BELI LJUDI KANARSKIH OSTRVA

Transkript DREVNOVANjA br. 20

Istorija postepenog uništavanja ljudi bele rase (naših predaka) na Zemlji stara je
više od 100 hiljada godina. Posle kolonizacije ove planete od strane mnogih rodova
Stare Rase pre oko milion godina, tokom više od pet stotina hiljada godina ovde je
sve bilo u redu. A onda je pravi "Zvezdani rat" stigao do našu planetu, čije je pravo
ime Midgard-zemlja.
Vanzemaljski banditi, koje danas zajednički nazivamo "Tamne sile" ili "društveni
paraziti", otkrili su planetu sa kolonistima pre više od 200 hiljada godina i počeli da je
napadaju u pokušaju da je osvoje. Međutim, odbrana Midgarda je bila na visini, jer je
civilizacija naših predaka imala prilično visok nivo razvoja.
Stoga su razbojnici bili primorani da počnu da varaju i prave dalekosežne
strateške planove, koji su se sastojali u tome da bi se za osvajanje visoko razvijene
civilizacije prvo morao oštro sniziti nivo njenog razvoja. Za to su već postojala prove-
rena sredstva.
Pre oko 113 hiljada godina, naporima parazita, uništen je jedan od tri zemaljska
meseca, Lelja. Zbog toga smo kod nas na Midgardu imali strašnu planetarnu kata-
strofu uzrokovanu padom delova uništenog meseca Lelje. Čitavi kontinenti su
uništeni, džinovski talas cunamija je tri puta obišao čitav globus. Međutim, suprotno
težnjama parazita, naša civilizacija nije uništena, zahvaljujući visokom stepenu razvoja
i pomoći suseda.
Nakon toga, osvajači su promenili taktiku i započeli dugu "opsadu" planete.
Odlučili su da uništavaju civilizaciju naših predaka iznutra i okupiraju planetu u svoje
sopstvene svrhe! Danas živimo u vremenu uspešnog završetka ove dugoročne opera-
cije Tamnih sila ...
***
A sada nastavljamo priču o tome kako se postepeno uništavanje ljudi bele rase
desilo na Midgard zemlji, tačnije na Kanarskim ostrvima. Sve ove informacije se dobija-
ju iz običnih postojećih izvora ...
1
 Na zapadu Severne Afrike, u neposrednoj blizini Maroka, nalazi se 7 velikih i
nekoliko manjih ostrva Kanarskog arhipelaga - jedna od poslednjih kolonija bivšeg
španskog carstva i sada svetski poznat centar moderne države Španije. Stari Grci i
Arapi nazivali su ih Srećni ili Blaženi. Tamo, govorila su predanja, na krajnjem zapadu
od stubova Herkulesa, u okeanu su ova ostrva, koja nastanjuju duše pravednika i
svetlih likova, uživajući spokojno u večnoj sreći.

Da vidimo kako Homer opisuje ovo mesto u "Odiseji":

Već u Elisij će tebe odvesti besmrtni bogovi,

Gdje je sveta kraj, plavokosi gde je Radàmant,
I gde najlakši život imadu koji su tamo.
Gde oluje nema, ni zíme,
Nego Okean vazda vetríće onamo pušta
Zefirske, koji zujeći popiruju i ljūde hlade.
Ovako je Homer opisao to područje u pesmi "Odiseja" (4560-4565). Prema grčkoj
mitologiji, Elisejska polja (grč. Elusion pedion - blagoslovljena polja) su raj drevnog za-
grobnog života, a zlatokosi Radamant je sin Zevsa i Evrope, jednog od trojice sudija
mrtvih. Kada su Evropljani „ponovo“ otkrili ova ostrva početkom 14. veka - 1312. - ot-
krili su dva velika ostrva Kanarskog arhipelaga Fuertoventura i Lansarote, tamo su vi-
deli rasu plavookih i zlatnokosih atleta giganta.

2
 Drevne stanovnike Kanarskih ostrva, Guančima - od giganti, možemo da zovemo
samo uslovno. Takvi su oni bili prema njima patuljastim evropljanima - njihova
prosečna visina je bila 185 cm, a neki su imali rast viši od dva metra.
U četiri toma nemačkog geografa Ričarda Heniga "Nepoznata zemlja", objavlje-
nih u Moskvi 1962. godine, prikupljeni su gotovo svi poznati primarni izvori koji se
odnose na otkrivanje i proučavanje zemalja nepoznatih evropljanima. Treće izdanje
opisuje otkriće Kanarskih ostrva, gde se koristi srednjovekovni dokument, tzv "ruko-
pis Bokačo", dugi niz godina čuvan u Firenci, u biblioteci Malija-beki. On je publikovan
1827. od strane Sebastijana Čampija - italijanskog naučnika-lingviste, slaviste i etruto-
loga.
"Rukopis Bokačo," je publikovao Sebastiano Ćampi, u kome se piše o zajedničkoj
kolonizatorskoj ekspediciji evropljana do ostrva i njihovim prvim utiscima:

"U godini našeg Gospoda 1341, u Firencu je stiglo pismo, napisano 14. novem-
bra od strane nekih firentinskih trgovaca u Sevilji, gradu u u spoljašnjoj Španiji.
Oni su izvestili sledeće, opisujući ostrva i njihovo stanovništvo:
1. jula ove godine, pošla su na plovidbu dva broda, koji su bili opremljeni svim
potrebnim, a sa njima mali čamac iz grada Lisabona sa posadom od Florentinaca,
Đenovnjana, Kastiljanaca i drugih španaca. Svi ovi brodovi dostigli su otvoreno
more. Oni su sa sobom poneli konje, oružje i razne vojne mašine, da bi mogli da
3
zauzimaju gradove i dvorce i otišli u potragu za ostrvima, koja bi, prema opštem
mišljenju, trebalo da se otkriju ponovo. Zahvaljujući punom vetru oni su petog da-
na pristali na obalu. Krajem novembra, oni su se vratili kući i doneli sa sobom
sledeće: četiri mesnih žitelja sa tih ostrva, kao i veliki broj kozjih koža, masti, riblje
ulje, kože foke, mahagoni boju za drvo, koja daje skoro istu boju kao boja verzino,
iako oni koji se u to razumeju, tvrde da je poređenje neuspešno, onda - drvenu koru
za proizvodnju crvene boje, crvenu zemlju, i takve stvari.
Vođa ekspedicije Nikkolozo da Reko iz Đenove, objasnio je, u odgovoru na pi-
tanje, da je arhipelag udaljen skoro 900 milja od grada Sevilje. Ali, računajući od
tog mesta, koje se sada zove Rt San Visente, ostrva su mnogo bliža kontinentu
[Evropi]: prvo od otkrivenih ostrva je udaljeno oko 140 milja. Ono je neobrađena
kamenita gromada, sa obiljem podjednako, koza i drugih životinja i nastanjena
golim muškarcima i ženama koji imaju svoje običaje i navike i koji podsećaju
na divljake. Vođa je dodao da su on i njegovi drugovi ovde utovarili na brod najviše
kože i masti, ali se nisu usudili da odu u unutrašnjost te zemlje.
Oni su prošli pored još jednog ostrva, koje je mnogo veće nego prvo, i videli
mnogo ljudi, koji su žurili na obalu da ih upoznaju. Ovi muškarci i žene, bili su sko-
ro goli; neko od njih je očigledno komandovao, a ostali su bili obučeni u kozje kože,
obojene u šafrano-žutu i crvenu boju. Iz daljine, ove kože su se činile vrlo elegantne
i tanke i bile su vrlo vešto zašivene nitima od creva. Sudeći po ponašanju ostrvlja-
na, oni imaju suverena, koga veoma poštuju i kome se povinuju. Svi gestovi
ostrvljana su govorili da oni žele da trguju i da uđu u odnose sa mornarima.
Međutim, kada se brod približio obali, mornari nisu razumeli njihov jezik i nisu se
usudili da se iskrcaju na obalu. Njihov jezik je veoma tih, izgovor je sličan italijans-
kom. Kada su ostrvljani primetili da mornari ne žele da siđu na plažu, neki od njih
su pokušali da doplivaju do broda. Četiri ostrvljana je zarobljeno na brodu, to su
ljudi koje su mornari doveli sa sobom.
Zemlja je zasađena sa različitim kulturama. Putnici mogu videti voćnjake,
polja žita i povrća. Kuće sa čvrstim vratima izgrađene od velikog kamenja sa drve-
nim ramom, čvrste kuće. Otišli smo u hram, gde se nalazio idol iz kamena - goli
muškarac koji pokriva dlanom sramotu. Poneli smo tu statuu u Lisabon.
Kada su mornari plovili duž obale, da bi obišli oko ostrva, otkrili su da je se-
verna strana mnogo kultivisanija od južne. Oni su videli dosta koliba, smokvi i dru-
gog drveća, palmi, na kojima međutim, nije bilo plodova, pa čak i drugog drveća,
kao i bašte, gde su rasli kupus i drugo povrće. Mornari su odlučili da se tu iskrcaju
na obalu. Na plažu se iskrcalo 25 naoružanih mornara, oni su pretresli kuće i
pronašli potpuno golih 30 ljudi, prestravljenih pri pogledu na oružje koji su odmah
pobegli. Mornari su prodrli duboko na ostrvo ... Ostrvo se pokazalo gusto naseljeno
i dobro kultivisano. Na njemu rastu trava, žitarice, voće, uglavnom smokve ...

