Beruflich Dokumente
Kultur Dokumente
П А Т Р О Л О Г И Ј А II
/С К Р И П Т А /
ШПИРО
Март. 2008.
ЈЕВСЕВИЈЕ КЕСАРИЈСКИ
2
- Црквена историја у 10 књига
- Збирка старих мученика и Живот Константинов
СВЕТИ КИРИЛО ЈЕРУСАЛИМСКИ
СПИСИ И БОГОСЛОВЉЕ
Од Св. Кирила Јерусалимског остало нам је до данас сачувано 24 Катихезе, од
којих прва Прокатихеза представља увод, следећих 18 су предкрштењска оглашења
(поуке о вјери катихуменима), а последњих 5 су мистагогија непросвећенима
(увођење у три основне Свете Тајне: Крштење, Миропомазање и Литургију).
Катихезе детаљно износе и тумаче хришћанску вјеру и живот, описују поредак
оглашавања вјерних и увођења у тајне хришћанске вјере и у наду будућега вијека.
У највећем броју Катихеза Св. Кирило излаже и тумачи светокрштењски Символ
Јерусалимске цркве. То је правило вјере доста слично Никејском и он га назива
’’светом и апостолском вјером’’.
Остала два аутентична дјела Св. Кирила су: Омилија о исцјељењу узетога у бањи
Витезди и Писмо цару Констанцију о појави свјетлосног крста на небу изнад
Јерусалима.
Свети Кирило не употребљава израз једносуштни, али зато јасно употребљава
израз ’’три ипостаси’’ чиме показује да припада источној тријадолошкој традицији.
Свети Кирило исповједа правилну христологију, он наглашава и Христово
Божанство и његово човјечанство.
Кирило говори доста опширно и о Светим Тајнама, особито Крштењу,
Миропомазању и Евхаристији.
У Светој Евхаристији Кирило особито наглашава реалност Тјела и Крви Христове.
3
СВЕТИ ЕПИФАНИЈЕ КИПАРСКИ
СПИСИ И БОГОСЛОВЉЕ
Прво дјело Светог Епифанија јесте Котва (укотвљен). То је догматско дјело о
правој вјери Цркве у којој је хришћанин сигурно укотвљен у мору овога живота.
Анкират или Котва је скраћено излагање догматског учења Цркве уперено против
лажних учења јеретика. Најопширније говори о Светој Тројици, посебно о Духу
Светом, али говори и о Оваплоћењу Христовом. На крају овог дјела дата су два
Символа Вјере, један означен као Јерусалимски, истовјетан са Цариградским
Символом из 381. и други много опширнији и он је вјероватно састав самог Св.
Епифанија.
Друго и уједно највеће дјело Епифанијево јеста Панарион, или Кутија љекарских
противотрова, т.ј. књига Против јереси. То је преглед и критика свих јереси којих
свети Епифаније набраја тачно 80, према броју наложница ( у Песми над песмама)
међу којима је Црква једина истинска невјеста и царица. Почиње са излагањем и
критиком најприје 20 дохришћанских јереси, а затим следи 60 хришћанских јереси.
’’О мјерама и теговима’’ код старих Јевреја представља малу енциклопедију
Старог Завјета. Књига има три дијела, први говори о канону и преводима књига
Старог Завјета, други дио је о мјерама и трећи садржи географију Палестине.
Спис ’’О 12 каменова’’ символички и алегоријски тумачи оних 12 каменова које је
носио на грудима старозавјетни првосвештеник.
Сачувао се и извјестан број Писама Св. Епифанија.
Не мали проблем за патролошку науку представља питање аутентичности
извјесних дјела приписиваних Св. Епифанију у вријеме иконоборства: једна
расправа против икона, једно писмо цару Теодосију, један одломак из догматске
посланице, Епифанијев тестамент и епизода изнијета у његовом писму Јовану
Јерусалимском.
4
Патријарх Никифор сматра да су ти иконоборчки списи дјело неког Епифанида, а
не никако дјело Светог Епифанија.
СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ
5
Никејски израз једносуштни за однос Сина и Оца, што је и иначе једна од главних
тема његовог богословља.
’’О Дионисију епископу Александријском’’ – ’’да је он као и Никејски Сабор
мислио против аријанске јереси и да га узалуд ариоманити клеветају да им је он
једномишљеник’’.
’’Томос Антиохијцима’’, ’’Цару Јовану о вјери’’, ’’Четири писма серапиону о
Светом Духу’’.
Основно учење посланица Серапиону састоји се у доказивању да Дух Свети није
створење и да по божанству нераздјељиво припада Светој Тројици, што Свети
Атанасије укратко износи и у Томосу Антиохијцима.
Још три Атанасијеве Посланице имају догматски садржај и карактер: Епиктету
епископу Коринтском, Аделфију епископу и исповједнику и Максиму
Философу, као и Посланица девственицама.
Историјско полемичка дјела
Окружна посланица, Окружница епископима Египта и Либије, Апологија
цару Констанцију, Апологија о бекству, Апологија против аријанаца,
Историја аријанаца, Писмо монасима, Писмо Серапиону, Писмо о саборима у
Аримину и Селеквији, Писмо Афричким епископима.
Егзегетска дјела
Писмо Маркелину о Тумачењу Псалама, Тумачење Псалама, О насловима
Псалама, Одломци на тумачење књига Старог и Новог Завјета.
Монашко аскетска дјела
Живот Светог Антонија, О девичанству или подвижништву (намјењено
девственицама и садржи поуке и молитве), О болести и здрављу (уперен изгледа
против масалијанске јереси), Писма Светог атанасија, Бесједе Светог Атанасија.
6
ДИДИМ СЛИЈЕПИ
Свети Кирило је рођен у Александрији око 375/8 године. Био је сестрић епископа
Александријског Теофила, кога је затим и наследио на Александријској катедри.
Стекао је изврсно образовање, како световно, тако и богословско.
У сваком случају, духовни лик Светог Кирила предпоставља усвајање монашког
подвижништва и искуства.
7
Теофило Александријски рано је укључио младог Кирила у своје борбе и интриге,
особито против Св. Јована Златоуста. Присуствовао је и осуди Златоуста на сабору
под храстом.
За архиепископа Александријског изабран је 18. октобра 412. године и на катедри
Св. Марка остао све до своје смрти 444. г.
По савјету Цариградског патријарха Атика и Св. Исидора Пелусиота поново унио
Златоустово име у диптихе Александријске Цркве и од тада па надаље врло га
уважавао. Када је касније нападао Несторија и неке од учитеља из Антиохијске
школе, Златоуста је наводио и цитирао управо као свједока истините црквене вјере
о тајни Оваплоћења.
Ефески Сабор под предсједништвом Кириловим осудио је и свргнуо Несторија, а
затим се енергично успротивио поступку Јована Антиохијског и групе епископа
око њега, који су по доласку у Ефес осудили Кирила.
Дјела Светог Кирила
Сва дјела Светог Кирила Александријског можемо без великог напора подијелити
на двије групе према времену њиховог настанка. Прву групу чине дјела која је
написао до 428. године т.ј. до појаве Несторијеве јереси. То су углавном егзегетска
и догматска антиаријанска дјела. Другу групу чине дјела написана послије 428.
године тј. против јереси несторијанске.
Једно од првих Кирилових егзегетских дјела на Стари Завјет јесте О поклањању и
служењу Богу у духу и истини. Дјело се бави алегоријско типолошким тумачењем
изабраних мјеста из Мојсијевог Петокњижја, да се покаже да Јеванђељем није
Закон одбачен у духу него само у слову и да се Стари и Нови Завјет типолошки
потпуно слажу.
Спис Глафира је нека врста свештене историје на основу казивања Петокњижја.
Тумачење на пророка Исаију
Тумачење 12 малих Пророка
Тумачење Псалама
О промјени имена Аврамовог
Тумачење Јеванђеља Јовановог – овдје Кирило врло често доказује једносушност
Сина са Оцем, као и Божанство Светог Духа, при чему наравно подвлачи и
посебност Њихових Ипостаси.
156 Омилија на Јеванђеље Лукино – у омилијима је присутна полемика против
Несторија
Тумачење Матејевог Јеванђеља
Догматско полемички списи:
Ризница о Светој и Једносуштној Тројици – написао против аријанизма, чак у
једној трећини свога дјела препричава Атанасијеву 3. књигу ’’Против аријанаца’’
О Светој и Једносуштној Тројици – спис је у форми 7 дијалога. Првих 5 дијалога
говори о односу Сина према Оцу, 6. дијалог говори о Оваплоћењу, а 7. о Светоме
Духу.
