Prepodobni Siluan Atonski

1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog
buduceg dobra On je popustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti.
Ostaje mi samo molitva i ljubav.

2. Vi mozete pomoci samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezboznike ne

popravlja stvar.

3. Popriste duhovne borbe svakog coveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.

4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.

5. Covek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj
svet porice zato sto ga ne poznaje. Svaki covek je pozvan na punotu duhovnog
zivota, ali neprestana usmerenost covekove volje ka vestastvenom svetu, telesnim i
dusevnim dozivljajima, dovodi do toga da covek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi
moc duhovnog opazanja.

6. U toku proteklih vekova hriscanstva svetootacki opit utvrdio je tri vrste ili tipa
razvitka hriscanskog duhovnog zivota.
U prvu vrstu spada vecina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodacu i provode
zivot u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju zivota, u srazmeri
sa prezivljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nesto vecoj meri. Oni pak koji se
usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih
monaha.
U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodacu u
pocetku, da bi se revnosnim podvizivanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima,
na sredini svog puta dobili veliku blagodat. Kasnije umnozavajuci podvige oni
dostizu visoki stepen savrsenstva.
U trecu grupu spadaju oni retki koji na pocetku podviznickog puta dobijaju veliku
blagodat savrsenih za svoju zarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.

7. Bozji darovi su udruzeni sa izvesnim covekovim podvigom. Kada Bog predvidi da

ce se covek prema njegovom daru odnositi onako kao sto treba, tada se ovaj dar
izliva 'nezavisno'. Moze se reci da od Bozjeg predznanja kako ce covek reagovati na
dobijenu blagodat zavisi dobijanje veceg ili manjeg dara.

8. Greh prelazi granice covekovog individualnog zivota i opterecuje zlom zivot celog
covecanstva. On ce se prema tome odraziti na sudbinu celog sveta.( Citava Rusija ce
postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospoda za oprostaj. Moramo se kajati za
nase grehe i bojati se da ne ucinimo i najmanji greh i moramo stremiti da cinimo
dobro, i najmanje. Jer je cak i krilo muve izmereno i Bozija mera je tacna. I kad i

1
najmanje dobro bude pretegnulo na vagi, Bog ce otkriti svoju milost prema Rusiji'.-
Starac Aristokle Moskovski i Svetogorski-upokojio se 1918.)

9. Cineci greh, telesni covek ne dozivljava njegove posledice onako kao sto ih
dozivljava duhovni covek. Telesni covek ne zapaza neke narocite promene svog
duhovnog stanja pri ucinjenom grehu, buduci da se stalno nalazi u duhovnoj smrti.
Medjutim duhovni covek pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaza promenu
svog dusevnog stanja zbog umanjene blagodati.

10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sveri covekove svesti jos uvek nije
greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogucava dalji
razvitak greha.

11. Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji je vrsio
misionarsku sluzbu medju nepravoslavnim hriscanima. Starac ga je upitao kako on
propoveda.
Arhimandrit mu je odgovorio:
- Ja im kazem: vasa vera je zabluda, kod vas je sve izopaceno, lazno i ako se ne
pokajete nema za vas spasenja!
- Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?
- Da, veruju.
- A da li postuju Majku Bozju?
- Postuju ali imaju nepravilno ucenje o Njoj.
- Da li postuju svetitelje?
- Postuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali od Crkve?
- Vrse li bogosluzenja u hramovima, citaju li rec Bozju?
- Da, postoje kod njih i crkve i sluzbe, ali trebalo bi da vidite kakve su to sluzbe u
poredjenju sa nasima. Kakva hladnoca i bezdusnost!
- Znaci, oce arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju sto veruju u Isusa
Hrista, sto postuju Majku Bozju i svetitelje, sto ih prizivaju u svojim molitvama.
Medjutim ako im vi kazete da je njihova vera zabluda ono vas nece slusati...
Medjutim ako ima kazete da je dobro sto veruju u Boga, sto postuju Bogorodicu i
svetitelje, sto idu u crkvu na bogosluzenja i sto se kod kuce mole, sto citaju rec Bozju i
ostalo, ali da u necemu grese i da te greske treba da isprave pa ce sve biti dobro, onda
ce se Gospod radovati zbog njih, te cemo se svi spasti miloscu Bozjom... Bog je
Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda ce ona biti na korist onome
koji propoveda i onome koji slusa. A kad osudjujemo necemo imati koristi i ljudi
nece slusati.

12. Jednom je starac Siluan vodio razgovor sa jednim studentom koji je bio
zaokupljen problemom slobode. Naravno pod pojmom slobode taj mladic je mislio
na politicku slobodu i uopste pravo da se postupa po svojim pobudama i zeljama.
Starac mu je odgovorio: ' Ko je onaj ko ne voli slobodu? Svi mi hocemo slobodu, no
treba znati u cemu se ona sastoji i kako se do nje dolazi. Da bismo postali slobodni

2
potrebno je, pre svega, 'svezati' sebe. Sto vise budes sebe obuzdavao imaces vecu
slobodu duha... Potrebno je obuzdavati strasti u sebi, da nebi ovladale tobom. Zatim
treba obuzdati sebe da nebismo skodili svome bliznjem... Ljudi obicno traze slobodu
da bi radili 'sta hoce'. Ali to nije sloboda vec vlast greha nad tobom, jer po reci
Gospoda: svaki koji cini greh, rob je grehu. Istinska sloboda je da ne gresimo, da svi
srcem volimo Boga i bliznjeg. Istinska sloboda je neprestano prebivanje u Bogu.

13. Skromno misliti o sebi je najbolji nacin da se sacuva cistota uma od svih strasnih
pomisli. Drzi um u adu i uzdaj se u milost Bozju. Duhovna hrabrost sastoji se u
cvrstom uzdanju u Bozje milosrdje. Pavsi u greh hrabar podviznik ne ocajava, vec se
odmah punim pouzdanjem obraca Bogu sa pokajanjem i tako pobedjuje neprijatelja.

14. Jednom je neko hvalio Nemce kako dobro prave masine i poceo da omalovazava
ruski narod kao nesposoban. Starac Siluan je odgovorio: Ja smatram da u pitanju nije
nesposobnost Rusa. Rusi svoju glavnu misao i preteznu snagu obracaju Bogu i malo
misle o zemaljskom. No kada bi ruski narod svoja glavna interesovanja usmerio ka
zemaljskom i samo se time bavio, daleko bi nadmasio sve ostale, jer je to lakse.

15. 'Dobro je uvek u svemu traziti od Boga da nas urazumi sta i kako da radimo i
govorimo'. Prakticno to se ovako vrsi: svaki hriscanin kad treba da donese neku
odluku koja bi bila u skladu sa voljom Bozjom, treba najpre da se odrekne svoga
znanja, pretpostavki, zelja i planova, te da se slobodan od svega 'svoga' sa budnom
paznjom u srcu pomoli Bogu. Prvu misao koja mu se javi u dusi posle ove molitve on
treba da primi kao otkrovenje svise.

16. Iako duhovne pouke spolja mogu biti nesavrsene, one ce, ako se prime sa verom i
ako se revnosno primene, uvek dovesti do uzrastanja dobra.

17. Razborit podviznik ili onaj ko se ispoveda kod duhovnika, ovako se ponasa: u
nekoliko reci isprica duhovniku o pomislima, ili mu iznese ono sustinsko o svom
dusevnom stanju, a zatim ostavlja duhovnika slobodnog. Duhovnik, pak, koji se od
pocetka moli Bogu, ceka urazumljenje od Boga. Ako u svojoj dusi oseti 'osvedocenje',
daje svoj odgovor na kome se i treba zadrzati. Jer ako se 'prva rec' duhovnika
propusti, gubi se delotvornost Tajne i ispovest moze da se preobrati u obican
razgovor.

18. Kroz prostrano more zivota Crkve, cisto i istinsko predanje Duha protice poput
tanke struje i onaj koji zeli da se priblizi tom potoku treba da se odrekne svog
umovanja. Covek koji pocinje rasudjivati svojim razumom, neizbezno gubi cistotu,
jer je Bozjoj premudrosti i istini suprotna ljudska 'mudrost' i 'istina'. Svojeumnim
ljudima ovo ce se uciniti strasno teskim i cak bezumnim, ali onaj ko se nije uplasio da
postane 'lud' (1.Kor. 3, 18-19), spoznao je istinski zivot i istinsku premudrost.

3
19. Mnogi grese kad odbacuju predanje Crkve, da bi se-po njihovom misljenju-
okrenuli njegovom pravom izvoru, tj. Svetom Pismu. Jer nije Sveto Pismo izvor
Crkve, vec sveto predanje. Prvih decenija svoje istorije Crkva jos nije imala spise
Novog Zaveta, nego je zivela samo po predanju, koje verni, po savetu apostola Pavla
treba da cuvaju (2.Sol.2,15). Sve jeresi su posledica proizvoljnog tumacenja Svetog
Pisma. O ovom izopacenom tumacenju Svetog Pisma govorio je jos apostol Petar (2.
Pt. 3,16). Razumevanje Bozje reci moguce je samo kroz ispunjavanje zapovesti
Hristovih, a ne putem naucnih istrazivanja. 'Moja nauka nije moja, nego Onog koji
me je poslao. Ako hoce ko volju Njegovu da tvori, poznace da li je ova nauka od
Boga, ili ja sam od sebe govorim' (Jn. 7, 15-17).

12. Duh Sveti kao Duh Svetlosti i Istine zivi i uizvesnoj meri u svakom coveku i
prosvecuje ga. Prebivajuci u blagodeti, covek moze da je vidi i u drugima, a ko ne
oseca blagodat ne vidi je ni u drugima. 'Ako covek u svom bratu vidi prisustvo
Svetoga Duha, znaci da i on sam ima u sebi veliku blagodat. A ako pak mrzi svoga
brata, znaci da je i on sam opsednut zlim duhom'.

13. Umom ne mozemo saznati cak ni to kako je stvoreno sunce. Ukoliko se pomolimo
Bogu da nas nauci kako je stvoreno sunce u dusi cemo cuti jasan odgovor: ' Steci
smirenje i doznaces ne samo kako je sunce stvoreno, vec ces poznati i njegovog
Tvorca'.