4
 Ploveći od ostrva, mornari su videli mnogo drugih ostrva na udaljenosti od 5,
10, 20 i 40 milja. Oni su otišli do trećeg ostrva, na kojem su videli dosta visokog us-
pravnog drveća. Onda su prošli pored drugog ostrva, na kojem je bilo veliko
mnoštvo raznih ptica i odlična voda. Tamo je puno drveća i divljih golubova, koje
su jeli, ubijajući ih sa štapom ili kamenom. Golubovi su bili veći nego naši, ali je
ukus bio isti ili još bolji. Mornari su videli tamo mnogo sokola i ostalih ptica grabl-
jivica. Međutim, oni nisu pokušali da odu na obalu, jer je izgledala nenastanjeno.
Tada su ugledali pred sobom još jedno ostrvo, stenovitih planina koje se dižu
do velikih visina, a skoro sve su bile prekrivene snegom. Ali taj deo ostrva, koji se
mogao videti po jasnom vremenu, izgledao je jako lepo i smatrali su da je naseljen.
Mornari su videli još mnogo ostrva, od kojih su neka naseljena, druga nisu, bilo ih
je ukupno 13. I što su mornari plovili dalje, više ostrva su videli. More između
ostrva je mirnije nego na našim obalama, i zemlja je pogodna za sidrenje, ova
ostrva imaju male luke; i ona su dobro snabdevena vodom. Među 13 ostrva, koji su
posetili, 5 je naseljeno, ali ne sva jednako gusto. Mornari su takođe izvestili da je
lokalni jezik tako čudan da oni nisu ništa razumeli, a na ostrvima nema nikakvih
brodova. Može se samo doplivati od jednog ostrva do drugog ... "

Tako je započelo poluvekovno osvajanje naroda tih ostrva od strane evropljana

što je završilo njihovim potpunim nestankom. Nestala je njihova originalna kultura,
izgubljen je jedinstven način života ubijanjem većine najboljih fizičkih nosioca genetike

5
a ostali su asimilovani u talasima pridošlica u njihovu zemlju. A sada, mi ne znamo si-
gurno, kakva su civilizacija oni bili ...O njima su počele da se prikupljaju informacije
tek posle 100 godina nakon osvajanja Kanarskih ostrva od strane Kastiljana, koje se
dešavalo od 1402. do1496 g. Godine 1579., na ostrvo Tenerife je došao dominikanski
fratar Alonso de Espinosa da bi ispitao fenomen čuda javljanja Gospe Kandelarijske kod
dva Guanča - starosedeoca Tenerifa oko 1392. U stvari, ta Gospa je imenovana mnogo
kasnije i promovisana u hrišćanskog sveca zaštitnika Kanarskih ostrva, a tada Španci
Guanče još uvek nisu preobratili u hrišćanstvo i shodno tome, nisu prelazili u
hrišćanstvo svojevoljno, iako su evropljani atake na ostrva redovno preduzimali u dru-
goj polovini 13. veka. Djenovljani, Portugalci i Španci iskrcali su se na njihove obale,
krali stoku starosedelaca, a njih same prodavali na tržištu robova.

Monah de Espinosa je napisao "Istoriju Gospe Kandelarijske». Dva pastira su

čuvala stoku u kasnim popodnevnim satima u pećini i videli tamnoputu ženu sa dete-
tom u naručju, koja je stajala na obali. Jedan je hteo da baci kamen na nju, ali njegova
ruka je bila paralizovana a drugi je odlučio da joj odseče prst, ali je zamalo odsekao
svoj. Pastiri su pobegli kod vođe. Dok su bežali, umesto žene na obali pokazala se sta-
tua napravljen od tamnog drveta. Uzgred, Gospu Kandelarijsku Španci zovu - La Moreni-
ta. Ona je jedna od takozvanih Crnih Madona. Ispostavilo se da statua leči povrede.
Vodja je odneo statuu sa sobom u pećinu. Guanči su počeli da je obožavaju, nazivajući
je Majkom Sunca (Chaxiraxi). Kasnije, jedan od Guanča koje su Španci zarobili u
ropstvo, je odveden sa ostrva i preobraćen u hrišćanstvo, kako bi se vratio kući i "pre-
poznao" u drvenoj statui Devicu Mariju. Sve je ovo Alonso de Espinosa opisao u svojoj
knjizi "Istorija Gospe Kandelarijske», koja je objavljena u Sevilji u 1594.

6
7
 Nažalost, njegova knjiga, pa čak i nekoliko drugih, koje su Španci napisali kasnije,
su sve što naučnici koji se bave autohtonim stanovništvom Kanarskih ostrva imaju na
raspolaganju. Gonzalo Argote de Molina (Gonzalo Argote de Molina), španski vojnik,
pesnik i istoričar, filolog i heraldista, pisao je o Guančima 1590. godine. Njegova knjiga
"Istorija i opis Kanarskih ostrva" (Historia y descripción de las siete islas Canarias) ostala
je nedovršena zbog smrti autora 1596. godine.
1630. franjevački monah Huan de Abrejo Galindo (Juan de Abréu Galindo) objavio
je Istoriju osvajanja sedam Kanarskih ostrva (Historia de la conquista de las siete islas de
Gran Canaria), koja je bila zbirka dva prethodna autora i nekih drugih. Nakon toga, is-
postavilo se da je to ime pseudonim nepoznatog autora, jer takav monah u to vreme
nije postojao na spiskovima reda.
Drugi autor koji je pisao o Kanarima bio je italijanski inženjer Leonardo Torriani
(Leonardo Torriani). Španski kralj ga je poslao da pregleda odbranu na ostrvima, usput
pišući "Istoriju Kanarskih ostrva" (Descripción e historia del reino de las islas Canarias
antes Afortunadas) 1588. godine.
Godine 1604., Antonio de Viana (Antonio de Viana (1578-1650)), kanarski
istoričar, lekar i pesnik, napisao je epsku pesmu o Guančima "Drevnost srećnih ostrva"
(Antigüedades de las islas afortunadas). To je, u stvari, sve.
Opis javljanja i čuda statue Crne Madone više liči na izmišljenu priču interesantne
knjige dominikanskog monaha. Prvi deo se sastoji od 10 poglavlja i posvećen je opisu
ostrva Tenerifa i načina života njegovih starosedeoca - Guanča.
Uzgred, jedini su se stanovnici ostrva Tenerife nazivali Guanči. Starosedeoci
svakog ostrva iz arhipelaga imali su drugačija imena. Oni koji su živeli na ostrvu La
Palma prozvani su Benaoritas, na La Gomera – Hunonenses, na Hiero – Bimbačes,
na Gran Canariji - Tamarotes, na Fuenteventuri – Mahoreros, na Lanzaroti - Mahos.
Drugi deo knjige je priča o čudu pojave Gospinog kipa. Treći opisuje osvajanje Ka-
narskih ostrva, takozvanog katoličkog kralja Fernanda Aragonskog i Izabele Kas-
tiljske. Četvrti je posvećen 57 čudima, koja je navodno napravila Guančima pronađena
statua bezgrešne Gospe.

Svadbeni portret Fernanda II Aragonskog i Izabele I Kastiljske

8
 Ali nas ne interesuje priča o tome kako su bele puti i plavokosi Guanči obožavali
crnu statuu, već ko su bili narod Guanči, njihovo poreklo i istorija. Na žalost, to je ono što
autor nije bio u stanju da odredi, jer Kanarski starosedeoci nisu imali razvijenu pis-
menost u našem smislu reči. ( Natpisi u kamenu u obliku krugova, elipsi i cik cak, za koje
naučnici veruju da je pismenost Kanarskih starosedeoca i ne mogu da reše misteriju nji-
hovog pojavljivanja na ostrvima). Tako da samo pretpostavljaju i misle, na osnovu
različitih priča, koje su sve egzotične. Znamo da su Kanarska ostrva pripadala imperiji
Atlantidi, kao i severni deo Afrike, deo Apeninskog poluostrva pa čak i samo Pirinejsko
poluostrvo, sve do pre 13026 godina kada se desila planetarna katastrofa koja je dovela
civilizaciju na nivo kamenog doba. Šta se tom prilikom desilo sa Kanarskim ostrvima
ne možemo znati, ali u svakom slučaju i njihov način života je doživeo drastičnu pro-
menu na lošije.

Guanči obrasci pitanderas

Neki su govorili da su Guanči potomci Rimljana, koji su napoznato kako dospeli do

ostrva i uopšte se ne zna odakle ova teorija. Neko drugi je rekao da Guanči potiču od
nekog naroda u Africi, koji se pobunio protiv Rimljana, ubili su rimskog pretora ili su-
diju i onima koje nisu ubilili su odsekli jezik, da ne bi mogli nikome da govore o ustan-
ku, stavili ih na brodove bez vesla i predali ih volji okeanskih talasa. Naprednija verzija
je da je taj narod različitih nacionalnosti koji su se pridružili Kvintu Sertoriju, rimskom
generalu koji se pobunio protiv matične zemlje i pobegao u Španiju. A posle njegove
smrti, plašeći se odmazde Rimljana, oni su pobegli na ostrva.
9
 Još jednu verziju, koju pominje monah, dao je Platon u "Timeju". Nekada su Ka-
narska ostrva bila povezana sa afričkim kontinentom, kao Sicilija i Italija, a posle strašne
bure i kiša odvajaju se od kopna i dele se među sobom, na njima su ostali ljudi koji su
preživeli kataklizmu, ali oni nisu vladali navigacijom. To je, uzgred jedan od razloga,
zašto živeći usred okeana ti ljudi nisu znali za brodove ili čamce, i nisu imali komunu-
kicaju između ostrva a ribu su lovili sa obale.
Starešine Guanča govorili su o 60 ljudi koji su došli na ostrvo Tenerife i sa njima
je sve počelo. Ali otkuda su došli, oni ne znaju. I mnogi savremeni naučnici se odnose
prema Guančima kao prema Berberima. Međutim, niko ne može ništa konkretno da
kaže. Možda će doći vreme i naučnici će napraviti ozbiljnu analizu genetike mumija,
kojih je na ostrvima mnogo. Nisu sve njih uništili hrišćanski demoni tame.
Činjenica je da kada su konkvistadori pričali u Evro-
pi, da ostrva imaju pećine, u kojima je ponekad 300 do
1.000 mumija, evropski naučnici odmah su ih proglasili
za čudovišta, plodom braka između đavola i ljudi i da sto-
ga podležu uništenju. To je urađeno sa svom pažnjom i
odgovornošću. Pored toga, deo od mumija evropski
alhemičari smatrali su važnim sastojkom u apotekarstvu i
magičnim lekom, sa svim njegovim posledicama. Na
sreću, varvari nisu mogli da unište sve. Prema Guančima,
samo na Tenerifu je bilo oko dvadeset velikih pećina sa
mumijama. Nađeno je i ukradeno, ne više od polovine.
Pa kako su živeli Guanči, divlji potomci Anta, pre nego
što su došli civilizatori? Evo, šta je bilo moguće naći iz
različitih španskih izvora.
Kuća Guanča
u pećinama Tenerifa
Izgled guanča
Za Guanče je monah Alonso de Espinosa napisao da na severu Tenerefa žive ljudi
bele kože, žene koje su lepe sa lepom plavom kosom. Na jugu ostrva su ljudi sa tamnijom
kožom zbog činjenice da su skoro uvek išli skoro goli i preplanuli na suncu. On je takođe
istakao njihovu izuzetnu fleksibilnost i fizičku snagu i veštinu vladanja telom, sa kojima
se niko nije mogao takmičiti u Evropi, kada su se takmičili sa njima u bacanju kamenja
ili koplja. Oni su imali ogromno kamenje, sa kojim su trenirali svoju snagu i izdržljivost.
Oni su ga podizali iznad glave i spuštali ruke unazad.