Против синусијаста
Против антропоморфита
Посланице монасима у Фуји
Пет књига против Несторијевих хула
О правој вјери
8
12 анатематизама против Несторија
3 апологије
Апологија 12 глава источним епископима
Апологија 12 глава против Теодорита
Објашњење 12 глава изговорено у Ефесу
Апологију цару Теодосију
Схолије о Оваплоћењу Јединородног – сматра да је сједињење душе и тијела у
човјеку најближе упоређење за сједињења божанства и човјечанства у христу.
Против Диодора и Теодора
Да је један Христос
О светој вјери хришћанској против књига безбожног Јулијана
Бесједа о Пресветој Богородици
Пасхалне посланице – сачувано 30 посланица
Писма Светог Кирила
9
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
10
О Светом Духу написан је против аријанаца и духобораца. Настао је током 375. на
молбу Амфилохија Иконијског коме је и посвећен и упућен. Непосредни повод о
ком говори и сам Василије на почетку свог дјела, био је догађај са богослужења у
Кесарији септембра 374. године. Василије је том приликом на служби
употребљавао наизмјенично два типа доксологије у част Свете Тројице:’’Слава
Оцу кроз Сина у Светоме Духу’’ и ’’Слава Оцу са Сином и са Светим Духом’’.
У догматска дјела спада и неколико његових Бесједа : Бесједа о вјери, Против
Савелијанаца, Арија и Аномејаца, Онима који нас клеветају да говоре да су
три Бога., Да Бог није творац зла, О подстицању на крштење.
Ријеч о вјери – дјело из његових ’’Монашких правила’’ гдје говори о
богопознању и правом исповиједању Свете Тројице.
У Василијева догматска дјела треба убројати и читав низ његових Писама са
богословско догматским садржајем.
Егзегетска дјела:
То су уствари његове Омилије.
Омилије на Шестоднев има свега 9 бесједа у којима тумачи стварање свијета
током 6 дана, до стварања човјека. Допуну је написао његов брат Григорије Ниски
посебним дјелом ’’О стварању човјека’’.
Василије користи своја стечена знања из природословља онога времена, а од
философа користи Аристотела, Платона, Посидонија и Плотина. Настоји да у
шестодневу позитивно покаже сусрет јелинизма и Хришћанства, али увијек у
јасним оквирима библијског и хришћанског откривења о личном Божијем стварању
свијета из небића.
Од Василијевих Омилија на Псалме сачувано је до данас 18, али се само 13
сматрају аутентичним. Василије тумачи Псалме мање филолошки, а више у вјерско
моралном смислу.
Аскетско монашка дјела:
Чине једну збирку од 13 списа. У ову збирку спада неколико предговора и увода о
аскези, а затим: Морална правила, Велика и Мала правила, двије групе
Епитимија и Аскетске уредбе.
Морална правила је збирка од 80 правила или краћих упутстава пропраћених
цитатима из Новог Завјета. Дјело је намјењено свим хришћанима, али првенствено
подвижницима.
Монашка правила – Велика и Мала , два најважнија списа. Монашка правила
настала су као Василијеви одговори на монашка питања и у тој форми питања и
одговори до данас су сачувана. Велика правила имају 55 поглавља и говоре о
основним општим начелима подвижничког живота у монашком општежићу. Мала
правила, њих 313 говоре о појединим питањима свакодневног живљења у
манастирској киновији. Правила нису неки устав или организациона уредба о
монаштву и манастирима, него су то јеванђелске и светоотачке поуке о врлинама и
дужностима при заједничком саживљењу и сапуствовању на путу ка Царству
Небеском.
Велики Аскетикон Василија Великог је једна компилација непознатог састављача
и у њу су ушла сва поменута ’’Морална’’ и ’’Велика’’ и ’’Мала’’ правила и
епитимије као и неколико уводних текстова.
11
Педагошко дјело светог Василија јесте његова Ријеч младима да имају користи
од јелинских списа. Овај његов спис има за циљ да их научи како да корисно
изучавају јелинска дјела, а да се не поведу за њима , него да разликују у њима оно
што је права вриједност и што је стварно корисно.
Василије Велики је био заиста живо ходеће литургијско предање Цркве, зато нам је
и остала од њега Божанствена Литургија, која не само да носи његово име, него је
у свом главном дјелу – канону Евхаристије ( Анафора ) – његов састав и његово
дјело.
12
Василијево учење о Светом Духу и уопште његова Тријадологија, не остављају
никакво мјесто за касније латинско учење о Филиокве.
13
Василија Великог да и он постане свештеник, а затим је посредовао да се настали
неспоразум између Василија и епископа Кесаријског Јевсевија изглади. Преко
свога старог оца доста је допринио и избору Василија за архиепископа Кесаријског
у јесен 370. године.
Григорије је опет преко своје воље, пред Ускрс 372. године био рукоположен од
Василија и Григорија старијег за епископа у малом мјесту Сасиму. Одбио је да оде
у Сасиму и побјегао у планине љутећи се не мало на Василија.
374. године упокојио му се стогодишњи отац, а на сахрани је био присутан и
Василије, којом приликом га је Григорије поздравио бираним ријечима љубави и
поштовања.
По смрти свога оца, Григорије је, на молбу обласних епископа пристао да на неко
вријеме управља Црквом у Назијанзу, али је од епископа стално тражио помоћника
и коначног замјеника.
Здравље му је било доста слабо, те је најзад морао отићи у самоћу, а и ради
лијечења, у Селевкију Исавријску у тамошњи храм Свете првомученице Текле, гдје
су били извори топле воде. Тамо му је стигла и вијест о смрти пријатеља Василија,
но због здравственог стања није могао да присуствује Василијевом погребу. Три
године касније, по повратку из Цариграда отишао је на празновање Василијевог
спомена у Кесарију и Василију одржао чувено ’’Надгробно слово’’.
379. године Григорије је био упућен у Цариград по сагласности већине Источних
епископа. Немајући ниједног храма, закупио је са вјернима једну кућу и претворио
је у храм и назвао га именом Анастасија т.ј. Васкрсење.
Григорије је у Цариграду стекао велики углед, што је код аријанаца изазвало завист
и они су га често гађали камењем (он често спомиње та своја каменовања).
Григорије је заиста ускоро постао званично Цариградски архиепископ, јер га је за
таквога признао и цар Теодосије. Дотадашњег аријанског епископа Демофила ,
Теодосије је протјерао изван градских зидина, као што је затим протјерао из града
и Максима Философа, доскорашњег пријатеља Григоријевог, који је међутим тајно
био рукоположен од египатских епископа на цариградску катедру, на велику
жалост и разочарење Григоријево, јер је он Максима крстио и рукоположио за
презвитера.
Маја 381. године, као што је познато у Цариграду је сазван и одржан II Васељенски
Сабор. По жељи Григоријевој и већине источних епископа (западних није било на
Сабору) предсједавао је Мелетије Антиохијски, а по његовој скорој смрти
предсједавао је Григорије, јер је претходно од Сабора био признат за законитог
епископа Цариградског.
Источни епископи су стали пребацивати Григорију што је из Сасима незаконито
дошао у Цариград и Григорије се тада захвали на катедри и на предсједништву
поднесе Сабору оставку и напусти и Сабор и престоницу.
Прије одласка из цариграда Григорије Богослов одржао је своју опроштајну бесједу
пред 150 епископа у којој говори о потреби мира у Цркви, о своме православном и
миротворачком раду у престоници и на крају се потресно опрашта од свог храма
Анастасије и од пастве.
Крајем 382 године преузео је опет бригу о цркви у Назијанзу.
Напунивши једва 60 година преселио се у бољи свијет 390. године.
14
ДЈЕЛА ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА
Свети Григорије је добио назив Богослов између осталог и зато што после
Апостола Јована Богослова, нико тако као он није словио о Богу, т.ј. тако словесно,
логосно говорио и писао о Богу, тачније речено логосом својим служио и
свештенодејствовао Логосу Божијем.
Дјела Светог Григорија састоје се из, Пјесама ( 400 пјесама, око 17000 стихова) ,
Писама (245) и Бесједа ( 45).
Његове Бесједе представљају јединствен примјер синтезе мисли дубоког мислиоца
и ријечи сјајног бесједника.
Бесједе Светог Григорија могу се груписати по тематици у пригодне, догматске,
апологетске, моралне празничне, похвалне и надгробне.
Најзначајнија је свакако 2. Бесједа у којој велики Кападокијац најприје износи
разлоге који оправдавају његово бјегство и поновни повратак на дужност
свештеничку, а затим излаже и тумачи узвишену тајну свештенства и пастирског
служења у Цркви, али то чини у цјелосном контексту христовог Домостроја
спасења човјека и свијета, који почиње од Старозавјетних Пророка до Христа и од
Христа се наставља кроз Новозавјетне Апостоле чију службу сада у Цркви врше
свештеници.