14. Postoje dva nacina saznanja bica. Prvi i svima poznat je sposobnost ljudskog duha
da saznaje bezbroj raznolikih slozenih pojava i formi u beskrajnoj usitnjenosti i
rasclanjenosti svega zbivanja. Saznanje steceno na ovaj nacin ne dovodi nikada do
potpunog i realnog jedinstva. Pri ovom nacinu saznanja, um koji neprestano tezi
jedinstvu, pribegava sintezi, uvek i neizostavno izvestacenoj. Jedinstvo postignuto na
ovaj nacin ne postoji kao nesto realno i objektivno. Drugi nacin saznanja bica stice se
putem usredsredjivanja ljudskog duha unutar sebe i njegovog obracanja Bogu. Ovo je
potpuno suprotan proces onom prvom. Um se odvraca od neizmernog mnostva
pojava u svetu, svom snagom se obracajuci Bogu. Prebivajuci u Bogu on vidi sebe i
sav svet. Um koji prebiva u molitvi ne misli, to jest, ne rasudjuje vec zivi. Dejstvo
uma pogruzenog u molitvu nije baratanje opstim pojmovima, nego ucestvovanje u
bicu. Um koji istinski prebiva u molitvi nema posla sa kategorijama racionalnog
misljenja, nego sa kvalitativno drugacijim kategorijama. Te kategorije su samo bice u
njegovoj stvarnosti, koje se ne moze stesniti u uzane okvire opstih pojmova.

15. U asketskim spisima svetih otaca pod 'secanjem na smrt' ne podrazumeva se

obicno ljudsko saznanje o smrtnosti coveka, niti obicno secanje na to da cemo umreti.
To je jedno narocito duhovno osecanje i pocinje dozivljavanjem kratkotrajnosti
ovozemaljskog zivota i prelazi u duboko osecanje truleznosti i prolaznosti svega
zemaljskog, usled cega se menja covekov odnos prema svemu u svetu. Sve sto ne
traje vecno gubi svoj znacaj. Paznja uma se okrece od spoljasnjeg sveta i
usredsredjuje se prema 'unutra'. Dusa se postavlja pred neshvatljivu dubinu tame.

4
Ovo vidjenje dusu dovodi do uzasa koji pobudjuje na usrdnu molitvu koja ne
prestaje ni danju ni nocu. Vrema pocinje da gubi svoje trajanje, ali u pocetku ne zbog
toga sto je dusa ugledala svetlost vecnog zivota, vec na protiv, sto je je citavo bice
prozeto osecanjem vecne smrti. Najzad, prolazeci kroz mnoge i razlicite stupnjeve,
dusa se pod uticajem blagodati uzdize u oblast bespocetne Bozanske svetlosti. Nije to
neki filozovski 'transcenzus', vec zivot u svojoj punoti koji nema potrebe za
dijalektickim 'dokazima'.

16. Poznanje visih duhovnih istina lezi na putu ispunjavanja jevandjeljskih zapovesti,
a ne 'spoljasnjeg' obrazovanja. Hriscanstvo nije filozofija, nije 'ucenje'(doktrina), vec
zivot.

17. Oni koji mrze i odbacuju brata, krnji su u svom bicu i ne poznaju istinskog Boga
koji je sveobuhvatna ljubav. Oni nisu nasli put do njega.

18. Zlo uvek dejstvuje pomocu obmane, prikrivajuci se dobrom. Dobro, pak, za svoje
postojanje ne potrebuje pomoc zla. Dobro se ne postize rdjavim sredstvima i cilj ne
opravdava sredstvo. Dobro koje se postize rdjavim sredstvima nije dobro!

19. Ostvarujuci Hristovo delo na zemlji, Crkva svesno prima na sebe sav teret gneva
onih koji nisu nasli put do Njega. Kao sto je Hristos bio gonjen u ovom gresnom
svetu i morao da postrada, tako i istinska Crkva Hristova neizbezno mora biti
gonjena i mora da strada. 'A i svi koji hoce da zive pobozno u Hristu Isusu bice
gonjeni ( 2.Tim. 3,12).

20. Mnogi govore: ' Adam i Eva su okusili zabranjeni plod i sta sam ja tu kriv? Ja sam
spreman da odgovaram za svoje grehe, a ne za tudje!'. Medjutim oni ne shvataju da
ovakvim pokretima svoga srca oni ponavljaju greh praoca. Adam je odbio da uzme
na sebe odgovornost, bacajuci krivicu na Evu i Boga, koji mu je dao zenu. Zato mi
kad god odbijemo da snosimo krivicu za opste zlo, ponavljamo isti taj greh.
Pretpostavljamo da bi se sudbina covecanstva drugacije odvijala da se Adam nije
pravdao, vec uzeo na sebe odgovornost zajednickog greha. Zivot covecanstva bi i
sada mogao da podje drugim tokom, kada bismo dobrovoljno primali na sebe krivicu
svojih bliznjih. Covek uvek moze da nadje opravdanje za svoje postupke, ali ako
pazljivo zaviri u svoje srce videce da se iza svakog samoopravdanja krije lukavstvo.
On se pravda jer nije svesan svog dara bogolike slobode, vec sebe smatra predmetom
ovog sveta od koga on zavisi. Zato samoopravdanje prilici robovima, a ne sinovima
Bozjim.

21. Ako je svaka ljudska ipostas-licnost, koja je sazdana po obrazu apsolutnih

Bozanskih Ipostasi, sposobna da u sebe smesti punotu sveljudskog bica, kao sto se
svaka Bozanska Ipostas javlja nosiocem sve punote Bozanskog bica (a takav je duboki
smisao druge zapovesti) onda ce se svako boriti sa zlom, kosmickim zlom,
zapocinjuci od samog sebe.

5
22. O Bogu se ne moze reci da je nepravedan, tj. da u Njemu ima nepravde, ali se ne
moze reci ni da je pravedan u smislu u kome mi shvatamo pravdu. Sveti Isaak Sirin
govori: 'Ne usudjuj se nazivati Boga pravednim. Jer kakva je to pravda kada smo mi
sagresili, a On predao Jedinorodnog Sina na krst?'. Mi smo sagresili, a Bog je stavio
svete angele u sluzbu naseg spasenja! Sta vise i nerazumne zivotinje i svu ostalu tvar,
Gospod je predao zakonu truleznosti, kada je covek, radi koga je ona stvorena, kroz
vlastiti greh postao rob truleznosti. To dakle nije zakon pravde nego zakon ljubavi!

23. Molitva napreduje uporedo sa stupnjevima razvitka covecijeg duha. Prvi pokret
uma usmeren je spoljasnjosti, drugi je vracanje samom sebi, a treci je stremljenje
Bogu kroz unutarnjeg coveka. Prvi oblik molitve, usled jos nedovoljne sposobnosti
uma da se neposredno uzdigne do cistog bogomislija, karakterise mastanje
(zamisljanje). Drugi oblik karakterise razmisljanje, a treci udubljivanje u
sagledavanje. Jedino ovaj treci vid molitve smatra se normalnim religioznim stanjem,
dok su prethodna dva samo prelazni oblici i stepenice ka njemu. Treci vid molitve ili
sjedinjenje uma sa srcem se coveku daje svise. Plac sa umiljenjem za vreme molitve,
pouzdani je znak da se um sjedinio sa srcem i da se prava molitva nalazi na prvoj
lestvici penjanja ka Bogu.

24. Pomisao se razvija na sledeci nacin: Prvi trenutak je kada se coveku spolja priblizi
izvesni duhovni uticaj koji u pocetku ne mora imati jasan i odredjeni oblik. Prvi
stupanj oformljenja nekog oblika (pojava u unutrasnjem vidiku coveka) jeste pojava
neke predstave. Posto pojava slike ne zavisi od covekove volje, ovo se jos ne
uracunava u greh. Predstave se zaodevaju cas u vidljive oblike, cas u misaone
sadrzaje, a najcesce su i jedno i drugo. Posto predstave culnih predmeta povlace za
sobom neku misao, sve vrste predstava se na podviznickom jeziku nazivaju-'pomisli'.
Kod bestrasnog coveka 'vladalacki' um se moze zaustaviti na dosavsoj pomisli kao
sila koja raspoznaje bice, ostajuci potpuno slobodan od njenog uticaja. Ali ako u
coveku postoji 'mesto' , ako postoji odgovarajuca podloga, nekakvo raspolozenje
prema duhu koji se skriva u pomisli, tada energija pomisli hrli da osvoji psihicki svet,
tj. Srce, dusu covekovu. Pomisao to postize time sto u dusi, raspolozenoj prema
poroku, izaziva izvesno osecanje naslade, svojstveno ovoj ili onoj slasti. U toj nasaldi
se i sastoji 'iskusenje'. Taj trenutak naslade se jos ne upisuje u greh. To je samo
'predlaganje' greha. Dalji razvitak pomisli mogao bi se grubo, sematski prikazati
ovako: naslada koju predlaze strast privlaci paznju uma, sto predstavlja veoma vazan
momenat, jer je sjedinjenje uma sa pomislju pogodan uslov za njen razvitak. Ukoliko
um jednim unutrasnjim naporom volje ne odbaci predlozenu nasladu, vec i dalje
usredsredjuje svoju paznju na nju, javice se raspolozenje prema njoj, prijatan
razgovor sa njom, a zatim 'pristajanje', koje moze da predje u potpuno i aktivno
'saglasavanje'. Dalje, strasna naslada moze da naraste do te mere da ovlada
covekovim umom i voljom, sto se naziva 'ropstvom'. Posle toga se sve snage coveka,
savladane strascu, usmeravaju ka vecoj ili manjoj resenosti za ostvarenje greha na

6
delu, ukoliko za to ne postoje spoljasnje prepreke, ili ako postoje, ka trazenju
mogucnosti takvog ostvarenja.

25. Da bi se sve ovo izbeglo potrebno je da se um molitvom sabere u srce. To je

nasusna potreba svakog podviznika koji zeli da se kroz istinsko pokajanje ucvrsti u
duhovnom zivotu. U ovakvom stanju um se sav pretvara u sluh i vid i cuje i vidi
svaku pomisao koja se priblizava spolja i to pre nego sto ona prodre u srce.'Kceri
vavilonska, krvnico!...blago onome koji uzme i razbije decu tvoju o kamen imenom
Isusa Hrista ' (Ps. 136, 8-9).