10
 Oni su trčali strmim planinskim stazama gde su drugi dok hodaju strahovali, za
izgubljenom stokom i lako izvlačili zaglavljene životinje na nepristupačnim mestima.
Još je više monaha porazila sposobnost Guanča da precizno izračunaju broj koza koje
su isterali na ispašu, bez otvaranja usta i ne pokazujući prstom prema njima. Takođe su
znali svaku životinju, čak i ako su ih imali i hiljadu. U borbu oni su išli goli, pokriveni
samo kozjom kožom. Žene su, takođe, bile sa njima, nosile im hranu i takođe umirale sa
njima. Pobednici nikad nisu gubitnicima nanosili nikakvu štetu ženama, deci i starcima,
čak i muškarcima, koji nisu bili ratnici. Dozvoljavali su im da se vrate u svoje domove.
O poreklu Guanča je takođe govorio i pesnik Antonio de Viana:

"Oni su bili čestiti, pošteni i hrabri, kod njih se kombinuju sve najbolje oso-
bine čovečanstva: velikodušnost, agilnost, hrabrost, atletska snaga, čvrstina duše
i tela, prijateljsko lice, radoznali um, revnostan patriotizam , ljubav prema slobodi
... ".
Organizacija društva
Poznato je da su starosedeoci Kanarskih ostrva bili na nivou kamenog doba - va-
tru su dobijali trenjem, zrna mleli kamenim žrvnjem, oblačili se u ovčje i kozje kože, a
sekire su pravili od obsidiana - tamnih vulkanskih stena. Međutim, organizacija njiho-
vog društvenog života i zakona, po kojima su oni živeli, kao i neka od znanja i veština,
nisu bila na tom nivou, već su bili mnogo viša.
Društvo je bilo kastinsko i sastojalo se od tri kaste - znajućih (vedajućih), vojnika
i seljaka. Predstavnicima viših kasti nije bilo dozvoljeno da se žene sa nižim. Ako nije
bilo kandidata iz njihove kaste, ženili su ili udavali svoju braću i sestre. Svako ostrvo je
imalo svoje porodične odnose. Na primer, na Gran Kanariju dominirala je monogamija,
a na Hieru - poligamija, Lansarot je usvojio poliandriju - poliandrija to je žena sa tri
muškarca, od kojih je svaki živeo sa njom mesec dana.
Kanarci su koristili trivijalne metode kažnjavanje za prestupe. Na primer, za
ubistvo, oni su osuđivali na smrt ne samo počinioca, već i nekoga iz njegove porodice,
verujući da je ubici mnogo teže da izgubi svoju suprugu, oca ili sina, nego da izgubi
život ...
Guanči su verovali u postojanje vrhovnog boga - Sunca, koji je, imao nekoliko im-
ena: Ahaman (Nebo), Ačuhuran Ačahukanak (Veliki Bog), Ačguajakerak Ačoron Ačaman
(Nosilac Neba i Zemlje). Takođe su se klanjali Majci Boginji - Aćmajek Ačguajakerak
Ačoron Ačaman (Majka Nosioca Neba i Zemlje) ili Ačguajakiraki (Čuvarka zakona
života). Nju su hrišćani tako brzo prekvalifikovali u Devicu Mariju, sastavivši priču o
pronalaženju drvene statue starosedeoca.
Stanovništvo ostrva u vreme kastiljanske invazije 1402. god. su činili: Grand Ka-
narija - između 35 000 do 40 000 ljudi, Tenerife - između 30 000 do 35 000, na ostrvu
La Palma - 4000, La Gomera - 2000, na El Hieru - 1000, na Lansaroteu i Fuenteven-
tireu ukupna populacija je bila od oko 900 domorodaca. Sistem upravljanja na ostrvi-
ma nije bio složen, ali svako ostrvo je imalo svoje specifičnosti. Tako je to bilo i na
ostrvu Tenerife.
11
 Prema monahu de Espinozi, kod njih je bio čudan sistem nasleđivanja vlasti. Vlast
menseja, naime tzv vladara, ne prelazi sa oca na sina, već sledećem bratu menseja,
ako ga ima, uprkos činjenici da su imali svoju decu. Kada bi umro, vlast je prelazila na
sledećeg brata, i tako dalje, sve dok ima braće. U suprotnom, vlast bi se prosleđivala
najstarijem sinu prvog vladara. Ceremoniju, da tako kažemo, krunisanja vladara je
pravio savet staraca, pod nazivom Tagoror. On bi poljubio kost najstarijeg vladara,
koja se pažljivo čuvala u porodici, umotana u njegovu sopstvenu kožu. Onda su tom
kosti dodirivali glavu i pleća budućeg vladara i svako ko je učestvovao na savetu je go-
vorio: “Kunem se ovom kosti ovog dana, da ste postali veliki.”
Nakon toga, oni izjavljuju narodu da imaju vladara, da će se proslaviti praznik u
veselju celog ostrva, a na račun izabranog vladara i njegovih rođaka. Kada bi Mensej
prelazio iz jednog mesta stanovanja u drugo - leti u planinama i tokom zime na obali,
sa sobom je vodio starešine. Pred povorkom se nosilo koplje, kao znak da ide kralj. Svi
koji bi se našli na putu padali bi pred njim ničice, i ustajući čistili su mu noge krajevima
svoje odeće od ovčje kože, koje su zvali tamarko, i ljubili ih. Mensej Tenerifa je bio je-
dini vladar ostrva do vladavine Tinerfa Velikog. Posle njegove smrti ostrvo je podeljeno
između njegovih 9. sinova i unuka. Njihovi mali mensejati zvali su se: Anagaa, Te-
geste, Takoronte, Taoro, Ikod, Daute, Adehe, Abona i Gimar.

Vladanje menseja se protezalo od obale do obronaka centralnih planinskih venaca.

Vrhovi grebena, uključujući vrh Teide vulkana, je zajednička zemlja koju su mogli da
koristie pastiri svih mensejata leti, kada bi na obali izgorela trava i životinje nisu imale
šta da jedu. Ovo je posebno važno za južne mensejate, koji su se bavili isključivo uzgo-
jem stoke, dok je klima dozvoljavala stanovnicima na severu da se više uključe u poljo-
privredu i uzgajaju pšenicu, ječam, grašak i pasulj.

Iako su menseji bili nezavisni i bili vrhovni vladari svoje zemlje, jedan od njih
Taoro mensej je bio prvi među jednakima. Njegova prestonica je bila u dolini Orotava
- u srcu Tenerifa, koji je igrala važnu ulogu u ratu protiv španskih osvajača.
Ratnici Guanči su bili podređeni vojnom lideru - sigoneu. Bili su naoružani sa
drvenim kopljem i kamenjem, poliranim tako da imaju vrlo oštre ivice. Oni su savladali
veštinu preciznog bacanja i pogađanja cilja. Oni su takođe koristili praćke. Oni su poka-
zali svoju snagu i junaštvo uništavanjem skoro u potpunosti kastiljanske ekspedicije
1494.god. na severu Tenerifa u selu Asenteho. Vojnici su u rat išli goli, iako su obično
nosili svoje tamarkose. Na drugim ostrvima domoroci su nosili nekakve suknje na-
pravljene od palminih vlakana. U zavisnosti od vremenskih prilika, vrste aktivnosti i
društvenog statusa, Guanči su nosili herkos (cipele od svinjske kože), huirmas (trake
od kože koje su nosili kao rukave da zaštite svoje ruke), guaycas (kožne helanke kojima
su zštitili noge) i ahico (kožni šorc).
O organizaciji društva na drugim ostrvima se malo zna. Fuerteventura je u vreme
španske invazije bila podeljena na dva dela. Vođe zemlje, nisu se slagale jedan sa dru-
gim do te mere, da su izgradili zid kojim su odvojili svoje države. Na Lansaroteu su
bila dva vladara. Na La Gomera - četiri. Ostrvo San Miguel de la Palma je bilo podel-
jeno na 12 delova. Gran Kanarija je podeljeno na 10 ganartematosa, koji su se potom
spojili u jednu državu.
12
Mensej Beneharo – Mensej iz Anagea