Следеће три пригодне бесједе јесу 6. 22. и 23 које носе заједнички назив ’’мирне’’
јер се односе на догађаје измирења међу завађеним православнима.
Опроштајну бесједу изговорио је маја 381 године пред 150 отаца II Васељенског
Сабора.
15
Сједињење нашег људског лика са Божанским Прволиком могуће је и остварљиво
сдамо у Христу и кроз Христа.
Да је Свети Григорије заиста говорио и свједочио о Светој Тројици из свога
личнога и црквенога, аскетско литургијскога опита и искуства види се и по
његовом инсистирању на томе да је потребно ’’мистичке ствари мистички
говорити’’
Моменат који нам пада у очи при читању Григоријевих текстова јесте његово
истовремено виђење и исповједање и Тројице у Јединици и Јединице у Тројици,
или како он сам каже, исповједање ’’Тројствене Јединице’’.
По Светом Григорију, као и по другим источним Оцима, ипостас Бога Оца јесте
једини Коријен и Извор и Принцип = Начело Божанства, јер је Он тај из Кога се
вјечно рађа Син и вјечно происходи Свети Дух. Једноставно зато што извор и
начело личности може бити опет само личност, а не безлична суштина или
природа, макар то била и божанска.
Григорије смјело тврди да главно име Божије Отац није име суштине него односа
према Сину и Духу, дакле име личности које само собом укључује и подразумијева
међусобни однос Тројичних Лица.
Трећи велики Кападокијац јесте Свети Григорије Ниски, млађи брат Светог
Василија Великог и пријатељ Светог Григорија Богослова. Рођен је око 335. Године
у Неокесарији, гдје и Василије, од истих родитеља Василија и Емилије.
Григорије се учио побожности и науци и хришћанској и световној, најприје у свом
дому, код оца Василија, који је био ритор, а касније и код брата Василија. Учио се у
Кесарији и како сам каже није имао неке познате учитеље. Изучавао је Свето
Писмо, Оригенова дјела, грчку философију, реторику и друге науке.
Григорије је брата Василија сматрао за свога ’’оца и учитеља’’.
Кад се Свети Василије вратио из Атине, Григорије је био произведен за чтеца.
Григорије се оженио побожном дјевојком Теосевијом и ријешио да напусти
црквену службу и постане учитељ говорништва. Тада му је писао Григорије
Богослов, између осталог у писму навео ’’не живи човјек само себи, него и
ближњима’’.
Григорије се вратио у службу Цркви и затим се замонашио у манастиру у Понту.
Теосевија постане ђакониса у Цркви на којој је служби ускоро и умрла.
У свом нешто каснијем спису ’’О дјевичанству’’ он жали што је уопште ступао у
брак, а није одмах изабрао дјевичанство.
Од мудре сетре монахиње Макрине, Григорије се научио поприлично и самоме
богословљу.
Из манастира у Понту, Григорије је изведен и мимо своје воље хиротонисан од
брата Василија, митрополита Кападокије, за епископа у малом градићу Ниси.
Григорије је из наивности преузео неке кораке како би дошло до мирења између
Василија и неких епископа, вјероватно његових стричева који су били против
Василија. Он је Василију три пута доносио или слао нека писма, наводно писана од
њих, која су ови јавно одрицали. ’’Желео сам да у земљу пропаднем од стида’’,
16
пише Василије пошто је видио замку у коју је Григорије упао. ’’Твоја простота и
наивност која иначе доликује хришћанима, није за ово садашње вријеме’’
Василије га 375. године није хтио послати у Рим јер каже да Григорије није
погодан за такво посланство, јер је сасвим неискусан у црквеним пословима.
Те исте године Григорије Ниски бива прогоњен од епископа аријанаца и 376.
Године бива свргнут са катедре. По смрти цара Валента 378. Године Григорије се
врати на своју катедру у Ниси и буде од народа дочекан тријумфално. Убрзо затим
умре му брат Василије Велики и Григорије му том приликом одржи похвално
Надгробно Слово.
У јесен 379. Године учествовао је на великом сабору у Антиохији гдје му је
повјерена црквена мисија у Понту, на Истоку и у Арабији, када је посјетио и Свету
Земљу.
Свети Григорије Ниски учествовао је на II Васељенском Сабору у Цариграду 381.
Године и на њему је имао видног утицаја. Постоји предање да је управо он био
редактор коначног текста светог Символа вјере. У току рада Сабора умро је Свети
Мелетије Антиохијски, а Григорије му је одржао Похвално слово. Григорије је био
у Цариграду и следеће 382. Године, када су Источни епископи одговорили
западнима бранећи одлуке II Васељенског Сабора.
Такође и 385. Григорије бива у Цариграду, јер је тада говорио на погребу цареве
кћери Пулхерије, а ускоро потом и царице Флакиле. Године 394. Опет га видимо на
новом сабору у Цариграду гдје се расправљало по питању Арабијских Цркава.
Претпоставља се да је умро око 395. Године.
Разлози спорења око Светог Григорија Ниског били су остаци оригенизма у неким
његовим дјелима, но VII Васељенски Сабор помиње га као ’’Оца отаца’’.
Догматска дјела:
17
Разговор са Макрином о души и васкрсењу
Бесједа о Божанству Сина и Духа
Велика катихетичка ријеч – најзначајније од свих Григоријевих догматских
дјела. Намјењено је као катихизис. Спис је требао да послужи хришћанским
учитељима вјере као помоћно средство за систематско обучавање у хришћанској
вјери Јевреја, Јелина и јеретика.
Егзегетска дјела
Аскетска дјела
18
јединство Божанске енергије, што свједочи о јединству Божанске природе јер
Божанска енергија припада свима Трима Лицима и то не само као општа, него и
као једна и иста.
У том јединственом дјеловању Тројичних Лица Свети Григорије види гаранцију
’’да нису три Бога’’, него Један, али јединство Божанства он види такође и у томе
што је Отац једини Узрок и Извор Божанства Сина и Духа. Као својство Сина
наглашено назива ’’Јединородност’’, док за Духа Светога говори да је Он од Оца
’’кроз Сина’’. Наравно, ово његово кроз није од, нема никакво узрочно или
саузрочно значење. Дух Свети по Светом Григорију ’’прати Логоса и јавља Његову
енергију’’.
Значајан моменат богословља Светитеља Ниског на који бисмо се осврнули јесте
његово учење о човјеку и човјековом путу богопознања и богоопштења.
И по Григорију, као и по другим Оцима, Бог је Творац свијета и човјека, стварни
Творац из небића. Свијет и човјек постоје зато што је Бог слободном вољом својом
творачки почетак свијета и човјека, а Он је и њихов завршетак, извор њиховог
постојања и циљ свих њихових стремљења.
Јединствени творачки акт Божји, који у себи садржи све саздање, по Светом
Григорију, јесте пројава преизобилне љубави и доброте.
Но Божије стварање није престало, него се само наставља Божјим присуством у
творевини, те се тако одржава иначе промјенљива и пропадљива природа твари. То
пак Божје присуство није суштинско, него енергетско и промисаоно, а оно не
повјеђује Божју суштинску трансцендентност и неприступност.
У самој природи човјека лежи покрет, а он може бити кретање и на добро и на
лоше. Зато је по Светом Григорију, лик Божји у човјеку неки динамички фактор,
јер се може окренути и супротно, не према добру, чиме се може умањити, постати
несличан Богу, а може се покретати и ићи ка добру, ка Богу, чиме се разраста и
увећава, јер постаје све сличнији Богу. Могућност за такво остварење лика Божијег
човјек има у богомданој му слободи воље, која је такође боголико добро у човјеку.
Бог је љубав и извор је љубави, па је и човјек створен, као слика Бога љубави, са
љубављу за добро, са стремљењем и жељом за добро и љепоту.
Богопознање и боговиђење могуће је тек после очишћења душе човјекове.
Богопознање је по Светом Григорију пут за човјека, стални и незаситни животни
подвиг, усхођење на Гору Синај, идење за Исусом куд год Он пође.
Бог је по Светом Григорију несхватљив и необухватљив, а човјеку је урођено по
природи стремљење ка Богу, ка богопознању.
Такође би било интересантно говорити о његовом схватању значаја Светих Тајни, а
нарочито Свете Евхаристије, која је по њему врхунац хришћанског живота.
Такође је значајно и учење Светог Григорија о последњој судбини човјека, о
васкрсењу мртвих и тада васпостављењу свега – апокатастази. То је учење
наслиједио од Оригена, а оно је код Оригена осуђено на V Васељенском Сабору.