26. Cuvaj srce od svake strane pomisli pomocu umne budnosti, kako bi, otklonivsi
svaki tudj uticaj spolja, dosao do stajanja pred Bogom u cistoj molitvi. Ovo delanje se
naziva umno bezmolvije.

35. Buduci apsolutno slobodan, Bog nije podvrgnut nikakvom mehanickom pritisku,
niti bilo kakvoj prinudi. Umno bezmolvije iziskuje potpuno samoodricanje. To je
ujedno i najtezi podvig. Ta covekova odluka da se oda velikom stradanju radi
uspesnijeg ispunjavanja zapovesti Bozjih, privlaci Bozju blagodat, naravno ukoliko se
taj podvig vrsi u duhu smirenja. Gord covek nikada nece dostici pravo bogoopstenje
ma kakav metod primenjivao.

36. Mnogo je na zemlji onih koji veruju, ali je malo onih koji znaju Boga! Pod znanjem
se ne podrazumevaju gnoseolosko-bogoslovski zakljucci, vec opit zivoga opstenja.
Znanje je sa-bitisanje.

37. “Bog je (coveka) sazdanog po obrazu, stvorio bez strasti…,zato… strasti nisu u
prirodi duse, nego su nesto pridodato, i za njih je kriva sama dusa… Ako su ti
osecanja (cula) zakljucana bezmolvijem, uvideces kakva blaga ima dusa sakrivena u
sebi» (Isak Sirin, Slovo3).

38. Svetitelj nije onaj koji poseduje visoke crte ljudske moralnosti, niti onaj ko svoj
zivot provodi u podvizivanju i molitvi (jer i fariseji su postili i “dugo» se molili),
nego onaj ko u sebi nosi Svetoga Duha.

39. Samo duhovni covek koji poznaje zivotvorni uticaj Bozanske blagodati, sposoban
je da shvati strast ko patnju i smrt u samom njenom zacetku, jer blagodat radja u dusi
odvratnost i “mrznju» prema gresnim pokretima u nama. Borba sa strastima jeste
pocetak duhovnog zivota. Kada bi se ova borba sastojala samo u odricanju od
nasladjivanja, tada bi ona bila laka. No tezi je onaj drugi stupanj-kada nezadovoljena
strast pocinje da muci coveka u vidu najrazlicitijih bolesti. Pravi podviznik je tada
spreman, u svojoj resenosti da im se ne podcini, da ide i do smrti- do koje ne dolazi
jer Bog tada jos vise cuva coveka. Ovakva hrabrost je neophodna za duhovno
uzrastanje.

7
40. Bogoslov-racionalista izgradjuje svoj sistem, otprilike kao sto arhitekta gradi neki
dvorac ili hram, koristeci empirijske ili metafizicke pojmove kao gradjevinski
materijal i brinuci se pritom vise o velicanstvenom i harmonicnosti svog idealnog
projekta u njegovom logickom aspektu, nego o njegovoj saglasnosti sa stvarnom
istinom bica. Uzrok ovakvom pristupu je gordost!

41. Bogoslov-filozof se, buduci racionalista, uzdize do nadracionalne misaone sfere

koja jos nije Bozanski svet jer se nalazi u granicama covekove tvarne prirode. To su
krajnje granice koje rasudjujuci um moze da dostigne na putevima svog prirodnog
razvitka. Dostigavsi ove “granice svetlosti i tame» covek u stvari sagledava svoju
umnu krasotu, koja iako svetlost nije Istinska Svetlost, u kojoj nema nikakve tame,
vec prirodna svetlost uma coveka stvorenog po obrazu Bozjem.

42. Koji je znak pravog bogoopstenja, a ne mastarskog, filozovskog? Jedino merilo

koje podleze nasoj logickoj kontroli, a to je - ljubav prema neprijateljima i molitva za
ceo svet. Ako pak nemas ove ljubavi trazi je i Gospod ce ti dati, jer je rekao: Istite i
dace vam se, trazite i naci cete (Mt. 7,7).

43. Hriscanski zivot je saglasnost dveju volja: Bozanske i covecije. Ako smo mi
samoljubivo okrenuti sebi, onda bez obzira na visinu sagledanja, mi bivamo
zatvoreni za dejstvo Bozje blagodati.

44. Pravoslavni podviznik resava sve probleme kroz veru i molitvu. On ne veruje
svome nemocnom razumu, vec Bogu. Veruje da su Hristove zapovesti nepogresivo
merilo i kanon istine, da su one po samoj svojoj sustini Bozanska sila i sam vecan
zivot.
Svako delo, svaka rec, svaki i najmanji unutrasnji pokret misli ili osecanja – sve se
svodi na sud Hristovih reci.

45. Postoje razliciti oblici duhovne borbe, ali je najteza i najslozenija borba sa
gordoscu. Izopacavajuci Bozanski poredak gordost svuda unosi raspadanje i smrt.
Postavljajuci sebe u prvi plan, ona vodi borbu za prevlast nad svim i u toj borbi njeno
glavno oruzje je um – razum (ratio).

46. Razum tvrdi da se dostojanstvo coveka sastoji u sposobnosti rasudjivanja i ta

sposobnost treba da pretstavlja njegovo prevashodstvo nad svetom. Kako bi utvrdio
svoje prvenstvo u bicu, razum istice svoja dostignuca, svoju kulturu. On tvrdi da
jedino njemu pripada pravo resavanja i pravo utvrdjivanja istine. Bezlican u
zakonima svoga funkcionisanja, a u sustini samo jedna od projava zivota covekove
licnosti, jedna od njenih energija- razum u slucaju da mu se ustupi vodeca uloga u
duhovnom bicu covekovom, dosledno dolazi do toga da zapocinje borbu i sa svojim
izvorom, tj. licnim nacelom. Uznoseci se, kako on to uobrazava, do najvecih visina,
zatim spustajuci se, kako se to njemu cini, do najvecih dubina, razum tezi da se kosne
granica bica kako bi svemu dao njemu svojstvenu “definiciju». Ne dostigavsi ovaj

8
svoj cilj, iznemoglo pada objavljujuci: “Nema Boga!»(slicno ribici u akvarijumu koja
bi izjavila-nema okeana). Zatim nastavljajuci borbu za prevlast, drsko,a u isto vreme
s tugom govori: “Ako Bog postoji, kako mogu da se saglasim da taj Bog nisam ja?».
Ne nasavsi granice bica i pripisavsi sebi tu beskrajnost, razum se gordo dize klicuci:
“Sve sam proucio i nigde nisam nasao veceg od sebe. Prema tome ja sam Bog». To su
krajnje granice razumskog mastanja i u isto vreme poslednje dubine pada i mraka.

47. Iz borbe protiv gordosti podviznik moze da izadje kao pobednik samo kroz veru
koja pobedjuje svet. Ova borba se ne vojuje u udobnoj naslonjaci radnog kabineta (sa
viskijem u jednoj i cigarom u drugoj ruci-omiljen nacin racionalista), vec u nocnoj
tisini gde se s velikim placem pada pred Bogom sa molitvom. Ova borba moze da
traje godinama, sve dok se covek ne ocisti od strasti i dok se ne pojavi Bozanska
svetlost, da obelodani nepravilnost nasih sudova i da izvede dusu u beskrajne
prostore istinskog zivota.

48. Gordost svim silama nastoji da stvori svoj svet,(setimo se Denice-Lucifera), a

smirenje prima zivot od Boga. Sagledavanja koja se postizu naporima razuma nisu
prava sagledavanja, vec umisljena. Kada se ovo umisljeno primi kao istinito, u dusi
se stvara takvo stanje koje sprecava delovanja blagodati, tj. pravog sagledavanja.

49. Iako su cinili cuda svetitelji su govorili: “Ja cu se muciti u adu!». Oni su kroz opit
dosli do saznanja o sledecem: ako dusa osudi sebe na adske muke, ali se i dalje cvrsto
uzda u Bozje milosrdje, Bozja sila ce ispuniti dusu i Duh Sveti ce joj jasno svedociti o
spasenju. Samoosudjivanjem dusa se smirava i u njoj nema nikakvih pomisli, vec
cistim umom stoji pred Bogom. To je duhovna mudrost!

50. Bozanstvena sagledavanja ne daju se coveku kada ih on sebi postavi za cilj, nego
onda kada je dusa za to spremna. Ko se toga udostoji otkrice mu se stvari : Sto oko ne
vide i uho ne cu, i u srce coveku ne dodje (1.Kor.2,9).
Nazad na vrh

51. Pravo bogoslovlje ne sacinjavaju dosetke um-razuma, niti je ono rezultat kritickog
istrazivanja, nego kazivanje o onom bicu u koje je covek bio uveden dejstvom Svetog
Duha.

51. Zatvorivsi prilaze svog srca i postavivsi kao strazu um, oslobodjen od mastanja i
razmisljanja, ali naoruzan militvom i imenom Isusa Hrista, podviznik stupa u borbu
sa svim uticajima i pomislima koji naviru spolja. U tome se sastoji sustina umnog
trezvljenja. Njegov cilj je borba sa strastima.

53. Covek sa nedovoljnom unutrasnjom paznjom vrlo lako pada pod uticaj pomisli i
postaje njen rob. Opredeljivanjem svoje volje za pomisao, covek se duhovno
upodobljava, cak poistovecava sa duhom, cija se energija sadrzi u pomisli. Povevsi se

9
za strasnom mislju, koja je vrlo cesto posledica demonskih delovanja, covek postaje
orudje demonskih dejstava.

54. Poznavanje strasti koje se stice putem njihovog savladavanja, dovodi do

prozorljivosti iz iskustva. Ta prozorljivost nikada ne moze biti tako savrsena, kao ona
koja se javlja kao dar narocitog dejstva blagodati. Takodje postoji i treci vid
prozorljivosti koji je posledica demonskog delovanja. Ova prozorljivost je veoma
opasna, jer pre ili posle dovodi do bolesnog poremecaja svih covekovih duhovnih i
dusevnih moci, unakazujuci i sam njegov lik.

55. Prava duhovna prozorljivost jeste dar blagodati. Ovoj prozorljivosti se otkrivaju
dubine covecije duse. Ta vrsta prozorljivosti nema u sebi niceg psihopatoloskog i
nanosi stradanja onima koji je poseduju samo zbog toga, sto je, kao Bozji dar, puna
ljubavi, a njoj se pruza prilika da gleda uglavnom covekovu “unakazenost i
unizenost».