13
Mensej Tegueste – Mensej Tegueste

14
Mensej Takoronte – Mensej Adhona ( Adjona)

15
Mensej Polinor – Mensej Ikode

16
Mensej Romen – Mensej Daute

17
Mensej Belikar – Mensej iz Adejea

18
Mensej Abona – Mensej Aniaterve (Anaterve)

19
Mensej Gumard – Mensej Bencomo

20
Mensej Akaimo ( Acaimo)

21
 Iako je na Kanarskim ostrvima vladao patrijarhat, žene su igrale veoma važnu
ulogu. Ako muškarac Guanča sretne ženu u pustinji, niko, bilo da je u pitanju i najhra-
briji ratnik se ne bi usudio da razbije tabu i prvi da se okrene prema njoj, ako ona to ne
dozvoli. Na nekim ostrvima pravo nasledstva je išlo sa majke na ćerku, a žena je bila
garant prenosa vlasti. Dakle, na Grand Kanarima još uvek se sećaju vladarke Atida-
mane, koja je bila poznata po svojoj razboritosti i mudrosti, tako da je postala
proročica ostrva. Ni jedan rat, ni jedno zaključenje mira, ni nagrađivanje, niti kazna,
nije mogla bez njenog suda. Većina vođa muškaraca plemenskog ostrva su joj zavideli
na talentima i sa omalovažavanjem govorili o njoj i izbegavali da je pridruže savetu.
Pokušala je da to ignoriše, ali kada je stepen zanemarivanja i vulgarnosti dostigao
vrhunac, ona se udala za jednog od vođa plemena, koji je dugo tražio njenu ruku, ube-
dila ga da prikupi vojsku, i svojoj volji su podčinili sva plemena na ostrvu. Osim toga,
Atidamana je svaki put išla ispred vojnika i borila se pod jednakim uslovima sa vojni-
cima.
Guanči žene su se tako žestoko borile na bojnom polju ili ohrabrivale i pomogale
svojim muškarcima, da su konkvistadori govorili o "amazonkama" na ostrvu La Pal-
ma. Ili su pričali legendu o Gasimari, princezi Anagi (Tenerife), koja je učestvovala u
ubijanju onih koji su pokušali da se iskrcaju na obalu. Princeze i aristokrate zauzimaju
važnu ulogu u Kanarskim legendama koje govore o herojstvu. Oni su više voleli da
skoče sa litice u okean, nego da ih zarobe evropljani. Ovaj ritual samoubistva, sim-
bol ljubavi za slobodu, praktikovale su ne samo žene, već i muškarci kraljevske krvi,
uz uzvik Vacaguare (Želim da umrem!).

22
 Žene su se takođe javljale kao personifikacija vlasti i legitimiteta. Kada je ostrvo
Grand Kanarija priznalo novu vlast Španaca, onda je najmlađa ćerka poslednjeg vlada-
ra ostrva - Guanarteme bila predata njima, kao simbol legitimnosti nezavisnosti naro-
da. Žene Lansarote i Fuerteventure igrale su skromniju ulogu. Njih su nudili, kao znak
gostoprimstva gostima. Ženama je bilo prilično teško u vremenima gladi i prenaselje-
nosti. Kada je broj ljudi prelazio određeni maksimum, a bilo je jasno da ih zemlja više
ne može prehraniti, na ostrvima La Palma i Grand Kanarija praktikovali su žensko
čedomorstvo. Oni su ubijali sve novorođene devojčice, sa izuzetkom prvenca. Njih su
odgajali kao produžiteljice roda.

Kuće
Guanči selo se obično sastojalo od nekoliko pećina koje su se nalazile na okolnim
obroncima. S obzirom na to da je ostrvo Tenerife vulkanskog porekla, pećina i tunela
nastalih lavom ima dosta, tako da su arheolozi otkrili veoma mali broj izgrađenih kuća
na ostrvu.
Ako pećine nisu bile dovoljne, oni su podizali male kolibe napravljene od kamena
bez maltera, i zatrpavali ih granama i lišćem. Najnaprednija izgradnja je bila na Grand
Kanariju. Kamene kuće iskopavali su u vulkanskom tlu, a zidove vladareve kuće su ob-
lagali daskama, na kojima su crtali geometrijske motive, kao i na zidovima pećina. Na
Tenerifima, ulaz u pećinu su obično zatvarali sa velikim kamenom, ostavljajući prostor
samo za ulaz i izlaz. Većinu vremena ostrvljani su iprovodili na otvorenom.

Svakodnevni život
Obrasci Guančskih žena koje su se bavile proizvodnjom različitih posuda od gline
su bili okrugli, ovalni, sa ili bez ručke. Oni su ih ukrašavali sa jednostavnim geometrijs-
kim šarama - krugovima, trouglovima, kvadratima, krstovima i simbolima sunca, koji
su se nanosili pomoće tzv pintanderasa - pečata od pečene gline i drveta veličine
novčića sa ručicom. Iste alate i iste simbole koristili su Berberi Severne Afrike i Indijanci
Meksika i Kolumbije za tetoviranje. Oni su takođe skupljali šumske plodove i biljke, kao
što su pinjola, paprat, mokan ili su ubirali rodove ječma, pšenice, graška i pasulja.
Muškarci su pripremali teren za sadnju, koristeći plugove napravljene od goveđih
rogova. Setvu su radile žena. Muškarci su bili odgovorni za proizvodnju oruđa i oružja:
šili su, sekli kamenje, obrađivali kamenje za mlevenje brašna, itd. Muškarci su bili i
pastiri ogromnih stada koza i ovaca. Oni su gajili posebnu rasu sa ravnom dlakom i
znali su svaku svoju životinju, što je evropljanima uvek bilo neobično. Pastiri su
obrađivali kože ovaca i koza kamenim alatima i kostima i šili ih koristeći kao konac
tetiva ili tanke trake od kože i igle od kostiju. Smatralo se kao veoma korisno sredstvo
tabona - vrlo oštar nož od obsidiana - vulkanskog stakla. Pastiri su muzli koze i tovili
svinje.
Hrana Guanča je bila veoma jednostavna i uprkos činjenici da su imali dosta stoke,
mesa na njihovom stolu nije bilo svaki dan, naročito u nižim slojevima. Ali kada je bio
praznik, oni su pripremali ovce, koze, pa čak i pse. Jedan od delikatesa je bilo jelo pod
nazivom tamazanona - ječam, kuvan sa mesom na masti. Glavni proizvod je bilo mle-
ko i do danas poznati kanarski gofio - brašno napravljeno od prženih žitarica (pšenica
ili ječam i koren paprati). Svakodnevna hrana je bila slanina i sir, kao i šumski plodovi i
korenje.
23
 Svečanosti, rituali i verovanja
Na samom vrhu društvene lestvice je bio vladar - Mensej. Posle njega su bili - ar-
himensej, koji je pravdao svoj status kroz porodične veze sa vladarom. Onda je dolazio
čičikičos - srednja klasa, a zatim ačikasna - plebejci. Sve zemlje i sve stada pripadali su
Menseju, koji ih je jednom godišnje raspoređivao među plemstvom, u skladu sa zaslu-
gama svake porodice. Stoga, Mensej je imao i ekonomsku ulogu preraspodele bogatstva,
s obzirom na činjenicu da su svi narodni festivali i ceremonije održavani o njegovom
trošku.
Na Tenerifama, čini se, nije bilo klase sveštenstva i njihovu funkciju je obavljao
vladar. Međutim, oni su imali Guaniamene - neku vrstu proroka, koji je uživao veliko
poštovanje i divljenje. Važne odluke koje utiču na ceo mensejat, donosile su se u okviru
Saveta staraca. Oni su se skupljali na posebnom mestu, u blizini svetog kamenja ili
drveća, gde su u krug smeštena kamena sedišta. Jedno od tih drveća je bila dracena -
Zmajevo drvo, koje živi nekoliko stotina godina, a njen sok ima i lekovita svojstva.
Guanči su verovali u vrhovnog boga - sunce, koje je imalo nekoliko imena: (Nebe-
sa), (Veliki Bog), (Držitelj Neba i Zemlje). Oni su takođe obožavali Boginju Majku - Majku
Držatelja Neba i Zemlje ili Čuvarku Zakona Života. Nju je hrišćanstvo brzo prekvalifiko-
valo u Devicu Mariju, izmišljajući priču o pronalaženju drvene statue domorodaca.
Takođe, Guanči su imali zlog boga - Guayota, koga su hrišćani, naravno, nazvali
Đavolom. On je živeo na vrhu planine Teide i moga da se pretvoriti u psa noću. Sastanak
sa njim se smatrao opasnim.
Pored obožavanja tih bogova Guanči su praktikovali uglavnom prirodno
mnogoboštvo. Ostavljali su ponude za duhove prirode na stenama i u pećinama i na dru-
gim javnim mestima kako bi ih umirili ili tražili pomoć. U svakoj porodici je bilo glinenih
figurina, idola, kojima su se klanjali članovi porodice, moleći za dobar prinos i zdravlje
ljudi i životinja. Isto tako, na svim ostrvima su postojala sveta mesta, kao što su planine
i stene, za koje su Guanči smatrali da drže nebo i zemlju u ravnoteži. Na Tenerifama,
planina Teide je uvek bila od izuzetne važnosti u ovom kultu. Na ostrvu bio je raspro-
stranjen kult predaka, koji je izražen u mumificiranju mrtvih i njihovom čuvanju u peć-
inama - grobljima ...