19
СВЕТИ АМФИЛОХИЈЕ ИКОНИЈСКИ
20
ДИОДОР ТАРСИЈСКИ
Неки од ранијих писаца наводе да је Диодор написао 80. док други веле 60. дјела.
Од свих његових дјела сачувани су углавном фрагменти и то: на Октатевх, на
књиге Царства и Посланицу Римљанима. Пронађени су и његови Коментари
на Псалме. Писао је и против Аполинарија и о астрономији.
Његово учење о Христу напао је најприје Кирило Александријски у свом
уопштеном нападу против богословља Антиохијске школе.
Диодор је био више егзегета, а у борби против јереси аријанизма и аполинаризма
имао је ту и тамо непажљивих и нетачних израза у Христологији. Он се борио за
пуно човјечанство у Христу и мало пренаглашавао ’’човјека Христа’’. Извјесне
слабости Антиохијске школе дошле су и код њега до изражаја, али далеко мање
него код његовог ученика Теодора Мопсуестијског. Међутим, сјенка ученикове
кривице пала је и на учитеља. Несторијанци су Диодора сматрали за свога учитеља,
али то својатање не одговара сасвим истини.
21
ТЕОДОР МОПСУЕСТИЈСКИ
ТЕОДОРИТ КИРСКИ
22
По доласку на власт цара Маркијана и Пулхерије, Теодорит буде враћен на своју
катедру, утицајем и Лава Римског и као такав он долази на Халкидонски Сабор 451.
године. Међутим, Оци Халкидонског Сабора нису дали Теодориту да узме учешћа
у раду Сабора све док није поднио писмено покајање и исповиједање вјере
анатемишући притом Несторија и његово учење.
После Халкидонског Сабора Теодорит је последње године провео мирно на својој
катедри. Умро је око 460. године. На V Васељенском сабору 553. године осуђена су
Теодоритова дјела уперена против Светог Кирила, али његова личност није
осуђена.
Теодорит је написао доста дјела, али је до нас дошао само извјестан број. Сам
Теодорит у једном писму набраја својих 34. дјела.
Од догматских дјела Теодоритових нестала су углавном она дјела која је писао
против Светог Кирила Александријског, а то су: Побијање 12 анатематизама.
Пенталогос и спис У одбрану Диодора и Теодора.
Чудно је , али тачно да је спис О Светој и Животворној Тројици сачуван у 2
књиге под именом Светог Кирила Александријског, а уперен је у ствари против
Светог Кирила.
Под туђим именом сачувана су још два Теодоритова дјела: Изложење праве вјере
и Питања и одговори православнима, која носе име Светог Јустина Мученика.
Главно Теодоритово догматско дјело јесте Еранист у којем излаже христолошко
учење против монофизита.
Теодорит Кирски остао је познат и као историчар Цркве. Његова историјска дјела
сачувана су, осим списа о Халкидонском Сабору који је изгубљен. Његова
Црквена историја у 5 књига представља наставак Јевсевијеве историје и обухвата
период историје Цркве од 323. до 428. године.
Друго значајно историјско дјело његово јесте Скраћени преглед јереси у 5 књига.
Врло је интересантно Теодоритово дјело о историји монаха у Сирији Богољубива
историја. Слично је Паладијевом Лавсаику, има 30 глава и у њима излаже живот и
подвиге 28 Сиријских подвижника и 3 жене подвижнице.
На крају треба споменути и низ Теодоритових Бесједа од којих је остало нешто
мало фрагмената, као и писма којих је до 14. вијека било сачувано 500, а данас их
има свега 232.
ВАСИЛИЈЕ АНКИРСКИ
О животу овог врсног теолога 4. вијека зна се врло мало. Познато је да је претходно
био љекар и да је имао солидно образовање.
За епископа Анкирског изабран је 336. године после осуде и збацивања ’’Никејца’’
Маркела Анкирског од стране оних источних епископа који нису прихватили
Никејски Символ вјере. Ово би значило да је Василије Анкирски био аријанац, но
Василије је био далеко православнији од Маркела ’’Никејца’’, јер Маркел је под
плаштом никејског ’’једносушчија’’ проповиједао чисти савелијанизам, т.ј.
монархијску јерес која је порицала реално постојање Три Божанска Лица.
Василију Анкирском био је близак и Свети Василије Велики као још млађи, што
значи да га је и он сматрао православним. Касније ће га и Свети Фотије
окарактерисати као потпуно православног у вјери.
23
Као учесника у групи источних епископа, који су напустили Сардички сабор 343.
године, Василија Анкирског свргне Сардички сабор, али је он од Констанција
поново враћен 348. године. На првом Сирмијумском сабору 351. године Василије је
у јавном богословском диспутуВпобиједио Фотија Сирмијумског, иначе ученика
Маркеловог и следбеника Савелијеве јереси. После побједе Акакијеве на сабору у
Цариграду 360. године Василије буде протјеран у Илирик. У Илирику је и умро око
364. године.
За Василија Анкирског Јероним вели да је писао Противу Маркела и О
дјевичанству. Под првим вјероватно мисли на његове текстове: Саборска
посланица (са Анкирског сабора) и Подсјетник о Светој Тројици ( Свети
Атанасијеје овај текст имао у виду када је Василија назвао ’’братом у вјери’’ са
којим постоји разлика ’’само у ријечима’’. Спис О дјевичанству сматрао се за спис
Василија Великог, а спада у сличне већ познате светоотачке текстове о
дјевствености.
МАРКЕЛ АНКИРСКИ
Маркел је био епископ у анкири још прије I Васељенског Сабора, па је као такав на
њему учествовао и био заштитник Никејског Символа вјере и израза омоусиос.
После Никејског Сабора почео је да пише полемичке списе против аријанског
философа Астерија Софисте и у тој полемици отишао у јерес супротну аријанској у
савелијански монархијанизам. Зато му је суђено 336. године у Цариграду, а главни
му је противник био Јевсевије Кесаријски, који против њега напише два посебна
списа. По смрти цара Константина 337. године Маркел је враћен на своју катедру,
али је 339.поново протјеран. На Западу и у Риму буде примљени на саборима у
Риму и Сардици (340. и 343.) рехабилитован. Његова објашњења о свом учењу
задовољила су друге, али не и Светог Атанасија и он је за дуже вријеме био
прекинуо општење са њим.
Коначно је осуђен на II Васељенском Сабору у Цариграду. После тога и Запад је
одбацио Маркела као јеретика.
Маркел је говорио да су Логос и Дух само потенцијалне моћи у суштини Очевој и
да је Логос постао ’’Син’’ као посебно лице тек са Оваплоћењем, али да ће опет по
свршетку економије спасења, вратити се у Оца т.ј. сјединити се и слити са Очевом
суштином и Његово ће царство имати краја.
Маркел је имао и ученика Форина који је постао епископ у Сирмијуму и који је
развио Маркелово учење до крајњих консеквенци.
Његове присталице анатемисао је II Васељенски Сабор својим првим каноном.
Најважније дјело му је Књига против Астерија, Свети Епифаније је сачувао
Маркелово Исповједање вјере поднијето папи Јулију и сабору у Риму, а недавно је
идентификован као Маркелов и малени спис О Светој Цркви.
24
СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ
Златоуст се родио у Антиохији око 350. године од оца Секунда, официра у римској
војсци у Сирији и побожне мајке Антусе. Кратко вријеме по рођењу остао је без
оца, а двадесетогодишња Антуса није се хтјела поново удавати, него се посветила
одгоју и васпитању сина Јована.
Учио је философију код философа Андрагатија, а реторику код познатог јелинског
ритора Ливанија. Ливаније је рекао да би га само Јован могао замијенити ’’само да
нам га нису хришћани преотели’’.
Паладије наводи да је Златоуст у својој 18. години напустио јелинску реторику и
вербалистику и предао се изучавању Светог Писма и хришћанског богословља.
Златоуст је веома рано ступио у антиохијску монашку школу коју је водио Диодор.
Млади Јован се спремао да напусти дом и да оде у монаштво, али га је спријечило
мајчино преклињање.
Врло млад приближио се Светом Мелетију и овај га је увео у црквену службу
произвевши га за чтеца. По смрти своје мајке Златоуст напушта свијет и одлази у
монаштво гдје код једног пустињака проведе 4. године, а затим још 2. године у
подвижничком молитвеном усамљеништву. Како је био слабе тјелесне
конструкције доста брзо је изгубио здравље, те се после 6 година подвига морао
вратити у град.
Говорио је да би желио да сви оду у манастире, или тачније да монаси сиђу са гора
у град те да се читав град претвори у један велики манастир.