56. Postoje tri sustinska stupnja duhovnog puta: prvi-dobijanje blagodati, drugi-
njeno gubljenje i treci-vracanje blagodati ili njeno ponovno sticanje kroz podvig
smirenja.

57. Pamtiti duhovno veoma je tesko, zato sto je u duhovnom zivotu vrlo malo
spoljasnjih izraza, obrazaca, na koje bi se vestastveno secanje moglo osloniti. Nije li
upravo zato sveznajuci Gospod Svoje ucenje o tajnama Carstva prenosio narodu
putem slika iz zivota i preko prica?

58. Evo organskog puta ka bestrascu: Vera (ne kao logicko ubedjenje, vec kao
osecanje zivoga Boga), od koje se radja strah od Bozjeg suda, od straha se radja
pokajanje, od pokajanja-militva, ispovest, suze. Pokajanje, molitva i suze,
umnozavajuci se i produbljujuci se, dovode do delimicnog oslobodjenja od strasti, od
cega se radja nada. Nada umnozava podviznicki trud, molitvu i suze, utanacava i
produbljuje osecanje greha, usled cega raste strah, koji prelazi u najdublje pokajanje,
koje privlaci Bozje milosrdje i dusa se udostojava blagodati Svetog Duha, ispunjene
svetloscu Bozanske ljubavi.

59. Pred Bogom moramo ziveti u strahu i ljubavi. U strahu zbog toga da nebismo
zalostili Gospoda ruznim pomislima, a u ljubavi zato sto je Gospod ljubav.

60. Pravoslavno bezmolvije izvire iz dubokog pokajanja. To je trazenje slobode uma

od svih predstava sveta, kako bi dusa stajala pred Bogom u punoti ljubavi, licem u
Lice, cistim umom u cistoj srdacnoj molitvi. U osnovi bezmolvija lezi Hristova
zapovest: Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dusom svojom, i
svom snagom svojom, i svim umom svojim (Lk.10,27).

10
61. Bog neprestano trazi coveka i zato cim covek samo ispolji teznju ka dobru i
njegovom ostvarenju, blagodat ga vec susrece. Ma sta cinio, covek sam, bez Bozjeg
blagovoljenja, ostaje izvan Bozanske svetlosti. Saznavsi ovo iz vlastitog iskustva,
pravoslavni monah postavlja kao vrhovni cilj svog zivota- sticanje blagodati Svetog
Duha.

62. “A kad dodje On, Duh Istine, uvesce vas u svu istinu… i u onaj dan necete me
pitati nista (Jn.16,13;23).

63. Nema i ne moze biti takvog slucaja, kada bi ispunjenje Hristovih zapovesti moglo
da nanese stetu, buduci da je Hristova zapovest projavljivanje apsolutnog dobra.

64. Veliko je i prefinjeno lukavstvo savesti u strasnom coveku. U religioznom zivotu

covek koji je opsednut strascu cesto pretstavlja strasti kao zahtev pravde i koristi,
cesto i kao borbu za slavu Bozju.

65. U nasem zemaljskom zivotu, u sferi ostavljenoj Bogom za projavljivanje ne samo

pozitivnih nego i negativnih mogucnosti slobode, niko i nista ne moze potpuno
spreciti projavljivanje zla; ali molitva pokrenuta ljubavlju, moze znatno da utice na
tok zbivanja i da umanji razmere zla.

66. Hiljadugodisnji opit prenosen sa kolena na koleno i sa pokoljenja na pokoljenje

svedoci o jednome: kada Bog vidi vernost podviznikove duse, kao sto je video kod
Jova, On coveka vodi po takvim dubinama i visinama koje drugi ne poznaju. Ukoliko
je veca i dublja covekova vernost i poverenje prema Bogu, utoliko ce strozije biti
proveravanje i savrseniji opit, koji moze da dospe do krajnjih granica ljudske moci.

67. Sve dok se ne oslobodi svoje gordosti, covek je podlozan nastupima izuzetno
mucnog adskog ocajanja koje izopacava njegove predstave o Bogu i o putevima
Njegovog promisla. Gorda dusa smatra da je Bog vinovnik njenih patnji i
predtstavlja Ga beskrajno surovim. Ziveci van Bozanske svetlosti, dusa u svome
ocajanju ide tako daleko, da joj se i bice samoga Boga cini kao besmislica, usled cega
se sve vise udaljuje od Boga.

68. Vecina bogobojazljivih hriscana nisu doziveli u toku svog zivota vaskrsenje svoje
duse, ali vera u Njega ih je krepila. Blazeni koji ne videse, a verovase (Jn.20,29).

69. Kad covek po Bozjem promislu prvi put oseti bogoostavljenost i priblizavanje
satane, citavo njegovo bice i dusu i telo, pritisnu velika stradanja i strah. Dusa tada
saznaje sta je djavo, saznaje snagu njegove surovosti i uzasnuta velicinom zla koje
stoji pred njom sva pretrne toliko, da vise nije sposobna ni za molitvu. U takvim
trenutcima dusa koja ne zeli da prihvati djavola ili cutke zamire sa mislju o Bogu, ili
u boljem slucaju, nalazi u sebi dovoljno snage da priziva Bozje ime. Ona tek kasnije
saznaje da je Bog ni jedan trenutak nije ostavljao.

11
70. “Drzi svoj um u adu i ne ocajavaj!»- to je savet za pobedu nad djavolom. Naime,
prilikom svakog priblizavanja djavola, dusa svu svoju mrznju okrece na sebe i kao
svog najveceg neprijatelja sebe samu osudjuje na vecnu muku, dodajuci: “Bog je svet,
istinit i blagosloven vavek». Naoruzana ovakvim oruzjem, dusa se oslobadja od
svakog straha i vragu postaje nepristupacna.

71. Kod svih koji su prelasceni demonskim pomislima javlja se gordost, koja moze da
se skriva cak i pod vidom najvece poniznosti.

72. Borba sa gordoscu je poslednji stupanj borbe sa strastima. U prvo vreme

podviznik se bori sa grubim telesnim strastima, zatim sa razdrazljivoscu i najzad sa
gordoscu.

73. Pri duhovnom sagledanju podviznik vidi stvari koje za vecinu ljudi ostaju tajna.
Njemu je tesko da o tome govori, jer prevedena na ljudski jezik ona izgleda sasvim
drukcija. Neophodan uslov za razumevanje jeste zajednicko i istovetno iskustvo.

74. Hristova rec pretocena u zivot cini coveka bogom. Hristov Duh vodi covekov duh
ka poznanju Boga, ka iskustvenom poznanju,jer i sama rec “poznanje» oznacava ne
neko apstraktno intelektualno usvajanje, ne shvatanje pomocu razuma, nego
uvodjenje u Bozansko bice, prisajedinjavanje bicu.

75. Krajnje granice covekovog bica su sa jedne strane-ljubav prema Bogu do mrznje
prema sebi i sa druge strane-ljubav prema sebi do mrznje prema Bogu. U prvom
slucaju-sveta i savrsena ljubav i sveta i savrsena mrznja, a u drugom-grehovno
samoljublje i grehovna mrznja.

76. Bog sve priziva i one koji se odazovu Bog strogo ispituje. Stepen strogosti ovog
ispitivanja srazmeran je stepenu vernosti i predanosti ispitanika. Time On covekovu
dusu vaspitava ne tako sto bi je odvojio od suceljavanja sa zlom, nego tako sto joj daje
snage da pobedi svako zlo.

77. Priroda sveljudskog bica je takva da covek, savladjujuci zlo u sebi, nanosi snazan
udarac kosmickom zlu, a posledice toga imaju blagotvoran uticaj na sudbinu celog
sveta. Pojava jednog jedinog svetitelja jeste od izvanrednog znacaja za celo
covecanstvo. Prema svedocanstvu svetog Varsanufija u njegovo vreme je molitva tri
coveka spasla svet od katastrofe. Kada zemlja bude prestala da radja svetitelje,
nestace i sile koja cuva svet od katastrofe i nikakva ljudska nauka niti kultura nece
sacuvati svet od propasti.

78. Misao o “slabosti» hriscanstva je duboko nepravilna. Sveti ljudi poseduju moc
kojom bi mogli da vladaju nad ljudima, nad masama, ali oni idu obratnim putem: oni
sebe potcinjavaju, predaju u vlast bratu i kroz to dobijaju takvu ljubav koja je po

12
svojoj sustini neprolazna. Na ovaj nacin oni ostvaruju pobedu koja ce trajati vecno,
dok pobeda silom nikad nije trajna i pre se moze smatrati sramotom nego pohvalom
covecanstva.

79. U Jevandjelju je jasno receno…Kad Samarjani nisu hteli da prime Hrista, apostoli
Jakov i Jovan su hteli da svedu oganj sa neba da ih istrebe. Ali Gospod im je zapretio
rekavsi: “ Ne znate kakvog ste vi duha…Jer Sin Coveciji nije dosao da pogube duse
ljudske nego da ih spase» (Lk.9,52-56).

80. Sv.Siluan je uvek tvrdio da u onome ko ne voli svoga neprijatelja nema Bozje
ljubavi. Pod “zaljenjem neprijatelja» on nije podrazumevao prezrivo sazaljenje, vec
zalost srca koje voli. To je on smatrao oznakom istinskog Bozjeg puta.

81. Smirujmo sebe, jer gordost nam smeta da volimo!

82. Hriscanin se u svom srcu smirava do krajnjih granica, saznaje da je “nizi od svake
tvari» i kroz to smirenje uzdize se ka Bogu, postajuci visi od svake tvari.

83. Da bi se covek ucvrstio u Bozjoj ljubavi, neophodno je da gnev i “mrznja»

dostignu svoju krajnju meru,ali da su usmereni na greh koji zivi u nama, na zlo koje
dejstvuje u nama-u nama samima, a ne u bratu.

