strane je {X ∈ S XρP} (jedne strane)

(preostali skup je druga strana).

Spoljna strana.
Data površ S (deo po deo glatka, rektificibilna i dvostrana) je naslonjena na konturu C. U
površi S, u unutrašnjim tačkama izaberimo neku proizvoljnu tačku P i u tački P
postavimo normalu na S sa izborom jednog od dva moguća smera. Tačku P opkolimo
izvesnom konturom L koja ne seče C (dakle P leži u skupu P ∈ int(L ∩ S) ).

14
 Z
n
S

L
P
C

0
X Y
L'

Izaberimo jedan od moguća dva smera kretanja duž konture L, izvršimo zatim projekciju
konture C, površi S, tačke P, konture L i izabranog smera kretanja duž konture L na ravni
0xy. Neka L’ označava projekciju konture L zajedno sa izabranim smerom kretanja.
Pretpostavimo još da se projektovani smer kretanja duž L’ poklapa sa pozitivnim smerom
kretanja duž konture L’. Ako je sve ovo ispunjeno, tada za tačku P kažemo da pripada
spoljnoj stani površi S ako je ispunjen još i sledeći uslov:
(a) smer kretanja je takav da n ostaje s leve strane pri kretanju duž L,
(b) pri tome je n orjentisana tako da je smer “od pete ka glavi”.
Preostala strana ove dvostrane površi se naziva unutrašnja strana.

3.3 Površinski integrali II vrste

Ukoliko je na površi S ⊂ R 3 izabrana jedna strana površi (na primer “spoljna”), tada za
površ kažemo da je “orijentisana”.
Definicija površinskog integrala druge vrste po 0xy-ravni .
Neka površ S ⊂ R 3 zadovoljava sledeće uslove:
1. deo po deo glatka,
2. ograničena,
3. rektificijabilna (tj. možemo da odredimo površinu površi),
4. dvostrana (orjentisana je),
5. na S je izabrana jedna strana površi .
Neka je u svakoj tački površine S definisana funkcija R(x, y, z) : S → R i neka je ona
ograničena na S (tj. ∃K > 0 : R(x, y, z) ≤ K, ∀(x, y, z) ∈ S ).
Neka je P = S1 , S2 ,..., Sn proizvoljna podela S na orjentisane površine Si (1 ≤ i ≤ n) .
Svaka podpovrš orjentisana je na isti način kao i S.
Projektujmo Si na 0xy ravni i neka su Di (1 ≤ i ≤ n) veličine površina tih projekcija.

15
Neka je λ = max d(Si ) , gde su d(Si ) dijametri površi Si . Proizvoljno biramo tačke:
1≤ k ≤ n

M i = M i (x, y, z) ∈ Si (1 ≤ i ≤ n ) . Darbouxovu sumu za površinski integral po x0z ravni

definišemo pomoću:
n
σ = ∑ R ( M i ) ⋅Di
k =1

gde ima Di znak +, ako je odbarana spoljnja strana.

Ako postoji konstanta I∈R takvo da za
∀ε > 0, ∃δ = δ(ε) > 0, ∀Pn , ∀M k ∈ Sk važi λ < δ ⇒ σ − I < ε tada je:
1. lim σ = I .
λ→ 0+
2. Funkciju R nazivamo integrabilnom u smislu integrala druge vrste po 0xy-ravni.
3. Broj I nazivamo integral druge vrste na S po 0xy-ravni.
4. I = ∫∫ R(x, y, z)dxdy .
S

Strane površi označavamo sa S+ (spoljna strana) i S− (unutrašnja strana).

Definicija površinskog integrala Slično uradimo po 0yz i 0zx ravni za funkcije

P=P(x,y,z) i Q=Q(x,y,z). Tada se:
I = ∫∫ P(x, y, z)dydz + Q(x, y, z)dzdx + R(x, y, z)dxdy
S+

zove površinski integral druge vrste po spoljnoj strani površi S.