По повратку у антиохију рукоположен је за ђакона од Светог Мелетија
Антиохијског 381. године. Наследник Мелетијев Флавијан рукоположио је
Златоуста за свештеника 386. године.
Почео је да проповиједа и тумачи Јеванђеље народу онако како то нико прије њега
није чинио и окупљао је у храмове велико мноштво народа.
Посебно из овог времена треба поменути његове бесједе О статуама изговорене
387 године, после народног гњевног разбијања царских споменика и статуа.
Златоуст је у Антиохији организовао и добротворну дјелатност Цркве. У то вријеме
Антиохијска Црква је збрињавала и хранила око 3.000 сиротиње, удовица и
потребитих.
По смрти светог Нектарија у Цариграду 397. године, Златоуст буде доведен у
Константинов град и 15 децембра 397. буде хиротонисан за епископа. 26. фебруара
398 свечано је устоличен као Патријарх Цариградски и одмах почео са својим
пастирским апостолским радом. Почео је са својим проповједима, свакодневним
поукама, савјетима, критикама, осудама.
И у Цариграду је наставио са мисионарским и добротворним радом у Цркви.
Отварао је болнице, сиротишта, прихватилишта и хранилишта за гладне.
У спољној мисији Цркве Златоуст је организовао проповиједање и ширење
Јеванђеља међу Готима, у Скитији, у Келтској земљи, у Персији и Феникији као
што о томе свједоче Теодорит и сам Златоуст. У самом Цариграду Златоуст је
Готима којих је било доста у византијској служби и војсци, дао посебан храм и
благословио служење на њиховом језику, а и сам је често тај храм посјећивао и
проповиједао Готима са очинском љубављу.
25
Златоуст није дуго остао миран у Цариграду. Врло брзо су се груписали његови
непријатељи и почела је хајка против њега.
Са Теофилом Златоуст је дошао у сукоб око прогнаних монаха из Египта, на челу
којих су била тзв. ’’Дугачка браћа’’ које је Теофило прогнао као оригенисте.
Теофило је дошао у Цариград на позив цара и умјесто оптуженог постао тужилац и
на познатом сабору ’’под храстом’’ приреди суђење Златоустом 403. године.
Златоуст није хтио да се одазове позиву и да се јави на суд. Сабор ’’под храстом’’
осуди га и он буде прогнан у Витинију. Златоуст је мирно пошао у прогонство, али
већ следећег дана десио се земљотрес у Цариграду и народни револт је принудио
царицу Евдоксију да опозове прогонство Јованово. Златоуст се тријумфално вратио
на свој престо и том је приликом изговорио познату сјајну бесједу ’’По повратку из
прогонства’’.
Царица Евдоксија била је ускоро још више разгневљена на Златоуста јер су јој
пренијели да је против ње изговорио бесједу ’’Опет бјесни Ородијада, опет тражи
на тањиру главу Јованову’’.
Златоусту је најприје било забрањено од цара да редовно врши своје црквене
функције. Забрањена му је била употреба свих храмова у престоници. Уочи ускрса
404. године он је са својим вјерним клирицима кренуо у храм на богослужење и на
крштавање оглашених. По Паладију био је у томе брутално спријечен упадом
војске у цркву, која је и крштењску воду обојила крвљу побијених. Пети дан по
Пасхи Златоуст је коначно протјеран у Кукуз у Јерменију.
’’Никога се не бојим, осим епископа’’.
Пред растанак са народом изговорио је дивну Бесједу прије прогонства. У Кукузу
је провео пуне три годинедок није због честих посјета његових вјерних
Антиохијаца био протјеран на крајњу источну обалу Црног Мора. На том путу
преминуо је 14. септембра 407. године изговоривши као последње ријечи свој
познати славослов ’’Слава Богу за све’’.
ДЈЕЛА ЗЛАТОУСТОВА
26
која је по њему узвишенија и од царске и чак анђелске службе, а и од монашког
подвижништва и личног усавршавања.
Златоуст је написао и спис О дјевичанству у којем попут осталих Отаца 4. вијека
хвали дјевичанство и истиче његову узвишеност над браком.
Златоуст је тумачио у омилијама скоро читав Стари и Нови Завјет. У тумачењу је
слиједио углавном традицију своје Антиохијске школе.
Златоуст је проповиједање и проповједничко тумачење Ријечи Божије сматрао
својом првом и главном дужношћу.
Златоустових 59 бесједа на Псалме спадају у најбоља његова дјела. Иначе, Златоуст
је, као и многи Оци старе Цркве, веома високо цијенио библијске Псалме и волио је
њихово читање односно пјевање. ’’Боље је да се сунце угаси, него да ријечи
Давидове буду заборављене’’.
ЗЛАТОУСТОВО БОГОСЛОВЉЕ
27
Још у нечему је Златоуст вјерни свједок Источног богословског предања – у
апофатичком разликовању у Богу природе и воље, суштине и енергија и уопште у
самом апофатичком приступу тајни богопознања.
Следећа велика тема Златоустовог богословља јесте свједочење и исповиједање
Свете Тајне Евхаристије као тајне саме Цркве. Сво његово учење о Цркви у ствари
је евхаристијско. Евхаристију он изводи директно из Тајне Христа Оваплоћеног. Из
исте Тајне он изводи и тајну Крштења и заједно са тајном Миропомазања
најтјешње их међусобно повезује, јер све три извиру недјељиво из јединствене и
свеобухватне Тајне Христовог Домостроја спасења.
Златоустово схватање Свете Евхаристије као Тијела Христовог, али истовремено и
сакраменталног тијела (Евхаристија као тајна и жртва) и црквеног тијела
(Евхаристија као заједница чланова тјела Цркве, као удова Христових), потиче из
његовог литургијског опита и искуства, доживљеног и доживљаваног у црквеном
сабрању свих вјерних у Христу.
Златоуст је уопште много полагао на људску вољу. Он је особито истицао и
наглашавао божански дар људске слободне воље, у њој је видио достојанство
човјека као ’’слике Божије’’.
СОКРАТ СХОЛАСТИК
СОЗОМЕН
28
независних извора и зато има дјелова којих уопште нема код Сократа. Таква су
например његова самостална казивања о хришћанству међу Јерменима,
Сараценима и Готима, а такође и опис гоњења хришћана од стране Персијског
владара Сапора II, гдје се ослања на акта Персијских мученика. Созомен је био
православни по интенцији али се не би рекло да показује неки посебан интерес за
догматске спорове.
29
есхатолошки циклус списа Светог Јефрема у којима се говори о другом доласку
Христовом, Страшном суду и Васкрсењу мртвих. Такође треба додати и поуке и
упутства која је писао за монахе и манастире.
Свети Јефрем Сиријски није знао ниједну свјетску философију, није имао неку
ученост ни образованост, да бисмо могли рећи да је његово учење и богословско и
морално подвижничко, позајмљено од грчких философа или од неких других
философских или религиозних учења или искустава. Свети Јефрем је био изворно
јеванђелски човјек, истински хришћанин у вјери и животу и сва његова наука само
је препричано и препјевано Јеванђеље Христово.
Његов је богословски језик прије свега химна и пјесма Христу, са свим
хришћанским распонима и тоновима, од плача и покајања до благодарности и
усхићеног кликтања.
Јефрем Сиријски јасно истиче Тројични догмат као основу хришћанске вјере.
И Христологија код Светог Јефрема је проста и јасна. Он особито наглашава
стварност Оваплоћења, против јеретика докета и зато снажно истиче учење о
Пресветој Богородици. Христос је постао нама подобан да би нас људе учинио
подобнима Себи и не знајући можда да понавља Светог Иринеја и Светог
Атанасија.
Космологија и антропологија Светог Јефрема свецијело су у знаку Христа, т.ј. у
знаку Раја, који се код њега поистовјећује са Христом. Бог је створио сав свијет и
сву твар за човјека, а човјек је зато посебно створен и почаствован ликом Божијим.
Божји лик се по Јефрему открива не само у уму и ријечи него првенствено у
слободи човјековој.
Врло је интеренсантна Јефремова антропологија. Он истовремено наглашава и
величину човјека и његове слободе, али и грешност и смирење човјека. Човјек је
створен за вјечни живот са Богом и у Богу, али је гријехом отпао и изгубио тај
живот; изгнан је из Раја и његов је земаљски живот неки стални плач за Рајем. Но у
томе се исконском плачу човјека за Рајем открива и предосјећање Раја, носталгија
рајска.. Рај је у ствари Христос.
Полови и сексуалност не припадају правој природи човјека, него земљи и
земаљском битисању. Дјевичанство је права природа човјека и дјевичанство
припада Рају; оно ће при повратку човјека у Рај поново бити васпостављено, а
полови ће нестати. Зато је још на земљи девственост антиципација рајског стања.