84. U ustrojstvu sveta moze se uociti odredjeni hijerarhijski poredak, podela na vise i
nize: Piramida bica. Medjutim, u ljudskoj savesti nalazimo ideju jednakosti kao stalni
zahtev nase duboke savesti. Pogledajmo stoga kako Hristos razresava ovaj problem.
Gospod ne porice cinjenicu nejednakosti, ne porice postojanje hijerarhije, podelu na
vise i nize, vece i manje, ali ovu Piramidu okrece vrhom na dole i tako postize krajnje
savrsenstvo. Nesumnjivo,sam vrh ove Piramide je Sin Coveciji, jedinstveni, istinski,
vecni Gospod. I On za Sebe kaze da nije dosao da mu sluze, nego da sluzi i dade
zivot svoj u otkup za mnoge (Mt.20,28 )

85. Hristos je kao Tvorac, tj. Uzrocnik, Vinovnik bica, i u tom smislu “Vinovnik» bica
sveta, na Sebe uzeo breme-greh celoga sveta. On je vrh nadole okrenute piramide,
koji podnosi teret svekolike piramide bica. Hristovi sledbenici se na cudesan nacin
upodobljavaju Hristu primanjem na sebe bremena i nemoci drugih: Duzni smo, pak,
mi jaki slabosti slabih nositi (Rim.15,1).

86. Hriscanin silazi dole, na dno izokrenute piramide, u tacku gde je koncentrisan sav
ogroman pritisak i gde se nalazi Onaj koji je na sebe uzeo greh sveta-Hristos. Tu
nastaje stanje koje se ne moze recima saopstiti. Dubina i snaga prezivljenih stradanja
u vlastitom zivotu ispunjavaju srce velikim sazaljenjem prema svakom patniku, a
sastradalna ljubav postaje spremna da citavo svoje bice zrtvuje za dobro bliznjeg.

13
87. Da bi se covek osmelio na molitvu za ceo svet, mora najpre njegovo licno
pokajanje da dostigne punotu. Jer ukoliko produzi da zivi u grehu i strastima, on
umesto da ponese breme bliznjih, na njih tovari i svoje sopstveno breme. (Fil.3,10;
1.Pt.4,13; 1 Pt.4,1).

88. Ko makar delimicno i makar iz daleka sledi Hrista na Njegovom putu u

Jerusalim, razumece strah koji su osetili Njegovi ucenici, kada su isli za njim
(Mk.10,32). To je stoga sto sve, ucinjeno po Hristovoj zapovesti, obavezno biva
podvrgnuto proveri, i tek nakon toga zadobija svoju vecnu vrednost.

89. U zivotu podviznika ima trenutaka u kojima je on spreman da bez trunke

kolebanja jurne pravo u smrt. Medjutim ovaj oganj obicno tiho plamti u njegovoj
dusi, ne projavljujuci se u svoj sili. Dakako, umereno, skriveno spoljasnje dejstvo
ovog plamena neophodno je i tokom svakodnevnog zivota, jer nam on daje snage da
ispunjavamo Hristove zapovesti.

90. Vracajuci se, po okoncanju molitve, u grubost psiho-fizickog zivota, dusa oseca
nekakvu setu zbog nesavrsenosti svoje zrtve i cak i nekakav stid zbog svoje laznosti,
kako je kazano: Svaki covek je laz (Ps.115,2). Lazan je zato sto nije neizmenjiv, nego
ako danas kaze: “volim» , sutra vec ne zatice u sebi tu ljubav.

91. Kako cu da znam da li me Gospod voli? Evo kako. Ako se hrabro boris sa
grehom, znaci da te Gospod voli. Ako volis svoje neprijatelje, Gospod te jos vise voli.
A ako dusu svoju polazes za druge, znaci da te Gospod mnogo voli, jer je i On Sam
polozio dusu Svoju za nas.

99. Gordima Gospod ne da da ga poznaju, a oni pak misle da mnogo znaju. Budimo
smireni bratijo i Gospod ce nam sve pokazati, kao sto otac pokazuje svojoj deci.

100. Umom pogledaj sta se desava u dusi. Ako je u dusi makar malo blagodati, bice i
mira i osecace ljubav prema svima. Ako je blagodati vise, osecace se svetlost i velika
radost, a ako je jos vise, onda ce i samo telo osetiti blagodat Duha Svetoga. Ne
osecaju svi Duha Svetoga, ali ce se spasti svi koji imaju strah Gospodnji i drze
Njegove zapovesti.

101. Kad nema dobrih duhovnika, treba se u smirenju predavati volji Bozjoj i tada ce
nas Gospod Svojom Blagodacu upucivati.

102. Nikad ne ropci na svoju sudbinu, jer privremene teskoce koje podnosimo radi
Boga pripremaju nam vecnu radost sa njim.

103. O, bratijo moja, molim vas i preklinjem u ime Bozijeg milosrdja, verujte u
Jevandjelje i u svedocanstvo Svete Crkve i jos ovde, na zemlji, okusicete rajsko
blazenstvo. Jer carstvo Bozije je unutra u vama. Ljubav Bozija unosi raj u dusu.

14
104. Oni koji idu kod duhovnika koji se tu nadje, cak i ako nije opitan
nastavnik,Gospod ce sacuvati zbog njihovog smirenja. Ako pak pomislis da tvoj
duhovnik zivi nemarno i da u njemu nema blagodati Bozje, znaj da ces zbog takve
misli silno postradati i da ces sigurno pasti u prelest. Gospod ce te tim putem smiriti.

105. Molitva samo iz navike, bez skrusenosti srca zbog ucinjenih grehova nije ugodna
Gospodu. Onog ko se moli, a misli na drugo, Gospod ne slusa. Ako zelis da se cisto
molis budi smiren, uzdrzljiv, cesto se ispovedaj i zavolece te molitva. Budi poslusan,
sa dobrom savescu potcinjavaj se vlastima i budi svime zadovoljan, pa ce ti se um
ocistiti od sujetnih misli. Secaj se da te Gospod gleda i boj se da cime ne ozalostis
brata. Ne osudjuj bliznjeg i ne vredjaj ga, cak ni pogledom, i Duh Sveti ce te zavoleti i
Sam ce ti u svemu pomagati.

106. Onaj ko voli neprijatelje, ubrzo ce upoznati Gospoda Duhom Svetim, a o onome
ko ne voli neprijatelje necu ni da pisem. Njega mi je zao, jer on muci i sebe i druge, i
nece poznati Gospoda.

107. Kod onog ko se moli iz navike, molitva je uvek ista, a kod onog ko se usrdno
moli, postoje mnoge promene u molitvi: ili ima borbu sa zlim duhom, ili sa samim
sobom, sa strastima ili sa ljudima. A u svemu tome treba biti odvazan i cvrst.

108. Ako je nasa molitva ugodna Gospodu, imacemo u dusi svedocanstvo Duha
Svetoga. On je prijatan i tih. Ranije nisam raspoznavao da li je Gospod primio moju
molitvu, niti sam znao po cemu bih to mogao da poznam.

109. Ako tvoj um zeli da se moli u srcu, a ne moze, onda izgovaraj reci molitve
ustima i drzi um vezan za reci. Vremenom ce ti Gospod dati srdacnu militvu bez
pomisli, pa ces se lako moliti.

110. Poneki su povredili svoje srce, pa su dosli dotle da se vise nisu mogli ni ustima
moliti. Znaj poredak duhovnog zivota: Darovi se daju prostoj, smirenoj i poslusnoj
dusi. Onome ko je poslusan i u svemu uzdrzan: u hrani, u recima u ophodjenju, Sam
Gospod ce dati dar molitve i ova ce se lako vrsiti u srcu.

111. Neprestana molitva dolazi od ljubavi, a gubi se zbog osudjivanja drugih, praznih
razgovora i neuzdrzljivosti.

112. Onaj ko ljubi Boga moze da misli na Njega i dan i noc, jer ljubav prema Bogu ne
ometaju nikakvi poslovi.

113. Dusa koja je izgubila smirenje, izgubila je i blagodat i ljubav prema Bogu. Tada
se gasi plamena molitva. Medjutim, dusi koja se umiri od strasti i stekne smirenje,

15
Gospod daje Svoju blagodat. Tada se ona moli za neprijatelje kao za samu sebe a za
ceo svet se moli sa vrelim suzama.

114. Prve godine po primanju Duha Svetoga mislio sam: Gospod mi je oprostio
grehe, blagodat svedoci o tome. Sta mi vise od ovoga treba? No, ne treba tako misliti.
Premda su nam gresi i oprosteni, ipak treba da ih se secamo i da zalimo zbog njih.
Samo tako cemo sacuvati skrusenost. Ja nisam tako radio i prestao sam da se
skrusavam, te sam mnogo prepatio od demona. Bio sam u nedoumici sta se to
samnom zbiva. Otkuda su naisle ove rdjave misli kad moja dusa poznaje Gospoda i
Njegovu ljubav? Medjutim, Gospod se sazalio na mene i Sam me je uputio kako se
treba smirivati: “Drzi um svoj u adu i ne ocajavaj». Eto time se pobedjuje djavo. A
kad bih umom izlazio iz plamena, rdjave misli su ponovo nadirale.

115. Onaj koji poput mene izgubi blagodat, treba hrabro da se bori protiv djavola.
Znaj da si sam za sve kriv: pao si u gordost i slavoljublje i Gospod ti milostivo daje da
poznas sta znaci biti u Duhu Svetom, a sta u borbi sa demonima. Na taj nacin dusa
opitom uvidja zlo koje donosi gordost. Tada ona bezi od slavoljublja i od ljudske
pohvale i od pomisli. Tada dusa pocinje da prezdravlja i da se uci da cuva blagodat.

116. Kako cemo znati da li je dusa zdrava ili nije? Bolesna dusa je gorda, dok zdrava
voli smirenje, kao sto ju je naucio Duh Sveti. A ako i ne zna to, ona ipak sebe smatra
gorom od svakoga.

117. Smirena dusa se uci iz iskustva. I da je Gospod svaki dan uzdize na nebo i
pokazuje joj svu slavu nebesku u kojoj prebiva, ona ce govoriti: “Pokazujes mi slavu
Svoju zato sto volis stvorenja Svoja. Ali Gospode, daruj mi plac i silu da Ti
zahvaljujem. Ja treba da placem zbog svoji grehova». Drugacije neces sacuvati
blagodat Duha Svetoga koju Bog daje bez ikakvih prethodnih zasluga sa nase strane,
vec jedino po milosti Svojoj.