Na Tenerifama Guanči su imali četri glavna važne ceremonije: ceremoniju

proglašenja novog menseja, ritual sprovođen u vreme suša, a druga dva su rituali koji
su bili godišnji. To su bili novogodišnji praznik u proleće i veliki festival žetve.
1. Proglašenje novog Menseja je ritual "blagoslovljenja" novog vladara, čuvara
kostiju predaka, a već je pomenut složeni sistem nasleđivanja.
2. Ritual dozivanja kiša - Tokom suše celo selo je postilo i uzdržavalo od plesa i
drugih zabava. Oni su organizovali povorku sa stokom i išli na brdo. Tamo bi odvojili
kozliće i jaganjce od majki. Svi su plakali i vrištali, dok su obezumljene životinje blejale.
Oni su verovali, da će se bogovi smilovati ljudima i stoci i pustiti kišu. Neka od ovih brda
su još nazivali Bailadero ili Baladero, od španskog glagola «balar» - blejati.
3. Novogodišnji praznik - Guanči su koristi lunarni kalendar. Njihova godina počin-
jala je krajem aprila - početkom maja i poklapala se sa prolećnim festivalom, kada je no-
vi okot domaće stoke ulazilo u punu snagu. Nova godina je slavljena kao praznik uz
plesove i sportske događaje.
4. Praznik žetve - Najveći godišnji događaj je bio festival žetve, koji se slavio
24
između jula i avgusta. Svi ratovi i sukobi između različitih mensejata bi se zaustavili, a
sveto primirje stupalo na snagu, tako da bi ljudi mogli slobodno da prisustvuju gozba-
ma, plesovima i takmičenjima. Mensej ja imao ulogu preraspodele bogatstva, podele
hrane za sve tokom svečanosti.
Tokom festivala ljudi su ukrašavali sebe cvećem, lišćem i granama. Organizovalo
se važno sportsko takmičenje za testiranje fizičkih sposobnosti. Ljudi su se takmičili u
trčanju, skakanju, penjanju na stene, bacanju i izbegavanju koplja; u borbi prsa u prsa
sa štapovima, itd. Oni su praktikovali oblik borbe, sličan onom, koji je popularno poz-
nat kao grčko-rimski, i koji je, nekoliko vekova kasnije, još uvek živ u ostrvima i poznat
je kao kanarsko rvanje (lucha Canaria). Ona se sastoji u bacanju protivnika na zemlju
ili van određenog područja.

Kanarsko rvanje (lucha Canaria)

Još su žive neverovatne veštine Guanča pastira. Na Kanarskim ostrvima se i dalje

praktikuju kao prosta fizička aktivnost, takozvani skok pastira (el salto del pastor).
Guanči su ga koristili za prevazilaženje teških ili opasnih zona - slivnika, jaruga ili
strmih padina. Da bi to uradili morali su da imaju pouzdane motke dužine 3-4 metara
sa zaoštrenim krajem i istrenirano telo. Tehnika skoka je bila jednostavna. Oštrim kra-
jem motke, upirali su na mesto gde su nameravali da skoče, držali štap pod pravim ug-
lom i polako skliznuli na zemlju.

25
 Skok pastira (el salto del pastor)

Guanči su imali malo muzičkih instrumenata: štapiće, koje su oni udarali jedne o
druge, školjke, kamenčiće u glinenim posudama i rukama. Međutim, oni su voleli da
igra pevaju. Jedan Guanči ples se još uvek pleše na Kanarskim ostrvima, pod nazivom
Taharaste. Drugi Guanča ples je postao poznat u 16. veku, kada je unapređena verzija
26
postala moderna na svim evropskim dvorovima pod nazivom "El Kanario».
Kada Guanči umre, posebno ako je plemićke porodice, počinje dug period žalosti i
priprema za zagrobni život. Hroničari su zapisali, da oni veruju da postoji drugi život
posle smrti, a da zli duh ljudi živi u planini Teide, dok duhovi dobrih ljudi žive u oblasti
Agere, rajskoj dolini, koja se nalazi na mestu današnjeg grada La Laguna. Međutim, to
je sada oslikano hrišćanskom viziom zagrobnog života.
Guanče su podvrgli procesu indoktrinacije od strane hrišćanskih misionara,
koji je počeo bar jedan vek pre nego je taj narod konačno pokoren. Drevni ritual se sas-
tojao u uklanjanju unutrašnjih organa iz tela mrtvog menseja koji su se stavljali u kor-
pu. Mladi dobrovoljac je zatim žurio na vrh litice mora sa korpom. Pre nego što bi poč-
inio ritualno samoubistvo, mladiću bi bile predate poruke za mrtve: vesti o nekoj poro-
dici, o tome kako se uvećao broj stoke, o zdravlju prijatelja i rođaka. Ovaj mladić je bio
kurir između sveta živih i sveta mrtvih. Uprkos činjenici da o predstavi smrti Guanča
ništa nije poznato, nema sumnje da su imali svoj jedinstveni i, bez sumnje, dobro formiran
pojam zagrobnog života, za koji su pažljivo pripremali tela svojih mrtvih.

Guanči skače sa litice

27
 Kada Guanči umre, njegovo se telo pažljivo opere, raseče, uklone iznutrice, opere
iznutra sa slanom vodom i trlja iz dana u dan mastima pripremljenim od različitih bil-
jaka i minerala, čiji je tačan recept sada nepoznat, ali se zna da su koristili ovčju mast,
borovu smolu i fino iseckan plavac i sok zmajevog drveta, koji ima konzervirajuća
svojstva. Telo su ostavljali na suncu nekoliko nedelja, dok se potpuno ne osuši čime
postaje mumija. Tokom ovog dugog procesa, porodica i prijatelji su nastavljali da žale.
Kada je spremna, mumiju su umotavali u ovčju kožu, bojili ili ocrtavali tako da se kas-
nije može identifikovati. Kožu su šili tako da formira tesan kožuh. Konačno, telo su os-
tavljali u pećinu koja je služila kao porodična grobnica podignuto iznad zemlje daska-
ma. Ponude su postavljali pored tela: nakit (ogrlice od perli i gline, svinjske zube),
grnčariju, školjke i koplja. Ako je mrtvac bio mensej, oni su ga sahranjivali sa njegovim
skiptrom, koji simbolizuje njegovu vrhovnu vlast.
S obzirom na to da se u pećinama zadržavala konstantna temperatura, mumije su
se dobro očuvale do danas. One su dostupne za izučavanje u Muzeju prirode i čoveka
na Tenerifima i u Nacionalnom muzeju za antropologiju u Madridu. Zagonetka Guanča
nikada nije rešena. Kako su belci, odsečeni od celog sveta ogromnim okeanom, stekli
znanja o mumificiranju, koje su imali samo Inke i Egipćani?
Ali je zato bilo moguće saznati šta je zajedničko između Egipćana i Inka. Sve u
svemu i jedni i drugi su bili naslednici drevne civilizacije - civilizacije Imperije Anta. Tako
su i Guanči njihovi naslednici, iako potpuno divlji.
Još jedna misterija su piramide Guanča. One se nalaze na ostrvu Tenerife u gradu
Guimar. Do danas je preživelo šest od devet piramida. Ovu zagonetku je pokušavao da
reši poznati norveški istraživač i naučnik, antropolog Thor Hejerdal. Počeo je da kopa i
otkrio da su piramide strogo usmerene ka suncu. Jedna linija piramida poklapa sa lini-
jom zimskog solsticija, a druga - letnjeg. Takođe, njegovim naporima je stvoren etno-
grafski park "Piramide Guimara". Ali to je sve što je mogao. Zagonetku Guanči piramida
nikada nije rešio, iako je bio siguran da su Guanči došli iz nepoznate veoma napredne
drevne civilizacije.