Рај се за човјека отвара поново само смрћу и васкрсењем Христа Спаситеља, јер је
Христос Други Адам и родоначелник новог препорођеног рода људског – Цркве.
Црква је Невјеста Христова, она је Дом Божји, дом освећења и спасења људи.
Спасења нема без вјере и учешћа у Светим Тајнама.
Догмат Васкрсења свих код Светог Јефрема основни је догмат јер без вјере у
васкрсење не може се бити хришћанин, нема се ради чега учествовати у Светим
Тајнама.
По Васкрсењу свих сви ће по Јефрему проћи кроз огањ: праведници безопасно, док
ће грешници остати у њему – ’’живјеће да би умрли’’.
30
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ Просветитељ Јерменије
Иако је хришћанска вјера била донијета у Јерменију још од стране Сиријаца, ипак
се овај Свети Григорије с правом сматра за Апостола и Просветтитеља Велике
Јерменије.
Рођен је око 240. Године. При нападу Персијанаца на Јерменију у 3. Вијеку сва
његова породица била је поклана, а он као дијете спашен бјегством у Кападокију,
гдје је и постао хришћанин и добио име Григорије. Ту је стекао и грчко
образовање. Вративши се затим у Јерменију почео је своју проповијед Јеванђеља
Христовог, око 280. године и то баш у вријеме гоњења хришћана од стране
јерменског краља Тиридата. Григоријева проповијед и неко чудо Божије обрате
Тиридата у хришћанску вјеру и он се покрсти, а затим покрсти и Јерменски народ.
Јевсевије Кесријски вели да је римски цар Максимијан зато и објавио 311. године
рат Јерменији.
Пошто је извршио покрштавање краља Тиридата и Јерменског народа, Свети
Григорије буде од самог краља послат у Кесарију Кападокијску, гдје га епископ
Леонтије рукоположи за епископа и он од тада постане ’’католикос’’ – поглавар
Јерменске Цркве. Свети Григорије је био једно краће вријеме ожењен и имао је из
тог брака два сина, од којих је једнога по имену Аристака, пред своју смрт
посветио за епископа и свог наследника, а сам се повукао у једну испосницу на
гори Мањука, гдје је и преминуо око 330 године.
Светом Григорију Јерменском приписсује се једна збирка Омилија и извјесне
Посланице, али аутентичност њихова није сигурна.
Исто тако и ’’Исповједање вјере’’ Григорија Просветитеља сматра се да је настало
касније.
Биограф Григоријев Агатангел ставља у уста Светом Григорију и бројне вјерске и
моралне поуке, но тешко се може гарантовати њихова аутентичност.
МОНАШКИ ЗБОРНИЦИ
31
односу на њих за себе констатовао: ’’Ја знам римско и јелинско образовање, али ни
буквар ових простих људи још нисам научио’’.
Све је код њих остварено и оживотворено Јеванђеље, али се они, не напуштајући
јеванђелски дух, истовремено позивају и на своје сопствено духовно и
подвижничко искуство. Основна нит која се провлачи кроз Патерик јесте поука
млађим монасима о јединству ’’праксе и теорије’’ у животу великих монаха
Подвижника.
Нарочито је наглашена духовна борба са злом, са гријесима и са демонима.
У Отачнику је све свето и благословено осим гријеха.
Карактеристично је да по Отачнику подвижници живе искључиво од рукодеља т.ј.
од рада својих сопствених руку. Они примају и милостињу, али је рађе дају. Рад је
по Отачнику, од Бога благословен, али рад није и једини пут и средство спасења. За
Оце монахе не важи теза ’’рад је створио човјека’’, јер и ’’ђаво стално ради’’ – на
пропаст и своју и других.
Основне теме Патерика јесу вјера и љубав, молитва и пост, смирење и бестрасност,
борба да се побиједе страсти и стекну врлине.
Два свијета земаљски и небески, садашњи и будући, тијесно су повезани и узајамно
саприсутни у Отачнику.
По Отачнику највеће је чудо чудо љубави Божије према грешном али боголиком
човјеку и чудо христолике љубави према брату.
Грчка збирка ’’Изрека Отаца’’ сачувана је у многобројним рукописима и има
углавном двије верзије: азбучну и систематску. Материјал у њима је углавном исти,
само је распоред другачији.
Азбучни Патерик садржи изреке и поступке светих Подвижника изложене по
азбучном реду њиховог имена, почев од Светог Антонија па до Аве Ора.
Систематски Патерик има распоређене изреке и анегдоте у серији од 22 главе
које се односе на различите теме аскетског живота.
32
3. ПАЛАДИЈЕВ ЛАВСАИК
Трећи монашки зборник, уствари кратак опис живота првих монаха у Египту,
Палестини, Сирији и Малој Азији који је написао епископ Хеленупољски Паладије.
Паладије Хеленупољски рођен је око 363. Године у Галатији у Малој Азији. Стекао
је солидно класично образовање, па је потом отишао у Египат. Најприје је једну
годину провео у Александрији, гдје је стекао прве поуке о подвижништву, а затим
је провео неко вријеме код пустињака Доротеја, недалеко од Александрије. Око
390. Године Паладије одлази у Нитријску пустињу и у монашком насељу Келије
проводи 9 година као ученик Светог Макарија Египатског и Евагрија Понтијског.
Но како му здравље није било добро био је принуђен да напусти Египат и врати се
у Малу Азију. Ускоро затим изабран је за епископа у Хеленупољу у Византији.
Паладије је био пријатељ Светог Јована Златоуста и приликом суђења ’’под
храстом’’ стао је на страну Златоустову и са другим епископима ишао у Рим да
одбране Златоуста. Због тога је 406. Године био прогнан у Сирију, одакле се вратио
тек 412. Али не на своју катедру него је неку годину касније постао епископ у
Аспуну у Галатији. Ту је и умро незнано када.
Блажени Јероним и Свети Епифаније оптужују Паладија за оригенизам, но није
довољно јасно на чему они темеље своју оптужбу. Можда га оптужују зато што је
Паладије био против Теофила Александријског, прогониоца монаха оригениста из
Египта и што је раније био ученик Евагрија Понтијског кога касније у ’’Лавсаику’’
веома хвали.
Паладије је написао још два списа. Први је ’’Дијалог о животу Јована
Златоуста’’, са циљем да одбрани Златоуста од клевета Теофила Александријског,
а други ’’О народима и Брахманима у Индији’’ које има 4 дијела и од којих је
само први дио Паладијев, а препричава казивања једног ученог Египћанина како је
посјетио далеку Индију.
Паладијев Лавсаик који је његово главно дјело написан је око 420 године и
посвећен је цариградском побожном великашу Лавсу, коморнику цара Теодосија
млађег. У њему је дат опис многих монаха Подвижника и Подвижница (70 или 130
зависно која је редакција текста) које је Паладије лично упознао или од других о
њима дознао како су се подвизавали. У њему Паладије износи и своја лична виђења
и сусрете са многим Подвижницима.
Он доста објективно износи податке о животу и подвизима и светих и грешних
Подвижника, нити одричући нити посебно апологирајући монаштво и аскетизам, те
отуда износи и позитивне и негативне ствари из њиховог живота. Он нема неку
посебну теорију о аскези, нема ни неку систематизацију, али је довољно и само то
што искрено и с поштовањем описује личности и подвиге светих и самопрегорних
људи које описује.
Лавсаик је врло значајан документ из живота старог монаштва и уопште из живота
Цркве 4.и 5. вијека.
33
СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ
Антоније Велики био је родом Египћанин т.ј. Копт. Потиче од родитеља хришћана,
прилично имућних из села Коми. У младости је стекао хришћанско васпитање, али
није био школован.
Рођен је 251. године и по смрти родитеља у својој 18 години раздао своје имање
сиромашнима и пошао на строге подвиге негдје у близини родног краја.
Први Антонијев учитељ у подвизима био је Свети Павле Тивејски. После
проведених 15 година строгих подвига у своме крају, Антоније одлази у суровију
пустињу и ту проведе следећих 20 година. Тада су му почели долазити и други
монаси и лаици који су жељели да се под његовим руководством подвизавају.
Тек 305. године Антоније Велики излази коначно из своје самоћеи организује
заједницу монаха пустињака, но не као киновију (општежиће) него као лавру
(насеље у виду села са посебним кућицама) што је тада била новина.
У вријеме Максиминовог гоњења хришћана 311. године, Свети Антоније је са још
неколико монаха сишао у град Александрију желећи да мученички пострада за
Христа, али је воља Божија за њега била другачија. Многе мученике је том
приликом отпратио до судова и мучилишта, бодрио их и крепио.