3.4. Veza površinskih integrala prve i druge vrste

Neka je n(cos α, cos β, cos γ ) jedinični vektor normale na datu površ S ( α, β, γ su uglovi
koje n zaklapa sa x,y,z osama). Izdelimo S na veoma male površi, kojima dodeljujemo
po vektor n . Neka je mes ( Di ) mera površine projekcije površine Si na Oxy. Tada
imamo da je
mes(Di ) ⎛ dxdy ⎞
= cos γ i , odnosno ⎜ = cos γ ⎟ , pa je
mes(Si ) ⎝ dS ⎠
mes(Di ) = mes(Si ) ⋅ cos γ i ( γ i u izabranoj tački) . Obzirom na prethodno, Darbouxova
suma kojom se definiše integral po x0y ravni postaje
n
σ = ∑ f (x i , y i , z i ) cos γ i ⋅ mes(Si ) ⇒ I = ∫∫ f (x, y, z) cos γdS .
i =1 S

Dakle, važi:
(II) ∫∫ Pdydz + Qdzdx + Rdxdy = (I) ∫∫ ( P cos α + Q cos β + R cos γ ) dS .
S S

16
Izračunavanje površinskog integrala druge vrste.:
Date su tri funkcije: x = x(u, v), y = y(u, v), z = z(u, v) , koje jednoznačno biunivoko
na
preslikavaju (x, y, z) ∈ S ⇔ (u, v) ∈ ⊂ R 2 . Vektor standardizovane normale na površ
"1−1"
→ → →
i j k
je standardizovan vektor koji se dobija iz vektorskog proizvoda x u yu z u . Označimo
xv yv zv

D(y, z) D(z, x) D(x, y)

koordinate prethodnog vektorskog proizvoda sa A = , B= , C= .
D(u, v) D(u, v) D(u, v)

A B C
Kako je cos α = , cos β = , cos γ = ,a
± A 2 + B2 + C 2 ± A 2 + B2 + C 2 ± A 2 + B2 + C 2
dS = A 2 + B2 + C2 dudv dobijamo da je:
I = (II) ∫∫ Pdydz + Qdzdx + Rdxdy = (dvojni) ±
S zavisi od
∫∫ ( PA + QB + RC) dudv .
strane
povrsi

3.5. Stokes-ova formula

Stokes-ova formula predstavlja vezu između površinskog integrala II vrste ikrivolinijs-

kog integrala II vrste.

Neka je S ⊂ R 3 prosta (ne seče samu sebe) , glatka, dvostrana površ, ograničena deo
po deo glatkom konturom L, pri čemu na površi S biramo spoljnu stranu, a na L izvesnu
pozitivnu orijentaciju kretanja. Neka je data funkcija P=P(x,y,z) koja je neprekidna
zajedno sa svim svojim prvim parcijalnim izvodima po svim promenljivim x,y,z i to u
oblasti S ∪ L . Pod svim ovim uslovima tada važi:
∂P ∂P
(A) (II) ∫ Pdx = (II) ∫∫ dzdx − dxdy .
L S
∂z ∂y

17
 S

Dokaz : Neka se parametarskim funkcijama x=x(u,v), y=y(u,v), z=z(u,v) površ S

jednoznačno preslikava na ∆ ∈ R 2u,v (pri tome se kontura L preslikava na konturu Λ ).
∂x ∂x
Kako u tom slučaju iz x = x(u, v) ⇒ dx = du + dv imamo da je
∂u ∂v
⎛ ∂x ⎞ ⎛ ∂x ⎞
∫ Pdx = ∫ ⎜⎝ P ∂u ⎟⎠ du + ⎜⎝ P ∂v ⎠⎟ dv (II vrste).
L Λ
Prema Greenovoj formuli dobijamo da je:
∂ ⎛ ∂x ⎞ ∂ ⎛ ∂x ⎞ ⎛ ∂P ∂P ⎞ ∂P ∂P
∫L Pdx = (II)∫∫∆ ( ∂u ⎜⎝ P ∂v ⎟⎠ − ∂v ⎜⎝ P ∂u ⎟⎠)dudv = ∫∫∆ ⎜⎝ ∂z B − ∂y C ⎟⎠dudv = ∫∫ ∂z dzdx − ∂y dxdy.
S