Piramide Guimara

28
 Osvajanje
Poznato je da se upoznavanje Guanča sa evropljanima završilo prilično tužno. Oni
su nestali sa lica zemlje. Evropljani su polako delovali, ali uporno. Starosedeoci ostrva
nisu imali nikakve šanse. Cela evropska "civilizacija" u ime Španije i Portugala, kao i
Katoličke crkve, naravno, kuda bez nje, sa svim akumuliranim iskustvima osvajanja i
uništavanja naroda, koristeći stare, vekovima testirane načine, kao što su: korišćenje
hrišćanske religije kao socijalnog oružja; metodu "zavadi pa vladaj"; oružane interven-
cije i tako dalje.
Put na Kanarska ostrva 1312.god. je preduzeo đenovljanin kapetan Lantceroto
Maločelo kada je tražio braću Vandina i Ugolina Vivaldije, koji su se našli na Kanarskim
ostrvima 1291.god. na putu za Indiju. On je bio zaslužan za ponovno otkrivanje Kanara.
Braću nije našao, ali je ostao na ostrvu Titerogakat, koje je kasnije nazvano njegovim
imenom - Lancarote. Šta je i kako on radio tamo, nije poznato, ali su starosedeoci
ostrva bili revoltirani i oni su ga proterali sa ostrva.
Posle 30 godina, 1341 g, na Kanarska ostrva su organizovali ekspediciju floren-
tinci, a čini se da je bila finansirana od strane portugalskog kralja Afonsa 4., što je kas-
nije postala osnova za portugalske zahteve na posedovanje kanarskih ostrva. Floren-
tinci su proučili arhripelag, poveli sa sobom četiri domoroca i vratili se u Evropu posle
skoro pola godine. Godinu dana kasnije, 1342 g, sa Majorke na Kanarska ostrva su
otišle još dve ekspedicije, ali ovoga puta na ostrva su pošli i španski trgovci.
Katolička crkva je takođe zadrhtala i odlučila da stavi svoje šape na ostrva. 1344.g.
Luis de la Serda (grof Klermona, admiral Francuske), koji je tada bio francuski ambasa-
dor pri papskom sudu u Avinjonu, predložio je papi Klimentu 6. zauzimanje ostrva i
preobraćanje starosedeoca u hrišćanstvo. Papa je odmah izdao bulu u kojoj je darovao
ostrva de la Serdi, a 1345.g. još jednu u kojoj je izložio planove za krstaški rat i obećao
svim učesnicima zadovoljenje. Da bi se finansirao i pripremio pohod, on je ljubazno
dozvolio iberijskim monasima da ovaj posao odrade. A tu su bili i portugalci koji su bili
zabrinuti za njihovo "pravo" na Kanarska ostrva. U principu, do krstaškog rata protiv
Guanča nije došlo.
Međutim, ekonomski prodor na Kanare španskih trgovaca, kojima su, pored
vredne boje kanarskih ostrva od lišaja - Rocella tinctoria, koja omogućava da se do-
bije stabilna i duboka ljubičasta boja kao i druge boje od smole zmajevog drveta, bili
potrebni robovi za evropske tržište, su učinili svoje. Bile su organizovane ekspedicija
1346, 1352. i 1366.g.
Crkvenjaci su takođe želeli da se pridruže. 1351.g, papa Kliment 6. je organizovao
ekspediciju za dolazak na Kanarska ostrva 12 franjevačkih misionara za krštenja sta-
rosedelaca. Da li je uspeo, ostalo je nepoznato. Kao što se ne zna da li je sveštenicima
biskupa Barselone i Tortosa uspelo da obavljaju službu na Kanarskim ostrvima na lo-
kalnim jezicima, kao što je papa Urban 6. govorio u svojoj buli 1369.g. Međutim, pozna-
to je da je trinaest hrišćanskih sveštenika, koje je poslao papa Urban 6. za novac Pedra
4. Aragonskog, propovedalo na Kanarskim ostrvima sedam godina i da su bili ubijeni
tokom ustanka starosedeoca 1391.g. Ukupno od 1352. do 1386. godine, bilo je (ili ba-
rem je planirano) najmanje pet misionarskih ekspedicija.
Portugalci su takođe želeli ostrva samo za sebe. Ignorisali su bulu 1344.g, a
1370.g. kralj Portugala Fernando I je darovao ostrva Lansarotu i Gomeru izvesnom
"Lankarote da Frankia", koji je pokušao da osvoji ostrva i sukobio se tamo "sa
29
Guančima i kastiljancima." Ali već je bila isplanirana informaciona obrada starose-
deoca. Oni su otrovali hrišćanstvom Guanče i polako ali sigurno od 1402.g. do 1496 g,
ostrvima su zadominirali stranci iz Evrope.
1402. godine, francuski baron Žan de Betakour - vlasnik tekstilne prizvodnje i
prizvodnje boja, isposlovao je od kastiljanskog kralja Enrikuea 3. da mu omogući osva-
janje Kanarskih Ostrva, za šta bi zasluge pripale kralju. Vodž mahos - tako su sebe na-
zivali stanovnici ovog ostrva - Gadarfija, nisu mogli da pobede osvajače, a 1404.g.
ostrvo je palo u ruke normandijaca. Koristeći Lansarota kao osnovu, Betankur je počeo
osvajanje sledećeg ostrva - Fuerteventura, koje je osvojio 1405. godine. Istovremeno je
osvojeno i ostrvo Jero. Nastanjivali su ga starosedeoci - Bimbačes - koji nisu pružali ot-
por i koji su prodati kao robovi, a ostrvo su naselili doseljenici iz Kastilje i Normandije..
1412.g, Žan de Betankur zauvek se vratio u Normandiju, a na svoje mesto je post-
avio svog rođaka Masio de Betankura, koji je prodao svoje vladanje i pravo na osvajanje
preostalih ostrva špancu Enrike Perezu de Gusmanu. On ih je isto preprodao. Kao rezul-
tat toga, prava na ostrva i njihovo osvajanje, što je najzanimljivije, promenilo je nekoli-
ko vlasnika. Imajmo na umu da je još uvek postojalo tri neosvojena ostrva, najveće -
Grand Kanario, Tenerife i La Palma, a kožom neubijenog medveda, to jest, pravom da
ih osvoje, prosvetljeni evropljani trguju u potpunosti, najmanje 50 godina pre njihovog
osvajanja. Šta da se radi, biblijsko obrazovanje je učinilo svoje.
Vidimo, primer Boga, koji je obećao izabranom narodu tu zemlju na kojoj su živeli
i radili drugi ljudi, jako je inspirisao evropske "supermene", koji su tražili da popune
tržišta svežom, visokom, plavokosom i plavookom robom.
Na kraju, pravo na osvajanja ova tri ostrva, ustupljeno je kralju Kastilje. A onda je
počela druga fazu osvajanja Kanara - kraljevska, za razliku od prve - plemenite, kada
su ovaj slučaj vodile kraljevske ličnosti - takozvani katolički kraljevi - Fernando II. od
Aragona i Izabela I. od Kastilje ...

30
 1474.g. na presto kraljevstva Kastilje došla je Izabela. Imala je 23 godina, od kojih
je pet već bila udata za svog brata, naslednika kraljevstva Aragon, Fernanda 2. Ta Iza-
bela se, koja je utvrdila 1478. inkviziciju, kao vatreni katolik ponosno se hvalila time,
da se dva puta okupala u svom životu: na dan rođenja i na dan venčanja. Uprkos svojoj
mladosti, Izabela je podčinila sebi i druga španska kraljevstva (pokrajine) i dovela do
kraja skoro 800 godina Rekonkvistu - osvajanje Iberijskog poluostrva od Mavara.
1492.g, palo je poslednje uporište - Granadski emirat. Paralelno sa osvajanjem na
kopnu, samo četiri godine nakon dolaska na presto, Izabela je poslala oružanu ekspe-
diciju na Kanarska ostrva i od 1478. do 1496. g, potpuno je preuzela finansiranje nji-
hovog osvajanja.
Razlog, tako upornog Izabelinog nastojanja u roku od 20 godina, da osvoji tri
preostala ostrva arhipelaga je sledeći. Planirala je da uspostavi još jednu bazu za osva-
janje Maroka, na koji su ona i njen muž verovali da imaju pravo, kao naslednici vizi-
gotske imperije, koja je bila neka vrsta naslednika rimske. Prva baza za osvajanje Ma-
roka bio je Gibraltar. Nakon toga i na drugoj njegovoj obali i zatim su preko puta sa
Kanarskih ostrva, oni planirali "da Maroko uklješte". Zašto je Izabeli bio potreban se-
verozapad Afrike, naročito Maroko? Smatra se, da je ona htela da reši nekoliko prob-
lema:
- istorijske - da povrati vlast nad teritorijama koje su nekada bile podčinjene vi-
zigotskom kralju;
- strateške - da osigura bezbednost celog Iberijskog poluostrva;
- religijske - za vraćanje katoličke vere u bivše hrišćanske zemlje koje su pale pod
uticaje islama,
- političke - da utvrdi dominaciju Kastilje nad zapadnim Mediteranom i Severnom
Afrikom.
I istoričari se trude da nas ubede u to, da je sve to planirano u glavi 27-godišnje
žene, koja nikada nije razmatrana kao naslednik, jer je pored sebe imala još dva brata.
Svoje detinjstvo je provela daleko od dvora, a pošto nije bila spremna da vlada, ona je
bila prilično slabog obrazovanja - mogla je samo da čita i piše i bila je iskusna i strasna
vezilja.
Kažu, da su je posle obrazovali, kako bi popunila praznine u obrazovanju. Možda.
Ali, možemo reći, da kuvarica, u ovom slučaju vezilja, verovatno neće moći da upravlja
državom, da razvija dugoročne planove za konsolidaciju zemlje, vojnu invaziju i osva-
janje teritorija ili za rešavanje više globalnih izazova.
Njena snaga i karakter ličnosti u javnosti nisu bili poznati, kao ni ko je razvio ove
strateške planove. Kao Džon Di - savetnik engleske kraljica Elizabete 1., alhemičar, as-
tronom, kabalist, "agent anđela" i autor koncepta "zelene imperije" u koju je uključivao
Englesku, Severnu Ameriku i Rusiju.
Glavni razlozi za osvjanje kanarskih ostrva mogu biti sasvim drugačiji. Nemojmo
zaboraviti da je to 15. vek - usred noći Svaroga. Iberijsko poluostrvo - je najveći
granični deo velikog slovensko-Arijevskog carstva i samim tim, ono je među prvi-
ma podvrgnuto osvajanju mračnih sila, koje polako ali sigurno kreću ka istoku i
polako grizu male komade od njega. A katolička crkva, na čijem čelu su uvek bili crni
magovi i čarobnjaci je bila mozak i glavni pokretač ovih procesa.

31
 Vratimo se sudbini poslednjih slobodnih Kanarskih ostrva - Grand Kanarije, La
Palme i Tenerifa. Prvo ostrvo koje je pretrpelo osvajanje, bilo je ostrvo Grand Kanarija.
Kastiljani su poslali tamo trupe pod vođstvom kapetana Huana Rehona Aragon, koji je
regrutovao 600 ljudi, bio opremljen sa 3 broda i 1478. godine je plovio na ostrvo za-
jedno sa monahom Bermudesom, predstavnikom biskupa. Lansarot je sufinansirao
ekspediciju. Za osvajanje ostrva je bilo potrebno pet godina.

Tamarotesi - starosedeoci Grand Kanaria - žestoko su se branili, i, uprkos činjenici

da su Španci uspeli da osvoje sever ostrva, nisu napredovali dalje jer radne snage i za-
liha nije bilo dovoljno, a kapetan i monah su počeli da se prepiru između sebe. Oko
čega su se Konkvistador i "sveti" otac svađali, ostalo je nepoznato. Ali svađa je bila tak-
va, da je zahvatila celu vojnu kompaniju i stigla do kraljevskih ušiju. Kao rezultat toga,
na ostrvo je poslan novi guverner - kršteni Jevrejin iz Sevilje, Pedro de Algaba. On je,
bez mnogo razmišljanja Rehonu okovao u lance i poslao na kopno. Rehona je dokazao
svoju nevinost na kastiljanskom sudu i vratio se sa pojačanjima i uputstvima na ostrvo,
gde je lišio seviljca glave, a monaha poslao sa ostrva poniženog, a zatim se preselio na
La Gomeru. Međutim, tamošnji glavni osvajač Ernan Peraza i i stari rival Rehone je
okovao u lance neuspelog guvernera Grand Kanaria i generalnog-konkvistadora La
Palme i Tenerifa.

1481. g, Kastiljski kraljevi su poslali na Grand

Kanariju general-kapetana Pedra de Vera (slika desno).
Pametan i iskusan vojnik, ali se razlikovao preko-
mernom okrutnošću, de Vera je osvojio Grand Kana-
riju 1483.g. U tome mu je pomogla velika grupa
krštenih stanovnika La Gomere, koje je vodio
"počasni kanarac", koji je osvojio ostrva 1444. godine,
španski plemić Dijego Herera. U bici kod Arukase u
leto 1481. je ubijen vođa jednog od dva kraljevstva
Grand Kanaria, Doramas. Uprkos činjenici da je
došao sa dna, zahvaljujući svom vojnom talentu i
hrabrosti, on se probio do vrha društva Grand Kana-
ria, i bio je žestoki zagovornik otpora okupatoru.