По повратку из Александрије Свети Антоније је следујући за једним караваном
бедуина отишао у још строжију пустињу на обали Црвеног Мора, гдје су му ускоро
последовали и други монаси. Ту је затим основао нови манастир. Године 338
поново је изишао из манастира и сишао у Александрију да се бори против
аријанизма и да подржи Светог Атанасија Великог у његовим подвизима за
православље.
Свети Антоније Велики доживио је дубоку старост остајући при том сасвим здрав,
чак је и све зубе здраве до смрти сачувао. Упокојио се у 105. Години свога живота,
356. Године у својој испосници крај Црвеног Мора.
Његови монаси годинама затим причали су успомене о њему, препричавали и
записивали његове изреке и поуке. Тако су настале његове ’’Изреке’’ и други
његови или њему приписивани текстови.
Стари извори говоре о Писмима Светог Антонија монасима и другим лицима, а
Блажени Јероним конкретно вели да је писао разним манастирима у Египту 7
Посланица апостолског карактера. Можда су то тих 7 Писама која су данас
сачувана само у латинском преводу.
34
Одвојивши се од Палемона Свети Пахомије оде у неко село на источној обали Нила
и ту оснује мали манастир гдје му убрзо дође мноштво младих монаха. Ускоро је
основао и други манастир, а затим је и број монаха и број манастира растао тако да
је још за живота Пахомијевог настало 9 мушких конивија и 2 женске, на челу којих
је стајала Пахомијева серстра Марија. У манастирима је било неколико хиљада
монаха, а над свима њима је био Свети Пахомије. Око 330 године или нешто
касније Пахомијево општежиће посјетио је Свети Атанасије Велики и њих су
двојица од тада постали пријатељи.
Године 346 њихову област захватила је куга па је у Пахомијевим манастирима
умрло преко 100 монаха.И сам Свети Пахомије преминуо је 14 маја 347 године.
Макарије Египатски је рођен у једном селу у Горњем Египту, око 300 године. У
својој 30 години ступио је на подвиге у Скитској пустињи близу Нитријских Гора.
У тој пустињи проживио је пуних 60 година. Током дугог монаштва упознао је
Светог Антонија Великог и од њега се учио многим врлинама и мудрости
монашког живљења.
За себе је говорио: ’’Још нисам постао монах, али сам видио монахе’’.
35
Због своје безазлености али и незлобиве мудрости назван је по Паладију именом
’’дијете-старац’’ али исто тако и ’’срцезналац’’ јер је као ријетко ко од монаха
познавао срце људско. Био је уз то и свештеник (рукоположен око 340) и даром
расуђивања и духовне прозорљивости помагао је многим подвижницима.
Свети Макарије је познавао Светог Атанасија Великог и отворено га подржавао у
борби са аријанцима. Зато је у вријеме цара Валента био за неко вријеме прогнан од
аријанца Лукинија, но убрзо је враћен у своју пустињу.
Питање списа или дјела Светог Макарија представља данас у науци врло велики
проблем. Њему се приписује приличан број врло значајних морално аскетских
списа, за које скоро сви научници сматрају да не припадају њему. Стари писци,
осим Генадија Марсељског нигдје не спомињу да је Макарије писао било какве
списе, а Генадије каже да је написао само једно писмо.
Није спорно да њему припадају Изреке у Азбучном Патерику.
Овоме треба додати и 2 Молитве које се приписују Светом Макарију, за које нема
никаквог разлога да им се не призна његово ауторство.
36
ЕВАГРИЈЕ ПОНТИЈСКИ
Евагрије је био родом из града Ивора у Понту, у Малој Азији. Рођен је око 345.
године од оца хороепископа, а од Светог Василија Великог произведен је за чтеца.
После 379. године прелази у Цариград и везује се за Светог Григорија Богослова,
тада већ архиепископа Цариградског, који га је рукоположио за ђакона и у том
чину је остао до краја живота.
У Цариграду је Евагрије остао и после одласка Светог Григорија, тако да је за неко
вријеме био ђакон код Нектарија Цариградског, коме је као добар дијалектичар
помагао у борби против јереси и јеретика у престоници. Тада му се, међутим,
десило да је посрнуо, свезавши се страсно са неком женом.
Паладије каже да је због тога Евагрије тајно побјегао из Цариграда у Јерусалим
тражећи својој души спасења.
У Јерусалиму је дошао у додир са Светом Меланијом Римљанком и Руфином и под
њиховим утицајем постаје монах и одлази у Египат. У Нитријској пустињи постао
је ученик Светог Макарија Египатског. Ту је остао до краја свог живота. Умро је
399. године.
Евагрије се у пустињи више везао за монаха Амонија, једнога од познате ''дуге
браће’’, а Амоније је доста читао Оригенова дјела. У почетку их је Теофило
Александријски симпатисао јер још није започео борбу против оригениста. Сократ
вели да је Евагрија хтио за епископа. Теофило је започео своју борбу против
оригениста око 400 године, а Евагрија тада већ није било међу живима.
Евагрије је био први међу монасима који је писао много и опширно.
Практикос, монашко подвижнички спис у 100 глава који најбоље изражава
аскетско учење Евагријево.
Гностикос спис у 50 глава који се како вели и сам Евагрије наставља на
Практичара. Гностик је у ствари збирка савјета монаху гностику (виши степен од
практичара) како да се влада на том ступњу духовног узраста.
Гностичке главе су треће дјело Евагријево које по њему самоме чини са прва два
једну трилогију. То је посебни трактат философско теолошког садржаја.
Антиритикос дјело подјељено у 8 дјелова према осам помисли т.ј. искушења и
наводи цитате из светог Писма помоћу којих се могу одгонити дотичне помисли.
Метричке изреке намјењене монасима који живе у заједници и ‚’’Поука
девственицама’’ које такође живе у општежићу јесу дјела упућена не анахоретима
као претходна, него киновијском монаштву и то махом почетницима.
Писма
Основе монашког живота
Тумачења Светог Писма
Збирка изрека
Сам Евагрије дијели своје учење на два дијела: практичке и гностичке = теоретске
ствари.
Евагрије је познат као истанчани анализатор страсти и њихових механизама и он у
њима види везу човјека са демонима, те је подвижништво за њега у ствари борба и
са демонима.
37
По Евагрију постоји друго стварање т.ј. када је Бог палим бићима створио тијела.
Према њему и анђели и људи и демони имају тјела, сваки у зависноси од степена
пада. Ово повезивање са тијелима, по Евагрију није казна већ средство спасења.
Гдје је мјесто Христово по Евагрију у том избављењу духова. И сам Христос по
њему јесте један Дух, али није пао и остао је сједињен са суштинским знањем
Богом. И само тако као сједињен са Логосом јесте Бог. Он има привилеговану
улогу у спасењу бића. Кроз њега је створено друго стварање. Он је предсједавао на
првом суду и биће на свим судовима убудуће дајући свакоме ново одговарајуће
тијело. Он се оваплотио да би им помогао да се врате суштинском знању.
Есхатологија Евагријева састоји се у томе да ће се сва логичка бића, па и демони,
уздићи у анђелско стање са неким духовним тјелима. То ће бити прво вријеме –
седми дан, када ће владати Христос над логичким бићима. Али у ''осми дан’’ ће
Његово царство престати и наследници ће постати сунаследници, т.ј. стећи ће сви
са Њиме једнакост у партиципирању у суштинском знању Бога. То ће истовремено
бити и укинуће свих тијела и материје и свега што материја укључује и настаће
интеграција свега у Христу који је остао сједињен са Монадом.
Због оваквог свог учења Евагрије Понтијски је осуђен заједно са Оригеном и
Дидимом на V Васељенском Сабору 553. у Цариграду.
АРИЈЕ
38
назив Бог, али то је био само ‚’’други Бог’’. Признаје да је Син прије свих вјекова
јер је Бог њиме створио вјекове. Прзнаје чак и да је Отац Сина ''родио’’ али у
смислу грчке философије да је Бог ’’родио све’’.
Први који је против њега устао био је Александријски презвитер Колут, под чијим
је притиском Александар Александријски почео испитивати Арија и покушавати да
га одврати од заблудног учења против Сина Божијег. После пар неуспјелих
покушаја преубјеђивања, Арије буде осуђен најприје на једном, а затим и на другом
Александријском сабору и протјеран са свога положаја.
Арија је подржавао и оригениста Јевсевије Кесаријски коме је као и многим другим
епископима на Истоку, Оригеново учење о субординацији изгледало као
истовјетно или блиско са Аријевим учењем.