Pretpostavimo dalje da jos uvek važe sve pretpostavke koje se odnose na S∪L, ali da su
date još dve funkcije Q=Q(x,y,z) i R=R(x,y,z) koje zadovoljavaju analogne pretpostavke
pod brojem 6). Tada važe i sledeće dve formule:
∂Q ∂Q
(II) ∫L Qdy = ∫∫S ∂x dxdy − ∂z dydz i
∂R ∂R
(III)
L
∫ Rdz = ∫∫
S
∂z
dydz −
∂x
dzdx

Zahvaljujući formulama navedenim pod (I), (II) i (III) tada sleduje da važi i sledeća
jednakost, koja se naziva Stokes-ova formula, i koja glasi:

18
 cos α cos β cos γ
∂ ∂ ∂
∫ Pdx + Qdy + Rdz = (I) ∫∫
L S
∂x ∂y ∂z
dS =

P Q R
⎛ ∂R ∂Q ⎞ ⎛ ∂P ∂R ⎞ ⎛ ∂Q ∂P ⎞
= ∫∫ ⎜⎝ ∂y − ∂z ⎟⎠ dydz + ⎜⎝ ∂z − ∂x ⎟⎠ dzdx + ⎜⎝ ∂x − ∂y ⎟⎠ dxdy
S

gde je n = n(cos α, cos β, cos γ ) jedinični vektor normale postavljen na površi S u tački
(x,y,z) ∈ S (u stvari u tekućoj tački (x,y,z) ∈ S mi imamo α = α(x, y, z), β = β(x, y, z),
γ = γ (x, y, z) ).

3.6. Teorema Gauss –Ostrogradski

Ova formula omogućava da se sa površinkog integrala II vrste pređe na trojni.
Teorema Gauss-Ostrogradski. Neka je V kompaktan (zatvoren i ograničen), povezan
skup u R 3 , čiji je rub deo po deo glatka površ. Neka su P, Q, R : V → R 3 neprekidno
diferencijabilne funkcije (Dovoljno je da budu neprekidni oni parcijalni iyvodi koji u
formuli učestvuju). Tada važi formula Gauss-Ostrogradskog:

∂P ∂Q ∂R
∫∫∫ ( ∂x + ∂y + ∂z )dxdydz = (II) ∫∫ Pdydz + Qdzdx + Rdxdy.
V S

Dokaz. Dokaz ćemo izvršiti za telo koje je zadato sledećim jednačinama. U skladu sa
oznakama na crtežu pretpostavimo da su date dve funkcije S1 : z = z 0 (x, y) ,
S2 : z = Z(x, y) , gde je (x,y) ∈ D i gde je ispunjen sledeći uslov z 0 (x, y) ≤ Z(x, y) za
∀(x, y) ∈ D . Površ S3 je ortogonalna na x0y ravan. Površi S1 , S2 i S3 su deo po deo
glatke površi. Neka je takođe sa S označena spoljna strana površi S = S1 ∪ S2 ∪ S3 . Mimo
ovoga pretpostavimo da je oblast D ograničena izvesnom konturom K koja je deo po deo
glatka.