Protiv grand kanarijca je poslata konjica, kastiljanci su bili naoružani arbaletama i

arkebuzama. Na strani starosedelaca je bilo odlično poznavanje terena, sposobnost da
se bore nestandardno i shvatanje da brane svoju otadžbinu. Uprkos prednosti Kastilja-
na u oružju, prednost je bila na strani Doramasovih vojnika. O njemu su nastale le-
gende. On je porazio Huana de Osesa iz Kordobe, ali konkvistadori nisu želeli da prih-
vate ovaj rezultat i napali su ga. Oni su uspeli da ga ubodu u leđa kopljem, ali je uspeo
da ih otera, ali drugo koplje koje je bacio sam de Vera ga je pogodilo u rebra i Doramas
nije preživeo. Uspeo je samo da mu kaže: "Nisi ti ubio mene, već ovaj izdajnički pas koji
me napao s leđa". De Vera je naredio da odseku glavu leša, stavio je na kolac i izložio u
novoosnovanoj tvrđavi.

32
 Spomenik Doramasu u blizini poslednje bitke

Vođa Galdara - drugog kraljevstva ostrva, Temisor Semidan, bio je zarobljen, što
je poslužilo kao odlučujući faktor u pobedi konkvistadora. Poslat je u Kastilju, gde je
kršten pod imenom Fernando Guanarteme, a posle potpisivanja sporazuma sa kraljem,
postao je odan i vredan saveznik Kastiljana. Ali otpor nije oslabio. Delo Doramasa je
produžila princeza Gajarmina Semidan, rođaka Temisora i drugog vojnog vođe Ben-
tehija, možda njegovog nećaka, a takođe i plemenskog šamana (faisan). Oni su se po-
vukli u planine i vodili borbe. 23. aprila, 1483 Temisor Semidan ih je ubedio da se pre-
daju, kako bi se izbegla smrt među sunarodnicima. Gajarmina je odlučila da se predaju,
što se i desilo 29. aprila, 1483 u tvrđavi Ansite. Nakon toga, ona je krštena i venčala se
za kabaljera Hernanda de Gusmana. Bentehi je istog dana skočio sa litice, uzvikujući:
"Atis Teirm!", Što može da znači "Za domovinu!" ili "Sloboda!". Šaman je takođe izvršio
samoubistvo.

33
 Tako je završeno osvajanje Grand Kanaria. Sporovi o položaju naslednog vođe
ostrva Tenisora Semidana idu do tada. Neki ga smatraju izdajnikom svog naroda, drugi
mudrim liderom, koji je u bezizlaznoj situaciji pokušao da sačuva živote svojih ljudi. Na
žalost, on nije mogao da zna da im hrišćani evropski osvajači neće dati da prežive.
Oni koji nisu umrli sa oružjem u rukama, nestali su u ropstvu od preteranog rada, ili su
umrli od evropskih bolesti na koje nisu bili imuni ili su se asimilovali. To je ono što se
dogodilo sa stanovništvom Centralne i Južne Amerike, koju je "otkrio" Kolumbo.
Takođe, uz pomoć "katoličkih kraljeva". Kakva slučajnost! Tu je 3/4 stanovništva
pokošena iz istih razloga.
Ali vratimo se na Kanarska ostrva. Nakon pet godina na La Gomeri je bio veliki
ustanak protiv despotizma kastiljanskog guvernera Hernana Peraza. Njega je uhvatio
ratnik po imenu Hatakuperče i odsekao mu glavu, a kuću zaposeo. Na Gomeru je od-
mah došao guverner Grand Kanaria de Vera. Pobunjenici su utočište našli u planinama.
De Vera je upozorio, da oni koji ne dođu na sahranu Peraza, biće isečeni, a oni koji dođu
- njima će biti oprošteno. Međutim, ubio je i jedne i druge. Divlji, ali u skladu sa kodek-
som časti, domoroci nisu predvideli da se plemeniti gospodar neće držati svoje reči.
Štaviše, on je naredio ubijanje svih muškaraca preko 15 godina starosti. Oni su mučeni,
davljeni, obešeni i desetkovani. Žene i deca su prodati u roblje.
1492. je došlo red na sledeće ostrvo Kanarskog arhipelaga - La Palma. Kraljevi su
dali pravo na osvajanje kapetan-generalu katstiljske mornarice Alonso Fernandez de
Lugou. U slučaju osvajanja ostrva tokom tekuće godine, on mu je obećao dostojnu na-
gradu - petinu zatvorenika, od kojih su neki rentirani i za 700.000 maravediasa (mara-
vedias - španska valuta, dolazi iz zlatnog dinara, nastala u Španiji u 11-14 veku, nazvana
u čast mauaritanske dinastije al Moravidov). Pohod je finansiran i od strane nekog Hu-
anoto Berardija i Franciska de Riberola u jednakim delovima i, shodno tome, sa jedna-
kim nagradama posle pohoda.
29. septembra, 1492.g, šest brodova sa 900 vojnika iskrcalo se na ostrvo. De Lugo
je potpisao sa nekim od starešina sporazum, kojim se obavezao da ih poštuje potpuno
ravnopravno sa špancima. Samo Tanaus, starešina glavnog kantona ostrva Asero, nije
pristao na te uslove, i on je utočište našao u planinama i uspešno se branio pomoću
planinskog terena. Pošto je rok važenja ugovora sa kastiljanskom krunom trebalo da
istekne, a Fernandez de Lugo je gubio novac, on je predložio razgovore starešini Ta-
nausu u Los Ljanosu, gde ga je zarobio, okovao i poslao u Kastilju. Na putu, Tanus je
štrajkovao glađu i umro na brodu, ne doplovivši u Španiju. Njegova poslednja reč je
bila «Vacaguare!» - «Želim da umrem!". U čast svoje domovine.
Zvanični datum osvajanja La Palme se smatra 3. maj 1493. Pre punog ovladavanja
celim kanarskim arhipelagom kastiljanskoj kruni je ostalo da osvoji samo jedno ostrvo
- Tenerife ...U decembru 1493 de Lugo je primio od strane katoličkih kraljeva potvrdu
prava na osvajanje ostrva Tenerife. On je prodao svoju plantažu šećera na Grand Kana-
riji i tako delom novca finansirao vojnu operaciju, a drugi deo novca je dao italijanskim
trgovcima, koji vode njegove poslove u Sevilji.
Alonso Fernandez de Lugo osnovao je grad Santa Kruz de Tenerife. U aprilu 1494.g.
de Lugo se iskrcao na severnu obalu Tenerifa. Sa njim je bilo 2000 pešaka, među koji-
ma je bilo 600 Guanča sa Lansarota, Ferteventure, Grand Kanaria i Gimara i 200 konja-
nika. Nakon iskrcavanja na severnu obalu, prva stvar koju su konkvistadori uradili je
da su napravili veliki drveni krst, a zatim sagradili tvrđavu u blizini današnjeg glavnog
grada Tenerifa, koji se zove Santa Kruz, što znači Sveti Krst.
34
Alonso Fernandez de Lugo osniva grad Santa Kruz de Tenerife

35
 Kao što je ranije pomenuto, u vreme osvajanja ostrva su bila podeljena na devet
mensejata (kraljevstva). Južni i istočni Menseji, vladari mensejata Anaga, Gimaras, Ab-
ona i Adeje su napravili takozvani "Kamp mira" i bili su za to, da se podčine kastiljan-
cima. Propovedi hrišćanskih misionara koji su tamo bili aktivni dugo vremena, nisu bili
uzalud. De Lugo je potpisao sa njima sporazum o miru.

Severni Menseji - vladari Tegueste, Takorontea, Taora, Ikodena i Daute, napravili

su "kamp rata" i bili su za oružani otpor, ne želeći usvajanje hrišćanstva i podčinja-
vanje okupatoru. Njihov vođa je bio Benkomo - mensej Taora, glavnog kraljevstva
ostrva, gde je organizovan centar otpora. Generalno, Guanče vojska brojala je oko
3.000 ljudi.

Ubrzo je de Lugo preselio svoju vojsku u dolinu Taoro (Orotava), da bi slomio

centar otpora Guanča, mensejat Benkomo. Međutim, Benkomo je bio spreman da se
sretne sa neprijateljem. On je odveo sve ljude i životinje u planine, a njegov brat Tingu-
aro naredio je da se presretnu osvajači u klisuri Asenteho na putu do doline Taoro.
31. maja, 1494.g, kastiljska vojska je ušla u klisuru, ne šaljući nikakve izviđače.
Opušteni okupatori, nisu videli ispred sebe ni ljude ni domaće životinje. Tako je bilo i
na drugim ostrvima. Starosedeoci su bacili sve, pokupili stoku i otišli u planine, a
španci su zauzeli naseljene nizije. Osim toga, otišavši u planine, domoroci nisu preds-
tavljali ozbiljnu opasnost, i vojnici su se razmahali na okupiranoj teritoriji.

Videvši da slobodno pase stoka u dolini, plaćenik Lugo se obradovao i požurio da

je lovi. Koze mu se nisu dale u ruke, skačući od vojnika išle su u jednom pravcu - dubo-
ko u klisuru. U jeku potere za budućom večerom niko nije obratio pažnju na prigušeni
zvižduk kojim su vabljene koze. Tek kada je cela vojska bila u klisuri, Kastiljci su shva-
tili da su u zamci, ali bilo je prekasno. Po njima su udarili Guanči, koji su se skrivali
među gustim grmljem.