Као што је познато, дошао је затим и I Васељенски Сабор у Никеји 325. године гдје
су Арије и неколико њему блиских присталица осуђени и протјерани на Илирик.
Арије је око 327 године поднио цару Констатину једно писмено покајање т.ј. неко
безбојно исповједање вјере после чега га је Констатин рехабилитовао и послао у
Александрију Светом Атанасију да га прими натраг у црквено општење, што је овај
без колебања одбио . Тек 335 на сабору у Јерусалиму примљен је од Источних
епископа, после чега је отишао у Цариград да и тамо буде примљен од епископа
Александра, али је у Цариграду 336. умро у клозету.
Арије је написао познати спјев у стиховима Талију од којег су остали само
цитирани одломци у дјелима Атанасија Великог. Од Арија су још остали и
одломци из 3 Писма: Јевсевију Никомидијском, Александру Александријском и
цару Констатину.
39
је он у то вријеме и написао своју познату Апологију, на коју је одговорио Свети
Василије Велики својим дјелом ’’Против Евномија’’.
Теодосије I протјерао је коначно Евномија у Дакару гдје је и умро око 394. године.
У одбрану и подршку свога учења Евномије је после Василијеве критике његове
Апологије написао нови спис ’’Апологија апологије’ али после пуних 14 година,
око 378 и то у три књиге. На све три књиге одговорио је Василијев брат Григорије
Ниски.
Евномијево богословско учење је крајње аномејско аријанство. Црквени писци и
Оци 4. вијека, нарочито велики Кападокијци, називали су Евномија више
технологом него теологом јер је аристотеловском дијалектиком настојао да објасни
тајну Хришћанског Бога.
Евномије је први од аријанаца детаљно развио духоборачку теологију говорећи да
је Дух Свети ‚’’створење’’ и називајући Духа Светог ’’најплеменитијим створењем
Сина’’, при чему је и Син ’’створење’’ те је деградација Духа тиме још већа.
АПОЛИНАРИЈЕ ЛАОДИКИЈСКИ
Аполинарије треба да је рођен у Лаодикији у Сирији око 310 године. Учио се, као и
његов отац, код јелинског философа софисте Епифанија, са којим су били
пријатељи, што се није допало епископу Теодору, па их је најприје опоменуо, а
затим их и лишио црквеног општења, но кад су се они покајали примио их је натраг
у цркву.
Аполинарије је стекао одлично образовање и једно вријеме је био учитељ реторике
у Лаодикији. Свој таленат писца и пјесника ставио је затим у службу одбране
Никејске вјере против аријанске јереси и ту је био толико успјешан да је по
признању аријанског историчара Филосторгија, једини он, уз двојицу Кападокијаца
(Василија и Григорија Назијнзина) био у стању да се супротстави аријанцу
Евномију.
Године 360. православни у Лаодикији изабирају га за епископа Лаодикијског. Када
је на власт дошао Јулијан Апостата, Аполинарије се борио против њега, па је
против Јулијана писао и његове антихришћанске списе побијао. Писао је и у
одбрану Никејске вјере па је својом ученошћу одушевио Светог Атанасија и
Кападокијске тек стасајуће Оце.
Главна слабост Аполинаријева испољила се у његовој Христологији. У својој
борби са аријанизмом он је отишао у неке крајности у учењу о Христовом
оваплоћењу, те ће због тога бити више пута суђен на Истоку и коначно осуђен на II
Васељенском Сабору 381. године.
Аполинарије је и поред те осуде остао на својој катедри све до своје смрти 390.
године.
Био је изузетно плодан писац, мада многа његова дјела нису сачувана, а нека су
сачувана под туђим именима.
Аполинарије се изгледа бојао да се у Христу не признају двије личности и зато је
по њему Христос имао само једну савршену природу и то Божанску. За
Аполинарија Христос није човјек, ни Богочовјек, већ само Бог који се оваплотио,
т.ј. отјеловио, али не и сасвим очовјечио. ‘’Није један Син двије природе, него је
једна природа Бога Логоса оваплоћена’’. Тај израз је употребио и Свети Кирило
40
Александријски мислећи да је он Атанасијев. Монофизити се и до данас држе ове
формуле.
НЕСТОРИЈЕ И НЕСТОРИЈАНЦИ
ЕВТИХ
41
Диоскор међутим узме Евтиха у заштиту и грешком цара Теодосија њима буде
повјерен сабор у Ефесу 449. године који се претворио у прави ’’разбојнички
сабор’’.
На Халкидонском Васељенском Сабору 451. године Евтих буде коначно осуђен као
јеретик.
Евтих је био зачетник јереси монофизитске, која је порицала пуноћу људске
природе у Богочовјеку Христу. Он је признавао у Христу ’’двије природе прије,
али само једну послије сједињења’’, чиме је порицао и могућност Христовог
искупитељског дјела и страдања за спасење човјека. Каснији монофизити углавном
су се ограђивали од Евтиха, али остаје да је он био први зачетник монофизитства.
Од Евтиха је остало неколико писама и Апела и кратко Исповједање вјере.
ДИОСКОР АЛЕКСАНДРИЈСКИ
42
ИЛАРИЈЕ ПИКТАВИЈСКИ
Рођен је 315. године у Галији у Пиктавијуму. Крстио се око 350. године. Постао је
епископ из лаичког реда 353. године. То је вријеме владавине Констанција који је
подржавао аријанце и послао епископе на Запад да обиђу све катедре и да им уруче
аријанско учење, односно њихов символ вјере и да сви потпишу то исповиједање у
ком се није говорило о једносушстности већ о сличносушности.
Многи су потписали (јер стиже од цара) и папа Либерије (а нису ни знали
старогрчки)
Једини који није потписао је Свети Иларије Пиктавијски. Због тога је убрзо био
прогнан из Пиктавијума и то у Малу Азију у Фригију.
Многи га пореде са Светим Атанасијем Великим и називају га Западни Атанасије.
У изгнанству је имао доста времена и проучавао је светоотачке списе највише
Оригена, али и списе Светог Атанасија Великог. Учио је старогрчки језик.
После смрти цара Констанција на власт долази Јулијан Одступник, велики
присталица враћања идолопоклонства. Није симпатисао хришћане, али их није ни
прогонио.
Многи прогнани епископи се враћају на своје катедре.
Тако и Иларије Пиктавијски који се враћа у Галију. Знао је добро грчки, упознао се
са нијансама и терминологијом.
Упокојио се око 368. године.
Написао је једну књигу против Констанција, а најважније његово дјело је Спис
о Светој Тројици. Сматра се да је то спис који је на најприближнији начин могао
да опише хришћанима на Западу погледе и појмове о Светој Тројици.
Бавио се етимологијом и проучавањем. Лијепо је објаснио у чему је разлика између
омоусиос и омиусиос.
Покушао је да направи паралелна упоређења између тријадолошких појмова на
латинском и грчком језику (просопон – лице – личност, усиа – суштина )
У његово вријеме, на Западу није било ријечи о сједињењу двију природа у Христу.
Иларије је ишао испред свог времена јер тек након 100 година Халкидонски догмат
рјешава проблем христологије.
Он је говорио о двојној природи у Христу. Својим поређењима отишао је у
аполинаризам упоређујући са душом и тијелом код човјека.
Имао је ‘’исклизнућа’’ и ка докетизму или монофизитству – као страдање
Христово је било привидно страдање.
Имао је омашке и на позивање на Духа Светога, говорећи да је Отац извор свега
који неком енергијом или духом ствара кроз Сина. Нема правилно исповједање о
Духу Светом, не зна на који начин постоји и за њега је Дух Свети Треће Лице
Свете Тројице које је потчињено и оно је само дар Божији.
Но без обзира на слабости које је имао, он је први који се бавио овом
терминологијом.
43
БЛАЖЕНИ АВГУСТИН
44
Цркве и да само они сачињавају Цркву. Блажени Августин је говорио да је
за спасење потребна и благодат Божија.
БЛАЖЕНИ ЈЕРОНИМ
45
АМВРОЗИЈЕ МИЛАНСКИ
46
ПАПА ЛАВ ВЕЛИКИ
47
С А Д Р Ж А Ј
КАПАДОКИЈСКИ ОЦИ
МОНАШКИ ЗБОРНИЦИ
48
МОНАШКИ ПИСЦИ
ЈЕРЕТИЧКИ ПИСЦИ
Арије .....................................................................................................................38
Аеције и Евномије Кизички ............................................................................39
Аполинарије Лаодикијски ...............................................................................40
Несторије и Несторијанци ...............................................................................41
Евтих .....................................................................................................................41
Диоскор Александријски ..................................................................................42
ЛАТИНСКИ ПИСЦИ
49