118. Neki govore da je ranije tako bilo, a da je sada to zastarelo. Ali kod Gospoda
nikad nista ne menja svoju vrednost. Mi smo ti koji se menjamo, postajemo rdjavi i
gubimo blagodat. Onome koji iste Gospod sve daje i to ne zato sto je zasluzio, vec
zato sto je Bog milostiv i sto nas voli. Ja o ovome pisem, jer dusa moja zna Gospoda.

119. Telo se moze brzo isusiti postom, ali neprestano smirivati sebe tesko je i nije brzo
dostizno. Marija Egipcanka se 17 godina borila sa strastima kao sa divljim zverima i
tek je tada nasla mir, a telo je ona brzo ispostila buduci da u pustinji nije imala cime
da se hrani. Smirena dusa ima veliki mir, dok gorda sama sebe muci.

120. Gordost neda dusi da stupi na put vere. Gordi nebi nasli spokojstvo cak kad bi
ga i na silu odveli u raj. I tu bi on bio nezadovoljan i govori bi:»Zasto nisam na
prvom mestu?». Dakle da bismo se spasli treba da se smiravamo. Smirena dusa je
ispunjena ljubavlju, ne trazi prvenstva, svima zeli dobro i svime je zadovoljna.

16
121. Ko je smirio sebe pobedio je djavola.

122. Kada se dusa seca smrti, postaje smirena, potpuno se prepusta volji Bozjoj i zeli
da sa svima bude u miru i da sve voli.

123. Gospod voli ljude, ali im salje nevolje da bi uvideli svoju nemoc i smirili se. Neki
mnogo stradaju zbog siromastva i bolesti, ali se ne smiravaju, tako da stradaju bez
koristi. Sam Gospod im govori: “Smiri se i tvoja ce se zalost okrenuti na radost i u
cudu ces se pitati zasto si se ranije toliko mucio i zalostio».

124. Dusa smirenog coveka je kao more. Kamen koji bacis u njega za trenutak
zatalasa povrsinu, a zatim potone u dubinu. Tako i nevolje brzo tonu u srcu smirenog
coveka, jer je sa njim sila Gospodnja.

125. Gorda dusa moze da izuci sve knjige, ali nikad nece poznati Gospoda. Ona
svojom gordoscu ne ostavlja mesta blagodati Duha Svetoga, a Bog se poznaje jedino
Duhom Svetim.

126. Gord se covek boji ukora, a smireni ne. Ko je stekao Hristovo smirenje,
neprestano se ukorava i raduje kada ga drugi ruze, a zalosti kada ga ljudi hvale. Ali
ovo je jos uvek samo pocetak smirenja. Dusa sebe vidi gorom od svih tek kad pozna
Gospoda Duhom Svetim.

127. Kada se dusa nauci smirenju ni tuga ni uninije joj se nece pribliziti, jer je Duh
Boziji raduje i veseli. Najsavrsenija u smirenju je Majka Bozija i zato je slave svi
narodi sveta i sluze joj sve sile nebeske. I eto, Nju nam je Gospod dao za zastupnicu i
pomocnicu

128. Gospod se jednom javio Pajsiju Velikom i rekao mu: “ Pajsije, ako zelis da se vise
ne gnevis, nista nemoj pozeleti, nikog ne osudjuj, niti mrzi». Tako ce i svaki covek
uvek imati mir u dusi ako otseca svoju volju pred Bogom i ljudima.

129. Ako te snadje nevolja, pomisli: “Gospod vidi moje srce i ako mu bude ugodno,
bice dobro i meni i drugima». Tako ce ti u dusi uvek vladati mir, a ako neko ropce
nikada nece imati mira u dusi, pa makar se i mnogo molio i postio.

130. Gospod nas voli i stoga se ne treba nicega bojati, osim greha- jer se zbog njega
gubi blagodat Bozija. Tada djavo proganja dusu, kao sto vetar goni dim ili suv list.

131. Moleci se neprestano za ljude, otac Jovan Kronstatski je cuvao dusevni mir cak i
u velikoj guzvi i metezu, a mi ga gubimo, jer nemamo u sebi ljubavi prema bliznjima.
Neka svako razmisli o ovome.

132. Prepodobni Pajsije Veliki molio se za svog ucenika koji se bio odrekao Hrista.
Gospod mu se javio za vreme molitve i pitao: “ Pajsije za koga se to molis? Pa on se

17
odrekao Mene!». Prepodobni, medjutim nije mogao a da i dalje ne zali svog ucenika.
Tada mu se ponovo javio Gospod i rekao:»Pajsije, ljubavlju svojom postao si slican
Meni». Tako se, eto, stice mir i drugog puta nema.

133. Brata treba savetovati sa krotoscu i ljubavlju. Mir se gubi kada se hvalimo ili
uznosimo nad bratom i kad osudjujemo ili poucavamo druge bez krotosti i ljubavi.
On se gubi i kada previse jedemo ili se nehatno molimo.

134. Onaj ko ima Duha Svetoga i na druge ga izliva, a ko u sebi ima zlog diha i na
druge prenosi zlo.

135. Ako si staresina i treba da osudis nekog zbog zlih dela, prvo se pomoli da ti
Gospod da milostivo srce koje On voli, pa ces pravilno rasuditi. Medjutim, ako budes
sudio ljude po delima, pogresices i neces biti ugodan Bogu.

136. Suditi treba jedino radi ispravljanja coveka.

137. Covek i sam u svemu treba da ima cistu savest. Zivimo u miru i ljubavi i Gospod
ce nas poslusati i sto god korisno zaistemo- dace nam.

138. Ako ne budemo voleli neprijatelje, mozda cemo ponekad i biti spokojni u dusi, a
ako ih budemo voleli, mir ce prebivati u nama i dan i noc.

139. Cuvaj u dusi mir i blagodat Svetog Duha. Ako mir budes preneo na brata, Bog ce
i tebi darovati neuporedivo vise, a ako ozalostis brata, znaj da ce i na tvoju dusu
neizbezno doci zalost.

140. Kada bi carevi i vodje naroda imali ljubav prema Bogu, nikada ne bi ratovali. Rat
se salje za greh, a ne za ljubav. Kada bi se vlastodrsci pridrzavali zapovesti Bozijih, a
narod i potcinjeni vlastodrsce slusali u smirenju, na zemlji bi nastao veliki mir i
veselje. Ali, zbog vlastoljublja i neposlusnosti gordih strada celo covecanstvo.

ODNOS PREMA NEPRAVOSLAVNIMA

Nemoguce je ne primetiti jednu izvanrednu crtu starcevog karaktera, naime njegov

odnos prema svakom ko drukcije misli. On je iskreno i duboko zeleo da razume
svakog coveka u najboljem smislu reci, i da ne povredi u njemu ono sto je za njega
sveto. Uvek je ostajao ono sto je bio. Bio je duboko ubedjen da je "spasenje u
Hristovom smirenju". Radi ove smirenosti on se trudio svom dusom da razume
svakoga sa dobre strane. Imao je istancan osecaj da u svakom coveku prepozna
njegovo odusevljenje, njegovu sposobnost da voli Hrista.

18
Secamo se jednog njegovog razgovora sa nekim arhimandritom koji je vrsio
misionarsku sluzbu medju nepravoslavnim hriscanima. Ovaj je mnogo cenio starca i
za vreme boravka u Svetoj Gori posecivao ga je nekoliko puta. Jednom ga je starac
upitao kako on propoveda? Jos mlad i neiskusan, arhimandrit je stao da gestikulira i
uzbudjeno odgovori:
- Ja im kazem: vasa je vera zabluda, kod vas je sve izopaceno, lazno, i ako se ne
pokajete, nema za vas spasenja.
Saslusavsi ga, starac ga upita:
- Recite, oce arhimandrite, da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?
- Da, veruju.
- A da li postuju Majku Boziju?
- Postuju, ali imaju nepravilno ucenje o Njoj.
- Da li postuju svetitelje?
- Postuju ih, no kakvi svetitelji mogu postojati za njih otkako su otpali od Crkve?
- Vrse li bogosluzenja u hramovima, citaju li rec Boziju?
- Da, postoje kod njih i crkve, i sluzbe, ali trebalo bi da vidite kakve su to sluzbe u
poredjenju sa nasima. Kakva hladnoca i bezdusnost.
- Znaci, oce arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju sto veruju u Isusa
Hrista, sto postuju Majku Boziju i svetitelje, sto ih prizivaju u svojim molitvama.
Medjutim, ako im vi kazete da je njihova vera zabluda, oni vas nece slusati...
Medjutim, ako narodu budete govorili da je dobro sto veruju u Boga, sto postuju
Bogorodicu i svetitelje, sto idu u crkvu na bogosluzenja i sto se kuci mole, sto citaju
rec Boziju i ostalo, ali da u necemu grese i da te greske treba da isprave pa ce sve biti
dobro, i onda ce se Gospod radovati zbog njih, pa cemo se svi spasti miloscu
Bozijom... Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda ce ona biti
na korist onome koji propoveda i onome koji slusa. A kada osudjujemo, necemo
imati koristi i ljudi nece slusati.

O POZNANjU VOLjE BOZJE

Starac je govorio: "Dobro je uvek i u svemu traziti od Boga da nas urazumi sta i kako
da radimo i govorimo". Drugim recima, treba za svaki pojedini slucaj da trazimo da
poznamo volju Boziju i nacin kako da je ostvarimo.
Iskanje volje Bozije je nesto najbitnije u nasem zivotu, jer se covek, posavsi putem koji
mu ukazuje Bozija volja, ukljucuje u vecni Bozanski zivot.
Postoje razliciti nacini da se pozna volja Bozja. Jedan od njih je rec Bozja, odnosno
Hristove zapovesti. Medjutim, u jevandjelskim zapovestima Bozija volja je izrazena u
jednom opstem smislu. To je tako i pored sveg njihovog savrsenstva, ili tacnije
receno, bas zbog njihovog savrsenstva. Usled raznolikosti zivotnih okolnosti covek
veoma cesto ne razume kako bi trebalo da postupi da bi to bilo u skladu sa Bozijom
voljom.
Da bi delatnost i postupak imali dobar kraj, nije dovoljno samo poznavanje zapovesti
- "Ljubi Boga svim srcem, svim umom, svom snagom i bliznjega kao samoga sebe".

19
Potrebno je takodje da dobijemo prosvetljenje od Gospoda, kako da u zivotu
ostvarujemo ove zapovesti. I vise od toga - nama je za ovo neophodna sila svise.