19
 Z S2

z = Z(x, y)

S3
VD

z = z 0 (x, y)
S1

Y
X
D K
Imamo da je
Z( x,y)
∂R ∂R
∫∫∫
V
∂z
dxdydz = ∫∫ dxdy ∫
D z 0 (x,y)
∂z
dz =

= ∫∫ R(x, y, Z(x, y))dxdy − ∫∫ R(x, y, z 0 (x, y))dxdy =

D D
.
= ∫∫ R(x, y, z)dxdy + ∫∫ R(x, y, z)dxdy + (+ ∫∫ R(x, y, z)dxdy = 0
S2 S1 S3
)=
promene dx i dy su 0 na S3

= ∫∫ R(x, y, z)dxdy.
S

∂R
Dakle, dobili smo da važi (I) ∫∫∫ dxdydz = ∫∫ R(x, y, z)dxdy.
V
∂z S

Analogno se dokazuju sledeće dve veze:

∂P
(II) ∫∫∫ ∂x dxdydz = ∫∫ P(x, y, z)dydz
V S

∂Q
(III) ∫∫∫ ∂y dxdydz = ∫∫ Q(x, y, z)dzdx
V S

20
4. Elementi teorije polja
Definicija 1. (Definicija skalarnog polja)
()
Pretpostavimo da je data bilo koja funkcija: u = u r : R 3 → R . Tada kažemo da je dato
skalarno polje ( R 3 razmatramo kao skup vektora).

Ako je data funkcija u = u(x, y, z) : R 3 → R tada vektor

∂u ∂u ∂u
∇u = gradu = i+ j + k nazivamo gradijent skalarne funkcije u.
∂x ∂y ∂z

Definicija 2. (Definicija vektorskog polja)

Pretpostavimo da su date tri realne funkcije: P, Q, R : R 3 → R . One definišu vektorsko
() () () ()
polje A : R 3 → R 3 opisano jednakošću A r = P r ⋅ i + Q r ⋅ j + R r ⋅ k .

Definicija 3. (Definicija fluksa)

Pretpostavimo da je dato vektorsko polje A . Za broj Φ definisan sledećim površinskim
integralom Φ = ∫∫ (P ⋅ cos α + Q ⋅ cos β + R ⋅ cos γ )dS kažemo da je fluks vektorskog polja
S

A kroz površ S.

∂P ∂Q ∂R
Definicija 4. Izraz + + naziva se divergencija vektorskog polja A i označava
∂x ∂y ∂z
se na sledeći način: divA .
∂ ∂ ∂
Inače jasno je divA = ∇ ⋅ A gde je ∇ = i+ j+ k .
∂x ∂y ∂z

Definicija 5. (Cirkulacija vektorskog pola)

Pretpostavimo da je dato vektorsko polje A i neka je u prostoru R 3 data kriva C
(otvorena ili zatvorena). Tada se izraz: ∫ Pdx + Qdy + Rdz naziva cirkulacija vektorskog
C

polja A duž krive C.

Definicija 6. (Definicija rotora)

Za polje A rotor, u oznaci rotA je definisan sa:

21
 i j k
∂ ∂ ∂
rotA =
∂x ∂y ∂z
P Q R
Očigledno je rotA = ∇ × A .

Vrste specijalnih polja:

(A) Vektorsko polje A se zove potencijalno ako postoji skalarno polje u takvo da je:
A = gradu
∂u ∂u ∂u
= P∧
Dakle mora biti = Q∧ = R , pa će postajati takvo n ako i samo ako je
∂x ∂y ∂z
∂P ∂Q ∂Q ∂R ∂R ∂P
= ∧ = ∧ = ili samim tim ako i samo ako je rotA = 0 .
∂y ∂x ∂z ∂y ∂x ∂z
(B) Vektorsko polje A se zove solenoidno ako postoji vektorsko polje B takvo da je
A = rotB
Vektorsko polje A je solenoid ako i samo ako je divA = 0 .

Klasifikacija vektorskog polja A :

1. Potencijalno (bezvrtložno): rotA = 0 ∧ divA ≠ 0 .
2. Solenoidno (vrtložno): rotA ≠ 0 ∧ divA = 0 .
3. Laplace-ovo: rot A = 0 ∧ divA = 0 .
4. Složeno polje: rotA ≠ 0 ∧ divA ≠ 0 .

22