Oni su presreli napadače zaglušujućim zvižducima i gradom kamenja. Svi su oni

pogodili cilj, a Guanči su bili poznati po svojoj preciznosti. Grupa od 300 ljudi napala je
iz zasede, a zatim su glavne snage ostrvljana napale pozadinu. Konjica kastiljana je bila
beskorisna. Zatvoreni u uskom klancu konjanici de Luga nisu imali slobodu za mane-
vrisanje konjima, Guanči su ih udarili kopljima i oni su zbacivali jahače i padali preko
njih. Sa obronaka klisure, na kastiljane opremljene borbenim oklopima i naoružanim
vatrenim oružjem valjao se talas polugolih ratnika sa kopljima i kamenjem. Ali ovaj
put, municija okupatora nije pomogla. Osim toga, zbog teškog naoružanja, vojnici de
Luga gubili su mnogo vremena na punjenje vatrenog oružja. To, i takav napad i
nemogućnost da se iskoristi konjica dovela je do potpunog poraza kastiljana.

De Lugo je izgubio ovu bitku i sa 80% vojnika bio je primoran da pobegne na

Grand Kanariju, gde je uz finansijsku podršku đenovskih trgovaca i kastiljana sastavio
novu vojsku. Tokom ovog vremena, Guanči su uništili utvrđenje. Grad, sagrađen na
mestu gde se bitka desila, španci nazivaju La Matanza de Acentejo (masakr u Acenteju).

36
 Napravio je novi odred, otprilike jednak broju prethodnog, ali vojnici su bili iskus-
niji i bolje naoružani i de Lugo se vratio na Tenerife. Tvrđavu je obnovio, krst takođe i
ponovo otišao na Guanče. 14. novembra 1495, oni su im naneli poraz u ravnici Agere.

1700 Guanča, među njima Bencomo i njegov brat Tinguaro palo je na bojnom pol-
ju. Vojska de Luga pretrpela je manji gubitak - oko 50 ljudi je ubijeno a ranjeno na de-
setine. Preživeli Guanči rasuli su se po Tenerifima i nastavili gerilski rat. Njih je vodio
sin Benkoma, Bentor. Situacija je bila komplikovana zbog činjenice da su mnogi Guanči
podlegli epidemiji nepoznate bolesti. Nju nazivaju "la modora". Naučnici uključeni u
istoriju Guanča još uvek ne mogu da dođu do konsenzusa koja je to bolest bila. Neki
veruju da je razlaganje tela ubijenih kastiljana, koji su poginuli u bici kod Anteseha
otrovalo vodu. Drugi - da je to bio grip, treći - groznica, četvrti - tifus, peti - kuga. U
svakom slučaju, poznato je da je stanovništvu ostrva od 20.000 ljudi, bolest odnela
živote oko 5.000 ljudi. I zanimljivo, osvajači od nje nisu bili ugroženi.
Da bi zaustavili otpor, u decembru 1495.g, kastiljani su ponovo krenuli u pohod
na sever ostrva u pravcu Taora. Nekoliko hiljada Guanča ponovo se sukobilo sa okupa-
torom u jaruzi Asenteho, očigledno, nadajući se ponovljenoj pobedi. Međutim, de Lugo
je prethodnu lekciju dobro naučio. On je podelio svoju vojsku na dva dela i koristio
prednost kastiljana u posedovanju vatrenog oružja. Bitka je trajala tri sata i Guanči su
izgubili. Da proslavi svoju pobedu, Alonso Fernandez de Lugo podigao je manastir
posvećen Bogorodici na mestu bitke. Brzo je nastalo naselje oko manastira, koji se sada
zove La Viktoria de Acentejho.
Bentor, sin Benkoma, izvršio je samoubistvo mesec dana nakon poraza. Benito-
mo, sledeći mensej Taora, 25. jula 1496, zajedno sa mensejima Akiamo i Benearo je
pristao na primanje hrišćanstva i prisajedinjenje Tenerifa u "kraljevinu Španiju", pot-
pisivanjem mirovnog sporazuma. U septembru 1496. u oblasti Adeje, Abona, Daute i
Ikoda postupilo se po ovom sporazumu. Većina Guanča, po uzoru na njihove vođe,

37
prihvatili su hrišćanstvo. Počeo je proces kulturne i etničke asimilacije Guanča.
Poraženi na severu Tenerifa Guanči su prodati u roblje ili preseljeni na Grand Kanariu.
Ali nisu se svi predali. Neki severnjaci su pobegli na južni deo ostrva, gde su našli
utočište među plemenima u planinama. Oni su nastavili beznadežnu borbu za
oslobođenja domovine. U avgustu 1502.god, došlo je do ustanka u Adeji. Mensejem je
proglašen Ičasaga. On je proučavao taktiku kastiljanskih vojnika, oduzeo je u borbama
vatreno oružje i nekoliko meseci drsko napadao na njih i naselja kolonista. Nisu mogli
da ga uhvate, a onda je na scenu stupila omiljena taktika osvajača, koju su uvek spro-
vodili sa Guančima - obećanja i preterivanja. Kao što su radili oduvek, tako rade i da-
nas. Kastiljani su plemstvu Guanča obećali sve što su oni želeli da čuju i što nikada
nije bilo ispunjeno. Oni su zaključili sa njima mirovni sporazum, kao 1496., i otišli sa
ponudom kod menseja. Kada je vođa Adehe video da sa okupatorima - pregovaračima
idu ruku pod ruku njegovi najbliži saradnici, nije mogao da podnese činjenicu da je
njegova zemlja osvojena i da su ga najbliži saradnici izdali. Bez reči, on je izvukao nož
iz pojasa i ubo sebe u grudi. Kao i njegovi preci, kome je čast značila sve u životu, umro
je pretposlednji mensej Guanča.
Kastiljsko osvajanje kanarskih ostrva se završilo. Većina njihovih stanovnika je
ubijeno ili umrlo u borbama. Mnogi su izvršili samoubistvo u zarobljeništvu.
Oni koji su preživeli bitke su umrli od epidemije i gladi. Mnogi su okovima pro-
dati u ropstvo na tržištima robljem Španije i Magreba. Nekoliko stotina ostrvljana je
preživelo i oni su nasilno kršteni i ubrzo su potpuno asimilovani od strane osvajača i imi-
granata iz cele Evrope. Od Guanča su ostala samo imena, koja do današnjeg dana, neki
ostrvljani ponekad daju svojoj deci - Benkomo, Baute, Doramas, Mensej, Ganarteme,
guančski toponimi - Anaga, Ikod, Gimar, Teide, Ukana, Tehina, Tegeste, Takaronte i
druga, i desetak reči koje koriste pastiri Fuerteventure i Lanzsarote, koje se odnose na
njihovu okupaciju. To je sve što je ostalo od ljudi koji nisu imali vremena da kažu
svetu o sebi.
Ali da li je to zaista tako? Ili od nas, opet, ima nešto što se krije, zamenjena istina sa
poluistinama, koja otvara mnoga pitanja. Sumnje da su se domoroci ostrva borili za svoju
zemlju, nema. Jer ne postoji sumnja u činjenici da su počišćeni veoma pažljivo. Zašto? Da
li je to samo od prirodne evropske krvožednosti?
Zašto su španci napadali tako jako Kanarska ostrva? Šta su mogli da nađu tamo? Bo-
gatstva? Guanči osim ovaca i koza nisu imali ništa. Robove? Njih i nije bilo mnogo, a oni
su se očajnički borili.
Hrišćanska crkva je želela novu pastvu? Možda. Ali je isto tako tačno da su sluge
mesečevog kulta tražili širom sveta i prisvajali sebi sve što se odnosilo na drevna znanja i
njihove nosioce. Ne zaboravimo i kakav su krvavi lov organizovali na sledbenike Ra-
domira i Magdalene i njihove potomke. Ljudima nisu ostavili ni tračak znanja, i svi koji
su mogli da znaju nešto, ubijeni su.
Dakle, možda su, na Kanarskim ostrvima, sluge tamnih želeli da uzmu ili unište
postojeće aretfakte? Egerton Sajks, poznati atlantologista, član Kraljevskog geografskog
društva, utvrdio je da je na Kanarskim ostrvima bilo nekoliko hramova Atlanta u kojima
su se čuvali neki artefakti. On je skupljao ove informacije iz keltskih tradicija zapisanih
krajem 6. veka n.e, koje govore o misterioznim narodu Tuata De Danan, koji su stigli u
38
Irsku na velikim brodovima sa nepoznatih atlantskih ostrva, koja su bila uništena
strašnom katastrofom.
On takođe navodi da su 1402.g, kada su se na Kanarskim ostrvima po prvi put po-
javili španci, oni videli ostatke nekih antičkih građevina i veštačkih kanala. Da, i "ruko-
pis Bokačo", pominje na početku, da je italijansko-španska ekspedicija 1341.g, otišla u
neke hramove na ostrvu i odatle ukrala statuu golog muškarca, koju su doneli u Lisa-
bon. Možda su još nešto našli, a šta nisu mogli da ponesu sa sobom. Tako da je bilo neo-
phodno da se osvoje ostrva i stave pod svoju kontrolu, a stanovništvo da se zatre, čime su
se oni bavili pola veka.
Istorija Guanča, kao i istorija drugih naroda, koji su imali nesreću da budu osvoje-
ni od strane evropskih konkvistadora, pokazuje divlje metode koje su primenjivali
"prosvećeni" evropljani kako bi dobili ono što žele. Nehumana okrutnost i divljaštvo
u kombinaciji sa apsolutnom bezosećajnošću i pohlepom je temelj na kojem počiva
dobrobit zapadne imperije, posebno Španske i Britanske. Neophodno je da se to ni-
kad ne zaboravi. Posebno oni, koji pričaju bajke o "evropskom raju". Metode i ciljeve,
koje primenjuju evropljani stotinama godina, primenjuju do današnjih dana.

Danas su Kanarska ostrva popularno letovalište. Svake godine na Tenerife dođe

više od 12 miliona turista. Jedna stvar je tamo loša: u principu ne postoje postrojenja
za prečišćavanje otpadnih voda na ostrvima. Zato se sav otpad od tih miliona turista i
njihove posluge odbacuje pravo u okean. Tako da tamo možete plivati samo u
bazenima sa obilno hlorisanom vodom. A ono što je priroda stvorila još uvek je veoma
privlačno i zanimljivo ...

39