Onaj ko je stekao Hristovu ljubav u srcu, podstaknut njome dela u skladu sa

pobudama koje se priblizavaju volji Bozijoj. Ipak, one se samo priblizavaju volji
Bozijoj, ali nisu savrsene. Nedostiznost potpunog savrsenstva cini neophodnim
neprestano obracanje Bogu sa molitvom za urazumljenje i pomoc.

Nije samo savrsena ljubav nedostizna coveku, vec i savrseno znanje. Jedno delo, koje
izgleda da se cini iz najboljih pobuda, cesto moze da ima nezeljene, cak rdjave
posledice, jer sredstvo ili nacin na koji je ono izvedeno, nije bio dobar ili je
jednostavno bio pogresan za doticni slucaj. Cesto slusamo da se neko pravda time da
je imao dobru nameru. Ali, to nije dovoljno. U zivotu vidimo puno ovakvih gresaka.
Zato covek koji ljubi Boga, treba Njemu i da se obraca da ga On uputi, i da
neprestano u sebi osluskuje glas Boziji.

Prakticno, to se ovako vrsi: svaki hriscanin, narocito episkop ili svestenik, kad treba
da donese neku odluku koja bi bila u skladu sa voljom Bozijom, treba da se najpre
odrekne svoga znanja, pretpostavki, zelja i planova, te da se, slobodan od svega
"svoga", sa budnom paznjom u srcu pomoli Bogu. Prvu misao koja mu se javi u dusi
posle ove molitve on treba da primi kao otkrivenje svise.

Ovakvo ispitivanje Bozije volje putem neposrednog molitvnog obracanja Bogu,

narocito kad smo u nevolji i kad nas zadesi kakva beda, dovodi do toga da mi, - po
recima starca - "cujemo odgovor Boziji u svojoj dusi, uceci se razumevanju Bozijeg
promisla... Zato treba da se svi ucimo poznavanju Bozije volje. Ako se, pak, ne
budemo tome ucili, nikada necemo upoznati taj put".

Ako hocemo da postignemo jos visi oblik poznanja Bozije volje, moramo se
postepeno navikavati na neprestanu molitvu, sabirajuci paznju u srce. No, da bismo
sto jasnije culi Boziji glas u sebi, treba da se odreknemo svoje volje i da budemo
gotovi na svaku zrtvu, poput Avrama, pa cak i poput Samoga Hrista, koji je, po reci
apostola Pavla, Ocu bio poslusan do same smrti

Covek koji podje ovim putem imace uspeha samo ako kroz blagodatni opit pozna
kako Sveti Duh dejstvuje u coveku, i ako se u njegovom srcu ukoreni nepokolebljivo
samoodricanje, tj. ako se potpuno odrekne svoje "individualne" volje, da bi poznao i
vrsio svetu volju Boziju. Tada ce mu se otkriti u cemu je pravi smisao pitanja koje je
starac Siluan postavio ocu Stratoniku: "Kako govore savrseni?" Njemu ce postati
srodne reci i reci svetih otaca: "Jer nadje za dobro Duh Sveti i mi". Bolje ce razumeti
ona mesta u Svetom Pismu Starog i Novog Zaveta, gde se govori o slicnom
neposrednom razgovoru duse s Bogom, i priblizice se istinskom razumevanju nacina
na koji su govorili apostoli i proroci.

20
Covek je sazdan po obrazu i podobiju Bozijem i prizvan je u punoti neposrednog
bogoopstenja. Zato bi svi ljudi trebalo da idu tim putem. Medjutim, iskustvo nam
pokazuje da taj put ni izdaleka "nije za svakoga". To je stoga sto vecina ljudi niti cuje,
niti razume glas Boziji u svome srcu, vec se povodi za svojim strastima, koje zive u
dusi i svojom galamom zaglusuju krotki glas Boziji.

U Crkvi postoji drugi put za izlazak iz tog zalosnog stanja, naime - raspitivanje kod
duhovnog oca i poslusnost prema njemu. I starac je voleo taj put, isao njime,
ukazivao na njega i pisao o njemu. On je smatrao da je ovaj smireni put poslusnosti
najsigurniji. Bio je cvrsto ubedjen da ce savet duhovnika, ako pristupimo sa verom,
uvek biti dobar, koristan i bogougodan. Njegova vera u delotvornost Tajni Crkve i
blagodat svestenstva narocito se ucvrstila nakon sto je u Starom Rusiku, na vecernju
u toku Velikog posta, duhovnika, starca Avramija, video preobrazenog, "u oblicju
Hristovom", kako "blista neizrecivim sjajem".

Pun blagodatne vere, on je ziveo u realnosti svetih Tajni Crkve. Secam se da je

smatrao da je poslusnost duhovnom ocu ceoma korisna i u "ljudskom" smislu, tj. na
psiholoskom planu. Dok vrsi svoju pastirsku sluzbu, duhovnik pruza odgovor na
postavljena pitanja kao onaj ko je tog trenutka slobodan od uticaja strasti (pod cijim
uticajem se inace nalazi njegov pitac), i zato jasnije vidi stvari i dostupniji je uticaju
blagodati Bozije.

Odgovor duhovnika u vecini slucajeva nosi pecat nesavrsenosti. No, to nije stoga sto
je duhovnik lisen blagodatnog znanja, vec zbog toga sto savrseno dejstvo prevazilazi
sile onoga koji pita, pa mu je nedostupno. Iako duhovnikove pouke spolja mogu biti
nesavrsene, one ce, ako se prime sa verom i ako se revnosno primene, uvek dovesti
do uzrastanja dobra. Medjutim, cesto se desava da pitac, videci pred sobom samo
"coveka", pocinje da se koleba u svojoj veri i ne prihvata prvu rec svog duhovnog oca,
vec mu se protivi, iznoseci svoja misljenja i sumnje.

Jednom je starac Siluan o ovom vaznom pitanju razgovarao sa igumanom

arhimandritom Misailom (umro 22. jan. 1940.), muzem duhovnim, kome je Bog javno
ukazivao milost i zastitu.

Otac Siluan ga je pitao:

- Kako monah moze da pozna Boziju volju?
- Treba da primi moju prvu rec kao Boziju volju,- odgovorio je iguman. - Ko tako
postupa, na njemu ce pocinuti Bozija blagodat. A ako se neko protivi, ja se kao covek
povlacim.
Smisao ovih igumanovih reci je ovaj:

U slucaju da mu neko postavi pitanje, duhovnik se, kao duhovni otac, molitvom
obraca Bogu da ga On uputi. Ali, buduci covek, on odgovara prema snazi svoje vere,
po recima apostola Pavla: Mi verujemo, zato i govorimo (2.Korincanima 4,13).
Medjutim, mi delimicno znamo i delimicno prorokujemo (1.Korincanima 13,9).
21
Duhovnik je svestan da se on, dajuci savet drugima, sam nalazi na Bozijem sudu, i
zato, kad god nasluti i najmanje protivljenje pitaca, dalje ne insistira na svojoj reci niti
se usudjuje da tvrdi da je ona izraz volje Bozije, te se "kao covek povlaci".

Ova spoznaja se snazno ispoljavala u zivotu igumana Misaila. Jednom je pozvao kod
sebe skoropostrizenog monaha oca S. i nalozio mu da obavi slozeno i tesko
poslusanje. On to prihvati i, nacinivsi metaniju, podje k vratima. Medjutim, iguman
ga iznenada zaustavi i, priklonivsi glavu grudima, mirno, ali znacajnim tonom rece:

- Zapamti, oce S: Bog ne sudi dvaput. Zato cu ja, za poslusanje koje obavljas po mom
nalogu, dati odgovor pred Bogom, a ne ti. Ti neces dati odgovor.

Ali, ako bi se susreo cak i sa najmanjim protivljenjem, iguman Misail bi, bez obzira na
upravni cin koji je zauzimao, obicno odgovarao: "No, dobro, uradite kako hocete".
Posle toga nije ponavljao svoje misljenje. Tako bi se i starac Siluan odmah povlacio
kad bi susreo protivljenje.

Zbog cega je to tako? Sa jedne strane zato sto Duh Boziji ne trpi nasilje niti prepirku,
a sa druge strane zato sto je volja Bozija suvise velika stvar. Reci duhovnika uvek
nose na sebi pecat relativnosti i ne mogu savrseno da smeste ni da izraze svu punotu
Bozije volje. Samo onaj ko duhovnikove reci prima kao ugodne Bogu, ko ih ne
podvrgava vlastitom sudu, ili kako se to kaze, ko ih prima "bez rasudjivanja", nalazi
pravi put, jer istinski veruje da je Bogu sve moguce (Matej 19,26). Takav je put vere,
upoznat i utvrdjen hiljadugodisnjim iskustvom Crkve.

***

Govoriti o ovim pitanjima, koja sacinjavaju tajnu hriscanskog zivota, i prevazilaze

granice lenjive svakodnevice i obicnog malog duhovnog iskustva, nije bezopasno,
buduci da mnogi mogu pogresno da shvate neku rec i da je nepravilno primene na
delu. Tada bi se umesto koristi imala steta, narocito ako se radi o coveku koji sa
gordom samouverenoscu pristupa nekom podvigu.
Starac nije voleo i hteo da odgovara "iz svog uma" kad bi mu se neko obracao za
savet. On se secao reci prepodobnog Serafima Sarovskog: "Kada sam govorio iz svog
uma, gresio sam". On je jos dodavao da greske mogu biti male, ali i velike.
Ono stanje o kome je starac Siluan govorio ocu Stratoniku, naime da "savrseni nista
ne govore sami od sebe, vec samo ono sto im daje Duh", ne daje se uvek cak ni onima
koji su se priblizili savrsenstvu, kao sto ni apostoli i ostali svetitelji nisu uvek cinili
cudesa, niti je prorocki Duh uvek podjednako delovao u prorocima. Jednom bi to bilo
snazno, a drugi put bi ih Duh napustao.

Starac je jasno razlikovao "reci iz iskustva", od onih koje su mu date kao neposredno
nadahnuce svise, tj. reci koje "daje Duh". I ono prvo je, doduse, dragoceno, no ovo
drugo je smatrao uzvisenijim i verodostojnijim (1.Korincanima 7,25). Katkad bi sa
velikom snagom ubedjenja svome pitacu govorio o tome sta je Bozija volja i davao

22
odredjene savete, a ponekad, opet - da ne zna sta je Bozija volja za njega. Govorio je
da Gospod ponekad ne otkriva Svoju volju cak ni svetima, jer su im se ljudi obratili
sa nevernim i lukavim srcem.
Po starcevoj reci, kod onoga ko se usrdno moli biva mnogo promena u molitvi: borba
sa neprijateljem, sa samim sobom, sa strastima, sa ljudima, sa mastom. U takvim
slucajevima um nije cist i mnogo je nejasnog. Tek kada nastupi cista molitva, kada
um, sjedinivsi se sa srcem, bezmolvno stane pred Boga, kada dusa opipljivo oseti da
u sebi nosi blagodat i potpuno se, slobodna od mracnog uticaja strasti i mastanja,
preda volji Bozijoj, molitvenik u sebi moze da oseti nadahnuce blagodati.

Kada ovo duhovno zanimanje - trazenje Bozije volje preko molitve - upraznjava neko
ko nema dovoljno iskustva i koji ne moze pouzdano "po ukusu" razlikuje delovanje
blagodati od uticaja strasti, narocito gordosti, neophodno je da se obrati svome
duhovnom ocu, i, sve dok od njega ne dobije savet, treba da se strogo pridrzava
pravila: "Ne primaj i ne odbacuj!".
"Ne primajuci" - hriscanin osigurava sebe od opasnosti da demonsko delovanje ili
nagovaranja uzme za Bozanska, i na taj nacin navikne sebe da "poklanja paznju
duhovima varalicama i demonskim ucenjima", i da demonima odaje poklonjenje koje
dolikuje Bogu.
"Ne odbacujuci", - covek izbegava drugu opasnost, naime da Bozansko delovanje
pripise demonima i na taj nacin upadne u greh "hule na Duha Svetoga", kao fariseji
koji su izgonjenje djavola od strane Hrista pripisivali "sili Velzevula, kneza
djavolskog".

Druga opasnost je veca od prve, jer dusa moze da se navikne da odbacuje blagodat i
da je omrzne u tolikoj meri da usvoji stanje bogoprotivljenja, pa da se tako opredeli i
na vecnom planu, usled cega se ovaj greh nece oprostiti ni u ovome veku, ni u
buducem (Matej 12,22-32). Pri prvoj zabludi dusa brze uvidja svoju nepravdu i
spasava se pokajanjem, buduci da nema neoprostivog greha, osim nepokajanog.

Ose ono primenjuje u zivotu podviznika, trebalo bi govoriti opsirno. Ali, posto je nas
cilj da u ovom delu izlozimo samo neke osnovne postavke, a ne i pojedinosti,
vraticemo se na prethodnu temu. Sposobnost savrsenijeg poznanja volje Bozije kroz
molitvu je redak dar, koji se stice dugim trudom i velikim iskustvom u borbi sa
strastima, posle mnogih i teskih demonskih iskusenja sa jedne strane, i uz veliku
Boziju milost, sa druge strane. No usrdna molitva za pomoc svise - podjednako je
potrebna svima nama, kako starima tako i mladima, ucenim i neukim, onima koji
imaju vlast kao i potcinjenim, ocevima i deci. Starac je uporno isticao da svi bez
izuzetka, nezavisno od svog polozaja, drustvenog statusa i uzrasta, uvek i u svemu i
po svom umenju, treba da se mole Bogu da ih On urazumi, da bi na taj nacin sto vise
doveli u sklad svoj put sa putevima volje Bozije, sve dok ne dostignu savrsenstvo.

O POSLUSNOSTI

23
Pitanje poznanja Bozije volje i potpunog predavanja sebe volji Bozijoj usko je
povezano s pitanjem poslusnosti. Ovom pitanju starac je pridavao veliki znacaj ne
samo u licnom zivotu monaha i hriscanina, vec i u zivotu celoga "tela Crkve", u
Njenoj sveobuhvatnoj punoti (pliromi).

Starac Siluan nije imao svojih ucenika u obicnom smislu reci, niti je zauzimao
profesorsku katedru, a ni sam nije bio ucenik odredjenog starca, vec se vaspitavao,
kao vecina svetogorskih monaha, na potoku opsteg predanja: prisustvovanjem
bogosluzenjima u hramu, citanjem i slusanjem Bozije reci i dela svetih otaca, zatim
kroz razgovor sa ostalim svetogorskim podviznicima, strogim pridrzavanjem
odredjenog posta, poslusnoscu igumanu, duhovniku i starijem na poslu.

Narociti, pak, znacaj starac je pridavao unutrasnjoj duhovnoj poslusnosti igumanu i

duhovniku, smatrajuci to darom blagodati i Tajnom Crkve. Obracajuci se duhovniku,
on se molio da mu se Gospod kroz Svoga slugu smiluje i otkrije mu Svoju volju, a
kroz to put ka spasenju. Znajuci da je prva misao koja se pojavi u dusi posle molitve -
otkrivenje svise, on je sa budnom paznjom osluskivao prvu rec duhovnikovu, njegov
prvi nagovestaj, i nije se upustao u dalji razgovor. U tome i jeste mudrost i tajna
istinske poboznosti, koja vodi ka poznavanju i ispunjavanju volje Bozije, a ne covecje.
Ovakva poslusnost bez opiranja - bilo spoljasnjeg ili unutrasnjeg - predstavlja
jedinstveni uslov za usvajanje zivoga predanja.
Zivo predanje Crkve koje se prenosi kroz vekove sa pokoljenja na pokoljenje jedna je
od najbitnijih strana njenog zivota. Kada ucenik prilazi svome ucitelju bez
protivljenja, otvorena i iskrena srca, sa verom i smirenjem, ucitelj lako i, moze biti,
potpuno otvara svoju dusu. Ali, cim duhovni otac primeti i najmanje opiranje,
njegova dusa se zatvara, a nit cistog predanja se prekida.
Mnogi pogresno smatraju da je duhovnik "isto tako nesavrsen covek" i da mu "treba
sve potanko objasniti", inace "nece razumeti", da "moze lako da pogresi i zbog toga
ga treba ispravljati". Onaj koji se opire duhovniku i hoce da ga ispravlja, samim tim
stavlja seve iznad svoga ucitelja i tako prestaje da bude ucenik. Naravno, niko nije
savrsen i nema coveka koji bi se usudio uciti kao Hristos, koji ima vlast, jer predmet
ucenja nije od coveka, i "nije po coveku" (Gal. 1,11-12), ali se neizmerno blago darova
Svetoga Duha cuva u zemljanim sudovima. To blago je ne samo neizmerno nego i
nedokucivo po svom karakteru, i samo onaj ko je posao putem istinske i potpune
poslusnosti, moze da nadje ulaz u ovu tajanstvenu riznicu.
Razborit podviznik ili onaj ko se ispoveda kod duhovnika, ovako se ponasa: u
nekoliko reci isprica svome duhovniku o pomislima, ili mu iznese ono sustinsko o
svom dusevnom stanju, a zatim ostavlja duhovnika slobodnog. Duhovnik, pak, koji
se od pocetka ispovesti moli Bogu, ceka urazumljenje kod Boga. Ako u svojoj dusi
oseti "osvedocenje", daje svoj odgovor, na kome se i treba zadrzati. Jer, ako se "prva
rec" duhovnika propusti, gubi se delotvornost Tajne i ispovest moze da se preobrati u
obican ljudski razgovor.

Ako poslusnik (onaj koji se ispoveda) i duhovnik imaju pravilan odnos prema Tajni,
osvedocenje od Boga dobija se unjkoro. Ne dobije li se, medjutim, trazeno
24
osvedocenje, duhovnik moze da zatrazi od onoga ko se ispoveda dalja objasnjenja, i
samo tada su ona umesna. Ako ovaj ne obrati potrebnu paznju na duhovnikovu
"prvu rec", vec ga zasipa svojim objasnjenjima, samim tim pokazuje nedostatak svoje
vere i razumevanja kao i to da se povodi za svojom skrivenom zeljom da pridobije
duhovnika za svoje glediste. U takvom slucaju pocinje psiholoska borba, koju je
apostol Pavle nazvao "nekorisnom" (Jev. 13,17). Vera u silu Tajne, vera u to da
Gospod ljubi coveka i nikada ne ostavlja onoga koji se odrice svoje volje i
rasudjivanja radi Njegovog imena i Njegove svete volje, poslusnika cini
nepokolebljivim i neustrasivim. Posto dobije uputstvo od duhovnika, podviznik, u
svome nastojanju da ga ispuni, prezire i samu smrt, jer je vec presa "iz smrti u zivot".
Starac Siluan je od samog pocetka svoga monaskog zivota bio tako savrsen
poslusnik, da je za njega svaki duhovnik bio dobar nastavnik. Kad bi monasi i svi
bogobojazljivi hriscani, smatrao je on, slusali svoje duhovnike i pastire bez vlastitog
suda nad njima, bez kritike i bez unutrasnjeg protivljenja, udostojili bi se spasenja i
samim tim bi doprineli punoti zivota cele Crkve.
Onaj koji ide starcevim putem, moze biti siguran da ce se uskoro i lako udostojiti
velike Bozije milosti, dok ce se svojevoljan i svojeuman, ma koliko bio ucen i
obrazovan, i ma koliko mucio sebe najsurovijim podvizavanjem - uvek hraniti
mrvicama koje padaju sa Prestola Milosrdja. Bogatstvo koje veruje da ima, postoji u
njegovoj uobrazilji a ne u stvarnosti.

- Jedno je verovati u Boga, a drugo je znati Boga,- govorio je starac.

Kroz prostrano more zivota Crkve, cisto i istinsko predanje Duha protice poput tanke
struje, i onaj ko zeli da se priblizi tom potoku, treba da se odrekne "svog" umovanja.
Covek koji pocinje rasudjivati "svojim" razumom, neizbezno gubi cistotu, jer je
Bozijoj premudrosti i istini suprotna ljudska mudrost i istina. Svojeumnim ljudima
ovo ce se uciniti strasno teskim i cak bezumnim, ali onaj ko se nije uplasio da postane
lud (1.Kor. 3,18-19), spoznao je istinski zivot i istinsku premudrost.

25